СРЂАН РАДУЛОВИЋ - Судбина Крајине

1

Срђан Радуловић Судбина Крајине друго неизмењено (репринт) издање

2

3

Судбина Крајине

Срђан Радуловић

Судбина Крајине

Друго неизмењено (репринт) издање 2015. Српско културно друштво „Зора“ Книн – Београд (поводом 20 година од егзодуса Срба из Крајине, август 1995)

Прво издање

1996.

4

Судбина Крајине

Библиотека ИЖИЦА

5

Различити наслови

Садржај

Уредници Данко Перић Давор Лукач

Решење насловне стране Раде Марковић

Предговор ........................................................................................................... 7 Штитови и мачеви српства ............................................................................... 11 Диобе по Милошевићу .................................................................................... 25 Рат крајинских Срба за ЈНА ............................................................................. 33 Венсавнојизација Крајине ............................................................................... 41 Пад из братског загрљаја ................................................................................. 53 Понтонски мост (све)српског уједињења ...................................................... 61 Избори, док Мартић не побједи ..................................................................... 69 Микелићева економска реинтеграција .......................................................... 77 План ,,З-4“ нула ................................................................................................ 83 Жртвовање западне Славоније ....................................................................... 87 Книн у Србији .................................................................................................. 95 Крај Крајине ................................................................................................... 105 Умјесто закључка, или по(р)ука приче о Голубу Бабићу ............................ 107 Прилози .......................................................................................................... 109 Разговор Туђман-Рашковић ........................................................................... 111 Одлука о формирању Заједнице општина сјеверне Далмације и Лике ............................................................................ 121 Декларација о суверености и аутономији српског народа .......................... 123 Одлука о провођењу референдума о аутономији и гласачки листић ........................................................................................... 125 Извјештај који је српски полицајац из Дрниша послао штабу за одбрану Книна 21.8.1990. о плану напада на Книн ...................... 127 Летак којим су хрватске власти почетком септембра 1990. године упозоравале крајинске Србе да врате оружје узето из станица милиције ............................................................................. 129

6

7

Судбина Крајине

Резолуција о раздруживању Републике Хрватске и САО Крајине ................................................................................................ 131 Одлука о присаједињењу САО Крајине Републици Србији ....................... 133 Одлука Скупштине САО Крајине од 30.4.1991. о расписивању референдума „за присаједињење САО Крајине Републици Србији“ ................................................................ 135 Уставни положај Крајине концепт од августа 1991. године ........................ 137 Одлука о проглашењу Устава РСК, чиме је проглашена и Република Српска Крајина ......................................................................... 139 СТАТУТ Српске Аутономне Области Крајине ........................................... 140 УСТАВ Републике Српске Крајине ............................................................. 141 План разбијања Југославије ......................................................................... 143 Венсов план ................................................................................................... 146 Декларација о садашњим и будућим циљевима РСК ................................. 151 Приједорска декларација о уједињењу РСК и РС.......................................... 154 Крајински новац из периода хиперинфлације (1993) .................................. 156 Споразум о прекиду ватре између РХ и РСК ................................................ 158 Упутство директора Савезне управе царина Михаља Кертеса о контроли провођења Одлуке Савезне владе о економској блокади РС ......................................... 160 Положај РСК и опције свесрпског уједињења ............................................ 162 План „З-4“ ...................................................................................................... 166 Порука предсједника Свјетске српске заједнице др Мише Милошевића упућена Милану Бабићу ......................................... 182 Одлука о приступању реализацији уједињења РСК и РС и о формирању међурепубличке комисије ......................................................... 183 Предлог уставног закона о привременом уставном уређењу Уједињене Републике Српске ........................................................ 185 Споразум између Републике Хрватске и Сремско-барањске области ........................................................................ 188 Поговор (Цвијетин Миливојевић) .................................................................. 191

Предговор

Ова књига је, надам се, један од камичака будућег

мозаика, којим ће бити „осликана“ прича о једном од најтрагичнијих раздобља у историји Срба у Далмацији и Лици, на Кордуну и Банији, и у Славонији. Слични мозаици већ приповједају вјековну причу о опстајању Срба на овим просторима и о њиховој борби за вјерски и национални идентитет. Нажалост, многи су остали недоречени, и можда је то разлог, што су они потоњи грађени истим почетним камичцима и што Срби на Балкану још увијек немају визију јединственог националног призора. Срби западно од Уне, у Славонији и, највјероватније, на десној обали Дунава, више неће имати шансу да допуне ову (политичку) празнину свесрпског мозаика. Зато је и важно, иако то није ни најмања утјеха, да ова прича о њиховим надањима и страдањима буде испричана до краја. Опредјељујући се за методолошки образац којим бих, макар, начео тему, одлучио сам се за хронолошки приступ. Наравно, сви детаљи нису прецизно описани. Руководећи се критеријумом аутентичности, предност сам дао оним догађајима којима сам присуствовао, користећи властите новинарске текстове, али и необјављене записе из новинарског нотеса и дијелове „повјерљивих“ разговора са кључним људима у врху крајинске власти. „Доградњу“ текста представљају, најчешће међусобно условљени, ставови креатора политике у Хрватској, Србији и међународној заједници, док је документарни додатак не само у функцији основног текста него и намјере да се истовременим објављивањем употпуни хронолошки ток приче о судбини Крајине. Иако је ријеч о хроници једног раздобља (1989-1995), дакле, тематски и методолошки ограниченом приступу, и у таквим случајевима се уобичава објављивање уводног поглавља са ретроспективом капиталних обиљежја претходног периода. Међутим, већ је исписано мноштво чланака, студија и књига о тој теми, а што је најважније, то је учињено из пера много компетентнијих људи. Оно што је битно да се каже овом приликом може да буде само

8

Судбина Крајине

кратко подсјећање на неке релевантне чињенице с политичким, демографским, економским или културним предзнаком. Траг вјековног жилишта Срба на овим просторима остао је у темељима духовних православних светилишта и у предањима преношеним с кољена на кољено, као што је народна пјесма „Граничарска“, чији стихови гласе: Мили боже, има ли јунака, Та јунака, а над граничара? Сва му срећа милост је царева! А имање то голо камење, Двори су му ниска колибица, Сва светшња дрвена црквица, Крсна слава просена је слама, Сав завичај гробови зелени, Давор’ сине, више с’ заслужио! Давор (,,жалостан“) Крајишник тако је себе назвао, као да је слутио времена која долазе, времена све жалоснија, како је политика постајала убојитије „оружје“. И у земане босанско-херцеговачког устанка (1875-1878) када су западни Срби призивали „матицу Србију“, и 1939. године када су, након последње прекомпозиције бановина у првој бившој Југославији тежили примицању матици захтјевима за припајање Врбаској бановини, чији је центар био Бањалука, и 1990/91. када је официјелна власт у Србији прокламовала гесло сви Срби у једној држави. Епилог је познат. Устаници су били напуштени и препуштени тадашњим рецептолозима у Европи, чији је завршни чин био Берлински конгрес 1878. године. Срби у Бановини Хрватској, упркос залагању за суживот и тврдњама из редова тада најутицајније странке међу Србима Самосталне демократске странке, да се „Срби у Бановини Хрватској не требају сматрати угроженим”, доживјели су у Независној Држави Хрватској највећи геноцид. У педесетогодишњој комунистнчкој паузи, до крвавог хрватског пира током 1995. године, српски комунистички кадрови у Хрватској су били „политички комуналци”. Њима је била намјењена улога „чистача“, коју су одиграли, не само 1950. године, када је политички елиминисана српска тројка у врху тадашње хрватске власти због противљења економској и националној политици КПХ (Душан Бркић, Раде Жигић и Ћаница Опачић), него и у обрачуну са носиоцима хрватског „масовног покрета“ почетком седамдесетих година. Тада је због националне симетрије, након забране „Матице Хрватске“, политичким притисцима угушена активност ,,Просвјете“, јединог српског културног друштва. Од тада, до новембра 1990. године, када је и званично основано Српско

Предговор

9

културно друштво „Зора“, Срби у Хрватској нису имали ниједну своју националну институцију. Били су и предмет статистичких манипулација, које су долазиле до изражаја у пописима становништва. Тако се и могло десити да се њихов број од пописа из 1981. године (531.500) до пописа из 1991. године, извршеним под надзором нове хрватске власти, попне за само 0,6 одсто, односно на 580.700 или на 12,2 процента од укупног броја становника Хрватске, а да истовремено „нестане” више од 300 хиљада оних, који су се 1981. године изјаснили као „Југословени“ (највише „Југословена“ било је у општинама с већинским српским становништвом). Истовремено, у општинама с већинским српским становништвом (13 општина САО Крајине) национални доходак по глави становника био је дупло мањи од просјечног у Хрватској. Наравно, ово су неки, овлаш поменути подаци који указују на прилике и положај западних Срба уочи преломних догађаја на тлу бивше (друге) Југославије. Питање статуса српског народа у Хрватској, на прелазу из моноидеолошке у мононационалну државу постаће пресудно за глобалне српско-хрватске односе у првој фази политичке и ратне кризе на тлу бивше Југославије. У овом контексту од терета одговорности не може, а с обзиром на „матичну“ обавезу, нити смије бити амнестирана власт (и опозиција) у Србији. Срби у Хрватској добили су улогу политичког лакмуса, при чему је Загреб, за разлику од Београда, одржао политички и национални консензус, док се међународна заједница интересно сврстала утичући на расплет догађаја. У западној Крајини и западној Славонији крајем 1995. године било је мање од 10 хиљада Срба, у Сремско-барањској области нешто више од 150 хиљада, од којих је трећина изгнаних Срба са ширег подручја западне Славоније (крајем 1991. и почетком маја 1995), док је на подручју Хрватске, без територије бивше РСК, према подацима хрватских невладиних организација било око 100 хиљада Срба. „Сав завичај гробови зелени!“ Могу ли остати необиљежени и заборављени? Док су се множиле странице рукописа, ово питање (ми) се непрекидно понављало и сучељавало са причама и свједочанствима о искуствима у свесрпском „ујединитељском“ егзодусу крајинских Срба. Обескућени, обогаљени, изневјерени... Остала су им само сјећања, која се таложе и глођу суморну свакодневицу изгнанства ,,међ’ својима“. Умни духовници поручују да се опростити може, али заборавити не смије. Надам се да су и редови ове хронике допринос незабораву, а посвећујем их онима који су вођени честитим и искреним намјерама остали у „гробовима зеленим“. Београд, јануар 1996. Аутор

10

11

Судбина Крајине

Штитови и мачеви српства

П

рво „догађање народа у Хрватској“ био је митинг солидарности са Србима на Космету. Збило се то 27. фебруара 1989. године у Книну. Најпре су на улицу изашли радници највећег книнског колектива ТВИК-а (фабрика вијака), обучени у плаве радничке мантиле, носили су југословенску и партијску заставу и слику Јосипа Броза. Убрзо су им се прикључили радници осталих предузећа и грађани, па се у центру града, на Тргу братства и јединства, окупило неколико хиљада људи. Клицало се Слободану Милошевићу и Стипи Шувару, братству и јединству, Југославији, Рахману Морини и поштеним Албанцима... Непосредан повод одржавању митинга били су одлука Савеза синдиката Хрватске да се отвори жиро-рачун за помоћ албанским штрајкачима у руднику „Стари трг“ и подршка коју су штрајкачи добили од руководства Словеније на скупу у Цанкарјевом дому. Тадашње политичке организације са социјалистичким предзнаком нису хтјеле да прихвате организацију и вођење митинга, па је група митингаша формирала Одбор за руковођење митингом, који је од радничког протеста и залагања за братство и јединство прерастао у национални протестни скуп актуелизовањем питања положаја Срба у Хрватској. Такав тон митингу дали су говорници Јован Опачић, тада члан Општинске конференције СК, и Симо Дубајић, бивши партизански командант, касније „отпадник“ и националиста, једна од најконтроверзнијих личности Книнске крајине у овоме добу. Затражене су и оставке руководстава книнских политичких организација и синдиката. Хрватски медији су кнински митинг одмах назвали „извозом антибирократске револуције“, алудирајући на митингашке кадровске промјене у Србији, а загребачка телевизија је у извјештајима из Книна у први план истицала клицање Милошевићу и пјевање старих српских пјесама. Политички врх Хрватске дао је подршку книнском политичком руководству и убрзо се

12

Судбина Крајине

„ехо“ митинга свео на расправе да ли је био „увезен, како би се дестабилизовала Хрватска и скренула пажња с косовског питања“, или је оио „спонтан и испровоциран односом Словеније и Хрватске према догађајима на Косову“. Книнска политичка номенклатура извршила је анализу митинга, а неки детаљи из тог документа илуструју тадашњу политичку свијест организоване ,,авангарде“: „Пјевало се 18 пута 10 пјесама и то: о Југославији и Титу осам пута, партизанске једном, локалне једном и старе српске, претежно о Косову, шест пута. Увредљивих и националистичких пјесама није било. Штета је што нема далматинских партизанских пјесама.” „Опачић на почетку позива потомке славних косовских јунака да дигну глас за Косово. Говори о изгубљеној слободи у миру, коминтерновској завјери против српског народа, те бављењу СКЈ српским хегемонизмом. Ставови су очигледно преписани из познатог Меморандума и из излагања појединих националиста из Француске 7... Погрешно и штетно. Ово се могло исправити да је неко паметан реплицирао.“ „Д. Л. кличе Слободану Милошевићу. Морало се рећи да клицање Милошевићу у овој средини мора да доведе до захлађења односа и до подвајања људи.“ Ниједан од прозваних политичких функционера у Книну није дао оставку, иако је било најава и обећања, али се испоставило да је и то само био покушај смиривања атмосфере и добијање на времену. Убрзо је и Одбор за руковођење митингом донио одлуку да прекине с активностима, а у посљедњем саопштењу, 2. марта, ни његови чланови нису одолили позивању на социјалистичке тековине: „Југословенска оријентација потврдила се и кроз спонтано формиран Одбор, јер су његови чланови по националном саставу: Срби, Хрвати, Црногорци, Југословени и други“, писало је у саопштењу, у коме није изостала ни „осуда и ограда појединачних неприхватљивих иступања, која су маргинална“. Успут буди речено, Хрвате је у Одбору ,,заступао“ Крешимир Живковић, кнински димњачар, кога је у споменутом протесту више занимало пиће него политика. Али, кључни људи у Одбору, који су окарактерисани као „националистичке снаге“, вјеровали су да ће њихова активност добити на „тежини“ ако се истакне вишенационални састав Одбора. Годину дана касније, 1990, у знатно измјењеним политичким и међунационалним приликама у Југославији и Хрватској (формирање националних странака), у Книну је 2. фебруара организован јавни „Збор радних људи и грађана“. Радници су опет „спонтано” изашли на улице, само што је тада приступ микрофону био строго контролисан. Организатори су као главни мотив и гесло окупљања истакли паролу „за Југославију“. А за какву Југославију и Хрватску су организатори скупа били?

Штитови и мачеви српства

13

„Југославију прихваћамо само као јединствену, федеративну, равноправну, демократску и социјалистичку. Без тих темеља ње нема... У тој заједници је и наша Социјалистичка Република Хрватска, коју смо ми Срби заједнички градили с Хрватима и другим народима и народностима. Желимо да се зна, да ради тога, СРХ сматрамо нашом домовином, јер смо дио њеног бића и јер су и бројни Книњани уградили себе у њен настанак и развој. Али исто тако желимо да се зна да не видимо будућност СРХ изван СФРЈ“, поручено је са говорнице окупљеним грађанима. Али, вратимо се опет 1989. години у којој је почело дизање Срба у Хрватској. Друго „догађање Срба“ у Хрватској те године збило се на книнском Косову 9. јула. На прослави 600-годишњице Косовске битке, код цркве ЈТазарице, окупило се, према просјеку тадашњих новинарских извјештаја, око 80 хиљада Срба из Хрватске, Босне, Србије. Овом догађају, дан раније, претходио је оснивачки скуп Српског културног друштва ,,Зора“ у Кистањама. Организатори нису добили тражене просторије за одржавање оснивачког скупа, јер се томе успротивио мјесни партијац М. Бјелановић, па је ,,Зора“ основана на игралишту локалног фудбалског клуба „Буковица“. Јован Опачић је одржао говор у коме је истицао права Срба у Хрватској и опште људске и културне вриједности. Споменута прослава 600-годишњице Косовске битке била је прекинута након што је пјевачица из Београда Вера Ивковић, у културно-забавном дијелу програма, чији је организатор био кнински Центар за културу, отпјевала народне пјесме „Шушка се, шушка“ и „Ево банке, цигане мој“. Био је то повод за протесте окупљених испред бине. Присутни су тражили да им се обрати Јован Рашковић, српски крајински лидер „у настајању“, али то није дозвољено, па се Јован Опачић пробио до микрофона и опет одржао говор, након чега је овај дио програма био прекинут. Због тога прекида убрзо су услиједили судски процеси, најприје прекршајни против Опачића и још 23 Србина из Книнске крајине, а потом и кривични поступак само против Опачића. Општински суд за прекршаје у Книну осудио је овог економисту и несвршеног студента филозофије, иначе оца петоро дјеце, на 40 дана затвора по Закону о јавним скуповима (одржавање јавног скупа, оснивање „Зоре“ у Кистањама, без дозволе власти), и по Закону о прекршајима против јавног реда и мира (прекид програма на книнском Косову). Одмах по изрицању пресуде, која је експресно донесена, Опачић је упућен у шибенски затвор на издржавање казне. Као доказни материјал против њега и осталих Срба употребљени су снимци загребачке телевизије. Међутим, није искључено да су коришћени и снимци оних „новинара“ које нико од дописника, који су пратили скуп, није познавао а који су такође снимали. Међу свједоцима у прекршајном процесу били су и поједини кнински милиционери, а книнска милиција је своју тадашњу лојалност потврди-

14

Судбина Крајине

ла слањем жалбе на пресуду Општинског суда за прекршаје, тражећи већу казну, па је Републички суд за прекршаје 20. јула донио коначну одлуку да се Опачић осуди на 50 дана затвора. Истовремено, Окружно јавно тужилаштво у Шибенику, 20. јула, на основу кривичне пријаве книнског СУП-а, даје предлог „за сугласност да се и без провођења истраге подигне оптужница против Јована Опачића“. Шибенски јавни тужилац Вера Бего Мацура ставила је Опачићу на терет „стварање нерасположења и осјећаја угрожености српског народа, те разбијање националне хармоније народа у СРХ“. Наведени су и ови „инкриминисани“ дијелови Опачићевог говора испред цркве Лазарице: „Непријатељи српског имена и њихове вјерне и добро плаћене слуге, употребом грубе физичке силе и других метода перфидне политичке манипулације спријечили су др Јована Рашковића, једног од најугледнијих духовних и политичких вођа српског народа у Далмацији да данас, овдје говори пред нама... Ми данас отворено морамо поручити свима онима који би хтјели да забране и сам народ да је робовласничко друштво историјски остало далеко иза нас, те нећемо дозволити никада и никоме да будемо тек вјерни пси својих црвених господара... И данас, док присуствујемо демократском буђењу српског народа, мора се отворено поставити питање могу ли и смију ли послије свих трагичних и стравичних искустава такви људи и по таквом идеолошком моделу икада више одлучивати о судбини српског народа.“ У овим цитатима, а Опачић је како се констатује, говорио 40 минута, нађени су основи за кривична дјела „против основа социјалистичког самоуправног уређења и сигурности СФРЈ, изазивања националне мржње и раздора“ и за кривично дјело „против угледа СФРЈ“. Окружни суд у Шибенику осудио је 21. августа Јована Опачића на 90 дана затвора, а у казну је урачуната и пресуда по прекршајном поступку. Процес у Шибенику изазвао је велику пажњу јавности. Хрватски медији, Сабор и политичке организације оправдавале су суђење и критиковале понашање „српских националиста“, међу којима су по минутажи на загребачкој телевизији најзаступљенији били чланови по митинзима у Србији прекаљене, новопазовачке групе из Удружења „Сава“. Они су постали главни аргумент хрватском политичком врху за тезе о извозу антибирократске револуције и српског национализма, а у неким официјелним круговима у Београду били су названи „манекенима хрватске телевизије”. Послије Опачићевог изласка из затвора „Зора“ је и званично основана 25. новембра, на скупу одржаном у његовом родном селу Плавну, а Опачић је том приликом поздравио „братски хрватски народ“. СКД „Зора“ је дуго таворила, без активности и пројеката који су били бучно најављивани. У Удружењу књижевника Србије, у Француској 7 у Београду, поводом догађаја у Книну и суђења Опачићу, атмосфера је била наелектрисана до

Штитови и мачеви српства

15

усијања готово свакодневним трибинама с којих су „најумније српске академске, књижевне и научне главе“ изражавале забринутост за положај Срба у Хрватској и од српских власти тражиле да се на савезном нивоу то питање што брже ријеши. Шест година касније, након пада Книна и Крајине, у Француској 7 владала је срамна тишина. Споменути догађаји из 1989. оставили су дубоког трага, али је наредна година била преломна. Почетак 1990. године најавио је скори крах социјалистичке и самоуправне Југославије. Распадом централне партијске Власти, након маратонских сједница ЦК СКЈ и неповратног одласка словеначких и хрватских комунистичких делегата из Беграда, стварају се снажни национални блокови по републикама. Комунистички лидери дефинитивно ослобађају националне духове из боца и отварају простор новим странкама да заиграју управо на националну карту, која ће се показати пресудном за освајање или задржавање власти. Срби у Хрватској су у 1990. годину ушли с насљеђем из претходне године, које се у политичком и националном смислу може окарактерисати као манифестационо, с много више ирационалног него организационог приступа. Зато се и могло десити да у вријеме буђења, по Србе, претећег хрватског национализма, у Книну 2. фебруара 1990. године буде одржан скуп под геслом „За Југославију“. И док су, чак, и хрватски комунисти промовисали хрватски књижевни језик и хрватску „националну државу“ не уважавајући примједбе Срба, а Хрватска демократска заједница Фрање Туђмана утирала пут за освајање власти, у Книну се клицало „братству и јединству и равноправности свих грађана наше државе“. Истина, 17. фебруара је основана Српска демократска странка, али је она клицу националног буђења развила у национални покрет, не претворивши се у политичку странку у правом смислу, што је већ крајем исте године резултирало првим сукобима и подјелама у СДС. Настајање нових странака у Хрватској Срби су дочекали углавном под политичким „патронатом” СКХ-СДП (Странке демократских промјена). Међутим, све агресивнији наступи нових хрватских странака с јаком дозом националне искључивости и све очитије одступање СКХ од југословенске опције, посебно након напуштања 14. конгреса СКЈ 22. јануара, утицали су на покретање првих иницијатива за стварање странака у општинама с већинским српским становништвом. Али, ни ове иницијативе нису претпостављале формирање српских странака. Тако је у Војнићу 11. фебруара формирана Југословенска самостална демократска странка, чији је предсједник био Миле Дакић, али се ова странка није дуго задржала на политичкој сцени, нити је превазишла општинске оквире. И Српска демократска странка је настала у помало чудним околностима. На једном скупу одржаном почетком

16

Судбина Крајине

године у Книну требало је да се постигне коначан договор о оснивању нове странке. Главну ријеч имао је неуропсихијатар из шибенске болнице проф. др Јован Рашковић, тада засигурно најпопуларнији и најугледнији човјек међу Србима у Далмацији. Он је предложио да се формира Демократска странка, чије би сједиште било у Книну, а странка би била самостална и југословенске оријентације. Било је и предлога да се формира кнински одбор Демократске странке из Београда, али је превагнула прва солуција, а то је Рашковић овако објаснио: „Самосталност је битна због психологије овог народа да има нешто своје. ДС у Београду има врло критичан однос према Слободану Милошевићу, а наша ДС се не односи према Савезу комуниста Србије и Милошевићу на исти начи, нити ћемо дијелити такав однос. Нећемо одржавати култ личности Слободана Милошевића, али ни ићи против њега, ако га народ прихвата и подржава. Ми смо за југословенску федерацију и за демократију.“ А што се тиче положаја Срба у Хрватској, Рашковић је најавио да се „требају успоставити критерији за аутономију“. Иако је нешто касније превагнуло мишљење да се називу странке дода и префикс „српска“, чиме је СДС добила званични назив под којим је промовисана на оснивачком скупу 17. фебруара, Рашковић је још неко вријеме показивао велику наклоност према београдској Демократској странци. То је и сам признао у интервјуу сплитској „Слободној Далмацији“ (27. мај 1990) рекавши да СДС „и данас има најбоље односе са ДС“. „Међутим, увидјело се да би било боље основати самосталну странку Срба у Хрватској, па сам се и ја приклонио таквом мишљењу, мада нисам то сматрао најбољим рјешењем“, изјавио је тада Рашковић. Окренут демократским начелима он је и на оснивачком скупу СДС рекао да је „национално питање за СДС првенствено демократско питање“, док је на предизборним скуповима често понављао поруку, која је постала препознатљива „дефиниција“ СДС и Рашковићевог политичког ангажовања: „СДС је ваш штит, ваш духовни мач, а ми ћемо с вама дијелити судбину, ма каква она била. Нисмо жељни робова, ни гробова, а умјесто националне пушке на рамену, носићемо нашу вјеру у човјечност.“ На изборима одржаним 22. априла СДС осваја власт у општинама Книн, Грачац и Доњи Лапац, а добија и пет заступничких мјеста у хрватском Сабору (Јован Опачић, Душан Зелембаба, Радослав Тањга, Ратко Личина и Душан Ергарац). У осталим општинама с већинским српским становништвом, изузев Славоније гдје СДС није имала кандидате, српски гласови су били подјељени између чланова СДС и СКХ-СДП. У Сабор су као чланови Савеза комуниста Хрватске Странке демократских промјена, ушла још 24 Србина, док је Хрватска демократска заједница ХДЗ на општинском и на републичком нивоу однијела убједљиву побједу. Међутим, током 1990. године, зао-

Штитови и мачеви српства

17

штравањем међунационалних односа и због игнорисања српских захтјева у расправи о уставним амандманима или о питању аутономије Срба у Хрватској, већина чланова СКХ-СДП прећи ће у СДС, која ће тако добити власт у већини српских општина. Био је то и један од предуслова за почетак првог територијалног повезивања Срба, које је окончано 27. јуна стварањем Заједнице општина сјеверне Далмације и Лике. У састав Заједнице ушле су општине: Книн, Бенковац, Обровац, Доњи Лапац, Грачац и (Титова) Кореница. Иако је иза иницијативе, вођења поступка и формирања Заједнице општина формално стајала книнска општина, њен главни „мотор“ у реализацији био је Милан Бабић, кнински зубар, члан Главног одбора СДС, са свјежим траговима комунистичког стажа (делегат на конгресу СКХ) и први вишестраначки градоначелник Книна. Био је то почетак његовог метеорског политичког успона. Убрзо је још један догађај промовисао и другу личност, која ће обиљежити догађаје у Крајини. Почетком јула кнински милиционери одбијају да прихвате нове хрватске униформе и ознаке, а протестну поруку с потписима упућују Савезном секретаријату унутрашњих послова. Протест против ,,шаховнице“ (хрватски грб у амблему на капи), како је потез книнских милиционера назван, довео је 5. јула у Книн делегацију хрватског МУП-а, на челу с помоћником министра полиције Перицом Јурићем. Његов задатак да уразуми книнске полицајце завршио се неславно. Док су трајали разговори у станици милиције, организовано је ,,спонтано“ окупљање грађана, који су ионако били под сталном пресијом хрватских претњи и „заштитничких” порука из Београда. Јурића су кнински полицајци морали извести на споредни излаз и испратити до излаза из Книна. Јунак дана постао је Милан Мартић, виши инспектор за привредни криминал, а прије завршетка Више криминалистичке школе у Загребу, машинбравар у ТВИК-у и, што касније никада није крио, вишегодишњи члан СК. Прва одбрана милиције је успјешно завршена, а грађани су заборавили да је прије годину дана, из исте зграде пред којом су се окупили, тражено да се повећа казна Јовану Опачићу. Период непосредно након успостављања нове хрватске власти карактеришу два значајна фактора: манифестациони и формално-правни. Први се испољавао свакодневно и на свим нивоима политичког и друштвеног живота кроз симболику, ознаке, језик, афирмацију хрватског националног помирења (партизани и усташе), рехабилитацију догађаја и личности из периода НДХ, а што је све више узнемиравало и иритирало Србе. Други је имао два обиљежја: наставак расправе о амандманима на Устав Хрватске, без уважавања српских захтјева да се Србима у Хрватској не може укинути статус народа вољом националне већине и припремање Хрватске да се издвоји из југословенске заједнице.

18

Судбина Крајине

На „сједници незваничног парламента Срба у Хрватској”, како је био назван скуп који је 6. јула одржан у Книну, а коме су присуствовали представници 14 општина, руководство СДС и представници Економско-правног савјета Заједнице општина (др Слободан Комазец) одбачени су амандмани на Устав Хрватске. Највеће протесте изазвала је намјера хрватских уставотвораца да Србе у Хрватској сведу на положај националне мањине, а што је оправдано ставом да Срби не могу бити државотворан народ у двије државе; и у матичној држави Србији и у Хрватској. С друге стране, Срби у Хрватској су, уз подршку политичких и интелектуалних кругова из Србије, бранили тезу да је српски народ на простору тадашње јединствене Југославије државотворан народ и да се његов статус не може потирати административним, односно међународно непризнатим границама република. Конститутивно-политички статус Срба у Хрватској био је садржан у свим ,,социјалистичким“ уставима Хрватске, од Декларације ЗАВНОХ-а из 1944. године („Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни“), до посљедњег Устава из 1974. године („СР Хрватска је национална држава хрватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава народности које у њој живе“), а имао је и своје раније историјско утемељење, о чему свједочи и „Изјава“ хрватског Сабора из 1867. године у којој се истиче да „Троједна краљевина признаје народ србски, који у њему станује, као народ с хрватским народом истоветан и равноправан“. Међутим, срж српско-хрватског спора се налазила у позивању на „право народа на самоопредјељење, укључујући и право на отијепљење11. Негирање Србима у Хрватској статуса народа, отварало је хрватским властима простор за истицање поменутог права на нивоу тадашње југословенске заједнице, а што је формално верификовано усвајањем хрватског Устава 22. децембра 1990. године. Хрватска је овим уставом дефинисана као „национална држава хрватског народа и иних народа и мањина, који су њени држављани: Срба, Муслимана, Словенаца, Чеха, Словака, Талијана, Мађара, Жидова и других...11 Хрватска страна је одбила и све српске захтјеве у вези с питањем језика, употребе ћириличног писма, уџбеника у школама на подручју с већинским српским становништвом. Ова проблематика је представљала и основне елементе све чешћих српских захтјева да се одреде контуре и садржај културне аутономије Срба у Хрватској. Али, амандман, а касније члан 12. Устава РХ, остао је непромјењен: „У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо. У појединим подручним јединицама уз хрватски језик и латинично писмо у службену упорабу може се увести и други језик, те ћирилично или друго писмо, под увјетима прописаним законом.“ Српски одговор на хрватску искључивост услиједио је 25. јула 1990. године. У Србу је одржан масовни српски Сабор на коме је усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа и донесена одлука о форми-

Штитови и мачеви српства

19

рању Српског националног вијећа. У састав Националног вијећа ушли су и представници општина из источне Славоније и Барање, а СНВ је имало 15 чланова, и чинили су га Јован Рашковић, Милан Бабић (изабран за предсједника), Душан Зелембаба, Давид Растовић, Војислав ЈТукић, Ратко Личина, Душан Ергарац, Славко Докмановић, Велибор Матијашевић, Радослав Тањга, Јован Опачић, Симо Рајшић, Миле Дакић и свештеник Сава Босанац. Сабор у Србу је значајан због чињенице да су представници Срба у Хрватској истакли своје дугорочне политичке циљева који су били садржани у Декларацији. Говорећи на овом скупу Јован Рашковић је објаснио разлоге његовог одржавања и политичке циљеве Срба у Хрватској: „Не знам откуд толика љутња на то да се Срби демократски састају и да демократски формулишу своје ставове. Да смо то могли кроз хрватски Сабор, вјероватно не би било ни овог српског Сабора. Српски Сабор је поникао из нужде. Он не жели тучу, варнице и сукобе. Хоће само да покаже да на овим просторима и много шире постоји српски народ, који жели своја права и достојанство... Ми нећемо и не прихватамо групни суверенитет. Када влада такав суверенитет, или друштвени суверенитет, који влада 50 година, онда влада и принцип да онај ко не припада тој групи нема никаква права или их има само онолико колико му та група удијели. Не прихватамо групни суверенитет, па макар се он звао и суверенитет хрватског народа... Ми нећемо стварати другу српску државу на територији Хрватске. Нама се то подваљује. Ми нећемо Србију у Хрватској. Ми хоћемо само аутономију слободног и сувереног српског националног бића.“ Декларацијом је одређен карактер аутономије у зависности од будућег уређења Југославије. У случају федеративног уређења предвиђа се тзв. културна аутономија, а у случају конфедеративног уређења Југославије политичко-територијална аутономија. Истог дана хрватски Сабор је усвојио амандмане на Устав Хрватске, а Српско национално вијеће је, 16. 8. у Двору, донијело одлуку о расписивању „плебисцита о аутономији“ Срба у Хрватској (од 19. августа до 2. септембра). Поруке из Срба и најава одржавања плебисцита о аутономији изазвали су жестоке реакције режима и највећег дијела опозиције у Хрватској. Умјесто стварања простора за дијалог, хрватске власти су прибјегле већ опробаном сценарију оптуживања Београда да преко Срба у Хрватској „реализује меморандумске идеје о великој Србији“. Хрватске власти, искључиво по националној структури, наоружавају резервни састав полиције, а повећава се број кампова за обучавање „редарственика”. Хрватски полицајци 17. августа, у раним јутарњим сатима, крећу за Бенковац, Обровац, Грачац, Кореницу с намјером да из тамошњих станица милиције узму оружје резервног састава. Ничу прве барикаде на цестама око Книна и већине ових мјеста. Сеоске страже на барикадама, уз помоћ мили-

20

Судбина Крајине

ције, контролишу возила и ишчекују долазак хрватске полиције и редарственика. У Загребу власти не одустају од намјере да угуше „балван револуцију“, како су хрватски медији назвали подизање барикада. Међутим, хрватски режим се није усуђивао да одлучније интервенише полицијским и „редарственим“ снагама, плашећи се одлучнијег српског отпора, али још више, у случају оружаног сукоба, интервенције ЈНА, чији су авиони истог дана приморали три хеликоптера хрватског МУП-а да се врате у Загреб, а заустављена је и колона оклопних транспортера МУП-а, која се кретала од Загреба према Книну. Хрватска власт се плашила да би евентуални већи инциденти могли бити искоришћени као повод савезним органима и ЈНА за увођење ванредног стања, а што није одговарало Загребу, јер су тада најутицајније земље у Европи и Сједињене Америчке Државе још увијек подржавале очување јединствене Југославије. Колико је хрватски режим страховао од такве могућности показује и публицитет, наравно негативни, који је у хрватској штампи добио одлазак српске делегације на челу с Миланом Бабићем на разговор с Борисавом Јовићем, предсједником Предсједништва СФРЈ, неколико дана уочи ових догађаја. Уосталом, илустративан је управо развој ситуације на дан 17. августа. Послије првих информација о одузимању наоружања из појединих станица милиције и о намјерама да хрватски МУП то учини и у Книну, атмосфера у Книну доживљава кулминацију око 17 сати. ПЈтаб за одбрану града, који је претходно формиран, а на чијем је челу био Милан Бабић, проглашава „стање приправности”, а са зграде станице милиције оглашава се сирена. Недуго затим, кнински Центар за обавјештавање шаље Радио Книну „поуздану“ информацију да је у селу Отону, двадесетак километара од Книна, дошло до сукоба мјештана и хрватских специјалаца, а убрзо стиже и вијест да је Штаб за одбрану града прогласио „ратно стање“. У другом Дневнику ХТВ предсједник хрватске Владе Стјепан Месић најављује ннтервенцију МУП-а изјављујући како су оклопни транспортери „на путу да среде стање“. Послије ове изјаве, ситуацију до тачке ,,врења“ доводи Танјугова вијест да је у Книну „војска на улицама“, коју је послао дописник Танјуга Младен Мали, након што је у центру града примјетио неколицину људи у униформама ЈНА. Међутим, у међувремену је све углавном било рјешено и „под контролом“. Хрватски транспортери су били заустављени, Бабић је из Београда добио „по ушима“ због проглашавања ратног стања, а Месић је, знајући да од интервенције МУП-а неће бити ништа, разговарао с Јованом Рашковићем, како је лидер СДС касније посвједочио, тражећи од њега да уклони барикаде, а да ће хрватска страна одустати од слања транспортера и интервенције МУП-а. Убрзо се испоставило да никаквог сукоба код Отона није било, а око 22 сата Милан Бабић долази у редакцију Радио Книна и демантује вијест да је

Штитови и мачеви српства

21

било ко прогласио увођење ,,привременог“ или „ратног стања“. Истовремено и команда книнског корпуса ЈНА упућује деманти вијести да је војска изашла на улице. Бабић изјављује да је за вијест о проглашењу ратног стања чуо „на телевизији“ и да такве информације представљају „још једну у низу провокација које подмећу сви они којима није у интересу развој демократије и мирно рјешавање односа у југословенској заједници“. О подизању барикада и наоружавању становништва Бабић је тада рекао да су то „разумљиве реакције људи“, јер их све подсјећа на „сценариј из 1941. године”, нагласивши да је до такве реакције „дошло самоиницијативно“. (Пет година касније, генерал Петар Грачанин, бивши министар одбране Србије, изјавиће за енглеску ТВ мрежу ВВС да је „подучавао Србе како да праве барикаде“.) У таквој атмосфери почело је 19. августа изјашњавање Срба у Хрватској „о аутономији“, а хрватска страна је своје праве намјере поново показала у ноћи између 20. и 21. августа када се требао реализовати план о разбијању барикада око Книна из правца Дрниша и Сиња, са крајњим циљем да се ухапси непослушно руководство книнске милиције. Међутим, у Дрнишу, одакле је требало да се руководи акцијом, већина милиционера Срба и Хрвата, одбила је да крене у акцију. Хрватски медији дуго су заташкавали и овај план и случај непослушности милиционера, који су убрзо добили отказе, или су (Хрвати) били премјештени у друге градове, а замијенили су их новопечени редарственици. Већ је била актуелна серија дисциплинских поступака против милиционера Срба у хрватским градовима (Шибеник, Задар, Госпић, Карловац, Загреб), а 20. августа отказе су добили кнински милиционери Милан Мартић, Мирко Ченић и Никола Амановић због „непоштивања дужности и организовања потписивања петиције упућене Савезном СУП-у“, што је довело до новог окупљања грађана испред книнске станице милиције и још једне „народне одбране милиције“. Милан Мартић је тада поручио да он „никада неће положити оружје“ и да се сматра „војником српског народа“. Реаговало је и Предсједништво СФРЈ 20. августа поручивши „да надлежни државни органи располажу свим средствима да се очува јавни ред и мир, равноправност и слобода свих грађана СФРЈ, сваког народа и народности, и због тога је неприхватљиво истицање захтјева за формирање добровољачких одреда и паралелних институција система, као и неовлаштено ношење оружја, ометања саобраћаја и слично“. Хрватска страна је, опет на полицијском „нивоу“, покушала да ријеши српско питање, па је почетком септембра дошло до сусрета министра полиције Јосипа Бољковца и његових сарадника, и Милана Бабића у Доњем Лапцу. Бољковац и Славко Дегориција, бивши комунистички полицијски кадрови, који су реактивирани због искуства, дошли су у Доњи Лапац и приликом сусрета с окупљеним грађанима распитивали се за њихове старе саборце из заједничких партизанских дана. Разговори су

22

Судбина Крајине

се отегли до дуго у ноћ. Српски преговарачи стално су наздрављали „успјешном договору“. Испоставило се да су себи сипали воду, а хрватским преговарачима личку шљивовицу, која се по боји није разликовала од воде. Загријани Бољковац и Дегориција су се опростили од Лапчана поруком у којој се наглашавало заједништво, братство, једнакост... Отишли су, међутим, необављена посла, а ни представницима Српског националног вијећа није било претјерано стало до враћања приче о положају Срба у Хрватској на њен почетак, поготово не послије већ завршеног плебисцита о аутономији. Ипак, Бољковац је оставио траг. Док су преговори трајали из пољопривредног авиона избацивани су леци изнад Книна с позивом Србима да врате оружје узето из станице милиције. Поштујући упозорење да ће „у супротном“ бити предузете законске и друге „репресивне мјере“, Срби су ,,вратили“ неколико старих и зарђалих пушчетина. У оваквим околностима проведено је изјашњавање Срба о аутономији, а право гласања имали су и Срби поријеклом из Хрватске, који су живјели у другим републикама. Према подацима надлежне комисије саопштено је да се о аутономији укупно изјашњавало 756.780 грађана (на територији Хрватске 567.127) и да је за аутономију гласало 756.549 грађана (172 против, 60 неважећих листића). На основу ових података Српско национално вијеће је 30. септембра „утврдило да се српски народ изјаснио за српску аутономију на етничким и историјским територијама на којима живи, а које се налазе унутар садашњих граница Републике Хрватске као федералне јединице СФРЈ“. Уочи српског плебисцита, као и након његовог провођења, Јован Рашковић је покушавао да утиче на смиривање напетости. „Ово је опште лудовање, а од лудости нема користи... Ми нећемо аутономију која жели створити српску државу у Хрватској, ми хоћемо културну аутономију“, изјављује у Книну Рашковић, а недуго потом упућује поруку Загребу: „Вријеме је да се споразумијевамо, да је дошло до правог разговора, а не до псовке, сигурно је да би ова ситуација била рјешена.“ Међутим, хрватски режим покушава да покаже како „српску побуну“ може угушити силом, а српско питање ријешити у оквиру постојећих институција система, односно без уважавања ставова руководства СДС или Српског националног вијећа. Хрватска манифестује силу интервенцијом специјалне јединице МУП-а у Петрињи, 27. септембра, чији је циљ био да преузме оружје из складишта територијалне одбране и из локалне станице милиције. Том приликом ухапшено је више од 300 Срба, а многи Срби се склањају у петрињску касарну ЈНА. Савезна војска не интервенише, а протести Срба по Банији смирују се након неколико дана. Крајем септембра формира се тзв. Радна група Сабора РХ за израду пројекта културне аутономије Срба у Хрватској. Дакле, након проведеног плебисцита и хрватског одбијања да се разговара о било каквој аутономији Срба. У састав Радне групе улазе представници

Штитови и мачеви српства

23

тзв. урбаних Срба (Симо Рајић, др Драго Роксандић, др Јово Бамбурач, Ђуро Затезало, Ђорђе Прибићевић...). Састав ове групе је касније прошириван, па је у њеном раду учествовао и Туђманов син Мирослав, који ће доцније постати шеф свих хрватских обавјештајних служби. Чак и благи ставови, које су заступали Срби, чланови Радне групе, наилазили су на отпор хрватске политичке јавности. Послије неколико састанака Радна група је престала с радом без било каквих конкретних резултата, а већина њених чланова српске националности повукла се из јавног и политичког живота Хрватске. Коначно, Хрватска 22. децембра, без уважавања српских захтјева и без званично прокламованог става о питању српске аутономије, усваја нови Устав. Дан раније, међутим, Српско национално вијеће и привремено предсједништво Заједнице општина сјеверне Далмације и Лике усвајају Статут и проглашавају Српску Аутономну Област Крајину.

24

25

Судбина Крајине

Диобе по Милошевићу

Ако се у склопу глобалних српско-хрватских

односа године 1989. и 1990. могу окарактерисати као раздобље „догађања Срба“ Хрватској, онда би период с краја 1990. и почетак 1991. године могао да има обиљежје „догађања Хрвата“ Југославији, односно југословенској опцији очувања заједница република, чије је главне елементе својим ставовима и потезима одређивао Слободан Милошевић. Интересно сучељавање хрватског и српског националног покрета имало је у основи различите полазне и циљне политичке параметре. У Хрватској је постигнут национални и политички консензус. Формално-правно био је потврђен проглашењем новог Устава, чији је циљ дефинитивно одређен проглашењем независности 8. октобра 1991. године. Српски национални набој, ослобођен осамдесетих година и вођен геслом Србијо из три дела, бићеш опет цела, остао је на ширем националном плану подређен југо-опцији руководства Србије, а његово „ослобађање” остајало је у функцији парирања опозиционим националним захтјевима, односно у функцији очувања власти ком-социјалистичке номенклатуре у Србији. У овом контексту одвијало се политичко и институционално организовање Срба у Хрватској. У састав САО Крајине улазе и општине Кордуна и Баније, а 7. јануара основано је Српско национално вијеће за Славонију, Барању и западни Срем, које крајем фебруара усваја Декларацију о сувереној аутономији српског народа. Међутим, већ крајем 1990. године долази до озбиљних сукоба у Српској демократској странци, који ће кулминирати уочи избора у Србији и почетком 1991. године довести до подјеле на присталице Јована Рашковића и Милана Бабића. У позадини овог сукоба кључно мјесто имао је њихов однос према политици Слободана Милошевића, а посљедично и однос према рјешавању српског националног питања у Хрватској.

