Sjaj crnog bisera

Sjaj crnog bisera

~2~

I.

Nakon četrdesetosmočasovnog napornog dežurstva, Pejdž Simons je poslednjim ostacima snage vukla poveći kofer po aerodromu, držeći poluspuštene kapke. Imala je utisak da bi zaspala ako bi bar na trenutak zastala i zatvorila oči, ako bi se samo naslonila na neki stub, ili sela na stolicu, makar ona bila i neudobna.

U taksiju, na putu do aerodroma, nehotice je zaspala, pa je vozač morao da je probudi, kada su stigli pred terminal.

Dok je čekala u redu za predaju kofera, nije mogla da proceni da li je bila više umorna ili gladna, pospana ili željna dugog i temeljnog kupanja. Slične situacije nisu bile retke, ali to svakako nisu bile one, u kojima je morala da boravi među mnogim i nepoznatim ljudima. Pokušavala je da ne razmišlja o tome kako je njima izgledala, ali je sa sigurnošću mogla da računa sa tim da nije predstavljala praznik za oči.

Usled velike žurbe nije stigla da se presvuče, tako da je na sebi imala odeću i obuću koju je neprekidno nosila protekla dva dana. Bila je izgužvana i izgledala je neuredno, međutim, nije imala ni minimum snage da brine o tome. Razmišljala je jedino o trenutku u kome će se dočepati neke hrane, jer je poslednji put jela prethodnog dana, i to na brzinu, s nogu.

Tada joj je i pomisao na suvo pecivo bila primamljiva, jer ju je prazan želudac ozbiljno mučio.

Uz sve to ju je čekalo predavanje pred ogromnim brojem slušalaca na ozbiljnom kongresu u Vašingtonu, predavanje za koje jedva da je uspela da pripremi beleške. Ni o tome, što će morati da improvizuje na licu mesta, nije imala snage da brine. Sve što je želela bilo je da se dočepa hotelske sobe, tuša, kreveta i tople,

~3~

kuvane hrane. Maštala je i o masaži, poseti frizeru, o pedikirskom i manikirskom tretmanu. Znala je da je, zbog ogromne prezaposlenosti, izgledala zapušteno, kao neko ko nimalo nije vodio računa o sebi. Kosa joj i e bila neuredna, nokti bez definisane forme, hodala je tromo i bez energije.

Po predaji prtljaga, procenila je da je, pre poletanja aviona, imala dovoljno vremena da pojede sendvič. Kupila je kiflu, ispunjenu šunkom i sirom, i smestila se na stolicu.

Jela je halapljivo, poluzatvorenih očiju. Nikoga nije videla i ništa nije čula. Pa ni to, da su joj se dva momka rugala, zato što, onako pogužvana, neočešljana, umereno gojazna i sa mrvicama hleba po bradi, nije odavala nimalo lep prizor. Ličila im je na beskućnicu koja se, nekim čudom, dočepala avionske karte na liniji Sijetl - Vašington.

Pejdž se borila da ostane budna, dok su se sve devojke oko nje borile za to da privuku pažnju upravo te dvojice momaka. I njima je, kao i većini putnika, bilo jasno da im je Pejdž predstavljala objekat za izrugivanje. Njihovi glasni i pogrdni komentari su ih odavali. A po tome, kako su oni izgledali, moglo je da se pretpostavi da su snažno osuđivali sve ljude, posebno žene, koje nisu vodile računabo tome kako izgledanju.

Nije moglo da se proceni koji je, od njih dvojice, bio privlačniji, doteraniji i atraktivniji. Ličili su jedan na drugog, iz čega se lako moglo proceniti da su bih braća. Visoki, izvanredno građeni, nasmejani i lepo obučeni, izdvajali su se među velikim brojem ljudi i lako upadali u oči.

Puni samopouzdanja, ali i arogancije, gledali su sve sa visine, a posebno Pejdž, koja je izgledala kao neko ko je, pravo sa ulice, čekao da uđe u avion. I to u deo sa sedištima prve klase! Tamo, gde su i oni imali mesta, uvereni da će im, zbog cene karata, odabrano društvo biti zagarantovano.

Kada je, stariji od dvojice momaka, otkrio da se njegovo sedište nalazilo upravo pored Pejdž, glasno se pobunio.

- Izvinite! - obratio se stjuardesi. - Moj brat i ja smo tražih vezana sedišta. Mora d a j e neka greška!

~4~

- Kako se zovete? - upitala je stjuardesa, držeći spisak putnika u ruci.

- Ja sam Lajon, a moj brat je Brendon. Prezivamo se Filmor.

Nakon što je pregledala spisak, stjuardesa je slegla ramenima na izvinjavajući način. - Žao mi je. Očigledno je napravljena greška. Morate ostati na svojim sedištima. Ili zamolite svoje saputnice da se rotiraju.

- Ja se ne bih menjao - Brendon je to poručio bratu, pokazavši mu rukom na zanosnu plavušu, pored koje je sedeo. - U odličnom sam društvu!

Dao mu je sugestivni znak očima, nakon čega je predložio plavuši da se upoznaju. Ona je to sa oduševljenjem prihvatila, i odmah se upustila u neobaveznu konverzaciju sa svojim saputnikom.

Prepun gneva, Lajon je tada pogledao u Pejdž, Pejdž koja je, svojom oblom zadnjicom, prilično popunila avionsko sedište, koja je i dalje imala mrvice hleba po pogužvanoj odeći i koja je mirisala na šunku osrednjeg kvaliteta.

- Eh, kakve sam ja sreće... - poluglasno je izgovorio, nimalo ne hajući za tim što bi Pejdž mogla da se nađe uvređenom.

- Verujte mi da imate više sreće od svog brata - odgovorila je ona, potpuno mirno, nakon što je kratko pogledala atraktivnu plavušu.

Lajon nije odoleo da se glasno, grubo i podrugljivo nasmeje. Zar mislite da ste privlačniji od devojke koja sedi pored mog brata?!

- Na osnovu čega vi zaključujete da je ona privlačnija? - Pejdž je zatražila da to sazna, i dalje demonstrirajući savršenu mirnoću. Niste upoznali nijednu od nas dve.

- Ne, nisam! Kao da je to važno! Dovoljno je da vas vidim!

- Fizički izgled nije merilo lepote žene. Kao ni muškarca, uostalom. Vi, na primer, besprekorno izgledate, a niste nimalo privlačni.

Lajon se ponovo nasmejao, veoma sarkastično. - Ko mi kaže?!

Teško da biste vi nekoga mogli da uvredite!

~5~

- Sve vreme mi se otvoreno rugate. To nije nimalo džentlmenski, samim tim nije ni privlačno. Pravi muškarci cene kod žena duhovnost, osećajnost, sposobnost da vole, blagost, dostojanstvo, unutrašnju snagu. Da li bar neku od tih osobina primećujete kod dotične plavuše?

- Ona, bar, ne miriše na salamu i nije musava - odgovorio je Lajon, koji nije morao iznova da pogleda plavušu, da bi zaključio kako, verovatno, ne poseduje nijednu od osobina, koju je Pejdž navela.

Spadala je u kategoriju devojaka pogodnih za zabavu, za provod, za seks. A Lajon je uvek tragao za kandidatkinjama tog profila. Za produhovljenim, osećajnim i dostojanstvenim ženama još uvek nije počeo da se okreće, niti je počeo da se za iste zanima.

- A ja, za razliku od nje, nemam polnu bolest! - odbrusila je Pejdž, nameštajući se da spava.

* - O čemu pričate? - Lajon joj se obratio zajedljivo i sa očiglednim nipodaštavanjem. - Zašto jednostavno ne priznate da ste ljubomorni?

- Kažite bratu da se ne petlja sa plavušom. Preneće mu nešto vrlo nezgodno i teško izlečivo. To vam je moj savet.

- Na osnovu čega zaključujete da dotična ima polnu bolest?

- Na osnovu toga što se prečesto češe po, hm, nezgodnoj regiji.

Uprkos tome što nije želeo da pokaže Pejdž da joj veruje, Lajon je krajičkom oka krenuo da prati plavušine pokrete. I zaista, primetio je da drži jaknu prebačenu preko krila i da se povremeno češe, praveći se da popravlja nabore na pantalonama.

Zaustio je da, zlurado, pita Pejdž da li je, na osnovu ličnog iskustva, znala šta se sa plavušom dešava, ali je otkrio d a j e ona zaspala.

~6~

A ubrzo je začuo i njeno tiho i ujednačeno hrkanje! Iako mu to nije preterano smetalo, namerno ju je ćušnuo po ramenu, iritiran time što mu je mnogo toga natrljala na nos.

- Hrčete, damo koja verujete da posedujete unutrašnju lepotu! - bezobzirno ju je opomenuo.

- Hrkanje je prirodna pojava, ono ne umanjuje ničiju lepotu Pejdž se nimalo nije uznemirila zbog Lajonovog komentara. Tražite od stjuardese da vam donese čepove za uši, kako vam moje hrkanje ne bi smetalo.

- Ne mogu da verujem! - Lajon je prosiktao sebi u bradu. Nimalo niste postiđeni...

- Zbog čega bih bila? - Pejdž je usmerila svoj pospani pogled na Lajona.

- Kada hrčete, daleko ste od svake ženstvenosti!

- Po vašem mišljenju.

- Pitajte koga god želite! Svi će vam reći isto!

- Bar nemam polnu bolest.

- Jednom ste je očigledno imali, obzirom na to da ste prepoznali simptome kod plavuše! - Lajon nije mogao da dočeka da joj to sruči u lice.

- Da, da, neka bude tako... - odgovorila je Pejdž pomirljivo, nakon čega je iznova zatvorila oči i odmah zaspala, očigledno neuzdrmana neprijateljstvom koga je Lajon pokazivao prema njoj.

On je zatražio od stjuardese viski i to najskuplji, jer je postao užasno nervozan i razdražljiv. Naviknut da drugačije komunicira sa ženama, nimalo mu nije prijalo što se upustio u nadmudrivanje sa jednom, koja se nije povlačila pred njegovom upečatljivom muškom pojavom, već mu je hladnokrvno kontrirala. I to veoma uspešno!

Desetak minuta kasnije, Pejdž je u snu izula cipele, jer su joj stopala bila otečena. Lajon je u tome dobio novi motiv d a j e napadne.

- Obujte cipele! - prosiktao je, budeći je gurkanjem. - Smrde vam noge!

~7~

- Oh, izvinite! - Pejdž je odmah obula cipele, uz grč bola na licu. - Nisam ni osetila kada sam se izula.

- Verovatno mislite kako i smrdljive noge mogu da se tretiraju kao izraz ženske privlačnosti i ženstvenosti! - Lajon nije odoleo da joj se iznova naruga.

- Zar vama nikada nisu smrdele noge? Ili nekoj od vaših ljubavnica? - ponovo je Pejdž ostala ravnodušna na Lajonove grube insinuacije.

- Ne, nisu! - slagao je.

- Da ste proveli u istoj obući četrdeset osam sati, kao ja, verovatno bi i vama smrdele noge.

Lajon se tada upadljivo odmakao od Pejdž. - Pitam se šta ću još da čujem i doživim, od vas, tokom ovog tročasovnog leta. Eh, kada samo pomislim da sam mogao da se vozim u ekonomskoj klasi...

- Možda još uvek možete. Pitajte stjuardesu da li ima mesta Pejdž je naivno predložila.

- E, vi biste se tada baš raširili! Mislim, još više - bezobrazno je dodao, aludirajući na veličinu njenog tela.

- Ni suvišni kilogrami nisu merilo lepote - odvratila je Pejdž na njen miran, neuzdrman način.

- Ne, samo su merilo prežderavanja! - Lajon je imao spremnu repliku.

- Zar vi ni u čemu ne preterujete?

Po navici, Lajon je pribegao za svojim najjačim adutom.

Uputio je Pejdž zavodljiv pogled i nadmoćno se osmehnuo. Preterujem. U seksu.

Bio je uveren da će je uzdrmati, navesti je da se zarumeni, ili da ga poželi, čak. Obično je izazivao takve reakcije. Ma kako se ponašao i ma šta govorio, devojke su pokazivale otvoreno interesovanje za njega, kao potencijalnog seksualnog partnera.

Pored toga što je bio zgodan i što je mogao da se pohvali klasičnom muškom lepotom, Lajon nije propuštao priliku da testira

~8~

svoju privlačnost, svoju moć nad ženama. Uvek bi se pokazalo d a j e njegova moć bila nepotrošiva, d a j e izazivao slabost u ženama.

Umesto toga, Pejdž g a j e pogledala gotovo sažaljivo, kao da nije posedovao baš ništa od svojih evidentnih fizičkih atributa. Imate ogromnu prazninu u sebi, koju pokušavate da zatrpate besmislenim seksualnim aktivnostima. Kladim se da ni prema jednoj svojoj ljubavnici nikada ništa lepo niste osetili. Preterujete u seksu, ali vam nedostaje vođenje ljubavi.

Taj komentar je izazvao u Lajonu erupciju besa. - Ko mi kaže?! Znate li na šta bih ja mogao da se kladim?! Da ne možete da se setite kada ste poslednji put vodili ljubav, ili imali makar i besmislenu seksualnu aktivnost!

- U pravu ste, ne mogu - Pejdž je to priznala bez imalo stida, bez imalo oklevanja. - Mislim da je prošla čitava godina od kada sam podelila intimnost sa nekim muškarcem.

Kratko se zamislila, a onda je dodatno klimnula glavom. Tačnije, sledećeg meseca će biti tačno godinu dana. Da, da... Upravo toliko... C, c, c... Trebalo bi nešto da uradim po tom pitanju.

Apstinencija nije dobra za zdravlje. Nakon što je to izgovorila, jednostavno i neobavezno, ne praveći od svoje izjave nikakav spektakl, Pejdž je zatvorila oči i ponovo neverovatnom brzinom utonula u san. Lajon je ostao da je šokirano posmatra, sve dok nije čuo da je iznova počela da hrče, što ga je navelo da joj prezrivo, koliko mu je to prostor dozvoljavao, okrene leđa.

~9~

II.

U avionu je uskoro poslužen ručak, ali je stjuardesa, uvidevši da Pejdž čvrsto spava, odlučila da je ne dira. Uostalom, i njoj je bilo jasno da je ta putnica nedavno jela, zbog mrvica hrane, zaostalih na odeći.

Svi su mirno jeli svoje porcije, sve dok Brendon, Lajonov brat, nije počeo da kašljuca, a potom i da se guši. Boreći se za vazduh, zapadajući u sve ozbiljniju agoniju, oborio je tacnu sa hranom, što je privuklo Lajonovu pažnju.

- Brendone! - oslovio ga je uznemireno, uvidevši težinu njegovog stanja.

Ustao je sa svog sedišta i prišao njegovom, ali nije imao nikakvu ideju o tome šta je trebalo da mu radi. Odvezao je njegov pojas, otkopčao mu gornju dugmad na košulji i nekoliko puta ga pljusnuo po obrazu.

Ljudi sa okolnih sedišta su već uspaničeno zvali stjuardese, svi svesni toga da je Brendonova boja lica postajala sve modrija, da se sve teže borio za dah.

Prvo što je stjuardesa učinila, kada je utrčala u odeljenje prve klase, bilo je da probudi Pejdž, koja je i dalje spavala, uprkos svoj toj galami, uzvicima, gužvi.

- Doktorko Simons! - oslovila ju je, drmusajući joj rame. Imamo hitan slučaj! Potrebna nam je vaša pomoć!

Pejdž je otvorila oči i osvrnula se oko sebe. - Šta se dešava?

- Jedan od putnika se guši! - obavestila ju je stjuardesa, pokazujući joj na Brendona.

~ 10 ~

Začas razbuđena, Pejdž je hitro odvezala svoj pojas. - Recite mi da li je jeo ribu, kikiriki ih jagode? - interesovala se, opipavajući Brendonov puls.

- Da, jeo je ribu za ručak! - potvrdila je stjuardesa.

- Nađite mi najoštriji nož koji imate, sa špicastim vrhom, i prelijte ga alkoholom!

Pre nego što se stjuardesa udaljila, Pejdž je iz džepa njene uniforme uzela hemijsku olovku i pružila je unezverenom Lajonu, koji je bio potpuno paralisan od straha.

- Razmontiraj olovku, oslobodi jednu cev i poprskaj je alkoholom! - naložila mu je, a potom se obratila dvojici muškaraca, sa okolnih sedišta.

- Pomozite mi da ga odnesemo do praznog prostora ispred prvog reda sedišta!

Oni su to brzo i spretno učinili. Kada je Brendon, ležeći na leđima, počeo da se uvija, u bezuspešnim pokušajima da udahne bar malo vazduha, Pejdž je naložila muškarcima da ukrote njegove kretnje, makar morali da ulože u to svu snagu. Taj napor se pokazao nepotrebnim, jer je Brendon počeo da gubi svest. Više nije reagovao na Lajonova panična dozivanja, niti na ono što mu je Pejdž sugerisala. Zatvorio je oči, dok mu je čitavo telo postajalo gotovo modro.

- Učinite nešto! - uzviknuo je Lajon izbezumljeno. - Ne dozvolite da moj brat umre!

- Svi se odmaknite! - naredila je Pejdž pribrano, preuzimajući od stjuardese nož kojim je, jednim veštim pokretom, otvorila rupu na Brendonovom dušniku. Potom je uzela cevasti deo olovke, koga joj je Lajon pružio drhtavim prstima, i uvukla je u načinjeni rez.

Brendon je, već sledećeg trenutka, počeo da diše i da dobija zdravu boju tena.

- Da li u avionu imate antišok injekcije? - Pejdž je upitala stjuardesu, držeći čvrsto cev, zahvaljujući kojoj je vazduh ulazio u Brendonova pluća.

- Bojim se da nemamo - odvratila je stjuardesa uspaničeno.

~ 11 ~

- Donesite ćebad! - Pejdž je izdala novu naredbu. - I uspostavite mi telefonsku vezu sa službom hitne pomoći na aerodromu!

Stjuardesa je brzo prekrila ćebadima Brendona, a takođe je jedno ćebe savila tako, da je Pejdž mogla da se udobnije namesti.

Ona je sedela u neprirodnom položaju pored Brendona, pazeći da joj ruka ne zadrhti.

Podigla je pogled samo da bi umirila Lajona koji je, potpuno bled, zurio u otvorenu ranu na vratu svog brata.

- Ne brini, preživeće - kratko mu je saopštila. - Vrati se na svoje sedište. Bićeš potreban bratu kada sletimo i smestimo ga u bolnicu.

* Već uveren u to da je Pejdž znala šta radi i da bi najpametnije bilo da je posluša, Lajon se vratio u sedište, ali ni na sekund nije skidao pogled sa brata.

Iz pilotske kabine je ubrzo izašao kapetan aviona i predao Pejdž satelitski telefon.

- Imate na vezi šefa hitne službe na aerodromu u Vašingtonu - obavestio ju je, čučnuvši pored Brendona.

- Doktorka Simons ovde, specijalista urgentne medicine! predstavila se. - Uradila sam traheotomiju na putniku, koji je imao alergijsku reakciju. Trenutno je u stabilnom stanju. Neka nas kola čekaju na pisti, sa antišok injekcijom. Dobivši potvrdu da će postupiti po njenom nalogu, Pejdž je prekinula vezu.

