МОСТ број 11 // MOST broj 11

Драги читаоци, Након мале паузе (од двије године), можемо с поносом да Вам представимо нови, ЈЕДАНАЕСТИ број часописа Мост. Разлог наше паузе вјерујем да је свима познат, тако да овом приликом остављамо претходни период иза себе и даље настављамо истим темпом. Први чин готов, пауза од петнаест минута. Почиње чин други. Као што се дало примијетити, након десет бројева, одлучили смо да мало визуелно промијенимо идентитет, али да и даље останемо досљедни себи. Идеја овог броја је да у потпуности буде фокусиран на наше студенте са сва три смјера, тако да читав садржај чине управо њихови пројекти и достигнућа. У рубрици „Инфо“ представљамо вам неке занимљиве пројекте наших студената као и конференције одржане у овој години. „Тема броја“ овај пут прати актуелности у нашем граду, те смо се потрудили да вам поближе објаснимо на који начин функционише доношење одлука у склопу урбанистичког и регулационог плана града. У рубрици „Интервју“ смо разговарали са професором Огњеном Мијатовићем о његовом великом пројекту, као и са нашoм драгом Жељком Паић. И овај број часописа представља сарадњу између професора и студената, па се овом приликом захваљујемо свима вама. Посебно хвала нашим техничким уредницама Зорици Марковић и Милици Ћетојевић, које и на размјени у Брну издвајају вријеме да са нама раде. Такође хвала и Горани Митровић, нашој уредници за СП Грађевинарство због које имамо квалитетан садржај и са њиховог смјера. Без њих овај број не би био исти. И за крај, посебно хвала Стефану Илишковићу и Нади Даниловић, бившим главним уредницима који су нам уз стрпљење и неколико чаша пива објаснили како читав процес функционише и шта да очекујемо. Хвала и вама драги читаоци, надамо се да ћете уживати исто онолико колико смо ми уживали у читавом (дугом) процесу. Угодно читање и срдачано вас поздрављају, Милкица Керезовић и Сара Ђумић

Издавач: Савез студената АГГФ-а Бања Лукa

Сарадници: Aлександар Марић, Александра Јеремић, Клаудија Рашета, Богдана Улетиловић, Исидора Комљеновић, Младен Амовић, Тијана Проле, Горана Митровић, Иван Бојанић, Небојша Јеремић, Неда Медић, Маја Медић, Леа Хрстић, Биљана Ђекановић, Лука Гајић, Андреа Јаничић, Срђан Лакић, Николина Хассам Дорсен, Никола Кљештан, Анастасија Шаренац, Николина Ђурђевић, Немања Поповић, Михаило Максимовић, Марко Тешић, Стефан Рудић, Фатима Абазовић, Андреа Јеремић, Ања Савић, Јована Ђекић, Ања Видовић, Борис Ињац, Ђорђе Ђурић, Стефан Матић, Славен Цвијановић, Анђела Гавриловић

Лектор: Милица Шаула

Дизајн корица: Ања Савић

Штампа: Vilux, Бања Лука

Тираж: 100

Адреса редакције: Степе Степановића 77/3 тел: 065/166-877; web: https://issuu. com/67031 e-mail: casopismost.aggf@gmail. com

Сара Ђумић Милкица Керезовић

Фестивал канализационих цијеви имао је циљ да покрене јавну дебату о проблему загађења ријеке Врбас у Бањалуци и да се придружи иницијативама за изградњу система за пречишћавање отпадних вода. Централни дио фестивала била је радионица за студенте Архитектонско - грађевинско - геодетског факултета и Академије умјетности Уни-

верзитета у Бањој Луци, који су мапирали испусте отпадних вода у ријеку Врбас у ужем урбаном подручју, а затим су радили на визуелном приказу теме и проблема. Радионица је организована по моделу small Scale пројекта Истраживачког центра за простор, а подразумијева истраживање специфичне теме, дизајн мале урбане интервенције и њену стварну изградњу у отвореном јавном простору. Радионица представља метод истраживања и заједничког учења кроз рад у којем је мултидисциплинарни приступ образовању студената фокусиран на пракси, вези са стварним контекстом и сарадњи са широм друштвеном заједницом. Резултати су приказани кроз различите формате: мапу канализационих испуста; С.О.С. за Врбас - перформансом на мјестима канализационих испуста дуж тока ријеке; фестивалском шетњом кроз центар гра-

да, са транспарентима који провоцирају пролазнике у покушају да се замисле о проблему загађења; просторном инсталацијом мале размјере; изложбеним панелима који демистификују проблем; изложбом Пејзаж Врбаса - условно, студената другог циклуса студија Студијског програма Архитектура и урбанизам Универзитета у Бањој Луци, са пројектима који третирају ријеку Врбас, а чија оправданост зависи од само једног услова- чистоће воде; панел дискусијом за учеснике; видеом који промовише буђење свијести о проблему.

Један од главних резултата радионице је мала

просторна инсталација на Тргу Крајине у Бањој Луци. Направљена је од пластичних канализационих цијеви кружног попречног пресјека, промјера 50 различитих дужина 250-2000, те фазонских елемената, као основних модула конструкције. Линијска просторна структура је пројектована тако да омогућује флексибилност комбиновања елемената, једноставну монтажу и демонтажу, те различите просторне конфигурације у зависности од мјеста инсталације. Осим што материјализује проблемско питање, инсталација поставља кориснике у средиште симулације градског канализационог система,

освјешћује његово непосредно присуство у свакодневном животу и размјеру проблема. Поставка на најпрометнијем јавном градском простору (између робне куће Боска и Тржнице) у “шпицу” сунчаног суботњег пријеподнева показује мали узорак утробе инфраструктурне мреже на којој почива функционисање градског живота. Истовремено представља слободностојећу конструкцију поставке изложбених панела који освјешћују проблем испуштања комплетне отпадне воде директно у ријеку Врбас, чиме она постаје главни градски колектор. Главно питање изложбе “Куда иду твоја говна?”, уз приказ узорака отпадне воде са мјеста канализационих испуста у ријеку, у потпуности објашњава идеју Фестивала. Фестивал потврђује вриједности вишемедијског и мултидисциплинарног приступа у реализацији пројеката, у којим студенти из затвореног простора институција и устаљеног наставног процеса излазе у јавни и културни простор користећи стечена знања промишљено и циљано. Чином постављања инсталације на јавни простор града повезани су еколошки, архитектонски и умјетнички принципи и начини дјеловања.

Поред образовног карактера којим упућује становништво да се упозна са конкретним и актуелним проблемима загађивања ријеке Врбас путем нерегулисаних канализационих испуста, инсталација има и ангажовани карактер у коме их позива на удруживање у циљу рјешавања проблема, који је проблем и заједнице.

ВИДЕО ЛИНКОВИ: https://www.youtube.com/watch?v=ZaNoZ2LG6HA&ab_ channel=ICzaProstor

https://www.youtube.com/watch?v=ud7xRvI5DNo&ab_ channel=ICzaProstor

ФАКТОГРАФИЈА: Организатор: Истраживачки центар за простор Координатор пројекта: доц. др Игор Кувач

Ментори радионице: доц. др Игор Кувач и доц. др Борјана Мрђа

Аутор: Александар Марић

Предавачи: доц. др Жана Топаловић, доц. др Огњен Шукало, доц. др Исидора Каран и Милана Стијак Учесници радионице: Александар Марић, Исидора Комљеновић, Андреј Симићевић, Весна Антешевић и Боса Остић Партнери: Архитектонско-грађевинско-геодетски факултет и Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци, Град Бања Лука, Кајак кану клуб Врбас Бања Лука, Дајак клуб Бања Лука Аутори видеа: Милан Бајић и Немања Петковић Пројекат је суфинансирала Амбасада Француске у Босни и Херцеговини

Словенија је у јулу 2021. године преузела предсједавање Европском Унијом, што је било обиљежено низом пројеката широм ЕУ и изван ње. Један од њих је пројекат Europe Readr, који промовише зелене културне програме на отвореном јавном простору. Тема пројекта је Библиотека испод крошњи дрвећа, која обухвата осмишљавање мале урбане интервенције и изградњу просторне инсталације на отвореном јавном простору (парку, башти, дворишту, зеленом скверу), као и осмишљавање културног програма активности, који

слиједи концепт дигиталне платформе Europe Readr, а који ће омогућити виталност простора и постати дио система зелене и културне градске инфраструктуре.

Пројекат подразумијева истраживање теме мале размјере урбаног простора и анализу конкретних примјера, затим колаборативни процес дизајна мале урбане интервенције и њену стварну изградњу (у оквиру студентске радионице) на конкретној локацији на отвореном јавном простору у Бањој Луци (Босна и Херцеговина). Студенти и ментори су суочени са радом у мултидисциплинарном тиму, остварујући сарадњу са различитим учесницима процеса планирања, пројектовања и изградње, укључујући локалну управу, инвеститоре и професионалце. Пројекат укључује израду техничке документације, промотивне активности за медије, стручну и ширу јавност и студенте. Циљеви и метод рада Циљеви: (1) указати на тему активације и освајања јавних простора стратешким

одабиром локације и пажљивим колаборативним процесом дизајна; (2) указати на проблеме одрживости отворених јавних простора и потенцијале градње у систему зелене инфраструктуре (концепата Smart City, Green City и сл.); (3) подићи ниво знања и свијести о вези између простора и културе, односно култури простора.

Очекивани резултати: (1) заокружен процес заједничког учења кроз рад са локалном заједницом; (2) изграђен објекат који је комбинација урбаног, пејзажног, умјетничког и архитектонског дизајна, на граници између урбане опреме, павиљона и уређења јавног простора; (3) реализација атрактивног културног програма у складу

љена кроз неколико фаза : (1) истраживање територије, (2)

формирање односа према теми и карактеру простора, (3) постављање стратегије даљег развоја простора у циљу артикулације природне структуре простора и учесталости коришћења, (4) формирање концепта архитектонског дизајна. Основни параметри за дефинисање концепта су: (1) функционалност, (2) атрактивност, (3) видљивост, (4) приступачност и (5) одрживост. ФункционалностИнтервенција уводи корисника у простор те подстиче истраживање нових начина коришћења. Омогућава приступ култури и подстиче читање у отвореном јавном простору. Доприноси развоју културе читања и његује културу дијалога. Поред читања, структура омогућује бројне друге активности попут књижевних промоција, књижевних вечери, дискусија,

излагања, игре, рекреације, одмора и сл.

Атрактивност - У вријеме када је један од главних фактора атрактивности простора његова визуелна презентација у различитим медијима и када се простор, осим физичког, једнако перципира у виртуелном облику, један од важнијих елемената концепта постаје препознатљивост.

Видљивост - С обзиром на доминантну природну структуру, густо обраслу зеленилом, простор није могуће сагледати из даљих перспектива. Јавља се потреба за контрастом, који ће омогућити јасну видљивост са много већих дистанци (правац Булевара Петра Бојовића и Универзитетског града), те ће на тај начин привлачити већи број корисника. Контраст се постиже бојом (природна жута), и формом (строго геометријска) у природном амбијенту. Приступачност - Структура је позиционирана и обликована тако да може да прими велики број корисника различитих друштвених група. Форма структуре се

прилагођава различитим потребама и начинима коришћења мијењајући своје димензије у свим правцима (дужину, висину, ширину). Структура је оријентисана у правцу исток - запад (попречно доминантном правцу пружања парка) тако да дефинише широки фронт пружања према главној саобраћајници. Одрживост - Параметар одрживости произлази из испуњавања претходно дефинисаних параметара. Карактер функције са континуираним подстицањем одржавања културних догађаја који постаје дио система зелене и културне градске инфраструктуре; карактер обликовања уз принцип флексибилности и модуларности; те карактер природних материјала у складу са природним контекстом простора, доприносе одрживости структуре. Кључне ријечи: континуалност, обиљежавање, интеракција, вишефункционалност, прилагодљивост, модуларност

Аутор: Богдана Улетиловић

ДЕЦЕМБАР, 2022.

Гдје је Пеђа?

Вјерујем да, када бисмо спровели неку имагинарну анкету на нашем факултету, да би се питање „Гдје је Пеђа?“ нашло у густој трци са „Гдје ћемо за Нову?“ најиритантнијих питања вијека. Виђали сте га на факултету, на плакатима, на инстаграм страници, на изложби, па ево и у часопису, а ово једно питање је покренуло и лавину других и до одговора сигурно нисте долазили. У нашој скромној редакцији сам ја добила задатак, као креатор овог општег хаоса, да вам објасним ко је Пеђа, гдје се налази и зашто ми њега уопште тражимо. Вријеме је за малу дигресију, али прије свега да разјаснимо, ако сте помислили на творца планетарног хита „Југословенка“, мислим да сте на погрешном мјесту. Ипак останите зато што је и ово прича о једној носталгији. У шестом семестру треће године, на СП Архитектура се, по старом програму, одржава предмет Архитектура унутрашњих простора 1 (АУП1). Професор је Марина Радуљ док су асистенти Милана Недимовић и Игор Кувач. Основни циљ рада на предмету је да студент разумије и усвоји процес пројектовања архитектуре унутрашњег простора као сложен сет питања од општих /етике и естетике/ до конкретних пројектантских алата који на крају доводе до финалног пројекта. На почетку поменутог семестра смо добили тему „Сунцохват“ којом смо тре-

бали да се бавимо наредна три мјесеца као и локацију – Жељезничку станицу у Бањој Луци, пројекат архитекте Живорада Жике Јанковића. Разлог зашто помињем носталгију јесте управо положај жељезничког саобраћаја у протеклих неколико година што је и разлог све мање посјете објекту. Након нашег одласка на локацију, тема „Сунцохват“ је попримила потпуно нову димензију. Наиме, објекат иако употпуности застакљен и прозрачан и са неколико отвора на крову, уопште нема директни доток Сунца. И како онда ухватити Сунце без Сунца? Читава генерација је стварно имала гомилу идеја и теорија, а прије свега начина како Сунце „да уведе“ у објекат и ту га задржи. У овом периоду сам читала књигу „Тихо тече Мисисипи“ српског прозног писца и пјесника Владимира Табашевића, а баш ово његово дјело је било номиновано за НИНову награду 2015. године. Сад се вјероватно питате зашто је ово релевантно за причу – иако књига представља петнаест слика одрастања једног дјечака у предратном периоду на нашим просторима, постоји једна занимљивост, или бар нешто што је мени било занимљиво, а то је да се дјечак (додуше само два пута кроз читаву књигу) Сунцу обраћа са Пеђа или Пеђолино. На мене је оставила утисак чињеница да је нечему таквом као што је Сунце, нешто

што не припада никоме, а опет је свачије, дао лично име и по аутоматизму га окарактерисао као пријатеља. Читав задатак је био састављен од више мањих предаја, а код мене је свака носила назив Пеђа – „Прича о Пеђи“, „Пеђа“,....Кроз семестар је и назив задатка спонтано еволуирао у „Пеђохват“ и сви смо тако заједно почели Сунце да зовемо Пеђа. Пред прелиминарну предају је већ било јасно који студент ће се кретати у ком смијеру и како ће његова инсталација да изгледа у простору, осим Пеђе који, океј признаћу, мојим недовољним радом није попримио свој потпун изглед. Након прве предаје је било јасно да Пеђа треба да буде нешто више, а

осмислили ми и коју су чак и професори први пут видјели на нашој презентацији. Идеја перформанса се састоји од једне аудио приче коју посјетиоци слушају на своје слушалице док их неко од колега, који су учествовали у изради пројекта, води кроз простор. Причање се састоји од три цјелине гдје вам у првој причу прича глас који објашњава гдје се налазите, архитектонично вам описује простор, али исто тако се дотиче и тематике, на почетку поменутог, жељезничког собраћаја који је помало и заборављен у посљедњим годинама. Затим почиње прича која је заснована на причама из грчке митоло-

гије и све добија већи смисао. Прича вас води кроз све инсталације студената које имају свој разлог зашто су ту и који је њихов смисао и ви, у ствари, постајете дио архитектуре и активан учесник читавог перформанса. Нећу вам рећи крај, зато што није етички и било би лицемјерно (они који ме познају знаће о чему причам), али могу вам само рећи да постоји закључак и најбитније од свега, сазнате ко је Пеђа и гдје се налази.

Иако сам се на почетку представила као креатор овог хаоса, сад видите да то не би било могуће без свих осталих људи и да је ово у ствари пројекат једАутор: Сара Ђумић

не мале групе студената и велике жеље за добром оцјеном. Мислим да могу рећи у име читаве групе да нисмо очекивали да ће ово оволико за заживи и да ћемо Пеђу да шаљемо на изложбе у околним земљама као и на Студентско бијанале сценског дизајна у Новом Саду. За крај, да се званично захвалим и осталим студентима који су нас трпили и слушали као и онима што су дошли на перформанс и видјели све ово уживо. И хвала једном момку што зна за ову књигу.