26

Судбина Крајине

Рашковић је од оснивања СДС био опсједнут идејом да ова странка постане „национални штит и духовни мач“ Срба на простору читаве Југославије. Средином 1990. године основани су одбори СДС у Београду и Новом Саду, у Словенији, а формирање одбора СДС у Дрвару отвориће простор за стварање СДС Босне и Херцеговине, чији ће предсједник постати др Радован Караџић. Огромна популарност коју је Рашковић стекао давала је већу тежину његовим изјавама. Зато ни критичке оцјене Милошевићеве политике нису годиле београдском „уху“, иако се Рашковић знао често накнадно „кориговати“. Приликом формирања одбора СДС у Београду и Новом Саду јуна 1990. године, није био благонаклон према Милошевићевом одржавању старог идеолошког курса, а истовремено се састао са Вуком Драшковићем и Војиславом Шешељем. У „Експрес политици“ (24. јуна) рећи ће, тим поводом, да су неке његове онјене „неспретно или злонамјерно“ извучене из контекста, па ће „појаснити“ свој однос према Милошевићу: „Увијек сам спреман одати признање Слободану Милошевићу за оно што је учинио за српски народ... Он ће остати запамћен у историји српског народа као човјек који је свом народу вратио достојанство, а посебно вјеру и наду. Можда је незајажљиво било тражити од њега да сам успостави пуну демократију, једноставно због тога што демократију није у стању да створи само једна партија, једна влада или само једна памет.“ Недуго затим, 23. јула, Рашковић се у Загребу састао са Фрањом Туђманом. Разговор је тајно сниман, а у септембру фонограм објављује хрватска штампа. Према овом фонограму Рашковић је тада рекао: ,,... Милошевић још вјерује у социјализам. Ја сам њега питао: Господине Милошевићу, двије кратке ствари да рашчистимо. Да ли ви вјерујете у социјализам?’ Он је рекао: ’Вјерујем у демократски социјализам.’ Ја сам њему рекао: ’Хвала вам лијепо, ми се никако нећемо наћи за истим столом, нити ћемо икада писати исте декларације и резолуције.’“ Одлуку да се СДС појави на првим вишестраначким изборима у Србији Рашковић је објашњавао увјерењем да ће СДС „бити фактор који ће учврстити демократски плуралистички парламент Србије и тако спријечити туђманизацију Србије“. Коначно, Рашковић није подржао осуду деветомартовских демонстрација у Београду. Милан Бабић је истовремено јачао своје позиције и сакупљао функције. Иако га је Рашковић, на сједници Главног одбора СДС крајем 1990. године, заштитио од напада, чак и по цијену преласка „првобораца“ Јована Опачића, Душана Зелембабе и Бранка Перића у СПО Вука Драшковића, Бабић се супротставио изласку СДС на изборе у Србији. Он је сматрао да су избори „унутрашња ствар Србије”, а истовремено је учвршћивао политички рејтинг подржавајући Милошевића. Бабићеви блиски сарадници Петар Штиковац и

Диобе по Милошевићу

27

Марко Добријевић 5. децембра потписују „писмо југословенској јавности“ у којем се каже: „Српски народ у Хрватској, углавном окупљен у СДС, у политичким опцијама Слободана Милошевића види и своју будућност. Личности која се бескомпромисно супротставила растакању Србије и Југославије, државнику који је васкрсао расточену државност Србије и успоставио владавину права на цјелокупном њеном државном територију, човјеку који је вратио понос српском народу и пружио реалну наду федералиој југословенској опцији, у којој се најреалније проналази и национално биће српског народа у Хрватској, пружамо безрезервну подршку у тим и таквим настојањима.“ Подршка „бабићеваца“ Милошевићу није изостала ни 9. марта, поводом великих антимилошевићевских демонстрација у Београду. Истина, Бабић је ескивирао долазак на митинг социјалиста (контра 9. марту) на Ушћу, у Београду, иако је био најављиван као један од учесника скупа, али је послао писмо, које је за организаторе скупа имало незгоднији почетак (,,Браћо и сестре“) од садржаја. О деветомартовским догађајима разговарало се и на једном ванстраначком скупу у Книну, који је назван Форумом книнских интелектуалаца, на коме је дошло до жестоког вербалног сукоба између ,,бабићеваца“ и „рашковићеваца”. Бабићеве присталице су осуђивале организаторе демонстрација, посебно Вука Драшковића, а Петар Штиковац је назвао студенте, који су изашли на београдске улице, „изгубљеном генерацијом”. Зелембаба, Опачић и Перић, који су се у међувремену вратили у Рашковићев Извршни одбор СДС, имали су супротно мишљење, а Зелембаба је Бабића често називао ,,титићем“, алудирајући на Јосипа Броза. Овакав однос доминантних струја у СДС према политици Слободана Милошевића рефлектирао се и на приступ проблематици рјешавања српског националног питања у Хрватској. Бабић је заговарао чвршћи приступ, док је Рашковић покушавао да одржава „мостове споразумијевања“. Ове ,,мостове“ покушавали су да одрже функционери СДС, адвокат Владимир Ивковић у Загребу и проф. др Војислав Вукчевић у Осијеку, односно у Белом Манастиру, али је Бабић повео политичку кампању против њих, па су се, упркос Рашковићевој подршци, повукли из странке. О размимоилажењу с Бабићем, уочи избора у Србији (и касније), Јован Рашковић је за „Борбу“ (12. април 1991) изјавио: „Мислим да су тада почели контакти групе из Београда и Бабића, да се створила нека симболичка веза између Бабића и њих, можда између Бабића и самог Милошевића, у сваком случају с његовим штабом. То је тренутак када Бабић постаје ’дабл кид’, када нема само једног оца. Ја сам у принципу био против такве сарадње да ми зависимо о Београду и да за све што радимо тражимо из Београда потврду и неку врсту пристанка.“

28

Судбина Крајине

Сличан став Рашковић је имао и у вези са београдским посредовањем у рјешавању односа у Хрватској, нарочито уочи мартовског сусрета Милошевић-Туђман у Карађорђеву, када је поручио да му је „драго да Срби и Хрвати разговарају”, али да „у име српског народа у Хрватској не може разговарати нико други, него српски народ у Хрватској“. Бабић је, међутим, вјеровао Милошевићу. Говорио је: ,,Срби у Хрватској увијек су вјеровали да је Милошевић прави представник српског народа и да неће издати интересе ниједног дијела српског народа у Југославији. У рјешавању политичких односа у Хрватској, између врховништва и органа Крајине, не требају посредници, али у рјешавању политичке кризе и међунационалних односа у Југославији српски народ треба наступати јединствено преко својих представника, а мислим да је Милошевић аутентични представник српског народа у Југославији.“ Ставови Рашковића и Бабића само се на први поглед подударају када је ријеч о њиховом односу према ,,посредовању“. Рашковић инсистира на синтагми „српски народ у Хрватској“, а Бабић на „органима Крајине“. Наиме, Рашковић је стално водио рачуна о укупном положају Срба у Хрватској, страхујући за судбину Срба изван Крајине ако се покидају међусобне политичке и друге споне, које је покушавао одржавати и кроз контакте са загребачким Демократским форумом др Милорада Пуповца. Бабић је такве иницијативе игнорисао стварајући СДС Крајине и потенцирајући територијални, а не генерални политички приступ рјешавању српског питања. Овај његов приступ био је ,,на линији“ Милошевићевог принципа „сви Срби у једној држави“, који је имао доминантну територијалну карактеристику, али без јасно одређеног националног програма и дефинисане резервне политичке варијанте. Практично, Крајина је тада за Београд била „територијална претња“ хрватским намјерама да се ,,раздружи“ од Југославије, због чега је Милошевић добио највећу подршку из Крајине. Наиме, након хрватско-словеначког предлога „Нацрта уговора о југословенској конфедерацији савезу југословенских република“ из октобра 1990. године, у јеку расправа о будућем уређењу Југославије и уочи избора у Србији, Слободан Милошевић на проширеној сједници Предсједништва СФРЈ изјављује: „Што се српског народа тиче он жели да живи у једној држави. Зато било каква подела на више држава, која раздваја делове српског народа и смешта их у оквире различитих суверених држава не може, са нашег становишта, бити прихватљива, односно да будем прецизнији, уопште не би могла доћи у обзир. Српски народ ће живети у једној држави и сваки народ, који жели да са српским народом равноправно живи у истој држави, је добродошао. За нас, морам да кажем, конфедерација није држава. У постојећим околностима сматрамо да је право решење једна демократска федерација. Ми се, наравно, сла-

Диобе по Милошевићу

29

жемо да треба да разговарамо о функцијама такве државе, односно такве федерације. Али, што се српског народа тиче, не може се разговарати о солуцији да он живи подељен у више држава.“ Априла 1991. године у разговору с предсједницима општина, Милошевић је био још прецизнији: „Уколико се хрватски народ референдумом одлучи да напусти Југославију, српски крајеви остају у Југославији, јер се Срби неће на референдуму определити да из Југославије изађу.“ И управо у „српским крајевима“, на подручју САО Крајине, 12. маја је проведен референдум за „присаједињење Србији и остајање у Југославији“. Међутим, период који је претходио овом референдуму илуструје тадашње односе, не само између Книна и Загреба него и на релацији Београд-Книн. Руководство САО Крајине је хрватским најавама и одлукама о „раздруживању“ парирало властитим претњама „раздруживања“ САО Крајине од Хрватске. Хрватски Сабор је 20. фебруара усвојио Резолуцију о раздруживању РХ и СФРЈ и донио одлуку да савезни закони више не важе на територији Републике Хрватске, а већ 28. фебруара Српско национално вијеће и Извршно вијеће САО Крајине доносе Резолуцију о раздруживању РХ и САО Крајине. У овом документу је наглашено да „српски народ у САО Крајини и РХ нема ниједан разлог да се издваја из југословенске државс и не прихвата Резолуцију хрватског Сабора о раздруживању“, као и да „САО Крајина остаје у држави Југославији, односно у заједничкој држави са Републиком Србијом и Црном Гором, као и са српским народом у БиХ и осталим народима и републикама које прихватају заједничку државу“. И српски референдум се готово подударио с хрватским који је одржан 19. маја, а на коме су грађани Хрватске „одговарали” на два питања: Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама (према предлогу РХ и Републике Словеније за рјешење државне кризе СФРЈ)? Јесте ли за то да РХ остане у Југославији као јединственој савезној држави (према предлогу Републике Србије и Социјалистичке Републике Црне Горе за рјешење државне кризе у СФРЈ)? Крајинске власти су напад хрватских редарственика на Плитвице, 31. марта, искористиле као повод за доношење одлуке о „присаједињењу САО Крајине Србији“, што је одударало од садржаја Резолуције о раздруживању са Хрватском. Одлуку је 1. априла донијело Извршно вијеће САО Крајине, мада се овај потез приписује Милану Бабићу, који је утицао на одређивање њеног садржаја. Првим чланом је наглашено да се „САО Крајина присаједињује Републици Србији“, док се у наставку каже како „ступањем на сна-

30

Судбина Крајине

гу ове одлуке територија САО Крајине постаје саставни дио јединствене државне територије Републике Србије“, чији ће се Устав и закони примјењивати у САО Крајини. Пошто је претходно био окончан процес изјашњавања општина за ступање у САО Крајину, овом одлуком је наведено да „територију САО Крајине, која улази у састав јединствене државне територије Републике Србије чине општине: Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња и Пакрац. У међувремену је конституисана Скупштина САО Крајине и она на својој првој сједници одржаној 30. априла доноси одлуку о расписивању референдума за 12. мај и одређује садржај референдумског питања, које је гласило: ,,Да ли сте за присаједињење САО Крајине Републици Србији?“ Међутим, већ је и одлука Извршног вијећа САО Крајине изазвала отпоре званичног Београда, па су услиједили притисци да се одлука поништи, а референдумско питање преформулише. То је учињено уочи самог изјашњавања грађана, па је питање у коначној верзији гласило: „Да ли сте за присаједињење САО Крајине републици Србији и зато да остане у Југославији са Србијом, Црном Гором и другима који желе да очувају Југославију?“ Нимало случајно на гласачком листићу су рнјечи „САО Крајине“ и „Србији” биле одштампане великим штампаним словима, а ријеч „републици” с малим почетним словом. С обзиром на дотадашње односе на релацији Милошевић-Бабић изгледало је да крајински лидер вуче потезе у договору с Београдом. Међутим, Бабићево почетно инсистирање на присаједињењу Крајине само Србији изненадило је и Милошевића, што ће касније потврдити и Бабић, али и Рашковић, који је почетком маја изјавио: „Ја сам био увјерен да је он то направио с Милошевићем. Ја сам Милошевићу послао поруку да то што ради није у реду и да ми то изгледа као некакав покушај да се лично успостављење постигне преко мука једног народа. Ишло је то преко једног нашег заједничког пријатеља. Онда је он мени поручио да он с тим нема ништа, да сам криво процијенио и да је и он постављен у једну тешку позицију.” Бабић је заиста довео Милошевића у озбиљно искушење, форсирајући присаједињење САО Крајине Србији, а убрзо потом и иницијативом за уједињење САО Крајине и Аутономне регије Босанске крајине. Милошевић је инсистирањем на формулацији „за останак у Југославији“ бранио властити концепт „сви Срби у једној држави“, амортизујући притиске у Влади и Скупштини Србије да се озваниче резултати крајинског референдума, а крајинској делегацији није дозвољено да пред посланицима Скупштине Србије изнесе своје ставове. Зашто је Бабић заиграо оштрију игру ризикујући да поремети дотадашње односе с Милошевићем, посебно ако се има у виду садржај Резолу-

Диобе по Милошевићу

31

ције о одвајању из Републике Хрватске (28. фебруар) у којој се говори само о „остајању Крајине у саставу југословенске федерације“? Један од могућих одговора понудио је Бабић у интервјуу НИН-у (18.12. 1992), када је рекао: „Пред изборе у Србији 1990. године Милошевић је изашао са програмским ставом ’сви Срби у једној држави’. То је одговарало свим Србима на простору бивше Југославије. Поготово је то одговарало нама, који смо се налазили на рубу српског простора и који смо први били изложени удару. То подударање је трајало кратко, само до марта 1991. године... Најопипљивији доказ да се одступа од тезе ’сви Срби у једној држави’, већ марта 1991. је садржај договора између предсједника Србије и Туђмана у Карађорђеву. Милошевић ми је тада, показујући на мапи, које дијелове Крајине ће препустити Хрватској, рекао да ће заузврат Туђман њему помоћи у елиминацији Анте Марковића. Недуго затим, сазнао сам и то да му је Милошевић обећао да неће дирати у путни правац Загреб-Книн-Сплит. Ове политичке договоре требало је да научно утемеље чланови тзв. експертске групе.“ Послије београдског ,,НЕ“ и првог крајинског разочарања, Бабић је актуелизовао некадашњу Рашковићеву идеју о уједињењу Срба на обалама Уне, па је 27. јуна у Босанском Грахову, на заједничкој сједници скупштина САО Крајине и АР Босанске крајине, усвојена Декларација о уједињењу. Овог пута Милошевић је реаговао посредно, преко лидера СДС БиХ Радована Караџића, који је смјенио бањалучко руководство СДС, па је ова Декларација убрзо постала само једна епизода у каснијем низу ујединитељских покушаја.

32

33

Судбина Крајине

Рат крајинских Срба за ЈНА

Р

ат је убрзао самртни хропац друге Југославије. Његови генератори напајали су се посљедицама нерјешених глобалних српско-хрватских односа у чијој је историјској основи доминирало територијално питање. Дијаметрално супротстављени ставови садржани у хрватском остваривању „тисућљетног сна“ с нескривеним амбицијама да се попуни „трбух хрватске кифле“ и у српском настојању да сачува југо-федеративни оквир за Крајишнике укључујући и могућност њиховог територијалног прикључења остатку Југославије, довели су Србе у Хрватској, нарочито у општинама у којима су били већинско становништво, пред искушење дефинитивног опредјељивања. У таквим околностима и у тренутку када су већ били покидани политички мостови на тлу бивше Југославије проговорило је оружје. Крајински Срби су већину својих општина омеђили барикадама, које ће још дуго представљати симбол оружаног титулара суверенитета Крајине. Истовремено, Хрватска је повећавањем броја редарственика и, каснијим, формирањем Збора народне гарде стварала властиту војску. Предсједништво СФРЈ је 9. јануара 1991. године издало наредбу да се на територији Југославије разоружају све паравојне формације и да се оружје преда Југословенској народној армији. Руководство САО Крајине подржало је ставове Предсједништва СФРЈ и у наредних неколико дана враћено је око 200 пушака, које су уочи плебисцита о аутономији „грађани отели из милицијских станица“ у Книну и још неким мјестима, како је тада било објашњавано дијељење оружја резервног састава милиције српском становништву. Хрватски врх је заузео став да у Хрватској нема паравојних формација „осим четничких постројби око Книна“. Истовремено, Хрватска наставља са ,,чишћењем“ МУП-а, министарства одбране и других државних институција од Срба. Често је ово било прикривено формалним нивоом, као у случају обавезе свих припадника МУП-а (17. јануар) да потпишу ,,Изјаву“ лојалности, уколико желе да добију

34

Судбина Крајине

плату. Нешто касније и радници српске националности у хрватским предузећима биће присиљавани да потписују изјаве лојалности хрватском режиму, а у Шибенику је организовано прикупљање потписа за ускраћивање боравка Јовану Рашковићу у овом граду. Послије неуспјеха наредбе Предсједништва СФРЈ, Савезни секретаријат за народну одбрану, 23. јануара, упозорава да ће ЈНА разоружати све паравојне формације у Хрватској, а Предсједништво СФРЈ два дана касније захтјева обавезну демобилизацију резервног састава милиције у Хрватској. Истог дана београдска телевизија објављује „филм о Шпегељу“, тајно снимљен материјал војне Контраобавјештајне службе о хрватском наоружавању (мађарски ,,калашњикови“) и о намјерама хрватског врха, а Војни суд у Загребу издаје налог за привођење главног јунака овог филма, хрватског министра одбране Мартина Шпегеља, бившег официра и генерала ЈНА. Потези савезног врха остају без било каквих резултата. Хрватска одбија да смањи број активног и резервног састава милиције иако је инспекција Савезног СУП-а у јануару утврдила да је у односу на број систематизованих извршилаца резервни састав повећан за 57 и активни за 2,6 одсто, а у односу на крај 1990. године за 115 и 39 одсто. Хрватске власти су то правдале одлуком своје Владе из септембра мјесеца о утврђивању мирнодопске и ратне (!) организације МУП-а, којом се предвиђало повећање броја активног састава за 103, а резервног састава милиције за 222 одсто. ЈТавина оружаних сукоба у Хрватској креће након неуспјешног исхода иницијативе савезног војног врха да се подигне борбена готовост ЈНА, која је подијелила чланове Предсједништва СФРЈ, па је резултат гласања био нерјешен 4:4. Против су гласали Јанез Дрновшек (Словенија), Стипе Месић (Хрватска), Богић Богићевић (БиХ) и Васил Тупурковски (Македонија). Серија сукоба, која је почела на Плитвицама, када су пале прве жртве Србин Рајко Вукадиновић и редарственик Јосип Јовић, наставила се у Пакрацу и Борову Селу, почетком априла и маја мјесеца, а сукобе није прекинула ни одлука савезног Предсједништва о распоређивању јединица ЈНА између сукобљених страна. Ова одлука донесена је 9. маја, три дана након што је на демонстрацијама против ЈНА у Сплиту убијен војник Саша Г ешовски, а до којих је дошло послије Туђмановог позива хрватском народу да се супротстави ЈНА, упућеног претходног дана са скупа ХДЗ-а који је одржан у Трогиру. Словенија и Хрватска проглашавају независност 25. јуна, а након краткотрајног рата у Словенији, оружани сукоби у Хрватској обиљежиће јул и август. Нападом на хрватско село Кијево, код Книна, крајем августа, ЈНА се дефинитивно приклања једној од зараћених страна српској, а рат улази у нову фазу, коју карактеришу велике жртве и разарања. Она ће бити окончана завршетком вуковарске битке 20. новембра, десет дана након што је Предсјед-

Рат крајинских Срба за ЈНА

35

ништво СФРЈ упутило захтјев Савјету безбједности УН да пошаље мировне трупе у Хрватску. У периоду од сукоба на Плитвицама до напада ЈНА на Кијево, у борбама су учествовали хрватски редарственици и ЗНГ и српске оружане групе организоване искључиво по територијалном принципу, а њихово најспособније борбено језгро представљали су професионални милиционери. Оваква улога милиције учврстила је позиције секретару СУП-а Крајине Милану Мартићу, док је његов имењак Бабић захваљујући не само својим функцијама него и чињеници да је његова СДС Крајине политички потиснула Рашковићеве присталице у (старој) СДС, вукао кључне потезе и доносио све битније одлуке. Срби у Крајини, Славонији, Барањи и западном Срему су вјеровали да ће их ЈНА заштитити, а из Книна је стално вршен притисак на савезни политички и војни врх да одлучније интервенише против Хрватске. У том смислу је илустративан садржај писма које је 4. маја Милан Бабић упутио предсједнику Предсједништва СФРЈ Борисаву Јовићу, поводом одржавања сједнице Предсједништва о рјешавању настале кризе у Југославији. Констатујући да је без „укључивања легитимних представника српског народа у САО Крајини и РХ сваки разговор о разрјешавању кризе осуђен на неуспјех“, Бабић упућује, за тадашње прилике, оштре критике на рачун савезног политичког врха: „Истовремено Вас упозоравам да ситуација у овом дијелу Југославије пријети да измакне свакој контроли и да ескалира у грађански рат за који ћете Ви и Предсједништво, по природи ствари, бити одговорни. У нормалним државама, што нажалост наша није, када армија откаже послушност и не изврши издату наредбу, смјењују се у њој одговорна лица, која наредбу нису извршила, или се дешава да се смијени врховни командант. Разлоге због којих наредбе нису извршене мораћете саопштити јавности и за то положити рачуне Ви и орган коме предсједавате... Иако бих Вам, на крају, желио изразити успјех у раду, то не могу учинити из простог разлога што изражавам сумњу у ефекте ваших одлука.“ Након што је Скупштина САО Крајине 29. маја изабрала прву Владу, за чијег је премијера именован Бабић, а за министра унутрашњих послова Мартић, критике из Книна на рачун савезних органа се појачавају. Бабић убрзо почиње да заговара идеју стварања српске војске Крајине, што се подударало са сличним захтјевима појединих опозиционих странака у Србији да се створи српска војска, умјесто ЈНА. Влада Крајине 20. августа доноси одлуку о формирању јединственог система Територијалне одбране као „Оружаних снага Крајине“, које би представљале дио „јединственог система Оружаних снага СФРЈ“. За команданта ТО, по функцији, именован је Милан Бабић, док је Мартић постављен за његовог замјеника задуженог у штабу ТО за јединице милиције.

36

Судбина Крајине

Стварање српске војске у Крајини, међутим, није наишло на одобравање војног врха у Београду, а томе се противио и Слободан Милошевић, који је вјеровао да ЈНА може успјешно спријечити ширење сукоба у Хрватској. Други разлог Милошевићевог отпора книнској иницијативи налазио се у његовом настојању да такве покушаје спријечи у Србији, што му је и пошло за руком након смјењивања владе Драгутина Зеленовића. Коначно, трећи, и за Крајину најбитнији разлог био је политичке природе, а манифестовао се све наглашенијим негативним ставом према државотворној градацији Крајине, што ће до изражаја доћи и након проглашења Републике Српске Крајине 19. децембра 1991. године. Бабић је добио други „жути картон“, а Милошевић се све више почео ослањати на Милана Мартића. Први крајински полицајац креће у отворен сукоб с Бабићем и његовим присталицама, а у Крајини добија политичку подршку од људи вјерних Јовану Рашковићу. Оправдање за почетак кампање против Бабића нађено је у „минимизирању улоге милиције“, а Мартић отворено прозива „неиживљене појединце у ТО жељне командовања“. Он изјављује да има „пуно повјерење у ЈНА“, а у сукобу с Бабићем добија подршку, тада популарног ,,капетана“ Драгана, који је руководио центром за обуку првих крајинских „специјалаца“ у Голубићу, код Книна. Посљедице притисака на Бабића убрзо су се осјетиле управо у Штабу ТО. Први командант Штаба ТО генерал у пензији Илија Ђујић, родом из околине Книна, иначе склон Бабићевим опцијама, повлачи се „због здравствених разлога“, а његов насљедник пуковник Радослав Максић добија „прекоманду“, прије него што је успио нешто више да учини на организацији крајинских оружаних снага. Сврставање ЈНА на српску страну у оружаним сукобима у Хрватској почело је операцијом „ослобађања Кијева“, како је назван напад на ово хрватско село, у коме се налазило, према тадашњим војним изворима, 200 до 300 припадника хрватског МУП-а. Повод за ову операцију и каснију интервенцију јединица ЈНА на другим правцима, било је блокирање касарни ЈНА у хрватским градовима. Хрватске власти су примјениле тактику блокаде касарни и војних складишта, али су ови објекти у већини случајева одбрањени упркос десеткованом саставу бранилаца, официра и војника. Кијево се налази на магистралној цести Книн-Врлика-Сињ-Сплит. Око њега су српска села до Книна Полача, а између Кијева и Врлике Цивљани и Цетина. Мјештани Кијева дуго су пркосили властима Книна, у чијим се општинским границама село налазило, па су и они подигли барикаде изолујући тако Цивљане и Цетину. Становници ових српских села у два наврата су протестовали испред команде книнског 9. корпуса тражећи да се барикаде уклоне, односно да им војска подјели оружје и да се сами обрачунају. Кијевски „трн“ у книнском „оку“ највише је иритирао Србе подно Динаре, не само због подсјећања на догађај из 1941. године, када су усташе из Кијева убиле 48

Рат крајинских Срба за ЈНА

37

мјештана Полаче, него и због погибије Васе Пећера, припадника крајинске милиције, на прилазу Кијеву. Смирујући мјештане Цивљана и Цетине и на њихове повике „хоћемо оружје“, Јован Рашковић је поручио да Србима више од оружја треба разум и да их он неће водити у рат, понављајући да он није вођа, него „слуга српског народа“. Али, „хрватски Аламо“, како су хрватски медији назвали Кијево, представљао је препреку за дотурање помоћи војницима у опкољеној касарни у Сињу и на истуреним пунктовима око Сиња. Уочи кијевске операције дошло је до кадровских промјена у команди книнског корпуса. Дотадашњег команданта генерала Трајчевског, замијенио је генерал-мајор Шпиро Никовић, а на мјесто начелника корпуса дошао је потпуковник Ратко Младић. Операција је трајала кратко, свега неколико сати. Уз артиљеријску подршку с околних брда, тенковска јединица којом је командовао потпуковник Славко Лисица ушла је у Кијево, чије се становништво, већ на прве пуцње, повукло према Врлици, док је посљедње упориште припадника хрватског МУП-а на обронцима планине Козјак ућуткано авионским бомбама. Након уласка у Кијево јединице книнског корпуса су убрзо ушле у Врлику и стигле надомак Сињу, а крајем августа и почетком септембра избијају на мост код Шибеника и окружују Задар, док на осталим правцима ЈНА стиже на прилазе Госпићу, Карловцу, Осијеку... Хрватска страна одговара појачаним нападима на касарне ЈНА, хапшењима Срба по градовима и првим масовним злочинима у српском селу Шибуљине, код Задра и у самом граду, у Сплиту, Госпићу, Карловцу, Загребу, западној Славонији (Марино Село), Осијеку... И тада почиње „тактика“ крени-стани, као посљедица серије договорених примирја, која су понекад трајала краће од дужине разговора о прекиду сукоба. ЈНА се октобра почиње повлачити из Словеније, а Хрватска за повлачење ЈНА с њене територије одређује рок до 10. новембра. Неодлучност савезног војног и политичког врха, притисци међуиародне заједнице и Хашком конференцијом интернационализовано питање рјешавања кризе на простору Југославије, резултирали су доношењем одлуке о „повлачењу војне ефективе из Хрватске”, док се хрватска страна обавезала да ће омогућити евакуацију опреме и наоружања из блокираних касарни, као и породица (и намјештаја) официра ЈНА из станова у хрватским градовима. Да би се ублажило неповјерење српског становништва у Крајини, Славонији и Барањи у коначне намјере ЈНА, објашњавано је да „повлачење војних ефектива“ значи само њихово пребацивање источно од тадашње линије раздвајања сукобљених страна, а која ће највећим дијелом постати западна граница РСК. То се, међутим, неће односити на шире подручје западне Славоније. Повлачењем ЈНА, српско становништво је остало без заштите, изузев у Окучанима и дијелу Пакраца, па долази до првог великог егзодуса Срба почетком новембра.

38

Судбина Крајине

Десетине хиљада Срба на тракторима и коњским запрегама напустило је подручје Дарувара, Грубишног Поља, Подравске Слатине и највећег дијела Пакраца, гдје су иначе представљали већинско становништво. Према подацима Обласног вијећа западне Славоније из августа 1992. године, у раздобљу од јула 1991. до средине 1992. године хрватске власти и њене оружане формације потпуно су етнички очистиле 193 насеља (10 градских и 183 сеоска), у којима је уништена већина кућа и имовине, а уништено је или оштећено 27 православних храмова, док је, према до тада прикупљеним и евидентираним подацима, поменуто подручје и дијелове општина Новска, Ораховица, Вировитица због хрватског терора и притисака напустило 52.320 Срба (у коначном извјештају спомиње се 60 до 70 хиљада Срба). Ко је издао наређење јединицама бањалучког корпуса ЈНА, којима је командовао генерал Душан Узелац, да се повуку с овог подручја? Ово питање остало је без поузданог одговора, када је ријеч о конкретном наредбодавцу, али је извјесно да је наредба имала више политички него војни карактер. Наиме, снаге ЈНА и српски територијалци, с обзиром на однос снага и наоружања, могли су не само задржати контролу над овим подручјем него и пресјећи хрватски териториј од Саве до мађарске границе. Умјесто одговора на питање зашто то није учињено, ево сличног случаја на далматинском ратишту, када су јединице книнског корпуса ЈНА преузеле контролу над Масленичким мостом и практично пресјекле копнену комуникацију Ријека-Задар-Шибеник. Услиједила је интервенција из ГШ ЈНА да се омогући саобраћај мостом, што је значило и дотурање помоћи хрватским снагама у Задру, које су држале у окружењу неколико значајних војних објеката, а када ова наредба није испоштована смјењен је командант книнског корпуса генерал Никовић и на његово мјесто постављен генерал Владимир Вуковић (убрзо је мост срушен). Генералу Вуковићу, опет, није било дозвољено да с јединицама уђе у Задар, иако су оне стигле до у само предграђе, а припадници хрватског МУП-г и ЗНГ су се ужурбано пребацивали на најближа острва. ЈНА је практично ратовала у складу са политичким, а не војним приликама на ратишту. Већина официра, нарочито они с вишим чиновима, била је политички „препарирана” комунистичком идеологијом и анационална (битни услови за напредовање), па је ЈНА и у тренутку када је по националној структури постајала српска и црногорска војска, била привржена комунистичкој идеологији и југословенској опцији. Зато је често називана посљедњим бастионом комунизма у источној Европи, а и сама је давала повода за такве оцјене. У јеку кампање против ЈНА и рата у Хрватској, Ратко Младић је на конференцији за новинаре у Книну, у камеру WTN издекламовао поруку како ће само преко њега мртвог „пропасти социјалистичка Југославија“. Кнински резервисти често су се бунили нгго команданти њихових јединица на положајима истичу југословенску заставу с петокраком, а не српску тробојницу.

Рат крајинских Срба за ЈНА

39

У кнински Дом ЈНА забрањиван је улаз свима, који су у униформи, а не носе обиљежја ЈНА, као што је од добровољаца из Србије и БиХ (Српски четнички покрет, Српска Гарда, Бели орлови...) тражено да своје ознаке замјене амблемима савезне војске. ЈНА је подржала формирање 6. личке бригаде, а често се оглушивала о захтјеве Срба из појединих села, која су због историјског насљеђа називана ,,четничким“, да им се подијели оружје... С ниподаштавањем се говорило о хрватским политичким и војним намјерама и могућностима, а у војним саопштењима често су се могле прочитати притужбе што „Хрвати мучки нападају из засједе“. Крајем септембра пуковник Младић изјављује: „Јадан је тај Туђман. Нема се он чиме шепурити. Он и његова братија су светске слуге, које су продале интересе хрватског народа и гурнуле га у братоубилачки рат. Ја лично немам ништа против хрватског народа, али Туђману мора бити јасно да је Армија у стању да изврши све задатке.“ И, Армија убрзо креће у извршавање посљедњег задатка у Хрватској. Крајем 1991. године постаје све актуелнији Венсов план, по коме, како ће се убрзо испоставити, ЈНА мора да се повуче из Хрватске, али не иза линије раздвајања сукобљених страна, како је у почетку упорно понављано, него иза „авнојевских“ граница Хрватске, као што је и учињено. Србима у Крајини није било јасно како ће ЈНА да се бори против „усташког режима у Загребу“ и да их одбрани од „новог геноцида“, како је поручивано из Београда, повлачењем из РСК. Умјесто одговора стигло је још једно обећање. Члан Предсједништва СФРЈ Бранко Костић изјављује да ће ЈНА интервенисати у року од 48 сати ако Хрватска нападне Крајину. Почетком 1992. године отпочиње прва мировна међуфаза српско-хрватског рата. Заштиту мира и становништва преузимају међународне снаге УНПРОФОР. РСК никада неће створити војску с властитим и самосталним командним кадром.

40

41

Судбина Крајине

Венсавнојизација Крајине

Немоћ савезних органа да ријеше кризу, неплод-

ност самита ,,шесторице“ предсједника југословенских република и почетак рата у Хрватској, интернационализовали су питање опстанка СФРЈ. Главну улогу преузела је Европска заједница, а за даљу судбину Крајине и рјешавање српског питања у Хрватској пресудан значај имали су Хашка конференција о Југославији и активирање бившег америчког дипломате Сајруса Венса као личног представника генералног секретара УН Переса де Куељара за Југославију. Први састанак чланова Конференције о Југославији одржан је у Хагу, под предсједавањем лорда Питера Карингтона, 7. септембра 1991. године, а 5. новембра учесницима Конференције понуђена је четврта верзија документа под радним називом Одредбе споразума за конвенцију о будућем устројству Југославије. У уводном дијелу овог документа предвиђало се да Југославија буде „заједничка држава равноправних република од оних република које желе да остану у њој“. Предсједник Србије Слободан Милошевић, који се залагао за опцију Југославије као „заједничке државе једнаких република и народа који желе да остану у Југославији као њиховој заједничкој држави“, није прихватио Хашки документ, објашњавајући тај потез ставом да се не може „сложити са укидањем Југославије потезом пера, односно са приступом да Југославија више не постоји“. Истовремено, он је извукао и други адут Крајина и положај Срба у Хрватској: „Када је реч о решавању положаја и права српског народа у Хрватској, који се налази у основи југословенске кризе и трагичног рата у Хрватској, питам се да ли заиста неко још може поверовати, чак и данас после трагичних догађаја последњих дана и уништавања десетина српских села и расељавања

42

Судбина Крајине

Срба у западној Славонији, да се Срби у крајинама могу задржати под суверенитетом и гаранцијама хрватских власти.” Ова Милошевићева изјава покренула је нову кампању званичне и медијске подршке крајинским Србима, али се од јавности сакривало да је предсједник Србије претходно дао сагласност на верзије Хашког документа у којима се предвиђао „специјални статус“ за Крајину (13 општина с већинским српским становништвом). Иако садржај појма „специјални статус“ није био прецизно дефинисан, он је у општим одређењима подразумијевао елементе (територијалне) политичке аутономије у оквиру Хрватске, односно право Срба на истицање националних обиљежја (грб, застава, химна) на законодавне органе (скупштина), систем образовања (школе, уџбеници, језик). Милошевићево инсистирање на српском питању у Хрватској било је у функцији одбране његове опције заједничке државе и средство притиска на Хрватску да прихвати такву опцију. Да се ради о тренутној политичкој употреби Крајине, а не о принципијелном и дугорочном политичком програму рјешавања њеног статуса, видјело се и по претходном Милошевићевом прихватању основних начела Декларације ЕЗ о Југославији из августа мјесеца. Декларацијом су утврђени главни принципи рада Хашке конференције (изражена „одлучност да никада не признају промјене граннца до којих није дошло мирољубивим путем и путем споразума“), а најављено је формирање „арбитражне комисије“ (тзв. Бадинтерова комисија). Истовремено је Милошевић потписао Меморандум о посматрачкој мисији ЕЗ, којим је било предвиђено слање посматрача ЕЗ у Хрватску ради надгледања поштивања постигнутих споразума о примирју и контроле поштивања људских права. У Меморандуму крајински Срби нису названи зараћеном страном или страном у сукобу, чиме би им се могао одредити и статус политичке стране у сукобу, већ су названи „српско становништво у Хрватској“. Други примјер који илуструје тумачење да се радило о тренутној употреби Крајине је изјава лорда Карингтона о узроцима Милошевићевог одбијања Хашког документа: „Радило се о врло лабавом савезу у коме би свака република по сопственој жељи, у мањој или већој мјери, била повезана са центром. Сви су пристали на ову врсту лабаве подјеле, као и да Крајина има посебну скупштину и властите полицијске снаге у оквиру хрватске државе. Све је ово договорено, осим једне ствари. Срби су инсистирали да су они законити насљедници Југославије, што је значило да не морају да подносе молбу за пријем у УН или било коју другу међународну организацију. Они су аутоматски били власт. Ово је за друге било неприхватљиво и ствар је ту запела.” Распетљавање насталог чвора било је све неповољније за крајинске Србе. Министарски савјет ЕЗ, 18. децембра у Бриселу, усваја Декларацију о критеријумима за признавање нових држава, међу којима су принципи:

Венсавноизација Крајине

43

гарантовање права етничким и националним групама и мањинама у складу са обавезама прописаним у оквиру КЕБС-а; поштовање неповредивости свих граница, које могу бити мијењане само мирољубивим путем и заједничким договором; ЕЗ неће признати оне ентитете који су настали као резултат агресије. Истовремено су позване све југословенске републике да се до 23. децембра изјасне да ли желе да буду признате као независне државе и да ли прихватају услове из поменуте Декларације, уз напомсну да ће до јануара 1992. године арбитражна комисија дати оцјену да ли су услови за признавање испуњени. Овим је међународна заједница запечатила судбину СФРЈ и одредила оквире рјешавања статуса Крајине (у Хрватској). Њемачка већ 23. децембра признаје Хрватску, већина европских земаља 15. јануара. Да би испунила услове за признавање, Хрватска је 4. децембра усвојила на брзину склепани Закон о правима етничких и националних заједница или мањина, којим се појединим општинама дају одређена права, а предсједник РХ одобрава употребу националних симбола. Представници Крајине су били изоловани од свих покушаја међународне заједнице да се ријеши криза на простору бивше Југославије, а једино се Милан Бабић састао са Карингтоновим замјеником, холандским амбасадором Хенријем Вејнандсом. Овај сусрет изазвао је нове сукобе на крајинској политичкој сцени, а повод је била платформа Владе САО Крајине за разговоре у којој је кључно мјесто имао Бабићев предлог да Крајина буде посебна политичко-територијална заједница, чији би статус и самосталност у периоду од 25 година гарантовала међународна заједница (протекторат УН), након чега би њени грађани имали право да се референдумом изјасне којој држави желе да се прикључе. Бабић је тврдио да с Вејнандсом није разговарао о овој идеји, већ да је предложио да Крајина буде посебна територија у саставу Југославије. О разлозима кориговања својих ставова Бабић је рекао: „Присаједињење Србији не може се реализовати, јер то Србија не прнхвата. Друга варијанта, уједињење са Босанском крајином, није извјесна с обзиром на до сада показано расположење с друге стране. Зато смо се опредјелили за варијанту Крајина као посебна територија у саставу Југославије. То је, с обзиром на немогућност реализације претходне двије опције и с обзиром на притиске у Хагу да прихватимо специјални статус Крајине у Хрватској, најоптималније рјешење.“ Бабић је, истина стидљиво, проговорио и о притисцима из Београда да Крајина прихвати специјалии статус у Хрватској, а касније ће изјавити како се није радило само о политичким, него и о „економским и војним претњама“. Ови притисци доћи ће до пуног изражаја почетком 1992. године током

44

Судбина Крајине

кампање која је из Београда вођена како би се сломио Бабићев отпор, тада већ прихваћеном, Венсовом плану ангажовања снага УН у „Хрватској“. Наиме, паралелно са Хашком конференцијом о Југославији покренута је иницијатива за посредовање мсђународних трупа у очувању мира и контроли потписаних примирја. Преполовљено Предсједништво СФРЈ (остали само представници Србије и Црне Горе) упутило је 9. новембра позив Савјету безбједности УН да хитно упути мировне међународне снаге у Хрватску, а 23. новембра у Женеви су се састали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и генерал Вељко Кадијевић (савезни министар одбране) са лордом Карингтоном и постигли договор о прекиду рата, дајући истовремено сагласност на основне елементе докумената о ангажовању мировних снага, које је понудио Сајрус Венс. Београд је након одбијања иницијативе Стјепана Месића из септембра (предсједник Предсједништва СФРЈ) да се ангажују мировне снаге УН, не само промијенио свој став и однос према улози међународних снага, него је потписивањем мировног споразума пристао на повлачење ЈНА из Хрватске. Услиједио је кратак период дораде плана, а 2. јануара 1992. године Милошевић, Туђман и Кадијевић су дали своју сагласност на коначну верзију Венсовог плана и потписали 15. по реду споразум о примирју. Представници Крајине и овог пута су остали по страни, а ставови Книна углавиом су презентовани јавности саопштењима, чији је садржај креирао Милан Бабић. Он је у потпуности контролисао рад Владе, а 21. новембра успио је да смјени предсједника Скупштине САО Крајине Велибора Матијашевића и да на његово мјесто постави Милу Паспаља, шофера из Глине. Бабићеви опоненти, који су се све више ,,окупљали“ око Милана Мартића имали су подређену политичку улогу. Влада Крајине 18. новембра заузима став да „без њене сагласности неће дозволити улазак мировних снага УН на суверену територију САО Крајине”, као и да ће „сваки насилни покушај уласка мировних снага УН на териториј САО Крајине сматрати актом агресије и нарушавања територијално-политичког интегритета и суверенитета САО Крајине и према њему ће се поступити у складу с традицијом српског народа, а то значи да ће те снаге бити заустављене на граници САО Крајине”. Истовремено, оставља се простор за „евентуално ангажовање снага УН“ и то под условом да оне буду распоређене на „линији разграничења између САО Крајине и Хрватске“. Ови ставови потврђени су и на сједници крајинске Владе, која је одржана 30. новембра, након чега је Бабић почео да припрама проглашење Републике Српске Крајине. Он је намјеравао да тадашњу САО Крајину прогласи Републиком Српском Крајином. Дакле, без територије САО Барање, источне Славоније и западног Срема, за коју је Бабић сматрао да треба да постане искључива брига Србије. Тако се и десило да у крајинском Уставу, који је проглашен

Венсавноизација Крајине

45

19. децембра када и РСК, не буду поменуте источне „српске територије“, већ само могућност да одлуком обласних органа могу ући у састав РСК. Пошто је Обласна Скупштина такву одлуку донијела два мјесеца уочи проглашења РСК формалност је испуњена, а остало је увјерење да је укључивање источне територије у састав РСК извршено под притиском Београда, како би се питање Крајине рјешавало „у комаду“ и уз привидну одговорност руководства у Книну. Испоставиће се да је притисак Београда на Книн, и политички и економски, касније био најчешће трансмитован преко представника РСК из источног дијела Крајине. Сламање Бабића, који је након проглашења РСК проглашен за њеног првог предсједника, није ишло према очекивањима власти у Београду, чију су нервозу повећавали притисци међународне заједнице да испуни преузете обавезе и претње Европске заједнице увођењем економске блокаде Србији и Црној Гори. У политичкој и медијској кампањи против Бабића и његових истомишљеника стварано је увјерење да је он против ангажовања мировних снага УН, а тиме и против мира, док су прећуткивани његови услови да се снаге УН размјесте дуж линије раздвајања, а не по принципу „мрља од мастила”, како је предвиђено Венсовим планом, као и да се не разоружава ТО Крајине и да ЈНА остави наоружање у Крајини. Такође је занемаривана Бабићева примједба да је неприхватљиво одређење у Венсовом плану по коме се мировне снаге УН размјештају у „заштитне зоне“ (УНПА), које се налазе „у Хрватској”, а што је он сматрао супротним уводној одредби овог плана да се ангажовањем снага УН „не прејудицира политичко рјешење“. Коначно, табак је пресавио и Слободан Милошевић, који је 8. јануара упутио Бабићу оштро писмо: „Црисуство УН има искључиви циљ да сачува мир. А пошто ми је познато да сте у Председништву Југославије до детаља информисани о концепту Сајруса Венса, у коме је прецизирано да присуство мировних снага УН не прејудицира политичка решења и да је њихов задатак да онемогуће приступ било каквих војних формација или оружаних група на територију под заштитом УН, да сте информисани да осим мировних снага једина оружана формација на тим територијама треба да буде локална полиција, чиме се у потпуности гарантује мир и сигурност свих становника, сматрам да ваш негативни став представља крајње неодговоран чин... Иако сте ме лично обавестили да ћете одлуку Председништва у вези са доласком снага УН у целини прихватити, вашим понашањем оглушили сте се о изричите ставове Председништва Југославије и руководства Србије, и то не једном, дајући себи за право да доносите одлуке чији рачун, нажалост, и у крви треба да плаћа читав српски народ...“ Послије три дана Бабић је отписао Милошевићу и поновио већ поменуте ставове, изражавајући и бојазан због могућих посљедица одредбе да о проду-

46

Судбина Крајине

жењу мандата снагама УН одлучује Савјет безбједности уз сагласност свих страна у сукобу, дакле и Хрватске: „Господине Предсједниче, ја под наведеним условима који су нам понуђени нисам могао прихватити ту верзију плана и у томе треба тражити разлоге мога неприхватања, а не у неком мом, наводном самољубљу, властољубљу или, пак, политичком престижу. Утолико сам сагласан с Вама да народ не смије бити жртва ничије политике и самољубља... План који сте Ви прихватили не би и неће прихватити ни српски народ РСК, а увјерен сам да је он неприхватљив и за све, према својој историјској и политичкој судбини неравнодушне Србе. То што сте Ви пристали да одлучујете у име и оног дијела српског народа, којег формално не представљате и поред наших најдобронамјернијих сугестија да урадите све на томе да дио наше историјске одговорности препустите нама, Ваша је лична ствар, која нас не обавезује. За разлику од Вас који мислите да само један човјек може да одлучује о судбини српског народа у овом одсудном и драматичном времену, у коме се он бори за опстанак, ја сматрам да не постоји личност, ма како она била способна, која може и смије понијети терет такве историјске одговорности... На крају, није прилика да износимо све што знамо, јер знамо да у нашем спору може бити побједник само трећи.“ Послије овог дописивања услиједио је још већи притисак на Бабића. У београдским медијима лојалним властима простор су добијали крајпнски „миротворци“, али и они Бабићеви опоненти, који су имали неке примједбе у вези са Венсовим планом, а нападали су Бабића због „узурпације власти у Крајини“. Политички је реактивиран Борислав Мнкелић, који је из Београда слао саопштења подршке миру. Његова улога је посебно била важна због утицаја на Банији, гдје је Бабић, поред Киина и дијела Кордуна, имао најјаче политичко упориште. Пошто је своју Социјалистичку партију Хрватске, коју је основао крајем 1990. године, учланио у СК-ПЈ, Микелић је покушао да реанимира активност Социјалистичке странке из Книна, која није имала озбиљнији утицај на крајинској политичкој сцени. И присталице Јована Рашковића су кампањом против Бабића и његове СДС Крајине покушале ојачати рад „изворне” СДС, како су је називали да би се разликовала од Бабићеве странке. Међутим, ни они више нису били јединствени. Средином јануара Јован Рашковић даје подршку Венсовом плану и Слободану Милошевићу: „Заједнички интерес свих Срба данас је мир и обустава рата, па пјелокупна мисао и пракса српског народа морају бити концентрисане на мир. У овом тренутку тај мир доноси Венсов план... Долазак ‘плавих шљемова’ није сам по себи рјешење српског питања. То је изванредан почетак политичког разрјешења српског питања... Једно је сигурно, Милошевић је постао миротворац. Завјереничка политика се иселила из српске националне кон-

Венсавноизација Крајине

47

цепције. Но, Милошевић преузима велики ризик свих српских миротвораца, који обично не добијају подршку најширег и најнижег, али најбројнијег стратуса Српства. Ако Милошевићу успије да идентификује, а вјерујем да хоће, српску политику са политиком Уједињених народа, онда Србија долази у једну сасвим нову ситуацију да напад на њену политичку концепцију представља атак на политику УН. Нека је Милошевићу са срећом.“ Након што је медијском кампањом створен снажан ,,фронт“ подршке миру и Венсовом плану, 31. јануара, 1. и 2. фебруара у Београду је одржана проширена сједница крњег Предсједништва СФРЈ, којој су присуствовали предсједници Србије и Црне Горе Слободан Милошевић и Момир Булатовић, начелник ГШ ЈНА генерал Благоје Аџић и ,,савезни“ министар одбране генерал Вељко Кадијевић, представници Срба из БиХ Биљана Плавшић, Момчило Крајишник и Радован Караџић, а из РСК Милан Бабић с већином чланова Владе, предсједник Скупштине Миле Паспаљ, Вељко Џакула, Горан Хаџић... Дуготрајно сламање Бабића исцрпљујућим разговорима остало је без резултата. О атмосфери на овом скупу свједочи и садржај приватне тужбе, коју је касније поднио Петар Штиковац, министар вјера у крајинској Влади, против генерала Аџића, општинском суду у Београду. Штиковац је тужио Аџића због увреде, а у тужби наводи примјере: „Приватног тужиоца је у више наврата назвао волом, тужиоца и дио делегације Владе РСК називао је ’багром’, тужиоца је у више наврата ‘ванредно унаприједио’ у ‘провокатора’, уз Бору Јовића и Радомана Божовића прибјегавао је најприземнијим алузијама, вређајући наше људско достојанство, блатећи и доводећи у питање, поред осталог, и наш морал.“ Ипак, „посебан третман” је уродио плодом и Миле Паспаљ изјављује да подржава Венсов план. Умјесто да посљедњу ријеч има Скупштииа РСК, за сазиваче овог скупа је све било готово и потпредсједник ,,крњег“ Предсједништва Бранко Костић 3. фебруара упућује писмо Генералном секретару УН Бутросу Галију обавјештавајући га да је Предсједништво СФРЈ „обезбедило сагласност на предложену мировну операцију и ангажовање мировних снага УН и представника Срба у угроженим подручјима, која би требало да буду стављена под заштиту УН“. У писму Костић такође поручује: „Прихватајући долазак мировних снага, легитимни представници становника овог подручја дали су неке предлоге о којима је подсекретар УН Марак Гулдинг био обавештен у току недавне посете Југославији и са којима су се сложили и подржали их чланови Председништва СФРЈ у току разматрања и дискусије. Без обзира на то сви савезни органи и Председништво СФРЈ овим Савету безбедности пружају пуну гаранцију за несметано прихватање и ефикасно деловање снага УН, као и за сарадњу локалних власти у помену-

48

Судбина Крајине

тим подручјима, да би се очувао мир и услови за мирно и свеобухватно решење југословенске кризе.“ Међутим, „локалне власти“ у „угроженим подручјима“ послале су такође писмо Бутросу Галију у коме га (крајинска Влада) обавјештавају да „легални органи власти РСК“ нису прихватили Венсов план и да то неће учинити док се не испуне претходно дати услови с којима је био упознат и Марак Гулдинг приликом посјете Книну 27. јануара. Истина, једна од примједби је била усвојена, а то се односило на питање функционисања закона у „заштитним зонама“. Бутрос Гали је изјавио да на тим подручјима неће важити хрватски закони „у прелазном периоду“, па је почетком фебруара и Фрањо Туђман изјавио да не прихвата Венсов план. Крајинске власти су тада добиле, можда, најреспективнији међународни третман у односу на касније раздобље њиховог (не)уважавања. Али је требало добити и легитимну подршку за инаугурацију Венсовог плана. Паспаљ, 9. фебруара, у Глини сазива сједницу Скупштине РСК, којој присуствују већином посланци, који подржавају Венсов план, али и чланови Предсједништва СФРЈ Бранко Костић, Југослав Костић и Сејдо Бајрамовић, као и генерал Аџић. Они су обећањима успјели придобити већину гласова, иако су „бабићевци“, које је представљала само мања „делегација“ тврдили да није било кворума. Савезни цивилни и војни „делегати“ су обећавали да ће Крајина остати у саставу Југославије и да ће бити одбрањена интервенцијом ЈНА уколико хрватске снаге нападну РСК, као и да су мировне снаге УН и међународна заједница гарант мира и мирног рјешавања кризе и обезбјеђивања права српском народу на самоопредјељење. У међувремену је Туђман обавијестио Сајруса Венса да „Хрватска потпуно прихвата све услове мировног плана“, а 11. фебруара на исту адресу писмо шаље Борисав Јовић истичући да је Скупштина РСК усвојила мировни план. Међутим, Бабић сазива своју Скупштину, а кворум обезбеђује промовишући неколико села у општине из којих добија по пет делегата. Бабић инсистира на провођењу референдума о Венсовом плану и заказује изјашњавање грађана за 22. и 23. фебруар, а предсједник његове Скупштине Петар Цветановић доноси одлуку о расписивању избора за предсједника РСК и посланике Скупштине РСК који су заказани за 19. април. Пошто је и Влада била подјељена, остали су лојални Бабићу само први министар Ристо Матковић и неколицина министара, Бабић попуњава Владу својим људима и умјесто Милана Мартића, за министра унутрашњих послова, именује Славка Ожеговића. Међутим, Бабић нема подршку полиције и војске (ТО). Мартић контролише милицију, али преузима и политичку иницијативу. Под његовом заштитом штампају се плакати с порукама „За мир“, „За Венсов план безусловно“... Командант 1. бригаде ТО пуковник Стојан Шпановић забрањује одржавање

Венсавноизација Крајине

49

митинга подршке Бабићу у Лици и повлачи 400 бораца са Перучког језера поручујући Бабићу да он „тамо ратује, кад му је стало до рата“. Његови борци шаљу поруку Бабићу да не смије критиковати ЈНА „која нас храни, плаћа и облачи“. Под овим притисцима Бабић донекле коригује ставове и 18. јануара његова Скупштина, између осталог, доноси одлуку да „нема потребе за организовано супротстављање силом одлуци Савјета безбједности о слању мировних снага УН“. Савјет безбједности 21. фебруара усваја резолуцију 743 којом је озваничен Венсов план и дефинитивно отворен пут за долазак заштитних снага УН (УНПРОФОР) „у Хрватску”, како је остало непромјењено мјесто њиховог ангажовања према овом плану, а што ће каснијим резолуцијама бити и сасвим прецизно наглашавано. Бабићево извјесно попуштање, али и даљње инсистирање на измјенама појединих одредби плана више није имало значаја. Уосталом, то се није ни могло постићи, ако се имају у виду изјаве Бранка Костића и Борисава Јовића. Почетком фебруара Костић је поручио да је „сваки покушај модификације мировног плана исто што и одбијање плана Сајруса Венса“ и додао да „Председништво као Врховна команда, гарантује да ће стати у заштиту српског народа Крајине, ако план буде изигран од хрватске стране“. Јовић је тврдио да је руководство СФРЈ ангажовањем на прихватању Венсовог плана постигло да „светска заједница стане на страну српског народа“. Од опозиционих странака у Србији, Бабића су безрезервно подржавали једино СНО Мирка Јовића и Народна странка Милана Парошког. Усвајањем Венсовог плана није завршен процес политичког неутралисања Милана Бабића. То је учињено 26. фебруара у Борову Селу, гдје је одржана сједница Скупштине РСК, коју је сазвао Паспаљ, а на којој су смјењени Милан Бабић и његова Влада. За новог предсједника РСК проглашен је Горан Хаџић, складиштар пољопривредне задруге у Пачетину, а за новог премијера Здравко Зечевић, агроном из Бенковца. Бабићу су, привучени обећањима и функцијама, окренули леђа и неки његови блиски сарадници, а у нову Владу ушли су и крајински социјалисти, који су на изборима 1990. били на листама хрватских комуниста: Ђорђе Бјеговић, министар енергетике и Јово Каблар, потпредсједник Владе. Мартић је остао министар унутрашњих послова, а пуковник Шпановић је именован за министра одбране. Била је то Влада „венсоваца”, како су је неки одмах назвали, а Бабићу је остала функција градоначелника Книна, и делегата Скупштине РСК, али је политички утицај задржао захваљујући СДС Крајине. Овим прича о Венсовом плану није била завршена. Испоставило се да су западне границе заштитних зона УН административне границе општина Далмације, Лике и Кордуна и да је изван тог подручја остављено око 180 српских села са око 55 хиљада Срба, који су се референдумом из маја 1991. годи-

50

Судбина Крајине

не изјашњавали и за издвајање из хрватских, односно за припајање српским општинама у саставу САО Крајине. Пошто су та села била источно од линије раздвајања сукобљених страна, њихов положај је доведен у питање (то ће бити регулисано тек у јуну, када је ово подручје резолуцијом СБ УН 762 проглашено „ружичастом зоном“ под заштитом УНПРОФОР-а). У западној Славонији је УНП А зона обухватала Дарувар, Грубишно Поље и Пакрац, али је у саставу РСК остао само мањи дио Пакраца са Окучанима, док је у осталом дијелу „заштићене зоне“ већ била присутна хрватска полиција и власт. Поново су актуелизоване подјеле на „венсовце“ и „антивенсовце“. Бабић је оптуживан да је управо он, у периоду припрема за ангажовање мировних снага крајем 1991. и почетком 1992. године, израдио мапу и означио западне границе изоставивши поменута села. Међутим, Бабић је тврдио супротно, позивајући се и на разговор с Мараком Гулдингом, коме је, према његовим ријечима предао мапу РСК с прецизно уцртаним границама, а коју је Гулдинг предао Борисаву Јовићу, који је тада био предсједник Комитета за односе са УН. Бабић је тврдио да Јовић није уважио његове границе, као и да је занемарио значај дијела западне Славоније, који није био у саставу РСК. У новом процесу „уразумљивања“ Бабића и његових присталица примјењиване су разне методе. У априлу Јово Каблар потписује налог книнској пошти да се Бабићу и његовим сарадницима искључе тзв. београдски телефони, којима се могао добити Београд без окретања позивног броја, и да се линије пребаце новим корисницима: предсједницима РСК и Владе, министрима одбране и енергетике, док је Мартић са функцијом задржао и свој „београдски“ телефон. Радио Книн, у коме је дошло до смјене главног уредника, објављује непотписано саопштење у коме се наводи да је Бабић пристао да „РСК добије специјални статус у границама Хрватске, под условом да он, Милан Бабић буде на челу Крајине, као њен шеф“. У мају се оглашава министарство информисања, без потписа министра Душана Ећимовића, а у саопштењу се наглашава како органи власти РСК „најискреније улажу максималне напоре у циљу превазилажења сукоба и подјела у српском народу“, као и да је исказана спремност да се „пружи рука помирења Бабићу“, што је он „одбио представљајући се и даље као предсједник РСК“. У саопштењу такође пише: „Из практичних потеза ‘самозваног’ предсједника посве је јасно да му је власт крајњи циљ, а никако средство за добробит сопственог српског народа. Бабићеви покушаји људске и моралне дискредитације функционера РСК најрјечитије говоре о њему, као човјеку оптерећеном сопственом ‘величином’ и некаквом месијанском улогом, коју је, изгледа, сам себи намијенио. Јефтино је и крајње провидно да се садашњи органи власти проглашавају недемократским и октроисаним само зато што нису спремни да на његов миг

Венсавноизација Крајине

51

распишу изборе у Крајини, и то у вријеме када се у многим дијеловима Крајине још увијек воде борбе против усташког агресора.“ Реаговао је и Главни одбор СДС Крајине: „Свједоци смо све чешћих и драстичних прогона и хапшења појединаца, а посебно истакнутих бораца, чланова СДС Крајине и осталих политичких неистомишљеника, мимо било какве процедуре, без одговарајуће гаранције за одбрану и правну заштиту, препуштених искључиво самовољи појединаца и неформалних политичких група, које свој бијес, због немоћи снага репресије и марионетске Владе да сачува РСК и цјеловитост њене територије, искаљују на невиним грађанима или политичким неистомишљеницима.“ Најжешћи притисци на Бабића услиједили су након његове најаве формирања Српске војске Крајине. То је протумачено као нови удар на Венсов план и мировне напоре Београда. Ипак, Бабић је 12. априла, на книнском Косову, организовао свечано формирање Првог пука Српске војске, који је добио назив по Петру Мркоњићу, а стварање Српске војске поздравили су гости: др Веселин Ђуретић, Киро Радовић, Мирко Јовић... Иако у „пуку“ није било више од педесетак бораца, поручено је да ће он прерасти у Српску војску. Убрзо се испоставило да Бабић нема снаге за то и да је крајинска ТО под контролом официра ЈНА, који су остали у Крајини и били везани за команду у Београду. Коначно је Бабић ућуткан послије батина које је добио 26. јуна у Бенковцу у стану Рајка Лежајића, предсједника СДС Крајине за ову општину. Пошто је скуп њихове странке био забрањен, они су отишли у стан, гдје су премлаћени, а Бабићев аутомобил је изрешетан мецима. У саопштењу СДС Крајине за овај напад је оптужен премијер Здравко Зечевић, односно његови „лични пратиоци и припадници МУП-а Крајине“. Против нападача никад није проведен судски поступак. Само пет дана раније хрватске снаге су упале на Миљевачки плато, јужно од Дрниша, у „заштитну зону УН“ и убиле 48 српских бораца. УНПРОФОР није реаговао, а ни из Београда није упућена војна помоћ у име гаранција и обећања даваних само неколико мјесеци раније. Уосталом, јуна мјесеца ништа није било исто као неколико мјесеци раније. Европска заједница је 6. априла донијела одлуку о признавању БиХ, а 23. маја Словенија, Хрватска и БиХ примљене су у чланство УН. На Палама је 7. априла проглашена Српска Република, а 28. априла у Београду Савезна Република Југославија. Почео је рат и у Босни и Херцеговини, а Савјет безбједности награђује Србију и Црну Гору за показану кооперативност увођењем санкција резолуцијом 757 од 30. маја.

