Mary Fields - Neizgovorena zakletva

~1~

Mary Fields

NEIZGOVORENA ZAKLETVA

~2~

Tea je umorno pogledala na pult ispred sebe. Pokazala je mušteriji sve knjige koje je tražila, a ona joj čak nije ni zahvalila pre nego što je izašla iz knjižare. Dok je zatvarala vrata, poželela je da kraj radnog vremena dođe što pre.

Njena poslodavka, gospođa Simons, pažljivo je posmatrala dok je vraćala knjige na policu. Tea je znala da je ona budno motri i to joj je strašno smetalo. No, sa druge strane, nije mogla da se buni pošto je gospođa Simons bila učtiva i korektna i veoma cenila njeno znanje iz književnosti i istorije koje je stekla u školi.

- Nisam baš sigurna da ste danas trebali da dođete na posao - obratila se gospođa Simons devojci. - Nekako ste mi bledi i rekla bih da ste dobili grip. I sami znate da vlada epidemija! Kada bi ljudi vodili malo više računa o svom zdravlju i ostajalu u krevetu čim osete prve simptome, sigurno bi bilo manje obolelih - dodala je oštro.

- Sasvim se dobro osećam, gospođo. Baš lepo što brinete za mene, ali verujte... samo sam malo iscrpljena.

U stvari, Tea je bila gotovo sigurna da se razbolela. Već danima se osećala loše i stanje se nikako nije popravljalo. Ali morala je da dolazi na posao inače ne bi imala od čega da živi.

Gospođa Simons je sumnjičavo odmerila devojku, a zatim se udaljila vrteći glavom. Tea nije izdržala da ne napravi grimasu kada joj je stara dama okrenula leđa.

No, odmah se osetila krajnje neprijatno, jer njen gest nije ostao neprimećen. Ispred izloga je stajao čovek koji je mirno posmatrao šta se unutra događa i ona shvati da je neznanac sve video.

Zato se brzo okrenula, zgrabila hrpu knjiga sa tezge i uputila se u magacin. Nadala se da čovek nije neki gospođin poznanik koji bi joj ispričao kako je postupila. Kada se vratila i nastavila sa spremanjem, začula je kako se vrata knjižare lagano otvaraju i zatvaraju. Samo da nije onaj crnokosi neznanac!

Ali, kada je podigla glavu, ugledala je visokog, lepo obučenog čoveka crne kose i isto toliko tamnih očiju. Pretpostavila je da je bio veoma imućan, pošto joj je tako delovao.

Nekako čudno se stresla osetivši da je obliva vrućina. Da li je to zbog straha od neznanca ili slabosti koju je osećala već danima? Lagano se naslonila na pult i zatvorila oči, ali se od toga osetila još gore. Onda joj se počelo vrteti u glavi i u trenutku joj se učinilo da se cela prostorija okreće oko nje. ~3~

Izgleda da više ne mogu da izdržim, pomislila je... Zatim... tama. Onda je videla kako je gospođa Simons i crnokosi čovek brižno posmatraju.

- Znala sam da će se ovo dogoditi - progunđala je vlasnica. - Sada je nekako moram odvesti kući, a nemam pojma kako da to uradim. Znate, nikako ne mogu da napustim knjižaru.

- Ništa ne brinite, gospođo - odgovori crnooki neznanac. - Moj automobil je parkiran iza ugla. Ja ću odvesti gospođicu kući.

- O, ne! - iznenađeno je uzviknula gospođa Simons. - Hvala vam što ste ljubazni, ali ne mogu tek tako da vam poverim ovu mladu devojku. Ja vas uopšte ne poznajem i uz dužno poštovanje...

- Zaista je pohvalno što ste tako mudri, gospođo. Međutim, uveravam vas da ovoga puta nemate razloga za zabrinutost. Ja sam staratelj gospođice Hopkins i došao sam da je posetim.

Stara dama ga iznenađeno odmeri. Nekoliko trenutaka je zamišljeno ćutala, a tek kada je Tea otvorila oči, malo se razvedrila.

- Teodora! - obratila joj se sa uzdahom. - Sada moram biti krajnje obazriva... Nego, imate li vi staratelja, devojko?

- Da... formalno - prošaputala je Tea jedva čujno. - On je Francuz, Andre Verlen.

Crnokosi neznanac je izvadio pasoš iz džepa i pružio ga gospođi Simons.

- Evo vidite, gospođo, ovde lepo piše moje ime. Ja sam Andre Verlen i pobrinuću se da devojka stigne kući zdrava i čitava.

Tea izvesno vreme uopšte nije bila u stanju da reaguje. Zaista se osećala veoma loše. Primetila je da se gospođa Simons veoma obradovala što joj se crnokosi čovek našao pri ruci. Bio je veoma pažljiv, pa joj je pomogao da ustane i polako se spusti na stolicu kako bi ga sačekala dok ne doveze automobil.

Za trenutak je sklopila oči, a onda sa uzdahom pogledala oko sebe.

Osećala se kao da ju je neko uhvatio u zamku, a nije imala snage da se brani. Kada se nađem kod kuće, imaću više snage da mu se suprotstavim, mislila je. U tom trenutku se osećala tako bolesnom i nemoćnom.

Pored bolesti, sada je tu bio i iznenadni dolazak Andrea Verlena koji je još više oneraspoložio. Zbog njega je imala već dosta neprilika i nije joj bilo drago što ga vidi. Bez obzira na to, morala je da prizna kako je bila iznenađena njegovim izgledom. Naime, zamišljala ga je znatno drugačije.

Mada ga još uvek nije najbolje pogledala, bila je sigurna da je daleko mlađi nego što je mislila.

Andre se veoma brzo vratio. Bez reči ju je podigao i lagano izneo iz knjižare. ~4~

- Nemoj da dolaziš dok sasvim ne ozdraviš, Teodora! - povikala je za njima gospođa Simons strogim tonom u kome se nije mogla prepoznati ni trunka zabrinutosti.

- Gospođica Hopkins se uopšte neće vraćati na posao - odvratio je Andre samouvereno. - Znajte da će ona ubuduće živeti u Lionu.

- Ali... - pokušala je Tea da ga prekine. - Ja... - bila je tako uznemirena da nije mogla da dođe do reči.

Andre je ubrzao korak, otvorio vrata automobila i pomogao joj da se smesti na zadnje sedište.

- Ja... ja stanujem u...

- Znam gde stanuješ - prekinuo je on samouvereno. - Danas sam bio tamo i od komšija doznao gde radiš. Zato se slobodno opusti, znam put.

Tea je ostala bez reči. Ovoga puta nije mogla da se pretvara da je zadovoljna. Ipak, bila je potpuno nemoćna. Osim toga, u kolima je bilo tako toplo i udobno, a ipak se tresla.

Kada su se kola zaustavila, prenula Se kao iz nekog poiusna. Pri pomisli da treba da izađe na hladno, počela je još jače da drhti. Verovatno me trese groznica, pomislila je.

Pošto joj to nije uspevalo ni posle nekoliko uzastopnih pokušaja, Andre joj je uzeo ključ iz ruke i otključao ulazna vrata. Upalio je svetio i uzdahnuo.

- Zaboga, pa ovde je hladnije nego napolju! - prokomentarisao je. – Sada mi je sasvim jasno zbog čega si se razbolela. Pretpostavljam da umeš da rukuješ ovom starudijom od plinskog grejača! Odmah ga upali, pošto se ja ne snalazim!

Tea ga je poslušala. U glavi joj se vrtelo, ali je ipak uspela da se savlada. Za trenutak je zatvorila oči, pomislivši na ono šta ju je snašlo. Ni sama nije znala zašto, ali o Andreu Verlenu uvek je razmišljala kao o proćelavom ugojenom vršnjaku svoga ujaka. Mislila je da je zao, ružan i tvrdoglav. Zato sada nije mogla da veruje svojim očima.

Pred njom se stajao visok, crnokos i tamnook muškarac, veoma strog i energičan. Činilo joj se da je nepopustljiv i da će po svaku cenu braniti svoje stavove. Imao je oko trideset i tri, četiri godine i delovao nepokolebljivo.

S druge strane, nije mogla da ne primeti njegovo elegantnu odeću, široka ramena i besprekornu figuru. Nosio je crne pantalone, isti takav džemper i sivi sako od tvida. Ti preovlađujući tamni tonovi delovali su na Teu potpuno obeshrabrujuće. U jednom trenutku je osetila strah i upitala se šta je još čeka. ~5~

- Ja... ja.. - pokušala je nešto da kaže, a onda osetila kako gubi tlo pod nogama. No, on se odmah stvorio pored nje.

- Sedi, gospođice - kazao je tiho i doveo je do prve fotelje. - Reci mi gde držiš kafu.

- Ja obično pijem čaj - rekla je brzo i pokušala da ustane.

No, Andre joj je rukom dao znak da sedne.

- Ja ću pronaći sve što je neophodno i dobićeš čaj što je moguće brže dobacio je.

Tea je bez reči klimnula glavom. Videla je Andrea kao kroz maglu. Da se osećala samo malo bolje, sigurno bi se nasmejala gledajući kako nevešto posluje po kuhinji trudeći se da pripremi čaj.

Trgla se kada je osetila omiljeni miris, odnosno, kada joj je Andre lagano stavio tacnu na krilo. Uživala je u toploj tečnosti iako ju je još uvek tresla groznica.

To je primetio i Andre. Zato je uzeo ćebe i pažljivo je pokrio ostavljajući joj slobodne ruke kako bi mogla da popije čaj. Sedela je tako prijatno zagrejana i posmatrala ga širom otvorenih očiju. Setila se koliko puta je bila ljuta na tog krutog i neumornog staratelja koga nije poznavala, ali koga je proklinjala zbog određenih odluka ih zahteva. Tada je nabrajala šta bi mu sve rekla i sladila se rečima kojima bi ga izgrdila.

Sada je on bio tu, a ona nije mogla da smisli ni jednu jedinu rečenicu. U svakom slučaju, bila je iznenađena njegovom neočekivanom pojavom, ali i izgledom koji ju je na određeni način šokirao. Njegovo prisustvo sada je izazivalo u njoj različita osećanja koja ovako bolesna i iscrpljena nije mogla ni da definiše.

- Sada ćeš mi objasniti zbog čega si odbila moje starateljstvo, gospođice - prenuo ju je njegov glas iz razmišljanja. - Zaista mi nije jasno zašto nisi ispunila poslednju želju svoga ujaka. Skupila je hrabrost i podigla glavu.

- Meni nije potreban staratelj, gospodine Verlen - kazala je tiho. Punoletna sam sa dvadeset godina i mogu samostalno da odlučujem o svom životu. To znači da sasvim slobodno mogu da biram: posao, udaja ili nešto treće...

Iako se nadala, njene reči ga nisu nimalo pogodile.

- Moguće - smireno joj je odvratio. - Ali, u konkretnom slučaju, to bi značilo nepoštovanje testamenta tvog ujaka. Naime, ako sve ostane ovako, trebalo bi ti dosta vremena da ostvariš pravo na nasledstvo. A od čega ćeš dotle živeti? Nije mi jasno zbog čega insistiraš na tome kada uskoro, čim napuniš dvadeset jednu, sve to možeš ostvariti. Naravno, neophodno je da ~6~

poštuješ ujakovu volju, ali mislim da se to podrazumeva. Što se tiče onoga što si rekla, ne bih se baš složio...

- S čim?

- Pa... recimo... ono u vezi braka. Nisam siguran da bi mogla da se udaš tek tako. I sama znaš da ti je za takav korak potrebno moje odobrenje.

Naravno da u sadašnjoj situaciji nikada ne bih dao svoj pristanak!

- Ali... ja stvarno nemam nameru da se udajem - zbunjeno je odvratila Tea. - Utoliko bolje, pošto ćemo izbeći nepotrebne probleme. Osim toga, tako si mlada. Što se tiče ostalog - dodao je osvrćući se oko sebe - mislim da nisi naviknuta da živiš u ovako lošim uslovima. Zbog čega si iznajmila ovako ružan stan?

- Zašto? Šta mu smeta? Ovde se može živeti sasvim pristojno. Moja primanja su skromna i u svakom slučaju, bilo bi bolje da mi niste obustavili slanje novca koji mi je ostavio pokojni ujak!

Andre slegnu ramenima.

- Nisam imao izbora. Tvoj ujak je tražio da se strogo pridržavam odredbi i to sam učinio. Kao što znaš, on je tražio da živiš u Lionu, a ti to nisi htela.

- Vas se ne tiče gde ja živim, zar ne? Osim toga, nemate pravo da me silom odvlačite u Lion - odvratila je ljutito, a onda se zakašljala.

Andre je ustuknuo, čekajući da se smiri kako bi mogao da joj odgovori. Ali, kada se malo pribrala, Tea je nastavila.

- Uostalom, nikada se niste potrudili da doznate šta ja uopšte želim.

Celoga života mi neko govori šta treba da radim! Izgleda da to više ne mogu da podnosim... Došlo je vreme da se oslobodim svih uticaja i živim onako kako ja hoću.

- Kako da ne - odvratio je Andre ironično. - Pa vidiš šta se dešava: bolesna si, a nemaš nikoga da se pobrine za tebe. Radiš, umesto da ležiš i lečiš se. I na kraju, kao bogata naslednica živiš ovde, u ovom hladnom i nekomfornom stanu. A kako tek izgledaš: umorno i ispijeno... Strašno! A tek ta odeća!

Ljutilo je što je tako iskren i otvoren, pa je prkosno odvratila: - Lepo sam vam rekla da mi je ovde dobro, gospodine. Uostalom, za sve nedaće bih mogla da okrivim samo vas lično...

- Grešiš - prekinuo je mirno, ali odlučno. - Nemoj prebacivati svoju krivicu na drugog. Zbog svoje tvrdoglavosti samu sebe si dovela u veliku nepriliku. Odbila si moje starateijstvo i život u izuzetnim uslovima. Mogla si imati sve što poželiš. Osim toga, društvo ti ne bi pravih neki neobuzdani momci. ~7~

- Šta vi imate protiv mojih prijatelja? - oštro mu je odvratila. - Od koga ste uopšte saznali gde radim?

- Od tvoje prve susetke - odvratio je sa osmehom.

- Baš lepo!

- Mogli bi biti malo učtivija. U Francuskoj su mlade dame sasvim drugačije u ophođenju. Kada sa nekim razgovaraju, pomno biraju izraze i...

- Sve znam! - prekinula ga je nestrpljivo. - Pre nekoliko godina sam bila sa ujakom u Francuskoj i još tada sam mogla da zaključim da se tamo devojke ponašaju daleko slobodnije nego ovde.

- Zavisi iz kakve su porodice! - ljutito je primetio Andre. - Mislim da si ti odrasla u dobroj sredini, zar ne?

- Prvo sam htela da kažem da i nisam tako mlada kao što želite da me predstavite. Osim toga, ja nisam odrasla u porodici, nego u domu škole koju sam pohađala. Slažem se da je to bila jedna od najboljih ustanova, ali... to je ipak samo škola.

Andre je iznenada zaćutao, dok mu je izraz na licu postao mnogo blaži. Izgleda da ga je ganulo ono što je Tea kazala tako da je jednostavno tek sada shvatio koliko je devojka bila usamljena. Razmišljao je šta da joj kaže, a da ne povredi njena osećanja.

Sa druge strane, Tei je bilo sve gore i gore. Osetila je kako joj naviru suze, ali nije mogla da dozvoli da zaplače pred Andreom. Samo... to je bilo tako teško, pogotovo što je osećala da joj se stanje pogoršava.

Iako je plinska peć bila uključena, a ona zamotana u ćebe, još uvek joj je bilo hladno. Kada je ispila čaj, prvi put u toku dana osetila je da je gladna. Ni ona nije znala šta da kaže i kako da reaguje...

- Pa, dobro - čula je njegov blagi glas. - Možda bi trebalo da zaboravimo šta je bilo i razmotrimo šta bi bilo najbolje...

Nije uspeo da završi rečenicu, jer se začulo glasno kucanje. Andre se u dva koraka našao pored ulaza i odlučnim pokretom otvorio vrata na kojima je stajala debela sredovečna žena.

- Čula sam glasove, pa sam pomislila da...

Tea je odmah poznala glas svoje gazdarice, Meri Henks. Žena je još uvek stajala na pragu i tražila je pogledom.

- Gospođice Hopkins - ljutito joj se obratila - čini mi se da smo se nas dve dogovorile da vam muškarci neće dolaziti u poseru.

Andre Verlen se jedva primetno osmehnu.

- Nemojte se uznemiravati, gospođo - rekao je ljubazno. - Ja ne spadam među one čije ste posete zabranili.. Zovem se Andre verlen, ~8~

gospođicin sam staratelj i došao sam da je odvedem u Francusku. Ako vaša stanarka nije podmirila sve troškove, slobodno mi ispostavite račun.

Mi odlazimo već večeras! Žena se namršti.

- Pa, red je da se stan odjavi mesec dana pre odlaska. Sada to nije slučaj i... to znači da treba da mi platite troškove izdavanja za ceo mesec.

Andre klimnu glavom.

- U redu, gospođo, ništa ne brinite, dobićete svoj novac. Molim vas da budete ljubazni i posle našeg odlaska izbacite sve stvari koje gospođica Hopkins ne bude ponela sa sobom. Mi za tako nešto zaista nećemo imati vremena.

- Da, pa... ovaj...

- Hvala vam, gospođo - odvratio je Andre učtivo, dajući joj do znanja da je njihov razgovor završen. Zatim je zatvorio vrata za njom i ljutitim pogledom odmerio Teu. - Živeći ovde, spustila si se na tako nizak nivo da tvoj ujak ne bi došao k sebi! Kako možeš da dozvoliš da stanodavka tako razgovara sa tobom?

Ona slegnu ramenima.

- Kada sam se useljavala, tražila je da pristanem na njene uslove. Šta sam drugo mogla? Stan mi je bio preko potreban i složila sam se sa svim što je rekla. U stvari, to mi nije predstavljalo problem, a vi ste prvi muškarac koji me je ovde posetio... Tea je naglo ustala iz fotelje, a onda su oboje iznenađeno pogledali prema vratima. Misleći da je gospođa Henks, Andre je ljutito otvorio. Kada je ugledao posetioca, činilo se da se još više naljutio.

Naime, na pragu je stajao Roj Oven u kožnom odelu i sa kacigom u ruci. Ugledavši pred sobom nepoznatog muškarca, iznenađeno je ustuknuo. Već sledećeg trenutka, ljutito je nabrao obrve.

- Stara veštica iz knjižare mi je rekla da si otišla sa nekim čovekom! dobacio je bez pozdrava, otvoreno odmeravajući Andrea od glave do pete.

- Možeš li mi reći ko je ovaj dasa, Tea? - On... on je moj staratelj - odvratila je devojka zbunjeno.

Pre nego što je Andre mogao da je spreči, Tea je hitro izašla u hodnik i zatvorila vrata za sobom.

- Istina je, Roj! Došao je da me vodi u Lion! Sećaš se da sam ti pričala o njemu?

- Nećeš valjda otići s njim? Šta će tebi staratelj, draga? Zar si zaboravila koliko imaš godina? ~9~

- To je bila želja moga ujaka - odvratila je Tea i bespomoćno uzdahnula.

- Šta? Kako si mogla sve to da mu dozvoliš?

Tea slegnu ramenima.

- Loše se osećam... Izgleda da sam ozbiljno bolesna. Već sada nisam u stanju da se brinem o sebi. Šta će biti posle?

- Ja ću se brinuti o tebi - ponudio se on velikodušno.

Odmahnula je glavom.

- Hvala si, ali svestan si da ni ti nemaš nikakve uslove. Možda je bolje da odem na izvesno vreme. To će mi biti neka vrsta odmora.

Pretpostavljam da ću posle nekog vremena ponovo steći pravo da primam novac za izdržavanje koji mi je namenio pokojni ujak. Nagovoriću gospodina Andrea da me pusti da se vratim kući kada mi bude bolje dodala je, mada ni sama nije verovala u to. Ali, bilo joj je loše i morala je nekako da smiri mladića. - On je rekao gospođi Henks da odlazimo, odnosno... otkazao mi je stan. I gospođi Simons je saopštio da se neću vraćati u knjižaru - dodala je, već donekle pomirena sa činjenicom da će sve biti onako kako želi Andre Verlen.

No, pre nego što je on uspeo bilo šta da joj odvrati vrata su se otvorila.

- Dosta dugo ste stajali u tom hladnom hodniku, gospođice - dobacio je Andre, uhvatio je za ruku i jednostavno je uvukao u sobu. - Pisaće vam iz Francuske, ništa ne brinite - dobacio je zabezeknutom momku i zatvorio mu vrata pred nosom. - Laku noć, dragi gospodine!

Pošto se okrenuo prema Tei, ljutito je dodao.

- Sada mi je jasno zbog čega je gazdarica onako razgovara sa tobom!

Izgleda da ovaj mladić nije imao problema da nađe tvoju sobu! Trgla se i osetila kako joj se obrazi crvene.

- On je bio ovde bio samo jednom i to kada mi je pomogao da se uselim! Da vi niste ostavili otključana ulazna vrata, on ne bi mogao ni da uđe u zgradu.

Tea je osetila kako joj se vrti u glavi. Još uvek joj je bilo hladno i drhtavica je nije napuštala. Ponovo je osetila glad i žeđ. Nije mogla više da izdrži, pa je prekrila lice rukama i gorko zaplakala.

Iznenadila se kada joj se obratio ljubaznim, toplim glasom. Osetila je kako je te snažne, zaštitničke ruke uzimaju u zagrljaj i privijaju na grudi.

- Dođi, Teodora. Izvini, izgleda da sam malo prenaglio u donošenju suda o tebi. I zato nemoj da plačeš. Kada se malo središ i bude ti bolje, sve će izgledati mnogo lepše - dodao je, nežno joj brišući suze belom ~ 10 ~

maramicom. Zatim je naslonio njenu glavu na svoje rame. Osetila je vreo dah na svom vratu i nehotice se nasmešila.

- Moraš poći sa mnom, Tea - nastavio je tiho. - Suviše si osetljiva i krhka i treba ti dosta vremena da se oporaviš. Pametna si devojka i nadam se da i sama sve shvataš.

Prijao joj je dodir njegove tople ruke. Nije ni pomislila kako lepo može biti u muškarčevom zagrljaju.

- Pomoći ću ti da spakuješ stvari, tako da ćemo ubrzo moći da krenemo. Mislim da te više ništa ne zadržava u ovom hladnom i oskudnom stanu.

Malo se odmakla od njega.