Друштво геодетских инжињера и геометара Републике Српске основано је 1996. године и представља добровољну, стручну, ванстраначку организацију која окупља геодетске стручњаке и приватне геодетске организације из Републике Српске, ради остваривања заједничког интереса и професионалног унапређења геодетске професије. Циљ друштва је повезивање геодетских стручњака и побољшање њиховог положаја, подстицање и учешће на научно - стручним скуповима, учествовање у изради законских и подзаконских аката и слично. Циљеви се односе и на одржавање и унапређење сарадње са свим државним органима и другим организацијама и удружењима, на основу стручних доприноса у привредном, научнотехнолошком и укупном развоју Републике Српске. Ове и друге циљеве Друштво остварује организовањем стручних семинара и изложби, као и кроз издавачке и

друге геодетске услуге. Друштво броји преко 200 чланова, који добровољно и слободно приступају у чланство Друштва ради остваривања заједничког интереса и стручног усавршавања.

Друштво геодетских инжињера и геометара Републике Српске је један од иницијатора за оснивање Студијског програма геодезија на Архитектонско-грађевинском факултету Универзитета у Бања Луци. Споразум о сарадњи између Друштва геодетских инжињера и геометара Републике Српске и Архитектонско - грађевинско - геодетског факултета Универзитета у Бањој Луци, потписан је дана 20.9.2022. године у Бањој Луци. Овим Споразумом дефинисана је размјена искустава и достигнућа у научном, стручном и наставном раду, те заједничка организација и реализација научних и стручних истраживања и организовање стручних

савјетовања и семинара, те јавних расправа у области геодезије, као и сарадња у организовању стручне праксе студената, те реализације стручних посјета институцијама у земљи и иностранству.

Један од значајних облика сарадње огледа се и кроз заједнички рад на фондацији за стипендије и награде за најбоље студенте. С обзиром на то да је основан фонд „Проф др Владимир Лукић“, с циљем награђивања најбољих студената, Друштво ће подржати рад фондације, а све у складу са потписаним Споразумом. Споразум о сарадњи свечано је уручен професору Миодрагу Регодићу, руководиоцу студијског програма геодезија, током дводневне Годишње скупштине Друштва, која је одржана у хотелу „Сан“ у Лакташима, у периоду 23.9-25.9.2022. године.

ЗИД

Радионица ПараЗид је радионица гдје, уз помоћ нама нових софтвера, улазимо у појам параметарске архитектуре. Параметарска архитектура је нови вид пројектовања који је све више препознат на пољу архитекуре и урбанизма широм свијета. Током два дана активног рада сви учесници су се упознали са сa Rinoceross и Grasshopper програ -

мом те начин на који они функционишу заједно и на које начине склапамо алгоритам јединствен за нову структуру, а уз помоћ појединачних корака и њиховим комбинацијама добијамо изнова нова рјешења. У радионици је учествовало укупно 14 студената, чији је циљ био да помоћу наведених софтвера осмисле најбољи ПараЗид који ће да се изложи у холу факултета. Први дан протекао је упознавајући софтвере те нас је кроз кораке водила професорица Маја Илић и асистенткиња Дајана Папаз, а ми студенти смо помно слушали, на моменте збивали шале те пролазили кроз различите комичне ситуације. Други дан је протекао у осмишљавању и изведби појединачних рјешења те одабиру „по -

бједничког” рјешења. Тај дан је, иако забаван, трајао дуго све до четири сата ујутро. Дан није могао да заврши све док сви нису “прошли са својим зидом кроз ласер”, а потом га и склопили те смо на крају исту процедуру сви прошли са побједничким моделом који је имао 224 елемента. Стекли смо нова знања и познанства кроз забаву и дружење током 48 сати сати напорног, али на „архи-начин“ откаченог рада уз добру музику храну и пиће, а то све у циљу стицања новог знања, али уз још бољи провод! Аутор: Исидора Комљеновић

Конгрес студента грађевинарства, организован од стране студентског парламента Грађевинског факултета у Београду, организација је новијег датума са идејом да окупи студенте, не само грађевинарства, већ геодезије и архитекуре из цијелог региона. Конгрес, прије свега треба да буде мјесто на коме се студенти упознају, размјењују искуства о студирању и животу из различитих крајева, на ком се настављају већ постојеће и започињу нове међусобне сарадње.

На овогодишњем конгресу, одржаном од 20. до 23. октобра 2022. године на Златибору, учествовало је преко 200 студената из шест регионалних држава, међу којима су и студенти нашег факултета.

Први дан започиње симболичним отварањем и говором добродошлице, те упознавањем учесника са планом и програмом, но конгрес званично почиње предавањем проф. др Јована Деспотовића са Грађевинског факултета у Београду. Говорио је о значају водног богатства у грађевинарству, с нагласком на неискоришћен потенцијал на нашем подручију. Затим су усљедила излагања представника компанија, генералних спонзора Конгреса: MAPPEI, MILLENIUM TEAM, Jadran, Modulor...о самим компанијама, њиховом начину рада, запосленима те пројектима на којима су радили.

Студенти су имали част да слушају излагање проф. др Ненада Шекуларца са Архитектонског факултета у Београду. Проф. Шекуларац је учествовао у обнови манастира Хиландара, па је у својих 45 минута несебчно подијелио рјешења на све препреке са којима се сусрео.

Проф. др Бранислав Ивковић са Архитектонског факултета Универзитета у Београду, причао је о реализацији великих инфрастуктурних пројеката, те са студентима подијелио своја искуства и препоруке. Други дан конгреса наступили су нешто млађи предавачи са подједнако завидним искуством. Са студентима су разговарали о примјени знања са факултета у пракси, као и свим проблемима који их очекују. Први међу њима обратио се мастер инж. грађ. и мастер инж. геол. Немања

Маринковић са својом презентацијом под именом „На грешкама се учи – интересантни пропусти у грађевинарству“. Сам наслов студентима шаље јасну поруку да је пред њима јако тежак али и узбудљив пут, пун успона и падова. „10 ствари које ће вам помоћи да брже напредујете у каријери“, био је наслов мастер инж. грађ. Абела Дурана. Предавање бившег асистента Грађевинског факултета у Београду је са разлогом оправдало највећу заинтересованост међу свим учесницима Конгреса, гдје је се тражило мјесто више. Испричавши своје искуство, пружио је много корисних савјета, који студенте мотивишу и подстичу жељу за напретком, како у послу, тако у свим сферама живота. Након завршетка предавања одржана је панел дискусија, гдје су заинтересовани студенти мог-

ли постављати питања организаторима и свим учесницима. Конгрес студената грађевинарства, архитектуре и геодезије свечано је се завршио додјелом сертификата свим учесницима, који су наставак вечери провели на организованом дружењу у ноћном клубу.

Наши студенти су са овог догађаја понијели прегршт лијепих успомена, знања и информација, које су чули од људи из струке. Такође, овом приликом су стекли познанства и пријатељства, која ће се наставити и након завршеног Конгреса, што је заправо и највећи циљ одржавања истог. Овогодишњи учесници, као и друге колеге, са нестрпљењем очекују нови Конгрес на којем ће, опет, учествовати и наши студенти.

Аутори: Александра Јеремић и Клаудија Рашета

ГОДИНА 10 — БРОЈ 11

ДЕЦЕМБАР, 2022.

интервју са...

Огњеном Мијатовићем

-Да ли сте до сада дали интервју неком студентском часопису?

Jeсам већ једном за Мост, један од првих бројева је био у питању. Такође, говорио сам за Инфинити - часопис који издаје Министарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштвo. -Шта мислите о идеји да будући инжењери пишу за часопис? Сматрате ли да је то добра смјерница за будућу размјену искустава? Уколико студенти имају слободног времена, што да не. Размјена нових информација је увијек пожељна. С тим што бих нагласио да је основна обавеза студента да учи и не треба да их

затим ментор на завршном раду

и од тада ми је безусловна подршка за даље бављење науком. Могу слободно рећи да ми је овакву посвећеност науци он усадио и на томе сам му неизмјерно захвалан. Већ пар година заједно радимо на различитим научним пројектима, међу којима је и моја докторска дисертација која ће надам се у догледно вријеме бити завршена. Шта значи завршена? Да игра са науком тек почињe. -Можете ли нам испричати на који начин је дошло до Вашег ангажовања на изградњи Тиара торњева у Дубаију? Константно сам истраживао понуде на интернету, нисам одустајао колико год то било исцрпно и прије свега ризично. Имао сам познанике у Дубаију, те ми је њихово присуство олакшало цијелу ситуацију у којој сам се нашао. Након обављеног разговора за посао за који морам да напоменем да уопште није био ствар стандардне процедуре, одговор са конкретном понудом за посао сам чекао годину дана.

-Да ли сте у Дубаи отишли са претходно стеченим искуством и ако да, у којој мјери?

Јесам, имао сам радно искуство стечено овдје, у Републици Српској и то на изазовнијим пројектима наше струке. То је јако важно, јер отићи без искуства и чак без завршеног мастера је бесмислено ако причамо о аплицирању без некаквих препорука старијих и искуснијих колега које би нас могле представити у још бољем свјетлу. -Можете ли нам описати један радни дан грађевинског инжињера, у Вашем случају запосленог на позицији надзора при изградњи ових гигантских објеката?

Генерално моје радно вријеме је трајало од 7 до 19 сати, некада и дуже ако су послови планирани за тај дан то захтијевали, а свакако било је и дана кад сам завршавао послове и раније. На то су утицали и климатски услови јер радити на љетним температурама у Дубаију је и више него изазов. Дневно сам комуницирао у просјеку са око 30 инжињера који су били запослени у извођачкој фирми и као такви су били на супротној страни од мене који као надзор треба да контролишем њихов рад. Вишедеценијско

ставове које сматрам исправним и убјеђивање са таквом елитом инжињера је обиљежавало мој регуларан дан на послу. Сатисфикација је рећи да ми је то једно од, могу слободно рећи, највриједнијих искустава до сада. -Високе температуре, вјетар или различите културе радника. Шта је од наведених ставки био највећи изазов за Вас?

Торњева учествовало преко 100 инжењера различитих струка. Које све струке су биле ангажоване?

На првом мјесту грађевински инжињери, затим су ту архитекте, машински, електро и инжињери заштите на раду. -Како изгледа када се на једном мјесту окупе стручњаци из тако различитих сфера и да ли је истина да у таквим ситуацијама извлачимо максимум својих могућности подстакнути различитим идејама?

искуство које су они посједовали спрам мене, двадесетседмогодишњака у том тренутку је заиста требало савладати. Разноразне дискусије, заузимање за

Температура без размишљања. Током љетних мјесеци, тачније од јуна до септембра на градилишту се не смије боравити у интервалу 12 до 16 часова. Поред температуре на климу утиче и велика влажност, што је чини још више неподношљивом. Вјетар достиже огромне брзине, у неким случајевима и до 150 km/h, али не бих рекао да је негативно утицао на мене, штавише помагао је преживјети тако високе температуре. Различите културе за мене нису биле проблем већ једна од највећих предности боравка у Дубаију. Радио сам са Арапима, Индијцима, Енглезима, Кипранима – (људима са Кипра :)..), Турцима, Пакистанцима, Филипинцима и на тај начин увидио њихов начин размишљања, а то никако не може бити мана. Добар човјек је добар човјек које год нације, расе и вјероисповијести био. -У припремању садржаја за овај разговор наишла сам на информацију Да је на изградњи Тиара

Јесте, то је тачно. У мојој канцеларији, као и у већини осталих постојала је табла са текућим проблемима и обавезама. То је било мјесто свакодневних дискусија и борби аргумената, без препирке и галаме. Доста пута сам се осјећао као на испитима, наравно без оцјене на крају. -Видјела сам да је након паузе у извођењу радова, поред доста промјена које је пројекат доживио, једна од њих била и рушење моста на петом спрату који је повезивао близнакиње. Због чега је дошло до тога? Промијењена је архитектура и замисао цијелог објекта. Није било потребе за повезивањем торњева. Нема некаквог дубљег разлога због чега је дошло до тога...

024 ГОДИНА 10— БРОЈ 11 — ДЕЦЕМБАР, 2022.

-Да ли сматрате да је важна равнотежа између теренског односно практичног дијела наше струке и академског, можда мање популарног аспекта?

Јесте, дефинитивно. Инжињер мора да прати токове и нове материјале, методе у струци, посебно трендове и развој нумеричке анализе као главног алата у пројектовању конструкција. Наравно то не значи да је обавезно дубоко залажење у научна достигнућа али информисаност о свјетским пројектима је незаобилазна. Бесмислено је рећи да инжињери из наших струка нису чули за Шангајску кулу, куле у Куала Лумпуру, начин на који су оне изграђене, да су то највише куле близанци направљени од бетона у

том тренутку. Могао бих наводити много примјера, али желим рећи да је информисаност и уравнотеженост у бављењу науком и практичним радом више него важна, можда чак и пресудна.

-Да ли имате неки хоби? Оставља ли уопште грађевинарство времена и простора за бављење неким другим активностима?

Ако причамо са аспекта једног студента који жели успјети што прије и знати што више, тешко. Мало простора остаје за некакав хоби. Ја сам дуго истрајао у планинарењу и скоковима са падобраном али вријеме за такве активности са годинама и искуством се драстично смањује.

-За крај нашег разговора, шта бисте савјетовали и поручили новим генерацијама студената и будућим инжињерима? Учите и радите и будите сигурни да ће се исплатити. Не бјежите од науке. Током каријере будите спремни одговорити на сваки изазов тако што ћете се наклонити природи, али у своју корист. Инжињерство јесте захтијевно, али је баш због тога и предивно. Бићу субјективан па рећи да је поред природних наука, инжињерство најбољи посао којим човјек може да се бави. Аутор: Горана Митровић

на кафи са

ЖЕЉКОМ ПАИЋ

-Како сте одлучили да прво упишете студије архитектуре, а затим да своје образовање наставите и на Академији умјетности?

Одабрала сам прво архитектуру након гимназије, јер сам се прије тога толико већ доказала (сама себи) у пољу ликовне умјетности да ми није био довољан изазов да идем на академију одмах. Од дванаесте године сам похађала часове цртања. Први пут сам излагала са академским умјетницима када сам имала 17 година на изложби „Ликовна будућност Приједора“ у Галерији Сретен Стојановић, а прву самосталну изложбу цртежа сам имала са 18 година. Архитектура ме је интересовала искрено и знала сам да ће ме изба-

цити из зоне комфора и развити моје потенцијале и капацитете.

-Да ли сте одувијек знали да послије архитектуре слиједи Академија, или сте то спонтано одлучили, по завршетку првог факултета?

Кад сам имала 20 година зацртала сам циљ да ћу дипломирати архитектуру са 23 године и одмах уписати академију коју ћу завршити са 27 (што се и десило). Моја идеја је била толико чврста да ми уопште није требала ничија потврда, иако у тим годинама често тражимо потврду. Нико није могао да ме разувјери и преусмјери у другом правцу. Многи су по-

кушали, али су потрошили вријеме. Ја не остављам своје снове „за касније“ и знам кад је вријеме да подузмем кораке да их остварим. -Колико је, заправо, било тешко постати цијењена личност у свијету умјетности? Тешко је у погледу неизвјесности и ризика, али сам успјела да задобијем повјерење га-

лерија са којима сарађујем због моје радне дисциплине, квалитета и поштовања рокова кад шаљем моје слике колекционарима у иностранству. Подразумијева се да је таленат јако важан, али није довољан и није пресудан. Сигурно је да умјетник мора бити и јака личност да би успио. То је пут који треба стрпљиво градити, а кад је најтеже тек тад морамо пркосити тим невољама и показати шта све можемо. Неопходна је велика доза оптимизма и воље, да се брзо опорављамо од падова и настављамо храбро даље.

-У којој је мјери архитектура утицала на Ваше стваралаштво?

У великој мјери је утицала на моје стваралаштво, али ми је дала и више од тога. Архитектура је добра подлога за квалитетан живот, јер има ширину и изоштрава нашу перцепцију. За мене је сликање и грађење у исто вријеме. Слика мора имати структуру и стабилност, али је исто ослобођена неких правила која архитектура нужно у себи садржи. Увијек се трудим да балансирам између архитектонског реда и умјетничке слободе.

