Milosevic original1

Robin de Ruiter

TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU:

SLOBODAN MILOŠEVIĆ Ko je ubio Slobodana Miloševića i … zašto?

SERIJA U ime Novog svetskog poretka TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU: SLOBODAN MILOŠEVIĆ Ko je ubio Slobodana Miloševića i … zašto?

Naslov originala: Yugoslavia: Prima Vittima del Nuovo Ordine Mondiale Izdavač: Zambon Editore, Bolonja, Italija Autor: Robin de Rajter Naslovna strana: ... ... ... ... ....

Prevod sa italijanskog: Robin de Rajter Prevod sa nemačkog: D. Petrovic Štampano u Serbia: 2007 Prvo izdanje u Serbia: 2007 Izdavač: ………, Serbia ISBN: ………………

Copyright © Robin de Ruiter 2003, 2006.

All rights reserved. No part of this book may be reproduced in any form, except by a newspaper or magazine reviewer who wishes to quote brief passages in connection with a review.

Autor preuzima potpunu odgovornost na sebe za tekst i sadržaj ove knjige; izdavač se oslobađa svake odgovornosti.

SADRŽAJ Beleška o piscu Reč autora Uvod 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Novi svetski poredak Misteriozna smrt Slobodana Miloševića Tajni program Istorija Balkana Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina Stvaranje anti srpskog raspoloženja Tajna Srebrenice Kosovo Slobodan Milošević Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu Optužba Odbrana: uvodni govor Slobodana Miloševića 31. avgusta 2004.godine Izjave svedoka sa zasedanja Tribunala Makedonija Haški heroj Raspad Srbije

5 7 9 11 19 31 39 49 57 63 67 95 109 117 119 179 181 185 187

Prilog 1: Srebrenica: Prećutani izveštaj Prilog 2: Srebrenica i politika ratnih zločina Prilog 3: Konferencija u Bratislavi (2000)

189 195 207

Bibliografija

211

BELEŠKA O PISCU Robin de Rajter rođen je 6. marta 1951. godine u Enshedeu, Holandija.

Rano detinjstvo proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski.

Diplomirao je 1974 godine. Robin de Rajter je, posle kraće bolesti, umro 2007. godine.

Započeo je karijeru kao feelancer pisac za časopise na španskom jeziku.

Zahvaljujući člancima iz oblasti religije i politike, stekao je ime u Latinskoj Americi, Sjedinjenim Državama i Evropi. Njegova knjiga Džordž V. Buš i mit o al-Kaidi: prikrivena sila iza terorističkih napada 11. septembra 2001 imala je veliki uspeh na međunarodnim sajmovima knjiga i stekla popularnost širom sveta. U Holandiji, ova knjiga dobila je 2005. godine nagradu Frontier. Iako su pri dodeli nagrade u Amsterdamu prisustvovali predstavnici svih holandskih medija, u holandskoj štampi nije se mogla pročitati ni reč o ovoj knjizi!

Robin de Rajter poznat je po svom izuzetnom istraživačkom radu.

Njegove knjige prevedene su na nekoliko jezika i izdate u preko četrdeset zemalja. Međunarodna poznanstva koja ima, i aktivno znanje sedam jezika, omogućuju mu pristup velikom broju izvora informacija.

Ono što je karakteristično za njega, jeste izuzetno dobro poznavanje činjenica i izvanredan uvid u geopolitičke odnose. Piše kristalno jasno i nepristrasno, što je u današnjem novinarstvu veoma retka, a u Holandiji već skoro i sasvim iščezla pojava.

Novinarstvo koje se bavi istraživanjem praktično više ne postoji. Samo tek poneki izdavač, urednik programa ili nezavisni novinar usude se da se prihvate ovog opasnog i zahtevnog posla. Opasan je koliko zbog objektivnih uslova, toliko i zbog toga što su u pitanju ogromni politički i ekonomski interesi. Jugoslavija, Avganistan, Irak, Iran … sve su to varijacije na istu temu – temu namerno izazvanih konflikata.

Od kako je nastupila era kompjutera, novinar se lagodno prošeta po internetu, obavi nekoliko telefonskih razgovora i vest je potvrđena.

Rezultat tog slepog poverenja u svetske novinske redakcije i medijske centre, jeste stvaranje iskrivljene slike o onome što se stvarno dešava. Često ni sami novinari nisu svesni da je u pitanju cenzura i manipulacija vestima u svetskim razmerama.

Istina se ne otkriva, a novinar, od koga bi inače trebalo strepeti, postaje običan, bezazlen prenosilac lažnih informacija. Pogotovu je uznemiravajuće to što prosečnoj holandskoj čitalačkoj publici to nimalo ne smeta. Štaviše i sami komentatori i političari pozivaju se na ove činjenice!

Robin de Rajter znao je već 2001. šta se u Jugoslaviji zaista dešava.

Njegovo istraživanje pojavilo se 2003. godine u specijalnoj italijanskoj ediciji. Dopunjeno holandsko izdanje sastavljeno je sa najvećom mogućom pažnjom. Knjiga nam razotkriva stvarne činjenice i motive vezane za smrt Slobodana Miloševića, propast Jugoslavije i propast Srbije.

Iskreno se nadam da će na istinu, koju nam ova knjiga otkriva o ratovima na Balkanu, o Tribunalu za bivšu Jugoslaviju i o smrti Slobodana Miloševića, reagovati široka čitalačka publika.

Bart Vaudstein

REČ AUTORA Pored istraživača i arhivara sa kojima već godinama sarađujem, nekoliko priznatih istoričara i naučnika izuzetno mi je pomoglo u radu na ovoj knjizi.

Posebno se zahvaljujem holandskom advokatu i savetniku Slobodana Miloševića, gospodinu N.M.P. Stajnenu.

U završnoj fazi pisanja ove knjige, Jan Kleton radio je od jutra do mraka zajedno sa mnom. Zahvaljujem mu se za njegov veliki doprinos u korigovanju teksta.

Razgovori sa Nikom Varkeviserom, članom organizacija Slobodan Milošević Freedom Centre i Međunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševića (ICDM), predstavljali su takođe važan izvor detaljnih informacija.

Rainer Rup, nemački novinar-istraživač, u mnogome je zaslužan za uvide koje sam stekao i pokušao da izrazim u ovoj knjizi. Rainer Rup radio je više od deset godina u glavnom štabu NATO-a u Briselu, gde je, kao funkcioner, imao pristup tajnim dokumentima i informacijama.

Pisac i novinar, Mišel Kolon, dozvolio mi je da upotrebim neke informacije i fotografije iz njegove izuzetne knige Blefiranje – Velike sile, Jugoslavija i budući ratovi.

UVOD Devedesetih godina prošloga veka svet je bio očevidac dugogodišnje krize u Jugoslaviji i užasnog gradjanskog rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zvanično se tvrdilo da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević sanja o Velikoj Srbiji i da su on i srpski narod odgovorni za rat na Balkanu. Milošević je predstavljen kao ekstremni nacionalista, čija ideologija počiva – baš kao i u antisemitskim, nacističkim tiradama – na mržnji i preziru prema svemu onome što nije srpsko u Jugoslaviji. U pokušaju da se zemlja očisti, počelo se sa proterivanjem i eliminisanjem svih nepoželjnih etničkih grupa. Svi bosanski muslimani i kosovski Albanci postali su žrtva novog holokausta. Srbi su žigosani kao novi nacisti, a Slobodan Milošević je dobio titulu balkanskog kasapina.

Medijima su kružile potresne slike koncentracionih logora, masa ubijenih gradjana i priče o genocidu, silovanju i etničkom čišćenju.

Svetski mediji su javno proglasili Srbe nacistima. U svom govoru povodom praznika Memorial Day američki predsednik Bil Klinton je rekao sledeće: “Miloševićeva vlada je, baš kao i nacisti u Nemačkoj, došla na vlast tako što je uspela da natera stanovništvo da prezire druge rase i narode i da veruje da oni nemaju pravo na postojanje.”

Zahvaljujući štampi koja je obilovala zastrašujućim i potresnim pojmovima kao što su etničko čišćenje i koncentracioni logori, poređenje sa nacističkom Nemačkom i gasnim komorama u Aušvicu brzo se nametnulo. Javno mnjenje je na taj način ubeđeno u neophodnost sprečavanja humanitarne katastrofe i neizbežnost mirovne intervencije NATO –a. Zapad mora da osvoji Srbiju i oslobodi je od nacizma.

Posle NATO intervencije, 1. aprila 2001, rano ujutru, jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević uhapšen je zbog zloupotrebe vlasti i položaja i pronevere novca. Dvadeset devetog juna izručen je Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Smrt Slobodana Miloševića je povod da se ova knjiga, koja je pre tri godine objavljena na italijanskom i nemačkom, sada objavi i na holandskom. Ona sadrži sve aktuelne činjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suđenjem Slobodanu Miloševiću .

Smrt Slobodana Miloševića je okončala haški proces.Vrhovni tužilac Karla del Ponte ne žali zbog maratonskog suđenja Slobodanu

Miloševiću. Ona smatra da se nije radilo samo o presudi bivšem predsedniku, već i o žrtvama u čije ime je bilo neophodno da se govori o činjenicama rata na Balkanu. Milošević se sa time potpuno slagao, a poznavao je činjenice i te kako dobro. I on je uvek iznova tvrdio da istina o ratu mora da se obelodani.

Sada je na istoričarima da donesu sud o bivšem predsedniku i pravim uzrocima ratova na Balkanu. Nepristrasnom analizom prave pozadine ovih ratova, ova knjiga doprinosi toj težnji.

Veliki broj istorijskih činjenica i podataka u ovoj knjizi ne slaže se sa slikom koju mnogi imaju o Slobodanu Miloševiću. Ključne ličnosti u stvaranju te slike su ljudi koji pripadaju haškom sudu. I oni nisu sami.

Ova knjiga je napisana u ime istine. Njen cilj je da čitaoci steknu ozbiljan uvid u ono što se zaista u Jugoslaviji desilo. Podaci potiču iz najpouzdanijh izvora. Čitajući je, čitalac postaje porotnik koji će, na osnovu činjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok događaja na Balkanu i donese sopstvene zaključke.

Važno je napomenuti da ova knjiga nije uperena ni protiv jednog balkanskog naroda (Hrvata, Bosanaca, Srba, Albanaca, Roma, Sinta) jer svi su oni bili, i jesu, žrtva političkih mahinacija.

Glava 1 NOVI SVETSKI POREDAK Da bi se bolje razumeo kontekst i pozadina ratova na Balkanu, kao i smrt Slobodana Miloševića, moram da se osvrnem na svoju knjigu “Džordž V. Buš i mit o al- Kaidi: Prikrivena sila iza terorističkih napada 11. septembra 2001.” U njoj sam pokazao kako se već decenijama iza svetske političke scene jedna velesila bavi rušenjem postojećeg “svetskog poretka” da bi mogla da uspostavi Novi Svetski Poredak.Ta namera (inače dolarske novčanice su već duže vreme ukrašene sledećim natpisom – Novus Ordo Seclocrum), ostvaruje se izuzetno prigodno i smišljeno, tačno dvesta godina posle Francuske revolucije, naime 1989: Istočni blok se raspada. Gotovo u isto vreme, na početku prvog rata u Zalivu, američki predsednik Džordž Buš senior najavljuje svoj New World Order tj. Novi svetski poredak.

Za vreme rata u Zalivu svi koji su pisali govore za američkog predsednika koristili su izraz ‘Novi svetski poredak’ maltene kao fetiš.

Sedamnaestog novembra 1990 Buš je građanima Praga potvrdio: “ Situacija u oblasti Zaliva nudi perspektive za Novi svetski poredak.” Šesnaestog januara 1991 Buš je, između ostalog, rekao: “ Ovo je istorijski trenutak. Poslednjih godina postigli smo veliki napredak u našoj nameri da okončamo dugi period hladnog rata. U stanju smo da našoj i budućim generacijama obezbedimo novi svetski poredak.” Prvog februara 1991 u Fort Gordonu, Džordžia, izjavio je: “ Nema prostora za agresiju u persijskom zalivu, a ni u Novom svetskom poretku koji pokušavamo da ostvarimo.” Posle rata u Zalivu, u govoru pod nazivom “ Okvir za mir” koji je održao u Kongresu , Buš kaže: “Do sada smo poznavali naš svet kao podeljen svet. Sada je na vidiku jedan novi svet u kome se nazire nada u Novi svetski poredak.” A za rat u persijskom zalivu, rekao je: “ Ovde proveravamo kako funkcioniše Novi svetski poredak.”

U časopisu Strategypaper (PNAC) od 3. septembra 2000, piše: “ Proces prelaska iz starog u Novi svetski poredak trajaće verovatno dugo, osim ako ne dođe do neke katastrofe, kao što je Perl Harbur, koja bi delovala kao katalizator.”

Godinu dana kasnije, 11. septembra 2001, svet je bio očevidac napada na Twin Towers i Pentagon. Ubrzo posle ovih događaja David Rokfeler je izjavio: “ Stojimo na rubu promena svetskih razmera. Ono što nam je potrebno je prigodna i sveobuhvatna kriza zbog koje će se sve zemlje prikloniti Novom svetskom poretku.”

U ovom novom poretku neće postojati nezavisnost, vlade, kraljevine, republike, pokrajine. Sila iza ovog poretka gospodari svetskim protokom novca, centralnim bankama i najvećim multinacionalnim kompanijama.

One određuju u svim “demokratskim” zemljama sastav vlada, štampe i medija kojima te vlade upravljaju. Preko kredita gotovo sve zemlje biće dovedene u zavisan položaj. Vlade koje pokušaju da sačuvaju nezavisnost ruše se ako ne političkom propagandom, onda ekonomskim sankcijama ili vojnom silom.

Da bi se takvi postupci opravdali šalju se informacije i vesti u obliku savršene komunikacije: propagande. Sve ovo ima samo jedan cilj: potpuna kontrola sveta .Svi veliki politički, ekonomski i vojni događaji u prošlom veku služili su toj svrsi. Da, ova sila je godinama unapred pripremala sve ratove, a posebno Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Hladni rat.

Cilj međunarodne vladajuće klase je da se moć i sloboda posebnih naroda ukinu i stvori jedna vrsta svetske države u kojoj bi pojedinac, od rođenja do smrti, mogao biti pod kontrolom.

Nekoliko izuzetno uticajnih porodica delimično upravlja Novim svetskim poretkom. Ove anonimne porodične dinastije žive na različitim mestima u svetu. One su nevidljiva sila iza najvažnijih preduzeća, medijskih centara i finansijskih institucija i određuju kako i šta vodeći svetski političari moraju da rade. Njihov uticaj je nezamisliv i prožima sve važne vidove ljudskog života u oblasti politike, obrazovanja, religije, finansija i masmedija. Prodrli su i u nauku, učinili je finansijski zavisnom i na taj način podložnom manipulaciji (imajte ovde na umu Rokfeler-, Karnegi- i Gagenhajm fondacije).

VOJNI ZADACI NOVOG SVETSKOG PORETKA Osvajanje sveta je započelo 1945 godine. Takozvani Hladni rat vodio se iz više razloga. Između ostalog, dugogodišnja želja za stvaranjem svetske vojske mogla je konačno da se ostvari. Stalno su nas suočavali

sa apokaliptičnom opasnošću koja nam preti od strane Sovjeta; takva opasnost nikada nije zaista postajala. Moć Sovjetskog saveza sistematski se preuveličavala da bi se opravdalo formiranje međunarodnog vojnog saveza za koji je stvorena osnova odmah posle Drugog svetskog rata1.

U cilju odbrane Zapadne Evrope od eventualne sovjetske vojne agresije, 1949. godine formiran je NATO. Međutim, pravi razlog nastanka NATO-a nije bila potreba da se zaštite evropski narodi, već da se uspostavi potpuna kontrola nad Zapadnom Evropom. Važno je skrenuti pažnju na činjenicu da je “veliki neprijatelj”, Varšavski pakt, nastao tek šest godina kasnije, odnosno 1955.

Po članu 5 Severnoatlanskog ugovora, NATO je isključivo odbrambeni savez i ima obavezu da pruži zaštitu nekoj članici saveza samo u slučaju da je napadnuta spolja.

Rušenje socijalizma u zemljama Istočnog bloka učinilo je postojanje NATO-a suvišnim. Da bi se NATO održao morali su pošto poto da se nađu novi argumenti. U časopisu Frankfurter Allgemeine Zeitung od 2. aprila 1998. godine američki minister odbrane Koen izjavio je da se buduća strategija saveza mora usmeriti ka projekciji moći umesto da se ograniči na zadržavanju krutog odbrambenog karaktera. Ubrzo zatim prezentovana je nova varijanta: Aktiviranje u kriznim situacijama ili Rat u ime humanitarnog mira. U Novom strateškom konceptu može se između ostalog pročitati sledeće: •

•

•

Vojne snage, koje su operativne u svim predviđenim okolnostima, čine takođe osnovu vojnih snaga saveza koji ima obavezu da doprinosi sprečavanju sukoba i savladavanju kriznih situacija koje nisu obuhvaćene članom 5.

Vojne snage saveza moraju biti spremne da doprinesu sprečavanju sukoba i mogu se aktivirati u kriznim situacijama koje nisu predviđene članom 5.

Te mere predostožnosti omogućavaju vojnim snagama NATO-a da deluju u kriznim situacijama koje ne potpadaju pod član 5, i stvaraju uslove za koherentni odgovor saveza u svim mogućim situacijama.

1 Mišel Kolon: Blefiranje - velike sile,Jjugoslavija i budući ratovi, Berhem 2000, 160. Za vreme Hladnog rata milijarde su uložene u vojsku i oružije za masovno uništenje.

•

•

• •

•

Vojne snage NATO-a moraju biti i u budućnosti spremne da garantuju zajedničku odbranu i da, istovremeno, efektivno učestvuju u kriznim situacijama koje nisu obuhvaćene članom 5.

Kada vojne snage saveza doprinose savladavanju krizne situacije vojnim angažovanjem, dužne su da vode računa o složenosti i raznovrsnosti rizika, situacija i zahteva; u to su uključene i humanitarne krize.

Neke krizne situacije, koje nisu obuhvaćene članom 5, mogu biti isto toliko zahtevne kao i zadaci zajedničke odbrane.

Obim, motivacija, raspoloživost snaga, područje dejstva vojnih snaga saveza moraju biti u saglasnosti sa obimom zajedničke odbrane i obimom eventualnih kriznih situacija. To može biti kratkotrajno angažovanje lokalnog karaktera, ali i van geografskog područja saveza.

Međunarodne vojne snage, posebno one koje služe kao zamena u slučaju potrebe zajedničke odbrane ili u slučaju kriznih situacija koje nisu obuhvaćene članom 5 – jačaju solidarnost.

Kancelar G. Šreder izjavio je na konferenciji za štampu održanoj 25. aprila, odmah posle podpisivanja Novog strateškog koncepta, sledeće: “Složili smo se da i ubuduće može doći do intervencija jedino ako za to postoji odluka Saveta bezbednosti. Neka izuzeća se mogu dopustiti, ali nikako ne smeju postati pravilo, pogotovu ne mimo rada Saveta bezbednosti.”

U tajnom dokumentu od 19. maja 2000 stoji da, u slučaju da situacija to zahteva, NATO može da interveniše i van područja pokrivenog ugovorom. Takvim proširivanjem ovlašćenja, NATO menja svoj karakter: njegova funkcija prestaje da bude samo odbrana nacionalnih teritorija članica saveza i on postaje vojni, agresivni instrument za ostvarivanje interesa širom sveta. Štaviše dozvoljava se, iz predostrožnosti, i upotreba nuklearnog oružija. Sve ovo stoji u tajnom dokumentu (NC-400/2) koji je prihvaćen u takozvanoj ‘nemoj proceduri’. Kasnije je to u jednom intervjuu potvrdio Joska Fišer, nemački ministar spoljnih poslova.

Nekadašnji “odbrambeni” savez je tako postao ofanzivna vojska. NATO se predstavlja kao takozvani novi svetski “mirotvorac”. U stvari, NATO, pod vođstvom američke vojske, ima carte blanche da napadne i okupira suverene države ne obazirući se na demokratske principe Ujedinjenih Nacija. U okviru NATO-a mogu se formulisati I ostvariti neprikriveni

interesi. Tako, na primer, od reformisanja NATO-doktrine 1992. godine, zaštita snabdevanja industrijskih zemalja sirovinama postala je eksplicitni zadatak saveza.

EKONOMSKA SILA NOVOG SVETSKOG PORETKA U Novom svetskom poretku Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka predstavljaju instrumente pomoću kojih se druge zemlje uništavaju, a zatim koriste kao kolonije. Te teritorije nemaju više ni svoju vladu, ni svoje ustanove, ni svoj budžet, ni svoje granice. Ove kolonije samo na papiru imaju vladu koja stoji pod direktnom prismotrom Međunarodnog monetarnog fonda.

Po mišljenju kanadskog profesora i ekonoma Majkla Čosudovskog, Wall Street upravlja MMF-om i Svetskom bankom. Sedište Međunarodnog monetarnog fonda je u Vašingtonu. Tačno preko puta je glavni ulaz u zgradu Svetske banke. Glavni finansijski igrači osnovali su obe ove institucije na konferenciji održanoj 1944 godine u američkom letovalištu Breton Vuds u Novom Hempširu. U početku je Svetska banka radila pod nazivom “Međunarodna banka za razvoj i dalju izgradnju”.

MMF je započeo svoje finansijske delatnosti 1. marta 1947.godine.

Prvobitni zadatak bio je: unapređivanje međunarodne saradnje na polju monetarne politike; omogućavanje uravnoteženog porasta svetske trgovine; unapređivanje stabilnosti novčanog kursa; rad na ostvarivanju multilateralnog sistema plaćanja; davanje sredstava iz fondova sa odgovarajućim pokrićem na raspolaganje zemljama članicama u slučaju teškoća sa platnim bilansom i smanjivanje velikih oscilacija u međunarodnom platnom bilansu. S obzirom da je većina ovih zadataka otpala, MMF je preuzeo ovlašćenja Svetske banke i od tada pokušava da predstavi sebe kao organizaciju za pomoć u razvoju. Obe organizacije imaju skoro neograničenu moć.U mogućnosti su da zavade narode, da smanje prosečni prihod u jednoj zemlji (daleko ispod nivoa u industrijskim zemljama) i da odrede kupovnu moć u bilo kojoj zemlji po sopstvenom nahođenju. Ovo zadnje postižu tako što ograniče protok novca u datoj zemlji ili joj zabrane korišćenje sopstvenog ekonomskog prihoda. Štaviše prinude je da izvozi svoje proizvode pod uslovima koje na svetskom tržištu diktira sistem konkurencije. Raspad legalnog ekonomskog sistema stvara osnovu za izazivanje društvenih nemira, destabilizaciju nezavisnih država, rušenje institucija i, u ekstremnim

slučajevima, može dovesti do rata. I to upravo u onom trenutku koji je stvarna vladajuća klasa izabrala.

Ove dve institucije osnovane u Breton Vudsu strukturalno krče put za globalizaciju finansijskog i ekonomskog sveta. Od samog početka one nisu bile ništa drugo do sredstvo za zaštititu strateških interesa velikog kapitala. I sada su to isto, s tim što više ne mora ni da se vodi računa o jakoj radničkoj klasi s obzirom da je ova politički potpuno podeljena i dezorjentisana. Zato je stvarnost takva: ma gde se, u ime finansijskih vladalaca sveta, MMF nametne kao rešavalac krize i umeša u interna pitanja jedne zemlje, obične ljude i radnike u toj zemlji očekuju izuzetno teška vremena.

Obe institucije odgovorne su za raspad albanskog bankovnog sistema što je dovelo ekonomiju u ovoj zemlji na rub propasti. Ono što je usledilo posle nastalog haosa, pokazuje pravo lice američkih i evropskih multinacionalnih kompanija. Naftne korporacije kao što su Oksidental, Šel i Britanski Petrolej u međuvremenu su se ustremile na bogate, još neiskorišćene albanske rezerve nafte. Zapadni investitori gledali su sa žudnjom na albanske zalihe hroma, bakra, zlata, nikla i platine.

Adenauer fondacija radila je u tišini za nemačke rudarske korporacije.

Jedna od mnogih zemalja koju takođe treba pomenuti, a čiji je krah zasluga Monetarnog fonda i Svetske banke, je Zambija. Jedna velika organizacija za svetski razvoj, “World Development Movement” (WDM), iz Londona, tvrdi da su desetine hiljada nezaposlenih, propast važnih sektora proizvodnje, socijalni nemiri i znatni porast siromaštva posledica reformi koje su ove dve institucije nametnule Zambiji.

Indonežanski predsednik Suharto nije bio miljenik MMF-a. U poslednjim danima svoje vladavine ustao je protiv elite moćnika. Zato je, koliko je to god bilo moguće, sabotirana indonežanska monetarna politika. Bivši šef MMF-a, Kamdesus, rekao je u svom govoru povodom napuštanja funkcije: “Stvorili smo takve uslove zbog kojih je predsednik Suharto bio primoran da da ostavku.” A to znači sledeće: svesno je proizvedena ljudska tragedija radi ostvarivanja političkih ciljeva.

Prosečni prihod po glavi stanovnika je prepolovljen, zavladalo je siromaštvo, verska netolerancija se rasplamsala i užasni građanski rat se proširio po ostrvima.

Da se liberalno i hrišćansko javno mnjenje ne bi uznemirilo, stalno se naglašavaju pozitivne socijalne namere obeju institucija. Pogotovu Svetska banka neprekidno tvrdi da radi na suzbijanju siromaštva.

Međutim, očigledno je da sve zemlje samo još siromašnije izlaze iz kriza za koje su MMF i Svetska banka odgovorni. Ken Vatkins, član humanitarne organizacije “Oxford Committee for Famine Relief”, je vrlo jasan kada su u pitanju MMF i Svetska banka: “One ne suzbijaju siromaštvo; naprotiv, one ga stvaraju.”

Za profesora Čosudovskog obe ove institucije nisu ništa drugo do instrumenti za vođenje rata: “Kada delegacija MMF-a poseti neku zemlju i kao uslov za nove kredite postavlja poništavanje postojećih socijalnih i ekonomskih kredita, to vodi fizičkom uništenju koje se može uporediti sa bombardovanjem. MMF obavezuje na zatvaranje bolnica, škola i fabrika što konačno ima za rezultat uništenje date zemlje.”

Po mišljenju naučnika i pisca, Marije Mis, rat u Jugoslaviji bio je direktna posledica neoliberalne politike globalizacije koja je, u međuvremenu, i u mnogim drugim zemljama dovela do sličnih etničkih sukoba, deportacija i masovnih ubistava. Prvo dolazi do kraha nacionalne ekonomije. To se postiže tako što MMF i Svetska banka nametnu nekoj zemlji monetarnu politiku štednje i stabilizacije novčane jedinice da bi joj ekonomija “ozdravila”. U Somaliji, Ruandi, Peruu, Kolumbiji a, takođe, i u Jugoslaviji, korišćeni su takozvani etnički i religiozni motivi da bi se objasnilo zašto se jedan deo osiromašenog stanovništva okrenuo protiv drugog.

Kako dolazi do jedne takve intervencije i kako se eliminiše otpor pojedinačnih zemalja? Kao prvo MMF i Svetska banka zahtevaju zamrzavanje plata – banke, fabrike i javne ustanove se uništavaju. Zatim se krediti i trgovina sa ovim zemljama blokiraju. Oživljavaju se razne nacionalističke partije. Njihove pristalice se u inostranstvu školuju, naoružavaju i pripremaju za ulogu oslobodioca (to je jedna od nadležnosti CIA-e).

U toku svog postojanja CIA se intenzivno bavila širenjem destabilizacije po celom svetu. Od nedavno su organizacije kao što je na pr. Endowment for Democracy preuzele aktivnosti CIA-e i potpuno se otvoreno mešaju u unutašnja pitanja drugih zemalja.

Glava 2 MISTERIOZNA SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA Slobodan Milošević je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.

Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza kojom bi se utvrdila,odnosno odbacila mogućnost trovanja. Toksične materije nisu nađene. “Izvesna količina prepisanih lekova nađena je u telu Miloševića, ali ne u opasnim količinama”, izjavilo je Tužilaštvo.

Milošević je, dakle, umro prirodnom smrću. Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okončala. Političari, štampa i mediji utonuli su u apsolutnu tišinu…

Međutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Milošević je za vreme apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je izbegao zasluženu kaznu. Reči Kristine Amanpurs, izveštača CCN, to odlično ilustruju: “Kada je došao na vlast, učvrstio je svoj položaj i od samog početka određivao šta će se na Balkanu desiti.

Počinio je najteže zločine protiv čovečanstva koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.”

Ni časopis New York Times od 12. marta 2006, ne govori o Miloševiću bolje: bio je to hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991 pa do Kosova 1999 besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio već labavi odnos vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim rečima branio, a veoma se čudio što mu zemlju tako nasilnički uništavaju. Bio je čovek uvek spreman da istinu izmanipuliše silom. Štaviše, Milošević je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata. Ovaj renomirani časopis besramno izvrće istorijske činjenice jer mu to u datom trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je 900.000 Srba i Jevreja i za taj zastrašujući zločin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše. A da je u Miloševićevo vreme ovakvo političko nasleđe iz fašističkog perioda odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazećeg hrvatskog nacionalizma i separatizma – to se čak i ne spominje.

Slobodan Milošević je bio već duže vreme pre svoje smrti bolestan. Čudno je da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od početka suđenja u februaru 2002. Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao da postoje razlozi za zabrinutost; Miloševićevo zdravstveno stanje bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u Shejveningenu. Da “osoblje” čine - jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom nije spominjalo. Lečenje Miloševića u toku prve godine njegovog zatočeništva sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali pre svega uspavljujuće dejstvo.

Ovakav medicinski tretman je od samog početka oštro kritikovan. Jedan od Miloševićevih savetnika, advokat Zdenko Tomanović, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar, Dr.Lav Bokeria sa poznatog, specijalističkog Instituta Bakuljev, rekao je novinarima sledeće: “Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode na bilo koju specijalističku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i živeo bi još dugo.”

Već maja 2003, grupa od trinaest nemačkih lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.

Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovio je sledeću dijagnozu: “Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u određenim uslovima može dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti.” Vrhovni tužilac Karla del Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševića izjavila je za časopis Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeće: “Što se tiče njegovog zdravlja, Milošević se oseća izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.”

Medicinski nalaz od novembra 2005 godine pokazao je prisustvo “nepoznatih” lekova u krvi Miloševića. Oni, inače, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato je Milošević zatražio od Tribunala dozvolu da ga leče ruski specijalisti. Doktori sa Instituta

Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševića. Konstatovali su da su u stanju da ga na svojoj klinici izleče. Dvanaestog decembra 2005 godine, Milošević je uručio molbu da ga prebace na Institut Bakuljev radi lečenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno nekorektna. Pored toga, rečeno mu je da će se molba uzeti u obzir jedino u slučaju da se garantuje njegov povratak da bi suđenje moglo da se okonča. Ruska vlada je zvanično 18. januara 2006 dala garanciju da će Milošević, posle lečenja, biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006 odbijena. Sledećeg dana Milošević je izjavio da će se žaliti.

Karla del Ponte branila je odluku Tribunala objašnjenjem da Milošević u zatvoru ima svu neophodnu medicinsku pomoć i kvalitetnu negu2. A odmah posle njegove smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeće: “Čudno je, ali naravno nije nemoguće, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili kako mu se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.”

Mnogi smatraju da je zvanični izveštaj o uzroku Miloševićeve smrti lažan. Ivica Dacić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), kaže: “Milošević nije umro u Hagu, on je ubijen u Hagu.

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “To je političko ubistvo po narudžbini.”

Prema rečima Nika Varkenvisera, člana međunarodnog centra za slobodu Slobodana Miloševića (Slobodan Milošević Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika je po Ugovoru o nezlostavljanju (član 16) posledica surovog i neljudskog tretmana. “Način na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševićem, a pogotovu kada je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.”

Vladimir Kršljanin, član centra za slobodu Slobodana Miloševića, izjavio je da mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.

U holandskim novinama Targets (april 2006) piše: “Miloševiću je od samog početka uskraćivan adekvatan medicinski tretman, čak i posle 2

Karla del Ponte rođena je 1947 godine u Bignasku, u Švajcarskoj. Radila je kao advokat u Tesinu, a od 1994 do 1999 kao vrhovni tužilac u Švajcarskoj. Od septembra 1999 ima istu funkciju na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju.

zahteva ruskih lekara uručenog novembra 2005 god. i date garancije od strane ruske vlade da će se posle lečenja vratiti u Hag. To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, i to dva puta uzastopce, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo sa predumišljajem.”

Sve srpske novine, bez izuzetka, objavile su vest o Miloševićevoj smrti sledećim rečima: “Hag je ubio Miloševića.”

Prisustvo srpskog ministra Rasima Ljajića za vreme autopsije trebalo je da rasprši sve sumnje u vezi Miloševićeve smrti. Međutim, ono je imalo suprotan efekat jer je poznato da je gospodin Ljajić bio njegov zakleti neprijatelj. A to da je porodica Slobodana Miloševića insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije, jednostavno se ignorisalo!

Samoubistvo nije bilo isključeno kao mogući uzrok smrti. Pošto se suđenje približavalo kraju, trebalo je da Milošević bude zreo za taj očajnicki čin. Vrhovni tužilac Karla del Ponte je rekla: “Nije isključeno da je Milošević izvršio samoubistvo da bi time iskoristio poslednju priliku da pokaže svoj ponos i prezir prema Tribunalu.” Takođe je uz blagonakloni osmeh dodala da “nije prvi put da optuženi izabere smrt pre presude.” Naime, šest dana pre Miloševićeve smrti, nađen je mrtav u svojoj ćeliji Srbin Milan Babić. I u ovom slučaju se tvdilo, iako nije bilo nikakvih dokaza, da je u pitanju samoubistvo. Sve uobičajene mere predostrožnosti bile su preduzete; jedna od njih je kontrola zatvorenika na svakih pola sata. Babićeva smrt ostaje zagonetka, a nadležni odbijaju da daju bilo kakav iskaz.

Hajkelina Verajn Stjuart, zaposlena u organizaciji Amnesty International i čest posmatrač na suđenju, rekla je da je Miloševićeva smrt direktna posledica lekova nađenih u njegovoj krvi: “Sigurni smo da je to uzrok smrti; prirodna smrt je apsolutno isključena.” Takođe je izjavila da je, iz razgovora sa osobom bliskom bivšem predsedniku, saznala da je on krišom koristio lekove koji neutališu dejstvo propisane terapije. Jedan od savetnika gospođe Del Ponte takođe se požurio da objasni kako je Milošević još ranije odbijao da uzima lekove.

Međutim činjenica da je Milošević dobijao terapiju pod strogim nadzorom lekara, čini teoriju o samoubistvu potpuno apsurdnom. Zar treba zaista da poverujemo da je mesecima zamenjivao lekove uprkos tome što su kamere bile neprekidno uključene?! Pa čak i kad bi to bila istina, kako je onda moguće da ništa u njegovoj ćeliji nije nađeno?!

Rajner Rup je rekao: “Izuzetno inventivno, ovo samoubistvo! Prvo je pucao tri puta sebi u leđa, a zatim se obesio.U policijskom dosijeu, ne tako davno, na jugu Sjedinjenih Američkih Država, tako je opisano jedno samoubistvo. Ovo objašnjenje neodoljivo podseća na izjavu “nezavisnog” holandskog toksikologa Donalda Ugesa povodom “samoubistva” bivšeg jugoslovenskog predsednika. Po njemu, Milošević je uspevao da u svoju ćeliju, u jednom od najobezbeđenijih zatvora, prošvercuje zabranjene lekove da bi upropastio svoje zdravlje, a sve u nadi da će mu to obezbediti kartu za Moskvu u jednom pravcu.”

Toksikolog Donald Uges tvrdi da su rezultati analize Miloševićeve krvi koju je izvršio januara 2006 pokazali prisustvo rifampicina, jakog leka protiv tuberkuloze i lepre koji neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Pored toga, on tvrdi da je Milošević sebi pogoršao zdravlje uzimajući i antibiotike koje mu nisu bili prepisani. “Veoma rafiniran lek, niko se toga ne bi setio. Na taj način njegovi ljudi pokušali su da holandske lekare predstave kao nekompetentne. Ne verujem da se radi o ubistvu. Niti je umro zbog rifampicina; taj lek je trebalo da mu obezbedi odlazak u Moskvu gde bi ga pustili na slobodu; tamo bi prestao sa uzimanjem leka, oporavio bi se, a Holandija bi se obrukala.”

Pošto su porodica i pristalice Slobodana Miloševića izrazile nepoverenje prema zvaničnim izveštajima o njegovoj smrti, svetska štampa iskoristila je ovakve izjave Donalda Ugesa da ih ocrni. Međutim Donaldu Ugesu je Sud pravde poverio funkciju toksikologa, a ne detektiva. Jedno je otkriti tragove toksina u krvi, a sasvim drugo imati tačan odgovor na to kako su oni tamo dospeli.Kako je mogao Donald Uges, priznati profesor na polju biohemijske analize, da govori o tome zašto je Milošević upotrebljavao neprepisane mu lekove? Kako je on to mogao da zna?!3 Sam Milošević je, po dolasku u Hag, bezbroj puta naglasio da nema samoubilačke namere4. Evo šta je rekao nekoliko dana pre smrti: “Nisam ovaj proces ovako dugo izdržao da bih sebi nešto učinio.”

3

Preuzeto iz citata Džona Džeferisa, člana Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

4 Holandsi TVprogram Nova (17 juli 2001) : “Ako ti kažu, umro sam – ne veruj, ja to ne umem.”

Razne spekulacije da je trovanje mogući uzrok smrti nisu sasvim neosnvane! Već 2002 godine ispostavilo se da je Milošević dobijao pogrešne lekove koji, baš kao i rifampicin, povišavaju krvni pritisak; o tome pišu holandske novine NRC Hadelsblad (23. novembar 2002): “Slobodan Milošević je u zatvoru u Shejveningenu dobijao pogrešne lekove koji su mu izazvali visok krvni pritisak To je razlog zbog kog je moralo da se početkom novembra prekine suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije. Jedan od komentatora Tribunala tvrdi da nije u pitanju greška. Svaki dalji komentar je odbio.”

Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Shejveningu, za vreme večere, dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj način da ga primora na ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven Kej5. Sve to izazvalo je snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti6.

Evo šta je između ostalog Milošević rekao toga dana: “Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki “nezavisni’ doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu…. Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogućnost da kažem istinu.

Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta koja je u ovom slučaju pristrasna.” Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo još jednom podvukao: “I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.” A zatim je nastavio da govori o čudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: “Vi možete da donesete sopstevene zaključke. Međutim, imajte na umu da koristim lekove koje 5

Raniji pokušaji da se nametanjem advokata Milošević ućuti , ostali su bez uspeha.

6 S obzirom da je Milošević i te kako bio u stanju da se sam brani, holandski advokat i savetnik N.M.P. Stajnen uručio je, u Miloševićevo ime, žalbu Udruženju holandskih advokata.

su mi vaši doktori, vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza. Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Međutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada - posle ovog incidenta - ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav. Ja imam određene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.”7 Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja!

Milošević je sve češće patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džeims Biset, kanadski ambassador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Shejveningenu, u poseti kod Miloševića, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.

Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza8.

“Amici curiae” tj. prijatelji suda, koji u toku suđenja imaju funkciju posmatrača, zalagali su se da se proces na godinu dana prekine. Za to vreme bi se Milošević oporavio. Kada je to čula, vrhovni tužilac Karla del Ponte je pobesnela. Po njenom mišljenju Milošević je imao u zatvoru svu potrebnu negu.

Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore.

Tom prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost advokatu Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; 7 8

Tribunal-transkripcija od 1.septembra 2004, str: 32351 – 32358.

Holandski časopis Targets, april 2006.

pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre. Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin? Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!

Milošević je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Milošević pročitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. “Milošević se teturao, pridržavao za zid i svaki čas odlazio u wc.”9 Zašto nije ni tada ništa preduzeto? Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševićevog zdravlja.

Takođe je rekao sledeće: “Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uručen Miloševiću i njegovim advokatima tek 7. marta.” Čudno je i to što je Miloševićeva smrt tako kasno otkrivena. Karla del Ponte izjavila je na konferenciji za štampu da one noći kada je Milošević preminuo, nije bilo redovne kontrole na svakih pola sata10. Štaviše, ni video kamere nisu bile uključene! A na pitanje šta je tome razlog, odgovorila je: “Nisam odgovorna za ono što se dešava u zatvoru.”

Tribunal se sigurno može teretiti za ubistvo iz nehaja, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta će se, kako tvrde srpski mediji i nemačke novine der Welt, podići optužba. Nema mesta sumnji da Tribunal i Vašington, koji drži konce u rukama, snose punu odgovornost za Miloševićevu smrt.

“Bilo bi bolje kada bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi.

Jer ako se proces dovede do kraja, onda je vrlo verovatno da će biti osuđen samo za relativno malo krivično delo”, izjavio je Džejms Gav već 2004. godine u jednom intervjuu na britansoj televiziji (Channel Four). Inače, on se smatra ekspertom za ratne zločine i savetnik je haškog suda pravde. I zaista – dokazni materijal koji je Tribunal izneo bio je neubedljiv i traljav. Zato su mediji i ćutali. Diana Džonston, bivši izdavač časopisa In These Times i bivši izveštač “Zelenih” iz Evropskog 9

Der Spiegel od 12 marta 2006.

Iz razgovora sa Nikom Varkeviserom, članom Centra za slobodu S. Miloševića.

10

parlamenta, rekla je: “U početku su ljudi još verovali da će mediji nastaviti sa prenošenjem tog velikog šou programa - suđenja Balkanskom Kasapinu. Ali su mediji brzo zaćutali zbog Miloševićeve adekvatne i čvrste odbrane. Od tada se ceo sudski proces uglavnom odvija iza zatvorenih vrata. I to ima svoje razloge.”

Ralf Hartman, bivši nemački ambassador u Jugoslaviji, izjavio je: “Ovo suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije koje je NATO najavljivao kao ‘proces nad procesima’, postalo je, u međuvremenu, tajno suđenje.

Razlozi su očigledni: Milošević je u svom uvodnom govoru koji su objavile mnoge novine, izneo senzacionalne činjenice i neoborive dokaze o ulozi koju su odigrale Amerika, Nemačka i druge NATOzemalje u rušenju Savezne Republike Jugoslavije. Čovek može da izvrne i prećuti istinu, ali ne može da je pobedi.”

Kako je suđenje odmicalo, postajalo je sve jasnije da optužba nije vredna ni papira na kome ja napisana. Milošević nije imao razloga za samoubistvo jer tužioci su bili ti koji su saterani u tesnac. “Oterali su ga u smrt”, izjavio je gospodin N.M.P. Stajnen, Miloševićev savetnik i advokat iz Holandije. Tačno je da je Milošević bio ozbiljno bolestan, ali je bio pun entuzijazma i samopouzdanja zato što se proces odvijao u njegovu korist. Nijednog trenutka nije sumnjao da će pobediti!

Vukašin Andrić, doktor koji je novembra 2005 pregledao Miloševića, rekao je: “Tribunal je priželjkivao njegovu smrt da se nikada ne bi saznala prava istina.”

Milorad Vučelić, član Socijalističke partije Srbije, razgovarao je 9. marta 2006 sa Miloševićem telefonom. “Bio je uzbuđen i zadovoljan svojom odbranom. Nema sumnje da ga je Tribunal likvidirao”, zaključio je Vučelić. Klaus Hartman je već nekoliko godina ranije uvideo opasnost od ‘biološkog rešenja’ kojim bi se Milošević zauvek ućutkao11. Živadin Jovanović, bivši jugoslovenski ministar spoljnih poslova, istog je mišljenja: “Tribunal je odgovoran za smrt predsednika Slobodana Miloševića.”

Pet godina je Tribunal neuspešno pokušavao da dokaže da je srpska vojska pod vođstvom S. Miloševića odgovorna za zločine protiv 11

Klaus Hartman je podpredsednik Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

čovečanstva. U holandskim novinama Volkskrant od 26. februara 2004, piše: “Nema pravog dokaza protiv Slobodana Miloševića.” A, takođe, u holandskim novinama NRC Handelsblad od 28. februara 2004 stoji: “Optužba protiv Miloševića se raspada.”

Milošević je svojim pitanjima redovno dovodio svedoke optužbe u tesnac. Pored toga, njihova svedočenja su često imala sasvim drugi efekat od onoga kome se Karla del Ponte nadala. Bivši šef Službe bezbednosti Srbije, Rade Markovič, je, kao svedok optužbe, rekao da mu je obećano oslobođenje od kazne i novi identitet ako svedoči protiv Miloševića. U suprotnom, može da računa na ‘posledice’12.

Dragan Vasiljković, takođe svedok optužbe, između ostalog, pročitao je na suđenju i dokument kojim mu se nude razna obećanja pod uslovom da svedoči protiv Miloševića. Taj dokument je, inače, dobio od tužilaca13.

Iznenada se pojavio svakakav - prilično sumnjiv- dokazni materijal.

Materijal kakav, normalno, nijedan sudija ne bi prihvatio. Tako je, na primer, jedan svedok, izjavio da su u njega pucali iz teške mašinske puške i pritom je pokazivao krvavu, izrešetanu košulju. Milošević je zatražio od tog svedoka da pokaže ožiljke, na šta je ovaj odgovorio da on sam nije ranjen jer ga je Alah zaštitio da bi na Tribunalu mogao da svedoči protiv Miloševića. Tribunal ovaj izkaz nije izbacio iz zapisnika, već ga je, naprotiv, prihvatio kao dokaz protiv Miloševića!

S druge strane, svi svedoci odbrane, od prvog do poslednjeg, uspeli su da nedvosmisleno i neoborivo, dakle, činjenicama, opovrgnu mit o zavereničkim težnjama da se stvori Velika Srbija i da prikažu taj mit kao veliku, zlonamernu laž. Štampa i mediji izveštavali su o suđenju izuzetno oskudno, a o Miloševićevom ispitivanju svedoka nije bilo ni reči; inače, sudije su redovno insistirale da ti iskazi ne uđu u zapisnik.

BUMERANG EFEKAT Tužilac Džefri Nais je 25. avgusta 2005 objavio da se Milošević više ne tereti za pokušaj stvaranja Velike Srbije uz pomoć vojne sile.Time se temlj optužbi definitivno poljuljao. Naime, glavna krivica na kojoj su se 12 13

Sa zasedanja Tribunala, 24 – 27. juli 2002.

Sa zasedanja Tribunala, 19 – 21 februar 2003.

zasnivale optužbe i kojom su one međusobno bile povezane, sastojala se u tome da je sve ono što je radio Milošević, kao vođa kriminalne organizacije, bilo sa ciljem da stvori Veliku Srbiju. 14 Tribunal je sa bolom shvatao da su šanse da se donese za javnost ubedljiva presuda, sve slabije.

Holandski advokat N.M.P. Stajnen izjavio je sledeće: “Rasulo je postajalo sve veće. Optužbe su, kao bumerang, počele da se okreću protiv samih tužilaca. Ono čega se Tribunal plašio je: da će Milošević i njegovi svedoci, tako što će razotkriti ulogu koju je Zapad odigrao pri raspadu Jugoslavije, što će razotkriti da je Zapad sistematski širio laži o srpskom stremljenju ka Velikoj Srbiji i tako što će razotkriti zločine koje je počinio NATO u agresivnom ratu protiv Jugoslavije i Srbije, u stvari nepobitno pokazati kome je mesto na optuženičkoj klupi. Milošević je pružio, i to iznova uz pomoć svedoka iz zapadnih zemalja, moćne dokaze da na Kosovu nije pretila nikakva humanitarna katastrofa uoči NATO bombardovanja Jugoslavije 1999 godine. Nije Milošević bio taj koji je gubio proces, već Tribunal.”

U jednom članku gospodin Stajnen piše: “Tužioci su u dugogodišnjem suđenju od ukupno 466 zasedanja izveli protiv Miloševića stotine svedoka, zatrpali ga sa više od pet hiljada dokumenata, a da pritom ništa nisu dokazali. Taj nedostatak dokumentovanog dokaza, to prijateljsko cenjkanje tužilaca sa osumnjičenima koji nisu želeli da svedoče protiv Miloševića da bi im se za uzvrat smanjila kazna, sve to zajedno nije uopšte išlo u prilog suđenju. ‘Obožavaoci Tribunala’ u funkciji izveštača brižljivo su štitili javnost od saznanja da je Milošević pomoću svedoka naneo neverovatnu štetu onome što je od optužbi još ostalo.”

Tribunal je bio u velikoj neprilici, a situacija se samo još pogoršala kada je Milošević, najzad, stigao na red da počne sa svojom odbranom.

Nameravao je da pozove važne svedoke koji bi Karli del Ponte mogli da zadaju i te kakve brige; pogotovu ako se uzme u obzir činjenica da su njeni svedoci davali vecinom lažne izjave. Haški Tribunal gledao je sa zebnjom kako se taj trenutak približava.

Situacija je postala zaista izuzetno napeta kada je krajem februara 2006 Slobodan Milošević najavio da će za svedoka pozvati Bila Klintona. Na taj način nameravao je da konačno jasno i definitivno dokaže da su 14

Iz članka gospodina N.M.P. Stajnena.

Sjedinjene Države vodile ilegalni rat protiv Jugoslavije i svesno bombardovale civilne ciljeve. To su zločini protiv čovečanstva! Ta namera nije samo za NATO bila neprihvatljiva, već i za Tribunal: potpuno bi ga razorila!

Džejms Biset, kanadski ambassador od 1990 do 1992 u bivšoj Jugoslaviji, rekao je: “Uvek sam bio skeptičan prema Tribunalu zato što sam ubeđen da je to instrument pomoću koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici maskiraju greške koje su napravili u balkanskoj tragediji. Tribunal služi da se Milošević i srpski narod prikažu kao oni koji su odgovorni za svo zlo koje je zadesilo tu nesrećnu zemlju.”

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “Slobodan Milošević je jedini bio u stanju da kristalno jasno svedoči o ulozi Sjedinjenih Država u krvavoj dezintegraciji Jugoslavije devedesetih godina – i to potpuno i do najsitnijih detalja. To je upravo ono za šta se on borio dok mu se sudilo za ratne zločine i genocid.” Po mišljenju generala Ivašova, eventualno proglašavanje Miloševića nevinim, imalo bi dalekosežne posledice kako za Tribunal, tako i za NATO i njegove saveznike; zato je i ubijen.

Upravo onda kada mu je odbrana bila u punom zamahu, on u zatvoru umire. Milošević nije imao vremena da misli na samoubistvo. Tačno je da je brinuo za svoje zdravlje, ali je iznad svega goreo od želje da iznese istinu o tome šta se zaista desilo na Balkanu. On nije imao motiv za samoubistvo, ali je, očigledno, Tribunal imao i te kakav motiv za ubistvo. NATO, osnivač i finansijer Tribunala, gubio je kontrolu nad slučajem Milošević. Da li je Milošević bio ućutkan pre nego što je mogao da iskoristi svoje pravo da govori?

Glava 3 TAJNI PROGRAM Da li su pravi uzroci rata na Balkanu bili masovna ubistva civila i pomenuta etnička čišćenja ili je postajao skriveni plan?

Horst Grabert, bivši ambassador Zapadne Nemačke, ima jasan stav o tom ratu. On smatra da je “Jugoslavija služila kao kamuflaža za ostvarivanje američkih ciljeva i uspostavljanje Novog svetskog poretka.”15 S obzirom da su Slobodan Milošević i njegova vlada stajali na putu tom cilju, trebalo ih je ukloniti sa svetske pozornice.

Bivši savetnik predsednika Džimija Kartera, Brezinski, izjavio je povodom rata u Jugoslaviji sledeće: “Evropa je uvek neizbežni i glavni geopolitički most ka Evroaziji. Svetska potrošnja energije će za sledeće dve - tri decenije znatno porasti. Poznato je da srednjoazijska i kaspijska oblast raspolažu količinama zemnog gasa i nafte koje daleko nadmašuju rezerve u Kuvajtu, Meksičkom zalivu i Severnom moru.”16 Balkan ima ključni položaj u politici Novog svetskog poretka. Glavni uzrok sukoba je činjenica da se Jugoslavija nalazi na raskrsnici tri važna evropska saobraćajna pravca: Dunav, sever-jug i istok-zapad. Ubuduće će se ovim putevima gas i nafta transportovati na zapad. Kontrola svetskih rezervi nafte (Kavkaz, Azija, Kaspijsko more itd.) koja bi, po planu, trebalo da se transportuje Dunavam, zatim kroz Hrvatsku, Srbiju, Makedoniju i Albaniju, predstavlja pravi uzrok rata na Balkanu.

Preko Balkana se ostvaruje globalizacija. Režiseri Novog svetskog poretka su, takoreći, već uspeli da uspostave totalnu kontrolu na putu od izvora nafte do njenog korisnika. Zato su (između ostalog) i vođeni ratovi u Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku. Divno formulisani, licemerni argumenti kao što su ‘borba za demokratiju i ljudska prava’ savršeno se uklapaju u ‘đavolsku doktrinu laži’ u kojoj je istina potpuno izvrnuta.

Jedan čisto napadački rat postaje ‘mera za uspostavljanje mira’, ubijanje civila je u službi garancije ‘ljudskih prava’, a bespravno hapšenje ili likvidacija državnika suverenih zemalja naziva se ‘demokratizacijom’. U

15 16

Ulrih Albreht i Pol Šefer, Rat na Kosovu , Keln 1999, 32. Ž. Brezinski, Die einzige Weltmacht, Frankfurt 1999, 45.

novinama ‘ratni grobovi’ prerastaju u ‘masovne grobnice’, a ‘pojedinačno’ silovanje u ‘grupno’.

Inicijatori Novog svetskog poretka ne spavaju, pa čak i ne dremaju. Ne samo Jugoslavija, već i sve zemlje između Rusije, Kine i Irana od velikog su strateškog značaja. Sve države sa manjim ili većim rezervama nafte kao i države koje se nalaze na koridoru za energetski transport, ugrožene su i mogu da kadtad računaju na intervenciju Sjedinjenih Država i NATO-a. Nije nikakva slučajnost to što je, u međuvremenu već većini ostvarenih naftnih projekata, uglavnom prethodio neki grđanski rat. I tako će biti i ubuduće. Sve državne vlade koje pokušaju da sačuvaju svoj suverenitet i suprotstave se Novom svetskom poretku biće, jednostavno, uništene.

Bivši državni sekretar odbrane Vili Vimer, koji je bio, u doba NATO napada na Jugoslaviju, potpredsednik parlamenta ‘Evropske organizacije za bezbednost i saradnju’, izjavio je: “Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je i zato da bi se ispravila jedna srateški pogrešna odluka generala Ajzenhauera.” Ova Vimerova tvrdnja zasniva se na izjavama visokih američkih funkcionera za vreme konferencije održane u Bratislavi aprila 2000 godine. Ovu konferenciju organizovali su američko Ministarstvo spoljnih poslova i American Enterprise Institute koji je, u stvari, sedište i kreacija najviših ličnosti iz ‘velikog biznisa’ i finansijskog sveta. Neki od najvažnijih među njima su J.P. Morgan, Dejvid Rokfeler, Gingrih i Ričard Perl. Ti ljudi određuju način rada američke vlade i njihove aktivnosti zadiru u skoro sve delove američke politike.

Na konferenciji u Bratislavi posebno se govorilo o Balkanu i o ulasku istočnoevropskih zemalja u NATO. Amerikanci su nedvosmislenim jezikom govorili o odlukama i planovima u vezi sa ‘novim poretkom’ u Evropi. Vil Vermer, zaprepašćen, naglasio je važnost tih izjava tim pre što su se među prisutnima nalazili najviši funkcioneri, kao što su premijeri i ministri odbrane i spoljnih poslova. Smatrao je neophodnim da bez oklevanja o tome obavesti kancelara Gerharda Šredera. To pismo zahteva najveću moguću pažnju i publicitet jer sa činjenicama koje ono sadrži, a koje se tiču imperijalističkih namera Sjedinjenih Država i NATO-a, ne sme biti upoznata samo mala politička elita17.

17

Dodatak ove knjige sadrži Virmerovo pismo na nemackom i komentar.

U ratu protiv Jugoslavije NATO je pokazao da više nema odbrambeni, već ofanzivni karakter. NATO i zapadne industrije oružja priuštile su sebi ‘legitimnu’ mogućnost da, prilikom intervencija, isprobavaju najsavremenije oružane i strateške sisteme. Vojni model primenjen na Balkanu koristiće se kao model i na budućim konfliktnim područijima.

Kavkaz i centralna Azija su trenutno interesne sfere za NATO. Pod imenom GUUAM (Gruzija, Ukraina, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija) stvorena je, u međuvremenu, zajednička vojska za uključivanje u takozvane mirovne misije na tom području. Planirana zona ‘slučajno’ je baš u regionu gde prolaze ruski gasovodi u pravcu zapada. U Avganistanu su 2003 godine takozvane evropske zaštitne trupe zamenjene NATO vojnim jedinicama.

Sjedinjene Države uz pomoć NATO-a vode rat protiv svake neposlušne zemlje. Neka čitalac bude opomenut: posle agresije na Jugoslaviju, Avganistan i Irak, slede novi konflikti i ratovi čija je priprema uveliko u toku.

U časopisu Washington Post (inače poluzvaničnom glasnogovorniku američke vlade) od maja 2003 piše: “Sjedinjene Države planiraju odgovarajućim akcijama destabilizuju iranske vlade.” Na zasedanju američke vlade 27. maja 2003 pripremljena je strategija koja bi trebalo da dovede do pobune iranskog naroda i rušenja vlasti u Teheranu18. Od 2003 godine vrše se pripreme za napad na ovu zemlju.

U bliskoj budućnosti vodiće se ratovi i u Južnoj Americi. Naime, na poslednjim izborima u Čileu, Brazilu, Argentini, Urugvaju, Venecueli, Boliviji i Ekvadoru pobedili su predstavnici partija čija se politika suštinski suprotstavlja Novom svetskom poretku. Na ovim zemaljama, kao i na zemaljama od strateškog značaja i siromašnim zemaljama bogatim sirovinama, zarađuju se, na prevaru, milijarde. Nafta i ostale sirovine pokriće su za zajmove koji im se daju za izgradnju infrastrukture kao što su aerodromi, putevi, luke i elektrocentrale; zajmove koje ove zemlje nikada neće biti u stanju da vrate. Na taj način privreda i vlast tih zemalja jednostavno prelazi u ruke kreditora.

Te zemlje, inače, niti raspolažu tako dobijenim kreditima niti taj novac ikada vide. Za realizaciju projekata novac ide direktno firmama kao što 18

Der tagesspiegel 26. 5. 2003.

su Halibarton ili Behtel, koje su pak vlasništvo porodice Rokfeler ili, recimo, porodice Buš, tj. vlasništvo samih davalaca kredita19. A zemljama ‘korisnicama’ zajma, odnosno siromašnom stanovništvu, ostaje da se bori ne samo sa neisplativo visokim dugom, već i sa porezom na dug. Od tog trenutka one gube vlast nad svojom privredom, svojim finansijama i, praktično, nad celokupnim političkim sistemom.

Slučaj Ekvador je tipičan primer. Njegovo bogatstvo u izvorima nafte može se uporediti sa onim na Srednjem Istoku. Zato su velike korporacije primorale Ekvador da im ustupi amazonske prašume.

Krajem šezdesetih godina počelo se sa vađenjem nafte u dolini Amazona. Prethodno je Ekvadoru odobren ogromni zajam za koji je predviđena eksploatacija nafte služila kao pokriće. Saradnici i misionari Letnjeg lingvističkog instituta (Summer Institute of Linguistics – SIL), kao i evangelistička zajednica koju finansira Rokfeler, podsticali su lokalno indijansko stanovništvo da prestane sa obrađivanjem svoje zemlje. Za uzvrat bi dobili besplatnu hranu, odeću, stan, školovanje i medicinsku pomoć20.

Godinama su Ekvadorom vladali razni diktatori pod čijom se vlašću stanovništvo samo zlopatilo. Roldos je bio prvi izabrani predsednik Ekvadora. Razlikovao se od ostalih. Ukazao je na određene veze koje, inače političari sa obe strane Panamskog kanala ili poriču ili ne žele da vide. Shvatio je da se svet pretvara u jednu imperiju u kojoj će njegov narod imati položaj sluge.Roldos je verovao u pravo siromašnih i odgovornost političara21. Pripadao je onom malom broju političara koji sme da se suprotstavi Novom svetskom poretku. Borio se i za pravo svog naroda na samoopredeljenje i protiv velikih naftnih korporacija22.

Roldosova vlada je 1981. godine predložila u Parlamentu novi zakon koji je predviđao promenu odnosa izmedu Ekvadora i naftnih korporacija. Svetski moćnici smatrali su da takav zakon može lako da posluži kao primer zemljama daleko van granica Latinske Amerike, a to 19

Rokfeler imperija koja inače radi za Rotšild porodicu, uložila je investicije već 1936 god. u firmu ‘Bechtel Inorporated’ koja je vremenom prerasla u međunarodnu građevinsku korporaciju. Džordž Šulc je bio director, a njegov glavni savetnik Kasper Vajnberger. Kada je Regan došao na vlast, Šulc je postao ministar spoljnih poslova a Vajnberger ministar odbrane.

20 Džon Perkins, Confessions of an Economic Hitman, San Francisko, 2004.

21 Ibid.

22 Iz razgovora autora sa Santjagom Roldosom, sinom predsednika Roldosa.

je bilo neprihvatljivo.U štampi je prvi izabrani predsednik Ekvadora predstavljen kao drugi Fidel Kastro. Novac kojim je trebalo poljuljati režim, pokuljao je u Ekvador. Došlo je do velikog sukoba sa firmom Texaco, vlasništvom Rokfelera.

Ali Roldos nije ustuknuo; naprotiv – neprekidno je ukazivao na zaveru koja postoji između politike i nafte. Otvoreno je optužio misionare LLI-a za saradnju sa naftnim korporacijama i otkazao im gostoprimstvo.

Takođe je opomenuo sve firme da će momentalno morati da napuste zemlju u slučaju da profitiraju na štetu ekvadorskog stanovništva.

A onda se desilo nešto neočekivano. Roldos je 24. maja 1981, pošto je održao dugačak govor na stadionu Atahualpa u Kvitu, glavnom gradu Ekvadora, poginuo u helikopterskoj nesreći Toga dana su ga upozorili na mogućnost atentata, te su preduzete mere predostrožnosti: krenula su dva helikoptera. Na povratku, u poslednjem trenutku, jedan od ljudi iz obezbeđenja uspeo je da ubedi predsednika da uđe upravo u onaj helikopter koji je nekoliko trenutaka kasnije bukvalno odleteo u vazduh23.

Osvaldo Hurtado postao je novi predsednik Ekvadora. Misionarima LLIa dozvoljeno je da nastave sa radom, a krajem godine Texaco je povećao eksploataciju nafte u zalivu Gvajakil u amazonskoj oblasti. U Ekvadoru je definitivno zavladao pakao. Trenutno 50% nacionalnog budžeta ide na otplaćivanje dugova, a 2% na školstvo, stambeni fond i zdravstvo.

Ekvador je priteran uza zid: jednostavno ne postoje mogućnosti za isplatu dugova. U međuvremenu naftne korporacije pumpaju svoje otpadne vode direktno u reke i pritom svesno ubijaju ljude, biljke i životinje. Osamnaest miliona litara izuzetno otrovnih otpadnih voda svakodnevno se izliva u Ekvadorske reke24. Čile Salvador Aljende izabran je 1970 godine za predsednika Čilea. Na sednici Ujedinjenih Nacija izjavio je: “Moć ovih korporacija prevazilazi sve granice. Očevici smo otvorenog sukoba između miltinacionalnih kompanija i nezavisnih država; svetske organizacije koje nisu ni pod čijom kontrolom, niti su obavezne da ikome polažu računa, podrivaju 23

Iz ličnog razgovora autora sa Santjagom Roldosom, sinom predsednika Roldosa 24 Dzon Perkins, Confessions of an Hitman, San Francisko, 2004.

najvažnije političke, ekonomske i vojne odluke drugih zemalja.

