Moje srce - Pola Rodžers by Alex Nash

1. poglavlje

- Slušaj Džena, neću da učestvujem, ne računaj na mene ni u kakvom slučaju! - Čika Bene, molim te, kako ne razumeš, to je idealna šansa da napišem članak o čoveku koji je pobegao od sveta! Šta bi drugi novinari uradili da imaju priliku da ga intervjuišu!? Dali bi desnu ruku za to! - Džena! Ne mogu da ti pomognem ako to znači da ću njemu da odmognem! - Ko to kaže? - pitala je devojka nevino pogledavši starijeg čoveka koji je sedeo preko puta nje sa izrazom neverice na licu. - Ti si novinar, mala. - Tako je, novinar. U čemu je onda problem? - ponovo je pitala sa najnevinijim izrazom na licu. - Tvrdoglavo dete! - rekao je ljutito čovek ali devojka nije marila ni najmanje za prekore koje joj je uputio. Sastali su se u elitnom londonskom restoranu nakon par nedelja koliko je prošlo od njihovog poslednjeg viđenja. On je bio krupniji čovek u poznim šezdesetim godinama, zdepast, sa dobroćudnim izrazom lica, jedan od poznatijih engleskih izdavača, vrlo cenjen i uz to sa titulom lorda Bilington. Devojka koja je sedela preko puta njega za stolom i zbog koje je bio već ljut sa osećajem da je priteran uz sami zid i da nema kuda, bila je ćerka njegovog pokojnog prijatelja koju je doživljavao kao svoje dete i koju je od kada je rođena uvek pazio, savetovao i na neki način nadgledao njene postupke vrlo revnosno, kao što je na samrti obećao svom prijatelju da će raditi. Džena je gledala umiljato svog čika Bena, smeškala se pobedonosno. - Eto, celog života slušam lično od tebe da ne treba ni jednu priliku koja mi se ukaže da propustim kada je reč o novinarstvu.

- Ama dete, on je moj prijatelj! Ne mogu da dozvolim... - nije ni stigao da završi rečenicu a Džena je skočila sa stolice, čučnula pored njega zagrlivši ga oko vrata. - Molim te, moraš to da mi učiniš! - Džena! Ustani sa poda smesta! Pola restorana gleda u nas! -zarežao je tiho i rekao zapovednički. Ona je ustala polako, i sedejući na svoje mesto pogledala ga je krajnje molećivo. - Čika Bene, nemoj da me odbijaš. Znam da nemaš srca da odbiješ moju molbu. Uostalom, obavezao si se da ćeš mi pomoći u životu ako mi zatreba tvoja pomoć. Nikada nisam insistirala na tome. Sada te molim da mi pomogneš. - Ti si razmaženo derište, a prevalila si već dvadeset i sedam godina. Vidi kako se ponašaš, kao devojčica! Umesto da se skrasiš pored nekog finog mladića tvojih godina, ti bi da jurcaš po svetu, proganjaš ljude koji su se povukli iz javnosti. Lično, nemam protiv toga ništa, ali u pitanju je moj prijatelj koji se povukao iz javnosti. - U pitanju je čista ekskluziva. Zamisli da otkrijem kako veliki Robert Vilson provodi svoje vreme, čak možda rasvetlim okolnosti pod kojima je nestao iz javnog života Londona. Lord Bilington se promeškolji nevoljno na stolici. Bilo mu je toliko neprijatno da je pocrveneo, počeo je da se preznojava. - Molio bih te da stavimo konačno tačku na ovaj razgovor. Ne mogu. Dve reči koje bi trebalo da ti budu razumljive i jasne. Džena ga je gledala radoznalo, sjajnih očiju koje su se caklile od oduševljenja koje je izbijalo iz nje pri spoznaji da je Ben, prijatelj njenog pokojnog oca, njen dragi čika Ben, imao pouzdanu informaciju gde se nalazi Robert. Pisac, čije je knjige vrlo rado čitala i koji je poslednjih pet godina bio nestao. Niko nije znao gde se nalazi, a knjige su se nizale redom, nekoliko vrlo traženih, čitanih naslova, lako su romani bili ocenjivani visokim kritikama, nagradama, on se lično nigde nije pojavljivao, niti je iko znao gde se nalazi. A knjige koje je potpisivao su bile sve bolje i bolje.

Džena je ukrala nekoliko maslinki iz tanjira lorda Bilingtona koji je u neverici zavrteo glavom prateći je kako se nonšalantno ponaša, sasvim slobodno, detinjasto. Osmehnuo se. Voleo je tu devojku kao svoje dete koje na žalost nije imao. Obasipao je ljubavlju roditelja i često se čuo telefonom sa njom iako je u poslednje vreme zbog njenog posla nije video par nedelja. Ali, savakog trenutka je imao uvida u to gde se nalazi, šta radi, sa kim se sastaje. Neki njeni momci mu se uopšte nisu dopali ali je pustio da sama sazreva i odlučuje sa kim želi da bude, a sa kim ne želi. Potajno se nadao da će se skrasiti pored nekog finog čoveka. - Tražim od tebe samo jednu reč. Reci mi, gde je? - Ne, Džena! Ne smem da otkrijem. Pet godina krijem njegovu tajnu. On ne želi da neko sazna gde se nalazi. - A sada mu je potrebna osoba koja će mu pomoći oko tekstova. Eto, idealna prilika da mene pošalješ kao njegovu sekretaricu. - Sada bi se ujeo za jezik! Gde tebi rekoh da mu je potrebna sekretarica!? - Zar u tome ne nalaziš da je sudbinski povezan naš razgovor i moja ideja da odem kod njega? On je moj idol. Prosto sam gutala njegove knige. Imaju u sebi ono što se zove surovo predstavljanje stvarnosti bez ikakvog ulepšavanja. - Šta si sad, književni kritičar? -pitao je mrko je pogledavši. - Čika Bene, nemaš valjda srca da mi ne izađeš u susret? - Razmaženice. Samo kada se setim kakva si bila u osnovnoj školi. Pametna, prepredena mala koja je bila previše otresita i uobražena da je plašila decu oko sebe. Niko nije hteo da se druži sa tobom. Mislim, devojčice nisu htele, a sa dečacima si se tukla. Momci su te ostavljali zbog predugačkog jezika, voziš previše brzo, dobro zarađuješ, previše trošiš, ne umeš da se ponašaš na javnim mestima, nonšalantna preko svake mere. - Ali sjajan novinar, doduše za sada manje poznat, ali na putu sam da postanem vrlo poznata, naročito ako mi upali ovo sa Robertom Vilsonom.

Naglo je stavio svoju ruku preko njene kada je krenula da uzme još nekoliko maslinki iz njegovog tanjira. Pogledala ga je trepnuvši malo očima. - Pa, jesi li razmislio o tome da ja budem Robertova sekretarica? Uzeo je maslinke kada je sklonila svoju ruku i natmureno rekao: - Da tebe pošaljem kao sekretaricu? Tebe? Pa, ti si zaista luda! - Zašto? Imam sve uslove da budem izvanredna sekretarica. - Nikako! Išla bi da uhodiš jadnog čoveka! - Slušaj, ubedila bih ga da mi dozvoli da ponešto napišem o njegovom životu. Veruj mi, nemam nameru da ga prisiljavam ako ne želi, ali verujem da bi vremenom mogla da utičem na njega da promeni svoje mišljenje. Zamisli kako bi njegovi čitaoci bili srećni da znaju kako živi njihov omiljeni pisac, neke zanimljivosti iz njegovog života, sve te stvari... - Ne sumnjam da bi upotrebila svoj šarm, ali ne mogu ipak da ti dozvolim takvu ludost. Kako da ti dozvolim da odeš na to daleko, izolovano, gotovo pusto mesto gde on sada živi, i ostaneš tamo mesecima, a možda i čitavu godinu dana kao njegova sekretarica? Ti si previše svoja, jaka ličnost, tvoja inteligencija prosto pleni. Kako objasniti takvom čoveku da želiš da mu budeš sekretarica? - Ne treba ništa da objašnjavaš. Biću toliko poslušna, praviću se nevešta, glupava ako treba, progovaraću samo ako me nešto pita. - Džena! Ti? Prvo treba da si uredna kao da si u najmanju ruku apotekarka, odgovorna, sistematična, praktična i poslušna, da radiš kako očekuju od tebe a ne po svojim sopstvenim pravilima. - U redu. Prilagodiću se pravilima ma kakva ona bila. Uradiću onako kako se očekuje od mene. - Ma, vraga ćeš se prilagoditi! Uostalom, kako misliš da sa svojim izgledom prođeš kao sekretarica? Zgodna, lepa, doterana, obučena po poslednjoj modi!?

Gledao je. Zaista je postala prava lepotica. Nekada je kao devojčurak nosila proteze i naočare, bila je mršava kao grana, sva koščata sa ponekim gramom mesa kako je voleo da je zadirkuje. Sada je bila zgodna, lepa, njen izgled je prosto privlačio pažnju. Ipak, ono što je ljude fasciniralo kod nje nije bio samo izgled. Imala je neku energiju u sebi, duhovita, nasmejana, prosto je bila predmet pažnje u bilo kom društvu da se pojavi. Imala je vrlo dugu crnu kosu, zelene oči, punije usne, vrlo lepe i pravilne crte lica. Kosu nije trpela, naročito kada su joj pramenovi padali oko lica, zato je vezivala na vrh glave ili u konjski rep, a neretko je uplitala u pletenicu. Volela je kožne jakne, majice, farmertice, ali kada bi želela da bude elegantna, umela je i to da izvede da bi svi koji bi je videli, bili zadivljeni njenim držanjem, ličnošću, stilom koji je bio vrlo originalan i oličenje dobrog i probranog ukusa. Sada je bila obučena, mada su sedeli u ujednom od najpoznatijih londonskih restorana, u izlizanu teksas suknju koja je jedva dosezala do kolena. Na nogama je nosila nešto nalik baletankama, preko je imala jednu šarenu tuniku na kojoj su sve boje bile tako jake da je izraz „vrišteće“ imao sasvim smisla da se upotrebi kao opis. Ipak, nenašminkana, sveža kao martovsko jutro, nasmejana, bila je tako mila i nesvakidašnje lepa da je čoveku mogao da zastane dah dok je gleda. - Saživeću se sa ulogom sekretarice. Ako treba, maskiraću se! Naočare, punđa, imam stariju garderobu, neki démodé koji je moja majka ostavila kući, ravne cipele, dva kompleta zakopčana do grla i dužine u stilu moje babe, široke košulje, mamine tunike od pre par vekova... Usput, rekoh li ti da te pozdravila moja majka? Pocrveneo je od zadovoljstva. Javna je tajna bila da je njena majka, Sofija, bila njegova davnašnja simpatija i Džena je čak priželjkivala da se njih dvoje na neki način zbliže. Nije imala ništa protiv. Majka je dobar deo godine bila u Edinburgu a povremeno je dolazila do Londona. Imala je svoj atelje, bila jedan od poznatijih slikara i živela je povučeno. Džena je primetila da je između njene majke i čika Bena bilo neke pritajene simpatije i, ma koliko se oboje trudili da prikriju svoje obostrane simpatije, ona je pre izvesnog vremena shvatila

da bi tu moglo da se razvije nešto po pitanju njihovih osećanja, od prijateljstva do ljubavi. Bilo je simpatično gledati dvoje zrelih, odraslih ljudi u godinama, kako crvene, kako se meškolje kada sede jedno pored drugoga i razmenjuju poglede i osmehe. - Dakle, jesmo li se dogovorili čika Bene? - Nismo! Izbij tu ludu ideju sebi iz glave! - viknuo je besno lord Bilington lupivši širokom šakom o sto tako jako i glasno da su se svi u restoranu kao po komandi okrenuli ka njima gledajući ih vrlo radoznalo. Ni malo uplašena njegovim izlivom besa, Džena se glasno nasmejala. Znala je da će ipak na kraju popustiti. Uvek je to radio. Ma koliko je negodovao, protestvovao, na kraju bi popustio pred njenim molbama. Zato je toliko volela čika Bena. On je bio njen drugi otac. Sedela je za kompjuterom tražeći poslednje članke o Robertu Vilsonu. Pronalazila je razne fotografije od onih, kada je tek započeo da se pojavljuje kao pisac, do onih, koje su napravljene pre pet godina. Odjednom, nakon njegovog puta u Monako kada je poginula njegova tada aktuelna ljubavnica Silvija Ferer, inače slavna glumica, povukao se iz sveta poznatih u anonimnost, prosto je nestao. Istina, pojavile su se tri knjige od tog tragičnog perioda njegovog života, ali ni na dodeli priznanja za pisca godine, nije se pojavio. Mnogi su to tumačili kao još jedan od njegovih hirovitih nastupa, pokazivanje arogancije koja je tako česta u svetu velikih imena u umetnosti. Drugi su pretpostavljali da je utučen zbog tragične pogibije ljubavnice. U toj saobraćajnoj nestreći, na žalost, Silvija je poginula a on je bio povređen. Proneo se glas da je bio na samim vratima smrti ali se odatle vratio pukom srećom i Božjom pomoći. Džena je razmišljala o čika Benu. Ma koliko je obigravala oko njega, preklinjala ga da joj konačno otkrije Robertovo tajno mesto gde se skriva, on je ostao nepokolebljiv i dosledan svom stavu da joj neće nipošto reći koje je mesto u pitanju. Nije vredelo. Držao je do date reči kao svaki častan čovek koji želi po svaku cenu da zaštiti svog prijatelja. Pogled joj je ponovo zastao na jednoj od Robertovih fotografija. Zaista lep muškarac u ranim