027

-Постоји ли нека главна порука коју желите да пренесете својим дјелима?

У свакој слици имам неку поруку, а та порука увијек зависи од оног што проживљавам у том моменту. Нема потребе да пишем дневник, јер кад погледам у неку моју слику тачно знам шта сам тад пролазила. Волим што моји “дневници” нису писани ријечима, јер ријечи су превише прецизне и понекад искључиве, а слике увијек остављају простор и за умјетника и за посматраче да извуку личну интерпретацију. Слике отварају нове димензије у емоцијама и мислима за које још нисмо смисли нове ријечи.

Аутор: Тијана Проле

030

Први пут након 1975. године, град Бања Лука добија нови урбанистички

план, као најважнији просторно - плански документ који један град може да посједује. Тема овог броја часописа је

управо он, међутим, након званичног објављивања информације и главног нацрта, зграда Општине града Бања Лука постаје главно мјесто окупљања

људи различитих занимања и профила који

су се изјаснили поводом свог незадовољства на задану тему. Разлог зашто баш пишемо о овоме је да, између осталог, приближимо проблематику случаја и зашто се то десило, а и да вама, драги читаоци, поближе објаснимо на који начин функционише доношење оваквих одлука. ИСТОРИЈАТ

С обзиром да нас на сваком ћошку града дочекују активна градилишта и сталне нове градње, тешко је претпоставити

да наш град има јако

велику историју и много

тога што је утицало на његов данашњи изглед.

Од села који је окруживало

војно утврђене у римском

периоду до главног

индустријског града у

периоду Југославије, град Бања Лука је прошао кроз

велики број различитих

периода развоја, ипак,

колико тога је видно?

Посматрајући геостратешки положај града, Бања Лука (заједно са читавим Балканским полуострвом) представља дио тзв. „тампон зоне“ –географски простор који означава главну трасу свих војних путева, као и границу између двије сукобљене стране, што значи да сваки рат (у свим својим дефиницијама) „прелази преко“ територије Балкана и оставља трајне посљедице на читав урбани простор. Из тога произилази велики дијапазон промјена и нестајање идентитета једног града који се и даље тражи. Главна прекретница развоја града дешава се након великог земљотреса 1969. године. Како је већина града била девастирана, доста тога је уз договор са грађанима, преуређено па чак и порушено зарад неког већег добра. У овом тренутку о постојаности Бање Луке и њеном изгледу бринула је мала група индивидуалних архитеката који су чак и самоиницијативно презентовали своје пројекте у штампи гдје су приказивали потенцијал развоја урбаних простора. Тек у урбанистичком плану 1975. године, који је и постао званичан документ за развој града, обраћа се пажња на стварање

карактеристичних волумена, допремање довољног чистог ваздуха цијелом граду као и довољан доток сунца и природног освјетљења Током 60-их година, историјски објекти су занемарени, чак и рушени, али ствар се мијења почетком нове декаде. Урбанистички план из 1975. његује и историјску страну град те је чак и позиционира као главну осу, окосницу око које настају нова насеља Праћење историјских начела приликом развоја града, као што су ширење града уз неки главни медији (нпр. ријека Врбас) у овом моменту пада у други план с обзиром да је истраживањима утврђен потенцијал развоја града на ширим територијама те се језгро, центар као такав губи у маси нових објеката. Израду новог урбанистичког плана града 1990 – 2005. затекла су ратна дешавања и многе промјене друштвено –политичког и економског устројства Босне и Херцеговине у периоду 1992 – 1995. Оне су учиниле да нацрт овог документа буде једина фаза плана који никада није завршена, јер је, практично, био превазиђен у самом току његове израде Посљедица оваквих околности је појава нелегалне градње која се увијек веже

за периоде значајних друштвено – економских и демографских промјена, а понекад је узрокована природним катастрофама, као што је то био случај са Бањалуком 1969. године Нацрт Урбанистичког плана 1990 – 2005, такође је, као и претходни план имао тенденцију ширења урбане територије, што је примјер екстензивног модела развоја градске територије који није био рационалан и заснован на унапређењу природних и створених вриједности урбаног простора и његове околине Регулационо планирање је од 1995. до данас био оперативни ниво на којем су се рјешавали просторни захтјеви и потребе новог друштвеног контекста Како читав географски простор доживљава прекретницу, било је тешко дефинисати главне линије од којих се почиње испочетка као и у ком смјеру долази до ширења кад је све пратила нека доза непредвидивости. Посљедице се и даље осјете. Главни документи постају регулациони планови, који представљају све осим документа на који је могло да се ослони Усљед крхке природе овог вида документације, долази до лаког мијењања његовог циља као и графичког начина презентације одређених дијелова града те је себичност инвеститора превазишла рад за веће добро У овом периоду

уочљива је измијешаност компатибилних функција, нарочито интерполација пословних дјелатности у стамбене структуре, тиме се смањују транспортни трошкови, повећава ефикасност коришћења

градског простора, интегришу активности те остварују непосредније релације становништва Бања Лука је од краја рата па све до 2022. године функционисала на бази регулационих планова који занемарују дух града који је полако стварао и свој идентитет. „Зелени град“, „Град спорта“ и „Град младости“, сви епитети које је Бања Лука до сада имала, полако постају омаж граду који је могао да буде. ОБЈАШЊЕЊЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ СТРАТЕШКИХ ПРОСТОРНОПЛАНСКИХ ДОКУМЕНАТА

Када причамо о документима просторног уређења, важно је прво да се упознамо са локалним законима и дефинишемо термине којима ћемо баратати у овом тексту и видјети какав је њихов међусобни однос. По Закону о уређењу простора и грађењу Републике Српске из 2013. године (а који је мијењан и коригован неколико пута касније, посљедњи пут 2019. године), документи просторног уређења служе за одређивање организације, намјене

и начина коришћења и управљања простором, као и одређивање критеријума за уређење и заштиту простора Републике Српске. Они могу бити стратешки и спроведбени. Стратешки документи просторног уређења су развојни, дугорочни документи којима се дефинишу основни циљеви и принципи развоја у простору. С друге стране, спроведбени документи просторног уређења су техничко-регулативни и на основу њих се дефинишу услови за пројектовање и извођење објеката. По том истом закону, урбанистички план је стратешки, а регулациони план спроведбени документ просторног уређења. Такође, урбанистички план је документ вишег реда у односу на регулациони. То значи да, уколико за јединицу локалне самоуправе (град или општину) постоји важећи урбанистички план, сви регулациони планови у тој јединици локалне самоуправе (у даљем тексту: ЈЛС) морају бити усклађени са урбанистичким планом. Уколико ЈЛС нема важећи урбанистички план, онда регулациони планови морају бити усклађени са документом просторног уређења вишег реда у односу на урбанистички план, а то су просторни план ЈЛС, а изнад њега просторни план Републике

031 ДЕЦЕМБАР, 2022.

Српске. С обзиром да по важећој легислативи на нивоу Босне и Херцеговине

не постоји тијело које регулише просторна питања, највиши ниво управљања простором је ентитетски, што значи да је за Републику

Српску Просторни план Републике Српске најважнији и кровни

документ просторног уређења (у Федерацији БиХ би то био Просторни план Федерације Босне и Херцеговине).

Зашто је то важно? Па, у случајевима када неки документ просторног уређења престане да важи (сваки од њих има период за који се доноси), он законски више не мора да се поштује, те „главни“

постаје важећи документ који је хијерархијски виши од истеклог. У чему је онда квака? Фора је у томе да сваки од ових докумената разрађује и дефинише простор до одређеног нивоа, тј. има свој степен детаљности. Што је документ вишег реда, мање улази у детаље, тј. бави се општијим просторним елементима. Сликовито речено, у просторном плану нећете наћи позицију улаза на неком објекту – тиме се баве регулациони планови (и то не увијек!).

Бања Лука је посљедњи урбанистички план усвојила 1975. године, који је трајао 20 година, што отприлике значи да је престанком рата у БиХ престао да важи и бањолучки урбанистички план. Након тога, сви регулациони планови су морали бити усклађени са просторним планом Општине Бања Лука и просторним планом Републике Српске. Ти планови, с обзиром да су хијерархијски виши од урбанистичког или регулационог, нису довољно детаљни за потребе регулационог

плана, што даље даје велику слободу у тумачењу законских одредница на нивоу регулационих планова. На примјер, у просторном плану нећете наћи у ком градском блоку је дозвољено градити стамбене зграде, у ком школске објекте, гдје иду бициклистичке стазе, гдје је регулисана обала ријеке итд. (али се то све мора налазити у урбанистичком плану), што имплицитно значи да све те ствари законски нису обавезне. То за посљедицу има огромну слободу тумачења просторних потреба на

ПРОБЛЕМ

НЕПОСТОЈАЊА

УП-а И ПРИМЈЕР

ПОСЉЕДИЦА

Сада, када знамо ове кључне ствари, прелазимо на интересантнији дио.

нивоу регулационог плана, што је и кренуло да се дешава у Бањој Луци. Просторни планови не морају међусобно да се поштују, тако да, када се израђују нови регулациони планови, скоро па никакав контекст не мора да се узима у обзир, што је врло

опасно за квалитет живота у граду и његов даљи развој. Након престанка важења урбанистичког плана, Бања Лука улази у фазу планирања простора на нивоу регулационих планова која се показала изузетно финансијски исплативом за многе инвеститоре који су кренули да искоришћавају законске недефинисаности детаља, лоше политичко и економско стање у Бањој Луци у фази транзиције и преласка на демократски и неолиберални начин функционисања, као и финансијску немоћ градских и државних институција у своју корист, те су полако почели да преузимају кормило приликом доношења докумената просторног уређења. У тој фази се Бања Лука налази и дан данас, с обзиром да у моменту писања овог текста нови урбанистички план још увијек није усвојен (иако се на томе ради већ скоро четири године). Ова фаза непланског развоја је довела до непоштовања урбанистичких, архитектонских, моралних и етичких принципа кројења простора, водећи се искључиво оним што је легално, максимално искоришћавајући законске параметре до крајњих граница, некада и некажњено прелазећи те границе. Данас се град радикално промијенио: многа

032 ГОДИНА 10— БРОЈ 11 — ДЕЦЕМБАР, 2022.

насеља су изгубила свој некадашњи карактер, многе алеје по којима је град познат више не постоје; нова насеља ничу без адекватних јавних простора, зеленила, простора за боравак. Сваки нови регулациони план се углавном сведе на планирање простора за стамбене и стамбенопословне зграде који заузимају максималан законски дозвољен простор на парцели (законски максималан коефицијент заузетости је 0.8 односно 80% парцеле) и иду увис колико је то могуће (максимални коефицијент изграђености је 4.2, што најчешће у преводу значи 6 етажа), остављајући на парцели тек довољно простора за неколико мјеста за паркирање аутомобила, не марећи за зелене површине за сопствену зграду, а камоли за остале кориснике тог простора у ближој околини. Трансформација зона индивидуалног становања у градском центру града у стамбено – пословне зоне већих коефицијената изграђености, била је детерминисана власничким статусом парцела и усклађивањем интереса и динамике инвестирања појединачних инвеститора Често је реализација текла сукцесивно, резултирајући врло неусклађеном физичком структуром, како у погледу волумена у простору, тако и у погледу коначног архитектонског

обликовања и материјализације

Али то није све: сваки регулациони план, прије усвајања, мора да испоштује процедуру доношења докумената просторног уређења која обухвата и глас јавности. Да, добро сте прочитали! Наиме, прије него што било који документ просторног уређења постане законски валидан, мора бити доступан на јавни увид и проћи процедуру јавне расправе, тј. мора бити доступан свим грађанима и грађанкама града да га виде, дају своје мишљење и коментар на њега, те да се у складу са мишљењу јавности исправи (ако за то постоји потреба) те, ако је реакције јавности било, поново представи, и тако у круг, све док не прође све „тестове“. Велики проблем је што јавни увиди, а поготово јавне расправе, нису на прави начин промовисане међу јавности, нити су јавне расправе погодне за посјету великом броју становништва, јер често бивају заказане за вријеме радног времена, када мало ко може доћи да се изјасни. То, као и општа незаинтересованост за учешће у доношењу одлука (о којој нећемо сада писати) дозвољавају лоше креираним документима просторног уређења да ступе на снагу и осиромашују и деградирају простор.

Наравно, постоје изнимке.

Дешавало се у неколико наврата да Бањалучани и стручна јавност дигну глас против лоше креираних планова и бране свој простор одлазећи на јавне расправе и дајући конструктивне коментаре и приједлоге за интервенције у простору, али је таквих подухвата, колико год они били похвални, руку на срце, веома мало. Углавном се то дешава када се ради о централним градским зонама или када су у питању велика стамбена насеља у којима се дјечија игралишта покушавају претворити у стамбене или друге објекте. Свакако, велике наде се полажу у нови урбанистички план. Иако не може бити савршен због незахвалног затеченог стања, добро креиран урбанистички план смањиће простор за доношење лоших одлука у нижим документима просторног уређења, те повећати квалитет живота у граду. Можда неће уклонити све наше просторне проблеме, али ће, надамо се, зауставити прављење нових, те нам дати прилику да на грешкама из прошлости учимо и исте санирамо.

Аутори: Сара Ђумић, Милкица Керезовић и Иван Бојанић

Фирма Геберит је један од највећих произвођача санитарне технике у свијету, а њихово представништво је половином марта 2022. године расписало конкурс за дизајн приватног и јавног купатила, користећи њихове производе. С обзиром да сам у претходном семестру на предмету Инсталације 2 дизајнирао доста успјешно рјешење приватног купатила, одлучио сам се да то рјешење прилагодим захтјевима конкурса, што је била и замисао предметног професора и асистента. На сарајевском архитектонском

за шта постоји тежња и на нашем факултету. Конкурс је захтијевао дизајнирање јавног купатила, чији просторни распоред и димензије су били задани, те приватног купатила, чији дизајн није био ограничен ничим другим, осим Геберитовим производима. Прилагођавање пројекта је текло доста глатко, с обзиром на свеобухватну библиотеку модела, документације и упутства која постоје на Геберитовом званичном вебсајту. Та библиотека ми је омогућила да у танчине обликујем купатила са свим санитарним и инсталационим елементима. На конкурс су са нашег факултета доспјела само два рада, иако је конкурс

био отворен за све студенте треће и четврте године студија, те продужен за још мјесец дана. Након завршетка су објављени резултати конкурса, те најављен обилазак Геберитовог представништва у Сарајеву. Угошћени смо 21. октобра у представништву, гдје је и организована презентација радова студената сарајевског и нашег факултета. Показани су радови и систем оцјењивања, те су такође и уручене вриједне новчане награде за све награђене радове. Радови су награђивани са 500, 300 и 200КМ, за прво, друго и треће мјесто. Ту смо такође имали прилику видјети све системе и линије санитарних елемената које

смо користили у нашим радовима.

Желим охрабрити све оне који су можда хтјели, па нису, или се уопште нису заинтересовали за конкурс, да користе овакве прилике кад се појаве. Рад је био врло интересантан, обилазак и искуство које нам је пружио је свакако било вриједно, а да не спомињем јако лијепе награде (од којих трећа награда није ни уручена за наш факултет).