- Znam, ali...ipak mi je žao. Da odem tako iznenada...

Jedva primetno se nasmešio.

- Donekle te razumem, ali isto tako očekujem da budeš razborita, Teodora. Pošto sam odgovoran za tebe, nikako te ne mogu ostaviti ovde.

Bez obzira koliko negodovala, dužan sam da održim obećanje dato tvom ujaku. Nije mi jasno zbog čega toliko žuriš da se osamostališ. Godina dana će proći brzo i posle toga ćeš postati veoma bogata. U međuvremenu ćeš biti zrelija i daleko sposobnija da se snađeš u životu.

- Nije U pitanju toliko vremena - ispravila gaje Tea. On se nasmeši.

- Dobro neka je i manje. Zar je tako teško izdržati sa nekim u društvu?

- Vi, izgleda, baš nećete da me razumete. Celoga života sam zavisila od nekoga i čeznula za samostalnim životom. Kada sam konačno osvojila toliko željenu slobodu, vi ste se pojavili da mi je oduzmete.

On iznenađeno podiže obrve.

- Dajem ti časnu reč da o celoj stvari nisam razmišljao na taj način.

Znam koliko se ujak brinuo za tebe i koliko mu je stalo da imaš sve što je potrebno. Mene je obavezao da vodim računa o tome i ja jednostavno moram to da učinim.

Ona glasno uzdahnu.

- Ujak je bio divan čovek, ali činjenica je da sam ga viđala veoma retko. Uvek je bio zauzet poslom, a ja sam bila u internatu. Najviše od svega želim da budem slobodna.

- Da li ti ovo zoveš slobodom? - mirno ju je upitao - Danonoćni rad za malu platu, loš i hladan stan, nikakvi uslovi. Kada se razboliš, nemaš nikoga ko bi ti mogao pomoći, zar ne? E, da znaš, tu vrstu slobode ti neću dozvoliti. Hoću da vodim računa o tebi. ~ 11 ~

- Nije mi jasno zbog čega ste toliko uporni? Samo ću vam biti na smetnji.

Blago je pogledao to lepo lice i pletenicu boje zlata. Ni sam nije znao zašto, ali poželeo je da se tog trenutka te pune, rumene usne razvuku u osmeh. Očekivao je ovakvu reakciju, ali mu je bilo jasno da to odbijanje neće još dugo trajati.

- Kako ste me pronašli? - prenuo ga je njen glas iz razmišljanja.

- Stupio sam u kontakt sa tvojom bivšom profesorkom i od nje dobio ovu adresu.

- Znači vi... vi ste me tražili? - upitala je iznenađeno. Morala je da prizna da joj je bilo drago što tako nešto čuje. Znači, nije bila u pravu kada je zaključila da njenog staratelja ne zanima šta se sa njom dešava. Pored toga, osuđivala ga je što joj je obustavio isplaćivanje rente koju joj je ostavio ujak.

- Da, gospođice, tražio sam te.

Tea se zacrvenela i skrenula pogled. Izgleda da joj je tek tada postalo jasno da Andre Verlen namerava da ispuni želju njenog ujaka po svaku cenu.

- Ali... zbog čega to toliko želite? Verovatno ću smetati i...

- Neću dozvoliti da dođe do toga - prekinuo je odlučno. - Potrudiću se da nađemo zajednički jezik, veruj mi.

Uzeo je kofer koji je stajao u uglu i počeo mirno da slaže njene stvari.

- Bilo bi najbolje da obučeš farmerke i neki topao džemper.

- U redu - složila se najzad. - Samo, htela bih da ponesem i svoje knjige i slike.

- Nema problema - složio se ne trepnuvši. - Sve ćemo složiti u kutije.

Idem da ih nabavim, a ti se dotle obuci. Samo požuri, ne želim da čekam u hodniku - dodao je, hitro izašao i zaključao vrata za sobom.

Tea uzdahnu. Ništa joj nije preostajalo nego da se što pre obuče.

Kada se Andre vratio, kritički je odmerio i ćutke klimnuo glavom.

Zatim je bez reči počeo da pakuje knjige i neke njoj drage crteže i fotografije.

Još nikada nikoga nisam prihvatila tako brzo, pomislila je Tea sedeći u autu i čekajući da Andre obavi još neke sitnice. ~ 12 ~

- Sada možemo da krenemo - rekao je nekoliko trenutaka kasnije. Veži se i polećemo! - dodao je sa osmehom.

Samo je klimnula glavom i pokušala da se veže, ali ruke su joj neočekivano zadrhtale. Andre je sve video, ali nije rekao ni reč. Okrenuo se i pažljivo pričvrstio njen pojas. U jednom trenutku ruke su im se dotakle i Tea oseti kako je plavi talas topline i prijatnog uzbuđenja.To ju je iznenadilo, pa je pomalo uplašeno ustuknula.

- Da li sam možda bio grub? - upitao je namrštivši se. - Previše sam pritegao pojas ili...

- Ne, gospodine Verlen - prekinula ga je hitro. - Sve je u najboljem redu.

- Ne zovi me tako, Teodora - dobacio je - Iako sam ti staratelj, ne treba da budemo toliko zvanični u ophođenju. Zovi me jednostavno Andre.

Primetio sam da ti se ljudi obraćaju sa Tea, pa... dozvoli da te i ja tako zovem?

- Nemam ništa protiv, gospodine Verlen - odgovorila je dok su joj se oči sklapale.

- Andre! - ispravio je.

- Da, da... - promrmljala je i utonula u san.

Andre se nasmejao. Odmerio ju je za trenutak pomislivši da izgleda još mlađa nego što je bila. Nije se ni nadao da je Teodora Hopkins takva lepotica.

Posle nekog vremena, kola su se iznenada zaustavila i Tea se probudila. Rukom je nesigurno protrljala oči i videla da se nalaze na parkiralištu jednog ogromnog hotela.

- Zbog čega smo stali? - upitala je tiho.

- Pretpostavljam da si gladna, Tea. Mogli bismo da uđemo i nešto pojedemo, zar ne?

- Jesam gladna, samo... Ja ne želim da uđem u taj hotel, gospodine!

- Andre! - ponovo ju je ispravio.

- Dobro... Andre, ali ja tamo ne idem. Pogledajte kako sam obučena!

- Odelo ne čini čoveka.

- To je tačno, ali svaki čovek mora imati dostojanstva i voditi računa o svom izgledu.

Ljutito je odmerio.

- Znači, pristaješ da nastavimo put gladni?

- Žao mi je, ako sam uzrok neprilika, ali prosto... ne mogu.

- U redu, onda nastavljamo dalje - dodao je bezbojnim glasom. ~ 13 ~

Pošto je mislila da se Andre naljutio na nju, Tea se prilično iznenadila kada je posle nekoliko milja zaustavio kola ispred simpatične seoske kalane.

- Ovde sam već dolazio i mogu ti reći da je hrana izvanredna - kazao je uz osmeh. - Mislim da je to pravo mesto za ovako sportski obučene kao što smo mi. Hajde, Tea idemo! Ne želim da padneš u nesvest od gladi!

Kada su izašli iz auta, on joj stavi ruku na rame.

- Kako se osećaš? Još uvek si veoma bleda. Mislim da će ti topla čorba prijati, a ostalo ćeš izabrati sama.

Samo je klimnula glavom ne želeći da prizna da umire od gladi.

Uprkos slabosti koju je osećala, pokušala je da se nasmeje.

Taj deo puta joj je ostao u maglovitom sećanju. Znala je da su posle večere nastavili put, a onda... onda je verovatno utonula u san. Probudila se u sunčanom francuskom gradu Kaleu, baš kada su izlazili iz grada na auto-put.

Zar sam toliko umorna da sam prespavala ceo put. Bila je zora i mogla je da konstatuje da se oseća malo bolje. Iako joj je još uvek bilo hladno, nije osećala toliku iscrpljenost. Bila je još uvek kao u nekom polusnu.

Ispod oka je odmerila Andrea i videla da je on u potpunosti skoncentrisan na vožnju. Tek tada je u potpunosti postala svesna činjenice koliko se promena u njenom životu desilo za nepuna dvadeset i četiri časa: bio je tu Andreov dolazak, napuštanje posla i stana i evo - sada je već u Francuskoj.

Morala je da bude iskrena i da prizna da njen staratelj nije onakav kakvim ga je smatrala.

- Još uvek si bleda - prenuo je njegov glas iz razmišljanja.

- Odmorila sam se, ali...

- Slobodno se opusti - blago ju je prekinuo. - Odspavaj još malo, brzo ćemo stići kući!

- Kući! Kako to lepo zvuči! - odvratila je, ne mogavši da porekne da se oseća mnogo bezbednije i sigurnije. Uprkos bolesti, nikada u životu nije bila tako opuštena. Neko vreme je ćutala uživajući u predelima pored kojih su prolazili. Nekoliko puta bi krišom odmerila Andrea ne znajući kako da započne razgovor.

- Imate li porodicu, Andre? - najzad je upitala.

- Porodicu? Pa, kako se uzme...

- A decu?

- Koliko je meni poznato, nemam - odvratio je sa smeškom. - A sada da se uozbiljim: nemam decu, jer nisam ni oženjen, Tea. ~ 14 ~

- Oh! - otelo joj se i ko zna zašto je osetila kako joj je neprijatno.

Možda bi bilo bolje da smo nastavili da budemo zvanični u ophođenju, pomislila je. Prosto nije znala šta da mu kaže i izvuče se iz neprijatne situacije.

Andre je video da joj je zbog nečega neprijatno, mada nije ni mogao da nasluti šta je u pitanju. Ipak je rešio da prekine neprijatnu tišinu.

- Tvoj ujak mi je govorio da dobro govoriš francuski - rekao je. - Da li sam u pravu?

- Sasvim dobro se snalazim - odvratila je Tea. Setila se da je ranije, kad god je bila u društvu sa ujakom, on insistirao da govori taj jezik.

Nekada joj se to činilo kao hir, mada je kasnije shvatila da je on bio u pravu.

Andre klimnu glavom.

- To je dobro, jer ćeš ovde morati tako da se sporazumevaš.

- Naravno i to mi neće biti nikakav problem - spontano je odvratila na francuskom, a onda su se oboje nasmejali.

- Nadam se da ćeš nastaviti studije, a za to ti je jezik itekako potreban.

Mislim da ne treba tu da se zaustaviš, nego da još više učiš i obrazuješ se.

Pogotovo kada imaš odlične uslove za tako nešto.

Tea ga je iznenađeno slušala.

- Ali... ja ne znam o čemu govorite - najzad je osvratila. - Ako želite da čujete istinu, mogu da vam kažem da nisam nameravala da se upišem na fakultet.

- Zašto? - kratko je upitao.

- Takvi su mi bili planovi. Jedva sam čekala da počnem da radim i da se osamostalim. Fakultet jednostavno nije dolazio u obzir pošto...

- Ali, sada je sve drugačije! Tea se ljutnu. Zar će ovaj čovek odlučivati o svakom njenom koraku?

- Naravno da je drugačije, kada ste me ostavili bez posla, stana i doveli me u drugu zemlju - odbrusila mu je.

- Nema potrebe da se ljutiš, mlada damo. Biće bolje da stišaš svoj temperament, inače se nećemo dobro slagati.

- Ništa ne brinite, gospodine! Trudiću se da budem učtiva samo... nisam navikla da mi neko određuje šta treba da radim.

On glasno uzdahnu.

- Treba da razmišljaš na drugi način, gospođice.

- Zbog čega? ~ 15 ~

- Zato što su okolnosti drugačije i zato što imaš zvaničnog staratelja.

Zar si to zaboravila?

Ljutito se namrštila.

- Hoćete da kažete da moram da vas slušam? Pa, zar ste zaboravili da sam odrasla osoba?

- Pa... nisam baš siguran. Odrasle osobe drugačije prihvataju stvari i ne dure se za svaku sitnicu. Ti se stalno nešto buniš i podsećaš me na razmaženu tinejdžerku. Zato bih molio da se urazumiš!

Iako je bila ljuta, Tea mu ništa nije odgovorila. Nije joj bilo prijatno sve što je čula i u prvom trenutku nije znala šta da misli. Zato je odlučila da ga jednostavno ignoriše.

No, on to kao da nije primećivao. Izraz lica bio mu je miran i opušten, pa je mogla da zaključi da ga njene primedbe nisu nimalo dirnule. Bilo joj je krivo zbog toga, ali situacija u kojoj se nalazila nalagala joj je da bude strpljiva. Ostaće u Lionu koliko bude morala i kontaktiraće sa njim samo kada to bude neophodno. Čim ostvari pravo na nasledstvo koje joj je ostavio ujak, vratiće se nazad u Englesku.

Pri pomisli na povratak, trenutno joj se povratilo raspoloženje.

Odmah zatim, setila se onoga šta je ostavila iza sebe i morala da prizna da u pitanju nije bilo ništa naročito. S druge strane, uz Andrea su je čekali sigurnost, dobar život i svi mogući uslovi za školovanje.

Sada se već malo pokolebala...

Setila se prijatnosti koja ju je obuzimala pri Andreovom dodiru, njegove ljubaznosti i blagosti. Pomislila je da treba da mu se izvini, ali ju je bilo sramota. Neka, pričekaću, pomislila je i videću kako će se stvari razvijati.

Lagano je zatvorila oči i setila se svog detinjstva. Imala je samo osam godina kada su joj roditelji poginuli u avionskoj nesreći. Tada je brigu o njoj preuzeo ujak Kolin. Bila je veselo, ali prilično stidljivo dete. Još uvek se sećala kako je ujaku bilo teško da uspostave bilo kakav kontakt. Možda bi u tome imali i više uspeha da Kolin Bredli nije bio diplomata koji je mnogo putovao.

Iako je bila mala, uopšte se nije začudila kada joj je, posle samo nekoliko nedelja boravka u ujakovoj kući, saopšteno da da će morati da ide u privatnu školu i živi u internatu.

Tako je i bilo. U internatu je boravila sledećih deset godina. Odrasla je i osamostalila se, svesna da nema nikoga ko joj je istinski blizak i ko bi se sa ljubavlju brinuo za nju. Kod ujaka je odlazila samo za letnji raspust, dok je ostale praznike provodila u internatu. Kada bi došli pojedini praznici, ~ 16 ~

mnoge drugarice su je zvale u posetu, ali pošto nije mogla da im uzvrati, srdačno bi zahvaljivala i ostajala sama.

Iste godine kada je završavala školu, ujak je iznenada umro. Nadala se da će otići da živi u njegovoj kući i konačno koliko toliko biti samostalna.

Međutim, saznala je da ima staratelja i duboko se razočarala. To joj se činilo kao da joj ujak nije verovao i tako nešto duboko ju je povredilo.

Ipak, nije poslušala staratelja i otišla da živi u Francuskoj, već je ostala u Engleskoj. Preselila se u Mančester, gde je našla stan i zaposlila se. Tada je Andre Verlen prestao da joj šalje izdržavanje. Bilo joj je teško, ali je znala da se sve dešava zbog toga što nije poštovala ujakovu želja. Pored toga, bila je svesna činjenice da je staratelj mogao da joj ospori pravo na nasledstvo. Na to je pomislila i sada, dok su se približavali Lionu. Ako bude htela da dođe do dela nasledstva koje bi joj omogućilo pristojniji život, moraće da postupa po uputstvima staratelja. Iako je znala da on samo sprovodi ujakovu volju, ipak... Uzdahnula je i lagano otvorila oči.

Veoma se iznenadila kada je konstatovala da su u širokom luku prošli pored Liona i da se voze jednim od predgrađa.

- Koliko se ja sećam, kazali ste mi da živite u Lionu - kazala je pomalo ironično.

- Naravno - odvratio je nonšalantno. - No, nisam rekao da stanujem u centru grada. Više volim da živim daleko od gradske buke, u prirodi i na svežem vazduhu.

Nije ništa odgovorila, pošto je znala da je bio u pravu. Život u kući okruženoj prirodom nije se mogao meriti sa uslovima života u nekoj bučnoj gradskoj ulici. Počela je da je obuzima radoznalost, pošto je jedva čekala da ugleda mesto koje je bilo dom Andrea Verlena.

Uskoro su ušli u ulicu koju je krasio ogroman drvored, a onda se zaustavili ispred velike drvene kapije okovane gvožđem. Posle samo desetak sekundi, masivna vrata automatski su se otvorila i oni su se, putem koji je vodio kroz veliki park, uputili prema prelepoj spratnoj kući, koju je mogao da poseduje samo izuzetno imućan čovek.

Kada je Andre najzad zaustavio auto, pred njima se pojavio čovek u zelenoj uniformi. Brzo im je prišao i otvorio vrata.

- Kako ste putovali, gospodine?- ljubazno je upitao.

- Odlično, Bernarde. Nadam se da ste me očekivali?

- Svakako, gospodine - odvratio je ovaj i upitno odmerio Teu. Andre se osmehnu.

- Ovo je gospođica Teodora Hopkins, Bernarde. Tea, ovo je moj lični šofer Bernard. ~ 17 ~

- Sa nestrpljenjem smo očekivali da vas upoznamo - odvrati Bernard uz blag naklon. - Drago mi je što sam vas upoznao, gospođice. Odmah da kažem da vam stojim na raspolaganju...

Tea pocrvene.

- Hvala vam na ljubaznim rečima, Bernarde.

- Izgleda da si ga osvojila na prvi pogled - šapnu joj Andre, dok je Bernard odnosio torbe pravo u hol. - Inače, on baš nije sklon deljenju komplimenata. Odličan je radnik i veoma poverljiv, ali je pravi osobenjak.

Inače je mangup! Zar nisam u pravu, Bernarde? - dodao je veselo kada se čovek u zelenoj uniformi ponovo približio.

- Samo kada nisam na dužnosti - odvratio je vozač vragolasto.

Andre se veselo nasmejao i potapšao Bernarda po leđima. Ovaj mu je odvratio osmeh i uzeo još jedan paket iz kola.

Tea ih je mirno posmatrala. Bilo joj je drago što vidi da se Andre prijateljski odnosi prema posluzi. To je značilo da je i on sam dobar čovek i da ne boluje od raznoraznih predrasuda.

Kada su ušli u kuću, prišla ima je uredno odevena sedokosa žena koja je mogla imati negde oko šezdeset godina.

- Gospođo Morir, ovo je moja štićenica, gospođica Hopkins. Teodora, upoznaj se sa mojom domaćicom, gospođom Mili Morir. Ona je izvanredna osoba koja će ti ugađati i dobro te hraniti - dodao je osmehom, a onda se okrenuo prema sedokosoj ženi.

- Konačno smo stigli. Šta mislite o Tei? Domaćica se prijatno osmehnu.

- Krasno dete, gospodine. Mislim da će nas sve usrećiti.

Andre joj tobože pripreti.

- Oh, gospođo Morir! Mislim da ste pogrešili što ste našu gošću tako nazvali! Sada će se naljutiti i neće hteti...

- Drago mi što smo se upoznale, gospođo - prekinula ga je Tea blago, ali odlučno. - Nemojte ove reči da uzimate ozbiljno, jer gospodin Verlen želi da se našali na moj račun.

- Sve je u redu, draga moja. Nego, nešto si mi bleda, zar ne?

- U pravu ste, Mili - dodade Andre hitro. - Tea je bolesna i veoma sam se brinuo kako će podneti ceo put. Zato je, što je moguće pre, odvedite u sobu i pripremite toplu kupku.

Pre nego što je uspela bilo šta da kaže, Tea oseti kako gubi tlo pod nogama. Iznenada joj se zavrtelo u glavi. Nije ni shvatila šta se dešava, a Andreove snažne ruke su je čvrsto držale su svom naručju. ~ 18 ~

- Gore je nego što sam mislio - rekao je tiho. - Evo, uzmi malo vode, a onda idi gore sa gospođom Morir. Videćemo se kasnije!

Mili Morir je prihvatila sa osmehom i pažljivo je odvela na prvi sprat.

Kada je ušla u sobu koja joj je bila namenjena, Tea je ostala bez daha.

Bila je to luksuzna prostorija uređena sa puno stila i ukusa. Andre je očigledno bio čovek istančanog ukusa koji nije štedeo novac kada je uređenje bilo u pitanju.

Pored sobe s nalazilo predivno prostrano kupatilo u mermeru sa mnoštvom najrazličitijih neophodnih sitnica. Tea se opustila i gotovo pola sata uživala u toploj, mirišljavoj kupki koju joj je pripremila gospođa Morir.

Taman kada se vratila u sobu i legla, gospođa Mili je ponovo ušla ozbiljnog i pomalo zabrinutog lica. Proverila je da li je sve u redu i kako se Tea pokrila, a onda pozvala unutra Andrea i još jednog čoveka sa kožnom torbom u ruci.

- Doveo sam lekara, Teodora - obratio joj se Andre jedva primetno klimnuvši glavom. - Zove se Pol Žerar i moj je dobar prijatelj. Odmah će te pregledati i videti kakva je situacija. Ja ću te sačekati u biblioteci - dodao je obrativši se simpatičnom plavokosom čoveku njegovih godina.

Naravno, preostalo joj je samo da klimne glavom. Posle desetak minuta, pregled je bio gotov. Tea je odahnula i sa zahvalnošću pogledala gospođu Morir koja joj je prijateljski stisnula ruku.

- Pa, lepo, konačno je Andre uspeo da dovede svoju štićenicu prokomentarisao je plavokosi Žerar zatvarajući torbu. - Znate, gospođice, bio je veoma nervozan kada ste odbili da dođete ovamo i zbog toga smo svi ispaštali. U pravu sam, gospođo Morir?

- Naravno - nasmeši se stara dama užurbano nameštajući Tein krevet.

- Bernard lepo kaže da gospodin Andre može da bude veoma nezgodan kada mu se nešto ne dopada.

- No, nadam se da će sada biti sve u redu - konstatovao je Žerar. Pretpostavljam da ćete se dobro slagati sa svojim starateljem, gospođice.

- Potrudiću se, gospodine - odvratila je Tea smešeći se. Iako joj nije bilo do smeha, želela je da uzvrati na ljubaznosti simpatičnom doktoru.

On se nasmeja.

- Drago mi je što to čujem. Sada vas napuštam, draga moja. Videćemo se opet, to je sigurno.

Tea se samo promeškoljila u mekoj postelji. Bilo joj je udobno, toplo i posle nekog vremena, počeo je da je hvata san. Onda su se vrata lagano otvorila i na njima se pojavio Andre Verlen. ~ 19 ~

- Imaš virusnu infekciju - rekao je čim je ušao. - Ujutru će ti sestra izvaditi krv i poslati je na analizu. Dobila si i određene lekove, tako da ćeš nekoliko dana ostati u krevetu.