četrdesetim godinama. Sa mestimično prosedom kosom, imao je neverovatan pogled. Oči boje neba. Odlučan izraz lica. Važio je za neustrašivog čoveka koji je rado odlazio na najudaljenija mesta na planeti bez imalo straha. Čak je uradio jedan serijal emisija o putovanjima u daleke, malo poznate, predele planete za koje civilizacija gotovo da ne zna da postoje. Videlo se po njemu da je imao neustrašiv, nemiran duh istraživača. Sećala se emisija od pre desetak godina. Volela je da ih gleda. Ipak, njegove knjige su bile pravo zadovoljstvo za svakog čitaoca zbog britkog, jasnog stila pisanja, dovoljno slikovitog ali nikako ne i kitnjastog. Jednostavno, svaka knjiga je imala svoju dušu, i naravno, svaka je postigla izuzetnu popularnost da je postajala bestseler. Setila se i kako je ne obazirući se što se nalazi u nekoj nedođiji, u toku snimanja bio sav izgužvan, neobrijan, prašnjav od puta, pešačenja. Izgledao je upravo u skladu sa emisijom koju je snimao, kao pravi pravcijati pustolov. Nije bio naročito visok ali je imao skladno telo, videlo se da je svaki mišić na svom mestu, zategnut kao kamen, da je snažan, odlučan da se podvrgne svakom fizičkom naporu bez imalo ustručavanja. „Koliko tačno ima godina? Sećam se kako je izgledao sjajno pre deseta godina“, pitala je čika Bena. „A, to ne dolazi u obzir! Nemoj da me hvataš na prepad! Neću da ti dajem informacije koje ćeš da proslediš u svoju redakciju! Ostavi čoveka na miru! Da je hteo da se nešto o njemu zna, objavio bi sam, udarao na sva zvona. Poznavajući tebe, hoćeš po svaku cenu da istražiš njegovo tajanstveno povlačenje. Da, ti bi da kopaš po njegovoj intimi, još ako dođeš do nekih tragičnih detalja, kao što je njegova tuga posle pogibije Silvije Ferer, eto tebi materijala za nazovi ekskluzivu! I ti bi da njegovu životnu priču iskoristiš kao svoj materijal za članak ili, nedaj bože, feljton!? Čovek hoće svoj mir i ja to poštujem“, namrgođeno je progunđao. „Pa, poštuj i dalje čika Bene. Ja ti u tome ne smetam“, rekla je smireno dok je lord Bilington bio crven od besa. „Zašto si toliko uporna!? Tvrdoglava si preko svake mere! Uostalom, treba da mu pošaljem pravu osobu za posao

sekretarice. Šta ti misliš da treba da odeš na odmor i uživaš u moru...“ odjednom je zaćutao pogledavši je ukočeno a ona je prasnula u smeh. „Znači, veliki Robert Vilson se nalazi u nekom egzotičnom okruženju gde ima more, palme, verovatno... Čekaj, mora da je na Havajima?“ „Neću da ti kažem! I ko kaže da je u pitanju more!?“ „Upravo si to izjavio pre par sekundi, ako sam dobro čula, a izgleda da jesam“, rekla je mirno sa osmehom. Lord Bilington je pogledao ispitivački dok je ona mirno ispijala šoljicu kafe nakon ukusnog ručka u kome je samo ona uživala ali ne i siroti čika Ben koji se trudio da tajna koju čuva ostane netaknuta do kraja i pored njenih upornih, provokativnih pitanja. „Ne zanosi se da ćeš dobiti tu informaciju od mene na tacni. Uostalom, kako je dugo van civilizacije, ko zna kako bi se ponašao prema tebi. Ti si lepa, atraktivna žena.“ „Koja je usput odrasla pa može sama da odluči hoće li dozvoliti da joj se neko približi ili ne. Koliko se sećam, Robert je atraktivan muškarac, vrlo zgodan ako mene pitaš za mišljenje čak i onako prašnjav, prljav i znojav kakav je bio u svakoj emisiji dok je skakutao po svetu. Naročito u onoj emisiji o Amazonu. Tu je bio tako sladak.“ Lord Bilington se nakašljao od muke i rekao strogim glasom: „Baš lepo! Opisuješ ga kao vodoinstalatera koji je došao u kuću jedne usamljene domaćice a ona ga zagleda i... Slušaj mala, nisam očekivao od tebe da imaš takve misli i još da ih saopštavaš meni tako otvoreno, pa ja sam tvoj drugi otac!“ „Čika Bene, šta sam rekla tako iritirajuće i strašno što se kosi sa tvojim visokim moralnim nadzorima? Primetila sam da je zgodan muškarac. Šta je tu strašno?“ „Opiši koji me izvode iz takta! Kao da sedim sa devojkom koja mi prepričava kako je išla u muški striptiz bar sa prijateljicama! Opiši!“ „Uh, izvini. Videla sam ga kako potpisuje svoju knjigu vernim čitaocima. Bio je obučen, onako polusportski, a ramena su mu 10

ovolika...“ pokazala je šireći ruke ne pokušavajući ni za trenutak da prikrije svoje oduševljenje. Onda je namignula obešenjački čoveku koji je gledao zgranuto. „A tek što je lep. Stvarno nešto ima u njemu“, uzdahnula je teatralno. „Baš si nezrela. On je čitavih deset godina stariji od tebe. Tačnije, trinaest! Uostalom, nije ni poželjno da ga neko vidi“, promrmljao je lord Bilington i zavrteo glavon ne želeći da završi rečenicu koju je započeo a ona ga pogleda krajnje zainteresovano piljeći toliko u njega da je ponovo prasnuo. „Sada je dosta! Ni reči više! Nemam šta da ti kažem i stavljamo jednu veliku tačku na ovu temu. Robert Vilson je deo prošlosti. Čovek ima svoj mir, dobrovoljno je pošao da se osami, to treba poštovati. Znam da ne možeš da razumeš a ja nemam nameru da otkrivam njegove tajne, pogotovo ne tebi, novinarki koja lovi svaku vest da objavi. Pomiri se sa tim da nemam nameru da pričam dalje. Ostavi me da jedem. I nemoj više da mi kradeš maslinke iz tanjira!“ Na kraju su započeli priču o nekim sasvim drugim stvarima, potpuno zapostavljajući svaku priču o Robertu Vilsonu. Ipak, ona nije mogla tek tako da odustane od ideje da sama otkrije tajno prebivalište slavnog pisca i putopisca-novinara Roberta Vilsona. Sutradan je Džena namerno otišla do kancelarije čika Bena. Dočekala je njegova sekretarica Meri. „Dobar dan Meri“, pozdravila je, a žena je sva ozarena ustala da je zagrli. „Kako mi je drago što te vidim dušo. Prolepšala si se. Svaki put kada te vidim, sve si lepša i lepša.“ Džena se osmehnula zagrlivši stariju ženu. „Meri, gde je čika Ben?“ „Sačekaćeš malo draga, samo da te najavim a pre toga mora da mi potpiše neke papire. Sedi ovde, brzo ćemo da završimo“, rekla je Meri noseći nekoliko papira na potpis u kancelariju lorda Bilingtona. Čim su se vrata za njom zatvorila, Džena je prišla do njenog stola. Osmehnula se gledajući u fotografiju Merinog unuka koja je zauzimala centralno mesto na stolu među hrpom papira, dokumenata. Slika je bila poput idola kome se Meri klanjala.

Odjednom, pogled joj se zaustavi na velikoj crvenoj koverti na kojoj je pisalo: Robert Vilson ostrvo Skopolos, Glosa, Grčka. Zatvorila je usta rukom da se ne bi glasno nasmejala. Eto, kako je lako došla do podatka koji je tražila! Vrlo lako, previše lako za nekoga ko je mislio da će na otkrivanju morati da potroši bar nekoliko nedelja a sve se svelo na to da je trebalo samo pogledati na sto sekretarice lorda Bilingtona! Došlo joj je da se nasmeje na sav glas, ali znajući da će se na taj način odati pred čika Benom, požurila je da sedne na udaljenu fotelju u samom uglu kancelarije. Brzo je uzela jedan časopis sa stola koji je vešto, dok su se vrata kancelarije lorda Bilingtona otvarala, sa velikim interesovanjem pregledala. Nikako nije mogla da shvati sadržinu časopisa dok ga je prelistavala jer je u glavi već kovala planove kako će, koliko već sutra, naći načina da ode na grčko ostrvo, i konačno vidi Roberta Vilsona. Jedva se suzdržavala da ne pogleda u čika Bena sa pobedonosnim sjajem u očima koji bi je razotkrio, da zna ono za čim tako upornio traga. „Devojčice, odkud ti?“ pošao joj je u susret lord Bilington a onda je zastao pogledao ka stolu svoje sekretarice par trenutaka zamišljeno. Okrenuo se ka Meri. „Poslali ste ono što sam vam rekao?“ „Sve je u redu“, rekla je kratko Meri pružajući mu još jedan papir koji je on kratko pogledao. „Naravno, to je u redu. I to je sve za danas. Izlazim sa ovom divnom gospođicom“, nasmejao se dok je grlio sa očinskom privrženošću Dženu. „Pogledajte je Meri, zar nije lepa? Slomiće još mnoga srca dok je ne osvoji onaj pravi. A kada će taj pravi da se pojavi, pitam se?“ „Rekla sam joj gospodine da je prelepa. Zaista jeste. A za onog pravog uvek ima vremena. Nadam se da će Džena uskoro da nas obraduje lepom vešću.“ „Ako mislite da je vreme da se udam, onda ste u zabludi. A taj pravi još uvek nije naišao“, rekla je Džena kroz smeh. „Eto, taj stav! Uplašićeš sve sjajne momke oko sebe na taj način kako reaguješ! Hajde, idemo na ručak. Gladan sam a kada

sam gladan, onda sam raspoložen kao medved kada ga probude usred zimskog sna“, nasmejao se čika Ben i poveo Dženu u obližnji restoran na ručak. Voleo je da provode vreme zajedno. Sećala se kako je umela da mu se poverava za mnogo šta u životu a on je uvek imao vremena za nju i znao je da je sasluša i očinski posavetuje. Čak je par puta, kada je njena majka bila zauzeta, on išao na roditeljske sastanke. I naravno, uvek je bio ponosan na njene izvanredne rezultate u školi ali je redovno crveneo kada je bilo postavljano pitanje njene disciplinovanosti. Onda bi je nakon toga opominjao da ne započinje tuču sa dečacima ili da ne glumi buntovnika. Džena je gledala Robertove fotografije. Toliko je bio fascinantan taj nepoznati muškarac. Slika je samo vrlo mali, skoro nepoznati, delić jedne ličnosti, uhvaćeni trenuta koji mnogo ne govori o jednom čoveku. Ipak, ono što je nosio lik sa te slike je jak karakter čoveka koji se ne boji ničega i nikoga u životu, osoba koja gleda širom otvorenih očiju na svet oko sebe i tako, kako misli, govori i nastupa. Dopalo joj se da gleda njegove fotografije. Na jednoj je videla njega i njegovu ljubavnicu Silviju. Oboje su bili tako lepi, nasmejani, puni života, skladan par koji se verovatno mnogo voleo. Pomislila je da je sigurno njena pogibija bila najjači razlog njegovog naprasitog napuštanja civilizacije. Ko zna šta se još krije iza njegovog odlaska iz javnosti. Bacila je pogled na avionsku kartu na stolu. Sutra ujutru putuje u Grčku, avionom do Atine, a onda brodom do ostrva Skopolos. Znala je da je negde na ostrvu, u mestu koje se zove Glosa, tajanstveni Robert Vilson. Uzela je dvonedeljni odmor. Objasnila je da joj je iz porodičnih razloga odmor, odnosno odsustvo, preko potrebno. Urednik je odobrio, mada je negodovao gunđajući da je sezona festivala, da nema dovoljan broj novinara, ali je na kraju popustio. Sutra, počinje avantura. Znala je to, gotovo nepogrešivo je predosećala da je na ostrvu Skopolos čeka niz iznenađenja. To je nije plašilo. Naprotiv! U njoj je bilo avanturističkog duha.