Аутор:

Лука Гајић

Пројекат урбанистички и стратешки гледано има функцију медијатора у процесу ширења града и покретања новог циклуса развоја територије Бање Луке. Остваривањем везе са сусједним насељима, постиже се синергија између природних амбијената и јавних простора која недостаје граду. Дрвеће у граду представља живи грађевински материјал који се користи за успостављање просторних граница. Стварају просторне ритмове како би побољшали искуство кретања кроз спољашње просторе, његову способност заклона и поигравања са сијенком. Пројекат ставља акценат на развој Бање Луке као пејзажног града како би се очувао

континуитет и унаприједио јавни простор у будућности. Градски парк поред примарне функције чворишта различитих старосних циљних група, представља идентитет града, као и позитиван, хумани модел развијања урбане средине 21. вијека. Парковске површине побољшавају квалитет живота, повезују различите интересне групе и стварају нове културне интеракције. Дојам / презентација архитектуре ивичних парцела, вриједност истих подиже на виши интерпретацијски и квалитативни ниво. То нису само зелени амбијенти, већ вегетацијски и просторни оквири који кориснике мобилијара за одмор, преносе у стање истинског опуштања и сложеног синестезијског

искуства одмора. Развој нових принципа, технологија и техника, еколошког, просторног и урбанистичког планирања, архитектонског пројектовања, доводе до преиспитивања досадашњих

пракси и траже нове моделе третирања и посматрања урбаних зона. Комплексност јавне површине која се анализира/третира изискује временски период, људске ресурсе као и пажљиво дефинисање програма. У дефинисању геоморфолшке волуметрије и валоризације, простор изискује микролокацијске промјене које посљедично формирају амбијенте, мијењају перцепцију простора и позивају на интеракције са тангентираним парцелама / функцијама и њиховим корисницима. Анализом затеченог стања, долази се до закључка да простор већ садржи одређену дендрофлору, неколико сорти које се појављују природном сукцесијом. Амбијенти се природно препознају на првој анализи

интуитивног набачаја локације и већ у првим корацима добијају своје кориснике који истражују простор. Стратегија којом се поставља просторна синтакса, уводи кориснике и изучава начине кориштења обухвата те појаву дисциплина које се потенцијално имплементирају у шири обухват парка. Предлаже се идејно рјешење модела

кориштења кроз просторне синтаксе, кретање, амбијенте и догађај. Концепт базиран на реанимацији, пренамјени, новом буђењу значења настаје паралелно уз пуштање корисника на локацији. Третирање локације, на овакав начин, не утиче на даљи ток интервенисања на парцели парка. Циљ је отворити простор корисницима,

истражити, спонтано користити и допустити појединцу да субјективно доживи метафизику мјеста. Концепт Морфолошки гледано парцела је подијељена у двије цјелине позициониране у правцу сјевер-југ. Постојећи гушћи природни пејзаж који је на нижој коти и чист простор,

боје како везује остале елементе за локацију. Идеја је да се споје комуникације парка са обалом ријеке Врбас и да се њено ширење настави ван ло-

кације јер је препознат потенцијал повезивања дуж читаве обале. Распростире се у правцу запад - исток како би дала јасну границу спајања двије зоне, природне и вјештачке да би постале кохерентне јер је то што овакав простор чини аутентичним. Желимо да поштујемо секундарну везу погледа док пролазници неометано пролазе кроз цјелине надопуњене групама дрвећ́а и садње

нижег раста. Отварањем зелених површина и побољшањем рута кроз постојећи пејзаж чини га видљивијим и јачају просторне везе са кампусом и сусједним насељима. Аутори: Андреа Јаничић, Николина Хассам Дорсен, Срђан Лакић

КОНТЕКСТ Имајући у виду непосредно присуство једног он најважнијих меморијалних објеката у бањалучкој регији, Споменик палим Крајишницима из 1961. године, истиче се намјера да будућа структура видиковца визуелно не нарушава и архитектонски не деградира појавност овог вајарског симбола града. С друге стране, простор који је предвиђен за мјесто видиковца карактерише и изразито богатство високог зеленила, те покренута морфологија терена са које се отвара поглед на град у правцу његове значајније осе Ово природно богатство представља постојећи потенцијал локације, који заједно са рекреативном стазом, којом доминирају пјешаци и бициклисти, чини амбијент који може постати ново мјесто задржавања у природи

са градском силуетом у првом плану

ИДЕЈА Концепт интервенције полази од намјере да се вриједност меморијалног Комплекса споменика визуелно не умањи архитектонском интервенцијом и вертикалним акцентовањем видиковца С друге стране пројектантска намјера је да се обезбједе директни и несметани приступи структури, без просторних препрека у кретању, посебно корисницима старије животне доби, трудницама, те особама са смањеном мобилношћу Из тога произилази форма сведеног хоризонталног обруча који обухвата неколико микро-цјелина локације: постојећу рекреативну стазу, њено проширење у правцу споменика за релаксацију, те простор за сагледавање у правцу града, обогаћен дрвећем које израста из

Бањ Брду

стрмог терена Форма круга у основи настоји да дефинише постојећи простор уз рекреативну стазу као мјесто за предах и задржавање, те да „уоквири“ високо зеленило иза којег се пружа континуалан поглед на град у долини Структура која се простире у правцу града корисницима ствара другачије искуство природног амбијента и широку панорамску слику која се отвара одвајањем са рекреативне стазе преко засјењене платформе у крошњама високих стабала, све до повратка на стазу којом се наставља кретање до жељеног исхода На овај начин све природне структуре остају нетакнуте, те се наглашава њихова еколошка и амбијентална вриједност, док се кретање платформом не

041

супротставља постојећој рекреативној стази, него га употпуњује ПРИСТУП И ОРГАНИЗАЦИЈА С аспекта кретања кроз простор, полукружна платформа према граду нуди атипичан боравак међу крошњама кроз које се постепено отвара визура, коју посматрач доживљава све док се креће платформом. С рекреативне стазе она суптилно уводи пјешаке који сукцесивно откривају да се налазе на структури која „лебди“ изнад терена, али која их поново наводи на стазу са које су приступили, како би могли да наставе према свом циљу (врху или дну рекреативне зоне). Поставка платформе у нивоу рекреативне стазе омогућава несметан

приступ корисницима свих старосних доби, трудницама, те особама са потешкоћама у кретању Дјеца овај простор

доживљавају као полигон

за игру који их константно враћа на полазну тачку у њиховом трку Са супротне стране, такође у нивоу рекреативне стазе, формира се проширење у истој полукружној геометрији Наиме двије уписане кружнице у основи дефинишу ширину платформе видиковца која осцилује, али и континуалну клупу на проширењу рекреативне стазе која чини ново мјесто сусрета и одмора Проширење за задржавање и одмор оцртава клупа по ободу кружнице која тангира терен у нагибу испод споменика На овај начин клупа представља не само мјесто за сједење, већ и физичко-визуелну

али нису приморани да их користе, те могу несметано да наставе свој пут ка одредишту кретања Ово неинвазивно освајање простора омогућава спонтану интеракцију његових корисника, пружа им слободу у избору мјеста боравка, те открива нове могућности употребе простора Проширење уз стазу и клупа за једне представљају мјесто за одмор или медитацију, док за друге, идеалан простор за вјежбе и рекреацију у природи КОНСТРУКЦИЈА И МАТЕРИЈАЛИЗАЦИЈА С намјером да се избјегне визуелно нарушавање Комплекса Споменика палим Крајишницима на Шехитлуцима, волуметријски израз структуре остаје у веома сведеној и изражено хоризонталној форми, без вертикалних просторних репера Поставка структуре у хоризонталној линији пружа несметан и олакшан приступ и

цјелине

могућност сагледавања

слике града за све кориснике, пружајући се директноса нивоа приступне рекреативне стазе према „шуми“, односно граду Ради визуелне и амбијенталне интегрисаности у природно окружење структура која формира видиоковац изгледа као да „плеше“ око високих крошњи дрвећа, лебдећи изнад терена у стрмом нагибу Да би се конструктивно остварио овакав карактер архитектуре у зони рекреативне стазе поставља се армиранобетонски темељ, чији је задатак да укрути механику тла, те да пренесе оптерећења препуштене платформе, стапајући се заједно са рекреативном стазом у постојећи терен у засјеку. У бетонски елемент се анкерују челични „I“ профили, који чине примарну конструкцију платформе. С друге стране, ова челична конструкција се ослања

на челичне стубове, визуелно уклопљене у постојећи дендрофонд, који акцентују ефекат „лебдења“, те обезбјеђују статичку стабилност конструктивног система На изглед конзолна конструкција заправо представља континуалну греду са полукружном формом у основи Дрвена облога платформе видиковца, континуалне клупе и проширења рекреативне стазе, заједно са оградом у разиграном ритму густо распоређених летвица, чини амбијенталну досљедност материјализације ове архитектонске структуре Поред естетскоамбијенталне вриједности дрво представља еколошки пријатан материјал, економичан и једноставан за изградњу, те касније одржавање структуре ОСВЈЕТЉЕЊЕ Како би простор био комфоран и безбједан за коришћење у вечерњим

сатима по ободу структуре предвиђа се амбијентална расвјета која заједно са подашчањем и разиграном оградом ствара занимљив ритам свјетлости и сјенке Осим што поспјешује утилитарни карактер простора, артифицијелно освјетљење истиче архитектонски израз структуре и материјализације, који постаје сагледив са ниже коте рекреативне зоне Бањ брдо и из правца града Суптилан архитектонски приступ одговара на затечено окружење и све његове потенцијале без нарушавања амбијенталних квалитета и визуелне наметљивости, уоквирујући тако све просторне микроцјелине у архитектоничну кружну форму која чини континуитет кретања, загрљај природе, ширину погледа и ново мјесто сусрета

Аутор: Небојша Јеремић, Неда Медић, Маја Медић

044

Пројекат

без обзира на размјере треба да процвјета из реалних услова. То значи узимање у обзир не само непосредног контекста, већ и еколошке и друштвене сфере како на локалном тако и на глобалном нивоу. Бавећи се аспектима као што су изградња памћења, еколошка свијест, присвајање или идентитет између многих других. Овај пројекат произилази из идеје укључивања посматрача у пејзаж како би се замаглиле границе између грађеног, артифицијелног простора и отвореног окружења и околног пејзажа. Видиковац није замишљен као грађевина изолована од пејзажа већ је замишљена као његов елемент. Циљ нам је да поставимо структуру за посматрање који би могао да активира пејзаж и да се као такав понаша. Валоризовањем постојеће просторне цјелине, јавило се природно пружање новонастале структуре видиковца као екстензија по-

стојеће комуникације. Као предност издужавања линије кретања ка напријед добија се већа и шира прегледност контекста и боље визуре на сам град јер постојећа позиција видиковца не захвата толику ширину и дијапазон какав може да садржи. Састављена из два елемента, моста и амфитеатра чија је узајамна функционалност сагледавање града као живе сцене, ефекат гледалишта. Приступ мосту јесте директно са почетне коте терена а амфитеатру је приступ обезбијеђен путем степеништа, који се спушта на подест гдје је тачкасто позициониран дурбин као елемент ревитализације старог мјеста видиковца са којег је обезбијеђен поглед на живу сцену, град. Јединствена, ненаметљива потпуно остварива употреба мреже на челичном оквиру као примарног елемента читаве структуре укључујући и ограде, чијим се преклапањем и лејеровањем постижу различите густине,

добијајући на прозрачности како би се постигла разноликост амбијената. Економичан материјал који се лако транспортује и његово монтирање се може извршити ван или на лицу мјеста, омогућавајући лаку изградњу И једноставно одржавање или замјену. Укупна слика новонастале структуре видиковца заједно са комплексом својом формом добија скулптурални карактер а одабиром боје ствара неутралност и ненаметљивост.

Аутори: Андреа Јаничић, Николина Хассам Дорсен, Срђан Лакић

Зовем се Михаило Максимовић и студент сам друге године студијског програма Грађевинарство на Архитектонско - грађевинско - геодетском факултету Универзитета у Бањој Луци. Учествовао сам на овогодишњем, 15. по реду, научно - истраживачком скупу Студенти у сусрет науци 2022, који организује Студентски парламент Универзитета у Бањој Луци. Мој рад припада области грађевинске физике, па сам учествовао у дисциплини инжењерства и техничких наука. Уједно сам био једини представник Универзитета у Бањој Луци из поменуте области. Тема рада је „Мјерење нивоа буке у бањском комплексу Терме Озрен у општини Петрово”.

Ментори рада су проф. др Биљана Антуновић и асис. Јелена Рашовић.

Идеју да пишем рад сам добио од професорице Антуновић, која ме упознала са постојањем StES-a. Послије консултација, одлучена је и тема рада. Припремили су ме и за евентуални неуспјех, те да то није велика ствар, битно је искуство које се стиче кроз истраживање и писање рада. Процес мјерења и писања је био занимљив и поучан. Научио сам се придржавати озбиљних законских прописа и регулатива којима је дефинисан начин узимања узорака. Упознати младе колеге истраживаче је био посебан ужитак. Сви смо се окупили са истом идејом, да презентујемо и одбранимо свој рад најбоље што можемо. Такође, занимљива је чињеница да су учествовале све колеге са виших година и циклуса студија, док сам ја у вријеме писања рада био прва година.

Ово искуство бих окарактерисао као одлично, јер је показано да постоји подршка и подстицај студентима нашег факултета да се баве науком, да пишу своје радове и постају млади истраживачи. Вјерујем да ће се и друге колеге са факултета, као и универзитета, ухватити у коштац са изазовом који представља писање рада и презентовање истог, као и да ће се радовати сопственом успјеху, да ће бити срећни у тренутку када им стигне обавјештење да је њихов рад прошао рецензије и да ће бити објављен. За крај бих додао само да је искуство стечено кроз цијели овај процес непроцјењиво и одлична основа и увертира у истраживачки рад који ме, надам се, очекује. Још једном бих позвао колеге да се не плаше изазова, већ да се суоче са њима, превазиђу их и изађу као побједници. Аутор: Михаило Максимовић

ВИЈАДУКТ

МИЈО

Мост на небу и симбол Француске који је инспирација за будућност јер даје подстицај градитељима. Инспирисао је људе добре воље у Француској да одоле бројним изазовима и партнерски ријеше проблем. Изазов тренутка био је помирити супростављене интересе локалног становништва и иницијатора за грађење овог моста. Да би се постигао компромис, изабрано је концесионарно рјешење са фирмом Еифаж. Од пресудне важности је подршка становника града Мијоа која је добијена након што им је предо-

чен значај овог пројекта и са намјером популаризације поменутог града, вијадукт је назван по њему. Ово је подвиг који је био изазов у доба градње, но и данас представља достигнуће градитељства, због распона који обухвата као и сложеност елемената објекта. Да би осигурали трајност објекта, градитељи су се осврнули на прошлост и на мост Такома који је платио цијену пројектовања моста без узимања у обзир утицаја вјетра. Овај подвиг је изазов двадесет и првог вијека за све градитеље. Иако

је већ инспирација новим вијадуктима и мостовима, биће занимљиво за видјети да ли ће се у будућности то поновити. Важност јавног мнијења Када кажемо Ајфелов торањ, прва асоцијација нам је Париз, Гистав Ајфел или жељезо. Ријетко помислимо на Парижане који су живјели у вријеме градње Ајфеловог торња. Познато је да је првобитна намјена истог била да буде експонат на Свјетској изложби поводом обиљежавања стогодишњице од Француске револуције. Представљао је капију за улаз на изложбу. План је био да се торањ демолира након двадесет година. Парижани су и прије истека рока захтијевали рушење објекта јер су га сматрали огромним џином у граду. Њихов став је био да торањ не може донијети ништа позитивно њиховом граду. Упркос

048 ГОДИНА 10— БРОЈ 11 — ДЕЦЕМБАР, 2022.

бојкоту грађана, торањ је остао на свом мјесту. Данас представља ремек дјело архитектуре и главно обиљежје Француске, доносећи огромну количину новца држави. Проблем јавног мнијења је био присутан и у градњи вијадукта Мијо. Локално становништво је и у току преговора, али и у току извођења радова оспоравало грађење вијадукта. Сматрали су да измјештањем главног путног правца са магистралних путева града Мијоа штете сами себи. Предвиђали су да Мијо нико неће посјећивати јер више неће бити успутан за путнике, што је по њиховом мишљењу повлачило и финансијске губитке. Тадашњи градоначелник Мијоа, је након бројних покушаја успио увјерити становништво у предности овог гигантског пројекта. Бројни туристи ће долазити у град са циљем да

доживе јединствен поглед на мост, једино могућ из Мијоа. Преласком преко вијадукта, не види се грандиозност и величина овог архитектонског и грађевинског достигнућа. Сам назив вијадукта ће могуће туристе обавјестити о постојању истоименог града у близини. Такође, једна од предности која је промијенила јавно мнијење јесте смањење гужви и загађења у граду. Становништво је прихватило грађење видјевши предности овог огромног подухвата. Проблем јавног мнијења при градњи вијадукта Мијо можемо поистовјетити са оспоравањем постојања Ајфеловог торња у Паризу и закључити како мишљење становништва може да утиче и омета градњу, али и како исто то становништво може да промијени мишљење и прихвати постојање објекта уколико је он тога вриједан.