Slegla je ramenima.

- Ne znam da li je to sve baš potrebno, gospodine. Mislim da će, kada se odmorim, stvari biti sasvim drugačije.

- Tea Hopkins će, kao i svi ostali, poštovati lekarske savete, inače stvar može da se izrodi u nešto ozbiljnije. Žerar mi je rekao da ti to svakako napomenem, jer ljudi takve stvari obično ne shvataju ozbiljno.

Osveste se tek kada dođe do teške upale pluća. Ja sam prilično zauzet ovih dana, ali to ništa ne znači, jer ćeš ovde imati svu potrebnu negu.

- Ne bih želela da poremetim vaš mir, niti da bilo kome budem na teretu - odvratila je.

On se namršti.

- Ali to nema veze sa istinom! Odakle ti samo takve ideje? Osim toga, ovde si, jer sam ja to želeo isto toliko koliko i tvoj ujak. Iako je bio puno stariji, bio mi je blizak prijatelj i nemam nameru da izneverim obećanje koje sam mu dao.

- Znam, ali...

- Nema tu nikakvog „ali” - prekinuo je. - Lekar je preporučio ležanje u krevetu i adekvatno lečenje, pa ti obećavam da će tako i biti!

Njegov oštar ton ražalostio je Teu koja je zbog svega što se dešavalo ionako bila previše osetljiva. Oči su joj se napunile suzama, pa je okrenula glavu na drugu stranu.

Andre je to primetio i lagano joj prišao. Spustio se na ivicu kreveta i pomilovao je po kosi.

- No, no, nema razloga za tugu - rekao je blago i nežno je pomilovao po kosi. - Znam da je puno događaja za jedan dan, ali potrudi se... Ne kažem da moraš stalno da ležiš. Ako ti ujutro bude bolje, možeš se prošetati i razgledati kuću. Naravno, odmor ti nikako ne gine. Da li je sada sve u redu? Ćutke je klimnula glavom, a dve krupne suze skotrljale su joj se niz obraze.

On je bez reči izvadio maramicu i nežno joj obrisao lice.

- Nemoj da plačeš za svaku sitnicu. Ja sam osetljiv na ženske suze.

Osim toga - dodao je uz blag smešak - potrošićemo previše maramica.

- Izvinite - promrmljala je tiho, plašeći se da ga pogleda. Onda ju je blago zagrlio i ponovo je pomilovao po kosi. ~ 20 ~

- Nema problema, samo se ti smiri. Znam da su bolest i iscrpljenost učinili svoje. Voleo bih da možeš već sutra da ozdraviš, ali i sama znaš da je to nemoguće. Moraš zato biti strpljiva i sve će se srediti.

Tea je klimnula glavom i dalje oslonjena na njegove grudi. Zaželela je da tako zaspi, pa se promeškoljila i sklopila oči. Posle nekoliko minuta, lagano joj je spustio glavu na jastuk. Pogledala ga je i nasmešila se.

- Kada ti budemo kupovali novu odeću, moramo povesti računa i o kupovini spavaćica. U ovoj košulji nimalo ne ličiš na bogatu naslednicu, Tea. Teško je uzdahnula.

- U onom strašnom stanu bilo je toliko hladno, tako da nisam ni mogla da oblačim nešto tanje i malo boljeg kvaliteta. Kada se samo setim koliko sam se smrzavala!

Jedva primetno joj je stisnuo ruku, a onda lagano ustao.

- Sada je najvažnije da se dobro odmoriš. Sutra ćeš imati lekove i sve što ti je potrebno. Ustani ako ti bude bolje, ali nemoj preterivati.

- U redu. Vidimo se.

- Nažalost, ja ne mogu doći na ručak, jer imam obaveza. Ali, svi će ti biti na usluzi, pa se nadam da neće biti nikakvih problema. U redu?

- Naravno - pokušala je da se nasmeši, istovremeno posmatrajući njegovo atletski građeno telo i crne kovrdže koje su mu pale na čelo. Bilo joj je krivo što ga sutra neće videti skoro ceo dan, mada joj je bilo jasno da zbog nje ne može da remeti svoje poslovne obaveze.

Uostalom, ona je ovde bila samo kratkotrajni gost. Kada ode iz ove kuće, verovatno će otići i iz njegovog života.

Pomislivši na to, odjednom je osetila određenu nelagodnost. Setila se kako je toplo i prijatno u njegovom naručju. Zaista nije pamtila da se nekada osećala tako blaženo. Bilo je lepo znati da neko brine o tebi, pa makar se radilo i o gotovo nepoznatom Francuzu crnih očiju.

Sledeća dva dana, Andre gotovo da i nije ulazio u Teinu sobu. Samo bi provirio da je pozdravi, ljubazno bi je upitao kako se oseća i odlazio.

Trećega dana ujutro probudila se bez glavobolje, a osećanje iscrpljenosti nestalo je kao rukom odneto. Bilo joj je drago zbog toga, jer je značilo da će uskoro biti potpuno zdrava. ~ 21 ~

Ustala je i pogledala kroz prozor, razmišljajući o tome šta bi se desilo da je ostala u Mančesteru, u hladnom i polupraznom stanu. Sedela je za toaletnim stolom, posmatrala se u ogledalu i laganim pokretima četkala svoju dugu, zlatnu kosu.

Onda se začulo tiho kucanje i na vratima se pojavio Andre. Tea se gotovo ukočila od iznenađenja, a lice joj je dobilo ozbiljan, pomalo zabrinut izraz. U stvari, nije ga videla puna dva dana, a nije baš bila ni sigurna šta su razgovarali na putu ovamo, jer je imala jaku groznicu i temperaturu.

- Zdravo, Tea! Kako si danas? Vidim da si ustala i to je dobar znak.

- Osećam se mnogo bolje - odvratila je, ne znajući šta da uradi s rukama.

Prijateljski se nasmešio.

- Onda se možeš obući i prošetati po kući - rekao je, istovremeno primećujući da njenih knjiga ima svuda po sobi.

- Vidim da ti je potreban orman baš za knjige. Oh, izvini što se toga odmah nisam setio. Ali, to će biti rešeno za koji dan. Želim da ti kažem da u mojoj biblioteci ima takođe dosta interesantnih naslova, pa se možeš poslužiti kada god želiš. Odlično je što znaš francuski, tako da možeš da biraš šta ti se prohte.

- Hvala - odvratila je zbunjeno. - Mislim da ću posle doručka malo čitati.

Iznenađeno je odmerio, a onda se malo zamislio.

- Ne, mislim da bi pre toga morala da uradiš nešto drugo - kazao je, mada ovoga puta u njegovom glasu nije bilo uobičajene odlučnosti. Tea u trenutku pomisli kako bi sada mogla da ga ubedi u sve što poželi.

No, izgleda da se brzo pribrao.

- Ne - nastavio je žustro. - Prvo doručkuj, a zatim dođi kod mene u biblioteku. I obuci se za izlazak u grad, Teodora. Pritom se utopli, pošto je napolju prilično sveže. Ne bih voleo da ti se bolest povrati.

- Dobro - kazala je jednostavno, grčevito razmišljajući šta da izabere od svoje oskudne garderobe. Mahinalno je nastavila da četka kosu, a onda pogledala u njega i primetila da je još uvek pažljivo posmatra.

Sada sigurno nije vreme za češljanje, pomislila je i brzo odložila četku, pustivši da joj kosa u gustim slapovima slobodno pada niz leđa.

- Čovek mora priznati da si prelepa, Teodora. Zaista izgledaš kao vila iz bajke. Kosa ti je kao zlato, a oči boje mora. Pitam se kakva ćeš biti lepotica kada još malo porasteš, devojko? ~ 22 ~

Videla je da je ozbiljan i to ju je strašno zbunilo. Nije očekivala ovakve komplimente i prosto nije znala kako da reaguje. No, pre nego što se setila šta bi mogla da mu odgovori, dobacio je: - Dobro, vidimo se nešto kasnije! Drago mi je što ti je bolje i pozdravljam te!

Vrata su se zatvorila i ona je ostala da sedi ispred toaletnog stočića.

Bila je začuđena, ali istovremeno i veoma iznenađena. Mislila je da je Andre mnogo „tvrđi”, a onda ovakvi komplimenti. I briga za njeno zdravlje koju je lepo mogla da prepozna u glasu. Ustala je i lagano otvorila orman. Šta bi trebalo da obuče? Koja odeća bi bila najprikladnija? Iako izbor nije bio naročit, jednostavno nije mogla da se odluči.

Prošlo je gotovo desetak minuta. Onda je iznenada zgrabila farmerke i crveni džemper i navukla ih za tren.Vezala je kosu crvenom vrpcom, a zatim sišla u trpezariju. Gospođa Morir ju je čekala sa čajem i pecivom i morala je da prizna da joj je doručak izuzetno prijao. Zatim joj je objasnila kako da nađe biblioteku i zadovoljno dodala: - Lekovi i odmor učinili su svoje, zar ne? Ali, znajte da i dalje morate da se pazite, gospođice. Doktor je rekao da svaki dan morate da uzimate one tablete.

- Neću zaboraviti, gospođo Mili - odvratila je veselo i uputila se ka biblioteci.

Nije imala problema da se snađe i posle nekoliko trenutaka, našla se ispred masivnih drvenih vrata koja nisu bila sasvim zatvorena. U času kada je htela da uhvati za kvaku, iznutra se začuo neki ženski glas. Zastala je za tren shvatajući da Andre razgovara sa nekom ženom.

- Pa videćeš je za koji minut i onda ćeš moći sama da proceniš - čula ga je kako joj govori.

- Reci mi bar nešto. Kako izgleda? Da li je glupa ili inteligentna?

Tea zadrhta, mada ni sama nije znala zašto. Još uvek nije ulazila, pošto je bila suviše radoznala. Konačno, možda nije bilo loše da čuje Andreov sud o samoj sebi.

- Ona je mlada, veoma mlada - kazao je polako. - Visoka je, vitka i naprosto prelepa. Samo, izgleda da je prilično ogorčena i to baš na mene.

Mislim da neće biti lako da se sprijateljimo, ali je ne osuđujem. Kada pomislim da je odrasla gotovo sama, shvatim da su njene reakcije sasvim ~ 23 ~

normalne. Nadam se da će mi neko... U stvari, biće mi potrebna nečija pomoć da se adaptira na nove uslove života i nepoznatu sredinu.

- Dragi moj Andre - odvratio je ženski glas - ti treba da shvatiš da ona više nije dete. Uostalom, dvadesetogodišnja devojka već ima većinu izgrađenih stavova i ne možeš je tretirati kao malu.

- Tea se razlikuje od ostalih! - žustro je dobacio. - Odrasla je u internatu privatne škole koju je pohađala i nema gotovo nikakvog životnog iskustva. Još uvek reaguje kao tinejdžerka i potpuno je iskrena.

Uostalom, videćeš i sama u čemu je stvar, Žaklin. Kada je upoznaš, biće ti jasno šta sam hteo da kažem. Godinama je nosila uniformu, a onda se našla u stvarnom svetu. I to sama!

- Školu je završila?

- Naravno! Ima toliko priznanja za uspehe ostvarene u određenim oblastima da bi njima mogla da ispuni celu sobu! Zbog toga mi nije jasno zašto odbija moj predlog da upiše fakultet i nastavi školovanje. Ti ćeš mi, draga moja, danas pomoći. Pokušaj da učiniš za nju sve što možeš. Meni je stalo da joj bude dobro i da se uspešno adaptira na ovu sredinu. Nadam se da me ne mrzi u tolikoj meri i da ćemo ipak naći zajednički jezik.

- Zaista mi te je žao, dragi! Nije moguće da neka žena može da te mrzi!

- odvratio je glas pomalo podsmešljivo. - U svakom slučaju, znaj da sam već na njenoj strani.

- Ne sumnjam da ćete se vas dve dobro slagati, Žaklin. I gospođa Morir je već zavolela kao da je u pitanju njena rođena kćerka.

- Oh, izgleda da će to devojče poremetiti tvoj miran i udoban život, Andre. Samo mi još uvek nije jasno kako ćeš se ti lično postaviti. Da li ćeš je tretirati kao dete, mlađu sestru ili pak možda zatvorenicu?

- Mnogo me pitaš, draga moja! Misliš da nisam primetio da me pomalo i zavitlavaš? Nisam ni sanjao da će sve to izazvati toliko problema!

- Pa... nisi je morao dovoditi ovamo. Radi se o već odrasloj devojci koja... je Bredlijeva nećaka, a ja sam se obavezao da ću voditi računa o njoj! Dao sam obećanje i ubedio ga da ću učiniti onako kako je tražio, zar ne? Ako sam iole odgovoran čovek, onda ću tako i postupiti. Znam koliko mi je Bredli pomogao u životu i bez obzira što ga sada nema, postupiću po njegovoj želji. Tea jedva čujno uzdahnu. Bilo joj je pomalo krivo što Andre ovako otvoreno razgovara o njoj, pa ipak... Čula je šta misli o njoj i nije mogla da kaže da je nezadovoljna. Još jednom je duboko uzdahnula, zakucala na vrata i ušla u biblioteku.

- Oh, stigla si, Tea! - pozdravio ju je Andre i odmah ustao. - Da vas upoznam: ovo je Žaklin Fijo. Moja štićenica, gospođica Teodora Hopkins! ~ 24 ~

Tea pruži ruku crnokosoj, besprekorno odevenoj mladoj ženi.

- Drago mi je što smo se upoznale, gospođo - kazala je ljubazno, radoznalo posmatrajući mladu ženu koja je sedela u fotelji. Bilo joj je veoma neprijatno što sportski i neobavezno obučena stoji pred ovom damom obučenom po poslednjoj modi. Naime, Žaklin je imala besprekorno očešljanu tamnu kosu, oči crne kao noć, a bila je odevena u kostim kao iz modnog časopisa.

- I ja sam jedva čekala da vas upoznam, gospođice - dobacila je Žaklin hitro ustajući. Zatim joj je prišla i poljubila je u oba obraza. Naravno, Tea je bila iznenađena takvom srdačnošću isto kao što je bila okupirana njenom spoljašnjošću.

- Imaš divnu kosu! - dobacila je Žaklin iskreno, a onda se okrenula prema Andreu. - Dala bih sve na svetu da imam ovakvu kosu, dragi!

- Tvoja kosa je prelepa, Žaklin - od vratio je on mirno.

- Da, ali zahvaljujući najboljem frizerskom salonu u gradu, Andre. A to nije ono pravo... Nego, pogledaj, Teodorina kosa je sasvim prirodna!

Sjajna je i deluje tako vazdušasto!

- Zbunila si našu gošću - dodao je Andre ugledavši crvenilo na Teinim obrazima. - Molim te, ne ljuti se na moju sestru, Teodora - dodao je ljubazno. - Znaš, ona je prilično razmažena i dozvoljava sebi da odmah kaže sve što joj padne na pamet. Mislim da vam je to slična osobina i da ćete se, što se toga tiče, savršeno slagati. Nego, da ti kažem da ćeš danas poći u grad sa Žaklin, pošto sam ja veoma zauzet. Možda će ti sa njom biti prijatnije, jer pretpostavljam da imate mnogo više tema za razgovor.

To mu je sestra! Zbog tog saznanja, Tei je prosto laknulo. Znači, nije diskutovao o njoj sa nekom stranom osobom. U svakom slučaju, bilo joj je posebno drago što ta zgodna, lepa i elegantna žena nije bila neka njegova prijateljica.

- Slažeš li se sa tim predlogom, Teodora? - dobacila je Žaklin.

- Naravno.

- Onda nas dve možemo da krenemo - dodala je i okrenula se prema bratu.

- Pošto ćemo se malo duže zadržati, sigurno ćemo ručati u gradu. I ti uskoro krećeš, zar ne?

Andre klimnu glavom.

- Naravno. Biću odsutan ceo dan, a kada se uveče vratim, videću šta ste pametno uradile. Žaklin vragolasto namignu. ~ 25 ~

- Ako misliš da nam pretiš, znaj da te se nimalo ne plašim. A sada te napuštamo - dodala je. - Hajdemo, Teodora!

- Ne, ne, - odvrati on sa osmehom. - Nećeti mi pobeći tek tako!

Ispratiću vas do kola i dati ti još neke instrukcije, draga. Žaklin odmahnu rukom i izađe u hodnik. Tea požuri za njom osećajući Andreovo prisustvo tik pored sebe.

- Nikakvi saveti ne dolaze u obzir - govorila je Žaklin, trudeći se da joj glas zvuči ljuto i uvređeno. - Možeš da pokažeš koliko si učtiv i ispratiš nas zbog naše gošće, ali znaj da instrukcije ne dolaze u obzir.

- Dobro... dobro... - odvrati Andre uz osmeh otvarajući vrata kola i propuštajući Teu da uđe. - Nemaš ništa protiv što ideš sa Žaklin? - šapnuo je, dok je njegova sestra tražila nešto u tašni.

- Naravno da nemam - prošaputala je jedva čujno, pokušavajući da se osmehne.

Blago ju je stisnuo za ruku i ona oseti kako joj telom prolaze prijatni žmarci.

- Lepo se provedite - dodao je Andre i nasmešio se obema. - Vidimo se večeras!

Tea oseti kako drhti. Nije znala šta joj se dešava. Sedela je u udobnom automobilu, Žaklin je vozila oprezno i lagano, a ona se naprosto tresla.

Iako je slutila šta je razlog svemu, odbacivala je to od sebe pokušavajući da misli na nešto drugo. Sada joj je bilo drago što Andre nije išao sa njima i što će se sigurno videti tek sutradan. Uostalom, on je provodio dosta vremena van kuće, pa je pretpostavljala da ima neku ozbiljnu devojku. Čim su počele da pričaju, Žaklin je natuknula da joj je brat kod žena veoma omiljen.

- Nadam se da ćemo se nas dve sprijateljiti, Tea. - I ja se nadam, gospođo.

- Oh, draga! Zovi me Žaklin, molim te! Kada mi kažeš „gospođo” osećam se tako staro...

- U redu, Žaklin. Francuskinja se nasmeja.

- Brat mi je rekao da nisi baš mnogo pričljiva, draga. Sada u to i sama mogu da se uverim. Ja sam sasvim drugačija osoba, da znaš. Vesela sam, otvorena i volim da pričam. Nego, zašto si se odjednom ućutala?

- Ne... nije to u pitanju - zbunila se Tea. - Jednostavno sam se zamislila.

- U redu! Nego, znaš U kakav nam je plan?

Slegla je ramenima. ~ 26 ~

- Andre je samo rekao da ćemo kupovati odeću i to ćemo i učiniti.

Znaš, bila sam veoma iznenađena kada je kazao da pođem sa tobom, snabdem te krpicama i potrošim onoliko koliko mislim da treba. Moj brat zna da sam ja pravi stručnjak u ovoj oblasti i zato mi je poverio ovaj zadatak. Dobro, ne mogu reći da ne znam da odaberem odeću.

- Besprekorno ste odeveni... Žaklin - zbunila se Tea. - Iako niste mnogo stariji od mene, tako mi je neobično da vas zovem po imenu! Isti slučaj je i sa Andreom... Izgleda da ću veoma teško moći da se naviknem na tako nešto.

- U potpunosti te razumem, draga - složi se Žaklin. - Znam da moj brat deluje suviše ozbiljno. Bez obzira na to, pokušaj da ga oslovljavaš po imenu. Mislim da će tako malo omekšati, a to će nam svima dobro doći.

Tea uzdahnu.

- Nešto slično mi je rekao i doktor. Iz njegovih reči proizilazi da je on zbog mene i ranije bio uznemiren. To mi je zaista teško palo.

- Razlog njegovog nezadovoljstva možeš i sama da pretpostaviš, zar ne? Odbila si da dođeš ovamo, a Andre tako nešto nije očekivao. Želeo je da ispuni obećanje dato tvom ujaku, a ti si ga odbila zbog nekih svojih razloga. Mučilo ga je što, kao Kolinovoj štićenici, ne može da ti obezbedi bolje uslove, odnosno, što ne može da uradi ono što je tvoj ujak zahtevao.

Inače, on je veoma odgovorna osoba i kada nešto obeća, to po svaku cenu mora da ostvari.

- Znam - odvratila je Tea uzdahnuvši. Naime, tek sada je shvatila kakve je probleme izazvala čoveku koji je bio prijatelj njenog ujaka i želeo joj samo najbolje. Osim toga, Andre je bio mlad, zgodan i veoma šarmantan i delovao je na nju na neki neobjašnjiv način.

Uskoro su se zaustavile ispred ogromnog, luksuzno uređenog modnog salona u starinskoj zgradi u centru. Tea se iznenadila videvši na vratima natpis „Verlen”. Kada se malo bolje zagledala, videla je da prodavnice, a i cela zgrada sa službenim prostorijama pripadaju Andreu Verlenu.

Verovatno joj se iznenađenje toliko jasno videlo na licu, da je Žaklin brzo upita: - Ti izgleda nemaš pojma ko je Andre, zar ne? Ćutke je odmahnula glavom.

- Oh, draga moja, tvoj staratelj je jedan od najpoznatijih francuskih kreatora! Verlen spada u sam vrh francuske, ali i svetske mode. Ima modne salone širom sveta i odhčno radi. Prema tome, mogu da kažem da si ti zaista srećna devojka, Tea. On je čovek svetskog glasa za kim čeznu ~ 27 ~

mnoge poznate žene. A sada, hajdemo: ovde ćemo izabrati sve što ti je potrebno u bilo kojoj prilici.

Posle dva sata, Tea je iz salona izašla odevena po poslednjoj modi. Na sebi je imala sivu vunenu haljinu sa ružičastim i plavim cvetovima.

Ružičaste cipele sa visokim potpeticama slagale su se sa kostimom sive boje sa tankim, gotovo nevidljivim ružičastim linijama na reverima. Što se tiče ostale odeće, Žaklin je naredila da se paketi pošalju kući još istoga dana.

Zatim su otišle do frizera i tek kada su ušle unutra, Žaklin je priznala da je to isključivo njena ideja. No, Tea se složila sa njenim predlogom.

Znala je da ne može više da nosi pletenicu kao da još uvek ide u školu i da je vreme da nešto učini sa svojom kosom. Kada je frizura bila završena, ona više nije bila nalik na onu tanušnu i nesigurnu devojčicu. Sada je ličila na odraslu ženu i to mladu, elegantnu i privlačnu. Kada su izašle, Žaklin joj šapnu.