2. poglavlje

Iz Volisa Džena je krenula trajektom do luke Lutraki na severu ostrva Skopelos. Izašla je iz feribota i dok je hodala stazom duž obale pristaništa male luke, videla je kako turisti prilaze vozilima taksi službe. Neke su sačekali ljudi kod kojih su odsedali. Pomalo zbunjeno se okrenula oko sebe. Pogledala je ka stenovitim liticama iznad luke Lutraki. Video se gradić Glosa, sa starinskim kućama nesvakidašnje lepote. Uzdahnula je. Da je došla isključivo kao turista, uživala bi u toploti sunca, kristalno čistom moru čija boja je bila jasno plava, poput boje neba. Vazduh je bio toliko čist, gotovo da je bilo teško da se privikne na toliku čistotu i svežinu nakon izduvnih gasova Londona koje je svakodnevno bila primorana da udiše. Njen ludi entuzijazam, potraga za novinarskim naslovom koji će čitaoce ostaviti bez daha a njenog urednika naterati da joj još jednom kaže da je sjajna, sve je to teralo da nastavi dalje. Ipak, bila je ispunjena zebnjom koja je bila posledica neizvesnosti. Ostrvo je bilo tako mirno bez obzira na tek prispeo feribot sa turistima. Gradić Glosa je bio na samoj litici iznad luke kao da je prkosno stajao na brdu iznad mora. Kuće su bile bele, jednostavne sa ravnim krovovima i drvenim kapcima na prozorima. Videla je zvonik crkve koji je upravo njime nadvisio ostale građevine. Sve u svemu, mesto je odisalo nekim nesvakidašnjim mirom koji niko ne bi mogao da naruši, ma iz kog dela sveta došao na ostrvo. Onda je Dženi prišao taksista koji se na neveštom engleskom jeziku ponudio da je odveze do Glosa. Klimnula je glavom. Poneo je njenu torbu pričajući nešto vedro. Nije ga razumela, ni jednu jedinu reč, ali je ipak ljubazno uz osmeh klimala glavom. Mislila je da će ga to zaustaviti u brbljanju ali je pogrešila. Neprekidno je pričao. Pokušala je da dobije informaciju.

- Robert Vilson? Pogledao je u staklo retrovizora sumnjičavo. Kao da je odjednom prestala njegova volja za pričom. Zaćutao je. Ponovila je nekoliko puta pitanje ali je on gledao nepoverljivo kao da se dvoumi šta da joj odgovori. Očigledno je poznavao Roberta. Bilo joj je jasno da ga jako dobro zna i da baš zato ne želi da joj kaže gde se nalazi. Objasnila je na engleskom da je ona sekretarica koja treba da radi kod gospodina Roberta Vilsona. - Sekretari? - pitao je taksista sumnjičavo je gledajući. Njegove tamne oči su je posmatrale nekako nepoverljivo, kao da je istražuje dodatno, očekujući da sazna da li je ona ta osoba za koju se izdaje. Osmehnula se. Bila je obučena u tamni komplet, teget pantalone i sako, kosu je pokupila u urednu punđu a stavila je i jedne starinske naočare. Kada se pogledala u ogledalu u toaletu atinskog aerodroma, gotovo se zacenila od smeha. Izgledala je kao njena sopstvena tetka Izabela koja je godinama radila kao sekretarica kod jednog anemičnog advokata, malo poznatog u londonskim krugovima. Njena pojava je podsećala na nju. Čak je oponašala tetkin strogi pogled i pojavile su se dve vertikalne bore iznad nosa kao izraz potpune strogoće i posvećenosti poslu kojim se bavi. Izgledala je... Baš kao prava sekretarica koja je krajnje revnosna radnica, vrlo pouzdana, neugledna, ali pravi tip takve vrste radnika. Neupadljiva i neženstvena. Ni jedan muškarac koji drži do sebe se ne bi okrenuo za njom. Njeno maskiranje je bilo majstorski izvedeno. Sama sebi je čestitala na umešnosti, na uspešnoj kamuflaži. Vozač se malo nakašljao ponavljajući reč „sekretari“, a onda je klimnuo glavom. Znači, shvatila je, njen izgled, stav koji je zauzela, u potpunosti odgovara ulozi koju je preuzela na sebe ne bi li došla konačno do Roberta. Sada je slobodnije disala. Znači, odvešće je do Roberta Vilsona. Jedva je uspevala da prikrije osmeh. Trudila se da deluje engleski hladno, onako kako treba da deluje jedan službenik. Znala je da je vozač i dalje posmatra vrlo pomno preko retrovizora očigledno u nameri da se uveri do kraja da ne greši u tome što je vodi na mesto gde je rekla. Džena je gledala kroz prozor.

Mesto je zaista bilo živopisno, starinsko, čisto i mirno, nadahnuto prošlim vremenima, kao da je deo prošlosti utkan u današnjicu, kao da stanovnici ovog mesta žive na nekadašnji način uprkos dolasku savremenih tekovina sadašnjice. Kuće su bile gotovo identične jedna drugoj, obložene kamenom i okrečene belom bojom. Olianderi su bili u punom cvatu. Ako je postojao raj na zemlji, ovo mesto bi moglo s pravom da ponese taj naziv. Automobil se zaustavio ispred jedne veće kuće. Oko nje su bile nanizane manje kuće, a između njih su bile krivudave, tesne uličice. Izašao je mršavi, visoki čovek u crnom. Njegovo lice je imalo neki neodređen izraz. Vozač je izašao, gestikulirao je vrlo živo. Čovek je klimnuo glavom i prišao automobilu. Izašla je polako. - Vi ste sekretarica koju je lord Bilington poslao gospodinu Vilsonu? - pitao je kratko. - Da. Zovem se Glorija Lojd - rekla je prisećajući se imena devojčice iz osnovne škole koja joj je redovno išla na živce svojom nadmenom pojavom. Čovek je nešto rekao taksisti koji je klimnuo glavom uz osmeh, seo u automobil i otišao. Samo je mahnuo rukom Dženi kao da su stari znanci. Uzvratila je razmišljajući da su ovde izgleda svi neposredni, brzo sklapaju poznanstva i prijateljstvo. Već joj se dopalo to saznanje. Onda se trgnula pri pomisli da je došla očigledno na željeno odredište, i bilo je pitanje šta će doživeti i hoće li uspeti da se zadrži sa pričom da je poslao lord Bilington kao sekretaricu. - Nisam mu platila - rekla je Džena nervozno preturajući po svojoj tašni koja je bila robusna kao da je spakovala pola biblioteke. - Nema potrebe. Gospodin Vilson pokriva taj trošak. Nadomestiće vam putne troškove koje ste imali dolaskom na Skopolos. Dozvolite, moje ime je Erastos. Poneću vašu torbu, izvolite, ovuda - rekao je ponovo vrlo mirno, ozbiljno, ponevši joj torbu. Krenuo je napred a ona za njim, poslušno bez reči. U hodniku ih je dočekala krupnija žena vedrog lica.

- Moja supruga Demetra. Ona ne zna najbolje engleski ali biće dovoljno za komunikaciju nešto od reči koje je naučila rekao je Erastos, a žena je srdačno stisla Dženinu ruku ne prestajući da joj priča nešto na grčkom. Džena je zbunjeno čas gledala ženu, čas upitno u Erastosa u očekivanju da dobije prevod. Grčki jezik je delovao melodično, nesvakidašnje ali, zaista nije razumela ništa sem što je pre puta naučila nekoliko korisnih reči i fraza. Instinktivno je klimnula glavom i izgovorila: - Kalispera. Žena odgovori sa oduševljenjem na šta se čak i ovaj ozbiljan čovek malo nasmešio i klimnuo sa odobravanjem, a Džena slegnu ramenima. - To je sve što znam. Volela bih da znam više, nadam se da ću naučiti još koju reč. Šta je rekla vaša žena? - Verujem da ćete imati prilike da naučite po neku grčku reč. Moja žena vam je poželela dobrodošlicu i ugodan boravak. Krenite za mnom, odvešću vas do sobe. Krenula je za Erastosom dok je Demetra još uvek nešto pričala za njima. Prostrana kuća bila je zaista lepa i sa puno svetlosti zbog velikih prozora. U sobi, u koju je uveo Erastos, nije bilo naročito skupocenih stvari, nikakvog luksuza na koji je navikla u Londonu. Ali, bila je toliko svetla, sa velikim krevetom koji je imao baldahin, radnim stolom u uglu, velikim prozorom i staklenim vratima koja su vodila na terasu prepunu velikih saksija sa rascvetalim olianderima u svim mogućim bojama. Videla se pučina, obala, nepregledno plavetnilo mora i neba kao da nije postojala granica između njih. Prišla je da uživa gledajući taj fascinantan prizor. Nije ni bila svesna da je Erastos već izašao iz sobe. Nije mogla da odvoji pogled od mora, pučine, obale ispod Glose. Duboko je uzdahnula. Zatvorila je oči na trenutak. Toplota sunčevih zraka i miris borove šume, zvuk mora koje udara o stenje, sve je to ponelo. Sada je shvatila koliko je bila umorna od Londona, svakodnevice koja je bila puna dinamike, obaveza i koja je donosila na kraju

dana takav umor koji novi dan nekada nije mogao da ukloni. Vrlo često nije mogla ni pošteno da se naspava. Umila se, popravila, ogledajući se u ogledalu, svoju frizuru predratne dame i natukla naočare bez dioptrije, sa ogromnim okvirom. Obukla je dugu tamniju tuniku, crne pantalone, baletanke. Kao da je došla iz manastira. Sama smernost! Izašla je iz sobe i zatekla Erastosa u hodniku. - Pošao sam po vas. Gospodin Vilson je rekao da dođete do salona. Pošla je za njim poslušno. Kako izgleda Robert nakon pet godina? Da li je još uvek onaj markantni muškarac koga je gledala kako se penje na vrhove Himalaja, kako seče rastinje pred sobom dok tumara oko Amazona, ili sedi sa domorocima jedući njihovu hranu koju ni jedan Evropljanin ne bi probao ni za million dolara? Očekivala je da vidi čoveka koji stoji pored prozora sa rukama u džepovima, ili ispija svoje piće pored prozora. Umesto toga, uvedena je u prostoriju gde je svetlost bila prigušenija. U sred dana, tamni prostor, soba u kojoj nema dovoljno dnevne svetlosti. Sedeo je na fotelji. Pored njega je bila jedna štaka. Podigla je pogled. Gledao je smrknuto. Bio je mršav, ali i dalje lep čovek. Grč nekog nezadovoljstva je bio jasno ispisan na njegovom licu. Shvatila je u trenutku. Nije se sasvim oporavio od saobraćajne nesreće od pre pet godina. Verovatno je otežano hodao. Ko zna šta ga je još mučilo? Ipak, njegov stav, uspravan na naslonu fotelje, ispravljenih leđa, opruženih nogu, sa rukama na naslonima i oštrim pogledom, govorio je da nije klonuo duhom. - Vi ste sekretarica koju mi je poslao lord Brajan Bilington? - Da. - Kako se zovete? - Glorija. Glorija Lojd. - Lepo. Pitam se zašto mi nije javio da dolazite. Moram da ga pozovem. Nadam se da mi nećete zameriti? Zadržala je dah. Sada je bio trenutak da bude razotkrivena. Gledala ga je kako bira broj čika Bena koji je znala napamet.