Мост на небу или опште задовољство Вијадукти су импресивне грађевине још од Римског царства када се први пут у и спомињу. То су мостови који премошћују долине, ријеке или друге путеве. Иако у погледу извођења спадају у тешке подвиге, често им се прибјегава као најпожељнијим рјешењима. Тако је настао и вијадукт Мијо, ауто-пут дугачак 2 460 метара. Ово архитектонско чудо, како га многи називају, настао је као повезница Париза и цјелокупног сјеверног дијела Француске, са јужним, туристички познатим областима како Француске, тако и сусједне Шпаније. Налази се у долини ријеке Тарн, у близини града Мијоа. Вијадукт је настао због вишедеценијског проблема саобраћајних гужви кроз град Мијо. Магистрални путеви нису посједовали

довољан капацитет да приме огроман број возила током љета и за вријеме празника, што је узнемиравало и бринуло званичнике Мијоа. Град којим руководе је био на сталној мети критика, као локација коју је пожељно избјећи. Због тога су одлучили омогућити несметан саобраћај пролазницама, али на такав начин да осигурају константно постојање туризма у Мијоу. Рјешење је био мост који није у језгру града, али да тај исти град пружа јединствен поглед на мост. При избору локације за градњу вијадукта разматране су четири трасе, различитих карактеристика и предности. Побиједило је рјешење двојца који су чинили британски архитекта Норман Фостер и француски инжењер, познат као стручњак за градњу мостова, Мишел Вирлож. Њихове биографије доказују успјешност у архитектури и грађевинарству. Влада је након изабраног пројектног рјешења, послала допис за доставу понуда грађевинским тимовима широм земље. Иако су понуде доставиле велике и познате грађевинске фирме, побиједило је рјешење фирме Еифаж. Они су предложили комбинацију челичне плоче ослоњене на бетонске стубове. Преговори и дискусије за грађење моста трајали су чак четрнаест година, од тренутка избора извођача радова и концесионара моста, до отварања и пуштања у промет истог,

прошле су само три године, што показује да добро организовани тим и добро рјешење осигуравају знатно бржу градњу. Аеродинамички утицаји Када причамо о осмишљавању и лоцирању некаквог грађевинског објекта, важно је обратити пажњу на климатске утицаје подручја у коме се исти налази. Да ли је тло подложно сеизмичким кретњама, да ли дувају јаки вјетрови или су пак зиме јаке?! Сваки климатски утицај има своје осликавање на објекат. У случају вијадукта Мијо највећа опасност од стране природе јесу утицаји вјетрова у долини ријеке Тарн. „Вјетар је обично непријатељ сваког великог моста. Често говоримо о земљотресима, но што је мост већи то су земљотреси мања опасност. Међутим, што је мост већи, вјетар је већи проблем.“ Научници су и у току пројектовања, али и у фази извођења радова вршили разна истраживања, у циљу што прецизнијих и вјернијих података и чињеница. Анализе су показале да је највећа аеродинамика у појасу саме челичне плоче вијадукта, гдје вјетрови достижу брзину и до 130 километара на сат. Истраживања у погледу одраза снаге вјетрова на грађевинске објекте почела су са развијањем и свјетском примјеном од 40-тих година прошлог вијека. Зашто тада?! На то је утицај оставила несрећа са мостом

Такома у Савезној Држави Вашингтон. Висећи мост је пројектован без узимања у обзир јаких вјетрова који пушу тим подручјем, те га је убрзо након отварања вјетар и срушио у ријеку. Та несрећа се сматра прекретницом у посматрању вјетра и његове снаге у архитектури и грађевинарству. Даје нам примјер како се може научити из грешака и не дозволити да се такве понове, угрожавајући безбједност људи који га користе. Умјесто закључка, Инспирација за градитеље Да је вијадукт Мијо инспирација за градитеље у свијету јесте недавно изграђен и пуштен у промет Трећи босфорски мост,

познат као ,,Турски Голден Гејт“ јер обликом подсјећа на познати мост у Сан Франциску. Поменути мост поистовјећујем са вијадуктом Мијо првенствено због најважније заједничке тачке, истог инжињера Мишела Вирложа. Можемо претпоставити да одатле произилазе и одлике као што су два челична пилона који заједно са кабловима затежу челичну плочу. Добро остварена идеја је увијек инспирација за нова достигнућа, с тога је за очекивати развој градитељства у овом смјеру. Такође, када говоримо о вијадукту Мијо, важно је рећи да је то грађевина која комбинује савремену форму и материјале, примјењујући древне технике градње на иноватив-

ни начин. Посматрамо га као архитектонско и грађевинско чудо. Неприступачан терен, кратак временски рок за изградњу и број радника који учествује у реализацији објекта су само неки од параметара који то показују. Ово је велики подвиг и у друштвеном смислу јер је градња овог објекта започела са неодобравујућим ставом од стране грађана. Показује нам како једна грађевина може изазвати различите реакције и како исте може да промијени. Учи нас да будемо отворени за промјене и да допустимо да промијенимо мишљење. Овај вијадукт је остварио позитивне посљедице у својој околини, ријешивши проблем огромне гужве у густо

насељеном подручју. Популаризован је град Мијо који се сматрао оштећеним постојањем овог вијадукта. Иако је Француска држава која има висок економски стандард, овај мост је финансирала једна фирма, стога при реализацији пројекта не морамо инвеститора тражити у држави. Такође, истраживајући подизање овог дива у долини ријеке Тарн, одушевио ме уиграни тим радника који је у рекордном року овако нешто саградио, при том подсјећајући да су сви стубови грађени истовремено. Такав комплексан начин грађења може једино продуковати добра организација грађења, што нас враћа на то да за један успјешан пројекат, а касније и изведен објекат није довољна идеја и буџет. Потребан је тим који ће једино заједно тако нешто и остварити. Подржавајући једни друге можемо се надати успјеху и доприносити бољитку заједнице. Овај вијадукт треба бити водиља грађењу будућих објеката, са успјешним циљем. Моје мишљење и став завршавам овдје због ограничених извора и података, са жељом да у будућности више анализирам и вреднујем чињенице о овом пројекту. Аутор: Горана Митровић

ГЕОМРЕЖЕ

Као и у свим областима науке и технике и у грађевинарству се непрекидно појављују нови материјали и технологије који омогућавају бржу, сигурнију и ефикаснију изградњу, одржавање и санацију грађевинских објеката. Савремене материјале, прије свега, користимо у нискоградњи, иако неки материјали могу имати широку примјену и код објеката високоградње. Усљед развоја саме индустрије, као и тражења начина како побољшати и услове живота, долази до проналажења и тражења нових материјала којима то и јесте главни циљ. Примјена нових материјала, елемената и опреме поред свих предности и уштеда у времену и новцу доприносе и повећању заштите животне средине. Један од таквих материјала је и геомрежа.

Геомреже, као и неткани текстили, геомембране и геокомпозити нису сасвим нови материјали, познати су у нашој грађевинској пракси већ неколико деценија и имају веома широку примјену и велике предности при изградњи многих објеката нискоградње, те је неопходно посебно указати на њихов значај. Геомреже се производе екструдирањем полипропиленских (РР) влакана. На тај начин се добија тродимензионална структура дебљине 10 – 20 mm. Због релативно мале чврстоће на развлачење, производе се и композити с различитим геомрежама за повећање носивости. Ови материјали се могу користити за заштиту од ерозије и стабилизацију косина и насипа, те армирање хумусног слоја и осигурање развоја вегетације. По својим карактеристикама, уз допуштена одступања, геомреже се могу користити за армирање асфалта при санацији дотрајалих површина саобраћајница са асфалтним или бетонским застором. Примјена геомрежа у реконструкцији постојећих путева омогућава: спрјечавање рефлектирања пукотина у асфалтним слојевима путева, проширивање путева, појачавање носивих слојева путева од невезаног гранулисаног материјала, изградњу и санацију жељезничких пруга, подземну одводњу путева и санацију путева. Резултати истраживања и искуство говоре да је процес производње кључан за механичка својства геомреже. Разликујемо главна и попречна ребра. Производ-

ни процес се може усвојити тако да геомреже подносе оптерећења (чврстоћа на затезање) доминантно у једном правцу (једноаксијалне геомреже) или у два управна правца (биаксијалне геомреже). С обзиром на то да је геомрежа у тлу трајно изложена оптерећењу, потребно је провјерити и чврстоћу при дуготрајном оптерећењу. Расподјела оптерећења на носеће слојеве у путевима и пругама је радијална и самим тим вишесмјерна отпорност на затезање, а интересантна је крутост отвора геомреже. Полимери и производни процес контролишу њихову чвростоћу на затезање и крутост. Било би погрешно закључити да највећа чврстоћа на затезање означава најбољу геомрежу. Ребра геомреже у саобраћајним конструкцијама не подлијежу само затезању, већ и савијању њихова раван и слијегање у и ван њихове равни. Одличан су елемент за ојачавање, јер подносе високу оптерећења затезања, уз врло мало растезања. Пузање описује понашање геомрежа, тј. промјену издужења при дјеловању константне силе кроз дужи временски период. Геомреже чије су саставне сировине полиетилена (РЕ) и полипропилена (PP) немају способност задржавања механичких својстава кроз дужи период (106 сати). Напони из тла се преносе на геомреже (и обрнуто) преко механизама интеракције. Најједноставнија врста тога је трење, нпр. тло-контакт геотекстила, или једноаксијалне

геомреже у кохезивним земљиштима. Међутим, природа од интеракција геомреже и некохезивних материјала је веома сложена. Та сложеност је разлог због ког данас, генерално, немамо прихваћен нумерички дизајн ојачаних невезаних слојева за транспорт структуре. Када дође до релативног помијерања тла и геомреже (нпр. при извлачењу геомрежа из тла) одвијају се три механизма: трење на контакту између тла и геомрежа, трење између зрна тла (унутар отвора геомреже) и пасивни отпор испред попречног ребра. Експериментални резултати сугеришу да, у случају добре интеракције тло-геомрежа, тло има већи угао унутрашњег трења у поређењу са углом унутрашњег трења самог тла. Овај однос може имати вриједности много веће од један (1,1 - 1,7), посебно за дробљени агрегат (8-9), иако у пројектним вриједностима однос мањи од 1 се редовно користи.

Постојаност геомрежа, тј. њихова отпорност на утицај околине, доказује се испитивањем: биолошке отпорности, отпорности на временске утицаје и хемијске отпорности. Отпорност је потребно испитати ако је геомрежа изложена директним временским утицајима дуже од двије недјеље. Четрнаест дана је раздобље током којег у европским климатским условима не долази до смањења чврстоће на затезање при директном излагању геомрежа временским утицајима. У нормалним условима околине, када тло није контаминирано, а pH вриједност воде је између 4 и 9, геомреже у правилу дуготрајно задржавају своја својства. Захтјеви постојаности геомреже одређени су максимално дозвољеним смањењем вриједности чврстоће на затезање, који су дефинисани сљедећим граничним условима: биолошка отпорност највише 5%, отпорност на временске утицаје највише 5%, хемијска отпор-

ност (у киселом окружењу pH<4, нормалном тлу и води 4<pH). Основни захтјеви, који се постављају на геомреже, су они који се односе на геометрију, механичка својства и постојаност. По технологији израде можемо их подијелити на основне групе геомрежа: ткане – плетене мреже, везане, топло – спојене мреже и екструдиране мреже. У зависности од материјала од кога су направљене, геомреже можемо подијелити на: пластичне геомреже, полиестрске геомреже и геомреже од фибергласа. У данашње вријеме се појављује све више разлога за примјену геосинтетике и геомрежа. Геосинтетика може чинити важну карику заокруживања процеса који иде од депоновања отпада, његове вишедеценијске изолације и поновне употребе за произодњу енергије (калифорнијске депоније промрежене су цијевима, које под земљом акумулирају метан и друге гасове спроводећи их директно у термоелектране). Такође, приликом промјена климе може угрозити и водотокове, које смо избјегли да загадимо директним путем, те их морамо заштити и сачувати што веће залихе чисте воде. Ојачавање земљишта и спречавање ерозије тла неће само отклонити опасност за људске животе или имовину, већ ће омогућити рационалну експлоатацију пољопривредног, шумског или грађевинског земљишта. Аутор: Никола Кљештан

ДЕЦЕМБАР, 2022.

И

ИСПОД ПЛАНИНЕ

“У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех!”

Село Топићи на Мањачи представља једно од посљедњих остатака аутохтног крајишког села. Иако недалеко од Бањалуке, у крају знаменитом по природи, вриједним остацима архитектуре и великом историјском значају, оно није препознато на мапи туристичких атракција. Семестрални задатак на предмету „Ревитализација градитељског насљеђа“ обухватао је процес планирања опстанка и унапређења села Топићи, са нагласком на очување претходно забиљежених објеката у селу. Основна идеја пројекта је његовање традиције, коцепта сеоског туризма и повезивање са савременим вриједностима. Главна значајка концепта пронађена је у дјелима Петра Кочића, нашег славног писца који је рођен на Змијању. „С планине и испод планине“ је назив његове збирке приповијетки, које су

укомпоноване симболички у концепт. Пројекат садржи двије тематске и просторне цјелине: „С планине...“ која је означена као мјесто изградње новог центра за посјетиоце те представља врхунац шетње кроз село Топиће и народно градитељство које је означено као „... и испод планине“. Рељефне карактеристике условиле су специфичан градитељски израз, али и ток проласка кроз цјелину села Топићи. Шетња започиње обиласком очуваних кућа којима су придодати мотиви из приповијетки Петра Кочића те је у складу са тим и замишљена намјена објекта у складу са традицијом овог краја. У „Кући традиције“ препплиће се историја и богато традиционално насљеђе заједно са мотивима из приповијетке „Змијање“, одакле су мотиви и преузети. Циљ је упознавање посјетиоца

са процесом настајања змијањског веза и осталих ручних радова који приближавају традицију на јединствен начин рефлектујући посебност мјеста и времена из ког потичу. Тешка времена носила су са собом велики број страдања и жртвовања оних који су се борили за правду, слободу и сигурност усљед промјена власти и империја на овим просторима па је једној од кућа додјељена намјена историјског музеја и назив „Кућа историје“. Кућа је посвећена Давиду Штрпцу који је успио да нас засмије својим наивним жељама и циљевима, али порука и симболика коју је Петар

приповијетки. Циљ ове

куће је управо то да се кроз приповиједање Кочићевих приповијетки и спомен ликова исприча прича становника Мањаче која су мање позната, чиме им се одаје почаст и помен, али се и враћа осјећај задругарства, љубави према селу и она мјеста окупљања које је свако село имало и на којима су се приповиједале најљепше и најемотивније приче. Шетња завршава објектом центра за посјетиоце који обухвата видиковац, изложбени простор, радионице и ресторан. Обликовно објекат наглашава концепт планине и стапа се са рељефом. Корисници неометано могу да користе видиковац који је уједно и спољашња тераса објекта када он не ради. Унутар изложбеног простора налазе се традиционални продукти рада на радионицама. Аутори: Зорица Марковић, Милица Ћетојевић, Николина Ђурђевић

Састанак у 8 сати у „Пролазу“, брзинско испијање кафе и полазак на путовање од цирка сат времена и петнаест минута. На уласку у мјесто нас дочекују куће чувеног босанскохерцеговачког архитекте Јураја Најдхарта. У том тренутку на радију краљ панка Дино Дворник и наш први утисак док радимо вјежбе за врат разгледајући - „нисмо ово овако замишљали!“. Љубија је питомо рударско мјесто ушушкано у долини које доживљава велику експанзију у доба соција-

аген

лизма. Половином прошлог вијека се убрзано ради на становима за рударе, мјесто добија хотел, болницу, дом културе којег се и већи градови не би постидјели, као и низ других јавних објеката. У причи са мјештанима сазнајемо да су у дом културе некада давно долазиле велике звијезде бивше нам државе, попут Дине Дворника – каква случајност!

Данас су од старе славе Љубије остали само обриси, али мјесто и даље у својим слојевима чува похрањене различите типологије стамбених јединица које свједоче о развоју мјеста кроз читав ХХ вијек. Након заједничког оби-

_

ласка мјеста, подијељени у тимове, извршили смо мјерења и забиљежили фотографије на три различита типа објеката који се појављују и у другим рударским мјестима у БиХ попут Зенице, Илијаша и Вареша које је пројектовао Најдхарт. Радничке куће одликује континуитет између затворених и отворених простора, дворишта и града, гдје се кућа посматра као синтеза архитектуре и урбаног простора, а не као завршена архитеконтска форма постављена у односу на контекст. У Најдхартовим кућама се и данас након 70 и више година од изградње живи, а одржавана заједничка

дворишта и тријемови оставили су утисак да је модернистички идеал одолио духу времена бар на овом мјесту. Пуни утисака вратили смо се у Бању Луку гдје настављамо рад на пројекту.

У даљем раду студенти ће уочене квалитете колективног становања покушати пренијети у савремени модел, а резултат ће бити концепт типске куће колективног становања. Пројекат ће свој финални облик добити на радионици која се одржава у Новом Саду од 21. до 26. новембра 2022. године.