- Božanstveno izgledaš, Tea. Samo, moram ti priznati da sam zabrinuta zbog nečega. Nisam se dogovorila sa Andreom da te vodim kod frizera. Ali... mislim da si i sama svesna da ona tvoja duga kosa nikako ne ide uz ovakvo odevanje. Nadam se da će i on shvatiti šta je u pitanju.

Tea se u potpunosti složila sa njom. U svakom slučaju, pletenica koju su joj odsekli stavljena je u jednu kutiju i ona je nosila kući.

- Sigurna sam da Andre neće imati ništa protiv - kazala je prilično neubedljivo. Žaklin se nasmeši ne bi li je ohrabrila.

- Zašto bi imao nešto protiv? Pa, koji muškarac se toliko petlja u isključivo ženske stvari? Nego, htela sam da ti kažem da neću ostati na večeri, jer imam nekih ličnih obaveza. Znači, sama ćeš pred njega sa novom frizurom. Moram priznati da mi izgledaš nekako otmeno i... sigurno starije. Ne znam kako će to Andre prihvatiti, ali transformacija je zaista fantastična. Žaklin je dovezla Teu do kuće, a onda su se srdačno pozdravile i Andreova sestra je otišla. Kada je ušla unutra, još u holu je sačekala gospođa Morir.

- Oh, dete.... - iznenađeno je zastala. - Izgledaš... izgledaš fantastično!

- Sviđa vam se?

- Kako da ne! Odlično, devojko, odlično. A kako se osećaš? Da li si jela?

- Naravno, ništa se ne brinite, gospođo. Žaklin i ja smo išle na ručak, tako da mi za sada ništa nije potrebno.

- U redu. Andre je zamolio da čim se vratiš, dođeš u biblioteku. Hoće da te upozna sa nekim. ~ 28 ~

Klimnula je glavom i pomalo nesigurno se uputila prema masivnim drvenim vratima. Čim je ušla, iz fotelje je ustao visok, simpatičan mladić i jedva primetno se naklonio.

- Ovo je moj pomoćnik, Henri Marso, Tea - predstavio ga je Andre. Henri, moja štićenica, gospođica Teodora Hopkins.

- Očaran sam, gospođice - izjavio je mladić i nežno joj poljubio ruku.

Andre joj se nasmešio i pokazao rukom na fotelju pored njegove.

- Hajde, draga, pridruži nam se - rekao je nekako zaštitničkim, pokroviteljskim tonom.

Ona se samo nasmešila i lagano spustila u fotelju. Pošto je sela tačno nasuprot Andreovog pomoćnika, mogla je malo bolje da osmotri mladića.

Imao je otprilike dvadeset i pet godina, lepuškasto lice, tamnu kosu i zelene oči. Nesumnjivo je bio šarmantan, ali iz celokupne njegove pojave nije izbijao onaj šarm niti snaga karaktera koju je imao Andre.

- Čujem da ste zajedno sa Žaklin izvršili prepad na naš salon, gospođice? - dobaci Henri uz osmeh. - Ako smem da budem toliko slobodan, moram primetiti da vam taj komplet izvanredno pristaje.

Tea se tada seti da joj je Žaklin za vreme ručka pričala o Henriju, mladom i talentovanom Andreovom zameniku...

- Da li ste ga možda vi kreirali?

On odmahnu glavom i razočarano uzdahnu.

- Ne, gospođice, vi na sebi imate unikat koji je kreirao lično Verlen.

Zaista vam izvanredno pristaje.

Tea krišom pogleda u Andrea. Iako je ćutao, u njegovim očima je pročitala divljenje.

- Hvala - odvratila je tiho. - Zaista je poseban.

Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a onda Henri nastavi sa pitanjima.

- Čujem da ćete se uskoro upisati na fakultet, gospođice?

Tea ga zbunjeno odmeri. Nije znala šta da kaže, jer je to još uvek bila osetljiva zona. Videla je kako se Andre namrštio i počeo nervozno da se meškolji.

Herni je sve obuhvatio pogledom i odmah shvatio da je postavio nezgodno pitanje.

Ona je u prvom trenutku htela da mu odbrusi, ali onda se setila Andreovog poljupca, svoje bolesti, pomislila na stari stan u Mančesteru i sredinu u kojoj je sada boravila. Koliko toga za nju je uradio Andre za samo nekoliko dana! ~ 29 ~

- Da - kazala je mirno i pogledala mladića pravo u oči. - Jedva čekam da se upišem i počnem da učim, gospodine. Mislim da će biti veoma interesantno.

- Ah, da... naravno - promrmljao je Henri zbunjeno. - Naši fakulteti su zaista izuzetni.

Osmotrila je Andrea ispod oka i videla kako mu je lice sinulo. Brzo je ustao i ljubazno je upitao: - Da ti sipam šeri? Mora da si se umorila...

- Može, hvala ti. Šeri bi mi zaista prijao.

Neprestano je posmatrajući, dodao joj je čašicu.

- Imate još dovoljno vremena do septembra - odvratio joj je Henri, mada je i ona i dalje ispod oka posmatrala Andrea koji je stajao naslonjen na kamin. - Da li mi dozvoljavate da vam detaljno pokažem grad, pre nego što počnete sa studijama?

Tea se trže. Henri ju je ponovo iznenadio. Ovaj mladić kao da ima talenat za postavljanje nezgodnih pitanja! Pogledala je u Andrea tražeći pomoć, ali njegovo lice bilo je potpuno bezizražajno. Naravno, razumela je poruku: od njega u ovom trenutku nije mogla očekivati nikakvu pomoć.

- Bilo bi mi drago, ali... ne znam da li ću biti suviše zauzeta oko priprema - promrmljala je nadajući se da je pogodila šta treba da kaže.

Iako nije bila sigurna, osećala je da bi o svemu trebala prethodno da razgovara sa Andreom.

- Ima više od godinu dana od kako je moja štićenica prekinula školovanje - čula ga je kako govori, što je bio znak da se odlučio da joj pritekne u pomoć.

- Osim toga, prošle godine je izgubila nekoliko meseci zbog bolesti.

Sada sve to mora da nadoknadi. Tea je - zastao je i odmerio je toplim, blagim pogledom - veoma inteligentna i sve će to moći da postigne.

Henri ga iznenađeno pogleda.

- Oh, pod tvojim nadzorom sigurno se oseća kao učenica. Ne verujem da joj je baš naročito lepo.

Tea je očekivala ljutitu reakciju. No, začudila se kada se Andre nehajno nasmejao.

- Pa zar ja nisam rođeni tiranin - upitao je mladića mirnim glasom. No, nešto se ne sećam da si se ti bunio protiv te moje „tiranije”, Henri.

Mladić slegnu ramenima.

- Mogu samo da kažem da je u pitanju moja karijera. Želim mnogo toga da naučim od svog učitelja i zato sam spreman na sve. A ona je tako ~ 30 ~

lepa - dodao je. - Šteta bi bilo da takva nesvakidašnja lepotica neprestano čami među knjigama.

Tea je videla da je Andreovo lice dobilo još tvrđi izraz i požurila da prekine neprijatan razgovor.

- Nemojte se time zamarati, gospodo - dodala je, trudeći se da joj glas zvuči veselo i bezbrižno. - O svemu ću podrobno razgovarati sa svojim starateljem i zaštitnikom. Mislim da imam vremena za sve. A sada me izvinite. Moram da odem u sobu, malo odahnem i presvučeni se.

- Naravno, draga - odvrati Andre. - Kako se osećaš?

- Veoma dobro.

- Onda možeš sići na večeru. Ostaje i Henri, pa bih voleo da nam se pridružiš.

- Nema problema.

U toku večere, Andre je uglavnom ćutao, dok je Henri neprestano pričao trudeći se da je zabavi. To mu je i polazilo za rukom, jer je inteligentni mladić imao izvanredan smisao za humor. Tea se neprestano smejala, a vreme joj je proletelo. Ipak, počela je osećati umor i iskreno je odahnula kada ju je Andre pozvao da ustanu i pozdrave se sa Henrijem.

- Nadam se da ću vas jednoga dana izbaviti odavde - doviknuo je mladić sa vrata, baš dok se rukovao sa Andreom. - Iznenadiću svoga učitelja i bez najave vas pozvati da izađemo. Šta kažete?

Tea se nasmeja.

- Sada ne kažem ništa! Odgovor ćete dobiti kada me pozovete.

Henri joj je mahnuo rukom i uskoro je začula zvuk njegovog automobila. Gospođa Morir je raspremila nered, a ona laganim korakom krenula kroz hodnik. Tek tada se setila da nije Andreu poželela laku noć i da se posle mladićevog odlaska, on jednostavno izgubio. Pretpostavila je da je u biblioteci, zastala pored vrata i tiho kucnula nekoliko puta.

- Da li si to ti, Tea? - Da, jesam - kazala je ulazeći. - Htela sam samo da vam poželim laku noć.

- Uđi i sedi za trenutak.

Videvši da se koleba, on brzo dodade.

- Umorna si, zar ne?

- Prilično.

- Da li si zadovoljna kupovinom?

- Naravno. Sve je tako lepo! A što se tiče frizure... pa... Zaklin je predložila, a ja sam odmah prihvatila. Nadam se da se ne ljutite? ~ 31 ~

Nasmešio se.

- Naravno da ne. Samo... taj novi izgled prouzrokovaće i mnoge nove probleme.

- Probleme? - ponovila je iznenađeno.

- Pa, sada više nisi devojčica, već prava mlada gospođica iz visokog društva. Mislim da će ti trebati pravi zaštitnik.

- Zaštitnik?

- Molim te, Tea, nemoj mi reći da nisi primetila da se Henri zainteresovao za tebe!

Osetila je ogorčenost u njegovom glasu i to ju je veoma obradovalo.

- Vaš mlađi kolega je bio učtiv, što mu se zaista ne može zameriti. Naš razgovor je bio pristojan...

- U svemu si u pravu, ali to nije ono što sam hteo da kažem. Uostalom, Henri je pre svega muškarac!

Nasmešila se.

- Ali, i vi ste muškarac, zar ne?

- Ja sam tvoj staratelj - odvratio je nekako tmurno. - Hteo sam da ti kažem da se paziš ovih...

- Ni vi mi niste rođak, gospodine - dodala je pomalo prkosno, mada joj je zbog toga odmah bilo žao. - Pa ja vas gotovo i ne poznajem. Da nisam išla sa Žaklin u grad, verovatno ne bih saznala ni čime se bavite, pa bih večeras, pred Henrijem, ispala prava glupača.

- Hmmm... - počeo je nekako neodlučno. - Mislim da je to više rezultat činjenice što se za mene nisi ni interesovala, devojko. Činilo mi se da ti je jedina želja bila da na neki način pobegneš od mene. I kako onda da te zamaram svojom životnom pričom? Uostalom, i sama znaš da su okolnosti u kojima smo se upoznali bile izuzetno neobične.

On joj priđe i zagleda joj se u oči.

- Ja... - promucala je jedva čujno ja idem da spavam.

Nije ništa odgovorio, ali se ni ona nije okrenula i otišla. Kao prikovana je zurila u to privlačno i muževno lice osećajući da je polako obuzima uzbuđenje. Zato gotovo i nije primetila kada ju je privukao k sebi i zagrlio.

- Ti drhtiš - kazao joj je nežno. - Ne znam ni sam... jasno mi je da ti je sve ovo novo... Osim toga, sada i taj izgled...

- Koji izgled? - mehanički je upitala, jer nije znala šta da kaže.

- Koji? Tea, zar ne shvataš koliko si lepa i poželjna? Sada će opasnost da vreba na svakom koraku. Naprosto si savršena i ne znam šta će se dogoditi, ako... ~ 32 ~

- Vi me plašite - dobacila je nešto glasnije.

- Odlično! To mi je i bila želja i drago mi je što sam uspeo. Mislim da ćeš sada stvari posmatrati na drugačiji način.

- Nisam sigurna da sam razumela. O kakvom načinu je reč?

- Oh, to još nije sve što treba da ti kažem. Nas dvoje čeka još mnogo razgovora, Teodora.

Iako se tek malčice odmakla, njegove oči ostale su prikovane za njene pune, poluotvorene usne. Sagnuo je glavu i nežno je poljubio. U prvom trenutku se ukočila, ali jednostavno nije imala snage da mu se odupre.

Pokušala je da se okrene, ali to je bio tek refleksni pokret koji nije puno značio. Osećala je kako joj telo gori i mislila da će svakog trenutka pasti u nesvest. Nepoznati osećaj blaženstva i topline toliko ju je obuzeo da je počela da se trese...

Ali, njegove usne bile su tako vrele, a zagrljaj topao i zaštitnički.

Snažno ju je privukao još bliže, a ona mu se u potpunosti predala.

Iznenada, kao što je i počeo, nežno ju je pustio, gotovo odgurnuo.

Ipak, još uvek su gutali pogledom jedno drugo.

- Zašto? - prošaputala je najzad.

- Tako si slatka... Ne znam... Bolje da te ja poljubim, nego da ti nastavu daje neki stranac.

Trgla se.

- Ako mislite na Henrija, on je bio učtiv i samo hteo da me izvede.

Odmahnuo je rukom.

- Da, da...prvo bi te izvodio, a onda... Osim toga, misliš da ti je lako odoleti?

Oštro ga je odmerila.

- Da li se tako odnosite prema svim ženama?

- Nemoj da mi govoriš vi - odvratio je nervozno. - Ne, da. Prema različitim ženama se odnosim različito. Osim toga, neću zaboraviti da sam tvoj staratelj. Hteo sam da ti pokažem da ne podležeš ludostima. Dakle, nemoj da ti se desi da svoju lepotu skupo platiš.

- Neće. Dobro sam razumela šta ste hteli da kažete.

- U redu. Onda ćemo se dobro slagati. Veruj mi da ti želim sve najbolje. ~ 33 ~

- Verujem vam. Osim toga, ja imam svog momka u Engleskoj - slagala je, ni sama ne znajući zašto.

Slegnuo je ramenima.

- Ne znam ko je, ali ne verujem ti. Pa još uvek sva drhtiš! Gospode!

Pokušala je da se nasmeši.

- Sve je u redu i mislim da mi ovakve pouke više nisu potrebne. Osim toga, više bih volela da pokatkad izađem i upoznam Lion iz vaše perspektive.

On je iznenađeno odmeri.

- Misliš li to ozbiljno? Želela bi da izađeš sa mnom?

- Ne uvek i ne da dosađujem. Ponekad. Smatram da mi je zaista bolje ako se držim vas.

- Pametno si zaključila. I uopšte, čini mi se da si zrelija nego što mislio. Prijatno si me iznenadila onom izjavom o fakultetu, da znaš.

Glasno je uzdahnula.

- To sam učinila samo zbog Henrija.

- Zar? A kako to?

- Pa... iako ni sama još ne znam, nisam htela da se prepirem sa gostom. To bi bilo neprijatno za sve, zar ne?

- Svakako. Drago mi je što si bila bar toliko uviđavna. Nego, hteo sam da pitam da li je tvoja odluka konačna?

Neodlučno je ćutala.

- Vidim da si u velikoj dilemi - dodao je. - Hajde, pokušaj razumno da razmisliš o svemu: inteligentna si devojka, imaš sve uslove i možeš da biraš oblast koju želiš. Zar ne shvataš koliko je to danas potrebno? Ti ćeš za određeno vreme ispuniti uslove koje je tvoj ujak naznačio u testamentu i postaćeš bogata. Ali, zar misliš da je to dovoljno? Ne mogu reći da te dobro poznajem, no, iz onog što sam uspeo da zaključim, mislim da ti nimalo ne bi prijao život dokone bogatašice.

- Naravno da ne bi, ali nije u tome stvar... Zar zaista ne možete da shvatite? Pa, ja sam gotovo ceo život provela u školi! Skoro da nisam ni upoznala stvarni svet! Nema tu nikakvih posebnih tajni: želim da budem slobodna i to je sve!

Andre je koraknuo napred i stavio joj ruke na ramena. - A šta ćeš uraditi sa svojom slobodom? - upitao je.

- Pretpostavljam da ću naći neki posao - odvratila je mnogo mirnije. Samo, ovoga puta ću se pobrinuti da to bude zaista interesantno. Ako ne budem zadovoljna, odmah ću tražiti dalje, sve dok ne nađem ono što mi stvarno odgovara. ~ 34 ~

On se nasmešio i jedva primetno klimnuo glavom.

- Dobro, ako ti tako misliš. Međutim i sama znaš da ćeš, pre nego što prihvatiš neki posao, morati da tražiš moje odobrenje.

- Da, da, jasno mi je. Znači, vi se slažete?

- Ako je to ono što najviše želiš, onda zaista nemam izbora.

Njeno lice sinu.

- Mislim da ću početi već sutra! Andre se lecnu.

- Zar je tako hitno? - Nije, ali...

- Onda nemoj da žuriš, jer ja sutra neću biti kod kuće. Zaista ne bih voleo da sama lutaš i izlažeš se neprijatnostima kojih uvek ima u velikom gradu. Osim toga, radi se o tvojoj budućnosti koju treba da planiraš veoma pažljivo.

- Da, ali... Čvrsto ju je stegao za ramena.

- Biću odsutan desetak dana, Teodora. Idem prvo u Italiju, a zatim u Španiju. Na proleće ćemo tamo otvoriti nove salone i posla ima zaista preko glave.

- Oh, stvarno! - odvratila je Tea iznenadivši se što Andre o takvim putovanjima priča kao o najobičnijim stvarima.

On je video sjaj u njenim očima i pomalo neočekivano dodao: - Da li bi volela da pođeš sa mnom? Ako se dobro osećaš i želiš da vidiš divne gradove, povešću te sa sobom.

Tea se trže. Ovako nešto zaista nije očekivala. Nije mogla da porekne da je čeznula da vidi sva ta mesta i upozna nove i interesantne ljude. Znala je da bi Andre bio ljubazan i predusretljiv, samo... plašila se letenja, ali to nije htela da mu kaže.

- Oh, ne... hvala na pozivu - požurila je da odgovori. - Ja... ja mislim da sam još uvek malo iscrpljena. Pored toga, tek sam počela da se navikavam na Lion i...

- Misliš da bi to ovo bilo mnogo, zar ne? - dopunio je. - No, dobro, u potpunosti poštujem tvoju želju. Samo, moram da priznam da te nerado ostavljam samu...

- Oh, pa ne ostajem sama. Tu su...

- Znam da će gospođa Morir učiniti sve, mada se u svoju sestru ne mogu pouzdati. Nekada toliko juri na sve strane da ne stigne da me nazove i po desetak dana.

Tei je bila simpatična njegova zabrinutost. ~ 35 ~

- Bez brige, sve će biti u redu. Zar ste zaboravili da sam ja stalno bila sama i da sam naučila sasvim dobro da brinem o sebi. Ova kuća, ljudi, sve je fantastično. Moram da priznam da do sada niko nije toliko brinuo o meni.

- To mi je drago - odvratio je, odmakao se nekoliko koraka, a lice mu je ponovo dobilo neki dalek, pomalo tuđ izraz.

Tei je bilo krivo zbog toga. Nije joj bilo jasno šta je uzrok takve iznenadne promene. No, bila je toliko umorna, da ga je samo učtivo pozdravila, poželela mu srećan put i pošla u svoju sobu.

Sutradan se probudila veoma kasno. Setila se svih događaja od prethodnog dana i duboko uzdahnula. Znala je da je Andre već otputovao i u jednom trenutku nije mogla da zamisli da ga neće videti danima. Onda je rešila da ne razmišlja o tome. Obukla se, proćaskala sa gospođom Morir za vreme doručka i otišla da prošeta po parku. Pošto je napolju bilo prohladno, nije se dugo zadržala. Vrativši se, otišla je u bibhoteku da nađe neku interesantnu knjigu.

U velikoj prostoriji sve ju je podsećalo na njega. Zar je moguće da mi već nedostaje, upitala se... Bilo je to za nju potpuno novo osećanje, jer se godinama navikla na svoju samoću i činjenicu da mora da brine o svakoj sitnici. Ne, time nije htela da kaže da ujak nije brinuo za nju, pogotovo kada je bila u internatu. Finansijski je imala sve, ali najviše od svega je bila željna nečijeg prisustva i tople reče.

Najzad je izabrala svog omiljenog pesnika, udobno se smestila u fotelju i počela da čita. Nekih pola sata je prošlo u tišini, a onda je ušla gospođa Morir i najavila Hernija.

- Ali, Andre nije kod kuće - bilo je jedino što je rekla.

- Znam, znam - čuo se mladićev glas sa vrata i gospođa se tiho povukla. - Dobar dan, draga Tea. Da je vaš staratelj kod kuće, ja ne bih ni došao u ovu posetu. Mili će nam doneti kafu, pa ćemo je popiti na miru.

Samo je klimnula glavom i ljubazno pozdravila veselog mladića.

Srdačno su proćaskali uz kafu, ali se ona sama ponašala prilično uzdržano. Posle nepunih sat vremena i njenog odbijanja da izađu na večeru, Henri ju je pozdravio i otišao.

Sutradan je pregledala sve novinske oglase i krenula da se raspituje za posao. Prvoga dana nije našla ništa, ali ni sledećih nije bilo mnogo bolje. Poslovi za koje se interesovala uglavnom su tražili više obrazovanje, tako da se njen prvobitni entuzijazam topio iz dana u dan. Osim toga, veoma brzo je došla do zaključka da u Lionu, kao i u Engleskoj ima veoma mnogo ponuda za nekvalifikovanu radnu snagu.Videvši je onako lepu i elegantnu i slušajući njen francuski sa engleskim akcentom, ljudi su je uglavnom tretirali kao razmaženu bogatašicu koja ne zna šta hoće. ~ 36 ~

Osam dana je prošlo kao jedan i Tea je bila veoma razočarana.

Vraćala se kući tek predveče, umorna od celodnevnog lutanja. Bila je veoma blizu odluke da odustane, ali bi svaki put pomislila na sutra koje će možda doneti nešto bolje.

Sledećeg jutra ipak nije otišla, već se dobro naspavala, a posle doručka otišla u biblioteku. Bila je veoma iznenađena kada su se vrata naglo otvorila i na njima se pojavio Andre.

- Oh, Andre! Vratio si se? - povikala je veselo, uopšte ne primećujući da je prestala da mu persira.

- Da, vratio sam se - odvratio je zvanično. - Kako si? Da li ti je bolje?

Zbunjeno ga je pogledala.

- Da, sasvim sam dobro, mada sam se ovih dana prilično umorila. To je...

- Da, da, već znam da prethodnih dana gotovo nisi ni bila kod kuće prekinuo je ljutito. - A lepo sam te upozorio! Mogla si bar da imaš toliko poštovanja i da ne izlaziš sa njim, zar ne?