- Bene, Robert ovde. Nisi mi javio da šalješ sekretaricu na Skopolos. Zove se Glorija. Želiš da je čuješ? U redu. Preuzmite rekao je kratko pružajući slušalicu da je Erastos donese do Džene. Uzela je slušalicu. - Da? Glorija ovde. Izvolite? - Svaka čast! Tvrdoglavo derle! Znači uspela si? - Naravno gospodine Bilington. - Slušaj, neću mu otkriti ko si ako mi obećaš da nećeš uraditi ništa što bi njega povredilo. Jasno? - Savršeno gospodine. - Neverovatno! Mogao sam da pretpostavim da ćeš na kraju da me pređeš, ali pitam se samo kako? - Na stolu gosdpođe Meri je bila koverta. - Ah, da, sad se sećam! Koji si ti mali prevarant! Sada mi je sve jasno! - Nadam se da neće biti nesporazuma. - Nesporazum si ti! I nerazumna devojka! I mogu samo da vičem odavde, a treba da dođem tamo da te presavijem preko kolena, izudaram i dovučem u London za uvo! - Molim, nadam se da ću opravdati vaša očekivanja. Zahvaljujem vam unapred za preporuke koje ste spremili za mene. - Dosta! Sada si još i drska! Vodi računa šta radiš i kako se ponašaš. Sada vidiš da njemu nije lako. Nemoj da mu otežavaš život svojim uplitanjem, spletkarenjem i njuškanjem. - Svakako da ne, gospodine. - Nadam se da ćeš na kraju da budeš fer prema njemu. Pomozi mu kad si već tamo oko kucanja njegove nove knjige. Pokušaj da budeš od neke koristi. I ne objavljuj ništa bez njegove saglasnosti, jasno? - Poslušaću vas gospodine - rekla je najzad sa olakšanjem, ne prestajući da gleda Roberta koji nije skidao pogled sa nje.

Kao da je prikovao svojim upornim pogledom koji je imao u sebi snagu jedne jake osobe. Možda je njegovo telo bilo oslabljeno, ali je zato izgledao baš kao onaj čovek koji je imao neverovatno inetresantne putopisne emisije koje je prosto gutala. - Daj mi sada da čujem Roberta, a ti... daj mi Roberta! - Gospodin Bilington želi ponovo vas da čuje - rekla je pružajući Erastosu slušalicu koji je potom dodao Vilsonu. Trudila se da njen glas zvuči što poslovnije i hladnije baš kao što priliči jednoj sekretarici koja dolazi iz Engleske. Erastos je ljubazno ponudio da sedne na fotelju pored prozora, a onda je polako izašao iz sobe. Sela je. U polumraku sobe, jedva da je videla sasvim jasno Roberta Vilsona. Čula ga je kako srdačno razgovara sa čika Benom. Po načinu na koji je vođen razgovor između dvojice muškaraca, shvatila je koliko je njihovo prijateljstvo jako i pravo, zato je razumela čika Benovu bojazan da Robert Vilson ne bude na neki način povređen činjenicom da neko sa strane može da nešto od njegovog privatnog života sazna i obelodani za neke novine. Osetila je na trenutak osećaj krivice. Kada bi samo znao sa kojim motivom je banula u njegov dom, verovatno bi bila izložena strašnoj srdžbi ovog muškarca koji je, odmah je shvatila, umeo da bude grub i neprijatan. Nije prestajao da je gleda. Imalo je nešto u tom pogledu. Ispitivački, islednički, znatiželja, ko zna koliko dugo nije bio u kontaktu sa... Sledila se. Shvatila je. Možda je pomislio da je kao žena dobrodošla. A možda je ona umislila svašta. Verovatno je došla do tih misli nakon čika Benove opaske o njegovom izolovanom životu. Najzad, završio je razgovor. Ćutao je. Oboje su ćutali uporno se gledajući. - Koliko dugo radite kao sekretarica? - Pet godina. - Znači, imate neko relativno znanje i iskustvo u radu? - Po mišljenju gospodina Bilingtona, imam. - Rekao mi je da ste spremni da odmah krenete sa poslom i da gledam da vas što više uposlim, da bi ste što pre završili.

Rekao mi je da nakon završetka posla ovde, neizostavno morate u London, ima novi posao za vas. Doduše, nije precizirao za koga, ali pretpostavljam da vi znate o čemu je reč. - Pa, mislim da znam. - Dobro. U tom slučaju, zamolio bih vas da se danas dobro odmorite, a sutra od jutra do podneva treba da prekucate ono što sam snimio na diktafonu. Možda vam namećem vreme rada, ali ujutru je ovde prijatnije za svaku vrstu posla. Mislim da je najbolji način za naš rad da se uskladimo tehnički i praktično. Znači, ono što snimim, vi ćete da prekucate, i tako ćemo da funkcionišemo svakoga dana. Sada, možete da idete, verovatno ste umorni i gladni od puta. Erastos i Demetra će se pobrinuti oko vašeg smeštaja i obroka. Još nešto: ako želite, na raspolaganju vam je Erastos da vam pokaže mesto, da vam omogući da u slobodno vreme vidite i obiđete Skopolos. Ja nisam u mogućnosti, vidite i sami zašto. Nadam se da smo se razumeli? - Jesmo, gospodine Vilson. - Odlično. Idite sada - rekao je malo grubo i ona je odmah ustala kao po komandi. Izašla je iz sobe ponešena energijom ovog čudnog čoveka koji je još uvek pod uticajem povreda, ali i dalje duhovno jaka ličnost. Umorna od puta, zadovoljila se da sedi na prostranoj terasi i čita kada je zazvonio njen telefon. Bio je to ponovo čika Ben da bi joj skrenuo pažnju da vodi računa o svom ponašanju u Roberovoj blizini. Kada ga je otvoreno pitala da li on misli da joj preti neka opasnost od strane Roberta, čika Ben se nakašljao kao neko kome je jako neprijatno da razgovara na tu temu ali je ipak rekao: - Molim te, budi obazriva. On već pet godina nije bio u kontaktu sa nekom osobom suprotnog pola. Ne znam šta mu se mota po glavi, znam da nije siledžija, ali da bi mogla da ga privučeš svojom pojavom, siguran sam da ima osnova za moju bojazan. Zato, pamet u glavu, izbegavaj suvišne kontakte, radi na tim tekstovima, uostalom to ti je radni zadatak. I naravno, gledaj svoja posla! Kako god se uzme, ti si ta koja će otići, a on je taj koji mora da ostane... sa svojim mukama i slikama iz prošlosti.

- Čika Bene, čovek je maltene vezan za stolicu, vidim da se ne kreće nešto preterano. Nisam obučena ni najmanje ženstveno. Ličim na babu moje babe! - Rekao sam ti. Upozorio sam te! - U redu, radiću šta mi se kaže i neću nikoga da povredim, da zavodim, da njuškam, kako ti reče da imam običaj da radim. - Ti si hodajuća nevolja mala -gunđao je lord Bilington na kraju razgovora ni malo umiren razgovorom koji su vodili. Džena je znala da je on ubeđen da ona ipak neće sedeti skrštenih ruku da će zadovoljiti svoju ličnu ali i profesionalnu radoznalost istražujući povod Robertovog dobrovoljnog izgnanstva. Sada je razumela da još uvek ima posledice saobraćajnog udesa. Čak je u polumraku sobe jedva razaznala njegove crte lice. Videla je jednu stranu njegovog lica, druga je bila zaklonjena mrakom. Bilo je čudno da se u po bela dana neko odriče sunčeve svetlosti i uživa u polumraku. Verovatno je sledio svoja mračna, sumorna osećanja. Ne bi rekla da je pao u depresiju, ali da ima potrebu da u svojoj izolaciji odbaci i svetlost dana, moglo bi da se nazove još jednom hirovitom potrebom genija. A opšte poznato je da su veliki umovi oduvek imali čudne ideje koje obični smrtnici nisu mogli ni da razumeju ni da podrže. Zaključila je da je najbolje da, kada je već ovde, uradi posao za koji je navodno angažovana, najbolje što ume, da se ne oda ni jednim jedinim gestom i da proba da što više sazna o ovom intrigantnom, tajanstvenom čoveku. Ako to ne bude dovoljno, možda će tokom vremena uspeti da ga privoli na jedan mali intervju. Ko zna, možda joj i pođe za rukom da ga odobrovolji i privoli da sarađuju oko toga. Ako ga zaduži svojim besprekornim radom, ko zna, možda kao protivuslugu dobije tu sjajnu mogućnost da dobije ekskluzivni interviju od njega. Za sada, mora da se u potpunosti posveti poslu, da ga besprekorno odradi i da se nada da će ispuniti svoje ambicije vezane za intervju. Srećom, nije bila poznati novinar, ne u toj meri da bi bila zapažena i samim tim nije bilo opasnosti da je prepozna i shvati ko je ona ustvari.

Onda je pozvala svoju majku. Po tonu njenog glasa shvatila je da je već izveštena i to poprilično detaljno od strane čika Bena. - Ponekad te ne razumem. Takav je bio i tvoj otac. Nesalomiva volja, svojeglav do kraja. - Ali si volela tog svojeglavog čoveka toliko da si i danas sama - rekla je majci. - Da, tačno je. Bio je neverovatan čovek. Nema više takvih. - Zar nije čika Ben malo sličan tati? - Džena! - Hej, nisam dete, vidim da gajite obostrane simpatije. - Jedno su simpatije, veza je nešto sasvim drugo. - A ti nemaš petlje da mu daš jasan signal da ti se približi a on je... recimo, zaljubljen u tebe jedno dva, tri veka! - Džena! Ja sam ti majka! - Baš zato. Volela bih da te vidim srećnu, a bila bi ako si sa njim. - Neću da razgovaram na tu temu. Bolje mi reci šta se dešava tamo. Kakav je taj čovek? Nadam se da nemaš neke neprijatnosti vezane za njega. Ne opravdavam tvoje motive da odeš na Skopolos ali kada si već tamo, potrudi se da ne upadaš u neprilike. - Velika sam. Da te samo podsetim. Znam da vodim računa o sebi. Majko, kako je lepo ovde! Zaljubila sam se na prvi pogled u ovu prirodu. - Više bih volela da čujem od tebe da si zaljubljena u nekog mladića. - Da? Volela bih i ja, ali nikako da sretnem pravog. - Kako da ga sretneš kada ih sve uplašiš svojim stavovima i ponašanjem? Ko sme da ukrsti sa tobom koplje u verbalnom smislu? - Uh, ala si me napravila na groznu aždaju koja bljuje vatru na sve jadne muškarce oko sebe! - Nisi daleko od tog opisa, draga moja ćerko. Bojim se da ćeš na kraju da ostaneš sama samcijata, možda sa uspešno

izgrađenom karijerom koja ti svakako ne gine, ali emotivno, bićeš neispunjena. - Baš ti hvala na velikoj dozi optimizma kada je moja budućnost u pitanju. - Možeš da se ljutiš koliko hoćeš, kao tvoja majka imam puno pravo da ti pljusnem istinu kakva jeste posred lica. Nakon nekoliko neformalnih rečenica o vremenu na Skopolosu, majčinog saveta da se ne izlaže previše suncu ako nije ponela kremu sa zaštitnim faktorom, Džena je završila razgovor zadovoljna što ima priliku da sedi besposleno na terasi u hladu ispod velike tende i uživa u pogledu na pučinu, luku Lutraki i prirodu koja je darovala ovo ostrvo nesvakidašnjom lepotom da izgleda kao raj na zemlji. Najradije bi se presvukla u bikini da se malo sunča na terasi. Ili bi zamolila Erastosa da je odvede na jednu od plaža bar danas a ostalih dana bi umela i sama. Ali, suočena sa opasnošću da bude razotkrivena, ostala je da samo uživa u pogledu sa terase, da za svaki slučaj zadrži masku savršene konzervativne engleske sekretarice, baš kao što se od nje očekuje da to bude.

3. poglavlje

Džena je, nakon doručka, uzela laptop i diktafon koji je ostavio njen poslodavac Erastosu da joj preda. Onda se povukla u svoju sobu da bi prionula na posao. Bilo je jasno već na samom početku da je u pitanju interesantna knjiga koja govori o period između dva svetska rata, o dvoje ljudi koje je sudbina nekoliko puta grubo odvojila a potom spojila. Tema romana je imala za cilj da da jasnu poruku da je prava ljubav nešto što može da prevaziđe svaku preperku, ma koliko ona bila jaka, velika i zastrašujuća. Knjiga je obilovala proverenim istorijskim činjenicama, govorila je vrlo opširno, dramatično o uzrocima, motivima i posledicima nekih društvenih događanja, tako da je ona zaista bila od samog početka vrlo zainteresovana. Znala je na osnovu prvih nekoliko sati, koliko je trajalo prekucavanje teksta, da je reč o knjizi koja će doživeti kao i sve dosadašnje, veliki uspeh i da će sigurno biti bestseler. Čitajući ranije njegove knjige, imala je želju da ga upozna i lično. Divila se njegovom stilu, besprekornim osećajem za red reči u rečenici, strukturom i melodičnošću rečenice. Materijala je bilo zaista mnogo. Bilo je očigledno da ga nešto sprečava, iz zdravstvenih razloga, da se sam posveti prekucavanju teksta. Pomislila je da je verovatno u pitanju nedostatak dobrog vida. Možda je to razlog što je sedeo u sobi koja je bila zatamljena. Radila je jednim pravim udarničkim tempom, nije sebi dala ni trenutak odmora. Nalazila je pravo zadovoljstvo u radu na novom delu velikog pisca kakav je bio Robert Vilson. Samo saznanje da je prva koja ima priliku da vidi njegovo najnovije delo, ispunilo ju je neopisivim zadovoljstvom i već je zamišljala kakvu bi priču mogla da napiše za svoje novine, kada bi imala njegovo odobrenje.