Аутор: Немања Поповић

Атлантис, несвакидашње мјесто које је било тема нашег семестралног пројекта, зимског семестра 2020/21. године у оквиру предмета Развој и социологија насеља. У том периоду је још увелико «харао» корона вирус те се пут групног обилажења локације одгодио ради мјера предострожности и препорука је била да се појединачно или у мањим групама упутимо ка поменутој локацији. Тако сам један дан одлучила да посјетим предиван Кулен Вакуф, мјесто у коме се налази Атлантис у оквиру фабрике која је изграђена за вријеме Титовог режима. На уласку у Атлантис дочекали су ме Михаел и Маја, дивни људи који

пројекту својим радом и учењем. Тако се у простору истичу мурали, слике, рукотворине, производи од текстила и сито штампа, а имају и врло занимљиву изложбу грамофонских плоча. Атлантис је заиста неки нови и другачији свијет који носи у себи одређену посебност. Мјесто као такво има симболичну вриједност коју треба подијелити, како са околином, тако и са цијелим свијетом. Према томе, рад на задатку представљао је још једно ново и другачије искуство. Занимљива прича која се веже за Атлантис, била нам је свима

воде цијелу ову умјетничку платформу. Уз шољицу чаја Михаел је почео причу о настанку Атлантиса као културног и умјетничког центра. Атлантис постоји од маја 2015. године, као непрофитабилна

умјетничка платформа за

идеје и прилика за њихову

реализацију. Циљ пројекта

је приближити умјетност

обичном човјеку, ширити позитиван став и сарадњу

међу људима. Простор

пружа међународним и

локалним посјетиоцима

да уживају, опусте се, испробају нове начине живота и доприносе

врло инспиративна. Тако се наш задатак наставио истраживањем, анализом, идејама и моделима њиховог унапређења и реализације кроз различите размјере, почев од стратегије и правца развоја, програма развоја, пројекта архитектонске цјелине и дизајна производа, затим пројекта архитектонског сегмента крова. Начин рада је започео формирањем тимова како бисмо својим креативним и аналитичким приступом понудили рјешења за различите нивое проблема са којим се сусреће овај културни и умјетнички центар. Своје искуство са простором Атлантиса жељела сам

подијелити са својим колегама како би им приближила утиске које је на мене оставило то мјесто. Скупа са Сузом и Александром у тиму, дошле смо на идеју да искористимо снимке које сам правила приликом обиласка Атлантиса и тако смо цијелу ноћ остале учећи како се едитују снимци. «Успјеле смо, видео је супер испао!» (ми, некад око 5:00ч) Видео је кренуо уз причу, о путу који води до Кулен Вакуфа, мјеста које има врло карактеристичну позицију. Потенцијал мјесту највише пружа близина Националног парка Уна. Tакође, налази се као тачка уз правац који носи у себи многе историјске догађаје, односно градове/мјеста која су обиљежила

веома битна дешавања у прошлости и као таква неизбјежно их је повезати и заједно уклопити. «Пут AВНОЈ-а» је један битан показатељ којег не можемо занемарити. Осим историјских догађаја, овај пут, односно мјеста кроз која пролази итекако имају потенцијал. То су мјеста у којима се дешавају многи културни догађаји. Примјер тога су Јајце, Бихаћ и др. Затим потенцијал за развој туризма. Прича се наставила, долазак у простор Атлантиса, приказале смо све оне елементе квалитете које носи то мјесто, све оне садржаје који су ту, силуете лијепог, сва та расположења која су осликана на зидовима, огромна воља, жеља и љубав. Све то стане у

слоган који се први истиче у простору «Тhis is my world». Рад на задатку је текао врло занимљиво. Износили смо своје идеје, приказивали скице, моделе, размишљања и закључке. Као и у сваком пројекту било је успона и падова, али смо заједно увијек успјевали доћи до најбољег рјешења. На завршној презентацији смо сви представили своје пројекте у кабинету 3. Презентацији су присуствовали Михаел и Маја, заједно са нашим професорима Малином Чворо и Игором Кувачем. Пројекти су били феноменални. Толико различитих идеја, размишљања, виђења простора. Сваки пројекат је прича за себе. Атлантис је заиста био инспиративан за све нас. Посебно је и то што

је у сваком пројекату приказан слоган «Тhis is my world», слоган у којем смо се сви пронашли, у којем носимо ту једнакост, ту позадину, а уз њега печат који је само наш и јединствен. Сагледавајући све елементе које смо сви заједно искористили и процес који води до сваког појединачно ствара свијет потпуно другачији и нови. Свијет који слуша, ствара и разумије простор, историју, развој и доводи до нечега што постаје симбол.

Аутори: Дајана Тодоровић, Сузана Салак, Александра Шкрга

061

ДЕЦЕМБАР, 2022.

пројекат

Архитектонско –грађевинско – геодетски факултет је члан конзорцијума који учествује у реализацији Erasmus+ Geobiz (Business driven problem-based learning for academic excellence in geoinformatics - GEOBIZ) пројекта финансираног од стране Европске Уније кроз програм изградња капацитета. Пројекат се реализује у периоду 2019 – 2022. година. У оквиру овог пројекта циљ је успостављања иновираног начина учења студената из предмета у области геоинформатике кроз такозвани модел проблем базирано учење. Кроз пројекат је успостављена сарадња са бројним приватним и државним институцијама. Резултати овог пројекта који су подразумијевали израду

курикулума предмета из области геоинформатике извршена је акредитација новог првог циклуса студија на Студијском програму Геодезија. Пројектом се ставља акценат на сарадњи академске заједнице, приватних компанија и државних институција у области геоинформационих технологија. Тим поводом Архитектонско –грађевинско – геодетски факултет организовао је

двије радионице на којима су представљани резултати сарадње, презентоване нове технологије, заједнички пројекти и даване препоруке за модификације наставног плана и програма. На радионицама поред студената учешће су узели представници Републичке управе за геодетске и имовинско –правне послове Републике Српске, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, Града Бијељина, Универзитетског предузетничког центра, Универзитета у Загребу, Пољопривредног факултета Универзитета у Бања Луци, Факултета техничких наука у Новом Саду, НМТ Геоплан, Automated Geosolutions д.о.о., Advanced Geospatial Solutions, Terra Controlling TMD d.o.o., Геонова, Геоастор, VEKOM Geo и други. Одржавање ових радионица резултовало је потписивањем споразума о пословно – техничкој сарадњи којим су прецизније регулисане могућности сарадње између академске и пословне заједнице између Архитектонско –грађевинско – геодетског факултета Универзитета

у Бањој Луци и компаније Геонова д.о.о. Затим Архитектонско –грађевинско – геодетског факултета и компаније Геопут, те споразуми са компанијама Automated Geosolutions d.o.o. и Terra Controlling TMD d.o.o. Друга радионица о сарадњи пословне заједнице и академског сектора одржана је уз подршку научно – стручне конференције СТЕПГРАД. Поред конкретних активности у усавршавању и учешћу студената и наставног особља кроз сарадњу академске и пословне заједнице, Факултет је у склопу пројектних активности организовао бесплатне курсеве цјеложивотног учења за студенте и представнике пословне заједнице. У октобру 2022. године одржана су три курса цјеложивотног учења из области напредних технологија геоинформационих система чиме су унапријеђена досадашња знања свих учесника. Предавања су одржана на теме: ”Терестичко ласерско скенирање”, ”Тополошке анализе примјеном ГИС алата” и ”Мониторинг пољопривредних усјева коришћењем технологија даљинске детекције”. Самим одржавањем курсева настављен је континуитет практичног усавршавања дипломаца нашег Факултета и представника привредне заједнице који је успостављен у претходним пројектима из области изградње капацитета.

Аутор: Младен Амовић

Уговор о пружању услуга „Израда дигиталне базе података катастра комуналних уређаја – први дио“ између Архитектонско - грађевинскогеодетског факултета Универзитета у Бањој Луци (представника групе понуђача Архитектонскограђевинско - геодетски факултет Универзитета у Бањој Луци (АГГФ) и Факултет техничких наука Универзитета у Новом Саду (ФТН)) и Републичке управе за геодетске и имовинско - правне послове Републике Српске (РУГИПП), бр. 14/1,280/20 (АГГФ) и бр. 21/06/40498/19 (РУГИПП) је потписан 03.03.2020. године. Реализација пројекта је организована у току погоршане епидемиолошке ситуације у Републици Српској, проузрокованом Корона вирусом. Овим пројектом Републичка управа за геодетске и имовинско правне послове Републике Српске, сагласно Закону о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник РС”, број 6/2012, 110/2016, 22/2018 и 62/2018) започиње израду Информационог система катастра водова као подсистема Геоинформационог система Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске. Сагласно члану 141. Закона, „Катастар водова је основни регистар о водовима, стварним правима на њима и имаоцима тих права“, а сагласно члану 145.

Закона „(1) База података катастра водова је скуп геопросторних и других података о водовима, стварним правима на њима, имаоцима тих права и садржи сљедеће тематске цјелине: а) водоводна мрежа, б) канализациона и дренажна мрежа, в) топловодна мрежа, г) електроенергетска мрежа, д) телекомуникациона мрежа, ђ) нафтоводна мрежа, е) гасоводна мрежа и ж) заједнички објекти водова. (2) Садржај, начин израде, одржавања, чувања, дистрибуције, размјене и заштите података катастра водова, као дијела ГИС РУГИПП, прописује РУГИПП “. Овим пројектом осим усклађивања са домаћом правном регулативом, извршено је усклађивање новог модела са прописима у Европској Унији који уређују ово питање. Катастар комуналних уређаја је уређен у оквиру Анекса III Inspire Directive усвојене од стране Европске Комисије. Један од основних циљева успостављања

катастра комуналних уређаја

катастра комуналних уређаја је успостављање доступности, квалитета, организованости, приступачности и дијељења просторних информација које су заједничке за велики број јавних и приватних организација које раде са њима, првенствено у систему јавне управе. У склопу пројекта израђен је модел миграције података из доминанто CAD структура у новопројектовани систем катастра водова Републике Српске. У том поступку извршена је хармонизација поменутих података. Предмет хармонизације је било 20 градова и општина Републике Српске: Бања Лука, Бијељина, Приједор, Добој, Требиње, Градишка, Зворник, Прњавор, Мркоњић Град, Дервента, Лакташи, Брод, Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа, Пале, Гацко, Фоча, Угљевик, Теслић и Модрича. Пројектом је обрађено приближно 9500 км водова на територији поменутих 20 градова и општина.

Израда

дигиталне базе података

S L O Y

„ А ту сте! Вас сам требао“, рекао је професор Дубравко. Обавијестио нас је да ће студентица из Русије доћи на размјену и питао да ли можемо бити домаћини и помоћи јој док је ту. „Наравно“. У децембру 2021. године, одржана је радионица SLOY под менторством Веронике Запјанцеве. Учесници су били Лука Гајић, Богдана Улетиловић, Иван Бојанић, Исидора Комљеновић, Сара Ђумић и Анастасија Шаренац, док су Дубравко Алексић, Немања Бабић и Вероника имали улогу ментора. Тема радионице је дигитална архитектура, односно архитектура која је самостална у виртуалној стварности, који покушавамо преко уређаја (у нашем случају телефона и Инстаграм филтера) повезати са реалним свијетом. Данас пројекте клијентима представљамо преко каталога, макете или 3Д модела који се разгледати „шетајући“. Виртуални 3Д модел у природној размјери смјештен је у реални простор кроз који се корисник може слободно кретати. Стварамо меуђудимензију у којој можемо једним дијелом спознати и оно што је виртуално и дводимезионално. Након што смо упознати са темом радионице, она званично може да почне. Као и увијек, кренули смо од

одабира локације, анализе и одабира мјеста које нам се чини занимљиво и погодно за интервенције. Након индивидуалних излагања, спремни смо за пројектовање. Кренули смо, као и сваки пут, амбициозно, оптимистично и веома хаотично: „Могао сам овако! Желим неон свјетла. Ја сам размишљала о порталима. Хоћу змаја...“ Сљедећи корак је подјела у парове због лакшег и бржег рада. Парови покушавају направити синтезу својих првобитних идеја, а послије набачаја слиједи нама најдражи процес –апстраховање! Наредних пар викенда (читај „дводевне паузе за рад“) процес је поприлично пратио шему: скицирање, презентација, консултације са Вероником, дорада и проба модела. Процес је прекидан гањањем модела по Кампусу, ботаничкој башти и нама најдражем – ходнику, те „ХЕЛИКОПТЕР! ХЕЛИКОПТЕР!“ повременим одласком на кафу или паузом за пицу, али на крају смо успјели произвести 3 завршена модела, који нису савршени, али против урока.

-Лука и Богдана: Циљ нашег модела био је завирити у оне дијелове свемира о којима се мало прича Идеја је била направити прстен који нам откључава три полигона времена: полигон садашњости, полигон прошлости и полигон будућности У сваком од три наведена корисник би пролазио простором и проучавао околину у изабраном времену Стартна тачка је улазна капија у студентски Кампус у којем су подземни полигони постављени Да би динамика модела била остварена тунелима смо

одвојили три различита прстена који воде изабраним путањама

-Иван и Исидора: Циљ нашег пројекта јесте био креирати Ball of memories, међутим због комплексности идеје она се обистинила у виду кубуса који са собом носи „кишу лоптица“ те кориснику нуди многе начине манипулације

простором стварног свијета. У коцку можеш

да уђеш, а можеш и да је држиш на длану. Због

карактеристичног патерна

унутар кубуса добија се

додатни ефекат видеа и

фотографије нарочито током ноћи.

-Сара и Анастасија: Првобитна идеја је била да направимо лавиринт од платна који има функцију музеја умјетности. Након даље разраде, музеј је добио двије нове форме: портал и змијица. Овај модел захтијева простор отвореног типа, а ботаничка башта је била идеална локација. Монотона овојница овог

модела има текстуру сировог бетона (која се уклапа зеленило), али чим се завири у његову унутрашњост атмосфера

ГОДИНА 10 — БРОЈ 11 ДЕЦЕМБАР, 2022.

се мијења у потпуности. Окружење је испуњено патернима Ван Гогове „Звјездане ноћи“ или неонске галаксије. Вероника нам је послије тога одржала брзи курс са Џеријем. То вече смо имали финални састанак гдје смо јој уручили захвалницу, ухватили Игора да направи пар фотографија, а као завршни слој ове радионице имали смо одлазак у Кројачницу (логично) на пиће и размијенили животне анегдоте. Сума сумарум, упознали смо нове људе, супер се провели, научили нешто ново, али једно је остало мистерија: ко су „људи за које сматрам да би преживјели апокалипсу“?

Вероника Запјанцева о радионици: Hi, regarding the comment about the workshop, I am completely satisfied with all the results achieved with you and was very glad to work with you, even though the project is now on a long pause, but I think this event was a great start for SLOY.❤

065

Аутор: Анастасија Шаренац

И ДАФ

- Можете ли нам рећи нешто укратко о себи?

И ОНЕ

-Нешто о фестивалу?

Организаторице ДА! фестивала су Романа Дуспер, Гита Грах и Реа Новаковић Матишић, студентице Архитектонског факултета Свеучилишта у Загребу те Луциана Медић и Нола Бокун, студентице Студија дизајна при Архитектонском факултету. Све живимо у Загребу и уз редовни студиј волимо бити укључене у разне изван наставне активности, судјеловати на натјечајима и организирати занимљиве, али и корисне догађаје за колеге студенте. Нас пет, осим што смо врло успјешно сурађивале на пројектима, у слободно вријеме јако блиске пријатељице.

-Чули смо да вас је читав овај процес зближио, па можете ли нам рећи како је почело? И фестивал и ваше пријатељство…

-Како избалансирати личне обавезе и волонтерски рад?

Фестивал се први пута одржао 2011. године у према идеји тадашњих студената Ивана Левака и Матије Цветковића. Њихова идеја, која је окупљала студенте дизајна и архитектуре, је уз подршку Клуба студената дизајна и Студентског збора Архитектонског факултета довела до цијелог концепта ДА фестивала. ДА! је фестивал замишљен као приказ студентских радова који се састоји од изложбе, пројекција филмова, глазбе, маркета, али и предавања и радионица признатих људи из струка. Организација је у потпуности у рукама студената, а главни су нам циљеви показивање способности бројних надарених студената умјетничких и умјетничко-техничких студија, интердисциплинарно дружење, учење нових вјештина, подизање свијести о нашем раду у јавности и забава. Овај фестивал смо сви ми, и управо зато – ДА! Фестивал се први пута одржао 2011. године у према идеји тадашњих студената Ивана Левака и Матије Цветковића. Њихова идеја, која је окупљала студенте дизајна и архитектуре, је уз подршку Клуба студената дизајна и Студентског збора Архитектонског факултета довела до цијелог концепта ДА фестивала. ДА! је фестивал замишљен као приказ студентских радова који се састоји од изложбе, пројекција филмова, глазбе, маркета, али и предавања и радионица признатих људи из струка. Организација је у потпуности у рукама студената, а главни су нам циљеви показивање способности бројних надарених студената умјетничких и умјетничко-техничких студија, интердисциплинарно дружење, учење нових вјештина, подизање свијести о нашем раду у јавности и забава. Овај фестивал смо сви ми, и управо зато – ДА!