Tek sada joj ništa nije bilo jasno.

- Ali... šta? Sa kim? Ne znam na šta misliš? Vidim da je gospođa Morir već...

- Mili je moja domaćica i dužnost joj je da me obavesti o svemu što se događa. Nemoj sada poricati da ti je Henri došao u posetu i da si od tada gotovo po ceo dan provodila sa njim! Izlazila si posle doručka, a vraćala se pre večere! Pogledaj samo kako izgledaš!

- Kako? - usudila se da promuca.

- Pa, tako si se osušila da... Izgleda da ti je bilo toliko zabavno da nisi imala vremena ni da jedeš? Oh, bože, pa tek si se izlečila od teškog virusnog oboljenja!

- Nisi mi ni dozvolio da bilo šta kažem - dobacila je sada već pribranije.

Andre je nervozno šetao tamo-amo.

- Šta tu ima da se kaže, draga moja! Nemam reči! A i Henri će se lepo provesti! On je trebalo da bude na svom radnom mestu, a ne...

- Ja uopšte nisam izlazila sa Henrijem! - prekinula ga je glasno. - Da li čuješ? Nisam izašla sa Henrijem niti jedan jedini put!

On se trže.

- Kako? Koliko sam obavešten, on je bio ovde. Jasno je da nije došao da traži mene, pošto je dobro znao da sam otputovao.

Zastala je. Andre je izgleda bio ljubomoran... Ili se bar tako ponašao.

Odjednom joj je cela situacija postala smešna. ~ 37 ~

- Da, on je došao da poseti mene. Popili smo kafu, popričali, a onda me je pozvao da izađemo. Ali, ja sam ga odbila.

Iznenađeno je odmerio.

- Zar? Čudi me da se tako lako predao. On ima uspeha kod žena...

- Poštovala sam tvoju želju - odvratila je mirno.

Andre je nekoliko trenutaka posmatrao njeno smireno divno lice kao i plave oči koje su ga gledale sa pažnjom i poverenjem.

Ne, te oči ne mogu da lažu, pomislio je Andre.

- Pa... gde si onda odlazila? - upitao je posle duže pauze.

- Tražila sam posao - odgovorila mu je bez oklevanja.

- Šta? Sama si lutala ulicama Liona? Kako si tako nešto mogla sebi da dozvoliš? - povikao je ljutito.

- Zašto? Pratila sam oglase i...

- I kakav si posao našla? - prekunuo ju je nestrpljivo. - Da li si sada konobarica u nekom baru, prodavačica ili čak službenica? U njegovom glasu bilo je toliko ironije da Tea oseti kako joj se oči pune suzama.

- Nisam ništa našla i nisam ništa od toga! - odbrusila mu je besno. - U stvari, sada sam i nešto gore od toga: stvorenje prepušteno tebi na milost!

Videvši suze u njenim očima, Andre shvati da je preterao.

- Nemoj tako. Izgleda da smo oboje previše impulsivni. Dobro, sada se malo smiri. Ja sam reagovao tako samo zato što dobro poznajem Lion i znam šta je sve moglo da ti se desi.

Obrisala je trag suze sa obraza i uvređeno napućila usne.

- I... šta se dogodilo? - upitao je posle kraće pauze.

- Uglavnom mi nisu verovali - kazala je iskreno. - U stvari, no... to sada nije ni važno. Žurno je izašla iz biblioteke, tako da Andre nije stigao bilo šta da joj kaže. Bila je uvređena njegovim sumnjama, lažnim optužbama i podsmešljivim tonom.

Bacila se na krevet i pokrila lice rukama. Ubrzo je zadremala. Izgleda da je san bio lek za sve njene probleme.

Probudilo ju je tiho kucanje.

Prvo je pomislila da sanja, a onda je lagano otvorila oči.

- Slobodno - kazala je kada se kucanje ponovilo. Ustala je i pošla prema vratima, ali ona su se već polako otvorila i Andre je ušao u sobu.

- Odmah da ti kažem da sam došao da se izvinim, Tea. Znaš, ponekad umem da budem strašno nagao. Posle mi je žao zbog toga, ali eto... Hoću ~ 38 ~

da ti kažem da nisam mislio ništa loše. Samo sam pomislio na opasnosti koje vrebaju... Da li prihvataš moje izvinjenje?

- U redu, prihvatam ga - odvratila je kratko - A sada te molim da izađeš iz moje sobe.

- U redu - kazao je pomirljivo. - Izaći ću, samo... Ne bih hteo da te ostavim neraspoloženu.

- Nisam neraspoložena, nego povređena. Odmah si me napao, a da nisi ni znao šta se desilo.

- Još jednom te molim da mi oprostiš - rekao je tiho, uzeo joj ruku i prineo je usnama. - Izgleda da se ponašam kao običan grubijan. Do ovakvih scena neće više dolaziti, obećavam ti.

- Lepo je čuti tako nešto - odgovorila je sa olakšanjem. - Oh, zar ne shvataš koliko sam bila usamljena. Imala sam pažnju ljudi u kući, ali svi oni imaju svoje poslove. Nikoga ne poznajem osim Hemija, a njega sam odbila kao društvo! Prosto nisam znala šta ću sa sobom! A onda ta želja za poslom... stvarno nisam verovala da je ovde tako teško.

Klimnuo je glavom.

- Možda još gore nego u Mančesteru. Nego, da mi to za trenutak ostavimo po strani. Osmeh ti se vratio na lice i mogla bi da izađeš sa mnom na ručak! Šta kažeš?

Tea oseti kako joj srce kuca kao ludo.

- Naravno da hoću! - odvratila je iskreno. - Odmah?

- Nego šta! Imaš petnaest minuta da se spremiš! Čekam te u holu!

Posle ručka u starom restoranu uređenom u francuskom stilu, šetali su, razgledali izloge i razgovarali. Andre joj je pričao o svojim mnogobrojnim putovanjima, najinteresantnijim mestima koja je posetio, gradovima i krajevima koji su ga fascinirali svojom lepotom.

Tea se osećala kao da lebdi. Sve je bilo kao iz bajke. Bila je srećna kao nikada do tada.

Svratili su na večeru u jedan mali kafe gde su služeni ukusni francuski specijaliteti. Tea se iznenadila kada je videla koliko je kasno. Izgleda da je uz Andrea vreme letelo.

- Ne bih da pokvarim ovaj divan dan - rekao joj je Andre dok su pijuckali vino. - Ali, želeo bih da izbegnem prepirke i sve nesporazume između nas. Znaš i sama da sam odgovoran za tvoju sudbinu i nije mi svejedno šta se sa tobom dešava. Hteo bih da to shvatiš na pravi način, jer ti želim samo najbolje.

- Žao mi je što sam te uznemirila - odvratila je, dok je on ostavio čašu i nežno je uzeo za ruku. ~ 39 ~

- Nema potrebe da se izvinjavaš - dodao je staloženo. - Ja samo želim tvoje razumevanje. Kao što sam maločas rekao, važno mi je da ti bude dobro i u ime toga bih te zamolio da još jednom razmisliš o upisu na fakultet. Probaj, pa ako ti se ne dopada uvek možeš odustati. I sama znaš da za posao uvek ima vremena. Dakle, hoćeš li razmisliti? Tea klimnu glavom.

- Pokušaću, mada... ne mogu ništa sa sigurnošću da obećam.

- Nisu nam ni potrebna obećanja koja ne možemo da ispunimo, zar ne? Drago mi je što si tako iskrena. Znaš, prvenstveno pomisli na to koliko si mlada i šta je još pred tobom. Period studiranja često bude najlepše životno doba.

- U redu. Pročitaću informacije o fakultetama...

- Ne žuri se. U međuvremenu se odmaraj, izlazi, radi šta želiš. Mislim da nisam bio u pravu kada sam te savetovao da ne izlaziš sa Henrijem.

Momak je u redu i mislim da bi uživala u njegovom društvu.

Tea iznenađeno podiže obrve. - Ali, sam si rekao...

- Malo sam preterao - prekinuo je blago. - U stvari, bio sam zatečen kada si se pojavila onako... drugačija. Iz grada se vratila šarmantna mlada dama kojoj se Henri bez ustručavanja počeo udvarati. Bio sam brzoplet, iznenađen i želeo sam da te zaštitim.

Bila je potpuno zbunjena.

- Želiš li da izlazim sa Henrijem? - upitala ga je bez okolišenja.

- Ja samo želim da budeš bezbedna.

- Onda u redu - odvratila je osmehom. - Najsigurnija sam kada sam s tobom.

Andre je sa divljenjem posmatrao njeno lepo lice.

- Ne zaboravi da sam i ja muškarac, Tea - rekao je tiho - Zadovoljstvo mi je što sam tvoj zaštitnik i... No, bolje da ostavimo tako ozbiljne razgovore za sutra! Hajde da ispijemo ovo divno vino i krenemo! Ako želiš, sutra ću te povesti da vidiš gde radim.

Tea se iznenadila kada je videla da su se zaustavili pred jednospratnicom u starinskom stilu. Mislila je da Andre radi u zgradi gde se nalazio veliki modni salon koji su posetile ona i Žaklin. On joj je objasnio da se ovde stvaraju modeli, rade nacrti i prvi primerci, a u velikoj zgradi se nastavlja dalje. ~ 40 ~

Andre je bio izuzetno ljubazan. Prvo joj je pokazao prostorije gde se održavaju revije. Tea je primetila da je sve odisalo elegancijom i istančanim ukusom za svaki detalj.

Ubrzo je videla da ljudi koje je srela u hodniku pozdravljaju Andrea sa uvažavanjem i poštovanjem. Radna atmosfera osećala se na svakom koraku i njoj se odmah svidelo to tiho komešanje slično zujanju u košnici.

Prošh su kroz modelarnicu, krojačnicu, zavirili u nekoliko manjih ateljea...

- Nikada ne bih ni pomislila da je toliko ljudi angažovano oko mode kazala je Tea iskreno.

- Čekaj samo da vidiš veliki glavni atelje! Tamo je sve pretrpano crtežima, modelima i krojevima!

Tea za trenutak zastade. Pretpostavila je da tamo ima i mnogo ljudi.

- Šta je? - upita Andre zabrinito, još uvek je držeći za ruku. - Nije ti dobro?

- Ne, nego...

- Stidiš se, zar ne?

- Tako nekako - priznala je. - Znam da će svi ljudi gledati u mene, jer dolazim sa vlasnikom firme u kojoj rade. Verovatno će biti raznih priča i komentara.

- To ne treba da te brine.

- Znam, ali ipak... Rukama joj je obgrlio ramena.

- Samo se ti drži mene i sve će biti u redu.

Odmah joj je laknulo. Činilo joj se da bi toga trenutka mogla poći sa njim i na kraj sveta.

- Hajde, idemo! - njegov glas je vratio u stvarnost.

Duboko je uzdahnula, uhvatila ga ispod ruke i krenula.

Bila je to ogromna prostorija sa tablama za crtanje, pultovima, raznim lutkama-modelima, materijalima i skicama.... Ljudi su se šetali, razgovarali, posmatrali već gotove uzorke i... svuda je vladala izuzetna živost.

Tea je pokušala da ostane hladna, mada je osetila da joj se grlo suši, a dlanovi znoje. Ljubazno je otpozdravljala ljudima koji su se javljali i radoznalo posmatrala sve oko sebe. ~ 41 ~

- Oh, Andre! - čula je odjednom uzbuđeni ženski glas i ugledala vitku crnku srednjih godina kako prilazi Andreu i pruža mu ruke. - Stigli ste u pravi čas, sve je spremno! - dodala je. - Ali, mogu reći da nije bilo lako kazala je pomalo prekorno.

- Ne sumnjam da si sve uradila, draga moja - odvratio je on smireno, očigledno ne hajući zbog pomalo teatralnog ženinog tona. - Odmorio sam se posle napornog puta i proveo dan sa svojom štićenicom. Ovo je gospođica Teodora Hopkins koju ćeš ubuduće češće viđati. Tea, moja saradnica Marliz Buvije. Što se tiče finansija, ona mi je prvi pomoćnik i najbolji savetodavac.

- Drago mi je - kazala je Tea učtivo.

- I meni, gospođice - odvrati Marliz, posmatrajući je sa interesovanjem. Onda se okrenula prema Andreu.

- Oh, pa ona je tako mlada. Lepa je... moram da priznam. Zaista mi je drago što ste sa nama, gospođice - dodala je okrenuvši se prema Tei. Sada već opuštena i oraspoložena, ona zausti da se zahvali na lepim rečima. Pre nego što je uspela bilo šta da kaže, neka žena se za tren oka stvorila pored Andrea i bez ustručavanja mu se bacila u naručje, - Oh, Andre, dragi! Najzad si stigao! A ja sam mislila da ću te videti još juče! Znaš li da si zaboravio na naš tradicionalni sastanak? Pregled jednonedeljnog rada i...

Andre je polako sklonio njene ruke sa vrata i odmaknuo se.

- Nije bilo potrebe za sastančenjem, Dani. Osim toga, sve što treba da znaš, nalazi se na pisaćem stolu i napisano je na dva lista.

Tek tada, crvenokosa devojka se okrenula i primetila da njen direktor nije sam. Otvoreno je odmerila Teu od glave do pete, čak ni ne pokušavajući da prikrije svoje nezadovoljstvo.

- Vidim da nisi sam - kazala je nekako nadureno. - Da li to znači da je među nama sve gotovo, dragi?

- Dozvoli da ti predstavim gospođicu Teodoru Hopkins. Tea, ovo je moj saradnica za modu, Danijela Polanski - odvrati Andre mirno, ne obraćajući pažnju na njeno uvređeno lice, niti na iznenađenje u Teinim očima. Bilo je očigledno da ga primedbe crvenokose lepojke nisu nimalo poremetile, a to je značilo da je navikao da se žene svađaju oko njega.

S druge strane, Tei je bilo veoma neprijatno, jer se devojka crvene kose napravila da nije videla njenu ispruženu ruku. Ipak, oćutala je i ponosno podigla glavu.

- Bojim se da u sledećem periodu neću moći da ti budem toliko na raspolaganju, Dani - dodao je Andre mirno.

- Pošto je Tea tek došla, moraću da joj pomognem da se privikne. ~ 42 ~

Crvenokosa devojka ljutito sevnu očima. No, pre nego što je uspela bilo šta da kaže, u razgovor se ubacila Marliz.

- Devojka je strašno slatka, zar ne, Dani? Kada bi samo još malo porasla, bacila bi u zasenak i naše najzgodnije manekenke. Pogledaj samo, kosa i ten su joj predivni! A tek oči! Plave su kao prve prolećne ljubičice!

- Tu ideju odmah zaboravi, Marliz - dobaci Andre odlučno. - Ne dolazi u obzir da Tea bude maneken! Dovoljno je bogata da nema potrebe da jurca iz mesta u mesto i putuje po revijama kako bi zaradila za život. Ona ima drugih interesovanja. Obrazovanje je na prvom mestu, a onda bi mogla...

- Da se brine o tebi? - dobaci Danijela ljutito.

Andre ljutito sevnu očima.

- Nisam ni pomislio da kažem tako nešto, draga moja. Kao što se da videti, ja sam odličnog zdravlja i mogu sam da brinem o sebi. No, nećemo više o tome. Idemo dalje, jer želim da pokažem Tei sve faze rada.

Prošli su kroz ceo atelje, videli nekoliko novih modela u završnoj obradi i popričali sa kreatorima. Kada su konačno izašli u hodnik, Tea je bila prepuna utisaka. Sve što je videla fasciniralo ju je savršenom organizacijom i predanim radom. Sve osim... Pa, morala je da prizna da nikako nije mogla da razume ponašanje crvenokose Danijele.

- Nešto si ćutljiva? - odmah je primetio Andre - Pretpostavljam da te je zbunila moja pomoćnica Danijela?

- Tačno - odvratila je pomalo smrknuto.

- Zašto se ljutiš?

- Ne ljutim se, ali ne bih volela da se služiš sa mnom kako bi pravio ljubomornom svoju devojku.

Andre se namršti.

- Danijela nije moja devojka, već pomoćnica za modne i organizacione poslove.

Tea mu nije dozvolila da nastavi.

- U svakom slučaju, nije mi se svidelo to što nisi reagovao kada nije želela da se pozdravi. Stvarno neću da me uplićeš u svoje avanture!

- Ona jeste malo plahovita, ali je odličan stručnjak. No, mislim da ne treba da trošimo vreme i dalje pričamo o njoj.

Tea se složila i krenuli su na ručak. Iako se trudila da zaboravi ovaj neprijatan događaj, atmosfera u restoranu nije bila iskrena, niti je ona bila opuštena kao prethodnog dana. Tako je bilo i kada su se vraćali kući.

Uglavnom su ćutali. ~ 43 ~

Sada je morala da prizna da je bila razočarana. Najiskrenije je mislila da se Andre razlikuje od drugih muškaraca, ali je videla da se prevarila.

Zapamtila je šta je rekla Marliz i pomislila na sva ženska srca koja je slomio. Zato je čvrsto rešila da ne dopusti da se ovaj šarmantni čovek previše umeša u njen život i poremeti joj planove.

Ali, mnogo toga se već dogodilo protiv njene volje. Dozvolila je da je nagovore da promeni izgled, ali i celokupan način odevanja. Zatim joj je rekao da ne izlazi sa Henrijem, da bi se kasnije izvinio i kazao joj da čini ono što želi. Pored toga, uhvatila je sebe da sve češće razmišlja o tome da li se dopala Andreu, a to nije bilo dobro.

Zato je odlučila da promeni svoje ponašanje.

Kada su stigli kući, gospođa Morir joj je saopštila da je zvao Henri.

Otišla je u sobu, presvukla se, a onda ga pozvala. Ćaskali su o njenoj poseti firmi, svemu što je videla, a onda je upitao da li bi večeras izašla sa njim.

Pristala je posle kraćeg razmišljanja, smatrajući da će to biti mnogo bolje nego da ostane kod kuće i dosađuje se uz televizor.

Malo se odmorila, a onda počela pažljivo da se oblači. Elegantni plavi kostim stajao joj je kao saliven i još više isticao njenu divnu kosu i oči boje različka. Pogledala se u ogledalo i zadovoljno klimnula glavom. Uzela je tašnu i izašla u hodnik. Nije prešla ni nekoliko koraka kada je gotovo naletela na Andrea.

- Oh, šta? - kazao je iznenađeno, a onda je odmerio dugim, prodornim pogledom.

- Izlaziš? - upitao je kratko.

- Henri me je pozvao i ja sam pristala. Videla je kako mu je brada zadrhtala, ali je ipak uspeo da se nasmeši.

- Zar? E, pa ti stvarno ne gubiš dragoceno vreme.

- Zašto tako govoriš? - odvratila je uvređeno. - Sam si rekao da sam sigurna u njegovom društvu. On je dobar momak i...ponašaće se učtivo onoliko dugo, dok ne zaključi da te je osvojio. Posle toga se čuvaj! Sada je već bila ljuta.

- Zašto tako govoriš?

- Zato - odvratio je prkosno prilazeći joj sasvim blizu. - Moram da primetim... kosa ti je tako divna - šaputao je. - A tek oči... - dodao je lagano i pomilovao je po obrazu.

Tea je osetila njegov topao dah. Mogla je da se izmakne, hitro se okrene i ode, ali to nije učinila. Jednostavno je zaboravila na sve što je do tog trenutka mislila i lagano, sasvim lagano rastvorila usne. Njegovo lice bilo je sve bliže i bliže, a onda je usledio dug i strastan poljubac. ~ 44 ~

Nije mu se opirala, niti učinila bilo šta da ga spreči. Bilo joj je tako lepo da je želela da nikada ne prestane. Andre se odmakao tek kada su oboje skoro ostali bez daha. Nekoliko trenutaka su ćutali i kao opčinjeni posmatrali jedno drugo.

- Zašto si to učinio? - najzad ga je upitala.

- Ne znam - kazao je zbunjeno. - Zaista ne znam šta da ti kažem, Tea! Ne želim da lupim neku glupost i zato je bolje da ćutim. A sada, kreni!

Henri ne treba da te čeka!

Međutim, ona se nije ni pomerila.

- Ako želiš, otkazaću izlazak i ostaću kod kuće.

Izgleda da ga je tek ta rečenica osvestila.

- Ne, ne, to zaista nije potrebno. Zar da se dosađuješ ovde i gledaš me kako sedim pored kamina?

- Ostaješ kod kuće? Šta je sa tvojim devojkama?

Lecnuo se.

- Sa devojkama? Nemam nekih naročitih planova, ali... Mogu pozvati Danijelu. Ona je uvek spremna da izađe sa mnom.

Tea oseti kako crveni.

- Ipak... znači da ti je devojka?

- Nije mi devojka, ali šta ima loše u tome ako ponekad izađemo? To smo činili i ranije, pa tako nešto možemo uraditi i sada. Ne vidim...

- Onda se lepo provedite - prekinula ga je, čvrsto stisnula tašnicu i što je brže mogla sišla u prizemlje. Pokušavala je da ne misli na poljubac, ali usne su joj još uvek gorele i podsećale je na fantastične trenutke koje je doživela.

Dani su se nizali jedan za drugim. Tea je dosta čitala, šetala se, a uveče gotovo redovno izlazila sa Henrijem. Obilazili su sva interesantna mesta u Lionu i bilo joj je zaista prijatno. Osim toga, postala je svesna da se prilično promenila i bila je zadovoljna svojim izgledom. Dobila je nekoliko kilograma, ten joj se popravio, a oči dobile novi sjaj. Mršava i nesigurna devojka pretvorila se u privlačnu mladu ženu koja je plenila svojom lepotom i šarmom. Prvi put otkada zna za sebe bila je smirena i u potpunosti zadovoljna svojim izgledom.

U svemu tome brinula ju je činjenica što je Andre gotovo potpuno prestao da se interesuje za nju. Vrlo retko ga je viđala i to uglavnom za vreme ručka. Gotovo nikada nije večerao kod kuće, a svako veče je izlazio.

Počeo je da joj nedostaje i to je ono što ju je zbunjivalo.

Kada je jednog jutra sišla na doručak, prijatno se iznenadila kada ga je videla u trpezariji. ~ 45 ~

- Nadam se da ti i Henri nemate dogovor za večeras? - upitao ju je posle pozdrava.

- Pa... nemamo - priznala je Tea zbunjeno.

- Odlično! Već sam pomislio da je zaboravio da je večeras na dužnosti - odvratio je zadovoljno.

Iznenađeno je podigla pogled.

- Izvini, ali... nije mi jasno šta misliš. Sada se nasmejao.