Bilo je interesantno kako je opisivao život u tom period. Kako su se ljudi udvarali, kako su živeli, šta su želeli, koliko su bili svesni u kakavom istorijskom trenutku žive. Sve je bilo krajnje sažeto, jasno opisano jednostavnim i pitkim stilom, jezički vrlo prefinjeno i nadahnuto. Istovremeno, njegov melodičan i muževan glas je bio prosto opčinjavajući. Prosto je plenio njenu pažnju. Bilo je u njemu neke snage, zavodljivosti... Trgnula se. Iz tona njegovog glasa bilo joj je potpuno jasno da je on šarmantan muškarac, velike inteligencije i siline duha. Ipak, verovatno zbog njegovih pretrpljenih fizičkih povreda prilikom saobraćajne nesreće, izgleda da je bio prinuđen da se prosto skriva od sveta. Možda ne može da hoda kako treba, videla je štaku pored njegove fotelje. Možda mu je vid stradao. Možda postoji još nešto. A možda je počela previše da razmišlja o njemu, sada dok sluša njegov glas koji je prosto obuzima, čini je da se oseća ustreptalom. Bilo je toliko seksipila u tom glasu. Odmahnula je glavom dok je slušala diktafon sa slušalicama u ušima. Toliko je bila koncentrisana na posao da je zaboravila na sve ostalo. Demetra je blago taknula po ramenu. Objasnila joj je gestikulacijom da je vreme da siđe do trpezarije na ručak. Džena se osmehnula toplo i klimnula glavom, gledajući u Demetrinu vedru pojavu. Odmah je krenula sa njom do trpezarije. Ništa je nije razumela ali je Demetrin glas zabavljao. Njena priča je mogla da bude o bilo čemu. Blago se protegnula da bi malo rasteretila svoja ramena koja su je malo zabolela od višečasovnog sedenja pored kompjutera. I pred očima je počelo da joj treperi. Znala je da joj je bio neophodan jedan kraći predah. Sve što je bilo stavljeno na sto od hrane, a većina je bila deo specijaliteta grčke kuhinje, jela je u slast. Bila je gladna ali i Demetrina kulinarska sposobnost je bila izuzetna. Erastos je ušao nedugo zatim. Demetri je uputio jedan osmeh. Videlo se da je ovaj bračni par, koji je već zašao u treću deceniju braka, bio povezan nežnim osećanjima. - Nadam se da vam prija ručak.

- Naravno. Demetra je izuzetna kuvarica. - Jeste. To je bio jedan od razloga da je oženim. - Stvarno? - Verujem da vam je poznato da se u ovoj zemlji uzimaju u obzir mnogi kvaliteti jedne devojke, sem njenog zadovoljavajućeg fizičkog izgleda, kada je u pitanju sklapanje braka. - Mogu da mislim. Verovatno postoji ceo jedan poduži spisak koji budući mladoženja nosi sa sobom u džepu kada kreće u prosidbu. Erastos se nasmejao. Njegovo mršavo lice se malo ozarilo. - Gospođice Lojd, možda je kod vas u Engleskoj drugačije, ovde još uvek postoje neka starinska načela kojih se i mlađi pridržavaju. Vi niste udati? - Ne. I ne nameravam u skorije vreme. - Tako sam i mislio. Ne izgledate kao devojka koja je krenula u lov na budućeg muža. - Zar devojke na ovo ostrvo dolaze sa tom namerom? - pitala je hladno završavajući sa ručkom. Erastos je sedeo preko puta nje, a Demetra mu je donosila tanjir sa kolačima. Pogledao je svoju ženu sa nežnošću, a potom se obratio Dženi pogledavši je zamišljeno. - Vama je dvadeset i sedam godina. Naš sin Nikos ima isto toliko. Završio je studije zahvaljujući finansijskoj pomoći gospodina Vilsona. Sada radi u advokatskoj kancelariji sa jednim prijateljem u Atini. Za razliku od vas koji ste vrlo konzervativno obučeni, nekako suviše ozbiljni za svoje godine, on je moderan momak koji se možda suviše zabavlja u životu iako važi za jednog od najboljih advokata. Dolazi za nedelju dana na ostrvo. Demetra je luda od sreće da konačno vidi sina. Možda biste mogli, pošto ste vršnjaci, da izadjete zajedno. Niko poznaje ostrvo kao svoj džep. Uostalom, ovde je rođen. Nadam se da bi vam prijalo da se družite i upoznate ostrvo. Što se mene tiče, jedino mogu da vam pokažem put do obližnje plaže, nisam u mogućnosti da vam budem pri ruci, imam previše posla.

- Hvala vam. Volela bih da obiđem ostrvo ali kao i vi, zatrpana sam poslom. Ko zna, možda će vaš sin zaista želeti da mi pokaže ostrvo. Bila bih mu zahvalna. I prihvatam vašu ideju da mi pokažete put do plaže. Volela bih da odem, malo plivam i sunčam se. - U redu, pokazaću vam put, videćete, ne možete da se izgubite, sve je prosto tu, ima nekoliko puteva i pravaca, na kraju, ovo je malo mesto. Ako želite da se osvežite, iza kuće imate veliko dvorište i bazen u kome možete da se kupate kada god zaželite. - Stvarno? Nisam znala da postoji dvorište. Sa prozora moje sobe se vidi samo gradić i obala. - Dođite, pokazaću vam. Krenula je sa njim. Izašli su na sporedna vrata. Pred njom se ukazala slika ukusno uređenog dvorišta sa mnoštvom cveća i zimzelenog drveća. Bazen je bio dovoljno veliki da se čovek opusti u plivanju ali nije bio sigurno dimenzija kao olimpijski. Svejedno, bila je zadivljena ukusno uređenim vrtom, ličio je na pravu oazu mira, nešto što svaki čovek može da poželi. Nakon kratkog obilaska, ponovo se povukla u svoju sobu i nastavila sa preslušavanjem teksta koji je trebalo da prekuca. Zazvonio je njen mobilni telefon. Bilo je već oko pet po podne. Nije ni osetila da je satima radila. Kako je vreme brzo prošlo. Glas koji je čula je bio isti onaj glas koji je preslušavala sa diktafona. - Gospođice Lojd, samo sam hteo da čujem kako napreduje vaš posao. Erastos mi je rekao da ste poprilično danas radili. Ima li nekih problema? - Ne, naravno da nema, ni najmanje. - Ako sam dobro shvatio, skoro osam sati ste radili. To je puno radno vreme. Nema potrebe da se toliko naprežete. Vaš rad podrazumeva da imate pravo na pauzu, odmor, da se prošetate po gradu. Nije mi namera da vas kao poslodavac surovo eksploatišem. Uostalom, ako nastavite sa takvim tempom, dovešćete me u situaciju da moram da radim na isti način da bismo održali vaš ritam rada. Onda ću ja raditi kao vi, a vi ćete se dosađivati - čula ga je da se malo nasmejao.

Nije mogla da veruje da onaj sumorni, krajnje ozbiljan čovek ume da se smeje. Očigledno je bio zadovoljan njenim radom. - Verujem da ste vi već pripremili novi materijal. Nije mi dosadno. - Dobro, ali nije na odmet da se malo opustite, usporite tempo kojim ste krenuli. Pravite češće pauze, nemojete da me posle lord Bilington optužuje za vaše psihofizičko preopterećivale, da ne kažem iznurivanje, još gore zvuči ta reč. Kao vaš poslodavac sam odgovoran za vaše zadovoljavajuće zdravstveno stanje. Naravno, očekujem ozbiljan rad, ali vi ste me zatekli nespremnog da prihvatim toliku revnost u radu na samom početku. Mislim da nema potrebe da toliko zapinjete. Sasvim je u redu imati odmor, pa možda i propustiti jedan dan. Nije ni to strašno. Strašno je pregoreti od tolikog radnog elana. Očekujem od vas da se odmarate, da redovno jedete. Nadam se da smo se dogovorili? - Jesmo. Prekinuo je razgovor. Zurila je u telefon. Čudan čovek. Pokazuje jasan znak brige za nju koja je njegov radnik na određeno vreme. Na prvi pogled, izgledao je kao čudak kome nije ni do koga na svetu stalo posebno. Možda je takav zato što je poslao čika Ben koji je njegov prijatelj. Noć je ubzo pala, ali je bilo nekako svetio, kao da je dan. Sve je bilo jasno, kao na dlanu. Bilo je vruće u sobi, iako je tek prolazio maj mesec. Iskrala se vrlo vešto do zadnjeg dela kuće, do dvorišta i bazena. Okrenula se oko sebe. Svetla su bila pogašena. Ponoć je odavno prošla. Nije mogla da odoli vodi u bazenu koja je bila više nego primamljiva. Skinula je svoj bade mantil. Iako je bila noć, nije se usuđivala da pliva bez kupaćeg kostima. A najradije bi skinula sve sa sebe. Ušla je polako u bazen. Nije se usuđivala da skoči bojeći se da se ne čuje njeno noćno kupanje. Plivanje joj je neverovatno prijalo. U bazenu je bila slana voda. Nije ni morala da pita kako je to bilo moguće. Verovala je da Robert Vilson nije žalio ni truda, ni para da sebi omogući potpun doživljaj plivanja u pravoj morskoj vodi. Osećala je kako se polako opušta, kao da stres i napetost

izlaze iz njenog tela. Imala je urođeni sportski duh, umela je da pliva satima, da pešači kilometrima, da zimi ide na skijanje, da se vozi skuterima na morskim talasima. Voda je bila prijatna. Negativna energija iz njenog tela je prosto isticala iz nje. Neki neobjašnjivi mir se uselio u njeno telo. Polako je izlazila iz vode. Tražila je svoj peškir. Bila je sigurna da ga je ostavila blizu bazena kada je krenula na noćno kupanje. Zbunjeno se okretala oko sebe. U mraku jednog senovitog mesta je spazila žar upaljene cigarete. Zastala je presečena nekim nejasnim osećajem da je bila predmet posmatranja nekog voajera. Gotovo je bila spremna da vikne na tog drznika koji je sedeo, ali je nešto za trenutak zaustavilo da ne reaguje na taj način. Napravila je par koraka napred, lagano se savila da dohvati bade mantil koji je odmah obukala u gotovo jednom potezu ruke. Odlučno je krenula ka žaru cigarete da bi videla osobu koja je sedela u mraku i ko zna koliko je vremena pomatrala. To je smatrala jednom vrstom napada na njenu ličnost. Tek na metar od nepoznatog čoveka, postala je svesna da niko drugi do Roberta Vilsona nije mogao da sedi na garnituri za sedenje u zabačenom kutku pored bazena. To je nekako ličilo na njega. Da sedi sasvim sam i posmatra. Osetila je da joj se koža od te misli naježila, da je ispunilo neko neobjašnjivo osećanje nemira pri pomisli da je on posmatrao. - Hoćete da mi se pridružite gospođice Lojd? - Koliko dugo ste ovde? - Nekoliko sati. - Zašto mi niste nekako stavili do znanja da ste prisutni? - Zato što bih vas omeo u vašem uživanju u noćnom kupanju. - Možda ste me upravo doveli u poziciju da se osećam postiđeno? - Ne vidim razlog za to. Mogli bi da se pohvalite svojom izuzetnom konstitucijom. - Pravću se da nisam čula ovaj komentar. - Možete ako vam je lakše. Da li biste više voleli da vam kažem da ste najveća rugoba koju sam imao prilike da upoznam? Ne verujem da bi vam takav kompliment prijao. 30