- Nemamo izbora, sem da letimo tamo, kuda smo se i zaputili, u Vašington - obavestio ju je pilot. - Hoće li to biti problem?

- Neće - odgovorila je Pejdž čvrsto. - Samo mi recite kakav nas let očekuje u nastavku? Nadam se da ćemo izbeći turbulencije?

- Budite bez brige. Vreme je vedro. Srećno! - poželeo je to Pejdž, dodirnuvši je po ramenu, u aktu ohrabrenja.

~ 12 ~

Ona je slobodnom rukom izmerila puls Brendonu, a potom se i nagla i prislonila mu uho uz grudi, kako bi mu oslušnula disanje.

Kada se uspravila, primetila je da je Lajon uporno gleda, uplašeno, zbunjeno, ali i sa izrazom neme fascinacije na licu.

Iako mu je ona naložila da sedi, ustao je i prišao joj. - Mogu li nekako da pomognem? - tiho joj se obratio, popravljajući rubove ćebeta, kojim je Brendon bio pokriven.

- Opusti se i nadaj se najboljem - poručila mu je Pejdž.

- Možda bih ja mogao da držim tu cevčicu... Jasno je da si veoma umorna.

- Ne brini, neću je ispustiti. Niti zaspati. Niti početi da hrčem.

Na Lajonovom licu se pojavio izraz dubokog kajanja i stida. Ja...

- Da li tvoj brat boluje od nekih hroničnih bolesti? - zatražila je da sazna, znajući da će je to pitati lekarska ekipa službe hitne pomoći.

- Ne. Mislio sam da je potpuno zdrav.

- Pretpostavljam da ne pije nikakve lekove?

- U pravu si. - Nikotin, alkohol...?

- Obojica pijemo povremeno, od prilike, do prilike.

- Koliko ima godina?

- Trideset.

- Vrati se sada na mesto - Pejdž mu je nežno naložila. - Ako počnu turbulencije, mogao bi da padneš preko brata. On mora da miruje.

Lajon je bez pogovora učinio ono što je Pejdž tražila. Ipak, sa mesta, na kome je sedeo, ni za trenutak nije skidao pogled sa Brendona. Pokušavao je da se moli u sebi, dabude optimističan, međutim, briga je bila jača od svega. Očaj mu je punio oči suzama, koje je krišom brisao, ne želeći da svojim stanjem stvara nove probleme i pogoršava situaciju. Uostalom, Pejdž se držala krajnje prisebno i pribrano, iako je jedan ljudski život zavisio od nje. Ako bi samo na trenutak izgubila koncentraciju...

~ 13 ~

Sa Brendona, Lajon je usmerio pogled na Pejdž. Bio joj je ludo zahvalan na tome što je spasila život njegovom bratu, i što je tada, svojim lekarskim samopouzdanjem, navela sve putnike u avionu, kao i članove posade, da se opuste i nadaju se najboljem.

Uprkos tome što su se svi ponašali kao da se ništa dramatično nije dogodilo, nastupilo je opšte olakšanje kada je avion sleteo i kada je lekarska ekipa službe hitne pomoći iznela Brendona.

Pejdž ni tada nije ispuštala cevčicu koju je držala, već je i sama ušla u ambulantna kola, sve vreme dajući dragocene informacije o Brendonovom stanju dežurnom lekaru. On nije hteo da dozvoli da i Lajon krene sa njima, ali je popustio, kada je Pejdž to zatražila.

Stigli su u bolnicu za dvadesetak minuta. Brendon je odvežen na odeljenje za pružanje urgentne pomoći, a Pejdž i Lajon su ostali u čekaonici, jer više ništa nisu mogli da učine.

Uprkos ogromnoj zabrinutosti, Lajon je istovremeno bio ispunjen ogromnom zahvalnošću prema Pejdž. Uputio joj je dubok i poman pogled, birajući reči kojima bi joj najpre uputio zahvalnost, a potom i izvinjenje zbog svog ružnog ponašanja.

Nije dobio priliku da izgovori nijednu reč, jer je u čekaonicu ušao visok i šarmantan lekar.

- Pejdž Simons! - uzviknuo je, ne skrivajući svoje oduševljenje. - Ne mogu da verujem da si ovde! Ščepao ju je u zagrljaj i čvrsto je stegao, demonstrirajući jačinu njihove bliskosti. - Došla si na kongres, pretpostavljam?

- Timoti Rolins! - Pejdž je vedro oslovila svog kolegu, sa kojim je održavala kontakte, uprkos tome što su živeli u različitim gradovima. - U pravu si, ovde sam zbog kongresa? Nisam stigla da proverim da li si na spisku predavača?

- Nisam, izbegao sam tu obavezu zbog ukazivanja gostoprimstva grupi plastičnih hirurga iz Brazila. Gde si se smestila?

- U hotelu „Imperijal“. Zamisli, klinika mi je platila apartman!

Jedva čekam da se raskomotim!

~ 14 ~

- Ne sumnjam da si to zaslužila. Ipak... - Timoti je veoma prisno zagrlio Pejdž i neznatno je privukao sebi - razmisli o tome da se preseliš kod mene... I tamo bi mogla da se raskomotiš...

Pejdž je munula Timotija u rebra i mazno se osmehnula. Priznajem da sam u iskušenju. Ipak, moraću da ostanem u hotelu, jer se u njihovim salama održava kongres. Bilo bi mi komplikovano i naporno da putujem od tvoje kuće do hotela.

- Ali, družićemo se, zar ne? - ponovo je nota Timotijevog glasa bila obojena muškim interesovanjem.

- Obavezno!

- Nisi mi rekla zbog čega si ovde, u bolnici?

- Došla sam kao pratnja pacijentu kome je pozlilo u avionu.

Obaveštavaćeš me o njegovom stanju?

- Sve za tebe, dušo. Preneću tu obavezu koleginici, jer ovo nije moje odeljenje.

- I dalje si na kardiologiji?

- Tačno! Pretpostavljam da si umorna, ipak, možda bi mogli da popijemo kafu u mom kabinetu?

- Da, mogli bi. A ti bi mogao da potegneš veze da mi sa aerodroma dopreme prtljag do hotela. Nisam stigla da ga podignem.

- Moja asistentkinja će to rado da učini.

- Ponovo imaš neku zgodnu i mladu sekretaricu, zar ne?

- Imam. Međutim, i dalje najviše želim tebe!

Oboje su se grleno nasmejali tom komentaru, koji ih je naveo da se iznova zagrle. Tako isprepletanih ruku, izašli su iz čekaonice, a da se nisu ni osvrnuli ka Lajonu.

On je ostao da zuri za njima, da se oseća nevažno i odbačeno, i pita se zbog čega mu se nimalo nije dopao način na koji je doktor Rolins svojatao Pejdž, otvoreno joj se udvarao i najavljivao njihova intimnija druženja.

~ 15 ~

III.

Po dolasku u hotel, Pejdž se kratko okupala i potom, obnevidela od umora, legla da spava. Isključila je sve telefone i ostavila poruku na recepciji da je niko ne uznemirava. Jedina obaveza, koju je imala narednog dana, bilo je da prisustvuje uvodnom, večernjem izlaganju organizatora kongresa i zato je sebi dala slobodu da spava dokle god poželi. Procenila je da je imala dovoljno vremena da se pripremi za svoje izlaganje, pa je potpuno opuštena utonula u san.

Probudila se tek narednog jutra, nakon što je spavala punih deset sati. Pre odlaska u toalet, pozvala je bolnicu, kako bi dobila informaciju o Brendonovom stanju. Bilo joj je dovoljno da čuje da se nalazio van životne opasnosti i da mu je sledio brz oporavak.

Nakon temeljnog kupanja, Pejdž je popila kafu na terasi i počastila se bogatim doručkom. Uprkos tome što je bila sva ukočena i troma, osećala se prilično odmorno. Da bi povratila vitalnost i energiju, zakazala je relax masažu i hidroterapiju.

Tako osvežena, zatražila je da joj u sobu dođu frizer, kao i kozmetičar, koji bi joj uradio manikir i pedikir. Hotel joj je izašao u susret, obzirom na okolnost da je bila važna učesnica kongresa i jedan od najavljenih predavača, ali i na činjenicu da nije imala rezervnu garderobu, u kojoj bi mogla sama da obilazi salone, koji su se nalazili u prizemnom holu.

Uprkos intervenciji doktora Rolinsa, kofer sa stvarima joj još uvek nije bio dostavljen, a odeću, u kojoj je doputovala, dala je da joj operu u hotelskoj čistionici.

Asistentkinja doktora Rolinsa joj je rekla da je neko preuzeo njen kofer i da pripadnici aerodromskih službi nisu registrovali ko

~ 16 ~

je to učinio. Ponudila joj je da joj kupi nešto od odeće i donese joj u hotel, na šta je Pejdž pristala. Zatražila je dve odevne kombinacije, jednu za predavanje i drugu za večernji koktel, obuću i nešto od nakita. Preko hotelskog kurira joj je dostavila kreditnu karticu, uz sugestiju da je na njoj limit neograničen, kao i informaciju o konfencijskom broju. Čekajući na njen dolazak, Pejdž je sela u udobnu fotelju, u nameri da se opusti. Prijala joj je masaža, promena frizure, to što su joj nokti na rukama i nogama bili sređeni i perfektno namazani, ipak, zamorilo ju je prisustvo četri žene. Sve one su imale neka pitanja u vezi sa zdravljem, svojim, ili nekog od članova porodice.

Pejdž im je strpljivo odgovarala, iako je, najviše od svega, želela da ćuti, da osluškuje tišinu, da se preda je dokolici i brizi o sebi i svom telu. Kada su konačno otišle, duboko je uzdahnula, smestila se u fotelju, u nameri da oslušne sopstvene misli.

Jedva da prošlo par minuta, kada je neko pokucao na vrata.

Uverena u to da joj je asistentkinja Timoti Rolinsa donosila tražene stvari, Pejdž je ustala kako bi joj otvorila vrata, odevena tek u frotirski mantil za kupanje, koji je pripadao hotelu.

Zabrinuto se namrštila kada je u hodniku ugledala Lajona. Da li je sve u redu sa Brendonom? - bilo je prvo, što je zatražila da sazna.

Lajon je prečuo pitanje, jer je veoma burno i snažno reagovao na to što se Pejdž pojavila pred njim u potpuno drugačijem izdanju, od onog, u kome ju je upoznao. Prvo ga je zapahnuo miris njene kože, bogato nauljene aromatičnim uljima, korišćenim prilikom masiranja. Potom je reagovao na bujne obline njenog tela, koje su se jasno nazirale ispod dobro zategnutog frotirskog mantila. Na kraju, jedva da ju je prepoznao sa novom frizurom. Izgledala je nežnije i svežije, zahvaljujući tome što je ofabala kosu u svetlosmeđu, čokoladnu nijansu, i ošišala je stepenasto. Šiške, skraćene ukuso, su čitavoj frizuri dale notu nonšalancije, dok su uvijeni krajevi obogatile kosu dodatnim volumenom.

~ 17 ~

Tek je tada primetio da je imala bistre, zelene oči, potpuno gladak ten i ljupke, ružičaste usne.

- Lajone... - Pejdž je njegovu ukočenost protumačila kao izraz stresa, nikako zadivljenosti. - Da li je sa Brendonom sve u redu? ponovila je pitanje, uverena da ga je Lajon prečuo.

- Jeste - potvrdio je on, gutajući knedlu. - Zbrinut je i nalazi se van životne opasnosti. Upravo dolazim od njega.

- To je informacija koju sam jutros dobila iz bolnice. Ipak, nisu mi baš prijatne misli prošle glavom kada sam te ugledala pred vratima.

- Doneo sam tvoj kofer, sa aerodoma - obavestio ju je Lajon, pokazujući joj na kofer, koji mu je ležao pored nogu.

- Ti si ga, znači, uzeo! - konstatovala je Pejdž sa olakšanjem.

Niko od osoblja, iz aerodromskih službi, nije umeo da mi objasni gde je kofer nestao!

- Slučajno sam čuo kada si zamolila doktora iz bolnice da ti organizuje prenos stvari sa aerodroma. Kako sam imao obavezu da preuzmem Brendonov i svoj kofer, nije mi predstavljalo problem da uzmem i tvoj.

- Lepo je od tebe što si to učinio! Hvala ti! - rekla je Pejdž, saginjući se kako bi uhvatila ručku kofera, u nameri da ga unese u apartman.

Lajon ju je preduhitrio. - Mogu li da razgovaram sa tobom? upitao je, svestan toga da je Pejdž imala nameru da se odmah pozdravi sa njim.

- Naravno! Izvoli! - prihvatila je, propuštajući ga u apartman.

* - Sedi, molim te! - pozvala ga je da sedne u fotelju, nakon što je odložio kofer pored ormana. - Hoćeš li nešto da popiješ? Nisam pregledala sadržaj mini-bara, ali pretpostavljam da u njemu ima svega.

~ 18 ~

- Ne želim ništa, hvala ti - odgovorio je, preplavljen nebrojenim utiscima.

Ne samo da je primetio, već je i reagovao na to što je Pejdž izgledala drugačije, nakon odmora i kozmetičkih tretmana. Njena pojava je tek tada došla do punog izražaja, tek je tada postalo očigledno koliko je bila ženstvena i prijatna za muške oči. I njeno telo, iako bujno i zaobljeno, imalo je svoje draži.

Kada je Lajon počeo da je odmerava, uočavajući njeno raskošno poprsje i izazovan dekolte, Pejdž je čvršće privezala kaiš.

- Izvini što sam ovako odevena. Nemam ništa drugo da obučem. Ako ti smeta to što sam u mantilu, možda bi mogao da sačekaš da se obučem.

- Ali ne, nemoj! - Lajon je to izgovorio strastvenije nego što je želeo. - Odnosno, ne smeta mi ni najmanje.

- Hvala ti. Mi lekari, smo navikli na golotinju, ona za nas ne predstavlja ništa sramno.

- Zašto mi juče, u avionu, nisi rekla da si lekar? Jasno ti je da to nikako nisam mogao ni da pretpostavim. Lekarke zamišljam drugačije.

- Pa, da sam znala šta će Brendonu da se dogodi, verovatno bih ti rekla da sam lekar. Ovako nije bilo potrebe da to obznanim.

- Zar nije? Mislim, pored svih onih uvreda. Sada je jasno da sve ono što sam ti rekao nije bilo na mestu. Tvoj umor, glad utoljena sendvičem, mrvice, neprijatan miris nogu... Sve je to posledica dugotrajnog dežurstva, zar ne?

Tačno.

Došla sam na aerodrom nakon četrdesetosmočasovnog izuzetno napornog dežurstva, umorna, gladna, pogužvana i ne baš mirisna.

- Veruj mi, da sam to znao, ne bih ti se onako brutalno rugao.

- Nije trebalo da mi se rugaš, nezavisno od svega. Sigurna sam da često pribegavaš ruganju. To je vrlo ružno. Kao što je ružno to što veruješ da ti tvoj savršeni izgled da je alibi za ruganje drugima.

~ 19 ~

Lajonu nije bilo potrebno da dugo razmišlja, da bi priznao kako je Pejdž u pravu. On se zaista često rugao ljudima, ne uzimajući u obzir kakvim su se osobinama, kao ljudi, odlikovali, niti da li su zaslužili da se prema njima neko grubo ophodi.

Računao je sa tim da će mu lekcija, koju je naučio zahvaljujući Pejdž, zauvek promeniti ponašanje i način ophođenja prema ljudima. Ništa nije moglo snažnije da utiče na njega od toga da je bio nepravedan i izrazito grub prema ženi, koja je potom spasila život njegovom bratu. Prema ženi koja je, za sve ono, ka čemu je bilo usmereno njegovo ruganje, imala objašnjenje. I to kakvo!

- Pravi sam gad - izjavio je samokritično, oborene glave. Ljude procenjujem na osnovu izgleda... Ova epizoda sa tobom mi je pomogla da otvorim oči i uvidim koliko grešim.

- Ako promeniš percepciju i kreneš da zapažaš samo ono najbolje u ljudima, i tebi će biti bolje. Oslobodićeš se te gorčine i zlobe, kojom si sada ispunjen.

Uprkos tome što je davao Pejdž za pravo, Lajonu nisu lako padali njeni komentari. Naprasno je postao svestan želje da od nje čuje nešto lepo o sebi, da zasluži njeno poštovanje.

- Šta si ti, na primer, mogla lepo da zapaziš u meni, nakon svega što sam ti priredio? - zatražio je da sazna. - Meni samom je nemoguće da pretpostavim šta bi to moglo da bude. Gnušam se utiska koji sam ostavio na tebe.

- Brižan si brat. To je ono dobro u tebi. Potom, ponudio si mi pomoć u avionu. Doneo si mi prtljag. Došao si da se izviniš. Priznaj eš da si pogrešio. Da te bolje i duže poznajem, sigurna sam da bi i ovaj sadašnji „spisak“ bio duži.

- Voleo bih da se bolje upoznamo - ta izjava je nekontrolisano skliznula sa Lajonovih usana.

Pejdž se samo blago osmehnula. - To osećaj krivice progovara iz tebe. Bez nje, nikada mi tako nešto ne bi predložio.

- Varaš se, ja...

~ 20 ~

- Razmisli o tome i molim te da sada kreneš - Pejdž je bacila brz pogled ka zidnom satu. - Moram da se pripremim za večerašnje obaveze.

- Naravno! - Lajon je spremno ustao, ali nije odmah izašao iz apartmana. - Tačno je da sam došao da se izvinim, međutim, želim i da ti se beskrajno zahvalim na tome što si spasila život mom bratu.

- Zaista nema potrebe da se zahvaljuješ. Radila sam svoj posao.

- Da, ali, radila si ga u avionu, bez skalpela i ostalih medicinskih instrumenata. Reagovala si pribrano i vešto. Moja porodica i ja smo tvoji dužnici. Ja posebno. Zato insistiram da mi sada kažeš na koji načim bih mogao da ti se odužim.

- Molim?! - Pejdž je odmahnula rukom. - Odakle ti ideja da mi bilo šta duguješ? Ponavljam, radila sam svoj posao! Nisam prvi put spasila nečiji život van medicinske ustanove, veruj mi!

- Verujem ti. Ipak, sada si spasila život mom bratu. Želim da ti se odužim, da ti se zahvalim na propisan način.

- Upravo si to učinio! Ništa mi ne duguješ.

- Sigurno postoji nešto što mogu da učinim za tebe - Lajon je istrajavao u nameri da iskaže svoju zahvalnost.

- Ne, ne postoji! Imam sve što mi je potrebno!

- A da li imaš sve što želiš?

Bilo je to pitanje zbog kojeg je Pejdž pokolebano zastala. Naravno da nemam.

- Možda bih ja mogao da ti podarim ono što želiš.

* - Kakav izbor reci - Pejdz se osmehnula, odmahnuvši glavom.

- Ne, ne bi to mogao.

- Na osnovu čega to tvrdiš? Poveri mi svoju želju, pa ćemo da...