Ugrožena je celokupna politička struktura sveta.” Posle ovog predavanja očekivalo se da će u Čileu doći do rigorozne konfiskacije međunarodnih preduzeća, što je Aljende i uradio: konfiskovao je američki rudnik bakra i sproveo agrarnu reformu kojom su siromašni dobili zemlju na korišćenje. Obećao je mleko za svako odojče, mladima mogućnost školovanja i pravedne plate.

Naravno, i protiv Čilea primenjena je rutinska strategija: izdašno finansiranje opozicije i vojne pripreme. Zemlja je utonula u duboku ekonomsku krizu, a teror koji je pod vođstvom CIA-e zavladao 1972 godine, dokrajčio je stvar. Došlo je do puča, a prema zvaničnoj verziji, Aljende je izvršio samoubistvo.

Gvatemala Pošto je Jakobo Arbenz, predsednik Gvatemale, nameravao da nacionalizuje firmu United Fruit Company (vlasništvo porodice Rokfeler i porodice Buš), CIA je 1954. godine organizovala invaziju.

Ova firma imala je skoro celu Gvatemalu u svojim rukama: monopol nad brodarstvom, komunikacijama, železnicom i važnim trgovačkim ugovorima, pre svega nad trgovinom bananama. Sedamdeset pet godina interesi ove firme poklapali su se sa interesima raznih gvatemalskih diktatora. To je trajalo sve do 1950 godine kada su potomci Maja izabrali Jakoba Arbenza za predsednika. On je nameravao da sprovede radikalne ekonomske i agrarne reforme. Tako je 1953 godine došlo do konfiskacije firme ‘United Fruit Company’.

Američki ministar spoljnih poslova, Džon Foster Dalez, zahtevao je isplatu odštete, ali Gvatemala nije imala para. Sledila je akcija sa optimističkim nazivom Operation Success. U prvoj polovini 1954 godine američka tajna služba investirala je dvadeset miliona dolara u gerilsku vojsku u susednom Hondurasu. Ta vojska raspolagala je i vazduhoplovstvom. U međuvremenu vlada u Gvatemala Sitiju, svesna opasnosti koja joj preti, naručila je iz Čehoslovačke dve hiljade tona lakog oružja. Petnaestog maja 1954. godine dragoceni tovar stigao je u Gvatemalu.

Na interameričkoj konferenciji u Karakasu Gvatemala je predstavljena kao komunistička zemlja od koje preti ozbiljna opasnost celoj Latinskoj Americi. Zatim je opozicija dobila zeleno svetlo. Četiri stotine

pobunjenika uz podršku američkih borbenih aviona napalo je Gvatemala Siti i Jakobo Arbenz je zarobljen.

Firma United Fruit Company povratila je svoje pozicije. U toku sledeće četiri decenije, u svirepom gerilskom ratu, poginulo je dve stotine hiljada Gvatemalaca. Četrdeset devet godina kasnije, tačnije u maju 2003, pošto je palo još 140.000 žrtava, Amerikanci su priznali da su umešani u ovaj gerilski rat.

Panama Panama je od osnivanja 1903 godine bila, u stvari, američka kolonija.

Panamski kanal, kojim je put od Atlanskog okeana do zapadne obale Severne Amerike znatno skraćen, sagrađen je 1914 godine. Amerikanci su zakupili kanal i učvrstili obale nizom vojnih baza. Omar Torijos, panamski predsednik, želeo je da povrati kanal. Pored toga, pregovarao je sa Japancima o eventualnom finansiranju izgradnje kanala na nivou mora. To je, naravno, izazvalo bes moćnika. Prvo su novcem pokušali da ga odvrate od njegovih planova. Međutim, bez uspeha. Torijos je bio nepodmitljiv. Pripadao je onoj malobrojnoj grupi latinskoameričkih državnika koji strani novac nisu koristili za sopstveno bogaćenje, već za dobrobit naroda. Ali ovakvi političari ne odgovaraju Novom svetskom poretku. Košmar koji je uporno mučio Torijosa da se sunovraća na zemlju u obliku vatrene kugle, konačno se obistinio: poginuo je u avionskoj nesreći 31. jula 1981. Prema rečima njegovog telohranitelja iskorišćen je kasetofon sa eksplozivom.

Venecuela, Bolivija i Ekvador Hugo Čavez, predsednik Venecuele, rekao je u svom božićnom govoru (2005 god.) sledeće: “U stvari ne bi smelo da se dozvoli da iko pati od gladi ili žeđi. Na žalost, jedna mala grupa ljudi prisvojila je zlato, srebro, sirovine, vodu, najbolju zemlju i naftu. Ova bogatstva su u njihovim rukama.”

Ni predsednik Bolivije, Evo Morales ne prihvata da samo malobrojna elita eksploatiše prirodna bogatstava njegove zemlje. Posle Venecuele, Bolivija ima najveće rezerve gasa i nafte na kontinentu. Vojska Bolivije zaposela je nalazišta gasa i nafte u maju 2006. Morales je naftnim korporacijama dao rok od šest meseci da zaključe nove ugovore. U protivnom, moraće da napuste zemlju.

U Ekvadoru se uskoro mogu očekivati slične akcije. Najverovatnije će Rafael Korera, bivši ministar za privredu, biti izabran za novog predsednika. On dobro sarađuje sa Čavezom, a kao protivnik Novog svetskog poretka izaziva strahopoštovanje25. Potrebna je zaista velika hrabrost i snaga za otpor Novom svetskom poretku. U prošlosti je samo nekoliko južnoameričkih vođa sakupilo tu hrabrost. Sadašnje južnoameričke vođe znaju šta ih čeka!

25

Iz ličnog razgovora i korespodencije autora sa Rafaelom Korerom.

Uspostavili su kontakt zahvaljujući dugogodišnjem prijateljstvu između Rafaela Korere i autorove žene i njenog brata.

Glava 4 ISTORIJA BALKANA Samo mali broj Evropljana poznaje istoriju Jugoslavije. Ipak većina smatra, iako nema skoro nikakvo predznanje, da je u stanju da razume i donese sud o problemima u toj zemlji. Međutim o njima može da govori jedino dobar poznavalac istorije Balkana.

Rimljani su počeli sa osvajanjem Balkana tri veka pre nove ere, da bi ga potpuno osvojili do15. godine nove ere. Sagradili su mrežu puteva koja je predstavljala važnu trgovačku vezu sa Azijom. Duž njih nikli su gradovi: Siscia (Sisak), Naissus (Niš), Scupi (Skoplje) i drugi.

Starosedeoci (Iliri, Tračani) su pokoreni i romanizovani.

Car Konstantin sagradio je Konstantinopolj(Carigrad) 330.godine.

Nastavio je sa širenjem rimske tradicije, ali je bio pod jakim grčkim uticajem.

Granica koja je nastala podelom Rimskog carstva (395. godine) na Zapadno i Istočno (Vizantija) odigrala je važnu istorijsku ulogu na Balkanu. Pružala se od reke Save, duž Drine sve do obale Jadranskog mora, tačnije do iznad Kotora. Uprkos podeli, ove dve novonastale države zadržale su dobre odnose i međusobno su se pomagale.

Krajem sedmog veka slovenska plemena naselila su oblast između Jadranskog i Crnog mora i potisnula rimsko stanovništvo. Srbi i Bugari osnovali su svoje države u predelu koji je pripadao Istočnom rimskom carstvu i pretrpeli veliki uticaj vizantijske kulture. Karlo Veliki potčinio je 784 godine Slovence, a kasnije i Hrvate koji su bili pod uticajem Rima. Do velikog raskida između Konstantinopolja i Rima došlo je 1054 godine, kada je Konstantinopolj postao centar pravoslavne crkve i verska opozicija Rimu.

U desetom veku Hrvati su osnovali svoju državu koja je već 1102 godine potpala pod austrougarsku vlast. U dvanaestom veku Srbiji je Vizantija priznala nezavisnost i u vreme cara Dušana prostirala se od grčkog Olimpa pa sve do Beograda.

Pre otprilike šest vekova Turci su počeli da prodiru u Evropu i da je osvajaju. Zbog užasne svireposti bili su strah i trepet za lokalno stanovništvo, koje im je ipak pružalo snažan otpor, pogotovu na Balkanu. Odlučujuća bitka odigrala se 1389 godine na Kosovu, u srcu Srbije: vojska od oko 80.000 vitezova, srpskih plemića i drugih hrišćana koju je predvodio srpski knez Lazar suprostavila se mnogobrojnijoj otomanskoj vojsci. Tu se nije branila samo Srbija, već cela hrišćanska Evropa. Mnogo je žrtava palo, poginulo je celokupno srpsko plemstvo, a među njima i knez Lazar. Bojno polje je bukvalno bilo prekriveno obezglavljenim telima. U toku bitke jedna mala grupa srpskih vitezova uspela je da se probije do neprijateljskog logora i ubije turskog cara Murata. Turci su počinioce uhvatili i odrubili im glave.Bitka je ipak izgubljena, ali je turska vojska privremeno zaustavljena. Mnogi teolozi smatraju južni deo Jugoslavije mestom najvećeg hrišćanskog mučenistva u Evropi. Kosovo je takođe bilo i centar srpske države i srpske pravoslavne crkve. Zbog svega toga Kosovo je već 600 godina za Srbe sveta zemlja. Sam poraz dobio je mitsko značenje i svake godine, 28.juna, slavi se bitka na Kosovom Polju.

Turci su 1453 godine osvojili Konstantinopolj, pravoslavni duhovni i kulturni centar, promenili mu naziv u Istanbul i proglasili ga glavnim gradom Otomanske imperije. Tako je propala jedna velika civilizacija, a zastava sa polumesecom i sabljom vijorila se od severne Afrike i Sirije pa sve do austrijske granice. Sulejman Veliki, najmoćniji turski sultan, vladao je od 1519 do 1566 godine. Osvojio je Beograd 1521, a 1526 godine i Mađarsku.

U međuvremenu, kako su Turci nadirali ka severu i zapadu, tako je narod masovno bežao u Hrvatsku26. Predeo koji su oni naselili kasnije je nazvan Vojna Krajina. Naime, pošto je opasnost od Turaka pretila i Austrougarskoj carevini, Habzburgovci su potražili pomoć od susedne Srbije; tako se u oblasti Vojne Krajine nastanilo još nekoliko desetina hiljada Srba koji su zajedno sa Srbima izbeglicama sa Kosova smeštenim duž Save, formirali odbrambenu liniju protiv otomanske vojske. Zahvaljujući njima zaustavljeno je dalje širenje turske imperije27.

26

Hrvatska nije u to vreme bila nezavisna džava zeć u sklopu Habsburške monarhije.

27 Od tada su Srbi ostali u Krajini, a od austrougarskih vlasti dobili su nezavisan status. Vremenom je broj srpskog stanovništva u toj oblasti dostigao preko milion Međutim posle 1945 godine stanovništvo je prepolovljeno.

Većina njih nastradala je u hrvatskim koncentracionim logorima.

Sultan Sulejman Veliki pokušao je 1530 godine da osvoji Beč. Usledila je teška,ogorčena borba, ali je Sulejman na kraju morao da prizna poraz i da se povuče. Zahvaljujući Srbima srce hrišćanske Evrope je odbranjeno, ali je zato ceo Balkan bio potčinjen. Samo su Crna Gora i Dubrovnik uspeli da sačuvaju samostalnost.

Turci, međutim, nisu odustajali od pokušaja da prošire carstvo; štaviše smatrali su to svojom verskom obavezom. U sedamnaestom veku otomanska vojska našla se ponovo pred vratima Beča. I ponovo je morala da odustane. Austrougarska je povratila izgubljene teritorije, a princu Eugenu uspelo je čak da na kratko oslobodi i Beograd. Česte bune, pogotovu u oblastima gde su živeli Srbi, dovele su do krize u turskoj carevini. Rat sa Rusijom konačno je poljuljao imperiju i ona je počela polako da slabi, da bi 1918 godine definitivno prestala da postoji.

Rusi su želeli da imaju izlaz na Jadransko more i kontrolu nad bosforskim moreuzom. U doba Sultana Murata II Turska više nije bila snažna imperija, te je Srbiji, Grčkoj i Moldaviji uspelo da se za vreme njegove vladavine oslobode. Rusija je u tome videla šansu da učvrsti svoj položaj na Balkanu. Ruski ideal bio je stvaranje velike Bugarske koja bi sarađivala sa Rusijom. Međutim Austrougarska i Velika Britanija onemogućile su ruske planove time što su podelile Bugarsku.

U Srbiji je 1903 godine na vlast došao kralj Petar I. Zalagao se za stvaranje jake države koja bi u svoj sastav uključivala Sloveniju i Hrvatsku. Austrougarska, naravno, nije imala nameru da se odrekne vlasti nad tim teritorijama i nastupila je veoma ratoborno prema Srbiji.

To je dovelo do konflikta izmedu Austrougarske i važnog srpskog saveznika, Rusije, koja je u međuvremenu postala velika sila. Već zategnuta situacija se još više zaoštrila kada je1908 godine Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu.

Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka definitivno su se, 1912 godine, oslobodile od Turaka i time okončale njihovu četvorovekovnu vladavinu u Evropi. Godinu dana kasnije, 1913, došlo je do nesuglasica između Srbije i Bugarske zbog Makedonije. Bugarska je izgubila i morala je da odustane od Makedonije, a Srbija je udvostručila svoju teritoriju i postala značajna balkanska zemlja. Zajedno sa Crnom Gorom težila je ujedinjenju južnih Slovena.

Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina bile su i dalje u sastavu Austrougarske.

Austrijski prestolonaslednik, princ Ferdinand, posetio je anektiranu Bosnu i Hercegovinu na Vidovdan 28. juna 1914. Provokacija nije ostala bez odgovora: na njega i njegovu ženu izvršen je u Sarajevu atentat što je poslužilo kao povod za izbijanje prvog svetskog rata koji je, inače, već unapred bio pripreman, a mnogi međusobni ugovori već tajno potpisani.

Ovaj rat predstavljao je važan korak ka uspostavljanju Novog svetskog poretka. Izjava Nauma Goldmana iz1915. ne ostavlja nikakvu mogućnost da je u pitanju uobrazilja: “Suština istorijskog cilja i zadatka našeg vremena je sledeća: postići jedan novi svetski društveni sistem u kome će čovečanstvo biti na drugačiji način regulisano. Ovaj proces sastoji se iz dva elementa: naime, prvi je poništavanje ‘postojećeg poretka’, a drugi uspostavljanje ‘novog’. Pre svega potrebno je poništiti sve postojeće granice i celokupni sistem dokumentacije, kao i sve socijalne slojeve i sve društvene karike koje čine osnovu starog sistema.

Pojedincu treba preseći vezu sa sredinom kojoj pripada, a nijedna se tradicija ne sme više smatrati svetom.”28 I zaista: rat je dramatično promenio lice Evrope, potpuno u skladu sa planom vodećih sila. Srušene su četiri carevine, a iz ruševina su nikle nove države. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je jedna od njih.

Njom je vladala srpska dinastija Karađorđevića.

Nova kraljevina suočila se sa mnogo problema. Dogovori o strukturi države nisu postajali, a trebalo je uskladiti razne veroispovesti i različita jezička područja. Na Vidovdan, 28. juna 1921. godine, prihvaćen je ustav po kome su Srbi dobili više prava u odnosu na Hrvate i Slovence.

U to doba Makedonci su se zvali južni Srbi. Hrvati se nisu slagali sa time da su Srbi u povlašćenom položaju; tako su, na primer, Srbi zauzimali sve ministarske i generalske položaje. Taj hrvatski otpor razvio se u fašistički ustaški pokret.

Jedan crnogorski poslanik ubio je 1928 godine vođu hrvatske Seljačke partije, Stepana Radića. Tim povodom kralj je proglasio ustav nevažećim, dekretom pruzeo svu vlast, zabranio rad političkih partija koje su mu se činile opasnim i uveo strogu cenzuru. Kraljevina Srba, 28

Nahum Goldman, Der Geist des Militarismus, Stittgard-Berlin 1915, 37

Hrvata i Slovenaca promenila je ime u Kraljevina Jugoslavija. Država je podeljena u više pokrajina: Slovenija, Hrvatska, Slavonija, Banat (Vojvodina), Srbija, Crna Gora, Dalmacija i Hercegovina. I pored autonomne uprave u ovim oblastima, koja je naravno važila i za Hrvatsku, međusobne nacionalne suprotnosti nisu mogle da se razreše.

Hrvatska se u okviru Jugoslavije borila za suverenost.Glavna ličnost bio je Ante Pavelić. Pošto je doktorirao (1915), postao poslanik grada Zagreba (1922) i član skupštine Jugoslavije (1928), Pavelić je osnovao hrvatski pokret orpora. Posle prvih napada uperenih protiv projugoslovenskih Hrvata 1929, pobegao je u inostranstvo. U njegovom odsustvu jugoslovenski sud ga je osudio na smrt. U Italiji, uz pomoć Musolinija, Pavelić je osnovao Ustašku hrvatsku revolucionarnu organizaciju. Cilj ove organizacije bio je otcepljenje Hrvatske i stvaranje nezavisne države. Tako su ustaše uspele da 1934. godine ubiju kralja Jugoslavije Aleksandra I i francuskog ministra spoljnih posalova Bartua.

Ovaj događaj imao je velike posledice po srednju i južnu Evropu. U Beogradu je maloletni sin ubijenog kralja došao na presto.

Jugoslovenske vlasti su 15. oktobra za ubistvo kralja zvanično okrivile hrvatske nacionaliste. Vođa ustaša Ante Pavelić po drugi put je u svom odsustvu osuđen na smrt. Italija ga nije izručila, već ga je stavila u kućni pritvor.

Pavelić je u memorandumu1936. pokušao da nemačkim vlastodršcima skrene pažnju na podudarnosti između nacional-socijalizma i hrvatskog nacionalizma, ali je Hitleru u tom trnutku bilo važnije da održi dobre odnose sa Jugoslavijom. Musolini je 1940 godine stupio u kontakt sa Pavelićem radi pregovora o eventualnom hrvatskom otcepljenju koje bi dovelo do toga da Hrvatska postane kraljevina, ali pod italijanskim protektoratom. Međutim Hitler ovaj plan nije odobrio.

Državni udar koji se desio u Jugoslaviji 27. marta 1941, i Hitlerov plan da napadne Jugoslaviju, Paveliću su dobro došli. Već 28. marta 1941. obavio je pregovore sa Musolinijem o stvaranju hrvatske države koja će biti usko povezana sa Italijom. Pavelić je došao iz Italije u Karlovac 13. aprila 1941. Slavko Kvaternik, bivši poručnik u kraljevskoj vojsci, koji je 10. aprila proglasio nezavisnost Hrvatske, priključio se Paveliću.

Italija je zvanično priznala Hrvatsku kao nezavisnu državu pošto je Pavelić obećao da će se u Dalmaciji poštovati ‘italijanska prava’, odnosno, da će obala pripasti Italiji. Novoj hrvatskoj državi pripala je i

Bosna i Hercegovina. Pavelić se proglasio Poglavnikom, preuzeo vlast u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a Zagreb je postao glavni grad.

Hitler je, kako je unapred i bilo dogovoreno, prepustio Italiji političku odgovornost za Hrvatsku. Tako je Dalmacija 7. maja 1941. zvanično pripala Italiji, a vojvoda od Soleta imenovan je za kralja Hrvatske. Sa svoje strane Italija se obavezala rimskom konvencijom od 18. maja 1941 da će snositi odgovornost za nezavisnost Hrvatske. Jedan deo hrvatskog stanovništva nije se slagao sa ovim Pavelićevim ustupcima, zbog čega je 300.000 Hrvata izručeno Italiji.

Da bi popravio svoju reputaciju Pavelić se pribiližio Nemačkoj; 7. juna 1941. susreo se sa Hitlerom i odlučili su da vojno i ekonomski sarađuju.

Tako je Hrvatska učestvovala sa dve divizije u nemačkom napadu na Rusiju. Ustaše su postale deo SS trupa, što je povećalo Pavelićevu vlast.

Svi ministri bili su dužni da daju ustašku zakletvu. Podignuti su koncentracioni logori za Jevreje i Srbe. Nezavisna Država Hrvatska brojala je 6,5 miliona stanovnika od kojih su 3,4 miliona bili Hrvati, 1,9 miliona Srbi, 700.000 muslimani i 150.000 Nemci. Hrvatska je sprovodila surovu i nasilničku politiku prema manjinama. Pogotovu su Srbi stradali i bili žrtve represalija. Zahvaljujući nacistima u Hrvatskoj je vladao režim čiji je zvanični zadatak bio da se jedna trećina Srba ubije, jedna trećina pokrsti, a jedna trećina progna. Srbima su oduzeta sva prava, između ostalog i korišćenje ćiriličnog pisma, i pogotovu srpskog jezika.

Pavelić se obraćao svojim trupama ovim rečima: “Onaj koji nije u stanju da nožem izvadi dete iz majčinog stomaka - ne može se smatrati dobrim Ustašom.”29 Hiljade Srba je stradalo tako što su ih, često još žive, nabijali na kuke za meso i to prvo decu, pa žene i na kraju muškarce. U mnogim selima nađene su bebe nabijene na ražanj. Sa njihovim malim udovima zgrčenim od bola, visili su kao insekti probodeni iglom30.

Mnogi Srbi zaklani su specijalnim nožem ili testerom. U koncentracionom logoru u Jasenovcu komandanti su organizovali takmičenja za najboljeg koljača. One koje ne bi zaklali, često bi žive bacali u kamene pećnice. U pećima je bilo mesta za 600 ljudi. U prvim

29 30

Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz 1993, 40.

Ibid, 41.

mesecima 1942 godine, masovno su na ovaj način stradala jevrejska deca31.

Ratni izveštač Kurcio Malaparte (pravo ime mu je bilo Kurt Erih Sukert) bio je očevidac razaranja u Srbiji i Hrvatskoj. U svojoj knjizi Kaputt Malaparte navodi sledeći razgovor između Pavelića i italijanskog ministra Kasertana. “Dobrota i pravda će vladati nad hrvatskim narodom, a ja sam ovde da to jemčim.” Dok je Pavelić ovo govorio, Kasertano je gledao u korpu punu sluzave mase koja je stajala na radnom stolu levo od Pavelića. Pomislio je da se radi o plodovima mora.

Pavelić mu je prineo korpu i rekao: “Ovo je poklon od mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.”32 Srbi su nalazili utočište među četnicima ili partizanima. Već u proleće 1942 Pavelić je izgubio političku nadmoć u južnoj i istočnoj Bosni i Hercegovini, ali je pred kraj rata broj srpskih žrtava iznosio pola miliona, među kojima je bilo 300 pravoslavnih sveštenika i pet vladika.

Pavelić je promenio vladu 6. oktobra 1942, ali se time kriza nije smanjila. Vojna vlast prešla je u ruke Nemaca. Iako se ulaskom saveznika u Italiju septembra 1943, Pavelićeva država proširila do Jadranskog mora, pravi pobednici u ovom ratu bili su partizani, kojima je uspelo da zaplene velike količine italijanskog oružja, a kasnije i da zauzmu veliki deo zemlje.

Nemački porazi istovremeno su bili i hrvatski porazi. Na kraju rata više od sto holjada Hrvata izručeno je Titu. Pavelić je pobegao u Italiju.

Umro je 1959 godine u Madridu.

Još jedan osvrt na 1941 godinu Kraljevina Jugoslavija stupila je 25. marta 1941 u savezništvo sa silama osovine. Pakt je potpisao predsednik vlade Cvetković. U novinama je pisalo: “Pregovori o zajedničkim interesima protekli su u duhu tradicionalno prijateljskih odnosa između Nemačke i Jugoslavije.”

31

Solidair, 24. avgust 1994.

Erve Lorijer, Assasins au nom de Dieu, Pariz 1993, 40. Kaputt je jedna od najpoznatijih knjiga protiv rata. Pojavila se u Holandiji 2005 u izdanju Arbajderspers.

32

Jugoslovenski narodi, pogotovu Srbi, nisu prihvatili ovaj pakt.

Komunisti su organizovali demonstracije koje su počele prvo u Kragujevcu 26. marta, a zatim se proširile na celu zemlju. Ljudi su uzvikivali: “Bolje rat nego pakt” i “Bolje rob nego grob”. Antinemački raspoloženi učenici i studenti sa srpskim i engleskim zastavama u rukama, preplavili su ulice Beograda i drugih gradova. Demonstracije su bile tako masovne da su 27. marta dovele do državnog udara. Grupa engleski orijentisanih srpskih oficira i političara srušila je postojeću pronemačku vladu. Knez Pavle je napustio zemlju, a maloletni prestolonaslednik Petar I krunisan je za kralja. Cvetkovića je zamenio komandant vazduhoplovstva, general Dušan Simović, koji je znao da odmah mora da interveniše da bi sprečio građanski rat. Sa Rusijom je sklopio sporazum o prijateljstvu, Hitlera je obavestio da prihvata pakt, a sa Englezima je pregovarao o oružju.

Hitler je međutim već 27. marta odlučio da napadne kraljevinu Jugoslaviju, zbog čega je bio primoran da za najmanje četiri nedelje odloži ‘Operaciju Barbarosa’, planirani napad na Rusiju. Nemci su bez objave rata 6. aprila 1941 napali Jugoslaviju. Hitler je proglasio Srbiju najvažnijim neprijateljem na Balkanu. Sa jugozapada Bugarske i iz pravca Klagenfurt-Grac, dvanaesta i druga nemačka divizija nadirale su ka Skoplju, Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Jugoslovenska vojska takvoj sili nije bila dorasla i u roku od šest dana zemlja je kapitulirala. General Simović i sedamnaestogodišnji kralj Petar izbegli su prvo na Srednji istok, a zatim u London.

Nemačka i Italija podelile su Sloveniju, Hrvatska i Bosna i Hercegovina formirale su 10. aprila 1941. Nezavisnu Državu Hrvatsku, Srbiju su okupirali Nemci, Crnu Goru Italijani, Makedoniju Bugari, a Bačka i Baranja dodeljene su Mađarskoj. Tako je Hitler postigao svoj cilj: Jugoslavija je rasparčana.

Komunistička Partija Jugoslavije, pod Titovim vođstvom, donela je 4. jula 1941. godine odluku da započne borbu protiv okupatora. Već u jesen te godine partizanska vojska brojala je 14.000 boraca koji su imali kontrolu nad nekoliko gradova. Draža Mihajlović bio je komandant četnika (kraljevske vojske) koji su u Šumadiji takođe započeli borbu protiv Nemaca. Obe vojske težile su istom cilju: slobodnoj i nezavisnoj Jugosalviji. Na žalost ove dve vojske borile su se radi vlasti i jedna protiv druge. Jedna je želela slobodnu, komunističku državu, a druga kraljevinu! U celoj zemlji vodio se ogorčeni rat; partizani protiv četnika

i ustaša, četnici protiv partizana i Ustaša, Ustaše protiv muslimanskih fašista koji su takođe ratovali i protiv četnika. U ovoj opštoj zbrci četnicima je uspelo da toliko ugroze nemačku vojsku da su Nemci bili prinuđeni da pošalju 1942 iz Grčke, Francuske i sa Istočnog fronta tri divizije u Jugoslaviju i tu ih stacioniraju.

Josip Broz osnovao je novembra 1942 u Bihaću Antifašističko veće za narodno oslobođenje Jugoslavije. Partizani su trpeli velike poraze, ali su ipak pred kraj rata upeli uz pomoć Rusa da oslobode Beograd, a kasnije i Zagreb. Došao je trenutak za stvaranje nove države. Tito je uz saglasnost saveznika 7. marta 1945. godine formirao privremenu vladu Jugoslavije, a 11. marta održani su izbori (žene su tom prilikom po prvi put dobile pravo glasa) na kojima je Tito pobedio sa 90,84% glasova. Tito je proglasio Narodnu Republiku Jugoslaviju koja je kasnije dobila naziv Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. U novoj državi vodilo se računa o činjenici da narodi SFRJ imaju različitu istorijsku prošlost.

Godine 1946. na snagu je stupio novi ustav po kome je šest republika ulazilo u sastav Jugoslavije: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Srbija sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom. Tito je uspeo da njegova zemlja ostane blokovski neopredeljena, i birao politički put između kapitalizma i socijalizma. Jugoslovenska skupština sastojala se iz dva veća: jedno veće činili su članovi birani na opštim izborima, a u drugom su bili predstavnici svih nacionalnosti koji su birani na nivou republika. Šesdesetih godina prošlog veka došlo je do masovne albanizacije Kosova; to je bilo moguće zahvaljujući autonomnom statusu pokrajine.

Tako je Priština dobila sopstveni univerzitet, a Kosovo široku samoupravu.

Tito je umro 1980 godine u Sloveniji. Telo mu je prebačeno u Beograd gde je uz povorku od dva miliona ljudi i sahranjen.

Jugosloveni su predstavljali, uprkos etničkim i verskim razlikama, čvrstu zajednicu zasnovanu ne samo na jeziku već i na bogatim zajedničkim tradicijama, mešovitim brakovima, porodičnim i prijateljskim vezama i zajedničkim aktivnostima. Sve to moglo se samo veoma oštrim nožem preseći.

Glava 5 SLOVENIJA, HRVATSKA I BOSNA I HERCEGOVINA Geopolitička situacija Jugoslavije promenila se drastično kada je 1991 godine došlo do raspada Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Na Balkanu, koji je oduvek spadao u nemačku interesnu sferu, osnažena nemačka imperijalistička politika videla je nove mogućnosti. A Vašingtonu se pružila odlična prilika da zemljama bivšeg Istočnog bloka nametne kapitalizam. Sjedinjene Američke Države postale su najveći pristalica nezavisne Bosne i podržavale su albanski nacionalizam, a kasnije, i separatističku vojsku na Kosovu.

Svaki rat odvija se prema određenim psihološkim principima.

Ekstremističke ideologije, izdizanje sebe iznad drugih i demonizovanje protivnika neodvojivi su elementi bilo koje oružane borbe. I, naravno, dozvoljena su sva sredstva da bi se ostvarili ideali one strane kojoj pripadamo, jer je ona jedina u pravu.

Svako ko pažljivo proučava uzroke krize na Balkanu, ne može a da ne uvidi da Sjedinjene Države, Nemačka i NATO snose najveću odgovornost za razaranje Jugoslavije. Svaki njihov korak predstavljen kao takozvana politička odluka, doveo je samo do još žešćeg rsplamsavanja rata i etničkog konflikta. Svi poznavaoci tog područja upozoravali su da će raspad jugoslovenske federacije sigurno dovesti do građanskog rata, a osnivanje posebnih nacionalnih država do etničkog čišćenja.

Međunarodni monetarni fond je nekoliko godina pre raspada SFRJ naredio zamrzavanje ličnih dohodaka u Jugoslaviji. S obzirom da su cene i dalje rasle, ova mera dovela je do dramatičnog pada prihoda33.

Politika Svetske banke pomogla je sa svoje strane da u toku 1989. i 1990. godine bankrotira viže od polovine jugoslovenskih banaka.

Prema zvaničnim statističkim izveštajima u istom periodu bankrotiralo je 1100 preduzeća zbog čega je 625.000 ljudi ostalo bez posla. Ali Svetska banka još uvek nije bila zadovoljna; zato se pobrinula da septembra 33

Mišel Colon, Blefiranje - velike sile, Jugoslavija i budući ratovi, Berhem 2000, 234

1990 prestane sa radom još 2.500 preduzeća i 1,3 miliona radnika izgubi posao. Tako se za samo dve godine ugasilo dve trećine radnih mesta u Jugoslaviji. A zatim su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka bez ikakvog prethodnog upozorenja zamrzle sve kredite i prekinule sve tgovačke ugovore sa Jugoslavijom.

Ovaj fatalni paket mera koji je Jugoslavija pretrpela zasniva se na dvadeset tri odrednice koje su 5. novembra 1990 u Sjedinjenim Državama dobile formu zakona 1191 Foreign Operation Law101/51334.

Ovaj zakon sadrži propise i pravila za ekonomsko uništavanje neprijateljskih vlada.

U novinama New York Times od 28. septembra 1990. objavljen je jedan tajni document CIA-e u kome se predviđa da će se Jugoslavija raspasti u toku sledećih osamnaest meseci. Godine 1991 Evropska zajednica prihvatila je politički kurs Sjedinjenih Država postavljajući sopstvene političke zahteve i mešajući se u interna ekonomska pitanja ove zemlje.

Ove prinudne mere izazvale su da se privredni sistem Jugoslavije raspadne munjevitom brzinom.

Već osamdesetih godina prošlog veka počelo se sa formiranjem i stručnim obučavanjem separatističkih grupa tako da bi, odmah posle jugoslovenske ekonomske katastrofe, bile upotrebljive na političkom frontu35. Hrvatski ‘Pokret za otcepljenje’ snabdevan je tajno oružijem i novcem. Prema rečima Džona Vitlija, stručnjaka za tajnu službu, oružje i municija stizali su iz Nemačke upakovani u sanduke humanitarne organizacije Caritas na kojima je pisalo: ‘Poklon od Nemačke Hrvatskoj’36. Najamnička vojska Military Professional Resources Inc. (MPRI), koja je inače pod kontrolom Pentagona, takođe je snabdevala vojnom opremom hrvatske oružane snage i obučavala njihove oficire.

Na hrvatskim izborima 1990 godine pobedio je Franjo Tuđman, inače ‘dobar’ poznavalac holokausta. Tako on u svojoj knjizi Bespuća povjesne zbiljnosti tvrdi da nije šest miliona Jevreja stradalo u Drugom svetskom ratu i da sami jevreji izazivaju mržnju time što sebe smatraju izabranim narodom. Dalje, piše da ozloglašeni Jasenovac nije bio koncentracioni već radni logor u kome su ljudi imali slobodu kretanja.

34

Ibid, 236 The London Independent, 6. 8. 1995 36 Die Zeit, 26. 6. 1992.

35

Takođe nije ubijeno 700.000 Srba nego 30.000, u kom slučaju se, smatra Tuđman, ne može govoriti o zločinu protiv naroda. U časopisu Jerusalem Post od 21. decembra 1991. stoji da je Tuđman izjavio sledeće: “Smatram se srećnim da moja žena nije ni jevrejka ni Srpkinja.”

Nekoliko meseci posle izbora, donesen je novi ustav kojim je Hrvatska proglašena suverenom državom čije stanovništvo čine samo Hrvati.

Vraćeni su nacionalni simboli iz ustaške države. Novi zakoni stvorili su osnovu za sveobuhvatno čišćenje u pravosuđu, policiji i vladi. Srbi nisu više imali pristup javnim službama, finansijskim ustanovama i medijima. Takođe, dobijali su otkaze u preduzećima kao i u turizmu37.

Zabranjeni su korišcenje ćirilice i pravoslavna crkvena služba.

Pošto je oživeo desničarski separatizam, organizovane su demonstracije protiv socijalističke federacije i istovremeno za proterivanje svih Srba iz Hrvatske38. Krajem 1990 oružani konflikti širom Hrvatske bili su svakodnevna pojava. Novi hrvatski ministar odbrane Martin Špegelj je 21. januara 1991. otvoreno najavio: “Od sada smo u ratu sa Jugoslavijom. Ma šta da se desi, ubijajte Srbe, na ulicama ili u njihovim kućama. Bacajte ručne granate ili prosto pucajte.”

I pored toga što su Srbi vekovima mirno živeli u Krajini i drugim delovima Hrvatske, o njima se o govorilo u medijima kao o područjima koja su okupirali Srbi. Hrvatski separatisti su 5. maja 1991. godine organizovali nasilničke demonstracije i zauzeli su vojnu bazu u Gospiću.

Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost 25. juna 1991. Dva dana kasnije slovenačke paramilitarne grupe hladnokrvno su poubijale pripadnike JNA na granici sa Austrijom i Italijom i zauzele karaule.

Prema povelji UN i opšte priznatim pravima svake zemlje, ovaj čin je klasičan primer oružane pobune protiv suverene države. Ta država je onda dužna da upotrebi sve mere koje joj stoje na raspolaganju da bi ponovo uspostavila pravni poredak.

Jugoslovenska armija ušla je u destabilizovano područje, opkolila Ljubljanu i zauzela sve karaule. Tada je slovenačka vlada izjavila da će na tri meseca zamrznuti status nezavisne države. JNA se povukla u kasarne. Deset dana kasnije jugoslovenska vlada odlučila je da se 37 38

Imanuel Gais i Gabrijele Intenman, Der Jugoslawienkrieg, Frankfurt 2002.

Frenk Hils, Das Chaos zur Jahrtousendwende, Durah 1999, 122.

jugoslovenska armija za tri meseca povuče iz Slovenije. Tako je kriza u Sloveniji rešena mirnim putem.

Dvadest šestog avgusta 1991 u Hrvatskoj je nastao pakao. Tuđmanova milicija u crnim uniformama, baš kao i njihovi ustaški prethodnici, lepila je na srpske kuće plakate sa tekstom: “Imate 48 sati da se iselite”.

Tuđman je sagradio 95 sabirnih centara, ali ne za Srbe. Registarskom broju mnogih Srba dodata je trojka – moderna verzija žute zvezde39.

Palili su im kuće, ubijali ih. Jedna sedamdesetčetvorogodišnja starica iz Krajine ubijena je tako što su je umotali u ribarsku mrežu, a zatim navukli automobilsku gumu preko nje i zapalili je.

Mnoge nesuglasice oko nerešenih teritorijalnih pitanja na području Jugoslavije bile su povod da JNA sa tenkovskim divizijama napadne Vukovar, ali to nije promenilo situaciju. Srpska vlada je 27. novembra zatražila od UN da pošalju plave šlemove.

Jedanaestog decembra 1991 Nemačka je priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske i time se postojeća kriza oko teritorijalne nesaglasnosti samo još više produbila.

Početkom 1992 godine Beograd je zahtevao postavljanje plavih šlemova duž linije fronta. Zagreb, bojeći se da će na taj način biti primoran na velike teritorijalne ustupke, zahtevao je stacioniranje plavih šlemova duž administrativnih granica Hrvatske.

Jugosolovenska vojska i hrvatska nacionalna garda sklopili su primirje januara 1992. godine. U februaru UN su poslale 14.000 plavih šlemova (UMPROFOR) da, kao mirovne snage, kontrolišu povlačenje JNA iz Hrvatske i demilitarizaciju tri srpske enklave.

Srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni plašilo se da će biti otcepljeno od Srbije i da će kao manjina morati da živi u hrvatskoj i muslimanskoj državi. Polovinom 1993.godine proglašena je Savezna Republika Jugoslavija koja je uključivala u sebe samo Srbiju i Crnu Goru, tako da su Srbi iz hrvatske Krajine i Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihove želje da pripadaju Srbiji, ostale isključene iz nove države.

39

Mišel Kolon, Blefiranje -Velike sile, Jugoslavija, i budući ratovi, Berhem 2000, 261.

Srbi su pod Tuđmanovim režimom bili stalna žrtva ekspropriacije i deportacije. Francuski pisac i istraživač P.M. Galio opisuje u svojoj knjizi Le song du petrol – Bosnie, Essai de Geopolitique kako su Hrvati na nemilosrdan način proterivali Srbe40.

Za propast Krajine Srbi krive Slobodana Miloševića. Krajiški vojni kapetan Dragan Vasiljković optužio je Miloševića i Srbiju za nezainteresovanost. Sam Milošević vršio je pritisak na Tuđmana i Milana Babića, krajiškog političkog vođu, da izmire nesuglasice. Više puta je u razgovoru sa Milanom Babićem potencirao: “Vi nemate drugog izbora do da živite zajedno.”41 Suočeni sa nasiliničkim oduzimanjem imovine i deportacijom, Srbi u Hrvatskoj počeli su da se naoružavaju42. Tako je građanski rat postao činjenica. Vojnom operacijom ‘Oluja’ avgusta 1995, uz podršku Sjedinjenih Država, hrvatska vojska zbrisala je Krajinu sa političke karte, a 300.000 Srba dalo se u zbeg; tri četvrtine srpskih kuća sravnjeno je sa zemljom. UN su se sa svoje strane pobrinule za autobuse kojima su Srbi iz zapadne Slavonije mogli da se ‘evakuišu’. Time su Ujedinjene Nacije podržale Hrvatsku u etničkom čišćenju!

Francuske novine Le Figaro nazvale su ovu deportaciju “padom poslednjeg srpskog uporišta”43. A evropski mirovni posrednik Bilt, koji se nije uplašio istine, govorio je o najvećoj humanitarnoj katastrofi posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da se hrvatskom predsedniku Tuđmanu mora suditi za ratne zločine44.

40

P.M. Galio, Le song du petrol-Bosnie, Essai de Geopolitique, Lozana 1996, 166/67. Takođe pogledati izjavu L.R. Tomsona, prevodioca plavih šlemova, u časopisu Time od 21. 6. 1993.

41 Đuzepe Zakaria, Mira Marković:Errinerungen einer Rote Hexe – Vierzig Jahre Leidenschaft und Macht der Seite Slobodan Miloševi, Frankfurt na Majni 2005, 94.

42 Sara Flaunders, Bosnia Tragedy, New York 1995, 15.

43 Le Figaro od 2. oktobra 1995; Srbi u Krajini su potomci Srba koji su napustili Kosovo zbog Turaka. Habsburgovci su ih prisilili da se nastane duž Save da bi služili kao štit protiv Turaka.

44 Mišel Kolon, Poker menteur-Les grandes puissances, la Ygoslavie et les prochaines guerres, Brisel 1998, 44.

U odlučujućim godinama izgledalo je kao da je Milošević spreman sve da uradi da bi sačuvao Jugoslaviju, a istovremeno i da odustane od nje.

‘Veliku Srbiju’ definitivno nije imao u planu.

Izjašnjavanje Bosanaca na referendumu u proleće 1992 za nezavisnost dovelo je konačno i do rata u Bosni i Hercegovini. Bosanski predsednik Izetbegović proglasio je Bosnu nezavisnom republikom 3. marta 1992.

Američki ekspert Džon Vitli tvrdi da je Nemačka preko svog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera aktivno podržavala otcepljenje Bosne45. Sedam godina kasnije, naime 1999, najamnička vojska MPRI priznala je da je u Bosni stacionirala stotinu bivših profesionalnih vojnika46.

Važno je znati da je i CIA odigrala značajnu ulogu u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini. Razne evropske novine pisale su da su se hrvatske i bosanske vojne jedinice obučavale u Sjedinjenim Državama47. Francuski časopis L’Humanite objavio je 18. 11. 1998. da CIA ne samo da je organizovala obuku, već je podsticala na ubijanja i zločine kako bi se provocirali Srbi. Slične akcije CIA je preduzimala i u Centralnoj Americi, na Haitima i u Avganistanu48.

Međunarodni Crveni krst izdao je dokument u kome se govori o 7.000 ubijenih Srba poreklom iz Sarajeva. Zločin su počinile Izetbegovićeve trupe. Taj dokument nikada nije objavljen širokoj publici49. Gotovo celokupno srpsko stanovništvo proterano je sa područja na kojima je vekovima živelo. Desetine hiljada je ubijeno.

U Ženevi su juna 1992 održani mirovni pregovori na kojima je izložen Vens-Ovenov plan po kome bi se Bosna podelila na muslimanski, hrvatski i srpski deo. Glavni grad bi bio pod upravom UN. Hrvati su plan prihvatili, ali su ga Srbi i muslimani odbacili. Srbi su zahtevali nezavisnu državu koja bi se eventualno spojila sa Srbijom. Milošević,

45

Die Zeit 26. 6. 1992.

Military Professional Resuorces,Inc, Personal Needs, MPRI: www. mpri.com.

47 The Guardian, 17. 11. 1994; The European 25. 11. 1994.

48 Mišel Kolon Bluf Poker – De grootmachten, Joegoslavie en de komende oorlogen, Berhem 2000, 352.

49 Le Soir 13. 10. 1993.

46

koji se nije slagao sa takvim zahtevima, distancirao se od vođa Srba u Bosni; štaviše najavio je da će čak uvesti i embargo.

Jugoslovenska vojska povukla se iz Bosne polovinom 1993. U novembru 1995 Milošević, Izetbegović i Tuđman potpisali su takozvani Dejtonski sporazum kojim je Bosna podeljena na hrvatskomuslimansi i srpski deo sa zajedničkom centralnom vladom u Sarajevu. Ni ovde nema traga od Milošecićeve težnje da stvori Veliku Srbiju za koju su ga zapadne sile na sva zvona optuživale.

U ovoj fazi podele Jugoslavije Milošević je uspeo da obuzda srpski nacionalizam, a da sam ne zauzme nijedan nacionalistički stav50. Iz njegovih zvaničnih govora može se zaključiti da je težio Jugoslaviji koja će se zasnivati na principima multunacionalizma i reformisanog ekonomskog optimizma51.

Govorilo se da će NATO trupe ostati u Bosni godinu dana. Međutim, od prvobitnih 60.000 vojnika, 20.000 je još uvek u Bosni. Izgleda da su okupacione snage više zainteresovane za pristup rudnom bogatstvu negoli za izgradnju same Bosne. Iz dokumenta se može zaključiti da su u Dinarskoj oblasti otkrivene rudne i naftne zalihe52. A glavni štab SAD ‘slučajno’ je, prema Dejtonskom sporazumu, smešten baš u toj oblasti.

Program za dalju izgradnju Bosne uključuje uglavnom ona pdručja na kojima se nalaze NATO trupe i nad kojima upravlja Zapad. Na osnovu Dejtonskog sporazuma, Sjedinjene Države i Evropa uspostavile su u Bosni jasan kolonijalni upravni poredak. Prema istom sporazumu, institut Breton-Vuds, kao i Evropska banka za razvoj koja je smeštena u Londonu, određuju u potpunosti ekonomsku politiku u tom području.

Prema članu 7 ovog sporazuma, direktora centralne banke Bosne i Hercegovine imenuje MMF i on ne sme biti niti državljanin Bosne i Hercegovine, niti bilo koje susedne zemlje. Vodeće položaje u bosanskom državnom aparatu zauzimaju stranci koje su odredile zapadne finansijske institucije53.

50

Dijana Džonstoun, bivši izdavač časopisa In These Times i izveštač za štampu ‘Zelenih’ u Evropskom parlamentu.

51 Robert Tomas Serbia under Milošević-Politics in the 1990s, London 1999, 34.

52 Die Weltbank, izveštaj o Ekonomskom razvoju 1991, Statisticher Anhang, tabela 1 i 2, Vašington D.C,1991.

53 Majkl Čosudovski, Washington Finances Ethnic Warfare in the Balkans, april 2001.

Glava 6 STVARANJE ANTISRPSKOG RASPOLOŽENJA Za vreme rata na Balkanu Srbi su u svetskim medijima predstavljeni kao novi nacisti. Optuženi su za genocid, silovanje, etničko čišćenje i koncentracione logore. Bili su odgovorni za potencijalni holokaust!

Pošto je svet ovo prihvatio kao činjenicu, nije bilo mesta sumnji u pravednost motiva Sjedinjenih Država i NATO-a; sve njihove odluke i akcije svet je video kao borbu dobra protiv zla. Kako je do toga došlo?

Kristina Amanpurs, izveštač za CNN, odigrala je u tome važnu ulogu.

Prva je počela sa zloupotrebom filmskih slika. U jednoj specijalnoj emisiji, dok je kamera prikazivala nekoliko teško unakaženih tela, čuo se komentar Basiunija, glavnog stručnjaka Ujedinjenih Nacija: “Srbi ubijaju sve što se kreće.” Naravno, svet je bio šokiran. Kasnije se ispostavilo da žrtve nisu bile Hrvati već Srbi koje su sekirama ubili Hrvati 1991 u Borovom Selu. Tako je Kristina Amanpurs upotrebila slike srpskih žrtava da ukaže na Srbe kao počinioce zločina.

Public Posle ove emisije, uz pomoć nekoliko biroa za informisanje javnosti (PublicRelations), stavljena je u pogon profesionalna propagandna mašina koja je za veoma kratko vreme ubedila javnost na čijoj strani treba da bude. Jedan od tih biroa bio je Ruder Finn Global Public Affairs sa sedištem u Vašingtonu. On je zaslužan za to što su svet obišli neverifikovani izveštaji o takozvanim srpskim zločinima, svesno predstavljenim na takav način da je asocijacija sa koncentracionim logorima, gasnim komorama, Aušvicom, silovanjima i etničkim čišćenjem bila neizbežna. Da bi se to postiglo, iskorišćeno je nekoliko stotina novinara, političara, akademika i predstavnika humanitarnih organizacija54. Žak Merlino, koji radi za francuski televizijski program TV 2, intervjuisao je u Parizu 11. oktobra 1993 Džejmsa Harifa, direktora informativnog biroa ‘Ruder Finn’. Tom prilikom Džejms Harif je priznao da je njegov biro bio plaćen da širi vesti u korist Hrvata i bosanskih muslimana. Štaviše rekao je sledeće: “Najviše sam ponosan 54

Žak Merlino, Les verites Yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire, Pariz, 1993, 127.

na činjenicu da smo uspeli da pridobijemo Jevreje. U pitanju je bila veoma osetljiva stvar. Hrvatsku i bosansku prošlost karakteriše strašan antisemitizam. Hrvati su za vreme Drugog svetskog rata bili uz Hitlera i ubili su u koncentracionim logorima mnogo Jevreja i Srba. Dakle, Jevreji su imali jake razloge da neprijateljski gledaju na Hrvate.

Promeniti taj neprijateljski stav bio je veliki izazov za nas.”55 Džejms Harif u ovom intervjuu bez okolišenja priznaje da je njegov biro svesno izmanipulisao nekoliko važnih jevrejskih organizacija kao što su B’nai B’rith, Anti Defamation League, American Jewish Committee i American Jewish Congress: “Početkom jula 1992 časopis Newsday objavio je članak o srpskim koncentracionim logorima. Odmah smo iskoristili ovu šansu. Upotrebili smo taj članak da predložimo ovim organizacijama da ulože protest Ujedinjenim Nacijama i da to objave u časopisu New York Times. Bio je to izvanredan potez. U očima javnosti, Srbi su preko noći postali novi nacisti. Jevreji su podržali poređenje Srba sa nacistima; imali smo savršenu sliku, a to je bilo važno jer su mnogi američki mediji u jevrejskim rukama.”56 Posle ovog, negativna slika o Srbima duboko se ukorenila. Belgijski pisac i novinar Mišel Kolon kaže da su zapadni mediji, da bi demonizovali Srbe, pogazili osnovne principe novinarske deontologije ( nauke o dužnostima ).

Primer 1: Početkom avgusta 1993 New York Times prikazuje fotografiju majke sa detetom uz propratni tekst da su dete u Posuju ubili Srbi. Međutim, u tom mestu borba se vodila između Hrvata i muslimana. U celom selu nije bilo nijednog Srbina57.

Primer 2: Šarl Neforž, u pratnji jednog prevodioca, bio je u Bosni gde je snimao emisiju za televizijski program RTL-TV1. Tamo su intervjuisali više ljudi.

55

Ibid, 129.

Ibid, 129.

57 Star Tribune, 17. 12. 1993.

56

Jedna starija žena kaže: “Veoma nam je teško da nabavimo namirnice.

Voda je odsečena, a ova zima se odužila i svakim danom je situacija sve teža.”

Prevod glasi: “Srbi su nas ostavili da pocrkamo kao psi.”

Ista žena nastavlja: “Situaciju nismo mogli da promenimo; nismo imali izbora.”

Prevod glasi: “Srbi su nas proterali i sve porušili.”

Primer 3: U martu je CCN prikazao jedno masovno ubistvo: četrnaest muslimana koje su navodno ubili Srbi. Kasnije se ustanovilo da žrtve nisu bili muslimani, već upravo Srbi58.

Primer 4: Poznati nemački izveštač Mikael Born morao je da odgovara pred sudom u Koblencu. Prodao je više od trideset dokumentaraca velikim televizijskim kućama. Radilo se uglavnom o falsifikatima. Potplaćivao je azilante sa Kosova da glume izbeglice. “Televizijske kuće su znale da su filmovi namontirani, ali su insistirali na ‘autentičnim’ slikama”, izjavio je Born59.

Primer 5: Peni Maršal snimila je 15. avgusta 1992 za ITN News emisiju o nepostojećem koncentracionom logoru u Trnopolju. Slika izmršavelog Fikreta Abdića obišla je svet. Ono što se za javnost prećutalo jeste to da Trnopolje nije bio logor već sabirni centar i da se u njemu nisu nalazili zatvorenici već izbeglice. Nemački novinar Tomas Daihman takođe je posetio Trnopolje i razotkrio istinu: bodljikava žica koju je Peni Maršal tako snimala da se dobijao utisak da su ljudi njome opkoljeni, opkoljavala je u stvari jedan mali prostor u kome se nalazila sama gospođa Maršal sa svojim snimateljima! Štaviše srpski predstavnici iz Banja Luke potražili su za Trnopolje pomoć od međunarodnog Crvenog

58 59

Ibid.

Le Soir, 25. septembar 1996.

Krsta. Fikret Abdić jeste bio ozbiljno bolestan, ali sve izbeglice na fotografiji se smeju pa i sam Fikret60.

Primer 6: U leto 1992 BBC je emitovao dokumentarnu emisiju o bosanskom muslimanu koji se navodno nalazio u srpskom koncentracionom logoru.

Kasnije se ispostavilo da je to bio Branko Veleć, penzionisani srpski oficir JNA, koji se nalazio u muslimanskom logoru61 : upravo suprotno od onoga što su slike i komentar sugerisali. Čista laž!

Primer 7: Časopis Newsweek objavio je 4. januara 1993. godine fotografiju koja je prikazivala leševe. Naslov je glasio: Postoji li način da se Srbi zaustave?

Kasnije je utvrđeno da je fotografija stara godinu dana , a da su žrtve Srbi ubijeni u Vukovaru62.

Primer 8: Vest da su Srbi 5. februara 1994 bacili granatu na pijacu u Sarajevu obišla je ceo svet. Kasnijom istragom utvrdilo se da Srbi nisu imali nikakvog udela u ovom zločinu. Lord Oven, bivši državni sekretar ministarstva spoljnih poslova u Londonu i poslanik Evropske Zajednice za Bosnu, piše u svojoj knjizi Balkan Odyssey da je vojska Alije Izetbegovića odgovorna za ovaj napad u Sarajevu, o čemu su i Ujedinjene Nacije bile obaveštene63. Ni u jednom TV dnevniku to nije pomenuto. Jedini cilj ovog napada na pijacu bio je da NATO dobije punu podršku javnosti za intervenciju u Bosni.

Sve vreme rata vodila se teška propaganda. Grupa hrvatskih oficira priznala je da je 1993 za hrvatsku televizijsku ekipu inscenirala srpsko bombardovanje Šibenika. Davo Škugor, viši oficir 113te hrvatske brigade, reagovao je ljutito: “Zašto se diže tolika prašina? Nema nijednog grada u Hrvatskoj gde se nisu koristili taktički trikovi.

Konačno, oni su neodvojivi deo strateškog planiranja. To je samo jedan

60

Mišel Kolon, Blefiranje – velike sile, Jugoslavija i budući ratovi, Berhem 2000, 48.

61 Star Tribune 17. decembar 1993.

62 Ibid.

63 Dejvid Oven, Balkan Odyssey, London 1996, 279-281.

primer u nizu strateĹĄkih, propagandnih akcija koje smo preduzimali za vreme rata64.

64

Diana DŞonston, izdanje Z – Magazines (Znet).

Glava 7 TAJNA SREBRENICE Pošto su Srbi bez teškoća osvojili Srebrenicu, muslimansku enklavu pod zaštitom trupa UN, o čemu je Zapad unapred bio obavešten, holandski plavi šlemovi zbratimili su se sa Srbima te su mirno posmatrali kako zatečene muškarce odvajaju od ostalog stanovništva Srebrenice. Tvrdi se da su ih Srbi, nešto kasnije, skoro sve streljali, njih nekoliko hiljada65.

Kao dokaz poslužila je fotografija masovne grobnice u Srebrenici koju su 13. marta 2000 pokazali srpskom generalu Krstiću, a zatim ga optužili za smrt osam hiljada ljudi. General Krstić osuđen je u Hagu na 46 godina zatvora.

Međutim, sada su nemačka državna dokumenta i neka druga istraživanja pokazala da ne postoji čvrst dokaz da je došlo do etničkog čišćenja i masovnog streljanja. U stručnim izveštajima stoji ( o čemu javnost nikada nije zvanično obaveštena ) da je u Srebrenici i oko nje nađeno 2.000 tela umesto 8.000. Pokušaji da se održi konferencija za štampu sa prikazivanjem fotomaterijala su već više puta propali. Zar nisu otkrića ovih naučnika predstavljala pravu priliku da se javnosti pruže stvarni dokazi? Čovek ne može a da se ne pita zašto rezultati ovih istraživanja stručnjaka nisu smeli da se publikuju. Možda zato što ne podržavaju stav Tribunala? Možda zato što uopšte ne pružaju dokaz da su general Krstić i njegovi vojnici pobili 8.000 ratnih zarobljenika? Možda zato što otkrivena masovna grobnica uopšte nije ratna grobnica? Možda je sve inscenirano?

Istraživacka grupa Srebrenica Research Group prezentovala je 11. jula 2005. u zgradi UN u Njujorku, izveštaj od 200 stranica pod naslovom Srebrenica i politika ratnih zločina (Srebrenica and the Politics of War Crimes). Ovaj izveštaj potpuno pobija zvaničnu verziju događaja u slučaju Srebrenica i iznosi nepobitne dokaze da se ona zasniva na dezinformacijama i manipulaciji. Taj izveštaj podneli su Filip Korvin, glavni stručnjak UN za koordinaciju i civilna pitanja, i Karlos Martins

65

Der Spiegel 2. juli 2001, 136.

Branko, koji je ispitivao vojne posmatrače UN iz Srebrenice. Obojica su u to doba bili u Bosni66.

Milošević je na početku suđenja 27. septembra 2002. godine u svom uvodnom govoru izjavio: “Želim da se u ime pravde obelodani istina o ovim nezamislivim zločinima. Iz sledeće informacije prizilazi da je Izetbegović iskoristio Srebrenicu za političke mahinacije. Prvoga jula 1995 došlo je do sastanka kod zvorničkog predsednika opštine, inače muslimana. U njegovoj kući Izetbegović je razgovarao sa dva predstavnika muslimanske vlade iz Sarajeva i sa predstavnicima vojske Republike Srpske. Samo što ovi zadnji nisu zaista bili pod komandom Republike Srpske već pod komandom francuske obaveštajne službe. I ova gospoda odlučila su da pregaze Srebrenicu. Niko drugi! Sve informacije ukazuju na to da ni general Mladić, ni general Krstić ništa o tome nisu znali. Ali su oni optuženi. Ta ista grupa najamnika, pod istim rukovodstvom, godinu dana kasnije je poslana u Zair da pruži podršku Mobutuu i uguši revoluciju. Ova grupa vojnika kupila je potrebno oružje za Srebrenicu. Francuski plan bio je da se rat u Bosni zaustavi NATO intervencijom. Povod za takvu intervenciju morao je da bude masovna egzekucija koja će se pripisati srpskoj vojsci i koja će oslabiti njenu poziciju u pregovorima. A prisustvo Ratka Mladića u Srebrenici potvrdilo bi njegovu odgovornost, tako da bi mogli da ga u Hagu osude za genocid. Međunarodna zajednica je na ovaj način mogla da preduzme mere. I tako je i bilo.”

Na suđenju u Hagu prikazan je 1. juna 2005. godine video film koji je trebalo jasno da pokaže vezu između Miloševića i Srebrenice. Taj film trebalo je da prikaže streljanje šest muslimana. Film nikada nije na televiziji prikazan u celini da bi se ‘gledalac zaštitio od potresnih slika;’ vidi se samo kako jedan čovek pada u travu pošto se prethodno čuo pucanj. Iako ovaj video ništa ne dokazuje, za Karlu del Ponte on je dokaz protiv Miloševića. Po njenoj neuobičajenoj logici jasno je da, ako su Srbi ubili šestoricu muslimana, onda su takođe ubili i 8.000 muslimana.

66

Ovo su imena nekih od ljudi koji pripadaju timu ‘Srebrenica Research Group’: Ed Herman-prof. univerziteta u Pensilvaniji, Džordž Bogdanič i Džordž Samjueli – novinari za BBC, Džonatan Ruper, Majkl Mandel – prof. međunarodnog prava na univerzitetu u Torontu, prof. Fil Hamond sa South Bank univerziteta u Londonu, dr. Milan Bulajić iz Fondacije za istraživanje genocida.

Milošević je sistematski poricao da je imao ikakvog udela u događajima vezanim za Srebrenicu. “Ovo je nasumice montiran video film bez ikakvog dokaza o mestu i vremenu,” rekao je Milošević. Takođe je veoma jasno objasnio da su UN umešane u ono što se desilo u Srebrenici, i zato su mnogi zapisnici sa suđenja strogo cenzurisani.

Srebrenica je bila bezbedna zona. Mirovne snage držale su se po strani. Štaviše, komandant holandskog bataljona Karemans nije dobio važdušnu podršku koju je zatražio od svojih francuskih kolega. Da li je to još jedan dokaz da su Francuzi umešani ili je to samo slučajnost? Po povratku u Holandiju Karemans je dobio unapređenje i hitno je premešten u SAD; na taj način izbegnuta su nezgodna pitanja novinara.

Svakoga ko čita ovu knjigu, zapanjiće dosledna pristrasnost Tribunala i javnih medija: ni jednog trenutka se ne spominje prava istorija Srebrenice, koju su muslimani natopili krvlju srpskog okolnog stanovništva. Ko tako nešto prećuti ne može se smatrati nezavisnim novinarem. Sa izrazom lica koji navodi na pomisao da se radi o ljudima od integriteta, ti novinari prodaju najlukaviju propagandu kao istinu, potpuno u skladu sa očekivanjima onih koji ih plaćaju, a da pritom ni za trenutak ne osećaju grižu savesti.

Ne želim da dođe do nesporazuma: s pravom su kritikovani Srbi zbog svog fanatizma u ophođenju sa manjinama u Bosni. Ali pre nego što je do toga došlo, muslimani su bar isto toliko bili surovi prema Srbima.

Nema sumnje da su srpske trupe, najverovatnije paramilitarne grupe, počinile jula 1995. godine strašne zločine. Ali radi se o eskalaciji nasilja i protivnasilja, jer i Hrvati su, kao i muslimani, prema mogućnostima, pljačkali, ubijali, silovali. Kao u svakom ratu, pa i u ovom, sve zaraćene strane snose krivicu za počinjena zlodela. Međutim, o srpskim žrtvama se ćutalo, dok se o muslimanskim preterivalo; a zastrašujuća činjenica da je ceo taj užasan rat nametnut spolja - i dalje se prećutkuje.

Slobodan Milošević je u dvočasovnom intervjuu koji je dao Elizabeti Vinmaut 1998. godine za časopis Washington Post rekao sledeće: “ Hrvati i muslimani nisu počinili manje zla od Srba. Radili smo sve što je bilo u našoj moći da sprečimo sve zločine.” Prema rečima Mire Marković svaki vojnik ili policajac, a bilo je takvih, koji bi počinio nasilnički eksces, bio je strogo kažnjen67.

67

Der Spiegel 6. avgust 2001, 118.