Морамо признати да нам је организирање овог фестивала одузело пуно времена и многе друге обавезе су морале бити паузиране како бисмо све стигле обавити на вријеме. Неке од нас су имале густ распоред на факсу, док су друге паралелно одрађивале студентску праксу у уредима, тако да се већина посла везаног уз фестивал углавном одрађивала по ноћи или викендима. Често бисмо се нашле код Луциане у стану и лежале по соби свака са својим лаптопом те тако заједно одрађивале посао. Наравно, таква запослена дружења брзо би се претворила у трач партије уз лакирање ноктију и гледање трасх реалитyја на телевизији. Мале тајне великих љењивица.

-Можете ли нам рећи нешто о процесу организације оваквог једног догађаја? Како функционише подјела послова, припрема...? Колико изискује времена и упорности?

Прије свега важно је да су сви укључени спремни на рад и да нити једна особа не планира одустати усред цијелог процеса, а нажалост и такве ситуације се догађају. Ми се на почетку нисмо познавале, али смо имале срећу да смо биле једнако мотивиране, односно на некој заједничкој валној дуљини. Подјела послова је нешто што се лако одради кад су сви заинтересирани и немају проблем да раде било који посао. Мислимо да је без праве екипе тешко направити било што, а поготово организирати фестивал. -Шта је „Медичи ефекат“? Франс Јоханссон, аутор књиге The Medici Effect: Breakthrough Insights at the Intersection of Ideas, Concepts, and Cultures поставља тезу да иновације долазе из преклапања и сурадње различитих индустрија, култура и дисциплина, доводећи идеје из једног подручја у друго. Кроз тему Медичи Ефекта циљ нам је био остварити комуникацију и мање пројекте са бројим студентским и професионалним иницијативама у Загребу, Хрватској и шире. Кроз овогодишњи фестивал жељеле смо тестирати ову идеју и видјети што све може настати када пове-

жемо разне младе креативне појединце. -Како ви то видите?

Од почетка наше сурадње и организације првог фестивала биле смо одушевљене колико смо тога могле научити једна од друге, с обзиром да долазимо с различитих смјерова на факултету. То нас је потакло да истражујемо како сурадња с многим другим струкама и усмјерењима може утјецати на нас као креативне појединце.

-Како је то утицало на формирање тема за фестивал или фестивал уопште?

Трудиле смо се поставити што више разнолик програм предавања и ради-

оница, али и проширити своју публику и на неке друге, не нужно креативне факултете и подручја. Овогодишњи предавачи доњели су својим предавањима и радионицама нови поглед на оно што радимо те су отворили врата и неким новим методама или техникама за изражавање и промишљање, што се многим студентима јако свидјело и дало им је снаге и мотивације за даље. -Како изгледа процес тражења и разговора са будућим предавачима на фестивалу? Обично то изгледа мало разочаравајуће, али на крају увијек испадне одлично. Сједнемо заједно и расправљамо о томе кога бисмо вољеле до-

вести на фестивал, или о неким именима које су нам други студенти предложили и изразили жељу да их слушају. Већина тих имена није у могућности судјеловати на фестивалу јер имају претрпане распореде, а ми им не можемо платити јер смо студентска организација којој вјечно фали пара. Из тог разлога понекад будемо разочаране, али и јако захвалне онима који су успјели издвојити времена за нас и одржати предавања или радионице. -С обзиром да је ваш фестивал едукативног и забавног карактера како изгледа забавни карактер?

Забавни карактер био је свакако један од тих дијелова фестивала који је, напокон, након двије године пандемије, успио зближити људе и створити нова познанства. Свака је вечер била посвећена неком панелу, гостовању, радионици, необавезним дружењима, имали смо и НЕ квиз

опћег знања, за који су се мјеста попунила у свега пар сати. Дружили смо се у просторима Друштва архитеката Загреба, у самом центру града, који су нам с пуним повјерењем тај простор посудили на тих 10ак дана и заправо нам омогућили да тај фестивал поприми и тај студентски и младеначки карактер с дружењима и партyјима који су се настављали до ситних сати. -Шта сте научили из овог процеса? С обзиром да смо почеле као волонтерке, тоталне почетнице у било каквој организацији, овај нас је фестивал научио дословно - свему и свачему. Од логистике, преко комуницирања с људима, до хендлања стреса и панике, научиле смо како писати натјечаје, како скупити новац, колико је вриједно послати десетке маилова на дан... Толико смо искустава побрале од свих страна – вјерујемо да нам је

то једна од највриједнијих страна овог фестивала. Уз, наравно, неизбјежном учењу функционирања у тиму и организацији и подјели послова. -Какав је ваш утисак о одазиву студената и њиховој заинтересованости? Посјећеност и заинтересираност за ДА! фестивал нас је одушевила, поготово због чињенице да је фестивал трајао за вријеме наставе на факултету. Људи су се зажељели дружења и другачијих догађања и тај неки микробрандинг које смо радиле и посјећеност фестивала нам је највише дошао до главе кад смо по граду почеле виђати фестивалске торбе с нашим препознатљивим ускличницима, које носе рандом људи на рандом мјестима. То је стварно супер осјећај јер си онда свјестан да си направио нешто што је неком значило и остало у сјећању. -Каква је укљученост спонзора? Та цијела прича око спонзорстава је често исцрпљујућа. Постоје тренуци кад ти од милијун људи на упит за спонзорство не одговори нитко или ријетко тко, и онда то мало фрустрира - али смо научиле да никад не смијемо одустати јер увијек постоји нетко тко то стварно препозна. Приватне твртке које одлуче да ће финанцирати овакав један непрофитни фестивал, и које су препо

знале нас и оно што радимо, приступили су с максималном преданошћу и

оријентацијом на младу публику. -Да ли већ имате неке идеје у тезама за сљедећи фестивал?

Сад нас још чека изложба награђених радова у 6. мјесецу која ће се одржати уживо. Након тога, како то већ помало

и традиција налаже, „просљеђујемо“ цијелу причу неким новим генерацијама

и студентима који ће наслиједити све што се досад изградило. У томе и јест посебност и чар овог фестивала, јер засићење је нови људи доносе нови дух и нове идеје, и увијек се све мијења и трансформира у неком новом правцу. Ми смо дале смјернице ониме што смо направиле до сад, а нетко нови ће донијети скроз нешто друкчије, али све под капом истих циљева и ономе што је ДА! од самих почетака.

Аутор: Александар Марић

У јуну 2022. сам отпутовао на културну размену у Америку путем „Summer work & travel“ програма који подржава Америчка амбасада. То је био мој први сусрет са Америком и Њу Јорком, о коме сам сањао читав живот. Из угла једног Балканца, а после тога и Европљанина могу да кажем да је Њу Јорк као град, за разлику од огромне већине градова у Америци, поприлично европеизован. Отприлике сам већ унапред знао у шта се упуштам, тако да није било неких великих шокова, али је, наравно, видјети то на интернету и доживјети уживо потпуно другачије искуство. Град, као сам град, има доста европског духа у себи. Јавни транспорт, локални ресторани, могућност ходања јесу само неке од ствари по којима је Њу Јорк карактеристичан, а које су тотално супротне од онога што Америка јесте. Огроман број небодера јесте нешто што је другачије од већине европских градова који углавном не иду превише у висину (као на пример Будимпешта у којој постоји чак и законска граница за висину

зграде - релативно ниска у односу на небодере Њу Јорка). Кроз сам град се може виђети велики број архитектонских стилова, но, истраживањем се лако дође и до самих почетака архитектуре града који обилује музејима пуним таквих информацијама. Када људи помисле на архитектуру Њу Јорка, обично им прво на памет пада арт деко стил и „Empire State building”. Арт деко јесте један од доминантнијих стилова, али се такође може видјети и доста неокласицизма који означава саме почетке архитектуре града. Ту је, наравно, као неизбежан члан градова са великим бројем небодера и брутализам, али како донекле већ сам град због његове ведуте одише хладном енергијом, брутализам у њему му не додаје много мрачнију ноту. Количина бетона је, поново, у односу на остатак Америке, која је углавном читава у дрвеним конструкцијама, веома изненађујућа, да не кажем пријатна. Ту и тамо се нађе понека чудна зграда (када кажем чудна, не мислим обликом, јер их је град пун, већ мислим на ниске и стилски тотално ексцентричне грађевине у односу на ону околину у којој се налазе), а као једна од њих, мени се учинила и зграда Гугенхајм музеја, која се налази поред Централног парка у окружењу уређеног насеља пуног превисоких хотела. Кроз окулар у близини Бруклинског моста сам

могао видјети град „из далека“ иако сам, технички, и даље у њему. Количина пређених корака у једном дану може бити позамашна, што је екстремно редак случај у односу на остатак Америке, где углавном немају тротоаре, већ је све у служби аутомобила, којих заправо, нема много у Њу Јорку. С обзиром на статус града као једног од оних који „не спава“ очеквао сам много већу буку у раним јутарњим часовима. Штавише, око Централног парка, у понедјељак ујутру, био сам шокиран количином тишине. Урбанистички, град јесте доста добро повезан и приступачан. Апликације на телефонима су и више него довољне за сналажење у граду, али ако ту постоји неки проблем, људи су заиста отворени да вам помогну. Метро иде на све стране на дословно сваких 5 минута, тако да нигдје не можете превише закаснити. Цијене превоза метроом су и више него приступачне у односу на стандард самог живота у граду, али ако и ту постоји проблем, ограду у метроу увек можете прескочити, чак и у присуству полиције, и нико вам ништа неће рећи (не питајте како знам). Одатле се лако може наставити са пустоловинама и обиласцима града и свега око њега.

-иако сам, технички, и даље у њему.”

Слиједи прича о томе како је група студената архитектуре малом интервенцијом, у току једне ноћи транформисала монотони простор тржног центра. Али да се вратимо на сами почетак, ка ономе што је претходило тој ноћи... Првог дана, суочени са бијелим папиром сви ми смо кренули повлачити линије и дијелити идеје о ономе што ће пар мјесеци касније постати павиљон Delta Force. Кренувши од једног обичног кубуса и са питањем, шта то он може постати развио се концепт самог павиљона. Примарни

реализацију

разDELTA FORCE

лику између примарног волумена кубуса и секундарних волумена који су произашли из њега. Затим је услиједила прва пробна макета у много мањој размјери, израда елемената кубуса и пирамиде од картона те њихово спајање у појединачне структуре које су и обојене. Сам павиљон је транспортован у више дијелова, затим спојен и постављен те ноћи на лицу мјеста. Било је то уистину једно изазовно, али истовремено и магично искуство. Приликом дизајна увијек настојимо визуализирати могућност онога што тек треба настати ослањајући се на наша знања и искуства, али тек када нешто постоји реално и опипљиво у простору можемо спознати његову истинску вриједност. У том тренутку када је павиљон завршен као студенти смо заједно по први пут посматрали како та структура живи у простору и комуницира са корисницима. У наредним данима трајања изложбе занимљиво је било што су првенствено ђеца била та које је наш павиљон највише и привлачио. За њих је свијет павиљона био нешто што су жељели истражити, опипати и разумјети. Мислећи сада о тој чињеници усудим се рећи да смо успјели реализирати нешто од истинске вриједности. Свједочили

У љетном семестру академске 2021/2022. године по први пут од усвајања новог наставног плана и програма одржана је настава из предмета Дигиталне архитектонске технике 2, на чијем почетку су студенти друге године студијског програма архитектура добили задатак да до краја семестра израде прототип друштвене игре, на основу кога би заслужено добили оно чему се највише радују –добру оцјену у индексу. Први час је одржан прве сриједе у семестру, 02. марта 2022. године, онлајн путем апликације Google Meet. На њему су студенти од стране професорице Маје Илић и асистенткиње Дајане Папаз сазнали шта ће бити тема предмета. Студенти су били поприлично изненађени када су чули да њихов задатак одступа од досадашњих

задатака везаних за архитектуру, али су га са одушевљењем прихватили и организовали се у групе како би задаци односно прототипи игара били што квалитетније урађени и како би се додатно подстакли на тимски рад, који је од велике важности за професију каква је архитектонска, а поједини студенти су одлучили да задатак раде самостално. На том часу студентима нашег факултета виртуелно су се придружили студенти Факултета примијењених умјетности Универзитета у Београду, који су презентовали своје рјешење друштвене игре а у сврху буђења маште код наших студената. Идуће сриједе студенти су уживо, на факултету презентовали своје идеје друштвених игара, које

киње и присутних студената. Игре су биле веома разноликих тема – од стратешких, логичких, дидактичких до едукативно-забавних односно квизова. Током наредних седмица, уз разраду предложених идеја, професорица и асистенткиња су упознале студенте са начином рада ласерског сјекача и 3D штампача, али и софтвера за 2D, који ће им бити од велике важности за израду дијелова за друштвене игре – плоча за игру, пијуна, амбалаже и осталих. Такође, студенти су и поред великог броја осталих обавеза посвећено размишљали о својим игрицама и редовно се у вези са њима консултовали са професорицом и асистенткињом. Идеја је била да

се игрице израде до 10. Фестивала науке у Бањој Луци на коме би студенти могли да их изложе како би посјетиоци могли да виде њихов труд и рад и искажу свој став о њима, што се успјешно реализовало 18. и 19. маја у Каменој кући тврђаве Кастел, у којој се одржао овогодишњи Фестивал. Прије излагања, у згради АГГФ-а у Кампусу Универзитета у Бањој Луци одвијао се даноноћни рад на изради дијелова за игрицу. Већина студената је скоро читаве дане проводила на факултету или у његовој непосредној околини чекајући да ласерски сјекач, кога су студенти назвали „Лазар“, исјече дијелове за њихове игрице. Такође, било је ту посла и око фарбања, лијепљења и слично, а

све то како би игрице могли изложити на Фестивалу науке и тамо их показати заинтересованој јавности. Након потпуног завршетка прототипа друштвених игара, 30. јуна 2022. године на факултету је одржана презентација игара запосленим професорима, асистентима и њиховим ближњима, који су игре оцјењивали и одиграли по једну партију сваке од њих, чиме су се ставили у улогу жирија. Поред оцјењивања, студенти су се одлично забављали уз музику и пиће. Овај догађај је назван „Евровизија“ ради давања оцјена и стручних мишљења од стране жирија. Аутор: Стефан Рудић

Пирански дани архитектуре 2022.

Идејно урбанистичко рјешење градског блока у Бањој Луци - модел традиционалне босанске архитектуре Аутори: Ања Видовић, Немања Поповић и Борис Ињац

Примјер који је био тема наше анализе је пројекат Траумхаус Фунари аутора МВДРВ. На основу анализираног примјера идејни концепт развоја насеља Нови мост, развијен је према принципима и карактеристикама заданог пројекта, али је и прилагођен условима локације и њеном историјском насљеђу. Инспирисани идејом и локалитетом насеља Горњи Шехер, као основу за развој типологије стамбених јединица и јавних простора узели смо логику традиционалне босанске архитектуре и њених елемената, које смо премоделовали у стилу модерне архитектуре. Око кавана се формирају прве стамбене јединице, у низовима по три или четири куће, отвореног типа,

који постављањем управно једни на друге низове формирају два главна трга, чворишта, названих “пазар” и “чаршија”. Даље се насеље шири по истој типологији отвореног типа, али на формирање насеља посебно у дијелу уз Нови мост утиче већ постојећа

зелена структура. Између низова стабмених јединица формирају се микро чворови који су интимнији дио у односу на два главна трга, и служе првенствено за становнике тих стамбених јединица који се налазе око микро чворова.