52

53

Судбина Крајине

Пад из братског загрљаја

П

роглашењем Савезне Републике Југославије на територији, коју „сачињавају територије република чланица“, Србије и Црне Горе, била је запечаћена судбина РСК. Уставом предвиђена могућност да СР Југославији ,,могу приступити друге државе као републике чланице”, била је у функцији „прања руку“ и наступајуће предизборне кампање, као наводни доказ да нису изневјерене тежње Срба западно од Дрине. Наиме, Предсједништво СФРЈ је 2. октобра 1991. године усвојило полазне основе за рјешавање државно-правне кризе у Југославији са платформом о положају Крајине у будућој Југославији. У основи ових ставова била је шира југословенска опција с правом свих народа, а тиме и српског у Крајини, на самоопредјељење. Крајинска Влада је на основу извјештаја њеног предсједника Милана Бабића, који је присуствовао сједници Предсједништва СФРЈ, прихватила ове ставове и донијела Одлуку о прикључењу београдској декларацији као основи за будући Устав нове заједничке државе. Јануара 1992. године већ је био актуелан законски нацрт о условима за остваривање права на самоопредјељење и о реконструисању Југославије, који се заснивао на ставу да нема признавања осамостаљених република без материјалног и територијалног разграничења. Било је предвиђено да се формира уставотворна скупштина од представника народа који желе да остану у Југославији (по 30 представника) и да она ради, паралелно с постојећом, на стварању нове Југославије. За РСК је био предвиђен посебан третман. Крајем јануара, дакле, кадјош није било формално рјешено питање реализације Венсовог плана, објављена је следећа информација у „Политици“: „Пошто су српске крајине у Хрватској под, ’плавим шлемовима’, и то на спорним територијама, писци законског нацрта о условима за остваривање права на самоопредељење и о реконструкцији Југославије на новим основама, нису могли да рачунају на изјашњавање тамошњег живља о држави

54

Судбина Крајине

у којој желе да живе. Засад су крајине ’под ембаргом’, изузете и од Југославије и од Хрватске. Кад се стекну услови, објашњавају упућени у Скупштини СФРЈ, народ у њима ће тек онда моћи да изрази своју вољу. Значи да неће моћи да шаљу одмах своје представнике у уставотворну скупштину.“ Република Српска Крајина претворена је у „српске крајине у Хрватској“, односно у некакав чардак ни на небу, ни на земљи, а „заборављен“ је и референдум из маја мјесеца 1991. године, на којем су се Срби у Крајини изјаснили управо за „остајање у Југославији“. Расправа о законском нацрту имала је, међутим, другу улогу. Стварао се привид да ће Крајина остати у Југославији и то је био један од кључних аргумената у агитацији за прихватање Венсовог плана, у којој су предњачили Будимир Кошутић и Гавро Перазић, чланови радне групе за израду овог документа, објашњавајући на скуповима у Книну и другим крајинским градовима како међународно признавање Хрватске на значи и признавање ,,авнојевских“ граница Хрватске. Нова власт у Крајини је поздравила проглашење СРЈ и новог југословенског Устава, што се могло и очекивати послије доказивања лојалности слањем 400 ,,книнџи“, Мартићевих полицајаца, 9. марта 1992. у Београд, како би на обиљежавању годишњице демонстрација „непогрешиво препознавали усташке диверзанте“. Крајинска Скупштина, 18. маја, усваја Декларацију о будућим циљевима РСК и њеним односима с обновљеном Југославијом и сусједним државама: „РСК поздравља формирање СРЈ и све ће учинити да, заједно са српским народом у другим републикама, оствари своје право да живе повезани заједничким интересима и циљевима, независно од садашњих тешкоћа. РСК ће у том смислу, након што су на њеној територији престали да важе прописи РХ послије избијања оружаног сукоба, очувати своје обавезе и права које има у односу на Југославију, којој остаје привржена и од које очекује да испуњава обавезе, које је преузела у односу на РСК, односно на подручје под заштитом УН у оквиру мировне операције. Скупштина РСК жели да нагласи још једном да само њени легитимни представници могу преговарати са међународним факторима о питањима која се тичу интереса РСК. Одговорност Југославије и њених органа односи се само на међусобно преузете обавезе, али се у име РСК не могу убудуће преузимати евентуалне нове обавезе, које се тичу будућности Крајине, без претходних договора.“ Ово су три најважније од укупно 15 тачака Декларације, чији је аутор, у највећој мјери, био тадашњи министар иностраних послова РСК Добросав Вејзовић, који је на ту функцију дошао с мјеста замјеника шефа дипломатије Србије Владислава Јовановића. Највећа мана документа, којим су одређивани будући циљеви РСК, јесте управо неодређеност тих циљева, односно статуса РСК и модела повезаности са СРЈ. Један од кључних разлога је

Пад из братског загрљаја

55

Вејзовићево заступање тезе да РСК мора, у реалном сагледавању околности и могућности, имати резервну варијанту за рјешавање властитог статуса. На првом мјесту је опција самосталне РСК повезане „заједничким интересима и циљевима“ са СРЈ, док је резервна опција, која није изношена у јавност, конфедерално-кантонални однос са РХ. „Поздрављање“ проглашења СРЈ реметио је једино Милан Бабић, а његова странка је тим поводом изразила „протест што су владајући режими Србије и Црне Горе заобишли плебисцитарно изражену вољу српског народа Крајине (и Босне и Херцеговине) да створи заједничку државу читавог српског народа на простору бивше државе Југославије“. Међутим, његов политички утицај већ је био прилично неутралисан, а након одлуке о забрани рада странака у „ратним околностима“ (Венсов план!) и бенковачког батинања, повукао се у „илегалу”. Нова власт је потпуно преузела све политичке конце у своје руке. Међународна заједница је и даље инсистирала на досљедном провођењу Венсовог плана и на „специјалном статусу“ за Крајину. Припремајући терен за Конференцију о Југославији у Лондону, са бременом рата у БиХ, лорд Карингтон се 21. јула, у Београду, састао с крајинском делегацијом у којој су били Горан Хаџић, Добросав Вејзовић и пуковник Стојан Шпановић. Карингтон је тада рекао да је за Крајину предвиђен „специјални статус“ у складу са Хашким документом, а како је касније изјавио Вејзовић, стално је понављао да Хрватска неће да продужи мандат мировним снагама (!), ако се не убрзају преговори, док је његов замјеник задужен за питања националних мањина амбасадор Герд Аренс тврдио како је Хрватска спремна да Србима понуди „ширу аутономију“. Послије састанка Карингтон је изјавио да је крајинска делегација изразила спремност да преговара о „специјалном статусу“, али су то чланови делегације РСК одмах демантовали. Вејзовић је убрзо смјењен, уз образложење да „није из РСК“ и да је „мекан Србин“, па је у Лондон 26. августа отпутовао премијер Здравко Зечевић с „платформом“ да Крајина „никад више неће бити у саставу Хрватске“. На потом одржаној мировној Конференцији у Женеви, крајинској делегацији је резервисано мјесто у поткомитету за питања националних мањина, па се она, у знак протеста, вратила необављена посла, а послије тога представници РСК нису били ни позивани када су се сазивале конференције о бившој Југославији. Вејзовића је замјенио Слободан Јарчевић, запослен у ССИП-у, поријеклом са Купреса, али крајински дипломатски фијаско у овом преломном раздобљу више се није могао кориговати. Београд је био изложен појачаним притисцима због рата у БиХ, којем је и међународна заједница и мировна Конференција, чије је вођење преузео лорд Дејвид Овен, поклањала највећу пажњу. За Крајину је остављен „маневарски“ простор у оквирима Венсовог

56

Судбина Крајине

плана и „специјалног статуса“, уз сталне притиске на Београд да „уразуми“ руководство у Книну. Међутим, „уразумљивање“ се на јавној сцени није уклапало у предизборну кампању у Србији. И власт и опозиција су заиграли на националне карте у којима је најјачи адут било питање положаја Срба западно од Дрине. Хрватска може бити независна, али без територије српских крајина поручивали су готово углас Милошевић, Драшковић, Шешељ... Претходно је отворен процес нормализације глобалних српско-хрватских односа. Први корак учинили су у Будимпешти, августа мјесеца, премијери СРЈ Милан Панић и РХ Фрањо Грегурић, а 30. септембра у Женеви предсједници СРЈ и РХ Добрица Ћосић, и Фрањо Туђман потписују „заједничку Декларацију”, уз гарантне потписе Дејвида Овена и Сајруса Венса. У овој Декларацији, поред осталог, писало је: „Два предсједника су потврдила обавезе преузете на Међународној конференцији у Лондону о неповредивости постојећих граница, изузев путем промјена остварених мирним споразумом, и договорили се да интензивирају рад у правцу нормализовања односа између СРЈ и РХ, на основу међусобног признавања... Органи РХ и СРЈ ће, у тијесној сарадњи са заштитним снагама УН, предузети хитне, заједничке мјере да би објезбедили миран повратак у њихове домове у Зонама под заштитом УН свих расељених лица, која желе да се врате. У том циљу, предлохшли су да се одмах оснује четворопартитни механизам састављен од органа Владе РХ, представника локалних Срба, представника УНПРОФОР-а и Високог комесаријата УН за избјеглице (УНХЦР), како би се обезбједило даље одвијање овог процеса... Постигнут је договор о одлучнијој акцији у вези са повратком расељених лица у њихове домове и дозвољавањем добровољног и хуманог пресељавања из једне у другу државу оних лица, која то желе. Два предсједника су сагласна да Војска Југославије напусти Превлаку до 20. октобра 1992. године у складу са Венсовим планом.“ Срби у Крајини су сведени на „локално становништво“, промовисана је проблематична категорија „хуманог пресељења“ у ратним условима, а повлачење ВЈ са Превлаке у складу са Венсовим планом, била је још једна потврда да су овим планом и прије међународног признавања Хрватске ,,одређење“ њене границе (прихватање Венсовог плана од стране Милошевића и Кадијевића 23.11.1991). Провођење овог договора требало је да буде у надлежности Заједничке комисије, али је убрзо све пало у воду. Слободан Милошевић изјављује како он никада не би потписао документ у коме „није решен статус српских крајина“. Влада у Книну реагује и „посебно истиче да никакав специјални статус за народ РСК не долази у обзир, ни сад ни у будућности“, одбацујући „све шпекулације да о томе може одлучивати чак и Влада СРЈ, без

Пад из братског загрљаја

57

обзира ко био на њеном челу и без обзира с којом намјером се овакви ставови покушавају натурити народу РСК“. Поновљен је став да о судбини РСК могу одлучивати „само њен народ, Скупштина и Влада“, као и упозорење ,,свим међународним факторима да неће признати никакве међународне одлуке, које буду ишле на штету РСК, по цијену оружаног отпора тим одлукама“. Ови ставови су се подударали са закључцима крајинске Владе, када је годину дана раније први пут поменут „специјални статус“, само што је онда на њеном челу био Милан Бабић, који је поручио да „српски народ Крајине не дозвољава да било ко у његово име доноси одлуке... без обзира на цијену која из таквог опредјељења може проистећи“. Разлика је, међутим, била велика јер су се ставови Книна крајем 1992. године вјештим манипулисањем уклапали у предизборну кампању социјалиста и Слободана Милошевића, који је такође присуствовао разговорима у Женеви, али није ставио свој потпис на Декларацију. Послије избора, Милошевићу су стигле и прве честитке из Книна. Предсједник крајинске Скупштине Миле Паспаљ: „Надам се да изражавам и Ваше погледе ако устврдим да ћемо на миран начин, упркос свим притисцима, побједити силе мрака, које упорно покушавају збрисати српски народ са карте Европе. То неће ником поћи за руком, јер је јасно да је опредјељење српског народа на просторима бивше Југославије сада недвомислено и јасно изражено и кроз Вашу изборну побједу.” Предсједник Владе Здравко Зечевић: „У резултате избора ни у једном тренутку нисмо сумњали, јер смо знали опредјељење српског народа, а и других грађана Србије, што се посебно показало и кроз борбу коју је народ РСК водио и води на остварењу заједничког циља, а то је цјеловитост највећег народа на овим европским подручјима. Ваша изборна побједа учвршћује нас у убјеђењу да ће се континуитет те борбе и даље наставити на миран начин, без обзира на приговоре који се упућују и Вама и нама да смо присталице некакве ратне опције. Сви желимо мир и знамо да ћемо га прије или касније остварити, али не на начин да погнемо главу пред многобројним непријатељима, већ на начин да достојанством одговоримо на све претње којима смо изложени.“ Предизборна кампања у Србији имала је у РСК за посљедицу радикализацију ставова њеног руководства, али и јачање убјеђења код грађана да их Србија неће оставити и да ће бити реализована опција свесрпског уједињења. У заносу таквог увјерења управо су Зечевић и Паспаљ 12. јануара 1993. године реаговали на ултиматум Женевске конференције руководству Републике Српске да прихвати уставне принципе за БиХ и поручили руководству РС да би „пристајање на ултиматум значило дефинитивни пораз српског народа на балканским просторима“. Међутим, став официјелног Београда је био другачији, па је крајински „двојац“ убрзо промјенио мишљење. Ово

58

Судбина Крајине

није био посљедњи случај инструментализације Книна и ,,спонтаних“ ставова крајинског руководства. Процес ће се наставити, а до изражаја ће доћи и у кампањи која је вођена против Добрице Ћосића и Милана Панића. У позадини политичких игара око рјешавања статуса Крајине одвијао се процес реализације Венсовог плана праћен новим сукобима, који су кулминирали током љета 1992. године. Венсов план је, практично, од његовог озваничења резолуцијом 743 СБ УН 21. фебруара био на сталним искушењима. У марту падају прве хрватске гранате на Книн, у јуну гине 48 српских бораца код Дрниша, у августу хрватске снаге убијају четири, а заробљавају 20 Срба, цивила, у Маркушици, у источној Славонији... До краја 1992. године евидентирано је неколико стотина случајева кршења примирја и Венсовог плана, а погинуло је 350 српских бораца и цивила. Резолуцијом 762 Савјета безбједности, која је донесена 26. јуна, након хрватског напада на Миљевачки плато истакнут је захтјев да се хрватске снаге повуку из „заштићене зоне“ УН (никад није реализовано), подручје између западних граница српских општина и линије раздвајања добило је статус „ружичасте зоне“, а одлучено је и да се формира Заједничка комисија од представника Хрватске, Крајине и УНПРОФОР-а за провођење Венсовог плана али и овом резолуцијом прописане „рестаурације хрватске власти“ у ружичастим зонама. Поред многих несугласица и честог кршења примирја, крајем 1992. почела је, по фазама, реализација демилитаризације УНПА зона и повлачење хрватске артиљерије у дубину територије Хрватске. Крајинска ТО, како се још звала, иако је 16. октобра било проглашено формирање Српске војске Крајине, демобилисана је, а тешко наоружање је стављено у складишта, односно под контролу мировних снага УН. Генерал Миле Новаковић замијенио је на челу крајинске војске генерала Милана Торбицу. Међутим, 22. јануара 1993. године хрватска војска напада РСК на југу и креће из Задра у правцу Бенковца и Обровца, а из Сиња према Врлици. Захваљујући храбрости бранилаца Крајине и брзом доласку добровољаца из Србије и Републике Српске, фронт је након десетак дана стабилизован, а напад је искориштен и за преузимање тешког наоружања из складишта, што је учињено на читавој територији РСК, осим у западној Славонији. Хрватска је успјела да заузме неколико десетина квадратних километара у Равним котарима и да преузме контролу над браном и хидроелектраном „Перуча“, западно од Сиња. Масленичка операција, како је битка названа због намјере Хрватске да преузме контролу над Масленичким ждрилом, на излазу из Новиградског мора у Велебитски канал, како би изградила нови мост и саобраћајно повезала далматинску обалу, однијела је на крајинској страни 490 живота, бораца и цивила, док је 15 хиљада Срба протјерано према Бенковцу и Книну.

Пад из братског загрљаја

59

Хрватска је напала Крајину у јеку реализације Венсовог плана, искористивши заокупљеност међународне заједнице и Србије ситуацијом у БиХ. А, само три дана раније Фрањо Туђман је на конференцији за штампу у Загребу изјавио да су му Милошевић и Ћосић у Женеви „потврдили да немају територијалних претензија према Хрватској“, да Хрватска добија сигнале из свијета да „противника најприје војно порази, а тек онда да сједне за преговарачки стол“, али да је он ближи солуцији „да треба уложити све напоре да дође до мирног рјешења”. Јануарски напад је, када се ради о Венсовом плану и Крајини, показао три битне ствари: УНПРОФОР није био гарант мира и заштите српског становништва, што се тада почело правдати карактером његовог мандата (није овлаштен за употребу оружја) друго, СРЈ је показала да нема намјеру да војно интервенише у случају хрватског напада, као што је обећавано из Београда, и треће, Хрватска је добила међународну подрглку за реинтеграцију Крајине, а Туђману се могло цјеровати само када најављује да ће то учинити силом. Уосталом, резолуција 802 СБ УН, која је донесена поводом хрватског напада на југ Крајине садржавала је одредбу, и то у првој тачки, да се хрватске снаге повуку и омогуће мировним снагама УН да поново преузму контролу над заузетим подручјима. Такође је од сукобљених страна тражено да наставе преговоре и да крајинска војска врати тешко наоружање у складишта. Хрватска је инсистирала на разоружавању Српске војске Крајине, а власти РСК на испуњавању прве тачке резолуције. Није постигнуто ни једно, ни друго, а споразум о примирју је склопљен тек у јулу мјесецу у Ердуту. Када се очекивало да ће почети његова примјена, Хрватска је 9. септембра напала српска подвелебитска села, тзв. медачки џеп, примјењујући, према званичном извјештају УНПРОФОР-а, тактику „спржена земља“. У овом нападу убијено је 85 Срба, углавном цивила. У међувремену је усвојена резолуција 815, која се бавила проблематиком провођења Венсовог плана, потврђујући дотадашње резолуције, али је сада први пут недвосмислено написано у једном таквом документу да су УНПА зоне „интегрални дијелови Хрватске“. Био је то и формални крај Венсовог плана и ,,приче“ да се његовом примјеном „не прејудицира нолитичко рјешење“. Ово је потврђено свим каснијим резолуцијама Савјета безбједности, а крунска резолуција у том смислу, усвојена је 4. октобра 1993. године под редним бројем 871. Изражавајући „рјешеност да обезбједи поштовање суверенитета и територијалног кктегритета Републике Хрватске“, Савјет безбједности у тачкама 4. и 5. ове резолуције наглашава да: „Поново потврђује кључни значај потпуне и брзе примјене мировног плана УН за РХ, укључујући одредбе плана, које се тичу демилитаризације УНПА (зона под заштитом УН) и позива потписнике тог плана и све друге

60

61

Судбина Крајине

заинтересоване стране, а посебно Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору) да сарађују на његовој потпуној ггримјени. Изјављује да ће континуирано одсуство сарадње у нримјени релевантних резолуција СБ или спољно мијешање у погледу пуне примјене мировног плана Уједињених нација за Републику Хрватску имати озбиљне посљедице, и с тим у вези потврђује да ће потпуна нормализација позиције међународне заједнице према заинтересованима узети у обзир њихове поступке у примјени свих релевантних резолуција СБ, укључујући оне које се односе на мировни план УН у Републици Хрватској.“ Овом резолуцијом практично је извршен највећи притисак на СРЈ (заинтересована страна) да учини све како би се испоштовао „суверенитет и територијални интегритет РХ“, односно како би власти СРЈ својим поступцима у том циљу и притиском на Книн да прихвати реинтеграцију Крајине у државно-правни систем Хрватске, заслужиле пролазну оцјену неопходну за „нормализацију позиција међународне заједнице према заинтересованима“. Суспензија или укидање санкција доведени су у најтјешњу везу са провођењем Венсовог плана, као основе за мирно рјешавање ПОЛИТИЧКОГ статуса Крајине. Хрватски предсједник Фрањо Туђман изјавио је да је ова резолуција „велика побједа хрватске политике“, док је официјелни Београд покушавао да минимизира њен значај о чему свједочи изјава савезног министра иностраних послова Владислава Јовановића да је Југославија много учинила да се Венсов план направи и прихвати и да „од тада она нема ништа са питањем Крајине, јер су друге стране, Крајина и Хрватска преузеле да изврше обавезе из тог плана“. Скупштина РСК је одбацила резолуцију 871 као „неприхватљиву“ али ни то, ни покушај Београда да се огради од „очинства“ према Венсовом ллану, а тиме и од могућности плаћања „алиментације“ за оно у шта је овај план израстао, нису имали никаквог утицаја на међународну заједницу. Напротив, међу резолуцијама и документима касније усвојеним истиче се по једностраности, али и досљедности да се Венсов план максимално искористи као политичко средство притисака на Београд и Книн, „Изјава“ Генералне скупштине УН, од 21. октобра 1994. године, под насловом: Ситуација на окупираним територијама Хрватске. Тачком 2. ове „изјаве“ Генерална скупштина УН је позвала „све стране, а нарочито СРЈ, да се у потпуности придржава резолуција СБ УН у вези са ситуацијом у РХ, и да досљедно поштује њен територијални интегритет, и у том смислу закључује да су њене активности, које су усмјерене ка остваривању интеграције окупираних територија Хрватске у административни, војни, образовни, саобраћајни и комуникациони систем СРЈ, незаконите, неважеће и ништавне, и морају одмах престати“.

Понтонски мост (све)српског уједињења

У процјепу између међународног подвођења Крајине у хрватску државу и њене политичке (зло)употребе у контексту глобалних српско-хрватских односа, крајинске власти су покушавале да нађу спасоносни излаз у уједињењу са Републиком Српском. Послије граховског неуспјеха из јуна 1991. године, у октобру 1992. поново је актуелизовано повезивање двију прекодринских српских република, а 31. октобра на заједничкој сједници скупштина РСК и РС у Приједору усвојена је „Декларација о сарадњи и тежњама за уједињење“. Поред одређивања основних елемената за уједињење, ова Декларација је битна због проглашења „одбрамбеног савеза РСК и РС, чији је задатак да поцједнако штити слободу и интегритет двију република до изналажења коначног политичког рјешења“, али и због пролонгирања државног уједињења „до истека плана УН о заштити Крајине“. Одлагање уједињења због Венсовог гатана представља компромисно рјешење до кога је дошло због притисака међународне заједнице, јер је најава уједињења одмах протумачена као међуфаза стварања „велике Србије“, односно као закулисни покушај Београда да изигра већ дата обећања и преузете обавезе. Међутим, чак и да се претпостави да таквих притисака није било и да се приједорска Декларација анализира на формалном нивоу, одређивањем Венсовог плана као граничног документа, Книн и Пале су (не)свјесно ставили уједињењу омчу око врата. То ће се потврдити и свим каснијим ујединитељским иницијативама и покушајима, који ће остајати реализаторски недоречени, а добијаће обиљежја дневнополитичких парирања притисцима међународне заједнице. Међутим, „претходница“ ујединитељских покушаја, када је ријеч о политичкој сцени Крајине, била је, по правилу, карактеристична по унутрашњим сукобима у чијој је основи била тежња за заузимањем доминантних позиција

62

Судбина Крајине

у расподјели власти и моћи. Тако је и уочи приједорског скупа, упркос чињеници да се Милан Бабић послије бенковачких батина повукао из јавног живота ограничавајући се на наступе у крајинској Скупштини, ситуација у Крајини била бременита трвењима и подјелама, које ће се обновити и уочи другог, прољетног ујединитељског покушаја 1993. године. У међусобним разрачунавањима није све завршавано на саопштењима или претњама. Убиство Дмитра Обрадовића, средином љета 1992. године остало је прекривено велом тајне. С неколицином истомишљеника иницирао је састанак челника појединих општина Кордуна и Баније, који је одржан у Глини, а на коме се разговарало о могућностима формирања једне посебне области у саставу РСК на подручју Кордуна и Баније. Иницијатива је у Книну протумачена као покушај издвајања ових дијелова Крајине, с крајњим циљем да та област прихвати специјалии статус у Хрватској. Оштро упозорење иницијаторима овог скупа упутио је и Милан Мартић са босанског коридора, гдје су се крајински борци, а што се тада крило од шире јавности, борили за пробијање спасоносног пролаза за Србију. Послије Обрадовићевог убиства услиједила је серија оставки или (митингашких) смјена челника општина Петриња, Двор, Костајница, Цапраг, Грачац... Крајем августа МУП Крајине издаје саопштење за јавност у коме се први пут говори о неким најосјетљивијим темама као што је рад крајинске Службе државне безбједности. Саопштење почиње оцјеном да се покушава унијети раздор међу руководство РСК и немир међу грађане Крајине ,,по разним сценаријима, како спољашњег, тако и унутрашњег непријатеља“. У саопштењу се тим поводом наглашавало: „Сценаристи, а и извршиоци су препознатљиви. Нажалост, чак и на одговорним функцијама, од локалног до републичког нивоа има појединаца, који најужу родбину имају такође на одговорним функцијама, али у Републици Хрватској. Пред својим народом декларишу се као ‘велики Срби’, а у пракси желе да сједе на двије столице. Многи од њих, посебно они који су болесно амбициозни желе кроз трансформацију друштвене својине у приватну постати њени власници и тиме имати политичку и економску моћ. Такви појединци су обезбједили станове, куће, пословне просторе у СРЈ, углавном у Београду. Зато имамо неконтролисан извоз природних богатстава и других материјалних добара из РСК, али и убацивање и велики оптицај девиза у РСК и тзв. прање новца.“ „Појединци” нису именовани, а критика није заобишла ни ДБ Крајине, коју је Мартић оптужио за самосвољно понашање и уношење раздора између специјалних јединица и СУП-а. Мартићевом одлуком тада је распуштена ДБ Крајине, а њен први човјек Душан Орловић морао је да напусти Крајину.

Понтонски мост (све)српског уједињења

63

Милан Мартић је још више учврстио своје позиције. То ће доказати и током фебруара и марта мјесеца, када је у Влади дошло до подјела у расправама о одговорности за јануарски војни пораз и губитак територије. Зечевић је одлучио да смјеки министра одбране Стојана Шпановића, али је на Шпановићеву страну стао Мартић. Предсједник РСК Горан Хаџић држао се у овом сукобу по страни, али је за специјалног савјетника именовао команданта Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовића Аркана, која се борила на бенковачком ратишту. Аркан је у својству „специјалног савјетника“ присуствовао сједницама Владе, а Мартића је називао „експонентом политике СК-ПЈ“. Вођен је и рат за РТВ Книн, а ни овом приликом се није одступило од уобичајене праксе да се директор или уредник Радио Книна смјењује „аргументима“ оружја. Бабићевог човјека Драгу Ковачевића смјенио је Милан Грковић, бивши официр КОС-а и члан групе ,,Лабрадор“, иначе, близак Зечевићу, а њега су опет „смјеншга” Мартићеви полицајци и вратили Ковачевића. Коначно је пресудио Хаџић и „Указом“ написаним 18. марта у Београду смјенио Зечевића, а за новог мандатара предложио Ђорђа Бјеговића. Стварни побједник био је Мартић. који је уз подршку команданта Српске војске Крајине генерала Миле Новаковића наредио Аркану да са својом Гардом напусти Крајину. Међутим, случај Зечевић отворио је стару тему функционисања правосудних органа у РСК, питања шверца, криминала... Хаџић је у образложењу „Указа“ навео да је смјенио Зечевића „због испољене неефикасности у раду, неспровођења одлука Владе, као и битно нарушених међуљудских односа, који су довели до погоршања укупне политичке и економске ситуације у РСК“. Послије два дана огласио се и Зечевић тврдећи да је у позадини његовог смјењивања покушај да се „пресјеку акције Владе у борби против ратног профитерства и нелегалног богаћења”. Постављајући питање зашто Хаџић своју одлуку није образложио пред Скупштином, Зечевић је сам понудио одговор: „Тада би Хаџић морао да одговори на неколико мојих питања: откуд му право да се бави трговином дрветом и какви су га то виши државни интереси нагнали да најбољи храст и орах продаје по пет пута нижој цијени од тржишне, треба ли Влада да се бави шверцом цигарета, што је Хаџић предлагао, а што сам ја одбио, зашто се он, као предсједник Републике, бави и таквим работама као што је трговина у рату заплијењених аутомобила, па је један такав аутомобил покушао мени да прода за 8.500 марака за потребе Владе, што сам са запрепаштењем одбио.“ Афера „храстови трупци“ дуго је пратила Хаџића. Њу је актуелизовао и лидер крајинских радикала Раде ЈТесковац на сједницп крајинске Скупштине у Петрињи 5. јуна, проширујући оптужбе на Хаџнћев рачун и због „шверца нафтом“. Лесковац је машући папирима и документима тврдио да је Хаџић

64

Судбина Крајине

са пријатељима и пословним партнерима, углавном приватним лицима у Србији, продајом трупаца и нафте оштетио Крајину за неколико милиона марака. Хаџић је стално понављао да је то радио ,,за добробит Крајине“ и да је од продаје трупаца и нафте набављена опрема за крајинску војску и милицију. Било је предложено да се формира и скупштинска комисија да испита читав случај, али то није учињено, као што ни раније није доказана ниједна оптужба у међусобним политичким обрачунима крајинских функционера. Тачније, иако је било евидентно на сваком кораку да се уски слој људи богати, укључујући и оне из најужег врха власти, нису покретани истражни и судски поступци, а информације и компромитујућа документација чувани су за политичка разрачунавања. У таквој ситуацији, актуелизовање новог покушаја уједињења РСК и РС, представљало је најбезболнији начин да се тежиште политичке сцене Крајине помјери са међусобних разрачунавања на свесрпски план и да уједињење постане спасоносни мелем за посљедице јануарског рата и покушаја западнославонских лидера окупљених око потпредсједника Владе Вељка Џакуле и министра информисања Душана Ећимовића да са хрватским властима постигну договор о нормализацији односа на том подручју (тзв. Даруварски споразум из фебруара мјесеца). У априлу и мају све је било подређено најавама формирања заједничке Скупштине РСК и РС, која је требала да прихвати Устав заједничке државе и верификује уједињење, без обзира на одредбу из приједорске Декларације да се тај чин одлаже до завршетка мировне мисије УН у Крајини. Међутим, први конкретнији корак је учињен тек почетком јуна на инсистирање руководства РС, које је било изложено притисцима Београда да прихвати Венс-Овенов план. На сједници крајинске Скупштине 5. јуна у Петрињи, највећи заговорници уједињења били су функционери РС Милан Милановић и Радослав Брђанин. Посебно је Брђанин инсистирао на уједињењу ,,одмах“, истичући како се не треба превише бавити ,,папирологијом“, јер ако „ту ствар преузму правници и стручњаци, од уједињења неће бити ништа”. Они су, практично пренијели ставове руководства РС, који би се могли у најкраћем свести на претходну поруку Николе Кољевића, потпредсједника РС, да „неће бити тога ко ће вас вратити Хрватској, а нас Алији“. Расправа о уједињењу потиснула је у други план иницијативу крајинских радикала да се смијене предсједник Горан Хаџић и премијер Ћорђе Бјеговић, па је крајинска Скупштина усвојила одлуку да се 20. јуна проведе референдум на коме би се грађани РСК изјашњавали да ли су за „суверену РСК и њено уједињење у јединствену државу са РС и са другим српским државама“, док је проглашење уједињења најављено за Видовдан, 28. јуна. Такође је прихваћен предлог Милана Бабића да Бањалука буде главни град будуће јединствене српске државе западно од Дрине.

Понтонски мост (све)српског уједињења

65

Овој ујединитељској иницијативи противили су се поједини делегати из источног дијела Крајине, али су након консултација са Гораном Хаџићем и они дали пристанак. Свој став су објашњавали чињеницом да би источна Крајина остала територијално неповезана са уједињеном српском државом, али се касније испоставило да је у позадини њиховог опирања уједињењу био утицај Горана Хаџића, који је подржавао Београд у притисцима на Пале да прихвате Венс-Овенов план. Он је то показао и на тзв. свесрпској скупштини, која је одржана у београдском Центру „Сава“, када је чак и „венсовац“ Миле Паспаљ стао на страну руководства РС, изјављујући да се на крајинску делегацију „врши снажан притисак да подржи Венс-Овенов план“. Хаџић је и након референдума изјавио да је он одржан само да би се „тестирала воља народа“. Ипак, „привремени предсједник“, како је Хаџић себе називао, није био пресудан за неуспјех новог ујединитељског покушаја. На книнској сједници Скупштине РСК, када су верификовани резултати референдума, није прихваћен предлог да Влада одреди чланове експертске групе за израду Устава заједничке државе, нити је чланове експертске групе именовала Скупштина, па је тај задатак остављен уставној комисији, о чијем је раду требало да се изјасни Уставни суд РСК, који тада није ни постојао. С друге стране, било је евидентно и ,,хлађење“ руководства РС за уједињење (Венс-Овенов план је одбијен на референдуму у РС, најаве интервенције НАТО-а остале су на претњама, међународна заједница је почела да трага за новим рјешењима, а званични Београд се послије смјењивања Ћосића и Панића припремао за изборе, па је даљи притисак на Пале могао бити непродуктиван у предизборној кампањи). Крајинско руководство убрзо се окренуло, тада најактуелнијем задатку, припремама за потписивање споразума о примирју са Хрватском, али и омиљеној интерној занимацији-међусобним оптуживањима и новим расколима. Споразум о примирју, тзв. Ердутски споразум, српска и хрватска страна потписују 15. и 16. јула (министар иностраних послова РСК Слободан Јарчевић и хрватски министар за саобраћај и везе Ивица Мудринић). Овим споразумом хрватска страна се обавезала да ће своје војне и полицијске снаге повући иза линије раздвајања, која је важила уочи хрватског напада на југ Крајине 22. јануара, док се српска страна сложила да УНПРОФОР преузме контролу над подручјем Масленице, аеродрома Земуник и хидроелектране „Перуча“, као и да на спорном подручју, на којем се не би примјењивала административна власт ниједне од страна потписница споразума, буде присутна само крајинска полиција са цивилном полицијом УН (УНЦИВПОЛ). Ако се занемари крајинско одрицање од „административне власти“ на окупираним подручјима, како је називана територија коју су заузеле хрватске трупе, изгледало је да овај споразум више одговара српској страни. Међутим,

66

Судбина Крајине

већ 19. јула хрватски предсједник Фрањо Туђман свечано проглашава отвореним понтонски мост код Масленице, а потом и аеродром Земуник. Власти у Книну упућују протест команди УНПРОФОР-а и Генералном секретару УН Бутросу Галију, тражећи да хрватска страна испоштује одредбе споразума, односно да повуче војне и полицијске снаге са спорног подручја, а на Илиндан српска артиљерија теже је оштетила понтонски мост. Из Београда стиже упозорење у Книн да обустави војне операције и омогући Хрватској саобраћај преко понтонског моста, а Ердутски споразум пада у заборав, док „спорна“ подручја остају Хрватској. Овај споразум није верификовала крајинска Скупштина, иако је било таквих захтјева, а он је потписан упркос званичним обећањима и ,,принципијелним“ ставовима да РСК неће потписати било какав споразум са хрватском страном док Загреб не испоштује резолуције СБ УН и претходне договоре о повлачењу својих снага ,,са окупираних дијелова РСК“. Скупштина Крајине ће овај став уградити у Платформу за преговоре са Хрватском, која је усвојена 16. октобра, али се она никада неће примјенити у пракси. Почетком септембра, хрватске снаге нападају српско село Мирловић Поље, сјевероисточно од Дрниша (убијено седам цивила) и медачки џеп. Ново заоштравање крајинско-хрватских односа праћено је и новим сукобима у Крајини. Повод су били захтјеви да се утврди одговорност за пораз у медачком џепу. Најупорнији у таквим захтјевима били су крајински радикали, СДС Крајине Милана Бабића и група бивших функционера Крајине (Здравко Зечевић, Давид Растовић, Раде Чубрило...), који су напустили СДС и формирали истоимену ројалистичку странку. Војни и политички врх Крајине оптуживани су за издају и неспособност. Актуелизовани су захтјеви бранилаца Мирловић Поља и подвелебитских српских села да им се хитно упути помоћ у опреми и људству због „концентрисања хрватских снага и могућег напада“, али то није учињено. Уочи хрватског напада ухапшен је, иако теже рањен и болестан Раде Чубрило који је командовао четничким одредом на том дијелу личког ратишта. Повод за хапшење било је званично саопштење Главног штаба СВК у коме се осуђују покушаји „формирања паравојних формација“. Послије Чубриловог хапшења извршен је притисак на његове људе, да се потчине команди регуларних јединица СВК на том подручју, али су они тражили да се њихов командант пусти из затвора. На дан хрватског напада, Чубрило бјежи из болнице, у коју је премјештен због погоршаног здравственог стања, али је средином септембра поново ухапшен, као и предсједник општине Доњи Лапац Давид Растовић. У саопштењу ГШ СВК, издатом тим поводом, наглашава се да су њих двојица „утицали на удаљавање бораца са првих борбених линија, радећи на формирању паравојних јединица далеко од фронта... исказујући кафанску храброст

Понтонски мост (све)српског уједињења

67

и користећи већ давно потрошене пароле о наводној продаји територије Дивосела и Читлука, те потреби исељавања и напуштања овог простора“. Одговарајући на ове оптух<бе, на конференцији за штампу у Книну, говорили су Растовић, Чубрило и Неђо Војводић, припадник јединице СВК из Срба. Растовић је казао да је ухапшен док је покушавао да са пристиглим борцима организује „помоћ јединици и цивилима, који су били у окружењу“ и да је имао одобрење Врховног савјета одбране РСК. „Питам се чију политику спроводи СВК, јер за вријеме трајања трагедије у Дивоселу десио се толики број случајева показане неспособности да не могу да вјерујем да је то само неспособност“, рекао је Растовић, констатујући да „СВК спроводи политику центара моћи изван Крајине.“ Слично мишљење имао је и Чубрило, а Војводић је казао да је дан уочи хрватског напада добио наређење да његова јединица разминира властита минска поља на предњим линијама, јер се „наводно припремао српски напад на хрватске положаје”. Случај „медачки џеп“ још дуго ће потом привлачити пажњу крајинске јавности, а биће и једна од главних тема на скупштинским сједницама у Белом Манастиру и на Плитвицама током октобра. Коначно ће, без озбиљније расправе и иза затворених врата, бити усвојен извјештај посебне комисије у којем се констатује да највећу одговорност за пораз у „медачком џепу“ сноси команда СВК и јединица на том подручју. Међутим, чак и питање одговорности за пораз није било лишено присуства „старе“ теме сукоба. Повод је дао Горан Хаџић, који је 11. октобра, док је трајала сједница Скупштине РСК у Белом Манастиру, позивајући се на функцију предсједника и Врховног команданта СВК, издао наредбу да се „одмах приступи потчињавању милицијских снага војним командама“. Овоме се успротивио Милан Мартић, који је касније упутио позив на „отпор војној хунти“ и оптужио Хаџића да „контролише нафтну индустрију Крајине“. На Плитвицама крајинска Скупштина подржава Мартића и Хаџићево наређење остаје нереализовано, а Мартић још једном потврђује да је најмоћнији функционер у Крајини. Касније је смјењен командант СВК генерал Миле Новаковић, али га је Мартић, када је постао предсједник РСК, именовао за свог војног савјетника. На сједници Скупштине у Белом Манастиру донесена је одлука, а на Плитвицама потврђена, да се 21. новембра одрже избори у РСК. Коначно су крајински политичари добили шансу да на једини могући начин провјере колико су били у праву када су говорили да то шта мисле и раде чине ,,у име народа“.