~ 21 ~

- Lajone! - Pejdž ga je nestrpljivo oslovila. - Ovo postaje pomalo zamorno! Hvala ti što si došao i što si mi doneo kofer! Tvom bratu i tebi želim svu sreću u životu!

- Siguran sam dabi i Brendon želeo lično da ti se zahvali, naravno, kada se sasvim oporavi. Trenutno ne može da govori.

- Neka smatra da si ti to učinio u njegovo ime!

Otvorila je vrata apartmana, upravo u trenutku kada se asistentkinja doktora Rolinsa spremala da pokuca. Pejdž je prozrela njen identitet najpre zbog toga što je izgledala veoma atraktivno, a potom i zbog toga što je u rukama nosila mnoštvo kesa, sa natpisima poznatih robnih marki. Upravo je zbog težine tih kesa bila sva zajapurena, ali se dodatno zarumenela kada je ugledala Lajona, Lajona koji je stajao tik uz Pejdž, mirišljavu i odevenu tek u frotirski mantil.

Odmah se zapitala da li su njih dvoje bih u nekakvom prisnom odnosu. To ju je zanimalo zbog doktora Rolinsa, za koga je znala da je gajio posebna osećanja prema Pejdž, kao i zbog Lajona, koji je u njoj trenutno probudio interesovanje.

- Doktorko Simons... - oslovila je Pejdž, ne skidajući pogled sa Lajona, čijim je fizičkim izgledom bila potpuno fascinirana. - Ja sam Kimberli Pakvin, asistentkinja doktora Rolinsa. Donela sam vam odeću i obuću za predavanje i predstojeći koktel.

- Oh, divna si, hvala ti! - Pejdž ju je pokretom ruke pozvala da uđe. - U međuvremenu sam dobila svoje stvari, međutim, baš me zanima šta si mi ti kupila!

Kimberli joj je tada vratila kreditnu karticu. - Doktor Rolins je insistirao da sve platim njegovom karticom. Ovo su, dakle, pokloni od njega.

- Ah, Timoti! - Pejdž se slatko zakikotala. - Baš je pažljiv! I velikodušan! - uzviknula je oduševljeno, otvorivši jednu od kesa.

Ta njena reakcija je navela Lajona da ljutito stisne usne, da iznova oseti kako ga plavi talas ljubomore. Zbunilo ga je to stanje, ipak, nije mogao da ga negira, niti da ga potisne.

~ 22 ~

- Smem li da pitam kako ste došli do svog prtljaga, doktorko Simons? - interesovala se Kimberli.

- Doneo mi ga je Lajon. On je bio sa mnom u avionu.

Upoznajte se, vas dvoje!

Prepustila je Kimberli i Lajonu da se rukuju i predstave se jedno drugom, dok je ona radoznalo razgledala sadržaj donetih kesa.

Izvadila je svilenu haljinu bogatu prozirnim volanima, posutu štrasom, i duboko izrezanu na grudima, odmahujući glavom sa negodovanjem.

- Priznaj da si ovo birala misleći na sebe, Kimberli!

- Ne, naravno da nisam! Zar vam se ne dopada haljina?!

- Naprotiv, dopada mi se! Samo, nisam navikla da nosim ovako... smele modele!

- Nije to previše za vašu bistu, doktorko Simons! Haljina je prilično elegantna.

- Ali ja nisam! Moje obline se prelivaju na sve strane! izgovorila je to bez imalo ustručavanja ili stida, što Lajon nije propustio da uoči.

Uporedio je Pejdž sa drugim devojkama koje su krile sve svoje nedostatke i trudile se da ih prikriju na sve moguće načine. A Pejdž je tako lako i nonšalantno govorila o njima! Po ko zna koji put je izazvala nalet simpatija u njemu.

Kada mu se Kimberli sugestivno osmehnula, osetio je otpor prema njoj. U odnosu na Pejdž, ona je delovala bezlično, ličila je na stotine drugih devojaka koje su flertovale sa njim.

- Ostaviću vas da pričate o ženskim stvarima - objavio je Lajon, u nameri da napusti apartman.

- Možda bi mogli da podelimo taksi, ako idete u pravcu centra grada? - predložila je Kimberli, u očiglenoj želji da ostane malo nasamo sa Lajonom.

- Došao sam kolima. Odvešću te gde god želiš - poručio joj je ravnim glasom, ne podstičući njen ženski entuzijazam. - Pod uslovom da više nisi potrebna doktorki Simons.

~ 23 ~

- Kimberli je slobodna da ide! - objavila je Pejdž, koju je i dalje više zanimalo da razgleda donete stvari, nego da prati šta se dešavalo između Kimberli i Lajona.

- U tom slučaju, do viđenja! - pozdravio ju je Lajon, uviđajući kako žali što nije izazvao bar trunčicu ljubomore u Pejdž, time što je odlazio u društvu mlade i atraktivne devojke.

Ono što jeste izazvao, ticalo se toga da je Pejdž, po njegovom odlasku, pomislila da je izgledao nestvarno dobro. Prosto je blještao u kratkoj, kožnoj jakni, beloj majici i tamnim farmericama. Svaki pogled na njegovo lice besprekornih crta je izazivao nehotične erotske impulse. Toliko je lep i privlačan bio.

Uprkos tome, Pejdž je odbijala da o njemu razmišlja kao o muškarcu. Za nju je Lajon predstavljao tek člana porodice bivšeg pacijenta, kao i slučajnog poznanika iz aviona, sa kojim više nikada nije želela da putuje.

~ 24 ~

IV.

Pre napuštanja hotela, Lajon je dobro proučio program kongresnih aktivnosti, koji je bio jasno istaknut na velikom panou.

Obzirom na to da su bila navedena imena svih prijavljenih predavača, dobio je informaciju o tome kada će Pejdž imati svoje izlaganje.

Pojavio se u ogromnoj sali uoči njenog izlaska na binu. Seo je u poslednji red, pazeći da ga ona ne primeti.

Ugledavši je kako se penje na pozornicu i zauzima mesto za govornicom, postao je svestan svog divljenja prema njoj, kao i toga da joj je posvetio svoju maksimalnu pažnju. Jedva da je primetio ono što je nosila na sebi, iako je vešto odabrala blejzer i suknju u čemu je, istovremeno, izgledala poslovno i moderno.

Nešto veoma nežno i toplo se probudilo u Lajonu kada je Pejdž počela da govori. Tek se naznatno držala teksta, koga je imala pred sobom, uglavnom je govorila spontano, savršeno vladajući temom, predmetom svog izlaganja.

Za govornicom je delovala istovremeno ozbiljno i nonšalantno, stručno, ali i neposredno. Drugi govornici su potencirali svoje reči, naglašavali svoje uspehe i otvoreno tražili podršku prisutnih, dok je Pejdž govorila bez ambicije da bilo koga oduševi, niti da se samopromoviše.

Prisetivši se njene pojave i ponašanja u avionu, Lajon je tada na to počeo da gleda sa simpatijama. Da ju je tada poznavao, ponudio bio joj svoje rame da se na njemu naspava, lično bi joj uklonio mrvice sa odeće i brade, i svakako bi joj izmasirao stopala, nezavisno od toga što su dugo bila uronjena u iste cipele, što je ta okolnost uticala na to da ne mirišu prijatno. Beskrajno je žalio za

~ 25 ~

propuštenom prilikom da je sagleda u drugačijem svetlu, onom, u kome je ostavljala upečatljive utiske. Što je duže posmatrao Pejdž, u Lajonu je jačalo poštovanje prema njoj. Bio je potpuno fasciniran njenom ličnošću, znanjem, ponašanjem, kao i sigurnošću u sebe. Ta sigurnost je bila očigledna upravo zbog nedostatka želje i namere da izazove bilo kakve efekte.

Kao lekar, specijalista, očigledno je bila lišena sujete i arogancije.

Uostalom, dozvoljavala je sebi da svi vide njene slabosti, smatrajući da je to ne definiše, kao osobu.

Na svoje ogromno iznenađenje, Lajon je otkrio da ni njene izražene obline nimalo ne ugrožavaju njenu lepotu, njenu ženstvenost. Naprotiv, potencirale su je.

Da mu je Pejdž i fizički imponovala, Lajon je otkrio o tome što je počeo da je zamišlja u svom zagrljaju, onaku raskošno bujnu, meku, podatnu. Slike u glavi su mu izazvale munjevitu reakciju tela, zbog koje je počeo da se meškolji na stolicu.

Morao je brzo da sve to potisne, kako ne bi zapao u veće probleme. Sa Pejdž je usmeravao pogled na druge prisutne žene, posebno na one koje su se uklapale u njegov dosadašnji tip. Lako je uočio da su sve one, u odnosu na Pejdž, bile nesigurne, uprkos tome što su se odlikovale zavidnim fizičkim proporcijama i lepotom lica.

Upravo je to, što su sve bile izuzetno doterane i što su pazile na svaki svoj pokret, govorilo u prilog tome da su svoje vrednosti gradile na tome kako su izgledale i da su dobro pazile da ih niko ne vidi u nekom kućnom izdanju.

Po prvi put je počeo da razmišlja o tome da su se žene odlikovale i nekim drugim kvalitetima, a ne samo spoljnim izgledom. Kvalitetima koji su značajno doprinosili njihovoj lepoti, kojima su mogli nekoga beskrajno da usreće.

Znao je da bi Pejdž njega mogla da usreći. Već se menjao zahvaljujući njenih posrednim uticajima. Već se osećao čovečnije, moralnije, čistije, ispunjenije. Već je menjao životne prioritete, odricao se površnosti i krenuo da traga za nečim što je bilo smislenije i dublje. Uverenje da Pejdž nije imala ni najmanju nameru da mu uzvrati naklonost, bacalo ga je u očajanje. Ono, koje se nije

~ 26 ~

ticalo povređene sujete, kako je obično reagovao na sporadična ženska odbijanja. Ne, zbog Pejdž je bio istinski žalostan, istinski nemoćan.

Sa velikim interesovanjem je otpratio deo u kojem je Pejdž odgovarala na pitanja prisutnih. Mnogi su želeli nešto da prokomentarišu, ili su tražili da im nešto dodatno pojasni, što je govorilo u prilog tome da je tema njenog izlaganja ostavila dubok utisak. Svi su joj se obraćali sa velikim uvažavanjem, što je u Lajonu samo produbilo nameru da joj se približi.

Kao muškarac.

Strpljivo je sačekao kraj dnevnog programa, i trenutak u kome je Pejdž, u pratnji svojih kolega, izašla iz sale. Mahnuo joj je, skrećući joj pažnju na sebe.

Primetio je da je uzdahnula, nimalo obradovana time što ga je ugledala. Pomislio je kako je navikao na potpuno drugačije reakcije, na žene koje su ispoljavale oduševljenje pri svakom susretu sa njim. Pejdž je, očigledno, kao žena bila imuna na njega. To ga je navelo da se zapita kakve je muškarce ona volela.

Tada se setio i doktora Rolinsa, i načina na koji ju je grlio.

Njemu se taj čovek nimalo nije dopao, ali je Pejdž evidentno uživala u njegovom društvu.

Poželeo je da sazna da li su, njih dvoje, imali neku svoju, emotivno-ljubavnu priču.

- Otkud ti ovde? Ne sećam se da smo ugovorili naš susret Pejdž se hladno obratila Lajonu, deleći osmehe kolegama koje su je dodirivale po ramenu, u znak pozdrava.

Jedino je njega gledala potpuno ravnodušno, bez ikakvog izraza na licu.

Lajona je taj uvid iskreno rastužio. - Baš sam ti se smučio, zar ne? - nije odoleo da to izgovori.

- Molim?

- U avionu. Ponašao sam se užasno prema tebi. Zaslužio sam tvoje ignorisanje, bez sumnje.

~ 27 ~

- Zar misliš da ja to pamtim šta se dogodilo u avionu? Da si bar na trenutak bio u onoj sali, video bi čime sam zaokupljena.

- Bio sam u sali. Sve vreme sam te pažljivo slušao. Izašao sam među prvima, kada su objavili kraj.

* Pejdž je upitno žmirnula, svesna toga da se nije nadala takvom odgovoru. - O čemu se radi, Lajone? Nije valjda da te naprasno interesuju medicinske teme!

- Naravno da ne. Hteo sam da čujem tvoje izlaganje.

- Koje se odnosilo na medicinsku temu - nadovezala se Pejdž.

- Imam utisak da bi trebalo da se izvinim zbog toga što sam prisustvovao tvom predavanju.

- Tražila sam objašnjenje, a ne izvinjenje - Pejdž je nestrpljivo odmahnula rukom.

Lajonu je taj njen gest izmamio osmeh. Prvi put je stajao pred ženom koja nije težila tome da ga impresionira, da ga zainteresuje za sebe, već mu je na suptilan način stavljala do znanja da joj dosađuje. Sa druge strane, on se, kao retko kada, posebno doterao za susret sa njom. Obukao je farmerice za koje je znao da mu savršeno pristaju, crnu košulju i jaknu od antilop kože, u boji zemlje.

Za njegovo lepo lice, dodatno ukrašeno samopouzdanjem, lepili su se mnogi ženski pogledi, ali se činilo da je za Pejdž bio neprimetan.

Pitao se da li bi, i čime, mogao da je zainteresuje za sebe. Palo mu je na pamet da je ona već pripadala nekom muškarcu, da je nekoga već volela. A to mu se nimalo nije dopalo.

Setio se njenog priznanja o tome da odavno nije bila seksualno aktivna, ipak, uzeo je u obzir da to nije govorilo ništa o njenoj emotivnoj naklonosti.

- Moja majka želi da te upozna i izrazi ti zahvalnost zbog spašavanja Brendonovog života - smatrao je kako bi bilo najbolje da joj odmah kaže razlog zbog kojeg je tu. Pejdž je nestrpljivo uzdahnula. - Koliko puta bi trebalo da ponovim da za tolikom

~ 28 ~

zahvalnošću zaista nema potrebe? Radila sam svoj posao. Postupila sam u skladu sa datom zakletvom. Da tvom bratu nisam priskočila u pomoć, izgubila bih dozvolu da se bavim lekarskom praksom. Praktično sam to morala da uradim.

- Postoje različite vrste pomoći. I različite vrste lečenja.

- Dobro! - Pejdž je, ne krijući nervozu, protrljala koren nosa. Zbog čega tvoja majka nije došla sa tobom?

- Zbog toga što želi da te izvede na ručak.

- To je lepo od nje. I istovremeno sasvim nepotrebno.

- Pokušaj da je razumeš, da se staviš na njeno mesto. Ti si spasila život njenom sinu. Lako je razumeti zbog čega želi da ti se zahvali i oduži.

- Ti si mi se već zahvalio. U svoje i u njeno ime. Niko mi ništa ne duguje i ništa ni od koga ne očekujem.

- Siguran sam da si ti pažljiva prema ljudima koji ti pomognu, ili te na neki način zaduže. Dozvoli mojoj majci da ti se oduži. A dozvoli to i meni, takođe.

- Tebi? Nas dvoje smo završili tu temu!

- Ja mislim da smo je tek otvorili...

Pejdž se vidno namrštila. - Ne znam o čemu govoriš...

- Priznala si mi da postoji nešto što želiš. Nešto, što bih ja mogao da ti podarim.

- Ne izvrći moje reči! Tačno je da imam jednu neostvarenu želju, ali ne mislim da si ti onaj, koji bi mogao da mi je ispuni!

- A doktor Rolins? Da li bi on mogao da ispuni tvoju želju?

Lajonovo pitanje, još više, ton njegovog glasa, naveo je Pejdž da ustukne. I fizički se izmakla za jedan korak, odakle je uputila Lajonu zabezeknut pogled.

Da se radilo o nekom drugom muškarcu, mogla bi da se zakune da je upravo ispoljio ljubomoru. Ali Lajon...! Lajon koji je verovatno bio najzgodniji muškarac koga je ikada upoznala, Lajon čije je lice posedovalo hipnotičku lepotu, kome su oči varničile samopouzdanjem, a usne nemo poručivale da su usrećile mnoge žene. Lajon, koji je posedovao neosporan šarm, neospornu harizmu,

~ 29 ~

Lajon koga su gledale sve žene, koji je mogao da bira samo vrhunske lepotice.

- O čemu se ovde radi? - morala je da zatraži objašnjenje. - Ne usuđujem se da mislim kako si ljubomoran, ali je tvoje pitanje zvučalo kao da to jesi.

Lajon se tada približio Pejdž za onaj jedan korak, za koji je ona uzmakla. - A šta ako priznam da jesam ljubomoran...?

- Naravno da to nisi! Šta je sa tobom? Nisi valjda od onih koji misle da ja, kao lekar, mogu da spasim i tvoj život?

- Moj život nije u opasnosti.

- E, pa, ponašaš se kao da jeste! Pokazuješ besmisleni strah!

- Zašto ti je teško da prihvatiš da sam jednostavno veoma raspoložen za to da ti ispunim želju? Ma o čemu da se radi.

- Dobro! Želim da imam dete! Da li i dalje želiš da mi ispuniš tu želju?

Lajon se osmehnuo na način, koji je naveo Pejdž da se strese od slatke i do tada njoj nepoznate jeze. Uhvatio ju je za ruku, poljubio joj nadlanicu i potom promuklo izustio, uz pogled koji je prodirao do samog dna njene duše - Bio bih počastvovan.

* Kao retko kada, Pejdž se zbunila, što ju je navelo da hitro povuče ruku sebi i da se ponovo neznatno udalji od Lajona. - Jasno je o čemu se ovde radi... O zameni teza. O tvom uverenju da mi nešto duguješ. Primoraćeš me da te zamolim da mi se više ne obraćaš.

Zamisli šta bi se dogodilo kada bih se odazivala na pozive zahvalnosti svih onih, kojima sam spasila život! Jedino bih za to imala vremena! Ja radim u urgentnoj službi, Lajone! U moju salu ulaze pacijenti koji se nalaze u kritičnom stanju. Moj je posao da im spašavam život. Ne radim to zbog zahvalnosti. Da li ti svoj posao radiš zbog zahvalnosti?

~ 30 ~

- Ni slučajno. Brat i ja vodimo softversku firmu. Radimo zbog zarade, uspeha i prestiža na tržištu. Moj posao je ništavan, u odnosu na tvoj, koji zaslužuje svaku pohvalu, zahvalnost, pa i darivanje.

- Hej! I lekari se služe softverskim programima! Zahvaljujući njima se neprekidno usavršavamo! Svačiji posao je vredan pohvala!

- Moj posao nikome nije spasio život. A ti si spasila život mom bratu. Ne znam šta bi se dogodilo sa mnom da sam ga izgubio.

Zato, mislim da bi bilo idealno ako bismo ti i ja stvorili novi život, na ime onoga, koga si ti spasila.

Pejdž se počešala po čelu, ispoljivši gubitak koncentracije. Hajde da završimo sa ovom besmislenom i besciljnom konverzacijom. Ja ne želim da imam dete sa tobom. U redu?

- Naravno da nije u redu! Zahtevam objašnjenje!

- Jednostavno je. Volela bih da se moje dete rodi iz ljubavi.

- Onda nam daj šansu.