Glava 8 KOSOVO Poznato je da revolucije i ratovi ne počinju zaista onda kada se ispale prvi meci i prolije prva krv. Naprotiv, pažljivo se pripremaju unapred i izvode tačno prema utvrđenom planu. To važi i za rat na Kosovu.

Krajem 1995 Havijer Solana je izjavio: “Iskustva koja smo stekli u Bosni mogu poslužiti kao model za buduće operacije NATO-a.”

Džejms Huper, najvažniji čovek u Savetu za akcije na Balkanu (Balkan Action Counsil) – to je inače jedno od mnogobrojnih savetodavnih veća čija je funkcija određivanje strategije u bivšim republikama Jugoslavije koje su pod protektoratom NATO-a - rekao je 23. februara 1999. godine sledeće: “Balkan je oblast od strateškog značaja. Mi ćemo tamo zasigurno i to na duže vreme biti vojno prisutni.”68 Na predavanju za predstavnike NATO-a održanom 23. marta 1999. Klinton je izjavio: “Kosovo je ključ za dugotrajno partnerstvo između Sjedinjenih Država i Evrope.” A zatim je ravnodušno dodao: “Na to se svodi cela ta stvar sa Kosovom (Kosovo-thing).” Možda je ovde neophodno napomenuti da se satelitskim istraživanjem utvrdilo da se bogat izvor nafte nalazi ispod, kako je procenjeno, 15 milijardi tona zaliha uglja. U dubini kosovskog tla kriju se do sada još neobrađena ogromna bogtstva u mineralima i nafti. Stručnjaci tvrde da je Kosovo balkanski Kuvajt.

Ushtira Clirimtare Komtare U Jugoslaviji je 1997. godine iznenada počela da se oglašava oslobodilačka vojska Kosova – ‘Ushtira Clirimtare Komtare’ (UČK).

Njeni pripadnici provocirali su jugoslovensku vladu tako što su bacali bombe i granate na škole, restorane i trgovačke centre, a često i ubijali.

Američki poslanik za Bosnu, Robert Dželbard, je 22. februara 1998. godine nazvao UČK terorističkom organizacijom: “Ja prepoznam teroristu čim ga sretnem i ova gospoda su upravo to.”69 Američko ministarstvo spoljnih poslova izjavilo je: “UČK zlostavlja ili kidnapuje svakoga ko se usudi da se obrati policiji. Prete da će ubiti i zapaliti kuće 68 69

Die Zeit 22/99.

Katholiek Nederlandse Persbureau, Persartikelen 1999/2, 12.

svima onima koji odbijaju da se pridruže UČK. Dotle je došlo da većina seoskog stanovništva u regionu Štimlje, zbog neprekidnog maltretiranja, namerava da napusti svoje domove.”70 UČK je tvrdila da se bori za stvaranje nezavisne muslimanske države na Kosovu. A neki njeni pripadnici pozivali su na borbu za stvaranje Velike Albanije u čiji bi sastav ulazili Kosovo, Crna Gora i delovi Makedonije.

Naravno, Slobodan Milošević nije imao nameru da o tome vodi pregovore. Poslao je dodatne vojne i policijske snage na Kosovo da suzbije UČK. Njegov komentar je bio: “Nemam drugog izbora. Moja je dužnost da branim Kosovo kao deo suverene Jugoslavije.” U jednom intervjuu izjavio je sledeće: “UČK je počela sa pucanjem, ubijala je poštare i šumske čuvare, bacala bombe na kafiće i pijace. U ovoj situaciji reagovali smo onako kako bi reagovala bilo koja druga vlada.

Legitimno pravo svake države je da brani svoje granice. Niko nam to pravo ne može uskratiti.”71 Namera vođa Novog Svetskog Poretka bila je da uz pomoć UČK nađu način na koji bi zapadne zemlje mogle da zauzmu Kosovo i njime upravljaju. Katerina Semeri, ekonomista i stručnjak za Jugoslaviju, održala je na kongresu u Nirnbergu govor na temu ‘Rat na Kosovu i prikriveni razlozi NATO bombardovanja’, u kome je rekla da je Madlen Olbrajt lično dala UČK obećanje da će im NATO isporučiti oružje.

Britanska i američka obaveštajna služba naoružale su UČK. 72 Bivši DEA agent i pisac Majkl Levin izjavio je: “Punih deset godina naoružavali smo najopasnije elemente mudžahedinskog pokreta u Avganistanu. Sada to isto činimo sa UČK koja je povezana sa svakim postojećim kartelom droga, Interpolom, Evropolom i skoro svim evropskim tajnim službama. Rezultati istraživanja sindikata za borbu protiv droge direktno vode do UČK i albanskih bandi.”73 Kristifor Hil, šef američkog pregovaračkog tima, takođe je bio oštar kritičar UČK zbog njene uloge u trgovini drogom74. Tvrdio je da se UČK bavi švercom oružja, organizovanim kriminalom i, pre svega, trgovinom heroina u srednjoj i severnoj Evropi!

70

US State Departement 21. dec. 1998.

Intervju sa Miloševićem za BNeogradski forum nedelju dana pre njegovog hapšenja.

72 Uvodni govor odbrane Slobodana Miloševića, Hag 31. 8. 2004.

73 New American Magazine 24. maj 1999.

74 DailyTelegraph 6. april 1999.

71

U jesen 1998. godine novi američki poslanik za Balkan, Ričard Holbruk, fotografisao se sa predstavnicima UČK koji su nosili svoje uniforme i tako učinio da oni kao organizacija budu društveno prihvaćeni. Vrlo brzo posle toga UČK teroristi proglašeni su ‘borcima za slobodu’.

Zapadni mediji ćutali su o ovom čudnovatom preobražaju. Nisu komentarisali čak ni kada je američki ministar spoljnih poslova, Madlen Olbrajt, umesto umerenog Ibrahima Rugove, za rukovodioca albanske delegacije na mirovnim pregovorima u Rambujeu izabrala Hašima Tačija, predstavnika UČK75.

Prema izveštaju koji je Holbruk podneo na sednici NATO-a 13. oktobra 1998, razgovori između američkih pregovarača i srpske vlade pokazali su ‘jasne rezultate’. Holbruk i Milošević složili su se oko povlačenja jugoslovenske vojske i stacioniranja 2000 posmatrača OEBS-a.

U svom osvrtu na sporazum postignut između Holbruka i Miloševića američki državni sekretar spoljnih poslova, Išinger izjavio je sledeće: “U stvari mnogima je već u jesen 1998. godine bilo jasno da se radilo samo o privremenom rešenju da bi se dobilo na vremenu. Znali smo da bez efikasne vojne pretnje, a najverovatnije, i bez vojne intervencije, Milošević neće popustiti. Niko to nije znao bolje od samog Holbruka.”76 Mirovni pregovori u Rambujeu Neposredno pre pregovora u Rambujeu saznalo se da je Milošević saglasan da Kosovo dobije široku autonomiju. Međutim to je remetilo planove NATO-. Zato je Madlen Olbrajt uslovila jugoslovensku delegaciju dodatnim, za javnost tajnim, dokumentom AppendixB kojim bi, u slučaju da na njega pristane, Jugoslavija de facto potpisala okupaciju.

Kratak sadržaj Apendiksa B: •

75

Paragraf 6: NATO osoblje ima imunitet na teritoriji cele Jugoslavije te se ne može pokrenuti pravni ili sudski postupak ni protiv jednog saradnika NATO-a.

Zasluga Ašima Tačija na pregovorima u Rambujeu bila je da osbije svaki razgovor sa srpskom delegacijom.

76 Bundestagprotokoll 13. 11. 1998, 359. Takođe i TV programZDF:Chronik eines angekundigten 21. sep. 1999.

•

•

•

•

Paragraf 7: Jugoslovenske vlasti nemaju pravo da zaustave, ispituju ili uhapse bilo kog pripadnika NATO-a. U slučaju da greškom do toga dođe, jugoslovenske vlasti dužne su da momentalno datog saradnika NATO-a isporuče NATO organizaciji.

Paragraf 8: NATO trupama dozvoljena je neograničena sloboda kretanja kopnenim, vodenim i vazdušnim putem na teritoriji cele Jugoslavije. Štaviše NATO trupe mogu neograničeno da koriste teritorijalne vode i vazdušni prostor Jugoslavije.

Paragraf 10: Jugoslovenske vlasti imaju prioritetnu obavezu da svim raspoloživim sredstvima daju podršku NATO-u pri premeštanju trupa, vozila, brodova, aviona i ostale opreme u svim lukama, na svim aerodromima i svim putevima.

Paragraf 11: NATO je oslobađen plaćanja bilo kakvog poreza na korišćenje aerodroma, puteva, pruga i luka.

Nijedna vlada na svetu ne bi prihvatila ovakve uslove, pa ni jugoslovenska. Na ovaj način Jugoslavija je bila prinuđena da odbaci mirovni sporazum.

Posle pregovora u Rambujeu Ričard Holbruk obavio je u Beogradu još jedan razgovor sa Miloševićem, i to u četiri oka. Izjavio je da se sa Miloševićem ne može razgovarati. Sutradan u svim novinama mogla se videti fotografija na kojoj Holbruk sa širokim osmehom na licu predaje komandu Havijaru Solani.

Lord Gžilbert, britanski pomoćnik ministra odbrane za vreme rata na Kosovu, priznao je da je NATO namerno doveo do rata na Kosovu77.

Važno je ovde dodati da su se francuski predesednik Miteran i britanski premijer Džon Mejdžer dogovorili na samitu u Mastrihtu na koji način će doći do raspada Jugoslavije78.

Da je Rambuje predstavljao samo jedan korak u pripremi za rat potvrđuju i reči Džordža Keneja nadležnog za odsek za Jugoslaviju pri ministarstvu spoljnih poslova. Naime, izjavio je da mu je iz pouzdanih izvora poznato da su se američki predstavnici u Rambujeu ponosili time što su namerno postavili takve uslove koje Jugoslavija naprosto nije

77

NATO-rat je bio planiran, časopis Targets, avgust 2000, 2.

Mišel Kolon, Blefiranje- velike sile, Jugoslavija I budući ratovi, Berhem, 2000, 91.

78

mogla da prihvati79. I sama Madlie Olbrajt potvrdila je kasnije u svojim izjavama za štampu da je namerno izazvan neuspeh mirovnih pregovora u Rambujeu bio preludijum za bombardovanje Jugoslavije: “Srbima je bombardovanje bilo potrebno da bi se urazumili.”80 Priprema za rat Jugoslavija je surovo kažnjena zato što nije pristala da je NATO okupira.

Da bi se Jugoslaviji objavio rat trebalo je prethodno za to pridobiti javnost. U tu svrhu iskorišćen je Račak, medijski najekploatisanija laž.

U optužnici Tribunala stoji da su 15. januara 1999. godine srpska policija i jugoslovenska vojska napale selo Račak u opštini Štimlje. Selo je prvo bombardovano, a zatim je, kasnije toga jutra, u selo upala policija i počela da pretražuje kuće. Pucali su bez opomene u svakoga ko bi pokušao da beži. Srpska policija otkrila je u jednoj zgradi petnaest muškaraca koji su se tu krili i sve ih streljala na jednom brežuljku u okolini81.

Ovaj opis događaja u potpunosti odgovara izjavi Vilijama Volkera, tadašnjeg rukovodioca grupe posmatrača OEBS-a na Kosovu. Na dan tragedije Volker je otišao sa grupom novinara u Račak i odmah doneo konačan sud. Tridesetak minuta po dolasku dao je zvaničnu izjavu kojom je okrivio Srbe za smrt stanovnika sela. Dalja istraga po njegovom mišljenju nije bila potrebna. Narednog dana dao je sledeći kratak izveštaj o događaju: “Ima dokaza da su nenaoružane civile nasumice hvatali, ubijali, a neke su i unakazili.” U specijalnom izveštaju OEBS-a stoji da je ubijeno trideset dvoje odraslih muškaraca različite starosti na brdu severno od Račka , a nekoliko njih streljano je iz neposredne blizine. Dalje, ubijena su još četiri odrasla muškarca pri pokušaju bekstva, a u samom selu nađeno je još osamnaest leševa.

Tribunal je preuzeo ovaj ‘Specijalni izveštaj’ bez dodatnog istraživanja.

U časopisu Die Welt od 18. januara piše: “Srbija reskira još jedan rat na Balkanu.” A u novinama Suddeutsche Zeitung od 19. januara, stoji: “Tela su ležala na gomili: tridesetak muškaraca srednjih godina u 79

Ova izjava potvrđena je od strane Džima Džetresa, savetnika republikanaca u američkom senatu , časopis The Nation, juni 1999.

80 La Vanguardia, 17. mart 2000.

81 Haška optužba ovo definiše kao ‘ubistvo albanskih civila na Kosovu’.

civilu…. Jedan od preživelih ispričao je da su Srbi došli, saterali sve muškarce u gomilu, tukli ih i pretili im. Zatim su ih odveli van sela, u brdo.”

Diter Šreder izjavio je 19. januara 1999. godine za novine Berliner Zeitung sledeće: “Masovno ubistvo u Račku je samo početak. Slobodan Milošević će sada pokušati na svoj uobičajeni način da odredi budućnost Kosova – primeniće etničko čišćenje. A u Bosni je taj način, pre intervencije NATO-a, koštao 200.000 ljudskih života. Da li i sada najpre treba da umre stotinu hiljada ljudi?” Nemački ministar spoljnih poslova, Joska Fišer, izjavio je da bi odgovorni trebalo da imaju na umu da međunarodna zajednica ubijanje građanstva neće tolerisati.Bil Klinton je govorio o užasnom i ludačkom zločinu; NATO mora sprečiti da se tako nešto ponovi i izazove eskalaciju nasilja na Kosovu82.

Vilijam Volker pozvao je odmah iz Račka Vašington i NATO. Njegov predstavnik, Britanac Džon Drevinkjevič obavestio je vladu u Londonu.

Iako je bio vikend, zapadni politički centri reagovali su kao da su ovu vest očekivali. U novinama New York Times od 19. januara 1999, tvrdi se da se u nekim upućenim krugovima unapred znalo, još pre nego što je o tome obaveštena javnost, o incidentu u Račku, i da su vladini funkcioneri u Vašingtonu izjavili još dan ranije da očekuju odlučujuće događaje koji će odrediti dalje korake u vezi sa Kosovom. Madlen Olbrajt izjavila je u krugu svojih najbližih saradnika da se svakog trenutka može očekivati iznenadni kraj ‘mirnoj’ situaciji na Kosovu83.

Posle Volkerovog poziva Brisel je sazvao urgentan sastanak NATO predstavnika. Madlen Olbrajt je odmah počela sa puno žara da se zauzima za rat protiv Jugoslavije.

Lažiranje Već nakon dve nedelje posle incidenta u Račku, u kome je poginulo 45 kosovskih Albanaca, pojavili su se dokazi koji dovode u pitanje verodostojnost zvaničnog izveštaja. Francuska štampa bliže je razmotrila optužbe protiv Beograda i utvrdila je da Volker nije rekao istinu. 84 Film koji je za vreme napada na Račak snimila AP televizijska ekipa OEBS-a 82

Deutsche Welle, 16. januar 1999.

Ove renomirane američke novine pozivaju se na izjave anonimnog predstavnika vlade.

84 Mišel Kolon, Bluf Poker-De grootmachten, Joegoslavie en de komende oorlogen, Berhem 2000. 324-325.

83

ne slaže se sa Volkerovom verzijom događaja. Šta se stvarno desilo u Račku?

Visoki srpski funkcioneri objasnili su da je akcija sprovedena da bi se uhapsilo pet članova UČK koji su nekoliko dana pre toga ubili pet srpskih policajaca u okolini Račka. To je bio razlog što je srpska policija rano izjutra 15. januara opkolila Račak, inače uporište UČK. Mnogi još uvek misle da je Račak bilo jedno tiho miroljubivo planinsko selo sa nevinim, nenaoružanim stanovništvom. Šukri Buja, predstavnik UCK, potvrdio je svojim iskazom na zasedanju Tribunala da je ta predstava o Račku pogrešna. On je, naime, u to vreme bio regionalni šef UCČ za tu oblast i bio je glavnokomandujući nad najmanje 1.000 vojnika. Prema njegovom iskazu, UČK je u junu 1998. godine pozvala stanovništvo Račka u džamiju na sastanak i obavestila prisutne da UČK preuzima političku vlast u toj oblasti. I sami stanovnici sela su to potvrdili. U blizini centra vojnici UČK smestili su svoj garnizon. Oko pedesetak njih se tu stacioniralo, a ljudi iz sela su ih snabdevali namirnicama i drugom potrebnom robom. Od stanovnika Račka formirana je ‘civilna odbrana’. Njihov zadatak bio je da se pobrinu za rovove i osmatračnice. Štaviše, iskopan je i bunker za tešku artiljeriju.

Tako je Račak postao uporište odbrane UČK i zamka za neprijatelja.

Tajni put do glavnog štaba UČK vodio je takođe kroz ovu oblast. “Naša komletna sloboda kretanja u ovoj zoni zavisila je od tog puta”, izjavio je Šukri Buja na sudu u Hagu.

Prema rečima Čede Prlinčevića, glavnog predstavnika Jevrejske zajednice na Kosovu, američki i britanski tajni agenti su, pod okriljem OEBS-a, bili u stalnom kontaktu sa UČK nekoliko nedelja pre ‘masovnog zločina’ u Račku. Ovi agenti obučavali su pripadnike UČK u korišćenju NATO oružija koje je trebalo upotrebiti protiv jugoslovenske vojske. Drugim rečima, ovi ‘posmatrači’ OEBS-a radili su na transformisanju UČK u pravu oružanu i borbeno opremljenu vojsku koja će na Kosovu biti pod komandom NATO-a. Iz istih razloga izvestan broj pripadnika UČK prošao je kroz američku obuku u Albaniji85.

85 Zašto su Albanci napuštali Kosovo za vreme NATO bombardovanja – o čemu se zaista radilo, iz intervjua sa Čedom Prlinčevićem, predsednikom Jevrejske zajednice za Kosovo, iz časopisa Targets, mart 2000.

Džon Vitli, stručnjak u oblasti tajne službe, tvrdi da je ova skrivena podrška pripadnicima UČK zajednička akcija CIA-e i nemačke tajne službe, BND, a da je ideja nemačka. U časopisu Phönix od 2. aprila 1999. godine pisalo je da vojnici UČK imaju nemačke uniforme, nemačko oružje, a da finansijska sredstva delimično potiču iz trgovine drogom. CIA je pre bombardovanja Jugoslavije takođe imala važan udeo u naoružavanju i obuci UČK , što su njeni agenti i potvrdili za Sunday Times86. Činjenica je da su pripadnici UČK izvršili između oktobra 1998. i kraja januara1999. više od pet stotina atentata. U istom periodu, u prisustvu posmatrača OEBS-a, proterano je srpsko i crnogorsko stanovništvo iz trideset pet sela. Samo u prvih jedanaest dana 1999. godine pripadnici UČK izvršili su osamdeset terorističkih napada na policiju, vojsku i građanstvo.

Aktivnosti UČK u oblasti oko Račka nisu prošle nezapaženo od strane srpske policije. Prema iskazima očevidaca, Srbi su ušli u Račak avgusta 1998 godine. Stanovnici sela koji nisu napustili ovo potencijalno ratno područje, već su ostali da pomažu pripadnicima UČK, blagovremeno su obavešteni o mogućem napadu te su se na vreme povukli u skloništa.

Niko nije uhapšen, niko nije ranjen i niko nije ubijen. Prema izjavama UČK uništene su 64 kuće. Ovo je za tužioce Tribunala bio dokaz o srpskom teroru protiv miroljubivih Albanaca. U toku suđenja niko nije našao za shodno da ispita o čijim se kućama radilo. Slobodan Milošević je tvrdio da njegove trupe nisu umešane u ovu akciju. Međutim sudije ‘nisu smatrale da je potrebno’ da se sprovede istraga.

U januaru 1999. godine situacija se ponovo zaoštrila. Pripadnici UČK ubili su šestoricu srpskih policajaca. Zato se očekivao protivnapad.

Trinaestog januara naređeno je da svi stanovnici napuste selo. Izuzev pripadnika UČK, u selu Račak nije bilo nikoga87.

Petnaestog januara, rano ujutru srpske snage bezbednosti opkolile su Račak. Specijalna jedinica onesposobila je osmatračnice UČK. Borba je trajala ceo dan. Izveštač sa Kosova, R. Žerar, napisao je za novine Le Figaro od 20. januara 1999. sledeće: “Došlo je do oružanog sukoba kada 86

Targets, mart 2000.

Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, iz časopisa Junge Welt 15. mart 2006.

87

su vojnici UČK iz rovova otvorili paljbu na Srbe.” Srbi nisu imali nameru da bilo šta sakriju jer su, kako Žerar dalje piše, “u pola devet pozvali dva novinara iz AP televizijskog tima da snime operaciju.

Takođe su obavestili OEBS koji je poslao dva vozila američke registracije.”

Za zapadne posmatrače sam napad nije bio neočekivan. To je potvrdio saradnik britanske tajne službe koji je imao dobre veze sa UČK. Posmatrači OEBS-a celog dana su sa obližnjeg brda pratili šta se događa u Račku. Pripadnici UČK morali su da se povuku pred srpskim trupama da bi, negde u podne, opet napali sa namerom da zauzmu izgubljene pozicije na brdima oko Račka. Srbi su pod neprekidnom paljbom UČK pročešljali svaku kuću u selu i pucali na sve što se kretalo. AP novinari koji su se zaustavili kod džamije, primetili su da pripadnici UČK pokušavaju na silu da se probiju. U tri sata posle podne srpska policija poslala je informaciju preko ‘Medijskog centra’ u Prištini da je dvadesetorici terorista uspelo da umakne, a da je petnaest nastradalo u borbi. Srbi su zaplenili mnogo oružija i u pola četiri, uz pratnju AP televizijskog tima, napustili selo.

Kada je sat kasnije jedan francuski novinar obilazio Račak, zatekao je posmatrače OEBS-a u razgovoru sa tri starija civila. Oko šest sati isti novinar, čije se ime inače ne spominje, video je kako posmatrači prate dve žene i dva starija muškarca. Posmatrači, koji su izgledali prilično smireno, rekli su novinaru da ne znaju kako da naprave bilans borbe.

Predveče pripadnici UČK vratili su se u Račak. Njihove vođe načinile su privremen bilans gubitaka i dogovorili su se sa posmatračima OEBS-a da sledećeg jutra izvrše pregled terena.

Operacija ‘Cover Up’ Sledećeg jutra nađena su u brdima iznad Račka dvadeset tri tela u civilu od kojih je većina ležala na gomili. Oko podne pojavio se Vilijam Volker, izrazio užasavanje, posle čega su stravične slike obišle ceo svet.

Svako ko malo obrati pažnju na te snimke i fotografije, primetiće da su u pitanju bili mlađi muškarci. Međutim, Volker i ostali posmatrači OEBSa uporno su tvrdili da su žrtve bezpomoćni, stariji ljudi - laž koju su mediji i političari dalje širili.

Na pitanje šta su ti mladi ljudi tražili u centru Račka niko za vreme suđenja u Hagu nije dao odgovor iz prostog razloga što, pre svega, niko nije našao za shodno da to pitanje postavi. Jedino su se pripadnici UČK nalazili u selu za vreme napada srpskih trupa, a zborno mesto bila im je kuća Sadika Osmanija čije se ime, kao jednog od heroja palih u Račku 1999, veliča u knjizi nedavno objavljenoj u čast poginulih pripadnika UČK88.

Tužioci na suđenju u Hagu tvrdili su da su pripadnici srpskih trupa zarobili dvadeset pet muškaraca koji su se krili u jednoj kući, tukli ih, a zatim odveli van sela i streljali. Međutim to se ispitivanjem svedoka nije dokazalo. Naprotiv, očevici su izjavili da srpska policija nije nikoga sprovodila, niti streljala.

Svi medijski izveštaji koji govore o tome da je u ljude je pucano iz blizine, a da su neka tela unakažena, zasnivaju se na izjavama posmatrača OEBS-a i Vilijama Volkera od kojih se, za najmanje dve, ispostavilo da su neistinite, dok za ostale ne postoji nikakav dokaz.

Naprotiv, utvrđeno je sledeće: 1. Sudski eksperti iz Finske, Jugoslavije i Rusije nisu prilikom autopsije našli tragove ni ranjavanja ni unakaženosti.

2. Ti isti eksperti su kategorično odbacili mogućnost da su meci ispaljeni sa kratkog odstojanja.

3. Ne postoji nijedan objektivni dokaz da su žrtve bile nenaoružane.

Prof. Slaviša Dobričanin, koji je vodio autopsiju, izjavio je da su na rukama skoro svih žrtava nađeni tragovi baruta, te da je nemoguće da se radilo o nenaoružanim civilima.

Vilijam Volker dao je već po podne 16. januara 1999. u pismenom obliku izjavu da su ljudi ubijeni na mestu na kome su zatečeni, nešto što on u tom trenutku nikako nije mogao da zna. Štaviše, uradio je sve što je bilo u njegovoj moći da uništi dokaze i za i protiv njegove tvrdnje: jedan stručni posmatrač bi, ako ništa drugo, bar izolovao teren radi specijalističke, sudske istrage. Umesto toga, on je dozvolio pristup ogromnom broju novinara.

88

Bo Adam, Neues zum Kampf um Racak, objavljeno u Junge Welt 15. marta 2006.

Francuske novine Le Monde od 21. januara 1999. godine izražavaju takođe sumnju da je došlo do sračunatog krvoprolića u okolini Račka: sve je isuviše savršeno izvedeno. Izveštač Kristof smatra da ima mnogo pitanja koja su ostala bez odgovora. Na primer: 1. Kako je srpska policija mogla neometano da sprovede ljude do mesta egzekucije ako je bila pod stalnom paljbom od strane UČK? 2. Kako je moguće da tela nisu ranije otkrivena kada su se stanovnici Račka još iste večeri vratili u selo, a posmatrači OEBS-a se još satima zadržali u selu?

3. Zašto je bilo tako malo krvi ako je tačno da je dvadeset troje ljudi streljano sa veoma kratkog odstojanja, i to tako što im je ispaljeno po nekoliko metaka u glavu?

Prema časopisu Inter Press Service od 2. januara 1999, italijanski posmatrač OEBS-a, Đani Fantini, tvrdi da je prvi video žrtve pale u Račku. Zatekao je po dvorištima i ulicama oko dvadeset mrtvih. Tragovi metaka bili su na raznim delovima njihovih tela što navodi na zaključak da su svi poginuli u borbi. 89 Analiza rana na telima poginulih nije potvrdila scenario o egzekuciji.

Naprotiv - rane su tipične za one koje se zadobijaju u horizontalnom položaju: od temena ili ramena pa kroz grudi ili leđa do karlice. I svaki sudski patolog zna da metak pravi takvu putanju samo u jednom mogućem scenariju: kad protivnici izmenjuju paljbu iz ležećeg položaja!

Najverovatnije je poginulim pripadnicima UČK skinuta uniforma i navučeno civilno odelo. Zatim su tela prebačena na obližnje brdo da bi se inscenirala egzekucija. Usledila je priča strave i užasa i tako je postignut željeni efekat: javnost je bila potpuno zaprepašćena i užasnuta! Časopis Times od 21. januara 1999 citira Vili Vimera, saradnika OEBSa, koji priznaje da je dokazano da su žrtvama naknadno obučena civilna odela. Sudska autopsija ustanovila je na leđima žrtava tragove nastale od vučenja po zemlji. Položaj nekih tela (rigor mortis) jasno je ukazivao na to da je do smrti došlo na nekom drugom mestu i na drugi način, a ne streljanjem, kao i to da nisu ni svi poginuli istovremeno. Nijedan od

89

UČK biro za štampu ‘Kosova Press’ od 16. januara 1999 spominje da je najmanje osam UČK boraca poginulo u Račku.

ovih odlučujućih detalja nije spomenut za vreme suđenja Slobodanu Miloševiću.

Istraga sudskih eksperata Ekipa sudskih eksperata iz Finske, kojom je rukovodila Helena Ranta, je na poziv Beograda zajedno sa stručnjacima iz Jugoslavije i Belorusije izvršila pregled nad telima Albanaca poginulih u Račku i nije pronašla tragove sakaćenja. Štaviše kategorično su odbacili tvrdnju da su ljudi pogođeni sa kratke razdaljine. Helena Ranta je zaključila da nema dokaza za tvrdnju da se radi o masovnom streljanju. Izveštaj o ovoj istrazi poslat je iz Helsinkija u Prištinu, OEBS-u i Evropskoj zajednici.

Takođe je 21. juna 2000. godine podnet i Tribunalu u Hagu. Međutim, rasprava o ovom izveštaju u nekoliko navrata je odlagana iz nepoznatih razloga.

Godinu dana kasnije Helena Ranta svedočila je na Tribunalu izuzetno oprezno i dvosmisleno. Posle dugog pritiska od strane tužilaca, složila se da postoji mogućnost da su ljudi ubijeni u brdima u okolini Račka. Kao dokaz poslužilo je to što je pronađena rupa od metka na putu pored mesta na kome su ljudi navodno streljani. Ali kad metak udari u asfalt onda je u pitanju ugao između 60 i 120 stepeni, što znači da je srpska policija morala da lebdi iznad svojih žrtava. Komentar Helene Rante bio je: “Ja ništa ne znam o balistici.”

Na suđenju u Hagu nikada nije uspostvljena veza između Slobodana Miloševića i dvadeset petorice nastradalih u Račku. Činjenice iznesene na Tribunalu oborile su sve ono što su tužioci tvrdili: žrtve su bile pripadnici UČK koji su poginuli za vreme borbe u samom Račku. Čak ni glavnom tužiocu, Karli del Ponte, nije uspelo da pravno formuliše ‘pitanje Račka’. Zbog nedostatka dokaza haški Tribunal morao je da odustane od slučaja ‘Račak’. Tribunal je bio pod strašnim pritiskom: proglasiti Slobodana Miloševića nevinim bilo je nedopustivo.

Vilijam Volker Kao što je već rečeno, Vilijam Volker i njegova politička pomajka, Madlen Olbrajt, bili su ti koji su lansirali priču o Račku. Veoma nediplomatski, naizgled duboko potresen, Volker je, ne sačekavši

rezultate istrage, optužio srpsku vojsku i policiju za ‘neizrecive surovosti’ počinjene u Račku.

U međuvremenu Vilijam Volker prekinuo je sa diplomatskom službom i sada je, kako je saopštio na suđenju u Hagu, direktor jedne međunarodne firme za proizvodnju energije.

Zašto je Volker lagao? Istraživanje je potvrdilo da je bio jedan od organizatora kontraškog rata protiv Nikaragve. Štaviše, snosi glavnu odgovornost za realizaciju operacije Contragate u kojoj je tesno sarađivao sa CIA-om u snabdevanju kontraša u Nikaragvi oružijem. Za vreme Regana kumovao je ekstremističkom terorističkom pokretu u El Salvadoru. Takođe ga optužuju da je sa svojim salvadorskim eskadrilama smrti učestvovao 16. novembra 1989. godine u ubistvu šest sveštenika, njihove kuvarice i njene petnaestogodišnje ćerke. Na jednoj nedavnoj konferenciji za štampu priznao je da je u Iraku radio kao špijun. Inače poznat je kao provokator koji radi za Vašington. Srbi u Hrvatskoj zameraju mu što se, dok je bio predsednik privremene vlade u istočnoj Slavoniji, ni na koji način nije suprostavio hrvatskoj politici etničkog čišćenja.

Pošto smo otkrili pravi identitet Vilijama Volkera, jasno je da je njegova uloga u Račku bila da pripremi uslove za rat protiv Jugoslavije90.

Spoljni svet nije bio obavešten o činjenici da američki i britanski posmatrači OEBS-a sarađuju sa UČK. Danica Marinkovic koja je tada kao pravni islednik vršila istragu događaja u Račku, izvestila je da nije u mogućnosti da uđe u selo jer pripadnici UČK i dalje pucaju, ali da je posmatračima OEBS-a pristup dozvoljen. Zamenik šefa OEBS misije, general Drevinkjevič, pokušao je da joj, pod pretnjom da ce Tribunal podici optužbu protiv nje, zabrani da obavlja samoinicijativno istragu91.

Borbe su okončane uz velike srpske gubitke i potpuno razaranje glavnog štaba UČK. Zapadni svet ostao je i o ovim činjenicama neobavešten!92 Mediji su iskoristili ‘masakr’ u Račku da oslabe pokret protiv napada na Jugoslaviju.

90

Zbog lažnog predstavljanja činjenica u vezi Račka i zloupotrebe diplomatskog položaja i OEBSa, zabranjen mu je ulazak u Jugoslaviju.

91 Zasedanja Tribunala od 23 – 24. marta i 6 – 7. aprila 2005.

92 Bo Adams, Neues zum Kampf um Racak, junge Welt od 15. marta 2006.

Jedan objektivni posmatrač bi u međuvremenu već otkrio koliko je mnogo neistina isfabrikovano o konfliktu na Kosovu. Ali najveća je prevara tvrdnja da se NATO umešao u sukob na Kosovu iz humanitarnih razloga93. Žan-Kristof Rufen, bivši zamenik direktora organizacije ‘Doktori bez granica’, rekao je sledeće: “NATO definiše neprijatelja, preti mu, napadne ga, a zatim ga uništi. Da bi se takva jedna mašinerija stavila u pogon, potreban je žrtveni jarac koji čak više nema vojni ili politički karakter. Naime, njihova taktika u poslednje vreme je sledeća: NATO ne delije iz političkih ili vojnih razloga, već iz… humanitarnih. NATO-u je potrebna krv ili masovni zločin nad kojim će se javno mnjene toliko užasnuti da će vojnu agresiju podržavati i u potpunosti opravdati. 94 Zločin protiv naroda u ime Novog svetskog poretka Da bi se zaustavilo takozvano etničko čišćenje na Kosovu, generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana, izdao je 23. marta 1999. godine naređenje vrhovnom komandantu oružanih snaga NATO-a, Vesliju Klarku, da započne vazdušni napad na Jugoslaviju. Sledećeg dana započelo je bombardovanje Srbije koje je trajalo sedamdeset osam dana.

Predsednik Sjedinjenih Država izjavio je 24. marta 1999. godine na koferenciji za štampu održanoj u Beloj kući, sledeće: “Oružane snage Sjedinjenih Država zajedno sa evropskim saveznicima NATO-a započele su bombardovanje vojnih ciljeva u bivšoj Jugoslaviji … naši saveznici jednoglasno podržavaju ovu akciju.”95 Gerhard Šreder rekao je 24. marta 1999. godine u zvaničnom govoru sledeće: “Ovom akcijom naš vojni savez želi da prekine teška kršenja ljudskih prava na Kosovu i spreči humanitarnu katastrofu. Jugoslovenski predsednik Milošević vodi tamo nemilosrdan rat. Jugosloveneske oružane snage su na Kosovu, uprkos svim opomenama, samo pojačale svoj teror prema većinskom albanskom stanovništvu. Međunarodna zajednica ne može i ne sme više da bude samo posmatrač ove ljudske tragedije. Mi vodimo rat, ali naš zadatak je da vojnim sredstvima ostvarimo mir na Kosovu. Ova vojna akcija nije uperena protiv srpskog naroda.”96 93

Časopis Targets, mart 2000, 15.

Diana Džonstoun, Der Westen braucht Leichen – Die humanitare Katastrophe als neuer Hebel der NATO, 30. mart 1999.

95 Bil Klinton, 24. mart 1999. Objavljeno u knjizi Blātter für deutsche und internationale Politik, maj 1999, 630-631.

96 Tagesspiegel, 25. mart 1999, 2.

94

Drugog dana bombardovanja časopis Daily Telegraph iznenada je raspolagao informacijom da je vrhovni komandant NATO-a, Vesli Klark, dobio naređenje za mobilizaciju još u oktobru 199897.

Dve nedelje nakon početka važdušnih napada bombardovani su svi vojni ciljevi i doneta je odluka da se gađaju škole, civilni vozovi, zatvori, izbegličke rute, pijace, stambene zgrade, mostovi, crkve, manastiri, spomenici. Čak ni bolnice, ambulante, starački domovi - nisu pošteđeni.

Jedino su španski piloti odbili da učestvuju u ovom zločinu!

Bez direktne opomene NATO je 23. aprila bombardovao zgradu Televizije Srbije u Beogradu i većim je delom sravnio sa zemljom.

Identifikovano je šestoro poginulih, a sedamnaest osoba je nestalo.

Nekoliko dana pre toga pretilo se napadom na Televiziju Srbije ako RTS ne pristane da najmanje šest sati dnevno prenosi zapadne medijske izveštaje. Povodom ove akcije nemački komentator rata, poručnik Konrad Frajtag, nekoliko sati posle bombardovanja televizijskog centra, izjavio je sledeće: “Napad na TV i radio stanice deo je naše strategije kojom želimo da onemogućimo rad jugoslovenske propagandne mašinerije koja predstavlja važan mehanizam kontrole predsednika Miloševića.”98 Britanski premijer Toni Bler izjavio je: “To je deo aparata koji održava Miloševića na vlasti i to nama, saveznicima NATO-a, daje pravo da slične ciljeve napadnemo i uništimo. Mi moramo apsolutno da onesposobimo ceolokupan vojni aparat i strukturu ove diktature, a u to spadaju i državni mediji; zato smatram bombardovanje ovog cilja opravdanim.”99 Džordž Robertson, britanski minister odbrane, na pitanje u vezi sa napadom na RTS, odgovorio je: “Činjenica je da su ciljevi koje gađamo odgovorni za užase kakvi se dešavaju na Kosovu. Oni čine deo aparata pomoću koga se u Jugoslaviji sprovodi zločin protiv naroda, i dokle god se taj zločin vrši, moraćemo napadati slične ciljeve.”100

97

Daily Telegraph, 25. mart 1999.

NATO konferencija za štampu, Vašington D.C., 23. april 1999.

99 TV program the News Hour with Jim Lehrer (PBS), Vašington D.C. , 23. april 1999.

100 Beijing Information, 7. juni 1999, 7-8.

98

Međutim, radi se o tome da je RTS morala da se ućutka jer je prikazivala posledice NATO agresije kao i terora koji je sprovodio UČK. 101 Izveštači RTSa neumorno su emitovali slike civilnih žrtava i razaranja, a da često u blizini nije bilo nikakvog vojnog cilja. Tada su spikeri govorili o ‘kriminalnoj agresiji NATO-a i terorizmu takozvanog UČK’, ali se nipošto nije izazivala mržnja protiv pojedinih delova stanovništva.

NATO je izveo 37.465 vazdušnih napada na teritoriju Jugoslavije.

Pritom je bačeno dvadeset hiljada tona bombi i raketa. Mnogobrojni napadi imali su za cilj objekte sa prevashodno civilnom funkcijom kao što su infrastruktura i instalacije neophodne za svakodnevni život građana (vodovodi, električne centrale). Razaranjem važnih industrijskih kompleksa ( da spomenemo samo neke: rafinerije, fabrika automobila u Kragujevcu, hemijska industrija u Novom Sadu i Pančevu i td.) uništena je privredna osnova celog naroda, a zemlja je ozbiljno i dugotrajno zagađena102.

U programu Meet the Press koji je emitovan 25. aprila 1999, američki senator Džo Liberman izjavio je: “Nadam se da će ovaj vazdušni rat, čak ako i ne ubedi Miloševića da treba da povuče svoje trupe sa Kosova, razoriti toliko njegovu privredu da će se time uništiti i sami temelji opstanka njegovog naroda.” Iz ovoga se jasno vidi da bombe NATO-a nisu bile uperene samo protiv Miloševićevog vojnog aparata, već i protiv samog srpskog naroda!

Pošto je NATO noću 2. maja 1999. godine bombardovao pet važnih električnih centrala tako da je 70% jugoslovenskog stanovništva ostalo bez struje, vrhovni komandant vazdušnih snaga NATO-a, general Majkl Šort, izjavio je sledeće: “Razmišljao sam ovako: nemaju struju za frižider, ni za peć, ne mogu na posao jer nema više mosta, a uz to su i meta. Sve to treba da prestane. A istovremeno moram da prisilim vodeće ljude oko Miloševića da se okanu Kosova i prihvate uslove NATO-a.”103 Pored napada koji nisu imali vojne ciljeve (infrastruktura i sl.), često je dolazilo i do napada usmerenih direktno protiv građanstva za koje je NATO koristio termin ‘koleteralna šteta’: 101

Organizacija ‘Amnesty International’ je ovu akciju okarakterisala kao ratni zločin.

102 Junge Welt, 24. maj 2000.

103 The New York Times 13 maj 1999.

•

•

•

• • •

Pored Niša bombardovana su 29. marta 1999 dva izbeglička centra koja su bila pod upravom organizacije ‘CARE Australia’ i zaštitom Ujedinjenih Nacija. Poginulo je devet izbeglica.

Dvanaestog aprila pogođen je putnički voz br. 393 koji se u tom trenutku nalazio na mostu kod Grdeličke klisure. Broj poginulih iznosio je 21, a 16 putnika je ranjeno. Sam most može se smatrati strateškim ciljem, međutim utvrđeno je da je baš voz bio meta, te da se radi o napadu na građane, što je inače zabranjeno međunarodnom konvencijom o ljudskim pravima.

Petnaestog aprila na putu Prizren-Đakovica bombardovan je izbeglički konvoj na četiri mesta na dužini od 12 kilometara.

Poginulo je 75 ljudi.

Bombama su pogođena dva putnička autobusa, 1. i 3. maja.

Poginulo je 57 ljudi. Četrnaestog maja usledilo je bombardovanje sela Koriša. Poginulo je najmanje 80 ljudi104.

Dvadesetog maja izvršen je napad na medicinski centar ‘Dragiša Mišović’. Tom prilikom nastradalo je i ranjeno je mnogo pacijenata105.

Ujedno se mora spomenuti i bombardovanje Kineske ambasade u Beogradu, koje definitivno nije bilo slučajno. Da bi se pogodilo upravo desno krilo ambasade, poleteo je iz Misurija najmoderniji avion na svetu - B-2 opremljen tehnološki najskupljim bombama (JDAM)106. Ceo napad trebalo je razumeti kao opomenu. Vođe Novog svetskog poretka imale su dugoročne motive za ovaj napad107. Naime, potrebno je obuzdati sve veći kineski uticaj i zadržati kontolu nad ogromnim tržištem, kao i sprečiti mogućnost da Kina postane uzor drugim zemljama u Aziji koje se suptotstavljaju Novom svetskom poretku.

Gerhard Šreder je u odbranu napada na Jugoslaviju 24. marta 1999. godine rekao sledeće: “Na ovaj način Savez želi da zaustavi teške i sistematske zločine protiv ljudskih prava i da spreči humanitarnu karastrofu na Kosovu.”

104

Citirano iz optužnice Anklageschrift beim Internationalen Europaschen Tribunal koju je sastavio advokat Ulrih Dost.

105 Iz svedočenja direktora centra, Prof. Dr. Radisava Šćepanovića.

106 Časopis De Standaard, 30. novembar 1999.

107 Benijing Information, 7. juni 1999, 8-9.

A na to je, 28. marta 1999, nemački ministar odbrane, Rudolf Sharping, dodao: “Kada čujem da je na severu Prištine podignut koncentracioni logor, kada čujem da roditelje i nastavnike sateruju u gomilu i da deca moraju da gledaju dok im ubijaju nastavnike, kada čujem da se Srbima u Prištini savetuje da napišu na vratima svojih kuća veliko ‘S’ kako bi prilikom etničkog čišćenja bili pošteđeni, onda to znači da se tamo dešavaju stvari pred kojima nijedan civilizovani Evropljanin ne sme više da zatvara oči, osim ako na taj način ne okreće glavu od sopstvene istorije.” Na osnovu programa koji je nemačka televizija ARD snimila u potrazi za istinom, proizilazi da su sve ove optužbe bile laži u službi NATO propagande jer nisu postajali nikakvi koncentracioni logori niti je bilo vrata na kojima je stajao znak ‘S’.

Tadašnji komentator NATO-a, Džejmi Šei, pohvalio je Sharpinga, Šredera i Josku Fišera: “Političke vođe odigrale su odlučujuću ulogu u pridobijanju javnosti za ovaj rat. Posebno je Rudolf Sharping obavio dobar posao. Nije sitnica poslati sopstvene vojnike u inostranstvo, pogotovu kad je u pitanju nemačka vojska, koja već pet decenija postoji isključivo u svrhu odbrane zemlje. Psihološki gledano nije nimalo jednostavno iznova definisati politiku bezbednosti. Ni Sharping, ni Šreder, kao ni Fišer, nisu slepo sledili postojeća shvatanja već su uspeli, naprotiv, da im daju novu formu. Da je javno mnjenje u Nemačkoj bilo protiv vojnog angažovanja na Balkanu, NATO bi mogao, kao savez, da zaboravi na ovu misiju.”108 Manipulacija izbeglicama Medijske slike vezane za situaciju u Jugoslaviji prikazivale su kolone očajnih ljudi kako beže od ratnog užasa i etničke mržnje. Upotrebljena su sva moguća propagandna sredstva da javnost stekne utisak da Srbi na Kosovu pustoše i proganjaju nevino albansko stanovništvo. Nije bilo dana a da se ne spominju silovanja, etničko čišćenje i razne druge surovosti. Manipulacija izbeglicama za vreme bombardovanja Kosova dostigla je do tada nezabeležene razmere. Sredinom aprila 1999. godine ceo svet bio je preplavljen novinskim člancima i televizijskim slikama čija je poruka glasila: na Kosovu se dešava novi holokaust. U toj namerno izazvanoj histeriji nije bilo teško zabašuriti pravi uzrok tako masovnom broju izbeglica – NATO bombardovanje!

108

www. wdr.de/online/news/kosovoluege.

Desetog maja 1999. godine američko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je izveštaj pod naslovom Istorijsko istrebljivanje: etničko čišćenje Kosova kojim se procenjuje da je 90% kosovskih Albanaca proterano iz svojih kuća. Prilikom prezentovanja ovog izveštaja (koji se kasnije pokazao netačnim) Madlen Olbrajt izjavila je da on predstavlja neoboriv dokaz o postojanju jednog užasnog sistema koji se zasniva na ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti kao i sistematskim pogubljenjima i organizovanim silovanjima, a da ‘Zlo’ još uvek nije pokazalo svoje najužasnije strane109.

Prema izveštajima iz štampe saradnici Tribunala tvrdili su da raspolažu zastrašujućim dokazima o svirepostima na Kosovu. Lista zločina kao što je ubijanje nedužnih ljudi, pa čak i dece, svakim danom postajala je sve užasnija.

Zapadni mediji demonizovali su celokupni srpski narod.U časopisu Philadelphia Inquirer pisalo je: “Srpski ritual prilikom silovanja: u nekoliko navrata organizovana su na gradskim trgovima masovna silovanja, a stanovnici primorani da prisustvuju; posle toga zastrašeni i užasnuti ljudi dobrovoljno su napuštali svoje domove110. Predsednik Klinton rekao je u svom govoru koji je održao trupama KFOR-a 22. juna u Makedoniji između ostalog i ovo: “Srbi su masovno silovali mlade devojke.”

Dr. Rihard Munc, hirurg sa Bohumskog univerziteta, radio je za humanitarnu organizaciju u Makedoniji. On tvrdi da “lekari i medicinsko osoblje nisu registrovali nijedan slučaj silovanja među šesdeset hiljada kosovskih izbeglica smeštenih u tom centru.”

Sredinom aprila Klinton je Američkom sindikatu novinskih izdavača izjavio sledeće: “Milošević je čvrsto odlučio da odoli svakom otporu svom režimu, čak i po cenu da od Kosova ostane samo beživotna pustinja.” Dan kasnije, jedan predstavnik ‘Organizacije za izbeglice pri UN’ (UNCHR) predstavio je kolonu izbeglica iz Prizrena kao ‘definitivno čišćenje Prizrena’. Međutim, novinar Stiven Erlanger izvestio je za New York Times: “Veliki broj Albanaca, takođe i mladih muškaraca, slobodno šeta ulicama. Grad sigurno nije očišćen, što je u 109 110

Euro Noticias, 12 maj 1999.

The Philadephia Inquirer, 24. maj 1999.

suprotnosti sa izveštajima NATO-a, a čak ni oni Albanci koji se plaše ne nameravaju da odavde odu.”111 Dve godine ksnije dva nemačka TV novinara, Jo Angerer i Matijas Vert, otišli su na Kosovo i utvrdili da su za vreme rata davane mnoge lažne izjave. Niko od ljudi sa kojima su oni razgovarali nije potvrdio tezu zapadnih medija da je stanovništvo Kosova sistematski proganjano!

Novinari su posetili sela za koja se tvrdilo da su Srbi potpuno razorili još pre NATO intervencije. Međutim, prema rečima albanskih stanovnika ovih sela do razaranja je došlo u borbama između Srba i UČK koje su usledile posle početka vazdušnih napada NATO-a. Ovi novinari imali su takođe pristup vojnim i strateškim dokumentima američkog i nemačkog Ministarstva odbrane i na osnovu njih zaključili da je razlog kojim se opravdalo legalizovanje nemačkog učešća u ratu iskonstruisan na višem nivou112. Čeda Prlinčević smatra da je OEBS organizovao scenario za Kosovo: “OEBS je bio zadužen da stanje na Kosovu svetu predstavi kao humanitarnu katastrofu. U periodu koji je prethodio bombardovanju, OEBS je preduzeo mere koje su izazvale da Albanci masovno napuštaju Kosovo: pripadnici UČK ubili su nekoliko Albanaca koji su sarađivali sa vladom u Beogradu, posle čega je narod počeo da beži.

NATO bombardovanje kao i dejstva UČK bili su pravi uzrok tako velikom broju izbeglica. 113 U članku NATO’s Nations koji je objavio čsopis International Herald Tribune (28. juni 1999), Frederik Bonart tvrdi: “Postaje sve jasnije da su NATO akcije uzrok tako velikom broju izbeglica i ubistava.” Čak su i neki posmatrači OEBS-a, kao što je Norma Braun, direktna saradnica Vilijama Volkera, priznali: “Humanitarna katastrofa na Kosovu usledila je tek posle vazdušnih napada. Da će do nje doći, dobro su znali i NATO i OEBS, a i mi sami.”

Dok je NATO neometano bombama razarao Jugoslaviju, pažnja sveta bila je usredsređena na neprekidne izveštaje iz haotičnih izbegličkih centara duž kosovske granice.

111

International Herald Tribune, 8. maj 1999.

Dokumentarni program Es begann mit einerLuge, Jo Angerer i Matijas Vert, ARD TV 8. februar 2001.

113 Sama Srpska vlada potvrdila je da su za vreme bombardovanja neki pojedinci pljačkali i ‘izravnjavali račune’. Takve pojedince bi srpska policija uhapsila i strogo kaznila.

112

Masovne grobnice kojih nema NATO je tvrdio da je pre početka bombardovanja na Kosovu ubijeno 2.000 civila. Španski tim sudskih veštaka izjavio je na konferenciji za štampu sledeće: “Mislili smo da idemo na najgore moguće mesto na Kosovu. Zadatak nam je bio da izvršimo autopsiju dve hiljade žrtava srpskog nasilja. Međutim, ukupno smo našli samo 187 tela i to je većina njih nastradala prilikom NATO bombardovanja zatvora Istok, ili neposredno posle toga, pri pokušaju bekstva. Sve je bila velika laž.”

Lopez Palafoks, direktor španskog Instituta za antropologiju, i Perez Puhol obavili su istragu koja je trebalo da pruži odgovor na pitanje: od čega je poginulo stotinu zatvorenika u Istoku – od NATO bombi ili od srpskih metaka. Utvrdili su da je većina bila pogođena gelerima, tj. da je poginula u bombardovanju114. NATO nije računao sa javnim objavljivanjem ovih rezultata. Španske novine El Pais izvestile su: “Nasilje u vezi sa ratom – da, genocid – ne. Ovo su zaključili španski patolozi i policijski stručnjaci koji su na Kosovu pregledali 187 tela. Sva tela bila su sahranjena u posebne grobove koji se nalaze u nekoliko sela; tragova mučenja nije bilo. Srbi su ih sahranili sa glavama okrenutim u pravcu Meke.” Perez Puhol rekao je: “Srbi očigledno nisu tako loši kao što su ih prikazali.

Nema ni traga masovnim grobnicama.” A povodom broja žrtava koji su kasnije objavile Ujedinjene Nacije u vezi sa tragedijom na Kosovu, Puhol je dao sledeći ironičan komentar: “Prvo su govorili o 40.000 ubijenih, zatim, iznenada, o 20.000, sada se broj smanjio na 11.000.

Veoma sam radoznao da vidim šta će na kraju ispasti.” 115 Španski tim napravio je poređenje sa iskustvima iz Ruande, gde su otkrili grobnice u kojima je bilo sahranjeno po 450 tela žena i dece sa razmrskanim lobanjama: “Zločini počinjeni u bivšoj Jugoslaviji spadaju u onu vrstu zločina koja je neizbežna u svakom ratu.”

Karla del Ponte prećutala je rezultatate ove istrage i izjavila: “Za šest meseci našli smo 2018 tela.”

114

Španski policijski i sudski veštaci nisu uspeli da nadu nijedan dokaz za genocid na severu Kosova. Časopis El Pais, 24. septembar 1999.

115 Od samog početka vazdušnih napada preterivalo se u broju žrtava i izbeglica.

Nemačka vlada je, štaviše ne stideći se, koristila pojam ‘deportacija’ da bi opravdala nasilničku zapadnu intervenciju na Balkanu.

Međutim, ništa nije rekla o tome kako su nastradali ti ljudi, čak ni koliko njih je umrlo prirodnom smrću, da li su bili žrtve Srba, NATO bombardovanja ili UČK. Naime mnogi Albanaci izgubili su život zbog lojalnosti prema Jugoslaviji. Reno Žerar izjavio je za časopis Figaro da raspolaže dokazima od strane OEBS-a da pripadnici UČK snose odgovornost za smrt dve trećine od ukupnog broja albanskih žrtava.

Tribunal za bivšu Jugoslaviju poslao je na Kosovo stotine sudskih veštaka sa zadatkom da u roku od godinu dana pretraže celu pokrajinu i pronađu masovne grobnice. Uz pomoć NATO konferencija za štampu javnost je bila pripremljena da se suoči sa užasnim slikama srpskog nasilja. Spominjali su 200.000 žrtava. Jedino što je još nedostajalo bili su čvrsti dokazi.

Kanadski režiser, Gart Pričard (snimio je više od deset dokumentarnih filmova o ratu na Balkanu), veoma je kritičan prema bivšem sudiji Vrhovnog suda u Kanadi, Luiz Arbur, koja je inače radila za Tribunal kao specijalni tužilac, i njenim tvrdnjama da su Srbi pod rukovodstvom Miloševića pobili 200.000 Albanaca: “To je bio masakr koji se nikada nije dogodio. Bio sam prisutan kada su sudski veštaci rekli Luizi Arbur da jednostavno nema dve stotine hiljada tela. Međutim ona za to jednostavno nije htela da zna.”

Brajan Strongmen, šef jednog od timova sudskih veštaka, takođe tvrdi da do genocida na Kosovu nikada nije došlo: “Bio sam u Bosni i sećam se jedne masovne grobnice u kojoj je bilo sahranjeno 200 tela, ali na Kosovu sigurno ništa slično nismo videli. Najveća grobnica koju smo pregledali sadržala je dvadeset tela. Naravno, Luiz Arbur i njoj slični morali su da govore o zastrašujućem broju od 200.000 žrtava da bi opravdali NATO.” Vodnik Brajan Hanimun, već trideset godina zaposlen u Kanadskoj kraljevskoj policiji, bio je član prvog kanadskog specijalističkog tima koji je koordinisao rad raznih stručnih jedinica iz zapadnih zemalja u potrazi za 200.000 ubijenih civila. On je rekao: “Ne mogu reći da nema 200.000 žrtava jer nisam pretražio celu zemlju. Ali nisam video ništa što bi ukazivalo na tako nešto. Ako je ta cifra tačna, zašto su nam onda dozvolili da otvorimo samo nekoliko grobova?” Za šest nedelja koliko je

njegov tim radio na ovom poslu, iskopano je 68 tela116. Ovim brojem, koji se svakodnevno i sitematski na televiziji (CBC i CNN) predstavljao kao činjenica, Madlen Olbrajt i drugi zapadni funkcioneri pravdali su bombardovanje Jugoslavije i intervenciju na Kosovu. Časopis Toronto Star od 4. novembra 1999, objavio je izjavu poznatog srbomrzca Ričarda Gvina u kojoj i on konačno priznaje da su tvrdnje o masovnim grobnicama netačne: “To što se tvrdilo o genocidu je groteskna laž čija je svrha bila da se opravda rat.”

A najveća laž, koja se redovno servirala javnosti, to je da se radilo o ratu u ime demokratije i ljudskih prava. Rukovodilac nemačkog OEBS tima, general Lukaj, izjavio je za TV centar ARD: “Nije pretila nikakva humanitarna katastofa koja bi mogla da posluži kao opravdan povod za vojnu intervenciju spolja.”

NATO zločini protiv čovečnosti Kosovo je žešće bombardovano nego Srbija i Beograd. Generalni sekretar Robertson obavestio je pismom Kofi Anana da su savezničke snage tokom sto letova ispalile 30.000 komada municije sa osiromašenim uranijumom i to uglavnom u zapadnom delu Kosova117.

Stanovništvo Jugoslavije svesno je bombardovano DU-municijom118.

Kada je holandsko Ministarstvo odbrane zbog prisustva holandskih vojnika na Kosovu zatražilo podatke od glavnog štaba NATO-a o ovom tipu municije, dobili su informaciju da se radi samo o 300 granata. Šest meseci kasnije zvanično je potvrđeno da je ispaljeno 30.000 granata119.

NATO je upotrebljavao municiju koja je toliko otrovna da njeno korišćenje zakon definiše kao ratni zločin. Dakle, NATO je zaštitio ljude na Kosovu tako što ih je gađao osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama?! Upotreba ove municije ima za stanovništvo Jugoslavije i Kosova nesagledive posledice. Broj spontanih pobačaja, beba rođenih sa teškim deformacijama, obolelih od leukemije i drugih oblika raka u Jugoslaviji, kao i u Iraku, stalno raste i tako će još dugo biti.

116

Časopis The Ottawa Citizen, 29. avgust 2004. Članak Die Kanker Balkan, časopis Targets, juni 2000.

118 DU – depleted uranium tj. municija sa osiromašenim uranijumom, prim.prev.

119 NATO je u intervenciji u Bosni upotrebio u okolini Sarajeva više od 11.000 sličnih granata i raketa.

117

Kosovo i veliki deo južne Srbije zagađeni su radioaktivnim materijalom.

NATO je prekršio Ženevsku konvenciju i mnoge druge međunarodne dogovore, i u ime ljudskih prava pred očima celog sveta ubio hiljade nevinih Albanaca, Srba i drugih civila. Povodom ovoga ruski stručnjak za Balkan, Boris Šmeljov, rekao je: “To da je u pitanju etička odgovornost, zaštita Albanaca od srpske agresije – sve je to jedna velika laž. Oni su potpuno ravnodušni prema situaciji u kojoj se nalaze Albanci. Meni je potpuno neshvatljivo kako je moguće da jedno društvo, u kome su čak i prava životinja zagarantovana, odobrava ove divljačke vazdušne napade i to samo zato što mu se ne sviđa rukovodstvo te zemlje.”120 Ovo ubijanje iz vazduha Srba, Albanaca, Roma, jevreja i drugih, još jednom potvrđuje koliku kontrolu imaju inžinjeri Novog svetskog poredka nad vladama mnogih drugih zemalja koje bez oklevanja uzimaju učešća u zločinima protiv čovečnosti! Svirepi rat protiv Jugoslavije mora se razumeti kao jasna opomena svim onim zemljama koje žele da ostanu nezavisne!

Etničko čišćenje i teror protiv Srba na Kosovu Pod vojnim pritiskom, a i da bi se izbegle još veće civilne žrtve, Slobodan Milošević i Skupština Republike Srbije pristali su da se NATO trupe i mirovne snage UN (KFOR) stacioniraju na Kosovu.

NATO je 9. juna 1999. godine potpisao sporazum sa srpskim vojnim vrhom kojim su se srpske trupe obavezale da napuste Kosovo. Odmah po njihovom napuštanju Kosova, umarširale su NATO trupe i UČK. U Prizrenu, Prištini i drugim gradovima dočekale su ih gomile radosnih i zdravih Albanaca. Srbi očigledno niti su Kosovo ispraznili niti pretvorili u pustinju. Komandanti UČK preuzeli su vlast bez ikakvih prepreka. Do ugovorom predviđenog razoružavanja UČK nije došlo. Naprotiv: UČK je pretvorena u Kosovsku Armiju (KLA), kojom komanduje Agim Čeku121.

Pošto su NATO, KFOR i UČK/KLA pruzeli vlast, započeo je teror nad Srbima, Jevrejima, Romima, Albancima katoličke vere, muslimanima slovenskog porekla, Turcima, ‘nelojalnim’ Albancima muslimanske 120

Razgovor Vernera Pirkera sa Borisom Šmeljevim, Junge Welt, 5. juni 1999.

Boris Kanclajter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse & Kritik, br. 452, 6. juli 2001.

121

vere. Praktično su ih kao taoce saterali u geta. U Orahovcu ovi građani još uvek žive pod uslovima koji strašno podsećaju na varšavski geto iz Drugog svetskog rata. Časopis Observer objavio je 12. marta 2000. godine da je generalni sekretar UN, Kofi Anan, primio nezavisni izveštaj o kriminalnim aktivnostima UČK kao što su: ubistva, zlostavljanja, mučenja, nasilje policije, zloupotreba položaja, kršenje političke neutralnosti i huškanje masa.

Dve stotine hiljada stanovnika, od kojih su 50.000 Albanci, proterano je uz pomoć NATO-a u Srbiju. U međuvremenu u Srbiji se nalazi više od milion izbeglica. NATO je, pored velikog broja žrtava, odgovoran i za pljačkanje srpske imovine i etničko čišćenje Kosova, razaranje celokupne infrastrukture, bombardovanje hemijskih fabrika, korišćenje osiromašenog uranijuma – ukratko, za uništavanje životne sredine sa dalekosežnim posledicama. Užasna uloga NATO-a u ovoj tragediji može se smatrati jedino ilegalnom i kriminalnom. Đavolske sile i razaranje srpskog duhovnog nasleđa Nasilno proterivanje Srba iz Kosova i Metohije (kuće su pljačkane, žene silovane, razni ljudi kidnapovani, mnogi ubijeni) pratilo je i sistematsko uništavanje srpskog duhovnog bogatstva. Odmah po dolasku KFOR-a, oštećeni su ili srušeni mnogi, inače jedinstveni, srednjevekovni manastiri i mnoge crkve koje su bile pod zaštitom UNESCO-a.

U roku od samo nekoliko meseci zapaljeno je i opljačkano sedamdeset crkava i manastira. Neki od njih sagrađeni su još u desetom veku i predstavljaju prave bisere srpskog kulturnog nasleđa. U želji da se uništi sve što je pravoslavno, skrnavljeni su i srpski grobovi. Srušeni su skoro svi spomenici koji su bili nacionalni simboli Srba i Crnogoraca. Statua cara Dušana u Prizrenu dignuta je u vazduh, a nisu pošteđene ni statue Njegoša i Vuka Karadžića u Prištini. Bistu Vuka Karadzića obavili su žicom i ceo sat euforično vukli po ulicama. Niko nije ni pokušao da omete ovaj varvarski čin. Takođe je uništena i bista cara Lazara u Gnjilanu122. Pored toga, ne samo da su redovno pretili srpskim sveštenicima, već su ih u Peći, Gnjilanu, Vučitrnu i Klini napali, kao što su napali i monahe u Zoćištu, Binaču i Prizrenu, Prištini, Kosovom Polju, i takođe i monahinje u manastiru Dević.

