Свети ТЕОФАН Затворник- Мисли за сваки дан у години by Наставник Дамир

Свети ТЕОФАН Затворник

Мисли за сваки дан у години

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР НОВА ГОДИНА. ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (ПЕТАК 31. НЕДЕЉЕ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ) НЕДЕЉА (31.) ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ (32.) НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА (33.) НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ (34.) НЕДЕЉА МЕСОПУСНА (35.) НЕДЕЉА СИРОПУСНА ПРВА НЕДЕЉА ПОСТА ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПОСТА ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА ШЕСТА НЕДЕЉА ПОСТА – ЦВЕТНА СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ ТОМИНА НЕДЕЉА НЕДЕЉА СВЕТИХ ЖЕНА МИРОНОСИЦА НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ НЕДЕЉА СЛЕПОГ НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА НЕДЕЉА СВЕТЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА TPEЋA ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ОСМА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ TPEЋA ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ СЕДМА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ Издато: 1991. Превод: Хиландарски монаси Издавачи: Манастир Хиландар и Дечије новине За издаваче: Срећко Ђоковић Графички уредник: Евстатије Поповић Штампа: „Форум“ Нови Сад Тираж: 3000

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ Објављено: 26. јануар 2005. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: Протојереј Љубо Милошевић Дигитализација: Саша Илијић Коректура: Иван Ташић Дизајн странице: Гојко Средовић

ПРЕДГОВОР Својим живљењем епископ Теофан подсећа на многе велике оце и учитеље древне Хришћанске Цркве. Такав суд неодољиво намеће његов морални и аскетски живот, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у писаним – објављеним делима. Рођен је 1815. године у селу Чарновскоје (Орловска губернија) у светој Русији, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров. Велика благочастивост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија „школа“ за његово основно хришћанско образовање и усмерење. У осмој години живота (1823) кренуо је у Ливенску духовну школу. Шест година касније (1829) похађао је Орловску семинарију, на челу које је стајао архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве. Семинарију је завршио 1837. године са одличним успехом. Затим се уписао на Кијевску духовну академију, коју је завршио 1841. године са научним степеном магистра, и то већ са јеромонашким именом Теофан. Монашки завет је положио исте те године, дакле, пре него што је завршио Духовну академију. Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан је постављен за ректора Кијево-софијске духовне школе. Убрзо је (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се истакао као врстан предавач психологије и логике. Благодарећи умним и духовним способностима које су га красиле, Теофан је 1844. године у Петербуршкој духовној академији постављен за предавача моралног и пастирског богословља. Своја предавања је темељио на психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светог Писма) и житијима великих богоугодника. Богат богословљем, отац Теофан је 1845. године заслужено одређен за помоћника инспектора академије, а у 1846. години вршио је дужности инспектора. Следеће године (1847), по сопственој жељи, постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју је предводио архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку јеромонах Теофан је посећивао древне монашке обитељи и читао старе рукописе у којима су била садржана житија светитеља и устави монашког живљења. Уз то, непосредно је разговарао са подвижницима, нарочито на Светој Гори. Све је то подгревало његову љубав и склоност ка пустињачком подвизавању. Због Кримског рата (1853) Руска духовна мисија је повучена 1854. године из Јерусалима у Русију. Труд јеромонаха Теофана у Мисији није могао остати незапажен. То је био један од разлога да 1855. године добије достојанство архимандрита и да буде постављен у

Петербуршкој духовној академији на катедру канонског права, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије. Исте те 1855. године архимандрит Теофан је постао члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он се посебно истиче проповедима и мерама које је предузимао на сузбијању расколништва. Познавање прилика на Истоку као и познавање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду. Са тог места изблиза је пратио и обавештавао Синод Руске Православне Цркве о расправама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено је испољавао наклоност према Бугарима, али и љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да „великодушна“ Русија „не треба да оставља своју мајку по вери у тако беспомоћном стању“. Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим служењем и искуством Руској Православној Цркви пружи нове услуге, Свети синод га је указом поставио за ректора Петербуршке духовне академије. Са тог места објављивао је своје радове углавном у часопису Хришћанско штиво, који је излазио под његовим надзором. Основни задатак му је био, међутим, да бди над духовним, васпитним и образовним ликом студената, па је у том циљу присуствовао на многим предавањима професора и на испитима богослова. За време његовог ректоровања потрефило се да Академија 1859. године обележи 50. годишњицу свог оснивања. За труд и предану службу у Академији, Синод Руске Цркве га је наградио орденом светог кнеза Владимира трећег степена. Исте те године изабран је за епископа тамбовског и шацког, где је четири године неуморно поучавао паству необично једноставним и изузетно снажним проповедима које су објављене у два тома. За то време, епископ Теофан је отворио многе црквено-парохијске и друге школе, и покренуо излажење епархијског часописа. Од посебне важности је његов богословски рад Писма о хришћанском животу. Из себе је изливао управо оно чиме је био испуњен: духовност, црквеност, благ ост, очинску љубав према свима, нарочито према уцвељенима. Када је једном приликом обилазио цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан је посетио и Вишинску пустињу, која му се необично допала по свом положају и монашком уставу. Шаљући за настојатеља у пустињи игумана Аркадија, пророчки је изговорио: „Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја к вама дођем“. Када се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве је одлучио да на његову епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља „већом паством“. Као и у претходној, епископ Теофан је и у новој, Владимирској епархији, непрекидно мисионарио, отварао школе, покренуо епархијски лист и др. После двадесетпетогодишњег служења Цркви кроз разне видове, епископ Теофан је одлучио да оствари свој монашки идеал тако што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога

света и обавеза у њему. Та најузвишенија монашка одлука јесте круна духовних доживљаја и небеских призива које је епископ Теофан слагао у срцу док је као дете посматрао подвижнике по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и док се непрекидно приближавао Богу, а нарочито док је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског. Пошто се посаветовао са својим духовним вођом, митрополитом Исидором, епископ Теофан је одлучио да упути молбу Светом синоду, тражећи да га разреши епископских обавеза у Тамбовској епархији и дозволи му да стално обитава у Вишинској пустињи. Одобрење је добио 1866. године, када је и постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је до краја провео овоземаљски живот, премда не као настојатељ. Убрзо је поново писао Светом синоду, тражећи да га разреши настојатељских обавеза, са циљем да оде дубље у пустињске стене, где ће још преданије, у покоју, служити Богу. Хтео је, дакле, нешто узвишеније од општежитељног пустињског манастира и његовог строгог устава. Повукао се у тиховање и стално општење са Богом, какво само пустиња може да омогући правом и искусном духовнику. Врхунац пуноте духовног задовољења подвижник Теофан је овако представио: „Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам… Вишу (тј. Вишинску пустињу) је могуће заменити само за Царство небеско“. Зато је разумљиво што се није одазвао на понуде Светог синода да, на пример, опет управља епархијом, чак Московском, или да оде у Јапан где је мисионарио отац Касаткин. Удубљујући се све више у смисао пустињачког подвижништва, епископ Теофан је 1872. године почео да живи затворничким животом. Прекинуо је додире са људима и престао да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебан кутак пустињских обиталишта, због чега је назван Затворник. Од тада је примао само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија. У свом станишту је направио малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој је последњих једанаест година свакодневно служио свету литургију. Тако је он свој затворнички живот проводио углавном у општењу са Богом путем молитве, читања и писања. Одатле је написао многа писма – одговоре онима који су писали тражећи духовну помоћ, у чему је видео посебан начин служења Цркви Божијој. Дневно му је стизало 20-40 писама из разних крајева Русије. Зато га с правом један биограф назива „великим мудрацем хришћанске философије, који је плодотворан до степена који су достигли свети оци четвртог века“. Није без основа записано да је „учење епископа Теофана умногоме сродно учењу старца Пајсија Величковског, што је примећено посебно у откривању тема о стараштву, умном раду и молитви“.

Богословска наука је много обогаћена радовима епископа Теофана, јер је своје мисли кроз поуке и тумачења излагао једноставно и јасно, тако да свима буду појмљиве основне истине Хришћанске вере. Истакао се и као врстан преводилац светоотачке мисли. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља – књиге која садржи учења о духовном животу оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма. Искреност, скромност, љубав према човеку представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. „Ево, – говорио је он,- ја књиге и читам и пишем, а у мени нема ничег сличног ономе што су чинили угодници Божији“. Такав његов унутрашњи свет чинио га је благим према свима. Он беше склон да све људе сматра светим. Великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године, на дан Крштења Господњег – дан празника храма који је основао у својој келији. Преселио се, али није престао да живи и на земљи, у свести живих чланова Цркве Христове. У једном од многих написаних дела овог светитеља може се прочитати: „Умрли наcтављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима“.

НОВА ГОДИНА. ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (ПЕТАК 31. НЕДЕЉЕ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ) Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима – старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није – започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година. На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца – на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно – на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава. 

СУБОТА ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Дом Божији, Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15). Према томе, нема потребе да се осврћемо око себе и да тражимо истину овде или онде. Она је близу. Буди у Цркви, држи све што она држи и бићеш у истини, овладаћеш истином, живећеш по њој и у њој, и због тога ћeш се испунити истинским животом. Ван Православне Цркве нема истине. Она једина чува све оно што је Господ заповедио преко светих апостола, и због тога је она истинска Апостолска Црква. Други су изгубили Апостолску Цркву, али због хришћанског осећања да само Апостолска Црква може верно да чува и указује на истину – решише да је сами устроје. То су и учинили, и име су јој такво дали. Но, име су дали, али јој суштину нису могли придодати. Јер, Апостолска Црква је преко апостола саздана Господом Спаситељем, по благовољењу Оца, благодаћу Светог Духа. Сами људи тако нешто не могу учинити. Они који то, међутим, мисле, личе на децу која се играју са луткама. Ако на земљи нема истинске

(Православне) Апостолске Цркве, онда је узалудан труд да се она сазда. Но слава Господу који не дозвољава адовим вратима да је надвладају. Она постоји и биће, по Његовом обећању, до скончања века. То и јесте наша Православна Црква. Слава Богу! 

НЕДЕЉА (31.) ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Пред јављање Господа народу и пред Његово ступање на испуњење домостроја нашег спасења, био је послан свети Јован Претеча како би људе припремио да га прихвате (Мк.1,4). Та припрема се састојала у призивању на покајање. И од тог времена је покајање постало пут ка Господу и предверје вере у Њега. Сам Спаситељ наш је своју проповед започео речима: Покајте се и верујте у јеванђеље (Мк.1,15). Ономе који жели спасење, покајање и вера yпyћyjy једно на друго. Покајање га оптерећује бременом грехова и плаши страшним и неизбежним судом правде Божије. Но, долази вера и указује му на Избавитеља, те он, скинувши бреме грехова исповешћу, са радошћу иде за Њим, путем Његових заповести. На тај начин се вера paђa из покајања и на њему почива. Онај који се каје чврсто се држи вере због осећања избављења које му она пружа. Вера је, тако, жива од покајања. Без покајања, она је слична дрвету без унутрашњег животодавног тока, тј. млитава и неживотворна. 

ПОНЕДЕЉАК (32.)

Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? (Јак.2,14). Пут ка вери је покајање. А у покајању шта треба говорити? „Сагреших, али нећу више. Heћy више да грешим, нeгo ћy да живим по заповестима“. Као што са стицањем вере покајање не престаје, већ је прати до краја, тако и решење – живети по заповестима – остаје на снази и при вери. Због чега онај који верује, уколико је вери пришао правим путем, тј. путем покајања, бива ревностан у испуњавању заповести и вршењу добрих дела? Па, вера му даје снажне побуде: она му пружа и благодатне силе кроз Свете Тајне. Тако вера садејствује делима (Јак.2,22). Опет, и дела усавршавају веру. Јер, док неко на делу не учини оно у шта је поверовао, дотле вера као да није вера. Она постаје очигледна само на делу. И не само очигледна, него постаје и снажнија. Дела дејствују повратно на веру и учвршћују је. 

УТОРАК

Смокви која је била богата лишћем али није имала плода, Господ је одузео благослов – и, она се осушила (Мк.11,13-20). То је поука делом. Под смоквом се подразумевају људи који су наизглед исправни, док су по суштини својих дела недостојни одобравања. Ко су ти људи? То су они који знају да красно разговарају о вери, али немају саму веру. Они појмове вере имају само у своме уму. Такви су и они који су исправни само по спољашњем понашању, док су по својим осећањима и расположењима врло неисправни. Они праведна дела показују само дотле док нису у стању да сакрију своју неисправност; чим је, пак, то мoгyћe – они их не чине. На пример, они дају милостињу када неко проси у присуству људи; уколико, пак, просјак буде сам, они га чак и изгрде. Они иду у цркву да се моле Богу; на очиглед свих се

моле, а и код куће се моле да се не би осрамотили пред домаћима. Међутим, чим су сами – нeћe ни да се прекрсте. О мисаоном и срдачном обраћању Богу нису ни чули. Ми се, пак, помолимо да Бог не допусти да и сами будемо такви. Јер, у том случају не бисмо могли да избегнемо суд изречен над смоквом. БОГОЈАВЉЕЊЕ Крштење Господа је названо Богојављењем зато што је у њему тако очигледно јавио себе једини истинити Бог, у Тројици прослављани: Бог Отац – гласом са неба, Бог Син оваплоћени – крштењем, Бог Дух Свети – силаском на Крштаваног. Ту је објављена и тајна односа Лица Прасвете Тројице. Бог Дух Свети од Оца исходи и на Сину почива, премда и не исходи од Њега. Овде је показано да је Оваплоћење, као домострој спасења, извршено оваплоћеним Богом Сином, уз саприсуство Духа Светог и Бога Оца. Објављено је да је спасење могуће једино у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа, по благовољењу Оца. Све хришћанске тајне сијају овде својом божанственом светлошћу и просвећују умове и срца оних који са вером проводе овај велики празник. Приђите, потецимо умом горе и погрузимо се у сагледавање тајни нашег спасења певајући: „Док си се крштавао у Јордану, Господе, јавило се прослављење Тројице, јавило се спасење наше од Тројице устројено, које нас тројично спасава“. 

ЧЕТВРТАК (ПРЕТЕЧИН САБОР)

Свети Јован је сведочио о Христу Исусу да је заиста Јагње Божије, које узима на се грехе света (Јн.1,29), да је обећани Избавитељ, очекиван од свих. Слушали су то они који су били поред њега, те вероваху. Од њих је ово сведочанство прешло на народ и сви су прихватили да Онај за кога Јован сведочи није обичан човек. И Спаситељ је на ово указао када је у последње дане црквеним старешинама у храму поставио питање: „Одакле је крштење Јованово, с неба или од људи?“ (Мк.11,30). Они су, међутим, избегли да одговоре, премда је било немогуће не видети да Јован није сам од себе дошао да крсти водом. Међутим, да су то признали, били би одмах дужни да признају и његово сведочанство, тј. да пред њима стоји Обећани, и да се покоре Његовом учењу. А то они нису хтели, и то не из било каквих оправданих разлога, него једино из предубеђења. Но, њихова тврдоглавост ниуколико не умањује силу сведочанства светог Јована. Оно је и сада онолико поуздано колико је то било и онда када је изашло из његових уста. И ми светог Јована Крститеља слушамо као оног који нам указује на истинитог Избавитеља, оживљавајући своју веру опипљивим доказима.



ПЕТАК

На дан Богојављења на делу је показано да се домострој нашег спасења врши Господом Исусом Христом, по благовољењу Оца, при садејству Светога Духа. Сада нам реч апостола указује на то да и спасење свакога понаособ не бива друкчије него дејством Пресвете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа: По предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљењем крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Видећи онога који је спреман да поверује, Бог Отац га сусреће својим благовољењем и призива спасењу благодаћу Светога Духа. Призвавши вери оног ко је поверовао и укрепивши га у њој, Дух Свети га у тајни крштења окропљује Крвљу Господа Спаситеља. Стекавши тако улаз у њега, Он га испуњава и у свему му помаже на путу његовог спасења. Због тога треба да хвалимо, појемо и величамо Пресвету Тројицу, благог Саустројитеља нашег спасења, и, са своје стране, да уложимо сву ревност, журећи да украсимо себе свим врлинама, по образу Онога који нас је саздао, и обновио, како се не бисмо показали неплодним за познање Господа и како себи не бисмо затворили улазак у вечно Царство Његово, у које смо позвани (2.Пт.1,5; 8; 11). 

СУБОТА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ

Апостол облачи Хришћане у свеоружје Божије (Еф.6,11). Ово је у сагласности са прошлим поучењем. Јер, онога који је, чувши позив Божији, предузео почетак новог живота и, уз помоћ благодати Божије, са своје стране принео сву ревност, очекује борба а не почивање на душецима. Он је оставио свет, и свет ће због тога почети да га притешњава; он се истргао из власти ђавола, и ђаво ће га гонити и постављати му замке како би га скренуо са доброг пута и опет вратио под своју власт; он се одрекао себе, одрекао се сопствености са свим мноштвом страсти, но грех, који живи у нама, не пристаје да се одједном растане са животом у самоугађању, те ће стално покушавати да, уз разне обмане, опет успостави онај поредак живота којим се тако богато раније хранио и насићавао. Ето три непријатеља – сваки са безбројном војском. Главнокомандујући је ђаво, а његови најближи помоћници су демони. Они све подстичу ка греховном животу – противнику духовног живота. Због тога апостол, као да других сасвим и нема, против њих и наоружава Хришћанина. Јер, говори, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Јер, кад њих не би било, може бити, ни борбе не би било. Исто тако, ако се они одбију и поразе, ми остајемо без непријатеља. Нека, дакле, свако види куда треба да усмери своје стреле или, у крајњем случају, са које стране треба највише да се чува. И нека се чува! Апостол је навео неколико оруђа. Међутим, сва она имају силу само у Господу. Због тога су нам опитни духовни борци и предали: именом господа Исуса побеђуј противнике. 

НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ (32.)

Јуче је апостол Хришћанина, који је ступио на пут спасења, наоружао духовним свеоружјем: а сада, ради поткрепљивања у тешкоћама, указује на руководитеље у том борбеном течењу и

последњи свети циљ свега. Руководитељи су пастири и учитељи које је Господ даровао Цркви (Еф.4,11-13) и чијим устима је сам изрекао све што је потребно као руководствено указање. Они помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраћањем Господу. Ову истину знају они који, уз самоодрицање, иду путем Господњим и, без жаљења себе, воде борбу са непријатељима спасења. Они код својих пастира увек срећу помоћ и уразумљење, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. Јер, они прилазе Господу а не људима. А Господ је увек готов да преко ових људи руководи и уразумљује сваког ко искрено и са вером од Њега тражи помоћ. Светли, пак, и последњи циљ је – мера раста пуноте Христове, узраст савршеног човека. Сви знају шта је савршен човек у обичном смислу и не може се наћи човек који не би желео да постигне такво савршенство. Међутим, нико не зна шта је савршен човек у Господу, осим оних који су достигли тај узраст. Ово, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлађење ревности која је неопходна за постизање тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. Јер, непознавање њега зависи од висине духовног савршенства које се назива мужевним узрастом живота по Богу. Апостол га одређује као усвајање свих пунота савршенства које је пројавио наш Господ Спаситељ. Из овога свако види због чега овом позиву треба прићи са „свом ревношћу“. НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА (33.) ПОНЕДЕЉАК Сада нам апостол указује на „скривеног човека срца“, као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тpпљeњe, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост… а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек. УТОРАК Господа Бога освећујте у срцима својим (1.Пт.3,15). Освећење Господа у срцу је душа и дух раније описаног скривеног човека срца. Као што је у почетку Бог у тело човечије, које је створио из честица праха, удахнуо дух живота и тиме човек постао оно што јесте, тако и скривени човек срца, сачињен из наведених врлина, постаје прави духовни човек само када

срцем буде освећивао Господа Бога, као што читамо и у молитви Господњој: Да се свети име твоје. Ако тога нема, човек који је само нагомилао речене врлине ће представљати мртворођено дете које нема духа живота. Нека ово знају они који мисле да могу да прођу само са неколико врлина, без икаквог односа према Богу! А шта значи светити Бога у срцу? Значи – непрестано имати страх Божији; увек имати мисао о Његовој свудаприсутности; свом ревношћу ревновати да се у сваком тренутку нађемо благоугодни пред Њим и са сваким страхом се чувати свега Њему неугодног; а нарочито, предати Његовој Очинској бризи сав свој и времени и вечни живот, те све што нам се дешава примити смирено, послушно и са благодарношћу, као да из саме Његове руке долази. СРЕДА Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Jby6u ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је – рука, друга – нога, једна – око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди – нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане. ЧЕТВРТАК Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно – намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно – да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: „Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега“. Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио – ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.

ПЕТАК Набројавши врлине за које треба да имамо сву ревност по примању благодатних сила, апостол је као подстрек још навео: Кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа (2.Пт.1,8). Које су то врлине већ је наведено у поуци за понедељак. Сада додајмо још и то, да њих не треба само једном показати, већ их свагда у себи носити. Њих треба укоренити у души и не дозволити да остану на једном степену, већ их све више и више умножавати и разрастати у сили и плодности. Само у том случају, говори (апостол), нећеш бити нерадан и неплодан за познање Господа нашег Исуса Христа. До познања Господа долази онај који верује у Њега и исповеда га. Ти кажеш да верујеш! Пази само да та вера не буде без дејства и неплодна. Шта треба да радим да моја вера не би била таква? Труди се у свакој врлини. Где су они који тврде да је довољно само веровати и да осим тога ништа није потребно?! Ко тако мисли – слеп је (2.Пт.1,8-9). СУБОТА Да би упечатљивије представио истину да се свагда треба молити и не клонути, тј. не падати у униније уколико се молитва не услиши брзо – Господ је казао причу о томе како је судија, који се ни Бога није бојао ни људи стидео, најзад испунио молбу удовице и то једино због тога што му она није давала мира. Кад, дакле, тако огрубели човек није издржао пред непрестаним молбама, неће ли утолико пре човекољубиви и милостиви Бог испунити молитве које му се стално са сузама и скрушеношћу приносе. Ето, дакле, одговора на питање зашто наше молитве често остају неуслишене. Ми се не молимо усрдно, него само као успут, и притом тако да, помоливши се једном данас, сутра очекујемо да нам се испуни молитва, не мислећи да је требало да се ознојимо или заморимо на молитви. Наша молитва се не чује и не испуњава, будући да ни сами не испуњавамо како треба закон усрдне и уздајуће молитве. НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА (33.) Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: „Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то“. Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш [добро]. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао

своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом. НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ ПОНЕДЕЉАК Страх Божији приводи почетку светог и богоугодног живота. Он је, такође, и његов верни чувар, уколико човек, следећи његовом наговору, положи почетак. Томе нас учи данашњи Апостол, подсећајући нас на страшне пресуде и казне Божије, које су се јавиле на онима који се не покоравају Његовој вољи. Не поштеди анђеле, говори, који сагрешише (2.Пт.2,4). А били су чисти и обитавали су на пресветлом месту. Но, чим су сагрешили, свргнути су у преисподњи мрак. Зар ће нас поштедети, ако пођемо против Његове воље?! Безакоње се намножило у време Ноја. Бог је на њих навео потоп и све погубио, изузев осам душа Нојеве породице. И није погледао на то што их је било много. Зар ће Он над тобом једним да се премишља да ли да те погуби или не, уколико не будеш слушао Његов глас?! Дуго је Господ попуштао Содому и Гомору. Но, они су, уместо да се уразуме, журили до самог врха злоће и због тога су, неочекивано, били поражени огњем, који је праобраз вечног огња који очекује нечастиве. Ни ти не можеш заобићи тај огањ ако пођеш истим путем. Сећајући се свега тога, седи усамљен, и то нарочито у ноћној тишини и тами, разгоревајући страх Божији и бојећи се греха, будући да ти се кроз њега прикрада пламен вечнога огња. УТОРАК Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте. Устројивши на земљи свету Цркву, Христос Господ, Спаситељ наш, жели да у њој пребива као њена глава, као њен оживитељ и управитељ. Христос је у Православној Цркви нашој, и ни у којој другој. Стога га другде ни не тражи, јер га нећеш наћи. Ако неко из неправославних кругова дође и почне да те убеђује: „Христос је код нас“ – не веруј му. Ако чујеш од некога: „Код нас је апостолска општина, код нас је Христос“ – не веруј. Црква основана од апостола постоји на земљи. То и јесте Православна Црква. И ту је Христос. А та, јуче основана општина, не може да буде апостолска, и у њој нема Христа. Немој веровати ономе који говори: „У мени је Христос“, а туђи се од Цркве, њене пастире неће да призна и не освећује се тајнама. У њему није Христос, него други дух који себи присваја име Христа да би те одвукао од Христа Господа и од Његове свете Цркве. И не веруј никоме ко ти буде предлагао нешто што је и најмање страно Цркви. Све такве познај као оруђе лажљивих духова и као проповеднике лажи. СРЕДА А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2.Пт.3,10). Лопов се прикрада по ноћи када га нико не очекује. Тако ће и дан Господњи доћи онда када га неће очекивати. Онај ко не чека Онога који долази, не спрема се за Његов дочек. Да и ми не бисмо направили такву

погрешку, Господ је заповедио: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42). Међутим, шта ми радимо? Да ли стражимо? Да ли чекамо? Требало би да смо свесни тога, али нисмо. Смрт понеки још и очекује, али Дан Господњи – готово нико. И као да су у праву. Јер, оци и праоци наши су га очекивали и није дошао. Пошто и ми не видимо ништа због чега би се могло помислити да долази у наше дане, ни ми о њему не мислимо. Не мислимо и не чекамо. Зар ће, онда, бити чудно ако нас Дан Господњи затекне као лупеж. Бићемо тада слични становницима града којем је управник области најавио посету – данас, сутра. Они су га чекали један сат, па и два, чекали су и читав дан, а онда су рекли: „Он сигурно неће доћи“, и разишли се кућама. Но, чим су се они разишли и отишли на почина к – ето њега. Тако ће и са нама бити. Чекали ми или не чекали, Дан Господњи ће доћи, и то без најаве. Јер, Господ је рекао: Небо и земља ћe пpoћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31). Зар није боље да чекамо, да не бисмо били затечени у неприправности. Јер, онда нас ни дарови неће мимоићи. ЧЕТВРТАК Оно што нам је јуче навео апостол, то нам данас отворено напомиње и Јеванђеље. Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати. Стражите, дакле… да не дође изненада и нађе вас да спавате (Мк.13,33-36). Треба очекивати, и сваког тренутка имати на памети да ће се Господ јавити и засјати као муња од једног до другог краја васељене. Неки мисле да је то очекивање Господа могуће заменити са очекивањем смрти. Добро је да се барем и оно има. Но, једно је очекивање Господа, а друго очекивање смрти. Различите су мисли о једном и о другом, као уосталом и осећања која се из њих рађају. Чекај Дан Господњи, јер ће се у њему све завршити по неопозивој одлуци. После смрти још ће се продужавати време нерешеног стања, а Дан Господњи ће све расподелити на векове векова и све утврдити тако да се више не може очекивати промена. Ти кажеш – чекао сам. Но, и даље очекуј. И стално очекуј. Али, то ће, кажеш, отровати сваку радост. Неће је отровати, него ће само из твога живота да избаци радости које су се неоправдано називале радостима. Ти ћеш се и даље радовати, али само у Господу. При таквој радости је и могуће очекивати Господа. Уколико те затекне у тој радости, Он те неће казнити него похвалити. ПЕТАК И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји – и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге – а и с њом исто; трчимо за трећом – и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек. Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије,

човек почиње да се утврђује у мислима и намерама. И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све – и унутрашње и спољашње – добија мирно устројство и безметежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! – Хођење по вољи Божијој. СУБОТА Ко су они који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли? И ко су оне које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине (2.Тим.3,5-7)? Први су они који држе све спољашње поретке у којима се иначе испољава благочастиви живот, али који немају довољно јаку вољу да би и унутрашња своја расположења држали у сагласности са истинским благочашћем. Они радо иду у храм и у њему радо одстоје. Међутим, не чине напор да и умом својим одстоје пред Богом неодступно и да се приљубљују уз Њега, него, помоливши се мало, испуштају кормило ума, те он, лебдећи, обилази читав свет. И испада да су они по свом спољашњем положају у храму, док их, по унутрашњем стању, у храму нема: код њих је остао само изглед побожности, али не и њена сила. Тако треба разумети и друге случајеве. Оне друге, пак, ступивши у област вере, само изналазе питања: Шта је то, а како ово, зашто оно и због чега ово? У њима је страст празне љубопитљивости. Њих не занима истина, него би једино да запиткују. Нашавши решење, не остају дуго при њему, него ускоро осећају потребу да питају за друго. И тако дан за даном, питајући и питајући, никада се у потпуности не задовољавајући већ сазнатим. Једни, тако, јуре за задовољствима, а оне за задовољењем своје љубопитљивости. НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

НЕДЕЉА МЕСОПУСНА ПОНЕДЕЉАК (35.) Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, са м Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером. УТОРАК Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи. СРЕДА Пошто је помоћ нужна – тражи је. Ти кажеш: „Тражио сам, па није дата“. Али, како се другима даје? Код Господа нема лицемерја које би га наводило на то да једном даје помоћ а другоме, без икаквог разлога, да не даје. Он је рад да је свима пружи, будући да је и сам жељан да дарује. Уколико некоме и ускраћује помоћ, узрок није у Њему него у ономе који тражи. Међу тим узроцима могу бити и такви које ми уопште не можемо докучити.

Међутим, има и познатих узрока, који су свакоме понаособ видљиви. Један од таквих узрока – ако не и најглавнији – износи свети Јован: одсуство слободе, које произилази од прекора срца или гриже савести. Љубљени, говори он, ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом; и што год иштемо, примамо од Њeгa, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1.Јн.3, 21-22). Шта да додамо на ове речи?! Оне су саме по себи јасне. Који ће господар помагати неверном слузи, распикући и развратнику?! И зар ће нам Господ попуштати кад ми нећемо да му угађамо и да творимо Његове заповести; кад, може бити, и молитви прибегавамо само онда када је искрсла крајња нужда?! ЧЕТВРТАК И ово је победа која победи свет – вера ваша (1.Јн.5,4), вера хришћанска. Шта значи победити свет? То не значи да све заљубљенике у свет треба побити и да све што изазива љубав према свету треба истребити, и уништити, већ да треба, живећи међу заљубљеницима у свет и крећући се у светољубивом начину понашања, бити као странац према свима и свачему. Чим си се одрекао света и свега светског – већ си победио свет. Ко, пак, треба да учи одрицању од света и ко треба да да снагу за то? Вера наша. Она раскрива погубност светских прелести и рађа жељу за ослобођењем од њихових замки. Ономе ко реши да раскине везе са светом, да се покаје и приступи тајнама обновљења – крштењу или покајању, она даје да тајанствено осети сладост живота супротстављеног свету, и то такву са којом се све сласти света ни упоредити не могу. Стога се у срце усађује одбојност према свему светском, што најзад и значи победу над светом. Том тајанственом збивању, које за последицv има одбојност према свету, додаје се и сила за непоколебиво остајање на удаљености од њега. То и јесте коначна и темељна победа. ПЕТАК Свети Јован Богослов пише: Многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је дошао у телу (2.Јн.7). Тако је било у његово време. Сада, пак, изиђоше на свет варалице које исповедају Исуса Христа да је дошао у телу, али који због тога нису мање варалице и антихристи (ст.7). Са тим је почело од времена Арија, и са тим се иде све до сада. Но, стари су се више спотицали о догмат о Личности Исуса Христа Спаситеља нашег, док су се од времана Лутера почели спотицати о учење о спасењу у Њему. И колико се већ јавило таквих?! И у наше дане су се јавиле такве варалице и антихристи, који објашњавају да је „довољна само вера“. Више ништа не треба – ни Црква, ни Тајне, ни свештеници. И они своју лаж почињу од Христа Господа и спасења у Њему. Но, пошто све криво тумаче, антихристи су и подлежу клетви. Чувајте се од њих. Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема (2.Јн.9). И они га немају, јер немају учења Христовог. То учење је у Цркви, а они су се удаљили од Цркве. Само они који следе Цркву имају учење Христово и у Њему пребивају. Ради тога и имају Христа, Сина Божија и Бога Оца (ст.9). А они немају, мада и тврде да имају. Не примајте такве, и не поздрављајте се са њима (ст.10).

СУБОТА (ЗАДУШНИЦЕ) Света Црква данас нашу пажњу преноси од садашњег живота ка оцима и братији који су отишли одавде, са жељом да нас, указујући нам на њихово стање које ни сами нећемо моћи да заобиђемо, расположи на достојно провођење Сирне седмице и затим, Великог поста, који за њом долази. Послушајмо, ради тога, нашу мајку Цркву и, сећајући се отаца и братије наше, запнимо да се и сами припремимо за прелазак на онај свет. Присетимо се својих грехова и оплачимо их, доневши за убудуће чврсту намеру да се сачувамо од сваке нечистоте. Јер, у Царство Божије неће ући ништа нечисто, и нико од нечистих се на Суду неће оправдати. После смрти више не очекуј очишћење. Пожуримо, јер ко себи може да предскаже дуговечност? Овај живот се начас може пресећи. А затим, како се јавити на ономе свету нечист? Каквим ћемо очима да погледамо на оце и братију који имају да нас сретну? Шта ћемо да одговоримо на њихова питања: „Зашто ово код тебе није добро? А шта је то, а оно?“ Какав срам и стид ће нас тада обузети?! Пожуримо, зато, да исправимо све неисправно, не бисмо ли се јавили на оном свету барем колико толико сношљиви и прихватљиви. НЕДЕЉА МЕСОПУСНА (35.) Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: „Приђите!“, а за друге: „Одлазите!“ Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.