Uprkos tome što je Lajon zvučao ozbiljno, Pejdž je odbijala da pove ruje u to da su njegove reči odisale iskrenošću. - Ti si i dalje u šoku, Lajone. A Brendon će uskoro da izađe iz bolnice. Potpuno zdrav! Zatvori tu priču u svojoj glavi!

- Moje namere prema tebi nemaju veze sa Brendonom.

- Ko bi znao sa čim imaju veze! Nešto ti se smutilo u glavi! Idi, sada, u neki bar, i nađi neku devojku, sa kojim bi mogao malo da se, hm, zabaviš. Možda ti je potrebno opuštanje tog tipa.

- Da sam hteo, mogao sam sinoć da se zabavim sa onom Kimberli. Međutim, dok sam trpeo njeno udvaranje, ja sam neprekidno razmišljao o tebi.

- A ja sam, za to vreme, večerala sa doktorom Rolinsom! Koga i sada očekujem! Kao što vidiš, ja nimalo ne razmišljam o tebi!

- Počni! Uostalom, hajde da se bolje upoznamo! Prihvati taj ručak sa mojom majkom! Ona bi se silno uvredila, ako bi je odbila.

- Vidi, Lajone... - Pejdž je otvoreno pokazala Lajonu da je preterao. - Možda nisam zaslužila zahvalnost zbog hitne intervencije, kojom sam tvom bratu spasila život, ali sasvim sigurno nisam zaslužila ovo maltretiranje. Vršiš užasan pritisak na mene!

~ 31 ~

Lajon je tada uhvatio Pejdž za ramena i blago je prodrmusao.

- Ručaj sa mnom, ženo! Ti si ona, koja od toga pravi nepotrebnu dramu! To je svega dva sata vremena!

- Šta se to ovde događa?! - upitao je Timoti Rolins strogo.

Prilazeći im osetio je da je između Lajona i Pejdž strujala napetost, da nisu tek tako stajali u hotelskom holu i prijateljski ćaskali.

- Ne dešava se ništa, što bi trebalo da se vas tiče! - odbrusio mu je Lajon ratoborno, ispoljavajući neprimerenu netrpeljivost.

- Ko je ovaj momak, Pejdž? - Timoti Rolins je stao iza Pejdž i zaštitnički je obgrlio rukom oko struka.

Taj njegov gest je naveo Lajona da besno stisne usne. Kao nikada pre, osetio je potrebu da se fizički obračuna sa muškarcem, koga je smatrao svojim suparnikom, koji je prisvajao nešto što je on želeo.

Uvidevši da situacija izmiče kontroli, Pejdž se pomirljivo osmehnula. - Ostavi na recepciji poruku za mene, Lajone, sa nazivom restorana u kome želiš da ručamo, kao i planiranim vremenom susreta. U redu?

- Da, u redu je - prihvatio je Lajon, nakon čega se nevoljno udaljio, ne propustivši da uputi doktoru Rolinsu pogled pun upozorenja.

On se, gotovo uvređeno, odmakao od Pejdž. - Nisi mi rekla da je tvoj ljubavnik „dotrčao“ za tobom, čak iz Sijetla.

- Lajon nije moj ljubavnik - kratko je odgovorila, nemajući ni volje ni snage da se pravda.

- Zaista? Zašto se, u tom slučaju, ponaša kao da jeste?

- Zašto se ti ponašaš kao da si moj ljubavnik, Timoti? - Pejdž mu je uzvratila istom merom.

- Ja jesam tvoj ljubavnik, dušo.

- Bivši.

- Ništa nas ne sprečava da obnovimo našu vezu.

- Već sam ti rekla da nisam ni spremna ni raspoložena za to.

- A šta si rekla ovom ljubomornom lepotanu?

~ 32 ~

- To nije tvoja stvar. A pritom dotični nije ni ljubomoran.

- O da, jeste!

- O ne, nije! - Pejdž mu je detinjasto uzvratila.

- Hej! - doktor Rolins je uhvatio Pejdž za ruku i okrenuo je ka sebi. - Momak se očigledno zagrejao, ipak, on nije muškarac za tebe.

- Na osnovu čega si to zaključio? Na osnovu toga što je previše lep i zgodan?

- Deluje mi nezrelo i površno.

- Dobro si ga procenio. Lajon i jeste nezreo i površan.

- Lajon... - doktor Rolins se prezrivo osmehnuo. - Čak mu je i ime pretenciozno... Sav se šepuri, kao paun. Njemu pristaje paunica, a ne žena tvojih kvaliteta! Bolje bi mu bilo da to uvidi na vreme!

- Zaboravi na Lajona, Timoti! - zatražila je Pejdž, otkrivši da je počela da oseća glavobolju. - Hoćeš li?

- A ti?

- Hoću, naravno! - slagala je, bolno svesna toga da je u sebi vodila strašnu borbu, da su počeli da je muče brojni utisci i brojne dileme.

- Imam neki predosećaj da onaj momak neće tako lako zaboraviti na tebe - nadovezao se Timoti Rolins nezadovoljno, izvodeći Pejdž iz hotelskog hola.

~ 33 ~

V.

Predviđanja doktora Rolinsa su se obistinila. U nastavku večeri je Pejdž mogla da razmišlja isključivo o Lajonu, o njegovoj ponudi da joj podari dete, o zavodljivom ponašanju i nemilosrdno dobrom izgledu. Ulagala je velike napore da bi slušala ono što joj je Timoti govorio, da bi učestvovala u razgovoru sa njim, ali je to činila mehanički, nimalo se ne unoseći u konverzaciju. Zbog toga je osećala neznatnu krivicu, jer je Timoti bio izuzetno susretljiv i ljubazan.

Svoje uzdržano ponašanje je opravdavala umorom, kao i time što ju je, narednog dana, čekalo obavezno prisustvovanje predavanjima kolega. Ostala je potpuno imuna na to što joj se Timoti neposustajuće udvarao, iako je, svojevremeno, imala veoma strasnu avanturu sa njim.

Smatrala ga je sebičnim, previše ambicioznim i slabim na lepe žene, i zato nikada nije razmišljala o njemu kao o stalnom partneru.

Međutim, i Lajon je bio takav, pa joj je lako krao misli, čime je Pejdž zatekla i iznenadila sebe. On nije posedovao osobine, koje je smatrala privlačnim kod muškaraca. Već joj je prilikom prvog susreta, u avionu, postao odbojan i mrzak. Proglasila ga je za površnog, nezrelog, pa i nepristojnog. Za nekoga ko je imao totalno pogrešan sistem vrednosti.

Zbog svih tih osobina previdela je to, koliko je dobro izgledao. Sada je sve uzimala u obzir. Sada je počela da reaguje na Lajonovu pojavu.

Definitivno je bio najzgodniji muškarac, koga je ikada videla.

Pomisao na to, da je bez odeće bio još privlačniji, još muževniji,

~ 34 ~

pokretao je u njoj zaspale nagone. Mogla je da zamisli sebe u postelji sa njim. Priznala je sebi da je želela to iskustvo sa njim.

Ali, znala je da se to nikada neće dogoditi. Ona nije dozvoljavala sebi detinjasto zanošenje. Smatrala je da je Lajonovo navodno interesovanje za nju predstavljalo tek refleksiju njegove zahvalnosti, pa i krivice, zbog toga što se loše ophodio prema njoj.

Da bi se iskupio, pribegavao je provereno uspešnom ponašanju zavođenju, čime je obično skupljao poene.

Iskustvo mu je davalo za pravo da veruje kako je predstavljao neodoljivo iskušenje za sve žene. Pejdž je izmicala tom uticaju. Do te večeri. Naprasno je sav Lajonov šarm počeo snažno da deluje na nju. Prestala je da sagledava njegove loše osobine i usredsredila se isključivo na one koje su dobre.

I dalje mu je zamerala to što je hteo da je zavede kako bi se iskupio, kako bi joj se odužio. Međutim, nije imala dovoljno snage da se odupre tom zavođenju, iako je mislila da nije iskreno. Naprotiv, pred očima su joj sve češće iskakale slike u kojima se nalazila u Lajonovom zagrljaju. Te slike su joj zagrevale telo i proizvodilo erotske impulse, kakve odavno nije osetila.

Uprkos svojim kvalitetima, Timoti Rolins ju je ostavljao gotovo potpuno ravnodušnom. I on se trudio oko nje, ipak, sve je to bilo lišeno pravih, iskrenih emocija. Timoti je, u svakom trenutku, mogao da ode sa drugom ženom. Onom, koja bi mu se više dopala. I ne bi se ni osvrnuo! Njegova nepouzdanost ga je diskvaliflkovala, kao muškarca.

Ni Lajon nije, tako je Pejdž mislila, bio neko u koga je mogla da ima poverenje, čije su emocije posedovale snagu postojanosti, uprkos tome, sve ju je više privlačio i intrigirao. Hvatala je sebe kako razmišlja o njegovoj ponudi da joj podari dete, ponudi koju je njen razum beskompromisno odbijao, koju nije imala nameru da prihvati.

~ 35 ~

* Novo jutro, nove obaveze, novi kontakti, nisu okupirali Pejdž u dovoljnoj meri, da bi prestala da misli na Lajona. Silno ju je obradovala poruka, koju joj je ostavio na recepciji, sa obaveštenjem da su je njegova majka i on očekivali u restoranu „Astor“, te večeri, u osam časova. Lajon je ponudio da dođe po nju, i u tu svrhu joj je ostavio broj svog telefona.

Plašeći se reakcije koju bi ispoljila tokom vožnje, sedeći pored Lajona, Pejdž je odlučila da sama ode u restoran. Namerno se nije previše doterala, za tu priliku. Obukla je košulju sa naglašenim strukom, čiji se donji deo širio u gloknu, kao i uzanu, crnu suknju.

Kosu je samo raščešljala, i nanela na usne sjaj ružičaste nijanse. Nije odolela da se bogato isprska parfemom, i to onim, koji joj je Timoti poklonio.

Kolena su joj blago podrhtavala pri ulasku u restoran, što joj se nimalo nije dopalo. Umirilo ju je jedino to što je, kroz svega nekoliko dana, odlazila iz Vašingtona, daleko od Lajona, od iskušenja na koja ju je stavljao.

Restoran „Astor“ je, već na prvi pogled, odavao sliku mesta na kome nije bilo lako naći slobodan sto. Njegov enterijer je odisao elegancijom, u kakvoj su obično uživali pripadnici elite. Gosti, odeveni u skupocene večernje toalete, tiho su razgovarali, uživajući u vrhunskim specijalitetima. Osoblje se neprimetno kretalo kroz ogromnu salu, pazeći da svi budu zadovoljni, da nikome ništa ne nedostaje. Ljubazni menadžer restorana je odveo Pejdž do stola, za kojim je već sedeo Lajon, u društvu svoje majke. Ta vedra i nasmejana žena, srdačnog izraza lica, učinila je da se Pejdž neznatno opusti. Sve barijere su se među njima porušile kada je Lajonova majka ustala, uzela Pejdž u zagrljaj i čvrsto je stegla.

- Doktorko Simons... - zvanično ju je oslovila. - Ne postoje reči kojima bih odala zahvalnost za to što ste spasili život mom Brendonu. Da niste reagovali u trenutku kada se našao u životnoj opasnosti, čitav moj svet bi se srušio. I Lajonov svet, takođe. Nas troje smo, znate, veoma vezani, od kada nas je napustio moj suprug.

~ 36 ~

- Oslovljavajte me imenom, molim vas! - predložila je Pejdž, osmehujući se simpatičnoj dami, srednje visine i uredne frizure. - Ja sam Pejdž!

- A ja sam Henrijeta! Insistiram da se i ti meni obraćaš imenom! Na kraju, već te doživljavam kao nekoga ko mi je veoma blizak!

- Drago mi je, ako je tako... - promrmljala je Pejdž, tek tada usmeravajući pogled na Lajona.

On nije propustio priliku da joj se osmehne, na način koji je izazvao nalet vreline u njenom telu. Tu vrelinu nije umanjilo ni uverenje da je Lajon samo glumatao, da je igrao igru, za koju se nadao da će mu doneti iskupljenje.

- Pejdž... - muklo ju je oslovio, pridržavajući joj stolicu.

Kada se smestila, seo je do nje, ne skidajući osmeh sa usana, osmeh koji je potencirao njenu zbunjenost. - Hvala ti što si došla.

- Ne, hvala vama, što ste me pozvali! Mada, moram i vama da kažem, gospođo Henrijeta, da zaista nije bilo potrebe da mi se zahvaljujete. Niko od vas mi ne duguje zahvalnost, pa samim tim ni ovu večeru. U avionu sam radila svoj posao. Učinila bih to za bilo koga.

- Verujem da je tako, ipak, imala sam ogromnu želju da te upoznam, da ti objasnim koliko mi znači to što si se našla na pravom mestu, u pravo vreme, i što si reagovala na pravi način. Znam da si se opirala upoznavanju sa mnom i prihvatanju mog izraza zahvalnosti. Presrećna sam što si, uprkos tome, došla večeras. A biću još srećnija ako prihvatiš ovaj poklon!

Henrijeta je tada gurnula prema Pejdž lepo upakovanu kutiju, u kojoj se očigledno nalazio nakit.

- Ne mogu to da primim, gospođo Henrijeta. Poštujem vaš gest, alime etika sprečava da prihvatim poklon od vas. Ponavljam, kada sam spasila Brendona, radila sam svoj posao. Moja obaveza je bila da mu pružim prvu pomoć.

- Upravo zbog toga sam ti kupila ovaj poklon - oči Henrijete Filmor su se iznenada ispunile suzama. - Preklinjem te da ga uzmeš,

~ 37 ~

Pejdž. Ti nisi spasila Brendona u bolnici, niti ti predajem ovaj poklon u bolnici. Ni ne slutiš sa koliko divnih emocija sam ga birala.

Slomićeš mi srce ako ga ne budeš uzela.

Uviđajući da nije imala kud, Pejdž je razmotala papir i otvorila kutiju. Pred očima joj se ukazala predivna platinasta narukvica, sa privescima od rubina, u obliku srca.

- Ovo... ovo je previše... - izustila je, iskreno zadivljena narukvicom.

- Da li ti se dopada, dušo? - interesovala se Henrijeta, uživajući u tome što Pejdž nije mogla da sakrije svoju fasciniranost tim skupocenim, ali i rafiniranim komadom nakita.

- Veoma... Smeta mi jedino to što znam da je narukvica preskupa...

- Život mog sina je neprocenjiv. A ti si ga sačuvala. Zaslužila si skupoceni poklon.

- Ne slažem se sa tim. Ipak, hvala vam!

- Tek da znaš, taj poklon je samo od mene. Lajon mi je rekao da je on već osmislio svoj poklon, ali da čeka pravi trenutak da ti ga uruči.

* Kao nikada pre u životu, Pejdž je snažno pocrvenela.

Smatrala je sebe za iskusnu osobu, koja je mnogo toga čula i mnogo toga doživela, ipak, zatekla ju je sopstvena reakcija na tako sročenu rečenicu o Lajonovom poklonu. Henrijeta o tome, jasno, ništa nije znala, ona nije ni slutila šta je Lajon nudio na ime svog poklona, i zato je to izgovorila na krajnje nonšalantan način.

Da bi sakrila svoje rumenilo, Pejdž je otvorila jelovnik i spustila glavu, praveći se da čita njegov sadržaj. Ali, da je mogla da vidi Lajona, još bi se više zbunila i jače porumenela. On se, svestan njenih obojenih obraza, ispunio naletom neverovatne nežnosti, topline, baš koliko i odlučnosti da istraje u onome što se već snažno učvrstilo u njemu.

~ 38 ~

Naručio je šampanjac, pomislivši kako je to trenutak za slavlje, onoga što je bilo, što jeste i što im tek predstoji. Zagrlio je majku, uveren da će predstojeći događaji uneti radost i u njen život, nakon stresa koga je preživela kada ju je suprug ostavio, i nakon informacije o tome da je Brendon bio u životnoj opasnosti.

Svi su se opredelili da jedu biftek sa prilozima, što im je preporučio uslužni konobar. Neobavezno su pričali o hrani, a kada im je poslužen šampanjac, nazdravili su za Brendonovo zdravlje.

- Znaš, dušo, i on bi voleo da te vidi, pre nego što bude otpušten iz bolnice - saopštila joj je Henrijeta, sa neskrivenim očekivanjem da Pejdž prihvati Brendonovu molbu.

- Učiniću to, svakako - odmah je prihvatila, kako ne bi ponovo ponavljala istu priču, priču o nepotrebnom izražavanju zahvalnosti, na koju su svi ostajali gluvi.

Lajon je to protumačio na svoj način. - Pejdž neće biti problem da obiđe Brendona. U bolnici, u kojoj je on smešten, radi njen, hm, prijatelj.

- Smem li da znam o kome se radi? - zatražila je Henrijeta. - Ja poznajem puno zaposlenih u toj bolnici.

- Doktor Rolins je zaista moj dobar prijatelj, iako Lajon sugeriše da mi je nešto više od toga.

- Doktor Rolins... - Henrijeta se odmah namrštila. - Znam ko je on. Ne dopada mi se. Ti zaslužuješ nekog boljeg muškarca.

- Poznajete Timotija? - iznenadila se Pejdž.

- On je lečio moju prijateljicu. Dobar je stručnjak, međutim, nisam sigurna kakav je kao čovek. U najmanju ruku nije tako ljubazan, kao što si to ti.

- Samo trenutak! - ubacio se Lajon. - Doktor Rolins je uobraženko, kako si ga okarakterisala, koji je lečio tvoju prijateljicu Grejs?

- Jeste. Vrlo odbojan čovek. Ali, sigurna sam da poseduje neke manje očigledne kvalitete, obzirom na to da ga je Pejdž izabrala za svog partnera... samo pretpostavljam.

~ 39 ~

- Tako nešto je sasvim izvesno - nadovezao se Lajon, sa notom ironije u glasu koju je jedino Pejdž mogla da prepozna.

- Pričaj mi malo o sebi, dušo! - zatražila je Henrijeta, kada im je servirano lagano predjelo, sačinjeno od rukole, mocarele i tanko sečene pršute.

- Šta vas zanima?

- Kako si se, na primer, odlučila da postaneš lekar?

- Sledila sam tradiciju svoje porodice. Svi smo lekari.

Roditelji, brat i ja. Kao i roditelji naših roditelja.

- To je baš uzbudljivo! Lajon te je upoznao u avionu koji je leteo iz Sijetla. Da li tamo živiš?

- Da - potvrdila je Pejdž, uživajući u ukusu kvalitetnog šampanjca. - A vi? Vi ste svi iz Vašingtona, zar ne?

- Jesmo - Henrijeta je tada uzdahnula. - Do pre nekoliko godina smo živeli u Čikagu, u velikoj porodičnoj kući. Moj bivši suprug je iznenada odlučio da nas napusti i nastavi život sa drugom ženom. Tada smo, rešeni da i nas troje započnemo nove živote, prodali kuću i kupili tri stana u potpuno novom gradu. Nas troje živimo u istoj zgradi, na istom spratu. Praktično je ceo sprat naš, jer su momci taj četvrti stan renovirali i u njemu otvorili svoju firmu.

Lajon ti je, pretpostavljam, pričao o tome?