122

Srbi nisu oštetili nijednu džamiju, nijedan spomenik niti oskrnavili ijedan albanski grob.

Albanci su u novembru 1999. godine najavili šokantnu vest da žele da preuzmu manastir Svetog Arhanđela i Episkopalnu crkvu Ljeviška u Prizrenu i na taj način im oduzmu pravoslavno poreklo i svrstaju ih u albansko kulturno nasleđe. Ono što su fašisti poštedeli u Drugom svetskom ratu, srušeno je sada uz odobravanje zapadnih saveznika i finansijera. Pripadnici KFOR-a i UN posmatrali su kako Albanci dižu u vazduh pravoslavni hram u centru Prištine.

Kršenje međunarodnih dogovora Kosovo je od juna 1999. godine pod protektoratom UN i prismotrom NATO-a. Ne očekuje se da će 40.000 vojnika koji se tamo nalaze uskoro napustiti Kosovo. Bendžamin B. Ferenc, bivši tužilac na suđenju u Nirnbergu, izjavio je za časopis Der Spiegel sledeće: “Nije svaki napad sam po sebi i zločinački ratni napad. Ovako bi, recimo, čovek mogao da rezonuje: kada se upadne u drugu zemlju, bez mandata UN, a zarad ljudskih prava, možda se to može još i opravdati pod uslovom da je cilj isključivo spasavanje ljudskih života, a nikako i sopstvena korist; i da se po završenom poslu zemlja odmah napusti.”123 Ujedno je podsetio i na povelju UN: “Rat oko Kosova bio je moguć samo zato što su ignorisani međunarodni mirovni dogovori koji zabranjuju vođenje oružane borbe i to važi za sve zemlje članice, uključujući i NATO. To što je NATO odbio da ispoštuje prava naroda, to nama predstavlja problem, a ne sami međunarodni dogovori.” Paktom Brajan-Kelog iz 1928. godine po prvi put se zabranjuje napadački rat. Povelja VN zabranjuje upotrebu sile i prema Članu 2, tački 4, bespravno je svako mešanje sa strane u unutrašnja pitanja suverenih država: “Sve članice obavezne su da se u međunarodnim odnosima uzdrže od pretnje ili upotrebe sile kojom bi se narušila teritorijalna i politička suverenost druge države.”

O eventualnoj upotrebi sile mogu odlučiti jedino Ujedinjene Nacije.

Prema članu 42 UN, mogu se preuzeti vojne mere radi očuvanja ili uspostavljanja svetskog mira isključivo uz saglasnost Saveta bezbednosti. A prema članu 43, jedino takav mandat je pravosnažan: “Ne sme se preuzeti nijedna prinudna mera bez saglasnosti Saveta bezbednosti.” Stav Saveta bezbednosti u vezi sa konfliktom u Jugoslaviji bio je da se on jedino mirnim putem može rešiti124. Članice NATO-a namerno su se oglušile o ove propise UN. Sjedinjene Američke Države i 123 124

Der Spiegel, 27. juni 2001, 150.

Rezolucija UN br. 1199 (23. septembar 1998).

NATO ugrozili su osnovna prava naroda i snose ogromnu odgovornost za smrt ljudi, osiromašenje kako srpskog tako i albanskog stanovništva i užasnu sudbinu svih onih koji su otrgnuti sa svojih ognjišta.

Optuženi Bivši holandski predsednik Vim Kok, kao i tadašnji minister odbrane De Hrave i minister spoljnih poslova Van Arcen morali su da svedoče na sudu u Hagu povodom bombardovanja RTS-a i holandskog udela u korišćenju kasetnih bombi pri gađanju jugoslovenskih ciljeva125.

“Tužno, ali korisno.” Ovim rečima predsednik Vim Kok branio je na sudu bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije, gde je poginulo šesnaestoro ljudi. S obzirom da se program RTS-a prema holandskim normama ne može nazvati novinarstvom, on predstavlja, kao sredstvo propagande, legitimni cilj, objasnio je Vim Kok. Inače, na saslušanju je tvrdio da nije unapred znao da će RTS biti bombardovana, ali ga samo bombardovanje nije iznenadilo pošto je NATO planirao napade na centre za komunikaciju. “Pre svega ne smemo zaboraviti da je RTS bila u službi diktature Slobodana Miloševića,” izjavio je Vim Kok. Međutim, prema međunarodnom pravu, televizijski centri ne mogu nikada biti legitimni vojni cilj. Štaviše, izostalo je i upozorenje koje je, kako opet propisuje međunarodno pravo, obavezno u slučaju da napad može dovesti do civilnih žrtava; u protivnom, u pitanju je ratni zločin.

Međutim Van Arcen je u toku saslušanja izmislio da je NATO obavestio o bombardovanju Amnesti Internešenel, što ova organizacija kategorički poriče; zbog ovoga je protiv Van Arcena pokrenut postupak koji još uvek nije okončan. Inače na postavljana pitanja, svi ovi ministri odgovarali su frazetinama lišenim ikakvog smisla.

Kada je reč o kasetnim bombama, Kok je bio jasan: “Kasetne bombe nisu mine, dakle nisu ni zabranjene. Unutar NATO-a ovo oružije se smatra dozvoljenim.” Zatim je dodao da žali zbog žrtava palih u Nišu, ali da je u pitanju bila tehnička greška i da je “ovaj incident bio povod da ministar de Hrave zamrzne do daljnjeg upotrebu ovog oružja od strane holandskog ratnog vazduhoplovstva.” Presuda suda u Amsterdamu glasila je da se greška holandskih ministara sastoji u tome što su se u 125 Za vreme rata protiv Jugoslavije holandski f16-avioni bombardovali su Niš (7. maj 1999) kasetnim bombama; takođe su učestvovali u bombardovanju RTSa.

prilog agresije pogrešno pozivali na rezoluciju Saveta bezbednosti br.

1199, a ne to što su primenili agresiju!

Ratovi protiv neposlušnih Varvarski rat protiv Jugoslavije predstavlja nemilosrdnu opomenu pobornika Novog svetskog poretka svim onim zemljama koje žele da ostanu nezavisne.

Uprkos toj sada već jasnoj nameri, predstavnici međunarodne zajednice i dalje tvrde da se u slučaju Jugoslavije radilo o opravdanom ratu u ime ‘ljudskih prava’. Kako to da se ta ista pravda ne primenjuje kada je u pitanju ljudska tragedija u Sudanu? Tamo su za poslednjih deset godina oružani konflikti i (namerno izazvana) glad odneli dva miliona života. U mnogim afričkim zemljama, od Sijera Leone na zapadu pa do Ugande na istoku, sprovode se užasna etnička čišćenja, svakodnevno pustoše sela, deci se odsecaju uši i drugi delovi tela. U Kongu stanovnike sela sabijaju u gomile i zatim gađaju granatama. A zapad posmatra, šokiran, ali ne dovoljno da bi pokušao da zaustavi ove užase. Treba da se zapitamo kako to da nema medijske kampanje u korist borbe za osamostaljenje Palestinaca ili stanovnika Timora. Zašto je međunarodna zajednica nezainteresovana za područja kao što su na primer Turag, indonezijski Borneo ili Burundi?

Odgovor na ova i druga slična pitanja je očigledan svakom ko poseduje sposobnost kritičkog mišljenja: iza NATO intervencija na Balkanu kriju se planovi za celu Evropu. Jugoslavija je predstavljala prvi konkretan korak u pripremanom proširivanju NATO-a na centralnu i istočnu Evropu126. Planira se stvaranje svetske armije tako što će se sjediniti američka vojska, NATO i, eventualno, evropska vojna intervenciona sila127. U međuvremenu NATO je tu da interveniše u slučaju da su ugroženi ne moralni principi i ljudska prava, već interesi elite moćnika128.

126

Šon Gervai, Zašto je NATO u Jugosalviji, Amsterdam 1999, 7 Uncommon Oportunties – An Agenda for Peace and Aquitable Development, izdanje UN 1995 128 New York Yimes, 21. oktobar 1997

127

Glava 9 SLOBODAN MILOŠEVIĆ Američki istoričar Beri Litači rekao je sledeće: “Milošević je najdemonizovanija ličnost u toj demonizovanoj zemlji. Njega braniti od velike je važnosti, a pri tom nije neophodno da se čovek slaže sa svakom njegovom odlukom. Naime, braniti Slobodana Miloševića znači stati u odbranu svih onih malih zemlja koje se bore da zadrže pravo na samoodlučivanje. Njegov zločin sastoji se u tome što se uporno suprostavljao zapadnim silama i multinacionalnim kompanijama koje nameravaju da između sebe podele jugoslovenska bogtstva. U tome je bivši jugoslovenski predsednik pokazao veću čvrstinu od mnogih vođa i na istoku i na zapadu koji su veoma lako pristajali na diktate ‘čuvara’ ljudskih prava. 129 Sam Milošević bio je potpuno svestan opasnosti.

“Znam da me ovo može koštati glave,” rekao je povodom odluke da se suprostavi najmoćnijoj vojnoj alijansi na svetu.

Slobodan Milošević rodio se 2. avgusta 1942. godine u Požarevcu.

Majka mu je bila učiteljica, a otac sveštenik. Svoju ženu, Miru Marković, upoznao je decembra 1958. u požarevačkoj biblioteci. Evo šta o tome kaže sama Mira: “Od trenutka kada smo se upoznali, nismo se više rastajali, ako se izuzmu kasnija Slobina putovanja u inostranstvo.

Kada je bio na putu, imao je običaj da me zove svaki dan, a ponekad i nekoliko puta na dan. Taj dan u Požarevcu, dok je napolju vejao sneg, bio je početak jedne izuzetno intenzivne veze. Uvek smo bili zajedno, o svemu smo mogli da razgovaramo, o mnogim stvarima bili istog mišljenja, i imali široki krug zajedničkih prijatelja.”130 Mira Marković, koju neki nazivaju ‘crvena veštica’ i ‘ balkanska Ledi Magbet’, rođena je u moravskoj šumi. Roditelji su joj bili partizani.

Njena majka, Vera Miletić, studirala je francusku književnost na 129

Intervju sa Beri Litačijem , časopis Junge Welt, 24. mart 2001, autor Katrin Šuc. Beri Litači predaje modernu evropsku istoriju na Gradskom univerzitetu Kinsborough Community College u Nju Jorku. U poslednjih deset godina objavio je mnogobrojne članke vezane za rat u bivšoj Jugoslaviji i učestvovao u procesu ‘Američki tribunal za NATO zločine’.

130 Đuzepe Zakarija, Mira Markovic: Memorias de una ‘bruja roja’-Cuarenta anos de passion y poder al lado de Slobodan Milošević, Frankfurt na Majni 2005, 63.

univerzitetu u Beogradu. Prekinula je studije da bi se pridružila partizanima. Vrlo brzo našla se pri vrhu na nacističkoj crnoj listi. U pomenutoj šumi pokušavala je zajedno sa ostalim partizanima da se probije kroz nemački obruč i tu je desetog jula 1942. godine rodila Miru.

Dvoje ljudi iz Požarevca dobili su zadatak da bebu predaju dedi, Dragomiru Miletiću, tako da bi Vera mogla da nastavi borbu. Kasnije Nemci su je zarobili i posle užasnog mučenja u zatvoru, streljali. Miru je očuvao deda. Studirala je sociologiju, i u toj oblasti takođe i doktorirala.

Slobodan Milošević postao je član KPJ 1959. Diplomirao je 1964 na Pravnom fakultetu u Beogradu. Posle odsluženja vojnog roka započeo je karijeru kao finansijski savetnik u skupštini grada Beograda. Postao je generalni direktor Tehnogasa 1974.

Ivan Stambolić proglašen je za predsednika Srbije 1975 i samo nekoliko nedelja kasnije Milošević je, pošto je uživao veliki ugled kod predsednika, imenovan za direktora Beobanke, najveće kreditne institucije u zemlji. Tu se našao na pravom mestu: bio je moderni socijalista, poštovan od starijih članova partije, govorio je tečno engleski i bio dovoljno iskusan i otvoren da bi mogao da se uhvati u koštac sa direktorima najuticajnijih banaka u svetu. Ovo je bio važan period u životu tada još mladog Miloševića: predstavljao je banku koja je brojala više od 70 službenika, stalno je prisustvovao svim mogućim međunarodnim sastancima privrednih organizacija, imao odlične kontakte sa Dejvidom Rokfelerom. Mnogi su ga smatrali pouzdanim poslovnim partnerom a i prijateljem, ali najbolji kontakt imao je sa Lorensom Iglbergerom, koji je šesdesetih godina prošlog veka bio diplomata u Beogradu i koji se toliko založio za pomoć posle zemljotresa u Skoplju da su ga nazvali ‘Lorens od Makedonije’. Rečju, Milošević je bio uspešan čovek, koji je održavao veze sa međunarodnim ekonomskim ‘esteblišmentom’.

U Beogradu Milošević je polako počeo da uzima sve više učešća u političkim diskusijama vezanim za budućnost zemlje, gde je pokazao jako osećanje odgovornosti. Naime, odlučio je da napusti zavidni položaj direktora Beobanke da bi vršio znatno manje privilegovanu, političku funkciju. 131 U partiji je vladala politička kriza; zemlji su bili potrebni ljudi spremni da se posvete traženju rešenja. Mira Marković je o tome rekla: “Nisam se suprostavljala njegovom izboru jer sam ga 131

Ibid. , 63.

dobro poznavala: Slobodan je bio čovek koji je opšte interese stavljao iznad sopstvenih.”

Po preporuci Ivana Stambolića Milošević je 1984. godine postao partijski sekretar na nivou grada Beograda, a 1986. lider Komunističke partije Srbije. Partijski ljudi insistirali su sve više na promenama i liberalizaciji političkog sistema. Milošević je sigurno bio čovek koji je mogao da spreči rascep u partiji: bio je mlad, otvoren, napredan i, s obzirom na svoje dugogodišnje bankarsko iskustvo, sposoban da iskoristi mogući privredno-ekonomski preokret za pozitivne promene uz najmanji mogući prateći rizik. Uz to bio je politički potpuno čist i niko za njega nije imao ni reč kritike. Privatno živeo je veoma skromno sa ženom i dvoje dece.

U svom prvom zvaničnom govoru Milošević je insistirao na zajedništvu i jedinstvenom frontu, zbog čega je štampa bila puna hvale za ovog novog partijskog sekretara. Intelektualna elita i oni koji su se neosnovano u nju ubrajali, oštro su kritikovali politiku partije. Sledećim rečima Milošević je zadobio mnoga srca: “Šta znači nekoliko stotina pisaca naspram dvadeset hiljada radnika iz Rakovice?” Postajalo je sve očiglednije da mu je najvažiji onaj sloj društva koji sebi ne može da priušti luksuz132.

U tom periodu na Kosovu su vladali nemiri. Martinović, srpski seljak sa Kosova, napadnut je na svom imanju i silovan flašom. Izbio je skandal pošto su, posle prve istrage, albanske vlasti pokušale da predstave incident kao ‘auto-erotski’ čin. Ovaj slučaj izazvao je među Srbima snažno osećanje kolektivne frustracije.

Milošević nije voleo da bude u centru pažnje; međutim, okolnosti su ipak do toga dovele. Srpsko stanovništvo na Kosovu izražavalo je sve veće nezadovoljstvo, situacija se zaoštrila i na inicijativu predsednika Stambolića, Milošević je otputovao u Prištinu da smiri rasplamsale emocije.

U kulturnom centru grada sreo se sa Azemom Vlasijem dok se napolju okupljala masa Srba, uglavnom seljaka. Policija je upotrebila pendreke, poletelo je kamenje i prslo je nekoliko prozora. Milošević je pošao da vidi šta se dešava. Slučaj je hteo da ga prati TV kamera što je situaciju 132

Ibid. , 66.

učinilo još napetijom. Na vratima Milošević se obratio okupljenima i zatražio da se umire. Kada je neko uzviknuo: “Oni nas tuku!”, izraz lica mu se promenio, oči zasijale, i rekao je glasno: “Niko vas ne sme tući!”133 Ove reči potekle su spontano, iz dubine srca. Jednostavno, bio je dirnut onim što je video i čuo. Nevolja obeshrabrenih zemljaka, koji su tako dugo patili, koje su vlasti tako dugo zanemarivale, duboko ga je potresla. Milošević je reagovao ne kao političar, već kao čovek.

Usledila je oštra kritika od strane nekih članova partijskog rukovodstva: kako se usudio ovaj mladi čovek da sebi dozvoli takve izjave; ko ga je opunomoćio da daje takva obećanja? Milošević je bio zapanjen: “Kakvu sam vrstu dozvole mogao da tražim? Govorio sam kao pojedinac, kao čovek, kao Srbin.”134 Mira Marković je o tom događaju rekla sledeće: “Tek kasnije sam shvatila šta se tada u Prištini sa njim dogodilo. Isplivalo je na površinu nešto što je u njemu uvek bilo prisutno: pri susretu sa Srbima sa Kosova ispoljila se duboka naklonost prema jadnim ljudima u potlačenom položaju. Ti ljudi su ga prepoznali i pružali mu ruku, starice su mu davale jabuke; od toga dana ništa više nije bilo kao ranije. Svi srpski mediji otkrili su novog čoveka.” Milošević je prihvatio funkciju predsednika Srbije 1989. godine.

Slobodan Mulošević je verovao je u tržišnu ekonomiju i u višepartijski sistem. On je uveo demokratske promene u Srbiji, ali se pritom čvrsto držao principa jugoslovenskog ustava: nezavisnost, sloboda i socijalna pravda. Međutim okrenuo je leđa međunarodnom kapitalu time što je zajmove MMF-a upotrebio za isplatu zaostalog ličnog dohodka nastavnom i vojnom kadru.

Zbog svojih ubeđenja Milošević je uleteo pravo u zagrljaj vođama Novog svetskog poretka. Sve dok je sprovodio reforme i privatizaciju državnih firmi po ukusu Rokfelera i njemu sličnih, bio je njihov miljenik; ali je od onog trenutka kada se pokazao ‘neposlušnim’, potpuno izgubio njihovu podršku.

133

Međunarodni mediji opisali su ovaj trenutak na sasvim drukčiji način dajući mu nacionalističke razmere i često zloupotrebljavale ove njegove reči.

134 Đuzepe Zakarija, ibid. , 75.

Od tog momenta etnička i nacionalistička osećanja počela su da menjaju svoj karakter i poprimaju sve češće nasilnički i organizovani oblik. Ono što se događalo neodoljivo je podsećalo na scenario s početka Drugog svetskog rata.

Milošević je održao 28. juna 1989. godine na istorijskom Kosovom Polju govor kome je prisustvovalo oko milion ljudi. Međunarodni mediji su u više navrata prikazali taj govor kao Miloševićev poziv na stvaranje velike Srbije. Pritom su neprekidno koristili njegovu izjavu: “Niko vas ne sme tući.” Međutim namerno su prećutali činjenicu da je 80-ih godina, pod pritiskom albanskih separatista, više od 40.000 Srba napustilo Kosmet. U tom periodu stradali su mnogi Srbi, a njihove crkve i manastiri su rušeni i grobovi skrnavljeni.

U jednom drugom govoru Milosević je rekao sledeće: “Srbija nikada nije bila zemlja u kojoj žive samo Srbi. Danas, više nego ikada ranije, u njoj žive ljudi raznih nacionalnosti. Ubeđen sam da je to za Srbiju prednost. Nacionalni sastav stanovništva u svim zemljama na svetu menja se upravo u tom pravcu. Građani raznih nacionalnosti, veroispovesti i rasa žive u miru zajedno, i to sve uspešnije. Ne smemo dozvoliti da se sudi o ljudima na osnovu njihovog porekla ili njihove veroispovesti. Jedina podela koja je u socijalizmu dozvoljena, je podela na radne i neradne ljude, na poštene i nepoštene. I zato svako ko pošteno radi i poštuje druge bez obzira ne njihovu nacionalnost, treba da se u granicama naše zemlje oseća da je kod kuće” Da je Milošević hteo da pobudi u masama želju za stvaranjem Velike Srbije, onda je tada bio pravi trenutak. Međutim on nikada ni jednom rečju nije spomenuo Veliku Srbiju. Naprotiv, govorio je uvek pomirljivo i jasno je pokazao da je spreman da zajedno sa Tuđmanom nađe rešenje za Hrvatsku. U odlučujućim godinama (1990 – 1992) Milošević je jasno dao do znanja da on želi da se Jugoslavija održi, ali i da je spreman na podelu zemlje, pri kojoj bi Srbi zadržali područja na kojima žive.

Očigledno, Milošević niti je imao u planu Veliku Srbiju, niti je svojim govorima podsticao na mržnju među narodima i na etnicko čisćenje.

Novinarka Elizabet Vimout imala je dvočasovni razgovor sa Miloševićem. Evo nekoliko citata iz tog razgovora, koji je objavljen u časopisu Washington Post:

“U Srbiji živi najmanje dvadeset šest nacionalnih manjina. Svi oni imaju ista prava. Uzmimo na primer, Mađare, koji žive na severu: imaju škole u kojima se govori mađarski, izdavače, radio i TV programe, novine itd.

Nema nikakvih problema. To isto važi i za Slovake, Bugare, Ruse, a takođe i za većinu albanskog stanovništva na Kosovu. Većina Albanaca su dobronamerni ljudi i imaju ista prava kao i sve ostale manjine u Srbiji.

“Samo na Kosovu ima oko 1.800 pravoslavnih crkava. Na Kosovu žive razne nacionalnosti: Srbi i Crnogorci, Albanci, Romi, Turci i muslimani.

Nijedan narod na Kosovu ne sme biti u povlašćenom položaju.

Stanovište srpske vlade, svih političkih partija i svih građana jeste da svako, bez obzira na nacionalnu pripadnost, mora da uživa ista prava u Srbiji.”

“U osnovi, ako se izuzmu albanski separatisti, mi nemamo problema ni sa jednom manjinom. Jedan deo albanskog stanovništva pridružio se pokretu za otcepljenje. Taj pokret vodi grupa političara koje čovek mirno može nazvati nacistima. Objasniću vam zašto koristim baš tu reč: naime, njihov cilj jeste etnički čista država. Takav cilj nikada i nikako ne može biti demokratski. Naša vizija je potpuno suprotna njihovoj: mi verujemo da ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost ili na njihovo poreklo, mogu i treba da žive zajedno.”

“Nadam se da shvatate da je problem na Kosovu separatistički problem, a ne opšti problem sa Albancima. Postoji jasna razlika između separatista i naših albanskih sugrađana; jasna razlika između dobronamernih Albanaca i onih koji ubijaju, siluju, kidnapuju. Policija na Kosovu štiti građanstvo. Albanci su isto tako žrtve terorista kao i Srbi. Policija štiti sve građane: Srbe, Albance, Turke, Rome.”

“Morate razumeti da je miran život na Kosovu moguć jedino ako se sa svim stanovnicima Kosova postupa na isti način. To je najvažnije. Kada neki narod, na primer Turci, koji, otprilike sa 40.000 stanovnika, čine najmanje brojnu manjinu, ne bi mogli da računaju sa time da su ravnopravni, kakva bi onda bila njihova sudbina? Sada imaju svoje novine, svoje radio i TV programe, škole na turskom itd. Zašto bi oni morali da budu građani drugoga reda u zemlji u kojoj autonomni Albanci propisuju zakone? Srbi ne smeju vladati nad Albancima, ali ni Albanci nad Srbima, a ni nad Turcima, niti nad bilo kojim drugim nrodom, jer svi oni imaju podjednako pravo da žive ovde.”

Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih zemalja koja nije gledala na svoj multinacionalni sastav kao na nedostatak. Zato nije čudno što su Romi bili i ostali tako lojalni ovoj zemlji. Oni i Srbi dele istu istorijsku sudbinu: oba naroda su patila. Romi su se integrisali u srpsku zajednicu. Tu su oduvek imali mnogo bplji položaj od svojih sunarodnika u Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Za vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska vlada je proterala iz Hrvatske sve Rome. Oni su prebegli u Srbiju. Kada su na Kosovu pripadnici UČK počeli sa napadima, Romi su opet prebegli u Srbiju. Romi su sebe smatrali Jugoslovenima i znali su da će u Srbiji biti prihvaćeni135.

Glavni tužilac za haški Tribunal, Luiz Arbur, sastavila je 27. maja 1999. godine, protiv Slobodana Miloševića i još četiri vodeća srpska političara, optužnicu dugu 24 stranice, u kojoj, između ostalog, piše da “ U gradovima, selima, pa i čitavim oblastima na Kosovu, Albancima život više nije bio moguć.” Optuženi se takođe terete za “sistematsko sprovođenje nasilja i terora protiv albanskog stanovništva pri čemu su stotine kosovskih Albanaca izgubile život.” Sjedinjene Države su juna 1999, za izručenje jugoslovenskog predsednika, ponudile čak i nagradu od pet miliona dolara.

Optužba Luis Arbur protiv Slobodana Miloševića zasnivala se na pretpostavci da je on, zbog svog položaja, lično odgovoran za ratne zločine počinjene za vreme rata na Kosovu. Ovako jedno rigorozno stanovište moglo bi se prihvatiti jedino u slučaju da se širom sveta dosledno primenjuje, a onda bi moralo da se sudi mnogim američkim predsednicima i mnogim predsednicima drugih zemalja.

Miloševićev politički cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreči da albanska većina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etničko čišćenje. Naprotiv, Milošević i članovi socijalističke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav.

135

Sadašnji jugoslovenski marionetski režim ne sprovodi više istu politiku prema Romima. U sadašnjoj koaliciji su albanski i mađarski separatisti koji rado sarađuju sa pristalicama anti romskog rasizma.

U Srbiji su oktobra 2000. održani izbori. Za vreme državnog udara, 5. oktobra 2000, bilo je reči o dobro pripremljenoj paravojnoj akciji.

Neposredno pred izbore, formiran je u Jadranskom moru veliki konvoj NATO brodova, a u Bugarskoj su grupisane vojne trupe. Bugarski časopis Monitor objavio je, još u avgustu iste godine, da je CIA pripremila iz Bugarske napad na Beograd. Oko Srbije postavljene su radio stanice preko kojih se narodu jasno davalo do znanja da će se nastaviti sa sankcijama i da će NATO biti primoran da ponovo interveniše136 u slučaju da Milošević ponovo bude izabran za predsednika.

Pod ovakvim pritiskom srpski narod je izašao na glasanje. Ne pamti se da je prilikom izbora bilo tako mnogo manipulacija i tako velikih ucena. Štaviše, u zapadnim zemljama je objevljeno, još pre nego što su izbori održani, da je Koštunica na njima pobedio. U vezi sa tim izborima, mora se spomenuti i ovo: mnogi građani dobijali su novčanu nagradu u vrednosti od 25 evra samo da bi glasali za DOS (partiju koju je podržavao Zapad)137. U tom periodu su Amerika, Nemačka i druge NATO zemlje finansirale DOS sa 300 miliona dolara.

Vojislav Koštunica, vođa demokratske opozicije Srbije (DOS), pobedio je na izborima i 8. oktobra 2000. godine postao predsednik Jugoslavije.

Milošević je najavio da će se povući iz političkog života.

Milošević je u intervjuu za Beogradski forum, koji je održan marta 2001, rekao sledeće: “Ja sam se povukao posle državnog udara 5. oktobra. To nisam morao da uradim, ali smo mi, članovi vlade, razmotrili situaciju i došli do zaključka da su inostrane sile pripremile akcije kojima će isprovocirati i zaplašiti narod. Želeli su da izazovu građanski rat koji bi poslužio kao opravdanje za intervenviju. Smatrali smo da je najbolje da se povučemo i predamo vlast petoj koloni. Planirali smo politički protivnapad. Zato sam dao ostavku. To je Amerikance mnogo iznenadilo. Rekli su mi da je Madlen Olbrajt 6. oktobra telefonirala Stivu Erlengeru iz Njujork tajmsa da proveri da li je istina da sam dao ostavku. Jednostavno nije mogla da veruje. Poremetili smo im planove.”

136 Posledica sankcija, između ostalog, u zdravstvu jeste smrt dvadeset hiljada građana Srbije.

137 Prosečna mesečna plata je tada iznosila 18 evra.

U Beogradu su uveliko u toku bili dogovori o tome šta da se radi sa bivšim predsednikom. Članovi DOS-a i Zoran Đinđić zalagali su se od samog početka da se Milošević izruči Hagu.

Haški Tribunal je potvrdio nalog za hapšenje 23. januara 2001, i pritom je pozvao Jugoslaviju, kao novu članicu UN, da ispuni svoju obavezu tako što će, bez odlaganja, izručiti Slobodana Miloševića. A Vašington je postavio sledeći uslov: MMF i Svetska banka ukinuće pomoć Jugoslaviji u slučaju da Milošević ne bude izručen Hagu do 31. marta.

Međunarodno pravo zabranjuje korišćenje prisilnih ekonomskih mera u političke svrhe. Naime, takve mere se ne smeju primeniti sa ciljem da se druga država prisili na poništavanje svijih postojećih pravnih odnosa.

Zabrana te vrste intervencije čini osnovu sporazuma o prijateljskim međunarodnim odnosima, koji je utvrđen oktobra 1970. godine na opštem sastanku UN. Iz ovoga jasno sledi da je insistiranje zapadnih zemalja da se Milošević izruči Hagu, bilo nelegalno. Na taj način došlo je do podrivanja pravnog položaja, ne samo pojedinca, već i cele države.

Važeći međunarodni pravni dogovori zasnivaju se na principu ravnopravnosti svih zemalja. Princip državnog imuniteta podrazumeva to da se ni od jedne države ne može zahtevati da sudski odgovora pred drugom državom138.

Policija je neprekidno pazila na vilu Slobodana Miloševića. Potparol vlade, Čedo Jovanović, pretio je sledećim rečima: “Ili u zatvor, ili ćemo vas sve pobiti!” Milošević nije imao drugog izbora – morao je da se preda139. Posle opsade koja je trajala 36 sati, uhapšen je 1. aprila 2001. godine zbog zloupotrebe vlasti, zloupotrebe položaja i pronevere novca.

Potrebno je osvrnuti se ukratko na optužbu u vezi sa proneverom novca.

U to doba širile su se glasine da je Milošević, preko raznih transakcija, stekao neverovatno bogatstvo. Ove pretpostavke su na sve moguće načine zloupotrebljavane da se ocrni cela porodica. Neposredno posle rata u Jugoslviji, na naslovnim stranama svih novina, i onih najrenomiranijih, objavljivani su članci sa upadljivim naslovima kao što je na primer ovaj: “Otkriveno bogatstvo Slobodana Miloševića u Švajcarskoj”. Međutim, sami novinski članci nisu ponudili nikakve dokaze. Na optužbe Karle del Ponte da u inostranstvu ima obezbeđene 138 139

Peter Koh, Die neueste Ordnung, Junge Welt, 4. juli 2000.

Mirijana Marković, Der Spiegel, 6. avgust 2001, 120.

velike sume novca, Milošević je odgovorio: “Ma nema o tome ni govora, i momentalno poklanjam gospođi Del Ponte sav novac koji nađe.” Već godinama Tribunal i policija tragaju po celom svetu za misterioznim kapitalom Slobodana Miloševića, kapitalom koji, u stvari, niti postoji niti je ikada i postajao.

Jugoslovenski filozof, profesor Mihajlo Marković, član Srpske akademije nauka, povodom hapšenja Slobodana Miloševića, izjavio je 5. aprila 2001. sledeće: “Sadašnje jugoslovenske vlasti vrlo dobro znaju da Milošević nije ratni zločinac, ali ga ipak hapse da bi ga izručili haškom Tribunalu čija je pristrasnost opšte poznata stvar. Tužilac, Karla del Ponte, već sada najavljuje da će Milošević, za svoje zločine, biti osuđen na doživotnu robiju. Suđenje još nije ni počelo, a on je već i proglašen krivim i osuđen. U svakom pravnom poretku bi ovakav tužilac izgubio svoju funkciju, a slučaj bi bio obustavljen. Nažalost, Tribunal u Hagu nije pravna, već politička institucija koja je u službi jedine preostale velesile. Opšte je poznata stvar da Milošević nije taj koji snosi odgovornost za raspad Jugoslavije, već pokreti za otcepljenje koje je inostranstvo podržavalo. Za vreme ovih ratova su, bez sumnje, počinjeni zločini. Ali su njih činili pripadnici svih zaraćenih strana. I definitivno nema govora o tome da je srpska strana strukturalno sprovodila politiku genocida ili zločina protiv čovečnosti. Inače, u sličnim ratovima (recimo, Vijetnam) samo počinioci zločina su pozivani na odgovornost, a ne predsednici Sjedinjenih Država ili drugih zemalja. Svako, pa i Milošević, odgovoran je za postupke kojima je prekršio Međunarodno pravo ili državni zakon. Ali naša civilizacija i naš pravni sistem zasniva se na principu da krivica mora da se dokaže i da se svaki pojedinac smatra nevinim sve dotle dok se na sudu ne dokaže suprotno. Ja sam ubeđen da Miloševića nikada ne bi uhapsili, da to SAD nisu zahtevale; a zahtevale su, jer su na taj način, pravno i moralno, oslobodile sebe odgovornosti za bombardovanje Jugoslavije.”140 Na Vidovdan, 28. juna, Ustavni sud Jugoslavije proglasio je protivustavnom nameru vlade da izruči Miloševića Tribunalu. Koštunica je tom prilikom obećao da će se odložiti izvršenje vladinog dekreta o izručivanju bivšeg predsednika sve dotle dok sud ne donese definitivnu odluku. Međutim, istoga dana, u 18.00h, glavni stražar je saopštio Miloševiću da mora da se pripremi za odlazak u Hag. Milošević ga je tom prilikom upitao: “Da li znate koji je dan danas?” To što je Milošević 140

Junge Welt, 14. juni 2001.

izručen Tribunalu na Vidovdan – srpski nacionalni praznik, dan kada se odigrala Kosovska bitka na Kosovom Polju – nije slučajnost. Namerno je izabran baš ovaj dan da bi se celom srpskom narodu i njegovoj istoriji nanela ista ona uvreda kao i 1914. godine, kada je austrijski prestolonaslednik izabrao Vidovdan za zvaničnu posetu Srbiji.

Bivši jugoslovenski predsednik krišom je prošvercovan iz zemlje. Čak mu nije bilo dozvoljeno da obavesti ni svoju ženu. Prebačen je helikopterom SFOR- a u njihovu bazu u Tuzli, gde ga je tužilac Tribunala zvanično optužio za ‘ratne zločine i genocid.’ Nešto posle ponoći, Milošević je prebačen u Hag i smešten u zatvor u Shejveningenu.

Način na koji je Milošević dospeo u haški zatvor, je očigledan primer kidnapovanja iz ekonomskih razloga: vladi u Beogradu ponuđena je, u zamenu za Slobodana Miloševića, znatna ekonomska pomoć. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu izazvalo je političku krizu u Jugoslaviji.

Nekoliko ministara dalo je ostavku. U Beogradu je, između predsednika i premijera, usledila borba za prevlast. Inicijator, Zoran Đinđić, je i te kako iznenadio predsednika Koštunicu. Pragmatični premijer istovremeno je odigrao ulogu i sudije i ulogu dželata. Koštunica nije bio ni o čemu obavešten, te ga je munjevita akcija Zorana Đinđića potpuno zaprepastila. Novinska agencija Tanjug izvestila je da je Koštunica saznao iz novina da je Milošević izručen Tribunalu. Koštunica je odmah uložio protest, i izjavio da je ceo događaj protivzakonit.

Miodrag Vuković, jedan od najvažnijih saradnika crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, zaključio je: “Jugoslavija je sada i pravno umrla.” Crnogorska socijalistička partija je već ranije pretila da će se povući iz vlade. Njihov političar, Zoran Knežević izjavio je na beogradskoj televiziji sledeće: “Izručenje Slobodana Miloševića je protivustavno i imaće teške, dalekosežne posledice.” Federalna država Srba i Crnogoraca prestala je da postoji, bio je komentar jednog novinara.

Po mišljenju Džima Lendeila, potparola Tribunala, izručenje Slobodana Miloševića je, za Tribunal, izuzetno važana pobeda. Američki predsednik, Džordž V. Buš, izjavio je da hapšenje Miloševića predstavlja opomenu svakome ko se usudio da se ogluši o ljudska prava, a Kofi Anan, generalni sekretar UN, govorio je o ‘danu pravde’ i time, u stvari, ismejao ono što se zaista dogodilo.

Nemački kancelar, Gerhard Šreder, pozdravio je sledećim rečima hapšenje Slobodana Miloševića: “Ovo je veliki uspeh za međunarodnu zajednicu u njenom pokušaju da zavlada pravda,” a ministar spoljnih poslova, Joska Fišer, govorio je o hrabrom koraku jugoslovenske vlade.

Francuski predsednik, Žak Širak, takođe je izrazio radost povodom ovog događaja. Izjavio je da je vlada u Beogradu mnogo doprinela odbrani pravde i naglasio da se: “ Miloševiću mora suditi za njegove zločine.”

Bombardovanjem Jugoslavije vođe Novog svetskog poretka doveli su ovu zemlju do prosjačkog štapa. U takvoj situaciji nije im bilo teško da je primoraju da izruči svog bivšeg državnika. U pitanju je bila trgovina ljudima najniže vrste, koja se može porediti sa običnom licitacijom: bivši predsednik prodat je onome koji je najviše ponudio. Takav slučaj ucenjivanja nije zabeležen u istoriji međunarodnih odnosa i spada u tešku povredu međunarodnog zakona141.

Pošto je Milošević izručen Hagu, srpski premijer Đinđić mogao je sa radošću da očekuje obećanu međunarodnu pomoć u vrednosti od nekoliko milijardi dolara. Zbog tih para oglušio se o odluku Ustavnog suda i sa velikom žurbom sproveo izručenje bivšeg predsednika. Đindić je igrao samo na jednu kartu: da Jugoslavija dobije finansijsku pomoć.

Tu svoju odluku branio je sledećim rečima: “Svako drugo rešenje bilo bi za zemlju katastrofalno. Zapali smo u krizu, a potpuno smo izolovalni od mrđunarodne zajednice.”142 Đindić je smatrao da sada, pošto je Milošević izručen, ništa više ne stoji na putu nesebičnoj pomoći međunarodne zajednice. Svetska banka i EU su, još krajem 2000, obećale pomoć u iznosu od 1,25 milijardi dolara.

Sjedinjene Države obećale su iznos od 180 miliona dolara. Nažalost, Đindić tada još nije znao da se radilo samo o pustim obećanjima!

Kada je Brisel blokirao pružanje pomoći za dalju izgradnju Jugoslavije, Đinđić je 29. juna 2001, izjavio sledeće: “Zaprepašćuje me ta farsa zapadnih zemalja u vezi sa obećanom nam pomoći od 1,3 milijardi dolara. Radimo sve što možemo da našu zemlju ponovo izgradimo, a 141

Ridiger Gebel, Ist die Milošević-Auslieferung ein Sieg f ürdas Völkerrecht? , Junge Welt, 30. juni 2001.

142 Intervju za Radio B92.

opet - uprkos NATO bombardovanju i prozapadnom političkom kursu – desetak birokrata u Briselu sve vreme onemogućava da dobijemo pomoć. Trebalo je da dobijemo 300 miliona evra u avgustu. Međutim, iznenada su nas obavestili da je 225 miliona već potrošeno na isplatu naših dugova - dugova koji potiču još iz Titove Jugoslavije. Dve trećine tog iznosa sastoji se od kaznenog poreza na kredite koje je Milošević odbio da vrati. Takva su pravila na Zapadu, saopštili su nam. Međutim, nama nisu potrebne jalove izjave saosećanja, već konkretna pomoć. Dok sam bio vođa opozicije, EU nam je obećala tri milijarde nemačkih maraka pod uslovom da srušimo Miloševićevu vladu. Gde je sada taj novac?”143 Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica bili su najznačajniji protivnici Slobodana Miloševića. Razlika između ove dvojce, nekadašnjih političkih partnera, sastojala se u sledećem: Koštunica je, bar naizgled, sprovodio patriotsku politiku, a Đinđić je mirne savesti prodavao zemlju inostranstvu.

Srpski premijer, Zoran Đinđić - koji je uživao zaštitu Nemačke, gde se inače i školovao - ubijen je 13. marta 2003. godine u Beogradu.

Pogođen je mecima u stomak i leđa. Hitno je prebačen u bolnicu; međutim svi pokušaji lekara da mu spasu život, ostali su bez uspeha: istog dana, u ranim večernjim satima, ovaj prozapadno orijentisan političar poglegao je teškim ranama.

143

Der Spiegel, 16. juli 2001, 114.

Glava 10 TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU U HAGU Milošević je prvih mesec dana svog boravka u zatvoru u Shejveningenu proveo u samici u kojoj je neprekidno gorelo svetlo. Video kamere su bile uključene 24 sata na dan. Milošević je u više navrata izrazio želju da bude u zajedničkoj ćeliji sa ostalih trideset devet zatvorenika, ali je Tribunal tu njegovu molbu redovno odbijao. Međutim, to je u medijima predstavljeno tako kao da je Milošević sam izabrao da bude izolovan144.

Milošević je bio ogorčen zbog uvredljivih i ponižavajućih uslova pod kojima je video svoju ženu. Međutim, bio je to snažan čovek i takve okolnosti ga nisu slomile, iako je to bio cilj. U razgovoru sa advokatom Kristiforom Blekom, izjavio je da je zdrav i pun optimizma145. Takođe je rekao i sledeće: “Ja sam moralni pobednik i ponosan sam na sve što sam uradio za svoju zemlju, u čemu sam do kraja ostao pošten. Jedino sam branio svoju zemlju, na šta sam imao pravo; zato i nema opravdanja za moje hapšenje. Ne postoje dokazi protiv mene, pa me ne mogu ni osuditi. Savest mi je čista i ne plašim se.”146 Prvi dan suđenja bivšem predsedniku Jugoslavije bio je politički događaj i medijski cirkus. Prvo saslušavanje Slobodana Miloševića jedva da je trajalo deset minuta. Milošević je za tu priliku pripremio politički govor, ali mu sudija Ričard Mei nije dozvolio da ga pročita.

Sudija Mei: “Gospodine Miloševiću, kao što vidim, vi nemate branioca.

Vi, doduše, imate pravo da se sami branite, ali vam savetujem da dobro razmislite da li je to u vašem interesu. Vi imate pravo i na sudskog savetnika. Biće to dug i komplikovan proces i valjda želite da razmislite o svojoj odluci. Da li vam je potrebno vreme da o tome razmislite?”

Milošević: “Ja ne priznajem ovaj Tribunal i smatram optužbu protiv mene lažnom optužbom. Ovaj Tribunal je nezakonit jer nije osnovan na 144

TV program Nova, 17. 7. 2001.

Kristifor Blek, advokat iz Kanade, došao je u Hag na poziv S. Miloševića.

Inače, bio je član Međunarodnog komiteta za odbranu S. Miloševića (ICDSM) koji se sastojao od 200 advokata, pisaca i drugih intelektualaca.

146 Nova, 17. juli 2001.

145

opštem sastanku UN i zato mi sudski savetnik nije potreban jer je ovo nelegalna institucijia” Sudija Mei: “Gospodine Miloševiću, kasnije ćete imati prilike da postavljate pitanja. Poći ćemo od toga da za sada ne želite sudskog savetnika, ali o tome možete kasnije još da razmislite. Ovo prvo zasedanje suda ima za cilj da se razjasni sledeće: kao prvo, optužba i, kao drugo, da li se smatrate krivim ili ne. Da li želite da se optužnica pročita?”

Milošević: “To je vaša stvar.”

Sudija Mei: “Gospodine Miloševiću, vama se na ovom sudu sudi i morate da poštujete pravila ovog suda. Ovaj sud tumači vašu reakciju kao odbijanje da iskoristite vaše pravo da se optužnica pročita. Kasnije, u toku suđenja, upoznaćete se sa sadržajem optužnice. Gospodine Miloševiću, kada vi to zaželite, dobićete vremena da pripremite vašu odbranu. Pravila dozvoljavaju maksimalno 30 dana za to. Međutim, vi možete i odmah da počnete sa vašom odbranom. Da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?”

Milošević: “Cilj ovog sudskog procesa je da se opravdaju zločini koje je NATO počinio u Jugoslaviji.”

Sudija Mei: “Gospodine Miloševiću, postavio sam vam jedno pitanje: da li želite sada da počnete sa odbranom, ili bi ste to radije odložili?”

Milošević: “Dao sam vam odgovor. Štaviše, ovaj takozvani Tribunal je…” (pritiskom na dugme, sudija Mei isključuje mikrofon).

Sudija Mei: “Ako optuženi ne počne sa svojom odbranom, onda po pravilu, ovaj sud zaključuje da on sebe ne smatra krivim. Gospodine Miloševiću, vaš odgovor se tumači kao da odbijate da počnete sa odbranom te će u zapisnik ući da ni po jednoj tačci optužnice ne smatrate sebe krivim.”

Milošević: “Kao što sam vam već rekao, cilj ovog suđenja je da se opravdaju zločini protiv Jugoslavije. Ovo je nezakoniti sud, jedan nelegalni…(Sudija Mei opet isključuje mikrofon).

Sudija Mei: “Gospodine Miloševiću, ovo nije trenutak za držanje govora. Kao što sam već ranije rekao, za to će vam se kasnije pružiti prilika. Ovim se ovo suđenje odlaže.”

Zdenko Tomanović, jedan od najvažnijih Miloševićevih saradnika, obavestio je štampu o sadržaju onoga što je Milošević tom prilikom hteo da kaže. Njegov govor je objavljen 18. jula 2001. godine u časopisu Danas: “Ja ovaj sud ne priznajem, ne zato što je nelegalan i ne zato što je optužba protiv mene nelegalna; već zato što je ovaj sud sastavni deo mehanizma koji je počinio genocid protiv srpskog naroda, mehanizma čiji je cilj da od svih naroda i svih ljudi načini roblje u jednom novom obliku kolonijalizma. Jedini krivac za zločine počinjene u Saveznoj Republici Jugoslaviji jeste NATO. Moji dželati, kao i ceo svet, vrlo dobro znaju da ja nisam u Hagu zbog ratnih zločina koji mi se pripisuju, već zato sto smo se suprostavili NATO-u i zato što smo pokazali celom svetu da NATO nema apsolutnu moć jer, ako je jedna zemlja, ma kako mala, čvrsto odlučila da brani svoju slobodu, onda je čak i ona u stanju da se suprostavi najvećoj ratnoj mašineriji na svetu. Ja sam ponosan na ono što sam učinio za odbranu svoje zemlje i svog naroda.”

U Vašingtonu su Karla del Ponte i tadašnja američka ministarka spoljnih poslova, Madlen Olbrajt, objavile optužnicu protiv Slobodana Miloševića, koja je, pre svega, predstavljala političko opravdanje za bombardovanje Jugoslavije. Milošević se isključivo teretio za etničko čišćenje i genocid na Kosovu (dosije IT-99-37-I). Kasnije je postalo očigledno da se ova optužba ne može dokazati. Međutim, povlačenje optužbe imalo bi ogromne političke i moralne posledice po zemlje NATO-a. Zbog toga je optužba naknadno proširena na Hrvatsku i na Bosnu, čime je, za Tribunal, ceo slučaj postao samo još teži. Bilo je jasno da će se suđenje završiti totalnim fijaskom, a to se po svaku cenu moralo sprečiti.

Novinska agencija Rojters je, 2. avgusta 2001. godine, izvestila da će Milošević sam voditi svoju dobro pripremljenu odbranu. Bivši američki ministar pravde, Remzi Klark, pošto je proveo tri dana u razgovoru sa Miloševićem, izjavio je sledeće: “Milošević je čovek koji je navikao da uvek sam sebe zastupa i da sam u svoje ime govori, pa to i sada namerava da čini, iako ne odbija profesionalnu pomoć.” Neuobičajena Miloševićeva želja da ima oko sebe advokate koji će mu u toku suđena pružati pravnu pomoć, stvarala je zvaničnicima Tribunala velike glavobolje. Portparol za Tribunal, Džim Lendel, je u vezi sa ovim

izjavio: “Mi do sada nismo imali slične slučajeve. O tome moraju sudije da odluče.” A zatim je dodao: “Ako Milošević zaista bude sam vodio svoju odbranu, koja će verovatno početi sledeće godine, onda će on biti prvi koji će to raditi na ovaj način.”

Pravni stučnjaci su smatrali da je takva strategija glupa. Međutim, advokati koji su Miloševića podržavali, rekli su da se, time što Milošević sam vodi svoju odbranu, ostvaruje direktan kontakt sa tužiocima, čemu je Milošević i težio.

Milošević je uvek iznova govorio da ne priznaje Tribunal za bivšu Jugoslaviju. Da li je ovaj sud uopšte bio opunomoćen da donese presudu Slobodanu Miloševiću?

Ni međunarodno pravo, ni Povelja UN ne nude pravnu osnovu po kojoj bi se dobio mandat za uvođenje kaznenih tribunala147. To znači da ova institucija nema zakonsku osnovu. Tribunal za bivšu Jugoslaviju nema ovlašćenja ni da sudi, ni da presudi. Sudovi u pravnoj državi donose presudu na osnovu zakonika utvrđenom po demokratskom principu donošenja zakona. Ovaj Tribunal ne raspolaže takvim zakonikom, te ne može ni da se bavi takvim sudskim procesima.

Profesor Hans Kuher smatra da: “Tribunal u Hagu, na kome se sudi za ratne zločine, nema važeću pravnu osnovu. On postoji zahvaljujući rezoluciji Saveta bezbednosti, koji, međutim, nije ovlašćen da reguliše takva sudska pitanja. Pošto u Hagu od samog početka nedostaje važeća pravna osnova, protivzakonita je i optužnica iz 1999.godine, kao što je protivzakonito i izručenje Miloševića. Povrh toga, Haški tribunal je pod velikim uticajem moćnih zemalja iz Saveta bezbednosti, tj. zapadnih sila. Da je Tribunal čak i kompetentan, a to nije, ni tada, po mom mišljenju, sudije ne bi mogle da nezavisno donose odluke. Već samo zato Milošević ne može u Hagu da očekuje pravedno suđenje.”148

147

Sudije Haskog tribunala, koje su zaposlene u UN, su dale zakletvu nad statutima suđenja u Nirnbergu.

148 Hans Kuher je professor filozofije na Univerzitetu u Insbruku.

Specijalizovao je filozofiju prava. Stručnjak je u oblasti međunarodnih odnosa i predsednik Organizacije za međunarodni progres (IPO), koja je savetodavni organ UN u Beču. Ovaj citat preuzet je iz Ist die Milošević-Auslieferung ein Sieg für das Völkerrecht? Iz Junge Welt, od 30. juna 2001.

Savet bezbednosti je 1993. godine, pre svega pod pritiskom Madlen Olbrajt, dao sam sebi ovlašćenja koja dotle nije imao, i na taj način pogazio odrednice Povelje UN. Da li je Milošević mogao u Hagu da očekuje pravedan proces?

•

Na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju vrvilo je od funkcionera NATOa. Kada je Graham Blevit, 2004. godine, podneo Tribunalu ostavku na funkciju zamenika tužioca, dao je intervju za holandske novine NRC Handelsblad, u kome je rekao da mnogi funkcioneri Tribunala provode isto toliko vremena u američkoj ambasadi kao i u tribunalskim kancelarijama.

•

Kanadski vrhovni tužilac za Tribunal, gospođa Luiz Arbur, izdala je nalog za hapšenje Slobodana Miloševića na osnovu podataka koje je, dan ranije, dobila od vlade Sjedinjenih Država, zemlje koja je protiv Jugoslavije vodila rat. Obaveštenja na kojima se zasniva optužnica, potiču od američke obaveštajne službe Interagency Balkan Task Force, koja je bila u okviru CIA-e i bila povezana sa organizacijama Defence Intelligence Agency (DIA) i National Secutity Agency (NSA), kao i sa ministarstvom spoljnih poslova149.

•

Dobar primer da su rat koji je NATO vodio i pravni status Haškog tribunala povezani, jeste poziv predsednice Tribunala, uručen 6. aprila 1999. svim zemljama članicama NATO-a, za pomoć sudu time što će prikupljati dokazni materijal o zločinima počinjenim na Kosovu.

•

Gospođa Luiz Arbur, vrhovni tužilac i gospođa Gabriele Kirk MekDonald, vrhovni sudija, vrlo često su za javnost nastupale zajedno sa Madlen Olbrajt, koja se inače smatra majkom Tribunala.

•

Sudija MekDonald je, još pre rata u Jugoslaviji, proglasila tu zemlju za ‘banditsku zemlju’.

•

Vrhovni tužilac Arbur i sudija MekDonald veličale su Sjedinjene Države zbog njihovog finansijskog doprinosa i podrške Tribunalu150.

149

Washington Post i International Herald Tribune, 29. maj 1999.

Diana Džonston, Making the Crime Fit the Punishment, iz The Masters of the Universe? – NATO’s Humanitarian Crusade, London 1999, 24.

150

•

Na konferenciji za štampu, Madlen Olbrajt je, u vezi sa finansiranjem Tribunala za bivšu Jugoslaviju, izjavila da su Sjedinjene Države snosile najveći deo troškova i da će se za to i ubuduće odvajati sredstva.

•

Kada je Džeimiju Šeju, portparolu NATO-a, postavljeno pitanje šta bi se dogodilo da sam NATO mora da se pojavi na Tribunalu, on je odgovorio da bez NATO-a ne bi Tribunala ni bilo jer je NATO i odredio kako će Tribunal funkcionisati, a takođe ga je većim delom i finansirao.

•

Haški Tribunal je tvorevna one iste sile koja je započela nelegalni rat protiv Jugoslavije i koja je, pod maskom ‘intervencije’, počinila ratne zločine: bombardovanje civilnih ciljeva! Dokaz za to je jednostavna činjenica da su Sjedinjene Američke Države glavni inicijator i organizator Tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2005.godine, je rekao: “Taj SAD-NATO sud, pred kojim Milošević mora da odgovara, je od samog početka nelegalna institucija i ne može se smatrati pravnom ustanovom.”

Jerom Caifman, koga je opunomoćila organizacija International Ethical Alliance (IEA), zahtevao je od Luiz Arbur da podnese ostavku na funkciju tužioca zato što je ona sastavljala selektivne optužnice na osnovu proizvoljnog dokaznog materijala. Štaviše, on je nalazio da je dovoljan dokaz da je u pitanju objedinjavanje interesa to što članice NATO-a najvećim delom finansiraju Tribunal. Takođe je zamerao Tribunalu na stalnim i jednostranim izjavama u korist NATO napada na Jugoslaviju. Caifman je takođe zahtevao da se, pored vrhovnog tužioca, smeni još pet sudija i, umesto njih, imenuju nove, nezavisne sudije iz zemalja koje nisu članice NATO-a. Caifman je smatrao da bi se samo od takavog jednog neutralnog suda mogla očekivati objektivnost.

Karla del Ponte imenovana je za vrhovnog tužioca, iako je od švajcarske policije dobila oštru opomenu zato što se, svojevremeno, kao sudija, izjasnila u korist kartela droge. Gospođa Karla del Ponte, dozvolila je sebi, pritom se nimalo ne stideći, da izjavi, još pre početka suđenja u Hagu, da Milošević treba da bude osuđen na doživotnu robiju i,na taj način, prekršila osnovno pravilo sudskog procesa.

Jugoslovenska vlada pokušala je 29. aprila 1999. godine da pokrene na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, postupak protiv zemalja-članica NATO-a zbog počinjenih ratnih zločinea i zločina protiv čovečnosti.

Ovaj sud odbio je tu optužnicu zato što UN nikada nisu priznale zakonsku osnovu po kojoj je u Beogradu ta optužnica sastavljena151.

Vojnici 82. američke vazdušno-kopnene divizije su, u okviru mirovnih trupa (KFOR), zlostavljali stanovnike, jednu jedanaestogodišnju albansku devojčicu silovali, a zatim i ubili. Međutim, počinioci ovih zločina nisu morali da se pojave na Tribunalu.

Organizacija International Ethical Alliance (IEA) optužila je predsednika Klintona i ministra odbrane, Koena, za agresivne napade na bivšu Jugoslaviju. Tim advokata iz Kanade i Evrope uručili su Luiz Arbur pismo u kome optužuju Sjedinjene Države i NATO za ratne zločine, kao što su ‘namerno razaranje gradova i sela, rušenje civilnih ciljeva, bombardovanje i drugi napadi na nebranjene gradove, sela i zgrade.’ Nemački advokat iz Hamburga, Hainc-Jurgen Šnajder je 1999. godine, tužio mnoge državnike iz NATO zemalja. Usledili su preliminarni razgovori. Međutim, Tribunal je zaključio da se nipošto ne može govoriti o ratnim zločinima, već samo o omaškama. Istraga se isključivo zasnivala na zvaničnim informacijama NATO-a. U Holandiji je optužen i bivši predsednik Vim Kok. Tribunalu su iz celog sveta stizale optužbe protiv političkih i vojnih vođa NATO-a. Te optužbe posebno su naglašavale činjenicu da je, ratom protiv Jugoslavije, pregažena humanitarna osnova međunarodnog prava. Sve tužbe su odbijene, a juna 2000. godine,Karla del Ponte je definitivno zatvorila dosije NATO-a.

Zaključci Nirnberškog suda pravde iz 1945. godine, koji inače čine osnovu međunarodnog prava, su jasni: “napadački rat nije samo ratni zločin, već i najstrašniji međunarodni zločin, koji se razlikuje od ostalih ratnih zločina po tome što sadrži u sebi celokupno zlo.” Robert Džekson, sudija u Američkom vrhovnom sudu pravde i vrhovni tužilac u Nirnbergu, rekao je sledeće: “Za kažnjavanje ratnhih zločina moraju se primenjivari isti kriterijumi, bez obzira da li su oni počinjeni u Sjedinjenim Državama ili u Nemačkoj.” Međutim, očigledno se ovaj 151

Noam Čomski, The New Military Humanism – Lessons from Kosovo, Main, 1999, 152.

princip ne odnosi na Sjedinjene Države - Vašington ne prihvata nijedan međunarodni sud pravde. Amerika bojkotuje međunarodno pravo tako što primorava vlade drugih država da garantuju slobodu svim američkim građanima i svim američkim vojnicima.

Haški Tribunal za bivšu Jugoslaviju je jedna monstruozna institucija, koja se neće ustručavati, ako je u pitanju njen opstanak, ni od zlostavljanja, ni od ubistva. Činjenica da se tako nešto događa na holandskom tlu, jasno pokazuje do koje mere je holandska elita skliznula u sluganstvo prema velikim silama, koje su osnovale Tribunal s namerom da prikriju sopstvene zločine.

Glava 11 OPTUŽBA Suđenje Slobodanu Miloševiću počelo je 12. februara 2002. godine u Hagu. Optužnica protiv njega sastojala se iz dva dela: pre svega, bio je optužen (i već, u medijima, proglašen krivim) za namerno počinjene zločine u ratu na Kosovu 1999. godine. Takođe je bio optužen (i, takođe, već proglašen krivim) za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Pretpostavljalo se da će ta dva procesa trajati više godina.

Glavni tužilac, Karla del Ponte je u prva dva dana suđenja, iznela optužbu protiv Slobodana Miloševića. Između ostalog, rekla je i sledeće: “Za ovaj Tribunal, zaštita međunarodnih ljudskih prava zauzima centralno mesto. Miloševiću se sudi zbog lične odgovornosti. Ovde se ne sudi ni jednoj državi i ni jednoj organizaciji. Ovo je krivični proces.

Ignorisaćemo svaki Miloševićev pokušaj da ovom suđenju da politički karakter.”

Logika gore izloženog je veoma neobična. Kako je moguće da se Miloševiću sudi samo kao pojedincu, kada je upravo optužen u funkciji državnika? Taj pokušaj da se izbegne politička dimenzija ovog, inače najvažnijeg sudskog procesa danas, ne može se dručije protumačiti nego kao lažno naivan.

Del Ponte je kompletnu tragediju, koja je usledila posle raspada Jugoslavije, pripisala bolesnoj ambiciji Slobodana Miloševića: “Milošević nije ni čisti rasista, ni čisti nacionalista. Iza nacionalističkih izgovora i užasavajućeg etničkog čišćenja, iza naduvane retorike i dugačkih rečenica, krije se samo jedan motiv – Miloševićeva težnja ka moći,” tvrdila je Karla del Ponte.

Tužioci su tvrdili da je pod Miloševićevim rukovodstvom proteran veliki deo albanskog stanovništva sa Kosova, sa ciljem da se u pokrajini uspostavi srpska kontrola, prilikom čega su počinjeni teški zločini protiv čovečnosti. Džefri Nais, jedan od tužilaca Tribunala, rekao je sledeće: “Milošević je kriv jer je znao šta se tamo dešava.” Takođe je optužio Miloševića da je represivnim merama i izazovnim, nacionalističkim govorima zatrovao političku atmosferu na Kosovu. Miloševićev govor, održan na Kosovom Polju, poslužio je Naisu kao primer u korist

njegovoj tvrdnji da je Milošević pozivao na rat. Evo šta je Milošević, između pstalog, tada rekao: “Ono za šta se mi moramo boriti jeste ekonomski, politički, kulturni i opšti društveni razvoj da bi smo brže i uspešnije uzeli učešća u civilizaciji u kojoj će čovečanstvo živeti u 21. veku.”

Dve najvažnije tačke na kojima se zasniva optužnica protiv Miloševića u vezi sa ratom na Kosovu, Karla del Ponte nije uspela da dokaže. Prva se odnosi na to da su srpska poicija i srpska vojska u Račku izvršile masovni zločin; a druga se odnosi na seriju zločina za koje je trebalo pružiti jasne dokaze da Milošević, kao tadašnji šef države, snosi ličnu odgovornost. Međutim, dokaza nije bilo, pa se njegova krivica, jednostavno podrazumevala. Optužnica je takođe teretila Miloševića da je organizovao ‘unutašnje’ proterivanje 200.000 Albanaca kao poseban oblik etničkog čišćenja. Rat na Kosovu predstavljen je isključivo kao posledica agresivnog srpskog nacionalizma i Miloševićevih eksesivnih represalija nad pripadnicima UČK. Pošto se optužnica protiv Miloševića u vezi sa ratom na Kosovu pokazala slabom, prešlo se, sa velikom žurbom, na dokazivanje njegove krivice za genocid u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pošto je broj žrtava srpskog genocida bio stalno osporavan, a da se ne bi pokazali kao nepouzdani, tužioci su, u ovom slučaju, formulisali optužnicu na veoma lukav način: “Optuženi je imao plan da bosanske muslimane i bosanske Hrvate delimično eliminiše što se, takođe, smatra genocidom.” Dalje, u optužnici piše: “Dokazaće se da je optuženi učinio sve da prikrije svoju odgovornost. Srpsko političko i vojno rukovodsrvo u Bosni nikada ne bi bilo u stanju da uradi to što je uradilo, bez njegove neprekidne podrške.”

Kasnije, u toku suđenja, tužioci su priznali sledeće: “Tačno je da se naši dokazi protiv optuženog – bar za sada – odnose samo na njegovu podršku vojsci Republike Srpske, ali ne isključujemo mogućnost da će se, u vezi sa tim, naći više dokaza u daljem toku suđenja.”

Međutim, tužioci nisu bili u stanju da pruže nijedan ubedljiv dokaz iako se na njihovoj strani nalazio, kako je to Milošević rekao: “Ogroman aparat koji ima na raspolaganju moćnu medijisku strukturu i sva moguća pomoćna sredstva…”, dok je Milošević mogao da koristi samo: “…jedan zatvorski javni telefon za odbranu sebe, svoje zemlje i svog naroda.”