НЕДЕЉА СИРОПУСНА ПОНЕДЕЉАК (36.) Шта значи „ходити у истини“? Значи – мислити и осећати како захтева истина која се прими у срце. Истина је да је Бог свугде и да све види. Онај ко ту истину прихвати срцем и почне да се понаша, и изнутра и споља, као да је пред њим сам Бог који види све што се у њему налази – ходи у истини. Истина је да Бог све држи у својим рукама и да без Њега ми ништа успешно не можемо учинити. Онај ко ту истину прими к срцу и почне да се у свему што ради Богу молитвом обраћа за помоћ; онај ко све што се са њим дешава прима као да је из руке Господње – ходи у истини. Истина је да нас смрт може сваког часа узети и да нас по смрти одмах чека суд. Ко ту истину прими срцем и почне да живи као да ће следеће минуте умрети и предстати суду Божијем – ходи у истини. Тако треба разумети и у вези са сваком другом истином. УТОРАК ретење. Приликом Сретења Господа окружују, с једне стране, праведност која не очекује спасење од саме себе – Симеон, и строг живот у посту и молитвама, оживљаван вером – Ана; а с друге стране, суштинска, свестрана и непоколебива чистота – Дјева Богомајка, и смирена и ћутљива послушност и преданост вољи Божијој – Јосиф обручник. Пренеси сва та духовна настројења у своје срце, па ћеш и ти сусрести Господа. Сусрешћеш га не док га носе, већ ће ти сам прићи. Прими га у наручје срца и запевај му песму која пролази небеса и весели све анђеле и свете. СРЕДА Стога још говори Господ: Обратите се мени свим срцем својим, постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца ваша, а не хаљине своје, и обратите се Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и многомилостив… Трубите у трубу, наредите пост, прогласите светковину… женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје… нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: Опрости Господе народу своме (Јоил 2,1217). Ко још слуша овај глас који се разлеже у Цркви? Кад би се са неба насред трга разлегао громовити глас: „Поштедите, људи, сами себе, да би вас и Господ поштедео“, може бити да би га неко и чуо и освестио се од опијености покојем, похотама и вином. Свештеници не престају да возглашавају: „Поштеди Господе!“. Међутим, од Господа долази страшни одговор: „Нећу поштедети, јер нико не тражи да га поштедим“. Сви леђима окренути стоје према Господу. Сви су се одвојили од Њега и заборавили га. ЧЕТВРТАК Тешко онима, објављује свети апостол Јуда, који се саблажњиво понашају у заједници, који једу без зазора, себе напасајући, који се пенушају својим срамотама, који ходе по жељама својим, чија уста говоре надувене речи и који себе одвајају од јединства вере. Тешко њима! Јер, долази Господ, са хиљадама својих светих анђела, да суди свима и да изобличи све нечастиве у свим делима које је починила њихова нечастивост.

ПЕТАК Тако ћу вас избавити, те ћете добити благослов, обећава Господ преко пророка Захарије. Но, под којим условом? Под тим, да свако говори истину своме ближњем, да своја дела врши по правди, да не злопамти у срцу своме на ближњега свога, да не чини лажне заклетве, и да заволи мир и правду. Ако су ови услови испуњени, они ће ми, говори Господ, бити народ и ја ћу им бити Бог у истини и правди, и међу њима ће се зацарити благослов. Тада ће чути сви на страни и рећи ће: „Пођимо ка њима да се помолимо пред лицем Господњим, јер смо чули да је Господ са њима“. Тада ће доћи многи народи да траже Господа (Зах.8,7-23). Тако је привлачила Господу људе и народе висока чистота живота правих Хришћана. И иначе су они који живе по духу Христовом најбољи и најубедљивији апостоли Хришћанства, па макар и ћутали. СУБОТА А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. У наше време се обрнуо овај поредак: сада не распињу тело са његовим страстима и жељама, него са прождрљивошћу, са пијанством, блудом, играњем и забављањем! Ни најнемилосрднији сељак не мучи толико своју лењиву стоку. Када би наше тело добило слободу и разум, његова прва реч би била прекор против своје господарице-душе, тј. што се она незаконито умешала у његова дела, унела у њега страсти које су му стране и мучи га упражњавајући их. Заправо, потребе нашег тела су просте и бестрасне. Погледајте на животиње: не преједају се, не спавају преко мере, задовољавају своје телесне потребе у одређено време и затим читаву годину остају мирне. Једино је душа, заборавивши своје боље особине, из простих потреба тела изазвала мноштво противприродних стремљења која су, по својој неумерености, постала противприродна и телу. Стога је, да би се од душе одсекле телесне страсти, нопходно распињати тело, само у сасвим супротном смислу од наведеног, тј. не давати му довољно ни оног што му је потребно, или задовољавати његове потребе у много мањој мери него што захтева његова природа. НЕДЕЉА СИРОПУСНА Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15). Какав једноставан и свима доступан начин спасења! Теби се опраштају греси под условом да и ти опрашташ грехе ближњег према теби. Ти си, дакле, сам у својим рукама. Преломи себе и од немирних осећања према брату пређи у искрено мирна – све је у томе. Дан опроштења – велики небесни дан Божији! Када бисмо сви искористили овај дан како би требало, од хришћанских заједница би се стварале рајске заједнице, и земља би се стапала са небом…

ПРВА НЕДЕЉА ПОСТА ПОНЕДЕЉАК (1. НЕДЕЉЕ ПОСТА) „Дође пост, мати целомудрености“ [тј. душевне чистоте]. А какво је било време до тога дана? Време блуђења? Душа је блудела са свим што би јој се као пријатно пружало пред очима – и са лицима, и са стварима, а још више са греховним страстима. Сваки има своју страст којој у свему угађа. Но, сада учинимо крај томе. Нека сваки схвати своју Далилу која га веже и предаје злим непријатељима, и нека је напусти. И биће ти дано више него Сампсону: не само да ће коса, тј. благе мисли, израсти, и не само да ће се вратити снага, тј. јачина воље, него ће се и очи отворити, тј. ум ће постати светао и погледаће те Господ. Јер, сада се налазиш у правој светлости. Ево, сад је најпогодније време! Ево, сад је дан спасења! УТОРАК Чита се о стварању, првобитном стању, паду и обећању спасења у Господу нашем Исусу Христу. Пази и поучавај се! Сада је за тебе време твоје обнове. Припадни Господу и Он ће ти подарити светлост која ће просветити твоју греховну таму, поставити основу за твоје колебљиве мисли и жеље грехољубивог срца твога – благу намеру да чврсто и непоколебиво Њему служиш, успоставити копно и море: свему ће у теби дати своје место. Тада ћеш почети да рађаш, у почетку траву, зелен и дрвеће – зачетке врлина, а затим и жива створења – савршено духовна и богоугодна дела, док се, на крају, у теби не обнове образ и подобије Божије, које си имао на почетку. Све ће то да ти учини Господ за ових шест дана духовног делања твоје побожности, уколико их будеш проводио са пажњом, страхом Божијим и скрушењем срца. СРЕДА Ако призовеш премудрост и разуму даш глас свој, и осећање призиваш великим гласом, разумећеш страх Господњи и наћи ћеш познање Божије (Прич.2,3-5). Страх Господњи је корен богоугодног живота. Када приђе страх Божији, као творачка сила, све у теби преустројава и обнавља прекрасан поредак – козмос духовни. Међутим, како стећи страх Божији? Он је већ у теби, али је заглушен. Ти га, пак, васкрсни. Зарад тога дај глас разуму и отвори срце своје за примање савета истине. До сада разум није долазио до речи: био је у ропству и није смео да говори здраве речи. Стога га пусти нека сада говори. Он ће почети да говори о Божијем сведржитељству, које и тебе држи и које може у сваком тренутку да те напусти; затим ће говорити о Божијој свудаприсутности и свезнању, којим Он у теби све види и гневи се на тебе за све зло у теби; па о Божијем правосуђу, које је готово да те одмах накаже, али се устеже због милости; па о смрти, која је у сваком тренутку готова да те шчепа и преда суду и казни. Слушај и приводи срце своје у осећање тих истина. Ако за њих разбудиш своје осећање, и страх Божији ће ти прићи. Ето зоре живота. ЧЕТВРТАК Бој се Бога и удаљавај се од сваког зла (Прич.3,7). Врхунац твоје побожности нека се састоји у зацарењу страха Божијег и укорењивању тврде намере да се уклањаш од сваког зла, па макар

те то коштало чак и живота. Немој се задовољавати само спољашњим изгледом побожности, него се побрини о својој унутрашњости: уђи у себе и гледај начин свог мишљења, тј. да ли је сагласан са нелажним речима Божијим; погледај на своје склоности и расположења, тј. да ли су онаква каква од тебе Господ очекује у Јеванђељу; погледај на читав свој живот, тј. да ли је у свему сагласан са заповестима Божијим. И онда све богопротивно оплачи и замрзни, одлучивши да се више на то не враћаш. Учинивши тако – бићеш премудар. ПЕТАК Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат (Прич.3,34). Особито се присети ових речи када кренеш на исповест. Ништа тако као гордост не веже језик да каже: „Грешан сам“. Смири се пред Господом, не поштеди себе, не убој се лица људског. Откриј своју срамоту да би се умио, покажи своје ране да би се исцелио, кажи све неправде своје да би се оправдао. Што безосећајнији будеш био према себи, већу ће сажаљивост Господ на теби пројавити, те ћеш отићи са слатким осећањем помиловања. То и јесте благодат Господа нашег Исуса Христа, која се даје онима који себе смиравају искреним исповедањем својих грехова. СУБОТА Приступили смо ка чаши Господњој и били на Његовој вечери: „Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже!“ Велики је дан данас за Господа! Преславно је славље на небу! Нема града, ни села, ни дома где није било причесника. По целом пространству Русије, на југу и на истоку – колико је само лица, обучених у белу одећу оправдања, окусило од божанственог живота и сјединило се са Господом! Обновило се тело Господње – тело Цркве, и обукло у њему својствену славу, сакривену од очију људских, но видљиву за очи анђелске. Поклонили су се анђели Прворођеноме када је био уведен у васељену у сили својој; сада су му се, пак, поклонили стога што се васељена сада Њему самоме приводи. Поклонили су се и запевали: Престо је Твој Боже, у векове векова; жезал правде је жезал Царства Твога. Заволео си правду и омрзао безакоње (Пс.44,7-8). ПРВА НЕДЕЉА ПОСТА Православље. Не заборави праведну реч коју си рекао Господу, обнављајући са Њим завет, нарушен са твоје стране рђавом савешћу. Сети се како и због чега си га нарушио и старај се да избегнеш нове неверности. Није славна лепа реч – славна је верност. Зар није славно бити у завету са царем? Колико је, тек, славно бити у завету са Царем царева! Али, та ће се слава обратити у твоју срамоту уколико не будеш веран завету. Колико је, од настанка света, великих људи прослављено! И сви су они прослављени за верност, у којој су истрајали, не гледајући на велике невоље и жалости које су имали због ње: А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача

помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским… Зато и ми, имајући толики облак сведока, са трпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји: Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев.11,36-38; 12,1-2). ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА- ПАЧИСТА ПОНЕДЕЉАК (2. НЕДЕЉЕ ПОСТА) Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега истиче живот (Прич.4, 22). Стекавши страх Божији, исповедивши се и причестивши се Светим Тајнама, Хришћанин у себи обнавља благодатне изворе који су потекли у нама светим крштењем, а који су потом толико пута били затрпавани нерадом и падовима у грех, да би затим толико пута опет били очишћавани покајањем. Сад су они поново очишћени од последњих падова. Чувајмо их, барем од сада, да се опет не затрпају непажњом, расејаношћу и небригом за оне делатности којима се одржава њихова чистота и њихов исправни ток. Продужимо пост, не дајмо осећањима на вољу, не прекидајмо усрдне молитве и сузе, не заборавимо дела љубави, потрудимо се око слушања речи Божије, а више од свега разговарајмо са Господом који је у нама, и том беседом подржавајмо у себи страх Божији и ревност за богоугађање, у чему се и састоји извор нашег духовног живота. УТОРАК А Каин рече Господу: Кривица је моја толико велика да се не може опростити (Пост.4,13). Да ли је било исправно тако говорити пред лицем Бога који је, додуше, строг у правди, али и увек спреман да помилује онога ко се искрено каје? Но, завист је помрачила здраво расуђивање, преступ са предумишљајем је огорчио срце, и Каин је грубо одговорио самоме Богу: „Зар сам ја чувар брата свога?“ (Пост.4,9). Бог хоће да омекша његово камено срце чекићем свога строгог суда. Међутим, он се не да и, затворивши се у својој огрубелости, иде ка ономе што је заслужио својом завишћу и убиством. И чудно је то, што је и после тога живео као и сви други: имао је децу, основао породицу и остале животне односе, премда је печат одбачености и очајања стално био на њему. Значи, то је било у његовој унутрашњости, у његовој савести, која је у свом односу према Богу била притискивана делима, страстима и греховним навикама. На то треба обратити посебну пажњу! Уједно, међутим, треба и веру своју васкрсавати и њоме знати да нема греха који побеђује милосрђе Божије, премда и јесте неопходно уложити време и труд да би се омекшало срце. Но, треба знати шта се жели – спасење или погибао! СРЕДА Када су Мојсије и Арон почели да заступају свој народ пред фараоном, са жељом да буде отпуштен, као одговор је следило отежавање радова угњетених Израиљаца до тог степена да

народ узропта на своје заступнике: Омразисте нас фараону (Изл. 5,21). Исто то осећа и душа грешника који се каје. Јер, када страх Божији и савест, тј. унутрашњи Мojcej и Арон, почну да одушевљавају душу да се подигне на ноге и да стресе са себе бреме греховног ропства – радост пролази све њене делове. Но, тада ни непријатељ не спава. Он је притишће помислима о тешкоћама које произилазе из [наводне] несавладивости греха и на њу наводи страхове са свих страна – страх за лично благостање, за спољашње односе, за част, па чак и за живот. И дешава се да човек прекида са покајањем, иако је тек је почео да се каје. Но, охрабри се брате! Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог свети посветиће се правдом (Ис.5,16). Бог је јачи од непријатеља. Завапи ка Њему и чућеш исто што је чуо и Мојсије: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону (Изл.6,1). Враг нема власти над душом. Он је само може застрашивати ужасним привидима. Међутим, не дај се, претрпи, иди напред храбро говорећи у себи: „Чак ако и смрт дође, нећу напустити ово дело и поћи ћу смело тамо где ме зове Господ, духом покајања који сада делује у мени“. ЧЕТВРТАК Не дај сна очима својима, ни веђама својима дремања. Отми се као срна из руке ловца, и као птица из руке птичара (Прич.6,4 -5). То правило је дужан да узме као кормило свако ко је у своме срцу и пред Богом решио да живи по Његовим заповестима. Ни он не треба да даје сна очима својим – наравно, не спољашњим, него унутрашњим, тј. очима ума, како би оне непрестано гледале на срце и пажљиво посматрале све што се у њему дешава, пружајући могућност ревнитељу да препознаје вражје замке и да избегава њихове опасности. Сада срце постаје поприште борбе са непријатељем. јер, ту он непрестано сеје своје, што се одражава на помислима. Премда нису увек нечисте на очигледан начин, оне су ипак већим делом прикривене привидном добротом и исправношћу. А ланац свих помисли је вешто сплетена замка. Ко им допусти да се развијају без пажње, не може а да не буде њима завезан, нити да избегне опасност пада. Ето због чега, брате, треба да држиш око твога ума строго пажљивим за све оно што се дешава у теби и око тебе. Гледај и испитуј шта ти предлаже твој неодступни саветник са леве стране и расуди због чега ти он то предлаже, чему те то води, те никада нећеш упасти у његове замке. Ипак, не заборави да сама пажња није довољна, већ да треба да се удружи са трезвоумљем, бодрошћу и непрестаном молитвом Господу. Споји све то и бићеш неуловив. ПЕТАК Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном – у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права – на храну због поста,

на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи! СУБОТА Изиђе [Исус] и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Господ се моли као човек, или боље, као онај који се очовечио, тј. људском природом. Његова молитва је заступничка за нас, но у исто време просвећујућа за Његову човечанску природу, којој је падало у део да, ходећи уским путем, усваја оно Божанско. У последњем значењу, она је за нас образац и пример. Апостол Павле учи да се Дух моли у онима који су га примили, премда, не сам, него побуђујући молитвена, стремљења у духу човечијем. Ето праве молитве – духовне молитве. Но, таква је она тек на своме врхунцу. Пут до ње јесте молитвени труд људи који траже очишћење и освећење. Усамљеност и ноћ су околности које одговарају томе труду. Сам, пак, напор се састоји из мноштва поклона са срдачним уздисајима. Труди се и одстрани сваку лењост, па ће се и Господ сажалити над тобом и дати ти дух молитве, који ће у теби почети да делује као дисање у телу. Само почни! Ево сад је најпогодније време! ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се (Јн.10,9). Исто Господ говори и на другом месту: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн.14,6). И још једном то потврђује када каже: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово – такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла. Да бисмо били такви; ми имамо тајне – крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање – веру, која исповеда: „Ја сам

пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом“; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам. TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА- КРСТОПОКЛОНА ПОНЕДЕЉАК (3. НЕДЕЉЕ ПОСТА) Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: „Уради то и то“. Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде. УТОРАК Премудрост, Бог Слово, сачини себи дом – свету Цркву, и у њој удеси трпезу – реч Божију и свете тајне, посебно Свету Тајну Тела и Крви. И посла слуге своје, свете апостоле и њихове прејемнике, да све позову на вечеру (Прич.9,1-8). Много је већ позвано, али се још продужава позивање, да би се напунио читав дом. И вечера траје непрестано. Слава Господу који је према нама толико милосрдан! Хајдемо стога сви! Уђимо унутра и нека нико не остане иза врата. У ове дане поста је и позивање појачано и вечера је обилнија. Међутим, утолико ће нам се теже опростити уколико се лишимо вечере. Нека свако у својој памети добро уреже речи Премудрости: Онај који греши мени, сам себи чини нажао (Прич.8,35), и нека се сажали на себе. СРЕДА Чудесно је како Премудрост призива безумне: Ко је безуман, нека прибегне мени (Прич.9,4). Из тога следи да „умнима“ нема приступа у дом Премудрости или свету Цркву. Сваку „умност“ треба одложити при самом уласку у тај дом. Са друге стране, пошто су свака мудрост и знање у дому Премудрости, изван њега, ван свете Цркве, може се наћи само безумље, незнање и слепило. Како је дивно дело Божије! Улазећи у Цркву, остави свој ум, и постаћеш истински уман; остави своју самосталност и постаћеш истински независан; одбаци и целог себе, и постаћеш прави владалац самог собе. О, кад би свет разумео ову

премудрост! Међутим, то је сакривено од њега. Не разумевајући Премудрост Божију, он виче на њу, и безумне „разумнике“ и даље држи у њиховој ослепљености. ЧЕТВРТАК При многим речима не бива без гpеxa (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша и да не oceћa додир иако пипа. Што је за унутрашњи живот маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак, многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност – тј. разоритељи унутрашњег мира, који, слично бури, за собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу? ПЕТАК Безбожност пада у неправду (Прич.11,5). Нечастивост (безбожност) је неправилан однос према Богу или потпуни богозаборав, који прати неверовање у постојање Божије и Његово промишљање о створеноме. Друге душе, пак, будући стешњене притиском сличних нечастивих мисли, и желећи ипак да како-тако буду исправне личности, доносе решење: 6ићу праведан, частан и хуман, не бавећи се тиме да ли има неко изнад мене, који посматра, обавезује и тражи одговор за дела људска. И шта бива? Нема на њима благослова Божијег, јер га нису ни тражили, и дело њихово нема успеха. Савест их свакодневно опомиње за дела или неправде, или због нечасности или нехуманости. Они успевају да себе прикажу праведним једино пред људима. Ради свога оправдања, ако је потребно, они и чињенице o6pћy, криво их тумачећи. Ко је, међутим, чисте савести у својој унутрашњости, нема потребе за оправдавањем. Немарни према себи потпуно занемарују овај унутрашњи раздор, а они пажљивији се различито према њему односе. О, кад би бар неко од њих савесно погледао на тај раздор и, схвативши откуда је, потрудио се да га отклони! Он би и самог себе исправио и другима помогао да дођу у добар склад. СУБОТА Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави,

настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време – понекад још овде, а свакако тамо – постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци! TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци! ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПОСТА- СРЕДОПОСНА ПОНЕДЕЉАК (4. НЕДЕЉЕ ПОСТА) Апостол Павле говори да су се Израиљци, прешавши море, крстили (1.Кор.10,2). Такво крштење је служило као знак њиховог разликовања од Египћана. А апостол Петар додаје: (Вода) и нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза (1.Пт.3,21). И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш између тамне сатанске области греха и света, и светлог живота у Христу. Крштени од себе одрезује све наде и потпоре земаљске и, ничим везан, живи у овоме веку као да је у пустињи. Његово срце није на земљи, него је сво у оном веку. Све садашње се њега дотиче само успут: онај који има жену, као да је нема; онај који купује, као да ништа нема, и онај који овај свет користи као да га не користи (1.Кор.8,29-30). УТОРАК Крштење је, по апостолу Петру, обећање добре савести (1.Пт.3,21). Крштени даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести, а и у свој ширини Господњих заповести, које је примио у савест. Чистота нарави је ознака крштенога. Апостол Павле светлост свога живота поистовећује са светлошћу васкрслога Господа. Као што, вели он, Христос уста из мртвих

славом Очевом, тако и ми треба да ходимо у новом животу (Рим.6,4). У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови, који је ревнитељ добрих дела. И тако, крштени, сматрајте… да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер грех неће вама овладати (Рим.6,11-14). СРЕДА Крштење је у нашем језику сродно по значењу са крстом. Срећна сродност! Премда је видљива радња крштења погружење, ипак му се суштина састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном крсту. Апостол Павле говори: Да се стари наш човек разап[н]е с њиме (Рим.6,6) у крштењу. То није никакво механичко деловање, него измена нарави или обрат мисли, циљева, жеља и осећања. Раније је све то било замрљано самоугађањем; сада се у самоодрицању све посвећује Богу, у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Рећи ћеш: „Ја то нисам схватио када сам био крштен“. Али, сада разумеш. Положи у савест своју да испуниш значење крштења, будући да је неизбрисиво. Чак и на Суду ће његов печат на теби бити видљив – или у твоју корист или против тебе. ЧЕТВРТАК Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена (Прич.13,24). Оставимо децу, и погледајмо на себе. У односу према сваком, то значи: не штеди себе, него се кажњавај на време. Самосажаљење је корен свих наших саплитања у грех. Онај ко не снисходи себи, увек је утврђен у добру. Изнад свега је потребно да се тело држи у строгој дисциплини, будући да је слуга без разума. Када га море, оно је мирно, а чим му се да само мала олакшица – одмах показује канџе и сева очима похоте. Ипак, добро је што барем не говори. Али, телу се ипак много придаје и измишљају му се свакакве угодности. Чак и наука не може без тога. Но, каква ми је то само наука? ПЕТАК Господ је рекао Аврааму: Иди из земље своје и од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати (Пост.12,1). То је очигледан праобраз промене срца која се дешава код истиноверујућих – када искрено узму на себе крст свој и крену за Христом. Остављају они оца свога – сопственост, распињући се самоодрицањем; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их решеношћу да непоколебиво у свему следују страстоубиственим заповестима Господњим; остављају и земљу своју – сву област своју, свет, са свим његовим прохтевима, распињући их решеношћу да им буду туђи, па макар због тога било неопходно не само да изгубе имање и друштвени престиж, већ и саму смрт да претрпе.

СУБОТА Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Кор.15, 50). Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба обестелесити и обескрвити, тј. утврдити у начину живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже савршеним одрицањем од телесних и крвних дела. А позната су дела тела, која су: Прељуба, блуд, нечистота; бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима. Набројавши све ово, апостол додаје: За која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,19-21). Ко има уши да чује, нека чује. ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПОСТА У својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Мт.5,1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапрад изабрани наследник. ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА- ГЛУВНА ПОНЕДЕЉАК (5. НЕДЕЉЕ ПОСТА) Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна. УТОРАК Пакао и погибао су [откривени] пред Господом, а камоли срца синова човечијих (Прич.15,11). А грешник мисли да га нико не види и, сакривајући се од људских очију ноћном тамом или пустим местом, сматра да га нико не примећује. Но, око Божије је све видело; и анђео хранитељ и савест су били сведоци. Једног дана ћеш стати на Суд и тада ће се све сакривено изнети на видело. Биће изведени непоткупљиви сведоци – и ти ћеш умукнути. Приговори неће моћи да се стављају. Једино средство да се избегне таква крајња опасност јесте – покајање. А врата ка њему су увек отворена. Пожури да уђеш док још није

дошао час, време чијег доласка је неизвесно, и који ће означити крај твојим гресима и свакој нади на помиловање. СРЕДА Пут к животу иде горе разумноме, да се сачува од пакла оздо (Прич.15,24). Свима је познато шта је пакао, и да у њега свако може допасти због својих дела. Међутим, не сећају се сви тога и не живе исправно у тој мери да би била видна њихова брига о избављењу од пакла. Многи живе на срећу, мислећи: „Може бити да ћемо некако избећи пакао“. Но, где је ту наш разум? У појединачним земаљским делима још се може и бацати коцка. Међутим, коцкање у тако одлучујућем делу, које се у векове векова више не може изменити, показује неразумност у највишем степену. Не надимај се разуме својом разумношћу кад се тога не сећаш и кад нам не нудиш мисли о животу којима бисмо се, уклонивши се од ада, спасли. ЧЕТВРТАК Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не примећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје – или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу. ПЕТАК Душе праведника су у руци Божијој (Прем.Сол.3,1). А у чијој су руци душе грешника? Спаситељ је говорио апостолима да их сатана иска како би их вијао као пшеницу, тј. како би их скренуо са правога пута, узео у своје руке и чинио са њима шта хоће. Због тога су сви који се удаљују од Господа у рукама сатане и он их вије и ковитла куда хоће. Грешницима се стално врти у глави јер им ђаво, мотајући их тамо и овамо, не да да дођу к себи. Чим само примети да је неко почео да се премишља о свом стању, он још јаче почиње да га тресе како би му се опет смутило у глави и мисли му се расејале. СУБОТА Господ је упитао апостоле шта мисле о томе ко је Он. Кроз личност апостола Петра, они су одговорили: Ти си Христос (Мк.8, 29). То исповедање није сазрело одједном. Међутим, када је једном сазрело и настанило се у дубини срца, оно је постало извор његовог усмеравања. Оно је било донекле помрачено смрћу Господа, али не и поколебано. Будући васкрснуто у још већој мери Васкрсењем Господњим, оно је подстицало апостоле да током читавог

живота проповедају целом свету. И код сваког верујућег постоји тренутак када он из све своје снаге каже: „Ти си Христос, Господ мој и Спаситељ. Ти си спасење моје, светлост моја, сила моја, утеха моја, нада моја и живот вечни“. Тада се дешава са њим исто што и са апостолом који је узвикивао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове!“. Слично њему, он почиње да се „принуђава“ на све оно што је угодно Христу Господу, док не доспе у меру раста пуноте Његове. ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лк.7,30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: Опраштају јој се греси јер је велику љубав имала. О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: „Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега“. Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога. ШЕСТА НЕДЕЉА ПОСТА – ЦВЕТНА ПОНЕДЕЉАК (6. НЕДЕЉЕ ПОСТА) Овако говори Господ: Учим те да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река и правда твоја као валови морски; и семена би твога било као песка и порода утробе твоје као зрна његових. Но, и сада се име твоје неће затрти ни истребити преда мном. Но, под којим условом? Изиђи из Вавилона (Ис.48,17-20). Вавилон је образ свестране греховности. Остави грех, обрати се Господу свим срцем својим и свим мислима својим, те Он неће помињати твоје грехе, и предаће забораву неправде твоје. Опет ћеш бити у окриљу Његове милости. Иди само путем којим те Он учи, па ће твој унутрашњи мир бити као река, благе мисли срца твога као песак, а као зрна његова – плодови твоје врлине. УТОРАК Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич.21,13). А ми се често чудимо због чега Господ не слуша наше молитве? Ето узрока! Због тога што је заиста било случајева када смо затварали своје уши од речи којима су нас молили

потребити. Стога ни нас Господ не слуша. Међутим, још није велика тешкоћа ако нас Господ не слуша у мољењима за нешто временско. Но, тешко нама када Он неће да нас чује онда кад се молимо за отпуштење грехова наших. А Он ће то започети када вапај оних које смо презрели буде снажнији од наших молитава. Треба да пожуримо да одстранимо ту крајњу беду по примеру Закхеја, коме је Господ, за његову мудру одлуку рекао: Данас дође спасење дому овоме. СРЕДА Узвикни, говори Господ светом пророку Илији, и не поштеди, изобличавајући безакоња мојих људи. А шта су урадили људи? Траже ме и желе да ми се приближе. Зар је то грех? Зар нису они то и дужни чинити? Да, јесу дужни. Међутим, они то не чине као што треба. Очекују да у томе успеју једино са постом, не бринући о делима правде и љубави . „И пост ми је пријатан,- говори Господ,- али само тада кад, смирујући своје тело, опраштају увреде, остављају дугове, хране гладне, бескућнике уводе у дом, одевају наге. Када све то буде пратило пост, моћи ће да ме траже и да ми се приближе“: Тада ће синути видело твоје као зора… и слава Божија ће те обујмити; тада ћеш призвати и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће: Ево ме… И Господ ће те водити вазда (Ис.58,111). ЧЕТВРТАК Слушај сине мој и буди мудар и исправљај мисли срца свога (Прич.23,19). Из срца стално излазе мисли, некада добре, али већином зле. Зле никако не треба прихватати. Па чак ни добре не треба увек испуњавати, јер се дешава да и добре мисли нису умесне с обзиром на дате прилике. Ето зашто се препоручује пажња према себи и обазривост према свему што излази из срца – и зло треба одбацивати и о доброме расуђивати и испуњавати само оно што се покаже истински добрим. Најбоље би, међутим, било сасвим закључати срце како из њега не би ништа излазило нити шта улазило без одлуке ума. Најбоље би било да ум у свему претходи, усмеравајући покрете срца. Ум је такав једино уколико је – ум Христов. Ради се, дакле, о томе да се умом и срцем сједињавамо са Христом како би све у нама било исправно. ПЕТАК Окончани су дани свете Четрдесетнице! Сада нека сваки седне и погледа на резултат – шта је било на почетку, а како је сада? Била је трговина – и какав је добитак? Има ли бар мале зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: да ли смо трчали, и да ли смо, трчећи, постигли очекивано? Битка је била објављена и шта: да ли смо се наоружали, да ли смо се тукли и, борећи се, да ли смо победили или пали? Опрезни и бодри посници, који су се трудили скрушеним и смиреним срцем, не могу а да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лењиви и телоугодници, који смо се само око страсти и утешења паштили, можемо се само

стидети. Међутим, ни тога нема. Јер, постоје неки које бију а они уопште не осећају бол пошто им је чело гвоздено, а врат од железа. СУБОТА Лазаре, изиђи напоље! (Јн.11,43). Код онога који поседује вредну Марту, тј. свестрану врлину, и Марију, која седи поред ногу Исусових, тј. пажљиво и топло обраћање Господу свим срцем, доћи ће сам Господ и васкрснути његовог Лазара – тј. дух његов, разрешивши га од свих душевно-телесних веза. Тада ће у њему почети истински нов живот, у телу – нетелесни и на земљи – не земаљски. То ће бити истинско васкрсење у духу, пре будућег васкрсења телом! ШЕСТА НЕДЕЉА ПОСТА – ЦВЕТНА Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: „Распни га“! И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе! СТРАСНА СЕДМИЦА ПОНЕДЕЉАК (СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ) Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. УТОРАК Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће.

Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света – Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу. ВЕЛИКА СРЕДА Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт – тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног. ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом – оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју – не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране

мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди. ВЕЛИКИ ПЕТАК Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост. ВЕЛИКА СУБОТА Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.

СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! ТОМИНА НЕДЕЉА ПОНЕДЕЉАК Благовестећи Оваплоћење Господње, анђео говори: „Радуј се благодатна“! Објављујући пастирима рођење Христа Спаситеља, он такође говори: Ево јављам вам радост велику! Међутим, обавештавајући жене о Васкрсењу Господа, анђео изговара само: „Устаде, није овде“! Он не додаје: „Радујте се“, јер ћe радост сама собом испунити њихова срца чим се увере да је Господ заиста устао. Тада је то уверење било опипљиво: анђео га је припремио, а Господ га је својим јављањем употпунио. И радост је код свих била неисцрпна! Сада је код нас све украшено – и Црква, и куће и тргови. Све је у одећи радости, и сви су обузети општом бујицом радовања. Но, ти се потруди да своју мисао одвојиш од спољашњег и да, сабравши се у срцу, примиш истину Васкрсења у свој ширини, дубини и висини њеној, како би се показао радостан не само по спољашности, него како би и у себи самом носио дух радости, који изнутра извире као извор светле воде која избија из недра земље. УTОPAK Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: „Украли су га ученици“. Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих

сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља – у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине. СРЕДА Истину Васкрсења разум може доказивати својим разлозима на основу Писма, и силу његових извођења не може да не призна ни неверујући, уколико му није заглушено осећање за истину. Верници, међутим, немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења. И један и други указатељ на истину је добар и убедљив. Против разлога разума, ипак, могу да се изроде и истакну противразлози, а и вера може да се напада и уздрмава недоумицама и сумњама које долазе и споља и изнутра. Зар нема, дакле, тврде ограде за истину Васкрсења? Има! Она ће се испољити у процесу истребљивања изопачености душе и тела, и успостављању почетака новог живота путем силе Васкрсења, преузете још у светом крштењу. Такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. Њему ће изгледати безуман свако ко говори против Васкрсења, као што ће ономе који иде по дану изгледати без памети онај који говори да је ноћно време. ЧЕТВРТАК Заиста је пун врлине труд оних који здравим разлозима побијају лаж која се са напором диже против истине Васкрсења. И ти читај и наоружавај се тим разлозима. Но, при свему томе не лењи се да у себи све више и више начиниш простора за улазак силе Васкрсења Христовог. Што се више будеш трудио, све ћеш више дисати ваздухом Васкрсења, те ћe безопасније постати све стреле вражје које се одапињу против те истине. Питаш: „Шта треба да се ради у вези са тим?“ Ништа посебно! Буди само оно што си дужан да будеш по завету у који си ступио светим крштењем, које и јесте наше васкрсење. Пљунуо си на сатану и на сва дела његова: продужи да се тако према њему односиш. Сјединио си се са Христом: остани са Њим. Дела таме и светлости су позната. Бежи од првих и труди се око других. Но, чини то без икаквих уступака, чак и најмањих, како би се у животу држао правила: нема заједнице светлости са тамом, нити Христа са Велијаром. ПЕТАК Свети оци су за неке људе, славне по свом хришћанском животу, похвално говорили да васкрсоше још пре општег васкрсења. У чему је тајна таквог живота? У томе што су они усвојили карактеристичне црте живота после васкрсења, описане у речи Божијој, учинивши

их својим особинама. Будући живот се представља као слободан од свега телесног: нема женидбе ни удадбе, нема храњења трулежном храном, а само тело постаје духовно. И тако, ко живи као одрешен од свега телесног, у себе прима елементе живота после васкрсења. Потруди се да у теби замре све телесно, и васкрснућеш пре општег васкрсења. Пут ка томе указује и апостол када говори: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16). Он уверава да се тим путем заиста може достигнути очекивано: Ко сеје, говори он, у дух, од духа ће пожњети живот вечни (Гал.6,8). СУБОТА У нама постоје два живота – телесни и духовни. Дух наш као да је погребен у телу. Када почне да васкрсава, оживљен благошћу Божијом, он се извлачи из скривености под телом и појављује у својој духовној чистоти, и то део по део. Када се сав извуче из те везаности као из гроба, он излази у обновљени живот и сам по себи постаје жив и делатан. Тело, пак, гроб, само по себи јесте мртво и без дејства, премда се заједно са духом налази у једном и истом лицу. То је тајна онога што говори апостол: А где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.3,17). То је слобода од трулежности која облаже наш нетрулежни дух, или од страсти, које кваре нашу природу. Тај дух, који је ступио у слободу код деце Божије, личи на лептира са крилима пуним разних боја, који је прхнуо из своје чауре. А ово су дивне боје духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5.22). ТОМИНА НЕДЕЉА Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…“!

НЕДЕЉА СВЕТИХ ЖЕНА МИРОНОСИЦА ПОНЕДЕЉАК Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих (Дап.3,19). Тако говори свети апостол Петар Јудејцима који су распели Господа, тешећи их [мишљу да су грех] учинили из незнања. Ми, пак, по други пут својим гресима распињемо у себи Господа и то не више из незнања. А Он нас, као многомилостив, прима кад се кајемо и из свег срца Њему обраћамо. А то смо ми учинили у Великом посту. Свако је приступао Господу са сузама покајања због грехова својих. Уколико смо искреније плакали, утолико смо снажније осећали свежину помиловања која је долазила од Господа, преко руку и преко разрешне молитве свештеника. А сада, шта нам остаје да радимо? Да се чувамо од нових падова да не бисмо опет упадали у грех распињања Господа. Апостол говори да је Господа Исуса небо примило само до времена васпостављања свега (Дап.3,21). Затим ће Он поново доћи и устројити Суд. Каквим очима ће да погледају на Њега они који су га проболи! Зар нећемо и ми бити у истом реду са њима уколико престанемо да приносимо плодове покајања и опет се вратимо на старо. УТОРАК Који не верује већ је осуђен (Јн.3,18). Зашто? Зато што он остаје у тами из љубави према њој, иако око њега сија светлост. Мракољубље, мржња према светлости, чини га потпуним кривцем, и без навођења самих дела таме. Љубав, пак, према истини онога који је осећа изводи из таме заблуде и приводи ка светлости истине. Очигледан пример је свети апостол Павле. Искрени љубитељ истине, он је из све душе, без икаквих интереса, био предан ономе што је сматрао истинитим. Када му је, међутим, била указана [права) истина, и то не у ономе што је он сматрао истинитим, он је истог часа напустио све старо (које се показало неистинитим) и свим срцем се прилепио новоме (које се на опипљив начин показало истинитим). Исто бива и са сваким искреним љубитељем истине. Истина о Христу је јасна као дан: тражи и наћи ћеш. Помоћ одозго увек чека спремна за искреног тражитеља. Стога је [очигледно] да онај ко остаје у тами неверја воли таму, и због тога је већ осуђен. СРЕДА Судите да ли је право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо (Дап.4,19-20). Тако су говорили властодршцима свети апостоли Петар и Јован када им забрањиваху да говоре о васкрслом Господу Исусу, непосредно пошто су Његовим именом исцелили хромог од утробе материне. Међутим, апостоли се нису бојали претњи, јер им очевидност истине није дозвољавала да ћуте. „Ми смо видели и чули и руке су наше опипале“, касније је додао свети Јован (1.Јн.1,1). Они су очевидци, а очевидци су, по правилима људског сазнања, најверодостојнији сведоци истине. С обзиром на то, ниједна област људског сазнања нема сличних сведока. Иако је од тада прошло осамнаест и по векова[1], снага њиховог сведочења се ниуколико није смањила, а тиме ни очевидност истине коју они сведоче. Ако људи падају у неверје – а данас их је много

– падају не због нечег другог, него услед недостатка здравог размишљања. Heћe да расуде и бивају привучени привидима којима лажност срца радо придаје неку вероватност. Јадне душе! Гину, уображавајући да су најзад ступиле на прави пут. Оне се особито радују што су прве ступиле на ту колотечину и постале предводнице другима. Међутим, није велика радост седети у друштву неваљалих људи. ЧЕТВРТАК И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн.5,29). Ето чиме ће се све завршити! Као што реке теку свака у своје море, тако ћe и ток живота свакога од нас најзад доспети на место које му одговара по карактеру. И они који ћe васкрснути у живот, биће на Суду. Међутим, Суд ће само да запечати њихово оправдање и опредељење на живот. Други ћe, пак, васкрснути само зато да би чули осуду на вечну смрт. Живот и смрт њихова огледа се још у овом животу: једни чине жива дела, а други – мртва и умртвљујућа дела. Жива дела су она која се врше по заповестима уз радост духа и у славу Божију, а умртвљујућа – која се врше насупрот заповестима, уз богозаборав и ради угађања себи и својим страстима. Мртва дела су она која се по изгледу не противе заповестима, али се врше без икакве мисли о Богу и вечном спасењу – само из побуда неког од облика самољубља. Бог је живот – живот је само оно у чему Он има удела. Тако, дакле, пут онога код кога постоје само мртва и умртвљујућа дела води на осуду смрти, а пут онога који има жива дела води ка стицању вечног живота у Последњи дан. ПЕТАК Због чега су сагрешили Ананија и Сапфира? Због тога што су заборавили да Бог све види – и њихова дела и помисли. Да су се сећали тога да Бог све види, и споља и изнутра, и то јасније него сви људи, па и они сами, никад им не би пало на памет да згреше пред апостолима. Од тога потичу и сви наши греси и грешне замисли. Ми се трудимо да наше грехе сакријемо од људских погледа и сматрамо да смо тиме нешто учинили. Људи нам, не видећи наша дела, одају поштовање као праведницима, премда се суштина наше ништавности ниуколико не мења. Знајући то, нека се свако пита: „Зашто сатана у срце моје ставља да лажем Богу у лице?“ Очи Његове, светлије од сунца, виде и најскривеније тајне срца: ни нoћ, ни море, ни подземље не могу се сакрити од Њега. Ceћaj се тога и према томе управљај своје спољашње и унутрашње понашање, макар те и нико не видео. Када би Свевидећи био неко нама стран – још бисмо се и могли равнодушно односити према Његовом свезнању. Међутим, пошто је Он и Судија, и пошто суд свој, по своме свезнању, некад извршује и пре него што то ми очекујемо, бити равнодушан – није безопасно. Може бити да је код Њега већ решено да се над нама изврши суд онога часа кад помислимо да се са својим гресима још можемо скривати у тамној лажи: „Не види Бог“.

СУБОТА Оно што су раније Петар и Јован говорили властодршцима, касније рекоше и сви апостоли: Богу се треба покоравати више него људима. Бог отаца наших васкрсе Исуса кога ви убисте обесивши на дрво. Њeгa Бог узвиси десницом својом за Начелника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење грехова. И ми смо Његови сведоци ових речи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају (Дап.5,29-32). Каква искреност, пунота, одређеност и јасноћа исповедања! Бог је тако уредио да Распети буде Спаситељ наш кроз остављење грехова у покајању. А сведоци су – апостоли очевидци и Дух Свети који очевидно делује у њима и у свима који су поверовали. Ти сведоци и данас сведоче. Говор апостола [нас обавезује] једнако као да смо ми сами све видели и слушали. И Дух благодати непрестано делује у светој Цркви преко чуда, обраћења грешника и, нарочито, преко обновљења оних који марљиво служе Господу, кроз њихово освећење и испуњење очевидним благодатним даровима. Последње даје већу силу првоме, и оба заједно довољно су снажни да изазову снажно убеђење у истину Христову у свим душама које су истинољубиве. Нека је благодарност Богу истине који нам своју истину тако очигледно јавља!.. НЕДЕЉА СВЕТИХ ЖЕНА МИРОНОСИЦА Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој“. Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ ПОНЕДЕЉАК Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима… Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе – дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења. УТОРАК Симон (врач) и сам поверова и крстивши се остаде код Филипа (Дап.8,13). И веровао је и крстио се, а ништа од њега није испало. Треба разумети да у устројству његове вере нешто није било у реду. Искрена вера је одрицање од свога ума. Ум треба да се оголи и да се као чиста табла принесе вери. Она ће се тада на њему уписати онаква каква јесте, без икаквих примеса страних мисли и утицаја. Међутим, када у уму остају његови ставови, по утиснућу вере појављује се мешавина утицаја: сазнање се ремети, налазећи се између утицаја вере и мудровања ума. Такав је био и Симон – образац свих јеретика; такви су и сви који са својим мудровањем ступају у област вере, како раније, тако и сада. Они се уплићу у веру, при чему од њих не излази ништа осим штете – за њих саме, ако пребивају у ћутању, или за друге – ако се та збрка не задржава само у њима, него излази на видело услед њихове жеђи да буду учитељи. Одатле увек произилази одређена група људи која мање или више греши у односу на веру, и која пројављује несрећну увереност у непогрешивост и бедно призивање свих да стану у ред за њом. СРЕДА Свети Петар говори Симону: Нема теби дела ни удела у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Зато се покај од те злоће твоје, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога (Дап.8,21-22). Нема удела! А Симон није ни помислио да је отишао тако далеко. Он није урадио нешто видљиво, нити нешто неприлично, већ је само неисправно помислио. Та помисао је, међутим, апостола довела у недоумицу да ли ће му се она опростити чак и ако се покаје, и ако се буде молио Богу. Ето шта значи устројство срца и помисли које излазе из одређеног устројства! Човек по спољашности може изгледати једно, а изнутра може бити нешто сасвим друго. И то изнутра види само Бог и они којима открије Дух Божији који

испитује срца. Са каквим страхом и дрхтањем треба, дакле, да градимо своје спасење! И како искрено и усрдно треба да се молимо Богу: Срце чисто сачини у мени и дух прав обнови у унутрашњости мојој (Пс.50): И на Суду може да се деси нешто страшно и незамисливо. Господ може рећи: „Не познајем вас“, и то онима који не само да су били убеђени да су Божији, него су их и очи свих таквима виделе. А шта ће тек са нама бити? Стога можемо само да призивамо: „Спаси нас Господе, како сам знаш! Како сам знаш, подај спасоносно устројство срцу нашем!“ ЧЕТВРТАК Свети Филип пита оглашеног: Да ли разумеш то што читаш? Он одговори: Како бих могао ако ме ко не упути? (Дап.8,3031). Како се често налазе у сличној ситуацији они који читају реч Божију и светоотачка дела! Оно што читају не улази им у главу. Ум не може читано да прими и обухвати. Једном речју, ради се о нечему што им је страно, о предметима из њима непознате области. Ето потребе за тумачем који разуме о чему је реч. Свети Филип је имао духа којим је и пророковао, те му није било тешко да протумачи оно што је било нејасно оглашеном. Тако је и са нама данас: треба да нађемо човека који би се налазио на таквом ступњу живота и знања да му неће бити тешко да протумачи тешкоће које за нас постоје у разумевању Писма, будући да поседује шири духовни хоризонт. Онај који стоји на нижем степену не види све што види онај који је на вишем. Стога он може само да нагађа. Може се десити да се нама нејасно место тиче предмета вишег степена, и да тумач кога смо нашли такође стоји на ступњу који је нижи од потребног за његово објашњење. Стога ни он неће моћи како треба да разјасни то место, већ ће га протумачити с обзиром на своје виђење, а ми ћемо и даље остати у тами што се њега тиче. И заиста је чудно како се прихватају тумачења Писма људи који су сасвим туђи области о којој се ради. И код њих ништа не испада како треба. Међутим, да се уздижу својим тумачењем – они не заборављају. ПЕТАК Свети Павле је у почетку ревносно бранио старозаветни поредак, јер је искрено веровао да се у његовој неизмењивости састоји безусловна воља Божија. Није ревновао због отачке вере, него зато што је сматрао да Богу службу приноси. У томе је био дух његовог живота – себе посветити Богу и све своје снаге посветити на вршење онога што је Њему угодно. Због тога је за његово преобраћање и за подстицање да остави старозаветно и да приђе новозаветном, било довољно очигледно му показати да Бог више неће Стари Завет него – Нови. Он је одмак своје благовољење пренео са једног на други. То се и догодило кад му се Господ јавио на путу за Дамаск. Тада је њему постало јасно да он своју ревност не усмерава где би требало и да не угађа Богу, већ да иде против Његове воље. Тај увид у значење његове делатности, уз помоћ благодати Божије, одмах је изменио његово стремљење, те је он узвикнуо: Господе, шта ћу да чиним? (Дап.9,6). И од тог момента је он сву своју ревност обратио на оно што му је било указано. Он више никада није заборавио тај догађај, него га се читавог свог живота са благодарношћу ceћao, подгревајући њиме своју ревност и не штедећи снаге у делању за

Господа свога. Тако раде, а тако и треба да раде сви они који су се искрено обратили Господу. СУБОТА Када је свети Павле почео да проповеда у Дамаску, сви су се чудили говорећи: Није ли ово онај што сатираше оне који призиваше Име ово? (Дап.9,21). То се увек дешава: они у чијој се среди ни неко обрати од неверја ка вери или од греха ка врлини, исказују чуђење због онога што се десило са обраћеним. „Код њега је све било као и код нас, а сад је одједном постало све другачије – и говор, и изглед, и поступци и мисли и подухвати и места кретања“. То је као кад би неко ко је ишао на запад одједном променио свој правац и пошао на исток. Та два живота су супротна и један другог искључују. Ко би хтео да их сједини, или да споји у целину део из једног и део из другог, узалуд би губио време и труд, будући да не би имао никаквог успеха. Каква је ту заједница! Само они који не разумеју у чему је ствар, могу да говоре: „Због чега тако строго!“ НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао [духовну припрему].

НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ ПОНЕДЕЉАК Када је Господ изрекао учење о Тајни Тела и Крви, полажући је као неопходан услов за општење са Њим и чинећи је извором истинског живота, многи од ученика Његових отидоше натраг и више не иђаху с њим (Јн.6,66). Њима је изгледало сувише чудесно такво дело безграничне милости Божије. Нерасположење према чудесноме их је и одбило од Господа. Господ је то видео, али није могао да умањи или замени оно што је чудесно, премда је био спреман и да се разапне за спасење свих. Толико је оно било неопходно у икономији нашег спасења! Он их је са жаљењем оставио да иду од Њега у таму неверја и погибао. И изабраној дванаесторици Он је тим поводом рекао: Да нећeтe и ви да одете, показујући готовост да и њих пусти, уколико се не приклоне пред чудесношћу. Одатле произилази да бежати од чудесног значи бежати од Господа и Спаситеља, те да онај који се одвраћа од чудесног иде у погибао. Нека обрате пажњу на то они који се ужасавају при самом помену чудесног! Јер, и они ће срести чудо коме више неће моћи да противурече: смрт и по смрти Суд. Но, да ли ће им тада то непротивречење послужити нa спасење – једини Бог зна. УТОРАК Не може вас свет мрзети; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла (Јн.7,7). Господ не говори ученицима, будући да је њима касније прорекао да ће и њих свет омрзети и гонити пошто их је Он изабрао од света. Због тога осмотрите на оно шта свет мрзи и знаћете где је Христов удео. На оно што је Христово, што је најближе Њему и најсаобразније са Његовим Духом свет највише устаје. То је спољашњи указатељ. Међутим, за спољашње [људе] и то је довољно. Опет, свет не делује сам, него га на дела његова подсти че његов кнез – сатана. Његова дела је, међутим, разрушио Господ и продужује да их руши у верујућим и преко верујућих. Самом Господу он ништа не може учинити. Стога он своју јарост обраћа на верујуће у Њега. Пакостећи њима, он хоће да напакости Господу. Он не делује непосредно, него преко свог оруђа – света. То не значи да је он снажан. Не бојте се њега, него се, напротив, храбрите јер је Господ победио свет и његовог кнеза. Он не може ништа учинити ономе ко му се сам не подаје. СРЕДА На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао.

Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! ЧЕТВРТАК Ја сам светлост свету, говори Господ, ко иде за мном неће ходати у тами него ће имати светлост живота (Јн.8,12). Према томе, ко одводи од Господа – одводи од светлости и води у таму. Због тога је он прави „опскурант“ [мрачњак]. Теби је познато шта захтева Христово учење. Стога се не бој назвати мрачњаком онога ко предлаже мисли које су му противне – то је његово право име. Господ учи да је Бог један по природи, а Тројичан по Лицима – то је зрак натприродне светлости истине. Ко проповеда супротно томе, води од светлости у таму и јесте мрачњак. Господ учи да Триипостасни Бог промишља о свету који је створио речју својом – то је божанствена светлост истине. Ко другачије проповеда одводи у безутешну таму и јесте мрачњак. Господ учи да је Бог човека створио по свом образу и подобију, одредивши му да живи у рају. Када је, пак, сагрешио, човек је праведно изгнан из раја да живи на овој земљи пуној жалости и тешкоћа. Ипак, Бог се није до краја прогневио на њега, него је благоволео да му устроји спасење кроз крсну смрт која просветљује мрак нарави који лежи на нашој души. Ко проповеда другачије – води у таму и јесте мрачњак. Господ учи: веруј и, примивши силу благодати кроз Божанствене Тајне, живи по заповестима и спашћеш се – то је јединствени начин да светлост Божија уђе у нас и начини нас просвећенима. Ко учи противно – хоће да нас задржи у помрачености и због тога је мрачњак. Господ учи: Уђите на уска врата строгог, самоодречног живота – то је јединствени пут ка светлости. Ко, пак, води на широки пут самоугађања – одводи у таму и јесте мрачњак. Господ учи: сећај се краја, тј. смрти, Суда, ада, раја – то је светлост која осветљава нашу будућност. Ко учи да је смрт крај свему – навлачи таму на наш удео и због тога је мрачњак. Љубитељи светлости, научите се по овоме распознавати таму и уклањајте се од ње. ПЕТАК Питали су Господа: Ко си ти? Он је одговорио: Почетак (Јн. 8,25). Он је напред, а за Њим иду свети апостоли, а за апостолима пастири и учитељи и сва Црква Христова. Просудите сада ко су прави претходници. Због тога што за њима тако дуго иду многи, и још ће ићи, они не престају да су претходници јер су још увек испред, а сви други су у реду за њима. Према томе, ми Хришћани имамо претходнике. Ко, пак, покушава да постави нове претходнике, очигледно намерава да их предложи као претходнике који воде у супротном смеру, тј. на путу који води на дно адово. Томе се нема шта додати. Чувајте се. Јер, ко би самом себи био непријатељ? Само се постарајте да на прави начин разумете што вам се говори и чврсто се држите сазнате Христове истине. Њих, пак, нека, нек тврде своје.

СУБОТА Господ је рекао: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,36). Ето, где је слобода! Ум је свезан везама незнања, заблуде, сујеверја, недоумица. Он се бори, али не може да се пробије и да их се ослободи. Прилепи се за Господа и Он ће просветити твоју таму и растргнути све везе у којима се мучи твој ум. Вољу вежу страсти и не дају јој места да делује. Она се трза као да је везана по рукама и ногама, и не може да се истргне. Стога се прилепи уз Господа и Он ће ти дати Сампсонову силу и растргнути све везе неправде које те везују. Срце притиска стална узнемиреност и не да му одмора. Међутим, прилепи се за Господа и Он ће те успокојити, те ћеш бити миран у себи и све ћеш око себе да гледаш светло, без саплитања и сметњи, ходећи са Господом кроз мрак и таму овог живота ка свеблаженој, потпуној радости и вечним просторима. НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: Сад не верујемо више због твога казивања јер сами… знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4,42). И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама управо то треба да поставе себи за закон, тј. да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имати осведочење да стаје у истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ не само света него и тебе лично. НЕДЕЉА СЛЕПОГ ПОНЕДЕЉАК Господ је Јудејцима објашњавао због чега они не верују у Њега. И шта мислите зашто? Зато што им је говорио истину: А мени не верујете јер ја истину говорим (Јн.8,45). Код њих лаж као да се отеловила и ушла у њихову крв, због чега им истина беше неприхватљива. А зашто ни сада не верују? Разлог је исти: Господ говори истину. Због тога не верују. Како то? Па, они су сви учени. Колико је само код њих речи! И то о истини? Да ,речи је много, али нема дела. Испредање система се такође код њих може наћи. Међутим, то је као испредање паучине. Само, они не примећују ту крхкост. Почетак система им је без основе, и даљи изводи су без

доказа. Ипак, они су њима сасвим задовољни. Они имају такву жеђ за претпоставкама, да се чини да оне представљају сав садржај њиховог ума. Иако имају само претпоставке, они сматрају да имају солидно образовање. Разастрли су они, тако, једну маглу маштарија по малобројним чињеницама до којих су дошли. У тој магли изгледају сасвим друкчије него што су у ствари. И поред тога, они сматрају да поседују област непромењиве истине. Тако је ум постао труо, и тако се укус изопачио! Како ће, онда, ум да прими истину? Тако они не верују Господу који једини истину говори. УТОРАК Јудејци су се због изобличења разгневили на Господа и узели камење да баце на њега. Но, Господ је прошао између њих и отишао (Јн.8,59). Господу нису ништа учинили, већ су само себе погубили. Јер, последица њиховог неверја био је страшан приговор Господњи: Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23, 38), и још: Хајдемо одавде. И Господ је отишао другде и, уместо љубљеног Израиља, изабрао друге народе за своје станиште. Па и сада ништавни људи у самопрелести гордог ума који не прима Христову истину узимају камење противљења Господу и бацају га на Њега. Међутим, Њему они не могу ништа, будући да Он остаје Господ и да Његова истина пребива као неизмењива истина. Напротив, они себе погубљују. Господ пролази поред њих и препушта их њиховом сујетном мудровању, које их носи као вихор прашину. Дешава се да се цео народ окрене ка лажном мудровању. Тада се и он, слично Јудејцима, оставља властитом избору. Разумите народи и покорите се Господу! СРЕДА Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања [храњења] истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима. И садашњем пастирству Господ упућује реч: „Дајте вашем народу да једе“. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање. ЧЕТВРТАК За суд ја дoђox на овај свет, говори Господ, да виде који не виде и који виде да постану слепи (Јн.9,39). Оне који не виде – представља прост народ који је у простоти срца поверовао Господу, а они који виде су тадашњи књижевници, учени људи који, због гордости ума, сами не повероваше, па и народу забрањиваху. И наши образовани људи сматрају да добро виде. Због таквог мњења они се удаљују од вере у Господа, које се чврсто држе прости срцем и

умом. Тако је, по истини Господњој, дошло до тога да су они слепи а да народ види. Они су слични птицама које виде ноћу али не и дању. Истина Христова им је тамна, лаж која јој је противна им се чини светлом: ту су они код своје куће. Ма како да је то очигледно, они су ипак готови да питају: Еда ли смо и ми слепи? И зашто крити: „Да, слепи“. И пошто сте слепи по својој вољи, грех слепоће и непримећивања светлости лежи на вама. Можете да видите, али нећете, јер заволесте обмањиву, прелестну лаж. ПЕТАК Ви не верујете јер нисте од оваца мојих, говори Господ Јудејцима који не верују. Овце моје слушају мој глас, и ја њих знам и за мном иду (Јн.10,26-27). Који не верују нису из стада Христовог. Тада су неверујући били они који још нису ушли у стадо, а сада су међу нама неверујући сви оно који су отпали од вере и иступили од стада Христовог. Господ је Пастир: све Његове овце иду за Њим, следећи Његово учење и испуњавајући Његове свете заповести. Грешници су болесне и слабе овце, које међутим, ипак иду са стадом. Они, пак, који изгубише веру сасвим отпадају и остају храна зверима. То су они који су заостали. Они нису у стаду Христовом и Његов глас не слушају. Ни Он њих не зна због тога што не дају да се за њих зна. [Они се не угледаше на] крвоточиву која је знала да да на знање да је присутна. И на Суду ћe им бити речено: Не знам вас, идите! СУБОТА Ако мени не верујете, делима верујте (Јн.10,33). Дела Господња су била свима позната и Он је могао на њих гласно да укаже: исцељења разних болести, истеривање бесова, власт над природом, виђење помисли у срцима, прорицање будућности, сила речи и господство над душама. Сва она су јасно доказивала да је Исус Христос од Бога и да је реч Његова истина. За нас верујуће тим делима су се присајединили: чудесна смрт, Васкрсење, Вазнесење, силазак Светога Духа, оснивање Цркве, дивни духовни дарови, победа над незнабоштвом и благодатне силе које до сада не престају да делују у Цркви Божијој. Све су то дела Господња. Сваком невернику је могуће казати: „Ако не верујеш речима, поверуј делима која громко сведоче о Божанској природи Господа нашег Исуса Христа и, поверовавши, прими сву Његову истину“. Међутим, чиме су Јудејци одговорили Господу? Тада опет тражаху да га ухвате (Јн.10,39). А садашњи неверници? Заседају и плету лаж за лажју како би „ухватили“ – ако не Господа (што нису у могућности), а оно просте у вери и оне који не могу да размрсе њихове лукаве замке. НЕДЕЉА СЛЕПОГ Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?“ „Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није

успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја. НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА ПОНЕДЕЉАК Шта да радимо? Овај човек чини многа чудеса (Јн.11,47). Једино у томе је јеврејска ученост нашла Спаситеља кривим. И у данашње дане немачка ученост у Јеванђељу Христовом налази да је неумесно оно што је натприродно: све је добро, само то не иде. И у решењу се обе учености слажу. Јудејска је решила: Боље да један човек умре, да не би сви погинули; а немачка је поставила: одстранимо натприродно, да би се сачувале све остале истине Јеванђеља. Међутим, шта је следило? Они су погубили народ, а ови су одбацили све хришћанске истине и остали готово без ичега. Господ је крајеугаони камен зграде спасења. И вера у натприродно јесте крајеугаони камен целе зграде богонадахнутих и стина. Сам Спаситељ, у Личности својој, јесте венац натприродности. И у Цркви Он је њихов неисцрпан извор. Ко се дотиче те тачке, дотиче се зенице ока Божијег. УТОРАК Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси (Јн.12,24). И тако, ако xoћeш да будеш плодан – умри. Умри на такав начин да у срцу носиш осећање као да се то заиста десило. Мртав човек се не одазива ни на шта што га окружује. Тако ради и ти: ако те хвале – ћути, ако нападају – ћути, ако си стекао добитак – ћути, ако си сит – ћути, ако си гладан – ћути. Буди такав према свему спољашњем, а унутар себе се налази тамо где је сваки умрли – у другом животу, пред лицем свеправеднога Бога, у очекивању последње одлуке. Какав је, казаћете, плод од тога кад ће онда све да замре? Не, нећe замрети, него ће се јавити енергија, и то још каква! „Остала је још једна минута“, рећи ћеш себи. „Сад ћe одлука. Дај да пожурим да урадим још нешто“. И – урадићеш. Тако поступај у сваком тренутку.

