Mr milorad s kuraica srpska cirilica

Page 1

СРПСКА ЋИРИЛИЦА Хиљадугодишња српска ћирилица је национално фонетско писмо. Српска ћирилица је темељ и ослонац српског духовног и историјског постојања. Наша – српска ћирилица је миленијумско писмо ! Један од најревноснијих чувара наше ћирилице до дана данашњег јесте Српска Православна црква. До данас на ни једној цркви Српске Православне цркве, а ни у њој није написано ни једно слово латиницом ! Радован М. Грујић у књизи ``Апологија србског народа у Хрватској и Славонији`` Нови Сад. 1909. даје нам на знање да су и дипломате османлијског, аустроугарског и румуњског двора користили српску ћирилицу. У српској држави хрватска латиница долази тек по уједињењу 01. децембра 1918. године ! Ако је то тако, а јесте, поставља се питање – Шта је старије? Много је ``тежак`` одговор. А, данас колико је ћирилице на простору Републике Хрватске а латинице у Репиблици Србији. Небо и земља. Додуше, у Загребу оследња фирма са ћириличним натписом био је хотел `` Београд``. Било је то давне 1937.!? Данас писати ћирилицом у Републици Хрватској је прави јерес. Она је боље речено забрањена за употребу. Сви документи на ћирилици морају се преводити на новоустоличени хрватски језик и латиницу!!!

Повеља цара Душана Хиландару, Потпис дародавца, 14 вијек

„Све што је вредно у вишевековној прошлости српског народа написано је на ћирилици, нашем првом и основном писму. И поред тога, потискивање ћирилице сталан је процес и за то смо највећи кривци ми сами. Ђирилицу бранимо јер нам је циљ да њоме пише и наше још нерођено потомство. Да ње има и у родном листу и на надгробном споменику” истиче Мато Пижурица.


Мало ли је што је у српском народу српска ћирилица готово заборављена и нема је у употреби! Као награда српском народу уведена су два писма, ускоро очекујемо да ће их бити и више. Док је постојала нормална ситуација и владало право и правна држава Србија и поштован српски народ, тада је цијењени Луј Кордије, професор, писац и новинар, припадник великог француског народа, „потпуно савладао и научио српски језик и правилно писао, служећи се ћирилицом“. Можемо се сјетити и Јованче Мицића и његових ријечи: „Ама, браћо Срби, престаните...“. Зашто ? У даљњем тексту покушати ћемо у пар реченица појаснити. Данас, на почетку 21. вијека, српска ћирилица је у Србији постала писмо другога реда. Како је до тога дошло, у чему се крије тајна овога националног пораза и шта нам је чинити? Као поборник очуваања и активне употребе наше ћирилице пробаћу наглас размишљати. За очување наше ћирилице достављам само мало онога што посједујем. Прво, Француска је још у вријеме Де Гола имала закон о заштити језика, Друго, у књизи ``Пут духовне обнове`` Ивана Иљина, написаној прије 70 година, у једној реченици даје значај и важност језика: ``Језик на тајанствен и концетрисан начин садржи у себи целокупну душу, целокупну прошлост, целокупни духовни склоп и целокупне стваралачке замисли народа``.. Ето, ми имамо широку тему разговора и заједничку љубав – ћирилицу.Обавеза свих нас је да је користимо, чувамо, афирмишемо и унапређујемо. Наиме, наше дружење са ћирилицом јесте први корак, на плану очувања српског идентитета, а ако се не учини ни тај први корак нећемо доћи ни до хиљадитог, каже Киненска мудрост.Драги људи, ми обични грађани смо ревноснији у чувању ћирилице од оних који су за то плаћени. Наиме, обавеза је да се закони у правној и демократској држави поштују док су, наравно, на снази. Но, у земљи Србији то није случај. Значи, плачи вољена земљо! Надлежни не примјењују, нити поштују Закон о службеној употреби језика и писма, а ако се сада не буду ни Устав ``збогом дико``. Додуше, ни до сада није било идеалано. Ипак, цијенимо да је досадашњи Закон солидан, али какав је такав, мора се примјењивати. Управо се зато и јављам да помогнем успаваном српском народу. Појединачно неће бити успјеха, али заједно, иако тешко и дуготрајно, резултата ће бити. Значи, ови ``наши``: ``Бога се не боје, људи не стиде, или како рече Исус Христос опрости им оче не знају шта да раде``. Њима је лични испред