Glava 12

UVODNA REČ ODBRANE SLOBODANA MILOŠEVIĆA 31 AVGUSTA 2004.GODINE SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, možete da počnete sa izlaganjem svoje uvodne reči.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Gospodine Robinson (Robinson), meni za uvodno izlaganje bi bio potreban i sutrašnji dan. Napominjem da je druga strana imala tri dana, pa očekujem da budete tako ljubazni da mi omogućite da imam na raspolaganju i danas i sutra. Mogu li sada da počnem?

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, ovo je treći put da izlažete svoju uvodnu reč. Vi ste je već izlagali kao odgovor na uvodnu reč Tužilaštva. Za kosovski deo ovoga Predmeta ste dobili osam sati, odnosno dva dana. Isto tako, odgovarajući na uvodnu reč za bosanskohrvatski deo optužnice, dobili ste tri i po sata. Ovo vam je treći put.

Izvolite, nastavite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Gospodine Robinson, vi ste, upravo vi lično rekli da ja imam pravo i na izjavu i na uvodnu reč. Ono šts sam ja imao su bile moje izjave, a ne uvodna reč. Dakle mislim da to treba da imate u vidu, da jednostavno razmotrite ovaj moj zahtev da mi date još jedno dodatno vreme.

SUDIJA ROBINSON: Izvolite, nastavite, gospodine Miloševiću.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ:Hvala, gospodine Robinson.

U međunarodnoj javnosti, veoma dugo i sa jasnim političkim namerama, stvarana je jedna neistinita, iskrivljena slika o događajima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ove optužbe predstavljaju beskrupuloznu manipulaciju laži, sakaćenja prava, poraza morala i jedno krajnje neodgovorno prekrajanje istorije. Sve je postavljeno na glavu da bi se stvarni nosioci odgovornosti za tragične događaje zaštitili od odgovornosti i da bi se tumačenjem tih događaja izveli pogrešni sudovi i zaključci o priridi i pozadini rata protiv Jugoslavije. Ima jedna fundamentalna istorijska činjenica od koje se mora poći u razumevanju događaja iz koje je proizašlo sve šta se događalo na tlu Jugoslavije od 1991. godine do danas, a to je nasilno razaranje jedne evrospke države,

Jugoslavije koja je proizašla iz državnosti Srbije, jedine saveznice demokratskog sveta na tim prostorima u poslednja dva veka.

Nesumnjivo je da će ta fundamentalna istorijska činjenica dati pečat evropskoj istoriji u vremenu koje dolazi. Razorena je jedna multietnička, multikulturalna, multikonfesionalna država koja je imala svoj istorijski i međunarodno pravni legitimitet da bi na njenoj teritoriji, po diktatu Nemačke (Germany) i Vatikana (Vatican), potpomognutih Sjedinjenim državama (United States of America) i Evropskom zajednicom (European Community) bile stvorene čiste nacionalne mini države.

Razorena je država osnivač svih univerzalnih međunarodnih organizacija, od prve Poštanske unije (Universal Postal Union) 1874. godine, preko Društva naroda (League of Nations), Međunarodne organizacije rada (International Labor Organization), Ujedinjenih nacija (United Nations), Svetske banke (World Bank), Monetarnog fonda (IMF, International Monetary Fund) i svih ostalih specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, pa do Organizaije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE, Organization for Security and Cooperation in Europe), čijom se zaslugom dogodila katastrofa, razaranje suverene države, što po Nirnberškim principima (The Nuremberg Principles) predstavlja najteži međunarodni zločin, zločin protiv mira, čijom se zaslugom dogodio rat u kome je poginulo na desetine hiljada civila, osakaćeno na stotine hiljada, prognano i izbeglo više od milion ljudi, najvećim delom Srba, a materijalna šteta praktično neprocenjiva i penje se na stotine milijardi dolara, o ekološkoj katastrofi da i ne govorim. Međunarodna javnost moraće da se suoči sa istinom, a problem odgovornosti je utoliko teži što nije razorena samo jedna država, razoren je pravni sistem Ujedinjenih nacija, razoren je korpus moralnih načela na kojima je počivala svetska civilizacija. Uz to, nikada u istoriji nestanka jedne države nije bio slučajnost. Oficijalna retorika za zbivanja na tlu Jugoslavije od početka izbijanja krize do danas, pruzeta i od ovog takozvanog Tužilaštva pada u vodu pred golim činjenicama. Problem je u tome što se Jugoslavija nije raspala niti volšebno nestala, kako je to pokušao da objasni gospodin Robert Badinter (Robert Badinter), pribegavajući nekoj vrsti pravne metafizike. Ta država razorena je planski, nasilno i ratom koji se i nadalje vodi, u kome je počinjena serija ratnih zločina. Ugledni američki teoretičar Stiven Džon Stidmen (Stephen John Steedman), umesno je primetio 1993. godine u časopisu ''Forin afers'' (Foreign Afairs), da u početku rata, citiram: ''Nije bilo Slovenije ili neke druge države, postojala je samo država Jugoslavija'', završen citat, pa se, logično, u pravnoj analizi mora poći od te činjenice. Jugoslavija na čijem se čelu u tom najkritičnijem periodu nalazio predstavnik Hrvatske, Stjepan Mesić,

predsednik Vlade, takođe iz Hrvatske, Ante Marković, ministar spoljnih poslova, takođe iz Hrvatske, Budimir Lončar. U celom vojnom vrhu, o čemu smo ovde mogli da se informišemo, od 16 glavnih generala samo dva su bili Srbi, većinom Hrvati, Slovenci i druge nacionalnosti. Ta je država raspolagala snažnom i organizovanom silom koja je bila u mogućnosti da kontroliše sukob i spreči katastrofu. Ta vlast prepustila je teren paravojnim formacijama, švercerima oružja, kriminalcima, pa i narko mafiji, kada se ima u vidu kraj celog tog procesa na Kosovu, ali ta vlast delovala je sinhronizovano sa Evropskom zajednicom, posebno sa Nemačkom i Vatikanom. Još krajem juna 1991. godine Evropska zajednica zahtevala je zatvaranje legitimne vojske u kasarne, uzdržavanje od bilo kakve akcije, dakle dobrovoljno pretvaranje vojske u zatočenike u sopstvenoj zemlji, što je sasvim logično otvaralo prostor za dejstvo paravojnih snaga secesije. Oružana dejstva otpočela su secesijom Slovenije 1991. godine koja je bila praćena oružanim akcijama. Juna 1991. godine slovenačke paravojne snage, bez ikakvog povoda, mučki su poubijale vojnike JNA koji su obezbeđivali granicu prema Mađarskoj (Hungary) i Italiji (Italy) i preuzele graničnu kontrolu.

Sa stanovišta Ustava Jugoslavije, Povelje Ujedinjenih nacija (Charter of the United Nations), opštih pravnih principa priznatih od civilizovanih nacija, u pitanju je školski primer oružane pobune protiv države što državi nalaže preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju uspostavljanja reda. A znamo da je, postupajući po naređenju saveznog premijera Ante Markovića, komandant Pete armije, Slovenac, general Konrad Kolšek, obavestio Vladu Slovenije da će Jugoslovenska narodna armija povratiti kontrolu na graničnim linijam i da će zadatak biti izvršen. Slovenačko rukovodstvo, umesto da omogući mirno sprovođenje odluka saveznih vlasti, reklo je da prihvata izazov i da će se suprotstaviti silom što je i uradilo. Paravojnim jedinicama koje su tada brojale 36.000 boraca, ilegalno naoružanih, Slovenija je krenula u ofanzivu. Svi su oni dobro znali da Jugoslovenska narodna armija, vaspitavana u duhu bratstva i jedinstva, neće da puca u Slovence koje smatra svojim građanima. Tako da je, u stvari, ubijanje vojnika JNA predstavljalo običan i smišljen zločin, a ne nikakav rat. Izvršeni su teški ratni zlošini, a nisu bile pošteđene čak ni vojno zdravstvene ustanove. Trojka Evropske zajednice obišla je teren i opisala dramatičnu situaciju. Spisak zločina je dug, a postoji i filmski materijal o zločinima slovenačkih paravojnih snaga koga je snimila austrijska kompanija. Zbog vremena koje mi dajete, odnosno ne dajete, ja nemam mogućnosti da te trake puštam sad, ali ću iskoristiti svedočenje određenih svedoka da se one pokažu. Evropski parlament (European Parliament) je usvojio 10. jula 1991. godine

rezoluciju kojom je osudio ne pobunjeničku stranu, ne secesioniste, nego legalnu silu, Jugoslovensku narodnu armiju. Izvršena je inverzija zločinca i žrtve, što su američki i svetski mediji svestrano podržali, stavili se u službu rata i postali njegovo pogonsko gorivo. Ovo naglašavam, jer je zamena teza u odnosu na zbivanja na tlu Jugoslavije, postala od toga doba formula obilato korišćena u daljem procesu razbijanja Jugoslavije. U Hrvatskoj, zločini nad Srbima otpočeli su čak ranije, pre objave secesije, istim metodama, u istim krajevima gde je otpočeo genocid nad srpskim narodom 1941. godine od strane ustaških jedinica u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Svetski eksperti koji su proučavali genocid koji se dogodio u razno vreme i u različitim delovima sveta, naprimer Leo Kuper (Leo Cooper), Peter Drost (Peter Drost), Ted Gurc (Ted Gertz), Luis Horovic (Louis Horowitz), Džordž Krem (George Cram) i tako dalje, došli su do zaključka da se genocid nad jednim narodom može dogoditi samo jedan put. Svaki drugi pokušaj pretvara se u građanski rat. Ta teza našla je svoju potvrdu u Hrvatskoj.

Genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1941. godine otpočeo je pravljenjem spiskova i pozivom grupa radi davanja obaveštenja, a umesto davanja obaveštenja Srbi su ubijani ili odvođeni u logor. Ovoga puta, na slične pozive i slične postupke Srbi su odgovorili otporom, osetivši se teško izmanipulisanim od strane političara koji su, koliko juče, branili ideale bratstva i jedinstva, a tada pozivaju na rat u ime nacionalnih ideala. U nešto prepakovanoj ambalaži bile su u opticaju stare ustaške formule, ustaški simboli, a kroz na brzinu izmenjene zakone, Srbi su izgubili status konstitutivnog naroda. Bez ikakvog naloga spolja, bez podrške Beograda, bez zaštite armije izolovane u kasarnama, Srbi u Krajinu bili su spremni da prihvate rizik smrti kroz borbu, ali ne i novi genocid.

Davno pre secesije 1991. godine u Hrvatskoj su operisale naoružane grupe, takozvane ''Dobrovoljne postrojbe narodne zaštite'' koje su delovale u okviru HDZ-a i to pod različitim imenima: ''Zebra'', ''Crna legija'', ''Vukovi Vukovara'' i tako dalje. U Zagrebu je 28. maja organizovana vojna parada, dakle mesec dana pre secesije na kojoj je prikazano naoružanje prispelo pretežno iz Nemačke. Bile su to psihološke pripreme za ono šta će uslediti. Grupe hrvatskih paravojnih snaga tih dana prebačene su i u Bosnu, jer je predsednik Tuđman najavio obnovu Hrvatske sa granicama do Drine. Nakon donošenja odluke o povlačenju JNA iz Hrvatske 18. jula 1991. godine, oružana dejstva paravojnih snaga u Hrvatskoj prerasla su u frontalni rat. Od 20. jula do 4. avgusta zabeležena su 75 napada na jedinice JNA, 23 na kasarne, 13 na vazduhoplove namodernijim oružjem iz arsenala NATO.

prevodioci: Molimo govornika da uspori. Prevodiocima je nemoguće da prate.

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, prevodioci mole da govorite sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Mogli su to meni da kažu, ja nisam čuo.

SUDIJA ROBINSON: Oni su to učinili.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Dobro. Paljene su srpske kuće i od individualnih zločina nad Srbima prešlo se na masovnu likvidaciju. U kukuruzištu kod sela Jankovca, zaklano je 65 Srba. Svi su identifikovani.

U selu Svinjarevu, 25 i tako dalje. Razorena su čitava sela na području Papuka i Slunja. Najmasovniji vid terora nad srpskim narodom bilo je prinudno iseljavanje čime je ispoljena najtešnja veza između 1941. i 1991. godine. Akcija je započeta u Zapadnoj Slavoniji odmah nakon pobede HDZ-a na izborima stvaranjem psihoze straha da bi se podstaklo stanovništvo na iseljavanje. Primenjene su različite metode, izvrgavanje ruglu srpske dece u školama, privođenje ljudi u policiju, isklučivanje telefona, masovno izbacivanje Srba sa posla, miniranje kuća. Krizni štab iz Slavonske Požege doneo je naredbu 29. oktobra 1991. godine o iseljavanju Srba iz 24 sela: Oblakovac, Orjača, Slatina i tako dalje i to u roku od 48 sati. Naredba je bila obnarodovana putem radija i štampe.

Oni koji su odbili da se povinuju, odvedeni su logore. Došlo je do prvog velikog egzodusa Srba sa područja Podravske Slatine i Daruvara. Od jula 1991. godine do avgusta 1992. godine etnički su očišćena 193 sela sa srpskim stanovništvom. Verodostojni dokumenti o svemu tome dostavljeni su Evropskoj zajednici. Ratna dejstva preneta su na teritiriju Bosne i Hercegovine. Ideološki temelji postavljeni su još 1970. godine objavljivanjem ''Islamske deklaracije'' Alije Izetbegovića kao tajnog političkog programa, a zatim, 1984. godine objavljena je knjiga istog autora pod nazivom: ''Islam, između istoka i zapada'', a zatim 1990. godine ponovo objavljena ''Islamska deklaracija''. Poznato je da u njoj kaže ''ne može biti mira i koegzistencije između islamske i neislamske vere''. To se ponavlja u tim knjigama svim i mnogo puta. Na zasedanju Skupštine Bosne i Hercegovine 21. decembra 1991. godine, Izetbegović je izjavio: ''Za suverenu Bosnu i Hercegovinu spreman sam žrtvovati mir''. Na principima ''Islamske deklaracije'' izvršena je mobilizacija masa i otpočeo je građanski rat uz obilatu finansijsku pomoć koja je pristizala iz Saudi Arabije (Saudi Arabia), Irana (Iran) i drugih islamskih zemalja.

Usledio je i dolazak velikog broja mudžahedina. Na VI samitu organizacije islamske konferencije održane od 9. do 12. decembra 1991. godine, dakle pre nego što se rat razbuktao i pre nego što je Bosna i Hercegovina priznata, pružena je puna podrška ''braći po veri'' i njihovoj borbi za integritet prve islamske države u Evropi (Europe). Ni danas Bosna i Hercegovina nema većinu muslimanskog stanovništva. Uz obilatu finansijsku pomoć odato je priznanje Aliji Izetbegoviću. Bosna i Hercegovina bila je jedna od glavnih tema i na vanrednom ministarskom sastanku ove organizacije održanog u Džedi (Djeda), 1. i 2. decembra 1992. godine. Svoju brigu proširili su ovoga puta i na dva područja u Srbiji, na Kosovo i rašku oblast ili, kako je oni nazivaju, Sandžak. Prvi ''sveti ratnici'', mudžahedini, stigli su iz Avganistana (Afghanistasn), Libana (Lebanon), Maroka (Morocco) i Pakistana (Pakistan), naoružani oružjem koje je CIA (Central Intelligence Agency) uputila pobunjenicima u Avganistanu. Prispela je i grupa od 400 članova Hezbolaha (Hezbollah) u Sarajevo, kao vojni instruktori. Sledeći tradiciju iz Drugog svetskog rata zajedničkog nastupa borbenih jedinica u ratu u sastavu nacističke Nemačke protiv demokratske koalicije kojoj je pripadala tadašnja Jugoslavija, dva lidera pobunjeničkih snaga, Tuđman i Izetbegović, potpisali su u Zagrebu ugovor koji predviđa, pored ostalog, da će oružane snage Hrvatskog vijeća odbrane biti deo jedinstvenih oružanih snaga Republike Bosne i Hercegovine. Usledila su izgnanstva Srba iz krajeva koje su kontrolisale muslimanske snage.

Desetine hiljada je isterano iz Mostara, 2.500 iz Goražda i tako dalje.

Kao i u Hrvatskoj, kako se dogodilo i u Bosnu i Hercegovinu upućeni su navodno penzionisani američki oficiri kao instruktori hrvatskomuslimanske vojske. Ratne operacije imale su svoju putanju razvoja i pomerale su se od severa ka jugu i konačno su prenete na tlo Srbije, to jest na Kosovo. Sam obrazac po kome je planirano razaranje Jugoslavije i rat protiv Jugoslavije, čija je poslednja faza Kosovo, je veoma prost.

Osnovu su činile paravojne pobunjeničke snage, kriminalne grupe, teroristi, a na Kosovu i narko mafija, uz optužbe na račun legitimne sile, u vreme Slovenije i Hrvatske JNA, a kasnije u vreme Savezne Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije. U otvorenoj agresiji na preostali deo Jugoslavije, to jest na Srbiju i Crnu Goru, sručeno je na desetine hiljada tona bombi, sa osiromašenim, desetine hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom i do sada nepoznatim otrovima. Kako su to utvrdili svetski eksperti, bačeno je pet do šest puta više otrova nego na Hirošimu (Hiroshima) u agresiji protiv Jugoslavije 1999. godine izvršenoj od NATO. Umešanost zapada, pre svega Nemačke i Vatikana, bila je očita od samog početka rata. Istaknuti američki teoretičar Donald

Horovic (Donald Horowitz) argumentovano je dokazao u svojoj studiji ''Etnički i nacionalni konflikti'' (Ethnic and National Conflicts) da nacionalni i etnički konflikti prerastaju u svoj najsuroviji oblik, rat, onda kad jedna ili obe strane zadobiju međunarodnu potporu. prevodioci: Molimo da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: I to se upravo dogodilo na tlu Jugoslavije.

Rat na ovom prostoru bio je sinhronizovana akcija secesionističkih snaga i spoljnih snaga koje su u pripremi razbuktavanja krvoprolića, masovno implantirane u Jugoslaviju. Reč je o ustaškim ekstremistima i nacistima, islamskim fundamentalistima i albanskim teroristima koje su u postojećim tenzijama imale ulogu detonatora izbijanja sukoba. A one same spoljne snage su u početnoj fazi delovale iza scene, snabdevajući secesioniste oružjem i novcem, ubacujući plaćenike u zemlju. Konačno razaranje Jugoslavije izvršeno je kroz institucionalne obmane. U Završnom aktu (Final Act) iz Helsinkija (Helsinki), evropske zemlje i SAD obavezale su se da će poštovati teritorijalni integritet svih država potpisnika. U skladu s tim da će se uzdržati od bilo koje akcije usmerene protiv teritorijalnog integriteta, političke nezavisnosti jedinstva bilo koje države potpisnice. To je član 4. Ti principi potvrđeni su svečano u Parizu (Paris) 1990. godine potpisivanjem Pariske povelje (Paris Declaration).

Samo godinu dana posle toga, Evropska zajednica istupila je otvoreno na političku pozornicu kao udarna snaga razbijanja Jugoslavije. Na Brionima je 7. jula 1990. godine potpisana ''Deklaracija o mirnom rešavanju spora između federalnih jedinica SFRJ''. Pozivom na ove akte koje sam pomenuo, Evropska zajednica se obavezala da će u iznalaženju mirnog i trajnog rešenja za krizu između federalnih jedinica poštovati teritorijalni integritet Jugoslavije, od koje je, kao jedino pravno zaštićenog subjekta, dobila mandat za posredovanje. U istoriji civilizovanog sveta posrednički proces polozio je od dijagnoze uzroka spora, preko postavljanja nekoliko varijanti mogućih rešenja, do navođenja koncesija sa kojima se može računati. Umesto svega toga, lord Karington (Peter Carrington) je na vanrednom sastanku Konferencije o Jugoslaviji (Conference on Yugoslavia) 18. oktobra 1991. godine, ultimativno postavio nestanak Jugoslavije kao države i subjekta međunarodnog prava bez alternative i prekrajanja prostora Jugoslavije po modelu koji je primenio Hitler (Adolf Hitler) 1941. godine. Nacističke vredosti odnele su pobedu. Pravu na razbijanje države, na secesiju dat je primat u odnosu na očuvanje države i na pravo na očuvanje države originalnog člana Ujedinjenih nacija. Paradoks je u

tome što pravo na pobunu te iste države osporavaju u sopstvenoj zemlji Englezi Ircima, Španci Baskijcima, Francuzi Korzikancima i tako dalje, a nije na odmet podsetiti da u vreme kad su se srpski borci zajedno sa savezničkim snagama borili u Drugom svetskom ratu, da su tada trupe takozvane Nezavisne Države Hrvatske, kao i neke iz Bosne, ali tada takođe u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, na mnogim frontovima se borile u sastavu nacističkih snaga. U to vreme čuvena Handžar divizija iz Bosne upućena je u sastavu nacističkih kažnjeničkih snaga u Francusku (France) gde je počinila i izvršila nečuvene zločine. Ali, vratimo se Karingtonovom papiru kojim je zadat prvi udarac subjektivitetu Jugoslavije. Reč je o otvorenoj prevari počinjenoj Karingtonovim papirom. Dalji pregovori pretvoreni su u farsu. Usledilo je potom priznanje secesionističkih republika pod snažnim pritiskom Nemačke i Vatikana, suprotno elementarnim principima međunarodnog prva, praksi Ujedinjenih nacija, ali i praksi vodeće sile, Sjedinjenih Američkih Država, naime ... prevodioci: Prevodioci još jednom mole da čitate malo sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: U redu. Naime, na osnovu Smitsonove deklaracije (Smithson's Declaration) od 7. januara 1932. godine, Sjedinjene države su se obavezale da neće priznti države koje proizađu iz nasilnih promena. Taj princip prerastao je, najpre, u regionalno pravilo američkih država, a potom u pravilo univerzalnog međunarodnog prava. Amerika je i ovoga puta pogazila sopstveno pravo. Još tokom jula 1991. godine, dakle pre nego što je rat započeo, ministar spoljnih poslova Genšer (Hans-Dietrich Genscher), založio se za momentalno priznanje Slovenije i Hrvatske. Paralelnu akciju vodio je i Vatikan. Prema navodima ambasadora Sjedinjenih država pri Svetoj stolici (Holy See) Tomasa Patrika Meladija (Thomas Patrick Milady), Vatikan je još sredinom 1991. godine preduzeo akciju bez presedana u istoriji i stavio se na čelo procesa priznanja secesionistiških republika.

Vatikan je vršio permanentan pritisak na zemlje Evrope da priznaju Hrvatsku i Sloveniju. Avgusta 1991. godine papa Jovan Pavle II uputio je u Jugoslaviju nadbiskupa Torana (Torano) koji je po povratku podneo izveštaj da je Srbija nesporni agresor. Još jedna zamena teza, još jedna bestidna laž i licemerje, a ovog puta od strane jednog duhovnika.

Agresija na sopstvenu zemlju, konstrukcija koja se može roditi samo u jednom krajnje zlonamernom poduhvatu. Ali štampa je to prihvatila.

Prema navodima Meladija, postala je savršena koordinacija Vatikana i Nemačke. Genšer je sredinom decembra 1991. godine bio u Vatikanu, a

po povratku, 19. decembra najavio da će Nemačka priznati Hrvatsku i Sloveniju bez obzira na stavove ostalih zemalja što je i relizovano 23. decembra. A Vatikan je to učinio 13. januara 1992. godine. Nemačka i Vatikan bile su rukovođene svojim istorijskim geostrateškim interesima.

Godinama su radili na razbijanju Jugoslavije. To je nedvosmisleno izneo i Helmut Kol (Helmut Kohl) u uglednom časopisu 'Politik Internacional'' (Politique Internationale) 1994/1995. godina, broj 66, naglasivši da istorija sadašnje Nemačke i prethodne predstavlja nerazdvojnu celinu. Odlučujući period započeo je dolaskom na čelo službe bezbednosti Nemačke (BND, Bundesnachrichtendienst) Kinkela (Klaus Kinkel) koji je uspostavio najtešnje veze sa ustaškom emigracijom. Ključne figure u zemlji koje su radile na razbijanju Jugoslavije, prema pisanju poznatog američkog analitičara Eriha Šmit Birnbuama (Eric Schmidt-Birnbaum), bile su Josip Malović, Josip Boljkovac, Franjo Tuđman, Stjepan Mesić, sadašnji hrvatski predsednik.

Mesić je svoju ulogu potvrdio i na slovenačkoj televiziji i izjavio: ''Ideju o razbijanju, citiram: ''Jugoslavije želeo sam da prenesem onima koji su imali najjači uticaj na njenu sudbinu, Genšeru i papi. Sa Genšerom sam se sastao čak tri puta. On mi je omogućio kontakt sa 'Svetom stolicom'.

Papa i Genšer složili su se sa potpunim razbijanjem Jugoslavije''.

Završen citat. Usledilo je potom i priznanje ostalih članova Evropske zajednice januara 1992. godine, a Bosne i Hercegovine 6. aprila iste godine, na dan Hitlerovog napada na Jugoslaviju 1941. godine, 6. aprila.

Federalne jedinice priznate su, kako stoji u svakom pojedinačnom aktu o priznanju, u međunarodno priznatim granicama. Tako piše. A nikada ni u jednom međunarodnom aktu nisu administrativne granice priznate kao međunarodne. Ne postoki čak ni unutrašnji akt i nije postojao o ovim granicama. I ono šta je najbitnije u ovoj stvari, priznanje je jednostran politički akt, a problem utvrđivanja granica je složen višestepen pravni proces. Priznate su, prema tome, fiktivne, a ne stvarne države. Priznate jedinke nisu posedovale elementarne preduslove državnosti. U nauci postoji jednodušan stav da je za priznavanje državnosti potreban legitimitet državnog aparata, stabilnost političkih i pravnih struktura, monopol sile unutar teritorije, puna kontrola nad upotrebom sile ... prevodioci: Molimo vas da usporite zbog prevoda.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... i ono šta je najbitnije, država mora ispoljiti snagu i spremnost da ispunjava međunarodne obaveze i osigura unutrašnju bezbednost. Ništa od svega toga nije postojalo u trenutku priznanja. Ono je izvršeno u eri krvavog građanskog rata, što će ostati

zabeleženo kao jedinstven slučaj u modernoj istoriji, ali u krajnje negativnom smislu. U pravničkim krugovima širom sveta priznanje pobunjeničkih snaga izazvalo je zaprepašćenje i osudu. A i u svim drugim krugovima. Šef civilnog sektora UNPROFOR-a (United Nations Protection Force), Sedrik Tornberi (Cedric Thornberry) u svojim memoarima navodi, da, citiram: ''Kad je ambasador Kutiljero (Jose Cutileiro) saopštio odluku o priznanju, general Morion (Phillipe Morillon) i ja bili smo užasnuti''. Završen citat. Tiražni francuski list ''Figaro'' (Figaro), nazvao je to vežbom iz pravne hipokrizije. General Mekenzi (Louis MacKenzie) u svojim memoraima navodi: ''Mada nismo bili diplomate, svi mi u uniformi bili smo sigurni da će borbe izbiti svuda oko nas, čim priznanje bude objavljeno''. Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Sajrus Vens (Cyrus Vance), izjavio je da je priznanje Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine od strane Evropske zajednice i SAD, citiram: ''dovelo do rata koji se vodi na prostorima Jugoslavije''.

Septembra 1992. godine je to izjavio. Priznanje fiktivnih država u građanskom ratu predstavlja indirektni oblik agresije protiv Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Uz snažnu medijsku kampanju i obmanu svetske javnosti, uz flagrantno kršenje međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija, secesionističke republike primljene su u članstvo Ujedinjenih nacija. Preostalom delu Jugoslavije, u stvari matičnom delu Jugoslavije, nametnute su maja 1992. godine sankcije i sprovedena izolacija zemlje, a jula iste godine suspenzija iz članstva Ujedinjenih nacija i to samo zato što nismo prihvatili da potezom pera bude izbrisana postojeća država u kojoj smo živeli. Kroz ovaj pravni haos i moralni pad vodećih sila posthladnoratovskog perioda i Vatikana, otvoren je put bezumlju i bezakonju od severnih granica, pa do Kosova, do krajnjeg juga.

Formiran je i ovaj ad hoc Tribunal sa jednim jedinim ciljem da se pokriju nagomilane greške jedne politike zapada i opravdaju zločini, razaranje države i visoko-tehnološki varvarizam koga su počinile zemlje NATO tromesečnim bombardovanjem Jugoslavije, masovnim zločinima protiv njenih građana, razaranjem srednjevekovne baštine srpskog naroda na Kosovu i tako dalje. Instrumentalizacijom izuzetno složenih zbivanja na tlu Jugoslavije, prebacivanjem odgovornosti na Srbiju kao agresora i mene lično, pribeglo se jednoj veoma providnoj taktici, čiji je cilj bio da se zatvori krug i onemogući logično razmišljanje na bazi empirijske građe. Besmislene, reko bih čak vulgarne, teorije o ''lošim mocima'' i ''teškim državama'', ne mogu zaseniti istorijske činjenice i istorijsku odgovornost za tragediju jedne evropske države. Zajednički zločinački poduhvat je postojao, samo on nije išao iz Beograda, niti je

uopšte postojao u Beogradu. Obrnuto, postojao je kroz udružene snage secesionista, Nemačke i Vatikana, a zatim i ostalih zemalja Evropske zajednice i Sjedinjenih država. Prilikom prvog pojavljivanja na ovom mestu, a onda i dalje, u više prilika, osporio sam legalnost ovog takozvanog ''Suda''. Tokom postupka pružili ste mi obilje argumenata u prilog mog stava. Ja neću da se zadržavam na nedostatku pravnog osnova za osnivanje ovog Suda. Podsetio bih vas samo da izvor sudske vlasti može biti samo međunarodni ugovor, a ne rezolucija kako je to konstatovao i sam Generalni sekretar Ujedinjenih nacija (UN SecretaryGeneral) u svom izveštaju Savetu bezbednosti (Security Council) od 3. maja 1993. godine, ali dugujete odgovor svetskoj javnosti otkuda Savetu bezbednosti pravo da suspenduje od izvršenja legislativne ugovore.

Imam u vidu Ženevske konvencije (Geneva Conventions) iz 1949. godine sa dodatnim protokolima i Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida (Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide) iz 1948. godine koje nadležnost za suđenja o ratnim zločinima poveravaju nacionalnim sudovima. Međunarodni sud može imati autoritet samo ako je akt o njegovom osnivanju donet lege artis i samo ako je opšte prirode. Ovom takozvanom ''Tribunalu'' nedostaju oba elementa. Akt o osnivanju ovog Tribunala je individualne prirode, dakle politički akt. Elementarni pravni princip je jednakost pred zakonom, pa se postavlja pitanje, a zašto nisu formirani sudovi za sve ratove koji se širom sveta vode i koji su se vodili, makar u ovoj poslednjoj deceniji XX veka, mada nema principijelnih razloga da se tako nešto, kada bi bilo legalno, primeni na sve. Drugim rečima, ovaj Tribunal predstavlja najteži oblik diskriminacije protiv jedne zemlje i teško gaženje konvencija o zabrani svih oblika diskriminacije. Ja sam ovde, još na samom početku, tražio da ova ustanova iskoristi svoje ovlašćenje iz člana 96 Povelje Ujedinjenih nacija, da zatraži odobrenje Generalne skupštine (UN General Assembly) i obrati se Međunarodnom sudu pravde (ICJ, International Court of Justice), legalnom i najvišoj sudskoj instanci iz institucionalnog sistema Ujedinjenih nacija, ovlašćenoj da tumači Povelju, sa zahtevom da da savetodavno mišljenje o tome da li su rezolucije Saveta bezbednosti kojima je osnovan ovaj takozvani Sud u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija ili ne. To što je ovaj Sud dao sebi za pravo da sam odlučuje o tome da li je uspostavljen na pravno valjan način ili ne i što je, kako se i moglo očekivati, zaključio da je legalan, ne znači ni da je taj zaključak tačan ni da je on imao pravo da donosi takav zaključak. Naime, ovaj takozvani ''Sud'' kao uostalom ni jedan drugi sud, nije ovlašćen da sudi o vlastitoj legalnosti. Stoga je

njegova odluka o ovom pitanju pravno bezvredna. Sudovi su, naime, ovlašćeni da odlučuju o vlastitoj nadležnosti ... prevodioci: Molimo vas da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... o tome da li su kompetentni, o tome da li su kompetentni da odlučuju o određenom pitanju ili ne. A pitanje nadležnosti jednog suda i pitanje njegove legalnosti su dva potpuno odvojena pitanja. Pitanje legalnosti je starije u odnosu na pitanje nadležnosti, jer ako sud nije legalan, onda je pitanje njegove nadležnosti bespredmetno. Za razliku od pitanja vlastite nedležnosti, ni jedan sud, niti bilo koji organ nije ovlašćen da sudi o svojoj legalnosti, jer je u pravu tradicionalno nedopušteno da se bude sudija u vlastitoj stvari, nemo judex in sua causa. Ali s druge strane, ovaj nelegalni Sud nema pravo da lica koja se nalaze pred njim liši prava na odgovor da li se nalaze pred legalnim ili nelegalnim organom, posebno ako postoji pravno valjan put na koji sam ukazao da se to pitanje reši, jer odbijanje pribegavanja tom pitanju se prema zainteresovanom licu vrši takozvano uskraćivanje pravde (deni de justice). Ali bojim se da su upravo nadležni u ovoj ustanovi svesni da bi mišljenje Međunarodnog suda pravde bilo u skladu sa mišljenjem koje je njegov raniji predsednik, predsednik Međunarodnog suda pravde, Muhamed Bedžaui (Mohamed Bedjaoui), izneo u knjizi ''Novi svetski poredak i kontrola zakonitosti akata Saveta bezbednosti'' (The New World Order and Control of the Legality of the Acts of the Security Council) u kojoj među aktima koje navodi kao sporne i obe rezolucije koje se odnose na ovaj Tribunal. Dakle nije ovaj Tribunal ni međunarodni, a još manje nezavisan organ, kako želite da ga prikažete. U javnost je izbačena jedna ideološka fikcija ''međunarodna zajednica'' koja navodno stoji iza ovog Tribunala, što, naravno, predstavlja tešku obmanu. Ideja o osnivanju Tribunala potekla je od Kinkela, nakon što je nasledio Genšera, glavnog ratnog zločinca u odnosu na razbijanje Jugoslavije. Ideju je preuzela Madlen Olbrajt (Madeleine Albright), a troškove preliminarnih akcija kao i naknadnih snosila je Fondacija Soroš (Soros Foundation). Soroš (George Soros) je osnovao i ''Koaliciju za međunarodnu pravdu'' (Coalition for International Justice) kao nevladinu organizaciju u cilju pružanja pomoći Tribunalu. ''Pomoć'', molim vas, stavite pod znake navoda, kažem onima što vode transkript. Članice ovih i još nekih drugih takozvanih nevladinih organizacija od kojih se neke nalaze danas u ovom Tribunalu kao službenice, angažovane su još 1992. godine u Bosni i Hercegovini na prikupljanju navodnih dokaza o zločinima Srba. Olbrajtova je to

prezentirala američkom Kogresu (US House of Representatives), angažovala razne lobije i medije u cilju fabrikovanja jedne predstave koja će impresionirati javnost. U američkom Kongresu nazvali je ''majkom Tribunala''. A o verodostojnosti dokaza koje su dale nevladine organizacije može da posluži i skandal koji je izbio u vezi lažnih materjala koji su prezentirale predstavnice tih organizacija i na osnovu kojih se temelji tužba protiv mene za navodne zločine na Kosovu.

Novinar ''Njujork tajms'' (New York Times) koji je napisao članak na osnovu lažnih podataka bio je primoran da podnese ostavku iz profesionalnih i moralnih razloga. Imam čak ovde i taj New York Times, ali nemam vremena da vam ga predajem. Pisac Statuta (Statute) ovog vašeg Trbunala, Mičel Šarf (Michael Scharf) dao je veoma preciznu ocenu Tribunala. U intervju u ''Vašington Postu'' (Washinton Post) od 3. oktobra 1999. godine naglasio je, citiram: ''Tribunal je koristan politički kanal kanal koji služi da se diplomatski izoluju prestupnički lideri i učvrsti politička voja u svetu, da se primene sankcije i upotrebi sila''.

Drugim rečima, Tribunal je instrument rata, a ne pravde. To je potvrdio u uglednom kanadskom listu ''Gloub end meil'' (Globe and Mail) 21. aprila 1999. godine, Markus Mekgi (Marcus McGee), naglasivši da je Tribunal, citiram ''deo ratne strategije NATO''. U pitanju je, prema tome, neka samo njima znana privatna pravda od strane jedne ratne koalicije i vraćanje pravosuđa u rani srednji vek. Eminentni pravnici sveta nazivaju ovaj Tribunal propagandnim oružjem NATO, prema tome o nekoj nezavisnosti nema ni govora. Treba dodati i to da od 1996. godine postoji stalna veza između Generalnog sekretara NATO (NATO Secretary General) i vašeg glavnog tužioca, a 9. maja 1996. godine potpisan je memorandum između glavnog tužioca i vrhovnog komandanta NATO za Evropu o modalitetima saradnje. Prema tome, NATO, a ne Ujedinjene nacije preuzele su ulogu žandarma Tribunala.

Otuda ovaj Tribunal ne može se uopšte smatrati međunarodnom ustanovom, negu ustanovom NATO. I još jedan prilog u korist ove konstatacije: vaš sopstveni član 32 Statuta predviđa da se izdaci za Tribunal pokrivaju iz redovnog budžeta Ujedinjenih nacija. Međutim, u praksi novac stiže iz vrlo mračnih izvora, kao što je, na primer, Sorošova fondacija i razne fondacije iz raznih islamskih zemalja. Ponajviše novca stiže iz samog NATO. Po rečima portparola NATO Šeja (Jamie Shea), citiram: ''NATO je najveći finansijer Tribunala''. To je izjavio 17. maja 1999. godine u Briselu (Brussels). A nije na odmet podsetiti da Soroš finansira i takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova (Ushtria Clirimtare e Kosoves), u stvari terorističku organizaciju UČK i glavni njihov propagandni list ''Koha ditore''. Prilikom potpisivanja, 12. septembra

1990. godine u Moskvi (Moscow), zajedno sa ministrima spoljnih poslova Demokratske Republike Nemačka (Democratic Republic of Germany) u to vreme, Francuske, Velike Britanije (Great Britain), SSSR-a, Sjedinjenih država ugovora o konačnom uređenju Nemačke, Genšer je, između ostalog, izjavio: ''Ne želim ništa drugo do da u slobodi, demokratiji i miru živimo sa svim ostalim narodima. Državno jedinstvo predstavlja za nas veću odgovornost ... prevodioci: Molimo vas da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: U redu, čitaću sporije. ''Državno jedinstvo predstavlja za nas veću odgovornost ali ne i težnju ka većoj moći''. A kancelar Kol 3. oktobra, na dan ujedinjenja Nemačke, uputio je svim vladama sveta poruku, među tim vladama i jugoslovenskoj Vladi, u kojoj, između ostalog, stoji: ''Sa nemačkog tla će se ubuduće širiti samo mir. Mi smo svesni da su nepovredivost granica, poštovanje teritorijalnog integriteta i suverenost svih država u Evropi osnovni uslov za mir. Pri tom smo u moralnim i pravnim obavezama koje proizilaze iz nemačke istorije''. Krupne reči i velika obećanja upućeni ostatku čovečanstva i posebno Evropi, u momentu kad je nemačka nacija konačno dobila dozvolu da skine sa sebe strašni teret podeljenosti nametnut upravo kao rezultat najmračnijeg razdoblja nemačke istorije.

Krupne reči i obećanja, ali istovremeno, prazne reči i prazna obećanja.

Jer kako izgleda shvatanje nemačkog državnog vrha moralnih i pravnih obaveza koje proizilaze iz nemačke istorije na koje se pozivaju i njihov odnos prema nepovredivosti granica i poštovanju teritorijalnog integriteta i suverenost svih država u Evropi, kako sami kažu kao osnovnim uslovima za mir, moglo se gotovo u isto vreme veoma dobro videti na prostoru Jugoslavije. Na prostoru, dakle, one države koju je nemačka istorija u samo dotadašnjem toku XX veka koštala života tri miliona građana. 1.247.000 srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu i 1.700.000 jugoslovenskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Jer upravo u tom oktobru 1990. godine, u mesecu nemačkog ujedinjenja bezbednosne službe Jugoslovenske narodne armije otkrile su i čak uspele da tajno snime aktivnost ilegalnog uvoza oružja iz Hrvatske koje je imalo za cilj ostvarenje oružane secesije Hrvatske. Dakle upravo razbijanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Taj uvoz je išao preko Mađarske, ali je najveći deo oružja poticao iz sada već ujedinjene Nemačke, što je čistom ironijom učinilo citirani zahtev kancelara Kola ''sa nemačkog tla će se ubuduće širiti samo mir''. Naoružavanje secesionista nije bio jedini, ne ni prvi oblik mešanja Nemačke u unutrašnje odnose u Jugoslaviji i

doprinos produbljenju, ako ne i nastanku jugoslovenske krize.

Celokupna aktivnost Slovenije i Hrvatske na nasilnom sticanju samostalnosti bile su ne samo podržane i potpomognute od Nemačke, već u značajnoj meri podstaknute od najviših državnih funkcionera.

Naime, u okviru napora da se zaustavi sukob na prostorima Hrvatske, kao i da se zaustave napadi na JNA, Predsedništvo Jugoslavije i lideri jugoslovenskih republika okupili su se u Beogradu na sastanku 20. i 21. avgusta 1991. godine i tada doneli više odluka koje su išle u pravcu stabilizovanja situacije. Donet je i minimalni program političke i privredne saradnje, formirana je komisija za izradu sporazuma o budućem obliku višenacionalne države, a postignuta je i saglasnost o susretu rukovodilaca JNA i Republike Hrvatske. A 20. avgusta je održano vanredno ministarsko zasedanje evropske političke saradnje na kome su ministri inostranih poslova država članica Evropske zajednice zaključili da pozdravljaju spremnost svih strana da preduzmu pregovore o budućnosi Jugoslavije i traže od svih strana da vode ove pregovore u dobrom međunarodnom poverenju, međusobno. Tog istog dana Genšer je održao konsultativni satanak s ministrima inostranih poslova Slovenije i Hrvatske. A 24. avgusta 1991. godine pozvao Borisa Frleca, jugoslovenskog ambasadora u Bonu (Bonn), inače Slovenca, što je bila garancija da će poruka upućena jugoslovenskim vlastima biti prosleđena i u Ljubljanu i Zagreb i saopštio mu: ''Ako se prolivanje krvi nastavi i ako se politika nasilja uz podršku Jugoslovenske narodne armije ne prekine odmah, savezna Vlada će morati ozbiljno da razmotri priznane Slovenije i Hrvatske u postojećim granicama. Ona će odgovarajuće preispitivanje obaviti i unutar Evropske zajednice''. Postavlja se pitanje da li su bolji i veći podsticaj i ohrabrenje bili potrebni onima koji su već proglasili secesiju i koji su već upotebili oružje da je ostvare, da li su veći podsticaji bili potrebni da se prekine primirje, od te poruke da će upravo nastavak krvoprolića proizvesti priznanje tih država. To se, na žalost i dogodilo. Poruka je proizvela željeni efekat, jer su hrvatske paravojne snage odustale od već dogovorenog primirja i započele, eskarile sukob. Konačno, na spremnost Nemačke na podršku Sloveniji i Hrvatskoj u toj protivpravnoj secesiji i kroz priznanje tih republika, pa makar i po cenu ozbiljnog sukobljavanja sa partnerima Evropske zajednice i SAD i sa Ujedinjenim nacijama, govori i lord Oven (David Owen). Njegovu knjigu ste ovde uveli, podsećam vas, on kaže: ''Genšerovo pismo Perezu de Kueljaru (Perez de Cuellar) napisano na nemačkom, pozivalo se na javne izjave koje su pojačavale napetost u Jugoslaviji i na Parisku povelju. Ali kao što ga je Perez de Kueljar podsetio u svom odgovoru, Genšer je zaboravio da pomene deklaraciju

Evropske zajednice objavljene u Rimu (Rome) 8. novembar 1991. godine koja je govorila da se izgledi za priznavanje nezavisnosti onih republika koje to žele mogu razmatrati samo u okviru sveukupnog rešenja''. Završavam citat iz Ovenove knjige. Dakle kako podseća Oven, pored deklaracije Evropske zajednice od 26. marta 1991. godine koja je podržala jedinstvo Jugoslavije, Evropska zajednica usvojila je i deklaraciju 8. novembra koja je zahtevala potizanje sveukupnog rešenja. prevodioci: Ovako komplikovani citati moraju da se čitaju bitno sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Dobro. Ipak, nemački stav konačno preovlađuje. A kada je jednom otvorena ''Pandorina kutija'', kada je jednom priznata protivpravna secesija po cenu ljudskih žrtava, krvavi proces je teško bilo zaustaviti, jer stvari se nisu zaustavile na Hrvatskoj i Sloveniji, opet bez obzira na posledice. Otišlo se korak dalje.

Na kraju prvog pasusa, na strani 384 svoje knjige, lord Oven kaže, zamolili su me da citate čitam sporije, pa ću ga pročitati sporije: ''Greška Evropske zajednice oko priznavanja Hrvatske mogla je da se prevlada da situacija nije bila iskomplikovana priznanjem Bosne i Hercegovine, bez obzira na posledice. Sjedinjene države koje su se decembra 1991. godine protivile priznanju Hrvatske, postale su veoma aktivan zagovornik priznanja Bosne i Hercegovine u proleće 1992. godine. Međutim nije trebalo smatrati neizbežnim, niti je bilo logično nastaviti odlučno i priznati Bosnu i Hercegovinu, unutrašnju jugoslovensku republiku koja se sastojala od tri velika konstitutivna naroda sa vema različitim stavovima o nezavisnosti''. Išlo se, dakle, iz greške u grešku. Iz drskosti u drskost, a cena su ljudski životi. A kada su cena ljudski životi, onda i te greške i te drskosti prerastaju u zločin. U ovom slučaju, to je zločin protiv mira. Upravo ona vrsta zločina za koju ova nelegalna ustanova, verovatno, ne slučajno, nije nadležna. A da je Nemačka ključni krivac za eskalaciju jugoslovenske krize istakao je američki državni sekretar (US Secretary of State) Voren Kristofer (Warren Cristopher) u intervjuu ''JuEs-tudej'' (US Today) koji je preneo i ''Di velt'' (Die Welt) 18. juna 1993. godine. Kristofer je rekao: ''Prilikom celokupnog procesa priznavanja, a, pre svega, prilkom preuranjenog priznavanja načinjene su teške greške, a za to posebno odgovornost snose Nemci. Mnogi ozbiljni stručnjaci mišljenja su da problemi sa koima smo danas suošeni proističu iz priznavanja Hrvatske, a kasnije Bosne''. Kristoferov francuski kolega, Rolan Dima (Roland Dumas), u izjavi koju je preneo ''Zi dojče cajtung'' (Zie Deutche Zajtung) 21. juna 1993. godine, kritikujući Evropsku zajednicu zbod priznanja Slovenije i Hrvatske, citiram ''na ishitren i

prenagljen način'' čime je trasiran put ka raspadu Jugoslavije, istakao je, citiram: ''Odgovornost Nemačke i Vatikana za rasplamsavanje krize očigledno je enormna''. I još jedan neposredni učesnik ovih događaja, tadašnji holandski premijer Rud Lubers (Ruud Lubbers), govorio je 1997. godine o tome kako je nemački kancelar Kol pritiscima promenio stav Evropske zajednice da ne bi trebalo priznati nezavisnost Hrvatske da bi se izbeglo dalje rasplamsavanje građanskog rata, rekavši, citiram: ''Ministar spoljnih poslova Van den Bruk (Hans Van den Broek) i ja mogli smo da se prevrnemo na glavu. Ostali Evropljani su mogli samo da se osvrću u čudu. Nemci su se solo bacili na posao. To je bilo katastrofalno'' To je ''Volkstrand'' citirano prema DPA 21. decembra 1997. godine. Kad se sva opisana podrška Nemačke hrvatskim i slovenačkim, ali i drugim secesionistima u nastojanjima da ostvare svoj plan ima u vidu, onda ne čude one izjave Stjepana Mesića iz kontakt emisije o ulozi Genšera i pape Jovana Pavla II. Ali ako je nemačka nasrtljiva podrška rasturanju Jugoslavije i priznanju secesije njenih republika nešto što je evidentno i široko poznato, za mnoge ostaje pitanje šta su motivi takvog postupanja i takve tvrdoglave upornosti najviših rukovodilaca tek ujedinjene nemačke nacije. Na ovo pitanje daje odgovor jedan od vodećih svetskih stručnjka za geo-politiku, blizak De Golov (Charles de Gaulle) saradnik, general Pjer Mari Galoa (PierreMarie Gallois) koji je za ''Di cajt'' (Die Zeit) 23. jula 1993. godine rekao sledeće: '' Rasparčavanje ove zemlje i tesno vezivanje Hrvata i Slovenaca za nemačku industriju dovelo je do emancipacije onih naroda koji su nekada bili povezani sa imperijom u srcu Evrope, a potom i sa Trećim rajhom (Third Reich). Sa druge strane to znači kažnjavanje Srba koji su se uporno, u oba svetska rata držali uz saveznike. A s treće strane, to je dovelo do nestanka poslednjih ostataka onih ugovora kojim je Nemačka dva puta kažnjena za svoje poraze''. I mada bi mnogi sa sumnjom i neodobravanjem gledali na ova tumačenja starog francuskog generala i istaknutog antifašiste, verujući da su istorijske ambicije Nemačke samo daleka prošlost i da su nove istorijske okolnosti i pročišćenje kroz koje je prošla nemačka nacija dovoljan garant da se poveruje u miroljubivo uveravanje nemačkih političara koja su data za vreme tih događaja povodom ujedinjenja Nemačke, dovoljno je samo podsetiti na članak Klausa Kinkela naslovljen ''Nemačka spoljna politika u svetlu novog poretka'' (German Foreign Policy in the World in the Light of the New World Order) objavljen u ''Frankfurter algemajne cajtung'' (Frankfurter Allgemeine Zeitung) od 19. marta 1993. godine. U tom članku je zadatak nemačke spoljne politike izražan sledećim rečima: ''Prema spolja treba nešto ostvariti u čemu smo ranije, dva puta, pretrpeli

neuspeh''. Svakom je jasno, valjda nema nikoga na svetu kome nije jeasno, gde je to Nemačka ranije, dva puta, prtrpela neuspeh prema spolja. Dakle prema samom ministru inostranih poslova Nemačke, spoljnopolitički zadatak ove zemlje je da prema svom potencijalu ostvari što nije uspela u dva svetska rata, a ostaje samo pitanje da li će se to rešiti starim ili novim sredstvima. A i sam Kol, na dan priznavanja secesije Hrvatske, rekao je u emisiji: ''Postoji naročito intenzivni odnos između Nemaca i Hrvata koji ima mnogo veze sa istorijom''. Ova istorijska vertikala na koju je ukazao Kol, kao istorijska vertikala u nemačkoj spoljnoj politici i postupke na koje je ukazao Kinkel, konačno slična vertikala u postupcima i politici njihovog hrvatskog trabanta na ponekad frapantan način oslikava u gotovo identičnim postupcima i rečima aktera iz vremena dva svetska rata i rata protiv Jugoslavije iz devedesetih godina XX veka. Dakle iz tri rata u kojima su konstanta nemačke politike na Balkanu bili antijugoslovenski pritisci. Najpre krvava nastojanja da ne dođe do nastanka jugoslovenske države, a zatim, još krvavija, da se ta država razbije i zbriše sa lica zemlje. Ključna nit koja se provlači kroz ukupnu retoriku i politiku germanskog bloka Austrije (Austria) odnosno Austro-Ugarske (Austro-Hungary) i Nemačke na Balkanu, je teza o opasnosti od stvaranja nekakve Velike Srbije. Ta opasnost, ta ključna teza, zauzela je centralno mesto i u ovoj lažnoj tužbi protiv mene - Velika Srbija. Ta teza, taj mit, tvorevina je austrougarske propagande još iz druge polovine XIX veka. Ona je sastavni deo nastojanja trule monarhije da zadrži okupirane južnoslovenske teritorije. O ovom strahu da južnoslovenski narodi pod austrougarskom okupatorskim jarmom na talasu širokog evropskog procesa nacionalne emancipacije i oslobođenja od okupatorske stege niza evropskih nacija kao i ujedinjenja razjedinjenih teritorija u jednu državu, kakav je slučaj bio i sa samom Nemačkom, strah da se ne ostvare iako je reč bila o prirodnom i istorijskom legitimitetu u pogledu ujedinjenja Južnih Slovena, još jedan Nemac, ambasador Ralf Hartman (Ralf Hartman) u svojoj knjizi ''Časni mešetari'' (The Honourable Mediators) na strani 31 govori na sledeći našin. Ovo ilustruje koliko je dubina tog straha i koliko seže u prošlost. Citiram ga: ''Već 1876. godine kada je srpski knez Miloš podržao ustanak hrišćanskog stanovništva u Hercegovini i Bosni protiv turske vladavine i objavi Carigradu rat, između ruskog državnog kancelara, kneza Gorčakova (Alexander Mikhailovich Gorchakov), nemačkog kancelara Bizmarka (Otto von Bismarck) i austrougarskog predsednika Vlade Andrašija (Gyula Andrassy) beše na habzburški pritisak, u takozvanom Berlinskom memorandumu (Berlin Memorandum) usaglašeno da u slučaju pobede

Srba'' citira on: ''Sile neće tolerisati nastanak velike slovenske države'' Ono što je za sve, za Nemce i Ruse, Engleze i Francuze, Špance i Italijane u XIX veku predstavljalo samo po sebi razumljivo prirodno pravo, život u jedinstvenoj državi, trebalo je da Južnim Slovenima, odnosno Srbima, za svagda ostane uskraćeno. Njihovo stremljenje ka državnom ujedinjenju bilo je proglašeno jeretičkim i učinjeno pretećom sablasti. Ime te sablasti bilo je 'Velika Srbija', i tako je, mada je uz sve težnje, srpska kraljevina bila mala i slaba u poređenju sa velikim evropskim silama, pa čak i broj Srba nikad nije premašio 10 miliona, decenijama ostalo u Beču (Vienna), Berlinu (Berlin) i drugde i do danas se nije umirilo. Ime te sablasti bilo je 'Velika Srbija' i tako je i do danas ostalo u Beču, a i do danas se nije umirilo.'' Ova tužba je najbolji dokaz koliko je ovo tačno, jer ovde se govori o sablastima. Ono šta je posebno upadljivo je činjenica da je još u austrougarskoj propagandi oslobođenje od viševekovnog ropstva pod otomanskom i habzburškom vlašću ... prevodioci: Molimo da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... i ujedinjenje Južnih Slovena, a ne samo Srba, tretirano i nazivano težnjom ka stvaranju Velike Srbije, odnosno proširene srpske države. A ta formulacija implicira postojanje nekakvih osvajačkih, ekspanzionističkih težnji kod Srba, za razliku od formulacije o stvaranju države Južnih Slovena, dakle ne samo Srba, već svih Južnih Slovena, koja ukazuje na činjenicu da se deo južnoslovenskih naroda nalazi pod okupacijom stranih sila i koja vodi ka sagledavanju korena jugoslovenske ideje. A koreni jugoslovenske ideje su nastali u hrvatskom narodu. Pa uprkos tome, kad su je Srbi prihvatili da bi pomogli svojoj porobljenoj braći pod Austro-Ugarskom, ona je ostala kao velika srpska ideja i stavljan je uvek znak jednakosti između dva pojma koja apsolutno nisu ista: između Jugoslavije, zajedničke države jugoslovenskih naroda i nekakve Velike Srbije kao produkta i sredstva antijugoslovenske i antisrpske propagande. Dakle i onda i sada je nečija težnja za dominacijom i kontrolom nad prostorima nastanjenim južnoslovenskim narodima i za držanjem u ropstvu tih naroda, moralo da bude prikrivena propagandnom dimnom zavesom o tome da je Srbija ta koja ima upravo takve nemere da pokušava da se širi prema prostorima koji pripadaju drugome, što je gola laž. Evo još jednog citata koji govori, koji je nemački ambasador, to stoji u arhivama njihovim opisao, prenoseći svojoj Vladi sadržaj razgovora sa grofom Bertoldom (Berthold), austrijskim ministrom spoljnih poslova. Ministar je rekao, citirano prema arhivama ministarstva, da smatra svojom obavezom da

nemačku Vladu ne ostavi neupućenu u ozbiljnost položaja za monarhiju. ''Južnoslovensko pitanje, a to znači neometano posedovanje provincija nastanjenih Južnim Slovenima, životno je pitanje za monarhiju kao i za Trojni savez. Južnoslovenske provincije monarhije ne mogu se zadržati naspram jedne Srbije, premoćne na Balkanu. Monarhija može, shodno tome, biti prisiljena na zahvat ukoliko Srbija potuče Bugarsku (Bulgaria) i osvoji teritorije koje premašuju područje stare Srbije. Na moje pitanje šta misli i kad bi se zbio taj zahvat, ministar je primetio da se može pronaći zgodan psihološki momenat'' I povod se ukazao brzo, atentat, poznati sarajevski atentat kada je Gavrilo Princip, pripadnik organizacije Mlada Bosna, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (Frantz Ferdinand). Uopšte se ne govori o tome da je u zaveri i atentatu učestvovalo 20 mladića, pripadnika i srpske i hrvatske i muslimanske nacionalnosti. To je bila ta Mlada Bosna. Iako bilo kakva umešanost Kraljevine Srbije u taj atentat nikad nije ustanovljena, optužbe su odmah pale na Srbiju i na srpski narod, a u Austro-Ugarskoj i Nemačkoj zavladala je prava antisrpska histerija. U već navedenoj knjizi ambasador Hartman kaže: ''U Austro-Ugarskoj i Nemačkoj počela je žestoka antisrpska kampanja koja je zasenila sve do tada, a nemačkom ambasadoru u Londonu (London), vojvodi Karlu Maksu Lihnovskom (Karl Max von Lichnovsky) dala povoda da opomene nemačkog državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova, Gotliba fon Jagova (Gottlieb von Jagow) da celokupna srpska nacija kao narod zla i ubica treba da se žigoše'' Očigledno vam ugrožava autorstvo sa ovom optužbom i njenim prilazom. I to već toliko decenija. Dakle, u stvari, smisao i značenje toga zla nad zlima, Velika Srbija, niko nije hteo ni da razmatra ni da se upušta. Tako je bahato i olako uzeto da se ovde upotrebljava. Niko, ni u smisao, ni u značenje ni u poreklo, ni u nastanak, jer da jeste, onda bi cela ova propaganda pukla kao mehur od sapunice. Poznato je da je 23. jula 1914. godine, Vladi Srbije uručen ultimatum Austro-Ugarske, nakon lažnih optužbi o učešću srpske države u atentatu i Srbiji postavljen niz zahteva koje ni jedna suverena država u svetu ne bi prihvatila. Zapanjen pred tekstom ovog ultimatuma čije se neispunjenje očekivalo i čija je jedino uloga zapravo bila da se izazove rat, isto kao u Rambujeu (Rambouillet), ali zapanjen tada, britanski ministar inostranih poslova ser Edvard Grej (Edward Grey) je taj tekst okarakterisao, kao, citiram Greja: ''Najviše zapanjujući dokument koji je iznedrila diplomatija''. Najviše zapanjujući dokument koji je iznedrila diplomatija. Grej verovatno nije ni slutio da će u istom tom veku srpski narod i srpska država biti izloženi još nizu sličnih, pa možda i drskijih i zapanjujućijih ultimatuma i da će sa Nemačkom, Austrijom i nekim

drugim zapadnim zemljama, čak i nekim srpskim saveznicima iz tog vremena, poput Francuske i nešto kasnije SAD i njegova država, Velika Britanija, nad tim novim ultimatumima podeliti autorstvo. Jednako kao što će podeliti autorstvo i učešće u realizaciji ubilačkih pohoda prema srpskom narodu sa kraja XX veka, ostvarivanih putem beskrupuloznih laži što će vrlo jasno ovde pred javnošću biti dokazano, nemilosrdnih ekonomskih sankcija i konačno bestijalnih vojnih udara na svoje nekadašnje srpske saveznike, čiji se krunski greh sastojao u tome što su pokušali da zaštite svoju državu i svoj narod i sačuvaju ono što se teško steklo uz pomoć saveznika u dva svetska rata. Teško je zamisliti kakav bi stid ser Edvard Grej osetio kad bi znao kakvu veliku ulogu igra njegova država u zapečaćivanju decenijskog zločina vršenog putem svih tih događaja prema srpskom narodu na kraju XX veka koja se odvija upravo ovde, pred ovom institucijom, formiranom flagrantnim kršanjem međunarodnog prava i elementarnog ljudskog morala. Jer možda rezolucija kojom je osnovan ovaj nelegalni Sud spada u ono šta je ser Edvard Grej definisao ''najviše zapanjujući dokument koji je iznedrila diplomatija''. Poznato je kako je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca koja se kasnije, kasnije dobila ime Jugoslavija, kao zajednička država južnoslovenskih naroda čije je stvaranje germanski blok tako žarko želeo da spreči. I kao deo neuspeha iz Prvog svetskog rata, a kasnije iz Drugog, ona je trebalo da nestane sa lica zemlje. A stari mit o Velikoj Srbiji je ostao kao jedno od dokazanih sredstava za zamagljivanje stvarnosti i skrivanje vlastitih zlodela iza tuđeg izmišljenog greha. I upravo je u ovoj ovde ustanovi ta laž o Velikoj Srbiji našla svoje prirodno utemeljenje i izrasla u čudovišnu tvorevinu neslućenih razmera. A da ironija i apsurd bude veći, a i da laž i nepravda prema srpskom narodu budu strašniji i podmukliji za razliku od svojih balkanskih suseda, jedino srpski narod na ovim prostorima nije, mada je za to imao povoljne prilike i mnogo povoljnije od drugih, pokušavao da stvori svoju proširenu državu, jer poznato je da je 1915. godine, da su saveznici Srbije u takozvanom Londonskom ugovoru (London Agreement), ponudili Srbiji da nakon pobede u ratu svoje teritorije proširi na Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije, deo Slavonije i tako dalje. O svemu tome postoje dokumenti. Srbija to nije učinila, Srbija je prihvatila i prigrlila i Srbe i Hrvate i Slovence iz nekadašnjih prostora Austro-Ugarske i tako je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija, a to opredeljenje Kraljevine Srbije za pravljanje zajedničke jugoslovenske države, a ne srpske države, pružilo je tako zaštitu slovenačkoj i hrvatskoj braći od teritorijalnog rasparčavanja, a i od delova poražene države pretvorilo ih je u delove pobedničkog tabora.

Ali, uprkos tome, upravo je srpskom narodu, u tim poslednjim trzajima raspadajuće Habzburške monarhije do današnjih dana ostao utisnut žig velikosrpstva i taj istorijski falsifikat se stalno nastoji da održi. A za razumevanje cele stvari korisno je pogledati i s druge strane fronta Prvog svetskog rata. Naime, 1915. godine nemački teoretičar Fridrih Nauman (Friedrich Naumann) objavio je svoju knigu ''Srednja Evropa'' (Mitell Europa) u kojoj je izneo projekat preuređenja Evrope. Tada je, naravno, se očekivalo da će Nemci da pobede u ratu. Preuređenje Evrope koje bi podrazumevalo stvaranje Velike Nemačke koja bi obuhvatala čitav srednjeevropski prostor i koja bi bila okružena slabim i malim državama koje Nauman naziva u toj knjizi trabantskim državama. Koje bi bile u ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, treba da napravimo pauzu u 10.30.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Gospodine Robinson, razumem da je 10.30. Vi ste svesni, nadam se, činjenice da meni često prevodioci govore da govorim sporije tako da mislim da bi bilo umesno da preispitate mogućnost da mi produžite vreme, osim današnjeg dana da mi date neko vreme i sutra. Očigledno, očigledno ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, sobzirom da imate pisanu prezentaciju, možda biste mogli da razmislite i da dostavite primerak prevodiocima. Pauza od pola sata.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Ja nemam, gospodine Robinson, pismeno, imam svoje beleške. A ne mogu da im dam te moje beleške, moj rukopis ne bi mogli da pročitaju. Ono šta je otkucano i ono šta je u pripremama pravljeno je potpuno neupotrebljivo za njih. Zato sam od vas zahtevao da razmislite ...