078

Циљ пројекта био је предложити рјешење којим би се постигло обједињавање свих специфичности које чине контекст, мјесто у односу на вријеме и захтјевани програм куће за привремени боравак или чак стални боравак људи из социјалних категорија. С обзиром да се мјесто планирано за изградњу ове куће налази у сеоском окружењу, са природним вриједностима, објекат не би требао да наруши и ремети цјелину којој припада него да својим постојањем и специфичностима које садржи допуни и заокружи цјелину у природном пејзажу. Типологија објекта је посебна јер је програмом обухваћено неколико различитих функција, од којих је примарна социјално становање, односно смјештај за бескућнике и стара лица, са додатним садржајима намјењеним здравственој њези особа којима је то потребно. Поред тога захтијевано је и промишљање о пољопривредној производњи хране која би се користила у припреми оброка за јавну кухињу смјештену у граду, у чему би и сами станари учествовали. Архитектонски концепт куће произашао је из контекста, пејжажног сеоског окружења и идеје о сеоском домаћинству. Брежуљкасти крајолик са тачкасто постављеним домаћинствима гдј су објекти груписани у гроздове, углавном орјентисани ка једном централ-

ном дворишту, послужио је као главни мотив за просторну организацију куће, примјењујући управо овај принцип. Павиљноски приступ пројектовању омогућио је постизање форме сеоског домаћинства, уклапање у терен, фазност грађења, што је било захтјевано пројектним задатком, као и разуђивање овакве типологије објекта и постизање пријатније атмосфере за живљење. Посматрано са социјалног аспекта, унутрашње двориште заокружено смјештајним павиљонима би постало централни отворени простор окупљања који ствара осјећај сигурности, заједништва и припадности, што је кључно за ову категорију корисника. У функционалном смислу, објекат је структуиран у односу на 3 основне програмске зоне - смјештајне јединице, тј. стационар, зона дневног боравка и трпезарије те зона намјењена здравственим функцијама,

као и све остале споредне и техничке функције. У основној поставци просторија, објекат функционише тако да су главне комуникације и просторије јавне намјене, као што су трпезарија и дневни боравци, позиционирани уз главни атријум и погледом усмјерене ка њему, док су смјештајне јединице постављене насупрот атријума са погледом на пејзаж око објекта. Један од пројектних изазова било је и грађење у фазама. Предвиђено је да се гради у 3 одвојене фазе, што одговара и трима простоним цјелинама. У првој фази пројектована кућа садржи све основне, програмом захтијеване функције са мањим смјештајним капацитетом на спрату објекта, док у другој и трећој фази се омогућава проширивање смјештајних капацитета и обједињавање свих функција. Свака од ових цјелина има просторе за дневни боравак и дружење на отвореном и

Дневни центар “Мозаик пријатељства”

Аутор: Ђорђе Ђурић

у затвореном простору. Значајне функције се односе и на отворени простор. С обзиром да се ради о селу и пољопривредној производњи, на парцели су планирани пластеници, баште и воћњаци за производњу воћа и поврћа, као и пашњаци и објекти за узгој стоке. На комуникацији између главног објекта и ових простора пројектована је љетна кухиња која је у функцији припреме свега што се произведе. Све ово има за циљ одрживост овог система и стварање заједнице људи и продубљивање хуманитарног рада. Из архитектонског концепта и даље разраде идеје произашло је и обликовање објекта. С обзиром да је идеја акцентовала традиционално сеоско домаћинство, форме и начин грађења које је такође традиционално, при пројетовању су кориштене управо форме правоугаоних основа, издужених и квадратичних са косим крововима раличито усмјерених, тако да осликава село у малом. Све ово допуњено архитектонским елементима кровних тераса, тријемова и транспарентних површина које кадрирају погледе ,ствара амбијенте за дружење, осамљивање, уживање, рад, живот. Материјали су бирани тако да су приступачни и природни те се појављују камен и дрво као основне обликовне материјале, док је главни конструктивни материјал бетон.

079

Пословни комплекс и нови хотел Палас Аутор: Славен Цвијановић

Локација пројекта новог Паласа и пословног комплекса у самом је центру Бање Луке, у богатом контексту у ком се на релативно малом простору сусрећу архитектуре из врло различитих праваца, од раног модернизма, модернизма с елементима оријенталне архитектуре, касног модернизма, до савремених интервенција које се раде данас.

Пројектом се настоји дати одговор на непосредни историјски контекст који окружује његову локацију, са главним фокусом на пројекат у склопу југословенског архитектонског конкурса за рјешење градског центра чија оставштина и данас обликује центар Бање Луке.

Ријеч је о пројекту за градски центар 1 из 1973. године архитектонског тима Велимира Најдхарта, Љерке Лулић

и Јасне Носо. Наведени пројекат биће главни узор којем ће се процес пројектовања подредити и кроз своју архитектуру реинтерпретирати одређене аспекте и квалитете тог пројекта, како његових реализованих дијелова, тако и његових цјелина које су изостављене. Кратким историјским прегледом локације настоји се добити бољи увид у шири изграђени контекст, који ће додатно пружити вођење у проналаску правог простора за реинтерпретацију квалитета архитектуре Најдхартовог пројекта, тако неизостављајући

сам пројекат из контекста архитектуре која му је претходила, посебно архитектуре модернизма у Бањој Луци.

При пројектовању и анализирању се настоји истакнути и

прекид континуитета у квалитетном архитектонском и урбанистичком промишљању у граду, упоређујући пројектантске

интервенције некада и данас. Пројекат овог завршног рада покушава да савременом интервенцијом да одговор на дисконтинуитет који је настао нарушавањем просторних цјелина градског центра Бање Луке који су обликовани у ранијим временима, нарочито периоду модернизма. Студијом пројекта за “Центар 1”, од ауторског тима Најдхарт, Лулић, Носо, одабрана су три главна квалитета који карактеришу тај пројекат те су они главни принципи којим се пројекат овог рада води. Служе као водиља при пројектовању, и подсјетник на квалитете присутне у замисли «града». Нови пројекат се у великој мјери ослања на реинтерпретацији модернистичких принципа уочених у пројекту «Центар 1», али је кроз аналитички процес то сведено на три главна. Архитектуром пројекта пословног комплекса и новог хотела Палас, која намјерно остаје недовршена, настоји се дати јасан и битан фокус на суштинске квалитете у архитектури модернизма, као иархитектонског и урбанистичког промишљања који је био присутан у контексту југословенске архитектуре у том времену. Пројекат се посматра као неодвојив дио контекста који га окружује, како физичког тако и историјског.

Пословни

Кућа Букинац налази се у самом центру Бањалуке. Један је од неколицине објеката из времена Врбаске бановине, и налази се на предметној локацији. Тренутни Регулациони план предвиђа рушење куће и изградњу пословног објекта на парцели. С обзиром на ситуацију у којој се налази велика већина објеката који су под заштитом Завода, потребно је сачувати и оне који нису, међу којима се налази и кућа Букинац. Посматрајући урбано ткиво ширег центра града, можемо примјетити да се локација налази у троуглу потенцијалних епицентара урбаног развоја града, као што су браунфилд локације, зона густог пјешачког саобраћаја, али и друге битне тачке. Једна од таквих тачака је и бивше постројење “Чајавец”, коме предметна локација представља спону са самим центром. Узимајући у обзир контекстуалне

варијабле, препознато је да би од велике важности било да се дио локације остави корисницима јавног простора, а нови објекат формира тако да се сачува интегритет куће. Оваквим приступом формира се кохерентан блок, у коме јавни простор тече, који је тренутно далеко од тога. С обзиром на постојеће полемике које се односе на будући развој ужег центра града, овакав концепт морао је бити флексибилан тако да буде релевантан без обзира на промјене које носи вријеме. Може се рећи да је ово акупунктурални приступ, којим се ствара мала тачка у урбаној матрици, која својим низањем на остале вриједне тачке, заједно чини јединствено и кохерентно просторно искуство. С обзиром да је локација мала, око 1500 m2, да би било могуће оставити простор јавног трга, морало се градити и изнад куће Букинац. Нови објекат је формиран из више цјелина, једна цјелина је свакако кућа Букинац, на којој

ДЕЦЕМБАР, 2022.

су планиране све потребне санације, и ојачање темеља. Друга цјелина јесте контрапункт самој кући, на која ће заједно са кућом носити трећу “лагану” цјелину, а све је обједињено атријумом и покривено стакленом фасадом. Због амбијенталних али и функционалних разлога, трећа цјелина морала је бити што лакша, како се не би нарушио амбијентални квалитет куће Букинац, али и ново-планираног трга.

Унутрашња организација објекта је постављена тако да запослени имају што краће дистанце кретања како би се постигла атмосфера заједнице, која се остварује и спољашњим простором преко атријума и партерног уређења, све је уређено тако да радници могу бирати радно мјесто, што је у доба савремених технологија и више него могуће. Самим тим расте квалитет друштвених простора, који се мјешају са јавним и дају један нови карактер блоку.

објекат у Улици Милана Тепића

Аутор: Стефан Матић

Children’s House Baghere, Senegal, 2022. Аутори: Андреа Јеремић, Ања Савић, Јована Ђекић и Иван Бојанић

Идеја, дизајн и архитектура пројекта засновани су на терминима који се користе као синоними за дјецу. Игра, трчање, скривање и радозналост диктирали су ток развоја форме и начин на који се објекат интерполира са функцијом и програмом куће. Кретање из перспективе дјетета, које увијек тражи различите путеве ка одређеном амбијенту и циљу, користи се као алат за креирање дизајна гдје је избор пута увијек присутан. Кругови су коришћени као метафора за флуидност кретања, служећи истовремено и као скровиште и као позив за истраживање и игру у цијелој кући. Прилагодљивост простора се одвија и

на фукнкционалном нивоу кроз недефинисање јасних граница сваке зоне, тако да се по потреби преграде могу уклонити и прилагодити тренутној употреби.

Радозналост се потврђује кроз ритмичке промјене у густини вертикалних дрвених елемената, омогућавајући разновресне и разигране сцене, сјенке, погледе и заклоне. Примарни материјали коришћени у пројекту су дрво и глина, а уз њих и тканина. Ова три медија омогућавају смислену композицију површина и негативног простора, правећи строге и лабаве граничне линије у простору. Штавише, дрво и глина, који су локални и приступачни материјали, су конструктивно веома чврсти и лаки су за маневрисање. Насупрт томе, тканина је веома њежан материјал који чини добру визуелну равнотежу и веома је погодан за дјечију игру.

Архитектура и филм.

Свима нам је познато да је архитектура у филму и више него један од елемената сценографије. Архитектуру, као визуелну умјетност, режисери користе као битан начин приповједања и успостављања нарације и радње филма, било да се ради о пренесом или буквалном значењу. Анализа гледаоца која усљеђује одмах након гледања неког „квалитетнијег“ филма води нас до битних визуелних и естетских мјерила филма, поред сценарија. На ове елемнте нас упућује сама архитектура, било да се ради о свијетлу, сијенци и контрасту, бојама, временским карактеристикама сценографије који произилазе из архитектуре или једсноставн самој појавности сцена кроз простор. Све горе наведено нас доводи до другог слоја и нових димензија филма због којих седма умјетност није само књижевна област, већ много више од тога. С тога смо издвојили пар интресантних примјера, па се можемо бацити у заједничку анализу визуелизације истих.

„SWALLAOW“

Режисерски првенац Карла Мирабела-Дејвиса, први пут је представњен на фестивалу у Француској 2019. године. Један од оних филмова који многима неправедно прођу испод радара због своје некоменционалности и некомерционалног тржишта. Ради се о психолошкој драми у којем је у складу са темом, сценографија и продукцијски дизајн представњају савремени поглед на нетакнуту естетику модерне. Кућа, својим ентеријером и екстеријером, естетиком и јарким бојама модерне, ојачава идеју контраста и дисбалнса главног лика Хејли Бенет која се бори са својим психозама и саму идеју филма изолованси ликова и продубњивању идеје „савршеног живота“.

„SIDEWALLS“

„Sidewalls“ или „Зидови који нас дијеле“ је филм Густава Торета из 2011. који се бави критиком брзо растућих метропола као што је Буенос Ајрес. Мартин и Марјана су млади људи који живе у истој улици своје несретне, конфузне животе и се не могу срести. Филм се бави управо тим питањем, отуђености и да ли кретање у модерном граду, од 3 милиона њуди може да споји двоје младих који имају толико тога заједничког. Велики простор је уступљен сценама града кроз које гледаоц може да доживи атмосферу града, а самим тим и атмосферу филма.

„TRUMAN SHOW“

Сатирична драма са елементима комедије због изванредног Џим Керија у главној улози, је филм из 1998. режисера Питера Вира. Овај филм нас као гледаоце поставља у шири контекст архитектуре кроз теорију о урбанизму и утопији града. Сам филм је дизајниран по принципима новог урбанизма. Филм ефикасно корсти неке од успјеха и недостатака града: Утопијски и удобно носталгични осјећај сусједства, кроз размјеру човјека као појединца и са друге стране осјећаја језивог архитектонског стила и измишњености искорисштеног ко привих и средство за манипулацију истог појединца. Симпатичан крај филма опет приказан кроз архитектуру и степенице које нас воде према ГОРЕ која су Трумана довела до оног за чим је дуго трагао, као и сви ми, нови свијет и реалност који се тек треба открити.

„3%“ И за сам крај пишемо и о серијама које полако али сигурно преузимају популарност једнаку филму. Ова Бразилска нетфликсова драма смјештена између два супростављена свијета: футуристички сиротињски кварт и тропског раја, у који грађани такмичењем обезбјеђују своје мјесто за савршен живот. За приказивање идиличног тропског града нису послужиле само идилични пејзажи већ су кориштени модернистички павињони распоређени свуда, што значи да би се могли користити као примјери изузетне бразилске модернистичке архитектуре. Поред борби између разлика ова два свијета, грађани се међусобно боре за могућност пресељења у тропски град, али поред свих борби воде и унутражње тежње и морална преиспитивања.

087

ГОДИНА 10 — БРОЈ 11

ДЕЦЕМБАР, 2022.

Аутор: Николина Ђурђевић

ПАРАЗИТ

Филм описан као беспријекорно ремек-дјело Чак и након двије године од узимања четири Оскара, похвале нису завршиле Посебан нагласак филма је на детаљима физичке архитектуре и сценске композиције, као и њихове везе Снажно ослањање на архитектуру филм користи како би испричао причу у цијелини уз истицање већих тема

Архитектура иза Паразита

Ha-joon Lee, ум који стоји иза модерне архитектуре филма Невјероватан је начин којим је Ha-joon Lee приказао причу кроз визуелни ефекат Идеју за основну куће проналази у исјеченим комадима тофуа “Инспирацију сам добио кроз Лего којима се мој син игра, па чак и од тофуa који жена сијече (прави). Када скувате тофу и режете са ножем неким комади падну, а неки остану, та конфигурација ми је дала идеју.”, говори Lee. Кућа Кимових «Полуподрум” како га називају је дијелом испод земље, а дијелом изнад што се веома ријетко

среће у Кореји Ове куће постоје и данас, први пут се се појавиле током рата Сјеверне и Јужне Кореје за хитне случајеве Након завршетка рата куће су биле илегалне, а тек након 80их валада легализује њихово усељавање Кућа Кимових је компактна и толико мала да скоро нема мјеста за живот цијеле породице Састоји се од двије спаваће собе, купатила, дневног боравка са трпезаријским столом и кухињом Посебан детаљ је на прозорима у дневној соби са погледом на улицу Уникатност прозор добија тиме што је одмах ширине и висине 2.39:1 исти као и однос ширине и висине филма Бонг користи

прозор као теоријски уређај да нагласи социоекономски ниво Кимових Кимови имају поглед на свијет споља и прљаву улицу одоздо што додатно приказује њихов ниво

Вертикална веза  Степениште Јасно можемо видјети како филм прави вертикалну везу између куће Кимових и куће Паркових кроз низ различитих степеништа Кућа Кимових је физички испод земље са лошим сигналом и тоалетом коју је у висини Комшилук Кимових је такође испод комшилука Паркових

Кућа Паркових Кућа има четири спрата, посљедњи спрат има највише соба, а први спрат се састоји од дневне собе, трпезарије и кухиње Најнижи спрат је подземни бункер Кућу окружује огромно двориште окружено дрвећем и оградом Главна разлика између кућа Кимових и куће Паркових је сама величина Значајан детаљ и нагласак куће је опет велики прозори са односом ширине и висине 2.39:1 као и код Кимових Вертикална веза је и овдје

значајна и наставља се позицијом куће Паркових на самом врху брда Степенице настављају бити значајан дио филма и налазе се свугдје у кући У богатој Парк кући степенице су шире и веће, лакше за ходање, док је код Кимових супротно, прескакањем степенице пали бисмо Бонг је чак рекао “Да ли је ово филм о степеништу или шта?”.

Бункер

Најнижа етажа са креветом и малим радним простором, мрачан и без прозора приказује да кућа Кимових није најнижи слој и да увијек постоји горе

Аутор: Анђела Гавриловић