- Nisu mi potrebni komplimenti. - Kako želite. Ako smo završili sa prepucavanjem ni oko čega, izvolite, sedite. Pijem uzo. Hoćete jednu čašu? Poslužite se sami. Tu su vam pored i cigarete. Sela je preko puta njega. Uzela je čašu u koju je nasula iz flaše malo pića koje je znala da je slatkasto i da sem par gutljaja ne bi bilo dobro da više popije. Iz iskustva je znala da sva slatkasta pića prosto mame da budu ispijana a onda se javlja onaj pogubni osećaj omamljenosti i blagog pijanstva. Njoj to nije trebalo. Morala je da zadrži prisebnost duha, pogotovo u društvu ovog pronicljivog čoveka kome ništa ne promiče kada se svom svojom pažnjom usmeri ka nekome ili nečemu. Ispila je jedan gutljaj. Pripalila je cigaretu. - Zašto ste pokušali da izgledate konzervativno kada ste vi u stvari jedna mlada moderna devojka? - Kako znate kakav sam tip devojke? - Vaši pokreti. - Vi vidite? - začudila se. - Sasvim dobro. Možda ne dovoljno dobro za kucanje teksta, ali u suštini moj vid je koliko toliko dobar. Mislili ste da sam slep? - Ne baš. Ali, posumnjala sam da ne vidite kako treba. - Verovatno vas je nešto navelo da tako mislite? - Vaša potreba da budete u zamračenom prostoru. Ćutao je. Nije imao komentar na njenu iskrenu izjavu. Duboko u sebi, Džena je znala da je iskrenost jedna od osobina koju je on visoko vrednovao kao vrlinu koja je posebna ali nije česta u ljudima oko njega. Ipak, iza te nepristupačnosti, izgleda da je bio sasvim drugačiji čovek ali samo onda kada je želeo da bude takav prema nekoj određenoj osobi. Slutila je da se sigurno tako nepristupačno ne ponaša prema ženama koje želi da zavede. Slutila je da je uopšte retko kada poklanjao svoju pažnju ženama. Verovatno je bio usmeren ka fizičkom ispunjenju poriva svog tela kada je bila neka žena u pitanju. Pitala se da li je i dalje u njegovom sećanju Silvija sa kojom je, kako je pročitala tada u jednim novinama, imao nameru da osnuje porodicu.

Toliko toga je želela da ga pita. Čovek kome se divila je sedeo preko puta nje. Ćutao je fiksirajući je svojim upornim pogledom. Pitala se o čemu je razmišljao dok je tako uporno posmatrao. Okrenula je glavu da bi svoj pogled usmerila ka fontani koja je bila obasjana jednim malim snopom svetlosti. Robert je uzdahnuo i otpio jedan gutljaj pića. - Pričajte mi o sebi. - Da li je to pitanje na koje svako od vaših zaposlenih mora da odgovori? - Zašto zauzimate odbrambeni stav prema meni? Nemam nameru da vas ni na koji način napadnem, još manje da vas povredim. Gde ste rođeni? - U Londonu. - Iz vaše radne biografije koju mi je poslao Bilington vidim da ste završili žurnalistiku, da govorite tri jezika, da ste putovali po svetu, da imate samo dvadeset i sedam godina i da niste udati. - Onda znate sve što treba o meni. - Zašto nosite tu smešnu garderobu? Od koga ste je pozajmili? Neke starije komšinice? - nije odoleo da se ne nasmeje. - Od moje tetke. Ona je sto godina sekretarica. - Onda je toliko stara njena garderoba koja vam, moram da vas razočaram, stoji očajno. - Želela sam da budem krajnje poslovna i ozbiljna. Zaista mislite da je očajna? - Nikada ne govorim ono što ne mislim. Ne treba da sumnjate u moje reči. Ako sam krajnje iskren prema vama, nema potrebe da vi ne budete isti prema meni. Dakle, više se nećete sakrivati iza tetkinog teget kompleta? Tetki možda bolje stoji nego vama, doduše. Nije da želim da vam budem stilista, ali recimo, želim da vam dam koristan savet. Verujem da se ni vi ne osećate prijatno u njemu. - Iskreno, nemam šta drugo da obučem. - Daću vam novac unapred da kupite sebi odgovarajuću garderobu.

- Ne treba. Imam para. - Treba. Daću vam akontaciju. I ne želim da vas čujem kako mi se suprotstavljate u tome. Uostalom, priložite svoje putne račune. I taj novac vam dugujem. - Ne dugujete mi. - Možete li ikada da budete malo elastičniji u stavovima? Nikada niste čuli za reč fleksibilnost? Dajte da se ponašam do kraja kao korektan poslodavac, ne uskraćujte mi to moje pravo. Dakle, ujutru, idite sa Erastosom, uzmite ono najpotrebnije od stvari, na moj račun, i to bi bilo to. Naučio sam da razmišljam konkretno i tako da postupam. Voleo bih da se oko toga ne prepiremo. Na kraju, oboje imamo isto mišljenje po tom pitanju, zar ne? Razmišljala je kako je on svakako čovek koji voli da sve konce drži u svojim rukama do kraja i čvrsto. Nalazila je da je u pravu. Sasvim. Nije bilo potrebe da mu protivreči. Ipak, smetalo joj je što je gledao sve vreme. Možda je očekivao da je vidi sasvim bez odeće. Pocrvenela je. - Šta čitate? Koju muziku volite da slušate? Šta posebno volite? Pričajte mi. Nisam dugo imao kontakt sa ženom. - Bojim se da vas ne razumem -rekla je tiho. - Gospođice Lojd, krajnje sam korektan prema vama. Ako mislite da pet godina nisam video ženu, varate se. Dolazile su, zbog određenih stvari. Naravno, razumete da sam muškarac i da imam potrebe kao i svi. Ali vi ste žena koja ima sasvim drugačiju ulogu u mom životu, vaša misija nije vezana za stvari koje se dešavaju u krevetu. Vi i ja smo saradnik i poslodavac. Naravno, to nam ne smeta da vodimo sasvim običan, kulturan razgovor ako imamo o čemu da razgovaramo. Očigledno da imamo, vi ste inteligentna, obrazovana žena. Uzdahnula je. Setila se nekih romana koje je pre izvesnog vremena pročitala, a ostavili su utisak na nju. Zanela se opisivanjem određenih delova koji su je posebno oduševili. Slušao je sve vreme. Sa pažnjom koja je bila prava. Izgleda da ga je stvarno zanimalo šta je pročitala i kakav komentar ima o pročitanim knjigama.

- Zašto ste došli na Skopolos? - pitao je polako. - Zato što sam želela da vas upoznam. Čitala sam vaše knjige. Jako su mi se dopale. Želela sam da upoznam čoveka koji je napisao moje omiljene knjige. Zato sam oberučke prihvatila ponudu lorda Bilingtona. - Koliko vi njega poznajete? - Jako dobro. - Kako to da shvatim? - Kako želite. - Znači li to da postoji poseban odnos između vas i Bilingtona? - Recimo da ste u pravu. Ponovo ćutanje. - Pa, svako ima pravo na svoj izbor iako je nekada teško shvatiti izbor koji neko od nas napravi. Nije na meni da komentarišem, ali lord Bilington je moj dobar prijatelj, pa. prosto nisam mogao da shvatim da toliko hvali, a istovremeno me moli da budem izuzetno dobar prema jednoj sekretarici. Znao sam odmah da vi niste obična sekretarica. - Nisam? - Nazovimo to pravim imenom. Dozvoljavate? - Naravno. - Vi ste ljubavnica lorda Bilingtona. Oboje su zaćutali. On u očekivanju njene naredne reakcije, ona od iznenadnog šoka koji je doživela kada je čula njegove reči. Došlo joj je da se glasno nasmeje kada je shvatila šta je rekao. Mogla je da zamisli kako je čika Ben pokušao iz petinih žila da Robertu stavi do znanja da treba da bude pristojan prema njoj. Onda je u tom nastojanju toliko preterao da je Vilson pomislio da to govori iz samo jednog razloga: zato što je njegova ljubavnica. Počelo je sve da je zabavlja. Zamislila je lice čika Bena da je bio prisutan kada je Robert Vilson izjavio tako nešto šokantno. On bi se prenerazio. Kašljao bi bar pola sata zbog nedostatka vazduha. Bilo joj je smešno ali se trudila da ne pokaže koliko je na ivici da prasne u smeh.

Odlučila je da ne pokušava da se opravda pred čovekom koji je imao tako smešno viđenje njenog i čika Benovog odnosa. Na kraju, možda je upravo taj način razmišljanja njenog poslodavca može držati na distanci. Ali, u svakom slučaju, zabavljala se. - Da li sam u pravu? - pitao je pažljivo paleći novu cigaretu. Svetlost upaljača je na trenutak osvetlila jedan deo njegovog lica. Onda je ponovo njegovo lice utonulo u mrak. Nije mogla da vidi izraz na njemu ali je naslutila da je bilo oslikano pravo iščekivanje, nestrpljenje da čuje njen odgovor. I interesovanje. Možda je ovaj razgovor mogao da mu posluži za jedan dobar dijalog za knjigu koju je pisao. Vekovno nadmudrivanje muškarca i žene, njihovo različito stanovište, nerazumevanje, sukobi volje, sve to može da se opiše. - Ne želim da vas sprečim u vašem razmišljanju. - Niste mi odgovorili. Ustala je polako. Njeni pokreti su bili lagani. Bez žurbe. Znala je da je odmerava od glave do pete. Nekako je osetila da je probudila njegovu mušku pažnju bez obzira na reči koje je malopre izgovorio. Ipak je ona bila samo žena a on samo muškarac a ova noć iznenađujuća za njih oboje u svakom smislu te reči. - Odgovor je uvek sastavni deo postavljenog pitanja. Umorna sam. Želim vam laku noć. - I ja vama želim laku i prijatnu noć - rekao je nakon par sekundi ćutanja. Okrenula se i zaputila ka sporednim vratima kuće. Drhtale su joj noge. Nije to bila posledica hladnije noći, niti umora mišića nakon polučasovnog plivanja. Znala je zašto je tako. On je bio uzrok. Probudio je njenu pažnju. Bolje rečeno, nešto u njemu je probudilo u njoj pažnju. Znala je i šta je to. Muškarac. Pravi. On je bio muškarac koji ju je privlačio, koji je izazivao u njoj potrebu da mu se dopadne. Ali i odupre, da se suprotstavi njegovoj snazi i pokaže mu da nije slabašna žena koja može biti pokorena. Sasvim iznenada. Po prvi put, osećala je da je kompletno zainteresovana za nekog muškarca. Znala je da više nema potrebe da se krije onom groznom tetkinom garderobom. Iskreno, i njoj se smučila

ta jednolična, staromodna odeća koja je gušila svojom konzervativnošću kroja i boja. A to što je mislio da je ljubavnica... Smeškala se. Ne zna kako, ali čini joj se da je upravo to saznanje u njemu probudilo neko nezadovoljstvo. Da, izgleda da mu to smeta. Znači, nalazi da je i ona zanimljiva žena. Kakva konfuzija! Ali, kako je sve interesantno! Prava avantura života!

4. poglavlje

Gledala je Roberta kako se udubio u tekst koji je otkucala, prosto je zurio u monitor računara, verovatno u potrazi za nekom greškom koja se potkrala. Skinuo je naočare. Imao je već prosedu kosu, ali je njegov osmeh činio da izgleda mlađe. Pomisila je kako je šteta što se taj čovek ne smeje češće. Uzdahnula je. Mada je ovde već danima jedva ga je poznavala ali je osećala izvesnu bliskost prema njemu. Kao da je u jednom od prethodnih života bila na neki način sa njim. Spadao je u kategoriju muškaraca koji su čak i ovako, povređeni, sputani povredama koje još nisu zaceljene, neverovatno privlačni. Bio je hladan, grub, nepristupačan, gledao je ispitivački, nepoverljivo. Slutila je da je on jedan od onih muškaraca koji su retko kada poklanjali svoju pažnju ženskom rodu, kao da je bio imun na blizinu žene, kao da se podrazumevalo da je on predmet pažnje a žena nešto što je svakodnevno u njegovom okruženju i jednostavno dostupno. Verovatno je Silvija imala više nego ijedna druga žena u njegovom životu pažnju i emocije nalik ljubavi. Verovatno je bila nešto posebno kada je uspela da probudi i zadrži budnom pažnju ovog čoveka. Možda je čak i voleo. Teško da je mogla da zamisli ovog čoveka ledenog pogleda kao muškarca koji izgara od ljubavi i strasti. A opet, nešto joj je govorilo da ispod površine koja izgleda kao santa leda, postoji drugo lice, sasvim drugačije od ovog pred njom. - Odlično. Zadovoljan sam - rekao je uz mali trzaj usana koji je trebalo da označava osmeh. Osetila se radosno poput deteta koje je dobilo pohvalu za nešto što je uradilo kako treba, a odrasla osoba mu upućuje lepe reči. Usmeno je svoj pogled na njeno lice. Stalno je pod lupom, prismotrom, na isledničkoj klupi, preko puta njega, glavnog islednika.