- Večeras moja kuća priređuje modnu reviju i svi su u velikom poslu. Što se nas tiče, krenućemo odavde u osam i trideset. Prvo će biti poslužena laka večera, a onda sledi velika revija. Posle je sedeljka za manekenke, važnije goste i osoblje. Nadam se da će ti se dopasti. Naravno, ako ne budeš želela da ostaneš na zabavi...

- Ostaću, zašto ne? - brzo ga je prekinula. - Jedva čekam da vidim najnovije modele, ali i manekenke izbliza!

- Zar? - upitao je začuđeno. - Vidim da si se potpuno oslobodila i to mi je drago. Ako ti se neki od novih modela bude dopao, samo reci.

Obećavam da će već sutradan biti tvoj.

- To zaista nije potrebno - odvratila je osetivši kako crveni. - Mislim da imam i previše garderobe.

- Ali, odeća koju sam ja kreirao je nešto drugo, samo da znaš. To su mala umetnička dela i stalo mi je da ih nosi neko sa stilom! A ti ga zaista imaš, draga moja. Sada je bila sasvim zbunjena.

- Hvala ti što tako misliš - prošaputala je jedva čujno.

Zadovoljno se nasmešio.

- Hej, upravo sada mi je nešto palo na pamet! Pošto je ovo veče zaista specijalno, treba da budeš u novoj haljini, zar ne? Zato ću pozvati Marliz i narediću da pošalju ovamo nekoliko večernjih haljina. Izabraćeš najlepšu i večeras ćeš je nositi, draga moja.

Htela je da mu se suprotstavi, ali je brzo odmahnuo rukom i dodao: - Stvar je rešena i o tome više nećemo razgovarati! Odlazim, jer imam puno posla. Vidimo se večeras, zlatokosa!

I zaista, sve se desilo onako kako je Andre kazao. Uskoro je stiglo deset divnih večernjih haljina i Tea dugo nije mogla da se odluči koju da izabere. Posle dugog razmišljanja i isprobavanja, odlučila se za uzanu večernju haljinu protkanu zlatnim nitima u kojoj su njena figira, ali i kosa boje zlata dolazile do punog izražaja.

Bila je veoma zadovoljna svojim izgledom i sa nestrpljenjem čekala veče. Jedva primetno se našminkala, a njena lepota i mladost uradili su sve ostalo. ~ 46 ~

- Divno izgledaš! - dobacio joj je Andre ugledavši je kako silazi sa sprata.

- Ova haljina ti božanstveno pristaje! Vidiš da sam bio u pravu kada sam rekao da hoću da kreiram nekoliko modela baš za tebe! Ne preterujem, ali mislim da bi ih proslavila.

Tea spusti pogled osećajući kako joj obrazi gore. U jednom trenutku, pogledi su im se sreli.Ono što je videla u njegovom pogledu zadivilo ju je, ali pomalo i uplašilo. Da li je moguće da se toliko ponosi njome kao što je mogla da zaključi na osnovu divljenja koje mu se videlo na licu? I da li je zaista posmatra kao pravu odraslu ženu?

Bila je beskrajno srećna i zadovoljna, ali ni to nije trajalo dugo. Tek kada su krenuh u drugi deo grada, Andre joj je rekao da će svratiti po Henrija. Nije imala ništa protiv, samo... kada je Henri upitao gde je Danijela, sve joj je bilo jasno.

- Mislio sam da će i ona poći sa nama - kazao je mladić posmatrajući je sa divljenjem.

- Ona će nas čekati tamo i sa nama se vratiti kući - odvratio je Andre i Tea shvati da ni večeras ona nije hčno njegova, već Henrijeva partnerka.

Na reviju me je poveo samo zato što sam mu štićenica, pomislila je.

To je umnogome uticalo na njeno raspoloženje. Sa lica joj je nestao blistavi osmeh kojim je zračila. Iako se još uvek trudila da bude dobro raspoložena, pramenu je zapazio i Andre, ne mogavši da shvati šta je pravi uzrok. Bilo mu je pomalo krivo što se Tea povlači u sebe kada toliko trudio da joj ugodi.

I pored toga, susret sa svetom mode u njegovom najvećem sjaju bio je toliko fascinantan da je ubrzo zaboravila razloge svoje ljutnje. Večera pre revije bila je posebna i originalna, defile manekenki je nekoliko puta prekidan zbog gromkih aplauza, muzika je bila božanstvena, a dekor i igra svethma učinili su sve da utisak bude sasvim poseban.

- Pa, šta kažeš? - upitao ju je u jednom trenutku. - Da li ti se dopada?

- Fantastično, zaista fantastično - promucala je zadivljeno. - Modeli su me zaista ostavili bez daha.

Nasmejao se, ali pre nego što je uspeo bilo šta da kaže, došao je Henri i gotovo ga odvukao na konferenciju za štampu. Vratio se tek kada je zabava bila u punom jeku, ali Tea nije ni došla do njega, jer su ga odmah okupili saradnici i manekenke, svi želeći da mu čestitaju na velikom uspehu.

Kada su se vraćali kući, Danijela je sela na prednje sedište, dok su Tea i Henri seli nazad. Naravno, crvenokosa Andreova saradnica je neprestano pričala sa njim i upućivala mu svoje najlepše osmehe. S druge ~ 47 ~

strane, Hemije uzeo Teu za ruku kao da na to ima puno pravo. Ona se trgla, iznenađena ovim gestom, jer se mladić do sada sasvim učtivo ponašao. Laknulo joj je kada su su stigh do Henrijeve kuće, a on izašao ljubazno se pozdravivši sa svima.

Pošto nije mogla da sluša Danijelinu priču, ona se udobno zavalila na sedište i sklopila oči. Razmišljala je o divnim modelima koje je videla na reviji, o njihovoj originalnosti i specifičnim detaljima koje nikako nije mogla da zaboravi. Bila je veoma iznenađena kada ju je iz sanjarenja probudio Andreov glas. Trgla se i shvatila da su njih dvoje sami u kolima.

- Danijela je otišla? - upitala je tiho.

- Naravno.

- Baš čudno. Mislila sam...

- Ne znam šta si mislila, ali ti garantujem da nisi bila u pravu prekinuo je.

- Nema potrebe da se ljutiš.

- Ne ljutim se, ali vidim da nisi progovorila ni reč otkako smo ušh u kola.

- Kako da kažem bilo šta? Tvoja devojka je toliko brbljala, da smo mogli samo da ćutimo i slušamo.

- Hej, mala, da raščistimo nešto za sva vremena! - odbrusio je Andre ljutito. - Već sam ti rekao da mi je Dani samo pomoćnica, iako često izađemo zajedno! Osim toga, nije mi jasno zašto nisi sela ovde pored mene?

- Zato što je ona zauzela teritoriju pre mene - odvratila je Tea uvređeno. - Henri i ja smo proćaskali o večerašnjim događajima, a ta žena... Da li je uvek tako pričljiva?

- Ne želim više da razgovaram o njoj! To je moja saradnica koja je izuzetan profesionalac i...

- Dobro mi je Henri kazao - prekinula ga je prkosno. - Bez obzira šta ti sada govorio, ta tvoja zamenica je prava napast.

- Oh, Henri! Kako on sve razume! Čim je ušao uhvatio te je za ruku.

Misliš da nisam video!

- Ne vidim šta je tu loše. Upitao me je da li sam umorna i mahinalno mi je stisnuo ruku. Posle toga smo razmenili nekoliko rečenica i mislim da nemaš zamerki na naše ponašanje.

Andre je ćutao, jer je Tea bila u pravu. Oboje su se ponašali zaista besprekorno, za razliku od Danijele koja je zbog uspeha revije bila u pravoj euforiji. ~ 48 ~

Ostatak vožnje prošao je u ćutanju. Čim su stigli kući, ona mu je dobacila kratko „laku noć” i gotovo otrčala do svoje sobe. No, tek kada je zatvorila vrata, upalila lampu i pogledala se u ogledalo, shvatila je da mora da siđe i vrati Andreu bisere koje je izvadio iz porodičnog trezora.

Pretpostavljala je da je u biblioteci i bila je u pravu. Susreli su se baš na vratima.

- Zaboravila sam da vratim bisere - rekla je kratko.

- Oh, da! Dobro, uđi, vratiću ih u sef.

- U redu.

- Da li sam te uvredio? - upitao ju je dok joj je nežno otkopčavao elegantnu ogrlicu od tri niza.

- Ne bih sada o tome - odvratila je, ne želeći da prizna da joj je njegov dodir naterao krv u obraze.

- Još jednom hvala za bisere - dodala je brzo. - Na pravi način su dopunili onu predivnu haljinu.

Zamišljeno je odmerio.

- Ja im zavidim što su bih na tvom vratu.

Na njenom licu pojavilo se nešto što bi moglo da liči na smešak.

- Sada moram da idem.

- Čekaj, molim te - dodao je brzo i nekako molećivo. - Želim da se izvinim ako sam te bilo čime naljutio.

Pomilovao je po kosi i poljubio u obraz. Osetila je njegov topao dah i žmarce koji su počeli da je obuzimaju. S jedne strane joj je bilo lepo, dok se sa druge osećala uvređeno. Pitala se, naime, da li se on to namerno ponaša prema njoj kao prema detetu? Da li hoće dokaže da joj još uvek nije mesto u svetu odraslih ili pak ne razmišlja sa kolikom ozbiljnošću ona tumači svaki njegov potez. Pored toga, primetila je da je ljubomorna na žene koje se vrte oko Andrea, a posebno na Danijelu. Šta bi to trebalo da znači? I kuda će je to odvesti?

Ipak, njegova blizina i topao dah učinili su svoje. Obavila mu je ruke oko vrata i potražila te usne. U prvom trenutku je ustuknuo i pogledao je, ali se nije obazirala. Još jače se priljubila uz to čvrsto mišićavo telo i... odgovor je usledio.

Strastan poljubac gotovo ih je ostavio bez daha. Ali, ona je želela još jedan, pa još jedan. Drhtala je čitavim telom osećajući njegovu ruku oko svoga struka...

Ni sama nije znala kada su se razdvojili. ~ 49 ~

Trebalo im je nekoliko trenutaka da dođu k sebi. Izgleda da je tek pogled na njeno nevino lice crveno od uzbuđenja na neki način osvestio Andrea. Odmakao se još jedan korak i tiho upitao: - Nije mi jasno šta si htela da dokažeš: da li to da nisi više dete ili činjenicu da sam i ja muškarac? Meni je i jedno i drugo itekako poznato!

Onda je uhvatio za ramena i ozbiljno dodao: - Upozoravam da je veoma opasno upuštati se sa mnom u takve igre!

A još je opasnije nešto slično pokušavati sa Henrijem!

- Nisam imala nameru da se upuštam u bilo kakvu igru - odvratila je Tea tiho. Bila je bleda i delovala prilično preplašeno. Kada je primetila da je Andre ljut, iz njenih očiju su za tren oka nestale zlataste iskrice. - Izvini!

- dodala je zbunjeno. - Nisam želela da te prisiljavam da... da...

Andre se osmehnuo.

- Nisi me ti ni na šta prisilila - kazao je sada već mnogo mirnije. - Sam sam kriv, jer sam te postavio u veoma delikatnu situaciju. Pošto si neiskusna, nisi umela da se snađeš i eto... Ali, znam gde sam grešio, ne brini se! Ti si mlada, a ja sam preterao u nastojanju da te zaštitim od spoljašnjeg sveta. Naravno, tako nešto nije moguće, a ti ne možeš živeti u zlatnom kavezu. Zaista ti dugujem izvinjenje...

- Ne - odvratila je Tea tiho, shvativši da nije imala pravo da se meša u njegov život. Uostalom, on je imao svoj posao, prijatelje, saradnike i određene navike... Da li je zbog nje morao sve to da menja? Naravno da nije i to joj je bilo savršeno jasno. - Nije tvoja greška - dodala je lagano. Veruj mi da stvarno ne želim da ti pravim probleme. Kriva sam za sve, veruj mi. Bila sam ljubomorna i...

- Ljubomorna? - ponovio je začuđeno, dok su mu oči dobile neobičan sjaj. - Ne razumem, Tea, na koga si to bila ljubomorna? Da li sam napravio neku grešku u vezi sa Henrijem?

Ona je bila ljuta na samu sebe što se na neki način odala, ali sada nije mogla da povuče reč.Trebalo je objasniti stvari do kraja. - To nema nikakve veze sa Henrijem. Bila sam ljubomorna na tebe i... na Danijelu...

Andre se nežno nasmešio. Zatim je napravio pokret kao da će joj prići, ali se istog trena naglo povukao.

- Jasno mi je - kazao je mirno. - Ili mi se bar tako čini - dodao je uhvatio je za ruku i odveo do fotelje. - Sedi tu, a ja ću stati ovde pored kamina, tako da možeš da me gledaš pravo u oči. Ne bih želeo da ti ponavljam, ali izgleda da sam primoran na to, malena. Sa Danijelom već nekoliko godina poslovno sarađujem i veoma dobro se slažemo. Po mnogo ćemu smo slični, imamo brojne zajedničke teme o kojima često ~ 50 ~

žestoko diskutujemo. Danijela nije večeras išla u provod, nego da odradi svoj, organizacijski deo posla. Da li ti je to jasno?

- Jeste, sasvim... - kazala je oklevajući. - Ali, ona me je stalno odmeravala i nekako neprijateljski posmatrala. Sećaš se da nije želela ni da me pozdravi?

- dodala je uvređeno i istog trenutka shvatila da je ispala veoma naivna.

On se i dalje blago smešio.

- Možda je ona ljubomorna, draga moja. Znaš, Dani je veoma sebična i nikako joj se ne dopada to što stanuješ kod mene. Lepa si, mlada i privlačna, pa se boji da ću te razmaziti.

- Nisam primetila da...- počela je da muca. - Uvek sam imala utisak da me, ne znam ni sama...

- Da te ja na neki način prevarim i privolim da uradiš baš ono što želim, zar ne? Da znaš, ni meni nije uvek lako da odlučim kako treba da postupim. Sigurno sam grešio u svom ophođenju prema tebi, mada sam hteo da sve bude najbolje - dodao je, prišao do fotelje i čučnuo pored njenih nogu.

- Znaš, ne postoji muškarac koji bi ti lako odoleo - kazao je nežno. Naravno, ja sam svakoga trenutka svestan te privlačnosti i nije mi nimalo lako što sam u ulozi tvog staratelja i neke vrste čuvara. Iskreno da kažem, večeras si me iznenadila svojim postupkom. Na trenutak sam potpuno zaboravio ko sam ja i ko si ti...

- Savršeno te razumem - dodala je Tea mirno. - Nisi mogao da postupiš drugačije i ne mislim da si za bilo šta odgovoran.

- Ne znam da li baš tako - odvratio je Andre odmahujući glavom. Recimo, mogao sam se nasmejati i predložiti ti da odmah odeš na spavanje.

- Pa zbog čega... zbog čega to nisi učinio? - upitala je Tea jedva dolazeći do daha.

Gledali su se pravo u oči.

- Ne zaboravi da sam i ja muškarac i ne razlikujem se od ostalih. Ti si mi ponudila svoje nežne, slatke usne, a ja sam ih prihvatio. Ne, zaista sam kao i ostali...

- Nisi isti kao ostali, osećam to! Izuzetan si, a ja sam ponekad tako nemoguća... Znam da to nije u redu, ali...

- Ništa ne brini, ovako nešto se ubuduće neće ponoviti.

Na Teinom licu se pojavilo razočaranje, i prateći je do vrata, Andre ne izdrža da se ne nasmeje. ~ 51 ~

- Ti si tako privlačna, zlatokosa... - prošaputao je tiho. - Možda me jedino ta činjenica može opravdati kada razmišljam o večerašnjem postupku. Hajde, polazi! Krajnje je vreme za spavanje i odmor!

Tea je pošla, a onda je zastala i okrenula se.

- Andre! - pozvala ga je tiho. - Da li i dalje moram da izlazim sa Henrijem? Mislim, lepo mi je u njegovom društvu, mada...

- Ako ti je lepo, onda će najbolje biti da nastaviš da izlaziš - prekinuo je on blago. - U septembru ćeš krenuti na fakultet i nećeš imati ni približno toliko vremena za zabavu. Tamo ćeš upoznati mnoge svoje vršnjake i u tom smislu druženje sa Henrijem ti je dobra priprema za to.

Uklopićeš se u društvo i steći ćeš mnogo prijatelja.Videćeš daje bolje družiti se sa vršnjacima, nego sa svojim mrzovoljnim starateljem dodao je i okrenuo se na drugu stranu. Očigledno nije imao više ništa da joj kaže. Te noći, Tea je spavala veoma nemirno. Prevrtala se po krevetu, sanjala kako se ona i Andre drže za ruke i šetaju...

Probudila se negde pred zoru i više nije mogla da zaspi. Imala je utisak da je nešto nagriza iznutra i da joj nikako ne da mira. Posle doručka se malo smirila i nastavila sa svojim obavezama. Andrea je viđala veoma retko, ali je s tim morala da se pomiri. Pretpostavljala je da izlazi sa Danijelom, a pošto je gotovo svako veče bio odsutan, zaključila je da njihova veza nikako ne može biti platonska.

Sa Henrijem joj je bilo izuzetno prijatno. Mladić je bio inteligentan i zabavan i puno je znao o istoriji. Nije insistirao na nekoj međusobnoj bliskosti i Tei je to odgovaralo. Jedne večeri, dok su se vraćali iz zamkarestorana nedaleko od grada, auto je počeo da štuca i odjednom je stao.

Njih dvoje su se samo pogledali.

- Šta se desilo? - upitala je. Henri slegnu ramenima.

- Ne znam. Neki iznenadan kvar. Ovako nešto još mi se nije dogodilo...

Tea glasno uzdahnu.

- Možeš li nešto da učiniš?

- Naravno. Pridrži mi samo baterijsku lampu. Podići ću haubu i pokušati...

Ona je šetkala pored kola, ne želeći da smeta Henriju. Iako se trudio, mladić nikako nije uspevao da pronađe kvar.

- Zaista ne znam šta mu je - kazao je razočarano. - Pokušao sam sve što je u mojoj moći.

- Nisi ti kriv - dobacila mu je. - Takve stvari se dešavaju.

On spusti poklopac haube. ~ 52 ~

- Mogu da zamislim Andrea! Kad vidi da se nisi vratila, biće besan kao ris! Naravno, ja ću za sve biti kriv!

- Oh, Henri, zašto tako govoriš? Nije fer što mu se podsmevaš! I sam znaš da je on moj staratelj i da mu je dužnost da se brine...

- Ali, ti nisi malo dete, Tea! - prekinuo je. - No, da ne diskutujemo sada o tome. Imaš mobilni telefon. Javićeš se tvom gospodinu staratelju i kazati da smo ostali u kvaru.

Tea nije želela da se prepire. Pozvala je kuću pitajući se da li je Andre uopšte stigao...

- Tea, ti si! - čula je njegov zabrinut glas. - Šta se desilo?

- Ostali smo u kvaru pored sela Orlen. To je desetak kilometara od grada. Henri nije poneo telefon...

- Gde je on?

- Pored mene. Pokušao je da popravi kola, ali bez uspeha.

- U redu. Ostanite kod kola, odmah dolazim!

I zaista, posle dvadesetak minuta, Andre je već bio tu. Kada je izašao iz auta, strogim pogledom je odmerio Henrija.

- Ja vodim Teu kući - rekao je kratko. - Pozvao sam šlep službu, sačekaj ih, stižu za dvadesetak minuta. Mislio sam da nije dobro da ti auto ostane napušten preko noći. Vidimo se ujutru!

Mladićevo lice sinu. Očekivao je kritike, a Andre ga je kratko obavestio da stiže pomoć i da će ga odvući u grad.

- Puno ti hvala!

- U redu. Vidimo se sutra! - dobacio je Andre.

- Vidimo se! - dobaci mladić, dok su se kola velikom brzinom udaljavala.

Kada su konačno stigli, Tea je uzdahnula. Bilo joj je dosta uzbuđenja i želela je što pre da se ispruži u krevet. Htela je još jednom kratko da zahvali Andreu i povuče se. No, on ju je preduhitrio.

Lagano joj je prišao i pažljivo je osmotrio.

- Sigurno nisi doživela nikakvu neprijatnost?

Iznenađeno ga je odmerila.

- Kako to misliš? Ne mogu reći da je bilo najprijatnije stojati pored puta u ponoć, ali ništa strašno. Ne znam zbog čega si tako zabrinut.

- Zato što mi se to ne dopada. Henri je trebalo da bude malo odgovorniji i...

- Mogu ti reći da se Henri ponašao sasvim korektno i da je učinio sve što je u njegovoj moći. ~ 53 ~

i...

- Usred noći se svašta moglo dogoditi. Glasno je uzdahnula.

- Ali ništa se nije dogodilo, Andre! Henri je pokušao da popravi kvar

- Henri je popravljao kvar! “Pa on nema nikakve veze sa kolima! prokomentarisao je Andre ljutito.

Tea nije mogla da se načudi. Bio je ovo neki Andre koga ona nije poznavala.

- Da li ima ili nema veze, ne znam, ali je dobro što je pokušao. Ti sada hoćeš u svemu da nađeš neku lošu poruku. Čim sam ti telefonirala, videla sam da si nervozan...

- Nisam bio nervozan!

- Jesi! Od jednog najobičnijeg kvara napravio si čitav slučaj! Pregledaš me kao da sam došla sa druge planete! Bože, pa šta bi moglo da mi se dogodi? Kada samo pomislim koliko sam u svom životu bila sama... A sada? Henri se nije odvajao od mene, bio je ljubazan i učtiv kao i uvek, tako da mi ovo tvoje ponašanje zaista nije jasno.

Andre je tek tada shvatio da je preterao.

- Izvini, zlatokosa. Iskreno, toliko sam se zabrinuo da nisam mogao da se kontrolišem. Strah da će ti se nešto desiti bio je tako snažan, da me je u jednom trenutku gotovo paralisao.

Tea oseti kako crveni. Šta se to dešava? Da li mu je toliko stalo do nje ili je u pitanju čista muška sujeta?

- Takvo ponašanje me plaši - kazala je tiho. - Pored toga, osećam se kao neki zatvorenik.

- Još jednom se izvinjavam - kazao je, prišao bliže i pomilovao je po obrazu. - Nisi ni svesna koliko mi je stalo do tebe. Ali, dobro - dodao je uz osmeh i brzo se odmakao. - Telefoniraću da vidim da li je šlep-služba otišla do Henrija. Pretpostavljam da si ti umorna i da želiš na spavanje.