националног интереса. Они продају вјеру за вечеру. Додуше, пишу ћирилицу само када им требамо. А, требамо им само за изборе. Погледајте само плакате. Поставља се питање: Зашто Срби нису сложни? Зато што смо несрећан народ, живимо у злим временима, вјечна борба за опстанак... У борби за опстанак нема толеранције. На нашим просторима за идеје и вјеру давала се, нажалост, глава. Још једно питање: Зашто ћирилица ? Одговор је – Зато што је то прво наше и основно писмо. Сјећам се добро да је неко 90 - тих година 20. вијека рекао да ``ћирилица одмара очи``. Све што се дешавало српском народу кроз вијекове дешавало се и ћирилици. На ћирилици је нашисано много вриједних ствари у десетовјековној српској писмености. Нема дилеме ћирилица је симбол нашег културног идентитета на мапи свијета. Ћирилица се потискује лагано и стално. За њено потискивање, слободан сам рећи, искључиви кривци смо ми Срби. Због употребе ћирилице спочитава нам се заосталост, примитивизам и кочење уласка у лажни европски свијет. Дакле, још једна неаргументована критика ћирилице је да „уз ћирилицу нећемо ући у Европу и свет“. Иначе, постоје примјери, као што је Грчка, како се „улази у Европу“ са нелатиничним писмом и неенглеским језиком. Ваља рећи да је ћирилица једно вријеме била и хрватско писмо. У 17. вијеку католичка Конгрегација де пропаганде фиде направила је анкету у јужнославенским зенљама о употреби писма у којој је надмоћно побједила ћирилица. Такођер, од 18. вијела на ћирилици се воде и матичне књиге у католичким и хрватским срединама. Исто тако су на ћирилици написани Дубровачки зборник, Винодолски статут... Имамо и примјере коресподенције између Хрвата и Срба и то на ћирилици. Фрањо Рачки је Стојану Новаковићу стално писао на ћирилици, а овај њему латиницом. Дакле, у 19. вијеку је то било знак поштовања и културног опхођења. А, како је данас ? Реформама Вука Караџића добили смо писмо које је поред осталих слова, заједничких за све модерне варијанте ћирилице, садржало и посебна српска слова. Српска ћирилица је, поред тога, и једино фонетско писмо на свијету. Ћирилица је писмо са најдужим „стажом“ код нас. Ћирилицом смо се одувјек служили. Прије двадесетак година читао сам једну изузетно демократску максиму, а она гласи: ``Моје свето, а и твоје свето, своје чувај у моје не дирај``. Дакле, чувајмо нашу ћирилицу а други људи и народи нека пишу својим писмом. А, о мултикуултури говоре и ријечи мађарског реформатора Szechenyi Istvana из средине 19. века: ``Припадност једном народу не искључује човечност, особа која


је верна свом народу, није мање верна читавом људском роду, јер на степеницама развијених народа се може очекивати просперитет људског рода ``). Убјеђен сам да уз живот на балканској вјетрометини, са разним комшијама, који све чине да затру нашу ћирилицу, а тиме и српско биће, основни проблем јесте у нама – Србима. Заиста, мислим да у овом ``грму леж зец``. О томе Толстој каже: ``Чудно! Човек се буни против зла које долази споља, од других, зла које он не може да избегне, а не буни се против свог сопственог зла које је у његовој власти``. Драги пријатељи, Ко не зна добро ће му доћи, ко зна неће му сметати ако напишем неколико мисли великих људи и неких од оних који су нањели magnum crimen (велики злочин) српском народу. Ево их: Преподобни Симеон Мироточиви, Стефан Немања, родоначелник династије Немањића непосредно пред смрт, 1200. године, издиктирао је у перо свом најмлађем сину, светом Сави – Растко Немањић. Недавно сам сазнао да ова реченица није у потпуности тачна. О чему се ради? Књижевник из Книна Миле Медић је написао красно дјело ``Завештање Стефана Немање`` из којег је преузет наредни цитат: ``Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатију ријеч свог народа. Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије изгубљеног језика нема народа. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очавај него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народ опет кад – тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу``.