SUDIJA ROBINSON: U redu, gospodine Miloševiću, sada idemo na pauzu od pola sata. (pauza) SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, možete da nastavite. prevodioci: Mikrofon nije uključen.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: ... trabantskim državama oko nje koje bi bile u odnosu ...

SUDIJA ROBINSON: Mikrofon, molim vas, za gospodina Miloševića.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Ne radi mikrofon. Da li sad radi?

SUDIJA ROBINSON: Da. OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Sad je u redu. Dobro, hvala. Pomenuo sam, dakle Fridriha Naumana, nemačkog teoretičara koji je u toj svojoj knjizi ''Srednja Evropa'' objasnio Veliku Nemačku okruženu, kako je on to kvalifikovao, trabantskim državicama koje bi bile u odnosu potpune zavisnosti od velike i moćne nemačke države. Srbiju Nauman ne pominje ni kao trabantsku državu, jer, po njemu, citiram: ''Srbija kao tvrđava koja smeta na ovom prostoru mora biti izbrisana sa njega''.

Napominjem da se ovaj kreator projekta Velike Nemačke, koji podrazumeva brisanje Srbije sa političke karte Evrope, u skladu sa antisrpskom propagandom koja je tada vođena i poznatim sloganom iz tog vremena ''Srbija mora da umre'' ''Serbien mus terbien'' sa ''i'' dodatim u reči ''terben'' radi rime sa imenom ''Serbie'', taj se, dakle, teoretičar smatra ideologom Liberalne partije Nemačke (FDP, die Liberalen), stranke koja je kao dugogodišnji balanser na nemačkoj političkoj sceni, tokom više od dve decenije držala u rukama nemačku spoljnu politiku za vreme Genšera i Kinkela, onog istog Kinkela koji je 1993. godine osetio potrebu da obelodani koncept nemačke već započete revizije dotadašnjih istorijskih tokova i rezultata: ''Prema spolja treba nešto ostvariti u čemu smo dva puta pretrpeli neuspeh''. A koliki značaj nemački liberali, posebno dva pomenuta šefa nemačke diplomatije pridaju delu i idejama Fridriha Naumana, na političkom planu se najbolje vidi po tome što se fondacija vezana za Liberalnu partiju zove Fondacija Fridriha Naumana - ''Friedrich Naumann Stiftung''. A isto ime nosi i sedište ove partije dok se verno i precizno sledbeništvo na suštinskom planu najbolje oslikava u mahnito destruktivnom Genšerovom i Kinkelovom naporu diplomatiji prema Jugoslaviji i Srbiji i u težnji da se dominacije Nemačke na evropskom prostoru utvrdi i potvrdi kroz usitnjavanje srednjeevropskog i istočnoevropskog prostora što se i dogodilo. Imate primer i Čehoslovačke (Czechoslovakia) i da ne govorim o primeru razbijanja SSSR-a (Union Soviet Socialist Republics), vodeće sile pobednice u Drugom svetskom ratu. I kada je Srbija osuđenik na smrt u ovom

izvitoperenom prilazu nosilaca velikonemačkih hegemonističkih težnji svoju državnost utopila u novostvorenu državu Južnih Slovena, demantujući tim činom na najrečitiji mogući način propagandnu floskulu o velikosrpskim težnjama i stremljenjima, bilo je prirodno da ta smrtna presuda pređe i na novostvorenu državu Jugoslaviju. Poznato je da su u Srbiji protestima zbog stava Vlade da sklopi savez sa Hitlerovim Trojnim paktom izbile velike demonstracije, oborena Vlada, tada je Vinston Čerčil (Winston Churchil) rekao: ''Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu''. To je rečeno na jednoj strani, savezničkoj, na drugoj strani Hitler je na dan napada na Jugoslaviju istakao da je taj vojni udar, citiram: ''Usmeren protiv iste one zločinačke klike, istih kreatura koje su putem atentata u Sarajevu, gurnule svet u neizrecivu nesreću''. Koliko samo ova tvrdnja podseća na tvrdnju koju je jedan novi firer (fuhrer) izrekao 58 godina kasnije, pred jedno novo bombardovanje Srbije i Jugoslavije. Naime Klinton (Bill Clinton), tadašnji predsednik Sjedinjenih država, u noći 24. marta, obrazlažući američkoj TV publici odluku o početku, kako je on rekao ''vazdušne kampanje'' protiv Jugoslavije istakao: ''Ne, Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez njih ne bi bilo ni holokausta''. Toliko o poznavanju i priznavanju istorije ova dva zločinca. A ostala je zapisana u nemačkim arhivama sa sastanka Hitlera: ''Firer je rešen da uništi Jugoslaviju vojno i kao državnu tvorevinu''. To ''uništiti Jugoslaviju kao državnu tvorevinu'' može da se vrlo lako poveže sa porukom o izvršenju koja je data u po zlu i cinizmu proslavljenom raportu dotadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića Saboru Hrvatske od 5. decembra 1991. godine, citiram: ''Hvala vam što ste mi ukazali poverenje da se borim za interese Hrvatske u onom segmentu koji mi je dodeljen. Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema''. A kad je reč o tom nastojanju i zločinu koji je, kao i prema drugim zemljama koje su bile predmet njegovog napada, izvršen prema Jugoslaviji, izdate su, pre napada na Jugoslaviju u Nemačkoj smernice za obradu pitanje propagande. Ambasador Ralf Hartman govori o tome da je reč o poznatim tradicionalnim linijama nemačke balkanske propagande. Te linije glase: a) protivnik Nemačke je isključivo srpska Vlada koja je raspirila borbu protiv Nemačke; b) pošto su'' ... prevodioci: Molimo da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: U redu, sporije ću čitati. Citiram dalje: ''Pošto su Srbi sprovodili bezobzirnu diktaturu protiv nesrpskih naroda Jugoslavije, pre svega prema Hrvatima i Makedoncima'' što je sve

apsurd, ''jasno im dati do znanja da nemački Vermaht (Vehrmacht) ne dolazi u zemlju kao neprijatelj Hrvata, Bosanaca i Makedonaca. Štaviše, oni će tako biti čuvani od pokolja srpskih šovinista''. A čuvanje od pokolja srpskih šovinista u nemačkoj marionetskoj tvorevini Nezavisnoj Državi Hrvatskoj imalo je kao rezultat genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima u kome je sa prostora te nakazne države zbrisano milion Srba, pri čemu je više od polovine toga broja oterano u najtežim patnjama propraćenu smrt. Tom monstruoznom poduhvatu svakako je doprinela direktiva Jozefa Gebelsa (Joseph Goebbels) koja je i kasnije ostala živa i aktuelna u nemačkoj političkoj praksi, ''Hrvatima se ulagivati da potpiruju mržnju prema Srbima''. Više je nego očigledno koliko je ovakav pristup primenjivan u nemačkom odnosu prema Balkanu s kraja XX veka. Ali o konstanti u nemačkoj politici možda najrečitije govori sledeća rečenica hrvatskog poglavnika Ante Pavelića 1941. godine: ''Znam da za slobodu Hrvatske treba zahvaliti isključivo zahvaliti moći firera, Rajha (Reich) i Evrope''. Ta konstanta je posebno vidljiva kada se ova rečenica uporedi sa onom muzičkom ''Danke Dojčland'' (Danke Deutchland) s kraja 1991. i početka 1992. godine ili sa tvrdnjama Stjepana Mesića o posebno velikoj ulozi koju su u razbijanju Jugoslavije odigrali Genšer i papa Jovan Pavle II. A kada je u pitanju drugi ključni međunarodni akter, po Mesićevim rečima drugi međunarodni akter razbijanja Jugoslavije, Sveta stolica i nju karakteriše kako istorijski kontinuitet u antijugoslovenskoj orijentaciji i aktivnosti, tako i stabilnost savezništava onih koji su se borili protiv nastanka Jugoslavije, pre i tokom prvog svetskog rata i koji su se borili čitavo vreme njenog postojanja posebno Drugog svetskog rata protiv nje. U dubokim korenima ove politika Vatikana i ratnohuškačke rabote, antisrpske, Vatikana, svedoči sledeći navod iz izveštaja koji je austrougarski izaslanik pri Svetoj stolici pisao Beču još 27. jula 1914. godine, dakle pre objave rata Srbiji, o svom razgovoru sa kardinalskim državnim sekretarom Meri del Valom. Citiram: ''Tokom poslednje godine Njegova svetost je više puta izrazila svoje žaljenje što je Austro-Ugarska propustila da kazni svoje opasne dunavske susede. Papa i Kurija vide u Srbiji jednu nagrizajuću bolest koja lagano izjeda srž monarhije i čije će gašenje vremenom izazvati ... prevodioci: Molimo vas da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Uništenje ovog bastiona za crkvu bi predstavljalo gubitak najčvršćeg uporišta u njenoj borbi protiv pravoslavlja i gubitak njenih najsnažnijih prvoboraca. Kardinalski

državni sekretar je izrazio nadu da će monarhija ići do kraja''. Dakle, Srbiju je prema zvaničnom stavu Vatikana trebalo uništiti da bi se učvrstila austrougarska carevina kao geopolitički oslonac katoličke crkva na tom prostoru, a posebno kao njena baza za širenje na istok.

Koliko sve to nema veze sa Hristovim učenjem više je nego evidentno, ali je više nego evidentno i koliko sve to ima veze sa učenjem koje je dve decenija kasnije propovedao Adolf Hitler opsednut sumanutom i krvavom idejom o vlastitoj božanskoj misiji da ostvari nemački ''Drang nach Osten''. Zato nije ni čudo da je veoma lako uspostavljeno savezništvo Svete stolice na čelu s papom Pijem XII sa silama Osovine (Axis) čija je centralna ličnost bio Hitler. U Hrvatskoj je ovo savezništvo ostvareno kroz tesnu vezu katoličke crkve sa Pavelićevom Nezavisnom Državom Hrvatskom čiji je ministar prosvete, Mile Budak, u Gospiću izjavio: ''Jedan deo Srba ćemo uništiti, drugi iseliti, a ostale prevesti u katoličku vjeru i pretvoriti u Hrvate. Na taj način ćemo zatrti njihove tragove, a to što će ostati biće samo loša uspomena na njih''. Profesor Edmund Paris (Edmund Paris) u svojoj knjizi ''Genocid u satelitu, Hrvatskoj 1041 – 1945'', Čikago, 1961. godine (Genocide in Satellite Croatia 1941 - 1945'', Chicago, 1961) kaže da se ''najveći genocid tokom Drugog svetskog rata u odnosu na većinu jednog naroda, desio ne u nacističkoj Nemačkoj nego u satelitskoj državi Hrvatskoj'', koju su stvorili nacisti. Takođe profesor Helen Fejn (Helen Fein) u svojoj knjizi ''Brojanje za genocid'', Njujork, 1979. godine (Accounting for Genocide, New York, the Free Press, 1979) kaže da je hrvatska država, citiram: ''Planirala i izvršila masakre nad srpskom pravoslavnom manjinom i da je katoličko sveštenstvo odobrilo ove masakre. A prema ''Enciklopediji holokausta Makmilan'' (McMillan's Encyclopedia of the Holocaust), stranice 323 - 328 u NDH je pobijeno, citiram iz enciklopedije: ''Više od pola milona Srba, četvrt milona proterano, a 200. 000 prisiljeno da se pokatoliči''. Genocid izvršen nad srpskim narodom u NDH jedna je od najskrivanijih tajni XX veka kao što je jedna od najskrivanijih tajni i spašavanje ustaških zločinaca od ruke pravde kroz saradnju Vatikana, Sjedinjenih država i drugih zapadnih zemalja. Naime, nakon poraza sila Osovine u Drugom svetskom ratu kao i ustaške NDH, katolička crkva je zajedno sa tajnim službama nekih država, pre svega Sjedinjenih država i Velike Britanije, odigrala izuzetno značajnu i izuzetno mračnu ulogu u organizaciji i realizaciji spasavanja i bekstva u inostranstvo, pre svega u Južnu, ali i u Severnu Ameriku većeg broja ustaša i to posebno onih najviše rangiranih, uključujući i samog poglavnika Antu Pavelića.

Razlozi za spasavanje ustaša i drugih nacista i njihovo organizovano prebacivanje vatikanskim takozvanim ''pacovskim kanalima'' kriju se u

zajedničkom interesu SAD i Vatikana, to je borba protiv SSSR-a i komunističke pretnje u kojoj nisu birana sredstva. Osim toga, Vatikan je dodatno želeo i da spase zločince, verne katolike kojima je tokom rata pružio blagoslov. Ovo spasavanje zločinaca i prikrivanje zločina bilo je i posledica straha da ukoliko bi javno bila obelodanjena uloga Vatikana i pape Pija XII u zločinima tokom Drugog svetskog rata, komunisti bi mogli da osvoje vlast na izborima u nekim dominantno katoličkim zemljama Evrope, gde su posle rata imali jaka uporišta, naročito u Francuskoj i Italiji. Takođe ovi zločinci su kasnije korišćeni za slabljenje komunističkih zemalja Evrope i vođenje terorističkih akcija. A nastojanje Vatikana da se što tešnje poveže sa glavnom zapadnom silom pobednicom u Drugom svetskom ratu, Sjedinjenim Američkim Državama naročito je uspelo početkom osamdesetih godina kada je sa sastanka pape i Regana (Ronald Reagan) u javnost procurilo samo to da su razgovarali o rešenjima usvojenim na Jalti 1945. godine. Zatim je održana serija sastanaka u prisustvu saradnika tokom kojih je uspostavljena čvrsta veza koju je Ričard Alen (Richard Allen), savetnik Bele kuće za bezbednost okarakterisao kao jednu od najvećih tajnih alijansi svih vremena. Postoji knjiga Karla Bernštajna (Carl Bernstein) ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, Pretresno veće vam je dalo određenu slobodu u iznošenju vašeg obraćanja, a što je u skladu sa praksom ovog Suda, ali morate da budete obazrivi. Pitam se da li je većina od ovoga šta vi kažete relevantno za ovaj Predmet. U svakom slučaju ne bi bilo prihvatljivo za unošenje u dokazni materijal. Donekle se može dozvoliti da se iznosi ovolika količina istorijskih činjenica u uvodnom izlaganju, ali morate da budete disciplinovani, naročito ako želite da izađemo u susret vašem zahtevu za dopunsko vreme. Izvolite, nastavite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Po prirodi ove tajne alijanse, profesor Smilja Avramov piše sledeće u svojoj knjizi ''Opus dei'': ''Iako su tri vatrena katolika, Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), Kejzi (William Casey) i Volters (Vernon Walters) pripremili teren za sklapanje saveza imajući u vidu imperativ rimokatoličanstva, prevodioci: Molimo vas da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... iako je predsednik Regan na najistaknutija mesta u administraciji postavio rimokatoličke aktiviste, na primer Aleksandra Hejga (Alexander Haig) čiji je rođeni brat bio biskup,

bilo bi pogrešno tvrditi da je rimokatolička religija bila odlučujući faktor u politici Sjedinjenih država tog vremena. Administracija SAD nije u alijansi gledala izraz religije, nego moć crkve kao institucije koja je postavljena u kontekst real-politike. Vašington je instrumentalizovao Svetu stolicu odnosno rimokatoličku crkvu na isti način kao što će to, nešto kasnije, pokušati sa islamom. Kroz ovaj savez preoblikovana je geoplitička karta sveta, izmenjen stil u vođenju politike, stvoren je jedan političko klerikalni blok kao odlučujući činilac u spoljnoj politici SAD koji će imati najfatalnije posledice u odnosu na Jugoslaviju''. A navedene reči naučnika o ključnoj ulozi Svete stolice u promenama u svetu, potvrđuje i Mihail Gorbačov (Mikhail Gorbachev) koji je za italijanski list ''La stampa'' (La stampa) 3. marta 1992. godine izjavio: ''Sve što se dogodilo u istočnoj Evropi poslednjih godina, ne bi bilo moguće bez učešća pape Jovana Pavla II''. U istočnoj Evropi tih poslednjih godina u krvi je razbijena Jugoslavija, država čiji je nastanak Vatikan želeo da spreči tokom Prvog svetskog rata i u čijem je razbijanju i krvoproliću ogromnom koje je to razbijanje pratilo već jednom učestvovao podržavajući Hitlera i ustašku državu i ustaške zločine tokom Drugog svetskog rata. Politika Vatikana prema Srbiji oblikovana je, kao što se vidi iz citiranog pisma još od 1914. godine i još od vremena pre nastanka Jugoslavije. Nakon nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine ova multikonfesionalna država je ocenjena glavnom preprekom prodora katoličanstva na istok. Osim toga, Balkan je za Vatikan predstavljao prioritetnu misionarsku zemlju. Stoga politika pape Jovana Pavla II ... prevodila: Molim vas da čite sporije, ovo je vrlo kondenzovan tekst.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... i uopšte katoličke crkve u vreme ovog pape prema Jugoslaviji predstavljaju samo završnu fazu aktivnosti katoličke crkve u procesu razbijanja Jugoslavije. Ja ću preskočiti niz primera sastanaka održanih od 1991. godine u 1991., 1992. godini koji to potvrđuju, ali ću to uneti u tekst kada izdiktiram, jer mi vreme ne dozvoljava da sve to citiram. Nakon priznanja Slovenije i Hrvatske, a zatim i Bosne i Hercegovine, Vatikan je odjednom prešao na mirotvoračku politiku, izražavajući 1994. godine želju da papa poseti Zagreb, Beograd i Sarajevo. Vatikanska diplomatija je isterivanje Srba sa prostor na kojima su vekovima živeli u Hrvatskoj, u akcijama ''Bljesak'' i ''Oluja'', podsetiću vas da je lord Oven akciju ''Oluja'' nazvao najvećim etničkim čišćenjem na prostoru nekadašnje Jugoslavije, Vatikan je te akcije nazvao ''povraćanjem teritorije'', a na toj teritoriji su

živeli Srbi vekovima. Papa je 19.oktobra 1995. godine o tome rekao da se u izvesnim situacijama ne isključuje upotreba sile ukoliko je to potrebno za odbranu opravdanih prava jednog naroda. U takvim situacijama reč je o humanitarnoj intervenciji da bi se zaštitili ljudski životi. Nikakvi ljudski životi nisu bili tada ugroženi, niti je sa područja zaštićenih zona Ujedinjenih nacija Krajine bilo ikakvih napada na okruženje. Za razliku, na primer, od isto tako zaštićene zone Srebrenica iz koje su sve te godine tekli napadi i stotine srpskih sela sravnjeno sa zemljom, stanovništvo poklano, a sela spaljena. Penzionisani kapelan, zbog prevodioca kažem ''kapelan'', ne ''kapetan'', u vojsci Sjedinjenih Država, pukovnik Bigler (Biegler), rekao je u Pitsburgu (Pittsburgh) januara 1999. godine da je Vatikan kriv za sve nevolje koje su se dešavale na jugoslovenskim prostorima i da je lično video bankovne račune Vatikana koji potvrđuju da je katolička crkva, zajedno sa nemačkom Vladom, destabilizovala Jugoslaviju i pruzrokovala deceniju krvaih događaja. Bigler tvrdi da je Vatikan ''upumpao'' milione dolara separatistima u Jugoslaviji i da je katolička crkva bila veoma aktivna u zbivanjima u Hrvatskoj i Sloveniji. Poznato je da su Vatikan i štampa podržali demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji 1989. godine, a isto su učinili i ljubljanski i zagrebački nadbiskupi. A prilikom posete Albaniji (Albania) 1994. godine, papa je podržao zahteve albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji. Papa je prvi zahtevao energičnu akciju protiv Srbije 1998. godine, a onda se opet pretvorio u mirotvorca, najpre 30. marta kada je sazvao sastank ambasadora zemalja članica NATO i Saveta bezbednosti radi pokretanja inicijative da se zaustavi rat protiv Jugoslavije, a 1. aprila napisao pismo Klintonu da obustavi bombardovane za uskršnji praznik. Kada se imaju, dakle, sve te aktivnosti Vatikana koje se odnose na razbijanje Jugoslavije, zastrašujuće lažno zvuči poruka 12. marta 2000. godine, kada je papa reko: ''Mi ne možemo, a da ne priznamo izdaju Jevanđelja koju su počinila naša braća, naročito u II milenijumu. Priznanja zastranjivanja iz prošlosti vodi do buđenja naše svesti i do kompromisa u sadašnjosti''. A podsećajući na ovu papinu molbu za oproštaj greha katoličke crkve, profesor Smilja Avramov u navedenoj knjizi ''Opus dei'' na stranici 170, 171 podseća i na kritičke reakcije na nju, posebno podvlačeći sledeće reči holandskog katoličkog mislioca Leo Lajndekera (Leo Lyndaker), citirajući ga: ''Papa je izrazio žaljenje zbog onoga šta je učinjeno u prošlosti, ali nema indikacija da on razmišlja o promeni svog ponašanja u sadašnjosti''. Što se Sjedinjenih država tiče, one imaju, pre svega, svoje vlastite interese na području jugoistočne Evrope, pa i bivše Jugoslavije.

A međusobni antagonizmi i sukobi, osiromašenost i potpuna

nesposobnost za samostalno funkcionisanje na političkom, ekonomskom i svakom drugom planu državica ili kvazi državica nastalih na prostoru bivše SFRJ savršeno su pogodno tlo za obezbeđenje američkog političkog, ekonomskog, a posebno vojnog prisustva u Evropi. Ovo poslednje, vojno, za Sjedinjene države je važno pošto je nakon pada Varšavskog pakta (WTO, Warsaw Treaty Organization) američko vojno prisustvo u zapadnim zemljama izgubilo svaki smisao i opravdanje. Zato nije nikakvo čudo što su Sjedinjene države poradile na tom da se uspostavi ovo jadno stanje u kome se nalazi većina balkanskih državica.

Uz to, nakon raspada istočnog bloka neka vrsta hladnog rata je nastavljena u tom kontekstu sprečavanja na svaki način opstanka nekog društva koje bi moglo da posluži kao primer uspešne alternative ovom aktuelnom prostom kalemljenju kapitalističkog modela i samom u problemima. U tom smislu Jugoslavija nije smela da nadživi Varšavski pakt, jer bi istočnoevropskim zemljama pružala nezgodan primer nezavisnog razvoja i alternativu bespogovornom prihvatanju vrednosti zapada, čime bi ostala prepreka na putu novog svetskog poretka, kao sveta uređenog od strane Sjedinjenih države, kao jedine preostale super sile u svetu. Odnosno transformacije sveta u korporacijsko društvo pod vođstvom njujorških banaka, pri čemi je pljačka glavni motiv. Poznato je da je američki Kongres marta 1990. godine doneo ''The Foreign Operation Apropriation Law'' kojim obustavlja svaku finansijsku pomoć Jugoslaviji osim demokratskim partijama, pa su u te demokratske partije svrstani nacisti i islamski fundamentalisti koje treba pomagati, a kasnije albanski teroristi, a sve vreme albanski separatisti. Poznato je i kakva je bila uloga tog privatizovanog dela američke vojske koji se zove MPRI (Military Professional Resources Incorporated) koja je uvežbavala hrvatsku i muslimansku vojsku i odigrala ključnu ulogu u ofanzivi na Krajinu. I ovo, u stvari, potvrđuje da je američko postupanje vezano za jugoslovensku krizu imalo za cilj i očuvanje američkog vojnog prisustva u Evropi, što je ostvareno u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu i u Makedoniji kao i dominantni uticaj SAD i NATO na čitavom prostoru Evrope. Ekonomski interes kao interes koji stoji iznad svakog drugog, čini mi se da ne treba ovde ni da pominjem. Ovakva težnje za dominacijom na ovom području jedino su objašnjenje za neke, na prvi pogled iracionalne postupke SAD, kao što je uticanje na Aliju Izetbegovića da povuče potpis sa Kutiljerovog plana (Cutileiro Plan) ili široj javnosti nešto manje poznato američko miniranje kasnijih pregovora poput Vens - Ovenovog plana (Vance - Owen Plan), Oven Stoltenbergovog (Owen - Stoltenberg Plan) i drugih mirovnih planova.

Očigledno da mir na Balkanu Sjedinjenim državama nije bio u interesu

sve do momenta dok vojno i drugo prisustvo SAD i NATO nisu bili obezbeđeni i dok se time nisu stekli uslovi da se pod američkim patronatom donese rešenje. O istovetnom cilju govori i američko insistiranje na konferenciji u Rambujeu na vojnom prisustvi NATO na čitavom prostoru Jugoslavije, kao i agresija čiji je evidentan cilj bio okupacija Kosmeta, okupacija čitave Jugoslavije, obezbeđenje trajnog prisustva NATO na ovim prostorima. Pri tome je administracija Vilijema Klintona ušla u opasne veze i savezništvo sa islamskim fundamentalističkim organizacijama i pojedincima poput Hezbolaha, Al Kaide (Al-Qaeda), na Kosovu terorističkim organizacijama UČK i drugih. Upravo sa onim organizacijama i pojedincima koji se posebno, nakon 11. septembra 2001. godine, smatraju najvećom opasnošću po bezbednost SAD i zapada uopšte. Cena te kriminalne politike Klintonove administracije je ogromna, a plaćaju je, na žalost, nedužni građani širom sveta, uključujući i američke građane, ali i drugih zapadnih zemalja poput Španije i tako dalje. Međutim ako su ciljevi i Nemačke i Vatikana i Sjedinjenih država u jugoslovenskoj krizi manje više jasni i vidljivi, frapantno je ponašanje ostalih članica Evropske zajednice, kasnije unije, a posebno drastične promene njihovih stavova pod pritiskom Nemačke uprkos deklaraciji Evropske zajednice o Jugoslaviji u kojoj je istaknuto, citiram: ''da ujedinjena i demokratska Jugoslavija ima najbolje izgleda da se skladno integriše u novu Evropu'', a čak je nakon proglašenja nezavisnost Slovenije i Hrvatske i rasplamsavanja oružanih sukoba, Evropski parlament 9. jula 1991.godine usvojio u Strazburu (Strasbourg) Rezoluciju o Jugoslaviji (Resolution on Yugoslavia) kojom nije podržao jednostrane akte o secesiji dve jugoslovenske republike. I Savet ministara Evropske zajednice i Evropski savet (European Council), takođe organi Evropske zajednice podržali su teritorijalni integritet Jugoslavije. A jedan širi evropski odnosno evroamerički forum, Savet ministara KEBS-a (CSCE, Commission on Security and Cooperation in Europe), na sastanku u Berlinu, 19. jula 1991. godine usvojio je deklaraciju kojom je, između ostalog, izrazio podršku jedinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, u skladu sa Helsinkijem (Helsinki). Posebno je podvučeno očuvanje teritorijalnog integriteta države. Da je sličan stav u tom trenutku preovladavao i s druge strane Atlantika potvrđuje to što je državni sekretar SAD, Bejker (James Baker), na kraju svoje posete Jugoslaviji 21. juna 1991. godine izjavio da Amerika podržava demokratsku i jedinstvenu Jugoslaviju i da njenu budućnost treba tražiti sporazumom kao i da je istakao da SAD neće priznati jednostrane akte otcepljenja.

Ipak, Evropska zajednica, organizacija nastala kao rezultat jednog

progresivnog procesa u Evropi i svetu, opredila sa na kraju 1991. godine da podrži jedan izrazito retrogradan proces, secesiju Slovenije i Hrvatske kao i drugih secesionističkih republika, donevši 17. decembra 1991. godine deklaraciju o kriterijumima za priznavanje novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, kao i Deklaraciju o Jugoslaviji (Declaration on Yugoslavia) kojom se sve jugoslovenske republike pozivaju da do 23. decembra podnesu zahtev za priznavanje i dokaze da su ispunile kriterijume za priznavanje. Time je pogazila ne samo svoje opredeljenje iz Deklaracije o Jugoslaviji 26. marta 1991. godine, već i svoj tek mesec i po dana ranije usvojen dokument, deklaraciju Evropske zajednice objavljene u Rimu 8. novembra 1991. godine koja je govorila da se izgledi za priznanje nezavisnosti onih republika koje to žele mogu razmatrati samo u okviru sveukupnog rešenja. Dakle, mada je jasna uloga Nemačke u ovoj promeni stava dvanestorice ipak je, ne samo začuđujuće, već i poražavajuće da je jedanest država dozvolilo sebi da budu prisiljene da učine nešto sa čim se inicijalno i u osnovi nisu slagale i to pod pritiskom samo jedne, dvaneste, ma koliko bio veliki uticaj i velika moć te države. Već sam pomenuo Fridriha Naumana koji je u vreme Prvog svetskog rata izneo koncepciju nemačke dominacije srednjeevropskim prostorom putem usitnjavanja tog prostora i stvaranjem malih poslušnih država koje je nazvao trabantima. Naravno, u stvaranju trabanata na zapadu, Nauman nije razmišljao. Međutim diktat koji je vezano za secesiju jugoslovenskih republika i njihovo priznavanje koji je Nemačka nametnula članicama Evropske zajednice kao i njihovo povijanje pred tim diktatom suprotno vlastitim shvatanjima i principima, pa čak imajući u vidu secesionističke tendencije u nekima od tih država i suprotno njihovim najneposredijim interesima, ukazuje na poražavajuću činjenicu da su se članice ove organizacije, među kojima i nekoliko nekadašnjih velikih sila, zahvaljujući oportunizmu i malodušnosti svojih nesposobnih lidera srozale na nivo nemačkih trabanata, a kako je pokazalo njihovo kasnije učešće u nizu raznih operacija NATO, uključujući i agresiju na Jugoslaviju i na nivo trabanata Sjedinjenih država. Dakle, ne može se uopšte dovoditi u pitanje pravo Jugoslavije na opstanak, niti se može dovoditi u pitanje protivpravni karakter njenog razbijanja, kao osnova i razlog izbijanja sukoba. U svemu tome, u najmanju ruku cinično je da oni koji su doveli narode Jugoslavije do međusobnih ratova, ciklusa nasilja i mržnje, da oni sada, praveći se naivni dopuštaju sebi da dele pravdu. Naši narodi nikad ne smeju da zaborave ko je glavni krivac za tragediju na prostorima bivše Jugoslavije i to će biti jasno pokazano. U Nirnbergu je prvi i osnovni zločin bio zločin protiv mir, što u ovom vašem

nelegalnom Tribunalu nije tako, samo zato što bi, u tom slučaju, oni koji su osnovali ovaj nelegalni Sud prvo morali da sude samima sebi. Dakle nije teško dokazati, gledajući istorijske događaje, a o svima postoje dokumenti i zapisi kojima raspolaže ova strana preko puta da nacionalizam na prostorima bivše Jugoslavije nije potekao od Srbije, srpskog naroda ili srpskog rukovodstva, već prvenstveno od ultradesničarskog separatičkog pokreta u Hrvatskoj, na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini, od ustaša i neonacista kratko rečeno, islamskih fundamentalista i albanskih terorista. Nije teško dokazati, a videćete kako će to teći, da su bratoubilački rat na postorima bivše Jugoslavije inicirali i vojno podržavali na zapadu upravo oni koji su ovaj farsični Sud osnovali, Nemačka, Vatikan i Sjedinjene države. Da su rušenje i podelu jedne suverene zemlje izveli protiv i unutrašneg i međunarodnog prava. Takođe nije teško dokazati da su se za rušenje Jugoslavije poslužili krajnje nedemokratskim metodama, protivno neprekidnim tvrdnjama o njihovom humanizmu. U tom smislu može se reći da ono šta oni kvalifikuju kao međunarodna zajednica, da je na prostorima Jugoslavije i Hrvatske i Kosova i Bosne i Hercegovine podržavala totalno-šovinističku elitu, teroriste, islamske fundamentaliste i neonaciste kojima je cilj bila etnički čista država, to jest država bez Srba. Metodi čišćenja srpskog naroda koji je hrvatski ultranacionalistički pokret sprovodio početkom devedesetih kroz svoje paravojne jedinice, veoma su identični onome šta se 50 godina ranije, tom istom narodu, na istim prostorima događalo. Tako su početkom devedesetih Srbi bili ti koji su bili ubijani i proterivani iz Hrvatske i to čak pre dolaska Tuđmana na vlast. Srbi su bili ti koji su ubijani i proganjani sa Kosova i Metohije. Ta međunarodna zajednica, na čelu sa SAD, na prostorima Bosne i Hercegovine i Kosmeta favorizovala i aktivno pomagala islamski fundamentalizam koji je na području Bosne i Kosmeta vršio mnogobrojne zločine ned Srbima. Povrh svega, na Kosmetu se zločini nad Srbima vrše uz punu saradnju NATO-m predvođenih okupacionih snaga potpunim gaženjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti u kojoj su kodifikovani uslovi prekida rata ponuđenim Jugoslaviji. Onda kad se Jugoslavija nije mogla zauzeti i kad je trebalo zaustaviti rat, ponuđeni su uslovi da se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da će zaštitne snage Ujedinjenih nacija doći na Kosovo da zaštite, sa obavezom da zaštite celokupno stanovništvo i da će se u određenoj meri i vojska i policija jugoslovenske države i Srbije morati da nalazi i vrati na Kosovo. Ništa od toga nije ispunjeno, ispunjeno je sve drugo, ruku pod ruku sa kriminalcima došli su vojnici NATO i isterali stotine hiljada ljudi, hiljade pobili, zapalili ogroman broj crkava, ali na to ću doći

kasnije. Ono šta sada želim da kažem to je da o zločinima nad srpskim narodom u poslednjih 10 godina postoji ogomna i detaljna dokumentacija koja je ponuđena ovoj instituciji od raznih institucija širom sveta i na koju se ova strana preko puta nije ni osvrnula. Razlog je taj što je međunarodna zajednica, izazivajući konflikte na našim prostorima unapred odlučila da Srbi budu glavni krivci za sve. Stoga su svi drugi mogli i morali da budu predstavljeni kao žrtve. O tome kako je izazvan rat na prostoru bivše Jugoslavije autori takozvane kosovske optužnice proti mene, u paragrafima 79 i 80 izneli su jednu od retkih tačnih tvrdnji sadržanih u tom u celini lažnom i sramnom aktu. Citiram njihov tekst: ''Slovenija je 25. juna 1991. godine proglasila nezavisnost od SFRJ što je dovelo do izbijanja rata.'' To piše u njihovom dokumentu. ''Hrvatska je svoju nezavisnost proglasila 25. juna 1991. godine, što je dovelo do borbi između hrvatskih snaga s jedne strane i JNA i paravojnih jedinica i Vojske Republike Srpske Krajine s druge strane ... prevodioci: Molim da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ''Bosna i Hercegovina proglasila je nezavisnost 6. marta 1992. godine što je posle 6. aprila 1992. godine dovelo do rata širokih razmera.'' Dakle i sami autori ove lažne optužnice, ne računajući, valjda, s tim da će kasnije protiv mene da podnose i hrvatsku i bosansku optužnicu, rekli su ko je izazvao rat u bivšoj Jugoslaviji. Učesnici u tom poduhvatu koji se sasvim sigurno može nazvati zločinačkim, a tu se radi i o unutrašnjim i spoljnim akterima, postupili su suprotno i unutrašnjem, jugoslovenskom i međunarodnom pravu. I tim gaženjem prava i realizacijom nasilne secesije Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine izvršili su centralni i najteži od svih zločina za koje se sudilo u Nirnbergu i Tokiju (Tokyo) i za koje je sada nadležan onaj legalan stalni Međunarodni krivični sud (ICC, International Criminal Court), zločin protiv mira. Za razliku od vlasti Slovenije i Hrvatske i muslimansko-hrvatskih vlasti Bosne i Hercegovine koje su sprovele oružanu secesiju i za razliku od njihovih podstrekača i pomagača iz Nemačke, Austrije, Vatikana, ostatka Evropske zajednice i kasnije SAD i NATO pakta, srpski narod i srpsko rukovodstvo, pa i ja lično, nastojali smo da očuvamo jugoslovensku državu. Time smo bili na strani prava dok su rušioci Jugoslavije flagrantno kršili i unutrašnje i međunarodno pravo. Njihovo pozivanje na pravo na samoopredeljenje je bilo samo dimna zavesa, nastojanje da se zamagli suština njihovog kriminalnog akta protivpravne i nasilne secesije, jer jugoslovenski narodi, a pogotovu republike nisu imali pravo

na jednostrano napuštanje jugoslovenske države, ni po Ustavu Jugoslavije, ni po ustavima samih tih republika, ni po međunarodnom pravu, a pogotovo nisu imali pravo da taj svoj cilj ostvaruju silom preko leševa doskorašnjih sugrađana iz zajedničke države. Član 5 Ustava Jugoslavije koji je tada važio, to je Ustav koji je donet 1974. godine, glasi: ''Teritorija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je jedinstvena i sačinjavaju je teritorije socijalističkih republika. Granica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ne može se menjati bez saglasnosti svih socijalističkih republika i autonomnih pokrajina''.

Nedvosmisleno proizilazi da ni jedna republika, ni jedan narod u SFRJ, prema izričitom slovu Ustava, nisu smostalno raspolagali pravom na izdvajanje iz SFRJ i na otcepljenje bilo kog dela njene teritorije, već da je to bilo moguće jedino na osnovu saglasnosti svih. Imajućo ovo u vidu, kao i imajući u vidu iskazanu želju u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije u Bosni i Hercegovini i Makedoniji da napuste jugoslovensku federaciju i upravo u nastojanju da se izbegne svaki konflikt, srpska strana je, kao što je to potvrdio i svedok Borisav Jović, predsedik Predsedištva Jugoslavije pre toga, a kasnije član Predsedištva, srpska strana je, dakle, pokušala da ubedi, još od avgusta 1990. godine predstavnike drugih republika u saveznim organima da se usvoji zakon koji će regulisati ostvarenje prava na samoopredeljenje na odgovarajući način. I kako Jović kaže u svojoj knjizi koju ste ovde citirali, ''čvrsto su rešili da idu do kraja, makar to bilo po cenu incidenata i sukoba''. A podsetiću vas iz onog velikog govora Tuđmana koga smo ovde citirali, kada je reko ''rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela'', a bez rata, bez takvog rata, niko ne bi mogao da istera pola miliona Srba sa prostora na kojima su vekovima živeli i koji nisu u vreme hrvatske secesije tražili nikakvu državu već samo autonomiju i koji su do tog trenutka bili, po samom hrvatskom Ustavu bili konstitutivni narod u Hrvatskoj, jer je Hrvatska bila definisana kao država hrvatskog naroda, država srpskog naroda, a onda i ostalih, a onda izbačen. Dakle, kad se imaju u vidu citirane odredbe Ustava, jugoslovenske republike Hrvatska i Bosna i Hercegovina, Slovenija, svoju nezavisnost proglasile, odnosno svoje otcepljenje izvršile kršenjem Ustava. A s obzirom na to da je otcepljenje ovih republika vršeno primenom oružane sile, radi se o nezakonitoj oružanoj nasilnoj secesiji. A nezakonita oružana nasilna secesija koja za posledice ima desetine hiljada mrtvih, zločin je i po unutrašnjem, jugoslovenskom i po međunarodnom pravu, jednako kao što je zločin i podsticanje i pomaganje takvog krvavog akta koji su učinili učesnici sa strane. A to su isti oni koji stoje iza ovog nelegalnog Suda koji za cilj ima upravo da njih amnestira, a da krivicu baci na žrtve njihovih zločina. A te su žrtve

među svim jugoslovenskim narodima. I sa tačke međunarodnog prava, otcepljenje bivših jugoslovenskih republika na način na koji su ga izvele, nije bilo dozvoljeno. Da je takva situacija u pogledu secesije bivših republika Jugoslavije upravo je eksplicitno potvrdio Antonio Kaseze (Antonio Cassese), bivši predsednik ove, ove institucije u jednoj svojoj monografiji posvećenoj u celini pravu naroda na samoopredeljenje (Self determination of People – a Legal Appraisal, Cambridge University Press, 1995). godine u kojoj na na stranama 269 i 270 istakao da jugoslovenske republike nisu imale pravo na eksterno samoopredeljeneje, niti po međunarodnom pravu, niti po jugoslovenskom, unutrašnjem pravu. Kaseze kaže, na ovim stranicama koje pominjem: ''Kao i u slučaju 12 sovjetskih republika, po međunarodnom pravu šest jugoslovenskih republika nisu imale pravo na spoljno smoopredeljenje. Uz to, takvo pravo nije bilo proklamovano ni jugoslovenskim Ustavom. Međutim, za razliku od sovjetskog, jugoslovenski Ustav ne sadrži odredbe koje bi pružale pravo na otcepljenje šest republika koje čine Jugoslaviju.'' I on citira Ustav Jugoslavije. Dakle, kao što je ovo ilegalno Tužilaštvo u trenutku, rekao bih nesmotrenosti, ukazalo u citiranim paragrafima 79 i 80 takozvane kosovske optužnice na to ko je izazvao rat u Jugoslaviji, tako i bivši predsednik ovog Suda, u vreme dok je bio još na čelu ove ustanove, u istoj knjizi na stranici 273, pošto je konstatovao nelegalnost secesije, izveo zaključak identičan ovome koji se potkrao ovom takozvanom Tužilaštvu u navedenim paragrafima. Taj Kasezeov zaključak glasi, citiram: ''Dobro je poznato da je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kao i nekoliko bivših sovjetskih republika, secesija oživela stare mržnje i dovela do užasnog krvoprolića''. To je tačno. Dobro je poznato svakome ko želi i ima onaj minimum poštenje potreban da ono šta je očigledno, prihvati kao istinito. Onaj ko taj minimum poštenja nema, može sebi da dozvoli da očigledne i dobro poznate činjenice izvrće u njihovu suprotnost, sem ako mu se eventualno omakne da negde i kaže istinu.

Ipak, ne treba zaboraviti da imati istinu za saveznika predstavlja sigurnu garanciju ranije ili kasnije pobede. Dok imati istinu za protivnika predstavlja siguran osnov i put ka sramnom i ponižavajućem porazu. A sve ovo šta govorim je istina o krvavom razbijanju Jugoslavije, međunarodno priznate države koja je i po pravu i po moralu i po istorijskim činjenicama i, konačno i što je najvažnije, po stvarnom interesu i stvarno shvaćenoj dobrobiti svih njenih građana imala pravo na opstanak. Vreme mi ne dozvoljava da iznesem čak i neke neophodne činjenice i konstatacije. Nadam se da se nećete usprotiviti da kad je reč o Kosovu smatrate sastavnim delom i sedam ''Belih knjiga'' jugoslovenske

Vlade koje su, inače, unete kao dokazni predmet i svu dokumentaciju koja je predata ovom regularnom i legalnom Međunarodnom sudu pravde u Hagu (The Hague) koji se odnosi na agresiju na Jugoslaviju, a ja ću kasnije uvesti i druge dokumente. Ali povodom Kosova želim samo nekoliko stvari da naglasim koje, gledano iz sadašnje perspektive, pokazuju koliko je bio tačan i ispravan prilaz koji je Jugoslavija imala o tome, jer šta se dogodili i šta su posledice? Samo tokom prvih godinu dana stranog prisustva na Kosovu i Metohiji, odnosno od momenta povlačenje jugoslovenske vojske i srpske policije iz ove srpske pokrajine u junu 1999. godine, na teritoriji Kosova i Metohije, dakle samo prvih godinu dana, izvršeno je 5.000 terorističkih akata, više hiljada ljudi ubijeno i oteto, porušeno 150 crkava ... Gospodo, da je negde porušeno 150 džamija, 150 katoličkih crkava, 150 sinagoga, čitav bi svet brujao.

Pod pokroviteljstvom i zaštitom Ujedinjenih nacija su počinjeni svi ovi zločini. Gaženjem rezolucije Ujedinjenih nacija, pretvaranjem bezgednosnih snaga Ujedinjenih nacija u okupacine snage, u saučesništvu sa albanskim teroristima. Preko 300.000 stanovnika isterano pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i saučesništvom. S druge strane, u pokrajinu je ušlo i uselilo se više od 200.000 Albanaca, stranih državljana, uglavnom iz Albanije i Makedonije. Progon i teror nad svim šta je nealbansko, a posebno nad svim šta je srpsko, nastavljen je nesmanjenim žarom i do danas. Ako je i došlo do pada u apsolutnom brojnom izrazu rezultata ove zločinačke histerije, to je samo zbog toga što je na Kosmetu sve šta je srpsko i nealbansko gotovo već počišćeno. Šta je u toj južnoj pokrajini republike Srbije preostalo premalo toga na čemu bi ova kolektivna žeđ za nasiljem mogla da se iživi. Pa čak i to premalo nealbanskog i srpskog što je preostalo na Kosmetu, za albanske šovinističke horde bilo je premnogo. Te je do nove kulminacije antisrpskog nasilja, sada od Srba na gotovo ispražnjenom Kosovu i Metohiji, došlo 17. marta ove godine, nakon najnovijeg autorskog poduhvata ovdašnjeg svedoka Halita Baranija (Halit Barani). On nije, naravno, jedini zlikovac koji je ovde uzet da svedoči. Mnogi su zlikovci ovde svedočili, ali ovo je dokazano. Taj Halit Barani je svojom novom izmišljenom pričom o srpskom navodnom zločinu nad tri albanska dečaka koji su se utopili u reci, navodno bežeći od svojih srpskih progonitelja dao signal za histeričan masovni juriš na sve što je srpsko, zbog čega je KFOR (Kosovo Force) i njega hapsio i to praćeno akcijam takođe ovdašnjeg svedoka, takođe kriminalca i teroriste Šukri Buje koji je ovde potvrdio da je komandovao jedinicom UČK u Račku (Recak).

Jedinicom. I da je prvi otvorio vatru iz teškog mitraljeza na policajce koji su se približavali selu. I, naravno, zajedno sa svojim pogromaškim

istomišljenicima i sledbenicima. Ili, da se uzrazim ovdašnjim rečnikom, taj nedavni, kao i raniji pogrom srpskog i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji rezultat je, u stvari, udruženog zločinačkog poduhvata upravo ove institucije, to su ti njeni svedoci s kojima sarađuje i čije interese ovde brani i onih koji stoje iza nje i sa najmračnijim i najnazadnijim pokretom koga je Evropa iznedrila u novijoj istoriji. A kad se ima u vidu i ono šta se događalo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pogotovu onaj više nego vidan kontinuitet između separatističkih i nacionalističkih tendencija i pokreta sa nihovim pronacističkim i ekstremnim pretečama iz vremena Drugog svetskog rata i kad se ima u vidu iracionalni zanos, gotovo strast s kojom ovo takozvano Tužilaštvo nastoji da podrži i opravda akte onih koji istrajavaju u tome da revidiraju tekovine dva svetska rata i ostvare ono šta poraženi u njima, nisu uspeli, onda se jasno nameće veoma zabrinjavajući zaključak da je udruženi zločinački poduhvat čiji je učesnik i ova institucija još daleko, daleko širi i po broju učesnika i po zločinačkom planu i po, kako vremenskom tako i prostornom obuhvatu.

Mnogi danas na zapadu nasilje koje se sprovodi od strane albanskih terorista na Kosovu pokušavaju da pravdaju i objasne revoltom i osvetom zbog navodnog dogotrajnog terora represije srpskih vlasti nad albanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji, što je notorna laž. Gde su ti teorisani, hapšeni, ubijeni, zatvarani Albanci svih tih godina? Zato ova dokumentacija ne samo da je zasnovana na falsifikovanju činjenica već u potpunosti pada u vodu pred nepobitnom činjenicom o istorijskom kontinuitetu progona srpskog naroda i upšte hrišćanskog stanovništva sa prostora Kosova i Metohije koji traje još od vremena turske okupacije, pa sa kraćim prekidima, sve do današnjih dana. Mada pravih prekida, može se slobodno reći, nije ni bilo. Etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije ima dugu istoriju. Posebno se intenzivirala posle osnivanja takozvane albanske lige (Lidhja e Prizrenit) u Prizrenu (Prizren) 1878. godine koja je izradila kocept stvaranja Velike Albanije. Ugledni evropski istoričar, Konstantin Jiriček (Konstantin Jiricek) tvrdi da je iz Stare Srbije, to je Kosovo, u peridu 1878. do 1912. godine, proterano u centralne oblasti današnje Srbije 150.000 Srba, odnosno gotovo jedna četvrtina srpskog stanovništva. Pored mnogobrojnih ruskih i francuskih izvora o tom procesu govori i bogata engleska diplomatska građa, pisma upućena na, primer, od strane ser Džordža Banama (George Banham), markizu Lensdaunu (Henry Charles Keith Petty-Fitzmaurice, 5th Marquess of Lansdowne) 1901. godine gde piše o isterivanju Srba, pa onda takođe o isterivanju velikog broja srpskih porodica i tako dalje, što ja nemam vremena da citiram. Razvoj situacije na Kosovu i Metohiji u

toku XX veka je pokazao da se ništa nije promenilo u metodima rasrbljavanja tog prostora. Već, naprotiv, da je politika pritiska i terora nad Srbima i Crnogorcima od strane Albanaca postala još grublja i daleko pogubnija. To je posebno došlo do izražaja tokom Prvog svetskog rata, naročito za vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije 1915. godine, o čemu postoji ogromna građa. A kada je na početku Drugog svetskog rata Italija stvorila marionetsku Veliku Albaniju i u nju uključila najveći deo Kosova i Metohije, stvorena je prilika za novi teror nad nealbanskim, a pre svega srpskim stanovništvom, o čemu nedvosmisleno govori izjava premijera albanske marionetske Vlade, Mustafe Kroje (Mustafa Kroja) iz juna 1941. godine, citiram: ''Da je potrebno maksimalno se potruditi da se svi Srbi starosedeoci isteraju sa Kosova, da se proteraju u koncentracione logore u Albaniju, a Srbe doseljenike treba poubijati''. Podsećajući na izjavu ovog fašističkog premijera, istoričar Slavenko Terzić ističe da se prema podacima američkih specijalnih službi, šiptarski nacionalisti od početka rata, od aprila 1941. godine do avgusta 1942. godine ubili 10.000 Srba i da je proterano 100.000 ljudi, dok je približno toliki broj Albanaca doseljen na Kosovo. Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), specijalni opunomoćenik Trećeg rajha za jugoistočnu Evropu piše 1943. godine, u jesen: ''Šiptari su požurili da proteraju što je više moguće Srba iz zemlje.

Kada se general Nedić sa gorkim tužbama obratio meni, preporučio sam hitno arbanaškoj Vladi da se progonima učini kraj. Kada sam video da je moja intervencija ostala bez uspeha, zatražio sam davanje ostavke na moju misiju u Albaniji''. To piše opunomoćenik Trećeg rajha, nacista i on se zgražava nad tim. Iguman Makarije, 3. aprila 1968. godine piše srpskom patrijarhu Germanu, jer su jugoslovenske vlasti posle Drugog svetskog rata prikrivale od šire, posebno vankosmetske javnosti, progon Srba koji je nastavljen. Piše, dakle: ''Šiptari opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u teškoj sitaciji, težoj nego u vreme Austrije ili Turske (Turkey). Onda smo imali bar nekakvo pravo. Svakodnevna pojava ... prevodioci: Molimo vas da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ''Svakodnevna pojava su nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje. Vi, svakako i od drugih čujete šta se dešava sa Srbima na Kosmetu''. A Odeljenje unutrašnjih poslova u pokrajini, 1966. godine kaže: ''U srednim školama, srednjim specijalnim školama, gimnazijama, učiteljskim školama omladini se legalno predaje nacionalizam, neprijateljska aktivnost raste. A ovakvih akcija je u

poslednje vreme sve više. Fizički napadi na lica crnogorske i srpske nacionalnosti, pretnje i teranja na odlazak ... prevodioci: Molimo da usporite dok čitate.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ''Otvorena neprijateljska istupanja na javnim mestima.'' Ruski stručnjak za Balkan, profesor Elena Guskova (Elena Gouskova) u svojoj knjizi ''Istorija jugoslovenske krize 1990 2000. godine'' (The History of the Yugoslav Crisis From 1990 to 2000), na strani 444 piše: ''Demonstracije u pokrajini praćene su sabotažama u pojedinim preduzećima bacanjem letaka, merama za pretvaranje Kosmeta u etnički čistu pokrajinu. Šovinisti su se koristili svakojakim metodama, čak i pretnjama fizičkog istrebljenja Srba i Crnogoraca.

Skrnavili su spomenike kulture, pravoslavna groblja, palili kuće, ubijali ljude, nasilno zauzimali tuđu zemlju, ograničavali slobodu kretanja.

Posledica toga bio je masovni odlazak srpskih porodica iz ove pokrajine.

Od 1.451 naseljenog mesta 1981. godine, u 635 nije bilo ni jednog Srbina. Osalo je samo 216 čisto srpskih sela. Tokom 10 godina, na ovom ... prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Tokom 10 godina na ovom mestu vladao je albanski teror koji bilo veoma teško obuzdati. Do 1991. godine na Kosovu je ostalo manje od 10 posto Srba'' I tako dalje, završavam citat Elene Guskove. Dakle izraz ''etničko čišćenje'', ''etnički čist'', prvi put su se pojavili i počeli da se koriste upravo vezano za ove događaje. I vaš ovdašnji svedok, slovenački profesor prava, slovenački profesor Ustavnog prava, Ivan Kristan, u članku naslovljenom ''Ustavni položaj autonomnih pokrajina u SFRJ'' 1981. godine objavljen, skrećem pažnju, 1981. godine, piše, citiram iz njegovog članka: ''Albanska nacionalistička zamiao o etnički čistoj republici, Kosovu i o ujedinjenju svih Albanaca u jednu republiku, negira jednu od osnovnih tekovina Narodnooslobodilačke borbe. Parola o etnički čistom Kosovu nudi, umesto ravnopravnosti i zajedništva naroda i narodnosti, njihovo neprestano prebrojavanje i šovinizam''. To piše ustavni stručnjak koga ste vi ovde doveli, slovenački profesor, 1981. godine. 1981. godine.

Dalje ga citiram: ''Protiv drugih naroda i narodnosti vrše se brojni pritisci i šovinistički ispadi koji idu čak dotle da se pripadnici pojedinih naroda počinju iseljavati zbog osećanja ugroženosti. To se već duže vreme događa na Kosovu odakle se iselio priličan broj Srba i Crnogoraca, tako da prema popisu iz 1981. godine u poređenju sa 1971. godinom,

pripadnika ova dva naroda ima manje i to ne samo relativno, u strukturi, već i apsolutno'', i dalje objašnjava. Završavam citat ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću pre nego što nastavite, da vam kažem da ćemo sada da napravimo pauzu od 20 minuta i ukolko se sa tim slože prevodioci, radićemo danas do 14.00. Pauza od 20 minuta. (pauza) SUDIJA ROBINSON: Izvolite, nastavite, gospodine Miločeviću.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Gospodine Robinson, ja insistiram da mi, ipak, odredite neko vreme sutra.

SUDIJA ROBINSON: Razmotrićemo to kada se približimo kraju današnjeg dana.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Dobro. Kristan, a ponavljam, radi se o članku vašeg svedoka i to o članku iz 1981. godine, ukazuje i na suštinsku vezu koja postoji između velikoalbanskog fašističkog pokreta iz vremena Drugog svetskog rata, takozvanih ''balista'', sa separatističkim albanskim pokretom sa početka osamdesetih godina XX veka, istim onim pokretom sa istim učesnicima koji je na kraju XX veka, a posebno intenzivno od 1988. godine preraste u ogoljeni terorizam sa secesionističkim motivima i terorističkim sredstvima i u saradnju sa agresorskim trupama 19 zemalja NATO do kraja etnički očisti od Srba i drugog nealbanskog stanovništva ovu kolevku srpske državnosti. O toj vezi i kontinuitetu velikoalbanskih fašista iz Drugog svetskog rata Kristan u navedenom članku kaže: ''Iredentističke težnje albanskih nacionalista na Kosovu nisu novijeg porekla, već se pojavljuju, u stvari, kao produženje raznih kvislinških i fašističkih organizacija.'' A da velokoalbanske aspiracije i teritorijalne pretenzije Albaniji nisu usahle s porazom velikoalbanskog pokreta iz Drugog svetskog rata, zajedno sa njihovim nemačkim i italijanskim nacistima i fašistima pokazuju i glasovi kako iz Albanije tako i sa Kosova i Metohije. Tako generalni sekretar Komunističke partije Albanije (Partija Komuniste e Shqiperise) , Enver Hodža (Enver Hoxha) u pismu Centralnom komitetu sovjetske Komunističke partije 1949. godine, uzdajući se u sukob Jugoslavije sa Staljinom (Iosif Vissarionovich Dzhugashvili Stalin) u to vreme, napisao, citiram: ''Berlinski konres (Berlin Congress) i Versajsku ugovor o miru (Peace Treaty of Versailles), nepravedno su oštetili interese

Albanije i albanske nacionalne menjine na Kosovu. Oni se nisu saglasili sa ovakvim rešenjem ovog pitanja i ne žele da ostanu u granicama Jugoslavije, nezavisno od njenog ... prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽNI MILOŠEVIĆ: ... političkog uređenja. Njihov jedini ideal je spajanje sa Albanijom''. Pomenuti istoričar, Elena Guskova u svojoj obimnoj knjizi kaže: ''Separatistička delatnost radikalno raspoloženog dela Albanaca na Kosovu i Metohiji otpočela je odmah posle Drugog svetskog rata i nije prekidana ni jednog časa. Već 1956. godine služba bezbednosti otkrila je u pokrajini nekoliko grupa koje su nekoliko godina na Kosmet ubačene iz Albanije radi stvaranja ilegalnih nacionalističkih organizacija. Krajem pedesetih i početkom šezdesezih na Kosmetu je delovala organizacija Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca (Lëvizja revolucionare për bashkim të Shqipëtarëve) koji je predvodio Adem Demaći (Adem Demaqi)'', završen citat, navodeći da je tokom šezdesetih godina albanski teror postao znatno aktivniji, a to aktivniji znači da albanski separatisti u tom peridu organizuju, citiram ''provokacije i diverzije, skrnave crkvene objekte i spomenike srpske kulture, zastrašuju pravoslavno stanovništvo'', isti autor objašnjava da se stanje nije smirilo ni sedamdesetih godina upkos činjenici da je 1974. godine Kosmet praktično istrgnut iz pravnog sistema republike Srbije i pozivajući se na intervju koji je prvi čovek srpske policije, tada savezni ministar unutrašnjih poslova, inače Hrvat, Franjo Herljević, dao, kaže da je izneo podatke, citiram: ''da su tu od 1974. do početka 1981. godine organi bezbednosti otkrili više od hiljadu ljudi koji su se bavili podrivanjem država sa pozicija albanskog nacionalizma. Mnogi od njih, po njegovim rečima, povezani su sa jednom od najaktivnijih oganizacija, takozvanim Crvenim frontom (Fronti i Kuq), proalbanskom organizacijom koja deluje na teritorijama zapadnih zemalja, a usmerava i kanališe Albanska partija rada (Partija e punës e Shqiperise). Počev od masovnih demonstracija i nereda albanskih separatista iz marta 1981. godine, albanski separatistički pokret otvoreno se zalaže za ideju ''Kosovo Republika'' (Kosova Republike), dakle otcepljenje Kosova od Srbije, zatim i otcepljenje od Jugoslavije i konačno priključenje ove oblasti Albaniji. Ako se pogleda etnička i demografska struktura Kosova i Metohije krajem XIX veka i istovremeno krajem XX veka, vidi se da se ona drastično izmenila na štetu Srba, a najkrupnije promene su se dogodile upravo u zločinima u toku Drugog svetskog rata 1941 - 1945.

godine. Posle donošenja Ustava 1974. godine, sva politička, sudska, izvršna vlast na Kosovu i Metohiji bila je u rukama albanske nacionalne manjine u Srbiji. Naročito može se reći od 1966. godine, a posebno u Ustavu od 1974. godine, Albanci u ovom delu Srbije su taj ogromni stepen autonomije iskoristili za svakodnevnu diskriminaciju srpskog stanovništva - raspirivanje nacionalne mržnje, apsolutno favorizovanje Abanaca u svim oblastima društva i praktično svakodnevno proterivanje Srba. Umesto neophodnog duha tolerancije ... prevodioci: Molimo da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... i razumevanja i civilizovanog negovanja odnosa sa drugim narodima. Paradoksalnost cele ove situacije krije se u tome da su Albanci na Kosovu i Metohiji, čije vođstvo tvrdi da su vekovima sistematski ugnjetavani i proganjani, upravo u Srbiji dostigli takav demokratski bum i takav stepen ekonomskog razvoja da se već osamdesetih godina mogla uočiti ogromna razlika između stanja na Kosovu i stanja u susednoj Albaniji, gde su imali svoju nacionalnu državu. U prilog, naravno, njihovom položaju na Kosovu i Metohiji.

Albanska manjina je u Srbiji odnosno na Kosovu i Metohiji doživala je snažan prosvetni, kulturni, naučni uzlet i to zahvaljujući, pre svega, pomoći Beograda i Vlade Srbije upravo u periodu kada se drastično smanjivao broj Srba u pokrajini. A proces etničkog čišćenje naročito ilustruje iseljavanje srpskih intelektualaca pod pritiskom. Samo u toku jedne decenije, 1971- 1981. godine, desetine lekara napuštaju Dom zdravlja u Prištini (Prishtine), desetine profesora univerziteta napušta fakultete u Prištini. S druge strane, velikoalbanska šovinistička propaganda dostigla je najveći uspeh u periodu 1975 - 1980. godine, dakle posle usvajanja saveznog Ustava 1974. godine koji je pokrajinama u Srbiji dao atribute državnosti i federalne konstitutivnosti. Zahvaljujući tome, između Jugoslavije i Srbije, a zapravo između Kosova i Metohije i susedne Albanije, granica praktično nije ni postojala i u to vreme zlatnog doba staljinizma Enver Hodže u Tirani (Tirana), uopšte. U onoj meri u kojoj su kosovskim Albancima od strane jugoslovenskog rukovodstva u Titovo vreme davana sve veća autonomna prava pojačavali su se njihovi apetiti za još većom samostalnošću, kao prvom koraku ka otcepljenju.