СРЕДА Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: „Ко сада искрено верује речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали“. Додуше, језик многих још ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није разум противник вере него – развраћено срце. Разум је само утолико крив што се покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине. При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би ништа објашњавао. ЧЕТВРТАК Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве. ПЕТАК Када бисте мене знали и Оца мога бисте знали (Јн.14,7). Према томе, доиста не знају Бога, премда и име Његово носе (Deus – Бог; одатле – деист) и много о Њему расуђују. Нема истинитог Бога без Сина, као ни без Духа Светога. Онај ко верује у Бога, а не исповеда га Оцем Сина, не верује у Бога који је истинити Бог, него у неки свој сопствени изум. Истинити Бог је дао свог Сина јединородног за спасење људи, а људима који верују у име Сина Његовог, даје власт да буду деца Божија, те их љуби и сваку њихову молитву слуша ради Сина. Стога, ко има Сина има и Оца, а ко нема Сина нема ни Оца. Нико нe прилази Оцу осим кроз Сина, и од Оца ништа не добија осим преко Сина. Без Сина нема пута ка истинитоме Богу. Ко машта да га нађе [мимо Њега] – налази се у заблуди. СУБОТА И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћy учинити (Јн. 14,13). Какво утешно обећање! Но, како су малобројни они који се њиме користе! Ретко ко гa има на уму. Има и таквих који га уопште не схватају и не прихватају. Због чега је то тако? Због тога што не љубе Господа и Његове заповести не испуњавају. Та неверност срца Господу потире сваку смелост у

обраћању Богу са молбом, као што и у животним стварима неисправни слуга не сме да тражи ништа од својих господара, знајући да не заслужује никакве самилости. Редовне молитве се читају по свом правилу и у њима су веома велике прозбе. Међутим, оне се само читају. То још није и сама молитва или прозба. Стати са истинском молитвом пред Господа и принети му прозбу није могуће све док се не очисти савест пред Њим. НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. НЕДЕЉА СВЕТЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ ПОНЕДЕЉАК Господ Исус Христос је винова лоза, а Хришћани су гране и изданци. Ми се на Њега накалемљујемо вером и плод приносимо животом по вери. Отац Небесни је виноградар, који води бригy о лози. Он одсеца грану која не доноси плода, тј. верује, али не живи по вери. Ону, пак, која доноси плод, тј. која не само верује, него се труди по вери и да живи – Он одржава. Њој Бог на сваки начин помаже да се богати добрим делима, која су плодови вере. Нека по том закону Божијег деловања на нас свако уреди свој живот, увек се сећајући да без Господа ништа не можемо чинити. Њему припадај у свакој тешкоћи. Име Његово пресвето и пресладосно нека се неодступно налази у твом уму, срцу и на твом језику. УТОРАК А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину (Јн.16, 13). Зашто се у логикама не спомиње овај извор сазнања? Не треба се чудити што се он не спомиње у незнабожачким логикама. Међутим, зашто га нема ни у хришћанским? Зар Хришћанин треба да престане да буде Хришћанин и да заборави на сва верна и несумњива обећања која су му дата кад почне да се служи својим умом? О гледању и слушању се много пише. Довољно се објашњава и поступак уопштавања и закључивања из виђеног и слушаног. Међутим, како

одгонетнути значење свега остављено је на вољу досетљивости ученика логике. Зашто да му се не скрене пажња: „Имаш обећања Духа истине; Њему следи; Њиме се решава значење свега постојећег, јер је Бог извор његовог бића“? Зар се због тог заборава нису све данашње књиге напуниле досеткама (о свету Божијем) и претпоставке се тако расплодиле? Није тешко видети да су оне плод дечје уобразиље. СРЕДА Господ је пред страдање говорио светим апостолима: Још мало и нећете ме видети, и oпeт мало и угледаћете ме (Јн.16,19). Страдања Господња и Његова смрт тако су поразили свете апостоле да су се очи њиховог ума помрачиле и они престали да Господа гледају као Господа. Светлост се сакрила и они су седели у горкој и мучној тами. Но, ту таму је развејала светлост Васкрсења Христовог, и они су опет угледали Господа. Тако је своје речи објаснио сам Господ: Ви ћeтe заплакати, говорио је Он, и заридати, а свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост (Јн.16,20). Говоре да и свака душа на путу ка савршенству доживљава сличну тешкоћу. Тама је са свих страна окружује и она не зна где да се дене. Међутим, долази Господ и жалост се претвара у радост. Слично томе – и жена мора да се помучи пре него што донесе на свет новог човека. Зар одатле не треба извести закључак: ко то није искусио, још се није родио као прави Хришћанин! ЧЕТВРТАК Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн.16,23), рекао је Господ. Он је то нагласио: Заиста, заиста вам кажем. Како треба да се стидимо што не умемо да користимо такво нелажно обећање! Но, кад бисмо се само стидели. Напротив, сенка се надноси и над само обећање: оно изгледа сувише велико и неиспуњиво. Не, узрок је у нама, и углавном у томе што се не осећамо верним слугама Христовим, те нам савест не даје да очекујемо било какву милост од Господа. Бива чак и да понеко двоједушно прибегава молитви. Тражећи нешто од Бога, он успут у својој молитви помене жељено једном или двапут, и затим одустаје, говорећи: „Бог не слуша“. Тражећи, међутим, нешто посебно у молитви, треба да смо упорни и неуморни, слично удовици која је својим досађивањем и неправедног судију натерала да поступи по њеном тражењу. Тражећи нешто у молитви, прави молитвеници са молитвом сједињују пост, бдење, лишавања сваке врсте и свако добро дело. При томе, они траже месецима, па и годинама, а не један дан или два. Стога и добијају. Ако желите да имате успех у молитви, њима подражавајте. ПЕТАК Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду… ја у њима и ти у мени (Јн.17,21-23). Ето златног ланца који нас везује за Божанство. Ми смо отпали, али је устао Посредник који је једно са Богом Оцем и постао једно са нама. Постајући једно с Њим, ми се сједињујемо с Њим и, кроз Њега, с Богом Оцем. Слава безграничној милости Твојој према

нама Триипостасни Боже, који си благоволео ца устројиш за нас тако светао пут ка обожењу! Високо нас је подигао Господ. Не одричи се тога доброчинства, исповедај милост и хвали неизрециву благост! Одричући се такве висине ти мислиш да се смираваш, а у ствари показујеш грубу неблагодарност и небригу према високом дару. Знај да средине нема: или све или ништа. Ако нећеш висину, остаћеш у горком понижењу, и времено и вечно. СУБОТА Нека се нико не разлењи да помене своје родитеље. Међутим, треба помињати и све православне Хришћане, и не само у овај дан, него у свако време и на свакој молитви. И сами ћемо тамо бити и требаће нам тада таква молитва као бедноме кора хлеба и чаша воде. Сети се да је молитва о преминулима снажна својом општошћу – тиме што се узноси од стране целе Цркве. Црква дише молитвом. У природном поретку при бременитости дише мајка, а сила дисања прелази и на дете. Тако и у благодатном поретку ствари – Црква дише општом молитвом свих, а сила молитве прелази и на усопше који се налазе у недрима Цркве. Јер, она се састоји из живих и мртвих, из оних који војују и оних који су у слави. Не олењи се да на свакој молитви помињеш све отишле оце и бpaћy нашу. Нека то буде твоја милостиња за њих… НЕДЕЉА СВЕТЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове“. НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ ПОНЕДЕЉАК Тешећи своје ученике, Господ говори да је за њих боље да се Он вазнесе на небо. Јер, вазневши се, Он ће уместо себе послати Утешитеља – Духа. Дух Свети је сишао и борави у Цркви вршећи у сваком верујућем човеку дело Христово. Сваки Хришћанин је причесник

Духа. То је у тој мери неопходно да се може рећи да није Христов онај ко нема Духа. Погледај и ти добро и утврди да ли је у теби Дух благодати? Јер, Он не остаје код свих. Дешава се и да Он оде. Ето види: прво долази дух покајања и Хришћанина учи обраћењу Богу и исправљењу живота. Завршивши своје дело, дух покајања Хришћанина предаје духу светлости и чистоте коме, најзад, следи дух усиновљења. Особеност првога је – трудољубива ревност; другога – топлина и сладосно горење срца; а трећег – осећање синовства, по коме из срца излазе уздаси к Богу; „Авва оче!“ Види на коме се од тих степена налазиш. Ако те нема ни на једном, побрини се и потруди око себе. УТОРАК По крштењу, пошто је на Њега сишао Дух у виду голуба, Господ је одведен у пустињу да буде искушан. То је општи пут за све. Свети Исаак Сирин на једном месту примећује: „Чим окусиш благодатну утеху или од Господа добијеш какав дар – очекуј искушења“. Искушења прикривају светлост благодати од очију самог човека, који обично разједа свако добро самомнењем и самоузношењем. Та искушења бивају и спољашња – жалости и понижења, и унутрашња – страсне помисли које нарочито нападају као звер кад се пусти са ланца. Потребно је, дакле, да пазимо на себе и да разматрамо оно што се дешава са нама и у нама како бисмо увидели зашто је тако као што јесте и шта смо обавезни. СРЕДА Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт.5,20). Обележје књижевника јесте знање закона без бриге о животу по закону. Обележје фарисеја јесте исправност спољашњег понашања без посебне бриге о исправности осећања и помисли. И једно и друго стање нарави осуђени су на лишавање Царства небеског. Узми одатле за себе потребну поуку. Труди се на упознавању јеванђелског закона, али са намером да са сазнањем ускладиш и живот. У понашању се труди да будеш исправан, али пази и на унутрашња чула и помисли и расположења. Сазнавши потребно, немој се заустављати на знању него иди даље и направи закључак на шта те знање у поједином случају обавезује. Затим се неодложно потруди да неопходно испуниш. У свом понашању пази да не иду осећања и расположења за спољашњим делима, него да спољашња дела буду изазвана осећањима и расположењима, и да буду њихов тачни израз. Потрудивши се на тај начин, бићеш виши од књижевника и фарисеја и врата Царства неће бити затворена пред тобом. ЧЕТВРТАК Сваки који погледа на жену… већ је учинио прељубу с њом (Мт.5,28). Шта, зар онај који живи у заједници да никако не погледа на жену? Не, јер не чини прељубу онај који једноставно погледа на жену, него онај који је погледа са жељом. Ако треба да погледаш – погледај, али срце држи на узди. Гледај очима детета које на жене гледа чисто, без икаквих

рђавих мисли. Треба и њих волети, јер се ни оне не искључују из заповести о љубави према ближњим – али, чистом љубављу у којој се има на уму душа и духовно сродство, бе з ичег другог… Пред Богом нема мушког ни женског пола. Тако ни у међусобним односима Хришћана не би требало да постоји разлика. Међутим, рећи ћеш да је то тешко. Наравно, без борбе не бива. Ипак, борба претпоставља избегавање рђавог. То, пак, избегавање се милостивим Господом рачуна у чистоту. ПЕТАК А ја вам кажем да се не противите злу (Мт.5,39). Другим речима, дај себе на жртву својевољности и злоби људској. Али, зар се тако може живети? Не узнемиравај се. Онај који је дао ту заповест јесте наш Промислитељ и Старатељ. Када са пуном вером и од све душе пожелиш да тако живиш, и да се не противиш никаквом злу, сам Господ ће за тебе да уреди живот који ће бити не само сношљив, него и сретан. На самом делу бива да противљење још више раздражује противника и побуђује га да изналази нове непријатности, док га уступак разоружава и смирује. Стога, ако претрпиш само прву навалу злобе, људи ћe се сажалити и оставити те на миру. Противљење, пак, и освета само распирују злобу, која са једног лица прелази на породицу, а затим са поколења на поколење. СУБОТА Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас гоне (Мт.5,44). Без љубави никога нема на свету: воле се родитељи и сродници, добротвори и покровитељи. Но, љубав према родитељима, сродницима, покровитељима и добротворима јесте природно осећање, које се само собом у срцу изграђује. Због тога му Господ и не придаје вредност. Права хришћанска љубав се испробава у односу према непријатељима. Љубав према другима не треба да угаси лака или случајна непријатност, па чак ни напаст, гоњења, беде и лишавања које нам са намером чине. Ми смо дужни не само да благосиљамо те људе, него и да им добро чинимо, молећи се за њих. Погледај да ли је код тебе такво расположење према непријатељима твојим. По томе суди да ли је у теби хришћанска љубав, без које нема спасења? НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси п окајање и

отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако. НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: „Не радите ништа“, него – „Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен“. Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, да је уздање на промисао Божији изгубио и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда – труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се! УТОРАК Чувајте се од лажних пророка (Мт.7,15). Од почетка Хришћанства па до данас није било периода када ова предострожност није имала своју примену. Господ није указао од каквих лажљивих пророка да се чувамо. Јер, како их све одредити? Они се мењају, и свако време порађа своје. Они увек наступају у овчијој одећи, са изгледом добрих намера у својим поступцима, и са призраком истине у речима. У наше време одећа им је сашивена од прогреса, цивилизације, просвећења, слободе мисли и дела, личног убеђења које не прихвата веру, и томе слично. Све је то лажно покривало. Срећући појаву такве одеће, не жури да отвараш дух свој речима пророка који су одевени у њу. Погледај добро да ли се можда не крије вук под овчијом кожом. Знај да је Господ једини покретач ка истинском савршенству, једини умекшитељ људских срдаца и нарави, једини просветитељ, једини давалац слободе и испунитељ људских срдаца осећањима истине, која пружају убеђење које ништа на свету нe може поколебати. Због тога, чим само у речима нових пророка приметиш макар сенку противречности са Господњим учењем, буди сигуран да се ради о грабљивим вуцима, и одвој се од њих. СРЕДА Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, yћи у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Човек се не може спасти једино молитвом. Са молитвом треба да се сједини и испуњавање воље Божије, тј. свега што је човек дужан да

чини по своме звању и уређењу свога живота. И молитва треба првенствено да има за свој предмет прозбу да нас Бог удостоји да ни у чему не одступамо од Његове свете воље. И обратно, молитва онога ко има ревност да у свему испуњава вољу Божију биће смелија пред Господом и ближа Његовом престолу. Јер, молитва није истинска, трезвоумна и срдачна уколико је не прати хођење у вољи Божијој. Тада је она спољашња, гласна, при чему се неисправност нарави као маглом покрива многим речима, док мисли лутају у неповезаности. И једно и друго треба засладити благочашћем. Тек ћe онда бити плода. ЧЕТВРТАК Пловили су на другу страну мора. Господ је спавао. Подигла се бура и сви су се престрашили, заборавивши на чињеницу да је Господ с њима и да због тога не треба ничег да се боје (Мт.8, 23). Тако бива и у обичном и у духовном животу. Дигне се бура тешкоћа или страсти, и ми се узнемиримо до раслабљености, сматрајући да је то сасвим нормално. Међутим, Господ нам шаље укор: „Маловерни!“ И правично је! Наравно, не може а да се не обрати пажња на оно што се догађа, али је могуће увек сачувати разумно спокојство. Пре свега, погледај на то шта Господ xoћe од тебе, и смирено се покори под Његову силну руку. Не смућуј се и не узбуђуј се. Затим уздигни веру своју ка мисли да је Господ с тобом, и припадни ка Његовим стопама са молитвом. Ипак, не вичи: „Господе, гинем!“, него са преданошћу узвикни: „Господе, ако хоћеш – можеш! Но, опет, не моја, него Твоја воља нека буде“. Веруј да ћеш таквим начином безопасно да пребродиш буру која се подигла. ПЕТАК Питали су Господa зашто Његови ученици не посте? Он је одговорио да за њих још није дошло време да посте. Затим је причом показао да, уопште, строгост спољашњег подвижништва треба да одговара обновљењу унутрашњих сила духа. Прво загреј дух ревности, а затим налажи на себе и строгост. Јер, у таквом случају у теби је унутрашња нова сила, која је способна да строгост са коришћу издржи. Немајући, пак, ту ревност и узимајући на себе строгост живота, услед повођења за примером других или ради показивања подвижништва, нећеш стећи корист. Нешто мало времена ћеш се држати такве строгости, а затим ћеш да ослабиш и да је напустиш. И биће ти још горе него што је било раније. Строгост без унутрашњег духа исто је што и нова закрпа на старој одећи, или ново вино у старим меховима. Закрпа ћe да отпадне и рупа ћe да постане још већа. Стога ћe вино да продере мехове и да се пролије, а мех ће постати неупотребљив. Не значи да строгост није потребна, већ се само напомиње да треба сачувати правилан поредак. Потребно је радити на јављању унутрашње потребе за њом. Она треба да буде потреба срца, а не спољашњи терет. СУБОТА Не судите да вам се не суди (Мт.7,1). Каква је само болест – оговарање и осуђивање! Сви знају да је то грех, па ипак – ништа чешће у речима нашим од осуђивања. Има их који кажу: „Не прими ми то Господе у осуђивање“, па ипак своју осуду доводе до краја. Други се оправдава тиме што сматра да разумном човеку пристоји да има свој поглед на оно што се догађа. Он

се труди да хладнокрвно расуђује, али и прости људи могу приметити у његовим речима надмено и злурадо осуђивање. Међутим, пресуда Господња за тај грех је строга и одлучна. Онај ко осуђује другог – нема оправдања. И како га може имати? Како, дакле, избећи муку? Победоносно средство против осуђивања састоји се у држању себе самога за осуђеног. Ко се осети таквим, неће имати када да осуђује друге. Од њега ће се чути само: „Господе, помилуј! Господе, опрости моја сагрешења!“ НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА Господ је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега. НЕДЕЉА TPEЋA ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да зову све и да говоре: Приближило се Царство (Мт.10,7), тј. пришло је Царство – идите у њега. Шта, пак, ми треба да проповедамо? Треба свима да вичемо: „Ви сте синови Царства. Не бежите из Царства у невољу и ропство“. Јер, многи беже. Једне плени слобода ума: „Нећемо,- говоре,- окове вере и терет ауторитета, па макар и Божанског. Сами ћемо све одгонетнути и решити“. Па и решили су. Начинили су такве басне у којима је више детињарија него у грчкој митологији. И – тиме се величају… Друге привлачи широки пут страсти: „Нећемо,- говоре,- никакве заповести, ни захтеве савести. Све су то апстракције. Нама је потребна чулна природност“. И пошли су за њом. Шта се, међутим, десило? Уподобили су се бесловесним животињама. Зар се није из тог пада нарави и родила теорија о човековом пореклу од животиња? Ето докле иду! А све беже од Господа, све беже… УТОРАК Господ је апостолима говорио да ћe град који их не прими или који не буде слушао њихову проповед [бити кажњен]: Лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Суда неголи граду ономе (Мт.10,15). А шта ћe бити нама за неслушање Божанског Откривења? Нашој беди неће бити границе. После толиких опипљивих осведочења не веровати истини Божијој исто је што и упасти у хулу на Духа Светога, у богохулство. Па ипак, ми се не снебивамо. Једног спиритисти убеђују: „Какав Суд! Ради се само о новом рођењу“. Другог књижевници

наговарају: „Коме да се суди? Све су то само атоми. Они се разбију и свему је крај“. Међутим, доћи ћe час смрти и разбиће се сва маштања као призраци, а истина ће се јавити у свој својој неодољивости. И шта онда?… О, бедно време наше. Зна да је страх од Суда и смрти најснажније средство за отрезвљење душе, и труди се да га на сваки начин разагна. И – успева. Но, угаси тај страх и отићи ће и страх Божији, а без страха Божијег и савест ћe већ умукнути. И душа постаје пуста, постаје безводни облак који бива ношен сваким ветром учења и сваким поривом страсти. СРЕДА Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи. Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несре6е. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења. ЧЕТВРТАК Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Мт.10,26). Из тога следи да немамо никакве користи од покушаја да сакријемо своје грехе. Доћи ће време (а зар је оно далеко?) и све ће се открити. Шта онда да се ради? Не треба ништа скривати! Ако си нешто сагрешио – иди и откри свој грех своме духовном оцу. Када добијеш разрешење, грех ишчезава као да није ни постојао. И онда неће имати шта да се открије и да се појави пред свима. А ако сакријеш грех и не покајеш се, ти га чуваш у себи како би се у своје време открио на твоје изобличење. Све нам је то унапред открио Господ да би се ми још овде потрудили да обезоружамо Његов праведни и страшни Суд према нама грешнима. ПЕТАК Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,32). Зар је тешко исповедати Господа? Нема у томе никакве тешкоће. Каква је тешкоћа рећи, када устреба, да је Господ наш Исус Христос јединородни Син Божији и Бог, да је ради нас дошао на земљу, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао

човек, да је био распет, пострадао и погребен, да је васкрсао у трећи дан, вазнео се на небеса и да седи с десне стране Бога Оца, да ћe опет доћи да суди живима и мртвима, да је послао Духа Светога на свете апостоле и Његовом силом устројио на земљи свету Цркву, која, учећи истини и освећујући тајнама, незаблудним путем води сва верна чеда своја у Царство небеско? Све то ми понављамо сваки пут када слушамо или читамо Символ вере. Тако и ти узми ове истине, запечати их у своме срцу и буди готов да, не бојећи се никаквог лица људског, објавиш да је неопходно управо тако, а не некако друкчије, веровати за спасење. Буди уједно готов да претрпиш за исповедање све шта буде потребно у одређеном случају. Затварај уста лажних учитеља и хулитеља Хришћанства речју истине – и добићеш што је Господ oбeћao. Ти ћеш исповедити Њeгa као Бога и Спаситеља пред људима, а Он ћe пред Богом Оцем исповедити да си ти Његов верни следбеник и исповедник. СУБОТА Данашње Јеванђеље показује да су они који слушају речи Господње и извршавају их слични људима који зидају зграду на камену. Они, пак, који слушају а не испуњавају сли чни су људима који зграду зидају на песку. Нека свако то научи напамет и чешћe понавља. Истина која се ту садржи свакоме је јасна и очигледна. Свако и сам из свога искуства има о томе много осведочења. Док су у глави, мисли бивају несталне и колебљиве, а када се напишу на хартију, задобијају сталност и непокретност. Нека намера се често доводи у питање и мења у појединостима док се не започне на делу. Кад се, међутим, пoчнe извршавати, крај је свим допунским довијањима. Исто тако су и правила нарави нама страна, ван нас и неутврђена све док их не испунимо. Уколико их, пак, испунимо, она улазе унутра, смештају се у срце и ту полажу основу карактеру – доброме или лошем. Пазите добро како живите. НЕДЕЉА TPEЋA ПО ДУХОВИМА Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити (Мт.6,22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.

НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Царство се достиже са напором, са трудом и усиљем, са тешким подвизима. Због тога га достижу само они који воде напоран, подвижнички живот. Они на путу ка Царству одбијају сваку врсту утеха. Oнe, у својим разним видовима, удаљавају од Царства. Код нас, данас, међутим, једино и постоји брига о утехама, ретко душевним, а већином телесним: како појести, попити, провеселити се, проћи и бити окружен раскошом. На позив на царску гозбу рекли су: „Изговори ме“, премда је и у њему (тј. Царству) вечера и то царска, каква ни на ум никоме не долази. Међутим, она не одговара нашем укусу. Оно што се тамо сматра слатким, нама је горко; шта је тамо пријатно, нама је одбојно; шта тамо весели, нас притиска – у свему смо се разишли. И Царство са подвижницима који га задобијају одлази од нас. Но, ми смо томе ради. Чак бисмо да их што пре отерамо. Договарамо се како то да учинимо. Ипак, лукавима недостаје силе за успех. УТОРАК Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме – а они не играју; или, којима певају тужне – а они не плачу. То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити. Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо – као да нам се и не говори. Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо – као да и не чујемо. Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања. Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу. Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде! Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства? И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење! Ето вам прогреса! Ето вам и просвете! Боље је бити крајњи незналица и са страхом Божијим душу своју спасти, него стећи име просвећеног, а погинути навек, и читавог живота се не сетити на оно што ћe бити после смрти. Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово. Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало. СРЕДА Господ је учинио много чудеса у Капернауму, Витсаиди и Хоразину. Међутим, број оних који су поверовали није одговарао броју чудеса. Због тога је Он строго изобличавао те градове и пресудио да ћe у Дан суда лакше бити Тиру и Сидону, Содому и Гомору, него њима. По том обрасцу и ми треба о себи да судимо. Колико је знамења Господ пројавио над Русијом, избављајући је од јачих непријатеља и покоравајући јој народе! Колико јој је даровао трајних блага која непрестано точе знамења: свете мошти и чудотворне иконе, расејане по целој Русији! Па опет, у наше дане Руси почињу да се удаљују од вере: један број

људи сасвим и свестрано пада у неверје, други – отпада у протестантизам, трећи – тајно испреда своја веровања у којима xoћe да помеша и спиритизам и геолошка наклапања са Божанским Откривењем. Зло расте: зловерје и неверје подижу главу, а вера и Православље слабе. Зар већ нећемо да се уразумимо?… И доћи ћe најзад и код нас до онога што се десило, на пример, код Француза… Ако се то деси, шта мислите како ће нам бити у Дан суда: после таквих милости Божијих на нама? Господе, спаси и помилуј православну Русију. Јер, Твоја праведна претња долази! ЧЕТВРТАК Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћy вас одморити (Мт.11,28). О Божанског, о љубљеног, о најслађег гласа Твога! Пођимо сви за Господом који нас зове! Но, пре тога треба осетити оно што је нама тешко и напорно – да смо пуни грехова и да су нам тешки. Од тог осећања ћe се родити потреба тражења олакшања. Тада ће нам вера указати на једино прибежиште у Господу Спаситељу и наши кораци ће се сами ка Њему управити. Душа која је пожелела да се избави од грехова зна шта да каже Господу: „Узми са мене тешко греховно бреме, а ја ћу узети Твоје лако иго“. Тако и бива: Господ прашта грехе, а душа почиње да живи по Његовим заповестима. Заповести су – иго, а греси – бреме. Но, упоредивши једно и друго, душа налази да је иго заповести лако као перо, а бреме грехова тешко као гора. Зато се не бојмо, већ радо примимо благо иго Господње и Његово лако бреме! Само ћемо тако, и никако друкчије, наћи одмор својим душама. ПЕТАК Када бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт.12,7). Да бисмо се избавили од греха осуђивања, треба да имамо милостиво срце. Милостиво срце не само да неће да осуди онога кога сматрају преступником закона, него ни онога чији је грех свима очигледан. Уместо да суди, оно ћe имати сажаљења и пре ће бити готово да плаче, неголи да укорава. И заиста, грех осуђивања је плод немилостивог и злурадог срца, које налази задовољство у понижавању ближњег, у оцрњивању његовог имена, у унижавању његове части. То дело је човекоубиствено, и чини се по духу онога који је човекоубица од искони. Ту бива и много клевете која исходи из истог извора, јер ђаво и јест ђаво (дiaвoлъ) по томе што клевеће, и свагда распростире клевету. Пожури се да разбудиш у себи жалост сваки пут кад се у теби јави зли позив на осуђивање. Са жалостивим срцем се обрати молитвом Господу да све нас помилује: не само онога кога смо хтели осудити, него и нас, и то можда чак и више него њега. Такођe ће зли позив замрети. СУБОТА Једноме који је хтео да пође за Њиме, Господ је рекао: Син Човечји нема где главе заклонити. Другоме, пак, који је хтео претходно да сахрани оца, Он говори: „Остави мртвог. Њега ћe сахранити други, а ти хајде за мном“ (Мт.8,16-22). Значи, ко xoћe да иде за Господом, не

треба да очекује никакву утеху на земљи, већ једино лишавања, невоље и жалости. Он треба да зна да животне бриге, ни оне дозвољене (законите), нису сагласне са тим следовањем. Потребно је одлучно се одвојити од свега, како нас већ више ништа не би везивало за земљу, а затим се спремити на свакојака страдања или крст. Снабдевши се на такав начин, треба поћи за Господом. Таква је сама воља Господња! Но, за кога важи та заповест: за апостоле само или за све Хришћане? Нека сваки сам расуди. Да ли је свима казано: „Одрекни се себе и узми крст“? Да ли је свима казано: „Љуби Господа више него оца и мајку, 6paћy и сестре, жену и децу“? Закључак је јасан. Али, ко то може? Једном су и апостоли нешто слично питали Господа. Он је одговорио: Што је људима немогуће Богује могуће (Лк.18,27). НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА Каква је само вера капетана! Задивила је и самог Господа (Мт.8,5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе“. Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим. НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао по исцељењу човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они их се радије одрицаху, него да попусте прекомерно кретање. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела благочашћа и братољубља. У Хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем – уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до неделатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе је фарисеје удаљавало од чињења добрих дела, док Хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље – позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога – преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити.

УТОРАК Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, pacипa (Мт.12,30). Ко је са Господом? Онај који живи и дела у Његовом духу, ко себи не дозвољава ни мисли, ни осећања, ни жеље, ни намере, ни речи, ни дела, која би била неугодна Господу или противна Његовим откривеним заповестима и опредељењима. Ко живи и дела другачије, ниje са Господом, и због тога расипа. А шта расипа? Не само снагу и време, него и оно што сабира. На пример, богатство са Господом не сабира онај који га само гомила, не делећи га са другим и себе лишавајући чак и најнужнијег; или онај који, сабирајући га, траћи на раскош или на сујетне жртве, остављајући део и својим наследницима. На оном свету он ћe се јавити без ичега, и биће беднији од најбеднијих. Напротив, богатство са Господом сабира онај који га, кроз руке бедних и оних којима је потребно оно што је сабрао, шаље у вечне скривнице. Када умре, он ћe на оном свету све наћи сачувано, сабрано, па макар читав свој овдашњи живот расипао. То се може применити и на сабирање знања. Ту је расипање још очевидније. Још овде, наиме, постаје познато да oнaj који не мисли у Господу, не сабира брда знања (као што претпоставља), него само старудије, призраке истине (а не саму истину). Код њега не само да нема знања, него ни разборитости. Он почиње да бунца као месечар. Читајте системе материја.листа и видећете да је тако. СРЕДА У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес, који, као у кући, располаже свим што је у њему. Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега. Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела. Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима. Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи. И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов. За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика. Укаже ли се она – грех ћe се учинити. Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније. Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45). ЧЕТВРТАК Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Господ нам тиме даје да разумемо да духовно сродство, које је Он дошао да посади и однегује на земљи, није исто што и телесно сродство, премда је по форми односа једнако са њим. И у њему постоје очеви и мајке – тј. они који порађају речју истине или благовештењем, како говори апостол Павле. И у њему постоје браћа и сестре – тј. они који су од једног рођени духовно и расту у једном духу. Родбинске везе овде изграђује благодат. Но,

оне нису спољашње, него дубоке и животне, као и телесне, једи-но што им је место у другој области – вишој и важнијој. Због тога и јесу надмоћне над телесним. Када потреба захтева, телесне везе се приносе на жртву духовним интересима, без жаљења и са пуном увереношћу да је тако Богу угодно и да Он то сам захтева. ПЕТАК Прича о сејачу описује разне односе душа према речи Божијој (Мт.13,4-9). На првом месту стоје они који уопште не пазе на реч. Слушају, но чувено не улази у душу, већ само лежи на њеној површини, као семе на путу. Реч се не смешта у њих, будући да имају други начин мишљења, друга правила, друге укусе. Због тога она брзо ишчезава из сећања, као да уопште није ни била слушана. На другом месту су они који радо слушају реч и примају је брзо, али неће никакав труд да понесу ради њеног испуњења. Док се не захтева никаква жртва, они се наслађују речју, а нарочито њеним обећањима. Међутим, чим се покаже неопходност да се нешто жртвује ради верности речи, они је издају. Они се одричу ње и њених обећања ради угађања својим привезаностима. На трећем месту су они који прихватају реч и почињу да живе по њој, да би се затим сувише предали бригама и окупирањима свога века, земаљским старањима, која даве благе намере које су се већ образовале под дејством речи Божије. На четвртом месту су они који реч примају са пуном вером и који се решавају да живе по њеним захтевима, са готовошћу на све жртве и напоре, и који своме срцу не дозвољавају да се веже за било шта земаљско. Седи и расуди и ти каквој врсти душа припадаш. СУБОТА Код онога коме су, под дејством страха Божијег и деловања савести, разбуђене духовне потребе, образује се посебно чуло којим се одгонета смисао речи које се односе на ствари из духовнe области, па макар оне биле обучене и у форму приче. Њима приче не скривају истину, него је још јасније разоткривају. Ко нема такво унутрашње настројење, слуша о духовним стварима, излаганим путем приче, и ништа не разуме. Кад би му се и без форме приче изложиле духовне ствари, он би разумео речи, али саму суштину не би схватио, будући да би она упућивала прекор свим његовим схватањима. Она би му изгледала неприкладна, те он не би закаснио да јој се наруга. То и јесте разлог што је Господ народу говорио у причама. Ко има дар духовности, разумеће причу, а ко нема – не треба му ни говорити. Јер, говори, гледајући не виде, и слушајући не чију нити разумеју… јер је отврднуло срце овог народа. Способне, пак, да виде скривену истину прича није лишила намераване поуке: Ко има дaћe му се, и претећи ће му (Мт. 13,12-15). НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВИМА Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко

неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај“. То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате. НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Због чега многи не разумеју разговоре о духовним стварима? Због одебљалости срца (Мт.13,15). Срце дебља када је пуно пристрасности према земаљским стварима, као што је речено: Угојио си се, удебљао, засалио (Пон.зак.32,15). Будући такво, оно, као неки велики тег, вуче доле и прикива на земљу сву душу, а са њом и ум. Тада се све окреће у кругу ниских предмета, постајући нискомислено, без могућности да се усмери ка висини, слично птици отежалој храном. Окрећући се, оно не види оно што је горе, и читаво његово устројство му је противно… То је сасвим непозната страна за њега. У мноштву својих појмова и искустава оно нема ништа на шта би могло да примени тамошње, не би ли га угледало макар као у огледалу и загонеци. Због тога се ни само не занима расуђивањем о томе, нити има жеље да слуша друге како о њему расуђују, или да књиге које пишу о њему узима у своје руке. Зар нећете код многих срести мноштво светских часописа, а ниједног духовног, ни једне духовне књиге, чак ни Јеванђеља? УТОРАК Посејано је добро семе, али је дошао непријатељ и посејао кукољ по пшеници (Мт.13,24-25). Кукољ јесу јереси и расколи у Цркви, а у сваком човеку – рђаве помисли, осећања, жеље, страсти. Човек прима добро семе речи Божије, решава да живи свето, и поставља п очетак. Али, када заспе, тј. када му ослаби пажња, долази непријатељ спасења и у њега полаже рђаве замисли које, уколико се не одбаце, сазревају у жеље и расположења. Оне пак, заводе свој круг дела и намера који се мешају са добрим делима, осећањима и мислима. Тако до жетве пребивају заједно и добро семе и кукољ. Жетва је покајање. Господ шаље анђеле, тј. осећање скрушености и страха Божијег, и они, јавивши се, као срп секу сав кукољ, сажижући га у огњу болног самоосуђивања. Тако у житници срца остаје чиста пшеница, на радост и човеку, и анђелима, и преблагоме Богу, у Тројици слављеноме. СРЕДА Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да