68

69

Судбина Крајине

Избори, док Мартић не побједи

И

ако је крајинска Скупштина донијела одлуку да се избори у Крајини одрже 21. новембра, накнадно је одлука измјењена, па је изборно тестирање воље грађана обављено 12. децембра 1993. године. Практично до посљедњег тренутка није било извјесно хоће ли избори бити одржани, пошто се већ десило да ,,због ратних услова“ буду отказани избори, који су се требали одржати 28. марта исте године. Ратни услови су били актуелни и послије жестоких оружаних сукоба током септембра, а није била поништена ни одлука о проглашењу ратног стања. Пресудила је промјена односа званичног Београда према питању избора у Крајини, па су изјаве крајинских челника, попут Паспаљеве да се за изборе залажу они који „желе да освоје власт и да врате Крајину у Хрватску” убрзо заборављене. Међутим, тада је било интригантно питање због чега би се званични Београд залагао за изборе у Крајини и ризиковао да власт преузме Милан Бабић са све популарнијим радикалима, кад је крајинско руководство ионако било лојално предсједнику Србије. То су предсједник Горан Хаџић, премијер Ђорђе Бјеговић и министар полиције Милан Мартић потврдили средином новембра, када су потписали заједничку „Изјаву“ против лидера радикала Војислава Шешеља. „Напади на предсједника Милошевића, који ужива наше велико и једнодушно поштовање, Шешеља су потпуно дискредитовали у очима сваког часног човјека у РСК“, поручили су потписници „Изјаве“, наглашавајући да је Шешељ „велико зло и срамота за наш народ“. Овјером подаништва потписници су могли рачунати на противуслугу у предизборној кампањи. Пошто је Мартић био једини потенцијални конкурент Бабићу, обећана му је медијска и политичка подршка и он је, након притисака и убјеђивања, пристао да се кандидује за предсједника Крајине. У случају побједе стекао би још већа овлаштења и моћ, а што је најважније

70

Судбина Крајине

његови потези имали би легитимну позадину, која би могла добити двоструку функцију оправдања: за потезе који одређују судбину Крајине и за власти у Београду пред властитом јавношћу (притисак опозиције због нерјешеног националног питања) и пред међународним факторима као аргумент да је неосновано везивање укидања санкција са ситуацијом „у Хрватској“, јер су за рјешавање спорних питања надлежни представници Загреба и Книна, како се тада већ поручивало из Београда. Поред тога, одржавању избора у Крајини, погодовале су и међународне околности. Одређивање статуса Крајине било је подређено покушајима да Крајина и Хрватска склопе споразум о примирју, који је требало да представља значајан ,,улог“ у све актуелнијем другом покушају нормализације глобалних српско-хрватских односа, али и драгоцјен предах у добијању времена за рјешавање кризе у БиХ након неуспјешне примјене дотадашњих мировних и политичких рецепата. Почетком новембра у Ослу су се тајно састале преговарачке делегације Крајине и Хрватске, које су предводили Горан Хаџић и Хрвоје Шаринић. Иако је постизање споразума о примирју било надохват руке, како је тврдио предсједавајући овог скупа у име Женевске конференције Кнут Волебек, преговори су прекинути, а у јавност је процурила информација о тајном сусрету, иако су се обе стране обавезале на ћутање. Одговорност за прекид преговора приписана је крајинској делегацији, а повод за такав потез, како је изјавио Хаџић, било је објављивање Туђманове „иницијативе за окончање сукоба у БиХ и Хрватској“ од 3. новембра. Хрватски предсједник је у неколико тачака изложио свој план рјешавања статуса „локалних Срба“, али се он ни по чему битном није разликовао од претходних предлога из Загреба. Наиме, Србима је гарантована „локална и културна аутономија“, односно културна аутономија на цијелом подручју Хрватске, а „локална аутономија (самоуправа) у оквиру Уставног закона у котаревима Книн и Глина, у којима Срби чине натполовичну већину становништва“. Туђманов план је привукао већу пажњу због прекида тајних преговора у Ослу, него по садржају, а 8. новембра шефови дипломатија Француске и Њемачке Ален Жипе и Клаус Кинкел понудили су европској ,,дванаесторици“ своје размишљање о могућности постизања трајног примирја на простору бивше Југославије. Што се Крајине тиче, односно „хрватске територије под мандатом УНПРОФОР-а“, како су је Жипе и Кинкел назвали, предлохсена је примјена принципа „модус вивенди“. Овај принцип је садржавао три фазе рјешавања односа између Крајине и Хрватске: прва, постизање трајног примирја, као кључног предуслова за реализацију осталих фаза, друга, нормализација тзв. економских односа (саобраћај, нафтовод, струја, вода...), трећа, рјешавање политичких односа. Иако је ова иницијатива имала елементе претходних покушаја да се утврде приоритети рјешавања крајинско-хр-

Избори, док Мартић не побједи

71

ватских односа, она је постала значајна, јер је добила подршку свих заинтересованих страна. Ова иницијатива и најава одржавања Женевске конференције убрзале су још један тајни крајинско-хрватски преговарачки скуп и то у близини Београда, почетком децембра. Епилог је био сличан норвешком; српска делегација је „провалила“ тајну, а постигнут је само начелан договор да се преговори наставе. Највише проблема је било око подручја која су 22. јануара заузеле хрватске снаге. Занимљиво је, међутим, да су о тим територијама вођени тајни преговори још крајем 1992. године, што је касније признао Горан Хаџић изјавивши да је хрватској страни то „нуђено прије њихове агресије на Масленицу“. Без крајинско-хрватског споразума о примирју и без понуђеног рјешења за статус Крајине Милошевић и Туђман су 19. јануара 1994, у Женеви, уочи другог круга избора за предсједника РСК, постигли договор о постепеној нормализацији односа између СРЈ и РХ, а Заједничку изјаву су потписали министри иностраних послова Владислав Јовановић и Мате Гранић. Овај договор се није много разликовао од Декларације коју су октобра 1992. потписали Ћосић и Туђман, а убрзо је доживио сличну судбину. Једини конкретан резултат било је отварање представништава СРЈ и РХ у Загребу и Београду. У оваквим околностима одржани су децембра и јануара избори у Крајини. У трку за 84 посланичка мандата и за освајање власти у општинским скупштинама ушло је девет странака, док је за предсједнички трон кандидатуру истакло седам кандидата. СДС Крајине била је најбоље организована странка, а преко својих општинских одбора покривала је читаво подручје РСК. Крајински радикали који су, иначе, били у саставу ,,централне“ СРС Војислава Шешеља ојачали су страначку „базу“ током 1993. године, а на изборима за скупштинске посланике истакли су највише кандидата (74). Изворна СДС, послије разлаза са „бабићевцима“ и ,,монархистима“ дуго је таворила не посвећујући велику пажњу организацији странке. Послије смрти Јована Рашковића (август 1992) странка је остала без вође који је успијевао да је одржи на политичкој сцени. Странка је практично постојала као заштитни знак појединаца, који су се представљали као њени чланови, али ни они нису били јединствени, па је једно вријеме постојао „вршилац дужности“ предсједника странке. Средином 1993. године, након неуспјешног покушаја уједињења РСК и РС, СДС Републике Српске покренула је иницијативу за уједињење свих истоимених странака. Крајинска СДС је подржала ову иницијативу и у новембру ушла у састав јединствене СДС, која је тада постала СДС српских земаља на чијем је челу био Радован Караџић. Остале странке су имале много мањи утицај и краћи ,,стаж“, а најзанимљивија је била позиција крајинских социјалиста. Прва социјалистичка

72

Судбина Крајине

странка на подручју Крајине формирана је у Книну средином 1990. године, а њен политички и национални програм био је близак програму СДС. Августа 1990. у Петрињи је основана Социјалистичка партија Хрватске партија југословенске оријентације, чији је оснивач и идеолог био Борислав Микелић. У програму ове партије било је наглашено да она „преузима и наставља идеје револуционарног радничког, социјалистичког и комунистичког покрета Хрватске и Југославије“, као и да ће се „залагати за вјеродостојно хисторијско очување тековина НОБ-а, социјалистичке револуције и послијератне изградње земље“. Книнска и Петрињска социјалистичка странка нису се дуго одржале. Микелић је своју колективно „учланио“ у СК-ПЈ, а кнински социјалисти су се реактивирали у јеку кампање за прихватање Венсовог плана и стали на страну „венсоваца“. Коначно, уочи избора, почетком децембра потпредсједник СПС Горан Перчевић увеличао је оснивачки скуп Српске партије социјалиста Крајине, а за предсједника странке изабран је тадашњи премијер Ђорђе Бјеговић. На изборној листи биле су и странке: СДС (монархиста) Социјалдемократска партија из Окучана, Демократска народна странка, Странка српских патриота, СДС за сједињене српске државе, коју је уочи избора формирао Горан Хаџић, а на расподјелу посланичких мандата рачунало је чак 87 кандидата „групе грађана“, међу којима је било и оних страначки опрерјељених, али су странке њиховом „независном“ позицијом калкулисале рачунајући на њихову лојалност уколико буду изабрани. Пажњу, не само крајинске јавности, највише је привлачила трка за предсједника РСК у коју су ушли: Милан Бабић (СДС Крајине), Милан Мартић (група грађана), Раде Лесковац (СРС Крајине), Горан Хаџић (СДС за сједињене српске државе), Јован Опачић (група грађана), Ранко Бакић (Социјалдемократска партија) и Драган Вигњевић (група грађана). „Двојац“ Милана имао је, према предизборним прогнозама, највеће шансе у борби за крајински „престо“. Бабић је носио „ореол“ жртве Венсовог плана, који се показао недјелотворним у заштити мира и српског становништва у Крајини и Хрватској. У међусобним сукобима „венсоваца“ остао је по страни и залагао се за свесрпско уједињење, вјешто користећи пропусте и мане крајинске власти. Он је покушао да изглади и односе са Слободаном Милошевићем и, како се касније сазнало, два пута је овим поводом боравио у Београду, али је предсједник Србије остао хладан не заборављајући Бабићеву непослушност, а поготово његове интервјуе у „Дуги“ и „НИН“-у уочи избора 1992. године, када је Бабић изјавио да је Милошевић водио политику „супротну интересима Крајине“. Главни кандидат званичног Београда био је Мартић. У предизборној кампањи медији у Србији под патронатом владајуће странке отворено су навијали за Мартића и „раскринкавали” Бабића. Међутим, Бабић и његова СДС

Избори, док Мартић не побједи

73

Крајине 12. децембра остварују убједљиву побједу. Од укупно 236.300 бирача изашлих на гласање (бирачко тијело 289.866) за Бабића је гласало 116 хиљада бирача, односно 60 хиљада више него за Мартића, док су остали кандидати „расподјелили“ преостале гласове (највише је гласова добио Лесковац, а најмање Опачић и Вигњевић). СДС Крајине добила је 30 посланичких мандата, СРС 16, а СДС (,,караџићевци“) 15 мандата. „Независни“ су добили осам, социјалисти шест... СДС Крајине освојила је натполовични број одборничких мјеста у 14 од 28 општина, док је у осталима имала или већину или је била потенцијални партнер без чијег се учешћа није могла формирати општинска власт. Бабић је, према подацима његовог изборног штаба, добио 51 одсто гласова, што је било довољно да буде и званично проглашен предсједником РСК. Међутим, Републичка изборна комисија, након приговора Мартићевог изборног тима, поништава изборе у осам изборних јединица, у којима се избори понављају 26. децембра, а Бабићев учинак пада на 49 процената. Према изборним правилима, ако ниједан кандидат не добије преко 50 одсто гласова од бирача изашлих на изборе, у други круг улазе двојица кандидата, који су добили највише гласова. Мартић је добио шансу за „поправни“, а други круг избора за предсједника РСК заказан је за 23. јануар, иако је по изборним правилима морао да се одржи у року од 15 дана од утврђивања резултата поновљеног гласања у осам изборних јединица. Рок је незаконито пролонгиран како би се добило на времену за „препарирање“ јавног мнијења Крајине у корист Мартића. Пошто су избори за посланике Скупштине Србије били завршени, функционери СПС и њихови „симпатизери“ из Београда, РТС и најтиражнији дневни листови у Србији кренули су у још жешћу агитацију за Мартића оптужујући Бабића за издају, ратно профитерство, сепаратизам... И медији у Крајини су били под контролом Мартићу наклоњених људи, а главну ријеч је имала Милена Тањга, министарка за информисање, која је иа ту функцију постављена у октобру и која је властити неуспјех на посланичким изборима као кандидат социјалиста покушала надокнадити отвореним навијањем за Мартића. У помоћ Мартићевом изборном штабу упућена је и екипа новинара из Београда (Крсте Бијелић) и Новог Сада (Петко Копривица). Репортажна кола новосадске ТВ била су проглашена „државном РТВ РСК“ и, пошто су Мартићеви људи преузели контролу над моћним одашиљачима на Пљешевици, код Коренице, „државна телевизија“ се утаборила на Плитвицама, због чега је ускоро добила назив ШУТЕЛ (шумска телевизија). Министарка Тањга је издала „Наредбу“ свим крајинским новинарима да се ставе на располагање „државној телевизији“, чији су прилози просљеђивани РТС-у, да би се затим, уз остале прилоге намјењене крајинским бирачима, „враћали“ преко првог програма РТС-а, који је покривао читаву територију РСК.

74

Судбина Крајине

У агитацију за Мартића су се укључили и његови полицајци, „кожни мантили“, како су названи због њихових ноћних посјета селима у којима је Бабић имао највећу подршку. На Банији су се појавили Мартићеви навијачи Будимир Кошутић и Радован Караџић, који је упркос дотадашњим притисцима из Београда да прихвати политичка рјешења за БиХ стао на страну београдског изборног кандидата у Крајини. У Вуковару су за Мартића агитовали Брана Црнчевић и Милорад Вучелић... Свој предизборни слоган Мартић је свео на поруку за свесрпско уједињење и за јединствену српску државу на чијем ће челу бити Слободан Милошевић. И Бабић је истицао свесрпско уједињење као примарни циљ. Међутим, београдска подршка Мартићу није подразумијевала подршку предизборним порукама и програмима, већ је њен искључиви циљ било политичко неутралисање Бабића. Коначно се испоставило да није важно ко се за шта залаже, него ко броји гласове, па је Мартић већ у ноћи 23/24. јануара прославио изборну побједу и одмах отпутовао за Београд на ,,централно“ славље. Према коначним резултатима претекао је Бабића за нешто више од шест хиљада гласова и то захваљујући приближно толикој разлици гласова у његову корист оствареној у изборној јединици Вуковар. Бабићев изборни штаб није улагао жалбу Изборној комисији, иако је констатовао низ неправилности, јер је било јасно да ће се избори понављати све док Мартић не побједи. Убрзо се спаковала и „државна телевизија“ и одвезла за Нови Сад, РСК је остала суочена са истим проблемима, а једино се проширио круг полтрона око Мартића рачунајући на расподјелу „заслуга“. Многи ће му убрзо, када се солидарисао са Караџићевим одбијањем плана Контакт групе за БиХ, окренути леђа, али то ннје био први случај Мартићеве лоше процјене ,,лојалности“ најближих сарадника, нити његове немоћи да утиче на београдско вођење кадровске политике у Крајини. Ово „правило“ се потврдило већ у постизборним калкулацијама за расподјелу власти. Бабић је у коалицији с радикалима успио да крајински радикал Бранко Војница буде изабран за предсједника Скупштине, али је избор мандатара Владе, кога по функцији предлаже предсједник РСК, довео до обнављања сукоба на крајинској политичкој сцени. Посланички клуб СДС Крајине је инсистирао да Бабић буде премијер и да њихова странка добије највише министарских ресора, међу којима и министре полиције и одбране. Мартић је, међутим, добио задатак да резервише премијерско мјесто за Борислава Микелића, па је тајно ушао у преговоре са крајинским радикалима покушавајући да разбије њихов савез са СДС Крајине, а рачунајући на подршку осталих странака. Натезања и преговоре око мандатара и расподјеле министарских фотеља прекинуо је средином априла, на опште изненађење, Милан Бабић пристајући и да Микелић буде премијер и да Мартићеви изабраници Илија Пријић и пуковник Раде Тањга, који се са супругом

Избори, док Мартић не побједи

75

Миленом доказао у предизборној агитацији за Мартића, постану министри полиције, односно одбране РСК. Бабић је, жртвујући интересни ,,брак“ са радикалима, прихватио функцију министра иностраних послова РСК и већину министарских мјеста у Влади, међу којима су његови људи добили ресоре правосуђа (Урош Фундук) и информисања (Боривој Рашуо, који ће касније дати оставку на ту функцију уз образложење да крајинска Влада води политику супротну националним интересима Срба у РСК, а Бабић ће остати без свог, до тада, најближег сарадника у креирању већине његових кључних потеза). Нова Влада, чији су чланови положили свечану заклетву пред посланицима крајинске Скупштине, 21. априла у Книну, постаће убрзо најутицајнија ,,група“ у РСК, базирајући своју политичку моћ на подршци Београда и утицају Бабићевих посланика у Скупштини Крајиие. Ствара се нова интересна коалиција Бабић-Микелић, која до пуног изражаја долази након Мартићевог исказивања непослушности званичном Београду, када је на референдуму у РС поводом изјашњавања о плану Контакт групе за БиХ, на гласачком мјесту у Дрвару „изражавајући опредјељење већине грађана РСК“, како је казао, симболично заокружио „Против“ на гласачком листићу и солидарисао се са ставовима руководства РС. Овај потез донио је Мартићу највише поена у његовој дотадашњој каријери у Крајини, а они који су у предизборној кампањи подржавали његове свесрпске ујединитељске поруке сврстали су га у прекодрински „ратни лоби“. У кампањи вођеној из Београда за прихватање плана Контакт групе за БиХ, премијер Србије Мирко Марјановић, родом Книњанин, изјавио је да се мора поштовати мишљење предсједника Србије, јер је он „једини легитимни предсједник у српском иароду“, чиме је и Мартићу и Крајишницима стављено до знања да крајински избори немају ни формални, ни стварни значај за власт у Београду. У позадини притисака на Мартића није било само његово солидарисање са Караџићем, него и чињеница да је након потписивања крајинско-хрватског Споразума о примирју, 29. марта у руској амбасади у Загребу, вршен општи притисак на Книн да се отпочну преговори о тзв. економским односима. Почетком године започети процес нормализације глобалних српско-хрватских односа запао је у кризу, јер је хрватска страна инсистирала на међусобном признавању СРЈ и РХ, при чему би се статус Крајине рјешавао у оквиру „авнојевских“ граница Хрватске. Власти у Београду су се залагале за постепену нормализацију ових односа у складу са, у међувремену, прихваћеним трофазним моделом преговора, а шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић је као кључни аргумент против признавања Хрватске навео да би то било „супротно Венсовом плану“. Бабић је Микелићу препустио главну улогу у вођењу преговора са хрватском страном о економским питањима, док је Мартић задржао ,,право“

76

77

Судбина Крајине

главног преговарача у трећој фази преговора, у којој би се рјешавали политички односи. Ова прерасподјела одговорности имала је само привид хармоније у врху крајинске власти. Бабић је користећи савез са Микелићем и добијену шансу за „пролаз“ код Милошевића почео да припрема терен за политичко неутралисање Мартића и за стицање позиција у Скупштини, које би му касније омогућиле уклањање Микелића. Прва жртва ове Бабићеве тактике био је предсједник крајинске Скупштине Бранко Војница, који је постао близак Мартићу и Караџићу. Умјесто Војнице функцију предсједника Скупштине преузео је Бабићев кандидат Рајко Лежајић, а попгго је Микелић имао пресудан утицај на министра одбране Тањгу, Бабићу је преостало да смјени Мартићу лојалног министра полиције Пријића. Повод за кампању против Пријића била је стара крајинска прича о криминалу, која је актуелизована у политичким обрачунима. Акцијом МУП-а РСК под шифром ,,Прстен“, која је проведена током августа откривени су на подручју источне Крајине бројни случајеви криминала на високом нивоу, од „прања новца“ преко шверца нафтом и аутомобилима до фиктивних рачуна о извозу и увозу са фирмама из Србије. Умјесто да Влада подржи министра Пријића, он је доживио да у Борову, из зграде у којој се налазио и предсједник Мартић, буде киднапован, увучен у аутомобил са ознакама МУП-а Србије, претучен и избачен из аутомобила у близини Бијељине, уз претњу да „гледа своја посла“. Поводом овог случаја Влада Борислава Микелића није реаговала, нити је јавно стала на страну министра Пријића, али је настављена кампања за његово смјењивање. Овакви односи, стварање интересних коалиција, које су до тада биле незамисливе, као што су политички савези Бабић-Микелић или Мартић-радикали, карактерисали су политичке прилике у Крајини у другој половини 1994. и почетком 1995. године. Крајински политички вртлог, у коме се ни његови главни актери нису сналазили или су борбу за (пре)власт надређивали начелно прокламованим принципима и циљевима, прогутао је и посљедњу шансу да руководство Крајине нађе компромисно рјешење како би се тада већ недостижни и од ,,матице“ неподржани државотворни статус компензирао очувањем жилишта српског народа у Крајини.

Микелићева економска реинтеграција

Г

отово годину дана послије Ердутског мировног споразума из јула мјесеца 1993. године, Крајина и Хрватска, постигле су споразум о примирју (29. марта 1994), у руској амбасади у Загребу. Иако су представници Крајине уочи и послије избора понављали како неће потписати било какав споразум са Хрватском, уколико Загреб не повуче своје трупе са територија РСК заузетих јануара и септембра 1993. године, крајински преговарачи (Слободан Јарчевић, адмирал Душан Ракић и генерал Миле Новаковић) прихватили су у Загребу рјешење да се прекид ватре поштује „на свим линијама додира онаквим какве постоје између страна дана 29. марта 1994. године“. Ова линија је постала ,,демаркациона“ и када су у питању услови раздвајања оружаних снага и повлачења тетпког наоружања у дубину властитих територија. Крајинска делегација је практично признала оно што су њене власти звале окупацијом дијела територије РСК, иако се анексом Споразума предвиђао повратак избјеглог становништва, углавном српског, на ова подручја и повлачење хрватских снага, што никада није реализовано. Овај компромис донио је Книну извјесне политичке поене, али је хрватски предсједник Туђман, реагујући на постигнути Споразум о примирју, истог дана изјавио да ће „побуњени Срби морати да прихвате чињеницу да живе у сувереној Хрватској“, као и да могу рачунати само на „самоуправу у региону Книна и Глине“. Загребачким споразумом о примирју отворен је простор за припреме друге преговарачке фазе о економским односима. Међутим, Книн је одуговлачио са наставком преговора рачунајући на политичке поене исказане кооперативним приступом мировном Споразуму и ишчекујући исход најављеног референдума у РС о плану Контакт групе (27. и 28. август). Уочи овог референдума

78

Судбина Крајине

и у периоду појачаних притисака на Книн да се убрзају преговори о економским односима поново је актуелизована идеја свесрпског уједињења. Међутим, овог пута је уједињење било искључиво у функцији „претње” међународној заједници и добијања поена за укидање санкција СРЈ. О томе свједочи и заједничка ,,Изјава“ коју су 20. августа у Книну потписали предсједници скупштина РСК и РС Бранко Војница и Момчило Крајишник након разговора лидера РСК и РС Милана Мартића и Радована Караџића: „Коректно је да руководства РС и РСК иницирају уједињење, а ми смо спремни да чекамо нашу браћу кад за то буде вријеме. Уколико наставе санкцијама притискати Србију и Црну Гору, тада је сасвим реално да направимо потез уједињења. Сада за уједињење није вријеме, јер бисмо тим потезом дали шансу да свјетски моћници дају Хрватској подршку за агресију на РСК.“ Покренута је иницијатива за одржавање заједничке сједнице скупштина РСК, РС, Србије и Црне Горе на којој би се дефинисали национални циљеви и програми. Одговор је изостао, а ни сами иницијатори нису били убједљиви, пошто је Мартић изјављивао да је „уједињење тренутно нереално“, а Караџић да је уједињење у „функцији притисака на међународну заједницу“. Руководство са Пала довело је тада Книн у „функцију притисака“ за властите интересе као што ће наредне године, након пада западне Славоније, пристати на „лажирање” посљедњег ујединитељског покушаја заборављајући на обавезе о војном савезу из Приједорске декларације. Пошто се јавно декларисао да је „уједињење тренутно нереално“, а потом на референдуму у РС симболичним гласањем подржао руководство РС, Мартић се нашао на вјетрометини притисака, препуштајући иницијативу у преговорима о економским односима са Хрватском премијеру Микелићу. Србија је након референдумског одбијања плана Контакт групе у РС увела економску блокаду на Дрини, а инсценирана је слична претња Крајини, крајем септембра и почетком октобра мјесеца, као упозорење да ће се и Книн наћи у истој позицији уколико се не наставе преговори са Хрватском. Краткотрајна економска блокада промета робе из и за РСК показала је економску (и војну) рањивост западних дијелова Крајине, али и недосљедност власти у Београду, које су примјениле „рецепт“ економске блокаде након притиска међународне заједнице и изјаве Слободана Милошевића из априла исте године, након сусрета са руским изаслаником Виталијем Чуркином, да је нормализација економских односа Загреба и Книна нереална „док се против једне стране примјењују санкције међународне заједнице, које такве везе онемогућавају“. Предсједник Србије је тада прецизирао да ће међународна заједница „морати да се суочи са избором или да подржи нормализацију односа и мир или да настављањем санкција инсистира на прекиду односа и конфронтацијама“.

Микелићева економска реинтеграција

79

Међународна заједница је наставила да примјењује дотадашњи ,,рецепт“ притисака, па је након книнско-паљанског одгађања уједињења, и званични Београд примјенио исте методе према прекодринској браћи. Истииа, блокада РСК је трајала кратко и доприњела је убрзавању економских преговора Загреба и Книна, али се од блокаде РС разликовала и по примјењеном методу. Наиме, формални повод за блокаду крајинске робе у транзиту преко РС био је притисак међународне заједнице на Србију да не дозволи „преусмјеравање“ робе намјењене Крајини за потребе РС, поготово када је ријеч о нафтним дериватима. Позивајући се на одлуку Владе СРЈ о увођењу блокаде РС, директор Савезне управе царина Михаљ Кертес дао је 6. септембра прецизна упутства царинарницама у Сремској Рачи и на Дрини о понашању да „не би дошло до изигравања Одлуке Савезне владе о прекиду економских и политичких односа са РС“. Друга и трећа тачка овог „упутства“ односиле су се на Крајину: „Почев од 9. 9. 1994. године, од 00,00 часова, преко граничног прелаза Сремска Рача могу да се пропуштају моторна возила са робом из РСК само под условом да робу прати оригинал потврде да се ради о роби из те републике, која је потписана од стране председника Владе РСК Борислава Микелића. Одредба се односи И НА РОБУ из РСК која транзитира преко подручја СРЈ и упућује се у други део РСК. Улазне царинарнице ће дозволити транзит превоз робе из других земаља за РСК, преко територије СРЈ, ако се ради о превозу хране, одеће, лекова и хуманитарне помоћи, а за превоз осталих врста робе по претходно прибављеном одобрењу директора Савезне управе царина.“ Крајинска Влада 8. септембра, поводом овог ,,упутства“, доноси одлуку да „сва правна и физичка лица из РСК могу вршити куповину и продају робе у СРЈ само уз дозволу министарства за трговину РСК“, а уз напомену да одговарајуће дозволе „издаје министарство за трговину уз потпис предсједника Владе Борислава Микелића“. Посљедице досљедне примјене мјера економске и политичке блокаде РС убрзо су се у пуној мјери осјетиле у западним дијеловима РСК, посебно када је ријеч о снабдијевању бензином и нафтним дериватима из панчевачке рафинерије у којој се прерађивала нафта из крајинских извора код Мирковаца. Бензин се крајем септембра у Книну могао купити само од шверцера, а цијена је расла и до 10 марака за литру. Ово је највише погодило крајинско село, које је и иначе подносило највећи терет рата. Ригорозна примјена економских притисака на Книн трајала је до средине октобра, када долази до прве дјелимичне суспензије санкција СР Југославији (100 дана), али и до наговјештаја све извјеснијег склапања економског споразума између Крајине и Хрватске. Коначна верзија Споразума о нормализацији економских односа парафирана је у Книну и Загребу почетком де-

80

Судбина Крајине

цембра, а 19. децембра, на годишњицу формирања РСК отворен је аутопут Загреб-Окучани-Липовац (на граници источног дијела РСК). Споразум о нормализациЈи економских односа имао Је четири поглавља о условима и обавезама отварања аутопута, нафтовода, као и о нормализацији снабдијевања струјом и водом. Посебним поглављем предвиђао се наставак преговора о повратку избјеглица, пензијама, отварању жељезничких пруга Загреб-Окучани-Београд и Загреб-Книн-Сплит и цесте Загреб-КнинСплит. Одредбама о провођењу Споразума било је предвиђено да се формира заједничка комисија, док би се сва спорна пнтања, уколико се не постигне консензус, рјешавала „пред копредсједницима Иницијативног комитета Међународне конференције о бившој Југославији, чија ће арбитража да буде коначна“. Крајинска делегација је пристала на арбитражу Међународне конференције, која је териториј РСК третирала као УНПА подручја у саставу Хрватске, а одустала је и од неких ранијих услова за прихватање овог Споразума. Наиме, одредбама о отварању аутопута искључиву контролу саобраћаја и контролних тачака имао је УНПРОФОР, док би „локална милиција”, како је писало у Споразуму, била „обавезна да пружи помоћ кад год то УНПРОФОР затражи“. Такође, крајинске власти нису могле да поставе своје царинске пунктове на улазу-излазу аутопута, нити да наплаћују цестарину. Занимљиво је, међутим, да је крајинска Влада у припремној фази преговора користила студију београдског Саобраћајног института (ЦИП) под називом „Оправданост отварања за саобраћај аутопута Београд-Загреб на подручју РСК“, која је израђена септембра 1994. године. Економска оправданост отварања аутопута за Крајину базирала се на два кључна елемента: први, скраћивање цестовне везе између западне и источне Славоније, односно цестовног правца између Книнске крајине и Београда уз предности коришћења много квалитетније трасе од оне преко ,,коридора“ и, друго, наплата цестарине од које је Крајина могла рачунати, према процјенама из ове студије, на годишњи девизни прилив од пет милиона марака. Ипак, у овом документу се констатује да се „пуштање у саобраћај трасе аутопута кроз РСК може остварити САМО установљењем граничне процедуре“, уз оцјену да би без испуњавања тог услова у први план избио политички значај отварања аутопута, који би био већи за Хрватску „у смислу реализације њених стратешких циљева припајања РСК“, док би економски ефекти за Крајину остали безначајни у односу на „очување интегритета државне територије“. Ови услови нису испуњени у Споразуму, нити је аутопут отворен до Београда, а крајинске власти су покушале симболично потврдити „интегритет државне територије“ постављањем табли поред аутопута с натписом „Република Српска Крајина”. Настављени су договори о реализацији осталих од-

Микелићева економска реинтеграција

81

редби Споразума, а средином јануара потекла је и прва количина нафте дијелом нафтовода код Петриње за сисачку рафинерију. Крајинска кооперативност није награђена. Савјет безбједности 12. јануара доноси резолуцију 970, којом се на још 100 дана продужава дјелимичиа суспензија санкција СРЈ, а одредбама треће тачке ове резолуције стварају услови за економску блокаду Крајине. Наиме, потврђена је 12. тачка резолуције 820 да се „увоз у, извоз из и транзит кроз зоне под заштитом УН у Републици Хрватској, изузев основних хуманитарних потрепштина, укључујући лијекове и храну, коју дистрибуирају међународне хуманитарне организације, допушта само уз одговарајућу дозволу Владе РХ“. Истовремено је контрола проширена и на „дијелове БиХ који су под контролом босанских Срба“, уз исти услов да промет робе из и за Крајину преко РС може да се обавља „само уз одговарајућу дозволу Владе БиХ“. Овом резолуцијом је практнчно санкционисано поглавље Споразума о нормализацији економских односа у коме се прописује да „УНПРОФОР-у није дозвољено да кроз УНПА зоне дозволи пролаз робе поријеклом из или намјењених СРЈ, или за територију под контролом босанских Срба“. Овај дио Споразума, иначе, био је тумачен као солидарисање власти Крајине са мјерама економске блокаде РС, а након доношења резолуције 970, испоставило се да ни тзв. стратешка роба, посебно нафта и нафтни деривати прерађивани од крајинске нафте у панчевачкој рафинерији не могу да се транспортују аутопутем „између УНПА зоча“. На тржишту западних дијелова Крајине поновила се ситуација слнчна оној из септембра претходне године, када су први пут суспендоване санкције СР Југославији. Истина, није дошло до ригорозне примјене одредби резолуције 970 када је ријеч о транзиту робе из и за Крајину преко Републике Српске, али је ова резолуција добила карактер претње другим жутим картоном Книну уочи објелодањивања политичког рјешења статуса РСК, односно плана З-4. Формално су били одређени елементи за економску блокаду Крајине, а на Книн је посредно извршен и политички притисак, чији је циљ продубљивање међусрпских политичких подјела економским притисцима. Послије Републике Српске, исти модел је могао да буде примјењен и за Крајину. Книн се нашао пред избором да прихвати политичке преговоре са Хрватском, иако није окончана друга преговарачка фаза о економским односима или да радикалним ставовима доведе у питање ефекте кооперативности власти у Београду. Цијена другог пола ове дилеме била је изражена одговорношћу Книна, односно мањине српског народа у односу на већину и ,,матицу“, како је тада истицано, за судбину суспензије (и укидања) санкција СР Југославији, а што је добило карактеристике примарног циља официјелног Београда и дијела оиозиције.

82

83

Судбина Крајине

Крајинско руководство није било ни дорасло, ни самостално да политички капитализује уступке у економском споразуму, као што ни власти у Београду нису јавно заузимале став о рјешењу статуса Крајине, противећи се отвореним притисцима међународне заједнице да признају Хрватску и БиХ у „међународно признатим границама”. Економски споразум убрзо се свео на питање функционисања аутопута, што ће хрватски режим, након инсценираног сукоба, искористити за напад на западну Славонију.

План„З-4“нула

Политичке околности у уводној и почетној фази

реализације Споразума о нормализацији економских односа између Книна и Загреба задржале су доминантне оквире унутар којих се требало рјешавати питање статуса Крајине. Резолуцијама Савјета безбједности потврђивана је надлежност Хрватске над УНПА зонама уз све учесталије додатне захтјеве за провођење контроле на „граници Хрватске са БиХ и СРЈ“. Хрватска је понављала познате ставове о аутономији и локалној самоуправи, појачавајући претње да „ниједно расположиво средство против побуњених Срба није искључено“. Власти у Београду биле су на искушењима политичког учинка „шаргарепе“ у виду дјелимичне суспензије санкција и „штапа“, чија је примјена условљавана даљим притисцима на прекодринске Србе, односно захтјевима за признавање Хрватске и БиХ у „међународно признатим границама“. Почетком новембра 1994. године, када је већ био познат Нацрт споразума о економским односима и када је у јавност већ процурила информација о постојању својеврсне „мини Контакт групе за Крајину“, Скупштина РСК (10.

11) усваја, на предлог СДС Крајине, документ о могућностима свесрпског уједињења. Прва је могућност (истовремено или појединачно) укључивање РСК и РС, као посебних федералних јединица, у СРЈ, уз могућу конфедералну везу, као прелазно рјешење. Други начин је уједињење РСК и РС у федерацију, која би се у почетној фази конфедерално везала за СРЈ. Трећи модел уједињења било би стварање, у почетном периоду, федерације РСК и РС, која би прерасла у унитарну државу, што је оцјењено као „модел из нужде за учвршћивање и међусобну заштиту РСК и РС, јер у себи крије опасност трајне подјеле на источне и западне Србе са границом на Дрини, што није српски ни национални, нити државни интерес, а за РСК носи опасност одвајања дијела источне Славоније и Барање, који би постао лак плијен хрватским тежњама за присвајање територија РСК“. Закључено је да „зависно о ставовима СРЈ и

84

Судбина Крајине

РС, као и о односу снага у међународној заједници, РСК може бити отворена за све три варијанте“. Став СРЈ истовремено је пред савезном Скупштином презентовао министар иностраних послова Владислав Јовановић потврдивши да је југословенска страна у контактима са хрватском страном „тражила враћање Срба у хрватски Устав“. Јовановићје објаснио да то „укључује и право на самоопредјељење“, као и да би тиме била „појачана позиција Срба, како унутар Хрватске, тако и у РСК“. Јовановић је овим открио намјере званичног Београда да се одриче РСК, јер повратак Срба из РСК у хрватски Устав представља и територијални повратак Крајине у Хрватску. Суштина је, међутим, што је овај предлог представљао посљедњи политички трзај Београда како би се показала заинтересованост за судбину српског народа у Крајини. Уосталом, међународна заједница је већ одавно одредила оквире будућег статуса Крајине, а управо почетком новембра хрватски шеф дипломатије Мате Гранић је поручио да „нема шансе да Хрватска мијења Устав“, нити би таква иницијатива наишла на „подршку било које странке или јавности у Хрватској“. У Книну није било реакција на Јовановићеву изјаву, као што су крајински званичници ћутањем или правдањем да немају информација избјегавали коментарисање активности „мини Контакт групе“ на изради плана за рјешење статуса Крајине. Мини Контакт група, у којој су били представници САД (амбасадор у Загребу Питер Галбрајт), Русије (амбасадор у Загребу Леонид Керестеџијанц), Мировне конференције за бившу Југославију (копредсједници Торвалд Столтенберг и Дејвид Овен са сарадницима, међу којима и Герд Аренс задужен за питања националних мањина) и Европске уније (француски и њемачки амбасадори Жан Жак Гајард и Хорст Вајзел), кренули су крајем јануара у дипломатску офанзиву како би од Загреба и Книна добили сагласност за почетак политичке фазе преговора на основу већ припремљеног Нацрта плана за Крајину (названог З-4). Коначно, 30. јануара француски амбасадор предаје Нацрт плана хрватском предсједнику Туђману, а амерички амбасадор путује за Книн да уручи „пошиљку“ крајинском предсједнику Мартићу. Међутим, Мартић је покушао да се послужи лукавством. Да не би испало како Книн не прихвата план, Мартић је одбио да овај документ прими у руке, изјавивши након сусрета са Галбрајтом како не може да коментарише план, јер не зна шта у њему пише. Овај потез Мартић је оправдавао ставом да власти РСК могу узети план у разматрање тек када буде одређена судбина УНПРОФОР-а након 31. марта, пошто је хрватска страна условљавала продужење останка снага УН промјеном њиховог назива (УН за Хрватску УНКРО), промјеном мандата у смислу да ове снаге буду надлежне за провођење дотадашњих резолуција, економског споразума и контроле граница са БиХ и СРЈ.

План„3-4“нула

85

Мартићев потез није наишао на разумијевање, па је Книн понио жиг одговорности због „одбијања“ плана, иако је формално то учинио хрватски Сабор неколико дана касније. Хрватски предсједник је изјавио, што је био и генерални политички став у Хрватској, да је за Хрватску у плану З-4 „прихватљиво само то што се тражи мирно рјешење у оквиру граница РХ, а апсолутно је неприхватљив сваки нацрт некаквог давања федералних или конфедералних права Србима у Хрватској“. Званични Београд се, барем што се тиче увида јавности, држао прилично резервисано. У медијима се помало навијало за овај план, али је то било далеко од чувених кампања за прихватање Венсовог плана за Крајину или плана Контакт групе за БиХ. Чак је и Слободан Милошевић одбио да прими амбасадора Галбрајта, који је након неуспјешног покушаја уручивања плана Мартићу одмах отпутовао за Београд, док је министар Владислав Јовановић пред спољнополитичким одборима савезне Скуппггине 3. фебруара изјавио како о плану З-4 зна само „из штампе“ и објаснио званични став: „Немамо властито мишљење о томе, јер нисмо страна у преговорима, иити желимо да на било који начин предвиђамо исход преговора. Било би добро да то не чине ни други, јер је најбоље решење оно које две стране постигну у равноправном дијалогу.“ Ипак, Јовановић је одговарајући на питање како ће се понашати Југославија у случају хрватског напада на Крајину одговорио да Срби у Крајини у том случају „не би били сами“. И Книн је калкулисао с могућношћу директне војне помоћи из Србије о чему свједочи Мартићева изјава да је добио такве „гаранције у Београду“, док су хрватски челници увјеравали властиту јавност како питање Крајине могу ријешити и „другим средствима” под претпоставком да СРЈ неће војно помоћи, наглашавајући истовремено како је нереално очекивати да се Србија одлучи на такав корак и „рискира нове санкције, додатну изолацију међународне заједнице и друге радње од којих се не би још дуго опоравила“. У позадини политичких калкулација и начелних опредјељења за мирно рјешавање спорних питања све се виттте назирала опасност од новог рата у Крајини. Такве слутње подгријавале су ратоборне изјаве хрватских цивилних и војних „дужносника“, од којих су неки, попут министра Гранића, изјављивали да имају подршку за војну операцију и гаранције да против Хрватске неће бити уведене санкције, али и све учесталије, мада не и убједљиве, поруке упозорења Загребу да не прибјегава радикалним војним потезима. Умјесто да представници свјетских сила запријете Хрватској казненим мјерама својих влада, они су, а посебно се истицао амерички амбасадор Питер Галбрајт, „пријетили“ Загребу крајинским војним потенцијалима. У фебруару је већ било извјесно да Хрватска неће прихватити план З-4, односно (кон)федерализацију Хрватске, како је тумачен садржај политичке

86

87

Судбина Крајине

аутономије за западне дијелове Крајине, односно могућност да Срби на подручјима гдје су већинско становништво имају своју Скупштину, Владу, предсједника „Крајине“, право на истицање српских обиљежја заставе и грба, аутономно школство, специјални новац... Такође, за Хрватску је био неприхватљив и рок од пет година, колико се овим планом предвиђало да траје међународни протекторат над источним дијелом Крајине до коначне реинтеграције. С друге стране, власти у Книну имале су, мада то није јавно саопштено, само једну примједбу у вези с овим планом, а она је садржана у чињеници да би се прихватањем овог плана пристало на реинтеграцију Крајине. Изузев ујединитељске опције, која је давно изгубила префикс реалности с обзиром на међународне и на међусрпске односе, Книн није имао било какву резервну варијанту, па се опредјелио за оштрију „игру“. Рачунајући да ће утицати на карактер новог мандата УНПРОФОР-а и одгодити изјашњавање о плану З-4, власти у Крајини су одлучиле да прекину и преговоре о реализацији Споразума о економским односима. Тиме је изгубљено и оно мало поена на међународној сцени, које је Крајина стекла након отварања аутопута и нафтовода, иако су убрзо економски преговори настављени, али без већег публицитета. Крајина је пропустила шансу да политичким компромисом покуша утицати на даљи развој догађаја. Међутим, питање је да ли би се било шта измјенило книнским прихватањем плана З-4, пошто је Хрватска одбацила овај план и све активности везане за реализацију „реинтеграције Крајине” подредила припремама за војну опцију остварења овог циља. Крајина је, евентуално, могла добити моралну сатисфакцију показивањем кооперативности, али морал у кројењу судбине Крајине није ни долазио до изражаја у дотадашњем „шнајдерају“.

Жртвовање западне Славоније

Првог маја, у раним јутарњим сатима, Хрватска је напала западнославонски дио РСК. За само два дана разбијене су крајинске илузије о снази Српске војске Крајине и наде у војну помоћ из РС и СРЈ. Никада није утврђен ни приближно тачан број убијених српских цивила и бораца, а подаци су се, према различитим изворима, кретали од четири стотине до неколико хиљада. Западну Славонију морало је да напусти око 18 хиљада људи, а највише их је нови кров над главом потражило на подручју источне Крајине. Остало је мање од две хиљаде Срба, а 1.300 војно способних мушкараца нашло се по хрватским затворима. Срби су, након догађаја из 1991. године, дефинитивно избрисани из етничких мапа западне Славоније. Тежак војни пораз, умјесто да постане мотив за евентуално јачање одбране и политичког јединства, постао је одмах повод за још жешће сукобе и подјеле у врху крајинске власти. Премијер Борислав Микелић оптужио је предсједника Милана Мартића и команданта СВК генерала Милана Челекетића да су главни кривци, јер су се опирали његовим покушајима да се за саобраћај отвори аутопут. Хрватска је искористила привремено затварање ове саобраћајнице као оправдање за војну операцију. Наиме, 28. априла на бензинској пумпи код Новске убијен је Тихомир Благојевић из околине Окучана. Благојевић је, као и многи Срби из окучанског дијела Крајине, након отварања аутопута куповао јефтинији бензин у Хрватској. Њега је, наводно, препознао и убио некадашњи комшија Хрват, избјеглица из западне Славоније. Послије неколико сати услиједила је одмазда родбине и пријатеља убијеног Благојевића, па је на крајинском дијелу аутопута нападнут хрватски аутомобил у којем је рањено неколико путника. Аутопут је затворен, а хрватска страна је наредног дана поставила ултимативни рок за његово хитно отварање. Мартић је одлуку о затварању аутопута назвао превентивном мјером како би се спречили евентуални нови инциденти а након Микелићевог сусрета с хрватском преговарачком делегацијом на загребачком аеродрому

88

Судбина Крајине

Плесо 30. априла, власти у Книну су дале сагласност да се аутопут отвори 1. маја. Међутим, умјесто хрватских аутомобила аутопут су „отворили” хрватски тенкови, погазивши истовремено и договор постигнут 26. априла да се разговори о наставку реализације економског споразума одрже 15. маја. С обзиром на карактер хрватске војне операције, која је имала шифровани назив ,,Бљесак“, неосноване су тврдње да се Загреб одлучио на војну опцију отварања аутопута у року од само два дана. Ријеч је о дуго и детаљно припреманој акцији у коју се уклапа инцидент од 28. априла, а затварање аутопута је искориштено као оправдање пред међународном јавношћу за војну операцију. Уосталом, убрзо се показало да су међународна упозорења Хрватској да се не упушта у нову ратну авантуру била у функцији јавног алибија појединих земаља за подршку коју је Хрватска истовремено добијала тајним дипломатским и војним каналима. Њемачки амбасадор у Загребу Хорст Вајзел је у интервјуу загребачком ,,Глобусу“ изјавио да би реакција међународне заједнице на хрватски напад ,,била извјесна“, јер би неке земље тражиле „увођење санкција и међународну изолацију Хрватске“. Међутим, не само да су такве мјере изостале него су прикривани и евидентни ратни злочини хрватских трупа. Мајском резолуцијом 994 Савјета безбједности од Хрватске је затражено да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене тзв. Загребачким споразумом о примирју из 1994. године. Резолуција није имала ултимативни карактер, нити је прописивала казнене мјере у случају да Хрватска не испоштује обавезе. Пад западне Славоније показао је на најтрагичнији начин све слабости у крајинској војсци и у организовању одбране. Наиме, бројне индиције су указивале да Хрватска спрема напад на Крајину. То није прикривано ни у Загребу. Шеф хрватске дипломатије Мате Гранић је изјављивао како Хрватска има „подршку САД и исламских земаља“ за ограничену војну операцију, тврдећи како тај потез неће донијети санкције Хрватској. На челу хрватске војске дошло је до смјене, па је обољелог генерала Јанка Бобетка замијенио генерал Звонимир Червенко. Домаћи и страни војни аналитичари предвиђали су могућност хрватског напада на РСК. У њиховим процјенама доминирала је прогноза да ће циљ напада бити управо западна Славонија, која је с војног аспекта била најрањивији дио РСК, јер је једину везу са српским територијама имала преко моста на Сави код Старе Градишке и непоуздану везу с банијским дијелом РСК скелом код Јасеновца. Зато се сматрало да ће главни хрватски удари бити изведени с бокова, из Новске и Нове Градишке, правцем аутопута, како би се пресјекла комуникација преко моста и спријечило дотурање помоћи. Испоставило се да су ове прогнозе биле тачне. Једино је хрватска војска након брзог разбијања првих линија одбране застала и тек наредног дана кренула на Окучане и, потом преузела контролу над мостом код

Жртвовање западне Славоније

89

Старе Градишке. На први поглед нелогично хрватско задржавање имало је позадину у омогућавању изгона српског стаиовништва на подручје Републике Српске, како би Хрватска добила етнички што чистију територију, послије чега је мост био миниран. Шта су учиниле крајинске цивилне и војне власти да би што спремније дочекале напад. Судећи према лакоћи с којом су хрватске трупе пробиле одбрамбене линије не наилазећи на запреке, мине, бункере и утврђене ровове, није урађено ништа, а преласком цивилног становништва и штаба 18. корпуса на челу с командантом пуковником Лазом Бабићем већ 1. маја у РС, потпуно се распала организација одбране. Борци су изгубили мотивацију за борбу, размишљајући више о судбини својих породица. Једино је у шумама код Пакраца неколико дана отпор пружао командант 51. бригаде пуковник Стеван Харамбашић са својим борцима, али су и они ускоро морали да положе оружје. Подносећи извјештај о полутодишњем раду Владе на сједници Скупштине РСК 11. новембра 1994. године, премијер Микелић је истакао како је Влада ,,у тешким условима постигла завидне успјехе, нарочито на плану одбране и привреде“. Било је логично да у наредном ,,полугодишту“ ти успјеси буду још већи. Милан Мартић, крајем јануара 1995. изјављује да је „апсолутно убјеђен да се РСК може одбранити, и не само то, него и задати ударац агресору“. Овај „ударац“ се свео углавном на неколико пројектила испаљених на Загреб, што је хрватска пропаганда вјешто искористила и уз наклоност страних медија успјела да прикрије хрватске злочине у западној Славонији. Милан Бабић у априлу тврди како је „материјално обезбјеђење задовољавајуће, а одлучност и мотивисаност да се бранимо на високом нивоу“, као и да Крајина ,,не би остала само на дефанзивним дејствима“ у случају хрватског напада. Овим изјавама, које илуструју доминантне ставове кључних људи Крајине о одбрани РСК, треба додатп и податак да је командант СВК генерал Милан Челекетић дуго био командант 18. корпуса, а у рату 1991. године био је командант тенковске јединице ЈНА, која се борила на том подручју, што значи да му је западнославонско војиште било добро познато. Војни пораз је, међутим, имао у првом реду политичку позадину. Окучани и дио Пакраца остали су у саставу РСК, након повлачења ЈНА и већине српског становништва са ширег подручја западне Славоније, углавном захваљујући одлучности и храбрости тамошњег становништва да обрани своја огњишта. Ово подручје површине 508 квадратних километара и са око 30 хиљада становника, чији се број стално смањивао, постало је неуралгична тачка у покушајима нормализације глобалних српско-хрватских односа, али и односа на релацији Книн – Загреб. Мала територија и мали број становника имали су за српске интересе другоразредни политички значај у односу на

90

Судбина Крајине

чињеницу да су на том подручју пресјечене виталне хрватске комуникације аутопут и жељезничка пруга, као и нафтовод. Занадна Славонија је (пре)често била помињана као подручје предвиђено за српско-хрватску размјену територија (и становништва). Почетком фебруара 1993. године представници западне Славоније и Хрватске успоставили су контакте, који су резултирали потписивањем споразума у Дарувару (18. 2), којим су се регулисала нека свакодневна животна питања као што су снабдијевање водом или рад на пољима близу линије раздвајања, али и питања положаја преосталих Срба у зони под заштитом УН, која није била у саставу РСК. Иницијатори овог договора са српске стране били су тадашњи крајински функционери из западне Славоније Вељко Џакула, потпредсједник Владе и Душан Ећимовић министар информисања, као и чланови Обласног вијећа западне Славоније и представници општина Дарувар, Грубишно Поље, Нова Градишка, Новска: Младен Куљић, Милан Радаковић, Ђорђе Ловрић, Милан Влаисављевић, Слободан Радошевић и Фадил Крупић. Споразум је држан у тајности, а прва га је ,,провалила“ хрватска страна. Власти у Книну су одмах покренуле политичку кампању против иницијатора и потписника овог споразума, а први је реаговао потпредсједник Скупштине РСК Вељко Вукелић, некадашњи командант територијалне одбране западне Славоније (1991). Џакула и Ећимовић су смјењени са функција (Ећимовић је и сам дао оставку), а потом су затворени и суђени „због издаје интереса РСК“. Испоставило се да није спорно то што су се они договарали с представницима Хрватске у тренутку када је још био актуелан рат на југу Крајине, већ кључни дио Даруварског споразума, који се односио на питање повратка српског становништва на шире подручје западне Славоније. Потпредсједник крајинске Владе Душко Витез, из Окучана, окарактерисао је ову иницијативу као покушај да се „пошто-пото врате избјегли Срби на своју земљу, али под хрватску власт, и то под изговором реализације Венсовог плана“. Власти у Книну су такође биле против повратка избјеглих западнославонских Срба, тврдећи да је то могуће „само уз чврсте хрватске и међународне гаранције“. Ове гаранције тражила је гарнитура на власти, која је прихватила Венсов план као ,,гаранцију“ заштите српског становништва. Од повратка српских избјеглица није било ништа, а касније се испоставило, како су тврдили Џакула и Ећимовић, да су они почели преговоре са хрватском страном уз знање и одобрење не само власти у Книну него и оних у Београду. Политичка’позадина војног пораза у западној Славонији показала се и чињеницом да је вијест о хрватском нападу емитована у другом Дневнику РТС-а тек у 18. минуту, послије извјештаја о првомајским прославама „празника рада“. Српско гранатирање Загреба имало је бољи медијски третман, а Влада СРЈ, правдајући се беспарицом, није одобрила издвајање седам хиљада динара на име трошкова прикупљања података о хрватским злочинима, па

Жртвовање западне Славоније

91

је извјештај, базиран на новинским текстовима, упућен у Уједињене нације непотпун и с великим закашњењем. Коначно, изостала је војна помоћ из РС, иако је одбрана западне Славоније била планирана управо у садејству са артиљеријском подршком из РС. Артиљерија РС имала је у домету рубна подручја западне Славоније и требала је према том плану да туче чела хрватских колона и омогући консолидовање одбране и дотурање помоћи у наоружању и људству. Да би се прикрили властити пропусти и посљедице (све)српске политичке и војне несолидарности, поново је актуелизовано уједињавање „српских земаља“, а Книн и Пале су формирали „заједничку војну команду“, док је хрватска војска надирала висовима Динаре у правцу Босанског Грахова обезбјеђујући предуслове за нову операцију. Средином маја политичку сцену Крајине захватила је олуја. Командант СВК генерал Милан Челекетић поднио је оставку, а на ред су дошли политичари. У Борову Селу 18. маја је почела с радом Скупштина РСК, а расправа о узроцима и посљедицама пада западне Славоније трајала је три дана, да би се без конкретних закључака окончала покретањем иницијативе за уједињење РСК и РС. Скупштина је једногласно донијела одлуку да се приступи процесу уједињења РСК и РС на основу платформе, коју је на приједлог СДС Крајине, Сжупштина усвојила 10. 11.1994. године. Залажући се за „поступно уједињење”, крајински премијер Борислав Микелић се успротивио да се оно обави „одмах“, изјавивши да Крајина „не смије да прихвати политичке ставове Радована Караџића, Момчила Крајишника и њихове Скупштине, јер су наши ставови потпуно другачији“. Посланици Бабићеве СДС Крајине убрзо покрећу иницијативу за смјену Борислава Микелића и, практично, солидаришу се са ранијим захтјевима предсједника Мартића и крајинских радикала да се Микелић смијени. Међутим, Бабић је раније, прије пада западне Славоније, био на Микелићевој страни, противећи се иницијативама за његово смјењивање и користећи његов утицај у кампањи против Мартића, која је резултирала смјењивањем Мартићу лојалног министра унутрашњих послова Илије Пријића и довођењем Бабићевог човјека Слободана Перића, из Коренице, на ту функцију. Бабићева солидарност с Микелићем имала је и другу позадину, јер би пристајањем на његову смјену прихватио и образложење иницијатора, Мартића и радикала, да је Влада слабо радила, да није сузбијен криминал, да се питању материјалног положаја војске и одбране није поклањало довољно пажње... Зато је Бабић искористио Микелићево противљење уједињењу као кључни разлог за покретање иницијативе за његово смјењивање, рачунајући да ће падом Владе имати отворен пролаз за преузимање премијерске фотеље, а захваљујући већини у Скупштини и за одређивање састава нове

92

Судбина Крајине

Владе, што би му омогућило и већину у Врховном савјету одбране РСК, чији су чланови по функцијама предсједник РСК, командант СВК, предсједник Скупштине, премијер и министри одбране и унутрашњих послова (Бабић је могао да рачуна на четири гласа). На сједници крајинске Скупштине одржаној 29. маја у Книну смјењен је премијер Микелић, али се на дневном реду нашла и тачка под називом „Расправа о сецесији источног дијела РСК“. Наиме, након боровоселске Скупштине и покретања иницијативе о уједињењу, представници већине општина источног дијела Крајине формирали су 25. маја Координациони одбор општина источне Славоније, Барање и западног Срема,.за чијег је предсједника изабран Горан Хаџић. Чланови овог Одбора били су против „хитног уједињавања РСК и РС“, тврдећи да ће то српски народ „западно од Дрине довести у далеко неповољнији међународни положај“, односно да ће „непријатељима српског народа дати али би за продужење и пооштравање санкција против СР Југославије“. У саопштењу са овог састанка наглашено је да је одлука о уједињењу „у функцији разбијања Крајине“ и да народ овог дијела Крајине неће довести у питање своју повезаност са Војводином, Србијом и СР Југославијом“. Позивајући се на тврдњу да су чланови Координационог одбора „аутентични представници власти у овој области“, наглашено је да се „ниједно политичко питање и било које друго, које задире у виталне интересе српског народа СБЗС убудуће неће моћи рјешавати без наше сагласности, јер смо ми најдиректније одговорни за судбину области и народа“. На книпској сједници Скупштине осуђено је дјеловање Координационог одбора, али је већ тада било евидентно да је дошло до великих подјела у Крајини. Скупштини су присуствовали углавном посланици из западне Крајине (укупно 49, а 46 је гласало за смјењивање Микелића), док су се подјеле пренијеле и на Владу, која је требало да обавља послове до именовања нове Владе, па је премијер Микелић контактирао искључиво са министрима из источне Крајине или министрима члановима Социјалистичке партије Крајине. У међувремену су комисије РСК и РС припремиле план и акта за уједињење, а за 31. мај било је заказано одржавање заједничке сједнице скупштина РСК и РС на којој би се усвојили Устав и остали акти јединствене државе западно од Дрине. Међутим, оцјењено је даје одржавање уставотворне Скупштине 31. маја ,,преурањено“, уз образложење да се „прије тога морају разрјешити питања као што су: поступак уједињења, карактер јединствене државе, облик државног уређења и облик организације власти“. Овај став пратио је закључак да је упркос свему „процес уједињења незаустављив“. Незаустављиве су биле и хрватске трупе у походу према Босанском Грахову, а у домету хрватске артиљерије нашла су се книнска села на јужним па-

Жртвовање западне Славоније

93

динама Динаре, нарочито Цетина и Цивљане. Контакти Загреба и Книна везани за наставак економских договора или за почетак политичких преговора били су потпуно прекинути. Предсједник Свјетске српске заједнице др Миша Милошевић упутио је 18. маја повјерљиву депешу из Женеве Милану Бабићу у којој га обавјештава да постоје шансе за наставак преговора и да га је њемачки амбасадор Герд Аренс информисао о притиску Њемачке на Туђмана да „уђе у политичке преговоре полазећи од последњег предлога З-4“. Међутим, Книн је заиграо на карту уједињења са РС, а дојучерашњи опоненти Бабић и Мартић нашли су се на истој страни. По ко зна који пут њихово „помирење” имало је тренутни интересни карактер, а много мање искрену позадину. То се показало и у фази договора за именовање новог мандатара крајинске Владе, а опет су се интереси ломили на ресорима одбране и унутрашњих послова. „Савез“ је учвршћен средином јула, када је Државна комисија за утврђивање одговорности за пад западне Славоније објавила извјештај прије него се он нашао на дневном реду Скупштине. Према овом документу, који је добио велики публицитет у медијима наклоњеним властима у Србији, Милан Мартић је био најодговорнији за пад западне Славоније, а потом и војни врх на челу са командантом СВК генералом Миланом Челекетићем. Чланови Државне комисије су, ипак, признали да је 18. корпус био „хендикепиран и обавезом, према Венсовом плану, да своје људе држи одвојено од топова, тенкова и теже борбене технике“. Није понуђен одговор на питање због чега се једино на подручју западне Славоније, па чак и уочи хрватског напада, поштовао Венсов план о контроли тешког српског наоружања од стране УНПРОФОР-а, када су на свим осталим дијеловима РСК српске власти преузеле тешко наоружање из складишта након хрватског напада на југ Крајине 22. јануара 1993. године. Крајинска Скупштина је одбацила овај извјештај као „непотпун и тенденциозан”, а након дугих преговора између Мартића и Бабића, крајински предсједник одлучује да Бабића именује за мандатара нове Владе. На ванредној сједници Скупштине, 28. јула, у Топуском именована је нова Влада, која је одмах након тога одржала конститутивну сједницу на којој је закључено да „без обзира што хрватска оружана дејства на подручју РС угрожавају виталне интересе РСК, Влада даје пуну подршку свим мировним напорима међународне заједнице и СРЈ да се мирним путем, преговорима, нађе рјешење политичке кризе на просторима бивше Југославије”. Такође је без посебно наглашених услова, подржан одлазак крајинске делегације на преговоре са хрватском страном, који су се почетком августа требали одржати у Женеви. Бабићева Влада је „заборавила“ претходне ујединитељске иницијативе и окренула се опцији преговора са Хрватском и „мировним напорима СРЈ“, али је било касно да се утиче на наступајући слијед догађаја.