- U pravu si - potvrdila je kratko.

- Ne ljutiš se na mene?

- Ne, ali takva briga je preterana.

- Znam i pokušaću da se popravim. Ili ćeš morati da promeniš pratioca.

- A zašto?

- Zato što Henri nije jedini na svetu. Nasmejala se.

- Naravno da nije. A koga mi preporučuješ?

- Koga? Evo, mene..

- Dobro, još ću razmisliti. Laku noć! ~ 54 ~

- Laku noć i lepo spavaj!

Te noći zaspala je sa smeškom na usnama. Radovala je pomisao što Andre želi njeno društvo. Dok je tonula u san, pomislila je kako je na neki čudan način, sada postalo neraskidivo vezana za tog čoveka.

Dani koji su usledili, bili su za nju kao u bajci. Preko dana je čitala, šetala, a večeri su uglavnom provodili kod kuće. Andre je imao dosta posla, tako da im je najprijatnije bilo da uveče slušaju muziku, razgovaraju ili gledaju filmove. Ponekad bi je pozvao da ode s njim do kompanije, gde je vladala ista, uobičajena živost. Pripremala se nova kolekcija, tako da su svi imali pune ruke posla. Što se tiče osoblja, svi su bili predusretljivi i prijatni i rado joj pokazivali šta rade. Tea se posebno zbližila sa Marliz koja joj je bila naklonjena od samog početka. Polako se navikla i na Danijelino prisustvo, odnosno na njeno upadljivo ponašanje. Često bi sa iznenađenjem posmatrala kako crvenokosa lepotica prisno razgovara sa Andreom, grli ga ili drži za ruku više nego što je to potrebno.

- Pitaš se u kakvim odnosima su njih dvoje, zar ne? - kazala joj je Marliz jednoga dana. Pritom je bolje namestila naočare i pogledala prema Andreu i njegovoj pomoćnici. - Priznajem ti da se i sama to često pitam.

Znam da ona nije tip žene koji odgovara Andreu, ali čovek nikada ne može da bude siguran. On je već odavno izvodi, a činjenica da rade zajedno sigurno je uticala na to da njihovo neobično prijateljstvo još uvek traje.

Tea slegnu ramenima.

- Iskreno rečeno, ne čudi me što se žene lepe za muškarca kakav je Andre.

Marliz uzdahnu.

- U pravu si, draga moja, potpuno si u pravu. Žene se zaista otimaju o njega. Zgodan je, inteligentan i izuzetno uspešan. Šta bi bilo koja žena mogla još da poželi? Osim toga, neoženjen je. Mislim da mu je jedan brak bio sasvim dovoljan i da više ne namerava da se ženi.

Tea se trže.

- On je bio oženjen? - upitala je začuđeno. Bila je iznenađena što joj to Andre nijednom nije ni spomenuo. A zašto? Zar je to bila tako velika tajna?

- Ti me uopšte ne slušaš, zar ne? - prenuo je Marlizin glas iz razmišljanja. - Opet si odlutala negde, mila?

Tea je pogleda. Nije mogla da joj prizna da ju je ta vest zaista rastužila. Ko zna, pomislila je, možda Andre još uvek voli tu ženu...

- Mislim da mu je nakon razvoda laknulo - nastavila je da priča Marliz.

- Oženio se kao veoma mlad i nezreo. Imali su puno raznih trzavica, a ~ 55 ~

onda mu je žena jednostavno otišla sa drugim. Zamisli, ostavila ga je bez reči objašnjenja! Uopšte, mislim da je Andre veoma racionalan i promišljen. Iako dobro sarađujemo godinama, ponekad pomislim da je bez srca. Kao da nema pravih osećanja...

- Ja ga znam drugačijeg - odvratila je Tea tiho.

- Moguće je da je ovo samo maska i da je kod kuće sasvim drugačiji.

Bile su zadubljene u razgovor, pa nisu ni primetile kada ima je iza leđa prišla Danijela.

- Kako možeš da obavljaš svoj posao kada te neko neprestano ometa?

- upitala je Marliz i pritom prekorno odmerila Teu. - Moj posao je moja briga - odvratila je Marliz prkosno. - Ako nešto ne bude u redu, imam direktora da to primeti. Tebi bih savetovala da gledaš svoja posla - dodala je.

Ona se trže.

- Samo sam te opomenula. Čim vidim Andrea, reći ću mu da njegova štićenica...

- On mi je rekao da budem sa Marliz i pomalo joj pomognem u ovoj fazi rada - hitro se ubacila Tea. To je bio pun pogodak. Danijela je uvređeno napućila usne i brzo se udaljila bez pozdrava.

- Izgleda da si je pogodila u najosetljivije mesto - dobacila je Marliz. Nikada je nisam videla tako ljutu.

Tea se nasmeši.

- Možda i njoj neko treba da stane na put. Nikada do sada nisam videla nekoga tako zlobnog!

- Ja sam već navikla, mada se ponekad desi da me i pored najbolje volje, strašno iznervira. Nego, nisi mi rekla da ideš sa Andreom na ručak.

Na Teinom licu se pojavi blistav osmeh.

- Da. Evo ga, upravo dolazi! Zdravo, Marliz! Vidimo se!

Kada su ušh u kola, Andre se okrete i odmeri je ispod oka.

- Još nikada nisam video da je Danijela onako uzrujana. Filip mi je rekao da je stajala sa vama, pa sam se uplašio da se niste posvađale. Da li sam u pravu?

- Nisi, zaista nisi, Andre. Nije bilo nikakve prepirke. Ona je pitala Marliz da li je u redu da sam ja pored nje i da joj smetam u poslu. Iako joj nisam ništa rekla, u jednom trenutku sam se osetila kao uljez. Naravno, odgovorila sam kratko i jasno, tako da nas je odmah zatim ostavila na miru. ~ 56 ~

Andre se nasmejao.

- Ne sumnjam da je Danijela dobila što je zaslužila, tako da je sve u redu. Već unapred znam da će mi sledeći put ispričati svaki detalj. Vidim da uopšte ne treba da brinem za tebe. Odlično se snalaziš.

- Hvala ti. Mislim da si u pravu, pošto i sama osećam da sam sigurnija i nekako postojanija.

- Lion ti se svideo, zar ne?

- Divan je - odvratila je iskreno. - Kakva istorija! A tek umetnost i arhitektura! U nekim trenucima ceo grad me podseća na veliku, predivnu galeriju.

Andre se smešio.

- Volim što si se snašla. Pošto si rekla da voliš prirodu, sutra idemo na piknik!

Oči joj zasjaše od radosti.

- Mi? Samo nas dvoje?

- Da. Slažeš li se? Iako obožavam ovaj grad, mislim da bi bilo odhčno ako malo pobegnemo u prirodu.

Nasmejala se i za tren mu stisnula za ruku. Zahvalno ju je pogledao, pošto mu je to značilo više od bilo kakvih reči.

Sutradan su krenuli prilično rano. Slatko su se smejali kada su videli veliku korpu sa hranom i pićem koju im je spremila gospođa Morir. Dok su se vozih, slušali su muziku i pevušili, uživajući u blagom povetarcu koji im je mrsio kosu. Posle sat i po vožnje, Andre je zaustavio auto na padini brežuljka, nedaleko od velikog stoletnog hrasta. U blizini se nalazio drveni sto sa dve udobne, lepo izrađene klupe.

Tea je lagano izašla iz auta i zadovoljno se protegla.

- Kakva lepota! - povikala je ushićeno. - Vidi, tamo u dolini je reka! Oh, kako su valoviti ovi brežuljci! U prvi mah mi se učinilo da nisu stvarni već naslikani!

- To je Rona. Nekada sam češće dolazio ovamo, a onda je posao počeo da me guši. Iako je bilo dosta obaveza, krivo mi je što bar ponekad nisam navratio.

- Ali sada smo tu - kazala je ona tiho.

Pogledao je i nasmešio se.

- Na ovo mesto nisam dovodio nikoga - rekao je ozbiljno, dok je u jednoj ruci držao ćebe, a drugom posegnuo za korpom koja se nalazila u prtljažniku. - Ovo sam smatrao svojim tajnim skrovištem i mestom na koje sam dolazio kada sam hteo da budem potpuno sam.

Tea oseti kako joj srce lupa sve jače i jače. ~ 57 ~

- U tom slučaju, moram ti reći da sam veoma polaskana što si baš mene ovde doveo - kazala je tiho. - Hvala ti na takvom gestu - dodala je.

Andre je posmatrao. Ličila mu je na neku učenicu crvenih obraza i očiju sjajnih od uzbuđenja.

- To je zato što se u tvom društvu divno osećam - kazao je iskreno. Iako smo se do sada nekoliko puta zakačili, ipak mislim da se u suštini veoma dobro razumemo.

- I ja sam sličnog mišljenja - dobacila je veselo.

- Dobro je! - nasmejao se i on. - A sada bi mogla da nam serviraš ručak! - dodao je ispruživši se na ćebetu. - Ja sam se iskazao u vožnji, a sada si ti na redu!

- Slažem se - prihvatila je Tea u istom tonu.

Pažljivo je servirala đakonije koje je pripremila gospođa Morir. Ćaskali su o svemu i svačemu, uživali u suncu i cvrkutu ptica. U jednom trenutku, Tea je poželela da vreme stane i da ovaj fantastični trenutak potraje zauvek.

Posle ručka, malo su prošetali i seli u hlad ispod velikog drveta. Tei se učinilo da je on posmatra na neki nov, neobičan način. Iako je osećala tu promenu u njegovom držanju i pogledu, ona joj nije nimalo smetala.

- Čini mi se da si srećna? - kazao je tiho.

- U pravu si - odvratila je klimnuvši glavom.

- Volim što je tako. Izgledaš sasvim drugačije, da znaš. Ako nije tajna, mogu li znati šta te čini srećnom?

- Zar je to važno?

- Jeste, ako mogu da utičem da ta sreća potraje.

Osetila je kako joj srce lupa kao ludo. Šta da mu kaže? Ni sama nije bila načisto sa svojim osećanjima. Oklevala je kako da počne...

Ali, on je to oklevanje shvatio na sasvim drugi način.

- Znam, sigurno se raduješ što ćeš uskoro napuniti dvadeset jednu.

Tada ćeš postati punoletna, nasledićeš ujakovo bogatstvo i moći ćeš da činiš šta ti se prohte. Neće biti problema ako želiš da se udaš i imaš decu... Šta kažeš na to?

- Ne znam ni sama - procedila je jedva čujno. - Veruj mi da ne znam...

To o čemu govoriš sada mi je još uvek tako strano i daleko. Iskreno da kažem, mislim da će mi strašno nedostajati Lion, odlasci na izložbe i revije, reka... miris cveća i ovi brežuljci u okolini...

Okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči.

- I ti ćeš mi nedostajati - dodala je mirno. ~ 58 ~

- Lion će ovde ostati zauvek, a ni ja neću daleko - našalio se Andre.

Preko njenog lica pređe senka tuge.

- Ali ja neću biti tu - kazala je. On je je nežno odmeri.

- Slobodno možeš ostati ovde, Tea. U ovoj kući uvek imaš dom.

- Tako si dobar prema meni - odvratila je sa izdanom. - Uvek ću biti zahvalna za sve što si učinio za mene i nikada te neću zaboraviti! Samo... i sam znaš da ovde ne mogu ostati zauvek. Moram se vratiti u svoju zemlju, nastaviti da živim i da gradim budućnost. Iako sam se čvrsto odlučila za fakultet, pitam se da li uopšte vredi da ga ovde upisujem? Možda bi bilo bolje da odem na Oksford? Uostalom i sam znaš da je ujak studirao tamo.

Tea se uozbiljila. Znala je da je čekaju mnoge ozbiljne odluke i polako je počela da misli o njima. Po svaku cenu je želela da Andre shvati kako ne očekuje da se on stalno brine o njoj. Nije želela da ga guši, niti da ga opterećuje duže nego što je to potrebno. No, on je to razumeo sasvim drugačije.

- Izvini ako sam te zamorio pitanjima...

- Ne, ne, naprotiv... dobro je što smo popričali.

Andre je predložio da još malo prošetaju i odu do izvora koga se sećao još iz vremena kada je bio dete. Lagano su koračali uživajući u prelepoj prirodi svuda oko njih. On je bio ćutljiv i uglavnom gledao negde ispred sebe.

S druge strane, u Teinom srcu vladala je prava bura. Bilo joj je teško što je pred Andreom govorila da razmišlja o odlasku iz Liona. Istina koju je tek sada shvatila bila je da nije mogla ni da zamisli tako nešto. Da ode i ostavi Andrea? Oh, kakav bi to život bio!

Kasnije su se prošetali do kule na obližnjem brdu. Svež vazduh i veličanstvena priroda uticali su da Tea popravi raspoloženje: oči su joj ponovo sjale, a obrazi rumeneli. Ipak, u jednom trenutku osetila je vrtoglavicu i iznenadnu slabost. Da nije bilo Andreovih snažnih ruku, verovatno bi pala na zemlju.

- Možda nismo trebali da se penjemo gore - promrmljao je Andre Moja krivica je što sam te nagovorio i...

- Ne budi smešan - prekinula ga je blago. - Ti nisi kriv za bilo šta. I ja sam htela da se popnem do tvrđave, zar ne? Nisam ni sanjala da će mi pozliti. No, nemoj da brineš, bilo je to samo trenutno. Kao što vidiš, sve je ~ 59 ~

opet u najboljem redu. Treba da ti se zahvalim, jer sam provela zaista fantastičan dan.

- Drago mi je ako je tako.

- Jeste, zašto ne bi bilo. Samo... želela bih još nešto da ti kažem... dodala je nelagodno se vrpoljeći. - Ja se plašim visine. Ipak, namerno sam krenula do tvrđave, želeći već jednom da prevaziđem taj svoj strah. No, on je očigledno bio jači.

Andre je začuđeno pogleda.

- Zašto mi to nisi rekla? - kazao je i nežno je pomilovao po kosi. Zatim ju je obgrlio oko ramena, a ona se nije ni pomerila. Ponovo se osećala isto onako prijatno, zaštićena od svih zala ovog sveta.

Neko vreme su uživali u tišini i iznenada stvorenoj prisnosti.

- Ipak mislim da si trebala da mi kažeš... - ponovio je. - Da li te je to mučilo i ranije?

- Jeste - priznala je. - Još od kada su mi roditelji stradali u nesreći.

Samo... nisam želela da te zamaram glupostima.

- Prvo i prvo, to nisu gluposti, draga moja. Ljudi veoma često imaju strahove od pojedinih stvari ih situacija. Da li si zato odbila da putuješ sa mnom u Rim i Madrid? - upitao je i privikao je još bliže k sebi.

- Da - odvratila je tiho. - Toliko sam želela da idem s tobom, ali...

- A ja sam mislio da si odbila zato što me ne podnosiš - dodao je smešeći se. - Mislim da bi bilo najbolje da te odvedem do mog prijatelja Pola. On je odličan lekar i zna sa...

- Ne! - prekinula ga je žustro. - Ne želim da idem ni kod jednog lekara!

Ne, jednostavno nemam snage za to!

- Ali, Tea, pa postoje ljudi koji ti mogu pomoći! Znaš li da je to jedna vrsta bolesti?

- Teško mi je da priznam da sam bolesna.

- Ali to nije nikakva tragedija! Evo, mi sada razgovaramo o tome i to je dobro. Mislim... dobro je što si tako iskrena i što si mi se poverila. Da li si u Engleskoj posećivala neke lekare?

Oklevala je, pošto joj je bilo neprijatno da govori o svemu tome.

- Jesam, naravno da jesam... Ujka Kolin je bio upoznat s tim i obezbedio mi je najbolje psihijatre, vodila sam sa njima duge razgovore, pridržavala se svih saveta, ali uzalud. Mislim da je najteže bilo to što sam živela potpuno sama. Kad mi je bilo teško, nisam imala nekoga s kim bih porazgovarala... Onda me je bilo sramota što mi se tako nešto dešava i što se razlikujem od svojih vršnjaka - dodala je jedva čujno. - Valjda je prirodno što sam želela da budem kao ostali. ~ 60 ~

Andre je pomilova po obrazu.

- Ti jesi kao ostali i nemoj tako nešto da kažeš, Tea. I sama znaš da se u životu svašta događa, zar ne? Ti nisi jedina osoba koja je ostala bez roditelja ili koja pati od fobije visine. Osim toga, ovo drugo se da brzo izlečiti.

Ali ona nije popuštala.

- Ne želim da idem kod psihijatra i ponovo prolazim sve one teške trenutke. Molim te da zaboraviš na sve ovo!

Pomirljivo je klimnuo glavom.

- Dobro! Puštam ti da sama odlučiš da li nešto želiš da preduzmeš.

Ako budeš htela da porazgovaraš sa nekim iz struke, ti samo kaži. Ukoliko to ne želiš, onda moraš izbegavati situacije u kojima ti se mogu desiti neprijatnosti slične onoj na tvrđavi. Da li misliš da je tako nešto u redu?

- Jeste.

- Dobro. A sada bi mogli da krenemo kući - dodao je pomalo ljutito.

Tea oseti krivicu.

- Sada si ljut na mene, zar ne? Slegnuo je ramenima.

- Nisam ljut, ali sam pomalo razočaran. Ne znam da li shvataš da sam želeo sve najbolje. No, to je tvoja želja. Kada budeš srela osobu koja ti trude više značila, sigurno ćeš prihvatiti njen savet. Više nego očigledno je da ta osoba nisam ja.

Ona uzdahnu.

- Uvek me pogrešno razumeš - kazala je razočarano. - Ponekad mi se čini da to namerno želiš.

- Ne, nije tako, veruj mi. Ali, nećemo više o tome. Zamolio sam te da mi se obratiš ako promeniš mišljenje i gotovo. Nego, želeo sam da kažem nešto drugo.

- Da? - pogledala ga je očiju punih iščekivanja.

- Hteo sam da sledeće nedelje napravim prijem u tvoju čast. Ovde si se adaptirala, navikla na Lion i pretpostavljam da si ga zavolela. Zato bih želeo da to proslavimo, ali i da te predstavim svojim prijateljima.

Bila je potpuno zbunjena, jer tako nešto nije očekivala.

- To je zaista lepo od tebe. Ali, stvarno ne moraš da se trudiš.

- Zašto? Ne želiš da te predstavim prijateljima?

- Ne, nego... Imam utisak da si još uvek pomalo ljut na mene.

- Nisam ljut, nego., samo pokušavam da te razumem. Uvek si bila sama i verovatno zbog toga nisi oko sebe srušila sve zidove.

- Šta bi to trebalo da znači? ~ 61 ~

- To, da i pored najbolje volje, mogu da ti pomažem i brinem o tebi samo onoliko koliko mi ti dozvoliš. Tvoje mišljenje ću prihvatititi kao takvo, pošto ne želim da se sukobljavamo.

Tea uzdahnu i pogleda kroz prozor kola.

- Znaš, Andre, sa tobom se ponekad tako teško sporazumevam. I sve se nekako preokrene. Ti me pogrešno razumeš, a ja ne znam da ti objasnim šta sam stvarno mislila.

Rekavši to, pokušala je da se osmehne pitajući se zbog čega je tako divan dan morao da se završi ovakvom raspravom. Sada više nije ni znala šta da mu uzvrati. Neko vreme su ćutali, a onda on upita: - Znači, nemaš ništa protiv prijema u tvoju čast?

- Naravno da nemam - odvratila je trudeći da joj glas zvuči raspoloženo. Ispod oka je pogledala Andrea i u istom trenutku shvatila da čezne za njegovim poljupcem i zagrljajem. Brzo je odagnala takve misli, ali su se one uporno vraćale. Znala je da bi njenu čežnju mogao da smiri samo Andre, taj čovek ozbiljnog lica u čijem prisustvu je postajala „ona druga”. No, isto tako joj je bilo jasno da tome nije smela ni da se nada. Pri pomisli na to, glasno je uzdahnula.

- Veoma mi teško pada kada te vidim neraspoloženu, draga moja kazao je ozbiljno. - Znaš, Tea, ti si jedina osoba koja u meni može da probudi ono najlepše isto kao i ono najgore. Čudno, zaista, jer mi se tako nešto nikada ranije nije desilo.

Ispružio je ruku i privukao je k sebi. Ona se nije opirala, već je naslonila glavu na njegovo rame i blaženo se nasmešila.

Videći taj smešak, on dobaci.

- Ovaj divan dan divno će se i završiti, zar ne? Da li i ti tako misliš, zlatokosa?

- Naravno - odvratila je, mazno se meškoljeći.

- Dogovoreno. Onda ćemo zaboraviti sve što nije bilo lepo! Pošto smo se prilično napešačili, mogli bi da se kartamo posle večere. Šta kažeš na to?

- Divna ideja - odvratila je kratko i još više se pribila uz njega.

Madam Morir je bila veoma zauzeta zbog predstojećeg prijema. Iako se Tea nudila da joj pomogne, ona je samo odmahivala rukom. ~ 62 ~

- Ne brinite, ništa, gospođice. Andre je sve organizovao, tako da ni ja nisam puno radila. Najviše sam bila zauzeta oko pravljenja rasporeda, izbora jela i tome sličnog, ali to nije ništa naporno. Mislim da će sve teći prilično glatko.

- Ipak, u kući će biti gužve i samim tim, mnogo više posla za vas.

- Nemojte sebi da prebacujete bilo šta zbog toga, draga moja Tea. Verujte, otkad ste vi stigli ovamo, život gospodina Andrea dobio je sasvim drugi smisao. Sada rado ostaje kod kuće i vidim da mu to pričinjava zadovoljstvo. Ni sa poslom ne preteruje kao pre, što je mnogo bolje za njegovo zdravlje. Ranije je živeo tako brzo i nekako... neredovno.

- Pa, ko zna... Možda je patio za nekom devojkom... Ili pak svojom suprugom...

Gospođa Morir odlučno zavrte glavom.

- Šta, za njom?! Iskreno da vam kažem, nikada nisam shvatila zašto se uopšte sa njom oženio. Da samo znate, draga moja, od prvog dana su se svađali kao najveći neprijatelji! On je tada bio mlad kreator na početku karijere, a ona je imala ogromne prohteve. Kažem vam, brak je bio promašaj od samog početka i svima je laknulo kada je otišla.

- Pa., i ja sam mu zadala dosta briga - dodala je Tea tiho. - I sada se ponekad posvađamo.Jeste da sve prođe, ali bude mi krivo zbog toga.

Gospođa Morir se toplo nasmeši.