Prve masovne rušilačke demonstracije datiraju od novembra 1968. godine. Pokazalo se da kasnije, nakon 1980. godine, oni se više ne zadovoljavaju širokom autonomijom zagarantovanom političkim i ljudskim pravima, a što im je obezbeđeno Ustavom iz 1974. godine i to je došlo do izražaja u masovnoj pobuni albanskih separatista u proleće

1981. godine pod parolom stvaranja ''Kosova Republike''. To uostalom citira i vaš svedok Ivan Kristan. Uticaj stranih faktora koji su podržavali i pomagali razbijanje Jugoslavije bio je veliki. Upravo ti uticajni faktori izašli su sa jednom krajnje zlonamernom tvrdnjom o tome da je kriza na Kosovu i Metohiji posledica donošenja 1989. godine amandmana na Ustav Srbije iz 1974. godine, za koje je rečeno da su ukinuli autonomiju na Kosovu, ograničili ljudska prava Albancima. To je sasvim neosnovana tvrdnja. Amandmanima na Ustav Srbije 1989. godine uspostavljeno je državno jedinstvo Republike Srbije koja je do tada bila pod tutorstvom svojih pokrajina, jer i Kosovo i Vojvodina su do tih amandmana učestvovali u ostvarivanju vlasti na nivou republike, ali republika nije imala nikakvih ovlašćenja na teritoriji pokrajine, znači na vlastitoj teritoriji i na tom delu svog vlastitog prostora nije mogla da ostvaruje svoje ustavne obaveze, pre svega obaveze o pravima svojih građana. Dakle ustavnim amandmanima 1989. godine i Ustavom iz 1990. godine samo su ispravljene anomalije u ustavnom položaju Republike Srbije i omogućeno je da ona funkciniše kao normalna federalna jedinica u Jugoslaviji. S druge strane, ustavnim amandmanima iz 1989. godine i Ustavom 1990. godine, ničim nisu ograničena niti ukinuta ljudska prava Albanaca. Kao i sve druge manjine imali su i školovanje i štampu i knjige, izdavaštvo, sve na svom jeziku. I u svemu, postupke pred sudovima, komuniciranje s državnim organima na svom jeziku i u svemu zaštićeniji nego bilo koja nacinalna manjina u drugim zemljama. Sa otcepljenjem Slovenije i Hrvatske kosovska kriza je ušla u novu etapu. Od kada je formirana teroristička UČK, albanski secesionisti su počeli sa otvorenim terorističkim napadima. A ta je organizacija, što će pokazati dokumenti koji će ovde biti predočeni, masovno naoružavana i obučavana od strane pojedinih zapadnih zemalja, pre svega Nemačke, SAD, Švajcarske, pojedinih islamskih zemalja.

Svojevremeno su u Nemačkoj i Švajcarskoj objavljene liste sa imenima banaka i brojevima računa na koje su upućivani prilozi za UČK. Primere neću da navodim, jer za to nemam vremena. Prema izveštaju engleskog nedeljnika ''Juropian'' (European) i časopisa ''Konkrit'' (Concrete) broj 3 od 1999. godine, teroristima UČK je uz nemačku podršku isporučeno preko Albanije najmodernije oružje i oprema u vrednosti od više miliona maraka. Prema izjavama saradnika OEBS-a Bila Fokstona (Bill Folkestone) koji je bio stacioniran na granici između Jugoslavije i Albanije, međunarodni posmatrači su u junu 1999. godine sa iznenađenjem primetili da su pripadnici UČK nosili nemačke uniforme.

Uostalom Nemačka obaveštajna služba je priznala da je u Berlinu i Frankfurtu (Frankfurt) duže vreme organizovala obuku albanskih

terorista i transport oružja za UČK. A pomoć Irana (Iran), Turske, pre svega, a posebno albanske narko-mafije u svetu je evidentna i o tome postoje takođe itekako verodostojni izvori. Glavni zadatak oko naoružavanja poveren je 1998. godine američkoj službi. A onda u saradnji sa engleskom službom o čemu ''Skotsmen'' (The Scotsman) kaže, citiram: '''Američka CIA (Central Intelligence Agency) je kontaktirala MI-6 (Secret Intelligence Service) radi dogovora o programu obuke UČK', kaže viši britanski vojni izvor. MI-6 je potom tu operaciju na bazi podugovornog odnosa preneo na britanske bezbednosne kompanije koje su sa svoje strane kontaktirale izvestan broj bivših članova 22. SAS regimente (22 Special Air Service Regiment).

Zatim je nastavljena lista naoružavanja'' i tako dalje, o čemu ja sada nema vremena da govorim. Najčešće mete UČK od početka njene oružane aktivnosti bile su policijske stanice i vojne ustanove kao i civilno stanovništvo. Njene žrtve su često bili pripadnici sopstvenog naroda, samo zato što su bili lojalni građani Srbije. Teroristička aktivnost se pojačavala iz godine u godinu. Ogroman broj napada se dogodio, ja ću samo pomenuti u izveštaju za 1998. godinu, od 1. janura do 31. decembra 1.129 terorističkih napada u kojima je 115 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova ubijeno, od toga, da sada ne delim, ne od toga, 115 ubijeno, 216 zadobilo teške, a 187 lake telesne povrede, dok je 15 njih oteto. Izvršeno je 755 terorističkih napada i provokacija na građane, ovo se napred odnosi na policajce. 173 građanina ubijeno, od čega 46 Srba i Crnogoraca, 77 Albanaca, tri Roma, dva Muslima i 42 neidentifikovana. Kao što vidite, 1998. godine UČK je ubila više Albanaca nego Srba. U toj godini teroristi su oteli 292 građanina, od čega 173 Srbina i Crnogorca, 100 Albanaca, 14 Roma, jednog Muslimana i jednog Bugarina i jednog građanina Makedonije, od kojih su ubili 31, a 142 sudbina je nepoznata, devet je pobeglo. I onda se objašnjava šta je sve upotrebljeno, minobacači, ručni lanseri, automatsko oružje, ekspolozivna sredstva, protivtenkovske mine i tako dalje i tako dalje. I sve to u vrene kad je Ibrahim Rugova (Ibrahim Rugova) tvrdio da UČK predstavlja uobrazilju srpske propagande, da ona ne postoji. Ovi podaci su dovoljno jasni i pitam se da li bi i jedna vlada u svetu mogla da ostane pasivna prema takvoj aktivnosti terorista. Razume se da je policija, ne samo morala da reaguje na terorističke napade, već je bilo neohodno da preduzima dejstva sa cijlem razbijanja i neutralisanja terorističkih grupa i uspostavljanja kontrole. Napadi na vojsku su vam poznati i poznati su celokupnoj javnosti. A u širokom spektru stavova raznih međunarodnih političkih struktura jednog dela međunarodne javnosti, naročito od polovine 1998. godine dominirala je smišljeno

lansirana neistina o UČK kao nekavom gerilskom pokretu albanske nacionalne zajednice, što je potpuno neosnovano. Tako je Federacija američkih naučnika, FAS (Federation of American Scientists) koja se smatra trustom mozgova, objavila 1998. godine izveštaj u kojem je separatističko-terorističku UČK svrstala među najpoznatije terorističke organizacije u svetu. FAS je uz ''Stejt department'' (US Department of State) jedina organizacija u SAD koja se ozbiljno bavi kvalifikovanjem terorističkih organitzacija u svetu. Džon Pajk (John Pike), šef odseka za bezbednost FAS-a izjavio je da je ''njegova organizacija uradila kompletnu analizu detaljno istražujući našin delovanja i strukturu UČK za razliku od Stejt departmenta koji procene bazira, uglavnom, naravno, na političkoj osnovi''. Pajk sumarno navodi činjenice zbog kojih je UČK svrstana među terorističke ordanizacije. Pre svega taktika UČK sastoji se od napada na organe bezbednosti i to iz zasede. Zatim članovi UČK organizovani su u ćelije od tri do pet članova što je karakteristično zapravo za terorističke organizacije. Članovi grupe su vidno opsednuti svojom idejom odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije i pripajanja Albaniji, a naredbe bespogovorno izvršavaju. U daljoj analizi FAS-a istaknuto je da u redovima UČK ima 1.000 plaćenika iz Albanije, Saudi Arabije, Jemena (Yemen), Avganistana, Bosne i Hercegovine i Hrvatske kao i vojnih stručnjaka iz nekih zapadnih zemalja koje ne mogu sada da nabrajam, koji rade kao instruktori. I nabraja glavne kampove na području Albanije. U izveštaju FAS-a stoji, pored ostalog i to da otvoreni, dugoročni cilj UČK je da ujedini albansko stanovništvo Kosova, Makedonije i Albanije u Veliku Albaniju. Da je UČK predstavljala tipičnu terorističku organizaciju sa svim karakteristikama, bio je stav svih policija zapadnih uemalja, jer su dobro poznavale veze te organizacije sa mrežom trgovaca droge, oružjem i belim robljem. I specijalni izaslanik SAD za Balkan Gelbard (Robert Gelbard) je 23. februara 1998. godine, na konferenciji u Beogradu izjavio, citiram: ''Duboko smo uznemireni i energino osuđujemo neprihvatljivo nasilje koje sprovode terorističke grupe na Kosovu, a posebno UČK. Radi se, bez ikakve sumnje, o jednoj terorističkoj grupi. Ne prihvatam nikakvo opravdanje. Radeći godinama na problemima aktivnosti terorista, ja dobro umem da prepoznam i definišem jednu terorističku grupu, odbacujući svaku retoriku i zadržavajući samo činjenice. Dakle aktivnosti te grupe govore same za sebe''. Završen citat. Tada je on pozvao demokraske albanske lidere da, citiram: ''osude terorizam i time pokažu na kojoj su strani'', od čega nije bilo ništa, naravno. I u establištmentu SAD, van Klintonove administracije postojalo je od druge polovine 1998. godine nedvosmisleno uverenje da je UČK tipična

teroristička organizacija. To potvrđuje i pažljivo sastavljen dokument koji je pripremio senatski komitet Republikanske partije (Republican Party) 1999. godine, u kome je rečeno, citiram: ''U vreme kad je počelo bombardovanje NATO, partnerstvo Klintonove administracije sa UČK bilo je nedvojbeno. Tako demonstrativno prihvatanje od strane vodećih zvaničnika Klintonove administracije jedne organizacije koju je samo godinu dana ranije jedan od njenih zvaničnika označio kao terorističku, je, najblaže rečeno, zapanjujući obrt. Još značajnije što novo Klinton UČK partnerstvo može da prikrije zabrinjavajuće osobine UČK koje je Klinton propustio da uzme u obzir''. Završen citat. To je zvaničan dokument Senata (US Senate) Sjedinjenih država. Priroda i uloga UČK kao terorističke organizacije podrobno je dokumenata i u transkriptu američkog Kongresa (US House of Representatives) iz 2000. godine.

Frank Kilufo (Frank Cilluffo) iz programa globalnog organizovanja zločina u svedočenju pred Kongresom sa predstavnikom komiteta za pravosuđe (Committee on the Judicary) 13. decembra 2000. godine, izjavio je: ''Ono šta je bilo široko skriveno od očiju javnosti bila je činjenica da je UČK deo svojih fondova dobijala od prodaje narkotika.

Albanija i Kosovo se nalaze na sredini balkanskog puta koji povezuje pozlaćeni polumesec Avganistana i Pakistana sa tržištem narkotika u Evropi. Vrednost tog puta se procenjuje na oko 400 milijardi američkih dolara godišnje i preko njega prelazi preko 80 posto heroina namenjenog Evropi''. To je svedočenje pre Komitetom američkog Kongresa. Oni tim novcem kupuju ... (izbrisano po nalogu Pretresnog veća) ... Analiza rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu i Metohiji SUDIJA ROBINSON: Mislim da je to zaštićeni svedok.

TUŽILAC NAJS: Malo mi je teško da pratim ono šta optuženi govori, ali mislim da onaj deo pasusa koji se odnosi na svedočenje dato na privatnoj sednici treba i dalje da bude zaštićeno.

SUDIJA ROBINSON: Da, taj deo će da bude obrisan. U budućnosti budite mnogo pažljiviji, gospodine Miloševiću.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: To nisu dokazi koji treba da budu zaštićeni.

Zaštićen je svedok, a ja ime svedoka nisam pomenuo. A vas podsećam o čemu je taj svedok ovde svedočio. Rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji usvojene pre agresije NATO na Jugoslaviju, pokazuje da je Savet bezbednosti smatrao da je na Kosovu i Metohiji došlo do terorističkih napada i da je UČK u tim rezolucijama jasno definisana kao

teroristička organizacija. Rezolucija 1160, citiram: ''Osuda svih akata terorizma od strane UČK'', u zagradi Kosovo Liberation Army (Oslobodilačka vojska Kosova), ''ili bilo koje druge grupe ili pojedinca i svake spoljne podrške terorističkoj aktivnosti na Kosovu, uključujući i finansiranje, naoružavanje i obuku''. A vidimo ko je sve finansirao, naoružavao i obučavao. U paragrafu 2 poziva se rukovodstvo kosovskih Albanaca, citiram: ''da osude sve terorističke akcije'' i podvlači, ''svi elementi albanske zajednice na Kosovu treba da ostvaruju svoje ciljeve jedino političkim sredstvima''. U paragrafu 8 rezolucije, citiram: ''Spečiti naoružavanje i obuku u korist terorističkih aktivnosti na Kosovu i Metohiji''. Da je to ostalo samo prazno obećenje pokazuju naknadni razvoj situacije, kada je sa jačanjem terorističkih aktivnosti došlo do sve masovnijeg priliva naoružanja i još intenzivnije obuke terorista uz angažovanje zapada. Rezolucija 1199, citiram: ''Osuđuje teorizam kao sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva bilo koje grupe ili pojedinca i osuđuje svaku spoljnu podršku takvoj aktivnosti na Kosovu, uklučujući snabdevanje oružjem i obuku za terorističke aktivnosti na Kosovu''.

Učinak Klintonove administracije u događajima 11. septembra je ogroman i to niko ne može da porekne. A mogli ste da vidite koliko neposredih učesnika tih događaja koji su uhapšeni, sasvim jasno podaci govore da su učestvovali u aktivnostima UČK na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, praktično kao ušesnici Al Kaide. Izražava Savet bezbednosti zabrinutost zbog izveštaja neprestanog kršenja zabrana uvedenih u vezi sa snabdevanjem terorista Rezolucijom 1160, a opet insistira u paragrafu 6 da se osude sve terorističke akcije i podvlači da svi elementi u zajednici kosovskih Albanaca treba da ostvaruju ciljeve jedino miroljubivim sredstvima. U 11. paragrafu ''da se spreči prikupljanje novčanih sredstava na njihovij teritoriji''. Upozorava zemlje, sve zemlje. U Rezoluciji 1203 ''osuđuje terorizam bilo koje grupe ili pojedinca za postizanje političkih ciljeva kao i svaku stranu podršku za takve aktivnosti na Kosovu, uključujući snabdevanje oružjem i obuku za izvođenje terorističkih aktivnosti na Kosovu i izražava zabrinutost zbog izveštaja o kontinuiranom kršenju zabrana navedenih Rezolucijom 1160''. A u paragrafu 10 insistira na tome, citiram, to je sve pod citatom: ''Insistira na tome da rukovodstvo kosovskih Albanaca osudi sve terorističke akcije''. Nikad, međutim, rukovodstvo kosovskih Albanaca nije osudilo terorističke akcije UČK. Nasuprot, dakle, očiglednim činjenicama koje su evidentno ukazivale na teroristički karakter UČK i njenih aktivnosti na Kosovu i Metohiji prema kojima svaka država ima pravo i obavezu da preduzme sve raspoložive mere suzbijanja, Klintonova administracija je pod uticajem snažnog proalbanskog lobija i

njihovog novca, pretežno od droge, od polovine 1998. godine, direktno i javno se svrstala na stranu te terorističke organizacije i postala njen zaštitnik. Zbog toga nije ni čudo što je posle tog perida preduzela akcije i mere da UČK spase od uništenja i da joj izdejstvuje status pregovaračke strane u rešavanju kosmetskih problema i tako ih doveli čak u Rambuje.

Pa u funkciji te javne rehabilitacije Holbruk (Richard Holbrooke) se zajedno sa drugim američkim predstavnikom Gelbardom sreće sa grupom rukovodilaca terorista UČK i sa njima pred TV kamerama javno vodi razgovor. Ne dugo posle toga javno priznaje da je Gelbard već ranije uspostavio kontakte s njima. U toku avgusta i septembra 1998. godine, policijske snage su praktično razbile i neutralisale teroriste UČK i njihova uporišta. Onda su opet stupili na scenu predstavnici Klintonove administracije i onda je došla Verifikaciona misija (OSCE Kosovo Verification Mission) koja je imala, kako se kasnije moglo da ustanovi, glavni cilj da reanimira, revitalizuje i zaštiti UČK. SUDIJA KVON: Gospodine Miloševiću, samo trenutak, molim vas.

(Pretresno veće se savetuje) SUDIJA ROBINSON: Izvolite, nastavite, gospodine Miloševiću.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Imenovanje Vilijama Vokera (William Walker) za rukovodioca Verifikacione misije nije bilo slučajno. To je učinjeno na insistiranje CIA čiji je on bio agent. Treba podsetiti da je on bio ambasador SAD u Salvadoru (El Salvador) i pomoćnik čuvenog pukovnika Norta (Oliver North) za specijalne operacije u Nikaragvi (Nikaragua), kao što su isporuka naoružanja, regrutovanje najamnika i formiranje eskadrona smrti. Razvoj krajem XX veka je pokazao da je Klintonova administracija koristila taj nacionalistički i separatistički pokret i slične pokrete u svetu za ostvarivanje svojih interesa. Zbog toga su takve pokrete svesrdno pomagali, najčešće putem sponzorisanog terorizma. I to se potvrdilo na Kosovu i Metohiji i to potvrđuje zaključak Komiteta za spoljne poslove (Committe on International Relations) američkog Kongresa iz 1992. godine u kome se kaže: ''Aktivirati Kosovo kad god treba izdejstvovati ustupke Beograda”. U jednoj analizi republikanske komisije u američkom Senatu stoji da je Klintonova administracija već u avgustu 1998. godine uveliko planirala NATO intervenciju na Kosovu i Metohiji, ali je u to vreme samo nedostajao, citiram: ''iole prihvatljiv medijski događaj koji bi u očima svetske javnosti poslužio kao politički alibi za intervenciju.'' Laži i na lažima,

čeka se okidač. U pripremanju terena za tu intervenciju blagovremeno su angažovane zvanične strukture NATO koje su polovinom 1998. godine, za vreme mandata Klarka (Wesley Clark), uspostavile inicijalne kontakte sa UČK. To prizlazi iz transkripta background brifing-a u američkom Ministarstvu odbrane (Ministry of Defence) 15. jula 1998. godine, dok su ti inicijalni kontakti zvanično potvrđeni od strane NATO polovinom 1998. godine. OVK je prema mnogim izveštajima dobijala prikrivenu podršku i obuku od strane CIA i nemačke tajne službe BND već od polovine devedesetih godina. Te tajne operacije bile su poznate i podržane od strane NATO. O tome dokumentovano govori u knjizi Majkl Kosidovski, ''Kosovo, 'borci za slobodu koje finansira organizovani kriminal (Michael Cossudovski, ''Kosovo, the 'Freedom Fighters', financed by Organized Crime'', ''freedom fighters'' (borci za slobodu) je pod navodnicama. Sve navedeno potvrđuje da je UČK koja je u početku tretirana kao teroristička organizacija, od polovine 1998. godine, odlukom Klintonove administracije, ušla u bliske odnose sa NATO. U takvoj sprezi vršene su pripreme za agresiju NATO, uporedo sa farsom pregovora u Rambujeu. Prelomni trenutak u tome predstavlja i željeni taj pomenuti medijski događaj koji je iskonstruisan na bazi onoga šta se desilo u Račku i to po onom oprobanom scenariju iz Bosne, slučaju Markale, objašnjen je navodni masakr u selu Račak koji je u ovim stvarima iskusni šef misije Voker odmah nazvao do tada neviđenim nedelom srpskih snaga bezbednosti. To je bio vrhunac pripreme koju su Misija OEBS-a, a posebno njen šef sproveli u cilju stvaranja predteksta za agresiju NATO, a po unapred razrađenom zadatku Klintonove administracije. I ovde je bio pokušaj da se taj događaj tako opiše. A onda sam vam pokazao i traku gde se vide oni narandžasti džipovi Verifikacione misije na brdu iznad Račka kad je svedočio Vokerov zamenik i gde se vidi šta se, u stvari, tamo dogodilo, videli ste i u svedočenju njihovog tamošnjeg komandanta i svega drugog. Uostalom, ja nemam vremena više u to da ulazim sad u ovoj prilici, ali bih citirao samo ono šta je vojni komentator Milovan Drecun, u knjizi ''Drugi Kosovski boj'' rekao o slučaju Račak: ''Slučaj Račak ući će u mnoge udžbenike kao briljantno izvedena, maksimalno efikasna i čista antiteroristička akcija koju su izveli pripadnici policije, ali i kao jedna od najmonstruoznijh medijskih obmana koje je svet video. Svedoci smo da se događajem u Račku još uvek svakodnevno manipuliše, naročito u Hagu gde se istrajno baštini teški falsifikat''. A poznato je da sponzorima ovih događaja nije nikako odgovaralo da u Račku nije bilo nikakvog masakra već se nastojalo, celom tom pričom, da okrivi srpska strana.

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, ovaj komentator koga ste spomenuli nije ušao u zapisnik. Možete li da ponovite ime?

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Milovan Drecun u knjizi ''Drugi Kosovski boj''.

SUDIJA ROBINSON: Odakle je on?

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Iz Beograda.

SUDIJA ROBINSON: U redu. Hvala.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: A veoma su ilustrativni podaci da je posle sporazuma o prisustvu Verifikacione misije oktobra 1998. godine na Kosovu izvršeno do kraja januara 1999. godine samo, više od 500 terorističkih napada od strane UČK. I u istom tom periodu, upravo koristeći taj štit Verifikacione misije, očišćeno 35 sela u kojima su živeli Srbi i Crnodorci. I samo u toku prvih 11 dana 1999. godine pripadnici UČK su izvršili 80 terorističkih napada na policiju, vojsku i civile. I kao nagradu za te i sve druge zločine koje su izvršili, pre svega prema Srbima, drugom nealbanskom stanovništvu, a onda i prema Albancima i za saradnju za vreme agresije NATO, UČK je preimenovan u Kosovski zaštitni korpus (TMK, Trupat Mbrojtese te Kosoves), a od strane Ujedinjenih nacija mu je dat legitimni status koji omogućava pristup fondovima zapadnih zemalja putem bilateralnih kanala, uključujući i direktnu vojnu pomoć. A podrazumevalo se da se mora odmah da razoruža. To je samo jedan detalj u moru zloupotrebe koje su nastale kad se očekivala primena Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Pa je čak na čelo tog korpusa postavljen Agim Čeku (Agim Ceku), notorni terorista, koji se, pored brojnih zločina nad Srbima na Kosovu i Metohiji, kao i nad Albancima koji su po njegovom naređenju ubijani od strane UČK zbog svoje lojalnosti prema državi u kojoj žive, prema Srbiji, taj se isti prethodno borio protiv Srba u hrvatskoj vojsci i kao oficir u hrvatskoj vojsci posebno se istakao po zverstvima nad Srbima za vreme operacije ''Oluja'', a naročito u genocidu počinjenom nad Srbima u Medačkom džepu, gde su čak, pošto su silovali žene, polivali ih benzinom i spaljivali. O svemu tome sigurno tu postoje podaci, ali on je zaštićen, on je saveznik iako je notorni ubica i terorista. Vi ste mogli da vidite, na primer, 2003. godine, u novembru, u beogradskim novinama fotografije, ja nemam vremena da se služim fotografijama u ovom izlaganju zbog

ovako kratkog vremena, gde se vide pripadnici UČK u uniformama gde drže u obe ruke odsečene srpske glave i gde se može videti puna kesa odsečenih srpskih glava. I tako svako zna gledajući te slike da taj što trijumfalno pozira s ljudskom glavama, da je to Sadik Ćuflaj (Sadik Quflaj) iz okoline Dečana (Decane), a pored njega njegov sin, Valon Ćuflaj (Valon Quflaj) koji su vršili zločine pod komandom Ramuša (Ramush Haradinaj) i Dauta Haradinaja (Daut Haradinaj) u zoni Dečana i Peći (Peje). To je samo delić. Objavljuju se, dakle, fotografije, objavljuju se imena, objavljuje se sve, na sve se to ne gleda, preko svega toga se prelazi i sada taj isti Ćuflaj je danas, zajedno s hiljadama terorista bivše UČK, pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa sa činom poručnika.

Njima je ta takozvana međunarodna zajednica poverila zadatak za multietnički red na razrušenom Kosovu u kome preostali Srbi žive u stalnom strahu od potpunog istrebljenja. Na primeru Kosova i Metohije SAD i zapad su pokazali da imaju potpuno drugačije aršine kada su u pitanju teroristi. Znam da nemam vremena, ali skrećem vam pažnju da pogledate, od pre neki dan, 26. avgust 2004. godine ''Vašington post'' (Washington Post) koji govori o Australijancu kome sude za ratne zločine uhvaćenom u Avganistanu i u članku koji je objavio ''Vašington post'' se kaže: ''da se preobratio na islam, pridružio Oslobodilačkoj vojsci Kosova, prošao obuku u logorima Al Kaide, uzeo oružje i sa terorističkim organizacijama borio protiv snaga Sjedinjenih država u Avganistanu''. Sad se postavlja pitanje upravo za ilustraciju ovog dvostrukog standarada da li je on talibansko-alkaidin ratni zločinac kad se bori protiv Amerikanaca u Avganistanu, ili je bio talibansko-alkaidin zločinac i kad se borio u UČK protiv Srba. I stalno, svaki dan, ispliva na površinu po neka od takvih informacije. Evo, to je od pre nekoliko dana iz ''Vašington posta''.

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miločeviću, imajući u vidu da smo zbog tehničkoh razloga imali nešto dužu pauzu i činjenicu da ste morali da usporite, sada primećujem da govorite sve brže i brže, reći ću vam da je Pretresno veće razmotrilo vaš zahtev za produženje vremena i odlučilo da, ukoliko vam je to potrebno, možete da iskoristite još prvu sednicu sutra ujutro, ali samo ako vam je to potrebno.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Svakako mi je potrebno, potrebno mi je mnogo više od toga, ali ću svakako iskoristiti, to nema sumnje. I dok, dakle, dok su američki avioni prebacivali teroriste iz Avganistana u Gvantanamo (Guantanamo) okovane u lancima, istovremeno je od tadašnjeg marionetskog režima u Beogradu zahtevano da iz zatvora

bezuslovno oslobodi sve albanske teroriste, uz objašnjenje da su u pitanju politički zatvorenici. Ubice, ubice su oslobođene. Mislim da su posledice učinka Klintonove administracije u podršci terorizmu se jasno pokazale i u samim Sjedinjenim državama. I da su one sada postale najveća opasnost savremenog čovečanstva. Klintonova administracija je sve vreme svog funkcionisanja primenjivala tu politiku dvostrukih standarda koja se vrlo brutalno okrenula i protiv samih Amerikanaca, kao što je pokazalo ono šta se događalo 11. septembra. Od agresije NATO pakta na Jugoslaviju prošlo je pet godina. Ta vremenska distanca nije duga, ali je dovoljna da se izvuku pouzdani zaključci o uzrocima tog gnusnog čina i njegovim teškim posledicama po živote i zdravlje stanovništva i materijalne egzistencijalne i kulturne vredosti napadnute zemlje. Pouzdano se zna, utvrdićemo to ovde dokumentima, svedocima, merodavnim i validnim, da je agresija planirana duže vreme i duže vreme pripremana. Inspiratori i organizatori prikrivali su njene prave uzroke propagandnim trikom o tobožnjoj humanitarnoj katastrofi albanskog stanovništva na Kosmetu. Moćnici NATO proglasili su albanske teroriste na Kosovo i Metohiji za mirne civile, optužujući za tobožnje zločine nad nevinim albanskim civilima, vojne i policijske snage Savezne Republike Jugoslavije ... prevodioci: Molim vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... koje su se legalno borile prtiv terorista.

A trebalo bi im samo postaviti pitanje, od čega je pogunulo 1.000 vojnika i policajaca? Da li od tih mirnih, nenaoružanih civila? Od čega je poginulo toliko građana? Da li od tih mirnih nenaoružanih civila? I šta su, u stvari, činjenice kojima se zaista može bilo ko pozabaviti kao validnim činjenicama? Uostalom sam Klark, tadašnji vrhovni komandanta NATO za Evropu koga mi niste dozvolili ovde da ispitujem ni o ratu, ni o njegovoj knjizi u kojoj je izneo podatke i demantovao, upravo on sam, ove optužbe na jedan, mogu da kažem potpuno očigledan način, on govori u svojoj knjizi kako NATO dovodi svoje trupe, navodno trupe za izvlačenje u Makedoniju, a svako zna da Verifikaciona misija nije bila ugrožena i da su vlasti Jugoslavije brinule o bezbednosti svakog njenog člana i ispratile ih do granice kad su izrazili želju da odu, a otišli su kako je general Nauman (Klaus Naumann) ovde svedočio, kad je napad, odnosno agresija na Jugoslaviju postala iminentna, da su obavestili Verifikacionu misiju da se povuče, da bi omogućili bombardovanje. Dakle on kaže na strani 168 svoje knjige: ''Kad Vojska Jugoslavije pored svih pretnji bombardovanjem, sada vidi i

trupe

...

prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Usporiću, reaguje, znači, Vojska Jugoslavije kad vidi na granici trupe ''tako što jača svoje snage prema toj granici. Onda Klark poziva generala Ojdanića, to imate na strani 168 njegove knjige i pita ga zašto dovodi nove trupe. Kad Ojdanić kaže da je to odgovor na nove NATO trupe u Makedoniji, Klark piše, citiram: ''Sa Srbinove pozicije jačanje njegovih snaga ima potpuni smisao, ali, takođe, to je veliki izgovor za jačanje snaga protiv Albanaca''. Dakle, kad direktnom pretnjom izazove jačanje naših snaga kao posledicu, onda posledicu pretvara u uzrok za novo zaoštravanje, pa izveštava Madlen Olbrajt, o tome imate na strani 172 njegove knjige, citiram: ''kontinuirano jačanje i raspoređivanje srpskih trupa'', a pre toga kaže sa Srbinove pozicije jačanje ovih snaga ima potpuni smisao. Onda pretvara posledicu u uzrok i ovako izveštava: ''Istog dana, 6. marta 1999. godine'', dakle 18 dana pre bombarovanja, pre bilo kakvih izbeglica, on objašnjava scenario, šta će biti posle vazdušnih udara, šta će oni izazvati, čemu će vazdušni udari biti uzrok. On piše na strani 173. ''Olbrajt: 'Ako mi počnemo sa udarima, da li će Srbi napasti stanovništvo'? Klark: 'Gotovo je sigurno da će oni napasti stanovništvo'''. To je ono šta oni obećavaju da urade. Dakle ako počnemo sa udarima, da li će napasti. On govori o napadu kao ne o prošloj ili trajućoj, nego kao očekivanoj pojavi koja će biti posledica udara. Ako počnemo sa udarima, da li će Srbi napasti. On kaže, ''gotovo sigurno da će napsti''. ''Olbrajt: 'Šta bismo trebali da uradimo, kako možemo da sprečimo njihove napade na civile?'

Klark: 'Ne možemo. Nasuprot našim najboljim naporima, Srbi će napadati civile. To će biti trka naših vazdušnih napada i štete koju mi nanesemo njima i onoga šta oni mogu da urade na terenu. Na kraći rok oni dobijaju trku.' Olbrajt: 'Dakle, šta bi trebalo da uradimo?' Klark: 'Moraćemo da pojačamo naše moći, daćemo svega više, mi možemo da nadjačamo bilo šta što oni imaju ... prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ''Ali to neće biti prijatno.'' Dakle, to piše u njegovoj knjizi. On, naravno, ne pominje UČK. Kao što se jasno vidi, borbu sa UČK naziva napadom na civile. Ali bez sumnje je, ili jedno ili drugo biće izazvano bombardovanjem. Svesno, planski, očekovano. I rešiće se teškim bombardovanjem cele Jugoslavije na duži rok. Prema

tome, on sam, tadašnji dični vrhovni komandant NATO za Evropu obara osnovnu tezu da je bombardovanje odgovor na progon Albanaca. Jer kaže, kad počnemo sa udarima, onda će doći do napada. On dokazuje da Rambuje nije nikakva neuspešna pregovaračka situacija, već proces planiran da se proizvede ultimatum da bi se sa mira prešlo u rat.

Dokazuje, u stvari, da beskrupulozno bombardovanje gradova, sela, infrastrukture i ogromne ljudske žrtve nisu nikakva greška već sračunata trka sa besmislom, polivanje požara benzinom sa bezbednog rastojanja ... prevodioci: Molim vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: ... da što pre izgori šta može da gori, a ionako će biti odgovoran vatrogasac koji je dužan da u svim uslovima požara sačuva sve ljudske živote i spreči pljačku i zločin. On dokazuje da je lično planirao vazdušnu agresiju na Jugoslaviju, da se borio da drugačije tokove krize na Kosovu koriguje da bi uveo NATO varijantu i tako dalje. Ali ja očekujem da mu bude dat nalog da dođe ovde da svedoči, a onda ćemo videti da li vi uopšte mislite da optužite za zločine Veslija Klarka koji su se desili na području nekadašnje Jugoslavije, za šta tvrdite da ste nadležni ili ćete i to propustiti da uradite. Ukazaću i na neke pouzdane i autoritativne izvore koji nedvosmileno potvrđuju tvrdnju da je NATO pakt falsifikovao, odnosno da ne kažem NATO, Klintonova administracija, jer je Klark bio njegov najbliži saradnik. I, naravno, ostali. Klintonova administracija. Da budem vrlo precizan, da su falsifikovali razloge svoje agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Kanadski general, Luis Makenzi, jedan od bivših komandanata UNPROFOR-a u Bosni, u svom tekstu 6. aprila 2004. godine u kanadskom dnevniku ''Nešnl post'' (National Post) tvrdi, citiram: "NATO se odlučio za akciju mada nijedna članica NATO alijanse nije bila u opasnosti. Odlučeno je da se bombarduju ne samo Kosovo već i infrastruktura i narod Srbije. I to bez rezolucije Ujedinjenih nacija''. Pa dalje citat: ''Mi smo opominjali da se zapad stavlja na stranu ekstremista, militantnog separatističkog pokreta Albanaca sa Kosova, ali bili smo odgurnuti u stranu kao pristrasni. Ignorisano je da je Oslobodilačka vojska Kosova koja se predstavlja da se bori za nezavisnost Kosova, označena kao teroristička organizacija za koju se znalo da je dobijala pomoć od Al Kaide Osame Bin Ladena (Osama Bin Laden)''.

Dokumente o tome ćemo tek prezentirati. I Makenzi dalje navodi, suprotno onome na čemu ovo nelegalno Tužilaštvo u svojoj lažnoj optužnici insistira. Citiram Mekenzija: ''Sve informacije koje su poslužile za pokriće za bombardovanje Srbije, ispostavile su se kao teški

falsifikati'' General Luis Mekenzi nije nikakav prosrpski Kanađanin, nego samo profesionalni vojnik. Govoreći o kampanji da se sa Kosova isteraju svi koji nisu Albanci, da se Kosovo poveže sa majkom Albanijom i time ostvari cilj Velika Albanija, Mekenzi kaže: ''Kampanja je počela napadom na srpske bezbednosne snage ranih devedesetih godina. Miloševićev oštar odgovor na te napade, Albanci su uspeli da iskoriste i pridobiju simpatije sveta za svoje ciljeve. Suprotno tvrdnji zapada, genocid se nije desio. Od navodno 100.000 sahranjenih u masovne grobnice, pronađeno je oko 2.000 i to pripadnika svih etničkih grupa, uključujući i one koji su očigledno poginuli u ratu, učestvujući u borbi''. A da ne govorim koliko je njih poginulo od strane UČK. Pa vi ovde u zatvoru imate ovog Ljimaja (Fatmir Limaj) koji je optužen za ubistvo devet Srba i 13 Albanaca. Za ubistvo više Albanaca nego Srba.

Doduše samo je ... prevodioci: Molimo vas da usporite.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Samo je devet Srba imao u zatvoru, a mnogo više Albanaca, ali tih svih devet Srba pobio, a onih 13 Albanaca izabrao od ostalih Albanaca. A imaćemo svedoke koji će vam kazati ovde i vama i svetskoj javnosti, kako je i koliko bilo ubijano Albanaca od strane UČK, a sve to pripisivano Srbima. I, na kraju krajeva, igre s tim ciframa, sa vašim navodnim ekspertima koji se bave statističkim proračunavanjima koliko je moglo da bude žrtava, što je besmisleno za bilo kakav proces koji ima pretenzije da bude krivični. Mekenzi dalje kaže: ''Albanci sa Kosova su se poigravali sa nama kao maestro sa vilinom. Mi smo pomogli i indirektno podržavali njihovu nasilnu kampanju za etnički čisto i nezavisno Kosovo. Nikada ih nismo okrivili za nasilje iz devedesetih godina. I dalje ih predstavljamo kao žrtve, iako činjenice govore suprotno. Zamislite kakva će to biti poruka ohrabrenja drugim terorističkim pokretima u svetu koji traže nezavisnost, ako Albanci postignu nezavisnost Kosova uz pomoć dolara naših poreskih obveznika, kao i onih od Bin Ladenove Al Kaide''. On ovde ne pominje i mnoge druge dolare koje su primali, ali imaćemo prilike i to da vidimo.

On dalje kaže: ''Posle intervencije NATO 1999. godine, Kosovo je postalo najveći centar kriminala u Evropi. Cveta trgovina belim robljem.

Pokrajina je postala centar za krijumčarenje droge na putu ka zapadnoj Evropi i Severnoj Americi (North America). Ironija je da najveće količine droge dolaze preko Kosmeta iz još jedne zemlje koju je zapad oslobodio - Avganistana. Članovi demobilisane, ali ne i eliminisane UČK lično su umešani u organizovani kriminal''. A admiral Gregori

Džonson (Gregory Johnson), komandant NATO snaga na Kosovu, odnosno komandant Južnog krila NATO (NATO Southern Force), izjavio je na Kosovu povodom ovih zločina u martu 2004. godine, ''da su sukobi koji su usledili predstavljali unapred organizovanu akciju etničkog čišćenja od strane Albanaca sa Kosova'', unapred organizovanu akciju etničkog čišćenja. Damjan Krnjević - Mišković, urednik američkog časopisa ''Nacionalni interes'' (National Interest) i saradnik Centra za evropske jugoistočne studije (CSEES, Centre for Southeast European Studies) , u svom članku objavljenom u ''Vol strit žurnalu'' (Wall Street Journal) pod naslovom ''Kristalna noć na Kosovu'' (Kristallnacht in Kosovo) podvlači da su Srbi godinama upozoravali na pravu prirodu šiptarskog pokreta i da je zapad tvrdio da izmišljaju i preteruju. Krnjević karakteriše antisrpsko delovanje i položaj srpskog naroda na Kosmetu sledećim rečima: ''Ubistvo za ubistvo, otmica za otmicu, paljevina za paljevinu i konačno pogrom potvrđuju strahovanje Srba da su ostavljeni na milost i nemilost varvarima''. I to pod pokoviteljstvom Ujedinjenih nacija. Ovo sam ja dodao, ovo nije njegov citat, posle ''varvarima'' je završen citat. U članku ''Kristalna noć na Kosovu'' saopšten je podatak da je od juna 1999. godine, ubijeno i kidnapovano 3.000, to je ono šta sam vam i rekao i da je ''misija Ujedinjenih nacija na Kosovu konstantno zavaravala'', to citiram, ''ceo svet u proteklih pet godina, njihovim navodnim uspehom dok su, u stvari, prikrivali militarizaciju'', završen citat. Kao i general Mekenzi i Krnjević citira Dereka Čepela (Derek Chapel), portparola NATO policije koji je izjavio, citiram: ''Sve je planirano unapred'', a on onda zaključuje na osnovu toga, citiram: "Jedino šta je nedostajalo, bio je okidač, povod. Sada je jasno da pojedini kosovski političari smatraju da proterivanjem Srba, što su već postigli, s dve trećine Srba od 1999. godine mogu da dovedu međunarodnu zajednicu pred svršen čin. Da li ćemo dozvoliti da etničko čišćenje bude temelj nekakve nezavisnosti?''

Dnevnik ''Florida tajm junion'' (Florida Times Union) neposredno pred martovsku eskalaciju albanskog teorizma na Kosovu ove godine, dakle pred eskalaciju 2004. godine, izrazio je zahtev - Srbiji vratiti Kosovo, jer je, citiram: "Krajnje vreme'' i ovo ''vratiti Kosovo'' citiram i citiram: ''Krajnje je vreme da se Kosmet vrati pravom vlasniku''. Reporteri ruske agencije ''Novosti'' (Novosti) obavestili su tamošnju javnost o razmerama delovanja albanskih ekstremista pod naslovom ''Vandali XXI veka'' (Vandals of the 21st Century) i agresivno raspoloženi deo ljudi albanske nacionalnosti uništava hrišćanske svetinje. Citiram: "Valjda zato što su te hrišćanske svetinje direktni svedoci življenja i opstajanja Srba na teritoriji Kosova od iskona, valjda zato što su te svetinje

autentična istorija koju niko ne može ni negirati, ni izbrisati iz narodnog pamćenja. U članku se držanje protektorskih vlasti prema nosiocima divljanja albanskih terorista na Kosmetu, karakteriše na sledeći način: ''Svaki put, nakon novih zločina protiv Srba, glavešine protektorata su se javljale i izražavale saučešće, saučešće saučesnika''. Pa da li ti koji imaju tamo vlast, imaju tu komandnu odgovornost i sve drugo što se upotrebljava ovde u najvećim mogućim količinama, a imaju četri puta veće snage nego što smo ih mi imali u vreme kada je na Kosovu bilo moguće držati kompletan javni red i mir i zaštititi građane od svega toga.

Ugledni ruski istoričar, Natalija Naročičkaja koja je istovremeno i zamenik predsednika Komiteta za međunarodne odnose Državne dume Rusije (Commission for International Relations of the Duma of Russia), u autorskom tekstu pod naslovom ''Kosovo, čudovišni čir na telu Evrope'' (Kosovo, The Monstrous Boil on the Body of Europe), objavljenom u beogradskim novinama ''Srpsko ogledalo'' od 14. aprila 2004. godine, ističe da su, citiram: "Gorki plodovi antisrpske fobije zapada''. Autor ističe da se i dalje prećutkuje, citiram: "Da praktično ni jedan zločin pripisan srpskoj armiji i policiji nije potvrđen dokazima i da je Haški tribunal projektovan da opravda agresiju na suverenu Saveznu Republiku Jugoslaviju doživeo potpuni fijasko''. Poznati i ugledni londonski ''Fajnenšl tajms'' (Financial Times) na dilmu da li će Kosovo ponovo biti bezbedno, odgovara da to zavisi, pre svega od toga, citiram:" Da li će Zapad razmisliti i preispitati svoju politiku prema Kosovu od samog početka.'' Vesti sa Kosmeta pokazuju da se pripadnici snaga KFOR-a (Kosovo Forces), ne samo blagonaklono odnose, nego i omogućavaju divljanje albanskih terorista. Tako je zabeleženo da je vojnik KFOR-a sprečio srpskog seljaka da gasi svoju sopstvenu kuću rečima: ''Noćas na Kosovu mora sve srpsko da gori''. Nemački pripadnici KFOR-a su mirno gledali kako teroristi spaljuju četiri crkve, ruše manastir Svetog Arhanđela, skrnave grob srpskog cara Dušana.

Uostalom, to im nije prvi put da to rade, pale srpsku bogosloviju sa tridesetogodišnjom srpkinjom invalidom i pale kip Bogorodice Ljeviške u hramu koji nosi njeno ime i fresku filozofa Platona (Plato) u tom hramu. prevodioci: Molimo da čitate sporije.

OPTUŽENI MILOŠEVIĆ: Jedan nemački oficir je hladno i cinično prokomentarisao paljenje i rušenje srednjevekovnih pravoslavnih crkava, ogromnog kulturnog i nacionalnog značaja u Prizrenu i okolini rečima da su te crkve ionako bile stare. Preskočiću propagandnu aktivnost i

izjave raznih ličnosti zapada. Pomenuću Kinkela koji je 27. maja 1992. godine izjavio da ''Srbe treba baciti na kolena'', Helmuta Kola, 1993. godine ''neka se Srbi podave u sopstvenom smradu'', Blera (Tony Blair) 1999. godine ''rat protiv Srbije nije više samo vojni sukob, to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva'', Klintona koji je 23. i 25. aprila 1999. godine rekao ''Srbi sprovode teror, siluju albansku decu''. U takvoj političkoj, psihološkoj, a biću slobodan da primetim i psihopatološkoj situaciji izvršena je agresija NATO na Jugoslaviju.

Ovde je već dokumentovano prikazano, prikazao sam i jedan veliki broj fotografija o bombardovanju, ali se to nalazi u ovoj velikoj dokumentaciji koju sam rekao da zahtevam da se kao dokazni predmet prihvati uz ovo moje izlaganje. Planerima NATO zločina bilo je malo što su uništili i oštetili mnoge jugoslovenske i srpske objekte i usmrtili, odnosno povredili veliki broj građana Jugoslavije, pa su gađali čak i kinesku ambasadu. Poboli i Kineze i srušili njihovu zgradu. A upotebom municije sa osiromašenim uranijumom ugroženo je i zemljište čije će zagađenje trajati hiljadama godina. Sa sigurnošću se može tvrditi da se zagađanje životne sredine nije lokalizovalo samo na jugoslovenskim prostorima, već je došlo do zagađenja sredine na širem području u istočnoj Evropi. Municija sa osiromašenim uranijumom najviše je korišćena na Kosovu i Metohiji. Na tom prostoru se nalaze izvorišta reka koje su pritoke Zapadne i Južne Morave. Očigledno je da je namera bila da se tako zagadi vodotok Velike Morave, Save i Dunava, dakle sve vode u Srbiji praktično. NATO je namerno izazvao ekološku katastrofu zagađujući najveće vodotokove, ali i izvore lekovite i mineralne vode, pri čemu treba imati u vidu da je Srbija područje najbogatije takvim izvorima u Evropi. U proizvodnji hrane, a pre svega u zapadnoj Evropi i Americi skupe i mnogo tražene biološki ispravne hrane, Savezna Republika Jugoslavija sa svojim, do agresije maltene nezagađenim zemljištem i zdravim vodama je videla svoju budućnost. Napravljena je tada i dugoročna strategija razvoja poljoprivrede Savezne Republike Jugoslavije do 2020. godine. Prozvodnja takozvane ''zdrave hrane'' je posebno tretirana. Nakon ovog sedamdesetosmodnevnog bombardovanja tokom koga je korišćeno, između ostalog mnogo nedozvoljenih sredstava, proivodnja je ugrožena. Dugoročno. Prema nalazu i mišljenju koje su dali veštaci predmeta Okružnog suda u Beogradu, po optužnici protiv čelnika NATO, kasetne bombe se posle izbacivanja iz aviona otvaraju i dolazi do rasipanja na velikom prostoru. Zato njihovo dejstvo nije moguće usmeriti samo na vojne ciljeve, mada u ovom slučaju i usmeravanja na vojne ciljeve bi najobičniji zločin bio. Već ti delovi pogađaju civile i civilne objekte na širem području ...

SUDIJA ROBINSON: Gospodine Miloševiću, žao mi je što vas prekidam, ali mislim da sada moramo da završimo sa radom za danas.

Nastavićemo s radom sutra ujutru u 9.00.

Glava 13 IZJAVE SVEDOKA SA ZASEDANJA TRIBUNALA 1. Zasedanje Tribunala, 22. novembra 2004. godine: Nikolaj Riškov izjavljuje da je ruska vlada već 1998. godine raspolagala informacijom da NATO planira invaziju Jugoslavije.

2. Zasedanje Tribunala, 23- 24. novembar 2004. godine: Ruski general, Leonid Ivašov, tvrdi da je Vilijam Volker prenosio specifične informacije OEBS-u i održavao kontakte sa pripadnicima UČK. Takođe govori o prisluškivanom telefonskom razgovoru iz 1998, u kome Madlen Olbrajt obećava Hašimu Tačiju održavanje referenduma za nezavisnost Kosova pod uslovom da NATO može na Kosovu da stacionira svoje trupe.

3. Zasedanje Tribunala, 1-2 decembar 2004. godine: Jevgenije Primakov, bivši ruski premijer, izjavljuje da Slobodan Milošević nikada nije planirao Veliku Srbiju.

4. Zasedanje Tribunala, 11. januar 2005. godine: Eve Krepen, saradnica jedne humanitarne organizacije i Patrik Berio, vojni posmatrač na zaraćenom prostoru, izjavljuju da su Sjedinjene Države, u okviru vojnih operacija Oluja i Munja, učestvovale u proterivanju srpskog stanovništva iz Hrvatske.

5. Zasedanje Tribunala, 2-8 mart 2005. godine: Ditmar Hartig, svedok iz Nemačke, bivši šef posmatrača EU na Kosovu, izjavljuje da nije primio, u toku cele svoje misije, nijedan izveštaj o tome da se srpske trupe optužuju za proterivanje kosovskih Albanaca.

6. Zasedanje Tribunala, 15-22. mart 2005. godine: General Radomir Gojović, koji je 1999. bio vrhovni vojni tužilac Jugoslavije, izjavljuje da je Jugoslovenski vojni sud kaznio sve one jugoslovenske vojnike koji su u borbi prekršili ratni zakon.

7. Zasedanje Tribunala, 23-24 mart i 6-7 april 2005. godine: Danica Marinković, koja je istraživala događaje u Račku, izveštava da tri dana nije mogla da uđe u Račak zbog pucanja pripadnika UČK, ali da je posrednicima OEBS-a pristup bio dozvoljen.

Zamenik šefa OEBS misije, general Drevinkjevič, pokušao je da joj, pod pretnjom Tribunalom, zabrani samoinicijativno istraživanje.

8. Zasedanje Tribunala, 13. maj 2005. godine: General Drevinkjevič, zamenik komandanta posmatrača OEBS-a na Kosovu, izjavljuje da njemu nikada nije rečeno da postoji srpski plan za izgnanstvo.

9. Zasedanje Tribunala, 11-17, 19-25, 27-31. maj i 1-2, 6-8, 15. juni 2005. godine: Za vreme unakrsnog ispitivanja generala Obrada Stevanovića, tužilac Nais pušta video film koji bi trebalo da pokaže kako u selu Trnovu, 160 km. udaljenom od Srebrenice, srpski paramilitarni vojnici streljaju šest muslimana iz Srebrenice. Nais tvrdi da su ti srpski vojnici pripadnici Jugoslovenske armije; međutim, Stevanović, na osnovu tog istog video filma, dokazuje da je ta tvrdnja netačna.

10. Zasedanje Tribunala, 21-22. juni, 5-7, 11-14, 18-20. juli i

20-21, 28-29 septembar 2005. godine: Srpski general Božidar Delić vatreno govori o situaciji na Kosovu, gde se i sam nalazio za vreme NATO bombardovanja. On koristi topografsku kartu da uspešno opovrgne optužbu jednog svedoka, koji je tvrdio da je video kako srpska vojska napada sela na Kosovu. Na kraju ispitivanja ovog svedoka, Milošević pušta video film na kome se vidi tužilac Ešdaun u srdačnom razgovoru sa pripadnicima UČK, a zatim kako se vrši inspekcija oružja tih istih pripadnika UČK. 11. Zasedanje Tribunala, 17-18 avgust 2005. godine: Kosovski Albanci Muharem Ibraj i Šaban Fazliu svedoče o životu na Kosovu pod UČK. Obojcu su, zbog njihove lojalnosti Jugoslaviji, proganjali pripadnici UČK. 12. Zasedanje Tribunala, 19, 25-26, 31. oktobar 2005. godine: General Miloš Đosan, koji je u toku napada NATO-a komandovao jednom od divizija protivazdušne odbrane, svedoči o taktičnoj saradnji NATO-a sa UČK. On, takođe, kaže da su sva sela i gradovi, u kojima je prema optužnici došlo do deportacija, bili cilj žestokih vazdušnih napada NATO-a.

Glava 14 MAKEDONIJA Pošto su vođe Novog Svetskog Poretka praktično odcepile Kosovo od Jugoslavije, došlo je vreme da se pozabave Makedonijom. U toj balkanskoj državi žive Makedonci, Albanci (23%), Romi, Srbi i druge nacionalnosti. Većina stanovništva je pravoslavne vere.

Komandant UČK, Agim Čeku, mobilisao je stotine rezervista iz takozvanog Kosovskog građanskog korpusa (KPC), i poslao ih u centre za vojnu obuku UČK u Albaniji. Posle kratkotrajne obuke, ti vojnici prebačeni su u Makedoniju152. Ovaj Kosovski građanski korpus je isto što i UČK, samo pod drugim imenom.

Početkom 2001. godine pripadnici UČK su izvršili napade u južnoj Srbiji i u bivšoj Makedoniji. Na kraju rata na Kosovu trebalo je da se UČK razoruža; međutim, ipak su raspolagali teškim naoružanjem, koje su u Makedoniji i upotrebili. UČK je ovde primenio strategiju provokacije prema pravilima partizanske borbe. Mesecima su na severu i zapadu zemlje pripadnici UČK provocirali makedonsku vojsku, napadali i zauzimali sela, pa se zatim povlačili u obližnja brda odakle su pretili napadima na pravoslavne građane. Makedonska vojska odgovarala je protivnapadima, pokušavajući da, uz podršku iz vazduha, oslobodi zauzeta područja i nad njima ponovo uspostavi kontrolu. Međutim, bez uspeha: čim bi se makedonska vojska približila, albanski gerilci napuštali su svoje položaje; kada bi se makedonska vojska povukla, pripadnici UČK su ih ponovo zauzimali153.

Uzalud je makedonska vlada zahtevala od KFOR-a da spreči da se pripadnici UČK snabdevaju iz Kosova. Međutim, KFOR je tvrdio da je nemoćan, i pored 40.000 vojnika kojima je na Kosovu raspolagao.

Istovremeno NATO i EU pozivali su Makedoniju da se uzdrži od vojnog reagovanja na napade UČK. Naime, smatrali su da se rešenje može naći jedino političkim putem154.

152

Sunday Times, 10. juli 2001. godine.

Boris Kanclaiter, Sturmreif geschossen, iz AK-Analyse &Kritik, br. 459, 6. juli 2001.

154 Ibid.

153

Ubrzo pošto je počela ova kriza, Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a, dao je sledeću izjavu u vezi sa UČK: “Nećemo dozvoliti da jedna banda naoružanih bandita razori jednu multietničku demokratiju.”155 Kasnije je, međutim, oštro zamerio makedonskoj vladi na uključivanju vojske u borbu protiv pripadnika UČK. Krajem juna je Fransoa Leotar, poslanik EU za Makedoniju, pozvao makedonsku vladu da odmah počne pregovore sa UČK, jer, kako je izjavio za štampu 27. juna 2001, to je bio jedini način da se dođe do konsensusa i mirnog rešenja. Tako je UČK i u Makedoniji postao legitimni predstavnik Albanaca.

Krajem juna makedonska vojska izvršila je u Araćinovu, jednom selu u blizini Skoplja, uspešan napad na položaje UČK. Tada su američke trupe i trupe NATO-a dobile zadatak da evakuišu i razoružaju pripadnike UČK156.

Jedan makedonski posmatrač izvestio je 3. jula 2001. sledeće: “Čim su teroristi bili pobeđeni i bela se zastava zavijorila, OEBS i NATO su poslali naređenje makedonskoj vladi da momentalno prekine sa vojnim akcijama. Švedski ministar spoljnih poslova, Ana Lind, kao i drugi evropski lideri, počeli su histerično da nam prete čak i ekonomskim sankcijama. OEBS i KFOR poslali su svoje ljude da iz Araćinova prebace pet stotina terorista u drugo selo, odakle su ti isti teroristi nastavili sa napadima, ubijanjem civila i etničkim čišćenjem. NATO nam zabranjuje da se branimo dok nas teroristi napadaju i zloupotrebljavaju našu teritoriju. Mi smo pokušali da se branimo, a oni su teroriste evakuisali autobusima sa rashladnim uređajima. To je makedonsko stanovništvo razbesnelo.”

Američki major Beri Džonson je u Skoplju potvrdio da je nekoliko stotina pobunjenika, sa trinaest autobusa u pratnji od oko osamdeset američkih vojnika, koji su pripadali KFOR-u, evakuisano iz Araćinova.

U toku transporta pobunjenici su predali oružje, ali su ga na kraju putovanja ponovo dobili!

155 156

AK-Analyse en Kritik, br. 428, 8. juli 2001.

Christian Science Monitor, 27. juni 2001.

Među evakuisanim pobunjenicima nalazilo se sedamnaest instruktora, bivših oficira američke vojske, koji su pobunjenike podučavali vojnoj strategiji pri snabdevanju zalihama. Makedonski mediji su izvestili da je 70% opreme (veoma savremene), kojom su ti albanski pobunjenici raspolagali, proizvedeno u Americi157. Četvrtog jula 2001. godine agencija France Presse je izvestila da je rukovodstvo KFOR-a dozvolilo evakuisanim pobunjenicima (uključujući instruktore i strane plaćenike koji su se među njima nalazili) da se zadrže u selu Raduša, odakle su, potpuno bezbedni, mogli da otvore novi front. U vezi sa tim, Ljubica Acevska, prvi makedonski ambasador u Sjedinjenim Državama, je 5. jula 2001. godine potpisala sledeće protesno pismo: “NATO prebacuje pobunjenike, teroriste, sa jednog područja na drugo i naoružava ih umesto da ih razoružava! Ispostavilo se da je rezultat tog evakuisanja bio sledeći: pripadnici UČK osposobljeni su za nove napade u okolini Tetova.” Časopis The Observer u članku CIA - vojska hulja - nekontrolisano besni na Balkanu, izveštava da su Sjedinjene Države preko tajnih operacija, pružale podršku etničkim albanskim ekstremistima u napadima koje su vršili u južnoj Srbiji i Makedoniji. Američka plaćenička vojska Military Professional Resources Inc. (MPRI) ponovo se obrela i u Makedoniji.

Engleski časopis Guardian objavio je 20. marta 2001, da je američka vlada dala dozvolu američkim državljanima albanskog porekla da se bore na strani UČK. Oni su formirali takozvanu Albansku brigadu koja je zajedno sa UČK učestvovala u borbama 1998. i 1999. Kasnije, mnogi članovi te brigade pridružili su se pripadnicima UČK u Makedoniji.

Bilo je teško naći dežurnog krivca za sukob u Makedoniji. Za rat u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, ta uloga je pripala Slobodanu Miloševiću158. Međutim, u Makedoniji je nedostajala centralna politička figura. Zato je makedonski ‘problem’ definisan kao diskriminacija albanskog stanovništva, a makedonski narod je u zapadnim medijima predstavljen kao šovinistički i opasan po mir. Pošto je NATO doveo ovu zemlju na ivicu građanskog rata, sada je pripremao ‘mirovnu’ intervenciju kojom će da spreči taj rat.

157

Hamburger Abendblatt, 28. juni 2001.

Bilo je pokušaja na holandskim TV dnevnicima da se Slobodan Milošević optuži i za rat u Makedoniji. Međutim, vrlo brzo se od toga odustalo s obzirom da se Milošević već nalazio u zatvoru u Hagu.

158

General Majkl Džekson, komandant KFOR-a u Makedoniji, izjavio je za italijanski časopis Sole 24 ore sledeće: “Ostaćemo u Makedoniji onoliko dugo koliko je potrebno da naftovodi koji prolaze kroz ovu zemlju budu obezbeđeni.”159 Jedan predstavnik naftne korporacije Transbalkan-Consortium AMBO, koja je pod američkom upravom, izjavio je u Sofiji, 2. septembra 2001, sledeće: “Još pre početka nove godine počeće se sa izgradnjom naftovoda, dugim skoro hiljadu kilometara koji će prolaziti pravo kroz Makedoniju i koji će koštati 1,3 milijardi dolara. On će povezivati bugarski grad Burgas na Crnom moru sa albanskim gradom Vlore na Jadranskom moru.”160

159 160

Sole 24 Ore, 13. april 1999.

En Lucha, 4. septembar 2001, 3.

Glava 15 HAŠKI HEROJ Smrću Slobodana Miloševića, pre vremena je okončan sudski proces protiv njega. Većina komentara koja je usledila, zasnivala se na sledećem: 1. Pre svega, Haškom tribunalu je jako žao što mu se nije pružila mogućnost da donese konačnu presudu.

2. Istorija će presuditi.

3. Presuda će jedino moći da glasi: kriv po svakoj tačci.

4. Presuda je, u stvari, već odavno izrečena.

Od sudija Haškog tribunala moglo se očekivati da samo potvrde njegovu nedokazanu i nedokazivu krivicu. Istorija će zaista morati da presudi.

Istoričari će se pozabaviti zapisnicima sa suđenja Slobodanu Miloševiću.

A da bi to uradili, moraće da dobiju pristup onoj ogromnoj količini sudskih izveštaja, koji su do sada, pod pečatom ‘tajni dokumenti’, ostali nedostupni javnosti.

Smrt Slobodana Miloševića oslobodila je prave počinioce zločina – one koji su bombardovali Jugoslaviju – svake opasnosti da ikada budu osuđeni. Mnogi od onih koji su bili upućeni u suđenje Miloševiću, znali su da on nikada, bez obzira na ishod suđenja, neb i bio pušten na slobodu. Pošto je postalo jasno da je optužba protiv njega neodrživa, suđenje je moralo na neki način da se okonča, a da se pritom održi slika koju su mediji stvorili o njemu: slika ubice naroda.

Motiv za ubistvo Slobodana Miloševića leži u tome što se on branio svojom nevinošću protiv inžinjera Novog svetskog poretka, koji su napravili grešku dozvolivši mu da javno svedoči. Milošević je bio projektil bez sistema za navođenje; bio je upoznat sa mahinacijama i kriminalnim potezima svetskih vlastodržaca. U martu 2002. godine, podneo je Tribunalu uznemirujuće izveštaje FBI-a koji su jasno pokazali da su Sjedinjene Države i NATO nudile finansijsku podršku al-Kaidi da bi ova organizacija pomogla UČK u ratu protiv Srbije. I to je uradio upravo u vreme kada su se Pentagon i Bela kuća uveliko trudili da opravdaju invaziju u Iraku prikazujući je kao rat protiv ‘osovine zla’.

U govoru održanom februara 2002, Milošević je rekao: “Ta mala Srbija je pokazala da je otpor moguć. U početku, taj otpor je bio organizovan kao široki politički i moralni pokret protiv tiranije i monopola slobodnog Zapadnog sveta. Taj pokret je eskalirao i dobio nove oblike borbe protiv Zapadne inkvizicije. Bombe sa uranijumom, kompjuterske manipulacije, drogirane ubice i ucenjeni službenici, su samo dobrodošli Novom svetskom poretku. To su instrumenti ove inkvizicije, koju smo, konačno, morali da pretrpimo. A tako ciničan i stravičan način na koji se sve to dogodilo, se u istoriji ne pamti.”

Milošević se može smatrati prvim političkim zatvorenikom u procesu kapitalističke globalizacije. On treba da služi kao opomena disidentima i onima koji drukčije misle, svima onima koji ne pristaju da budu potlačeni i onima koji ne žele da postanu vazali Novog svetskog poretka.

Milošević je bio patriota. On je želeo da sačuva Jugoslaviju i bio je protiv svakog pokreta za otcepljenje. Na sudu u Hagu, optuženi je postao tužilac i tako je Milošević održao srpski mit da - posle teškog poraza ipak sledi pobeda. Zato je i ubijen. Slobodan Milošević će ući u istoriju kao Haški heroj.

Potpisivanjem sporazuma između srpske i crnogorske vlade 14. marta 2002. godine, država Jugoslavija i njen naziv pripali su prošlosti.

Glava 16 RASPAD SRBIJE Najveća krađa u Evropi dogodila sa upravo na Kosovu pod prismotrom KFOR-a i NATO trupa, pošto su Srbi, pod prinudom, napustili ovu svoju pokrajinu. Više desetina fabrika je demontirano i prebačeno u Albaniju. Preko dve stotine srpskih preduzeća je, bez ikakvih prethodnih pregovora i kupoprodajnih ugovora, bez sporazuma i finansijske nadoknade, jednostavno poklonjeno, i to uglavnom inostranim firmama.

Pripadnici UČK su srpskim direktorima i radnicima prvo pretili, a zatim ih i nasilno proterali. Pripadnici KFOR-a su posmatrali.