94

95

Судбина Крајине

Истог дана хрватске снаге су ушле у Босанско Грахово и Гламоч, а кнински дио РСК остао је без виталне комуникације са Бањалуком и Београдом. Крајинска делегација је 2/3. августа, у Женеви, пристала на наставак реализације економског споразума и на почетак преговора о рјешавању ПОЛРТТИЧКИХ односа са Загребом.

Книн у Србији

У петак, 4. августа, на Крајину се сручила ,,Олуја“,

како је названа хрватска војна операција. Хиљаде граната, мина, ракета засуло је у 5 сати ујутро крајинске градове и прве линије одбране. Хрватске трупе у суботу 5. августа улазе у Книн, а већ наредног дана сломљен је отпор посљедњих бранилаца Крајине на Банији. Више од 200 хиљада Срба морало је да напусти западну Крајину. Била је то највећа српска „сеоба“, али без свјетовних и духовних вођа на челу колоне. Да ли је Книн морао пасти за 24 сата, због чега је изостала војна помоћ из РС, зашто је издато наређење за евакуацију становништва, ко је одговоран што није извршено наређење о артиљеријским и ракетним ударима по циљевима на хрватској територији...? Ова питања биће још дуго актуелна. Досадашњи покушаји да се одговори на њих имали су углавном дневнополитичку употребну вриједност, чији је циљ да се искључивим кривцима прогласе тадашњи крајински руководиоци. Наравно, они не могу бити амнестирани од дијела одговорности, као што ни сви међу њима не сносе исти терет кривице. Догађаји који су претходили хрватском нападу потврдили су да западни дијелови РСК више немају велику важност за међународну заједницу, али ни за глобалне српско-хрватске односе, нити за међусрпске односе. Хрватска није кажњена због почињених злочина и напада на зону под заштитом УН, као ни касније због неизвршавања обавеза из резолуција Савјета безбједности. Дода ли се овоме понашање Пала и званичног Београда, власти у Книну су морале извући неке закључке и покушати да понуде компромисна политичка рјешења, чија би подлога била план З-4. Милан Мартић и Милан Бабић су, наиме, и прије пада западне Славоније, у разговору који није био „за новине“ показивали, додуше резервисано, разумијевање за могућност (кон)федералног рјешења статуса РСК. Међу контрааргументима такве опције, како је Мартић у једном разговору рекао, било је његово питање: „А, ко да, послије свега, стане пред народ и каже да ће поново бити у Хрватској?”

96

Судбина Крајине

Политички профитабилније било је играње на карту свесрпског уједињења, па чак и након што би сами иницијатори опјењивали како за уједнњење ,,још није вријеме” или да ће се проглашењем уједињења дати повод међународној заједници да „подржи хрватске планове за напад на Крајину“. Посебно је питање колико су крајински руководиоци уопште могли да утичу на развој догађаја с обзиром на (не)самосталност у доношењу кључних одлука или на претпоставку да су и сами били саучесници у провођењу евентуалног сценарија жртвовања Срба западно од Уне. Илустративан је и развој догађаја на ратиштима у РС и РСК. Наиме, крајем новембра 1994. године заједничком акцијом јединица хрватске војске и Хрватског вијећа одбране пробијена је линија одбране РС код Купреса и између Ливна и Грахова, а убрзо је пао и Купрес, мјесто од стратешке важности, па је хрватским снагама био отворен пут за продор према Гламочу и Грахову. Десило се то након чврстих увјеравања руководства РС да Купрес неће бити препуштен Хрватима, а помињан је и договор са представницима хрватске творевине Херцег-Босне о ненападању. Према изјавама српских бораца ангажованих на одбрани правца Ливно-Грахово, у тренутку хрватског напада на положајима је било свега двадесетак војника. Српска одбрана се распала и већ у децембру хрватске снаге заузимају десетак села и стижу на 20 километара од Грахова, истовремено заузимајући висове на Динари. Почетком марта, хрватске снаге појачавају дејства и угрожавају сјеверноисточне лпније одбране Книна код Перучког језера. Хрвати довлаче нове трупе, а њихова инжењерија пробија планинске путеве на сјеверним ободима Динаре, на територији РС, и овим правцем се хрватске снаге уклињују између РС и РСК. Према конфигурацији терена, продор хрватских трупа могао се зауставити једино контраофанзивом јединица РС. Снаге Српске војске Крајине, према тумачењу војних аналитичара, могле су, у том случају, да се укључе у акцију ударима по јужним боковима хрватскнх снага с претњом да се пресјеку линије снабдијевања хрватских трупа на Динари. Самостална акција крајинске војске није долазила у обзир, јер су хрватске снаге контролисале доминантне висове и имале боље линије снабдијевања, па би команда СВК морала да ангажује далеко већи број војника на, до тада, сасвим безбједним границама и да ослаби јужне линије одбране Книна. Занимљиво је, међутим, да је уочи хрватског освајања Купреса и продора према Грахову и Гламочу, дошло до тајних преговора представника Србије и Хрватске у Грацу, који су трајали неколико дана (почетком октобра), а оку камере није промакло ни присуство предсједника РС Радована Караџића. Том приликом су договорени основни елементи економске и политичке реинтеграције РСК, који ће постати саставни дио економског Споразума и плана З-4. Ову информацију ,,провалио“ је београдски недјељник „Телеграф”, а убрзо је потврђена у текстовима у појединим хрватским новинама. Београд-

Книн у Србији

97

ске „Вечерње новости“ су то демантовале објављивањем текста о тајним преговорима делегација РС и Хрватске, које су се, према овом извору, састале два пута, крајем септембра 1994. године у Двору на Сави, на хрватској територији, и 14. октобра у Српцу, на територији РС. „Вечерње новости“ су демантујући одржавање тајних преговора између Београда и Загреба у Грацу, тврдиле да су представници РС и РХ договорили подјелу западних дијелова РСК. Наводно су представници РС пристали да западна Славонија и највећи дио западне Крајине припадну Хрватској у замјену за излаз РС на море и „аранжман” везан за снабдијевање РС муницијом и нафтом из хрватских извора. Колико је у овим текстовима било истине тешко је закључити без конкретнијих података, али је индикативно да се солуција излаза РС на море помињала у преговорима у Дејтону током новембра и да се Хрватска одрекла већине територијалних захтјева везаних за подручје босанске Посавине (изузев Оратпја и Оџака). Такође је извјесно да су представници РС и Херцег-Босне, односно Хрватске током рата имали економске (војне) аранжмане, било да је ријеч о директној војној помоћи снага РС хрватским снагама у сукобима са муслиманским трупама у централној Босни и пропуштању конвоја преко територије РС за хрватске енклаве у овом дијелу Босне или о снабдијевању горивом Републике Српске преко Хрватске и Херцег-Босне током економске блокаде РС на Дрини. Сумње у могућност тајних договора појачане су понашањем Пала и Београда за вријеме хрватског напада на западну Славонију, као и каснијим развојем догађаја на ратишту на Динари. При томе, власти РС могу имати дјелимично оправдање за војну неефикасност у супротстављању хрватским трупама, које су надирале према Гламочу и Грахову, у чињеници да је ријеч о просторно великим општинама с малим бројем становника (Грахово је било највећа општина у БиХ са само 10 хиљада становника). У сличном положају су биле и сусједне општине Дрвар и Петровац, одакле су борци били ангажовани на бихаћком ратишту. Међутим, остаје чињеница да је за вријеме најжешћих хрватских напада на Гламоч и Грахово, војска РС на челу са генералом Ратком Младићем била ангажована у операцијама на источном дијелу РС, код Жепе и Сребренице, а да су у помоћ браниоцима Грахова и на бихаћком ратишту биле ангажоване јединице крајинске војске, по цијену слабљења југозападних линија одбране Книна и јужне Крајине. Учешће крајинске војске на бихаћком ратишту било је повод за проширење „надлежности“ авијације НАТО снага и на РСК, што је одмах искориштено за бомбардовање крајинског војног аеродрома у Удбинама, али је имало далекосежније посљедице у евентуалном ,,оправданом“ припремању услова за слабљење одбрамбене моћи РСК, као што је учињено ваздушним ударима на војне, стратешке, комуникационе и цивилне циљеве у РС.

98

Судбина Крајине

Коначно, посљедица вишемјесечног испредања политичке и војне мреже за „хватање“ Книна било је хрватско освајање Грахова (и Гламоча) 28. јула. Крајински борци који су учествовали у борбама за одбрану Грахова тврдили су касније да је снабдијевање муницијом, горивом и храном било недопустиво лоше организовано. Артиљерци СВК на положајима на планини Шатор, важној коти за одбрану праваца хрватског продора према Грахову и Гламочу остали су без муниције. У одбрани Грахова била је ангажована и јединица, коју су попунили углавном војници, поријеклом из РСК и РС, а који су мобилисани у Србији и упућени на ратиште без војничког искуства. Падом Грахова, Книн и њему гравитирајуће подручје сјеверне Далмације и Лике остало је без виталне комуникације са Бањалуком и Београдом. Банија и већи дио Кордуна могли су рачунати на везу са РС и Србијом код Двора на Уни, који је од Книна био удаљен око 300 километара. Крајински војни инжењерци почели су даноноћни рад на оспособљавању једине резервне саобраћајне везе, сеоског пута који је спајао цесте Книн-Срб-Доњи Лапац, и Дрвар-Петровац-Бањалука, преко Мартинброда на извору Уне. Истовремено, крајинска војска је добила десетине километара нових линија фронта и то на подручју, гдје до тада није био ангажован ниједан крајински војник и које је у војним плановима третирано као резервно подручје за организовање одбране Книна. Након пада Грахова, истог дана Главни штаб СВК проглашава ратно стање и доноси одлуку о додатној мобилизацији, али само на подручју у зони одговорности книнског корпуса (сјеверна Далмација и јужна ЈТика). Међутим, „додатна мобилизација“ у условима вишегодишњег исцрпљујућег рата није могла да донесе веће ефекте у повећању броја војника. Западна Крајина је могла рачунати на максималних 30 хиљада војника, а што је с обзиром на отварање нових линија фронта и ангажовање на бихаћком ратишту, како би се спријечило евентуално повезивање хрватских и муслиманских снага на најужем правцу Крајине од Карловца преко Слуња до Бихаћа, било недовољно и за далеко боље организовану војску. А крајинска војска је и даље била „народна“. Војници су неколико дана били борци, а потом, у паузи, неколико дана цивили који су морали да брину за егзистенцију својих породица. Војничке плате су биле мизерне (50 до 80 динара) и нередовне, а често су „исплаћиване” у натури. Крајински војник је читаво вријеме рата једним оком чувао границу, а другим гледао како ће обрадити њиве и имање да би прехранио породицу. Њихову судбину дијелили су и резервни официри, док су официри бивше ЈНА, који су у Крајини остали или су накнадно послани по принципу „поријекла из РСК“ били на платном списку Војске Југославије, што им је обезбјеђивало далеко бољи материјални положај, али их је доводило у позицију подређености у извршавању наређења.

Книн у Србији

99

Крајинска војска покушала је, макар и манифестационо, да покаже своју снагу. Послије пада западне Славоније и употребе политичког ујединитељског ,,мелема“, организована је на Видовдан војна парада СВК у Слуњу. Овим скупом на којем су своју моћ приказале специјалне јединице, артиљерци, ракеташи, уз ваздушни надзор крајинских авиона и хеликоптера, ,,руководио“ је нови командант СВК генерал Миле Мркшић, који је 1991. године командовао Гардијском бригадом у операцијама код Вуковара, а на функцију главнокомандујућег СВК дошао је са положаја помоћника начелника Генералштаба Војске Југославије за специјалне јединице. Пролаз за премјештај добио је захваљујући родослову, јер је рођен у селу Козарац, у крајинској општини Војнић. Официјелни београдски медији испратили су генерала Мркшића на нову дужност уз нескривене симпатије, потенцирајући његове војне способности у вуковарској операцији. Послије пада западне Крајине он ће се наћи на удару истих војних ,,пера“, која ће дефинитивно да га забораве након објављивања оптужнице Хашког трибунала за ратне злочине, на којој се на првом мјесту нашло његово име због ратних злочина, како је наведено, у операцијама за Вуковар. Да ли је Мркшић био ратни злочинац или пресудна карика војног пораза западне Крајине, тек треба да се утврди, а коначан исход оптужнице из Хага показаће да ли се ради о сценарију неутралисања незгодних свједока. У истом ,,сценарију“ су Радован Караџић и Ратко Младић, који су се 1. августа, у Дрвару, састали с предсједником РСК Миланом Мартићем, како би се постигао договор о заједничкој војној акцији ослобађања Грахова. Умјесто договора, дошло је до жестоког сукоба између Караџића и Младића, који је кулминирао управо почетком и током хрватског напада на Крајину, а официјелни Београд подржавао је у насталом, и нимало безазленом спору, генерала Младића. Судбина западне Крајине, а тиме и РСК, могла се наслутити по развоју догађаја, након пада Грахова. Наредног дана, 29. јула, предсједник РСК Милан Мартић излази пред камере книнске телевизије и изјављује да се чуо са предсједницима Србије и РС. Милошевићу је поручио, како је казао, да „Србија све ово не може равнодушно посматрати“, а са Караџићем се договорио о „јединственом војном наступу у одбрани српских земаља“. Истог дана крајинска Влада је почела „стално засједање“ у Книну, а међу првим одлукама је било одређивање откупне цијене пшенице у РСК 28 пара за килограм! Слиједећег дана у Книн стижу његова Светост патријарх српски Павле, генерал Младић, „капетан“ Драган... Патријарх Павле је у центру Книна, пред неколико стотина окупљених Книњана (више их није ни могло бити због ратног окружења), надјачавајући гласом јеку топовских плотуна с динарских висова поручио: „... Ви сте, браћо моја и сестре, овде не од јуче. Нисмо уљези, нисмо окупатори, него смо кроз векове овде живели до дана данашњег, да данас пред-

100

Судбина Крајине

стављамо народ српски и веру православну, да чувајући своје домове, своје гробове и своје светиње останемо своји на своме, за истину, правду и слободу златну. Није лако на овоме свету. Није лако ни непријатељима нашим. И кад би знали шта раде, били би спремни да прекину крвопролиће, да се на миран, људски и достојанствен начин расправља о питањима која су била међу људима и која ће увек да постоје... Немојте да нас занесу идеје да на овом свету постоје само стрвинари и стрвине и да човек мора да буде или стрвина или стрвинар. Ми знамо и верујемо да постоје и мучитељи и мученици. Ако не можемо ни да бежимо, ни да се боримо, морамо да будемо мученици за правду и истину. И то је пред нама. Као што је кроз векове мајка Српкиња учила своју децу заједно са мајком Јевросимом боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу. Господе милостиви, Боже истине и правде, пошаљи мир земљи нашој и нама и непријатељима нашим. Свима нам је потребан. Ово што нас је задесило, Господе, не дај да снађе било који народ на свету.“ Владика захумско-херцеговачки Атанасије призивао је Сувобор, војводу Мишића и српске јунаке, поручујући да ће „Динара бити кичма српског народа“ и да ће „Грахово Гаврила Принципа бити српско“. Упућујући Книњанима ријечи охрабрења владика Атанасије је рекао: „... Нећемо окупирати, него ослободити, а они кад ослободимо, нека зову како хоће. Боље је и за њих да схвате да се Србин може привремено победити, али да се не може поразити. Уносите у срце своје мир и молитву Богу. Срби су се одлучили да се моле Богу. Нажалост, пола века тираније духовне нас је одродило. Преносимо одговорност на неког другог. Почнимо од себе, од свог срца, од своје воље и од својих мишица. Ако има дезертера и дефетиста, нека иду с милим Богом. Никад они нису одлучивали о српској террггорији. Треба да се боримо, као што су се борили Срби, достојанствено, усправно, човекољубиво и мирољубиво, али противећи се злу. Није нам ово први пут, можда неће бити ни последњи, али немојте да се због неког кукавице или малодушника колебамо. Грахово ће бити српско у најскорије време и ја, ако у то не верујем, онда нисам Србин и нисам човек. А биће ослобођени и Гламоч и остали српски простори. Верујте у то. Тако су веровали Срби, и вероваћемо.” Милан Мартић је на крају поручио да „нема те силе која може заузети Книн“ и најавио брзо ослобађање Грахова. Његов имењак Бабић, који је стајао по страни није проговорио ниједну ријеч. Ни генерал Младић није говорио на овом скупу, већ се опредјелио за сусрет са новинарима. Обећао је да ће „Грахово ускоро бити ослобођено“, а на растанку је новинарима поручио: „И поздравите ми политичаре“. Капетан Драган је пропарадирао Книном у униформи и отпутовао за Београд, а сљедећег дана Мартић је присуствовао Младићевом „поздрављању“ с властитим политичарима у Дрвару.

Книн у Србији

101

Није било јасно о каквој се заједничкој војној акцији ослобађања Грахова може радити, када су уочи пада овог града, војне власти РСК у званичним саопштењима криле податке о ангажовању јединица СВК, уз незванично образложење да је то неопходно, пошто су оне „ангажоване ван граница РСК“. Све је мање било Крајишника који су вјеровали охрабрујућим порукама, поготово након „пресељења“ крајинске Владе с премијером Бабићем и већином министара у Београд, два дана уочи напада на Книн, а што је правдано припремама за женевске преговоре с хрватском делегацијом. Гужве на аутобуским станицама западнокрајинских градова постајале су све веће, као што су расле цијене аутобуских карата за превоз дјеце и жена ,,на сигурно“ у РС и Србију. Евакуација становништва, након пада Грахова, није се могла зауставити, јер би такву одлуку морали да донесу они који су управо своју дјецу први склонили „на сигурно“. Становништво книнских села подно Динаре повукло се у Книн, иако су до пада Грахова ова села, нарочито Цетина и Цивљане, била изложена ударима хрватске артиљерије. Али осјећај изолованости и близина хрватских трупа на правцу Сињ-Врлика, као и још свјежи утисци послије хрватских злочина у западиој Славонији учинили су своје. Послије пада Грахова под удар хрватске артиљерије дошло је и село Стрмица, које се налази на пола пута између Книна и Грахова, а убрзо и Голубић. И ова села су остала без становника, који су потражили сигурност у Книну. Коначно, неколико сати након хрватског напада, 4. августа, покренуло се цивилно становништво са рубних дијелова Книнске крајине у дубину територије, а у касним послијеподневним сатима цеста од Книна према Србу била је преплављена возилима. Зашто су важни ови детаљи о понашању цивилног становништва? Наиме, касније ће се испоставити да су амерички војни савјетници у хрватској војсци примјетили на основу дотадашњих војних операција у РСК и РС да српски борци губе мотивацију за борбу у ситуацијама када се из зоне сукоба повуче цивилно становништво. Закључили су да је далеко већи мотив српских бораца заштита властитих породица, него државе. Хрватска је и раније примјењивала тактику „нагризања” територије Крајине, вршећи стални притисак на становништво у граничним дијеловима РСК потискујући га са његових огњишта. Зато је и 4. августа извршен жесток артиљеријски напад на српска села и градове, како би се изазвало ,,помјерање“ цивилног становништва и слабљење борбене мотивације бораца, а овом плану погодовале су дотадашње политичке прилике у Крајини, стални сукоби крајинских лидера, социјална раслојавања у ратним условима, дотадашњи војни порази праћени бруталношћу хрватских трупа, порази војске РС, индиферентност власти у Србији, неиспуњени ујединитељски снови... Трагични егзодус Срба из западне Крајине постао је и повод за наставак политичких обрачуна тада актуелних и бивших крајинских функционе-

102

Судбина Крајине

ра. Борислав Микелић је из удобног београдског склоништа оптужио Милана Мартића да је издао наредбу о повлачењу становништва и војске. И Милан Бабић је покушао да се у Београду додворава властима претварајући се у миротворца након изгубљене битке и пристајући на политичке компромисе за рјешавање статуса РСК, у тренутку када је тај „статус“ већ био рјешен аргументима хрватске силе, уз прећутну међународну подршку и политичку пасивност Београда. Мартић је оптужен да је утицао на исељавање становништва и да је тиме хтио „да увуче Србију у рат“. Тачно је да је Мартић, консултујући се са командантом СВК генералом Мркшићем, јер других „консултаната“ у Книну 4. августа није ни било, донио одлуку о евакуацији цивилног становништва, али само за подручје сјеверне Далмације и јужне Лике, односно градова Книна, Бенковца, Обровца, Теслинграда и Грачаца, у дубину територије, према Србу и једином излазу за РС. Ова одлука донесена је око 18 сати, 4. августа, а сат касније било је припремљено и званично саопштење, које је требало да се емитује преко Радио Книна. Од тога се одустало, јер је већина становништва Книнске крајине већ била на цести за Срб, а да је саопштење и емитовано не би било великог ефекта, пошто је опрема Радио Книна била оштећена, а чујност сведена на уже подручје Книна. Истина, Мартићу се може замјерити што је око 19 часова, преко Радио Книна говорио о „стабилним линијама одбране“, иако су хрватске снаге тада пробиле линије одбране на Динари у правцу Книна и на правцу Велебит-Грачац, претећи да пресјеку и комуникацију Книн-Срб. Међутим, у ситуацији када су на осталим дијеловима одбране РСК, јединице крајинске војске успјешно задржавале ударе хрватских трупа, а на неким правцима (Дрниш, Слуњ, Петриња) чак преузимале иницијативу и изводиле контраударе, питање је колико би јавно позивање становништва на евакуацију и признавање да су хрватске снаге пробиле сјеверну линију одбране Книна, било продуктивно. Зато су општинским руководствима и штабовима Цивилне заштите упућене депеше да приступе евакуацији цивилног становништва из поменутих градова, али се није помињало повлачење војске. Шта је руководство Крајине у Книну, сведено на физичко присуство предсједника Мартића, навело да донесе одлуку о евакуацији? Силина хрватског артиљеријског удара на Книн, на који је за само неколико сати пало преко двије хиљаде граната и пројектила, као и на остала крајинска мјеста, те сазнање о продору хрватских снага из правца Грахова и из правца Велебита према Грачацу, оставило је могућност избора или да се заустави исељавање становништва по цијену окружења и великих жртава или да се оно склони у дубину територије и настави одбрана. Овај избор био је битно условљен могућностима крајинске војске да издржи нападе и да рачуна на ефекат и ударе властите артиљерије и ракетних система по дубини хрватске територије и на помоћ из РС. Међутим, показало

Книн у Србији

103

се већ у првој половини дана, 4. августа, да од тога нема ништа. Генерал Мркшић није издао наређење да се туку хрватски циљеви у дубини територије, иако је неколико дана раније у саопштењу ГШ СВК запријетио да ће то бити учињено, а преко представника мировних снага УН, крајинска војна команда је хрватској страни чак доставила прецизан списак циљева, који ће се наћи на удару у случају хрватског напада. У истом саопштењу генерал Мркшић је запријетио да ће овај удар бити снажнији од оног из септембра 1993. године, када су са српских положаја, након хрватског напада на „медачки џеп“, српски артиљерци и ракеташи одговорили нападом на хрватске циљеве од Задра, преко Карловца, до Сиска и Загреба. Крајина није искористила најјачи адут у одбрани, па није ни могла рачунати да се њених тридесетак хиљада војника успјешно супротстави три пута бројнијим хрватским трупама, надмоћној артиљерији и авијацији, као и боље организованом систему снабдијевања трупа у борбеним дејствима. Изостала је и озбиљнија реакција снага славонскобарањског корпуса у правцу Винковаца и Осијека с циљем да присили хрватску команду да прегрупише дио својих снага и ослаби притисак на западну Крајину, иако се командант овог корпуса генерал Душан Лончар касније хвалио како његове јединице могу, не само да заштите ову област него и Србију од хрватског напада. Напокон, хрватске јединице, које су из правца Грахова пробиле, још недовољно организовану и учвршћену линију одбране Книна, нису током напада биле ометане од војске РС, која је могла да изврши удар с леђа на хрватске трупе и успори њихово напредовање. Линије додира српских и хрватских јединица у РС биле су између Дрвара и Грахова, али је Дрвар већ био на удару хрватске артиљерије, а становништво углавном исељено или се исељавало 5. и 6. августа сусрећући се на цести од Дрвара према Петровцу са бескућницима из западне Крајине. Индикативан је податак да је цивилно становништво Грахова и Дрвара (и Гламоча) упућивано у градове на посавском ,,коридору“, даље од Бањалуке и њихових огњишта, иако су цивилне и војне власти РС стално најављивале контраофанзиву и ослобађање ових градова. Дејтонским споразумом они ће, као и Петровац, остати изван граница РС, иако се ради о етнички најкомпактнијем српском дијелу Бањалучке крајине. Када је команда СВК у суботу, у 2 сата, напустила Книн, био је то поуздан знак да је све изгубљено. Њено премјештање на „резервни командни положај“ у Срб, личило је на све, само не на покушај организовања одбране Крајине. У раним јутарњим сатима у Србу „команда“ се већ спремала за евакуацију, а јединице које су још одолијевале хрватским нападима остале су без икаквих међусобних или веза са Главним штабом. Без потребних информација, без позадине и могућности снабдијевања муницијом, био је то знак да и војска крене за народом. У Доњем ЈТапцу, који је био предвиђен као резервно сједиште крајинске Владе, није било никога од њених чланова. ЈТокално

104

105

Судбина Крајине

руководство суочило се са таласом становништва, који се из Коренице и јужних дјелова Кордуна, кретао према Лапцу и путу за Мартинброд и Републику Српску. Током поподнева 4. августа и наредног дана хрватска страна је вјешто користила мањкавости информативног система у западној Крајини и лажно се представљајући пуштала у етар позиве ,,у име крајинских цивилних и војних власти“ да се становништво евакуише преко Срба и Двора на Уни у РС. Да би се то омогућило, 4. августа у поподневним сатима, готово да су престали напади на Книн, а тежиште хрватских удара премјештено је на прве линије одбране Крајине. Посљедње артиљеријско „упозорење“ упућено је касно навече новим нападом на Книн и у раним јутарњим сатима, када је град већ био скоро празан. Цестама од Петровца и Новог, преко Бањалуке кретала се према Београду и Србији непрекинута колона с више од 200 хиљада Срба из западне Крајине, који ће се убрзо суочити с формалним расправама да ли су избјеглице или прогнаници, а да се нико не запита нису ли можда ПОВРАТНИЦИ на просторе, које су њихови преци давно напустили. Иза њих су остајали, као суморни путокази, возила, трактори, мотокултиватори, чији мотори нису издржали пут, гробови оних чија срца нису издржала суочавање са одвајањем од огњишта и незаписана мјеста новорођених на успутним ливадама. У Крајини су се множили гробови оних, претежно немоћних који су остали и број опљачканих, запаљених и уништених кућа, а хрватска Влада је одмах покренула иницијативу за укидање Закона о правима етничких заједница и националних мањина, који је важио само за оне „етничке заједнице“, које су прелазиле границу од осам посто у укупном учешћу у становништву Хрватске.

Крај Крајине

С

„ вијест да нам је Србија иаа леђа даје нам храброст и моралну снагу да се боримо за овај дио Републике Српске Крајине“, изјавио је крајем августа Горан Хаџић, предсједиик Координационог одбора за источну Славонију, Барању и западни Срем. Међутим, већ 5. септембра формира се Савјет Области Славоније, Барање и западног Срема. Источном дијелу РСК враћа се стари назив „06ласт“, па тиме и формално нестаје Републике Српске Крајине. „Јуначење“ представника области да неће дозволити њену реинтеграцију у Хрватску и да ће се борити „до посљедњег човјека” нису дуго трајала. На основу загребачког захтјева и београдске кооперативности, представници РХ и српске Области Хрвоје Шаринић и Милан Милановић потггисују Споразум о сремско-барањској Области, у Загребу и Ердуту, 12. новембра 1995. Споразумом су одређена правила за „прелазни период од 12 мјесеци, који може да се продужи највише за још један период истог трајања“ а резолуцијом Савјета безбједности од 22. новембра потврђено је да су „територије источне Славоније, Барање и западног Срема, познате под називом ’сектор исток’, саставни дио Републике Хрватске“. Истовремено је наглашена „потреба да Влада РХ и локална српска страна у потпуности сарађују на основу Споразума“. Истог дана усвојена је резолуција СБ УН којом се суспендују санкције против СР Југославије. Бно је то плод Мировног споразума, који су 21. новембра у Дејтону потпнсали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић о уставном уређењу БиХ и територијалном разграничењу РС и Муслиманско-хрватске федерације. Званично је проглашен мир и пораз „снага рата, које су као таоце држале цео српски народ“.

106

Судбина Крајине

107

Умјесто закључка, или по(р)ука приче о Голубу Бабићу

Године 1875. дигну се Срби у Херцеговини (Неве-

сињска буна) и на турској страни тромеђе Босне, Далмације и Лике (Црнопоточка буна) на устанак против турске власти. Устанике на Тромеђи предводио је Голуб Бабић, родом из околине Дрвара, а старином из Мокрог Поља, код Книна. Бабић је био учесник многих битака и буна против Турака, па се његова породица због страха од одмазде често селила. Почетак устанка дочекао је у селу Стублине, код Обреновца и одмах се, уз знање српске Владе, упутио у родни крај. Устаници су у почетку имали успјеха на војном пољу, а стекли су и наклоност европског јавног мнијења. То је нарочито дошло до изражаја када се пред налетима турске војске почело повлачити становништво из српских села. Десетине хиљада жена, дјеце и стараца нашло се у збјеговима, највише у Книнској крајини и по Далмацији. У Београду, Книну, Трсту и другим градовима организовани су одбори за помоћ избјеглицама, а преко шибенске луке и Книна стизала је устаницима помоћ кријумчарским каналима у оружју и муницији. Кријумчарски канали и тајни одбори за прикупљање помоћи и слање добровољаца били су организовани уочи устанка, а на томе су, посебно у Далмацији, поред тамошњих српских родољуба радили и београдски емисари Матија Бан и Богољуб (Теофил) Петрановић. О томе свједочи сам Петрановић у писму из јула мјесеца 1875. године, а у којем наводи како је 1869. године добио новчану потпору у Београду да се настани у Книну или Дрнишу „како би за одсудан час спремио коју чету и у пограничну Босну, преко Граба претурио, да се олакша пос’о српској војсци“. Петрановић истовремено пише

108

109

Судбина Крајине

како се уочи одласка састао с предсједником српске Владе Јованом Ристићем и разговарао о ,,будућем јуначком раду“. Србија се, дакле, припремала да искористи устанак Срба и да уз очекивану помоћ Русије и Црне Горе припоји Босну и Херцеговину. Годину дана након избијања устанка, Србија је 30. јуна 1876. заратила са Турском на Дрини, а црнопоточки устаници, на иницијативу Голуба Бабића, исте године су на Илиндан (2. августа) организовали своју Скупштину и прогласили уједињење са Србијом. Међутим, европске силе су имале другачију рачуницу на Балкану у ишчекивању распада Турске ,,империје“. За Беч је то била прилика за ширење аустријских интереса према истоку, па су Русији обећане територијалне концесије на рачун Турске ван Балкана. Србија је убрзо била присиљена да склопи мир са Турском, а Влада Јована Ристића је заузела негативан став према устаницима: „Начином најпозитивнијим да ми нисмо у стању ни најмању помоћ учинити им, нити по закључку мира између нас и Порте видимо користи од даљег устанка босанског.“ Устаници су остали без подршке Србије, а против њихових захтјева окренули су се и Хрвати, који су вјеровали да ће под окриљем Беча лакше остварити властите националне циљеве. Због тога и у Далмацији долази до цијепања Народне странке која је формирана 1860. године, а у којој су се Срби и Хрвати залагали за уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом. Под утицајем дон Михе Павлиновића, који је заговарао тезу о „Хрватској до Дрине“ и о Србима као „Хрватима источне вјере“, Народна странка је постајала национално све искључивија, па су далматински Срби, штитећи властите националне интересе, крајем седамдесетих година формирали Српску народну странку. Међународна политичка и национална превирања све више су изоловала устанике. Коначно, Берлинским конгресом 1878. године отворена су врата продору Аустрије на исток. Голуб Бабић се још двије године покушавао одржати на Тромеђи. Да би ублажио притисак тадашње „међународне заједнице” на Србију формирао је устаничку Владу, а онда је 1880. године упутио јавни проглас: „Што данашње околности по нашој жељи допустиле не би уједињење са осталим српским земљама, онда народ жели имати своју политичку слободу, без да се одрекне за будуће своје тежње и свог хисторијског и народног права за уједињење своје са осталим српским земљама у једну државу, која би временом могла бити од велике користи за опште славијанско питање.” Властима у Бечу упућен је и Меморандум с молбом да се омогући употреба народног језика и ћирилице у судовима, као и повратак избјеглог становнигатва. Голуб Бабић је умро 1910. године у Сарајеву. Заборављен.

Прилози

110

111

Судбина Крајине

Разговор Туђман-Рашковић

Почетком јула 1990. године у Загребу су се састали предсједник Хрватске Фрањо Туђман и предсједник СДС Јован Рашковић, а разговору је присуствовао тадашњи Туђманов савјетник Славен Летица. До њиховог сусрета је дошло у фази завршних припрема за прихватање нових амандмана на хрватски Устав, којима се одређивао уставни положај Срба у Хрватској, а који су прихваћени 23. јула, два дана уочи српског Сабора у Србу, на коме је усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа. Садржај њиховог разговора је држан у тајности. Хрватска страна је, међутим, разговор снимала и када се Рашковић почео позивати на постигнути договор са Туђманом, хрватски недјељник „Данас“ добио је „ексклузивно право“ да крајем јула објави фонограм разговора „уз незнатна техничка скраћења“. Рашковић није демантовао садржај објављеног фонограма, а Бабићева струја у СДС-у, користиће његове дијелове за обрачун са тадашњим лидером СДС. Међутим, при читању овог текста треба имати у виду и политичке калкулације саговорника, које су биле карактеристичне за тадашњу фазу српско-хрватских односа у Хрватској и у Југославији.

Др. Јован Рашковић: Ја сам Вас замолио да ме примите да видимо шта се ту може направити. Немојте се љутити, ја толико говорим да видите да сам изгубио глас. У ова два дана се радило о четири говора, подугачка. Мени је непријатно било долазити овамо с оваквим сумњивим гласом, а с још сумњивијим идејама. Др. Фрањо Туђман: Добро је да сами тако оцјењујете. Било је вријеме да се поразговоримо, с обзиром на наше посљедње разговоре и ово што се сада збива. Морам признати, господине Рашковићу, није ми сасвим разумљиво то Ваше држање на јавним скуповима. Др. Јован Рашковић: Знадете што, ситуација је врло тешка, ја не знам како ћу сузбити људе који имају сасвим другачија мишљења од мене. Ја у одређеним тренуцима морам водити рачуна о томе на што је народ спреман. Ја ћу вам отворено рећи како ја видим ту ситуацију Срба, и то не само у Хрватској, био сам у Босни, био сам и у Србији, био сам свагдје... Рекао сам баш и доктору Летици да је то у ствари један устанак српског народа, устанак без оружја. А од устанка без оружја до оружаног устанка је једна мала дистанца. Ја никада своје говоре унапријед не пишем, ја хоћу стварну комуникацију с тим народом, говорим им врло често и оно што они хоће, а што ја не бих волио. Мени се чини да нетко мора почети смиривати те људе. А да бих имао ман-

112

Судбина Крајине

дат да их смирујем, онда морам бити и мало оштрији повремено. Таква је ситуација. Једно је када човјек држи власт, а сасвим је друкчије када је човјек у некој врсти опозиције. Осим тога, та специфичност српска је у томе што смо ми расути по цијелој Југославији. Ми смо у Босни сад имали један „бум“ невиђени. Ми смо имали у Босни, једино у Боботи и Босни, те снажне емоционалне експлозије, националне. Др. Фрањо Туђман: Не знам за Босну. Али ово што сам видио на телевизији у Боботи, то је опет инсценирано. Опет, не само домаће пучанство, него ево, сакупио екстремне елементе из читаве Хрватске, па доведимо још и извана. Господине Рашковићу, с обзиром на програм имамо 25 минута времена. Гледајте, није ми јасно како озбиљни политички људи, у које убрајам и Вас, могу говорити да су Срби данас у Хрватској угрожени. Ми се држимо оног што смо казали, што смо прокламирали, да нећемо угрозити ни грађанска ни национална права него да ћемо, напротив, осигурати српском народу у Хрватској сва права. Према томе, како се може догодити чак и то да се овај садашњи режим у Хрватској поистовјећује на свој начин с усташтвом? Др. Славен Летица: Јучер је у новинама то објављено експлиците, и то не први пут. Др. Фрањо Туђман: То управо доводи до тог некаквог устаничког расположења. Др. Јован Рашковић: Мислим оно што би требало Србима овдје дати јесте да их се и у Уставу спомене. Господин Летица каже да је то један материјал који се још не даје јавности. Др. Славен Летица: Без вашег допуштења ја сам показао Вашу дефиницију суверенитета и господин Рашковић није имао никакве примједбе. (Напомепа: Ријеч је о приједлогу за израду новог устава Републике Хрватске.) Др. Јован Рашковић: То је оно што ја увијек говорим: грађански суверенитет. Не знам зашто, али овдје се толико инзистира на хрватском суверенитету. Онда треба признати суверенитет српског народа, јер питање српског народа у Хрватској није питање мањине. Српски народ у Хрватској је живио с хрватским народом, скупа је градио хрватску државу, бранио је хрватску државу, не мислим само од 1941. године. Осим тога, српски народ у Хрватској је у тим границама садашње Хрватске био изразито бројан у прошлом стољећу. Др. Фрањо Туђман: А хрватски народ у Србији? Др. Јован Рашковић: Хрватски народ у Србији, то је ствар српског руководства с којим се ја не слажем. Др. Фрањо Туђман: Али, молим Вас лијепо, можемо ли ми живјети у таквим повијесним околностима да, значи, не осигурамо суверенитет хрватског народа нити грађанска права, а да другдје чувамо част српског пучанства. Др. Јован Рашковић: Мислим да то није у реду, господине предсједниче, то нас „гони“ онда на некакву идентификацију са Србијом.

Прилози

113

Др. Фрањо Туђман: А зашто, господине Рашковићу, своју акцију изравно повезујете са данашњим приликама, свјесно или несвјесно, са збивањима управо на читавом југославенском тлу, са Србијом. Јер, за све ово што се збива, молим Вас, стојим код тога, за ово покретање српства у Хрватској, нема никаквог разлога, будући да ми нисмо угрозили српска права нити смо у пракси то у било ком погледу показали, а наједанпут се српство подиже као да је оно угрожено. Зашто? Зато да би се скренула позорност и југославенске и свјетске јавности с онога што се збива у Србији, гдје српско водство, молим, укида потпуну аутономију на Косову, гдје се не признају, молим Вас лијепо, права хрватског пучанства итд. Према томе, умјесто да видимо какве су прилике у читавој Југославији, а да је управо демократска Хрватска стала на стајалиште да ће осигурати српском пучанству и она права која до сада није имало, наступа се овако. Др. Јован Рагиковић: Ја не могу порицати демокрацију у Хрватској, пошто је чињеница да ја, као што каже Торбарина, „јездим“ около по Хрватској, а посебно по Босни, и да је то недемократска земља, ми не бисмо ни у ком случају имали могућност да те зборове сазивамо и да на њих долази маса људи, а да немамо никаквог инцидента. Ми немамо са вама, са влашћу, инцидента око тога. Др. Фрањо Туђман: Какав је Ваш закључак око Бенковца, одакле је почело? Ја имам веома поуздане информације да то уопће није учињено од хрватске руке. Др. Јован Рашковић: Ја сам ту врло опрезан од самог почетка. Др. Фрањо Туђман: Молим лијепо, према томе на томе се гради ... Др. Јован Рашковић: Ја сам то направио. Ви знадете, то је било на рубу устанка. То је луд народ, ја сам психијатар, то је луд народ. Ја Вам кажем, да је луд. Др. Славен Летица: Који су конкретни приговори ваше странке постојећој власти у Хрватској? Како видите, добре намјере има и особно предсједник Републике и странка на власти. Опће је расположење да се види што је то гдје Ви имате приговоре и да око тога расправљамо, а не да идете около и на сваком скупу доводите постојећу власт у тешку ситуацију. Др. Јован Рашковић: Овако, код Срба влада страх од усташког рецидпва. И Хрвати се исто тако плаше, али Срби поготово, зато што овдје нема српске државе. Др. Фрањо Туђман: Опростите, гдје нема српске државе? Др. Јован Рашковић: Овдје на вашем терену. Ви имате своју хрватску државу, а нас се не тиче она српска држава. Др. Славен Летица: Ово је и ваша држава, барем је тако дефинирано у постојећем Уставу, дакле да је то и држава Срба који живе у Хрватској. Ви сте њени држављани, имате сва грађанска и држављанска права. Др. Јован Рашковић: Ја сам увијек говорио да је Хрватска наша држава и да ми кроатоцентризам прихваћамо јер се с њим може разговарати. Ви сте господине предсједниче кроатоцентриста, Ви нисте усташа. Али неки се људи из Вашег клана, не знам колико они вама стварно припадају, понашају као усташе. Рецимо тај проклети Ђодан. Он је оперетна фигура

114

Судбина Крајине

и да није тог усташког покрета он би био оперетни човјек, али кад он каже: онај тко ће комадати Хрватску бит ће искомадан... Тако је било 1941. године, народ је такав. Др. Фрањо Туђман: Слушајте, ја сам јавно говорио и осудио Ђоданов иступ, молим лијепо. Али исто тако, да ли је допуштено то што ово српство у Хрватској ради? Јер ако Ви приписујете Ђодану усташтво, шта је то онда него четништво. Др. Јован Рашковић: Па, да има четништва у овом покрету нашем, то има. Др. Фрањо Туђман: Према томе, дајмо, подузмимо кораке да сузбијемо те екстреме. Др. Јован Рашковић: Зашто сте Ви априорно против ове заједнице опћина која се формира овдје? Др. Фрањо Туђман: Знадете зашто, зато што би то значило враћање на Војну крајину коју је Хабсбуршка монархија основала из сасвим посебних разлога, што је, значи, повијесно преброђено и што то није било у интересу самог српског пучанства. Према томе, што је то на свој начин акција да се онемогући, да се спријечи конституирање нормалне демократске власти у Хрватској. Др. Јован Рашковић: Не видим да је то акција, мислим да се ви можете конституирати и са заједницом опћина. Др. Славен Летица: Вама самима није јасна идеја заједнице опћина. Др. Јован Рашковић: Отворено ћу Вам рећи, то је етничка заједница опћина. Према томе, она је припрема за једну аутономију. Али то ни у ком случају није припрема за просторно-политичку аутономију. Заједница опћина ипак није аутономија. Др. Славен Летица: Је ли Вама уопће јасно што хоћете? Др. Јован Рашковић: Ми хоћемо да добијемо могућност да у тој заједници опћина промовирамо најприје српске школе, против којих Ви немате ништа, да промовирамо српски језик, да промовирамо институције српске, да промовирамо српске новине и средства информације, да промовирамо и телевизију. Др. Фрањо Туђман: Господине Рашковићу, све ћете то имати у оним мјестима и оним опћинама гдје је српска већина. Али издвајање, рушење територијалног интегритета Хрватске нећемо допустити. Молим лијепо, ако Србија данас проводи онакву политику какву проводи, што ће мени казати хрватски човјек и овдје и тамо? Др. Јован Рашковић: Ја Вас разумијем. Др. Фрањо Туђман: Ако се разумијемо, дајмо онда... Др. Јован Рашковић: Ја бих предложио, рецимо, да у Уставу споменете права српског народа на своје писмо... Др. Фрањо Туђман: Па споменут ћемо. Др. Јован Рашковић: Ја сам молио још нешто, да споменете суверенитет српског националног бића. То није никакав државни суверенитет када кажете да се признаје суверенитет српског националног бића, онда да им признајете двојност суверенитета.