би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе – и тело и душу и дух, у коме се и зачиње. ЧЕТВРТАК И бациће их (тј. оне који чине саблазни и безакоња) у пeћ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога (Мт.13,42-43). Тако ћe се направити раздеоба добра и зла, светлости и таме. Сада још тече период њихове помешаности. Господу је било угодно да тако уреди да би створена слобода узрастала и јачала у добру кроз борбу са злом. Злу је допуштено и да се дотиче унутрашње слободе и да додирује човека споља. Но, оно не условљава, него искушава. Онај ко трпи искушења не треба да му попушта, него да ступи у борбу са њим. Победилац се ослобађа једног искушења и пружа се напред и навише, да би ступио у ново искушење. И тако до самог краја живота. Када би разумели такво значење зла које нас искушава, људи би и живот свој уредили сагласно том схватању! Борци се овенчавају, најзад, прелазећи у други живот, где нема жалости ни бола споља, будући изнутра као анђели Божији, тј. чисти и без икаквих покрета или мисли које искушавају. Тако се припрема прослављење светлости и добра. То ћe се открити у Последњи дан света у свој својој слави. ПЕТАК Дошавши у Назарет, Господ није нашао веру. Његова видљива простота сметала им је да виде Његову невидљиву славу и Божанство. Зар то исто не бива и са Хришћанима? Хришћански догмати су, споља гледано, врло прости. Међутим, за ум који их посматра изнутра, они представљају свеобухватни у себи складан систем који не може пронаћи никакав тварни ум. Бацивши летимичан поглед на јеванђељску простоту, гордоумље се, међутим, одвраћа од ње и почиње на самом себи да гради здање знања које се њему чини огромније и са којег се, наводно, пружа широки видик. У стварности, оно представља гомилу карата, док његов видик сачињавају опсене и призраци зажареног уображења. Ипак, то му не треба говорити. Свакога ко покушава да га разувери, оно и њему слични, спремни су да својим критичким нападима одмах свргну са горе у провалију. Међутим, истина увек пролази између њих неповређена и иде другим душама, које ћe бити способне да је приме. СУБОТА Крвоточива жена је говорила: Ако се само дотакнем хаљине Његове (тј. Господње) оздравићу. И она доби по вери својој (Мт. 9,21). За нас, који смо чулни, неопходан је чулни додир да бисмо добили чулну силу. Господ је тако уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Њени разнородни делови нас обухватају и ми их се дотичемо. Сила Божија, која

се налази унутар Цркве, прима се кроз дотицање, при чему је пријемник – вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је тело и хаљина Господња. Видљиви делови којих се ми дотичемо су Божанске тајне, а посебно, после крштења и миропомазања, Тајна Тела и Крви Господње, заједно са тајном покајања. Свакако, и у свим другим деловима додиривање са вером може привући неопходну силу од Господа, који је свагде и види свакога који тако ради, говорећи му у срцу: „Не бој се, чедо!“ „Слободни“ мислиоци, који се одвраћају од спољашњег чина Цркве, сами себе лишавају додира са унутрашњом, Божанском, свеоживљавајућом силом. Због тога остају болести. У својим сујетним мислима и осећањима они се исцрпљују, духовно суше и замиру. НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ДУХОВИМА Господ опрашта грехе раслабљеноме. Требало би се радовати. Међутим, лукави ум учених књижевника говори: „Овај хули“. Кад је следило исцељење раслабљеног као потврда утешне истине да власт има Син Човечји опраштати грехе, народ је прослављао Господа, а о књижевницима се не говори ништа, свакако зато што су опет измишљали некаква лукава питања (Мт.9,1-8). Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према осведочењима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом. Разгледај све његове приговоре и видећеш да је у њима једино лукавство, премда се на његовом језику оно зове умност. И невољно долазиш до закључка да су умност и лукавство једно те исто. У области вере апостол говори: Ми ум Христов имамо. Чији је ум ван области вере? Лукавог. Због тога је лукавство постало његова главна одлика. НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. „Ми знамо ко је он“, говорили су они. „Не може бити да у њему има нечег изузетног“ (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама – не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује

унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити. УТОРАК Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи – натуралисти проповедају нешто противприродно. СРЕДА Не погани човека што улази у уста; него штo излази из уста оно погани човека (Мт.15,11). Господ то није рекао због тога што је пост сматрао непотребним, или што га ниje благоволео. Не, Он је и сам постио и апостоле је томе научио. И Цркви својој светој Он је постове установио. Он је то рекао да се ми, постећи, не бисмо само ограничавали на смањену количину хране или сувоједење, већ да бисмо се потрудили да и душом постимо, не попуштајући њеним жељама и страсним побудама. И то је главно. Пост у том смислу служи као најснажније средство. Основа страсти је у телу: кад је тело измождено, страсти као да су поткопане и њихова снага се руши. Без поста се одупрети страстима било би равно чуду – наћи се у пламену и не изгорети. Како било шта духовно у намерама и интересовањима може имати онај ко тело своје гости обилном храном, сном и одмором? Одлепити се од земље и ући у сагледавање невидљивих ствари он може остварити у мери у којој се остарела птица може подићи са земље. ЧЕТВРТАК Из срца излазе зле мисли (Мт.15,19). Откуда оне у срцу? Њихов је корен у греху који живи у нама, а њихово разгранавање, размножавање и одређени вид су у сваком човеку од његовог самоопредељења. Шта онда да се ради? У почетку одсецај све што долази од самовоље. То ће личити на сатирање лишћа са дрвећа, одсецање грана и изданака, да би се, најзад, и стабло

срубило до корена. Након тога, не дозвољавај да ничу нове младице, те ћe се и сам корен осушити, тј. не дозвољавај да из срца излазе зле мисли. Ако, пак, и изађу неке, одбацуј их и гони од себе, те ће грех који живи у нама ослабити и сасвим онемоћати, будући да не добија поткрепљење. У томе је суштина заповести: „Будите трезвоумни и бдите. Пазите. Опашите бедра свога ума“. При пажњи треба имати и расуђивање. Јер, из срца не излази само зло него и добро. Међутим, не треба испуњавати ни свако добро, које нам срце предлаже. О томе шта заиста треба испунити – одлучује расуђивање. Расуђивање је калемарски нож – једне младице одсеца, а друге калеми. ПЕТАК Без пажње ни у животној области ништа нећеш успети нити учинити као што треба. У духовној области пажња је, утолико пре, оно – прво. Она примећује зло и предаје га унутрашњем суду; она саставља стражу унутрашње палате којом се пресуђује шта и како треба урадити, а затим пази и на извршиоце одлука. Због тога није чудно што се духовни живот у свом обиму своме назива трезвоумним животом. У отачким списима више од свега ћете наћи речи о трезвоумљу или пажњи. Јер, то је исто. Врло је драгоцена ствар навићи се на пажњу! Она сачињава почетни труд оних који су решили да се побрину о души. И њихов труд почиње да бива успешан од момента када код њих пажња почне да се усредсређује. Обично је она сва изван, а не унутра. Од тог тренутка се зачиње и унутрашњи живот. Упоредо са пажњом, он сазрева и јача. Шта то значи? Значи – стати умом у срцу пред Господом и пред Његовим лицем са пуном свешћу расуђивати о свему и све предузимати. Та делатност је, наравно, сложена. Она сазрева заједно са молитвом. Колико се њоме снажи, толико је и саму оснажује. СУБОТА Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт.10,41). Тиме се разрешавају све недоумице при давању милостиње. Спремност на давање сиромасима се пресеца или знатно умањује питањима: „Ко проси“ и „Где ћe отићи милостиња?“ Господ таквима говори: „Твоја награда ћe бити сразмерна начину на који примаш онога који проси и помажеш му. Не гледај на онога који проси, него обрати пажњу на своје помисли. Какве буду твоје помисли, таква ћe бити и вредност твог дела“. Мисли, пак, о бедном се одређују другом речју: Који милује ништег, Богу даје у зајам, или – Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте. И тако, примај сваког који има потребу као Господа. Учини за њега шта можеш учинити, са мишљу да чиниш за Бога, те ћеш добити нe само пророчку и праведничку, него и Господњу награду. НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВИМА По вери вашој нека вам буде – рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Мт.9,29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна

прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Пс.69,6). НЕДЕЉА ОСМА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Фарисеји и садукеји су од Господа искали да им покаже знак (Мт.16,5), и нису ни приметили да је знак био пред њиховим очима. Господ сам је био знак. Његово учење и дела јасно су показивала ко је Он, тако да друго сведочанство није било ни потребно. Дела која творим ја… она сведоче за мене, говорио је Он Јудејцима (Јн.10,25). Лице небеско умете распознавати а знаке времена не можете (Мт.16,3). Због чега се то десило са њима? Због тога што су живели спољашњим животом, а унутар себе нису улазили. Без сабраности, без пажње и самоудубљивања, дела Божија се не могу ни приметити, нити разумети. То се наставља и до данас. Хришћанство је свима пред очима као истински знак Божији. Међутим, они који га гледају – не виде, колебају се у вери и одступају. Њихове очи губе способност да нa њему виде Божански печат. Они су готови да траже посебне знаке са неба, слично Јудејцима. Ипак, знак се не даје зато што га они који га траже ишту ради искушавања, а не ради тога да би кренули путем Христовим. Ти само ступи на тај пут и од првог корака ћеш увидети његову божанственост, тј. да води Богу и да Бога приближава теби. Јудејцима је Господ рекао: „Знак се неће дати осим знака Јоне пророка“ (Мт.16,4). И данашње невернике је предвидео Господ, унапред припремивши одговор за њих: И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ћe проплакати сва племена на земљи (Мт.24,30). УТОРАК Чувајте се квасца фарисејског и садукејског, рекао је Господ (Мт.16,6). Садукеји су образац непредузимљивости, а фарисеји представљају људе који носе маску ревнитеља. Ипак, први не раде ништа, а други, праве буку, иако на делу не испада ништа. Код нас су њима слични људи који се заносе идејом хуманости. Ако их боље упознаш, наћи ћеш само речи. Они говоре о добру народа, а народ не види никакво добро, будући да само говоре, а не делају. Код њих је хуманост извештачена. Они се само праве да је имају, а уствари су егоисти. Речи нису посебна жртва, и зато их расипају. Ако, међутим, дође до потребе да се на делу покаже жртва – они се повлаче. Данас су скоро сви предузимљиви само површно: пред другима изгледају као ревнитељи добра и, пoсебно – просвећивања. Међутим, сасвим су задовољни када речима успеју неког убедити да су заиста такви. Због тога је лако да се код нас појави неки добротворни подухват. Говоркања узимају маха, али на делу не бива много. Жртве од њих не очекуј. Њима није до других, него да им све иде у реду. Деси се, ипак, да понешто и

жртвују, нe лупајући много главу за добробит ближњих. Међутим, то чине да би се само што пре отарасили брига. И једне и друге осудио је Господ, а нама је заповедио да будемо испуњени искреном љубављу једни према другима: љубављу која не воли да се показује. СРЕДА Када су га апостоли исповедали као Сина Божијег, Спаситељ је рекао: Ваља пострадати… и убијен бити (Мт.16,21). Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код Хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак. страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: „Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи“. Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што враг успе да пoдигнe било какву несрећу, Он у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. На тај начин, замка ђавоља не успева. Господ је за себе рекао: „Ваља пострадати“. Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду. ЧЕТВРТАК Од оних који xoћe да га следе, Господ захтева одлучно самоодрицање: Нека се одрече себе (Мт.10,21). Исто се може рећи и на други начин: „Одбаци своје интересе и брини једино о Господњим интересима“. У томе ћеш успети уколико увек будеш радио оно што је Њему yгoднo. Како у томе успети? Добро пази на оно што је у теби унутра, и на оно што је споља. Строго просудивши о томе који би поступак у датом cлyчajy био угодан Господу, не жалећи себе и не мешајући своје рачуне, са пуним самоодрицањем приступи делу. Рећи ћеш: „Расудити о томе је замршено“. Не, није замршено. Имамо јасне и одређене заповести. Оне изражавају све што је са наше cтpaнe угодно Господу. Треба их само применити на дати случај. То не представља већу тешкоћу. Треба имати здрав разум. Ако се, пак, не сналазиш, питај свог духовног оца или кога другог, чију реч поштујеш, и поступи као што ти се каже. Ипак, свакако је боље изоштравати своје расуђивање кроз читање речи Божије и отачких књига, како би решење увек имао уз себе. ПЕТАК Господ је о Јовану Претечи рекао: Илија је дошао и не познаше га (Мт.17,21). 36oг чега? Због тога што нису пазили на путеве Божије и што се њима нису занимали. Код њих је било друго настројење, друго гледање на ствари; oни имађаху друге укусе; ван круга Божанских ствари беше њихова досетљивост. У том, пак, кругу они се нису сналазили, јер му беху страни. Унутрашње настројење има чуло којим одмах примећује и налази оно што му је познато, ма како иначе било и прикривено. Уметник, научник и економист гледају на једну

исту ствар на различити начин – први суди о лепоти, други о узрочним односима, трећи о користи коју може извући. Исто тако су и Јудејци по свом настројењу судили о Јовану, а затим и о Спаситељу. Пошто нису били настројени по Божијем, нису ни разумели да они врше дело Божије. И сада су, такође, почели да не разумевају Претечу и Господа, и да са њима раде шта хоће. Подиже се тајно гоњење на Хришћанство. Оно се, чак, повремено и јавно појављује, као недавно у Паризу. Оно што се тамо урадило у малом обиму, временом се може очекивати у већим размерама… Спаси нас Господе! СУБОТА Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). У ризници ћеш наћи оно што ставиш у њу: ако ставиш злато – наћи ћеш злато; ако положиш бакар – бакар ћеш и узети. Оно, и бакар се може издавати за злато, али ће зналац брзо приметити кривотворину. Шта да радимо како би у нашој ризници било једино злато, тј. у срцу – само добро? Срце је, по природи, ризница добара. Зло је касније придошло. Стога узми анатомски нож пажње, па одвајај и одсецај неприродно. Зло ће, једно за другим, да отпада, а добро ће да јача и да се шири. На крају ће остати само добро. Ради се само о томе да се одреди шта је природно, а шта није. Данашње природњаке не слушај. Код њих је све наопако: оно што је природно – код њих је неприродно, а што је неприродно – код њих је природно – зло зову добро, а добро зло. Ти, пак, гледај шта говори Господ у Јеванђељу, и свети апостоли у својим списима. Према њиховим указањима одређуј шта је природно. Тако ћеш сабрати много добра и моћи ћеш га износити из свога срца. Моли се Духу Светоме: „Ризницо добара, уризничи добро у срцу моме“! НЕДЕЉА ОСМА ПО ДУХОВИМА Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: „Распни га“. Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк.6,36)! НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења –

пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство – смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти. УТОРАК Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: „Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање“. Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала. СРЕДА У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: „Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ“. Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20). ЧЕТВРТАК Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да

даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш – само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге. ПЕТАК Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пeћину разбојничку (Мт.21,13). Свима је познато да храм захтева побожност, сабране мисли, удубљено богомислије и стајање у присуству Божијем. Како то испунити? У храм се иде са жељом за молитвом, да се кратко и са топлим усрђем одстоји. Међутим, мисли брзо почињу да лутају и у глави постаје још шумније него што је то било у храму Јерусалимском када га је Господ походио. Због чега је тако? Због тога што су боравак у храму и мисли које у њему имамо – одраз свег нашег живота. Како се живи, тако се и у храму понаша. Храм утиче и унеколико подржава духовне потребе, али обичан ток духовног настројења преовладава. Стога, ако хоћеш да твој боравак у храму буде достојано пребивање пред лицем Божијим, припреми се још у свакодневном обичном животу. Колико год можеш, ходи у молитвеном расположењу. Тај труд ће те довести дотле да ћеш и у храму све време да проведеш у побожности. Та побожност ће, опет, да те побуђује и на побожност у обичном животу. Тако ћеш ићи све више и више. Господ ће помоћи. Ти само почни! СУБОТА И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам завео, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла који они хоће заиста нема, али несумњиво постоји онај кога је успоставио сам Господ Бог. НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао

првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда“. То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу. НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови – унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела. УТОРАК На питање Господа о Јовану Претечи, архијереји и старешине помислише: „Рекли једно или друго, биће незгодно за нас“. Стога решише да је боље да се покрију незнањем (Мт.21,23-27). Њихов интерес им је свезао језик и није им дао да посведоче истину. Да су они волели истину више него себе – рекли би друго, а затим би друго и учинили. Њихови интереси су прекрили истину, не допустивши јој да дође до срца. Они су засметели да се у њима образује

искрено убеђење, начинивши их равнодушним. И увек је тако: егоистички интереси су изворни непријатељи истине. Сви други непријатељи иду за њима и делају преко њих. Ако се погледа како су се родиле све заблуде и јереси, увидеће се да је извор један исти. На речима – истина, а на делу – истина нам смета због једног или другог, те је треба уклонити и на њено место поставити лаж која је погодна. Због чега се, на пример, јављају материјалисти – нихилисти? Због тога што им идеја Бога Творца Промислитеља и Судије, са идејом о духовном животу, смета да живе широко по својим наклоностима. Због тога је и одстрањују. Да оно што руководи нихилисте није истина, види се по ништавности основе на којој се они утврђују: они желе да буде онако како они мисле, па им сваки призрак који порађају њихове мисли, изгледа као сведочанство истине. Када би се макар мало отрезнили, одмах би увидели своју лаж. Но, жалећи себе, они остају какви јесу. СРЕДА У причи о двојици синова, један је жустро рекао: Хоћу, али не отиде (Мт.21,20). То је слика свих пренагљених добрих намера за чије испуњење се, међутим, нема довољно ни истрајности, ни воље, ни трпљења. Срце лако бива готово на све што му изгледа добро. Али, слаба и нетрудољубива воља се испочетка удаљује од дела. Та немоћ се среће скоро код свакога. Како избећи такву непријатност пред самим собом и пред другима? Ево како: не почињи ништа док ниси промислио и измерио да ли за намеравано дело имаш снаге. Тако је Господ наредио у причи о војсковођи који се спремао за рат и о градитељу куће. У чему се састоји то мерење? У томе (као што нам даје Господ да схватимо из наведених прича) да се унапред наоружамо самоодрицањем и трпљењем. Погледај да ли се у теби нaлaзe ти ослонци свих трудбеника у добру: ако их има – почињи дело, а ако их нема – најпре их стекни. Уколико се снабдеш, све што те сретне на путу ћеш претрпети и превладати, а започето довести до краја. Мерење, међутим, не значи да дело треба напуштати уколико нам изгледа тешко, већ да себе треба да одушевљавамо на сваки напор. Отуда ће произилазити чврстина воље и постојаност трпљења. И никада ти се неће десити да кажеш: „Идем“, па да не одеш. ЧЕТВРТАК Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: „Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати“. Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих „мудраца“: ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује

јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога. ПЕТАК Господ је рекао да у будућем животу да нема ни женидбе ни удадбе (Мт.22,30), тј. да ћe се наши земаљски односи и пореци земаљског живота изгубити. Ни науке, ни уметности, ни власти, нити ичега сличног тамо неће бити. Него шта? Биће Бог све у свима. А како је Бог дух, како се са духом сједињује и духом дејствује – сав живот тамо ћe бити непрекидан ток духовних покрета. Одатле следује један закључак – с обзиром да је будући живот наш циљ, а садашњи само припрема за њега, онај ко све време живота посвећује само на оно што је корисно једино за овај живот – иде против свог назначења и себи у будућем животу припрема горак, прегорак удео. Не ради се о томе да одмах све треба напустити, него о томе да, радећи колико је потребно за овај живот, главну бригу обраћамо на припремање за будући живот, старајући се при томе, колико је могуће, да се и груби земаљски рад обрати у средство за тај циљ. СУБОТА Господ је наложио да дају дидрахме које су од њих тражили (Мт.17,27). И све остале, црквене и грађанске поретке Он испуњаваше, те је и апостоле томе научио. А апостоли су, затим, тај закон предали свим Хришћанима. Само се дух живота нови примао. Спољашње је све остало као што је и било, осим онога што је очигледно било противно вољи Божијој, тј. учешће у идолским жртвама и слично. Затим је Хришћанство ступило на површину са својим поретком живота и њиме истиснуло све старо. Из тога би се могло закључити да ћe хришћанском духу бити лакше да се развија и јача. Тако је и било, но не код свих. Упознавши се са слољашњим хришћанским поретком живота, већи део људи је при њему и остао, не старајући се о његовом духу. Од свег мноштва Хришћана мало ко ће се показати Хришћанином у духу. А шта је са осталима? Имају име као да су живи, а мртви су. Када су апостоли проповедали Јеванђеље, њихова реч је изабирала удео Божији из целокупног незнабожачког света. Сада Господ, путем исте речи, бира свој удео из средине хришћанског света. Који чита нека разуме, и нека се потруди да уистину сазна да ли припада уделу Господњем. Ако за то не нађе осведочења, нека се побрине да постане „својина“ Божија. Јер, једино је у томе спасење. НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА А овај се род изгони само молитвом и постом (Мт.17,21). Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па ипак, они

ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва – свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго – изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста – и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва. НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Тешко вама… што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра – усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место. УТОРАК Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до – окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: „То није ништа. Само да се немају јавни

греси“. Он душу учи да главно дело остави за сутра: „Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима“. Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати. СРЕДА Колико је само милости Господ показао према Јерусалиму (тј. Јудејцима)! И најзад је опет био приморан да каже: Ето ћe вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,38). Сви знамо какве су биле последице Господње речи: Јудејци су до данашњег дана бескућници. Зар не бива слично и са душом? Брине се Господ о њој и на сваки начин је уразумљује. Послушна душа иде указаним путем, а непослушна остаје у свом противљењу Божијем позиву. Међутим, Господ ни њу не напушта, него примењује сва средства како би је уразумио. Ако расте упорност, расте и Божија предузимљивост. Ипак, свему постоји граница. Ако душа дође до огорчености, Господ је препушта у њене руке да пропадне, видећи да са њом више ништа не може да учини. И она заиста гине, слично фараону. Свако ко страда од страсти нека се поучи да не може бескрајно безаконо да им угађа. Зар није време да се оне напусте, и то не само привремено, него са решеношћу да се направи одлучан заокрет? Јер, нико не може знати кад ће да преступи границу. Може бити, још мало и – дошао је крај Божијој дуготрпељивости. ЧЕТВРТАК Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт.24,13). Не спасава се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету венци. Дотле празно, трпљење ће постати плодоносно. Каквом слепоћом нас окружује ђаво кад нам тешким и несносним представља само оно трпљење које се среће на путу добра. Оно, пак, које налаже на оне који служе страстима, он приказује као лако и удобније за ношење од оног које носе они који се боре са страстима и противе му се. Ми слепи то не видимо… Трудимо се, трпимо и долазимо до крајњих граница својих сила и све – непријатеља ради, а на своју погибао. ПЕТАК Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио

да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о њеном уделу за векове векова. Међутим, због чега се она тога не сећа? Зато сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Када бисмо се и ми тако oceћaли! СУБОТА Господ говори да је брачну везу сам Бог благословио од почетка и да је њен закон положио у саму нашу природу. О онима, пак, који не желе да се жене, Он је рекао: Ко може примити нека прими (Мт.19,5; 12). Премда је Он брак признао природним законом, ипак га није сматрао толико неопходним и неизбежним да за безбрачност не би било места. И безбрачност Он разрешава, ограђујући је условом који је зближава са законом природе. Ушкопљеник је од рођења безбрачан по природном закону. И онај, међутим, који својом вољом поставља себе у стање у каквом се природни ушкопљеник налази по рођењу, без учешћа своје воље – стоји на једној линији са њим с обзиром на однос према природним потребама. Дакле, у том односу су и један и други – природни безбрачници. Због чега онда духовно ушкопљеништво или вољну безбрачност сматрају неприродном? Због тога што не схватају природу. За њих је природно само оно што је природно телу. Оно, пак, што је природно духу, и што, као последица његовог дејства на тело, постаје природно, они неће да сматрају природним. Могло би се претпоставити да сви ти људи припадају броју материјалиста. Међутим, не! Поразговарај са њима о нечему другом и видећеш да разложно расуђују. НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћешнећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен,

нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо. НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Своју проповед Господ је започео речима: Испуни се време и приближи се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље (Мк. 1,15). На крају века ће такође бити речено: „Испунило се време. Приближило се Царство“. Међутим, неће се више додати: Покајте се и верујте, него: „Изиђите на Суд. Време покајања и труда на самоисправљању се завршило. Нека свако да одговор о томе шта је добро или зло учинио у телу“. Тако, дакле, док има још времена – пожурите да се побринете за своје спасење. Наручје Очево је отворено за примање свих који долазе са искреним осећањем скрушености за оно што је прошло, и са жељом да унапред послуже Господу путем испуњавања Његових светих заповести. За сваког од нас крај века је његова смрт. Она представља врата за други живот. Стога чешће гледај на њу и пажљивије се питај: „Шта после?“ Затим се, без жаљења себе, прихвати труда како би довршио са оним што је неопходно за ступање у место где је радост без краја, и како би одстранио све што слугама таме најкрајње може дати право да тобом овладају и да те одвуку у своју област, одакле више нема изласка. УТОРАК Господ је говорио у капернаумској синагоги и сви су се дивили Његовом учењу: Јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници (Мк.1,22). Та власт није у наредбеном тону, негo у сили утицаја на душе и срца. Његова реч је улазила унутра и везивала људске савести, указујући им да је све онако како говори. Таква је увек реч која је проникнута Божанском силом, реч од Духа или помазана реч. Таква је она била и код светих апостола, и после њих, код свих утицајних учитеља који нису говорили од учености, него од саопштавања Духа. То је дар Божији који се стекао не толико трудом у испитивању истине, колико срцем и животом у истини. Ту реч постаје проникнута убедљивошћу, будући да прелази од срца ка срцу. Ту се налази власт речи над душама. Књижевницима који говоре и пишу о ономе што су научили, не даје се таква сила, будући да говоре из главе и у главе пресипају своје умотворине. Међутим, није живот у глави, него само врх његов. Живот је у срцу. Само оно што из срца излази може утицати на ток живота. СРЕДА Нечисти дух је славио Спаситеља, а Он му је рекао: Умукни и изиђи (Мк.1,25). Демони никада ништа не говоре и не раде са добром намером. Они увек нешто зло имају у виду. Тако је било и овде. Не разобличујући њихове замке, Господ је једном речју решио: Умукни и изиђи. Он није хтео да дуго има посла са нечистим духом. То је поука и за нас. Ономе ко

учинн неко мало добро, одмах прилази бес и почиње да труби у уши: „Ти си такав и такав“. Немој слушати и немој улазити у разговор са лажовом, него га одмах пресеци говорећи: „Умукни и изиђи“. Његов траг проветри уздисањем и самоукоревањем, а место окади скрушеном молитвом. Он xoћe у теби да породи самомњење и самоосећање и да из њих затим размахне самохвалисање и сујету, тј. помисли и oceћaња које су у духовном животу исто што и крадљивци у обичном животу. Увукавши се у дом, они пљачкају домаћиново благо. Тако и ови, укоренивши се у души, потиру и избацују свако добро, тако да већ не остаје више ништа што би Господ могао да похвали. ЧЕТВРТАК А ујутру врло рано уставши изиђе и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Ето поуке да треба рано устајати и прве часове дана посвећивати усамљеној молитви. Обновљена сном, душа постаје лака, свежа и способна за прожимање, као свежи јутарњи ваздух. Стога она сама тражи да је пусте тамо где је сва њена утеха, тј. пред лице Оца небеског, у друштво анђела и светих. У јутарње време њој је лакше да оствари ту жељу, него после, када на њу налегну дневне бриге. Све Господ уређује. Од Њега треба примити благослов за дела, неопходно уразумљење и потребно укрепљење. Стога пожури изјутра, док још ништа не смета, да у усамљености узнесеш срце Господу, да му изнесеш своје потребе, намере и да измолиш помоћ. Опремивши се молитвом и богомислијем од првих минута дана, сав дан ћеш затим провести у страху Божијем и побожности, са сабраним мислима. Одатле долазе – пажљивост, смотреност и сређеност у делима и узајамним односима. То је награда за труд на који си се изјутра у усамљености принудио. То је благоразумно и за световне људе, и ниуколико не омета њихове циљеве. Напротив! ПЕТАК На Преображење је глас са неба изрекао: Њeгa послушајте (Мк.17,5). Због чега? Због тога што је пред очима био представљен и плод послушања. Отац небесни као да говори: „Хоћете ли да достигнете до овога? Онда слушајте оно што вам Он каже и што вам заповеда. Уколико пођете Његовим путем, несумњиво ћете ступити у област светлости која неће долазити споља, већ изнутра и која ће вас увек држати у стању у коме ћете из све душе говорити: Добро нам је овде бити. Испуниће вас светлост утехе, светлост добрих намера, светлост знања: све жалости ће проћи, немир страсти ће ишчезнути, лаж и заблуде се расејати. Бићете на земљи као на небесима, од земнородних ћете постати – богородни, од земљаних – вечноблажени. Тада ће све бити ваше, будући да сте постали Христови“. Онога који воли Христа Господа, воли Отац небесни. Они долазе к њему и у њему се настањују. Ето светлости Преображења. СУБОТА Два јерихонска слепца вичу и Господ им даје прозрење (Мт.20,34). Међутим, зар су они једини били без светлости очију у том месту. Наравно, не. Па зашто су само они добили прозрење, а не и остали? Други нису добили зато што нису викали, а нису викали зато што нису имали наде. Нису, пак, имали наде зато што нису угађали Богу. Нису му угађали зато

што су мало веровали. Ко стекне праву веру одмак почиње да угађа Богу. Угађању одмах придолази нада, а њој – молитва која изнуђава сваку помоћ више. Таквима се више не отказује. Они умеју и да траже, и добро знају шта треба тражити, и меру у искању схватају, и трпељиву неодступност у молитви показују. Све то је потребно имати да би се имало успеха. Молитва сама по себи има слаба крила. НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд. НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Док је био на земљи, Господ је људима и бесима забрањивао да га хвале (Мк.3, 12), али је тражио да верују у Њега и да испуњавају заповести Божије. Тај закон важи и сада, и важиће и на Суду: Heћe свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је ка небесима. Отуда славословље у цркви започиње: Слава на висини Богу, да би при крају исповедало: Исцели душу моју… научи ме творити вољу Твоју. Без тога слављење Бога нема никакве вредности, будући да не излази из душе, него се само језиком произносе туђе речи. Господ на то и не oбpaћa пажњу. Треба, напротив, бити такав да други, видећи наша дела, почну да хвале Господа. Сам наш живот треба да буде хвала Богу. У ствари, Он сам у нама све треба да дела, при чему ми не треба да му сметамо. Тако хвала за дела прелази на Њега. Свако треба да постане мирис Христов. Тада ћe и без хвале да се врши славословље Господу. Ружин цвет не пушта глас, али се његов мирис, и поред ћутања, пружа далеко. Тако треба да живе и сви Хришћани. УТОРАК Господ је изабрао апостоле да буду с њим и да их шаље да проповедају и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне (Мк.3,14-15). И сваки Хришћанин је изабран да чини слична дела: да буде са Господом, сећајући се Њега и Његове свудаприсутности, да проповеда и испуњава Његове заповести и да је спреман да исповеда своју веру у Њега. Такво исповедање ћe за слушаоце у кругу у коме се врши бити громка проповед. Сваки

Хришћанин има власт да исцељује болести, премда не туђе, него своје, и не телесне, него душевне – грехе и греховне навике. Он има власт да изгони демоне, од6ијајући зле помисли које они сеју и гасећи страсне побуде које они распаљују. Чини тако и бићеш апостол и испунитељ онога на шта те је Господ изабрао, делатник свога посланства. Ако успеш најпре у свему томе, Господ ћe те можда позвати и на посебно посланство – да спасаваш друге, будући да си сам пошао путем спасења, и да помажеш искушаванима, пошто си сам прошао сва искушења и стекао опит у добру и злу. Твој посао је да се трудиш над собом – на то си већ изабран. Остало је у рукама Божијим. Смирени се узвисује. СРЕДА Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24). Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха. Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој. Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара. Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га. Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење. Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело – добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби. То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав. ЧЕТВРТАК А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29). Да ли је тешко упасти у такав грех? Уопште није тешко. Ево грехова те врсте: „Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере. Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота“ (Правосл. испов. део 3. пит. 38). Ето, колико путева! Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти. Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему. До очајања се такође долази неприметно: „Покајаћу се“, говоре и настављају да греше. Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи: „Тако мора да буде! Не можеш против самог себе“, и већ се предају греху у пуну власт. Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати. Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима

смелост да припадне Господу. И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио. То баш и јесте очајање! Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан. ПЕТАК Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим – одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом – она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада. СУБОТА Подајте кесарево кесару а Божије Богу (Мк.22,21). Свакоме дај своје. Одатле и закон: Богу угађај не само са једне, него са сваке могуће стране; сваку силу своју и способност своју окрећи на служење Богу. Рекавши: Подајте кесарево кесару, Господ је показао да му је таква делатност угодна. Ако под кесаревим будеш подразумевао уопште све неопходне и суштинске поретке земаљског живота, а под Божијим – све поретке Богом установљене Цркве, проистећи ће да су сви путеви нашег живота препуни начинима за спасење. Једино буди пажљив! Користи се свиме, и свагда делај саобразно са вољом Божијом, онако како Бог од тебе хоће, па ће спасење бити у твојим рукама. Моћи ћеш да доспеш дотле да сваки твој корак буде дело угодно Богу. Услед тога ће сваки твој корак бити подвиг ка спасењу. Пут спасења јесте хођење путем воље Божије. Ходи у присуству Божијем. Пази, расуђуј и, не жалећи себе, одмах приступај делу на које ти у том тренутку буде указивала савест. НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Марија је добар део изабрала (Лк.10,42). Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у своје руке примио њену душу. Тога су се удостојили и многи свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у да љини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.

НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује – и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је – свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу. УТОРАК Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство – постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.

СРЕДА Ученици плове по мору. Подиже се бура и они доспевају у опасан положај. Господ, међутим, спава. Они вичу: „Господе, спаси!“ Он једном речју утишава буру (Мк.4,38-39). Друго чињеничко пројављивање поретка Божаственог промишљања. Сваки човек, и народ, и Црква – сами плове по мору живота, природним н натприродним силама које су у њих положене, по поретку који је Бог успоставио. Господ почива, иако пребива усред догађаја који се збивају. Сам почиње да делује тек када прети неминовна беда, која намерава да смер догађања скрене супротно Његовим Божанственим плановима. Он је свагде и све чува, све загрева дисањем своје љубави, премда својој твари оставља да делује силама које је Он дао, по законима и порецима које је Он завео за свагда и определио на трајност. Не делује Он свагде лично, иако је све од Њега и премда без Њега ништа не бива. Увек је готов да и сам делује, када, по својој безграничној мудрости и правди, види да је неопходно. Молитва је, пак, прималац Божијег дејства. А најбоља је: „Господе, Ти све знаш! Учини са мном како сам хоћеш!“ ЧЕТВРТАК Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека – услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. – скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати. ПЕТАК Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако

људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј. СУБОТА А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести – одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује. НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – тј. рухо душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну

одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе! „, а унутра: „Изговори ме“. Размислите да ли сте у ве ри, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти. НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу oceћajy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ћe одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико блaгo. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ћe се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин… УТОРАК Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: „Одакле њему то?“. Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све – виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу – све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?

СРЕДА Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама – и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу – да проповедају, и само једну жалост – када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом. ЧЕТВРТАК И пешице из свих градова хитаху онамо… и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског. ПЕТАК Не бојте се, ја сам, не плашите се (Мк.6,50). Ето потпоре нади нашој! У било каквој невољи и беди да се нађеш – сети се да је Господ близу, и испуни се храбрим трпљењем. Као што је тада изненада помогао апостолима, који су упали у невољу на мору, тако ћe и теби, који си у тешкоћи, изненада јавити своју помоћ и заступништво. Он је свагда и увек спреман са

својим покровом. Стани само и ти са Њим или поред Њега са вером, молитвом, надом и преданошћу Његовој светој вољи. Одатле ће произаћи спајање духа са Господом, а из њега се родити свако благо. Међутим, то не значи да ће самим тим одмах доћи и достојанство и слава и част и томе слично. Спољашње може да остане као што јесте, али ће зато доћи храбра и благодушна истрајност у поретку догађаја који ће Господ устројити за свакога. А то и јесте главно што треба да тражи сваки невољник. Cpeћy унутра, а не споља. Унутрашње блаженство је увек код онога ко је у живој вези са Господом. СУБОТА И што ћe се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави – тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И – зло расте. НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.

НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност УТОРАК Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и п оретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: „Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста“, или: „Мени пост може да шкоди“, или: „Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове“. Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који

изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења – одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад – хоћеш нећеш – мораћеш да идеш: ухватиће и бациће. СРЕДА Изнутра из срца људског излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк.7,21-22). Овде су набројани само најраширенији греси. Међутим, и сви други, и већи и мањи, излазе из срца. Вид у коме се они јављају јесте зла помисао. Прво семе зла које пада на мисао јесте: „Да се учини то и то“. Одакле и како оно пада? Један део тих помисли се може објаснити извесним законима сејања и сједињавања идеја и ликова. Међутим, само један део. Други, знатнији део, долази од самопокретног раздражења страсти. Живећи у срцу, страст не може а да не захтева задовољење. Тај захтев се испољава позивом на ово или оно, а са позивом је сједињен овај или онај предмет. Одатле мисао: „А, ето шта треба урадити!“ Отуда се, на пример, код глади осећа позив на храну. Са позивом пада на мисао и сама храна, а са њом жеља да се дође до овог или оног и да се оно поједе. Tpeћи, и можда најобимнији део, происходи од нечистих сила. Њима је испуњен ваздух и оне се у чопору врзмају око људи. Сваки по своме роду развија дејство на лица са којима се cpeћe. Од њих лети зло као искре од ужареног железа. Где постоји пријемчивост, искра се унедрава, а са њом и мисао о злом делу. Тиме, и ни са чим другим се не може објаснити (иначе необјашњиво) рађање злих помисли услед послова који немају никакво сродство са њима. Међутим, сва та разлика у узроцима не захтева и разлику у поступању са злим помислима. Закон је један: ако се јави зла помисао – одмах је одбаци, и посао је завршен. Не одбациш ли је у првом тренутку, у другом ћe бити теже, а у трећем још теже. И већ нећеш приметити како ћe се родити саосећање, жеља и решење, и како ћe се јавити и средства… Па, ето и греха под руком. Прво противљење злим помислима је трезвоумље и бодрост са молитвом. ЧЕТВРТАК Шта је подстакло Сирофеничанку да приђе Господу и да буде тако упорна у искању? (Мк.7,24-30). Убеђење, које се у њој образовало. Она је била убеђена да је Спаситељ моћан да исцели њену кћер и зато му је пришла. Била је убеђена да Он неће оставити њену молбу неиспуњену. Стога није престајала да тражи. Убеђења су збир свег живота, васпитања, уобичајених мисли, утисака од оног што нас окружује, учења која срећемо и разноврсних случајева и занимања у животу. Под дејством свега тога мисао ради и долази до извесних убеђења. При томе треба имати на уму да свуда постоји и одасвуд се тиска у душу човека

истина Божија. Истина лежи у срцу човека. Истина Божија је запечаћена и у свакој твари. Има је н у обичајима и у наравима људским. Има је и у учењима, мање или више. Али, свугде има и лажи. Ко је од истине, сабира истину, и пун је истинитих и спасоносних убеђења. Ко, пак, није од истине, сабира лаж и пун је лажних убеђења и погубних заблуда. Да ли од човека зависи да је од истине или да није од истине, нека свако сам расуди. Суд Божији, међутим, очекује све… ПЕТАК Нахранивши четири хиљаде душа са седам хлебова, Господ одмах уђе у лађу… и дође у пределе далманутске (Мк.8,1-10), баш као да ништа нарочито није урадио. Таква је истинска врлина – дела и само дела, а не o6paћa пажњу на оно што је учињено. Она увек заборавља оно што је за њом, стремећи ка ономе што је пред њом. Код оних који су испуњени добротом, то се одвија као по природи. Снажан човек подиже велики терет без напора, а слаби се напреже и са малим товаром. Тако и снажни добротом свако добро дело врши без напрезања, чим му се само укаже прилика. Сиромашни добротом, пак, без напора ништа не може учинити. Прилика му је пред очима, а он се све погледа и све се осврће. Добро срце је жедно доброг дела и није задовољно када не нађе довољно прилика да своју жељу испуни, као што човек не бива сит док се не наједе. Гладан човек не заборавља јело све док не утоли глад. Кад је, пак, глад утољена, јело се заборавља. Тако и онај ко је истински добар стално мисли на добро дело све док га не уради, а затим га одмах забора вља. СУБОТА Стражите јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Стражити не значи седети скрштених руку, већ размишљати о изненадном доласку Господњем, и увек се понашати и поступати онако како захтева сусрет са Њим, чиме се одстрањује бојазан да ћe се заслужити укор или осуда. Како то остварити? Врло просто. Испуњавањем Његових заповести, с тим да се ни једна не нарушава. Ако се и деси да неку нарушимо, oдмаx треба да се чистимо покајањем и дужним измирењем са своје стране. Тада ћe код нас све бити чисто. Грех не остављај ни једног тренутка на души: одмах се кај, плачи у срцу своме и трчи ка духовном оцу да се исповедиш и добијеш разрешење. Затим се опет прихвати испуњавања заповести Божијих. Ако будеш ревностан у вођењу исправног живота, убрзо ћеш се исправити. Једино немој остајати дуго у стању пада. Падања ћe у таквом устројству бити све ређа и ређа, па ћe се и сасвим прекратити, уз помоћ свеисцељујуће благодати Божије. Тада ћe се у тебе уселити радосно уверење да нећеш неспреман срести Господа. НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Прича о талантима наводи на мисао да је овај живот време тргoвине. Треба, дакле, да пожуримо како бисмо искористили време, као што на тргу свако жури да прода оно што може. Чак и онај ко изнесе опанке или лику не седи скрштених руку, него се труди да

привуче купце како би своју робу продао, а затим купио што му је нужно. Нико од оних који су примили живот од Господа не може рећи да нема ни један таланат. Сваки има нешто, и то не само једну [ствар]. Према томе, свако има чим да тргује и да ствара добит. Не обазири се на страну и не број колико су други добили, него добро погледај на себе и пажљиво одреди шта је у теби и шта можеш на то још додати. Затим се потруди на том плану без лењости. На Суду те неће питати зашто ниси стекао десет таланата ако си имао само један, нити ћe те питати зашто си на свој таланат стекао само један таланат, већ ћe рећи: „Шта си стекао – таланат, пола таланта или његов десети део?“ И награда неће бити по томе што си примио, него по томе што си стекао. И човек се неће моћи ничим оправдати: ни својом незнатношћу, ни сиромаштвом, ни необразованошћу. Јер, ако није дано, неће се ни питати. Међутим, ти си имао руке и ноге. Стога ћe те питати: „Шта си са њима стекао?“ Имао си језик, те ћe питати: „Шта си са њиме добио?“ Тако се на Суду Божијем изједначава неједнакост земаљских околности. НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Сазнавши да Господ пролази, јерихонски слепац поче да виче. И његов глас је допро до Господа. Ништа што је окружавало Господа није могло да му засмета да чује. И позвавши га, Господ му поврати вид. Тако је и у свако време и на сваком месту: Господ не само да пролази већ и борави. Он управља целим светом. По људском суду Он, дакле, има много брига. При томе га и збор анђела окружује својим славословљем. Међутим, ако ти решиш да подигнеш свој глас, слично јерихонском слепцу, ништа неће засметати да твој глас допре до Господа. Он ће чути и испунити твоју молбу. Ствар није до Господа. Он је близу и све што ти је потребно, код Њега је већ спремно. Само се на тебе чека. Реши се да подигнеш свој глас до те мере да Господ може да те чује и одмах ћеш све добити. Која је то мера? Вера, нада и преданост вољи Божијој. Међутим, и те мере имају своје мере. Какве треба да буду те мере? Питај онога ко се молио и добио тражено. Он ће ти рећи: „Молио сам се ја за то и то и добио сам тражено. Сада ми је потребно ово и ово. Молим се и не добијам, а знам и због чега: јер, никако не могу да дођем до мере молитве какву сам раније имао“. Одатле проистиче да се та мера не може одредити са стриктном тачношћу. Само је једно тачно одређено: да дело зависи од нас, а не од Господа. Чим доспеш до способности да примиш, неизоставно ћеш добити. УТОРАК Сва покривена лишћем, смоква је била наизглед дивна, али се није удостојила благослова од Господа, будући да није имала плода. Плода, пак, ниje било зато што није било унутрашње плодотворне силе. Колико таквих смокава има у наравственом смислу! Наизглед је све у реду, а унутра нема ничега. Има људи који су озбиљни, часни и све по хришћански испуњавају, али који духа живота у Христу Исусу немају. Због тога и немају плодова живота. Оно што је у њима само се назива плод, премда у ствари није. У чему је, пак, дух живота у

100

Христу Исусу? О томе можемо рећи: у њему је једно од Господа, а друго од нас. Од Господа је плодотворна духовна сила, а од нас је само пријемник те силе. О последњем више треба да се побринемо. Његов корен је осећање да гинеш, и да би, кад не би било Господа, заиста погинуо. Из њега се, за сав живот, при свим делима и напорима, рађа скрушеност и смирење у срцу. Осим тога, пошто је будућност неизвесна а непријатеља има много, и пошто је спотицање могуће у сваком тренутку – јављају се страх и трепет у грађењу спасења и непрестани вапај: „Како сам знаш, спаси ме!“ Тешко ономе ко се утврђује на било чему другом осим на Господу. Тешко ономе који се труди за било шта осим за Господа! Стога ти, који се трудиш на делима која се сматрају богоугодним, запитај себе за кога се трудиш? Ако савест смело одговори: „Само за Господа“, биће добро, а ако не, онда зидаш кућу на песку. Ето неколико указања о унутрашњем плодотворном духу. По томе и остало разуми. СРЕДА Ако ви не опраштате другима сагрешења према вама, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша, рекао је Господ (Мк.11,26). Ко је тај што другима не опрашта? Праведник, или онај који себе сматра таквим? Ономе ко себе сматра праведником остаје само да суди о другима, да проналази приговоре и тражи казне за кривце. Ономе, пак, ко се oceћa грешним, зар је стало до других? Његов се језик неће покренути на осуђивање другог, нити на захтевање надокнаде од њега, будући да га његова властита савест непрестано изобличава и непрестано му прети праведним судом Божијим. Шта, зар је боље грешити него праведновати? Не, увек ревнуј за праведност, али при свој својој праведности сматрај себе непотребним слугом, и то не двосмислено (при чему би испред стајала мисао о непотребности, а позади се скривало осећање праведности), него уз потпуно свесно осећање личне грешности. Када дођеш до тог степена (што без труда неће бити могуће, будући да се он не стиче одједном), нећеш више тражити кажњавање брата, ма колико да ти сагреши, с обзиром да ће ти твоја савест говорити: „Заслужујеш не само то, него и много више“. И опростићеш. Опростивши, пак, и сам ћеш се удостојити опроштаја. И тако за читав живот: опроштај за опроштајем. Због тога ћеш и на Суду добити свеопроштај. ЧЕТВРТАК Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак – не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског… Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину – они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При

101

томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме? ПЕТАК Причом о винограду изображена је старозветна Црква и Божије старање о њој. Пошто је новозаветна Црква наследила старозаветну, и на њу се може односити ова прича. И опет, пошто је и сваки Хришћанин такође црква живога Бога, прича се и на њега може применити. Последње је за нас посебно важно. Шта, дакле, представља виноград? Душу, која је примила очишћење грехова, благодат препорода, дар Светог Духа као залог наслеђа вечног Царства, реч Божију, свете тајне, анђела – чувара. Ко су посленици? Свест и слобода. Они примају дарове и дају обећање да се труде око њих и да Господу приносе плодове. Ко су неисправни посленици? Они који xoћe да се користе преимућствима Хришћана, колико им је потребно у спољашњем поретку живота, али неће да Господу приносе достојне духовне плодове. Кога Господ шаље к њима? Савест са страхом Божијим, реч Божију, учитеље и пастире. Њима xoћe да уразуми неисправне. Али, они нећe да се исправе и не oбpaћajy пажњу на њих. Једни их гоне и труде се да заглуше њихов глас, а други иду дотле да и против самог Господа почињу да непријатељствују, одбацујући веру у Њега на разне начине. Крај тога је: Злочинце ће злом смрћу пoгyбити. СУБОТА Чита се прича о десет девојака. Свети Макарије овако описује њен смисао: „Пет мудрих девојака, као трезвоумне, пожурише ка ономе необичноме за своју природу, и узевши уље и сасуде свога срца (тј. одозго даровану благодат Духа), уђоше са Жеником у небеску ложницу. Друге, пак, луде девојке, оставши привржене сопственој природи, не бејаху бодре, нити се постараше да, док се још налажаху у телу, у своје сасуде узму уље радости, него се из лењости, или због самоубеђења у своју праведност, предадоше некаквом сну. Стога и нису биле пуштене на свадбу Царства, не угодивши небеском Женику. Спутаване светским везама и замаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и приврженост посветиле небеском Женику, нити са собом принесоше уље. Душе које траже оно необично за своју природу, тј. светињу Духа, свом својом љубављу се вежу за Господа. Стога иду за Њим, одвраћајући се од свега, ка Њему устремљујући молитве и помисли. Оне се и удостојавају примања уља небеске благодати. Душе пак, које остају у својој природи, гмижу по земљи својим помислима, о земљи мисле, и ум њихов живот свој има на земљи. Оне мисле да припадају Женику, будући украшене телесним украсима. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису препородиле Духом одозго“ (Бес.4, 6).

102

НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА И као штo Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн.3,14-15). Вера у Сина Божијег, који је разапет ради нас, јесте сила Божија за спасење, јесте живи извор оживотворавајућих наравствених стремљења и намера. Она је прималац обилне благодати Светог Духа, која увек у срцу пребива, као и сакривених наилазака благодати који се у право време, у часу невоље, шаљу одозго. Вера садржи убеђења која привлаче Божије благовољење и силу одозго. Једно и друго заједно и јесте стицање вечног живота. Док је овај живот целовит, Хришћанин се не колеба, јер се прилепљује за Господа и један је дух са Њим. Господа, пак, ништа не може победити. Због чега се, онда, ипак пада? Због слабљења вере. Слабе хришћанска убеђења, слаби и наравствена енергија. По мери тог ослабљења, благодат се истискује из срца, и рђави позиви подижу главу. У одређени час долази до сагласности са њима и – ето пада. Ти, ипак, будно чувај веру у свој њеној ширини и нећеш пасти. У том смислу свети Јован и говори да рођени од Бога не чини грех (1.Јн.3,9). НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Ирод је оличење раздраженог самољубља, које од непријатности због узнемирене савести, разобличене правдом, очекује да се избави насиљем. Свети Јован Претеча је оличење правде коју гони самољубље, нашавши погодну прилику. Ма колико се правда умекшавала снисхођењем у обртима речи, какве само нежност љубави која не жели нанети другоме ране у срцу може да изнађе, ипак ће лик праведности пред очи савести да стане и подигне буру изобличења. Кратковидост индивидуалности не може да схвати да изобличавање не долази споља, него изнутра. Стога се свом својом силом стара да устане на спољашњег изобличитеља. Затворииши му уста, она очекује да заглуши и унутрашњи глас. Међутим, у томе не успева. Јер, брига и не треба да се тамо усмерава. Треба умирити савест. Тада се унутрашњи мир не може нарушити, ма колико било спољашњих изобличитеља. Он се њима може само пробудити, пошто се присиљава да унутар себе сабере умирујућа убеђења – веру у распетог Господа, искреност покајања и исповести, чврстину решења да се ништа не ради против савести. Ето на шта треба да обратимо пажњу! Јер, ко ће све Јоване затворити у тамнице! Речи правде Божије шире се свуда по земљи, и свака од њих за тебе може бити Јован изобличитељ. УTОPAK Усред Великог поста износи се Часни Крст ради поклоњења, тј. да би подвижнике поста одушевио на трпељиво ношење бремена које су узели на себе. А зашто се врши поклоњење у септембру? Случајно се тако десило? Али, у промислитељској премудрости, која све устројава, нема случајности. Ево, дакле, због чега: у септембру се жању поља. Да неки од Хришћана, са осећањем задовољства, не би рекли: Душо, имаш многа добра… почивај, једи,

103

пиј, весели се ; као уосталом и да други, услед свога сиромаштва, не би пали духом – пред очи свих поставља се уздигнути крст. Он прве подсећа да потпора благостања није имање, него хришћанско, унутрашње крстоношење (чак и када се спољашње богатство, по благости Божијој, нагомилава), а друге – да трпљењем спасавају душе своје, уверавајући их да крст води право у рај. Стога, једни треба да трпе, знајући да иду утабаним путем у Царство небеско, а други треба да са страхом користе спољашње утехе, како им не би затвориле улаз у небо. СРЕДА Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. „О како је то неутешно и страшно!“ За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити. ЧЕТВРТАК Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео (Лк.4,19). А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни

104

горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима. ПЕТАК Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист – више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо – она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати. СУБОТА Ако не поверујете да ја јесам, умрећете у гресима својим (Јн. 8,24). Нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дап.4,12). Потребно је стећи опроштај грехова. Он се, међутим, не може стећи без вере у Сина Божијег, који је телесно распет за нас, нити без решења да се не попусти греховним навикама и делима. Јер, кад сагрешимо, једино Њега имамо као заступника код Оца (1.Јн.2,1). Онај који је дао реч да ће се уздржавати од греха треба да прими помоћ благодати Пресветог Духа, која је на земљу сишла после Вазнесења Господњег и Његовог седања с десне стране Бога Оца. Она се даје само онима који верују у дивни домострој нашег спасења, и с том вером приступају Божанственим Тајнама, које су успостављене у светој Цркви Господњој преко апостола. Према томе, ко не верује у Господа, не може бити чист од грехова. Не очистивши се, пак, од њих, он ће умрети у њима, а затим бити осуђен сразмерно њиховој тежини. Ако некоме хоћеш да учиниш добро и то вечно вредно добро, поучи га вери у Господа, истинитој вери, која не допушта премишљања и колебања. Они пак, који непосредно или посредно ометају веру у Господа, могу се сматрати вечним злочинцима, будући да причињавају зло које се ничим не може поправити, и чије се последице простиру на сву вечност. Њих ни незнање не оправдава. Јер, како не знати истину која је позната целом свету? Не оправдава их ни право на поседовање супротних убеђења. Јер, чим се она само почну проверавати, одмах се колеба

105

њихова „снага“. После тога се човек ни на шта не може ослонити осим на веру у Господа. Од вере отпадају они који њене основе не схватају како треба, као уосталом ни основе других учења којима приступају. Ако тачно испитамо услове спасења, доћи ћемо до убеђења да је оно оствариво једино уз помоћ Бога који се оваплотио, умро на Крсту и послао Духа Светог. У томе се састоји суштина Хришћанске вере. Онај ко се искрено држи такве вере, неће умрети у гресима својим. Јер, он сам у себи носи силу која доноси помиловање. А ко не верује – већ је осуђен, будући да сам у себи носи осуду. НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лк.5,5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину. НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван.

106

УТОРАК Пред Господа је пао ничице губави човек молећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. Господ је рекао: Хоћу, очисти се! И одмах губа паде са њега (Лк.5,12-13). Када човек са вером, покајањем и исповешћу прибегне Господу, одмах спада свака наравствена губа. Она истински спада и губи сваку силу над њим. Због чега се, пак, губа понекад опет враћа? Због тога што се враћају и телесне болести. Ономе ко је оздравио каже се: „Немој то да једеш… Немој то да пијеш… Не иди тамо“. Ако он не послуша, болест се враћа. Тако је и у духовном животу. Треба бити трезвоуман, треба бдети, молити се. Тада се и греховна болест неће вратити. Ако, пак, не пазиш на себе, ако себи без размишљања дозволиш да све видиш, или слушаш, или говориш, или радиш – грех ће се вратити и поново се оснажити? Господ је губавоме наредио да све испуни по закону. Ево шта то значи: по исповести треба примити епитимију и исправно је извршити. У њој је сакривена велика предупређујућа сила. Међутим, због чега неки говоре: „Мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај“. Или због тога што су у исповести или покајању били непотпуни, или што се слабо држе предострожности, или што се само праве да су немоћни. Онај ко без труда и самопринуђавања хоће све да уради, бива исмејан од врага. Реши се да истрајеш до смрти, и да на делу покажеш решеност, па ћеш видети какву ћеш силу обрести. Истина је да код сваке снажне страсти страх овладава душом. Међутим, то није оправдање. Јер, он ће побећи чим, уз Божију помоћ, учиниш заокрет према унутра. СРЕДА Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије. ЧЕТВРТАК И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2). То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења. Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена. Прави молитвеници га не примећују. Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује. Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог

107

савршенства. Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световња ци. Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела. Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак! (На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте. Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче. Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава. Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди – брзопокретан као срна, и ватрен духом. Тело треба поучавати добру, као роба. То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем. Ту тело у потпуности „трпи“ власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом. ПЕТАК Господ говори да су блажени сиромашни, гладни, они који плачу, осрамоћени (Лк.6,20-23), премда под условом да се трпљења држе Сина Човечијег ради. Блаженим се, дакле, назива живот који је испуњен невољама и лишавањима сваке врсте. Утеха, ситост у свему, почаст, по овој речи, не представљају никакво благо. А тако и јесте. Међутим, док борави у њима, човек тога није свестан. Тек када се ослободи од очараности њима, он види да не представљају никакво благо, већ да само носе његов призрак. Душа не може без утеха, али њих не треба тражити у чулноме; она не може без вредности, али оне нису у злату и сребру, у раскошним кућама и одећама, нити у спољашњој пуноти; она не може без части, али се она не састоји у ропском људском клањању. Постоји друга врста утеха, друго изобиље, друга почаст – духовне природе, која је сродна души. Ко их нађе, више неће хтети оно спољашње. И не само да га неће хтети, него ће га и презирати и мрзети будући да спречава јављање и виђење оног духовног, и будући да душу држи у мраку, опијености и греху. Због тога они из све душе претпостављају сиромаштво, невоље и своју незнатност. Они се у њима осећају добро, као у некој сигурној огради од очараности обманама света. Међутим, шта да раде они који све то спољашње имају без властите жеље? Они треба да се, по речи светог апостола, према свему томе односе – као да ништа немају (1.Кор.7,30). СУБOТА Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе – рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености – спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који

108

исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: „Ми осећамо да смо слободни“. Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи. НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.

109

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље – страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе – унутра. УТОРАК „Не судите, опраштајте, дајте“… (Лк.6,30-38) – на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду. СРЕДА А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: „Господе, Ти си мој Господ“, у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: „Господе, Господе“? Не, не то. Неопходно је да се

110

спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети… Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју „Господ“. При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: „Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој“. Тада ће му наше призивање бити угодно. ЧЕТВРТАК Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце – и због тога све код њега може да прође. ПЕТАК С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи – није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против – и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере – необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава. СУБОТА

111

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: „Ко мене постави за судију?“. Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

112

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк… (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области – животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: „Ако не зна, какав је Он онда пророк?“ Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа. УТОРАК Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди. СРЕДА Да ли су, улазећи у лађу да би отпловили на другу страну језера (Лк.8,20-25), апостоли мислили да ће их задесити бура и да ће им живот бити изложен опасности? Јер, изненада

113

уследи олуја и они готово не очекиваху да ће остати међу живима. Такав је пут нашег живота! Не знаш како ни одакле може да дође беда, која може да те сломи. Ваздух, вода, ватра, звер, човек, птица, кућа, једном речју – све што нас окружује, може изненада да се преобрати у оруђе наше смрти. Одатле и закон: живи тако да у сваком тренутку будеш спреман да се сретнеш са смрћу и да без страха ступиш у њену област. Сада си жив – али је следећи тренутак неизвестан. Сагласно тој мисли се и понашај. Ради све што захтева поредак твог живота, али никако не заборављај да се сваког часа можеш преселити тамо одакле више нема повратка. Заборав тога неће удаљити одређени час, а намерно потискивање из мисли те одлучујуће промене неће умањити вечни значај онога што нам следи после ње. Предавши свој живот и све своје у руке Божије, час за часом проводи са мишљу да је сваки од њих у ствари последњи. Због тога ће се у животу смањити број сујетних утеха, а пo смрти ће такво лишавање бити неизмерно награђено радошћу са којом се обичне радости живота уопште не могу мерити. ЧЕТВРТАК Чувши о делима Христа Спаситеља, Ирод је говорио: Јована ја посекох; али ко је тај? И настојаше да га види (Лк.9,9). Желео је да га види и тражаше прилику, али се не удостоји, јер је тражио из пусте љубопитљивости, а не ради вере и спасења. Љyбопитљивост је голицање ума. Њој није драга истина него новост, посебно атрактивна новост. Због тога се она често не задовољава самом истином, већ у њој тражи нешто посебно. Измисливши га, она се на њему зауставља и друге привлачи њему. Истина се оставља позади, а напред се ставља лична досетка. У наше дане тако практикује немачки ум. Немци су опседнути жељом за измишљањем. Сву област истине Божије као маглом су прекрили својим досеткама. Узмите догмате, учење о наравствености, историју, реч Божију – све су тако претрпали досеткама, да се до истине Божије тешко може доћи. А, уствари, баш те досетке њих интересују, као и оне који су једне настројености са њима. Истина Божија је проста! Зар ће горди ум да се занима са њом? Он ће радије своје да измисли. То је атрактивно, иако пусто и слабо као замка од паучине. Да је тако, можете се уверити на новим теоријама о постанку света. Оне личе на бунцање спавача или пијанца. А како се само чине добрим својим проналазачима! Колико се ту само губи снаге и времена – и све узалуд! Међутим, дело се извршило веома просто: Рече и постаде, заповеди и сазда се. Боље решење од овог нико неће измислити. ПЕТАК Чудесно насићење народа у пустињи је слика насићења верујућих Светим Причешћем, тј. пречистим Телом и пречистом Крвљу Господа (Лк.9,12-17). Господ седи одвојено. Народ је подељен на скупине, а апостоли посредују, примају хлеб и раздају. Тако је и сада: верујући су сви подељени на скупине – у мале појединачне цркве у којима Господ, невидљиво присуствујући, раздаје своје Тело и Крв преко апостолских прејемника. Као некада апостолима, Он и сада њиховим прејемницима говори: Подајте им ви нека једу. Као некада, тако и сада верујући народ неодступно стоји пред Господом у посту, слушању речи,

114

молитвеном тражењу исцељења од грехова, припреми за приступање Божанственим Тајнама. Започета са јављањем Господа, тајна се продужава до сада и продужаваће се до краја века. И у будућем веку ће постојати Причест своје врсте, будући да је Господ обећао да ће дати да се једе од скривене мане и од дрвета живота (Отк.2,7; 17). И у земаљском рају је за прародитеље била устројена тајанствена Причест – окушање од дрвета живота. У старозаветној цркви њу је символизовало једење пасхалног јагњета. На тај начин, тајанствена Причест је започела са родом људским, трајала и трајаће с њим у вечне векове, у разним видовима, али са једним значењем – најтешњег општења са Господом. Јер, у њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн.1,4). Сазданима по образу Божијем и приличи да буду у таквом општењу са Оним који је сјај славе и обличје бића Очевог (Јев.1,3). СУБОТА Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости – неразумна ревност, а у суштини – дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ДУХОВИМА Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у

115

све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.

116

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други – да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана. УТОРАК Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу – спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. „Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?“ Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори – Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време! СРЕДА

117

Ко мене прима, прима Онога који је мене послао, рекао је Господ (Лк.9,48). Онај који га је послао јесте Бог. Према томе, ко исповеда Господа, исповеда Бога. Ко, пак, Њега не исповеда, ни Бога не исповеда. Рећи ћеш: „Ја исповедам Христа као великог, премудрог, свечовечанског учитеља“. Не! Исповедај га онако како је Он сам о себи говорио. Он говори да су Он и Отац једно, да су Лица једне Божанске суштине, особена, али једночасна и сапрестолна. Онај ко га не исповеда на тај начин, ма како га иначе величао, једнак је ономе који га уопште не исповеда. А ко Њега не исповеда, не исповеда ни Оца, не исповеда ни Бога. Ма каквим се богопоштоваоцем показивао, ти не поштујеш Бога уколико не исповедаш Господа Исуса Христа за Сина Божијег јединородног, који се ради нас оваплотио и који нас је својом крсном смрћу спасао. Није свеједно каквог Бога исповедамо, нити је само исповедање довољно. Они који се поклањају сунцу и звездама или неким измишљеним предметима, не називају се богопоштоваоцима зато што поштују нешто што није Бог. Ни онај ко не исповеда Господа није богопоштовалац, будући да не исповеда Њега који је истинити Бог. Истинити Бог није без Сина, савечног и сабеспочетног. Стога, уколико не исповедаш Сина, не исповедаш ни Бога истинитог. Каква је вредност твог исповедања, једини Бог ће расудити. Нама је Бога открио истинити Бог, и изван овог Откривења није могуће имати истинитог Бога. ЧЕТВРТАК Како се односити према онима који не верују, који не исповедају Господа? Исто онако како се Господ поставио према селу које га није примило. Показујући много жара, младалачка ревност је хтела да са неба на њих сиђе огањ. Међутим, Господ је задржавао: Не знате каквог сте ви духа… Господ Спаситељ није ништа урадио онима који га нису примили (иако прихватити Њега значи прихватити спасење). Обишавши их, Он је пошао у друго село (Лк.9,55-56). Њих је оставио себи самима. Тако и сада треба чинити. Пусти неверујуће да иду својим путем, а верујуће својим. Бог је Онај који ће све распоредити у своје време. За њих се треба молити и треба их жалити. Треба желети да и они познају истину и тражити прилику да им се помене о њој. Међутим, када гласно стану да нападају истину, треба им дати одговор са љубављу и поуком. И то је довољно. ПЕТАК Да ли ће се онима који не примају Господа и на оном свету снисходити, као што им се снисходило овде на земљи? Не, неће. Шаљући седамдесеторицу на проповед, Господ је заповедио да на раскрсницама [места] где их не приме говоре: И прах што нам је прионуо од града вашег за ноге наше, отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије (Лк.10,11). Другим речима: „Ништа нам ваше није потребно. Ми вам не проповедамо из користољубља, већ ради објављивања мира и Царства Божијег. Нећете да прихватите благо? Како хоћете! Ми идемо даље“. Тако је заповеђено за садашње време. А шта за будуће? Содому ћe бити лакше у дан онај неголи граду томе (Лк.10,12)! Ради се, дакле, о томе да они који не верују, немају ради чега да се надају снисхођењу Господњем. Док су овде

118

на земљи, остављено им је на вољу. Међутим, кад дође смрт, сва ће се грозота „гнева“ Божијег обрушити на њих. Велика је несрећа наћи се међу неверницима! Ни на земљи им није пријатно, будући да без Бога и Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља, све изгледа мрачно и неутешно. А тамо? Њихово стање се ни речју не може описати, нити се уобразиљом може замислити. Утешније би било уништење, али ни оно неће бити омогућено. СУБОТА Каква је само светла личност капетан! Како је он дошао до вере којом је превазишао све Израиљце, који су васпитани на Откривењу, пророштвима и чудесима (Лк.7,2-10)? Јеванђеље не каже како, већ само описује његову веру и наводи Господњу похвалу. Пут вере је тајни, сакривени пут. Ко себи самоме може да објасни како се у срцу слажу убеђења вере? Боље од свих објашњава свети апостол, називајући веру даром Божијим. Вера заиста јесте Божији дар. Међутим, неверујући нису без одговорности за своје неверовање. Ако нису без одговорности, значи да су сами криви што им се тај дар не даје. Нема пријемника за њега, па се и не даје. Он нема чиме да се прими. У таквом случају давати било би исто што и трошити у празно. Није лако одредити како душа постаје способна да прими дар вере. Код капетана је видно крајње смирење, без обзира што је био човек на власти, са врлинама и разуман. Зар није, уопште узев, смирење врлина која привлачи велику милост пружања вере? Томе се не треба чудити. Уосталом, сви знамо да су они који не верују гордог духа, и да вера изнад свега захтева да се ум покори под њено иго. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ДУХОВИМА Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лк.16,19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: „Може бити да ће то некако и да прође“. Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.