- Ne, nije - rekla je Pejdž, u nameri da se pred Henrijetom Filmor ogradi od Lajona. - Znate, ja nemam običaj da se zbližavam sa članovima porodice svojih pacijenata. Ovo je izuzetak, jer su i okolnosti, pod kojima smo se upoznali, bile izuzetne.

- Ah, tako... - Henrijeta je zbunjeno pogledala svog sina. Lajon mi je dosta pričao o tebi... Mislila sam da ste se bolje upoznali...

Pejdž je slegla ramenima, namerno izbegavajući da pogleda u Lajona. - Čime se vi bavite, Henrijeta? - promenila je temu.

- Gajim cveće i čekam da dobijem unučice! - spremno je odgovorila, navodeći Pejdž da se zagrcne uzetim gutljajem šampanjca. - Imaš li ti u planu da se udaš i radiš decu, Pejdž?

~ 40 ~

- Volela bih da imam dete - priznala je, prepuna nelagodnosti zbog upornosti, kojom ju je Lajon posmatrao.

- A muža?

- Nisam od onih koje žude za životom u braku.

- Šta je to danas sa vama, mladima? Ni moji sinovi ne planiraju da se žene! Priznajem da mi je teško da to razumem! Zar nije lepši život udvoje, u zajednici, možda i u okviru velike porodice?!

- Jeste. Samo, ne bih stvarala tu porodicu po svaku cenu.

- Moram da ti priznam, draga moja, da se po pitanju dobijanja unučica više uzdam u Brendona, nego u Lajona. Moj stariji sin izbegava duge veze, a bojim se da i za one kratke bira pogrešne devojke. Kada bi mene pitao, trebalo bi da traži ozbiljnije, odgovornije i pametnije žene od onih, sa kojima se obično zabavlja.

- Možda bi Lajon trebalo da i sam postane ozbiljniji, odgovorniji i pametniji, pre nego što krene u potragu za ženom tog profila - Pejdž nije odolela da to prokomentariše.

~ 41 ~

VI.

- Stoprocentno si u pravu, draga! - Henrijeta nije oklevala da se složi sa Pejdž, kojoj je Lajon uputio pogred pun pritajenih pretnji.

- Moj sin se, iako ima već trideset pet godina, ponaša kao tinejdžer.

On vodi softversku firmu i zaista je uspešan, ipak, većinu vremena traći na besmislene provode sa pogrešnim ljudima, posebno sa pogrešnim ženama! Vreme mu je da sazri i da odraste!

- I ja sam, za ovo kratko vreme, primetila da vaš sin ima pogrešne životne prioritete, gospođo Henrijeta - Pejdž se osmelila da to izgovori, uprkos tome što ju je Lajon i dalje gledao na opominjući način. - Šteta, kada bi ih promenio, bio bi mnogo srećniji i osećao bi se mnogo ispunjenije.

- Ah, draga moja! - uzdahnula je Henrijeta Filmor. - Tako mi je žao što ne živiš ovde, u Vašingtonu! Kada bi se družila sa Lajonom, mogla bi da utičeš na njega! Pozitivno!

Moram da ti se požalim da mene ne želi da sluša!

- Veći efekat bi bio ako bi se vaš sin sam preispitao, gospođo Henrijeta, i uvideo šta je ono, u čemu greši. Ponekad nas nečiji saveti navode da se čvrsto držimo starih i ne tako dobrih stavova.

- Tako si mudra, Pejdž! - oduševljeno je konstatovala Lajonova majka. - I tako dobra! Muškarac, za koga se budeš udela, biće pravi srećnik!

- I vi me posmatrate kroz prizmu onoga što sam učinila za Brendona, gospođo Henrijeta - Pejdž je to blagonaklono primetila. Baš kao i Lajon. Oboje preterujete, zaista.

- Uz sve to si i skromna - Henrijeta Filmor nije dozvolila da joj Pejdž uskrati svoje poštovanje. - Ni ne slutiš koliko mi je drago što sam te upoznala! Odavno se nisam ovako dobro uskladila sa nekim, kao sa tobom!

~ 42 ~

- I meni je drago što sam upoznala vas, gospođo Henrijeta! Pejdž namerno, svojom izjavom, nije obuhvatila Lajona.

Henrijeta Filmor se naprasno snuždila. - Trebalo je da me upoznaš pre nego što me je ostavio suprug. Bila sam tako vesela, optimistična i puna poleta. Od razvoda sam se mnogo promenila.

Usamljena sam i razočarana. Da se najgore dogodilo Brendonu, to sasvim sigurno ne bih preživela...

- Hej! - Pejdž ju je nežno dodirnula, uvidevši da je počela da plače.

- Brendon se nalazi na putu kompletnog oporavka. Mene svakodnevno obaveštavaju o njegovom stanju. Uskoro bi trebalo da izađe iz bolnice. Radujte se tome!

- Naravno! Hvala ti, dušo!

Konobar je prišao njihovom stolu, kako bi im servirao večeru, i to je bio trenutak u kome su Lajon i Pejdž razmenili poglede. Po onome, što im se ogledalo u očima, bilo je jasno da su ih neke niti sve vreme povezivale, iako nisu komunicirali. Usmeravali su pažnju jedno na drugo, pazeći dobro da to čine neprimetno.

Mnogo toga je strujalo među njima. Činilo se da je jedino Lajon umeo to da objasni, time da vlada. Pejdž je bila zbunjena, zatečena, a pomalo i uplašena. Slutila je da su osećanja počela da joj se bude, osećanja koja su mogla jedino da joj zakomplikuju život, nikako da ga ulepšaju.

Za nju je Lajon i dalje bio momak koji nije tolerisao bilo kakve mane kod žena, bilo kakve slabosti i odstupanja od savršenstva. Ona se nije uklapala u njegove standarde. Zato je smatrala nerealnim to što joj se on udvarao, što je pokušavao da joj se približi. A ono, što joj je nudio, tumačila je jedino izrazom njegovog uverenja da joj je nešto dugovao.

Kada su počeli da jedu, Henrijeta je dobronamerno primetila.

- Baš mi se dopada što nisi premršava, kao ove današnje moderne devojke! Sigurno imaš zdrav apetit, jer izgledaš kao prava žena!

- Radi se o tome da, zbog posla, jedem neredovno i to brzo pripremljenu i kaloričnu hranu. U bolničkoj kantini služe sendviče, kolače i energetske napitke, prepune šećera. Jedem to kada mi

~ 43 ~

obaveze dozvole, van kontrole. Kod kuće ne stižem da kuvam, pa i tamo naručujem nekvalitetnu hranu. Koristim svaki trenutak da se odmorim i odspavam, ne bavim se nikakvom fizičkom aktivnošću.

Zbog toga imam višak kilograma.

- Prijalo bi ti da se udaš i rodiš dete. Da promeniš životne navike.

- U pravu ste. Već sam aplicirala da pređem na odeljenje, na kome bih radila po smenama. I sama sam uvidela da je vreme za promenu životnih navika. Dovoljno dugo sam se dokazivala kao lekar. Sada je vreme da se ostvarim kao majka.

- I kao supruga - dopunila ju je Henrijeta.

- I kao supruga - prihvatila je Pejdž, ne želeći da joj protivreči.

Da je mogla da bude iskrena, otkrila bi joj kako se udaja nije uklapala u njene životne planove dok je, sa druge strane, silno želela da rodi dete.

- Želim ti da ti se svi planovi ostvare! - izjavila je Henrijeta, nakon čega je pogledala u svog sina. - Obično nisi tako ćutljiv, Lajone! Nadam se da se dobro osećaš?

- Nikad bolje! - konstatovao je Lajon, uputivši Pejdž značajan pogled.

- Prepuštam našoj gošći da govori, jer sam i ja imao želju da je bolje upoznam.

- Možda bi i ona volela da bolje upozna tebe! - opomenula ga je majka. - Pričaj joj o sebi!

- Ne silite ga, gospođo Henrijeta!

- Pejdž je odbila da sluša o Lajonu.

- Nas dvoje smo stekli dovoljno utisaka jedno o drugom.

- Pozitivnih, nadam se? - Henrijeta Filmor je naivno zatražila potvrdu.

- Apsolutno! - potvrdila je Pejdž, uz osmeh čije je pravo značenje jedino Lajon mogao da protumači.

~ 44 ~

* Kraj večere i izlazak iz restorana, Pejdž je dočekala sa velikim olakšanjem. Nj ena komunikacija sa Henrijetom Filmor je tekla lako i neusiljeno, ali ju je svaki komentar, razmenjen sa Lajonom, koštao dosta uložene energije. Bilo joj je teško da mu uzvraća poglede, da se pita o čemu je razmišljao, da kroti svoja osećanja, da se pretvara kako je opuštena. Da bi sve to lakše podnosila, pila je više nego što je to obično činila, pa je iz restorana izašla blago pripita.

Pristala je da je Lajon odveze u hotel, kako ne bi izazvala podozrenje kod Henrijete Filmor. Ona nije ni postavljala pitanje o tome kojim će prevozom Pejdž da se vrati u hotel.

Za nju se podrazumevalo da je Lajon odveze.

Pejdž nije poznavala Vašington, pa tako nije ni prhnetila da je Lajon, mimo logike, prvo odvezao majku kući, iako je njen hotel geografski bio bliže lociran. Da se upravo to dogodilo, otkrila joj je, potpuno nesvesno, sama Henrijeta.

- Dobro si postupio što si prvo mene dovezao, Lajone. Vas dvoje ste malo razgovarali, u restoranu. Sada imate priliku da se nasamo ispričate!

Henrijeta Filmor se, po ko zna koji put, zahvalila Pejdž i izrazila zadovoljstvo zbog poznanstva sa njom, pre nego što je izašla iz automobila, uz izražavanje mnoštva lepih želja. Lajon ju je dopratio do vrata zgrade, a kada je ponovo seo za volan, otkrio je da ga je Pejdž posmatrala ljutito i strogo.

- Zašto si ovo uradio? - nije sačekala ni sekund, da bi mu postavila to pitanje.

- Ne znam na šta misliš - vešto je odglumio naivnost.

- Očigledno je da si zaobišao moj hotel. Da li si uopšte razmislio o tome kako mi je potrebno da što pre legnem u krevet, kako bih se naspavala? Znaš da sam na kongresu i da imam veoma gust raspored.

~ 45 ~

- Proučio sam taj raspored. Sutra je na programu samo koktel veče.

Pejdž je ispustila uzvik iznenađenja. - Proučio si raspored?!

- I, kao što vidiš, zahvaljujući tome te nisam dodatno zamorio.

- To ti misliš! Imala sam planove za ovo veče! A imam ih i za sutrašnji dan, nezavisno od koktela!

- Ako su u te planove uključeni izlasci sa doktorom Rolinsom, onda mi je drago što sam ih poremetio.

- Pričaš gluposti, Lajone! - opomenula ga je Pejdž. - Ti ne znaš ništa o doktoru Rolinsu! I svakako da nemaš ništa sa njim!

- Koliko sam čuo o dotičnom, a i po stečenim sopstvenim utiscima, ni ti ne bi trebalo da imaš ništa sa njim.

- Ne pravi se da znaš šta je dobro za mene! - planula je Pejdž, iz koje je više progovarao strah, nego bes. - Ne bi trebalo da imam bilo šta i sa tobom, pa nekako pronalaziš načine da me zamaraš!

Lajon je tada gotovo tužno pogledao u Pejdž. - Zar te ja zamaram?

- Taj izraz si ti maločas upotrebio.

- Nisi mi odgovorila na pitanje.

- Zamaraju me tvoja glupa uverenja da mi nešto duguješ. A još si u sve to uključio i majku, i platinastu narukvicu!

- Moja majka se sama uključila, kao što je i kupila poklon za tebe. Hoćeš li doći da obiđeš Brendona?

- Doći ću. Obećala sam to tvojoj majci. Nadam se da će to biti poslednje, što ćete tražiti od mene. Da li me sada voziš u hotel, Lajone?

- Vozim pravac tamo.

Pejdž je neko vreme ćutala, a onda se dosetila da upita - U moj?

Lajon je prasnuo u smeh, kome se uskoro, zbog pijanstva, pridružila i Pejdž. Obzirom na to da su se smejali grohotom, na sav glas, Lajon je parkirao automobil pored puta i ugasio motor.

~ 46 ~

Okrenuo se ka Pejdž, sav ozaren i srećan zbog toga što su podelili taj razgaljujuće veseli trenutak. U naletu čiste radosti, uhvatio je Pejdž za pramen kose i zavrteo ga oko svog prsta.

- Moja majka me je propisno ocrnila, zar ne? Mislim, obzirom na to da me je opisala kao nezrelog, neozbiljnog i neodgovornog.

Nespremna na to da deli nežnosti sa Lajonom, Pejdž je odgurnula njegovu ruku od sebe. - U avionu si se dovoljno potrudio da samog sebe ocrniš. Dobro je što tvoja majka tada nije bila prisutna. Ko zna šta bi, nakon toga, mislila o tebi!

- Slažem se - Lajon je turobno uzdahnuo. - U avionu sam se ponašao kao pravi kreten. Voleo bih da promenim tvoje mišljenje o meni.

- Opusti se. Ja uopšte ne razmišljam o tebi - grubo mu je poručila.

- Vidim da ti nisam dao dovoljno razloga da to počneš da činiš - najavio je Lajon, nakon čega se, veoma vešto, nagnuo ka Pejdž, čvrto je zagrlio i još čvršće utisnuo svoje vrele usne na njene.

* Nije se pomerao, samo je istrajavao u jačini svog stiska. Kada je osetio da je Pejdž prestala da se opire i migolji, otpočeo je da joj mrvi usne na nežan, ali istovremeno i neumoljiv način. Ona je pokušala da ga odgurne, ne zbog toga što joj nije prijao poljubac, već naprotiv, zbog toga što je odmah počela da uživa u njemu.

Dopalo joj se čak i posedničko stezanje njegovih ruku, to što ju je držao gotovo zarobljenu, što ju je ljubio posvećeno, osvajački. I on sam je očigledno uživao u tome, jer su mu usne postajale sve aktivnije, a disanje sve dublje.

Spontano, poneta željom, Pejdž mu je odgovorila na poljubac.

Tek se tada, u oboma, probudila eruptivna strast, tek su tada iskusili slast od koje su im tela postala vrela. Sve je dostiglo tačku usijanja kada je Pejdž zagrlila Lajona, kada je počela da šeta svojim dlanovima po njegovim leđima, vratu i kosi.

~ 47 ~

Oboje su ostali bez daha. Oboma je narasla strast nalagala da joj omoguće da se sasvim razgori.

- U blizini je jedan motel... - Lajon je to izgovorio isprekidanim glasom, koji je otkrivao njegovo uzbuđenje.

- Ti si bezobrazan, a ja sam pijana - Pejdž je nekako uspela da se sabere, iako je i sama vapila za telesnim spajanjem sa Lajonom. Vozi me u moj hotel. Lajon ju je besno pogledao. - Zbog čega me optužuješ da sam bezobrazan?!

- Ne biraš sredstva da se iskupiš, da umiriš svoju savest.

Tvoje interesovanje nema veze sa mnom kao ženom.

- Pričaš gluposti! Upravo umirem od želje za tobom! Malo mi nedostaje da ti predložim da pređemo na zadnje sedište i tamo završimo ovo što smo započeli!

- Pravi si tinejdžer, baš kao što te je majka opisala. Ti bi se voleo u automobilu! I pritom bi rešavao probleme seksom! To je tako nezrelo!

Lajon je sasvim ulegao u sedište, odakle nije prestao da zgranuto gleda u Pejdž. - Prihvatam da nisam najsjajnija zvezda na nebu, Pejdž, ali nisam ni ono, za šta me ti smatraš!

- Moje mišljenje o tebi ne bi trebalo da ti pravi ni najmanji problem. Uskoro ću nestati iz tvog života.

- Nećeš, ako se ja budem pitao. Tada je Pejdž zgranuto pogledala u Lajona. - Ja živim u Sijetlu.

- Pa? Uvek možeš da se preseliš u Vašinton.

- Verovatno bih mogla. Ali neću. I ne želim.

- A gde ćeš da odgajaš naše dete? U Sijetlu, daleko od oca?

- Ne sećam se da sam pristala da imam dete sa tobom.

- Zašto ga ne bi imala? Ja sam dobar genetski materijal. Ako dete bude pametno na tebe, a lepo na mene, biće zagarantovano srećno.

Tek kada ga je Pejdž naglo pogledala, Lajon je shvatio šta je izgovorio. - Pogrešno sam se izrazio, Pejdž! Znaš da mi se dopadaš!

Mislim da pre divno izgledaš!

- Vozi me u hotel! - procedila je, okrenuvši glavu od njega.

~ 48 ~

- Pejdž! Maločas si videla kako sam reagovao na tebe! Zar bih to tako izgledalo da drugačije mislim i osećam?

- Baš me briga šta misliš o meni! - dreknula je ona, vadeći mobilni telefon iz torbe. - Ako ne budeš odmah krenuo, zvaću taksi!

Ili Timotija, još bolje, obzirom na to da nemam pojma gde se nalazimo!

- U redu! - Lajon je pomirljivo digao ruke, startujući motor auta.

Iako je mnogo toga želeo da kaže Pejdž, znao je da bi, za njega, bilo najpametnije da ćuti. Osećao je da je Pejdž povređena i besna, da bi svojim oglašavanjem samo potencirao ta njena stanja.

Kada ju je dovezao do hotela, pustio ju je da sama izađe iz automobila. Kratko je gledao za njom, uveren da je kiptela od besa, da ga je proklinjala i psovala.

Nijednom mu nije palo na pamet da je plakala, neutešno i gorko, da je patila zbog uverenja da je nije smatrao dovoljno lepom.

~ 49 ~

VII.

Zahvaljujući poslu kojim se bavila, Pejdž je uspela da nauči kako da prevazilazi potrebu za odmorom, za snom, jelom, pićem.

Naučila je kako da se obuzdava od ispoljavanja emocija, od preteranih reakcija, kako da izbegava sukobe sa kolegama i pacijentima. Smatrala je sebe za osobu sa visokim stepenom samokontrole.

To uverenje je palo u vodu onoga trenutka kada je uvidela da ne uspeva da izbaci Lajona iz misli, da ne uspeva da potisne sećanje na njegove poljupce, niti da prestane da priželjkuje nove.

Najgorim i najporaznijim od svega je proglasila to što je počela da zamišlja slike Lajonovog i svog deteta, što su na tim slikama svi bih zajedno, srećni, usklađeni, prepuni ljubavi. Provela je čitav dan boreći se da potisne te slike iz glave, slike koje su se neumoljivo rađale, jedna za drugom.

Dočekala je početak koktela, organizovanog za učesnike kongresa, sa olakšanjem. Za tu priliku se posebno doterala, kako bi prikrila turobno raspoloženje. Obukla je haljinu koju joj je kupila asistentkinja doktora Rolinsa, haljinu koju je smatrala preterano slobodnom. Ipak, kada ju je obukla, otkrila je da joj je izvrsno stajala.