- Pokušavam da shvatim kako jedna tako mlada, lepa i pametna devojka poput vas može da bude zadovoljna samo poslom sekretarice pored toliko drugih poslova gde bi se sve što zna pokazala u pravom svetlu. Kao da ne želite da pokažete koliko umete i znate ili jednostavno ne umete da istaknete svoje kvalitete na pravi način i na pravom mestu. Šta vi mislite o tome? - Zadovoljna sam trenutno. Na kraju krajeva, zar nisam dobila i besplatno letovanje na ovom fenomenalnom mestu? Nemam razlog da budem nezadovoljna. - Ako na taj način sagledavate stvari. U stvari, dugujem vam izvinjenje. Ljudi obično greše kada drugima nameću svoje mišljenje. Upravo sam to lično uradio. Naravno, razume se u najboljoj nameri. Hteo sam da vam kažem da možete više i bolje od ovoga što radite. - Hvala. Nisam o tome razmišljala. - Onda počnite da razmišljate, krajnje je vreme. Razume se, prezadovoljan sam što vas je lord Bilington poslao da mi pomognete. Čak vam i lektura leži. Možda bi trebalo o tome da razmislite. Ali kada vas posmatram, počinjem da vas razumem bolje. - Zaista. - Da, zaista. Sada mi je potpuno jasno da ste vi osoba koja želi da savlada sve na teži način a to ne doživljava kao težinu, prepreku i opterećenje, već naprotiv kao vrlo zanimljivu igru. - To vam je neshvatljivo? - Ne, samo je retka pojava. Obično svi gledaju da idu lakšim putem, a vi baš želite da to bude teže i komplikovanije. - Možda. Ipak, ne smatram svojom zlom srećom ako se malo više pomučim nego inače. Kada bi sve bilo dostižno i lako, ne bi bilo zanimljivo. Samo iščekivanje je nekada lepše od samog rezultata. Kroz sopstveni trud se naučite već na uspeh jer znate, vi ste ga sasvim opravdano zaslužili. - To je zanimljivo sagledavanje stvari. Da li to znači da ste zaista morali mnogo da se trudite u životu da biste nešto postigli? - Recimo da ste delimično u pravu.

- Imali ste pomoć roditelja? - Relativno. Ni manje ni više u odnosu na ostalu decu. Podršku da, savete, poneki sitni ustupak. Za ostalo sam sama zaslužna, ma koliko to bilo dobro ili ne, moj je rezultat. Sada zvuči kao da se hvalim, ali ne hvalim se. Jesam zadovoljna što imam samostalnost u svemu. I zahvalna sam svojim roditeljima što me nisu gušili preterano zaštitničkim stavom. - Šta rade vaši roditelji? - Majka je akademski slikar. Otac je umro pre petnaestak godina, iznenada. - Žao mi je što to čujem. Mora da vam nedostaje? - Vrlo često. Ponekad mi se čini da čujem njegove korake. - I čujete ih. Budite sigurni u to. Nikada nas osobe koje su na nebu ne ostavljaju. One su jednostavno tu. Naše sećanje ih održava u životu. A sasvim je prirodno da se sećate. To je osnovni deo života koji nas savršeno dopunjava na putu ka budućnosti. Gledao je zamišljeno par trenutaka. Pomislila je da je ovo rekao misleći na Silviju i da se sigurno nikada neće pomiriti sa tragičnim gubitkom voljene žene. Ovo je upravo bila potvrda njenog razmišljanja da je došao na ovo ostrvo da bi živeo daleko od svega što ga je podsećalo na Silviju ali i da bi živeo od sećanja na nju. Mora da je njegova ljubav bila tako duboka i jaka kada je odlučio da živi na taj način. Ne znajući ni sama zašto, ta misao je prosto presekla. Da li je moguće da je bila jednostavno ljubomorna na spoznaju da je žena koje više nema, još uvek prisutna u njegovom srcu. Postidela se svojih misli. - Lako je sa vama razgovarati. - Drago mi je da tako mislite. - Odavno nisam imao priliku da sa nekom ženom razgovaram tako neusiljeno, rasterećujuće i razborito. - To je već teže za moje shvatanje inteligencije ženskog roda. Prosto odbijam da ove vaše reći shvatim kao ruganje ženskoj pameti. Nije valjda da ste susretali neke priproste osobe.

- Ne znam. Viđali smo se iz drugih razloga - rekao je i nasmejao se kada ga je pogledala zapanjeno. Slego je ramenima kao krivac koji je uhvaćen u času izvršenja krivičnog dela. Morala je da se osmehne kada je videla njegov izraz lica. - Iskreno, nisam insistirao ni na kakvom razgovoru. Činilo se da se sasvim dobro uklapamo zato što smo se viđali iz jednog jedinog razloga. Zašto me tako gledate? Dešava se. Zar niste imali takve susrete u svom životu? - pitao je otvoreno i provokativno. Prihvatila je izazov. Nije želela da bude posramljena. Nije htela da mu dozvoli da oseti zadovoljstvo da joj je doskočio. - Naravno. Bilo je određenih iskustva. Verujem neuporedivo manje nego što ste ih vi imali. Ne osećam zbog toga grižu savesti ali nisam ni naročito oduševljena. Mnogo više je bilo, na svu sreću, ovakvih susreta sa muškim rodom koji imam upravo sa vama. Za razliku od vas koji ste želeli da zadovoljite porive svog tela, moji prohtevi su se odnosili da nahranim svoju svest nekom interesantnom komunikacijom. Začudili biste se koliko su muškarci u stvari željni razgovora, koliko se poveravaju, koliko žele u ženi da pronađu prijatelja, a ne ljubavnicu. - Znači, imate mnogo prijatelja? - Imam nekolicinu. Mnogo više imam poznanika koji žele da postanu moji prijatelji, koji me doživljavaju kao druga. - Imate li nekoga posebnog u vašem životu koji se može nazvati muškarcem vašeg života? Pogledala ga je. - Ostaviću vas bez odgovora. Suviše lično pitanje. Trgnuo se. Kao da je bio neprijatno iznenađen. Kao da mu je prosto bilo krivo što je dobio takav odgovor. Nije ništa rekao. Ponovo se vratio na tekst i udubio se u njegovu sadržinu. Za trenutak je i njoj bilo krivo što mu je dala takav odgovor. Ipak, nije bilo potrebe da mu poverava svoj život. Plašilo je to što oseća da joj je sve bliži, da joj se dopada takav kakav jeste. Dok je udubljen proveravao tekst, zagledala se u njegovo lice. Dopao joj se. Setila se kada ga je prvi put videla na dnevnom svetlu i kada je stao pored nje namerno je gledajući u oči i iščekujući njenu reakciju kada je videla veliki ožiljak preko 40

njegovog inače lepog lica. Ožiljak je bio zaista veliki i nije izgledao kao nešto što će proći samo od sebe. Videlo se da će ostati trajan, da će uvek svog vlasnika podsetiti na događaj u kome je nastao. Hrabro je gledala u njegovo lice. Nije ni trepnula. Otrpela je njegov uporan pogled. Kao da je htela da mu na taj način saopšti da smatra da ožiljak nije nešto što bi je uplašilo ili odbilo od njega. Gledali su se par trenutaka. Prvi je skrenuo pogled. Znala je da ga je uverila u ono što je zaista osećala. Znala je da ga je na taj način pobedila u njegovom razmišljanju da je sablasan izgled koji ima i da ga žena kao što je ona ne može smatrati podnošljivim. Pomislila je i sada dok ga je gledala da je pomalo detinjast u tome što je sebe smatrao nepodnošljivim za svoju okolinu u pogledu sopstvenog izgleda. Podigao je pogled. Susreli su se njihovi pogledi. Osmehnuo se blago. Uzvratila je. Izgledalo je sasvim u redu, potpuno normalnim da razmene osmehe. Imalo je u tome nekog razumevanja, međusobnog uvažavanja i neke prećutne simpatije koja je bila prisutna između njih, a koja se nije nikada glasno kroz razgovor potvrdila, ni jednom jedinom rečju. Skrenula je svoj pogled. I pored toga, osećala je da je posmatra netremice. Razmišljao je. O čemu, nije znala, ali je nekako osećala da to ima nekako veze sa njom. Verovatno je pobudila znatiželju u njemu. On svakako da jeste u njoj. Uostalom, zar nije pre toliko godina bila ushićena njegovom pojavom? Van televizijskih ekrana, u stvarnom životu, bio je izuzetan, više nego što je mislila da jeste. Nešto u njemu je bilo tako neponovljivo, snažno, muževno. On nije bio kao ostali koje je upoznala. On je imao ono što oni nisu imali ili su imali ali u ograničenim količinama: stvarnu moć pravog muškarca. I to nije moglo da prođe nezapaženo. - Drago mi je da ste pristali da večerate sa mnom. - Drago mi je da ste me pozvali - rekla je tiho i krenula za njim. Sto je bio postavljen na terasi. Oko Džene i Roberta je bio mrak, samo je na stolu gorelo par sveća bacajući svetlost, toliku da su se videla njihova lica. Bilo je neverovatno romantično. Demetra i Erastos su se nakon serviranja večere jednostavno

izgubili. Demetrin osmeh je nosio poruku da je zadovoljna što ih vidi za istim stolom. Obukla se večeras s namerom da mu pokaže svoje pravo lice i da se više ne skriva iza kojekakvih krpica. I on je bio obučen lepo. Onako kako je u stvari volela, lanene pantalone, bela košulja koja je bila savršena da pokaže kontrast njegove preplanule kože. Bio je ležerno obučen, a opet, u tome je bilo elegancije, primer dobrog ukusa. Večerali su u tišini. Kao da je bilo za oboje lakše da ne progovore ni reč. Istini za volju, nakon toliko ispričanih priča, osetila je da je svaka priča za ovim stolom suvišna, da je prijatnije da utonu u ćutanje. Kao da su oboje priželjkivali da onaj drugi krene sa razgovorom. Jedva da je mogla da jede od nekog unutrašnjeg nemira koji je osećala u blizini ovog muškarca. I njemu je bilo, osetila je, upravo tako, kako se i ona osećala. Nije se usuđivala da ga pogleda. - Da li vam prija Demetrina kulinarska majstorija? - pitao je ljubazno trudeći se da to zvuči malo i šaljivo. Klimnula je glavom. - Hoćete da mi se pridružite i da popijemo čašu pića? - pitao je i pokazao na baštensku garnituru na kraju terase. Ponovo je klimnula glavom. Ustali su oboje kao po komandi. Prišli su do garniture od ratana i stočića na kome su bile poredane flaše sa pićem i nekoliko čaša. Ruke su im se na trenutak dodirnule. Kao da je osetila hiljadu strelica u dnu svog stomaka. Malo je ustuknula. Osetila je da je zastao pogledavši je. Shvatio je na osnovu njenog izmicanja da je po sredi njena želja da zadrži distancu ali da oseća privlačnost prema njemu. Nije bio neiskusan i naivan. Suviše je poznavao žene da ne bi znao na osnovu i tog malog izdajničkog pokreta koji je načinila, šta je osetila i kakve misli ima. Robert joj je pridržao stolicu a zatim je seo pored nje, tako da su im se kolena dodirivala. Džena je osetila da se toplota širi njenim telom i bilo joj je teško da se usredsredi na pitanje koje joj je postavio o tekstu koji je prekucevala.