Прилози

115

Др. Фрањо Туђман: То су правне формулације. Др. СлавенЛептца: Не може се то импровизирати. Хрватска је национална држава Хрвата. Али, она је и држава свих осталих нација и мањина које у њој живе. Др. Јован Рашковић: Да извире из народа суверенитет, то се потпуно слажем. Ја не волим групне суверенитете, друштвени и групни суверенитет су комунистички суверенитети били. Групни, друштвени суверенитет одређује права осталима на начин како сматра сходним. А етнички суверенитет одређује права етничким групама онако како оне сматрају. Према томе, тај суверенитет је другачији. Др. Фрањо Туђман: Господине Рашковићу, знадете до чега доводи ово што Ви заступате, што сте сада говорили? Ја то прихваћам, али знадете ли које су то конзеквенце? Прихватити теорију политичког народа, то је конзеквенција. На њој се ствара нација у англосаксонском свијету. Америка итд. Јесам за то, али то има конзеквенце сасвим другачије него што Ви тражите. Знадете, са мном се не може водити те ово, те оно. Морамо рашчисгити те ствари. Др. Јован Рашковић: Ваша је велика лична предност што Ви немате резервне комбинације. Др. Фрањо Туђман: Немам. Др. Јован Рашковић: Ја сам разговарао с Милошевићем и тај утисак нисам стекао. Милошевић има резервне комбинације. Осим тога, Милошевић још увијек вјерује у социјализам. Ја сам њега питао: Господине Милошевићу, двије кратке ствари да рашчистимо. Да ли Ви вјерујете у социјализам? Он је рекао: Вјерујем у демократски социјализам. Ја сам њему рекао: Хвала Вам лијепо, ми се никако нећемо наћи за истим столом, нити ћемо писати икада исте декларације и резолуције. Др. Славен Летица: Договорите се, у четири ока сте ту, око овог питања аутономије. Ширите илузије по терену, колега Рашковићу, а то никоме не одговара. Др. Јован Рашковић: Дајте нам формулацију. Др. Фрањо Туђман: Да, апсолутно, имат ћете је. Прије свега, молим, овим амандманима ничим не мијењамо положај садашњих уставних одредби. А у новом Уставу имат ћете ту формулацију културне аутономије у потпуности. Према томе, можемо се сложити, али то би било сасвим друго од онога што сам прије казао. Др. Јован Рашковић: Реците ми, у случају распада Југославије а вјеројатно да ће се распасти, јер њу туку два највећа потенцијала, туче је слобода и туче је мржња, а то би разбило свакога, а како не ову лабаву Југославију како гледате на то да се Срби, крајишници бивши, уједине у једну војну крајину и да буду осамостаљени, а да буду дио хрватске државе. Др. Фрањо Туђман: Нисам о томе размишљао, али ако би се створила Хрватска у повијесним границама, онда би могла доћи у обзир таква комбннација.

116

Судбина Крајине

Др. Јован Рашковић: Добро, то није тако једноставно, јер ако се распадне Југославија, распаст ће се и Босна. Ви не можете српску Босну тако једноставно увести у Хрватску. Али се може српска Босна преко Крајине увести... Др. Фрањо Туђман: Само, што Ви подразумијевате под српском Босном? Босна никада није била толико српска... Др. Јован Рашковић: Не српска Босна, мислим на народ српски. Др. Фрањо Туђман: Молим, то је друго. Нажалост, не можемо живјети без ње, ни Ви ни ја. Ја бих исто тако радо да нема тог проблема, искрено Вам кажем. Др. Јован Рашковић: Направите пројект, господине предсједниче, српске аутономије. Др. Фрањо Туђман: Добит ћете га. Др. Јован Рашковић: Има двије аутономије, аутономија која излази из овог члана вашега, персонална аутономија... Др. Славен Летица: То бисте могли и Ви написати. Др. Јован Рашковић: Ја ћу то исто написати. Др. Фрањо Туђман: Ја бих Вас само молио да своје захтјеве писмено поставите. Питање културне аутономије нитко не доводи у питање. А сада бих Вас молио, је ли истина да Срби опет иду на некакав посебан Сабор и што то значи? Др. Јован Рашковић: Пустите, то је идеја, нисам се ја могао против тога изборити, ја уопће на то не бих ни ишао, да знадете. То је једина идеја која није моја, тко је њима то усадио у главу не знам. Др. Фрањо Туђман: Али, господине Рашковићу, зашто се Ви не ослоните на оне Србе... Ја ћу Вам казати, мене је ових дана звало неколико Срба и кажу: „Слушајте, ми се не слажемо, ми смо за оно што Ви јамчите, ми смо за сурадњу с Вама.“ Имамо господина магистра Вучковића, Србина. Мјесто потпредсједника Сабора је отворено, зашто га не кандидирате? Др. Јован Рашковић: Он (Јово Опачић оп. ур.) је најприје пристао и хтио, а сада се мало повлачи. У српској терминологији нема финеса, или је нетко... нема трећег. Да сам ја прихватио ваше понуде, било за Предсједништво било за Владу, од мене не би било ништа. Др. Славен Летица: Није то баш тако. Др. Јован Рашковић: Не би било ништа, вјерујте ми. Др. Славен Летица: Били бисте професор на Медицинском факултету. Др. Јован Рашковић: Ја хоћу да будем професор на Медицинском факултету, пе из личних разлога, него из неких опћих разлога. На крају мене су комунисти „гонили“ горе него... Ја сам разговарао са Безбједпошћу, они би стално упадали у моју кућу и моју канцеларију и понашали се исто као да је то њихов простор. Мени је доста тога, ја сам антикомунист. Др. Фрањо Туђман: Али, господине Рашковићу, будући да се бавите политиком, онда Ви исто тако вјеројатно знате да такви екстреми, о којима Ви водите рачуна у српском, мене у хрватском дијелу нападају да одступам од хрватских захтјева.

Прилози

117

Али ја ћу принципијелно заступати становишта која сам заузео и у то будите сигурни. Пазите, мени долазе и такви људи који говоре да има ту Срба, чак већина, што се на скуповима јасно види, који су нешто друго и који су јако незадовољни са СДС-ом. Нису директно Ваше име споменули, али СДС су спомињали. Они, каже мени замјерају зашто преговарам с Рашковићем који има пет заступника, када је на листи лијевог блока изабрано 27 заступника у сва три вијећа. Према томе, по чему они нису представници Срба. Др. Јован Рашковић: Ви сте у врло тешкој ситуацији. Ја Вас доживљавам, отворено ћу Вам рећи, као поштеног човјека. О Вама ја нисам никада лично рекао ништа ружно ни на једном збору. Осим тога, лажу и ваши новинари овдје, лажу и новинари „Политике“, па једни моју изјаву појачавају у смислу просрпском, а други у антихрватском. Ако ја говорим о опасности од усташког покрета, онда не мислим на то да ће се тај усташки покрет сутра формирати. Али треба се чувати од њега, исто као што сам ја лично прекинуо са Млинаром све односе. Ја сам му требао бити кум, али када је он примио од овога машину (писаћи строј с ћирилнчкнм словима, поклон Момчила Ђујића, оп. ур.) ја сам дао изјаву у штампи да је то само приватно, да се ја лично с тиме не слажем. Ја сам одбио да идем као кум на његово вјенчање. Рекао сам да је доста, да смо ми за њега направили много, да смо ми политички до краја исцрпили његов случај и да он сада не треба од тога правити неки капитал. Он је направио неку свадбу са 500 људи у Манастиру и тражио да га епископ жени... Када је он мало дошао к себи, ја сам пошао код њега и питао га, јеси ли направио коме дијете, јеси ли коме дужан, јеси ли од кога узео нешто што ти не припада, да ли си неку цуру отео некоме. Он се заклињао да није. Онда се мало охладио према мени, послије таквих питања. Ја сам у првом реду психијатар, ја знам шта све може бити. Али ситуација је била таква, вјерујте, да је то било на рубу устанка. Имате будала које су у стању да позову те луде Србе, а Срби су луд народ. Др. Славен Летица: Нису ни Хрвати питомији, то је слична нарав. Др. Јован Рашковић: Али Срби лако умиру то је лудорија. Др. Славен Летица: То су митоманске тезе. Етноцентричне тезе су увијек пристрасне. Др. Јован Рашковић: Свугдје су људи, будите паметни, ја сам дошао на тај збор у Задар и почео сам помирљиво. Направио сам неколико варијаната, пошто не пишем унапријед говоре. Прва ми је варијанта да кажем да се то догодило, да је то не знамо од чије руке, али да то ми осуђујемо и тако у том смислу. Ево, маса која ме је дочекала се повлачи сада када Ви њој почнете разумно причати, јер она није спремна слушати разумне расправе. Онда сам ја у том тренутку ту, да некако те људе вратим и себи омогућим да их контролирам... јер је било и таквих идеја... Др. Фрањо Туђман: Позивање на митраљезе итд.

118

Судбина Крајине

Др. Јован Рашковић: То је луд свијет. Они су наоружани невиђено. То је свијет који је наоружан, исто као и командоси. Др. Фрањо Туђман: Само, у том се склопу, видите, значи док Ви наступате помирљиво, али ипак у том склопу, читавој новој власти приписује некакво проусташтво. Др. Јован Рашковић: Нисам ја рекао. Др. Фрањо Туђман: Даје се такав дојам, разумијете. У исто вријеме, значи, док ми сузбијамо те екстремне и док их у оквиру ХДЗ-а и у оквиру власти, особито у оквиру власти, не допуштамо, дотле имате нормалну легализацију и четничког покрета и четничких планова.Планова који треба да прогутају читаву Хрватску, који говоре о томе да је читава јадранска обала. Др. Јован Рашковић: Али то је стварност у којој живимо. Др. Фрањо Туђман: Знам, али насупрот таквом четничком покрету и четничком програму ја морам овдје и те како суздржавати и сузбијати сваке екстреме. Према томе, то је нешто о чему са српске стране код разборитих људи треба водити рачуна и стварно морамо наћи начина да те ствари доведемо на чистац. Др. Јован Рашковић: Ја ћу Вам написати како бих ја то формулирао. Пазите мени не треба правник, ја ћу то формулирати по здравом разуму. Др. Славен Летица: И друга ствар, у јавним иступима, Вашим особним јавним иступима, има једна нота која је увредљива за власт. Др. Јован Рашковић: Само реците отворено. Др. Славен Летица: Гледајте, Хрвати се више масовно не окупљају, требате ту чињеницу стално имати на уму. Хрвати се више масовно не окупљају и наравно да их иритирају масовни српски радикални скупови, када се окупи пет тисућа људи и Ви стално користите ријечи ,,усташе“, „Усташкн покрет“. Обичан свијет не зна на кога се то односи, него мисли да се односи на власт, па дакле и на др Туђмана. Мислим, ја Вас знам, знам Вам и унучад и читаву обитељ. Др. Јован Рашковић: Ја сам окружен Хрватима, ја сам сам Србин у том цијелом окружењу. Мени је жена Хрватица, мени су унуци Хрвати. Ја сам тражио да они буду Хрвати, јер нећу да имају исте комплексе као што имам ја. Др. Славен Лешица: Изгледају као Хрвати и паметни су као Хрвати. Др. Фрањо Туђман: Када не би било и лудих Хрвата. Др. Славен Летица: Само што је сада неравнотежа, јер Хрвати се масовно не окупљају, разумијете. А Срби се окупљају свакодневно, Ви их окупљате. Др. Фрањо Туђман: Реците, молим лијепо, има ли неких наговјештаја да ће неки Срби предложити да се на мјесто потпредсједника Сабора изабере (Јован Опачић). Др. Јован Рашковић: Питат ћу ја... и на слиједећем састанку нашег Извршног одбора нека каже шта он мисли. Ја сам то њему стварно оставио да он одлучи сам. Он је најприје пристао, али не знам из којих разлога је одустао. Др. Славен Летица: То би било корисно и за вас и за нас.

Прилози

119

Др. Јован Рашковић: Било би корисно, сигурно да би било корисно. Премда ту има неких људи који тврде да би он политички био ,,мртав“, не знам зашто би био ,,мртав“. Ја вјеројатно, ако буде савезних избора, идем у савезни Парламент. А сада идем у Србију на изборе. Они су жестоки, против мене су. Драшковић ми је запријетио, рекао је: Ако Ви долазите у Србију... Иди ти у Хрватску, тко ти брани. Др. Фрањо Туђман: Мислим да нећете успјети у Србији. Треба погледати повијест. Ми одавде из Хрватске не можемо битно утјецати на прилике у Србији. Србија се враћа својој традиционалној политици. Када буде демократска, имат ћемо подјеле, карађорђевићевце, вејновићевце, радикале, демократе итд. Хватат ће се за гушу, рубит један другоме главу, али ће по својој прилици према пријатељским земљама имати исте грешке. Др. Јован Рашковић: Сада је готово, мене ће они скинути, јер српски народ је пали народ, то није моја игра. А Хрвати имају кастрационе елементе. Др. Славен Летица: Ма немојте ми такве тезе говорити, то су приче за малу дјецу. Др. Јован Рашковић: Оно што малу дјецу забавља, то забавља и одрасле. Знадете што, ја ћу Вам написати оно што сте рекли. Хвала што сте ме примили. Хвала што сте разговарали са мном. Мислим, треба споменути тај српски народ у Хрватској. Овдје га спомињете. Др. Славен Летица: Он се спомиње и у постојећем Уставу. Др. Јован Рашковић: Треба најприје поставити грађански суверенитет, тај модерни суверенитет, одлучан суверенитет. Групне суверенитете не волим, групни је био комунистички, а овај групни етнички поготово не волим. Он је увијек ограничење оних група које не припадају том односу. Др. Славен Летица: Ми си не смијемо допустити да направимо један ,,хајдучки“ устав. Др. Јован Рашковић: Не смијете дозволити то. Ја разумијем кроатоцентризам. Има још нешто што тај српски народ узнемирава, то је питање аутономпје. Не треба брутално разбијати те заједнице опћина, али не треба их ни ширити. Не требате брутално разбијати. Ми ћемо тим заједницама опћина дати значај културне аутономије, дат ћемо им значај неке економске аутономије. Др. Фрањо Туђман: Ја сам већ добијао приједлоге, затвори им славине, а што онда? Мислите да ћете добити из Београда? Др. Славен Летица: Требате узети економију војне крајине, то је било на банкроту увијек. Не може тај српски дио живјети економски ако не живи у суживоту с Хрватском. То је абецеда економије. Др. Фрањо Туђман: Ја сам за потпуну културну аутономију, али молим лијепо, ја Вам кажем, када то уставно и законски уредимо, нећемо допустити протуправне поступке. Др. Јован Рашковић: Ја ћу Вам дефинирати ту српски суверенитет у Хрватској као суверенитет бића, а не као суверенитет државе.

120

121

Судбина Крајине

Др. Славен Летица: То нам Ви напишите до краја тједна и онда ћемо то размотрити. Др. Јован Рашковић: Хоћу, ја сада идем у Београд. Др. Славен Летица: Када ћете бити у Шибенику? Ја ћу бити тамо цијели слиједећи тједан. Др. Јован Рашковић: Дођите код мене онда. Др. Славен Летица: Идемо тамо гдје сте радили Меморандум САНУ: можемо и ово тамо направити. Др. Јован Рашковић: Меморандум је мало од онога што ми сада тражимо. Ја сам у једном интервјуу рекао да би најбоља ситуација у Србији била када бих ја био предсједник Парламента. Др. Фрањо Туђман: Ја бих заиста радо разговарао, али имам сада једну њемачку делегацију. Др. Јован Рашковић: Ја ћу Вама доћи када год Ви зажелите, ја сам млађи. Поздравите господу из Босне и Херцеговине. Др. Фрањо Туђман: Дајмо учинимо све само да се та ситуација ријеши.

Одлука о провођењу референдума о аутономији и гласачки листић

На основу тачке 4. Декларације о суверености и аутономији српског народа доиесене и објављене на српском сабору у Србу 25. јула 1990. године и на основу члана 157. Устава СФРЈ и члана 232. Устава Републике Хрватске, Српско национално вијеће на својој 2. сједници одржаној дана 16. 08. 1990. године у Двору на Уни доноси ОДЛУКУ О ПРОВОЂЕЊУ ИЗЈАШЊАВАЊА (ПЛЕБИСЦИТУ) СРПСКОГ НАРОДА У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ О СРПСКОЈ АУТОНОМИЈИ I У периоду од 19. 08. до 2. 09.1990. провешће се изјашњавање о српској аутономији на основу текста ДЕКЛАРАЦИЈЕ о суверености и аутономији српског народа.

II Изјашњавање ће се провести по мјесним заједницама и насељима у којима су Срби већинско становништво и осталим насељима у којима живе Срби у Републици Хрватској.

III Право изјашњавања имају сви Срби са навршених 18 година живота, а који имају пребивалиште на територији Републике Хрватске, рођени на територији Републике Хрватске и они Срби који имају држављанство Хрватске а живе ван те територије.

IV Изјашњавање ће организовати Централна комисија за провођење изјашњавања у саставу: 1. Веселиновић Сергеј-предсједник 2. Вјештица Душан-члан 3. Матијашевић Велибор-члан Комисија има 3 замјеника.

V Изјашњавање ће у мјесним заједницама и насељима проводити одбори који ће бити бирани на зборовима радника.

122

123

Судбина Крајине

Привремено Предсједништво из предложеног става у року од 20 дана утврдит ће приједлог осталих аката потребних за функционирање Скупштине Заједнице и доставити их скупштинама удружених опћина на усвајање. Члан 6. Ова Одлука ступа на снагу кад је у истом тексту усвоје најмање двије опћине. Члан 7. Ова Одлука објавит ће се у „Службеном вјеснику опћина Дрниш, Книн и Шибеник“.

Декларација о суверености и аутономији српског народа (Срб, 25. јул 1990)

Полазећи од универзалног принципа о праву народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, те полазећи од постојећих норми у Уставу СФРЈ и у Уставу СР Хрватске, а посебно одредбе Устава СР Хрватске, да је СР Хрватска и држава српског народа у Хрватској, а ради заштите своје националне суверености и слободе, српски народ који живи на историјским територијама обједињеним садашњим границама СР Хрватске, доиоси и објављује на Српском сабору, одржаном у Србу дана 25. јула 1990. године ДЕКЛАРАЦИЈУ о суверености и аутономији српског народа 1. У границама СР Хрватске, која је држава и српског народа који живи у СР Хрватској, српски народ је на основи својих географских, историјских, друштвених и културних особености, суверен народ са свим правима која садржава сувереност народа. Српски народ у СР Хрватској има пуно право да се у заједништву са хрватским народом, или самостално, при успостављању нових односа у Југославији, опредјељује за федеративно или конфедеративно државно уређење. Не може се без учешћа српског народа у Хрватској бирати облик југословенског заједништва, а то нарочито вриједи за ситуације легитимног отцјепљења. Отцјепљују се народи, а не државе. Српски народ даје себи право да се на историјским територијама, које обједињују садашње границе Хрватске, опредјељује са киме ће живјети, у којем ће режиму живјети и како ће се повезивати са другим народима у Југославији. Нико нема историјско право да одређује судбину српског народа који ту живи вјековима и прије стварања државе Хрватске.

2. На основи своје суверености српски народ у Хрватској има право на аутономију. Садржај те аутономије зависиће од федеративног или конфедеративног уређења Југославије. У условима федеративног државног уређења српски народ има право на несметану и без ограничења употребу у службене и приватне сврхе српског

124

125

Судбина Крајине

књижевног језика, писма ћирилице, школа и српских школских програма, културних и политичких институција, предузећа, штампе и српске радио-телевизије. Организација овакве аутономије ће се провести само путем пуне општннске самоуправе, посебно у општинама гдје је српски народ већинско становништво и повезивањем тих општина у заједнице. У условима конфедеративног државног уређења Југославије српски народ у Хрватској има право на политичко-територијалну аутономију.

3. Као политички представник српског народа у Хрватској конституише се Српски сабор који засједа у Србу. Као извршни орган Српског сабора конституише се Српско национално вијеће. Српско национално вијеће има право да организује плебисцитарно изјашњавање српског народа о свим питањима битним за његов положај у Хрватској и Југославији, као и о другим питањима која се тичу остваривања српског суверенитета и аутономности.

4. Српско национално вијеће представља самостални орган који између два засједања Српског сабора спроводи одлуке Српског сабора и ове Декларације, те припрема питања о којима ће се изјашњавати Српски сабор и плебисцитарно српски народ.

5. Српски сабор, на засједању у Србу, 25. јула 1990. године, проглашава ништавним за српски народ у Хрватској све уставне и законске промјене које негирају његов суверенитет као народа и умањују његова аутономна права.

6. Српски народ у Хрватској не тражи ништа више од оних права која други савремени народи Европе одавно имају и уживају.

Одлука о формирању Заједнице општина сјеверне Далмације и Лике, која је донесена 27. 6.1990, а Заједница општина је званично проглашена на книнском Косову 1. јула

На основу тачке 1. Амандмана ХШГ на Устав СР Хрватске („Народне новине“, број 28/89), и члана 212. Статута Опћине Книн (,,Службенн вјесник опћина Дрниш, Книн и Шибеник“ број 14/75, 19/81, 7/83, 6/84, 7/86. и 6/90) Скупштииа опћине Книн на 3. заједничкој сједници Вијећа мјесних заједница Друштвено-политичког вијећа и Вијећа удруженог рада одржаној 27.

6.1990. године, доноси ОДЛУКУ о оснивању и конституисању Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике Члан 1. Оснива се и конституира Заједница опћина Сјеверне Далмације и Лике. У Заједницу опћина Сјеверне Далмације и Лике улазе опћине: Книн, Бенковац, Грачац, Доњи Лапац, Обровац и Титова Кореница. Заједници опћина Сјеверне Далмације и Лике могу приступити и друге опћине ван подручја Далмације и Лике. Члан 2. Заједница опћина Сјеверне Далмације и Лике је правна особа. ЧланЗ. Сједиште Заједнице опћина из члана 1. ове Одлуке је у Книну. Члан 4. Ради управљања и руковођења Заједницом опћина из члана 1. ове Одлуке осннва се Скупштина Заједнице. Статутом Заједнице утврдит ће се начин рада Заједнице, број чланова Скупштине Заједнице, дјелокруг рада Скупштине Заједнице, начин избора чланова Скупштине Заједнице, начин финанцирања као и остало што је потребно за нормално функционирање Заједнице. Члан 5. До конституирања Скупштине Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике, функцију оргаиа управљања вршит ће предсједници скупштина опћина удружених у Заједницу као привремено предсједништво Скупштине Заједнице опћина.

126

127

Судбина Крајине

VI Резултате изјашњавања ће прикупити и утврдити централна комисија за провођење изјашњавања те поднијети извјештај Српском националном вијећу које објављује резултате изјашњавања (плебисцита).

VII Ову одлуку доставити на знање сабору Републике Хрватске и објавити јавности.

VIII Ова одлука ступа на снагу даном доношења.

Двор на Уни, 16. 08.1990. године

ПРЕДСЈЕДНИК СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ВИЈЕЋА Милан Бабић

Извјештај који је српски полицајац из Дрниша послао штабу за одбрану Книна 21. 8.1990. о плану напада на Книн

Дана 20/21. 8.1990. године у 21 сат у станици милиције у Дрнишу било је окупљено око 70 људи у униформама (резервног и активног састава). Оформљен је штаб на челу са Антом Бујасом (секретар СУП-а Шибеник), Николом Вукушићем (командир СУП-а Шибеник), Зораном Перицом (начелник станице милиције Дрниш), Мићом Грубачем и Миланом Лукавцем, те командирима одјељења Гојком Стојаковићем, Драгом Рајићем и М. Плетковићем. У сваком одјељењу било је по шест Дрнишана и четири Шибенчана. На састанку штаба Бујас је рекао: „Другови, објављено је и то је било на трећем Дневнику да је ухапшен Јован Рашковић, те да је до сада највјероватније ухапшен и Милан Бабић, да је Предсједништво Југославије донијело одлуку да се ова активност у Книну ставља ван закона, те да је наложено снагама ЈНА и полиције да те групе разоружа и уништи, јер не треба говорити шта то значи кад је нешто или неко ван закона, јер је познато да се те групе сада сматра бандом. Другови из Книна, из наших редова, који су се одметнули биће суђени за велеиздају.“ Након овог дат је налог да се приступи плану рада за покрет из Дрниша у 22 сата. Један од наших, не знам који, замолио је Бујаса да одустане од акције, јер да има и других начина да се изврши задатак, јер да ће бити општи масакр и да се нико жив неће вратити. Бујас је на то рекао да је то команда министра Бољковца и да се задатак мора извршити, јер да поред нас постоје друге јединице које требају извршити истовремени напад из Сиња и да више не можемо одустати од задатка. Вукушић и Перица инзистирају да се ићи мора и да одустајања нема. План напада на ,,кланац“, код села Врбник, био је слиједећи: Командир једног одјељења, такозвано лијево крило, добило је задатак да преко Орашнице и Бора на Јелића огради дође на што ближе одстојање од групе на стражи, на барикади и да блокира тај дио да нико не може изаћи. Друго одјељење, такозвано десно крило, добило је задатак да преко Драга и Ожеговића дође са десне стране барикаде са истим задатком.

128

129

Судбина Крајине

Центар, односно треће одјељење, има задатак да удари пругом са оклопним возилом, да баца сузавац на барикаду и да настоје заробити пар људи са барикаде. На крају је поновљено да се сва средства могу употребити, јер да се ради о банди. Након договора у штабу силазимо у салу гдје Бујас саопштава план понављајући да су Рашковић и Бабић ухапшени, али је добар дио људи реаговао да то није истина, након чега долази до метежа милиције међу којима су и Срби и Хрвати и углавном су сви протестовали. На то је Вукушић саопштио да ко се не осјећа способним за извршење задатка да баци оружје. Истовремено након овога сви Срби и Хрвати су бацили оружје. У том моменту у салу улази и стаје на врата Перица Зоран с аутоматском пушком заузевши став за пуцање и почиње галамити. У истом моменту је добар дио људи кренуо на њега, међу којима је било и Хрвата, најближи њему мислим да је био Лукавац, те му склонио цијев да није окренута у људе, па је Перица побјегао с оружјем. Онда је ушао милиционер, не знам му име, и рекао: „Људи, ено Матесија с пушкомитраљезом, све ће нас побити.“ Не знам тачно у оном метежу, али мислим да је Лукавац са стражом испред станице милиције разоружао истог, након чега су се људи почели умиривати. Резервни састав је већ бацио оружје и отишао кући. Активни дио милиционера узео је оружје и остао ради одбране. Накоп свега овога у салу се вратио Бујас и саопштио нам ,,ко жели може остати у служби“ и након једног сата, тачније ноћу око 2 сата отишао за Шибеник. Матеси је сутрадан признао неким људима да је њему и још некима Перица Зоран дао задатак да од ноћас убију неке људе.

Летак којим су хрватске власти почетком септембра 1990. године упозоравале крајинске Србе да врате оружје узето из станица милиције (штампан је ћириличним и латиничним писмом)

ПОЗИВ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ Организираном побуном у Книну и околини нарушени су суверенитет и територијална цјеловитост Републике Хрватске, угрожени су животи и имовина грађана, онемогућено је слободно кретање људи и промет робе, поремећен је нормалан рад школских, здравствених и комуналних установа, политичких и управних органа, радних и других организација. Успркос згражању домаће и свјетске јавности и опетованим упозорењима органа власти, коловође, организатори и подстрекачи те побуне не одустају од својих злих намјера, упорно настављајући с незаконитим и насилним активностима, понашајући се и даље као успоредни органи политичке власти. Такво понашање опречно је ставовима Предсједништва СФРЈ од 21. коловоза 1990. године у којима се уз остало, наглашава ,,да надлежни државни органи располажу свим средствима да се очува јавни ред и мир, равноправност и слобода свих грађана СФРЈ, сваког народа и народности и да је због тога неприхватљиво истицање захтјева за формирање добровољачких одреда и паралелних институција система, као и неовлаштено ношење оружја, ометање саобраћаја и сл.“ То је понашање супротно и закључцима Савезног извршног вијећа, Сабора, Предсједништва и Владе Републике Хрватске, а и темељним начелима правне државе. Увјерени да је свим грађанима стало до мирног суживота у демократској заједници, позивамо их да не насједају лажним вијестима и пропаганди оних који желе завадити Хрвате и Србе и изазвати крвопролиће да разборитим понашањем помогну сређивању и побољшању међунационалних односа. Радн провођења одлуке врховништва Републике Хрватске да се очува суверенитет и територијални интегритет Републике те да се свим грађанима осигура миран и сигуран живот и рад, а у складу са закључцима највиших републичких и савезних органа власти, Министарство унутрашњих послова Републике Хрватске налаже грађанима:

130

131

Судбина Крајине

1. да одмах обуставе све радње којима се нарушава уставно-правни поредак и угрожава јавни ред и мир (организирање наоружаних стража, постављање барикада, ометање промета и друго); 2. да најкасније до 11. рујна у 12 сати врате најближој милицијској станици оружје и муницију коју су насилно узели или на други начин протузаконито прибавили. Уколико се не поступи према наведеним захтјевима, Министарство унутрашњих послова Републике Хрватске подузет ће одговарајуће законске мјере, укључујући кривично-правне и друге репресивне мјере. У Загребу, 7. рујна 1990. Министар унутрашњих послова Јосип Бољковац, в. р.

Резолуција о раздруживању Републике Хрватске и САО Крајине, 28. фебруар 1991.

Опредјељујући се за заједничку државу и уједињење цјелокупног српског народа, српски народ са територија бивше Аустро-Угарске монархије, кроз форму међународно непризнате и привремене државе Словенаца, Хрвата и Срба, као народ се ујединио са Краљевином Србијом 1. децембра 1918. године и, заједно са хрватским и словеначким народом, створио заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца Југославију. Административном подјелом Југославије на федералне јединице, дио српских етничких и историјских територија нашао се у границама федералне јединице Хрватске, која је Уставом била дефинисана као држава и српског народа. Полазећи од међународно признатог права народа на самоопредјељење и користећи одредбе Устава СФРЈ о равноправности свих југословенских народа, а на основу плебисцита спроведеног у августу 1990. г., српски народ је на свом историјском и етничком територију, који се налази у оквиру административних граница Хрватске конституисао Српску Аутономну Област Крајину као своју територијално-политичку аутономију. Поводом Резолуције Сабора Хрватске о раздруживању Југославије, односно намјере Р. Хрватске да се издвоји из југословенске државе, Српско Национално Вијеће и Извршно вијеће Српске Аутономне Области Крајине доносе РЕЗОЛУЦИЈУ о раздруживању Р. Хрватске и САО Крајине 1. Српски народ у САО Крајини и Републици Хрватској нема ниједан разлог да се издваја из југословенске државе и не прихвата Резолуцију Сабора Р. Хрватске о раздруживању СФРЈ.

2. САО Крајина остаје у држави Југославији, односно у заједничкој држави са Републиком Србијом и Црном Гором, као и са српским народом у Републици Босни и Херцеговини и осталим народима и републикама које прихваћају заједничку државу.

3. Српски народ Крајине, не прихватајући Резолуцију Сабора Р. Хрватске о раздруживању Југославије, не оспорава хрватском народу право да се на свом етничком простору издвоји из југословенске државе.

132

133

Судбина Крајине

4. У периоду до коначног раздруживања Р. Хрватске и САО Крајине, на подручју САО Крајине важе и примјењују се савезни прописи, прописи САО Крајине и правна правила и закони Р. Хрватске, уколико нису у супротности са савезним прописима и прописима САО Крајине.

5. Ова Резолуција представља политичку вољу и жељу српског народа Крајине за мирно и демократско раздруживање српског и хрватског народа, односно Републике Хрватске и САО Крајине, као дијела југословенске државе. Книн, 28. фебруара 1991. године СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ ИЗВРШНО ВИЈЕЋЕ САО КРАЈИНЕ

Одлука о присаједињењу САО Крајине Републици Србији од 1. априла 1991. године

На основу претходно донесене Одлуке о отцјепљењу Српске Аутономне Области Крајине од Републике Хрватске, Извршно вијеће Српске Аутономне Области Крајине на сједници одржаној 01. априла 1991. године доноси ОДЛУКУ о присаједињењу Српске Аутономне Области Крајине Републици Србији Члан 1. Српска Аутономна Област Крајина присаједињује се Републици Србији. Члан 2. Ступањем на снагу ове Одлуке територија Српске Аутономне Области Крајине постаје саставни дио јединствене државне територије Републике Србије. Сходно претходном ставу овога члана на територији Српске Аутономне Области Крајине од доношења ове Одлуке важи Устав Републике Србије и примјењују се закони Републике Србије као и уставноправни систем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Члан 3. Статут Српске Аутономне Области Крајине као и остали правни прописи који важе на њеној територији ускладиће се на основу ове Одлуке са Уставом Републике Србије у року од 30 дана од дана доношења Одлуке. Члан 4. Територију Српске Аутономне Области Крајине која овом Одлуком улази у састав јединствене државне територије Републике Србије чине општине Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња, Пакрац.

134

135

Судбина Крајине

Одлука Скупштине САО Крајине од 30.4.1991. о расписивању референдума „за присаједињење САО Крајине Републици Србији“

Гласачки листић за референдум проведен 12. маја 1991. године, а који је био овјерен старим, „социјалистичким , печатом Извршног вије СО Книн

На основу права народа на самоопредјељење као и на основу претходно донесене Одлуке о присаједињењу Српске Аутономне Области Крајине Републици Србији, које је донијело Извршно вијеће САО Крајине на сједници од 01. 04. 1991. године те члана 9. става 2. тачке 5. Статута САО Крајине, Скупштина САО Крајине на својој 1. сједници одржаној у Книну 30.04.1991. године, доноси ОДЛУКУ О РАСПИСИВАЊУ РЕФЕРЕНДУМА ЗА ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ САО КРАЈИНЕ РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ Члан 1. Референдум за присаједињење САО Крајине Републици Србији ће се спровести на територији САО Крајине 12. 05. 1991. године у времену од 8-20 сати. Члан 2. Питање које ће бити предметом изјашњавања грађана гласи: „Да ли сте за присаједињење САО Крајине Републици Србији?“ На референдуму грађани ће се изјашњавати са „ЗА“ или „ПРОТИВ“. Члан 3. Одлука на референдуму биће пуноважна уколико се за њу изјасни надполовична већина грађана уписаних у гласачке спискове. Члан 4. Проглашење Одлуке у надлежности је Скупштине САО Крајине која је обавезна да ову Одлуку прогласи у року од 7 дана од дана објављивања коначних резултата референдума. Члан 5. Скупштина САО Крајине образује централну Комисију за спровођење референдума који чине: Предсједник секретар чланови “ “

1. Љубица Вујанић 2. Борка Лалић 3. Никица Шашић 4. Здравко Зечевић 5. Душан Вјештица

136

137

Судбина Крајине

Централна комисија именује општинске комисије за спровођење референдума. Општинске комисије на свом подручју имају гласачке одборе. Члан 6. Централна комисија за свој рад непосредно је одговорна Скупштини САО Крајине. Члан 7. Одлука ступа на снагу даном доношења.

Уставни положај Крајине (Главни одбор СДС, а потом и Влада САО Крајине усвојили су овај концепт августа 1991. године)

Уставни положај Крајине може бити уређен на више начина и они ће бити изложени један за другим. Приступање темељној реконструкцији Југославије које подразумијева брисање такозваних авнојевских граница и утврђивање нове унутрашње подијеле територије, што је Крајина својим одлукама утемељеним на два референдума већ учинила омогућава остварење једне од неколико прихватљивих варијаната уставног положаја Крајине. У шире конципираној територијалној реорганизацији, Источна Славонија, Барања и Западни Срем могли би бити припојени Србији, док би, на другој страни, неизбјежно промјенама граница Босне и Херцеговине, Источна Херцеговина припала Црној Гори, Западна Херцеговина и вјероватно, неке општине у централној Босни са претежним хрватским становништвом Хрватској, а поједине општине у Источној Босни Србији. Овакво територијално уређење одговарало би како у случају опстанка Југославије као федерације, у којој би Хрватска остала као федерална јединица (за што има мало изгледа), тако и у случају издвајања Хрватске из Југославије. И у једном и у другом случају (територијалне реорганизације југословенске федерације, односно отцјепљења Хрватске), Крајина није у саставу Хрватске. Могућности уређења њеног уставног положаја су вишеструке. Једна од могућности је уједињавање САО Крајине с Босанском Крајином и образовање посебне федералне јединице Уједињене Крајине. (У овом случају би остали дио Босне био федерална јединица за себе.) Друга могућност је да Крајина уђе у састав Србије. Тако би се Србија састојала из два дијела, међу којима не би постојала непосредна територијална веза. То је случај какав се јавља у свијету. Тако су на примјер Источни и Западни Пакистан, који су двадесетак година представљали двије посебне федералне јединице Пакистанске федерације, били раздвојени Индијом; између два свјетска рата Источна Пруска је такозваним Пољским коридором била одвојена од Њемачког Рајха, чија је саставни дио била; данас је Аљаска од осталог дијела Сјеверноамеричке федерације одвојена територијом Кана-

138

139

Судбина Крајине

де. У том случају би Крајина била интегрални дио Републике Србије, с тим што би, евентуално, као и Војводина и Косово и Метохија, имала статус аутономне јединице. Најзад, трећа могућност да Крајина, као компактна територијална јединица, добије у будућој југословенској федерацији посебан статус. Осим федералних јединица, у састав Југославије би непосредно улазила и Крајина, која не би била везана ни за једну од федералних јединица. Компаративни федерализам зна и за овакве случајеве. Тако су, на примјер у периоду између 1871. и 1918, Алзас и Лорена имали посебан статус у Њемачкој федерацији; то је данас случај с државом Џаму и Кашмир у Индијској Унији; такођер Порторико има статус придружене државе у САД. У свим наведеним примјерима, поменута подручја, иако интегрални дио државе у питању, немају статус федералне јединице, што онда има индикација и на њихову организацију, надлежности учешћа у раду савезних органа и слично. У случају прихватања овакве солуције, уставом будуће југословенске федерације (без обзира ко би ту федерацију сачињавао) био би регулисан уставни положај Крајине који у суштини не би морао много да се разликује од положаја федералне јединице. Иманентне слабости федерације као облика државног уређења, а посебно федерације каква је југословенска, у којој је национални моменат доминантан у односу на демократски, намећу идеју о организацији Југославије као регионалне државе (каква рецимо постоји у данашњој Шпанији, па донекле и у Италији). Читава земља, без обзира да ли би остала у садашњим границама или не, била би подијељена на извјестан број региона (области), који би сваки за себе представљали заокружену географску, економску, евентуално историјску и етничку цјелину. Региони би преко сопствених органа располагали широким кругом овлашћења у областима повјереним им уставом земље. Они би, између осталог, доносили сопствени статут и прописе. Уставом би биле установљене три врсте надлежности: оне чије би инормирање и извршавање били у рукама централних органа; друге, у којима би прописе доносили централни органи, а извршавали их регионални; и треће, које би у цијелини биле препуштене регионалним органима. Разумљиво, рад регионалних органа остао би под надзором централних.

Одлука о проглашењу Устава РСК, чиме је проглашена и Република Српска Крајина 19.12.1991.

140

141

Судбина Крајине

СТАТУТ Српске Аутономне Области Крајине

УСТАВ Републике Српске Крајине

(Основне одредбе)

(Основне одредбе)

Члан 1. Српска Аутономна Област Крајина облик је територијалне аутономије у саставу Републике Хрватске, у оквиру које сви настањени грађани самостално остварују право и испуњавају дужности утврђене Уставом Републике Хрватске, државним законима и Статутом Српске Аутономне Области Крајине. Српска Аутономна Област Крајина успоставља се ради остваривања националне равноправности, као и културних и историјских особености српског народа настањеног на подручју источних територија Далматинске и Војне Крајине, које се налазе у саставу Републике Хрватске, у оквиру федеративне Југославије. Члан 2. Права и дужности у Српској Аутономној Области Крајини врше грађани непосредно, народном иницијативом и референдумом, те преко својих слободно изабраних представника које бирају у Скупштину Српске Аутономне Области Крајине. Члан 3. У вршења права и дужности Српске Аутономне Области Крајине сви грађани у њој једнаки су без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну припадност, вјероисповијест, политичко или друго увјерење, образовање, социјално поријекло, имовно стање или које лично својство. Члан 4. Српска Аутономна Област Крајина има територију коју сачињавају територије садашње Заједнице општина сјеверне Далмације и Лике, територије општина с већинским српским становништвом које донесу одлуку о приступању Српској Аутономној Области Крајини, као и насеља у којима већину становништва чине припадници српског народа, а која се референдумом изјасне за прикључење једној од постојећих или новоуспостављених општина с већинским српским становништвом. Члан 5. Сједиште највиших органа Српске Аутономне Области Крајине и њен је главни град Книн.

Члан 1. Република Српска Крајина национална је држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе. Члан 2. Сувереност припада српском народу Републике Српске Крајине и свим грађанима који у њој живе. Српски народ и грађани Републике Српске Крајине сувереност остварују референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Члан 3. Територију Српске Крајине чини територија Српске Аутономне Области Крајина. Члан 4. У Републици Српској Крајини слободно је све што Уставом и законом није забрањено. Уставом су зајамчена и признају се лична, политичка, национална, економска, социјална, културна и друга права човјека и грађана. Члан 5. Територија Републике Српске Крајине је јединствена и неотуђива. О промјени границе Републике Српске Крајине одлучују грађани референдумом. Скупштина Републике Српске Крајине може одлучити да се друге српске територије припоје Републици Српској Крајини ако се претходно грађани тих територија изјасне за припајање Републици Српској Крајини. Члан 6. Република Српска Крајина има грб, заставу и химну. Грб Републике Српске Крајине је лик двоглавог бијелог орла у узлету. На грудима орла је штит са крстом и оцилима, а испод штита натпис Крајина. Застава Републике Српске Крајине је Српска тробојка у распореду боја одозго на доље: црвено, плаво, бијело. Химна Републике Српске Крајине је „Боже правде“. Главни град Републике Српске Крајине је КНИН.

142

143

Судбина Крајине

Члан7. У Републици Српској Крајини у службеној је употреби Српски језик и ћирилично писмо, а латинично писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом. Уколико је у некој од општина у Републици Српској Крајини не мање од 8% становника припадника другог народа, у службеној употреби је језик и писмо и тог народа. Члан 8. Уставотворна и законодавна власт припада Скупштини. Републику Српску Крајину представља и њено државно јединство изражава Предсједник. Извршна власт припада Влади. Судска власт припада судовима. Заштита уставности, као и заштита законитости у складу с Уставом, припада Уставном суду. Члан 9. Рад државних органа доступан је јавности. Јавност у раду државних органа може се ограничити или искључити само у случајевима који се законом одређују.

План разбијања Југославије

Почетком фебруара 1992. године, када је кампања за прихватање Венсовог плана и за политичко неутралисање Милана Бабића била у пуном јеку, Бабић је добио информацију о плану за разбијање Југославије, коју му је 8. фебруара из САД послао Зоран Б. Ђорђевић, позивајући се на расправу у америчком Конгресу о Југославији, одржану 5. фебруара, а којој је присуствовао холандски амбасадор Дирк Јан ван Хоутен, дотадашњи шеф посматрачке мисије ЕЗ за Југославију. Холандски амбасадор је америчком Конгресу презентовао ставове ЕЗ, према којима је „суштина рата у српском покушају да Хрватској отму хрватске територије“, а потом је, према Ђорђевићевом писму, саопштио циљеве политике ЕЗ према Југославији: Основни циљ садашње политике Европске заједнице је уништавање, односно распуштање комунистичке ЈНА. Други, успутни циљ (не превише важан) је обарање Владе у Србији. Српски народ се, бар у Америци, не сматра за непријатељски. Ови циљеви биће остварени постепеним померањем политичког, а ако је потребно и војног фронта ка Београду. Све се одвија по фазама, од којих је словеначка независност била прва. Свака фаза подразумева изазивање нереда на једном делу југословенске територије, прављење медијске кампање у којој се ЈНА приказује као агресор и оптужује за масовна убиства и кршење људских права... Процес ће трајати све док се ЈНА не сабије у ужу Србију и тамо изгладни и присили на распуштање. Да не би дошло до формирања локалних српских армија, које би овај план учиниле неостварљивим, руководство Србије и руководство ЈНА са политичким притисцима и обећањима манипулишу и наводе да уступају део по део југословенске територије. Девет фаза 1. Словеначка фаза је завршена.

2. Хрватска фаза се приводи крају, с тим нгго се покушава да се ЈНА избаци из Хрватске уз помоћ самих руководстава Србије и ЈНА. Трупе УН ће обезбедити да се српски крајеви разоружају и такви предају Хрватској. Председник Милошевић је и својим потписом 12. јула у Београду и недавним изјавама у Хагу признао авнојевске границе Хрватске, тако да никакав политички процес у коме Милошевић представља Србе више не може да резултује у другачијем решењу.

3. Председнику Милошевићу и Влади Србије се тренутно на пола уста обећава подела Босне а врло гласно обећава економска помоћ Србији. Да би

144

Судбина Крајине

се то остварило, поставља се „само један“ услов, „да се престане са подршком Книнској Крајини“. Недавна мисија Лорда Карингтона у Сарајеву има за циљ да код Срба у Босни створи утисак да неће бити изиграни... Ти миротворни напори ће трајати све док не прође референдум и док БиХ не буде призната као независна држава.

4. Европска заједница је издејствовала да САД у овом моменту не признају Словенију и Хрватску, пошто ово „не-признавање“ код Срба и Владе Србије ствара утисак да су Сједињене Државе неутралне и да имају разумевања за њихове захтеве. Тиме се уједно омогућава и Влади председника Милошевића да у Србији одржава утисак да њена политика није била потпуни промашај. У лажном уверењу да имају прећутну или можда и потпуну подршку ЕЗ и САД за опстанак у Босни и Србији, Влада Србије и ЈНА су преузеле задатак да разоружају Крајину. Да би им се дало времена да то ураде и да би се осигурала пасивност Босанске Крајине, ЕЗ и Зимерман су инсистирали код Изетбеговића да референдум у Босни и Херцеговини буде заказан тек за сам крај фебруара...

5. За месец дана када БиХ буде призната као независна држава, њене границе постаће међународне и ,,непроменљиве“. Европа ће у свакој пропагандној кампањи почети да говори да је уједињавање две Крајине, или било какво друго решење у Босни, насилна промена граница. То, разуме се „неће бити прихватљиво“, јер је у супротности са међународним законима. Непосредно после признавања БиХ, испоставиће се захтев за повлачење војске из ове републике, са свим детаљима сценарија из Словеније, Хрватске и сада Македоније... нагло ће се повећати број инцидената и блокада касарни. ЈНА ће бити присиљена да остави део опреме у БиХ, али ће већи део људства морати повући у Србију. Активирање Косова 6. После признавања БиХ, као додатни притисак на Владу Србије и ЈНА, активираће се косовски проблем. Тоне пропагандног материјала и новинских чланака, већ су написане и чекају објављивање. „Праведна борба“ народа Косова за људска права и самоопредељење ће се убрзавати, све док у мају или јуну, медијска хистерија на Западу не достигне врхунац.

7. Овај притисак ће се наставити док се Влада Србије и ЈНА не присиле да повуку трупе из Босне и престану да дају било какву помоћ Босанској Крајини. У том моменту ће, од стране Европе, већ бити признате као независне државе: Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија, а можда и Црна Гора. Међународно признавање Србије неће долазити у обзир. Као услов за међународно признавање, од Србије ће бити тражено да се обавеже да више неће пружати било какву помоћ Босанској и Српској Крајини. Такође, у првом моменту, биће захтевано да се уведу стари облици аутономије Косову. Као додатни притисак, Мађари ће захтевати Бачку. У току те фазе, Европа ће српској Влади, паралелно са претходним захтевима, обећавати укидање економске блокаде и економску помоћ за опоравак привреде.

Прилози

145

8. Врхунац кризе око Косова наступиће тек после прекида сваке помоћи Босанској Крајини. Тада ће, највероватније, доћи и до повлачења већине амбасада из Београда. После повлачења ЈНА из Босне, захтеви за давање независности (а не више само аутономије), Косову биће јасно формулисани и ултимативно испостављени српској Влади. Такође ће се ултимативно захтевати повлачење ЈНА са Косова. Ово повлачење ће бити издејствовано до јесени 1992. У септембру 1992. ће се трупе УН повући из Српске Крајине, пошто у претходних шест месеци на том подручју није било никаквих већих борби и хрватске власти су постале способне да самостално одржавају ред на целој територији.

9. Политички и економски притисци на Србију се овим неће завршити. Европа се нада да ће маса избеглица и официра ЈНА бити толико оптерећење за Србију да ће у њој настати економски хаос. Разуме се, ослабљена Србија неће бити у могућности ни да помаже Србе у другим деловима Југославије, тако да ће се режими у Хрватској, БиХ и Македонији успешно стабилизовати и поред прогона и исељавања Срба из тих крајева... Савети Једини одговор на овај сценарио је да се ЈНА одмах подели на више делова. Тиме ће се појединим српским територијама дати могућност да се самостално бране и на известан начин задовољити захтев Запада о распуштању ЈНА. Дакле, неопходно је разбити ЈНА на војске Босанске Крајине, Муслиманске Босне, Српске Крајине, Македоније и Србије. Том поделом избегла би се медијска и политичка оптужба да је ЈНА војска централне комунистичке Владе у Београду... Овом поделом ЈНА онемогућило би се изазивање сукоба по систему терања окупаторске ЈНА са територија које траже независност. Формирање локалних армија је и једини начин да се сачувају људи који раде у ЈНА. У противном, сви ће бити сатерани у ужу Србију, где неће бити услова за нормалан живот свих њих и врло брзо, већина ће се наћи на улици... За Српску и Босанску Крајину је то једини пут. Ви, да бисте опстали, морате да се одвојите од ЈНА и Србије. Морате издржати рат за самоопредељење и то самостално. У противном, свима вама прети исељавање у Србију. Србија је у превише лошем економском стању да би вам пружила нормалне услове за живот. То отприлике значи, да ви, уколико желите иоле пристојно да живите, морате да одбраните територије на којима сте сада... У овом моменту, треба одуговлачити са доласком Уједињених нација у Српску Крајину, да би прошао референдум у Босни. Тада ће се проблеми нагло проширити и УН неће више моћи да их контролише. УН немају пара за 50.000 војника, колико им треба да контролишу целу Босну и Крајину. Суочен са превеликим проблемом, Запад ће одустати од притиска и оставити Србе на миру. Зато морате бити чврсти и издржати. Не обазирите се на Милошевића и ЈНА. Они тренутно само покушавају да се умиле Западу преко вапшх леђа, не схватајући да је управо њихово уништавање циљ Запада.

146

Судбина Крајине

Венсов план (Резолуција 743 Савјета безбједности УН усвојена 21.2.1992)

Општи принципи 1. Мировна операција Уједињених нација у Југославији био би привремени договор у циљу стварања услова за мир и безбедност потребних за преговоре о свеукупном решењу југословенске кризе. Она не би прејудицирала исход таквих преговора.

2. Операција би била установљена од стране Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН), који би деловао на основу препорука генералног секретара. Пре доношења такве препоруке генерални секретар би требало да се увери да се сви ангажовани у сукобу на озбиљан и уздржан начин, односе према договорима, укључујући и безуслован прекид ватре договорен у Женеви 23. новембра 1991. године. Он би, такође, требало да добије, преко свог личног изасланика, категорична уверавања да све југословенске стране у сукобу прихватају концепт који он треба да препоручи СБ, као и да ће оне обезбедити сву неопходну помоћ и сарадњу да би омогућиле Мировној операцији да изврши своју функцију.