Haljina je vešto maskirala višak kilograma, ali je istakla njenu obdarenost oblinama. Naglasila je njene putene, široke bokove, bujne grudi, zaobljeni stomak, jake butine, jedru zadnjicu. Duboki dekolte je značajno ulepšao njenu pojavu, koja je bila sve, samo ne nezapažena. Pejdž je svoje zelene oči istakla senkama zemljanih tonova, na obraze je stavila rumenilo boje breskve, dok je na usne nanela ruž koralno-crvene boje.

~ 50 ~

Kada se pojavila u sali za koktele, privukla je poglede svih prisutnih. Muškarci su je gledali požudno, a žene zavidno. Pitale su se kako je uspela da, uprkos svojim suvišnim kilogramima, postane zvezda večeri.

Pejdž nije želela da bude zvezda, želela je da ne misli na Lajona. Prihvatala je da se upušta u razgovore sa svima, da pije sa svima, da pleše sa svima. Nije se ponašala preterano damski, na oduševljenje onih koji su se vrteli oko nje. Za razliku od ostalih prisutnih žena, Pejdž se smejala, razmenjivala sočne komentare, prihvatala je da pleše i da se provodi. Svi su njeno raspoloženje tumačili kao zarazno i zato su joj prilazili, u nameri da joj skrenu posebnu pažnju na sebe. Niko nije ni slutio kakva se borba vodila u njoj, koliko je pristajala na sve, samo da ne bi mislila na Lajona, na slike koje su joj se neumoljivo nizale u svesti.

Kada se pojavio na ulazu u salu, odeven u crni smoking i belu košulju, Lajon je munjevito procenio situaciju. Video je Pejdž kako pleše, okružena grupom svojih kolega. Kretala se veoma slobodno, čineći da se požuda prosto sliva sa njenog mekog, zaobljenog tela.

To telo su muškarci proždirali pogledima, što je u Lajonu izazvalo nalet rušilačke ljubomore.

Bez pardona se umešao u grupu eminentnih lekara, koji su plesali uz Pejdž, uhvatio je za ruku i povukao je ka izlazu iz sale.

Nimalo se nije obazirao na njeno opiranje, kao ni na to što su mnogi ljutito vikali na njega.

Izveo je Pejdž iz sale i, kao da je na to imao apsolutno pravo, poveo je ka liftovima. Uveo ju je u jedan, odolevajući njenim udarcima, kao i zahtevima da je pusti.

Već je znao gde se nalazio njen apartman, tako da se zaustavio tek pred njegovim vratima. Oteo joj je torbicu iz ruke, uzeo ključ i otključao vrata. Ispunjen niskim strastima, uvukao ju je u apartman, gurnuo je na zid i pritisnuo je svojim telom. Činilo se kao da je hteo da je kazni, zbog samo njemu znanih razloga.

~ 51 ~

- Divljaku jedan! - oslovila ga je Pejdž besno, pokušavajući da se izmigolji. - Odakle ti pravo da me odvlačiš sa zabave?! Umislio si da si neki frajer, ali si, u stvari, najobičniji Kromanjonac!

- Možda meni priliči da to budem, ali tebi, veruj mi, ne priliči da se ponašaš kao pećinska žena! Budi srećna što sam te izveo iz one sale, jer si u njoj, koliko sam primetio, samo tražila vraga!

- Ponovo se praviš da me poznaješ! Prestani! I odmakni se od mene!

Lajon ju je tada još snažnije pritisnuo. - Neću! A znaš li zašto neću? Jer ti to ne želiš!

- Nego šta želim?! Da trpim ovo tvoje nerazumno i primitivno ponašanje?!

- Kako bi objasnila svoje ponašanje na onoj zabavi? Kao razumno? Veruj mi da nije tako izgledalo!

Lajon je tada nežno pomazio Pejdž po obrazu i sasvim joj se uneo u lice.

- Znam šta ti se dešava, mila moja... - muklo je šaputao. Goriš, od sinoć, baš kao i ja... Oboje nemamo mira, oboma su nam tela u vatri... Došao sam da je ugasimo...

- Ti si lud... - Pejdž je jedva disala i jedva govorila, misleći kako će nestati u sopstvenom uzbuđenju, kako će je ono samleti.

- Hajde da pravimo bebu... - predložio je, pritiskajući joj bokove.

- Ne... Ne sa tobom...

- Da, sa mnom...

- Tvoje želje su podstaknute pogrešnim motivima...

- Znaš da nije tako... Kao što ja znam da se ti plašiš mojih želja...

Ne sačekavši da mu Pejdž odgovori, Lajon joj je strastveno zarobio usne, iskazujući joj aktivnošću i glađu svojih poljubaca kolika je snaga njegove želje. Istovremeno joj je milovao grudi i stiskao bokove, uživajući u njihovoj podatnoj mekoći.

- Tako si seksi... - procedio je, sav uzavreo i zadihan. Izluđuješ me... Kada se budemo voleli...

~ 52 ~

Lajon nije stigao da dovrši rečenicu, jer je neko snažno pokucao na vrata.

- Doktorko Simons! - oslovio ju je nepoznati muškarac. Otvorite, molim vas!

- Ne čini to! - sugerisao joj je Lajon, hvatajući je za mišice. Podari nam ovu noć!

- Odmah! - odgovorila je Pejdž, otrgnuvši se iz Lajonovog zagrljaja.

Iako je bila sva raščupana, pogužvana i zajapurena, otvorila je vrata. U hodniku je stajao recepcioner, sa članom hotelskog obezbeđenja.

- Dobili smo prijavu da vas je izvesni gospodin uznemiravao objasnio je recepcioner, bacajući pogled ka unutrašnjosti apartmana.

- Nije me uznemirio. On upravo odlazi - objavila je, šire otvarajući vrata i pozivajući, tim gestom, Lajona da izađe. - Ispratite ga iz hotela, molim vas!

- Svakako, doktorko Simons! - oglasio se i klimnuo glavom uslužni član obezbeđenja.

Vidno frustriran i besan, Lajon je uputio Pejdž pogled prepun prekora, ali je ipak, smatrajući da nije imao drugog izbora, izašao iz apartmana, a potom i iz hotela.

Pejdž se, baš kao i Lajon, teško nosila sa onim što joj je vrilo u telu, onim što je ostalo neugašeno.

Oboje su se osećali uskraćeno i oboje su znali da će se ponovo naći u istoj situaciji, u koju, najverovatnije, niko neće moći da se umeša.

* Satima kasnije, Pejdž nije uspevala da misli na bilo šta drugo, sem na Lajonove poljupce, na stisak njegovih ruku, na besramne dodire kojima je posednički ispitivao njeno telo. Neprekidno je

~ 53 ~

osećala žar njegovih usana na svojima, i videla je njegovo lice ispred svog lica, i drhtala je pri pomisli na moćni pritisak njegovih prepona. Iskušenje, na koje ju je stavio, bilo je ogromno. Ne bi mu, u to je bila potpuno sigurna, odolela, da ih nisu prekinuli. Pripala bi Lajonu, ne samo za tu noć, već i za čitav život. Toliko je bila snaga njegovog posedništva.

Pejdž se užasno plašila svoje zaljubljenosti u Lajona. Za nju je to predstavljalo dokaz slabosti, dokaz jedne kobne upletenosti u situaciju, iz koje nije bilo izlaza. Šta je mogla da učini? Jedino da voli i da pati. Da čezne, da sanja, da mašta. Ništa drugo.

Njeno zarobljeno srce više nikoga neće moći da voli. Čak i ako se bude vezala za nekog muškarca, nikada mu istinski neće pripadati. Lajonu je, nezasluženo, pripalo njeno srce, pripala su mu njena osećanja, pripala mu je zasluga za buđenje ludo intenzivne čežnje, koju je jedino on mogao da utoli.

Ne smem da dozvolim da se to dogodi, zaključila je Pejdž, nalazeći se u stanju lagane panike. Taj čin bi me, tek, naveo da se odreknem svega, pa i sebe, naveo bi me da postanem samo ono, što bi Lajon učinio od mene.

Sa tim uverenjem u mislima, i potpunim nedostatkom odlučnosti da se istog drži, Pejdž se narednog dana zaputila u bolnicu, kako bi razgovarala sa Brendonom. Obukla je široki, lagani mantil, koji joj je pružao prividni osećaj sigurnosti. Jedva je odolela potrebi da na oči stavi tamne naočare, kako bi sakrila sve ono, što joj se čitalo u pogledu.

Po dolasku u bolnicu kolena su počela da joj klecaju.

Predstojeći susret sa Lajonom je smatrala za presudan, za onaj koji bi mogao da, konačno, definiše njihov odnos. Ona je, narednog dana, odlazila iz Vašingtona. A predstojeću noć je, ako proceni za potrebno, mogla da provede i u nekom drugom hotelu, kako bi zavarala tragove.

Mogla je da očekuje Lajonov dolazak. On nije prihvatao ničije odbijanje, pa ni njeno. Posebno nakon uvida u to da ga je želela, da se nalazio na korak od svoje muške pobede.

~ 54 ~

Ušla je u Brendonovu bolničku sobu i sa olakšanjem konstatovala da se tamo nalazila i Henrijeta Filmor. Ignorišući Lajona, odmah je prišla da je pozdravi i utisne joj kratak poljubac na obraz.

- Divno je videti te, dušo moja! - Henrijeta nimalo nije krila naklonost, koju je osećala prema Pejdž. - Hvala ti što si došla!

Brendon jedva čeka da te vidi!

Pejdž se tada okrenula ka Brendonu, kome su oči sijale od uzbuđenja.

- Doktorko Simons... - zvanično ju je oslovio, gutajući knedle.

- Ja...

- Hej! - Pejdž je sela do njega, na bolnički krevet, i prisno ga zagrlila. - Ti nisi moj pacijent. Oslovljavaj me imenom. Reci mi kako se osećaš?

- Sada sam kao nov. Priznajem da sam, po dolasku u bolnicu, bio u prilično lošem stanju.

- Drago mi je da si sada dobro. Imao si mnogo sreće.

- Rekao bih da sam imao sreću da se ti nađeš pored mene, kada mi je pozlilo. Za to sam zahvalan prvenstveno tebi, a potom i nebesima.

- Avion je bio pun. Možda se u njemu nalazio još neki doktor.

Da ti ja nisam priskočila u pomoć, učinio bi to neko drugi.

- Čuo sam, već, od majke i Lajona, da odbijaš da prihvatiš zasluge za to što sam ja danas živ. Ne znam šta da mislim o tome.

Znam da su me trenuci delili od smrti. Izvela si onaj zahvat u nenormalnim uslovima. Naravno da zaslužuješ sve počasti ovoga sveta.

- Tačno je da je situacija bila delikatna. Važno je da se sve dobro završilo. Ne vraćaj se više na to. Nastavi svoj život, kao da se ništa nije dogodilo. Samo se testiraj na alergene.

- Već sam to učinio. Ti se sutra vraćaš u Sijetl?

- Tačno. Avion mi poleće kasno popodne.

~ 55 ~

- Voleo bih da smo imali prilike da se malo družimo - otkrio je Brendon iskreno. - Majka i Lajon su mi rekli sve najbolje o tebi. Ne sumnjam da su te dobro procenili.

- Oboje me gledaju kroz prizmu onoga, što sam učinila za tebe! I da sam najgora na svetu, za njih bih bila najbolja.

- Znaš da nije tako, dušo! - pobunila se Henrijeta. - Za mene si, kao osoba, pravo otkriće, pravo osveženje! I za Lajona, takođe!

Molim te, reci joj sam!

Umesto odgovora, Lajon je neodređeno uzdahnuo i bacio kratak pogled na ručni sat.

- Idem da regulišem bolnički račun - objavio je i potom izašao iz sobe.

~ 56 ~

VIII.

Oslonjen na pult, na kome su se rešavale administrativne stavke, Lajon nije primetio da je Timoti Rolins zastao pored njega.

Zato se trgao, kada mu je začuo glas.

- Čuo sam da vaš brat danas napušta bolnicu - Timoti Rolins je preskočio da pozdravi Lajona, svestan toga da je, među njima, vladalo tiho neprijateljstvo.

- Dobro ste čuli - Lajon je nevoljno odgovorio, iznova okrenuvši leđa Rolinsu.

- Želim mu potpuni oporavak. I da pazi, ubuduće, na to šta jede. Neće uvek imati Pejdž pored sebe.

- Tačnije, možda i hoće! - uzvratio je Lajon prkosno i ratoborno, pravilno tumačeći skrivenu poruku u recima doktora Rolinsa.

- Na osnovu čega računate sa tim? - doktor Rolins se ružno iscerio. - Pejdž živi u Sijetlu, a vi ste odavde, koliko sam shvatio.

- Kada postoji želja, postoji i način da se daljine prebrode.

- Ne sumnjam da kod vas postoji želja da prisvojite Pejdž.

Moj prijateljski savet vam je da ne računate sa njenim pristajanjem na to.

Lajon se tada odmakao od pulta, jer su prisutne službenice počele da sa zanimanjem prate njegovo duelisanje sa doktorom Rolinsom.

- Vi niste moj prijatelj, i nisu mi potrebni vaši saveti - Lajon je, tim rečima, uputio doktoru Rolinsu otvoren izazov. - Jasno mi je kakve su vam pobude. Ono što mi nije jasno je na osnovu čega polažete pravo na Pejdž.

~ 57 ~

Timoti Rolins se nasmejao samouvereno. - Veliki si momak, valjda si u stanju da pretpostaviš odakle mi to pravo. Pejdž i ja smo ljubavnici.

Od naleta besa, Lajonu je zadrhtala donja usna. Čvrsto je stegao šake u pesnice, sputavajući u sebi potrebu da udari doktora Rolinsa posred nosa, tu, u bolnici, koju je smatrao svojim carstvom.

- Ne verujem - izgovorio je to, uprkos intimnom uverenju da je doktor izgovorio istinu. - O vama, kao čoveku, ne kruže baš lepe priče. Pejdž nikada ne bi bila sa muškarcem, kakav ste vi.

- O da, bila je... - odvratio je Timoti Rolins nadmeno. - I još uvek jeste...

- Lažete - Lajonu je, i dalje, predstavljalo veliki problem da sputa galopirajući bes. - Mogu da poverujem u to da ste, vas dvoje, nekada bili ljubavnici, ali tvrdim da to niste sada.

- One večeri, kada sam je odveo od vas... Iz hotela smo otišli u moj stan... - Timoti Rolins je uzdahnuo, glumeći zanos. - Ta žena me uvek luđački inspiriše da je volim... Ne mogu da se zasitim njenih oblina... Uvek ću joj se vraćati. Uvek.

Da je pogled mogao da ubija, Timoti Rolins bi odmah pao mrtav. Toliko je agresije bilo u Lajonovim očima dok ga je posmatrao, dok je podnosio njegovo nadmeno cerenje.

Ni samom sebi nije umeo da objasni kako je uspevao da se kontroliše, kako nije nasrnuo na Rolinsa i naveo ga da povuče sve što je izjavio. Krv mu se zagrejala do usijanja od same pomisli na to da se taj neprijatni, nadobudni čovek sladio sa Pejdž, da je uživao u njenim zagrljajima.

Ljubomora mu je potpuno pomutila svest. Bilo je to osećanje sa kojim se prvi put suočavao. I znao je, tada, da će učiniti sve što bude potrebno da bi mu Pejdž pripala, ne na jednu noć, već za čitav život.

- Svako ima pravo da čini greške - izjavio je Lajon, uspevajući da zvuči pribrano. - Ako je Pejdž bila sa vama, pripisaćujoj to kao grešku, na koju je imala pravo. Od danas joj takve izlete u nerazumne avanture neću tolerisati.

~ 58 ~

- Nerazumna avantura?! Tako nazivaš ono što smo Pejdž i ja imali?! Momak, nas dvoje smo kolege! A šta si ti?! Ko si ti?! Kladim se da si do juče jurio za klinkama, što glupljim, to bolje po tebe!

Samo nebo zna šta te je navelo da se okreneš Pejdž! Njeni kvaliteti su tebi nebitni!

- Recimo da je tako. Stalo mi je do njenih, kako ste se vi izrazili, inspirišućih oblina. Imao sam tu čast da ih osetim. I želim da uživam u njima do kraja svog života.

- Da sam na tvom mestu, ne bih računao sa tim.

- Ali vi niste na mom mestu. Vi ste bivši. Ja sam budući.

- Ti si budala! - Timoti Rolins je tada pokazao da je samouverenost, koju je sve vreme ispoljavao, bila lažna. - Sve čime možeš da se pohvališ su paunova pera, odnosno, tvoj izgled! A on je prolazan, momak! Jednoga dana ćeš morati da ponudiš svojoj partnerki nešto vrednije od toga!

- Kao što je ljubav, na primer? - Lajon je imao spreman odgovor. Čim je to izgovorio, postao je svestan toga da ga je ljubav, koju je osećao prema Pejdž, činila jakim, da ga je to definisalo, kao osobu, i kao muškarca. Da je, obzirom na tu okolnost, bio superiorniji od svojih suparnika, od svih.

Voleo je jednu izuzetnu ženu. Bio je ponosan na nju, ponosan na sebe. I znao je da će učiniti sve, kako bi postao ponosan na oboje.

Na njih dvoje, kao par.

Uputio je doktoru Rolinsu kratak pogled, pogled kojim kao da je objavio svoju pobedu, i potom se vratio za pult, kako bi dovršio regulisanje bolničkog računa.

* Kada se vratio u Brendonovu sobu i pogledom potražio Pejdž, sve kockice su se složile. Tačno je znao šta je želeo. Znao je da će prestati da luta, da ispunjava prazninu na uvek iste, pogrešne načine.

~ 59 ~

Postao je sav ozaren, iznutra. A to se odmah odrazilo i na izraz njegovog lica. Bilo je neminovno da to svi odmah primete.

- Konačno mi stiže zamena u firmi! - Lajon je odlučio da šalom prikrije ono, što je bilo razervisano samo za Pejdž. - Nadam se da si se potpuno oporavio, dragi brate. Čeka te puno zaostalog posla.

- Jedva čekam da krenem da ga odrađujem! - priznao je Brendon. - Potrebno mi je da sasvim potisnem iz glave misli, koje su me mučile ovde, u bolnici!

- Ma, hajde, nije ti, ovde, bilo sasvim loše! - Lajon je nastavio da se šah. - Video sam da te je negovala jedna mlada i slatka medicinska sestra.

- Slobodno joj se udvaraj, ako to želiš! Od sada me zanimaju jedino lekarke! Na sopstvenom iskustvu sam otkrio koliko je dobro imati ih pored sebe!

Brendonov odgovor je sve naveo na smeh. U takvom raposloženju su pokupili stvari i krenuli da napuštaju bolničku sobu.

Lajon je sprečio Pejdž da izađe, povukavši je nežno za ruku.

- Ostaću kratko sa Pejdž, a vas dvoje idite po otpusnu listu! doviknuo je bratu i majci. - Mi ćemo vam se pridružiti na parkingu!

Zatvorio je vrata za njima i zagledao se u Pejdž. Ispunjen neopisivom ljubavlju, poželeo je da joj otkrije svoja osećanja da joj prekrije lice poljupcima, da joj poveri na koji način ga je promenila.

Da joj se zakune na večnu odanost.

Međutim, nije bilo ni vreme, ni mesto za to, zbog čega je primorao sebe da se strpi.