- Draga moja, prirodno je da se dvoje ljudi pokatkad zavade, jer ništa ne može da bude idealno. Međutim, meni je jasno da vam je stalo do njega i to se vidi po svemu. Nego... uopšte mi se ne dopada ona Danijela koja mu se tako prikačila da se bojim da će ga naterati na još jedan neuspešan brak.

- Može biti - odvratila je Tea jedva čujno, istovremeno osećajući kako je obuzima drhtavica. Na brzinu se pozdravila sa gospođom Morir i brzo se popela u svoju sobu. Ušla je, sela na krevet i tupo se zagledala u jednu tačku.

Da li sam se ja to zaljubila u Andrea! Da, to je istina, pomislila je, čim stalno mislim na njega. To lice je uvek preda mnom, sanjam njegov pogled i vidim njegov osmeh čim sklopim oči...

Naravno, nije bilo nikakve nade da bi joj Andre mogao uzvratiti ljubav. On je bio iskusan muškarac i poznati kreator, čovek koga su opsedale tolike lepe žene... A ona? Ona je za njega bila mlada i neiskusna devojka koja je tek naučila kako da se ponaša i oblači i kojoj treba još dugo da postane prava, poželjna žena.

Duboko je uzdahnula, znajući da će morati pažljivo da sakriva svoja osećanja. Andre je zbog nje već imao dovoljno problema tako da nije ~ 63 ~

smela da ga opterećuje sa novim. Od sada ću morati da vodim računa šta govorim i kako se ponašam, pomislila je. Znala je da neće biti lako, ali je morala da proba. Vreme je prolazilo i Tea je pokušala da nađe utehu u čitanju. Kada bi Andre navratio u biblioteku, kratko bi mu odgovarala na pitanja, tako da je stekao utisak da ga na određeni način izbegava. Sve više je bila rezervisana i nekako daleka, što ga je prilično razočaralo. U jedan mah je pomislio da joj nedostaje Henri, pa je ponovo počeo da izlazi sa Danijelom. Bio je to jedini način da pobegne od devojčine ravnodušnosti koja ga je ljutila i dovodila do nemoćnog besa.

Naravno, Tea je takvo ponašanje protumačila sasvim drugačije. I ona je videla da se Andre dosta izmenio, a razloge za to nalazila na sasvim pogrešnom mestu. Bila je potištena i duboko razočarana i pitala se gde su nestali oni divni trenuci bliskosti...

S obzirom na takvu situaciju u kući, sve više je strahovala zbog datuma prijema koji se brzo približavao. Naravno, pripreme su trajale danima i to ju je činilo posebno nervoznom. Nije joj bilo jasno šta Andre uopšte očekuje od nje, tako da nije ni znala kako prema svemu da se postavi.

Konačno je došao i dan prijema. Tea nije mogla da obuzda tremu. Za ovu priliku imala je divnu večernju haljinu koju je odabrala na Žaklinin nagovor. Kada je završila sa šminkanjem, morala je da prizna da izgleda odlično u haljini boje šampanjca, sa ogrtačem i cipelama u istom tonu. Čula je glasove u holu i znala da su gosti već stigli.

Osetila je kako joj srce uzbuđeno lupa. Nije znala kako će je prihvatiti svi ti Andreovi prijatelji i prijateljice među kojima je bilo dosta poznatih i popularnih ljudi. Još jednom je bacila pogled u ogledalo, duboko uzdahnula i - krenula. Čim je sišla dole, sačekala ju je Žaklin, uhvatila za ruku i upoznala sa mnogobrojnim poznanicima i prijateljima. Nije ni primetila kada su se našle u velikoj trpezariji. Gosti su stajali i ćaskali sa pićem u ruci, a onda ih je Andre pozvao da sedmi za sto.

- Pošto je stigla glavna gošća, odnosno domaćica, možemo početi dobacio je pomalo ironično.

Tea ga je samo pogledala, ne mogavši da ne primeti Danijelu koja je stajala tik uz njega. Žaklin ju je uhvatila za ruku i povela prema stolu. ~ 64 ~

- Ne obraćaj pažnju na njega, draga. Ponekad je jednostavno nemoguć. Ne znam šta će mu ta prokleta Danijela! Da sam znala da će i ona biti ovde, jednostavno bih ti se izvinila i ne bi se pojavila.

U tom trenutku, prišao joj je Henri, poljubio je u oba obraza i zagrlio kao da je to bilo najprirodnije.

- Tako si lepa večeras - rekao je smešeći se. - Izvini, to je slaba reč, draga. Ti večeras izgledaš božanstveno.

Pokušala je da se nasmeši.

- Uvek si bio pravi kavaljer, Henri - dodala je, krajičkom oka stalno gledajući prema Andreu. Bila je ljuta na njega i svaki čas sebi davala reč da to više neće činiti. Ali, posle minut - dva, oči bi joj same otišle na tu stranu.

Za vreme večere, bila je kao u transu. Znala je da je razgovarala sa Henrijem i da su u blizini bile Žaklin i Marliz. No, ona je imala oči samo za jednog čoveka koji se nije odvajao od crvenokose lepotice. Tako je bilo i posle večere, kada su svi gosti prešli u veliki salon.

Ne želeći više da gleda to otvoreno flertovanje, Tea je dobacila Žaklin da ide na svež vazduh i žurno izašla na balkon. Morala je da bude sama i pokuša da sredi misli.

Zašto je izašla i zbog čega joj je smetalo Andreovo flertovanje sa Danijelom? Pa, oni su slobodni i to je bilo sasvim prirodno. I sama je pre tog zaključila da kod Andrea nema nikakvih šansi, ali ipak... Bilo joj je teško da gleda čoveka koga voli sa drugom, bez obzira na sva zaklinjanja da to više neće činiti. Nije smela ni da se nada će Andre odgovoriti na njenu ljubav i zato je bila tako rezervisana prema njemu. Plašila se svojih osećanja koja, kao u ovoj prilici, nije smela da izrazi.

Uskoro je iza sebe čula nečije korake.

- Izvini što sam izašla, Henri - rekla je ne okrećući se. - Bilo mi je veoma toplo, pa sam htela da se malo rashladim.

- Znam da ćeš biti razočarana, ali ja nisam Henri - čula je iza sebe Andreov glas.

U trenutku se trgla, a onda osetila kako drhti. No, ipak je uspela da se osmehne.

- Ja sam pomislila da me Henri traži! Nisam očekivala da bi to mogao biti ti, Andre.

- Nisam želeo da te špijuniram - kazao je mirno. - Došao sam da ti kažem da gosti žele da ti uruče poklone. Kod nas je takav običaj i to se najčešće obavlja posle večere. Time žele da ti pokažu da si primljena u društvo i da svakog od njih možeš smatrati svojim prijateljem. Ne brini se, nisam imao nameru da te otmem iz Henrijevog naručja! ~ 65 ~

Tea oseti kako joj srce lupa sve brže i brže.

- I sam znaš da između mene i Henrija ne vladaju odnosi te vrste.

Zbog čega me vređaš? - dodala je i krenula pošljunčanom stazom prema bašti.

- Ne želim da te vređam i ti to dobro znaš - kazao je tiho. Onda je zaćutao ne mogavši da odvoji pogled od njene figure obasjane mesečinom. U tim trenucima izgledala je sasvim nestvarno, poput vile iz bajke. No, već u sledećem času vratio se u stvarnost i primetio kako drhti.

- Hajde, dođi - dodao je, skinuo sako i brižno je zagrnuo. - Smrznućeš se! Nije mi jasno zbog čega si izašla ovamo.

- Pa... morala sam da budem malo sama. A kako si znao da sam otišla?

- Vrata malog salona bila su otvorena i znao sam da si tuda prošla na terasu.

- Oh, Andre... - izustila je i zagnjurila mu glavu u grudi. Opet je obuzeo onaj isti osećaj prijatnosti i zaštićenosti. Posle izvesnog vremena, podigla je glavu i pogledala ga pravo u oči. Obrazi su im se gotovo dodirivali, a on nije mogao da odvoji pogled od njenih očiju koje su pri svetlosti vrtne lampe bile poput dubokog mora.

Još jače ju je stegao i prošaputao: - Da li znaš šta ovo znači? Ja... jednostavno ne mogu da se oduprem...

- Ni ja - dodala je i bez stida potražila njegove usne. Sledio je strastan poljubac, pa onda drugi, treći...

Andre se prvi vratio u stvarnost.

- Ti prođi kroz mali salon i idi do sobe. Kada dođeš k sebi, siđi dole.

Naravno, znaš da moraš biti vesela i nasmejana. Ja ću u međuvremenu zabaviti goste, ne brini se.

Klimnula je glavom i oklevajući upitala: - Šta misliš, da li nas je neko video?

- Nemoj da se brineš, zlatokosa. Vidimo se kasnije.

Kada je zatvorila vrata za sobom, Tea se bacila na krevet i zajecala.

Bilo joj je jasno da je postupila protivno svim svojim načelima, ali je isto tako morala da prizna da su osećanja bila jača od nje.

Ovo mi je poslednja opomena, pomislila je ljutito. Moram se obuzdati i još više se udaljiti od Andrea. Čim ispunim prvi ujakov uslov za ~ 66 ~

samostalan život, odmah ću se vratiti u Englesku. Pošto je donela odluku, već se osetila nekako lakše. Umila se i sredila šminku, a onda sišla među goste. Čim ju je ugledao, Andre joj je prišao i uhvatio je za ruku. Sledila je ceremonija predaje poklona koja je Teu dovela do suza. Naime, gosti su joj doneli mnoge interesantne, zanimljive, a poneki i skupocene poklone. Bila je dirnuta njihovom pažnjom i veče se završilo veoma uspešno.

Još pre nego što su se rastali, Andre i Henri razgovarali su o službenom putu i vikendu na moru. Henri mu je predložio da idu sa dva automobila kako bi mogao da bude sam sa Danijelom, što je on oštro odbio. Kazao je da namerava da povede i Teu kojoj je potreban mediteranski vazduh i dodao da će svi ići jednim kolima. Naravno, niko nije komentarisao ovu odluku, mada je Teino srce igralo od radosti.

Nedelja je brzo prošla, pa su svi seli u kola i krenuli na put. Tei sada nije bilo krivo što ju je Andre smestio na zadnje sedište pored Henrija.

Naime, već je počela da se navikava na činjenicu da joj on nikada neće uzvratiti ljubav i da će, dok je u Francuskoj, morati da se pomiri s tim.

Poslednjih nekoliko dana razmišljala je o mogućnosti da, pod izgovorom da želi da obiđe drugaricu, ode u Englesku bar na kratko i oslobodi Andrea svoga prisustva.

Odseli su u malom živopisnom primorskom gradiću uzanih ulica i divne arhitekture. Henri joj je objasnio da u blizini ima nekoliko izvanrednih fabrika tekstila koje oni posećuju i naručuju materijale za narednu sezonu.

Njena soba bila je mala, ali udobna, sa prostranom terasom i divnim pogledom na more. Baš kada se smestila, neko je zakucao.

- Mi idemo da obiđemo fabrike - rekao je Andre ulazeći. - Hoćeš li sa nama?

- Ne, stvarno ne bih želela. Radije ću prošetati po plaži.

- Zar sama?

- Zašto da ne? Plaža je puna sveta... Molim te, Andre, nisam mala beba.

Slegnuo je ramenima.

- Dobro... Hteo sam da ti kažem da tamo ima interesantnih prodavnica, gde možeš da nađeš zanimljive modele. Da li bi ih pogledala?

- Hvala ti, ali stvarno ne bih. Prošetaću kroz grad, pogledati neke sitnice...

- Imaš li novca za tako nešto? - upitao je, ne mogavši da sakrije bes što ga je odbila.

- Imam onoliko koliko mi je potrebno - odvratila je jednostavno. ~ 67 ~

- Ako nemaš, evo ti pa nešto kupi - odbrusio je, izvadio iz džepa pregršt novčanica i bacio ih na stočić. Zatim se okrenuo i pre nego što je Tea mogla bilo šta da uzvrati, ljutito izašao iz sobe.

Neko vreme je nepomično sedela na terasi pokušavajući da razume zašto se Andre tako ponaša. Onda je rešila da izađe, razvedri se i bar na neko vreme ostavi sve probleme za sobom.

Kasnije joj je bilo drago što je donela takvu odluku, jer je zaista lepo provela dan. Šetala se po plaži, a zatim otišla u grad, obišla divne male prodavnice i kupila nekoliko poklončića. Ručala je u prijatnom ribarskom restoranu na obali, posetila staru crkvu i tek predveče se vratila kući. Čim je ušla u hotelski hol, Andre se stvorio pored nje.

- Oh, Tea, da li znaš koliko je sati?

- Naravno.

- Pa... nisi bila ovde...

- Niste ni vi. On uzdahnu.

- Znam da si ljuta zbog onoga jutros i izvinjavam se zbog toga. Zaista sam preterao. Ne znam šta mi je bilo da sam...

- Kupila sam nekoliko sitnica, ručala i pojela sladoled - prekinula ga je ona mirno. - Napraviću račun koliko sam potrošila, a ostalo ćeš dobiti nazad. Da li je sada u redu?

Videla je kako je pocrveneo, ali je bila toliko uvređena da joj to nije ništa značilo.

- Izvinio sam ti se, zar ne....

Nije odgovarala, već je ćutke pošla prema stepenicama.

- Hoćeš li da te pozovemo za večeru?

- Nema potrebe - odvratila je hladno. - Ako budem želela, doći ću i sama.

Sutradan pre podne, svi su bili na plaži. Andre je neprestano bio sa Danijelom i uopšte joj se nije obraćao.

Prosto joj je laknulo kada su ustali i krenuli u šetnju. Ona i Henri su veselo ćaskali, uživali u blagom povetarcu i smejali se.

- Kupio sam karte za sutrašnji koncert stare francuske muzike.

Idemo?

- Naravno da idemo, Henri - odvratila je bez razmišljanja.

Mladić se osmehnuo, ali već sledećeg trenutka njegovo lice je dobilo pomalo zabrinut izraz.

- Ti si raspoložena, samo... ne znam da li će te Andre pustiti.

Tea se namršti. ~ 68 ~

- Ja nisam Andreovo vlasništvo. Ne treba mi njegova dozvola za jedan običan večernji koncert.

- U redu. Hoćeš li da prošetamo? Plaža je prelepa i tako dugačka.

- Može. Ne, ne, hajde da se trkamo! Ko će pre do onih stena?

Naravno, Henri ju je pustio da pobedi i stigne daleko ispred njega.

Pošto je došla do dve stenovite gromade, veselo je podigla ruke i počela da maše. Poželela je da vidi šta ima sa one druge strane i osetila vrtoglavicu...

Kada je otvorila oči, videla je pored sebe Andreovo lice i shvatila da se nalazi u njegovom zagrljaju.

- Andre, otkud ti? Šta bilo?

- Vraćali smo se ovamo kada sam te ugledao kod stena. Čim sam video da se penješ, potrčao sam i srećom, stigao sam na vreme.

- Oh, zaista ne znam šta se desilo? Gde su Henri i Danijela?

- Poslao sam ih u hotel, jer treba da dođe direktor fabrike kako bi se potpisao ugovor. Da li ti je sada bolje?

- Naravno. Evo, mogu i da ustanem! Vidiš!

- Hej, čekaj! - povikao je, ali ona ga nije slušala. Skočila je u vodu i zaplivala.

Posle desetak minuta kupanja, Tei je bilo jasno da Andre neće otići.

Uporno je sedeo na pesku i čekao je. Kada je izašla, tobože joj je pripretio prstom.

- Šta je sada? - dobacila je.

- Mislim da nisi smela u vodu tako oznojana i... pa... još uvek si bila uplašena.

Samo je odmahnula rukom.

- Kao što vidiš, živa sam i zdrava. Privukao ju je u zagrljaj.

- Odavno te nisam poljubio - kazao je tiho, nežno je ljubeći po obrazima. - Nijednog trenutka nisam prestao da razmišljam o tome...

Obavila mu je ruke oko vrata i još više mu se približila. Mogla je da oseti kako ubrzano diše, dok ju je njegov vreli dah slatko golicao po vratu.

- Ti me nikada ne odbacuješ - šaputao je jedva čujno. - Pitam se zbog čega je tako, zlatokosa? Čak i kada si najviše ljuta, nikada se nisi okrenula i pobegla od mene...

Naravno, nije joj palo na pamet da mu prizna da ga voli, ali isto tako nije želela da se izvuče iz tog toplog, uzbuđujućeg zagrljaja.

- Trebalo bi da te pustim - šaputao je uzbuđeno - ali ne mogu, zaista ne mogu - dodao je, nastavljajući daje ljubi po licu, vratu, telu. ~ 69 ~

Ona mu je uzvraćala sa strašću koja ju je obuzela kao nikada ranije. Želela je da bude samo njegova, da se izgubi u tom oblaku žudnje i slasti koji ih je obuzeo.

- Tako si slatka, divna, mila - govorio joj je. - Toliko te želim...

- I ja želim tebe, Andre - dodala je, tek sada primetivši da su legli na peškir i da su im tela isprepletana u ludom, snažnom zagrljaju...

- Divna moja devojko, znaš li šta mi značiš? - mrmljao je između uzdaha.

- I ti meni značiš puno, Andre... - govorila je dok joj je glas drhtao od uzbuđenja.

Izgleda da ga je ta rečenica nekako i osvestila. Lagano je pustio, seo i okrenuo glavu na drugu stranu.

- Izvini, zlatokosa. Zaista sam lud kada sam sebi ovako nešto dozvolio... Ti si mlada i na početku života, a ja sam ipak tvoj staratelj.

- Ali, Andre! - pokušala je da mu se suprotstavi. - Još na početku se dogodilo nešto i oboje...

- Ne otežavaj mi, molim te! - prekinuo je i ustao. - Obećavam ti da se ovako nešto neće ponoviti! Ne, kako sam samo mogao! Ja ne smem da iskoristim tvoju bezazlenost bez obzira šta...Najbolje će biti da krenemo u hotel, Tea. Kada se malo odmoriš, siđi na ručak!

Za ručkom su svi bili nekako ćutljivi, a čim su popili kafu, krenuli su na put. Bio je već mrak kada su ulazili u Lion.

- Nadam se da nisi zaboravila na sutrašnji koncert? - dobacio je Henri dok je izlazio iz kola. - Nisi se predomislila?

- A zašto bi? - odvratila je Tea prkosno. - Čekaću te u sedam!

Henri je bio pametan mladić i osećao je da nešto nije u redu.

- Ipak ću te nazvati u pola sedam! - dodao je mahnuo im rukom. Laku noć svima!

- Svakako treba da ideš na taj koncert - rekao je Andre dok su izlazili.

- Osim toga, Henri je izuzetno kulturan mladić i sigurno ćete se lepo provesti. Pretpostavljam da će tamo biti još mladih - dodao je, klimnuo glavom gospođi Morir i bez reči se popeo u sobu.

Sutradan je Andre otišao u grad još pre doručka. Tea je slutila da će je izbegavati, boriti se protiv svojih osećanja i verovatno uspeti da ih ~ 70 ~

obuzda. A ona? Bila je sve nemoćnija, shvatajući da ne može da se bori protiv svoje ljubavi prema njemu.

Jedino rešenje bilo je da ode u Englesku, makar na kratko.

Kada se Andre vratio kući, saopštila mu je da će otići na dve nedelje.

Nasuprot njenim očekivanjima, nije se bunio. Rekao joj je da nije loše da promeni sredinu i malo se osveži i razonodi.

Pre nego što je Henri došao po nju, Andre ju je pozvao u biblioteku.

- Moram priznati da večeras izgledaš divno, Tea - rekao je. - No, mislim da ti nedostaje ogrlica. Evo, ovu je nosila moja baka - kazao je i izvadio iz sefa divnu dijamantsku ogrlicu sa priveskom u obliku suze. Tea se jedva suzdržavala. Poželela je da mu sklopi ruke oko vrata i dugo ga ljubi... Umesto toga, kratko je rekla: - Hvala ti na ljubaznosti. Obećavam da ću je čuvati.

Koncert je bio divan, a publika je na kraju nekoliko puta aplauzom vraćala izvođače. Iako se trudila da uživa i bar malo se oraspoloži, Tea nije mogla da se opusti. Neprestano je mislila na Andrea.

Na povratku kući, Henri je bio neobično ćutljiv. Kada su stigli do ulaznih vrata, uzeo je za ruku i rekao: - Večeras želim da te poljubim, Tea. Tako si divna i neodoljiva. Dugo sam bio strpljiv, ali sada želim da pokažem svoja osećanja.

Nije se opirala. Samo je sklopila oči i pomislila na to da je Andre nikada više neće poljubiti. Ipak, nehotice je ustuknula.

I Henri se trgao.

- Pa ti to ne želiš, draga moja! Oh, kako si prebledela!

Nije htela da ga uvredi.

- Ali, Henri, ne razumeš... Zaista sam...

Nasmejao se i pogladio je rukom po kosi.

- Sasvim sam dobro sve razumeo, draga moja. Ti želiš Andrea!

Odavno sam primetio kako ga gledaš, ali mislio sam da se varam. No, sada mi je sve jasno. Zaljubljena si u njega, zar ne?

- Jesam. Volim ga, Henri. Ne mogu ništa protiv toga!

Prijateljski je zagrlio.

- Znam, draga moja. Mislim da i on ima isti problem.

Tea ga zapanjeno pogleda.

- Kako to misliš? - promucala je. Poljubio je u obraz i dodao: - Najbolje će biti da uđeš i to ga pitaš. A sada, laku noć! I nemoj da se plašiš svojih osećanja. ~ 71 ~

nje.

Ušla je u hol i duboko uzdahnula. Nije bila ni svesna da neko stoji iza

- Šta je, šta se desilo? - čula je Andreov zabrinuti glas. - Nije ti dobro, zlatokosa? Ili je možda Henri...

- Henri je divan - rekla je mirno. - Shvatio je da volim samo tebe i... Čvrsto ju je držao za ruke.

- Šta si rekla, ljubavi? Da me voliš?

- To i sam znaš, zar ne?

- Ja... ja sam mislio... Video sam da stojite napolju i nisam mogao da izdržim na jednom mestu! Toliko te volim da ne mogu da podnesem....

Svaki dalji razgovor prekinuo je strastan poljubac.

- Udaćeš se za mene, zar ne? - upitao je kada su došli do daha.

- Naravno. Hoću... naravno da hoću...

- A Henri će ti kreirati venčanicu. To će mu biti glavni zadatak.

Nije uspela ništa da odgovori, jer su im se usne ponovo spojile.

KRAJ

~ 72 ~