119

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ TPEЋA ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Нико не зна ко је Отац, осим Сина, и ако Син xoћe коме открити (Лк.10,22). Син је био на земљи и све неопходно нам открио – било сам, било кроз Духа Светог, који је деловао у апостолима. Према томе, о Оцу и о Божанским стварима можеш знати једино из онога што нађеш у Јеванђељу и Апостолским списима. Више од тога не тражи, и не мисли да ћеш било где другде наћи истину о Богу и плановима Божијим. Какво само благо ми имамо!.. Све је већ речено. Не лупај главом, него само са вером прими оно што је откривено. Откривено је да је Бог један по суштини, а тројичан Лицима: Отац, Син и Свети Дух. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да је Триипостасни Бог све створио речју, да све држи у својој десници и да о свему промишља. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да смо били у блаженом стању и да смо пали, и да се ради нашег обновљења и искупљења Син Божији, Друго Лице Пресвете Тројице, оваплотио, страдао, умро на Крсту, васкрсао и вазнео на небо. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да онај ко жели да се спасе мора да поверује у Господа и да, примивши Божанствену благодат у Светим Тајнама, живи по заповестима Господњим, борећи се са страстима и похотама, посредством одговарајућих подвига. Прими ту истину са вером и делај по њој. Откривено је да ће онај ко живи по указању Господњем по смрти ступити у свете обитељи, које носе предукус вечног блаженства, док ће онај ко живи супротним животом по смрти предокусити адске муке. Прими ту истину са вером и њоме уразумљуј и одушевљавај себе на добро и на подвиге. Све са вером примај и верно чувај. Нема потребе де се ломи глава ради измишљања било чега свога. Немој слушати оне који много мудријаше, јер су пошли у непознатом смеру. УТОРАК Господ је дао општу молитву којом обухвата све наше потребе – духовне и телесне, унутрашње и спољашње, вечне и временске. Ипак, пошто једном молитвом није могуће обухватити све оно што у животу можемо искати од Бога, дато је и правило за појединачне молбе у разним случајевима: Иштите и дaћe вам се, тражите и наћи ћeтe, куцајте и отвориће вам се (Лк.11,1-10). У Цркви Божијој се тако и чини: сви Хришћани се моле општим молитвама за опште потребе, али сваки појединачно излаже пред Господа и своје потребе и нужде. Ми се општим молитвама молимо у установљеним чинодејствима, која сва заједно нису ништа друго него разјашњења и у разним видовима изложена молитва Господња [тј. „Оче наш“]. Појединачно се, пак, код куће, свако моли како уме, тражећи од Господа нешто за себе. И у храму се можемо молити за своје потребе, као што се и код куће можемо молити општом молитвом. Међутим, о једноме само треба водити бригу, тј. да, стојећи на молитви код куће или у цркви, у нашој души буде истинска молитва, истинско обраћање и узношење ума и срца нашег ка Богу. Како ко може, нека се труди. Само немој стојати као кип и не мрмљај молитве као навијена справа за свирање. Чак и да дуго стојиш и мрмљаш на тај начин, молитве нећеш имати, будући да ти ум лута и будући да ти је срце пуно празних осећања. Ако већ стојиш на молитви, потруди се још да привучеш и ум и

120

срце? Привуци их, макар се и супротстављали. Тада ће се успоставити права молитва и привући милост Божија. Тада ће се испунити Божије обећање молитви: Иштите и дaћe вам се. Често се оно не испуњава због тога што нема молитвеног искања, него само искајућег положаја. СРЕДА Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: „Зашто се онда молити?“ Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: „Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас“. Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: „Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи“. ЧЕТВРТАК Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.

121

ПЕТАК Који није са мном, против мене је; и који са мном не сабира расипа. Из тога следи да човек може да се труди цели век и да мисли да је сабрао много разноврсног добра, премда је све узалуд, будући да није сабирано са Господом. Шта значи сабирати са Господом? Трудити се и дејствовати по вери у Господа, по Његовим заповестима, уз помоћ Његове благодати, одушевљавати се Његовим обећањима. Једном речју – живети тако да дух нашег живота буде Дух Христов. У свету постоје две области: добро и зло, истина и лаж. Само добро и истина представљају право, трајно и драгоцено имање. Међутим, добро и истина су једино од Господа, и стичу се једино с Његовом помоћу. Одатле се да разумети да ко не сабира са Господом, не сабира истину и добро, тј. не сабира оно што се може назвати правим, трајним и драгоценим имањем. Пошто се осим тога ништа не може назвати трајним и драгоценим, разуме се зашто свако друго сабирање остаје бескорисно, представљајући узалудни труд, узалудни губитак снаге и времена. СУБОТА Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Лк.8,17). Наша рђава дела ће се, дакле, у своје време показати, ма колико се трудили да их сакријемо. О њима се, независно од нас, води записник. Каква је то хартија на којој се води тај записник? То је савест наша. Ми је понекад присиљавамо да ћути – и она заиста ћути. Ипак, премда и ћути, она врши своје дело, и води најтачнији летопис наших дела. Шта да радимо ако је на њему записано много рђавог? Потребно је избрисати написано. Чиме? Сузама покајања. Те сузе ће опрати све, тако да неће остати ни трага од онога што је рђаво и што је било записано. Ако, пак, не оперемо оно рђаво, бићемо принуђени да на Суду све написано сами прочитамо. Пошто ће тада нашом свешћу овладати правда, сами ћемо себи донети суд, док ће га Господ само потврдити. Та одлука ће бити неопозива, будући да ће свако сам себе осудити. До других му тада неће бити. И све ће се то завршити у трептају ока: погледаћеш и видећеш какав си. Тог часа ћеш од Господа свудаприсутног чути потврду суда. После тога је свему крај… НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ TPEЋA ПО ДУХОВИМА Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова

122

који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар да је свима постао достојан пример за подражавање.

123

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Царица јужна устаће на суд са људима рода овога и осудиће их (Лк.11,31). Зашто? Зато што су равнодушни према делу које Господ врши пред нашим очима. Чувши о мудрости Соломоновој, царица је дошла из даљине да га чује, а они не обраћају пажњу на Господа, иако га имају пред лицем, и премда је очевидно већи од Соломона колико је небо више од земље. Царица јужна осуђује и све равнодушне према делима Божијим, будући да је Господ увек и међу нама очевидно присутан у јеванђелским причама, као што је био присутан и тада. Читајући Јеванђеље, ми пред очима имамо Господа са свим Његовим дивним делима. Јер, оно је тако несумњиво, као што је несумњиво сведочанство очију. Међутим, ко од нас обраћа пажњу на Господа, који се на такав начин оцртава у нашим душама? Ми смо затворили своје очи или смо их окренули на другу страну, због чега и не видимо. Не видећи, пак, ми се и не занимамо делима Господњим. Међутим, ту нема оправдања, будући да узрок лежи у непажњи која је исто толико преступ колико и дело које из ње произилази. Дело Господње, тј. – спасење душе јесте наше превасходно дело. На оно што је од Господа ми смо дужни да обраћамо пажњу, чак ако се непосредно и не односи на нас. Утолико више смо дужни да пазимо на оно што се односи на нас саме, на остваривање нашег суштинског дела, чије значење се простире на сву вечност? Сами судите колики је преступ непажња према том делу! УТОРАК Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36). СРЕДА Господ почиње да прекорева своје савременике због тога што обилазе правду и љубав Божију (Лк.11,42). Помањкање правде и љубави јесте корен сваког нереда, како у друштву,

124

тако и у човеку. Оно произилази од преовладавања самољубља или егоизма. Уселивши се у срце, егоизам доводи мноштво страсти. Егоизам гази правду и љубав, који захтевају самоодрицање. Побуђене тиме, страсти изгоне и све друге врлине. И човек, по устројству свога срца, постаје неприкладан за било какво истинско добро. Он још може да да десетак од метвице и руте и од сваког поврћа. Међутим, да учини нешто суштинско, он у себи не налази храбрости. То не значи да је и спољашње његово понашање неприкладно. Не, оно се на сваки начин украшава добрим поретком. Ипак, такав човек, сам у себи, јесте као неприметан гроб по којем људи без знања газе (Лк.11,44). Почетак самоисправљања јесте почетак буђења самоодрицања у срцу. За њим долази обнављање правде и љубави, од којих, једна за другом, почињу да оживљавају и све остале врлине. Човек тада, по устројству свога срца, постаје благообразан пред очима Божијим, иако за људе, споља, може да изгледа као да је сасвим без красоте. Међутим, суд људски није важан. Само да суд Божији није против нас! ЧЕТВРТАК Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемерје (Лк.12,1). Лицемера одликује црта да све ради на показ људима. Деловати пред очима других није, међутим, самим тим ли цемерје, будући да већи број дела који смо дужни да извршимо за људе, чинимо међу њима самима и на њихове очи. Добро поступају они који се труде да све раде у тајности. То, међутим, није увек могуће. Оне, дакле, који раде пред очима других не треба одмах укоревати за жељу да се покажу. Код њих може постојати искрена жеља да чине добро, док је видљиви карактер нешто што по неопходности прати дела која се врше отворено. Лицемерје почиње од тренутка када се јавља намера да се покажемо добрим, али не и да стварно чинимо добро. Међутим, ни то само по себи није преступ, зато што може бити само тренутни напад помисли, које се одмах уочавају и прогоне. Лицемерје дубоко улази у срце тек кад човек прихвати намеру да о себи рашири добар глас. Када се свему томе припоји још и сакривени циљ: користити се предностима такве репутације, лицемерје се пројављује у свој својој сили. Нека свако испита шта Господ захтева заповедајући да се чувамо квасца фарисејског. Чини добро ради жеље да другима буде добро, ради схватања да је таква воља Божија, у славу Божију. О томе, пак, шта ће људи рећи, немој да се бринеш. Тако ћеш избећи лицемерје. ПЕТАК Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте (Лк.12,4-5). Најснажнији страх у нама јесте страх од смрти. Господ, међутим, говори да страх Божији треба да буде изнад страха од смрти. У случају да јави околност која захтева или да се изгуби живот или да поступи противно страху Божијем, радије изабери смрт. Јер, ако поступиш против страха Божијег, по телесној смрти (коју свакако нећеш моћи избећи) сусрешћеш и другу смрт, која је безмерно страшнија од сваке, и најужасније телесне смрти. Када бисмо то увек имали у виду, страх Божији не би слабио у

125

нама и не бисмо имали дела која би му била противна. Претпоставимо да се буде страсти. У време када оне устају, савест, оживљена страхом Божијим, захтева да им се супротставимо. Отказивање захтевима страсти изгледаће нам као растављање са животом, као убијање тела. Због тога, када се роди узнемирење чула овакве врсте, и почне да колеба савест, пожури да подигнеш у себи страх Божији и страх од Суда Божијег са његовим последицама. Тада ће бојазан од најстрашније смрти прогнати бојазан од слабије смрти, и теби ће бити лако да истрајеш у захтевима дужности и савести. Ето како се испуњава оно што је рекао Еклисијаст: „Сећај се свога краја и довека нећеш погрешити“. СУБОТА И посла их (тј. свете апостоле) да проповедају Царство Божије (Лк.9,2). Тада само по Палестини, а затим по читавој васељени. Проповед која је тада започета не завршава се ни до данас. Сваки дан у светом Јеванђељу и Апостолским посланицама слушамо оно што је светим апостолима предао Господ. Време у томе не прави разлику. Ми слушамо свете апостоле и самог Господа као да су пред нама, а сила, која је деловала у њима, дејствује и до сада у Цркви Божијој. Господ никог од верујућих не лишава ни у чему: што су имали први, имају и последњи. Вера је то увек држала и држи. Међутим, дошла је сујетна мудрост и разделила садашње и првобитно. Њој се ту указала велика провалија: у глави јој се завртело, очи су јој се помутиле, а Господ са светим апостолима би потиснут у мрак који се чини непрозирним. Нека јој буде по делима њеним: нека пожње плодове свога сејања. У њој постоји једино слом духа. Свест о томе да је погружена у мраку и да не види светлост, не треба сматрати неискреном. Међутим, ко је за то крив? Она је сама себе замаглила и продужава да се замагљује. Све до сада она није рекла због чега речи Новозаветног Писма не би могле да се сматрају истинитим речима светих апостола и самог Господа. Па ипак, без престанка виче: „Ја не видим, ја не видим“. Верујемо, верујемо, да не видиш! Али, престани да из себе испушташ таму, и атмосфера око тебе ће да се проветри, те ће светлост Божија моћи да се покаже. Тада ћеш угледати понешто. „Међутим, то је исто као да престанем да будем оно што јесам“. „Каква штета! Па, престани. Други ће да буду мирнији“. „Не, није могуће. Мени је одређено да постојим до краја века, да се покажу они који су постојани. Ја сам зачета у првом створеном уму, још пре овог видљивог света. Док он постоји, носићу се, слично вихору, по путевима истине и подизати против ње облаке прашине“. „Ти сама себе замагљујеш, а около је светло“. „Не, макар некоме ћу да заспем очи! А ако не, онда нека знају каква сам. Нећу ућутати, и вама са вашом истином никада неће успети да ми затворите уста“. „Ко то зна? Сви знају да је твоје прво име тама, упорно остајање на своме, без обзира на очевидности које изобличавају твоју лажљивост. Ти си хула на Духа Светога. Према томе, очекуј испуњење пресуде коју је за њу одредио Господ“. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На

126

путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: „Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши“. Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.

127

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Ко мене постави судијом или делитељем над вама?, рекао је Господ ономе који је од Њега тражио да изврши деобу са његовим братом (Лк.12,14). А затим је додао: Не брините се (Лк.12,22) шта ћете јести и пити и у шта ћете се обући. Нешто пре, Он је учио: „Оставите мртвима да укопавају своје мртваце“. Други пут је саветовао да је боље не женити се. Значи, пажња и срце Хришћана који се уклањају од свега земаљског, слобода од овоземаљских узнемирења и веза – чине једну од црта духа Хришћанства. Премда Господ благосиља брак и утврђује његову нераскидивост, премда обнавља силу заповести која одређује однос родитеља и деце, премда одређује значење грађанске власти и грађанских поредака, Хришћани немају право да се уклањају од њеног придржавања и њеног усађивања у срце. Упореди и једно и друго, и увидећеш да на теби лежи обавеза да при свим овоземаљским пословима држиш срце своје далеко од овоземаљске привржености. Како, заправо? Сам својим животом нађи решење: у томе је сва практична мудрост. Сам Господ упућује ка решењу следећим правилом: Иштите најпре Царство Божије. Обратите сву бригу на то да се Бог зацари у вама, и све овоземаљско ће изгубити драж. Тада ћеш вршити своја спољашња дела, а твоја унутрашњост, тј. твоје срце ће бити обузето нечим другим. Па ако се, услед тога, у теби роди решеност да пресечеш и прекинеш и са тим спољашњим односом према житејском – нећеш бити у губитку. Бићеш само ближи циљу који ти даје вера Христова. УТОРАК Прича о приставу (Лк.12,42-48) показује како Хришћанин треба да се односи према ономе што сачињава обичан живот. Пристав са старањем извршава свој посао, али се срцем ни за шта не везује и слободан је од свих веза: према свему се односи спољашњим реаговањем. Тако и Хришћанин треба да се постави према свему овоземаљском. Да ли је то могуће? Могуће је! Као што постоји спољашња побожност, тако је могуће бити унутар овоземаљског само по спољашњости, без унутрашњих веза. Зар се неће, у таквом случају, све међу нама претворити у беживотну форму? Зар неће све одисати хладноћом, попут мраморне статуе? Неће! Тада ће се унутар „житејског“ развити други живот, који ће бити привлачнији од „житејске“ свеукупности. Оно „житејско“ ће, као такво, заиста постати форма. Оно, пак, чиме ће се загревати срце, исходиће из другог извора. Свако ко буде пио од њега, већ неће ожеднети. У таквом случају је боље све напустити? Зашто? Јер, и напустивши све спољашње, могуће је остати везан у срцу! И опет, не напустивши га, могуће је бити слободан од веза. Наравно, онај ко се и по спољашњости развеже од свега лакше савлађује своје срце. Изабери шта ти више одговара, само се постави онако како Господ заповеда. СРЕДА Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи! Не, кажем вам, него раздељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздељени: троје против двоје и двоје против троје. Оделиће се

128

отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје (Лк.12,51-52). Шта је узрок томе? Верујући у Господа испуњавају се сасвим другим духом, супротним од онога који је владао људима до Његовог доласка. Због тога се они међу собом и не слажу. Многобожачки свет је следио искључиво „житејске“ и земаљске интересе. Премда су имали поуке о вишем благу, и Јудејци су се на крају приклонили многобожачком путу. Дошавши на свет, Господ је људима показао друге ризнице, изван породице и друштва, и побудио друга стремљења. Они који су примили Његово учење образовали су, наравно, нов начин живота, различит од пређашњег. Због тога су били изложени мржњи, гоњењима и угњетавањима. Ето и раздора. Апостол Павле је рекао да ће сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу бити гоњени (2.Тим.3,12). Тако је било, тако је и сада. Када почну да превладавају „житејски“ и земаљски интереси, друштво престаје благонаклоно да гледа на оне који показују друге, тј. неземаљске жеље. Оно чак и не може да схвати како је могуће интересовати се за такве ствари. Оно не може да трпи људе који су представници таквог, различитог, начина живота. То се сада дешава пред очима свих. Није ли то знак времена?.. ЧЕТВРТАК Пилат је крв Јудејаца помешао са њиховим жртвама. А Господ је рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Пала је кула Силоамска и побила осамнаест људи. Господ је такође рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути (Лк.13,1-4). Када се, дакле, нека несрећа дешава другима, ми не треба да расуђујемо о њеним узроцима, него пре да се осврнемо себи и погледамо нема ли и код нас грехова који заслужују временску казну ради уразумљења других. Ако их нађемо, треба да пожуримо да их изгладимо покајањем. Покајање чисти грехе и одстрањује узрок који привлачи несрећу. Док је човек у греху, секира стоји код корена дрвета његовог живота, спремна да га посече. Уколико га не сече, значи да очекује покајање. Покај се и биће одстрањена секира. Твој живот ће тећи према крају природним путем. Ако се, пак, не покајеш, очекуј посечење. Ко зна да ли ћеш доживети до следеће године. Прича о неплодној смокви показује да Спаситељ ублажава свој суд и штеди сваког грешника у нади да ће се покајати и дати добре плодове. Међутим, дешава се и да правда Божија не слуша никакво заступништво и тек по неког оставља још на једну годину међу живима. Јеси ли сигуран, грешниче, да не живиш последњу годину, последњи месец, дан или час? ПЕТАК Ето, оставља вам се ваш дом пуст, рекао је Господ о Јерусалиму (Лк.13,35). Значи, постоји граница Божијег дуготрпљења. Милосрђе Божије је готово да вечно трпи, очекујући добро. Међутим, шта да ради када ми долазимо до таквог растројства да већ нисмо ни за шта? Због тога нас и одбацује. Тако ће бити и у вечности. Сви говоре: „Милосрђе Божије неће допустити вечну одбаченост“. Да, оно неће! Међутим, шта да чини са онима који су препуни зла и не желе да се исправе? Они сами себе стављају ван граница Божије милости. Тамо се и

129

задржавају, јер неће да изиђу. Спиритисти су измислили мноштво рађања као средство за поновно очишћење грешника. Онај, међутим, ко се оскрнавио гресима у једном рођењу, може се оскрнавити и у десет других, а затим и бесконачно. Као што постоји прогрес у добру, тако постоји и напредак у злу. Ми на земљи видимо окореле у злу. Такви они могу остати и ван земље, а затим и за свагда. Кад свему дође крај (а он ће неизбежно доћи), где да се сместе они који су окорели у злу? Свакако изван области која је испуњена светлошћу и која је намењена онима који су се трудили око себе, око очишћења својих нечистота. Самим тим ето и ада! Они који се нису исправили при бољим околностима, зар ће се исправити при горим? А ако неће, ето онда вечног ада! Није Бог узрочник ада и вечних мука у њему, већ сами грешници. Када не би било непокајаних грешника, ни пакла не би било. Господ жели да нема грешника. Због тога је и дошао на земљу. Пошто жели да овлада безгрешност, значи да жели да нико не допадне у вечне муке. Све зависи од нас. Хајде да се договоримо и да ад уништимо безгрешношћу. Господ ће се томе обрадовати. Он је нама и открио постојање ада, да бисмо се причували да не упаднемо у њега. СУБОТА По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје – оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола – може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: „Добићеш по мери вере“. Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је да р Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА ПО ДУХОВИМА Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк.10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба

130

обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли – испуњавај у мислима; што се тиче осећања – осећањима и расположењима, а што се тиче дела – делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.

131

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња – чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка. УТОРАК Со је добра али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? (Лк. 14,34). Со су ученици Господњи. Они су, предајући Његово учење, од људи отклањали наравствену гњилост. Ако такво преношење назовемо просвећивањем, и сам ће назив соли добити исто значење. Због тога би читава изрека могла да добије овакав облик: „Добро је просвећење! Међутим, ако просвећење обљутави, за шта ће бити погодно? Баци га!..“ Просвећење дејствује као со уколико је испуњено начелима и елементима Господњег учења, и уколико се само налази у ученичком положају у односу на Господа. Чим, пак, одступи од свог усмерења, и уместо поука Господњих усваја туђа учења, оно постаје бљутаво и непотребно, заражава се гњилошћу заблуде и лажи, и почиње да делује заразно, а не исцељујуће. Историја је то потврдила и потврђује многим примерима. Због чега, међутим, нико не обраћа пажњу на искуство? Непријатељ на све навлачи мрак и свима се чини да постоји светлост у учењима која се држе далеко од учења Господњег. СРЕДА Прича о залуталој овци и изгубљеној драхми (Лк.15,1-10). Како је само велико милосрђе Господње према нама грешнима! Он оставља све исправне и окреће се ка неисправним, како би их исправио. Он их сам тражи. Нашавши их, сам се радује и позива све небо да се радује са Њим. А како Он тражи? Зар Он не зна где смо ми који смо одступили од Њега? Зна и види све! Међутим, када би се читава ствар састојала само у томе да Он узме грешника и принесе ка праведнима, сви грешници би истог тренутка били међу праведнима. Потребно је претходно приволети их на покајање, како би обраћење и враћање ка Богу било слободно. То се, пак, не може учинити заповешћу или било каквом спољашњом наредбом. Господ

132

иште грешника тако што га наводи на покајање. Он све устројава тако да грешник стиче прилику да се уразуми и да види бездан ка коме стреми, те да се врати назад. У том смислу су усмерене све околности живота, сви сусрети са тренуцима горчине и радости, чак и речи и погледи. Унутрашња дејства Божија кроз савест и друга исправна осећања која леже у срцу, никад не престају. Шта се све чини ради обраћења грешника на пут врлине! Па ипак, они и даље остају грешници!.. Непријатељ навлачи мрак на очи и њима се чини да нема проблема, и да ће све проћи. Уколико се и забрину, они говоре: „Сутра ћу прекинути са рђавим“, да би затим и даље остали у истом стању. Тако пролази дан за даном. Равнодушност за спасење све више расте. Још мало и она ће прерасти у окорелост у греху. Да ли ће тада доћи до обраћења? Ко зна? ЧЕТВРТАК Прича о изобличеном неправедном управитељу (Лк.16,110). Видиш ли како се он на сваки начин трудио да се извуче из невоље! Када бисмо се само сви ми тако трудили да устројимо себи покојан живот по исходу из овог живота! Међутим, не! Синови овог века мудрији су од синова светлости у своме нараштају. Због чега се управник тако заузео? Због тога што је невоља била близу. Близина несреће пробудила је енергију и довитљивост у домишљању и он је брзо све уредио. А зар ми нисмо близу невоље? Смрт може сваког тренутка да нас задеси, а затим одмах треба положити рачун о управљању домом. Сви то знају, па ипак, готово нико да се макне са места. Какво помрачење! Нико не мисли да ће ускоро умрети, већ претпоставља да ће поживети и други дан. Премда и не одређујемо рок, ипак смо некако уверени да је смрт још негде тамо далеко. Због тога се и невоља види негде далеко. Невоља је удаљена, па се домишљања у вези са њом одлажу за будуће време. Нико не намерава да цео живот остане у неисправности. Међутим, само исправљање се одлаже за други дан. Пошто се, пак, читав живот састоји од садашњице, а не од сутрашњице, брига око припреме за будућност практично изостаје. ПЕТАК Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе (Лк.17,1). Ради се о томе да не треба живети без опрезности. Треба добро да пазимо да некога не саблазнимо. Разум се надима и ни на кога не гледа. Међутим, унаоколо буди саблазни делом, а још више речју. Саблазан расте и увеличава беду самог саблазнитеља. Он то не осећа и још више шири саблазан. Срећа да се претња Божија за саблазан овде на земљи готово и не испуња ва, у очекивању исправљења. Казна је одложена за Будући суд. Тек тада ће саблазнитељи осетити колико је велико зло саблазан. Овде скоро нико и не мисли да ли својим речима и делима саблажњава или не саблажњава оне који га окружују. Два греха, врло велика у очима Божијим, људи готово у потпуности занемарују: саблазан и осуђивање. За саблазнитеља је, по речи Господњој, боље да није жив; онај, пак, који осуђује већ је осуђен. Међутим ни један ни други уопште не не размишљају. Чак не могу ни рећи да су грешни у нечем сличном. Какво нас само ослепљење окружује и како неопрезно ходимо усред смрти!

133

СУБОТА Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Тј. онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити – у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем. Потребно је, међутим, одлучно прекинути са свим што је неспојиво са делом спасења. Они који су мислили о спасењу и сами су свесни тога, али растанак са неким навикама све одлажу за сутра. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све напусте. Они би хтели да се од њих одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи. Међутим, та намера се готово увек проигра. Они устројавају спасоносне поретке, а расположењ а срца остају иста као и раније. У прво време је тај несклад веома упадљив. Међутим, то „сутра“ и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од „сутра“ до „сутра“, савест се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ћутањем. А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божијим. Најгоре је то што је обраћење таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ПО ДУХОВИМА Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк.12,21). Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.

134

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ СЕДМА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Господ је рекао да ће се Син Човечији јавити у свој дан као што муња сине са неба и обасја све што је под небом. Затим је додао: Али му најпре треба много пострадати и одбачену бити од рода овога (Лк.17,24-25). Очигледно је да страдање треба да претходи јављању у слави. Према томе, све време до тог дана јесте време Његовог страдања. Он је лично страдао у једно одређено време. После тога, Његова страдања се продужавају кроз верујуће – кроз страдања њиховог рађања, њиховог васпитања у хришћанском духу и чувања од непријатељских дејстава, било унутрашњих било спољашњих. Јер, савез Господа и Његових верних јесте жив, а не само мислен и наравствен. Све њихово Он прима као својом главом. Следећи ту мисао, може се видети да Господ много страда. Веома болне жалости за Њега јесу падови верујућих. Још болније на Њега делује отпадање од вере. Међутим, то су ране које докрајчују. Постојане, пак, стреле су жалости, саблазни и колебања вере неверјем. Речи и писања која одишу неверјем су огњене стреле нечастивог. У садашње време је лукави унајмио много ковача за ковање таквих стрела. Срца верујућих болују, бивајући сама погођена или видећи друге погођеним. Са њима и Господ трпи. Ипак, јавиће се дан славе Господње: тада ће се открити тајне таме, и страдалници ће се обрадовати са Господом. А до тога времена потребно је трпети и молити се. УТОРАК Ако који настоји да сачува живот свој изгубиће га; а који га изгуби, оживеће га (Лк.17,33). Речено треба овако разумети: сачувати живот свој значи жалити себе, а изгубити живот – не жалити себе. При томе треба подразумевати да се говори о путу заповести Господњих или делању у Господу. Спасава се, дакле, онај ко дела Господу, испуњавајући Његове заповести не жалећи себе. Онај, пак, ко жали себе – гине. Ако само станеш да жалиш себе, неизбежно ћеш се показати рушитељем заповести и, према томе, рђавим слугом. Каква је пресуда рђавом слузи? Баците га у таму најкрајњу; тамо ће бити плач и шкргут зуба. Потрудите се да пазите на себе макар у току једног дана, и увидећете да саможаљење смета свим нашим делима, удаљујући спремност да их вршимо. Без труда и напора, међутим, ништа нећеш урадити. Жалећи себе због напора, уклањаћемо се од дела. Постоје дела која, хоћеш-нећеш, мораш учинити. Таква се дела врше неодступно, макар и са трудом. Ту се саможаљење побеђује саможаљењем. Ако не радиш – нећеш ни јести. Пошто дела заповести нису такве врсте, услед саможаљења увек ће бити изостављена. Попуштање рђавим делима се такође врши ради саможаљења. Жао ти је да се одрекнеш онога што ти се прихтело – и, жеља се испуњава. Она је, међутим, или непосредно грешна, или води ка греху. Према томе, онај ко себе жали увек изоставља оно што је потребно, док, са друге стране, себи попушта у ономе што не приличи. Тако долази до тога да постаје неприкладан за било шта. О каквом се спасењу ту још може говорити? СРЕДА Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18,17). Како га, пак, примити као дете? Ево како: у простоти, пуним срцем, без премишљања. Разумска анализа је

135

непримењива у области вере. Она може имати места само у ономе што јој претходи. Као што онај који врши анатомски преглед разлаже тело до детаља, али не види живот, тако и разум, ма колико расуђивао, не може да схвати силу вере. Сама вера пружа сагледавања која је у потпуности чине способним да у целости одговара на све потребе наше природе. Она обавезују свест, савест и срце да је прихвате. Они је и прихватају, и прихвативши је, неће више да се одвоје од ње. Исто се дешава са оним ко окуси пријатну и здраву храну: окусивши једном, он зна да је она хранљива и убраја је у ред оних намирница којима се храни. У том убеђењу хемија му не помаже ни пре ни после. Његово убеђење је засновано на личном искуству, које је непосредно. Тако и онај који верује истинитост вере познаје непосредно. Сама вера у њега усељава непоколебиво убеђење да је [реч о истинској] вери. Како после тога да буде још и разумна? Разумност вере се и састоји у томе што се непосредно зна да се ради о вери. Разум само штети ствари, хладећи веру и слабећи живот по вери. И што је најтеже – он се надима и одбија благодат Божију. Тиме доводи до најгорег зла у хришћанском смислу. ЧЕТВРТАК Господ је ученицима говорио о своме страдању, али они нису ништа разумели: И ова реч беше сакривена од њих (Лк.18,34). Касније су, пак, расуђивали да верујућима не приличи да знају ишта сем Исуса Христа, и то распетога. Док није дошло време, они ништа нису схватали о овој тајни. Пошто је, пак, дошло, они су је схватили и свима је пренели и разјаснили. Тако бива и са свима, и то не само у односу на ову тајну, него и на сваку другу. Непојмљиво у почетку, временом постаје схватљиво. Наиме, зрак светлости улази у свест и разјашњава оно што је раније било тамно. Ко разјашњава? Сам Господ, благодат Духа која живи у верујућима, анђео хранитељ, а никако сам човек. Он је ту пријемник, а не стваралац. При свему томе, нешто остаје несхватљиво читавог живота, и то не само за поједине људе, него и за цело човечанство. Човек је окружен несхватљивостима. Неке му се разјашњавају у току живота, а друге остају за други живот. Тамо ће се схватити. Исто бива чак и са богопросвећеним умовима. Због чега се то не открива сада? Због тога што је једно несхватљиво, те о њему не вреди говорити. Друго се, пак, не говори ради предострожности, тј. зато што би било штетно знати га пре времена. У другом животу ће се много тога разјаснити, па ће се открити други предмети и друге тајне. Створени ум никако не може да избегне недостижне тајне. Ум бунтује против тих уза. Међутим, бунтовао или не, узе тајанствености се неће прекинути. Смири се горди уме под крепку руку Божију и веруј! ПЕТАК Прича о десет кеса сребра изображава читаву историју човечанства до Другог Христовог доласка (Лк.19,12-28). У њој Господ говори да кроз страдања, смрт и Васкрсење иде ка Оцу небеском да прими царство над човечанством, које је Његово очинско наслеђе. Они који остају на земљи, деле се на две стране: на слуге које су се потчиниле Господу кроз послушање у вери, и на оне који, услед свог неверја, нису хтели да га имају за цара и да му служе. Онима који Господу приступају са вером и са готовошћу да му служе, дају се дарови Светога Духа у светим тајнама. То су управо кесе сребра! Сваки верујући их прима ради служења у кругу

136

других верујућих. Када му се покоре сви (вољни) из рода људског, Он ће опет доћи као Онај који је примио царство. Његово прво дело тада ће бити да суди слугама, да види шта је ко стекао датом благодаћу. Затим ће да следи суд и онима који нису хтели да га имају за цара, који нису поверовали, или који су отпали од вере. Запечати те истине у своме уму и не одвајај своју пажњу од њих. Јер, тада ће да се донесе одлука која већ неће моћи да се измени. Бежи од неверја. Међутим, немој ни веровати само празно, већ приноси и плодове вере. Нашавши те верним у малом, Господ ће те и над многим поставити. СУБОТА Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја (Лк.10,21). Ето суда над људском мудрошћу и разумношћу. И он се очигледно испуњава. Откривење је сада пред очима, у Божанским Писмима, и мудријаши га читају, али не схватају. Заиста је за чуђење: писано је просто, а њима све изгледа друкчије него што је написано. Једном речју – они су слепи. Безазлени виде и схватају, а за њих је откривено скривено. Такав поредак је био по вољи Оцу небеском. Према томе, немамо због чега ни да се противимо. Да уопште није било откривено оно што је суштински нужно, мудријаши би и могли још по нешто приговарати. Пошто је, међутим, откривено, било је потребно само доћи и узети. Зато је и откривено да би ти узимао. Само постани безазлен. „Ко, ја?.. Никако!“ Па, како хоћеш! Остани премудар и разуман за себе. Међутим, ништа суштински нећеш схватити и сместити у своју главу, него ћеш остати усред призрака и илузија које се рађају из твог мудријашења. Оне те држе у пуној заслепљености, при чему мислиш да видиш иако си, у ствари, слеп и кратковид. Додуше, ти понешто и видиш, али као кроз густу маглу. То ти не омогућује да видиш прав пут, и не води те ка циљу, него те само држи у безизлазном кругу греховности. Избави нас, Господе, од таквог страшног стања!.. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ СЕДМА ПО ДУХОВИМА На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене.