- Večeras organizujem zabavu iznenađenja za Brendona objavio je mirnim glasom. - Nadam se da uviđaš kako bi bilo lepo da joj prisustvuješ.

- Večeras? Brendon bi trebalo da se odmara.

- Mislim da ni ne slutiš broj ljudi, koji su se interesovali za njegovo zdravstveno stanje, proteklih dana. Svi oni će da ga zovu večeras. I svima će morati da ponavlja istu priču iz početka. Želim da ga zaštitim toga. Zato sam organizovao da prijatelji, kolege i rođaci

~ 60 ~

dođu u moj stan, i da, kada se svi okupe, pozovemo Brendona. On bi, tada, samo jednom ispričao šta se dogodilo. I iskoristio bi priliku da predstavi tebe, naravno.

Pejdž je kratko razmišljala, a onda je ljutito prasnula. - Vi, Filmorovi, mi do sada ništa niste dugovali! Ali, sada mi dugujete! Da me ostavite na miru! Vaša zahvalnost, izvinjenja, pokloni, ručkovi, zabave... Sve to za mene predstavlja veliku uzurpaciju! Došla sam u Vašington ne samo zbog kongresa, već i zbog odmora! A kako sam ga provela?! Onako, kako si ti to zamislio, Lajone! Po tvom planu, u tvojoj režiji! Nimalo nisi poštovao moje vreme, moje planove, moje potrebe! Usudio si se da me, čak, izvučeš sa koktela! Možda sam se tamo slobodno ponašala, ali sam imala potrebu da se opustim! Moj posao je ludo stresan i ako hoću, pravicu, jedno veče, od sebe cirkusantkinju! Ne znam, uopšte, kako si dao sebi za pravo da me spašavaš te uloge?!

- Nisam mogao da podnesem da te gledam okruženu muškarcima, koji su te posmatrali na nepristojan način - priznao je Lajon.

- Ti nisi mogao! Ti nisi mogao! Ti nisi mogao! - Pejdž je to ponovila tri puta. - Ti, ti, ti! Od početka sam znala šta me odbija od tebe! To, što misliš da ti je sve dozvoljeno, samo zato što su ti neke zacopane balavice podigle cenu!

- Možda. Ipak, nijedna zacopana balavica nije uspela da u meni izazove ljubomoru, kao što si ti to učinila.

- Ljubomora nije ništa drugo do jedan oblik sujete! A ti je, dragi moj, imaš na pretek!

- Zar je to problem? I doktor Rolins je sujetan, pa ti to nije smetalo da budeš sa njim.

~ 61 ~

IX.

- Ovo je otišlo predaleko! - konstatovala je Pejdž besno, nakon što je savladala šok. - Upravo si tražio od mene da ti položim račun o svom ljubavnom životu! Na osnovu čega?! Sa kojim pravom?! Presaberi se, Lajone, pod hitno!

- Savršeno sam sabran - odvratio je on, demonstrirajući nepokolebljivu uverenost u ispravnost sopstvenih reči.

- Ne bih rekla! Ponašaš se nerazumno! Ne mogu da dozvolim da to postane moj problem! Prestani da se vrtiš oko mene i ne traži da ti se pravdam zbog bilo kakvih odluka, a posebno onih koji se tiču mog ljubavnog života! To ti, sasvim sigurno, ne dugujem!

- Duguješ to sebi. Zaista sam razočaran otkrićem da si bila u vezi sa onim umišljenim i nadmenim Rolinsom, koji je i kao čovek i kao lekar na lošem glasu. I pored sveg truda ne mogu da procenim šta si to privlačno videla u njemu.

- Odgovoriću ti još na to pitanje! A onda odlazim! Znaš li kuda?! U kabinet umišljenog i nadmenog Rolinsa! Slažem se da je takav, ali je prema meni oduvek bio dobar! Od prvog trenutka je imao najlepše moguće mišljenje o meni i ponašao se u skladu sa tim mišljenjem! Za jednu ženu ne postoji ništa privlačnije od toga da je muškarac tretira kao kraljicu! Hoćeš li da se prisetimo kako si se ti, u prvim trenucima našeg poznanstva, ponašao prema meni, Lajone?! Na koji način si me tretirao?! Ili za tim nema potrebe?!

Lajon je uzdahnuo, klizeći po rubu poraza. - Nažalost, dobro sam upamtio koliko sam bio nepravedan prema tebi, Pejdž. Bezbroj puta sam zažalio zbog toga. Trebalo bi da znaš da više nisam onaj čovek iz aviona.

~ 62 ~

- O, da, jesi! - poručila mu je Pejdž sa neprikrivenom gorčinom. - Dovoljno si lukav da se praviš kako si se promenio. To nije tako jednostavno. I svakako se ne dešava preko noći.

- Meni se desilo preko noći. Ja sam dokaz da je tako nešto moguće.

- Samog si sebe ubedio u to. Ali mene nisi! - Pejdž mu je oštro poručila.

Htela je da prođe pored Lajona i da izađe iz sobe, ali ju je on zaustavio.

- Moram da znam da li i dalje planiraš da dođeš na zabavu...

- Doći ću, na kratko, zbog Brendona - prihvatila je, imajući u vidu da je već dala svoj pristanak. - Nadam se da će to biti naš poslednji susret, Lajone.

Umesto odgovora, on se izmakao i dozvolio joj da ode. Nalet slabosti ga je naveo da sedne na krevet. Iz njega je isčilela hrabrost, koju mu je ljubav davala. Jer, ta ljubav mu nije bila uzvraćena.

Nekako je uspeo da navede Pejdž da mu, kao žena, pokloni naklonost, uspeo je da ostavi svoj pečat na njenom telu, ali je nije naveo da ga zavoli.

Zbog toga se uplašio da bi mogao da je izgubi. Jedva je iz glave proterao misao da ga je Pejdž mrzela, čak, zbog svih neprijatnosti koje joj je priredio u avionu.

Sve do tada je računao sa njenom fleksibilnošću, ali je tada uvideo da ju je njegovo ponašanje i dalje bolelo. Ono je i dalje stajalo kao glavna barijera među njima.

I taj Timoti Rolins... Lajon je zatvorio oči, prisetivši se da je taj čovek obasuo Pejdž poklonima, odmah po njenom dolasku u Vašington. Odeća, nakit, parfem... Hiljade dolara potrošenih u najskupljim buticima.

Tako je Timoti Rolins tretirao Pejdž, za razliku od njega koji ju je vređao, ponižavao i rugao joj se. Šta je, uopšte, mogao da očekuje, nakon toga?

~ 63 ~

Istina, nije očekivao ni da se on tako naglo i munjevito zaljubi, pa se to, ipak, dogodilo. Ako je svaka ljubav uzajamna, da lije imao pravo da se nada čudu?

Svestan toga da ga razmišljanje neće odvesti nikuda, Lajon je odlučio da se posveti delanju. Onom, koje je dobro osmislio i isplanirao.

* Vidno nervozna, usplahirena i besna, Pejdž je zaista otišla da potraži Timotija. Učinila je to zbog prkosa i protesta, nikako zbog potrebe da ga vidi. Sa druge strane, nije joj se odlazilo u hotel, u samoću, gde bi bila prinuđena da se bavi svojim mislima, da kroti svoje uzburkane emocije, da sputava suze. Jer, nalazila se na ivici plača. Sve ono, što joj se dešavalo sa Lajonom, ličilo je na neprekidni vrtlog, u kome se davila. Jedini način da se otisne na površinu i udahne vazduh, bio je odlazak iz Vašingtona. Sutra, tešila je sebe tom okolnošću. Sutra će sve da bude iza mene.

Pejdž je dodatno uznemirilo otkriće da Timoti nije boravio u svom kabinetu, dok je kancelarija njegove asistentkinje takođe bila prazna. Nemajući strpljenja, počela je da pretura po fiokama Timotijevog radnog stola, tražeći alkohol.

- Lopove jedan slatki! - oglasio se Timoti, ulazeći u kabinet. Zaslužila si da te uhapsim!

- Daj mi neko piće! Znam da uvek u rezervi imaš bar jednu flašu!

- Polako... - sugerisao joj je Timoti, vadeći flašu viskija iz ormana.

Nasuo je piće i i dao ga Pejdž.

Ona je otpila veliki gutljaj i odmah se zakašljala, jer joj je jačina alkohola spržila grlo. - Trebalo je da tražim neko sredstvo za umirenje, umesto ovoga... - isprekidano je izgovorila, boreći se da savlada snažno dejstvo viskija.

~ 64 ~

- Imam i to, ako ti je potrebno. Nadam se da si već uvidela kako sam uvek u stanju da ispunjavam sve tvoje želje.

- Ne, nisi to u stanju - odvratila je Pejdž, najednom ljuta na sav muški rod.

- A onaj lepotan sa „raskošnim perjem“? Nisi, valjda, procenila njega za onoga ko je sposoban da ostvaruje sve tvoje želje.

Pejdž je prasnula u histerični smeh. - Ti i Lajon bi trebalo da zakažete dvoboj i odredite čiji je ego jači! Bez mog prisustva! Jer, to vaše rivalstvo i nema veze sa mnom!

- Čudno je koliko si sigurna u to što si rekla...

- Zar grešim? Nijedan od vas dvojice me ne voli, i ne želi.

Mislim, trajno. Sve što želite je da nadvladate jedan drugog i tako osvojite poene u sopstvenim očima.

Timoti Rolins se tada uozbiljio. - Naravno da te ja želim uz sebe za čitav život, Pejdž. Međutim, znam da te ne bih usrećio. Ja nisam neko ko ume da bude posvećen i veran. Stalno bih te povređivao. Zato ti nikada ništa ozbiljno nisam ni predlagao.

Planiram da se oženim, već izvesno vreme razmišljam o tome, ali ću morati da izaberem neku ženu sličnu sebi. Razumeš? Neku, koja bi pristala na otvoren brak.

- Čemu takav brak, Timoti?

- Nama muškarcima su potrebne bračne okolnosti. Dom, rutina, ženska ruka u kući. Na kraju, voleo bih da imam i dete. Za razliku od tebe, koja to sebi možeš da priuštiš bez muža, menije potrebna supruga, da bih ostvario potomstvo.

Pejdž je otpila još jedan, ali sasvim mali gutljaj viskija. Pošteno od tebe, Timoti. Hvala ti što si mi sve to poverio. Želim ti da pronađeš ono, što će da te usreći.

- Šta bi tebe moglo da usreći? Lajon, bilo je prvo što je Pejdž prošlo glavom. Njegova ljubav, njegovo prisustvo, njegovo dete.

- Prilično sam srećna. Biću još više kada se ostvarim kao majka.

Timoti Rolins je pogledao na sat, a onda je i sebi sipao gutljaj viskija. - Do kraja smene ne bi trebalo da imam novih pacijenata... A

~ 65 ~

ova tema ni mene ne ostavlja ravnodušnim. Utoliko pre što... Što moram da ti priznam da je onaj momak, izgleda, stvarno zagrejan za tebe.

- Možda. Video me je kako vrckam u nekoj tesnoj haljini, pa hoće da proved da li mu se promenio ukus, kada su žene u pitanju.

- Ne volim kada tako govoriš o sebi. Za tog Lajona nisi samo žena sa sočnim oblinama, već nešto mnogo više od toga, rekao bih.

- Jasno. Ja sam žena koja je spasila život njegovom bratu.

Jadničak, umislio je da mogu da spasim i njegov život.

- Zar je bolestan? - Timoti je naivno upitao.

Pejdž je iznova prasnula u smeh. - Još pitaš! Od bolesne sujete nema teže dijagnoze!

- Grešiš. Rado bih, kako si rekla, pozvao tog Lajona na dvoboj i razbio mu nos. Nimalo mi se ne dopada. Ipak, nemam ni minimum sumnje oko toga da se ti njemu dopadaš. Da gaji jaka osećanja prema tebi.

- Na osnovu čega si to zaključio?

- Na osnovu toga što nisam od juče. Možda nisam muškarac koji ume da iskreno i posvećeno voli, ali umem da prepoznam one, koji to jesu.

- Ovo je previše za mene... - izustila je Pejdž umorno, ustajući od stola. - Ne mogu da dočekam da sutra sednem u avion, i odletim za Sijetl. Nadam se da, pri povratku, nikome neće pozliti. Nisam sigurna da bih mogla da prođem kroz još jednu epizodu, kao što je bila ova sa Filmorovima.

Timoti je takođe ustao i čvrsto zagrlio Pejdž. - Srećan ti put!

Javi se kad doputuješ! I, naravno, javi se, s vremena na vreme!

- Hoću. Kao što sam to činila i do sada - obećala je Pejdž, nakon čega je, sva potištena, izašla iz Timotijevog kabineta.

~ 66 ~

X.

Još samo jedno, poslednje iskušenje, Pejdž je tim rečima hrabrila sebe, uoči polaska na Brendonovu zabavu. Još samo jedno suočavanje sa Lajonom, sa onim što je budio u meni. Još samo jedno veče, nakon koga će osvanuti novo jutro i vratiti me nekadašnjem životu.

Taj život je bio obeležen emotivnom prazninom, što je ispalo dobro jer je bio lišen emotivnih turbulencija. Onih, koje su joj, tada, pravile velike probleme.

Pejdž su plašila ta prejaka osećanja, usmerena ka Lajonu, i priželjkivala je vreme, u kome će moći da ih sputa, da ih kontroliše.

U kome se neće sretati sa Lajonom, koji ih je nemilosrdno podgrevao.

Ni te večeri, računala je sa tim, neće biti pošteđena Lajonovog uticaja, ali ju je hrabrilo to što će na zabavi biti prisutno mnogo ljudi. Mogla je da pretpostavi da će Lajon, kao domaćin, morati da ih zabavlja, da im posvećuje pažnju, da razgovara sa njima i pazi da svi budu usluženi. Objektivno, nije bilo razloga da se plaši suočavanja sa njim, a samim tim ni mogućnosti da ispolji slabost, koja ju je sve više bunila i istovremeno brinula.

Prezirala je tu svoju slabost, smatrajući je nezrelom, baš koliko i izrazom nedostatka samopoštovanja.

Ni pored najbolje volje nije mogla da razume kako se zaljubila u muškarca koji se pokazao kao površan, i koga je sujeta navodila na to da joj se udvara, kako ne bi, jedina od svih, izmakla njegovom šarmu.

Pejdž se pitala da li je Lajon slutio da se i ona, uprkos svom opiranju, nalazila među onim ženama koje su ga smatrale za

~ 67 ~

neodoljivog. Imao je dovoljno iskustva i mogao je da je prozre, nezavisno od toga što se ona pravila da mu odoleva.

I za zabavu je, kao i za poslovni koktel, obukla haljinu, ali ne svečanu, već onu koja je mogla da se nosi i preko dana, na manje glamuroznim mestima. Pažljivo se našminkala i ponovo se oslonila na usluge frizera. To, što se potrudila oko svog izgleda, pravdala je okolnošću da će biti počasna gošća na zabavi iznenađenja.

Pretpostavila je da će je, Lajon ili Brendon, u nekom trenutku predstaviti svim gostima. Želela je da, u tom trenutku, lepo izgleda.

Da je bila potpuno iskrena prema sebi, priznala bi da se doterala isključivo zbog njega, Lajona sa kojim je planirala da, po svom odlasku iz Vašingtona, prekine svaki kontakt.

Još ovo veče, sugerisala je to sebi, dok se taksijem vozila ka zgradi u kojoj su Filmorovi stanovali. Sutradan će biti u svojoj kući, večeraće kod svojih roditelja, razgovarati sa bratom i prijateljicama.

Ići će na posao, a tamo će joj svaka misao biti zaokupljena lečenjem pacijenata.

Vratiće se svojoj rutini, u kojoj je odlično funkcionisala. Bila je zadovoljna životom koji je vodila, iako ga mnogi nisu smatrali preterano zanimljivim. Prijateljice su joj zamerale to što se nije često zabavljala, što je bila izbirljiva po pitanju ljubavnih partnera.

Davala im je za pravo, ipak, nije mogla da prisiljava sebe na bilo šta.

Niti na isprazne zabave, niti na nezanimljive muškarce.

Imala je i ona potrebe za nežnošću, ali nije želela da ih utoljava sa bilo kim. Jedini muškarac o kome je maštala je bio Lajon.

On joj je zagrevao telo, pokretao joj krv, meškoljio joj se po utrobi. Činio ju je napetom na način, koji joj je remetio koncentraciju, i navodio je da često, prečesto, misli na njega.

Pejdž je nekako i mogla da prihvati to, što ju je Lajon seksualno privlačio, ali je sebi zamerala svoju zaljubljenost u njega.

Smatrala je da nije bio dostojan ni njene, ni bilo čije ljubavi.

Preplavljen samoljubljem, teško d a j e bio u stanju nekoga da voli, na način koji je tu osobu mogao da učini srećnom.

Za mene će biti najpametnije da svemu, što sam doživela sa Lajonom, okrenem leđa... Pejdž je sa tim uverenjem izašla iz taksija.

~ 68 ~

Da sve zaboravim i vratim se svom starom načinu života, u kome me nisu mučila strahovita iskušenja, kao i osećanja koja nisu mogla da se smatraju za realna, niti za prihvatljiva.

Biće to pravo olakšanje, Pejdž je na taj način razmišljala o povratku u Sijetl. Pravo rasterećenje!

Da ju je do tog trenutka čekalo još mnogo iskušenja, Pejdž je zaključila po tome što je sva zatreperila, kada je začula Lajonov glas preko interfona. Kako je moguće da se uspešno borim sa stresovima doživljenim tokom radnog vremena, a sada ne mogu da ukrotim osećanja usmerena ka jednom muškarcu, Pejdž je postavila sebi to pitanje, dok se vozila liftom. Kako je moguće da sam pribrana u situacijama koje odlučuju o životu i smrti, a nisam uoči susreta sa muškarcem koga sam proglasila za pogrešnog?

Da Lajon nije bio pogrešan, već pravi, jedini, najbolji za nju, Pejdž je to zaključila onog trenutka, kada je ukrstila svoj pogled sa njegovim. Mogla je da se divi Lajonovom zgodnom telu, vrištećoj harizmi, erotičnoj auri, ipak, ona je obilje lepote pronašla u njegovim očima. Začudo, u njima je pronašla i ono što je bilo namenjeno samo njoj, ono što nije neštedimice rasipao na sve žene, u želji da ih šarmira i time dobije potvrdu svoje muževnosti.

Kada je Lajon ispružio ruku ka njoj, prišla mu je, kao hipnotisana. Nalazila se u nekom lebdećem stanju, potpuno opijena Lajonovom blizinom, svojom reakcijom na njega, otkrićem da je bila nemoćna da mu odoli.

Bacila je pogled preko Lajonovog ramena, tražeći spas u ostalim gostima, u okolnostima koje bi ih navele da se razdovoje, da prekinu tu sponu uzajamne privlačnosti, koja ih je prikovala jedno za drugo. Ali, u drugim prostorijama nije bilo nikoga.

Na to je ukazivala i apsolutna tišina koje Pejdž, u prvim trenucima, nije ni bila svesna.

Lajon je zaključao vrata svog stana, a tada je već bilo kasno za Pejdž, da se pobuni. Uprkos tome, izmakla se i podigla obe ispred sebe, u aktu samoodbrane.