Шибенска молитва на ћирилици из средине 14. вијека А, родоначелник модерне српске културе и креатор ћирилице бесмртни Вук Стефановић Караџић написа: ``Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ; може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада`` и ``Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити са писмом. Могло би се рећи да је онај који је први (писмо) измислио био више Бог него човјек.`` Кладим се да је Бернард Шо, славни енглески драмски писац био у праву када је оставио тестаментом новац као награду ономе ко успе да изврши ревизију енглеске абецеде по узору на српску азбуку. Ћирилицу је Шо сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. Сматрао је да ју је могуће научити за два дана и надао се да ће неко успети да, попут Вука Караџића, изврши ефикасну реформу енглеског писма. Јер, по њему, Вук је извршио генијално поједностављење – 30 слова као коначан и трајан вид ћирилице, стандардног писма српског језика. ``Годинама слушамо наше родоотпаднике, мондијалисте лажне ``еуропејце`` како забринуто постављају питање како ћемо ми у Европу са ћирилицом и у својој ``очинској`` бризи раде у корист српске штете, потапајући све што је српско зарад неких виших усрећитељских рајских предела који нас чекају само да будемо спремни да што мање лочимо на себе.``, наводи Ђоко Стојчић Затим додаје: ``Подсећам на један културолошки податак. Далеке 1937.


године у Лајпцигу Немац Е. Вебер, , очни лекар, брани докторску дисертацију под насловом: `Азбуке света`. Проучио је писма свих народа света са различитих аспеката. Закључак његовог вишегодишњег рада је следећи: `Српска ћирилица је најбоље и најједноставније писмо на свету, најбрже се учи, лако чита и најмање замара очи читача`. Српску ћирилицу је др Вебер као резултат свога истраживачког рада исписао на првој унутрашњој страни своје књиге. Дисертација му је прихвађена, а он је добио титулу доктора наука``. Sapienti sat. ( Паметном доста ). А свети владика Николај Велимировић о ћирилици каже: ``Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комуистима, што су задржали Ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од праволавних. Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове српске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија,...``до крви српски народ и навућиНо, сви не мисле о ћирилици исто, ево примјера. Поглавник Независне Државе Хрватске у којој су животе изгубиле стотине хиљада Срба, исто тако хиљаде Јевреја, Рома и других народа, само петнаест дана након проглашења фашистичке творевине Анте Павелић потписао је законску одредбу о забрани ћирилице 25. априла 1941. године. Тај закон има само два члана: & 1. На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се упораба ћирилице. & 2. Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у ``Народним Новинама``, а проведење повјерава се министарству унутарњих послова. У Загребу, 25. травња 1941. Добри људи, да ли нам овај Закон довољно каже? Академик Василије Крестић каже:``Чињеница да у Хрватској и данас, у двадесет и првом веку, кад је реч о националној припадности, владају принципи феудалног друштва, доказ је да је та средина далеко од сваке демократије, да је она не само конзервативна већ и дубоко реакционарна.`` Sapienti sat ( Паметном доста. ). А, шта да кажемо за слиједеће:


``Одлуком Беча Ћирилица је проглашена за равноправно писмо са латиницом. Први званични акт признања ћирилице као равноправног писма био је царски указ о наименовању Саве Косановића за сарајевског митрополита – 20 децембра 1880. године. Тај указ био је написан ћирилицом... Како је забележено у Босанско – херцеговачким новинама (број 30, од 14 априла 1881. године) цар Франц Јозеф се потписао - ``чврстом руком и одвећ лијепо ћирилицом...`` - Васо Казимировић, ``Србија и Југославија 1914–1945``. И аустријска царица Марија Терезија чинила је напоре да покатоличи и унијати Србе. Они који су се опирали покатоличавању Марија Тереза је издавала указе да пређу на латиницу, што су Срби изричито одбијали. Овакво поступање Марије Терезије према Србима било је узроковано чистим интересима аутријске државе. Ипак, Марија Терезија је умрла а није успјела да све Србе покатоличе и/или да пређу на латиницу. Њен син, Франц Јосиф II, то је радио на суптилнији начин. Но, и његов труд је био без видљивог резултата. Срби су сачували своје писмо.

Марија Терезија је забранила Србима ћирилицу, осим у цркви, уз јавно образложење да се уједине културе Војводине, Славоније и Хрватске! Иако је школованих Срба било мало, отпор је био толики да је морала укинути забрану. Ћирилицом су писане повеље Краља Твртка II. Ево један његов потпис.

Нека искуства из свијета су и више него добродошла. Навести ћемо само три: Грчка, Канада и Кина. Без претјеривања ове земље могу нам бити узор у заштити нашег писма. Канађани у заштити свог идентитета равномјерно, како је то законом прописано, исписују називе фирми на енглеском и француском језику. Наше комшије Грци, иако чланови Европске уније све натписе исписују само на грчком писму. А, Кинезима не пада на памет да се због ``виших`` интереса одрекну свог, не тако једноставног писма. Такође, књижевна "дјела дубровачких писаца",као и писма, поруке, тестаменти, званична акта – увек су исписивана ћирилицом ("српска ћирилица").


Исто тако непобитна је чињеница да су и први забељежени стихови у Дубровнику били исписани баш ћирилицом, и то на једном примерку царинског статута. Аутор је Џоно Калић 1421.

Стихови гласе: Сада сам остављен срид морске пучине, валовју моћно бјен, даж[д] дојде с висине; кад дојдох на копно, мних да сам Неки кажу ћирилица доприноси бржем достизању умних стања. Ћирилица буди моћ ума. Па за основу ћирилица или боље речено ћирилична слова чине древни знаци винчанског (београдског), ертурског (рашанског) и грчког (пелашког) писма. А, Бога ми то су писма много старија од латинице!!! Такођер, код ћирилице имамо парадигму – образац: читај као што пишеш, пиши као што говориш, говори као што мислиш и мисли као што ћеш да урадиш. Да ли ћемо и о овом српском бренду ћутати зарад иних интереса ? Хоћемо ли се већ једном опаметити, сложити, обожити и умножити, или ћемо се пустити низ ријеку, а Бога ми вода нам је до грла. Но, док буде ћирилице - биће и Срба. Свако ће се сложити са владиком Иринејом Буловићем да за спас ћирилице нису довољни само декрети, него и лични пример. Чини се да је Томица Керчуљ у праву кад каже: `` Највећи део посла у обнови наше националне части, пада на нас интелектуалце. Ми дајемо основни правац, од нас креће акција, ми будимо духове, ...`` Једна мудрост из Библије каже: `` Ко чува уста своја и језик свој, чува душу своју од невоља``. Бојим се, да смо, по свему судећи, у веома великим невољама.