Miloš Marković je, iz Beograda, 23. septembra 2001, izvestio za Junge Welt, sledeće: “Fabrika duvana je prodata Amerikancima i Englezima, fabrika cementa je potpuno u rukama zapadnoevropskih zemalja, industrija nafte je vlasništvo inostranih firmi, kao i električna energija, a uskoro će se rasprodati i električne centrale. Cena električne energije je viša negoli u Sjedinjenim Državama, a to je uslov za prodaju. Posebno težak udarac predstavlja prodaja čeličane Sartid iz Smedereva. U nju su, 1999. i 2000.godine, korporacije iz Nemačke, Austrije i Holandije investirale više od 250 miliona dolara. Vrednost godišnjeg izvoza iznosila je oko 150 miliona dolara. Međutim, ova nova, srpska, marionetska vlada izjavila je da je ova fabrika bankrotirala i prodala ju je, zajedno sa smederevskom lukom na Dunavu, za samo 21 milion dolara američkom preduzeću US-Steel. Najveća srpska pivara prodata je Belgijancima, a slede i ostale. Druga preduzeća, kao što su šećerane, fabrike prehrambenih proizvoda, fabrike bakra prodaju se za bud zašto, ponekad za samo tri evra, članovima porodica i prijateljima sadašnjih srpskih političkih lidera. Ali ne samo fabrike, već i medija prelaze u inostrane ruke.”

Rudnik Trepča, koji su eksploatisali još stari Grci, Rimljani i Turci, važi za najbogatije nalazište olova i cinka u Evropi. U tom rudniku ima dovoljno zaliha uglja za nekoliko vekova. Direktor Trepče, koji je u novonastaloj situaciji smenjen, izvestio je da je u poslednje tri godine u Trepči proizvedeno više od 150 tona čistog olova, cinka, katmijuma, srebra i zlata. Vrednost ovog rudnog nalazišta procenjuje se na više od pet milijardi dolara.

Pored toga, pomoću satelita je utvrđeno da se u kosovskom tlu, ispod 15 milijardi tona zaliha uglja, krije izuzetno bogato, do sada nedirnuto, nalazište nafte. Američki eksperti za naftu, obučeni u vojne uniforme, izvršili su dalja ispitivnja kosovskog tla i potvrdili da se u njemu zaista nalaze tako neverovatne količine minerala i nafte, da se Kosovo može smatrati balkanskim Kuvajtom.

Bivši švedski premijer i specijalni izaslanik za Kosovo, Karl Bilt, izjavio je u intervjuu za New York Times, sledeće: “Da li ćemo uspeti na Kosovu, u mnogome zavisi od toga šta se u Srbiji dešava. Srbija je velika zemlja na sred Balkana. Ako u toj zemlji ne dođe do promena, biće teško realizovati stvari od značaja u nekom drugom delu Balkana.”

Drugim rečima, ovo znači da se, bez temeljnih neoliberalnih reformi u Srbiji, Balkan ne može preurediti na način koji bi u potpunosti odgovarao zapadnom kapitalu.

Niko Varkefiser, član organizacija Slobodan Milošević Freedom Centre i Komitet za odbranu Slobodana Miloševića, je ubeđen da će se vrlo brzo naći povod da se Srbija izruči Novom svetskom poretku. On tvrdi sledeće: “Pošto je Jugoslavija rasparčana, treba da dođe do raspada Srbije, a to je, uostalom, i bio cilj od samog početka. Zahtevi, postavljeni u Rambujeu su očigledan dokaz. Prva prepreka, koju treba savladati, jeste otcepiti Kosovo od Srbije. Ali se tu neće zaustaviti. Postoje planovi da se izazove u Srbiji građanski rat i tako preuzme potpuna kontrola nad tom zemljom.”

Konačni cilj svetskih vlastodržaca jeste da Jugoslaviju svedu na niz nemoćnih protektorata. Takava politika imaće za posledice sledeće: cene životnih namirnica će znatno porasti, preduzeća će se, pošto odu pod stečaj, rasprodati, a sve ono na čemu se može zaraditi, otkupiće se inostranim kapitalom. Zapadni investitori zahtevaće sprovođenje ekonomskih reformi, zbog kojih će stotine hijada radnika ostati bez posla. Firme iz zemalja NATO-a realizovaće projekte za dalju izgradnju.

Država će izgubiti svaku kontrolu nad cenama. Uvođenje politike slobodnog tržista neće pružati nikakvu zaštitu poljoprivrednicima, ili bilo kojim drugim preduzimačima, od inostranih proizvoda, koji će preplaviti tržište. Takođe će se ukinuti državni doprinos za zdravstvo, javni saobraćaj, prehrambenu industriju i električnu energiju. Rezultat će biti drastičan porast siromaštva među radnicima i seljacima. Zavladaće beda iz koje dugo neće biti izlaza.

SREBRENICA Prećutani izveštaj Karlos Martins Branko Global Research,ca, 20. april 2004 Courtesy Nico Varkevisser Ja sam se nalazio u Bosni kada je Srebrenica pala. Ovaj članak, (pored toga što sadrži moju političku analizu sa kojom se možda neki neće složiti), jeste tačan izveštaj o tome kako ja došlo do toga da Srebrenica padne, ko su žrtve čija su tela do sada pronađena, i zašto mislim da su Srbi želeli da osvoje Srebrenicu i da nateraju bosanske muslimane da je napuste, a ne da ih masakriraju.

Nema mesta sumnji da je najmanje 2.000 muslimana poginulo u borbi protiv srpske vojske koja se odlikovala boljom borbenom spremnošću i boljom komandom. Međutim, važno je odgovoriti na pitanje KADA se to dogodilo? Zaključak mog istraživanja jeste da se to dogodilo pre nego što je Srebrenica pala: naime, muslimani skoro da nisu pružali otpor u leto 1995. godine.

Ja sam u Bosni bio vojni posmatrač UN i zamenik glavnog UNPF-a (United Nations Population Fund); moje informacije zasnivaju se na svedočenjima vojnih posmatrača UN koji su se tada nalazili u Srebrenici, kao i na neobjavljenim izveštajima UN. Ja ne želim da raspravljam o brojkama, jer postoji opravdan razlog da se veruje da se njima, u propagandne svrhe, manipulisalo. Te brojke i slične informacije ne pružaju ozbiljan uvid u jugoslovenski sukob.

Ovaj članak zasniva se na ISTINITIM informacijama i, takođe, sadrži i moju analizu događaja. Nadam se da će on doprineti da se događaji vezani za Srebrenicu razjasne.

Prošlo je dve godine od kako je Srebrenica prešla u srpske ruke. Mnogo je o tome pisano. Ipak, većina izveštaja ne bavi se ozbiljnom analizom, već se ograničava na medijsku interpretaciju događaja.

Rasprava o Srebrenici ne može se ograničiti na genocid i masovne grobnice. Da bi smo razumeli prave uzroke koji su doveli do pada enklave, moramo znati i istorijsku pozadinu koji su do toga doveli.

Predeo oko Srebrenice (kao i u celoj istočnoj Bosni) je izuzetno nepristupačan; strme doline, guste šume i duboke provalije predstavljaju nesavladivu prepreku za borbena vozila i veliku prednost za odbranu.

Ako se uzmu u obzir sredstva kojima su obe zaraćene strane raspolagale, i reljef, onda je bosanska vojska lako mogla da brani enklavu. Međutim, to se nije dogodilo. Pošto su muslimani imali vojnu prednost, veoma je teško objasniti zašto nisu ništa uradili da je i iskoriste; nisu organizovali nikakav sistem odbrane, nisu čak upotrebili ni tešku artiljeriju, iako su imali i te kako dobre razloge da to učine. Činjenica da muslimani u ovom slučaju nisu vojno reagovali je u suprotnosti sa njihovim, dotada izuzetno ofanzivnim, delovanjem: redovno su vršili napade na okolna srpska sela; posledica tih napada je veliki broj žrtava među srpskim stanovništvom.

Ali u trenutku kada je pažnja medija bila usredsređena na Srebrenicu, branjenje enklave vojnim sredstvima, otkrilo bi pravu situaciju u bezbednim zonama, tj. da ne samo da nisu bile demilitarizovane, kao što se tvrdilo, već su bile pune teško naoružanih vojnika. Muslimani su smatrali da je od životne važnosti sačuvati brižljivo stvorenu sliku o njima kao o žrtvama; pružanje vojnog otpora bi dovelo tu sliku u opasnost.

U toku cele operacije, oni,koji su za enkalvu bili odgovorni, očigledno, nikako nisu mogli da se slože. Sa vojne tačke gledišta, vladala je potpuna zbrka. Orić, karizmatični komandant za Srebrenicu, bio je odsutan. Vlada u Sarajevu nije mu odobrila povratak u Srebrenicu.

Njegovi poručnici, inače poznati po svojoj nekompetentnosti, preuzeli su vojnu komandu. Odsustvo Orića i oprečne naredbe njegovih zamenika potpuno su paralizovale odbranu.

Takođe je interesantno i ponašanje političkih lidera. Zlatko Dukić, lokalni predsednik SDP-a, objasnio je u intervjuu sa posmatračima EU, da Srebrenica čini deo poslovne transakcije koja uključuje logističku podršku na putu ka Sarajevu preko Vogošće. On je, takođe, tvrdio da pad enklave predstavlja sastavni deo organizovane kampanje, čiji je cilj da se zapad diskredituje i da se dobije puna podrška islamskih zemalja.

To je i bio razlog zbog koga se Naser Orić nije pridružio svojim trupama. Lokalne pristalice Alije Izetbegovića su takođe podržavale ovu tezu, a među stanovništvom su se širile glasine da je u pitanju bila obična trgovina.

Takođe je čudno i to da drugi korpus muslimanske vojske nije preduzeo ništa da smanji pritisak na enklavu. Bilo je opšte poznato da je srpski

Drinski korpus iscrpljen i da je u stanju da napadne Srebrenicu jedino uz pomoć vojniha jedinica sa drugih područja. Uprkos toj činjenici, Sarajevo nije ni prstom mrdnulo da napadne srpske vojne snage, razdvoji ih i, tako, oslabi. Takav jedan napad smanjio bi pritisak na Srebrenicu.

Važno je obratiti pažnju i na patetičan apel predsednika srebreničke opštine, Osmana Suljića, koji je on uputio 9. jula 1995. godine, zahtevajući od vojnih posmatrača da objave svetu da Srbi koriste hemijsko oružje. Kasnije, ovaj isti gospodin optužio je medije da šire lažne vesti u vezi sa otporom muslimanskih trupa, i zahtevao je da UN te vesti zvanično demantuju. Prema Suljićevim rečima, muslimanske trupe nisu, niti bi ikada upotrebile tešku artiljeriju. Istovremeno, žalio se na nedostatak zaliha u namirnicama i na tešku humanitarnu situaciju.

Međutim, začuđuje činjenica da se posmatračima UN nijednom nije dozvolilo da izvrše kontrolu skladišta hrane. To što su politički lideri uporno insistirali na činjenici da se muslimani nisu branili i na nedovoljnim zalihama u hrani, moglo bi se protumačiti kao deo zvanične političke strategije koja je postajala sve očiglednija.

U leto 1995. opadalo je interesovanje i pritisak javnosti u zapadnim demokratijama u vezi sa ratom u Bosni. Incident, od takvog značaja kao što je to bio slučaj sa Srebrenicom, bi pružio medijima dovoljno materijala za vesti koje bi uzdrmale javnost i uzburkale nove strasti. Na taj način mogle su se jednim udarcem ubiti dve muve: izvršiti dovoljno jak pritisak da se ukine embargo na oružje, i onemogućiti eventualno povlačenje okupacionih snaga iz Bosne. Ovu hipotezu lansirali su vodeći ljudi iz UN, kao što su Akaši i Butros-Butros Gali.

Muslimani su sve vreme gajili nadu da će embargo biti ukinut. To je postao najvažniji cilj sarajevske vlade, u čemu su imali podršku američkog Senata i američkog Kongresa. Međutim, pošto je manje od dve trećine članova glasalo u korist ukidanja embarga, Klinton je stavio veto na ovu odluku. Pad Srebrenice omogućio je da se postigne neophodna dvotrećinska većina i muslimanima je ukinut embargo na oružje.

Bilo je jasno da se ne može izbeći da bezbedne zone, pre ili kasnije, pređu u srpske ruke. Pregovarači (SAD, UN i EZ) su međusobno bili saglasni da su tri muslimanske enklave neodržive, i da bi ih trebalo ustupiti za teritorije u centralnoj Bosni. Madlen Olbrajt je Aliji Izetbegoviću više puta spominjala takvu razmenu, zasnovanu na predlozima Kontakt grupe. Već 1993. godine, čim su se pojavili prvi

problemi u vezi sa Srebrenicom, održani su, da bi se izbegao nepoželjni publicitet, tajni pregovori, na kojima je Karadžić predložio Izetbegoviću da se Srebrenica ustupi za Vogošću zajedno sa stanovništvom. To znači da su zapadne zemlje prihvatale i podržavale etničku podelu.

Istina je i to da su se i Amerikanci i predsednik Izetbegović prećutno složili da je besmisleno insistirati na postojanju tri izolovane bezbedne zone u podeljenoj Bosni. U junu 1995. godine, pre početka vojne akcije u Srebrenici, specijalni pomoćnik predsednika Klintona, Aleksandar Veršbou, izjavio je sledeće: “Amerika bi trebalo da usmeri Bosance da razmišljaju u pravcu veće teritorijalne povezanosti i veće kompaktnosti.”

Drugim rečima, to je značilo da od enklava treba dići ruke. Napad na Srebrenicu, bez podrške Beograda, je jednan od najznačajnijih primera političkog neuspeha srpskog rukovodstva.

U međuvremenu, zapadni mediji su još više otežali situaciju time što su enklave pretvorili u moćne ikone masmedija. CNN je svakodnevno prikazivao satelitske snimke masovnih grobnica, koje bi trebalo da sadrže hiljade leševa. Uprkos mikroskopskoj preciznosti u lokalizovanju ovih grobnica, sigurno je da do danas ništa nije otkriveno što bi potvrdilo te pretpostavke. Pošto je ukinuta zabrana na neograničenu slobodu kretanja, ne možemo, a da se ne pitamo kako to da te grobnice još uvek svetu nisu prikazane.

Da su Srbi unapred planirali genocid, a ne samo napad iz pravca jug – sever, koji je ostavljao mogućnost povlačenja ka severu i zapadu, onda bi opkolili celu enklavu, tako da niko ne može iz nje da pobegne.

Osmatračnice UN neometano su nastavile sa radom i po završetku vojnih dejstava. Sigurno je da masovnih grobnica ima u okolini Srebrenice, kao što ih ima na svim mestima u bivšoj Jugoslaviji na kojima su se vodile borbe; međutim, one ne pružaju dovoljno osnova za takvu kampanju kakva je tada vođena, niti za tako visoke brojke o kojima se na CNN-u govorilo.

Masovne grobnice sadrže ograničen broj obostranih žrtava, koje su posledica žestokih borbi, a ne unapred smišljenog genocida, kao što je to bio slučaj sa srpskim stanovništvom u Krajini, u leto 1995. godine, kada je hrvatska vojska poubijala sve Srbe koje je tamo zatekla. Ali tada su mediji ćutali, iako je hrvatski genocid trajao tri meseca. Cilj operacije u Srebrenici bio je, ne genocid, već etničko cišćenje; u Krajini, naprotiv, iako nije bilo nikakvog oružanog otpora, Hrvatska vojska je jednostavno sravnila sela sa zemljom.

Uprkos činjenici da su bezbedne zone bile neodržive, Sarajevo je insistiralo da na njima politički profitira. Rat je javnosti predočen na takav način da je bilo lako prodati teoriju o genocidu.

Međutim, još važnije od teorije o genocidu i od izolovanja Srba, bilo je uceniti UN: ili će u ovom ratu UN udružiti snage sa sarajevskom vladom (što se konačno i dogodilo), ili će u očima javnosti UN izgubiti svaki kredibilitet, zbog čega bi Bosna dobila podršku sa neke druge strane.

Srebrenica je poslužila kao povod da zapadne zemlje zvanično odustanu od vođenja neutralne politike i započnu vojnu akciju protiv samo jedne zaraćene strane. Tako se zapad ujedinio u svojoj želji da prekine ‘srpska zverstva’. Sarajevo je bilo svesno činjenice da nije u stanju da svojim vojnim kapacitetima pobedi Srbe. Zato je bilo neophodno stvoriti uslove u kojima će, umesto njih, to uraditi međunarodna zajednica. Srebrenica je u tome odigrala najznačajniju ulogu.

Srebrenica je jedan od pokušaja srpskog rukovodstva da se provociraju UN i pokaže njihova nemoć. To je bila ozbiljna strateška greška, koja ih je skupo koštala. Jedino ko je mogao da profitira zbog nemoći UN, bila je vlada u Sarajevu, a ne vlada u Palama. U proleće 1995. godine, postalo je jasno da je za prekid stanja status quo neophodna žestoka intervencija koja će slomiti vojnu moć Srba. Rezultat kratkovidosti srpskog rukovodstva u Bosni bio je da je Srebrenica mogla da posluži kao povod za takvu akciju.

Pošto je enklavi i onako bilo suđeno da padne, onda je bilo poželjno da se to desi na najpovoljniji mogući način, a to se moglo ostvariti samo ako Sarajevo ima političku inicijativu i slobodu kretanja, nešto što se nikada ne bi desilo za pregovaračkim stolom. Namerni pad Srebrenice mogao je izgledati kao užasna makijavelistička nameštaljka, ali je sarajevska vlada time mogla mnogo da dobije, što se pokazalo kao tačno. Srebrenica nije bila igra bez dobitnika. Srbi su odneli vojnu pobedu, ali sa izuzetno negativnim političkim posledicama, a to su bile njihov definitivni poraz.

Na kraju, neophodno je da spomenem i ovo: pošto je postalo očigledno da vojnici UN ne mogu da zadrže svoje položaje na osmatračnicama, oni su se povukli. Međutim, zbog barikada koje su muslimani postavili, nisu mogli da prođu, a i tretirani su, ne kao vojnici koji se povlače sa fronta, već na veoma ponižavajući način .

Muslimani ne samo da su odbili da se brane, već su prisilili druge da to rade za njih. U jednom trenutku, pošto je upravo razgovarao sa muslimanima, komandant holandskog vozila odlučio je da prođe

barikadu. Jedan muslimanski vojnik bacio je ruÄ?nu granatu i smrtno ga ranio. U napadu na Srebrenicu nastradao je jedan vojnik UN. Ubio ga je musliman.

Karlos Martins Branko predaje na Evropskom univerzitetskom institutu, na odseku za druĹĄtvenopolitiÄ?ke nauke u Badli Fizolani, Italija.

SEBRENICA I POLITIKA RATNIH ZLOČINA161 17. juni 2005.

Ovaj prilog sadrži otkrića, koja su rezultat trogodišnjeh istraživanja komisije Srebrenica Research Group i koje je ova komisija iznela na konferenciji za štampu UN, 11. jula 2005.

Deset godina je prošlo od kako se završio rat u Bosni, i to bi trebalo da bude dovljno dug vremenski period da se ceo konflikt stavi u pravu istorijsku perspektivu. Međutim, to još uvek nije slučaj. Američki Kongres predložio je rezoluciju, u kojoj se isključivo govori o zločinima za koje se, posle pada Srebrenice, optužuju Srpske trupe; istovremeno, ta rezolucija zanemaruje mnogo veće vojne operacije, koje su preduzete protiv etničkog srpskog stanovništva, pre i posle Srebrenice, u bezbednim zonama u zapadnoj Slavoniji i Krajini.

Operacija Munja, koja se dogodila mesec dana pre Srebrenice, bila je direktni napad na civilno stanovništvo – muškarce, žene i decu – u zaštićenoj zoni UN; američki predsednik Bil Klinton odobrio je tu akciju. Godžer Koen izvestio je za New York Times: “ U ponedeljak i utorak, u hrvatskim žestokim tenkovskim, artiljerijskim i vazdušnim napadima, poginulo je mnogo Srba dok su pokušavali da pređu preko savskog mosta u Bosnu.”

Engleski izaslanik lord Dejvid Oven izjavio je sledeće: “Posle hrvatske vojne operacije u zapadnoj Slavoniji, Srbi su, u stvari, dobili od Kontakt grupe zeleno svetlo da napadnu Srebrenicu i Žepu.” Prema rezoluciji UN, napad na bezbednu zonu može poslužiti kao povod za intervenciju NATO-a. Međutim, to je bila politika koju su SAD primenjivale 161

Jedan od autora je Džordž Bogdanič, član komisije Srebrenica Research Group, koju vodi Ed Herman, pri univerzitetu the Univesity of Pennsylvania; izdao je zajedno sa Filom Hemondom seriju eseja pod nazivom Degraded Capability: The Media and Kosovo Crisis. Ostale članove ove komisije čine: Džonatan Ruper, novinar za BBC, Džordž Samjueli, bivši saradnik New York Press, Diana Džonston, Majkl Mendel, professor za međunarodno pravo na Jork univerzitetu u Torontu, istraživači Dejvid Peterson iz SAD, Tim Fenton iz Engleske, Dr. Milan Bulajić, professor Vera Vratuša. Bogdaničevi eseji o ratu na Balkanu objavljeni su i u The Chicago Tribune; takođe je bio ko-producent programa Yugoslavia The Avoidable War, zajedno sa Martinom Letmajerom, nemačkim TV reporterom.

selektivno, oglušujući se o zahteve (uključujući i one od strane komandanta UNMPROFOR-a u Sarajevu) da se kazne muslimanski i hrvatski zločini, ali insistirajući na NATO bombardovanju kada bi Srbi odgovorili na provokacije iz ‘bezbednih zona’, koje nikada nisu bile demilitarizovane. General UN, Frensis Brikemont izjavio je 1994. godine, sledeće: “Bosanska vojska iz bezbednih zona napada Srbe, Srbi se svete, uglavnom u liniji fronta, a bosanska vlada optužuje UNPROFOR da ih ne štiti od srpske agresije i zahteva da se izvrše vazdušni napadi na srpske položaje.”

Sve zaraćene strane su odgovorne za teško kršenje ljudskih prava; međutim, muslimani su bili ti koji su uspeli da iz toga izvuku najviše koristi. Kada je bosanski ministar spoljnih poslova, Haris Silajdžić, izjavio na konferenciji za štampu u Sarajevu, da je “70.000 ljudi” poginulo u blizini Bihaća u novembru 1994. godine, njegovi zahtevi da dođe do vazdušnih napada imali su ogromnog odjeka širom sveta.

Kasnije su pripadnici UN rekli reporteru BBC-a, Džonu Simsonu, da je u toj borbi, koja je počela pošto su muslimanske trupe napale visoravan Grabež, koja je bila u srpskim rukama, i tako izazvali protivnapad poginulo manje od hiljadu ljudi.

Video film, koji je nedavno prikazan na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju, i za koji se pretpostavlja da pokazuje kako u Treskavici pripadnici srpskih paramilitarnih grupa ubijaju šest muslimana – smatra se, potpuno nelogično, dokazom da je srpska vojska u Srebrenici ubila 7.000 muslimana.162 Štaviše, autentičnost filma tek treba da se dokaže.

U toku prve tri godine rata, Srebrenica je bila uporište Nasera Orića. On je pokazao Džonu Pomfretu, izveštaču za The Washington Post, i Bilu Šileru, izveštaču za Toronto Star, video trake koje prikazuju kako njegovi vojnici masakriraju stanovništvo okolnih srpskih sela. Šiler je izjavio da je Orić bio “najkrvožedniji ratnik koji je ikada prošao bojnim poljem.” Šiler je bio u januaru 1994, u Orićevoj kući , i evo šta je o tome rekao: “Bilo je hladno zimsko veče, padao je sneg. Sedeo sam u njegovoj sobi i gledao šokantnu video verziju onoga što bi se moglo nazvati: Najveći hitovi Nasera Orića. Videle su se kuće u plamenu, 162

Ne samo da je u pitanju nelogičnost, već je i motiv za prikazivanje ovog, inače veoma sugestivnog filma sumnjiv; naime, Tribunal nije dopustio prikazivanje video filma na kome se vide gomile unakaženih srpskih tela, zapaljena sela i odsecanje glave srpskom vojniku Radetu Rogiću. Tribunal je izjavio da su slike isuviše potresne.

odsečene glave i ljudi koji beže. Orić se sve vreme smejao, diveći se svojoj veštini. “ “iznenadili smo ih,”” rekao je. Sledeće slike prikazivale su ljude poginule od eksplozije. “ “Lansirali smo ih na mesec””, hvalio se. Kada se na filmu pojavio avetinjski, izrešetan grad, Orić je požurio da kaže kako su tamo ubili 114 Srba. Kasnije su slavili – pevali su i plesali.”

Prema rečima komandanta UNPROFOR-a, generala Filipa Moriona, Naser Orić je “radio prema političkim instrukcijama iz Sarajeva.” Ovo je potvrdio i komandant muslimanske vojske Bosne i Hercegovine. Mnogi Srbi iz Srebrenice i obližnjih sela su, zahvaljujući Oriću, ili poubijani, ili su izbegli. Orićeve trupe su 8. maja 1992, izvršile atentat na sudiju Gorana Zekića, predsednika SDS, iz Srebrenice, zbog čega je 1.500 Srba napustilo Srebrenicu. Skoro svakoga dana paljena su okolna srpska sela; među njima su: Bratunac, Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalazje, Fakovići, Orliće, Biljača, Crni Vrh, Milići, Kamenica i Kravica. Masakr u Kravici dogodio se na Badnje veče, uoči pravoslavnog Božića.

Novinarka Džoan Filips je izvestila za londonski South Slav Journal da su, 31. marta 1993, Orićeve trupe ubile najmanje 1.200 i ranile 3.000 Srba. O Srebrenici je rekla sledeće: “Danas više nema Srba u srebreničkoj opštini. Od 9.000 Srba, koliko je tamo živelo, ostalo je manje od 900. Više od 6.000 Srba napustilo je opštinu Bratunac, u kojoj je inače živelo 11.500 Srba. U okolini Srebrenice razoreno je 24 sela.”

Zašto je Ad Hoc Tribunal za bivšu Jugoslaviju, i pored tako detaljnih dokaza kojima su raspolagale UN već 1993, optužio Nasera Orića tek 2002. godine, i to samo za maltretiranje zatvorenika? Sistematsko masakriranje srpskog stanovništva u predelu zapadno od Drine, očigledno se ne smatra “zločinom protiv čovečnosti.” Međutim, Tribunal je (Madlen Olbrajt, koja je u to doba bila ambasador SAD u UN, imenovala je većinu osoblja za taj sud) odmah posle pada Srebrenice, optužio srpske lidere za genocid.

General Sefer Halilović, komandant bosanske vojske potvrdio je na sudu u Hagu, da se u Srebrenici pre napada nalazilo 5.500 vojnika 28. divizije i da je on poslao iz Tuzle pet helikoptera sa municijom u Srebrenicu i Žepu čime je prekršio sporazum o bezbednim zonama. Vlada SAD kršila je embargo na oružje (meru koju je sama donela) tako što je organizovala tajne noćne letove C-130 za Tuzlu, kojima je dopremana vojna oprema za potrebe muslimanske vojske. Halilović je takođe rekao da je srpska vojska osvojila Srebrenicu sa samo 200 vojnika (četnika) i pet tenkova.

Holandski vojni posmatrači su, međutim, izjavili za The New York Times da je mnogo brojnija muslimanska vojska jednostavno dva dana pre napada napustila Srebrenicu, tako da su Srbi,11. juna 1995, ušli u skoro prazan grad. U međuvremenu, žene, deca i starci su izbegli u obližnje Potočare, odakle su im Srbi, u dogovoru sa UN, zagarantovali bezbedan put do Tuzle i to autobusima za koje se pobrinula srpska vojska.

Britanski vojni analitičar, Tim Ripli, piše da su, pre pada Srebrenice, holandski posmatrači “videli kako bosanski vojnici napuštaju Srebrenicu noseći novo, još neupotebljavano, protivtenkovsko oružje.”

Pitanje je zašto se to tako dogodilo? Da li je sarajevska vlada žrtvovala Srebrenicu da bi time izazvala NATO intervenciju u korist muslimana?

Ibran Mustafić, šef vladajuće stranke (SDA) u Srebrenici i njegov protivnik, Hakija Meholić, šef policije, dele to mišljenje. Hakija Meholić je izjavio za Slobodnu Bosnu sledeće: “Izdaja Srebrenice je unapred pripremljena. Nažalost, bosansko predsedništvo i bosanska vojska su u to umešani.”

Izveštaj UN The Fall of Srebrenica, koji je 1999, podneo glavni sekretar UN, Kofi Anan, demantuje da su SAD bile sponsor dogovora po kome je trebalo ustupiti Srebrenicu, kao i druge bezbedne zone, za Vogošću.

Međutim, Karlos Martins Branko tvrdi da je ta razmena, već od 1993, bila glavni cilj američke politike.

Naravno, Alija Izetbegović nije smeo javno o tome da govori da ne bi izgubio podršku onih koji su ga doveli na vlast.

Hakija Meholić je u intervjuu za muslimanske novine Dani govorio o konferenciji u Sarajevu, održanoj septembra 1993, na kojoj je Izetbegović tvrdio da su on i Klinton zajedno razmatrali razne mogućnosti u vezi sa Srebrenicom: “Primio nas je predsednik Izetbegović. Odmah nas je upitao šta mislimo o tome da se Srebrenica trampi za Vogošću. Nastala je tišina, a onda sam ja rekao: ‘ “Gospodine predsedniče, ako je to već gotova stvar, onda nije trebalo da nas ovde pozovete, jer mi moramo da se vratimo, suočimo sa ljudima i lično prihvatimo teret te odluke.”’ Onda je on rekao da mu je Klinton ponudio aprila 1993, da četnici uđu u Srebrenicu, masakriraju 5.000 muslimana, i da će onda doći do vojne intervencije.”

Meholić je to isto izjavio i za jednu holandsku dokumentarnu emisiju.

Izetbegović je, prilikom ispitivanja od strane islednika UN, to demantovao. Istina je da nema načina da se dokaže da je Klinton uputio takav predlog Izetbegoviću, ali ima najmanje osam preživelih svedoka, koji su mogli da potvrde šta je Izetbegović toga dana rekao srebreničkoj delegaciji. A ne bi bilo ni iznenađujuće da Izetbegović, u propagandne svrhe, odobri žrtvovanje sopstvenih građana, ili da preteruje u broju žrtava.

Bernard Kušner, član organizacije Doktori bez granica, piše u svojoj, ne tako davno objavljenoj knjizi, da je Izetbegović priznao, neposredno pred smrt 2003, njemu i američkom izaslaniku Ričardu Holbruku, da je on, Izetbegović, lažno optužio Srbe za postojanje koncentracionih logora: “Postajali su sabirni centri i, ma kako oni strašni bili, to nisu bili istrebljivački logori. To sam tvrdio, jer sam mislio da će to dovesti do bombardovanja (Srba).”

Američki vojni analitičar, poručnik Džon Srej, izjavio je sledeće: “Poređenja sa holokaustom izazivaju snažna osećanja, ali takve slike su samo proizvod bogate mašte, koje potiču od sarajevske vlade, falsifikati jedne ogromne, političke, propagandne mašine… koja uključuje firme za obaveštavanje javnosti, medijske instruktore i simpatizere iz američkog State Departement- a.”

Dva dana pre nego što su Srbi osvojili Srebrenicu, 9. jula 1995, Izetbegović je pozvao Klintona da spreči “terorizam i genocid” u Srebrenici. Henri Vilend, visoki funkcioner u organizaciji UN Human Rights, - čiji je tim pet dana obavljao intervjue među 20.000 izbeglica iz Srebrenice, skupljenih na aeorodromu u Tuzli- izjavio je za londonski The Daily Telegraph sledeće: “Nismo naišli ni na koga koji je svojim očima video zločine.”

Samo tri dana kasnije, Tribunal za ratne zločine u Hagu optužio je srpskog generala Ratka Mladića i srpskog predsednika Radovana Karadžića za genocid, što je vrhovni sudija Tribunala, Antonio Kases, uopšte ne mareći da sačuva privid sudske objektivnosti, nazvao “velikim političkim rezultatom…Optužba znači da ova dva gospodina neće moći da uzmu učešća u pregovorima.” Istoga dana, The Boston Globe izveštava: “Klintonova administracija ne raspolaže dokazima o zločinima (u Srebrenici), ali ne sumnja da je do njih došlo.”

Ričard Holbruk je izjavio za BBC sledeće: “Shvatio sam da je Tribunal dragocen instrument. Iskoristili smo ga da onemogućimo najtraženije kriminalce u Evropi da učestvuju u pregovorima u Dejtonu i iskoristili smo ga da opravdamo sve ono što je usledilo.” To što je usledilo bilo je unapred isplanirano NATO bombardovanje srpskih ciljeva u Vogošći i u blizini Goražda. Nije prošlo ni nedelju dana, a hrvatske snage su, uz američku podršku, započele operaciju Oluja, tako što su iz svih pravaca napale srpsko stanovništvo Krajine i naterale u zbeg 200.000 Srba; sistematski su ubijali sve one, uglavnom starije ljude, koji nisu bili dovoljno sposobni da pobegnu.

Operacija Oluja predstavlja, u svakom pogledu, najveće etničko čišćenje koje se do sada desilo u bivšoj Jugoslaviji. Zatim je hrvatska vojska, kršeći rezolucije UN, ali uz snažnu podršku i pomoć SAD, ušla u Bosnu i zajedno sa muslimanima, izvršila napad na srpske teritorije u zapadnoj Bosni, što je izazvalo da još 100.000 srpskih stanovnika napusti svoje domove. Ričard Holbruk, u sopstvenom izveštaju o ovom periodu To End a War, hvali se činjenicom da je čak lično savetovao udružene hrvatsko-muslimanske snage koje srpske gradove treba da napadnu.

Za razliku od hrvatskog napada na bezbedne zone, Krajinu i zapadnu Slavoniju, srpski napad na Srebrenicu se mogao predvideti kao odgovor na vojne provokacije. Za razliku od hrvatske vojske, srpska vojska je pomogla da se iz Srebrenice bezbedno evakuišu hiljade stanovnika. To ne rade oni koji planiraju genocid.

Vladine organizacije, nezavisne organizavije i mediji su u svojim izveštajima u vezi sa Srebrenicom, pogrešno interpretirali broj žrtava, kao i uslove u kojima su žrtve pale. Vojni i civilni posmatrači UN i nezavisni analitičari demantuju zvanični izveštaj o osvajanju Srebrenice, koji je izložen na Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Među njima su, između ostalih, zamenik komandanta NATO-a Čarls Bojd, koji je bio direktor obaveštajne službe NATO-a; poručnik Džon Strej, kordinator za civilna pitanja UN, Filip Korvin, Karlos Martins Branko, zamenik šefa operativne službe UNPF-a. Korvin, autor knjige Dubious Mandate, izjavio je da je zvanična verzija događaja u Srebrenici: “kampanja za dezinformisanje, koja je zajedno sa telima, sahranila i činjenice.” Pošto ne postoji dokaz za tvrdnju da je u Srebrenici ubijeno 8.000 muslimana, u pitanju je, znači, politička manipulacija činjenicama.

Organizacija Crveni krst nije prihvatila cifru od 8.000 žrtava, koja se, inače, zasnivala na grubom proračunu da su bosanski Srbi zarobili 3.000 muškaraca, a da se 5.000 ljudi vodi kao nestala lica. Dokazano je da je hiljade nestalih lica, u međuvremenu, stiglo u Tuzlu; a neki su poginuli u usputnim oružanim sukobima. Međutim, u nameri da se, pošto poto, Srbi prikažu kao počinioci zločina, a muslimani kao žrtve, poništena je razlika između nestalih lica i poginulih u borbi, te su svi proglašeni za ubijene! Organizacija Crveni krst je prva skrenula pažnju na to da se ova greška mora ispraviti i, u svojim izveštajima, dosledno je govorila o 5000 nestalih lica. Bosanski muslimani su, sa svoje strane, odbijali da prijave imena i broj onih koji su se našli u bezbednosti. Međutim, vlade zapadnih zemalja i dalje ostaju pri broju od 8.000 žrtava. Da je taj broj tačan, onda bi se tragovi tako masovnog zločina morali videti na satelitskim snimcima. Istraživanja terena u, i oko Srebrenice su razočarala. U toku 2001. godine, izbrojano je, zajedno sa srpskim žrtvama, 2.000 tela. Zbog tako nezadovoljavajućeg rezultata, lansirana je pretpostavka da su Srbi sahranili tela na nekom drugom mestu.

Međutim, ovo je vrlo malo verovatno, s obzirom da je srpska vojska bila pod ogromnim pritiskom u julu 1995. U tom periodu, NATO je bombardovao srpske položaje, a muslimani i Hrvati su nadirali ka Banja Luci. Srpska vojska se povlačila, a pritom nije raspolagala ni dovoljnim količinama benzina. Jednostavno, kapaciteti srpske vojske su bili isuviše slabi za jedan takav poduhvat kao što je prekopavanje grobova i premeštanje leševa. Štaviše, tako nešto zapazili bi, ili posmatrači OEBSa, ili lokalno stanovništvo ili bi se to videlo na satelitskim snimcima.

Važno je znati da su Srbi stalno optuživani za pokušaje da zametnu tragove genocida, a da nijedna reč optužbe nije pala na račun bosanskih muslimana, koji su imali sve uslove da neometano sakriju tela i unište dokazni materijal. Takođe su i postojeći spiskovi nestalih lica, veoma neprecizni, jer se dva puta javljaju imena istih lica, kao što se javljaju i imena osoba poginulih pri begstvu od muslimanske vojske još pre jula 1995. Na ovim spiskovima, takođe se nalaze imena ljudi koji su glasali na izborima 1997. godine, kao i onih koji odavno bezbedno žive na nekom drugom mestu pod drugim imenom.

Madlen Olbrajt je, 10. avgusta 1995. godine, pokazala na zatvorenom sastenku Saveta bezbednosti, satelitski snimak na kome se vidi grupa muslimana (?) sakupljena na jednom stadionu sa razrovanim terenom.

Ove fotografije nikada nisu javno objavljene; ali čak i da nije u pitanju montaža, one ne dokazuju da je izvršena egzekucija. I pored toga što

Haški tribunal govori o “organizovanom pokušaju ogromnih razmera” da se leševi sakriju, i uprkos izjavama novinara Dejvida Roda da je zapazio “da Srbi pokušavaju da unište tragove” – niko do sada, ni Madlen Olbrajt, niti bilo ko drugi, nije pokazao nijedan satelitski snimak na kome se mogu videti egzekucija, ili kako se sahranjuju ili odkopavaju tela. Uprkos upozorenja Madlen Olbrajt: “We will be watching”, dokaza o masovnim egzekucijama nije bilo. Mediji uglavnom nisu spominjali ovu činjenicu, jer im je, izgleda, bila nevažna.

Broj stanovnika Srebrenice pre pada enclave, ako pođemo od toga da je egzekutirano 7.000 do 8.000 ljudi, ne podudara se sa brojem posle pada enklave. Bosanska vlada i WHO registovali su broj preživelih: 35.632.

Broj muslimana, koji je “bez znanja porodice uspeo da se spasi”, iznosi oko 3.000, oko 2.000 je izgubilo život u borbi. To znači da je Srebrenica pre napada morala da ima više od 46.000 stanovnika. Međutim, Srebrenica je tada imala oko 40.000 stanovnika. Sudija Haškog tribunala, Patricija Vald, koja je osudila srpskog generala Radislava Krstića za zločine u Srebrenici, napisala je, 2003. godine, za Georgetown Journal of Legal Ethics, članak u vezi sa ovim slučajem, u kome tvrdi da je “Srebrenica, pre napada, bilo selo sa oko 37. 000 stanovnika.” Džonatan Ruper, novinar za BBC, je u vezi sa ovim, izjavio: “Sudija Vald, očigledno nije bila svesna da brojke, koje je sama iznela, pružaju dokaz da je za generala Krstića bilo nemoguće da počini zločine za koje je osuđen.”

U Tuzlu je prebačeno 5.700 tela, koja su skupljana po celoj Bosni.

Međunarodno priznat vojni sudski ekspert, dr.Zoran Stanković, pošto je izvršio naknadno ispitivanje izveštaja koji su podneli petorica eksperata koje je imenovao Tribunal, izvestio je da se njihov rad ne zasniva na standardnoj proceduri, da neki od ekperata nemaju iskustva sa ranama zadobijenim u vojnom sukobu i da su neki delovi izveštaja “u suprotnosti sa opšte prihvaćenim standardima u sudskoj medecini.”

Mnoga tela su bila u takvom stanju da se nije moglo sa sigurnošću utvrditi njihovo poreklo, kao ni uzrok smrti; nije dozvoljeno da eksperti na sudu iznose svoje mišljenje, koje rezultati autopsije ne mogu potvrditi.

Paravojne jedinice i grupa plaćenika pod vođstvom Dražena Erdemovića (koji je uhapšen u Novom Sadu i izručen Hagu 2006.) jesu izvršile egzekuciju. Naime, otkopano je između 200 do 300 tela; oči su bile povezane i to su, kako tvrdi dr. Stanković pouzdani dokazi egzekucije.

“Ubiti na ovaj način je zločin, bez obzira da li se radi o 300 ili 30 ili 3 osobe, ali koristiti lažni broj kao što je 7.000 i tvrditi da je došlo do genocida, ukazuje na to da je Srebrenica još uvek, i posle 10 godina, političko pitanje”, kaže Filip Korvin, koji je bio kordinator za civilna pitanja UN u Bosni u periodu kada je Srebrenica osvojena.

Svi ostali izveštaji o masakru potiču od nekoliko svedoka bliskih Naseru Oriću. Njihova svedočenja su nepouzdana i kontradiktorna: prva verzija je da je hiljade ljudi poubijano u školi, druga verzija je - na obližnjim sportskim terenima.163 Međutim, organizacija Human Rights Watch (HRW), s obzirom da nije bila u stanju da otkrije nikakve tragove takvog zločina, zahtevala je “detaljniju istragu”. Holandski oficir, kapetan Shauten, koji je bio jedini oficir UN u Bratuncu u periodu kada je ovaj zločin trebalo da se dogodi, izjavio je 27.jula, za holandske novine Het Parool, sledeće: “Svako, kao papagaj, ponavlja isto, ali niko ne pruža dokaze. Primećujem da ljudi u Holandiji žele po svaku cenu da dokažu genocid… Ako su Srbi izvršili egzekuciju, onda to đavolski dobro kriju. Dakle, ja u to ništa ne verujem. Sledećeg dana, pošto je Srebrenica pala, 13. jula, stigao sam u Bratunac, u kome sam ostao osam dana. Mogao sam da idem svuda kuda sam želeo. Bila mi je zagarantovana sva moguća saradnja i pomoć; nigde me niko nije zaustavio.”

Suđenje generalu Krstiću, koga je očekivala dugogodišnja kazna zatvorom, pokazalo je da su i Srbi, kao i njihovi protivnici muslimani, sposobni da lažno svedoče da bi podržali zvaničnu verziju o Srebrenici.

U toku ovog suđenja, srpski oficir Momir Nikolić, tvrdio je da je nadgledao izvršenje masakra nad više od hiljadu muslimana u jednom skladištu u Kravici; međutim za vreme unakrsnog ispitivanja, koje je vodio branilac M. Karnavas, Nikolić je priznao da, ne samo da nije izdao takvo naređenje, već da uopšte u Kravici nije ni bio.

Karnavas: “Morali ste nešto da mu (tužiocu) date što on nije imao, zar ne? Želeli ste da ograničite vašu kaznu na najviše 20 godina, to je bio deo nagodbe, zar ne? Quid pro quo?” Nikolić je priznao: “Nisam govorio istinu kada sam to rekao, lagao sam.”

Ključni svedok Tribunala bio je Dražen Erdemović, Hrvat iz Tuzle, koji je tvrdio da se prethodno borio za vojsku Bosne i Hercegovine i hrvatski HVO. Iz mnogih razloga, teško je bilo naći manje pouzdanog svedoka 163

Luiz Brenson, The Sunday Times, i Robert Blok The Independent.

od njega. Erdemović je tvrdio da je njegova grupa, koja je brojala 8 članova, dobila 12 kg zlata, ali nije mogao da se seti od koga. Tribunal je 22. juna , u želji da uzme u obzir njegove izjave na sudu, a da ga ne izloži unakrsnom ispitivanju, odlučio da Erdemoviću ne dozvoli dalje svedočenje zbog lošeg mentalnog stanja u kome se on nlazio. Ipak, u okviru nagodbe sa tužiocima, kasnije te godine, Erdemoviću je dozvoljeno da uzme učešća u farsnom zasedanju suda (procedura Rule 61), u kome su svedoci dali izjave protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića; ova sudska procedura dozvoljava saslušavanje svedoka bez unakrsnog ispitivanja. BBC je ovo nazvao “cirkusom”, međutim, glavni sudija Kases, da bi opravdao optužbe protiv srpskih vođa, je rekao: “Oslanjam se na pritisak javnosti” Erdemović, koji je, kao i Nikolić, priznao da je počinio užasne zločine, kažnjen je na 5 godina zatvora bez obaveze da odleži punu kaznu zato što je “značajno sarađivao sa tužilaštvom”. Niko od tužilaca nije bio zainteresovan da postavi pitanje zašto bi srpska vrhovna komanda poverila takvu misiju jednom mentalno poremećenom Hrvatu, koji se prethodno borio na strani muslimana i Hrvata? Takođe se saznalo da Erdemovićevi saučesnici u zločinu rade kao plaćenici za francusku obaveštajnu službu u Kongu.

Novinar Dzordž Cemjueli je rekao da je Tribunal “vrsta Nirnberga u suprotnom pravcu. Princip - da puko izvršavanje naređenja ne smanjuje ličnu odgovornost – je potpuno postavljen naopačke. Tribunal oslobađa krivice vojnike koji su zaista počinili zločine, jer su oni samo izvršavali naređenja svpjih pretpostavljenih. A koji su dokazi da su oni izvršavali naređenja? Izgleda da se podrazumeva da oni ne bi uradili to što su uradili, da im nije bilo naređeno da to urade.”

Niko nije optužio ni osudio vojnu intervenciju hrvatske vojske u zapadnoj Slavoniji i Krajini, što pokazuje očigledan nesklad u uporednim moralnim standardima. Tribunal nije mogao da povede istragu protiv hrvatskih oficira, jer su SAD podržavale te ratne zločine.

Pentagon je odbio da da satelitske fotografije na uvid. Međutim, Ivo Pukanić u svom članku za hrvatski Nacionalni časopis, kaže: “SAD … su aktivno učestvovale sa hrvatskom vojskom u pripremama operacije Oluja i na kraju je i direktno započele. Bela Kuća i tadasnji predsednik Klinton dali su zeleno svetlo za ovu operaciju, preko Ričarda C. Herika, tadašnjeg vojnog atašea u Zagrebu.”

Ako američka rezolucija o Srebrenici bude prihvaćena u svojoj sadašnjoj formi u kojoj se ne spominju hrvatski i muslimanski zločini, onda to znači da period kontrole još uvek traje.

KONFERENCIJA U BRATISLAVI (2000.)

Američko ministarstvo spoljnih poslova i američki Enterprise Institute (AEI)

NATO ispravlja strateške greške generala Ajzenhauera Rajner Rup 1. “Organizatori ove konferencije (Američko ministarstvo spoljnih poslova i američki Enterprise Institute) zahtevaju od svojih saveznika da što hitnije priznaju nezavisnu državu Kosovo.”

Komentar: Ovaj zahtev SAD pokazuje da Helsinški sporazum u vezi sa OEBS-om, za SAD nema nikakvu vrednost, iako su SAD, kao i sve evropske države potpisnici tog sporazuma. Najbitniju tačku tog sporazuma čini odluka svih zemalja – potpisnica da se državne granice evropskih zemalja ne smeju nasilno menjati. Dakle, američki zahtev da se pod hitno prizna nezavisnost Kosova, ne znači ništa drugo do vraćanje u ona varvarska vremena u kojima je prolivanje krvi uvek pratilo menjanje državnih granica u Evropi. Priznavanje nezavisnosti Kosova poništilo bi suštinu Helsinškog sporazuma; postojanje OEBS-a bi izgubilo svaki smisao, što bi imalo dalekosežne i opasne posledice po celu Evropu. S obzirom da na starom kontinentu nisu rešena mnoga pitanja u vezi sa državnim granicama i nacionalnim manjinama, takav jedan korak bi otvorio Pandorinu kutiju. To je glavni razlog zbog koga je većina evropskih članica NATO-a izuzetno skeptična u pogledu tog američkog zahteva. Međutim, kao što se vidi pod tačkom 2 u pismu Vilija Vimera, Amerikanci pokušavaju, koristeći lukavi pravni trik, da istovremeno ostvare svoju želju i da izbegnu prigovore evropskih saveznika: 2. “Organizatori su izjavili da Savezna Republika Jugoslavija nije obuhvaćena nijednim pravnim sporazumom, a posebno ne Helsinškom sporazumom.”

Komentar: Primenom ovog pravnog trika, problem bi se za Vašington rešio. Na ovaj način bi Kosovo, uz saglasnost NATO-a, dobilo nezavisnost, a pritom se ne bi prekršila pravila OEBS-a. Naime, ako Jugoslavija nije obuhvaćena Helsinškim sporazumom, onda se sporazum na nju i ne odnosi. To što je Jugoslavija jedna od potpisnica sporazuma, jednostavno se zanemaruje. Sjedinjene Države, kao jedina preostala velesila, mogu da odluče koja je zemlja obuhvaćena sporazumom, a koja

nije; drugim rečima – koje se granice nasilno mogu menjati, a koje ne.

Ovo je još jedan primer sa kakvom lakoćom se Sjedinjene Države oglušuju o međunarodne sporazume ako im oni prestavljaju smetnju u ostvarivanju njihovih ciljeva.

3. “Evropski pravni poredak predstavlja smetnju pri realizaciji planova NATO-a. Američki pravni poredak, za razliku od evropskog, je u ovom slučaju i na evroprkom tlu delotvorniji.

Komentar: Ovakvom izjavom Vašington jasno daje do znanja da su američki ciljevi uspostavljenje vlasti i kontrole nad celim svetom. SAD teže stvaranju Nove Imperije ili Novog carstva u kome će važiti američki sistem vrednosti.

4. “Cilj rata protiv Savezne Republike Jugoslavije bio je da se pogrešna odluka, koju je general Ajzenhauer doneo u Drugom svetskom ratu, ispravi. Moralo je doći do stacioniranja američke vojske i na tom području.

Komentar: Istorijsko istraživanje navodi na zaključak da je do ove greške došlo na savezničkoj konferenciji održanoj 1944. godine, u Teheranu. Na njoj su saveznici odlučili da više ne podržavaju legendarnog generala kraljevske vojske Dražu Mihailovića, već komunističkog vođu Tita, koji je posle rata odredio državno uređenje Jugoslavije. Ovde se sada ne može govoriti o svim detaljima u vezi sa propagandnom kampanjom, koju je realizovao engleski dupli špijun Džejms Klagmen (on je radio i za Moskvu), i čili je cilj bio da britanska vlada na konferenciji u Teheranu odustane od Draže Mihailovića i, umesto njega, podrži Tita, za koga se zalagala Moskva. O Mihailoviću se, u svakom slučaju može reći da ne samo da je bio veliki (gerilski) strateg, već i jedan od prvih Srba koji su se intezivno borili protiv nacista u okupiranoj Evropi. Bio je u tome veoma uspešan – Nemci su pretrpeli nekoliko teških poraza na Balkanu. Kada je Romel došao do ElAlamaina, saveznički vrhovni komandanti: general Ajzenhauer, general Auhinlek, komandant vazduhoplovstva Teder, admiral Harvud i general De Gol čestitali su Draži Mihailoviću i zahvalili mu na pomoći. Uprkos svemu, okrenuli su mu leđa. Tome je mnogo doprinela i ruska tajna služba, koja je raširila glasine da Mihailović sarađuje sa Nemcima. Tako je Moskva zadobila kontrolu nad Jugoslavijom i celim Balkanom. A kada je socijalizam propao u zemljama Istočnog bloka, i pošto se raspao Sovjetski Savez, i dalje je, u početku u celoj Jugoslaviji, a zatim u Srbiji pod rukovodstvom Miloševića, bio socijalizam. Zahvaljujući strateškom i ekonomskom značaju relativno industrijski snažno razvijene Srbije, Jugoslavija je zadržala socijalistički poredak, a to je Amerikancima i

Zapadu pretstavljalo prepreku da uspostave novi, neoliberalni poredak na Balkanu. Ovakva situacija bila je, u stvari, posledica Ajzenhaurove strateške greške, koju je on napravio u kritičnom trenutku u istoriji Balkana, tako što je ukinuo podršku generalu Mihailoviću. Tu grešku su imali na umu američki predstavnici na konferenciji u Bratislavi. Ta istorijska greška ispravljena je napadom NATO-a na suverenu Jugosalviju, kao i stacioniranjem američke vojske na Balkanu.

5. “To, što su evropski saveznici bili spremni da uzmu učešća u napadu na Jugoslaviju, je direktna posledica dileme koja je nastala posle potpisivanja Novog strateškog koncepta u aprilu 1999. godine.”

Komentar: Državnici zemalja NATO-a su, 28. aprila 1999. godine, na svečanom samitu organizovanom povodom pedesetogodišnjice postojanja saveza, potpisali Novi strateški concept NATO-a. Po njemu, pored teritorijalnih granica zemalja-članica, ‘novi’ NATO ‘brani’ i nejasno definisane, raznorazne interese u okviru bezbednosti, u koje spada i pristup sirovinama. Ovi ‘interesi’ brane se ofanzivno na evropsko-atlanskom području. To područje prostire se od Kaspijskog mora, preko Persijskog zaliva do severne Afrike i Atlanskog okeana.

NATO zadržava pravo da, kao u slučaju Kosova, proširi svoj mandat i izvrši ‘humanitarnu intervenciju’ da bi sebi obezbedio nimalo humanitarni pristup sirovinama (član 24). Stavivši svoj potpis na ovaj concept, nemački kancelar je ponovo oživeo stare nemačke, imperijalističke težnje.

6. “Iako se za javnost neprekidno tvrdilo da se u slučaju rata, koji je NATO vodio protiv Jugoslavije, radi o izuzetnom slučaju, napravljen je presedan na koji će NATO u budućnosti, uvek moći da se pozove.”

Komentar: Izjave Bündnis 90/Die Grünen (Zelenih) i SPD-a da napad na Jugoslaviju predstavlja ‘izuzetak’, svedoče o tome koliko malo osećanja za stvarnost ove partije poseduju; niti su te izjave u skladu sa političkom realnošću NATO-a i evropskih trupa za intervenciju, koji polaze od toga da će uslediti još mnoge ‘izuzetne situacije’, za koje se oni vojno i pripremaju.

7. “Sledi proširivanje NATO-a, i ono je usmereno ka uspostavljanju iste prostorne situacije između Istočnog mora i Anatolije kao u doba kada je Rimsko carstvo bilo na vrhuncu svoje moći.

Bez komentara

8. “Zato Poljska treba sa svih strana da bude okružena demokratskim državama, Rumunija i Bugarska treba da obezbeđuju kopneni put ka Turskoj, a Srbiju (uz pomoć američke vojske) treba držati u izolaciji.

Komentar: Pošto su, u međuvremenu, SAD uspele, uz mnogo para, da postave prozapadnjačku vladu u Beogradu, drugi deo iz tačke 8 više na važi.

9. “Veoma je važno da se, severno od Poljske, preko Severnog mora, kontroliše pristup Petrogradu.”

Komentar: Očigledno, Amerikancima teško polazi za rukom da se oslobode neprijateljskog stava prema Rusima. Treba ponovo obuzdati Rusiju, koja pod vođstvom Putina, sa puno energije štiti svoje interese.

10. “U svakom procesu, pravo na samoopredeljenje treba da ima prednost nad svim ostalim pravilima i odrednicama narodnog zakona.”

Komentar: Skoro svaka zemlja se na ovaj način može uništiti, jer, u stvari, svuda ima nacionalnih manjina ili grupa, koje se tako predstavljaju. Kada Zapad takvoj manjini dodeli pravo na ‘samoopredeljenje’, on istovremeno snabdeva sebe prividno pravnim instrumentom da napadne onu zemlju za koju Zapad sam sebi u datom trenutku da odobrenje.

11. “Ovaj zaključak niko nije pokušao da demantuje, uprkos činjenici da je NATO napadom na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio pravila međunarodnog prava i pregazio međunarodne pravne dogovore.”

Komentar: Ova tačka se očigledno odnosi na učesnike konferencije i lični stav Vilija Vimera, koji je bio protiv NATO intervencije.

Amerikanci njegovu kritiku nisu osporili, ali nisu na nju ni reagovali.

SAD su time jasno pokazale da one, kao super sila, ne mare za međunarodne dogovore. Na kraju svog pisma kancelaru Šrederu, Vili Vimer daje svoju viziju odluka donesenih na konferenciji u Bratislavi: “Izgleda da se američka strana na globalnom nivou i radi ostvarivanja sopstvenih ciljeva svesno oglušuje o međunarodni pravni poredak, koji je brižljivo stvaran posle Drugog svetskog rata. Sila je jača od prava.

Kada se međunarodno pravo ispreči na putu, ono se, jednostavno, gurne u stranu. Kada se Savez naroda našao u sličnoj situaciji, ubrzo je došlo do Drugog svetskog rata. Stav da postoje samo sopstveni interesi, ne može se nikako drukčije definisati osim kao totalitaran.

BIBLIOGRAFIJA Albrecht, Ulrich, & Schäfer, Paul: Kosovo Krieg, Köln 1999.

Aretz, Emil: Hexeneinmaleins einer Lüge, Pahl 1970.

Black, Edwin: IBM en de Holocaust – Het strategische verbond tussen nazi-Duitsland en de machtigste onderneming van Amerika, Utrecht 2000.

Brzezinski, Zbigniew: Die einzige Weltmacht, Frankfurt am Main 1999.

Bundestagsprotokoll van 13 november 1998.

Chomsky, Noam: The New Military Humanism - Lessons from Kosovo, Maine, 1999.

Collon, Michel: Poker menteur - Les grandes puissances, la Yougoslavie et les prochaines guerres, Brussel 1998.

Collon, Michel: Bluf Poker - De grootmachten, Joegoslavië en de komende oorlogen, Berchem 2000.

Clinton, Bill & Gore, Al: Weil es um die Menschen geht, Econ Taschenbuchverlag 1993.

Chossudovsky, Michel: Wie die UÇK erschaffen wurde - KosovoBefreiungskämpfer vom organisierten Verbrechen finanziert, gedocumenteerd in Emperors-Clothes.

Chossudovsky, Michel: The Globalization of Poverty, Common Courage Press 2001.

Chossudovsky, Michel: Washington Finances Ethnic Warfare in the Balkans, april 2001.

Flinner, Gerald: Bomben für eine neue Weltordnung in Neue Hanauer Zeitung, Nr. 106 van 4 april 1999.

Flounders, Sara: Bosnia Tragedy, New York 1995.

Flounders, Sara: De Tragedy van Bosnië – De onbekende rol van de regering van de Verenigde Staten en het Pentagon, Amsterdam 1999.

Gallios, P.M.: Le song du pétrol – Bosnie Essai de Géopolitique, Lausanne 1996.

Geiss, Imanuel & Intemann, Gabrielle: Der Jugoslawienkrieg,Frankfurt 2002.

Gervai, Sean: Waarom is de NATO in Joegoslavië, Amsterdam 1999.

Göbel, Rüdiger: Ist die Milošević-Auslieferung ein Sieg für das Völkerrecht? in Junge Welt van 30 juni 2001.

Goldmann, Nahum: Der Geist des Militarismus, Stuttgart-Berlin 1915.

Griffin, Des: Wer regiert die Welt, Düsseldorf 1996.

Gurewitz, Abraham: Antisemitismus, Rassenhetze und Rassenvergottung (1966) Johnstone, Diana: Making the Crime Fit the Punishment, in Masters of the Universe? - NATO’s Humanitarian Crusade, London, 1999.

Johnstone, Diana: Der Westen braucht Leichen - Die humanitäre Katastrophe als neuer Hebel der NATO, (o.A.) 30 maart 1999.

Johnstone, Diana: Kollektive Schuld und kollektive Unschuld, gedocumenteerd in Emperors-Clothes.

Kanzleiter, Boris: Sturmreif geschossen, in AK-Analyse & Kritik, Nr. 452 van 6 juli 2001.

Loquai, Heinz: Der Kosovo-Konflikt - Wege in einen vermeidbaren Krieg, Baden-Baden 2000.

Opperskalski, Michael: De CIA moorden in de Derde Wereld, Weesp 1989.

Owen, David: Balkan Odyssey, London 1996.

Pirker, Werner: Heute Serbien, morgen Rußland, in Junge Welt van 5 juni 1999.

Pirker, Werner: Stunde der Lumpen - UÇK-Terror in Mazedonien unter Feuerschutz der NATO, in Junge Welt van 9 juli 2001.

Rozoff, Rick & Israel, Jared: Westliche Medien dämonisieren Mazedonien, in Junge Welt van 27 juli 2001.

Rupp, Rainer: {PRIVATE}Es steht viel auf dem Spiel, in Junge Welt van 3 september 1999.

Solschenizyn, Alexander: Zweihundert Jahre gemeinsam (1775 bis 1995), Moskau 2001.

Thomas, Robert: Serbia under Milošević - Politics in the 1990s, London, 1999.

Walker, Tom & Laverty, Aiden: CIA Aided Kosovo Guerrilla Army, in Sunday Times van 27 maart 2000.

SPECIAL PUBLICATIONS Die Zerstörung Jugoslawiens – Slobodan Milošević antwortet seinen Anklägern, Frankfurt am Main 2006.

Die Weltbank: Bericht über die Entwicklung der Weltwirtschaft 1991.

Informationen zur Sicherheitspolitik, april 1999.

NATO after enlargement, 1999.

NATO-oorlog was opzettelijk, in Targets van august 2000.

US-State Department van 21 december 1998.

RADIO & TELEVISION BBC News, CNN, Deutsche Welle am 16. Januar 1999, Dokumentation Es begann mit einer Lüge von Jo Angerer und Mathias Werth, ARDSendung vom 8. Februar 2001, Magazinsendung Nova, Meet the Press, The News Hour With Jim Lehrer, Washington D.C., 23. April 1999, ZDF-Sendung: Chronik eines angekündigten Krieges vom 21.

September 1999.

NEWSPAPERS Agence France Press (AFP), AK-Analyse & Kritik, Albania Times, Beijing Information, Berliner Zeitung, Blätter für deutsche und internationale Politik, Christian Science Monitor, De Anti Fascist, Daily Telegraph, Danas, Der Spiegel, De Standaard, Die Zeit, EfeNet, El Mundo, El País, El Periódico, EuroNoticias, Europa Press, Forbes, Frankfurter Allgemeine Zeitung, Hamburger Abendblatt, L’Humanité, Illustrated Sunday Herald, Il Manifesto, International Herald Tribune, Inter Press Service, Junge Welt, Katholiek Nederlands Persbureau, Kosova Daily Report, Kosova Press, La Vanguardia, Le Figaro, Le Progrès, Le Soir, Libération, London Independent, Neue Hanauer Zeitung, New American Magazine, New York Times, New Yorker Workers World Newspaper, Nova Makedonija, Phönix, Prensa Yugoslava independiente, Reuters, Sole 24 Ore, Star Tribune, Stern, Sunday Times, Tagesspiegel, Tageszeitung, Tanjug, Targets, Telegraaf, Telepolis, The European, The Nation, The Guardian, The Philadelphia Inquirer, The Times, Time, Toronto Star, United States Information Service Kosovo Coverage, Volkskrant, Washington Post, Wiener Zeitung, Zeitung für Deutschland, Zeri Digest.