3. Војно и полицијско особље потребно за реализовање операције дале би добровољно, као одговор на захтев генералног секретара, владе земаља чланица УН. Земље које дају особље биле би потврђене од стране СБ, на основу препоруке генералног секретара, након консултација са југословенским странама.

4. Сви припадници мировне операције били би под оперативном командом генералног секретара и не би им било допуштено да примају оперативна наређења од националних власти. Од њих би се захтевало да буду сасвим непристрасни у односу на разне стране у сукобу. Они припадници који би били наоружани имали би сталне инструкције да силу употребљавају у најмањој мери, потребној и нормалној само у самоодбрани.

5. У складу са уобичајеном праксом, СБ би вероватно засновао операције за почетни период од шест месеци. На основу сагласности Савета, операција би наставила да делује у Југославији, док се решење сукоба не оствари преговорима. Генерални секретар би уобичајено сваких шест месеци достављао редовне пзвешаје СБ. Ти извештаји би садржавали и његове препоруке о продужењу мандата операције.

6. Операцију би колективно финансирале земље чланице УН. Међутим, од свих југословенских органа се очекује да за потребе УН обезбе-

Прилози

147

де бесплатно што је могуће више услова за смештај и других средстава за снабдевање, као што су храна и гориво, што би било потребно за операцију. Од њих би се такође тражило да са УН склопе споразуме у вези са привилегијама, имунитетом и средствима која ће бити потребна за операцију и учеснике у њој, у циљу реализације својих обавеза, а посебно апсолутном слободом кретања и комуникацијама. Основни концепт 7. Посматрачка војска и полиција УН били би постављени у одређеним областима у Хрватској, означеним као „Заштићене области Уједињених нација“ (ЗОУН). Ове области би биле демилитаризоване; све оружане снаге унутар њих биле би повучене или распуштене. Улога снага УН била би да обезбеде да области остану демилитаризоване и да све особе које живе у тим областима буду заштићене од страха и оружаних напада. Улога посматрачке полиције УН била би да се обезбеди да локалне полицијске снаге извршавају своје задатке без дискриминације у односу на особу било које националности и без кршења било чијих људских права. Пошто снаге УН преузму своје одговорности у ЗОУН, све снаге ЈНА размештене у било ком делу хрватске територије, биле би премештене изван те републике. Снаге УН би, такође, на одговарајући начин, помогле хуманитарним агенцијама УН у враћању свих расељених особа које желе да се врате у своје домове унутар ЗОУН. Заштићене области Уједињених нација 8. ЗОУН би биле области у Хрватској за које је генерални секретар оценио да су потребни специјални услови у међупериоду, како би се обезбедио трајан прекид ватре. То би биле области у којима Срби чине већину или пак значајну мањину становништва, и где су међусобне напетости довеле до оружаних сукоба у недавној прошлости. Као што је већ речено, специјални услови у овим областима били би привременог карактера и не би прејудицирали исход политичких преговора за свеукупно решење југословенске кризе.

9. Биле би три ЗОУН: источна Славонија, западна Славонија и Крајина. Оне би биле састављене од следећих општина, или делова општина: Источна Славонија: Бели Манастир делови Осијека који леже источно од града Вуковар и одређена села у крајњем источном делу Винковаца Западна Славонија: Грубишно Поље Дарувар Пакрац западни делови Нове Градишке и источни делови Новске

148

Судбина Крајине

Крајина: Костајница Петриња Двор на Уни Глина Вргинмост Војнић Слуњ Кореница Доњи Лапац Грачац Обровац Бенковац и Книн Пре почетка распоређивања снага, претходница снага УН би, након консултација са локалним лидерима, одредила прецизне границе ЗОУН. Распоред и функција снага Уједињених нација 10. Задатак заштате грађана у ЗОУН делиле би пешадијске јединице снага УН и њени цивилни полицијски посматрачи. Пешадијске снаге би обезбедиле да ЗОУН остану демилитаризоване. Полицијски посматрачи би обезбедили да локална полиција извршава своје задатке без дискриминације у односу на било коју националност и уз пуно уважавање људских права свих становника ЗОУН.

11. Пешадијске јединице би биле распоређене унутар целе ЗОУН. Оне би биле лако наоружане, али би користале оклопне транспортере и хеликоптере. Контролисале би прилазе ЗОУН, тако што би успоставиле контролне станице на свим путевима и основним правцима који воде у ове областа, као и на важним раскрсницама унутар области. На овим контролним станицама оне би заустављале, ако је потребно и претраживале возила и људе, како би обезбедиле да у ЗОУН не улазе војне формације нита наоружане групе и да се не уноси било какво оружје, муниција, експлозивна средства или друга војна опрема. Оне би спроводиле обимне патроле унутар ЗОУН пешке, возилима и хеликоптерима. Такође би истраживале све притужбе које би им биле упућене у вези са нарушавањем демилитаризованог статуса ЗОУН. Свако потврђено нарушавање разматрало би се са окривљеном страном и било би по потреби јављено од стране генералног секретара СБ. Уколико би дошло до развоја озбиљних напетости између националности унутар ЗОУН, снаге УН би се ставиле између две стране, ради спречавања непријатељстава.

12. Цивилни полицијски монитори, би, такође, били распоређени унутар целе територије ЗОУН. Они би били наоружани. Не би имали било какву извршну одговорност за одржавање јавног реда, али би блиско пратили рад локалних полицијских снага. С тим у вези они би били размештени уз полицијске команде у сваком региону и општини, и пратали би локалну полицију за време патролирања и обављања других дужности. Они би разматрали

Прилози

149

све притужбе о дискриминацији и другим нарушавањима људских права и обавештавали би команданта снага УН о свим уоченим случајевима дискриминације или неправде. Њима ће бити потребан слободан и непосредан приступ свим објектима и средствима која припадају или су под контролом локалних полицијских снага.

13. Снаге УН би такође укључивале и групу војних посматрача. Они би били ненаоружани, у складу са уобичајеном праксом УН. Они би у прво време били распоређени унутар ЗОУН, ради верификације демилитаризације тих области. Чим би демилитаризација била спроведена, војни посматрачи би се преместили у делове Босне и Херцеговине који се граниче са Хрватском. Њихове би функције биле да широко патролирају, успостављају везе са локалним органима и да упозоравају команданта снага УН уколико би међусоцијална напетост претила нарушавању мира и спокојства које су успоставиле снаге УН унутар ЗОУН. Њихове добре услуге помогле би решавању локалних проблема и у испитивању навода о међусоцијалним напетостима или агресији. Тачна подручја у којима би војни посматрачи деловали била би одређена од стране претходнице снага УН, након консултација са локалним органима. Такође би се успоставио мањи одред војних посматрача у Дубровнику.

14. Војни и полицијски припадници снага УН дошли би у Југославију што је могуће пре, након што СБ одлучи да пошаље снаге. Оне би биле размештене симултано у све три ЗОУН. Преузимање одговорности снага у циљу спровођења заштите ових области било би синхронизовано са процесом демилитаризације. С тим у вези, биће потребна блиска координација са командантима снага које се тренутно налазе у свакој од ЗОУН, а договорили би се временски рокови у циљу повезивања распоређивања снага УН са демилитаризацијом сваке области. Демилитаризација ЗОУН 15. На основу договорених временских рокова, демилитаризација 30УН би се спровела што је могуће брже, на следећи начин: (а) све јединице и припадници ЈНА и Хрватске националне гарде, као и све јединице ТО или пак особе које не живе у ЗОУН, биле би одатле повучене; (б) све јединице ТО и особље које је базирано у ЗОУН било би распуштено и демобилисано. Распуштање би подразумевало привремено расформирање команди структура јединица. Демобилизација би подразумевала да припадници који су наоружани престану да носе било какву униформу или оружје, мада би и даље могли бити плаћени од стране локалних власти; (в) оружје јединица ТО и оно које припада људима који живе у ЗОУН предало би се јединицама ЈНА или Хрватској националној гарди, у зависности од случаја, пре него што се те јединице повуку из ЗОУН. Алтернативно, оружје би се могло предати снагама УН на чување у међупериоду, уколико би такво решење више одговарало јединицама на које се то односи; (г) све паравојне, нерегуларне или добровољачке јединице или припадници били би повучени из ЗОУН или, уколико им је место боравка у тим областима, били би распуштени и демобилисани.

150

151

Судбина Крајине

16. Дужност сваке јединице била би да, пре повлачења или пак распуштања, уклони све мине које је положила за време док се налазила у ЗОУН.

17. Спровођење напред наведених договора за демилитаризацију 30УН верификовале би снаге УН. Премештање ЈНА 18. Паралелно са преузимањем од стране јединица УН заштитне функције у ЗОУН све јединнце ЈНА распоређене у било ком делу Хрватске биле би премештене у места изван те републике. Сатница за премештање била би договорена између команданта снага УН и савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Све српске територијалне, паравојне, нерегуларне или добровољачке јединице (осим оних које су распуштене и демобилисане унутар ЗОУН), повукле би се на сличан начин из Хрватске. Ова повлачења верификовали би војни посматрачи УН. Локалне полицијске снаге 19. Одржавање јавног реда унутар ЗОУН била би одговорност полицијских снага, које би биле наоружане искључиво личним наоружањем. Свака од ових снага била би формирана од становника са местом боравка у дотичној ЗОУН, у односу који би одражавао пропорционалну националну структуру становништва, које је ту живело пре недавних непријатељстава. Локалне полицијске снаге биле би одговорне постојећим општинским саветима у ЗОУН. Све постојеће регионалне полицијске структуре остале би на свом месту, под условом да се придржавају напред наведених одредби у вези са националном структуром локалних полицијских снага. Повратак расељених лица у своје домове 20. У складу са успостављеним међународним принципима, политика УН је да олакша повратак својим домовима свим особама расељеним због недавних непријатељстава, које то желе. Руковођење овим послом преузимају хуманитарне агенције УН. Уколико би се успоставиле снаге УН у Југославији, оне би обезбедиле сву неопходну подршку тим напорима у ЗОУН. Посматрачи полиције УН имали би посебно важну улогу у овом случају. Организација снага УН 21. Уколико би се успоставила мировна операција у циљу реализације напред наведених задатака, том би операцијом командовао цивилни шеф мисије, који би примао инструкције од и који би извештавао генералног секретара УН. Као што је већ наведено, генерални секретар би лично извештавао СБ, чије би смернице тражио уколико би се појавиле било какве потешкоће у реализацији мандата снага. Потчињен шефу мисије био би командант снага, ранга генерал-мајора, који би командовао војним елементима, и полицијски комесар, који би командовао посматрачима цивилне мисије. Команда снага би се налазила у Бањој Луци, са регионалним уредима у Београду и Загребу.

22. У циљу реализације напред наведених задатака, снаге би морале бити састављене од приближно 10 пешадијских батаљона, 100 војних посматрача и 500 полицијских посматрача, уз неопходно цивилно и војно особље за подршку. Ово указује на јачину од нешто више од 10 хиљада људи.

Декларација о садашњим и будућим циљевима РСК (Усвојена на сједници Скупштине РСК18. маја 1992)

Окупљени на редовном засједању, ми посланици ове Скупштине који заступамо вољу народа свих српских крајева наше Републике, разматрајући актуелне проблеме, имајући у виду и развој и промјене до којих је дошло на тлу бивше СФРЈ, као и међународни положај и безбједност Републике, остајући привржени мирном и праведном рјешавању југословенске кризе, полазећи и од права сваког народа на самоопредјељење, закључили смо да у овој Декларацији објавимо своја гледишта о садашњим и будућим циљевима Републике и њеним односима са обновљеном Југославијом и сусједним државама. У том смислу изјављујемо: 1. Српски народ у Републици Српској Крајини, изражавајући поштовање жртвама палим за остваривање идеала слободе, самосталности и независности, бранит ће свим средствима стечену слободу.

2. Република Српска Крајина поздравља формирање Савезне Републике Југославије и учинит ће све да, заједно са српским народом у другим републикама, оствари своје право да живе повезани заједничким интересима и циљевима, независно од садашњих тешкоћа.

3. Република Српска Крајина ће у том смислу, након што су на њеној територији престали да важе прописи Републике Хрватске послије избијања оружаног сукоба, очувати своје обавезе и права које има у односу на Југославију којој остаје привржена и од које очекује да испуњава обавезе које је преузела у односу на Републику Српску Крајину, односно подручје под заштитом Уједињених нација у оквиру мировне операције.

4. Република Српска Крајина је, прихватајући мировни концепт по доласку снага Уједињених нација у Крајину, изразила и своје опредјељење да свој унутрашњи развој и спољне односе развија на основама равноправности народа, парламентарне демократије, развоја тржишне привреде и поштовања људских права и права мањина, онако како је то предвиђено повељом ОУН, Париском повељом и Хелсиншким документима.

5. Република Српска Крајина и српски народ стога није спреман да након што су пропали покушаји неоусташких власти под окриљем ХДЗ да српски народ лиши његових конститутивних права, прихвати било чије предлоге

152

Судбина Крајине

који српском народу у Крајини намећу мањински положај, јер је он био принуђен да се поново томе супротстави оружјем да би сачувао своју самосталност. Република Српска Крајина се зато нада да ће се у будућим преговорима само са њеним легитимним представницима, тражити рјешења на основама принципа Повеље ОУН и Хелсиншког документа на бази равноправности и пуног уважавања легитимних интереса српског народа.

6. Република Српска Крајина није спремна да прихвати готова рјешења нити статусе који би је лишили независности и самосталности које је она стекла. Република ће, међутим, бити спремна да кад за то сазру услови, да поведе преговоре о условима доброг сусједства и сарадње са републикама на њеним границама руководећи се сопственим, као и тежњама европских народа за интеграцијом интереса, али и понгговања особености сваког народа, њихових хисторијских, политичких, културних и других традиција, права и интереса.

7. Република Српска Крајина наглашава свој интерес да Уједињене нације, чим пре, у складу са преузетим обавезама, окончају процес распореда мировних снага како у зони под заштитом тако и на другим просторима гдје живи српско становништво како оно не би остало незаштићено, јер српски народ у осталим подручјима Крајине не би могао дозволити да његови сународници буду изложени прогањању као што је то и данас случај са Србима у Горском Котару.

8. Скупштина Републике Српске Крајине стога поздравља препоруку Савјета безбједности од 13. маја о. г. да се наставе преговори у циљу постиања задовољавајућег рјешења овог проблема. До тада, Република ће бити принуђена да обустави процес демобилизације јединица и повлачења војне опреме са њене територије што јој нико не би могао оспорити и због раније преузетих обавеза у погледу одбране Републике за случај било каквих изненађења до којих би могло доћи због развоја ситуације у Југославији или пак непримјењивања или непоштовања договорених међународних обавеза Југославије и Уједињених нација.

9. Због садашњег стања неизвјесности у вези са промјенама унутар Југославије, посебно око ситуације у Босни и Херцеговини, те утицаја тих догађања на безбједност Крајине, Република Српска Крајина позива све своје грађане, који су до сада радили у јединицама југословенске армије да се врате у Републику и ставе на располагање надлежним органима. Она такође позива и остале грађане Републике да се врате у завичај и заједно са својима подјеле терет недаћа и одбране Републике, што је и законска обавеза свих војно способних грађана. Хуманитарна и друга помоћ коју сада примају изван своје Републике, бит ће усмјерена према мјестима повратка у све слободне градове, села и насеља Крајине.

Прилози

153

Република Српска Крајина посебно позива стручњаке да се ставе на располагање својим опћинама ради помоћи у припреми пројеката обнове које је потребно представити и међународним организацијама, пријатељским државама и другим заинтересованима и спремнима да помогну.

10. Скупштина Републике Српске Крајине позива све органе власти да успоставе ред и пораде на функционисању система власти и правне државе, јер садашње стање у појединим мјестима неће моћи више бити толерисано.

11. Позивају се такођер сви легитимни представници власти да прекину праксу неодговорних појединаца који шиканирају недужно становништво и је у зонама гдје су мировне снаге преузеле одговорност за функционисање локалних власти и безбједност грађана у потпуности сарађују са представницима снага УНПРОФОР, као и представницима Високог комесаријата за избјеглице и Међународног црвеног крста.

12. Скупштина Републике позива све предсједнике опћина да успоставе Уреде повереника за прихват избјеглица, дистрибуцију помоћи и контакте са представницима поменутих међународних организација. Опћинске власти дужне су извјештавати Владу и Скупштину о свим неправилностима у вези са присуством међународног фактора ради благовременог отклањања евентуалних неспоразума, јер будућност Републике зависи и од наше способности да прихватимо принципе добронамјерних међународних фактора и развијамо односе разумјевања.

13. Скупштина Републике Српске Крајине жели да нагласи још једном да само њени легитимни представници могу преговарати са међународним факторима о питањима која се тичу интереса Републике. Одговорност Југославије и њених органа односи се само на међусобно преузете обавезе, али се, у име Републике не могу убудуће преузимати евентуалне нове обавезе, које се тичу будућности Крајине, без претходних договора.

14. Представници локалних органа не могу преузимати обавезе које се тичу међународних обавеза Републике, а припадност различитим политичким партијама не би требало да буде повод сукобљавањима која би шкодила општим интересима Републике као цјелине.

15. Позивају се сви грађани и пријатељи Републике да својим личним ангажовањем уложе напоре у циљу јачања одбрамбених способности Крајине и очувања њене независности и стечене слободе.

154

Судбина Крајине

Приједорска декларација о уједињењу РСК и РС (31.10.1992)

Сматрајући да је право народа на самоодређење, односно право народа да слободно одреди свој политички статус историјско, природно, свето и неотуђиво; Потврђујући да је принцип сталног суверенитета народа и нације над територијама на којима живи, гаранција националног, социјалног, културног и економског развоја; Налазећи да су то право и тај принцип озакоњени у бројним документима Организације уједињених нација, КЕБС-а и Конференције о Југославији (Повеља о правима човјека, Резолуција 1803 /XVIII/ Генералне скупштине од 14. 12. 1962. и др., финални акт КЕБС-а и др., Брионска декларација ЕЗ о Југославији из 1991, Принципи лондонске Конференције о Југославији /V/ и др.); Консташујући да су Република Српска Крајина и Република Српска државни ентитети који су, након сецесионистичког комадања СФРЈ, настали оваплоћењем права на самоодређење и принципа перманентног суверенитета народа и нације, и да имају право да се самостално споразумијевају о сарадњи; Истичући своју приврженост нормама међународне заједнице, а у складу са европским настојањима ка јачању међународне сарадње у свим видовима које обје стране сматрају корисним и на добробит свог народа; Скупштина Републике Српске Крајине и Скупштина Републике Српске, на заједничкој сједници од 31. 10. 1992. год. одржаној у Приједору, усвајају сљедећу ДЕКЛАРАЦИЈУ о сарадњи и тежњама за уједињењем Републике Српске и Републике Српске Крајине 1) Двије скупштине објављују да ће правни системи у Републици Српска Крајина и Републици Српској бити идентични.

2) Двије скупштине објављују да грађани Републике Српске и Републике Српска Крајина имају српско држављанство, и да су државни симболи исти и у складу са историјским континуитетом српског народа. Грб је традиционални грб Немањића са круном, застава српска: црвено-плаво-бијела тробојка и химна ,,Боже правде“.

Прилози

155

3) Двије скупштине објављују да Република Српска и Република Српска Крајина ступају у одбрамбени савез, чији је задатак да подједнако штити слободу и интегритет двију република до изналажења коначног политичког рјешења.

4) Двије скупштине објављују да надлежне установе у Републици Српској и Републици Српска Крајина треба да осигурају да сви степени образовања буду програмски јединствени.

5) Двије скупштине објављују да Република Српска Крајина и Република Српска ступају у монетарну и царинску унију.

6) Двије скупштине објављују спремност Републике Српска Крајина и Републике Српске за све видове повезивања у области културе, информисања, транспорта и комуникација, социјалне и здравствене заштите, економских активности, трговине, енергије, екологије и др.

7) Двије скупштине објављују да ће Република Српска и Република Српска Крајина уредити заједничке односе из области фискалне политике и политике платног система.

8) Скупштина Републике Српске и Скупштина Републике Српска Крајина доносе одлуку да се избори за политичка тијела обију република одгађају до краја рата. По завршетку рата, референдумом ће се одлучити о даљим облицима сарадње између ове двије републике, укључујући и могућност уједињења.

9) Скупштина Републике Српска Крајина и Скупштина Републике Српске задужују надлежне органе двију република да одмах формирају одговарајућа заједничка тијела ради постизања објављених циљева. Све видове сарадње и повезивања иницира и обједињује координациони одбор у који улазе: предсједници република, предсједници скугаптина република и предсједници републичких влада.

10) Ради развијања и координисања наведених облика сарадње, Скупштина Републике Српске и Скупштина Републике Српска Крајина ће одржавати заједничке сједнице.

11) Сви ови видови сарадње ће се понудити и другим српским државама.

12) Покренуће се иницијатива за сазивање свесрпских скупштина (Републике Српска Крајина, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе), гдје ће се разматрати политичка, економска, културна и друга питања, која су од општег интереса за свесрпски народ.

13) Скупштина Републике Српске и Републике Српска Крајина објављују опредјељење српског народа у овим републикама за државно уједињење. Ово уједињење се одлаже до истека плана Уједињених нација о заштити Крајине.

14) Ова Декларација ће бити објављена у Службеним гласницима обје републике. ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА Миле Паспаљ

ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Момчило Крајишник

156

Судбина Крајине

Крајински новац из периода хиперинфлације (1993), који је био у употреби до почетка 1994. године, када је југословенски динар постао јединствена монета у РСК и РС

Прилози

157

158

Судбина Крајине

Споразум о прекиду ватре између РХ и РСК, који је потписан у руској Амбасади у Загребу 29.3.1994.

Стране потписнице овог документа прихватају да би сва оружана непријатељства између страна требала одмах престати, те да би потпуно поштовање прекида ватре на свим линијама додира онаквим какве постоје између страна дана 29. марта 1994. године, у даљем тексту линија додира, требало почети од 09,00 часова дана 4. априла 1994. године. У циљу постизања и очувања трајног престанка непријатељстава, стране су се сложиле да прихвате и поступе према слову и у духу сљедећих тачака: 1. Сва оружана непријатељства ће смјеста престати и прекид ватре ће ступити на снагу на линији додира у 09.00 часова дана 04. априла 1994. године.

2. Од дана потписивања овог Споразума, тактичка ситуација снага распоређених на линији додира и унутар 10 км од те линије биће замрзнута у оба смјера, и унутар тако одређене зоне неће бити покрета јединица осим у смислу извршења овог споразума или по унапред изданом одобрењу УНПРОФОР-а. УНПРОФОР ће бити обавјештен о транзиту јединица са више од три возила кроз то подручје током првих четрнаест дана након потписивања овог Споразума.

3. Најкасније до 09.00 часова 05. априла 1994. сво индиректно наоружање биће размјештено ван домета линије раздвајања (како је дефинисано у Тачки 4), и то минобацачи и противавионски топови на најмање 10 км, а артиљерија и тенкови на најмање 20 км. Изузетно обе стране могу ускладиштити нека индиректна наоружања унутар линије од 20 км. Такво складиштење наоружања биће у складу с тачком 4 анекса Б, „Правила о раздвајању снага“.

4. Најкасније до 09.00 часова дана 8. априла 1994. године, све јединице на линији додира ће бити раздвојене. Раздвајање ће се базирати на обостраном повлачењу најмање 1.000 м од линије додира на своју линију раздвајања (у даљем тексту: линија раздвајања). Те линије ће бити такве какве су уцртане на картама прихваћеним од страна и приложеним у анексу Д. Јединице би требале бити повучене онолико колико је потребно да се онемогући међусобно нишањење директним ватреним оружјем. Линија на коју ће се премјестити би требало бити лако одредива на терену (пожељно нека географска карактеристика као нпр. пут, ријека, превој, итд.). Зона између линија раздвајања биће под искључивом контролом Унпрофора и, осим како је одређено у овом Споразуму у анексу Б, у њој неће бити војног, паравојног, милицијског или полицијског персонала било које од страна.

Прилози

159

Стране ће ипак имати обавезу да пруже помоћ Унпрофору у спречавању криминала и одржавању закона и реда између линија раздвајања како је наведено у тачкама 9 и 10 анекса Б.

5. УНПРОФОР и ЕЦММ ће надгледати прекид ватре. Војним посматрачима Унпрофора биће дана пуна слобода кретања с обје стране линија раздвајања како би могли потврдити да су сви системи наоружања, наведени у овом споразуму, распоређени изван минималних раздаљина од линија раздвајања. Слобода кретања у горе описаним подручјима укључује право обиласка свих војних и паравојних јединица и објеката уз најаву дату четири часа унапријед. ЕЦММ, дјелујући у складу са својим Меморандумом о разумијевању, добиће пуну слободу кретања на свим подручјима која се односе на тај Меморандум. Унпрофору, који ће дјеловати у складу са својим мандатом, биће дана пуна слобода кретања на свим релевантним подручјима и исто право да обилазе све војне и паравојне јединице и објекте као што је горе описано. Слобода кретања на горе описаним подручјима укључује и неограничену употребу хеликоптера у горе наведеним подручјима.

6. Заједничке комисије ће бити успостављене на свим нивоима. Њихов први задатак биће одређивање линија раздвајања на самом терену, у складу с принципима одређеним у тачки 4. Ово треба да се постигне до 13. априла 1994. Њихов је главни задатак да одмах истраже сваки прекршај прекида ватре. Циљ истраге је утврдити одговорност за такав прекршај. Комисија која буде истраживала случај кршења ће од стране чија се одговорност за прекршај утврди, бити обавјештена о свим дисциплинским мјерама или другим радњама предузетим у вези с инцидентом. Ове ће комисије бити већ успостављене прије него што буде отпочео прекид ватре. Комисијама ће предсједавати представник Унпрофора који ће заказивати састанке учесиицима на властиту иницијативу или на захтјев страна. Састанци ће почињати уз присуство свих страна у најкраћем могућем року по примитку позива од стране главних штабова чланова. Детаљи око чланства, мјеста одржавања састанка и документацији, како је договорено, налазе се у анексу Б.

7. Уколико дође до било каквог прекршаја прекида ватре или других одредби овог споразума, ниједна страна неће узвратити, него ће се у потпуности ослонити на процедуре предвиђене у горе наведеној тачки б.

8. Учесници су сагласни око отварања одређеног броја прелаза уздуж линије додира. Ови нови прелази, као и већ постојећи наведени су у анексу А. На свим овим прелазима, Унпрофор ће имати свој контролни пункт. Сви контролни пунктови или други положаји двију страна морају бити постављени на таквој удаљености од контролних пунктова Уједињених нација да се на њих не може нишанити из лаког наоружања и ватром из тешких митраљеза. На свим контролним пунктовима Унпрофора одредиће се објекти за одржавање састанака Заједничких комисија. Сви прелази биће отворени најкасније три часа након што отпочне прекид ватре.

9. Најкасније до 09.00 часова дана 19. априла 1994. године, стране ће се састати и уговорити модалитете смањења снага у зони од 10 км са обе стране линије додира. Ово смањење снага ће бити довршено у року од 5 дана након постизања споразума.

160

Судбина Крајине

Упутство директора Савезне управе царина Михаља Кертеса о контроли провођења Одлуке Савезне владе о економској блокади РС, којом је у посебан третман стављена и роба из и за РСК

161

Прилози

моћи, а за провоз осталих врста робе по претходно прибављеном одобрењу Директора Савезне управе царина. Одредба става 1. ове тачке односи се и на провоз робе из Републике Српске Крајине, преко територије Савезне Републике Југославије а за друге земље.

4. Да не би дошло до изигравања Одлуке Савезне владе о прекиду економских и политичких односа са Републиком Српском, управник царинарнице је дужан да енергично преузме све потребне мере у циљу спречавања таквих појава, те да о свим уоченим негативним појава писмено обавести директора Савезне управе царина. Посебно се указује на личну одговорност управника царинарнице у вези стриктног поштовања Одлуке Савезне владе. За решавање спорних случајева, мериторну одлуку може донети само Директор Савезне управе царина, односио од њега овлашћено лице Бранислав Кнежић, Начелник Одељења за царинско правне послове. Овим се ставља ван снаге тачка 4. акта СУЦ-а 01/5 број Д-5979/2 од 5.

08.1994. године, као и акти СУЦ-а 01/5 број Д-6148/2 од 12.08.1994. године и 01/5 број Д-5972/3 од 1.09.1994. године.

(6.9.1994)

САВЕЗНА УПРАВА ЦАРИНА 0 1/5 Број Д-6903 6.09.1994. године БЕОГРАД ЦАРИНАРНИЦИ СВИМ ВЕЗА: Акт СУЦ-а 01/5 Број Д-5979/2 од 5. 08.1994. године У циљу правилног и једнообразног спровођења Закључка са 187. седницс Савезне владе, обавештавате се следеће: 1. Пошиљке хуманитарне помоћи, укључујући и пошиљке хуманитарне помоћи које шаљу међународне хуманитарне организације (УНХЦР, Лекари без граница и др.) могу се упућивати на територију Републике Српске само преко граничних прелаза Сремска Рача и Илијино Брдо, уз спровођење одговарајућег поступка и на основу прописанихисправа.

2. Почев од 09.09.1994. године (петак), од 0,00 часова преко граничног прелаза Сремска Рача, могу да се пропуштају моторна возила са робом из Републике Српске Крајине, само под условом да робу прати оригинал потврде, да се ради о роби из те републике, која је потписана од стране председника Владе Републике Српске Крајине Борислава Микелића. Одредба става 1. ове тачке односи се и на робу из Републике Српске Крајине која транзитира преко подручја Савезне Републике Југославије и упућује се у други део Републике Српске Крајине.

3. Улазне царинарнице ће дозволити транзит провоз робе из других земаља за Републику Српску Крајину, преко територије Савезне Републике Југославије, ако се ради о провозу хране, одеће, лекова и хуманитарне по-

ДИРЕКТОР Михаљ Кертес

162

Судбина Крајине

Положај РСК и опције свесрпског уједињења На предлог СДС Крајине документ усвојила Скупштина РСК 10. новембра 1994. године

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије изазваног сецесијом појединих федералних јединица на њеном простору настали су: 1. Нови државни ентитети признати за независне и суверене државе чланице Уједињених нација (Република Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина 22.05.1992. године, а нешто касније и БЈР Македонија).

2. Држава Савезна Република Југославија (27. 04.1992. године) састављена од федералних јединица Републике Србије и Црне Горе као стварни насљедник бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, којој је такво искључиво наслијеђивање од стране међународне заједнице оспорено Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација број 777 од 18. 09.

1992. године позивом на Резолуцију 757 (47. засједање Генералне скупштине Уједињених нација), иако су неке земље наставиле односе са Савезном Републиком Југославијом без посебног признавања.

3. Држава, Република Српска Крајина проглашена 19.12.1991. године усвајањем Устава од стране Скупштине Српске Аутономне Области Крајине (која се прогласила уставотворном) и Велике Народне скупштине Српске области Славоније, Барање и Западног Срема, којој се прикључила Српска област Западна Славонија Одлуком Скупштине Српске области Западне Славоније 21.12.1991. године, а на основу: - плебисцита одржаног 19. 08. 1990. године којим је потврђена Декларација о суверености српског народа Крајине донешена 25. 07. 1990. године на Српском сабору у Србу, - Резолуције о раздруживању САО Крајине и Хрватске усвојене 28.02.

1991. године и Одлуке о одвајању од 18.03.1991. године, - суверености Републике Српске Крајине потврђене референдумом грађана Републике Српске Крајине 20. јуна 1993. године.

4. Република Српска, настала Резолуцијом „Скупштине српског народа Босне и Херцеговине“ која тежи формирању „Српске Републике Босне и Херцеговине“ у оквиру Савезне Републике Југославије из децембра 1991. године и проглашавањем независности „Српске Републике Босне и Херцеговине“ 09.01.1992. године. На принципима међународног јавног права који служе да дефинишу услове под којима се конституише држава, а који суверену државу дефинишу као заједницу која садржи територију и становништво подређено организованој политичкој власти; као и то да је постојање или нестанак једне држа-

Прилози

163

ве питање de gacto (мишљење Арбитражне „Бадинтерове“ комисије број 1. од 10.12. 1991. године), Савезна Република Југославија, Република Српска Крајина и Република Српска испуњавају критеријуме засноване на наведеним принципима за њихово дефинисање као фактичких и суверених држава (за Савезну Републику Југославију потврђено од стране Арбитражне комисије Међународне конференције о Југославији мишљење број 10. од 04. јула 1992. године) као и од стране многих држава које је признају. Признавање од стране других држава суверене државе конституисане на наведеним принципима међународног јавног права је чисто декларативне природе (мишљење Арбитражне комисије бр. 1. од 10. 12. 1991. те непризнавање Републике Српске Крајине и Републике Српске од стране других држава нимало не умањује њихову сувереност и постојање de facto. Током отварања и ескалације југословенске политичке и државне кризе (1990,1991. године) изазване сецесијом словеначког, хрватског, муслиманског и македонског народа у Југославији народ Српске Крајине се изјаснио за остајање у Југославији са Србијом и Црном Гором и другима који желе да очувају Југославију (Декларација Српског сабора у Србу 25. 07. 1990. године, Резолуција Српског Националног вијећа од 28. 02.1991. године и референдум народа Српске Аутономне Области Крајине од 12. 05. 1991. године и Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема у јуну 1991. године). Република Српска Крајина створена је вољом српског народа као оптимални облик заједнице за заштиту људских, грађанских и националних права српског народа Српске Крајине угрожених од стране хрватских сецесиониста у условима пристрасног арбитрирања међународне заједнице у корист хрватске сецесије од Југославије. Народ Српске Крајине није прихватио могућност да трајно остане одвојен од других дијелова српског народа у Србији и Црној Гори као и српског народа у Републици Српској. На референдуму одржаном у Републици Српској Крајини 20. 06.1993. године српски народ Крајине одлучио је да се суверена Република Српска Крајина уједини са другим српским државама, чему су претходиле Граховска декларација (САО Крајине и АП Босанске Крајине и Приједорска декларација (Скупштина Републике Српске и Скупштина Републике Српске Крајине) о међусобном уједињењу, као и могућности (уграђена у Устав СР Југославије) којом Савезна Република Југославија дозвољава да се у њеном саставу нађу и друге републике које то желе. Република Српска Крајина признаје Савезну Републику Југославију, федерацију Републике Србије и Црне Горе, насљедником СФР Југославије, и уједињење Републике Српске Крајине са Савезном Републиком Југославијом, односно Србијом и Црном Гором, као и са Републиком Српском сматра остварење воље народа Крајине да се сједини са другим дијеловима српског народа и остварење сувереног права Републике Српске Крајине на реинтеграцију у правни, политички, привредни и културни простор Југославије из кога је мимо своје воље искључена.

164

Судбина Крајине

Иако признавање или непризнавање Републике Српске Крајине од стране других држава не утиче на стварно стање њеног постојања (али) свјесни чињенице да живимо у међузависном свијету и окружени поретком међународне заједнице као и посебном међународном позицијом Републике Српске Крајине, Републике Српске и Савезне Републике Југославије, за остварење сувереног права Републике Српске Крајине на уједињавању са другим српским државама реинтеграцијом у Југославију прихватамо реално изводљиве моделе који могу бити прихватљиви и међународној заједници, ради осигурања будућности српског народа и његових држава укључивањем у међународну заједницу. Посебну важност има интеграција Републике Српске Крајине са Републиком Српском и Савезном Републиком Југославијом као једино могући начин повезивања раздвојеног простора Западне Крајине и Источне Славоније и Барање. Ова просторна раздвојеност опрецјељује и избор могућих начина интеграције српских држава. Република Српска Крајина, да би остварила уједињење са Савезном Републиком Југославијом и Републиком Српском неопходно је да истовремено учвршћује своју сувереност јачањем унутрашњег демократског поретка који штити људска грађанска права и слободе свих својих грађана, и истовремено да истраје на опредјељењу да се сви спорови са другим државама рјешавају мирним путем. Преговарачки процес са Хрватском за постизање трајног мира и остварење заједничких економских интереса у интересу је остварења таквих циљева Републике Српске Крајине, као и то да се и друга политичка питања рјешавају преговорима. Зато сматрамо да је и основни правац спољне политике Републике Српске Крајине тражење заједнички прихватљивог модела интеграције (уједињења) Републике Српске Крајине, Савезне Републике Југославије и Републике Српске, а преговарачки процес са Хрватском под окриљем међународне заједнице треба да помогне стабилизацију међународних позиција Републике Српске Крајине и омогући барем индиректну подршку, или несупротстављање међународне заједнице, таквом циљу. За Републику Српску Крајину постоје два оптимална модела уједињења, који су условљени просторним раздвојењем Републике и опредјељењем српског народа за што чвршћим сједињењем са матичном државом Југославијом.

- Први је, могућност (истовременог или појединачног) укључивања Републике Српске Крајине и Републике Српске као посебних федералних јединица у Савезну Републику Југославију уз могућу конфедералну везу као прелазно рјешење.

- Други начин (респектујући стабилнији међународни положај Савезне Републике Југославије) је уједињење Републике Српске Крајине и Републике Српске у федерацију која би се у почетној фази конфедерално везала за Савезну Републику Југославију.

165

Прилози

- Трећи модел међусрпског уједињења био би стварање у почетном периоду федерације Републике Српске Крајине и Републике Српске која би прерасла у унитарну државу. Овај модел би са гледишта Републике Српске Крајине могао бити само модел из нужде за учвршћење и међусобну заштиту Републике Српске Крајине и Републике Српске, али у себи крије опасност трајне подјелс на источне и западне Србе са границом на Дрини, што није српски нити национални нити државни интерес а за саму Републику Српску Крајину носи опасност одвајања дијела Источне Славоније и Барање који би постали лак плијен још увијек незатомљеним тежњама Хрватске за присвајањем територија Републике Српске Крајине. Зависно од става Савезне Републике Југославије и Републике Српске као и односа снага у међународној заједници Република Српска Крајина може бити отворена за сва три наведена модела уједињења. Подвлачећи посебиу важност опредјељења народа Републике Српске Крајине за његово национално и државно уједињење, свјесни свих потешкоћа у којима се налазе Савезна Република Југославија, Република Српска Крајина и Република Српска као и њихових међусобних односа, посебно имајући у виду садашње опредјељење међународне заједнице према простору бивше Југославије и њен став према српском народу, пут за коначно признање Републике Српске Крајине и уједињење српског народа у српску федерацнју, реинтеграцијом у Југославију, неће бити брз ни лак, носи у себи више неизвјесности него извјесности, али српски народ и Република Српска Крајина другог пута не желе. Книн, 09. новембар 1994. године Др Милан Бабић предсједник Српске демократске странке Крајине и министар иностраних послова Републике Српске Крајине

166

Судбина Крајине

План З-4

ПРВИ ДЕО УСТАВНИ СПОРАЗУМ, ЗА КРАЈИНУ Поглавље I. Успостављање Српске Крајине Члан 1.1. Границе 1. Биће успостављена аутономна Српска Крајина (у даљем тексту „Крајина“) од територија означених на мапи у Анексу А1.

2. У сваком тренутку након ступања на снагу овог Споразума границе Крајине могу бити промењене договором владе Републике Хрватске (што мора бити озакоњено одговарајућим правним прописима) и законодавног тела Крајине. У периоду од шест месеци од ступања на снагу овог Споразума, Комисија за спровођење створена на основу Параграфа 2 Члана XVII овлашћена је да промени границе у дужини не већој од 2 км у односу на Мапу 1 у Анексу А, и под условима да делује на основу консензуса постигнутог између владе Републике Хрватске и Крајине.

3. Између Крајине и других делова Републике Хрватске неће бити граничне контроле. Члан 1.2. Примена закона и владиних уредби 1. Закони усвојени у Сабору Хрватске примењиваће се у Крајини само у мери у којој спадају у искључиву на-

длежност Централне владе, као што је прецизирано у Параграфу 1 Члана П. 1, ако су пренети на ту владу у складу са Параграфом 3 истог члана, или ако их је потврдило законодавно тело Крајине.

2. Устав Републике Хрватске и сви закони примењиви на Крајину, у складу са Параграфом 1 биће верно спровођени и примењивани од стране комплетног органа владе Крајине.

3. Све поступке које предузимају одговорна тела владе Републике Хрватске влада Крајине ће прихватати као важеће и све поступке које предузимају одговорна тела владе Крајине влада Републике Хрватске прихватаће као важеће. Члан 1.3. Заставе и грбови 1. Крајина може усвојити свој грб и заставу који се могу истицати на њеној територији, укључујући све њене границе у складу са законима које је усвојила скупштина Крајине.

2. Застава и грб Републике Хрватске могу се истицати на територијама Крајине на објектима где су смештене институције хрватске власти, као и на међународним границама.

3. Појединци на било ком делу Републике Хрватске слободни су да истичу грб и заставу Републике Хрватске и Крајине. Члан 1.4. Језик I. Скупштина Крајине може омогућити упогребу српског језика и ћи-

1 Ова територнја биће јединствена непрекинута територија састављена од области са српском већином у оквиру Зона под заштитом УН (УНПА) Сектори Север и Југ, као што је ефинисано пописом становништва 1991. уз поштовање географских и економских фактора.

167

Прилози риличног писма, под условима да су интереси мањина у Крајини потпуно заштићени у складу са Поглављем XI. Члан 1.5. Домицил 1. Сваки грађанин Републике Хрватске са сталним местом боравка у Крајини има право да од владе Крајине добије документацију која о томе сведочи и која ће се издавати у складу са прописима договореним са владом Републике Хрватске. Поглавље II. Подела овлашћења између централних и крајинских властн у погледу Крајине Члан II. 1. Општа подела 1. Влада Републике Хрватске (овде „цеитралнс власти“) ће, у погледу Крајине, имати искључива овлашћења у следећем, изузев ако није другачије прецизирано или допуштено садашњим споразумом: (а) Вођењу спољне политике, узимајући у обзир Члан П. 2; (б) Одбрани Републике Хрватске против спољних претњи; (в) Држављанству Републике Хрватске, према Члану XI; (г) Регулацији, уз услов да Крајина неће бити неравноправна у односу на друге делове Хрватске: (I) међународне трговине, укључујући царину; (II) унутрашње трговине преко граница Крајнне, укључујући употребу главних путних праваца и пруга; (III) финансија; (IV) интелектуалне својине; (V) производних стандарда; (VI) комуникација; (д) Штампању и контроли новца, према Члану П. 3; (ђ) Расподели фреквенција за радио, телевизнју и друге сврхе, уз услов да Крајшга буде додељено најмање онолико фреквенцнја колико их тренутно користи и за најмање једну телевизијску станицу; (е) Поштанске послове;

(ж) Загатиту животне средине, изузев у оквиру који би прелазио границе Крајине.

2. Крајинске власти ће имати сва овлашћења која нису обухваћена горњим ставом 1, а посебно следећа, изузев ако није другачије прецизирано или допуштено садашњим споразумом: (а) Образовање; (б) Култура; (в) Станоградња; (г) Јавне службе; (д) Бизнис; (ђ) Добротворне активности; (е) Енергија; (ж) Локално располагање земљиштем; (з) Заштита животне средине Крајине, у складу са подставом 1 (ж); (и) Природни ресурси; (ј) Радио и телевизија; (к) Социјална заштита; (л) Туризам; (љ) Потврде о домицилу у Крајини, у складу са Чланом 1.5; (м) Формирање корпорација и других правних лица; (н) Полиција, у складу са Поглављем VI; (њ) Пореска политика, у складу са Чланом П. 4.

3. Централне и крајинске власти се могу споразумети о међусобној размени својих представника или заједничкој управи или координацији за свако од наведених овлашћења. У ту сврху могу формирати заједничке комисије. Члан II. 2. Међународни споразуми и представништва 1. Влада Крајине може склапати споразуме у вези са образовањем, културом, добротворним активностима, радијом и телевизијом и туризмом са другим ентитетима или државама са предоминантно српским становништвом и може склапати трговачке пословне споразуме са таквим ентитетима или државама који подлежу потпараграфима 1 (г) (1-Н) Члана П. 1, под условом да сви ти споразуми

168

Судбина Крајине

нису у супротности са интересима Републике Хрватске.

2. Влада Крајинс може склапати и друге међународне споразуме са одобрењем Централне владе, које (одобрење) неће бнти безразложно спречавано.

3. Влада Крајине може слати своје представннке државама и међународним организапијама.

и двоструко опорезивање консеквентно условима у параграфу 1.

3. Централна влада и Влада Крајине могу склопити споразуме за међусобно преношење са једне на другу било каквих овлашћења за опорезивање садржаних у параграфу 1. и за одговарајући трансфер Владиних одговорности сходно параграфу 3. Члана П. 1.

Члан II. 3. Валута 1. Централна банка Хрватске ће издати специјални новац (новчанице и металне новчиће) за Крајину, чија ће вредност бити једнака валути коју издаје за остатак Републике Хрватске а чији ће назив и облик утврдити Влада Крајине.

2. Од банака и других финансијских институција широм Републике Хрватске биће захтевано да примају оба облика валута које издаје Централна банка Хрватске. Законито платежно средство у оквиру Крајине биће новац издат за Крајину, а за плаћања у оквиру других делова Хрватске биће друга валута коју издаје Централна банка. Појединци ће, сагласно уговорним или другим потребама, бити слободни да употребљавају било који или оба облика таквих валута.

Поглавље III. Структура Владе Крајине

Члан II. 4. Опорезивање 1. Централна влада неће уводити а Влада Крајине може увести порезе на: (а) имовину која се налази у Крајини (укључујући порезе на некретнине и наследство); (б) трансакције које се спроводе у оквиру Крајине (укључујући продају, порезе на промет и трошарину); (в) доходак који су домаћа лица која живе у Крајини стекла у Крајини (укључујући порезе на социјално осигурање); (г) доходак који су у Крајини стекла правна лица основана према законима Крајине.

2. Централна влада и Влада Крајине могу склопити споразуме да спрече или умање избегавање плаћања пореза

Члан III.1. Законодавство 1. Законодавна тела Крајине биће бирана демократски на пропорционалној основи, на период од четири године. Сви грађани Републике Хрватске настањени у Крајини, који су старији од 18 година могу гласати на изборима за законодавна тела и могу бити кандидати за места у Законодавним телима.

2. Законодавна тела могу усвојити законе који се односе на: (а) ствари које су у оквиру одговорности Владе Крајине; (б) организације и функционисање свих органа Владе Крајине, укључујући све неопходне буџетске аранжмане и прикупљање одговарајућих пореза. Члан III. 2. Председник 1. Председник Крајине биће биран демократски на период од пет година. Сви грађани Републике Хрватске настањени у Крајини, који су старији од 18 година могу гласати на изборима за председника и могу бити кандидати за тај положај.

2. Председник Крајине биће одговоран за извршење: (а) оних одредби овог Споразума које су у оквиру одговорности Владе Крајине; (б) свих закона и декрета Централне владе који се односе на Крајину; (в) свих закона које су усвојила Законодавна тела Крајине; (г) свих декрета које објављује председник Крајине.

3. Председник Крајине може објављивати декрете дозвољене законима Централне владе који се примењују

Прилози на Крајину или по законима усвојеним од Законодавних тела Крајине.

4. Председник Крајине ће именовати Министре према законима усвојеним од Законодавних тела Крајине, који ће потврђивати та Законодавна тела и који ће имати дужности, одговорности и овлашћења предвиђена таквим законима. Сваки министар може бити у сваком тренутку уклоњен од стране Председника и биће уклоњен тако што ће Законодавна тела гласати о неповерењу. Министри ће формирати Кабинет Крајине, који ће се састајати под председавањем Министра кога ће одредити Председник и који ће имати дужности, одговорности и овлашћења предвиђена законом или декретом. Члан III. 3. Судови 1. Судска власт у Крајини биће утемељена на првостепеним судовима и таквим апелационим судовима који ће бити одрсђени законима усвојеним од Законодавннх тела Крајине, а који ће (закони) одредити одговарајућу јурисдикцију ових судова, као и плате и остале услове службе Судија. Судије свих судова у Крајини именоваће Председник Крајнне а одобраваће их већина у Законодавним телима и они ће служити до старосне границе од 70 година, оснм ако не дају оставку или не буду уклоњени због неког повода о чему ће одлучитн Судије истог суда консензусом.

2. Одлуке апелационих судова Крајине могу се подносити специјалном одељењу Врховног суда Републике Хрватске, чнје ће чланове именовати Председник Специјалног уставног суда између судија Врховног суда Хрватске и највишег апелационог суда Крајине, уз консултације са Председником Врхунског правног савета Хрватске и Председником било којег одговарајућег тела у Крајини.

169 Члан III. 4. Независност службеника Ниједном члану или службенику Законодавних тела, председнику, министрима, судијама или било којим другим органима Владе Крајине неће бити потребно одобрење било ког службеника или органа Централне владе за њихово постављање, и ниједан такав службеник или орган неће моћи да уклони било ког члана, службеника или званичника Владе Крајине, пошто ће они моћи да буду уклоњени од стране Специјалног уставног суда у случају осуде за злочин који подразумева затвор. Члан III. 5. Прелазни аранжмани 1. Избори предвиђени у параграфу 1. Чланова III. 1. и у параграфу I Члана III. 2. одржаће се најкасније годину дана након ступања на снагу овог Споразума.

2. За прелазни период док се не одрже избори поменути у параграфу 1. али ни у ком случају касније од једне године након ступања на снагу овог Споразума, функције органа и службеника предвиђених Члановима III. 1-3 обављаће одговарајући органи и службеници који сада обављају те функције у Крајини. Поглавље IV. Учешће Крајине у Централној влади Члан IV. 1. Избори 1. Грађани Републике Хрватске настањени у Крајини учествоваће на исти начин као и сви други грађани у бирању чланова Централне владе, укључујући и изборе за Хрватски сабор и Председника.

2. За сврхе избора за Жупанијски дом Хрватског сабора, Крајина ће се састојати од два округа, чије ће границе и назив2 одредити Законодавна тела Крајине.

2 Ова територнја биће јединствена непрекинута територија састављена од области са српском већином у оквиру Зона под заштитом УН (УНПА) Сектори Север и Југ, као што је дефинисано пописом становништва 1991. уз поштовање географских и економских фактора.

3 У складу са параграфом 2. Члана VI Крајина ће имати шест чланова у Жупанијском дому; прелазни аранжман предложен овде додаће привремено два седишта за Сектор Исток и једно седиште за Сектор Запад.

170 3. До нових избора за Хрватски сабор, Законодавна тела Крајине именоваће десет чланова у Заступнички дом Сабора и девет3 чланова за Жупанијски дом.