- Šta bi ovo trebalo da znači, Lajone?! - zatražila je objašnjenje, iako ga je već slutila. - Pripremio si mi klopku, zar ne?!

~ 69 ~

- Jesam - priznao je on, gledajući je sa nedvosmislenom namerom u očima.

- Plan o zabavi iznenađenja za Brendona... Sve si to izmislio, da bi me namamio u svoj stan!

- Jesam, istina je - još jednom je hladnokrvno izgovorio, svestan svoje nadmoćnosti, kao i neizbežnosti onoga, što je za nju isplanirao. - Mom bratu je naređeno da miruje, ali je zato meni dozvoljeno da budem aktivan koliko god to želim...

- Budi aktivan, ali ne sa mnom! Sigurna sam da bi mnoge devojke dotrčale na tvoj poziv!

- U pravu si. Radi se o tome da ja želim samo tebe.

Nakon te nadahnute izjave, Lajon je prišao Pejdž, u pokušaju d a j e poljubi u vrat. Ona se izmakla kao oprljena žeravicom.

- Šta hoćeš od mene?! - zatražila je da joj odgovori, ne skrivajući ni svoje uzbuđenje, ni svoj strah.

- Zar to nije jasno? - Lajonov glas je postao izluđujuće hrapav, a izraz lica opasno zavodljiv. - Hoću da ti podarim dete.

- Prestani! - vrisnula je Pejdž, sve uverenija u svoju predaju. Ne bih želela da imam dete sa tobom i da si poslednji muškarac na svetu!

- Zašto? Iako u to ne veruješ, istina je da više nisam onaj muškarac iz aviona. Mogu da razumem da sam ti se tada smučio. Ali sada, sada sam drugačiji čovek. Promenio sam se. Ti si me promenila.

- Nećeš me ubediti u to! Uostalom, sve i da nisi onaj muškarac iz aviona, ja sam i dalje ona žena iz aviona!

Lajon je upitno skupio obrve. - Bog mi je svedok da ne razumem šta si upravo rekla...

- Naravno da ne razume š! Zato ne insistiraj na tome što ti je na umu! To je greška!

- Nikada u životu nisam bio uvereniji da činim pravu stvar...

- U zabludi si! Pusti me da izađem!

- Pustiću te. Sutra.

~ 70 ~

Uprkos želji da mu se odupre, Pejdž je klonula na Lajonove grudi kada joj je on prišao i uzeo je u zagrljaj. - Pusti me... - još jednom je zamolila, svesna uzaludnosti svog opiranja.

- Kasno je za to, jedina... - tepao joj je Lajon, hvatajući je za ruku.

Uveo ju je u spavaću sobu koja se kupala u svetlosti aromatičnih sveca. Na prostranom bračnom krevetu se presijavala preskupa, satenska posteljina tamne nijanse. Soba je bila provetrena, ali su prozori bih zatvoreni, kako bi se postigla apsolutna tišina. Čitav ambijent je odisao koliko romantikom, toliko i erotikom.

- Hoću da sve bude savršeno... - prošaputao je Lajon, krećući da svlači haljinu sa Pejdž. - Ipak ćemo da začnemo naše prvo dete...

* Prepuna osećanja, a lišena svih misli, Pejdž se prepustila Lajonovoj ljubavi. Dozvolila je sebi da bude srećna, da bude voljena, da izgubi kontrolu, da se preda nečijem vodstvu. Na rubu svesti je znala da je grešila, ipak, nije bila u stanju da se odupre potrebi svog tela, baš koliko i svog srca.

Pokazala je Lajonu koliko je čeznula za njim kada je on spustio svoje čvrste, odlučne i gladne usne preko njenih, već tada neizdrživo uzbuđen.

Laskalo joj je to što je i on nju silno želeo, što je ulagao ogromne napore da bi sve činio polako, bez žurbe.

Ovo nije samo strast, Pejdž je bila prinuđena da to zaključi, obavijajući ruke oko Lajonovog vrata. Ovo je ljubav. Ona, ponekad, nije bila dovoljna da bi dvoje opstali, kao par, ali je Pejdž oterala te misli daleko od sebe.

Lajon je bio blizu, bliže nego ikad, i to je smatrala najvažnijim. Ljubio ju je znalački, navodeći je da mu se prepusti, da ga prati u onome što je činio. Pejdž je jedva disala od uzbuđenja.

Njena uskovitlana osećanja su postala previše jaka, kada je Lajon

~ 71 ~

spustio ruku u udolinu među njenim nogama, otkrivajući d a j e bila podatno topla i vlažna.

Otkrivši to, žudno se upio u nju, otkrivajući da mu se utroba topila od navale slasti. Pejdž je u njemu izazivala koliko zadovoljstvo, toliko i agoniju, jer nije uspevao da se obuzdava onoliko, koliko je hteo.

Pokušao je da samo pluta na talasima zadovoljstva, a onda je osetio da se Pejdž grči oko njega, da ječi i oštro uzdiše. Ushićen, podvrgao ju je žustrim, gotovo grubim nasrtajima, darujući, oboma, beskrajno snažne grčeve vrhunskog zadovoljstva.

Izgubio se u njenim sočnim dubinama, potpuno opijen tim slatkim oslobađanjem.

- Volim te... - poverio je Pejdž, ne ispuštajući je iz svog zagrljaja.

Ispunjena stanjem neopisivog blaženstva, Pejdž se mazno osmehnula, držeći zatvorene oči.

- Lažeš... - prošaputala je, osećajući se nestvarno lepo.

Lajon se tada iznova nadneo nad nju, tražeći da ga pogleda. Varaš se ako misliš da izjavljujem ljubav svim ženama, koje dovedem do vrhunca...

- Tako si lep... - poverila mu je Pejdž, gledajući u njegovo napeto, oznojeno lice, koje se nalazila tik ispred njenog. - I tako si dobar ljubavnik...

- Reci mi da i ti mene voliš... - zatražio je, krećući da obasipa poljupcima čvrste obline njenih grudi. - Nije mi dovoljno to što me smatraš za lepotana i dobrog ljubavnika...

- Oh, Lajone... - uzdisala je Pejdž, reagujući na svaki njegov dodir, na svaki pokret, na svaki deo njegovog tela, stopljenim sa njenim.

Kriknula je glasno kada se Lajon iznova spojio sa njom, nestvarno čvrst i moćan.

- Vidiš li kako utičeš na mene? - upitao ju je, počinjući da se kreće, tada lagano i sporo.

~ 72 ~

- Da li si popio neku tabletu? - nešto jače od razuma je nateralo Pejdž da postavi to suvišno, glupo pitanje.

- Nisam - Lajon se nije obazreo na to. - Ipak, ovo će biti duga noć. Pripremi se...

Noć jeste bila duga, za dvoje neumornih ljubavnika, ali pritom i ona koja im je donela, do tada, nedoživljena zadovoljstva.

Nošeni razdirućom i divljom strašću, Lajon i Pejdž su se voleli do iznemoglosti, poput dva očajnika, mučena neutoljivom telesnom glađu. Prepustili su se moćnim silama erotske stihije, dozvoljavajući joj da ih nosi i baca, iznova i iznova. Nezauzdanim vođenjem ljubavi su slavili želje svojih tela, ali i sam život, samo postojanje. Sve se prelivalo od vrtoglavosti, lepote, euforije i zanosa.

Završilo se sa dolaskom jutra...

~ 73 ~

Xi.

Soba je, sa ulaskom sunčeve svetlosti, postala nemilosrdno osvetljena. Toliko, da ništa nije moglo da se sakrije. Svaki objekat je dobio svoj precizan, prepoznatljiv oblik i boju. Sve je postalo jasnije, izraženije, očiglednije.

Vazduh je i dalje trepereo od ispuštenih uzdaha dvoje ljubavnika, od jecanja i šaputanja, ali su se čuli i prigušeni zvuči, koji su dolazili sa ulice. Sa mesta, na kome se odvijao realan život.

Uprkos tome što je provela predivnu noć sa Lajonom, Pejdž nije mogla da se oslobodi utiska da on nije mogao da se uklopi u njenu realnost, u njen život. U mnogim trenucima tog svog života ona je bila pogužvana, nehajna prema sopstvenom izgledu, musava i sa otečnim stopalima. Nije bila ni nalik slatkim, uvek doteranim devojkama, za kojima su se momci okretali, pa i sam Lajon. Već je uvidela da je, po pitanju odabira žena, on bio vizuelni tip. U krevetu, u mraku, nadahnut njenom željom, mogao je da je voli na maksimalan, nesavladiv način. Međutim, veći deo života se odvijao van postelje, po danu, po svetlu, koje je nemilosrdno otkrivalo sve njene nedostatke.

Ako je Lajon nešto i osećao prema njoj, to je moglo veoma brzo da nestane, pod pritiskom njegovog razočarenja, njegove nemogućnosti da toleriše njene nesavršenosti. Pejdž nije smela da čeka na taj trenutak. On bi bio bolniji od onog, koga je upravo preživljavala. Trenutka u kome je odlučila da pobegne, pre nego što se Lajon probudi, pre nego što se iznova upusti u bezizgledne rasprave sa njim.

~ 74 ~

Stegnutog srca i sputanih emocija, Pejdž se brzo obukla i na vrhovima prstiju izašla iz Lajonovog stana, moleći se u sebi da joj ništa ne onemogući bekstvo, u kome je videla jedini spas.

Prestala je da se osvrće i krenula je opuštenije da diše kada se našla pred vratima zgrade. A onda...

Poslednje što je očekivala da joj se dogodi, bilo je da sretne Henrijetu Filmor u ulaznom hodniku zgrade, Henrijetu koja se upravo vraćala iz kupovine. Lajonova majka nije morala previše da razmišlja, da bi zaključila gde je i kako Pejdž provela noć. Njen izgled je nedvosmisleno odavao ženu koju je neko strastveno voleo čitave noći, toliko, da ju je žigosao svojim poljupcima.

- Bog je uslišio moje molitve... - izustila je Henrijeta Filmor, sa suzama u očima. - Ni ne slutiš koliko sam se molila da ti i Lajon zasnujete ljubavnu vezu, draga Pejdž... Ti si prava žena za njega.

Jedina koju je zavoleo. Jedina koja je u stanju da ga usreći. Izvini na tome što nisam diskretna. Muž me je ostavio, dok je Brendonov život nedavno visio o koncu. Čemu taktiziranje, kada je sve tako neizvesno? Zato dozvoljavam sebi da budem direktna, i konkretna.

- Pored toga ste i romantični - Pejdž je prisilila sebe da se osmehne, iako joj se nimalo nije pričalo sa Hernijetom Filmor, niti rizikovalo da se Lajon probudi i pojuri za njom. - Lajon i ja smo imali kratku avanturu, ali nismo u ljubavi. I nismo par.

Ta informacija je navela Henrijetu Filmor da se zbunjeno namršti. - Ali, on te voli! Rekao m i j e to!

- Lajon voli ono što sam učinila za njega, za sve vas - Pejdž nimalo nije hajala za utiskom, koga su njene reči ostavljale na Henrijetu Filmor.

O tome se radi, nikako o ljubavi za čitav život.

- Zar ti ne voliš mog sina? - tim pitanjem je Henrijeta ponovo pokazala koliko je direktna.

- Moram da idem! - Pejdž nije želela da produžava razgovor sa Lajonovom majkom, niti da odlaže sopstveno bekstvo. - Danas se vraćam kući, u Sijetl! Čeka me pakovanje i put do aerodroma! Bojim se da već kasnim!

~ 75 ~

- Zašto te, u tom slučaju, Lajon ne vozi u hotel? - Henrijeta Filmor je sumnjičavo suzila pogled. - On ne zna da si ti izašla iz njegovog stana?

- Nisam htela da ga budim. Javiću mu se kasnije - slagala je Pejdž, uz nestrpljivi uzdah. - A javiću se i vama, svakako! I Brendonu!

- Pejdž! - pozvala ju je Henrijeta, sprečavajući je da se udalji. Ja... Mohm te da razmisliš... Lajon je drugi čovek, od kada je tebe upoznao...

- Dramatične porodične okolnosti svakoga menjaju zaključila je Pejdž, uverena da je bila u pravu, da u onome, što je Lajon osećao prema njoj, nije bilo mesta za iskrena osećanja, a posebno ne za ona koja bi mogla da potraju čitav život.

Izašla je iz zgrade, uviđajući da su je pluća bolela od sputavanih uzdaha, da su je oči bolele od neisplakanih suza. Kada je sela u taksi, prepustila se svom očaju. I iako je, po dolasku u hotel, uspela da se umiri, znala je da je njena duša i dalje plakala, da joj se srce bolno stezalo i da su je tek čekali dani ispunjeni patnjom.

* Za razliku od prethodnog boravka na aerodromu kada je, svojom pojavom, budila podsmehe i navodila ljude da je gledaju sa neodobravanjem, Pejdž je, toga puta, izazivala potpuno drugačije utiske. Ponovo su je ljudi zainteresovano zagledali, ali tada sa simpatijama, privučeni onim što je isijavalo iz nje, onim što joj je bilo otisnuto na licu, što joj se ogledalo u očima.

Niko od njih ne bi umeo da objasni zbog čega je ta žena prosečnog izgleda odavala blistavu svetlost, zbog čega je zračila punim sjajem, uprkos tome što se videlo d a j e bila tužna, da se nalazila na ivici suza.

Oni mudriji i iskusniji bi lako procenili da je Pejdž voljena, da ju je ljubav činila lepom, nežnom, ženstvenom. Da je ljubav prokrvila njen ten, ispunila oči toplinom i ukrasila usne mekoćom.

~ 76 ~

Mogla je da obuče bilo šta, na njoj se videlo da su je pratile misli njenog voljenog, da je bila obrgljena njegovim osećanjima, da joj je telo pamtilo njegove dodire.

Pejdž nije umela da objasni zbog čega su joj se svi osmehivali. Zbog čega su joj ugađali. Obično je bila neprimetna, ili primetna po onom, što je izazivalo potpuno drugačije reakcije.

Sve to ju je dodatno potreslo. Kada se smestila na avionsko sedište, više nije mogla da se obuzdava. Dozvolila je suzama da joj se izliju na obraze.

Krila je glavu, maksimalno okrenuta ka prozoru. Čvrsto je privezala pojas, plašeći se da bi, u nekom trenutku, mogla da odluči da izađe iz aviona, da se vrati tamo gde joj je srce ostalo, tamo, gde bi ono, svakako, jednom bilo ranjeno i odbačeno.

Pazeći da drugi putnici ne vide u kakvom se stanju nalazila, zamolila je stjuardesu da joj donese salvetu, kako bi obrisala suze i dovela se u red. Tiho je jecala zatvorenih očiju, a kada je osetila dodir meke salvete na svom obrazu, samo ju je uzela, i dalje uronjena u svoj svet tuge i beznađa.

Kada je neko zauzeo sedište do njenog, primorala je sebe da prestane da plače. Poslednje što je želela bilo je da nekome objašnjava zbog čega je tužna, kao i da prihvata nečije sažaljenje.

Dovoljno je sažaljevala samu sebe.

- Izvolite salvetu, koju ste tražili! - čula je stjuardesu, kako joj se ljubazno obraća.

- Ali, već sam je dobila... - promrmljala je Pejdž zbunjeno.

- Tu sam ti ja dao - oglasio se Lajon, sa sedišta do njenog.

~ 77 ~

XII.

Uverena da su se njene izmučene misli poigravale sa njom, Pejdž se čitavim telom povukla do prozora. Šokirano je gledala u Lajona, ali nije smela da se zakune u to da li je njega zaista i videla, ili je on predstavljao projekciju njene čežnje.

- Juče si mi rekla da ćeš uvek biti žena iz aviona, kakvu sam te upoznao - počeo je Lajon, navodeći je da nestaje u njegovim očima. Jutros sam, tek, shvatio šta si pod tim mislila. Ja te volim i takvu. I uvek ću te voleti. Uvek ćeš imati moje rame, da se na njemu odmoriš. Masiraću ti oznojena stopala i paziti da nikada ne pregladniš. Jedino što n e mogu da ti obećam, to je da ću uvek moći da ti dajem salvete za brisanje suza, kao što sam to sada uradio. Jer, planiram da te činim srećnom, a ne uplakanom i tužnom.

- Ti samo misliš da me voliš...

- Ne opiri se mojoj ljubavi! - Lajon se nagnuo ka njoj, kako niko n e bi bio svedok njegovih strastvenih izjava. - Ne odbacuj ono, što se rodilo među nama! Siguran sam da i ti nešto osećaš prema meni... Možda ne ljubav, ali...

- Znaš da te volim... - Pejdž nije imala snage da se dalje opire svojim osećanjima.

Po tome, što se Lajon iznenađeno trgao, Pejdž je otkrila da on nije očekivao to priznanje.

- Voliš me? Ja sam mislio da... Oh, bože, Pejdž! - obgrlio ju je rukama i snažno je zagrlio. - Ne znam čime sam to zaslužio, ali znam da si me učinila još srećnijim, nego što sam do maločas bio!

Poneta Lajonovim ushićenjem, Pejdž se iznova zaplakala, toga puta od radosti. - Nisam sigurna da te razumem...

~ 78 ~

- Tek sam sa tobom otkrio šta znači biti srećan... Šta znači voleti, biti ispunjen, biti zadivljen, imati jasnu viziju budućnosti. Moj život će dobiti svoj smisao jedino ako ga budem delio sa tobom, najdraža. Ako pristaneš na to... - Lajon je uzbuđeno zastao. Posvetiću ti svaku misao, svaku emociju, sve svoje vreme... Uvek iznova ću ti dokazivati koliko te volim, koliko te poštujem...

- Da li si siguran...? - Pejdž se plašila jačine sreće, koja se budila u njoj. - Da li si siguran da me zaista voliš, da tvoja ljubav nije samo zamena za zahvalnost?

- Siguran sam! Sav sam obuzet tobom! Kada sam se probudio u praznom krevetu, uplašio sam se da ću poludeti! Onda sam povukao sve moguće veze da se smestim naovo sedište, pored tvog!

Sada sam pored tebe i jedino je to važno!

- On, Lajone... - Pejdž je meko uzdahnula i oslonila m u se na grudi. - Ovo liči na san... Na najlepši san...

- Znam. I ja se osećam kao da sam na sedmom nebu...

- Pa, svakako smo na nebu! - nasmejala se Pejdž, kada je konstatovala da su uzleteli. - I, šta sad? Ideš u Sijetl?

- Nemam nameru da te više napuštam. Ni na trenutak.

Posebno obzirom na to da si u drugom stanju.

- Hej! Odakle, sad, to?

- Pa zar nisi? - odvratio je Lajon, gledajući je zavodljivo očima punim iskričavosti.

Pejdž je kratko razmislila. - Verovatno jesam. Oh, bože! uzviknula je, spuštajući ruke na stomak. - Stvarno je moguće da sam trudna!

- Ako nisi, još večeras ćemo se pobrinuti za to da budeš... najavio je, utiskujući joj na usne poljupce kojim je brisao sve njene sumnje i budio sve snažnije impulse sreće.

Kraj

~ 79 ~