137

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Народ узвикује осана, а Господ плаче (Лк.19,38-41). Не дешава ли се нешто слично и на нашим црквеним празницима? Спољашњост је у оно време била празнична. Међутим, Господ је видео оно што је невидљиво било присутно у душама и народ оценио достојним плача. И код нас је оно што је видљиво на празницима увек свечано. Али, да ли је код свих и унутрашње настројење такво? Један уопште не схвата важност и значење празника; други једва нешто замагљено осећа, иако ништа јасно не види. И тек понеки види и осећа и бива расположен достојно празника. Наши празници односе много улагања. Међутим, колико се од тога удељује Господу и братији? Или ништа или најнезнатнија ситница. Готово све однесе стомак и сујета. Од Господа се то не може сакрити. Није ни чудно ако Он, говорећи по људском, плаче док ми испуштамо празничне узвике. Ето какви су искупљени, оправдани, усиновљени!.. Дали су завет, примили су обавезу да ходе у духу и да не удовољавају телесним похотама. А, шта је на делу? Синови царства су гори од последњих слугу!.. УТОРАК Дом мој, дом је молитве (Лк.19,46). И заиста, уђи само у храм и већ те све позива на молитву. Све је у њему тако уређено, све се у њему врши тако да би расположило на молитву и помагало јој. Због тога, ако хоћеш да молитву разгориш у своме срцу, иди чешће у храм Божији. Код куће се нећеш помолити као у храму. Зар се они који се и код куће топло моле, ако их уопште има, неће још топлије молити у храму? Но, будући у храму, немој бити присутан само телом, него и духом. Стани тамо где је тише и, гледајући умом Господа пред собом, изливај своју душу. Маштања разгони, бригама не допуштај да прилазе, и само на једно пази – на дело молитве. Дижи своју отежалу душу горе, и њену тежину разбијај сагледавањем Божанствених ствари. Оно што имаш на себи скини покајањем и обећањем поправке. Ако савест још није измирена, додај дела самоодрицања и љубави. Стојећи у храму, припремај се да се и све време, док си ван храма, мислима не удаљујеш од Господа, него да га увек гледаш пред собом. Тако се твоје стопе са правог пута неће померити на криви. Када затим одеш у храм, биће ти лакше да у њему одстојиш како треба. Од достојног пребивања у храму биће ти лакше да пажљиво ходиш пред Господом када се нађеш ван храма… И тако ће твоје пребивање у Господу расти све више и више. А више од тога шта се може пожелети? СРЕДА Свештеници, књижевници и старешине нису веровали у Господа. Да би их призвао ка вери, Он им је поставио питање: Крштење Јованово – да ли беше са неба или од људи? (Лк.20,4). Расудите о томе беспристрасно и расуђивање ваше ће вас привести ка вери. Што је ре чено о јављању Јована, може се рећи и о сваком догађају који је пратио долазак Господа у телу, о самом доласку и о свему што је са њиме повезано. Свако ко расуди о свему томе доћи ће до

138

једног закључка: Заиста овај беше Син Божији. Могу се јављати разне мисли, рађати недоумице, сусретати несагласности. Па ипак, на крају свих испитивања проистећи ће само једно свестрано убеђење: не може се мислити друкчије до онако како је представљено у Јеванђељима и Апостолским посланицама. Велика је тајна побожности: Бог се јавио у телу. Тајна ће остати тајна, премда ће, својом јасноћом и наравственом силином која произилази из испитивања, утицати на ум да исповеда тако а не друкчије. Они који не верују или уопште не испитују све као што треба, или испитују површно, са туђим умом, или заузимају несрећно настројење, супротно захтевима вере. Да би оправдали своје неверје, они се задовољавају и ситницама, које наводе као разлог за одрицање вере. И верујуће могу да колебају њихове речи због тога што се понекад задовољавају простом вером, не разјашњавајући себи њене основе. Те речи неверника их затичу неспремне. Због тога се и колебају. ЧЕТВРТАК Прича о винограду (Лк.20,9-28) изображава старозаветну цркву. Виноградари су њена тадашња јерархија. Пошто није одговарала свом назначењу, изречена јој је пресуда: узети од ње виноград и дати га другима. Ти други су најпре били свети апостоли, а потом њихови прејемници – архијереји са свим свештенством. Виноград Божији је један од почетка света, а задатак виноградара је био, јесте и биће до краја века – да Господару приносе плод винограда, тј. спасење душа. Тај задатак хришћанске јерархије је, према томе, и наш посао. У каквој мери се он испуњава – сви ми видимо. Шта да се каже на то? Због многога – слава Богу! Ипак, у многоме није могуће не пожелети боље. То се особито тиче проповеди и речи Божије. Само се понегде чује проповед, премда и сачињава јединствени виноградарски нож у рукама делатеља винограда Божијег. Само да се и на нама не испуни: Доћи ће господар винограда и погубити ове виноградаре и даће виноград другима. Само да се и ови други не одбаце, и да се не погубе не само виноградари, него и сам виноград… ПЕТАК Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити „житејско“, и рећи: „Житејско“ на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно „житејско“, а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње

139

време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју? СУБОТА Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене (Лк.12,35). Треба бити спреман сваког часа, јер се не зна кад ће доћи Господ – било ради Последњег суда, било да те узме одавде (што је за тебе подједнако важно). Смрт све решава. Иза ње је свођење рачуна живота: што си стекао, то ћеш и имати на сву вечност. Ако си стекао добро – и твој удео ће бити добар, а ако зло – онда рђав. То је тако извесно као што је извесно да постојиш. Све се то може догодити још овога минута, управо овог часа док читаш ове редове, а затим је свему крај: ставиће се печат на твоје биће, који нико више неће моћи да скине. Имамо, дакле, због чега да се замислимо!.. Међутим, није могуће начудити се због тога што се тако мало о томе мисли. Каква се ту тајна врши над нама! Сви ми знамо да је смрт на вратима и да се не може избећи, па ипак готово нико о њој не мисли. Она ће, међутим, прићи изненада и зграбити. Чак и када нас обузме смртна болест, ми не мислимо да нам је дошао крај. Нека то анализирају психолози са научне стране. Са наравствене стране, овде се не може превидети несхватљива самообмана, која је страна једино онима који пазе на себе. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА ПО ДУХОВИМА Много је званих, али је мало изабраних (Лк.12,24). Звани су сви Хришћани, а изабрани су они који верују и живе хришћански. У прво време Хришћанства ка вери је призивала проповед. Ми смо, међутим, призвани самим рођењем од Хришћана и васпитањем међу њима. И слава Богу! Половину пута, тј. ступање у Хришћанство и укорењење његових начела у срцу од самога детињства, ми прелазимо без труда. Рекло би се да ће утолико бити јача вера и исправнији живот за све будуће време. Тако је и било. Међутим, од пре неког времена почело је код нас да бива друкчије. У школско васпитање су уведена нехришћанска начела која кваре омладину; у друштво су ушли нехришћански обичаји који омладину развраћују по њеном изласку из школе. И није онда чудно што се, по речи Божијој, ионако мали број изабраних, у наше време показује још мањим. Јер, већ је и дух времена противхришћански! А шта ће бити даље? Ако се код нас не измени начин васпитања и ако се не измене обичаји у друштву, све више и више ће слабити истинско Хришћанство, и најзад ће сасвим нестати. Остаће само име хришћанско, а духа хришћанског неће бити. Све ће испунити световни дух. Шта да се ради? Треба се молити …

140

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Садукеји су против васкрсења имали приговор, који им се чинио непобитним. Међутим, Господ га је побио са неколико речи, и то тако јасно да су сви схватили и признали да су садукеји побеђени истином Његове речи (Лк.20,27-40). Оно што су некада радили садукеји, сада чине неверници свих врста. Они су себи нагомилали мноштво измаштаних претпоставки, које су уздигли до „истина“ и које сматрају непобитним. Они се њима величају, претпостављајући да се против њих ништа не може казати. У ствари, све су оне тако ништавне да се против њих и нема шта говорити. Сва њихова мудровања су као кућа од карата – дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: „То је сан“. Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима – теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице. Читајући их, идеш као међу сенкама. А научници? Шта са њима да урадиш? Њихово правило јесте: „Ако нећеш да слушаш – немој, али нам не сметај да варамо људе“. УТОРАК И сви ће вас омрзнути имена мога ради (Лк.21,17). Ко удахне у себе макар и мало световног духа, постаће хладан за Хришћанство и за његове захтеве. Та равнодушност прелази у мржњу уколико се у њој дуго остаје без отрежњења, особито уколико се при томе прихвати макар и део од супротних учења. Дух света са супротним учењима јесте дух мржње према Христу. Он је [дух] антихристов. Његово ширење је ширење непријатељских расположења према хришћанском исповедању и хришћанском поретку живота. Изгледа да се око нас већ врши нешто слично. Додуше, још се остаје на потмулим гласовима. Међутим, неће бити чудно ако ускоро почне и оно што је Господ прорекао: Дигнуће руке своје… и гониће вас… и предаће вас… и побиће неке од вас (Лк.21,1216). Дух антихристовски је увек један: шта је било у почетку, биће и сада, можда у другој форми, али у истом смислу. Шта радити? Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19). Трпи са тврдом речју исповедања истине на устима и у срцу. СРЕДА Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у

141

непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света… Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини. ЧЕТВРТАК Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан овај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Дан овај, тј. последњи дан света или свакога од нас, долази као лопов и хвата као замка. Због тога Господ и налаже : Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк.21,36). Будући да су ситост и многобрижљивост први непријатељи молитве, унапред је указано да себи не допуштамо да отежамо једењем, пијењем и „житејским“ бригама. Онај ко је појео, попио и развеселио се – предаје се спавању. Пошто се наспава, он се опет враћа на исто. Зар је таквом до бдења? Зар је до молитве ономе ко је дан и ноћ заузет једино оним „житејским“? „Па реци шта треба да се ради? Без хране се не може: она се мора прибавити – па ето и брига“. Да, Господ није рекао: „Не ради, не једи, не пиј“, него: „Да не отежају срца ваша свим тим“. Рукама ради, а срце држи слободним. Ако једеш – једи, али се не преоптерећуј храном. И вино попи, када је потребно, но не допуштај да се помуте глава и срце. Раздели своје спољашње од унутрашњег, и последње учини главним делом свог живота, а прво само додатком. У унутрашњем буди пажњом и срцем, а у спољашњем само телом, рукама, ногама и очима: Бдите у свако време молећи се, да се удостојите без страха стати пред Сином Човечијим (Лк.21,36). Да бисте се тога удостојили, потребно је још овде, у овом животу, утврдити се пред Господом. За то, пак, постоји само једно средство – бодра молитва у срцу која се врши умом. За онога ко се тако постави, Дан онај неће наићи изненада. ПЕТАК Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње. За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад – отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он

142

влада, сам му се даје у ропство. Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и – свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони – и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност – и ето већ греха у унутрашњости! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несреће. СУБОТА Борите се да уђете на уска врата (Лк.13,24). Уска врата означавају живот у коме се не попушта својој вољи, својим жељама и угађању себи. Широка, пак, врата значе живот по свим покретима и стремљењима страсног срца, без и најмањег уздржања. На тај начин, врата у Царство јесу самостешњивање. Стешњуј себе у свему, па ће изгледати као да гураш и упиреш о врата како би их отворио и провукао се кроз њих. Како, међутим, и чиме себе стешњавати? Заповестима Божијим које су супротне страсним покретима срца. Када почињеш да се гневиш на некога, сети се Господње заповести: Не гневите се, и стесни своје срце. Када се јаве блудне мисли, сети се забране да се жена погледа са жељом, и притесни своју похоту. Када ти дође да некога осудиш, сети се речи Господње да је небески Судија неумољив према онима који осуђују, и притесни своју надменост. Тако поступај у односу на сваки порочан покрет у срцу. Сабери против сваког од њих изреке из Божанског Писма и држи их у сећању. Чим из срца изиђе било каква рђава жеља, посегни за изреком која јој је супротна и вежи је. Или, унапред вежи све своје жеље и помисли Божанственим речима и ходи у њима. Тада ћеш бити као окован. Међутим, у тим оковима се налази слобода или слободни пут у Царство Божије. НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лк.17,21-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или, боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: „Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема“. Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: „Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти“. Па шта! И то спада у број средстава за стицање

143

вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима.

144

НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА ПОНЕДЕЉАК Господ је пловио са ученицима на другу страну мора. Они су заборавили да узму хлеб. Имајући са собом само један, почели су да мисле шта ће да раде. Знајући њихове помисли, Господ их је подсетио на насићење четири и пет хиљада људи. Тиме је хтео да их доведе до чврсте наде у то да поред Њега неће умрети од глади, макар не имали ни једног јединог хлеба (Мк.8,13-21). Колико немира понекад.у човека уноси помисао о неизвесној будућности! Умирење од тих узнемирења је само једно – нада на Господа. Оживљавање и укрепљење те наде црпи се из разумног разматрања онога што је већ било са другима и са нама самима. Неће се наћи ни један човек који у свом животу није искусио неочекивана избављења од невоља, односно неочекиване обрте свога живота набоље. Сећањем на такве случајеве оживљавај своју душу када почну да те муче мрачне мисли о томе шта ће бити. Бог и сада све устројава на добро као и раније. Ослони се на Њега. Још пре избављења од невоље, Он ће ти послати благодушност при којој нећеш ни примећивати своју невољу. Онога који се узда у Господа окружује милост. Истражуј такве примере у Светом Писму, у животима светитеља, у свом животу и животу својих познаника. Тако ћеш као у огледалу видети да је Господ близу свих који га призивају. И тада страховања за твој удео неће помутити твоју душу. УТОРАК Слепога из Витсаиде Господ није исцелио одједном, већ најпре делимично, а затим у потпуности. И овај поче све јасно да види (Мк.8;22-26). Због чега је тако учинио, само Он зна. Ми одатле можемо да закључимо: кад је за исцељење телесног вида била потребна постепеност, за просвећење очију нашег ума свакако ће бити потребна још већа поступност. Тако је и било. У периоду патријараха, богооткривено знање није било сложено; у подзаконском периоду оно је постало сложеније и подробније; а у наше – хришћанско време, оно је још подробније и узвишеније. Међутим, да ли је ту крај? На земљи нешто више не очекуј. На оном свету, пак, биће још тога. Два света апостола нас уверавају о томе – свети Јован и свети Павле (Јн.3,2; 1.Кор.13,12). Сада видимо све као у огледалу, а онда ћемо све видети јасно. Али и тамо ће постојати различити степени умног просвећења, будући да је област знања Божијег бескрајна. На земљи је Откривење Божије већ завршено. О нечем вишем не треба ни мислити, будући да имамо све што је неопходно. Усвој дато и живи по њему. Хришћанско Откривење унапред не обећава нова откривења. Оно само говори о раширености Јеванђеља по целом свету. Та свудаприсутност и свеопштост познавања Јеванђеља биће знак за крај постојања садашњег поретка ствари. Тада ће вера ослабити, и живот ће постати тежак. Тада ће благост Божија учинити крај овоме свету. СРЕДА Позивајући нас да га следимо са крстом, Господ ближе одређује сам пут, одстрањујући главне препреке на њему, и то не спољашње, него унутрашње, које се корене у човековом срцу. Ако хоћеш да идеш за мном – као да говори – прво, немој жалити себе. Јер, ко буде жалио себе – погубиће себе. Друго, не везуј се љубављу за ствари, јер каква је корист човеку

145

ако сав свет задобије а души својој науди? Треће, не устручавај се због онога што ће рећи или због тога како ће на тебе гледати други, јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом грешном и прељуботворном, и Син ће се Човечји постидети њега када дође у слави Оца свога са светим анђелима. Саможаљење, љубав према имању и стид пред лицем човечијим јесу три главна ланца којима се човек држи у оквирима небогоугодног живота, на путу страсти и греха. Они су главна препрека која омета обраћење грешника. Они су главни предмет духовне борбе у човеку који се каје и који је већ почео да приноси плодове покајања. Док се те везе не покидају, нема много изгледа на хришћански живот. Наиме, све дотле он ће бити пун саплитања и падова, ако и не увек спољашњих, а оно свакако унутрашњих. Стога, нека свако на себе погледа пажљиво. Ако у себи нађе нешто од реченога, нека се потруди да се ослободи, иначе нека се не нада да ће доспети до савршенства у Христу, макар по спољашњости и био сасвим исправан. ЧЕТВРТАК Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач – Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: „Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак“. Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не – коначно ћемо се погрузити у њу. ПЕТАК Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу

146

отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: „То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно“. Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је „гнев“ Божији. А о њему је речено: „Прикриј се зачас, докле прође“. У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш. СУБОТА Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење – имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта… НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА Свети праоци. Заиста, велики људи! Ако уопштимо мисао којом се одређује њихова величина, добићемо следеће: истински велики људи су само они који испуњавају потврдну вољу Божију у односу на људски род, будући да много тога бива само по допуштењу Божијем. Са друге стране, има силних делатеља који дејствују заобилазећи вољу Божију, или јој се чак супротстављају. Они изгледају велики, премда не сами по себи, него због великих

147

противдејстава које промисао Божији предузима ради поништавања зла које су изазвали. Непосредну вољу Божију о вечном спасењу ми знамо. Међутим, планови Божији о временском пребивању људи на земљи су сакривени од нас. Због тога је нама тешко да одредимо ко дејствује исправније, тј. по вољи Божијој. Само један одређени критеријум може да се призна као недвосмислен: онај ко дејствује противно одлуци Божијој о вечном спасењу људи не може се сматрати великим, ма каква била његова дела, будући да је очигледно да иде против откривене воље Божије. И премда се та откривена воља Божија не тиче онога што је временско већ онога што вечно, ипак је несумњиво да једна воља Божија не може противречити другој. ПОНЕДЕЉАК Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити (Мк.9,49). Нешто пре овога Господ је говорио о томе да је неопходно бити спреман на жртве сваке врсте и на свакојака дела самоодрицања, са циљем да се истраје на добром путу. Жртве треба принети без размишљања, па макар биле драгоцене, као око, или неопходне, као десна рука. Јер, ако будеш жалио да принесеш такву жртву, и услед тога скренеш са правог пута на криви, бићеш принуђен да у будућем животу страдаш вечно. И тако, приноси жртву – мучну и жалосну овде, како би тамо избегао мучење. Без овдашњег огњеног очишћења није могуће спасти се од вечног огња. Свако ко жели да се спасе дужан је да буде посољен огњем, да прође кроз огњено очишћење. Сви смо ми, по закону стварања, дужни да себе принесемо на жртву Богу. Међутим, сви смо ми нечисти. Због тога треба најпре да се очистимо, како бисмо постали жртва пријатна Богу. Међутим, онај ко почне да се чисти, да из душе одстрањује страсти, осећа бол као од жежења огњем. Дејство унутрашњег самоочишћења је слично дејству огња којим се чисти метал. Метал нема осећања. Кад би их имао, осећао би истовремено и чишћење и жежење. Исто то се дешава и са човеком који сам себе чисти. Чистећи се, он као да сав бива жежен огњем. Очишћавајући огањ пролази кроз све његове делове, као што со продире у сољено тело. И само онај ко се очишћује, бива права богоугодна жртва. Због тога је неопходно да свако буде посољен огњем, слично као што се у Старом Завету свака жртва солила пре приношења на свеспаљивање. УТОРАК А што је Бог саставио човек да не раставља (Мк.10,9). Тим речима Господ утврђује нераскидивост брака. Указан је само је дан законит повод за развод – неверност супружника. Шта треба радити ако дође до тешкоћа? Претрпети! Имамо општу заповест: „Носите бремена један другога“. Ту заповест треба првенствено да испуњавају супружници. Избегавање трпљења умножава непријатности и ситнице увеличава до те мере да изгледају велике као стена. Али, због чега нам је дат ум? Да равнамо животни пут! Благоразумност надвладава противречности на које наилази. Ако то надвладавање недостаје, значи да нема животне благоразумности, да нема хтења да се добро схвати стање ствари, или да се у животу нема други циљ осим насладе. Са престанком наслађивања, престаје и међусобна

148

трпељивост. Што се иде даље, развод је све ближи. Што се више банализују циљеви живота, чешће се јављају разводи и чешће долази до привременог незаконитог живљења. Извор, дакле, тога зла је у материјалистичком погледу на свет и живот. СРЕДА Са каквом се само љубављу Господ односи према деци (Мк. 10,13-16)! Да, и ко се према њима не би односио са љубављу? Што дуже човек живи, све више воли децу. Код њих се може видети свежина живота, чистота и непорочност нарави – ствари које не могу да се не воле. Гледајући на невиност детињства, понекима долази мисао да не постоји првородни грех и да сваки човек пада сам, доспевајући у одрасли узраст и сусрећући противнаравствена стремљења којима је тешко супротставити се. Свако пада сам, али првородни грех ипак постоји. Апостол Павле у нама види закон греха који је супротан закону ума. Тај закон се, као семе, у почетку не види, али се, потом, открива и заводи човека. Слично томе, рођени од губавих родитеља, до извесног узраста на себи не испољавају губу. Касније, међутим, она се открива и почиње да их разједа, исто као и њихове родитеље. Шта је било са губом од тог времена? Сакривала се унутра. Тако се првородни грех до извесног времена сакрива, а затим излази напоље и чини своје. Средина у којој се живи може много допринети пригушивању или раскривању тог греха. Када уоколо не би било греховних повода, сакривени грех не би имао чиме да се храни. Он би се, може бити, сам по себи осушио. Међутим, наша беда је у томе што у околини увек бива много онога што му служи за храну. Много је греха и у сваком појединцу и у друштву. Па ипак, нас ништа не приморава на грех. Грех је увек дело слободе: бори се и нећеш пасти. Пада једино онај ко неће да се бори. Због чега, пак, нећемо да се боримо? За хтење или одсуство хтења нема правила: „Хоћу зато што хоћу, и нећу зато што нећу!“ Самовласност је изворно начело. Даље од њега се не може ићи. ЧЕТВРТАК Неко се обратио Господу са питањем: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? (Мк.10,17). Шта је подстакло ово питање? Зар није постојало Писмо? Зар нису сваке суботе читали закон за све? Постојало је све – и Писмо, и његови тумачи. Међутим, у друштву није постојала једномисленост. Због тога је долазило до забуне. Фарисеји су говорили једно, садукеји друго, јесеји своје, Самарјани своје. У Галилеји су се, може бити, чула и многобожачка учења, и свако је истицао своје учење са убеђењем. Онај ко је ревновао за своје спасење долазио је, природно, до питања: „Шта треба радити и чему следити како се не би погубила душа?“ Наше стање је врло слично тадашњем. Каквих само код нас нема учења и у школама и у друштву и у литератури! Равнодушни се због тога не брине, али онај коме није свеједно каквом учењу следи не може а да не тражи решење. Шта он тре ба да ради? Какво он решење може наћи? Онакво какво је дао Спаситељ: веруј и живи као што је заповедио Бог, а људска учења не слушај. Нека они само причају своје. И говор научника много пута је сличан гласинама и моди: данас једно а сутра друго. Ти, пак, пази једино на реч Божију која остаје вавек. Оно што је Господ заповедио никакво мудровање не може да

149

замени. Све ће се обавезно испунити. Јер, Суд ће бити по речи Господњој, а не по нашем умовању. ПЕТАК Чувши реч Господњу да је богатима тешко ући у Царство Божије, ученици су помислили: Па ко се онда може спасти? Господ је на то рекао: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу (Мк.10,27). Немогуће је победити страст среброљубља без дејства благодати на срце. Без благодати Божије се не може изаћи на крај нити са било којом другом страшћу, нити са било којим грехом који живи у нама, као уосталом, ни са његовим породима. Благодат Божија се даје по вери у Господа, у тајнама свете Цркве. Држи се чвршће свете Цркве Божије, и свих њених обичаја, те ће сила Божија, која помаже свако добро, увек бити са тобом. При томе се, међутим, увек сећај да су освећујући животворни обичаји само средства а не циљ. Због тога им прилази само ради тога да би под њиховим дејством оживео и развио благодатне силе које су у теби сакривене, и да би, затим, као силан муж који је готов на свако добро дело, изашао на своју делатност. Ако у себи задржиш оно што си примио и не даш му да се испољи у добрим делима, нећеш бити исправан, исто онако као што није исправан ни онај који се отуђује од свега црквеног. Због ревнитеља побожности који не ревнује по разуму, сами обичаји благочастивог живота се подвргавају прекорима. Ипак, то не одузима значај самим обичајима и устројствима, и не оправдава мудријаше који се од њих отуђују само из тог разлога. СУБОТА Не можете служити Богу и мамону (Лк.13,16). Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак.1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио.

150

РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. Да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. А да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и узвишује дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите, и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава некакву утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом Рођењу, једноставно из дубине душе ускликнемо: „Слава Теби Господе што си се родио!“ И то је довољно. То ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога. Разјаснимо сами себи шта је за нас учинио Господ и увидећемо колико ће бити природан такав усклик. Да би нам то било лакше, навешћемо следеће случајеве. Закључаноме у тамници и окованоме цар је обећао слободу. Заточеник чека дан, чека и други, месец, године… и не види да се обећање испуњава. Ипак, он не губи наду, верујући царевој речи. Најзад, појављују се знаци који нагове штавају скоро испуњење наде. Његова пажња се напреже. Он чује жагор оних који се приближавају весело разговарајући. Ево, најзад, спадају катанци и улази избавитељ… „Слава Теби Господе!“, лако се из уста заточеника отима узвик. „Дошао је крај моме заточеништву! Ускоро ћу видети светлост Божију!“ Други случај: болесник, покривен ранама и раслабљен целим телом, беше испробао све лекарије и променио многе лекаре. Његово трпљење је на измаку и готово је доспео у очајничку малодушност. Ипак му говоре: „Постоји још један веома искусан лекар који све лечи, чак и твоју болест. Ми смо га замолили и он је обећао да ће доћи“. Болесник поверова, понада се и поче да чека обећаног… Пролази један час, други – неспокојство поново почиње да мучи његову душу… Тек предвече неко је дошао… долази, приближава се… отварају се врата и многоочекивани улази… „Слава Теби Господе!“, кличе болесник. Ево и још једног случаја: подигла се страшна олуја, мрак је покрио лице земље, гром из основе тресе гору и муње цепају небо од краја до краја. Због тога су сви у страху. Једном речју, настао је крај света. Међутим, када претња прође и небо се разведри, свако са олакшањем уздахује: „Слава Теби Господе!“ Доведите ове случајеве у везу са собом и видећете да се у њима састоји читава наша историја. Страшна олуја „гнева“ Божијег надвила се над нама. Међутим, дошао је Господ Помиритељ

151

и разагнао олују. Ми смо били покривени ранама грехова и страсти. Међутим, дошао је Лекар душа и исцелио нас… Били смо у оковима ропства, али је дошао Ослободитељ и раскинуо наше узе. Привијте све то к своме срцу и осетите свим својим бићем. Тада нећете моћи да се уздржите, већ ћете узвикнути: „Слава Теби Господе што си се родио!“ Не трудим се да вам речима објасним такву радост: то није доступно речима. Дело које је извршио рођени Господ тиче се сваког од нас. Они који ступају у општење са Њим, примају слободу, исцељење, мир. Они стичу све то и осећају сладост свега тога. Онима који су све то искусили не треба говорити: „Радујте се“, зато што они не могу а да се не радују. Онима, пак, који то нису искусили, зашто и говорити: „Радујте се“, кад не могу да се радују. Онај ко је везан по рукама и ногама неће се обрадовати, ма колико му говорио: „Радуј се избављењу“. Одакле ће доћи исцељење покривеном ранама грехова? Како ће уздахнути са олакшањем онај који је уплашен страхотом „гнева“ Божијег? Таквима је једино могуће рећи: „Дођите ка повитоме Младенцу који лежи у јаслама и од Њега тражите избављење од свих зала која су вас задесила. Јер, тај Младенац јесте Христос, Спаситељ света“. Желели бисмо да видимо да се сви радују овом радошћу и да не желе да знају за друге радости. Међутим, нису сви који воде порекло од Израиља Израиљци. Отпочеће се сада са пустим увесељавањем, лудовањем које распаљује похоту. Доћи ће до помодарства, игранки, маскарада. Онима који то воле не вреди говорити: „Укротите се“, будући да затварају своје уши и не слушају. Они светле дане празника проводе тако да милостивог Господа доводе дотле да своје очи одвраћа од нас и да каже: Одвратност су мени ваши празници! И заиста, многа наша весеља у друштву су многобожачка одвратност: једна су директно прихваћена из многобожачког света, а друга, премда каснија, обилују многобожачким духом. И као да се она нарочито измишљају у већем броју у дане Божића и Пасхе. Заносећи се њима, ми дајемо кнезу света, своме мучитељу и Божијем противнику, повод да каже Богу: „Шта си ми нашкодио својим Рођењем и Васкрсењем? Ето, сви к мени иду!“ Зато, нека се чешће понављају у дубинама нашег срца речи 50. Псалма: Да се оправдаш у речима својим и победиш када ти суде… Нас заводи просвећена Европа… Да, тамо су прво обновљене многобожачке одвратности које су већ биле изгнане из света. Одатле су оне већ прешле и још прелазе к нама. Удахнувши у себе тај адски задах, ми се заносимо као да смо поремећени и као да нисмо при себи. Међутим, сетимо се дванаесте године. Зашто су нам тада долазили Французи? Бог их је послао да истребе зло које смо од њих преузели. Тада се Русија покајала и Бог је помиловао. Сада смо, чини се, већ почели да заборављамо поуку. Ако се отрезнимо, наравно, неће бити ништа. Али, ако не, може бити да ће Господ поново да пошаље на нас наше учитеље како би нас научили памети и управили на исправан пут. Такав је закон правде Божије: лечити од греха оним чиме смо били заведени на грех. То нису празне речи, него дело које је потврђено гласом Цркве. Знајте православни да се Бог не да обмањивати. Знајући то, веселите се и радујте се са страхом у ове дане. Осветите свет ли празник светлим делима, знањима и весељима како би сви који нас гледају, рекли: „Код њих је светковина, а не некакво лудо игралиште нечастиваца и развратника који не знају за Бога“.

152