4. Сва лица која служе у било ком дому Хрватског сабора а која се декларишу као Срби по националности сачињаваће Српски одбор у Сабору. Члан IV. 2. Именовање у службе Централне владе Прнликом именовања у било какве службе или на било какве положаје у централној влади, укључујући и оне министара н судија, грађани Републике Хрватске који су Срби настањени у Крајини биће третирани на истој основи као и сви други грађани Хрватске и та заступљеност по месту становања биће представљена у службама и на положајима у одговарајућој пропорцији коју чине међу свим грађанима. Најмање један члан Владе Крајине биће именован за члана Централне владе4. Поглавље V, Демилитаризација Члан V. 1. Демилитаризација Крајине 1. Крајина неће оснивати, одржавати илн дозволити формирање било каквих војннх снага.

2. Демилитаризација Крајине започеће не касније од три године након ступања на снагу овог Споразума, и биће завршена не касније од пет година након ступања на снагу истог. Све оружје уклоњено из Крајине биће уништено од стране Унпрофора или под његовим надзором.

3. Осим у случају предвиђеном у параграфу 3. Члана V. 2, војне снаге Централне владе неће улазити у било који део Крајине, осим по специјалном позиву Председника Крајине.

Судбина Крајине Члан V. 2. Граница са Босном и Херцеговином 1. Влада Републике Хрватске настојаће да склопи споразум са одговарајућим властима у Босни и Херцеговини о демилитаризацији њихове заједничке границе.

2. Све док такав споразум о демилитаризацији са Босном и Херцеговином не буде закључен, Савет безбедности Уједињених нација може одлучити да распореди снаге Уједињених нација на део граница који чини границу са Крајином.5 Са одобрењем Владе Републике Хрватске и Владе Крајине, на део те границе могу бити распоређене снаге других међународних организација или држава.

3. Уколико не буде могуће постићи било демилитаризацију или распоређивање било каквих међународних или страних снага на било који део крајинског дела хрватске границе са Босном и Херцеговином, Влада Републике Хрватске може распоредити своје војне снаге дуж таквог дела границе, под условом да те снаге не буду распоређене дубље од пет километара од међународне границе. Поглавље VI. Полицијске снаге у Крајнни Члан VI. 1. Регуларна полиција 1. Полицијске снаге Крајине биће основане у складу са законима усвојеним од Законодавних тела Крајине и биће под контролом Председника Крајине преко министра кога одређује Председник.

2. Етнички састав полицијских снага одражаваће састав становништва Крајине, онако како је био означен у попису из 1991. док не буде окончан будући попис широм земље, и било какве полицијске јединице стациониране у по-

4 Овај услов одговара последњем параграфу Члана 18. Уставног закона о људским правима итд. Хрватске 5 Подразумева се да ни Влада Хрватске ни Влада Крајине не могу да се супротставе распоређивању снага УН

171

Прилози себним заједницама одражаваће етнички састав тих заједница.

3. Полицијске снаге биће опремљене наоружањем и возилима истог или одговарајућег типа које користи полиција у другим деловима Републике Хрватске. Члан VI. 2. Гранична полиција Постаје на званичним прелазима дуж границе Крајине са Босном и Херцеговином биће попуњене граничном полицијом Републике Хрватске. Патроле дуж те границе обављаће заједничке једшшце Хрватске и крајинске граничне полиције.

ДРУГИДЕО Аранжмани који се тнчу Славоније, Јужне Барање, Западног Срема и. других области Поглавље VII. Управљање Члан VII. 1. Општи део Све области, изузев оних које су покривене Првпм делом, које подлежу заштити Ујсдињених нација сходно резолуцијама 743 (1992) и 762 (1992) Савета безбедности Уједињених нација (у овом тексту даље „Области Другог дела“) биће подложне управљању од стране Владе Републике Хрватске у складу са одредбама постављеним или поменутим у овом Делу. Поглавље VIII. Прелазне одредбе Члан VIII. 1. Међупародне снаге и посматрачи 1. Подложно одлукама Савета безбедности Уједињених нација, или комплетних органа других међународних организација прихваћених од Влада Републикс Хрватске и Крајине, Унпрофор или друге међународнс снаге, као и цивилне посматрачке јединице, биће распоређене у свим или неким деловима Области Другог дела у прелазном периоду од најмање пет година, како би се осигурала пуна и верна примена Другог дела и примењивих одредби Трећег дела

овог Споразума, као и „Венсов план“ изложен у Анексу III у извештају Генералног секретара УН Савету безбедности Н. децембра 1991. (С/23280).

2. Влада Републике Хрватске ће пружити пуну сарадњу међународним снагама поменутим у параграфу 1, како би се олакшало остваривање њихових циљева. Члан VIII. 2. Демилитаризација 1. Током прелазног периода поменутог у параграфу 1. члана VIII. 1, Области Другог дела биће демилитаризоване, изузев што војне снаге Републике Хрватске могу бити стациониране у области до пет километара од међународних граница и могу користити прилазне путеве до таквих граница по споразуму и под надзором међународних снага означених у поменутом параграфу 1.

2. Демилитаризација Области Другог дела започеће најкасније један месец након ступања на снагу овог Споразума и биће окончана најкасније три месеца након што тај Споразум ступи на снагу. Све оружје уклоњено из Области биће уништено од стране Унпрофора или под његовим надзором. Члан VIII. 3. Надгледање полиције Током прелазног периода одређеног параграфом 1. Члана VIII. 1, састав и операције свих полицијских снага које ће деловати у Областима Другог дела биће подложни надгледању од стране полицијског дела међународних снага поменутих у том параграфу. Поглавље IX. Специјално управљање и подела власти у Источној Славонији, Јужној Барањи и Западном Срему Члан IX. 1. Специјално управљање 1. Током прве две године прелазног периода описаног у овом делу, осим ако други период не буде утврђен од стране Савета безбедности УН, Источном Славонијом, Јужном Барањом и Западним Сремом (у тексту даље „Источна област“), који ће сачињавати терито-

172

Судбина Крајине

рију означену на Мапи 2 Анекса А, сходно одобрењу Савета безбедности, управљаће Уједињене нације у складу са одредбама Анекса Ф.

2. Како би се додатно обезбедило мирољубиво управљање Источном облашћу и примена прелазних аранжмана у овом делу, специјални задатак администрације УН биће да: (а) охрабрује и олакшава повратак особа које су биле присиљене да напусте своје домове у Источној области након 1. јула 1991. (б) организује изборе за службенике и закоиодавце који ће, у складу са законима Републике Хрватске, управљати или представљати Источну област након краја специјалног прелазног периода одређеног у параграфу 1. Члан IX. 2. Подела власти На крају периода администрације УН у складу са параграфом 1. Члана IX. 1, сва села, градови или градска насеља у Источној области у којима Срби сачињавају већину у значењу Члана XI. 1. имаће самоуправу у складу са Чланом XI. 3. Поглавље X. Полицијске снаге Члан Х.1. Састав и наоружање 1. Све полицијске снаге у Областима Другог дела имаће етнички састав који ће одражавати састав области у којима те снаге оперишу, прсма попису из 1991. док не буде спроведен каснији попис широм земље.

2. Полицијске снаге биће опремљене оружјем и возилима истог или одговарајућег тппа уобичајеним за полицијске снаге у европским државама. ТРЕЋИДЕО Заједничке одредбе Поглавље XI. Људска права и фундаменталне слободе Члан XI. 1. Општи део Примена највишег нивоа међународно признатих људских права и фун-

даменталних слобода предвиђених у Уставу Републике Хрватске, у Уставном закону о људским правима и слободама и у Правима националних и етничких заједннца или мањина у Републици Хрватској у инструментима набројаним у Анексу Б, биће обезбеђени у читавој Хрватској. Нарочито: 1. Сва лица у Републици Хрватској уживаће права: (а) на живот; (б) на слободу, у којој ће хапшење и заточење бити дозво.љено само законом; (в) једнакост пред законом; (г) слободу од дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, религији или вероисповести, политичком или другом мишљењу, и националном нли социјалном пореклу; (д) праведан поступак у криминалистичкој процедури; (ђ) слободу од мучења и суровог или нехуманог третирања или кажњавања; (е) приватност; (ж) слободу кретања; (з) азил; (и) заштиту породице и деце; (ј) право на имовину; (к) права на фундаменталне слободе: слободу говора и штампе; слободу мишљења, савести и уверења; слободу религије, укључујући приватне и јавне молитве; слободу окупљања; слободу удруживања, укључујући и формирање и припадање радничким синдикатима и слободу неудруживања; и слободу на рад; (л) образовање; (љ) социјалну заштиту; (м) здравље; (н) исхрањеност; (њ) заштиту; (о) заштиту мањина и рањивих група.

2. Сви грађани Републике Хрватске уживаће права: (а) на формирање и припадање политнчким партијама; (б) учешће у јавним пословима; (в) могућност равноправног приступа јавним службама, и

Прилози (г) гласање и учествовање у изборима. Члан XI. 2. Повратак избеглица и измештених лица Све избеглице и измештена лица имају право на слободан повратак својим домовима. Члан XI. 3. Држављанство 1. Свако лице које је било грађанин Социјалистичке Републике Хрватске у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на дан 21. децембра 1990. биће од тог датума сматрано за држављанина Републике Хрватске.

2. Двојно држављанство биће дозвољено: (а) ниједан грађанин Републике Хрватске неће моћи, без сопствене сагласности, да буде лишен права на то држављанство само због тога што има и држављанство Савезне Републике Југославије; (б) ниједан грађанин Савезне Републике Југославије неће моћи само због разлога тог држављанства да буде спречен да добије држављанство Републике Хрватске или да се од њега захтева да се одрекне првог држављанства као услова да бн добио друго. Члан XI. 4. Враћање или компензација изгубљене имовине Сва лица ће имати право, које треба да буде примењено у складу са законодавством Републике Хрватске и, тамо где је могуће, Крајине, на повратак било какве имовине које су били лишени током етничког чишћења или других незаконитих аката или да добију надокнаду за било какву имовину која им не може бити враћена. Све изјаве нли обавезе учињене принудом, нарочито оне које се односе на одрицање од права на земљу или имовину, третираће се као ништавне и неважеће.

173 Члан XI. 5. Сагласност Владнних органа Сви Владини органи и административне агенције Републике Хрватске и Крајине примењиваће и придржавати се права и слобода предвиђених у Уставу и Уставном закону како то стоји у Члану XI, 1, и оним другачије специфицираним у овом Поглављу, или у инструментима набројаним у Анексу Б. Члан XI. 6. Споразуми о људским правима 1. Република Хрватска ће што је пре могуће потписати све међународне уговоре набројане у Анексу Б.

2. Сви Владини органи и административне агенције Републике Хрватске и Крајине сарађиваће са било којим надзорним телима основаним од стране инструмената набројаних у Анексу Б. Члан XI. 7. Суд за људска права Република Хрватска ће направити аранжман са Саветом Европе за оснивање Суда за људска права Хрватске у складу са Резолуцијом 93 (6) Комитета министара овог Савета и како је то одређено у Анексу Ц. Члан XI. 8. Омбудсмен Влада Републике Хрватске омогућиће именовање Омбудсмена који треба да помаже примену права и слобода поменутих у овом Поглављу. У почетном периоду од најмање три године и све док не буде усвојен одговарајући закон у Хрватском сабору са пристанком Српског одбора у Сабору, одредбе у вези са именовањем и функцијама Омбудсмена биће постављене у Анексу Д. Поглавље XII. Самоуправа и администрација у областима с мањинским становништвом Члан XII. 1. Области са мањинским становништвом Кад год у неком селу, насељу или граду у Крајини већину становништва чине Хрвати, или Срби у оквиру Об-

174 ласти Другог дела (даље у тексту ,,област мањинског становништва“), одредбе постављене у овом Поглављу примењиваће се како би се обсзбедио максимални степен самоуправе за такву локалну већину. Члан XII.2. Границе Области мањинског становништва 1. Узимајући у обзир све одредбе Закона о локалној самоуправи и администрацији од 29. децембра 1992. (даље у тексту ,,Закон о самоуправи“) или Закона о Територијама жупанија, градова и насеља у Републици Хрватској од 29. децембра 1992, границе области мањинског становннштва биће повучене на тај начин да укључе што је могуће више чланова групе за коју та област треба да буде установљена, а да њихов проценат не сме да буде мањи од 60 одсто.

2. Област мањинског становништва не може се састојати од две или више области које се не додирују.

3. Приликом одређивања граница области мањинског становништва, водиће се рачуна о мишљењима особа које би могле бити укључене или искључене из области која је у питању.

4. Границе области мањинског становншптва могу се мењати као резултат званичног пописа.

5. Спорови који се тичу граница области мањинског становништва биће решавани на Специјалном уставном суду основаном по Члану XIII. 1. Члан XII. 3. Одредбе о управљању Областима мањинског становништва 1. Закон о Самоуправи примењиваће се на Области мањинског становништва са следећим изузецима: (а) Све области мањинског становништва сматраће се јединицама локалне владе н самоуправе. (б) О свим референцама за Уставни суд Републике Хрватске процењиваће Специјални уставни суд установљен чланом XII. 1. (в) Сва именовања службеника или званичннка у областима мањинског ста-

Судбина Крајине новшпптва, укључујући и учитеље, биће вршена онако како је предвиђено у Уставу и примењивим законима Хрватске, под условом да кад та именовања ннсу извршиле власти у тој области, онда те власти могу поставити образложено супротстављање инстанци која је извршпла именовање и ако се не може наћи решење задовољавајуће и за једну и за другу власт, онда ствар може разматрати Специјални уставни суд. Кад год то буде изводљиво, именовање ће се вршити између припадника области мањинског становништва у којој они треба да служе, а етнички састав сваке групе тих званичника одражаваће, колико је то изводљиво, састав становништва те области. (г) Члан 65. овог Закона примењиваће се само ако је локална јединица део исте области мањинског становништва као и општина, насеље или град на који се позива у том Члану. (д) Чланови 71. и 82, и трећи параграф Члана 83. Закона неће се примењивати. (ђ) На распуштање представничког тела јединице локалне самоуправе у складу са Чланом 81, или смењивање општинског префекта или градоначелника у складу са трећим параграфом Члана 83. може се упутити призив од стране оних којих се то тиче Специјалном уставном суду и у том случају таква одлука не може ступити на снагу док суд тако не одлучи. (е) Суспензију општег акта сходно Члану 80. Закона може једино наредити, као привремену меру, Специјални уставни суд. (ж) Спорови у вези са другом реченицом другог параграфа Члана 87. биће подношени Специјалном уставном суду.

2. Пре него што се неки спор или предмет упути Специјалном уставном суду сходно горњем нараграфу 1, власти или заинтересоване стране учиниће напор да разреше било какве разлике заједничким споразумом. Суд може у било које време захтевати да у том правцу буду уложени додатни напори. Поглавље XIII. Специјални уставни суд за Крајину у Областн Другог дела

Прилози Члан XIII. I. Оснивање, компетенције и процедуре 1. За Крајину и Области другог дела биће установљен Специјални уставни суд (у даљем тексту „Специјални уставни суд“ или ,,Суд“) којем ће на коначно руковођење бити упућивани сви спорови који могу произићи из овог Споразума (изузев ствари о којима се одлучује сходно параграфу 2 Члана XVII. 1), укључујући било какве спор ве у вези са ннтерпретацијом или применом било које одредбе Устава Републике Хрватске, Уставног закона о људским правима и слободама и Правима националннх и етничких заједница или мањина у Републици Хрватској, или са било којим другим законом или законским декрстом који може бити додат сходно овом Споразуму или бити захтевана његова примена.

2. Изузев ако није другачије предвиђено овим Споразумом, спорове Специјалном уставном суду могу подносити Председник Републике Хрватске или његов премијер, Председник или Законодавно тело Крајине и Председавајући Српског одбора у Сабору.

3. Специјални уставни суд ће установити сопствену процедуру, која може укључити одредбе за оснивање судских одељења и начине за разматрање жалби на одлуке таквих судских одељења.

4. Све трошкове Специјалног уставног суда, укључујући и плате судија, које не могу бити ниже од оних које имају судије Уставног суда Хрватске, сносиће Република Хрватска. Члан XIII. 2. Састав 1. Специјални уставни суд састојаће се од: (а) Двојице судија Уставног суда Хрватске, које одређује Председник тог Суда;

175 (б) Двојице судија највишег или вишег апелационог суда Крајине, које ће одредити Председник тог Суда; (в) Тројице судија који неће бити држављани Републике Хрватске или било које суседне државе, а које ће именовати Председник Суда правде Европске уније6.

1. 2. Председннк Специјалног уставног суда биће биран већином свих суди-ја овог Суда, између оних изабраних сходно потпараграфу 1 (в). Поглавље XIV. Оптужбе у вези са садашњим сукобом Члан XIV. 1. Домаће оптужбе 1. Ни Република Хрватска ни Крајина неће судским путем гонити било кога за злочине наводно учињене у вези са сукобом у Хрватској након 1. августа 1990, изузев онако како је предвиђено у параграфу 2.

2. Подложно параграфу 2. Члана XIV. 2, оптужбе ће ипак битт покренуте против било ког лица оптуженог за озбиљно кршење Женевских конвенција из 1949, повреде закона и обичаја рата, за геноцид или злочине против човечности7 према било којој одредби домаћег права које допушта такве оптужнице.

3. Процесе лицима оптуженим сходно параграфу 2, искључиво ће водити Трибунал за ратне злочине за Хрватску који ће бити установљен и који ће радити под надзором Специјалног уставног суда. Гоњење судским путем у овом Трибуналу могу обављати тужиоци именовани за ту сврху било од стране Владе Републике Хрватске, било Владе Крајине.

6 Председнпк овог Суда треба да буде консултован пре него што овај Споразум буде довршен како би одлучно хоће ли прихватити тај задатак. У супротном случају, други званичници који би могли бнти укљученн су Председник Међународног суда правде, Председник Европског суда за људска права или Председавајући ОЕБС 7 То су истн злочини на које се односи компетенција Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији сходно члановима 2-5 Статута Трибунала.

176 Члан XIV. 2. Међународне оптужбе 1. Сви органи Владе Републике Хрватске и Владе Крајине сарађиваће са Међународним трибуналом за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права почињене на територији бивше Југославије након 1991, основаним Резолуцијом 827 (1993) Савета безбедности Уједињених нација, у сакупљању или допуштању Тужиоцу Међународног трибунала да сакупља доказе о злочинима у оквиру јурисдикције овог Трибунала, тако што ће шручивати сведоке или оптужена лица или на било који други начин који буде затражен од компетентних власти Трибунала.

2. Уколико то Међународни трибунал формално затражи, Трибунал за ратне злочине за Хрватску приклониће сс компетенцији првог Трибунала ако је у питаљу било који поступак8. Поглавље XV. Амандмани на Устав и законе Хрватске Члан XV. 1. Усвајање амандмана 1. Устав Републике Хрватске, Уставни закон о људским правима и слободама и Права националних и етничких заједница и мањина у Републици Хрватској, као и други закони и законски декрети биће мењани или допуњавани на начин одређен у Анексу Е, како би се примениле одредбе овог Споразума.

2. Амандмани и закони који морају да буду усвојени према параграфу 1, ступиће на снагу најкасније шест месеци накоп потписивања овог Споразума. Члан XV. 2. Даље промене у амандманима Амандмани и закони усвојени сходно Члану XV. 1, као и постојеће одред-

Судбина Крајине бе инструмената који се помињу у параграфу 1. Члана XV. 1, који се захтевају за примену одредаба овог Споразума, неће бити мењанн или опозивани без одобрења Законодавних тела Крајине и сагласности Српског одбора Сабора. Поглавље XVI. Недељивост Хрватске Члан XVI. 1. Без намера за промене Ништа у овом Споразуму неће бити тумачено на начин који би променио недељиву природу Републике Хрватске одређену у Члану 1. њеног Устава. Поглавље XVII. Финалне клаузуле Члан XVII. 1. Ступање на снагу и примена 1. Овај Споразум ступиће на снагу пошто га буду потписале обе стране један месец после ступања на снагу амандмана и закона који треба да буду усвојени по параграфу 1. Члана XV. 1 и након окончања аранжмана са Саветом Европе одређених у Члану XI. 7.

2. О било каквим питањима у вези са временским распоредом или начинима примене одредаба овог Споразума може одлучивати Комисија за примену која ће се састојати од по једног представника Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Уједињених нација и Европске уније, од којих ће последњу двојицу именовати копредседници Сталног комитета Међународне конференције о бившој Југославији.9 Члан XVII. 2. Језици Овај Споразум биће закључен на енглеском, хрватском и српском. У случајевима неподударности, одлучиваће енглески текст. Завршено __ дана 1995, у , у три примерка10.

8 Засновано на параграфу 2. Члана 9 Статута Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији 9 Замишљено је да Комисија за примену може бити продужетак постојеће групе која је била коспонзорпреговора о Споразуму о примирју из 29. марта 1994. и преговарачког процеса у потоњим фазама укључујући и припрему овог текста.

10 По један за сваку од две стране и један за Уједињене нације.

177

Прилози АНЕКСА Мапа 1: Границе Крајине (Члан 1.1) Члан I. Мапа Границе Крајине биће означене као на мапи која следи . Члаи II. Комисија за демаркацију граница 1. Компспја за демаркацију граница биће установл.ена за физичку демаркацију оних делова граница Крајине које не чине међународну границу.

2. Најкасније шест месеци након ступања на снагу овог Споразума, председник Републике Хрватске и Председннк Крајине именоваће сваки по једног члана Комисије за демаркацију граница. Трећег члана, који ће бити Председавајући Комисије, именоваће заједнички двојица Председника или. ако они не буду могли да се сложе, Председник Спенијалног уставног суда на захтев бнло Председника Републике Хрватске или Председника Крајине: Председавајући Комисије неће бити грађанин Републике Хрватске. Мапа 2: Границе Источне области (Члан IX. 1, параграф 1) Члан 1. Мапа Граннце Источие области биће означене на мапн која следи. АНЕКС Б Листа инструмената за људска права која треба да буду укључена у овај споразум (Члан XI. 1) 1. 1948. Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида 2. 1948. Универзална декларација о људским правима

3. 1949. Женевске коивенције 1-1V о заштити жртава рата и уз то Женевски протоколи 1-Н из 1977.

4. 1950. Европска конвенција за заштиту људских права и фундаменталних слобода и уз то Протоколи 5. 1951. Конвенција о статусу избеглица и уз то Протокол из 1966.

6. 1957. Конвенција о националности удатих жена 7. 1961. Европска социјална повеља и уз то Протокол 1 8. 1961. Конвенција о смањивању броја људи без држављанства 9. 1965. Међународна конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације 10. 1966. Међународни споразум о грађанским и политичким правима и уз то његови Додатни протоколи из 1966. и 1989.

11. 1966. Међународни споразум о економским, социјалним и културним правима 12. 1979. Међународна конвенција о елнминацији свих облика дискриминације против жена 13. 1981. (УН) Декларација о елиминацији свих облика нетолеранције и дискриминације засноване на религији или уверењу 14. 1984. Конвенција против мучења и других сурових, нехуманих или деградирајућих поступака или кажњавања 15. 1987. Европска конвенција о спречавању мучења и нехуманих или деградирајућих поступака или кажњавања 16. 1989. Конвенција о правима детета 17. 1990. Конвенција о правима радника миграната и чланова њихових породица 18. 1990. Документ Састанка у Копенхагену Конференције о људској димензији КЕБС, део IV

11 Као што је назначено у фусноти 1, територија Крајине треба да буде јединствена непрекинута територија која ће се састојати од областн са српском већином у секторима Север и Југ заштићених зона УН. како је одређена пописом 1991,са одговарајућим разматрањем географских и економских фактора.

178

Судбина Крајине

19. 1990. Препорука Парламентарне скупштине Савета Европе о правима мањина, параграфи 10-13 20.1992. (УН) Декларација о правима лица која припадају националним или етничким, религиозним или језичким мањинама 21. 1992. Европска повеља о регионалним и мањинским језицима АНЕКС Ц Састав и компетенције суда за људска права у Хрватској (Члан XI. 7) Члан 1. Резолуција Савета Европе Суд за људска прва Хрватске („Суд“) радиће у оквиру механизма установљеног резолуцијом 93 (VI) Савета министара Савета Европе, с тим да та резолуција може с времена на време бити допуњавана. Члан 2. Састав 1. Суд ће се на почетку састојати од девет судија: (а) Двојицу судија именоваће Високи правни савет Хрватске; (б) Једног Судију именоваће одговарајући орган Крајине; (в) Једног Судију именоваће Председник Специјалног уставног суда након консултација са представницима других националних и етничких заједница или мањина; (г) Пет судија именоваће Министарски комитет Савета Европе у складу са горе наведеном резолуцијом. Ове Судије не могу бити грађани Републике Хрватске нити суседних држава.

2. Судије именоване у потпараграфима 1. (а) (в) служиће до старосне границе од 70 година и они могу бити смењени, због неког спора, само консензусом свих осталих Судија овог Суда.

3. Ако Суд закључи да његов посао захтева учешће већег броја Судија како би се избегла претерана одлагања у разматрању предмета, Влада Републике Хрватске направиће аранжмане са Саветом

Европе за именовање додатних Судија, у складу са горе одређеним процедурама и пропорцијама. Члан 3. Процедура и организација 1. Суд ће регулисати сопствену процедуру и организацију, 2. Сваки панел Суда биће састављен како је одређено за овај Суд у параграфима 1. и 2. Члана 2. овог Анекса.

3. Равноправност страна биће обезбеђена у сваком поступку.

4. Суд ће дозвољавати писане и усмене судске расправе и акта у сваком поступку сходно Члановима 5-7. овог Анекса. Члан 4. Компетенције Компетенција овог Суда обухватиће свако питање које се тиче уставне или друге легалне одредбе Републике Хрватске или Крајине у вези са људским правима или фундаменталним слободама, укључујући и ове у овом Споразуму или у било ком од инструмената набројаних у Анексу Б. Члан 5. Подношење жалби Свака страна у поступку у коме неки други суд Републике Хрватске или Крајине донесе пресуду која није подложна жалби било ком другом органу (изузев ако није у питању истицање рока за који је одговорна страна која је покренула поступак) може уложити жалбу овом Суду на ту пресуду на основи било којег питања које је у оквиру његових компетенција. Одлука Суда о таквој жалби биће коначна и обавезујућа. Члан 6. Жалбе на развлачење поступака 1. Суду такође може бити уложена жалба ако поступак остаје нерешен безразложно дуго времена од стране било којег другог суда у Републици Хрватској или Крајини.

2. Суд ће одлучити да ли да прихвати такву жалбу након прелиминарног разматрања да ли је поступак у том другом суду био сувише дуго нерешен и да

179

Прилози ли је предмет жалбе у оквиру његових компетенција. Члан 7. Постављена питања Сваки алелациони суд у Републици Хрватској или у Крајини на захтев било које стране у нерешеном поступку пред њим или на основу сопственог мотива у вези са тим поступком, може се обратити Суду са питањем које настаје из таквог поступка уколико је оно у вези са било којом ствари у оквиру компетенција овог Суда. Одговор Суда је обавезујући за суд који је поставио питање. Члан 8. Трајање Суд ће наставити да функционише све док Република Хрватска не постане потписница Европске конвенције о људским правима и фундаменталним слободама, осим ако механизам Савета Европе поменут у члану 1. овог Анекса престане раније да важи у односу на Републику Хрватску. АНЕКС Д Почетно нменовање и функције Омбудсмена (Члан XI. 8) I Опште одредбе Члан 1. Функције Омбудсмена 1. Омбудсмени треба да штите људско достојанство, права и слободе који су садржани у било којој уставној или другој законској одредби Републике Хрватске или Крајине у вези са људским правима или фундаменталним слободама, укључујући и оне у овом Споразуму или у било којем од инструмената набројаним у Анексу Б и нарочито ће деловати на поништавању последица нарушавања ових права и слобода, а посебно етничког чишћења.

2. У извршавању својих функција, Омбудсмени се морају руководити законом и принципима морала и правде.

Члан 2. Индивидуалио деловање Сваки Омбудсмен извршаваће своје функције индивидуално, оеим ако то није другачије предвиђено. Двојица или више Омбудсмена могу сарађивати у извршавању било које од њихових функција. Члан 3. Независност Омбудсмени су независни у извршавању својих функција и ниједан владин орган или било која друга особа не може да се меша у те функције. Члан 4. Именовање 1. Постојаће четири Омбудсмена: два хрватска, један српски и један за друге националне или етничке заједнице или мањине. Све док уз сагласност Српског одбора у Сабору, Хрватски Сабор не усвоји закон у вези са именовањем и функционисањем Омбудсмена, њих ће именовати и они могу бити смењивани од стране Председавајућег Конференције о европској безбедности исарадњи (КЕБС).

2. Сваки од Омбудсмена ће, са одобрењем Високог правног савета Хрватске, именовати једног или више заменика.

3. Услови службе Омбудсмена и њихових заменика биће исти као и они Председника и Судија Врховног суда Хрватске.

4. Сваки Омбудсмен ће исто тако именовати додатно особље у оквиру буџета одобреног за то од стране Високог правног савета Хрватске. Заштнта људских права II Компетенције и овлашћења Омбудсмена Члан 5. Оргапи и ентитети који подлежу надгледању Омбудсмени могу пратити активности било којег органа Владе Републике Хрватске или Владе Крајине, или било којих њима потчињених владиних

180

Судбина Крајине

јединица, као и свих других институција или лица који могу ускратити људско достојанство, права или слободе или који могу спроводити етничко чишћење или чувати његове ефекте. Члан 6. Овлашћења У спровођењу својих функција, сваки Омбудсмен може испитивати сва званична документа, укључујући и она тајна, као и правна и административна досијеа, н захтевати сарадњу било којег лица (укључујући било којег званичника) са намером да буду пренесени одговарајуће информације, документи и доснјеа. Омбудсмени такође могу присуствовати судским и административним саслушањима, као и састанцима других органа, и посетити и извршити инспекцију било којег места где су заточена или где раде лица лишена слободе. Члан 7. Чупање поверљивостн Омбудсмени, њихови заменици и све друге особе које буду спроводиле истраживања сходно горњем члану 6, морају чувати тајност свих података до којих дођу у току такве истраге и морају поступати са свим документима и досијеима у складу са примењивим правилима.

III Извештаји Омбудсмена Члан 8. Годишњн и специјални извештаји 1. Сваки Омбудсмен даваће годишње извештаје Председнику Републнке Хрватске и Председнику Крајине, председницима Сталног комитета Међународне конференције о бившој Југославији и Председавајућем КЕБС. Ови извештаји биће објављивани.

2. Сваки Омбудсмен може такође у свако време давати специјалне извештаје свакој компетентној власти.

IV Правила Омбудсмена Члан 9. Усвајање Правила Свакн Омбудсмен ће сачинити, или то Омбудсмени могу колективно учи-

нити, правила која ће одредити њихову организацију и метод вршења њихових функција, који ће бити објављени у Званичном гласнику Републике Хрватске. Ова правила могу бити мењана законом усвојеним у Хрватском сабору уз сагласност Српског одбора Сабора. АНЕКС Е Текстови усвојених амандмана на Хрватски устав и законе за примену овог Споразума (Члан XV. 1) (Треба да буде припремљено у току преговора о овом Споразуму) АНЕКСФ Прелазно управљање у Источној области (Члан IX. 1, параграф 1) 1. У Источној области неће бити никаквих војних снага изузев оних Уједињених нација или било које друге међународне агенције које би позвао Савет безбедности. Све војне снаге у Области у време установљења администрације УН биће одмах распушгене. Администратор УН ће, у складу са параграфом 7 који следи, организовати функционисање полиције у Области.

2. Генерални секретар Уједињених нација ће, након консултација са заинтересованим странама, именовати Администратора за Источну област, кога ће генерални секретар моћи да замени у свако време.

3. Администратор ће обављати све извршне функције које се одиосе на Источну област, поред других функција које су овде одређене.

4. Администратор ће установити Саветодавно веће, у које на почетку може именовати локалне званичнике који већ делују у области и представнике избеглица измештених особа из области, који ће бити замењени, чим то буде изводљиво, лицима изабраним у складу са процедуром коју ће утврдити Администратор. Он ће се консултовати са так-

Прилози вим Саветом у спровођењу одговорности.

5. Администратор ће утврдити, и с времена на време може их мењати, границе локалних административних области, као и систем локалног управљања, укључујући судове и административне агенције, водећи рачуна онолико колико он сматра одговарајућим о релевантним одредбама Устава и закона Републике Хрватске.

6. Изузев ако другачије не одлучи Администратор, закони који ће се примењивати у периоду администрације УН биће они који сс примењују у другим деловима Републике Хрватске.

7. У складу са одредбама овог Споразума како би олакшао безбедан повратак нзбеглица и измештених особа, Администратор ће организовати и контролисати униформисане полицијске снаге, које ће што је пре могуће добити пропорционално избалансиран етинчки састав; у ову сврху Администратор ће ангажовати, чим то буде изводљиво, онолико не-Срба (Хрвата и других) у по-

181 лицијске снаге колико је то потребно. Њему у овоме могу помагати полицијске снаге или саветници који ће му ставнти на располагање Уједињене нације.

8. Међународну границу Источне области током периода администрације УН надзираће хрватски царински службеници који ће радити у сарадњи са војним и полицијским снагама под контролом Администратора.

9. Трошкове било којих међународних делова администрације УН сносиће Уједињене нације. Све друге трошкове управљања сносиће република Хрватска, или ће се покривати из извора Источне области, у коју сврху Администратор може убирати одговарајуће порезе и друге приходе. Током периода администрације УН, Република Хрватска може, уз сагласност Администратора, убирати порезе у Источној области и од њених становника, за издатке Источне области и у друге сврхе, под условом да пореска давања Области и њених становника пропорционално не буду већа него она у другим деловима Републике Хрватске.

182

183

Судбина Крајине

Порука предсједника Свјетске српске заједнице др Мише Милошевића упућена Милану Бабићу 18. маја 1995.

Одлука о приступању реализацији уједињења РСК и РС и о формирању међурепубличке комисије у којој су чланови из РСК били: Милан Бабић, Ранко Вујић и Урош Фундук (20. мај 1995)

На приједлог др Милана Бабића и СДС-а Крајине усвојена је слиједећа: ОДЛУКА На основу члана 123. Устава Републике Српске Крајине и резултата референдума спроведеног јуна мјесеца 1993. године о уједињењу Републике Српске Крајине са Републиком Српском и другим српским државама, а у складу са пројектом о остваривању Српске Федерације којега је Скупштина Републике Српске Крајине прихватила на сједници одржаној 10. новембра 1994. године, а Скупштина Републике Српске прихватила на сједници 15-16. априла 1995. године, Скупнггина Републике Српске Крајине на 3. сједници I редовног засједања, одржаној у Борову Селу 20.05.1995. године, доноси ОДЛУКУ о приступању реализацији уједињења Републике Српске Крајине и Републике Српске 1. Приступа се реализацији уједињења Републике Српске Крајине и Републике Српске.

2. Именује се међурепубличка комисија од три члана из обје Републике са задатком да припреми конкретан План уједињења Републике Српске Крајине и Републике Српске.

3. План уједињења који би био предложен заједничкој Скупштини Републике Српске Крајине и Републике Српске на усвајање треба да садржи активности, акта, временски период и све предрадње да би се уједињење могло реализовати.

4. У састав међурепубличке комисије испред Републике Српске Крајине именују се: 1. Др Милан Бабић 2. Ранко Вујић 3. Урош Фундук 5. Даје се сагласност да предсједник Скупштине Републике Српске Крајине и предсједник Скупштине Републике Српске сазову заједничку сјед-

184

185

Судбина Крајине

ницу скупштина Републике Српске Крајине и Републике Српске до краја мјесеца маја 1995. године.

6. Процес уједињења се неће водити супротно интересима других српских држава, СРЈ прије свега, односно процес ће се усаглашавати са свим српским државама.

7. Ова одлука ступа на снагу даном доношења, а објавиће се у „Службеном гласнику РСК“.

Предлог уставног закона о привременом уставном уређењу Уједињене Републике Српске (Из периода посљедњег и формално најконкретније припремљеног покушаја уједињења РСК и РС током јуна 1995. године)

СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ Број: 01-02-0З-41/1-95 Борово Село, 20. мај 1995. ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ Рајко Лежајић

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ Члан 1. Уједињена Република Српска је суверена држава српског народа, заснована на равноправности свих грађана, гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, подјели власти и парламентарној демократији, вишестраначком систему и слободним изборима, равноправности свих облика својине и тржишној привреди, локалној самоуправи и заштити права етничких група и других мањина, Члан 2. Уједињена Република Српска остаје у саставу савезне државе Југославије. Члан 3. Територија Уједињене Републике Српске је јединствена и недјељива и обухвата досадашње територије уједињених република. Члан 4. Грб Републике је грб Немањића представљен двоглавим бијелим орлом у узлету, са круном на глави и црвеним штитом са бијелим крстом и четири оцила на прсима. Застава Републике је српска тробојка у распореду боја одозго на доле: црвено, плаво, бијело. Химна Републике је „Боже Правде“.

До доношења Устава Уједињене Републике Српске главни град Републике је Сарајево. Члан 5. Грађани Уједињене Републике Српске имају држављанство Уједињене Републике Српске. Грађанин Републике не може бити лишен држављанства, прогнан или екстрадиран. Члан 6. У Републици је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а латинично писмо на начин одређен законом.

I I ОРГАНИ РЕПУБЛИКЕ Скупштина Члан 7. Скупштина: 1. доноси законе и друге опште акте; 2. утврђује територијалну организацију Републике; 3. одлучује о рату и миру; 4. ратификује међународне уговоре, 5. расписује републички референдум; 6. бира и разрјешава: предсједника и потпредсједника Скупштине, предсједника и мланове Владе; 7. обавља и друге послове у складу са Уставним законом.

186

Судбина Крајине

Скупштина одлучује већином гласова на сједници којој присуствује већина посланика, ако Уставним законом није предвиђена посебна већина. Предсједник Републике Члан 8. Предсједник Републике: 1. представља Републику и изражава њено државно јединство; 2. предлаже кандидата за предсједника Владе; 3. указом проглашава законе у року од седам дана од дана њиховог усвајања и у том року може захтјевати од Скупштине да поново одлумује о закону; 4. даје помиловања; 5. обавља и друге послове у складу са Уставним законом. Предсједник Републике је врховни командант оружаних снага Републике. Предсједнику Републике у обављању послова помажу четири потпредсједника Републике. Потпредсједници Републике могу бити чланови Владе. Предсједник Републике предсједава сједници Владе коју је он сазвао и потписује акте донесене на тој сједници. Предсједника и потпредсједника Републике изабраће Скупштина, на предлог најмање 20 посланика, тајним гласањем, двотрећинском већином гласова од укупног броја свих посланика. Уколико ниједан од кандидата не добије двотрећинску већину, у поновљеном гласању учествују само два кандидата који су добили највећи број гласова и изабран је кандидат који добије већину гласова од укупног броја посланика. Влада Члан 9. Влада 1. утврђује и води унутрашњу и спољну политику Републике; 2. предлаже и извршава законе и друге опште акте; 3. доноси уредбе и друге акте за извршавање закона;

4. усмјерава и усклађује рад министарстава и врши надзор над њиховим радом; 5. обавља и друге послове у складу са Уставним законом. Састав, организација и рад Владе уређују се законом. Предсједник и чланови Владе бирају се већином гласова од укупног броја свих посланика. Скупштина може, на приједлог најмање 20 посланика, већином гласова од укупног броја свих посланика, изгласати неповјерење Влади. Влада може поставити питање овог повјерења или поднијети оставку.

III ОДБРАНА Члан 10. Неприкосновено је и неотуђиво право свих грађана Републике да бране и штите сувереност, територију, независност и уставни поредак Републике. Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или призна окупацију Републике или појединог њеног дела. Издаја земље је најтежи злочин према народу. Оружане снаге Уједињене Републике Српске чине Војска Републике и јединице Министарства унутрашњих послова. Ратно стање, непосредну ратну опасност и ванредно стање за Републику или део Републике проглашава Скупштина, а у случају немогућности да се Скупштина састане, Предсједник Републике. За време ратног стања, непосредне ратне опасности и ванредног стања, ако Скупштина не може да се састане, Председник Републике доноси уредбе са законском снагом о питањима из надлежности Скупштине и именује и разрешава функционере које бира, односно именује и разрешава Скупштина. Ове уредбе, односно одлуке о именовању и разрешењу, Предсједник Републике подноси на потврду Скупштини на њеној првој наредној седници.

Прилози IV ПРИПРЕМА И ДОНОШЕЊЕ УСТАВА Члан 11. Уставотворна скупштина ће донијети Устав Уједињене Републике Српске најкасније у року од 60 дана од ступања на снагу овог Уставног закона. За израду нацрта и припрему доношења Устава Републике, Уставотворна скупштина образује Уставну комисију у чији састав улази 12 њених посланика и 7 истакнутих научника и стручњака. Предсједник Уставотворне скупштине је предсједник Уставне комисије. Уставотворна скупштина ставља нацрт устава на јавну расправу и утврђује Предлог устава, већином гласова посланика на сједници на којој присуствује већина од укупног броја посланика. Предлог устава је усвојен ако за њега гласа најмање двије трећине од укупног броја посланика. Предлог устава је усвојен ако за њега гласа најмање двије трећине од укупног броја свих посланика.

V ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ Члан 12. Уставни закон о привременом уставном уређењу Уједињене Републике Српске примјењује се од дана када га прогласи Уставотворна скупштина Уједињене Републике Српске. Одредбе Уставног закона које се односе на органе Републике примјењују се

187 од дана њиховог образовања по одредбама Уставног закона. Предсједник и потпредсједници Републике, предсједник Владе и министри народне одбране, иностраних и унутрашњих послова изабраће се одмах по доношењу Уставног закона, а остали чланови Владе, на приједлог предсједника Владе, најкасније у року од 7 дана од дана избора предсједника Владе. Уставни суд, Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво Републике српске почињу да врше функције за цијело подручје Уједињене Републике Српске ступањем на снагу Уставног закона. Остали правосудни органи, постојећи управни органи и организације, и народне банке, службе платног промета и установе пензијског и инвалидског осигурања настављају са радом до доношења јединствених закона којима ће се уредити њихово образовање, организација и начин рада. До постизања политичког споразума о рјешењу кризе на простору бивше Југославије, идентитет Републике Српске Крајине и Републике Српске у започетим мировним преговорима се задржава и представљају га њихови предсједници република и министри иностраних послова, као посебни органи. Постојећи закони примјењиваће се до доношења јединствених закона за Републику, односно до доношења Устава Републике и Уставног закона за његово спровођење. Од ступања на снагу Уставногзакона службено гласило Републике је „Службени гласник Уједињене Републике Српске“.

188

Судбина Крајине

Споразум између Републике Хрватске и Сремско-барањске области, који је постигнут 12. новембра 1995. године

1. Постојаће прелазни период од 12 месеци, који се може продужити највише на још један период истог трајања, уколико то захтева једна од страна.

2. Од Савета безбедности УН се тражи да установи Прелазну управу која ће управљати Облашћу током прелазног периода у интересу свих лица која пребивају или се буду вратили у Област (у даљем тексту ,,Област“).

3. Од Савета безбедности се тражи да одобри размештање међународних снага током прелазног периода да би се одржали мир и безбедност у Области и да би се иначе помогло у спровођењу овог споразума. Област ће бити демилитаризована по календару и процедурама које ће одредити међународне снаге. Та демилитаризација ће се завршити у року од 30 дана од дана распоређивања међународних снага и обухватиће све војне снаге, оружје и полицију, осим међународних снага и полиције која делује под надзором или на основу одобрења Прелазне управе.

4. Прелазна управа ће обезбедити могућности за повратак избеглица и расељених лица својим домовима. Сва лица која су напустила Област или која су дошла у Област, а раније су имала стално пребивалиште у Хрватској, уживаће иста права као и сви други становници Области. Прелазна управа ће, такође, предузети потребне кораке за поновно успостављање нормалног функционисања свих јавних служби у Области без одлагања.

5. Прелазна управа ће помоћи успостављању и обуци привремених полицијских снага да би се изградио професионализам у полицији и поверење међу свим етничким заједницама.

6. У области ће се поштовати највиши нивои међународно признатих људских права и основних слобода.

7. Сва лица имају право да се слободно врате својим пребивалиштима у Области и да тамо живе у безбедним условима. Сва лица која су напустила Област или су дошла у Област, а раније са сталним пребивалиштем у Хрватској, имају право да живе у Области.

8. Сва лица ће имати право на повраћај било које имовине која им је била одузета незаконитим делима или коју су морали да напусте, и на правичну накнаду за имовину која им се не може вратити.

Прилози

189

9. Право на повраћај имовине, на накнаду за имовину која се не може вратити и на помоћ у обнови оштећене имовине биће подједнако доступно свим лицима без обзира на етничку припадност.

10. Од заинтересованих земаља и организација се тражи да предузму одговарајуће кораке како би се помогло извршење обавеза из овог уговора. По истеку прелазног периода, а у складу са установљеном праксом, Међународна заједница ће дугорочно извештавати о поштовању људских права у Области и о томе подносити извештаје.

11. Поред тога од заинтересованих земаља и организација се тражи да установе Комисију која ће бити овлашћена да надгледа спровођење овог Споразума, а посебно одредби Споразума о људским и грађанским правима, да истражује све оптужбе и кршењу овог Споразума и да доноси одговарајуће препоруке.

12. Најкасније 30 дана пре краја прелазног периода Прелазна управа ће организовати изборе за све органе локалне управе (укључујући ту изборе за општине, срезове и округе, као и право српске заједнице да именује заједнички Савет општина). Од међународних организација и институција (на пример Организације за европску безбедност и сарадњу, Уједињених нација) и заинтересованих земаља се тражи да надгледају те изборе.

13. Влада Републике Хрватске ће у пуној мери сарађивати са Прелазном управом и међународним снагама. Током прелазног периода хрватска влада одобрава присуство међународних посматрача дуж међународне границе Области, да би се олакшало слободно кретање лица преко постојећих граничних прелаза.

14. Овај споразум ће ступити на снагу када Савет безбедности УН усвоји резолуцију која позитивно одговара на захтеве изнете у овом Споразуму.

190

191

Судбина Крајине

Срђанов народ Мојсијев

Поговор за „Судбину Крајине“ Цвијетин Миливојевић

К

ад су, крајем јула, прве колоне ратних профитера из Крајине похрлиле ка истоку, Радуловић је (добровољно!) из Београда хватао последњи аутобус у супротном правцу. Затекао је Крајину на самртној постељи, али још при свести. И виноград у Полачи родио као никад... Док су у моди били ратно хушкање и плаћени патриотизам, Радуловић је држао главу на пању. Као издајник и антисрбин, подразумева се. Кад су се ТВ-Срби и медијски им сателити пресвукли у јастребове мира и почели да бљују маслинове гранчице, Радуловић је примето да „мир има алтернативу“ и да решење није у забораву и прању руку и образа... Остао је (само) хроничар и животописац житија и смрти Крајине и њених лидера и команданата. Оних отуда и ових одавде. Највећа клетва једном новинару је – „дабогда остао без сектора“. Сектор Срђана Радуловића данас је расејан као народ Мојсијев. А њему је само један врели августовски дан недостајао до остварења две мале жеље: да се још једном окупа у Каринском мору и да постави, већ припремљена, месингана слова на бакин споменик у Книну. Крајина је, на жалост, умрла дан раније. Без опела, а уместо крајпуташа, остала је хроника Срђана Радуловића. У „Судбини Крајине“, књизи коју је недавно написао, нема патетике, жала за Книном, поготово плача над судбином... Савремени апатрид је побегао од плитких речи, блиских срцу. Они који га знају, сигурни су да, ипак, не би подржао оно, славно већ - „... не знам која је била моја родна кућа, не сећам

192

193

Судбина Крајине

се више где сам живео у детињству, једва знам на којем сам језику говорио“. Поштено од Киша, али и часно од Радуловића. Висове Динаре угледао пре 38 година у бившем Книну, пошто је претходно рођен у шибенској / шибеничкој болници. По свршеном Факултету политичких наука у Београду, 1984. избегао у „Слободну Даламацију“, а на почетку рата емигрирао у „Борбу“ (ону праву). Тренутно: повратник у матицу, заменик главног и одговорног уредника „Блица“, ожењен, отац малолетног детета, без држављанства. Пиће: вињак с ледом. Горецитирани, мини-портрет Сркија, колеге и друга из часних времена, оне наше, „Борбе“, „Блица“ и „Демократије“, записао сам, испод наслова „Савремени апатрид“, негде поткрај 1995, за књигу „Личности године у СРЈ ’95“ (издавач Bis press, 1996, уредник Славиша Лекић). Текст је, не мојом заслугом, издржао пробу времена. Срђан Радуловић (1957 – 2012), Новинар са намерним великим словом „Н“, пре три године, прерано се преселио на онај, сви верујемо, бољи свет на адресу: Ново бежанијско гробље. Пошто га је, претходно, „Олуја“ коју је расковитлао амерички тенкиста у хрватској униформи, Његова екселенција велепосланик Галбрајт, одувала на, прст судбине или шта - новобеоградски Булевар Арсенија Чарнојевића. Шта ћеш, то ти је српска судбина, још од патријарха Арсенија који је свој страдални народ, из Старе Србије, одвео чак на север до Сентандреје - сурово смо се шалили с нашим Сркијем док је он копао архиве, дешифровао искрзане бележнице, консултовао своје Крајишнике („избегличине“, како их је из милоште звао). И, као какав задрти сликар реалиста - сликао своју и свесрпску „Судбину Крајине“. Вруће главе, без историјске дистанце, догађаје сецирао „ин виво“ и сасипао у лице отрежњујућу истину, тада још живим, главним актерима и креаторима крајишких малих живота и болних људских судбина... Књигу снаге изврсног уџбеника савремене повести Срба у Хрватској, писао је и исписао моћним новинарским нервом, на прву лопту, у паузама између редовних радних задатака у нашој заједничкој редакцији, за само месец-два. Пишем ово на Ивањдан 2015, док наш „геноцидни народ“ развлаче по Источној Реци, а београдски асфалт „усијала звијезда“, ма целих 40 степени. Одозго однекуд, Срђанов дух као да, оним његовим гласом добродушног мргуда, пита: „Хоће ли коначно па‘нут?“ Да, Срђане, пала је, поодавно, твоја Крајина. Пао је и Онај за кога су нас убеђивали да, само кад Он падне, све ће нам кренути потаман. Пали су и они који су нас убеђивали... А, ипак, Србија није ни устала, а камо ли да се усправила. А Крајине - ко се, осим ових твојих ентузијаста (издавача) још сећа Крајине?

Библиотека ИЖИЦА Друго неизмењено (репринт) издање (Прво издање: ДАН ГРАФ, Београд, 1996.)

Издавач Српско културно друштво Зора, Книн-Београд За издавача Никола Церовац Уредници Данко Перић Давор Лукач Припрема слога, техничко уређење Ђорђе Секерезовић Решење насловне стране Раде Марковић Штампа и дистрибуција БАРИПРИНТ, Београд Тираж 600 примерака

194

Судбина Крајине