А Прота Матеја Ненадовић: У ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њихова дела описати. Лидија Поповић у стиховима пјесме говори: „...Србин – то је српско писмо, Јер без писма Срби нисмо...“ Да додам још утјешни стих пјесника Рајка Петрова Нога: ``Није све пропало, кад пропало све је``. Ваљда није ? Обиљежје једног народа је између осталог и његов језик и његово писмо. Народ је организован у државу која би требало да брине о његовим потребама и његовом идентитету. Дакле, држава је дужна да брине и о језику и писму свог народа. Да ли то наша држава и ради ? Лидија Поповић у пјесми „Душа народа“ каже: ``Јадни народ, још јадније душе, Кад му језик, писмо кваре, руше. Језик – то је крма нашег брода, Језик – душа нашега народа. Језик – то је пола Православља И мерило право српског здравља. Туђа реч је рупица у броду, Пуно рупа – брод тоне у воду! Говор, писмо – то није ситница! Српски народ чува ћирилица!``

Петар Ђорђић, у капиталном дјелу Историја српске ћирилице, наводи: "Ћирилица у нас Срба или српска ћирилица кроз векове је била и остала до дана данашњега национално писмо наше писмености, била она на народном или, раније, и на понародњеном старословенском језику". А, Лукијан Мушицки: "Живи језик народа србског јесте сокровишче мисли његових, стољетијама утврђена и осећана. Што се у њему садржи, светиња је сваком правом Србљину" . Но, оних са друге стране који пишу афирмативно о ћирилици, ипак, има! Примјера ради наводим мошљење чувеног Хрвата, Тому Маретића. Маретић у својој ``Граматици или стилистици хрватског или српског језика`` о ћирилици говори: ``Тако управо зна шта се хоће у писму, да буде што једноставније и што лакше, тај мора признати да у читавој Европи, а ваљда на читавом свијету нема писма које би било боље од азбуке коју је Вук сложио и употребљавао, зато и


нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова.`` Вјероватно ниједан други народ на свијету није толико мрзео себе, своје порјекло, вјеру, културу, па чак и језик којим говори и писмо којим пише колико су то Срби у двадесетом вијеку. О опасности која се надвила на српски народ и његово писмо – ћирилицу указивао је бесмртни Мехмед Меша Селимовић. Ево једног упозорења: ``Наметнуто нам је како да мислимо, кога да слушамо, шта да једемо, кога да волимо... Је ли то та слобода човјека коју толико пропагирају? Нисмо ни свјесни колико нашим расуђивањем манипулишу (између осталог) и медији који су у рукама богатих и моћних. Ријека са запада је донијела отпад на наше обале. Трује нашу традицију, обичаје, језик, културу. Ако нам разболи главна упоришта, попут светосавља, фолклора, ћирилице, лако нама може манипулисати. Ми, мали, треба да будемо под економском, политичком, војном силом великих. Да ли је то `нови свјетски поредак`? Толико `хваљена` глобализација?``

И потпис бесмртног Меше Селимовића је на ћирилици. Нашу ћирилицу је, једноставно, потребно користити. Дакле, треба да нам узор буде принцип Ричарда М. Сталмана да слободни софтвер: не треба мијењати друге, већ себе.

Ово је брука и срамота главног града Републике Србије


Нема дилеме - ћирилица је службено писмо ове државе и поштовање ћирилице је елементарно поштовање закона.

Након упорне двогодишње борбе ( 2012 – 2014. ) аутор овога рада успио је ``удобровољити`` надлежне у граду Суботица да на рељефни ( тактилни ) споменик, који се налази у самом центру Суботице, поставе и ову ћириличну таблу. Ето, упорност и одважност се исплатила. Недавно Владимир Павловић изнесе свој став о ћирилици. Могу се сложити да је наша ћирилица жива, али никако и здрава. Још су Латини утврдили шта је обавеза власти: ``Nihil tam proprium imperio quam legibus vivere. (C. J. - 6, 23, 3) - Ништа није тако значајно за власт као поштовање закона.`` Да ли је то случај и у Републици Србији ? Значи, не треба да молимо никога, већ да захтјевамо од надлежних државних органа да поштују Устав Републике Србије гдје стоји одредба по којој је службено писмо у Републици Србији ћирилица.

Суботица, Око Светог Јована Крститеља љета Господњег 2015. Мр Милорад С. Кураица село Плавно поред Книна, сада силом прилика у Суботици


Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.