Ne prekidajući ni za trenutak razgovor koji su vodili, Robert je pratio pogledom linije njenog tela. Izrez na grudima, bokove, punoću butina u tesnoj haljini, gola kolena. Džena se osećala potpuno razotkriveno pred tim drskim, neumoljivim pogledom njegovih hladnih očiju. Lice Roberta Vilsona je i dalje imalo izraz hladnoće i nepristupačnosti iako je drsko odmeravao. Bila je ogorčena. Dočekana je od samog početka sa njegovim neprijateljskim stavom, ispitivački, procenjivački, kao da je student koga profesor namerava da propituje do besvesti ne bi li naišao na pitanje čiji odgovor ne zna. Možda je on želeo da je natera da odustane, možda je on samo čovek koji ima nezgodnu narav, ali je definitivno jedan od najprivlačnijih muškaraca koje je srela u svom životu. Ipak, tolika doza prezira nije mogla da se prikrije. Njegov prezir je bio zastrašujuće bolan za nju. Rešila je da mu jasno stavi do znanja da zna kakva je priroda njegovih osećanja, da zna šta misli o njoj, makar posle toga spakovala svoje stvari i vratila se istog trenutka u London. Sve je bilo bolje od prezira koji je osećala da izbija iz svakog njegovog pokreta. - Zašto me tako gledate? To je zato što me prezirate? Mislite da ne znam šta mislite o meni. - Ne znaš ti šta ja mislim o tebi! I ne prezirem te devojko! Robert je povisio glas i po prvi put joj se prisno obratio. - Mislio sam da si dovoljno inteligentna da shvatiš kako stvari stoje... između nas! - Bojim se da nisam toliko inteligentna kao što ti misliš! I neću da se igraš sa mnom! - Daleko smo od toga da se ja igram sa tobom! Ne pravi se glupačicom, ne pristoji ti ta gluma! U životu nisam sreo tako borbenu, odvažnu, inteligentnu devojku koja uz to izgleda kao... kao antička boginja! Tvoje telo me izluđuje jednako kao reči koje ne biraš kada mi se obraćaš! Ali me sprečava jedno: ti si Bilingtonova ljubavnica! - Ti si budala! - Ne izazivaj me! Još uvek mogu da te ščepam, nisam bogalj, mada misliš da jesam!

- Ti si bogalj ali samo u svojoj glavi Vilsone! Lord Bilington je moj drugi otac, on je najbolji prijatelj mog pokojnog oca! - Ti! Zašto si me držala u ubeđenu da si... - Zato što si tako budalasto insistirao na tome da nisam mogla da te razuverim. Nisam htela! I sada, ako ne veruješ, baš me briga! Idem u svoju sobu, neću da sedim sa tobom i slušam kako me vređaš! - Ne ideš ti nikuda draga moja! Ne nakon svega! - zagrmeo je. Ustao je polagano. Videlo se da to radi uz određeni napor, ali bez ičije pomoći je ustao. Stao je pored njene stolice. Spustio je ruku na njeno rame. Pomerio je polako kosu koja je padala preko njenih ramena. Spustio je lice do njenog vrata. Poljubio je lagano, bez žurbe. Imala je utisak da je nešto poput morske struje krenulo duž celog njenog krvotoka. Potpuno je paralisao njegov senzualan poljubac. Imao je omamljujuće dejstvo na nju. Shvatila je u trenutku da je danima izgarala od silne žudnje da joj se na ovakav način približi. Neizdrživa, ali prijatna, napetost je preplavila celo njeno telo. Konačno je počeo da se ponaša kao muškarac prema njoj a njeno telo je samo na to čekalo sve vreme! Okrenula se prema njemu u želji da je poljubi. Nije čekao. Slutio je da je njena želja ista poput njegove. Obuhvatio je njen podbradak snažnim dlanom, spustio je usne na njene. Poljubac kojim je darovana je potpuno opio. Nikada je niko nije poljubio kao Robert Vilson. Kao da je uneo u poljubac svu svoju dušu. Sve je bilo tako savršeno. Jednostavno. Predivno. Odvojio se od nje, povukao je za ruku da bi je naterao da ustane sa stolice. Utonula je u njegov zagrljaj. Ponovo je poljubio. Strast se poput žara rasplamsavala između njih. Ljubili su se lagano, nekim usporenim ritmom. Koža joj je treperila pod njegovim dodirom kada je rukama lagano krenuo duž njenog tela u želji da je potpuno oseti. Odvojio se od nje, uzeo je za ruku i bez reči je poveo uz stepenice do svoje sobe. lako je polagano hodao, iako je verovatno osećao bol prilikom hodanja, jednim jedinim gestom nije dao da se to primeti ili nasluti.

Uveo je u svoju sobu. Obrušila se na njega pokušavajući između dva poljupca da mu skine košulju. Bila je nestrpljiva, a prsti njenih ruku je prosto nisu slušali. Pokidala je par dugmadi. Umesto da bude posramljena što je nespretna, ona je nastavila dalje, još ostrašćenije u nastojanju da mu se sasvim približi. Nije prestajao da je ljubi i dodiruje, dok je ona, pokušavala da ga oslobodi odeće. Podrhtavali su oboje. Osmehnuo se. - Skini to, molim te! - prodahtala je između poljubaca. - Košulju i sve ostalo! - promuklo je izgovorio i strgao je svoju košulju krenuvši da je oslobađa njene haljine koju je jednostavno povukao do iznad njenih grudi i skinuo je u par pokreta preko glave. Kao da su bili u nekom transu, oboje su podrhtavali dok su jedno drugo oslobađali odeće koja je stajala između njihovih uzavrelih tela. Uskoro su oboje bili nagi, više ništa nije sputavalo njihove dodire i ništa nije moglo da zaustavi njihovu želju da se konačno spoje. Bez trenutka oklevanja, gurnuo ju je na krevet. Zastao je na trenutak da bi uživao u prizoru pred sobom. Kada je pružila ruke ka njemu, jednostavno je legao pored nje ljubeći je kao u groznici. Sada je shvatila da je od samog početka nekako znala da će neizbežno postati Robertova ljubavnica, nezavisno od celokupne situacije i komplikovanog karaktera njihovog odnosa. Bila je opijena njegovom blizinom, mirisom. Želja se brzinom munje širila njihovim telima koja su bila nerazdvojna poput klupka na njegovoj postelji. Privila se uz njega, čineći da im kukovi budu potpuno spojeni. Napet do krajnjih granica, nesposoban da kontroliše svoju strast, obuhvatio je njene bokove i učinio da postanu jedno biće. Osećaj koji ih je preplavio, bio je neopisiv. Vodili su ljubav grčevito, energično, predajući se strasno požudi koja je vladala njihovim telima. Sve misli su iščezle iz njene svesti. Bilo je previše lepo da bi mogla da bude svesna bilo čega sem igre njihovih tela i usana. Bio je moćan i nežan istovremeno. Pružao je podjednako koliko je zahtevao njenu potpunu predaju. U trenutku konačnog, vrhunskog zadovoljstva, nisu uspeli da uguše u sebi prodorne uzdahe. Ostali su zagrljeni, pripijeni jedno uz drugo.

Sklonio je rukom pramenove kose sa njenog lica. Bila je čupava, zadihana, zadovoljna i prelepa. Dodirnuta je rukom ožiljak na njegovom obrazu na šta se on malo trgnuo ali je ona rukom zadržala njegovo lice. Osmehivala se u polumraku njegove sobe. Uzvratio je osmehom. Nije joj smetao njegov ožiljak, njegova noga koja ga je sve vreme mučila. Osećao je sa koliko uživanja je predavala sebe. - Zamišljao sam kako vodim ljubav sa tobom. - Jesi? - Ne znam ni sam koliko puta. U stvarnosti, neponovljivo je, prelepo, više od onoga kako sam zamišljao. - Ubeđena sam da si mnogim ženama rekao to isto zadirkivala ga je ali je u njenim rečima bilo naznaka ljubomore. Morao je da sakrije osmeh kojim bi pokazao da mu je drago što ima u njoj klice ljubomore pri pomisli na to da je ranije bio sa drugim ženama. Ali nije imala razloga za to. Ni jedna žena nije mogla da se poredi sa njom, niti je ijedno ranije iskustvo bilo takvog inteziteta kao sadašnji trenutak strasti koji su podelili podjednako uživajući do neslućenih granica. - Uz tebe je lako zaboraviti na sve druge žene. Želim te za sebe, celu, uvek. Želim da budeš samo moja, toliko da mi je stalo da znam svaku tvoju želju, misao... Ponovo su se ljubili željno, ne dolazeći do daha od uzbuđenja. Tela su se ponovo pokrenula. - Ponovo te želim, kao da te dodirujem prvi put. Isti osećaj. Još bolji...

5.poglavlje

- Oduvek sam želela da imam svog ličnog turističkog vodiča koji će celoga dana biti samo meni na raspolaganju - našalila se Džena. Nikos se osmehnuo i klimnuo glavom. - Tačno, upravo se osećam kao turistički vodič. Džena ga pogleda sa osmehom u kome je bilo tako očigledno da joj prija njegovo društvo. Upoznala ga je juče, a imala je osećaj kao da se znaju bar sto godina. „Moj sin Nikos. Sine, naša gošća, gospođica Lojd, sekretarica gopodina Roberta.“ „Uh, odmah idem u agenciju koja vas je angažovala“, rekao je Nikos oduševljeno je gledajući dok se rukovao sa njom. „Zašto?“ pitala je malo zbunjena njegovom otvorenošću. „Da mi preporuče jednu sekretaricu kao što ste vi. Nije fer da samo Robert ima privilegiju da uživa u lepom društvu. Šta meni fali? I šta kažete, još umete da radite, stvarno?“ pitao je. „Naravno, pa šta mislite zašto sam došla ovde?“ „Nemam pojima, verovatno da bi dobri stari Robert uživao u pogledu na vas. Ma, dovoljno je samo da vas čovek gleda i već mu je bolje, odmah se dobro oseća!“ „Pomešali ste moju profesiju sa profesijom medicinske radnice“, rekla je ne uspevši da se suzdrži od kikotanja na šta je on spremno odgovorio. „Auh, još ume da radi, pa pametno odgovara, koliko jezika govorite?“ „Jedan sigurno najbolje ali ova ostala tri bez mnogo zamuckivanja.“

„Ma, šta kažete! Mom oduševljenju nema kraja! Mogu li da vas pozovem na piće?“ „Vaš otac mi je rekao da ćete mi pokazati ostrvo.“ „Vrlo rado“, rekao je a onda je naišao Robert. Bio je zbog nečega jako ljut i njoj se učinilo da je bolje da izbegne njegovo mračno raspoloženje. Jednostavno se izvinila obojici i povukla u svoju sobu. Činilo se da je Nikos bio pomalo zbunjen Robertovim neraspoloženjem. Odlučila je da ga kasnije pita šta se dogodilo kada budu sami. Pogledala ga je. Njegove oči su bljesnule nekim sjajem koji je u sebi nosio dozu besa. Osmehnula se jedva primetno da samo on vidi taj osmeh koji mu je uputila. Uzvratio je na trenutak. Pogledao je ne krijući želju. Srećom, Nikos je razgovarao tog trena telefonom i nije mogao da vidi njihov nemi razgovor koji su vodili očima. Kasnije, kada se ušunjala kod njega u sobu, nakon vođenja ljubavi, dok je opuštena ležala u njegovom naručju, zaboravila je da ga pita za razlog njegovog neraspoloženja. Posle je bio raspoložen, nežan, zavodljiv, nije imala želju da mu postavlja ikakva pitanja, sem što je imala neprekidnu želju da bude pored njega i da sa njim razmenjuje nežnosti i poljupce. Ponovo se trgnula iz sopstvenih misli pokušavajući da se potpuno posveti onome što joj je pričao Nikos. U međuvremenu su se sprijateljili. Čak je Robert insistirao da je Nikos povede u obilazak ostrva. Više bi volela da je on bio u prilici da je upozna sa svim na ostrvu, ali znajući da je to neizvodljivo, rado je prihvatila da ovaj mladić bude njen turistički vodič. I njemu se dopala ta uloga, s toga se svojski potrudio da joj ispriča sve što je znao o Skopolosu. - Ovo je najzelenije ostrvo u Grčkoj, sa gustim šumama koje se spuštaju do same obale, vinogradima, maslinjacima i tamno plavim morem, Skopelos ostavlja utisak netaknute prirode. Najveće mesto na ostrvu je upravo grad Skopelos, i jedna od najživopisnijih luka u okruženju. Dok nema turista, ljudi žive ustaljeno, mirno, ali kada je sezona, bukvalno ne možeš da ideš ulicom. Verovatno malo znaš o ostrvu, kao na primer da je ostrvo nekada bilo krićanska kolonija, tako da ima zanimljivih antičkih

ruševina. Ovde ima mnogo engleskih penzionera, tako da noćni život nije tako buran kao na obližnjem Skijatosu. Do Skopelosa se stiže feribotom iz Volosa, vožnja traje četiri sata. Postoje i gliseri koji su duplo brži, i relativno skuplji, ali zadovoljstvo u životu nekada treba i više platiti. Zašto su zadovoljstva ako se za njih malo ne pomučiš? Mislim, više uživaš u onome do čega si došao uz određeni napor. Šta ti misliš? - Mislim da si hedonista i da uživaš u životu punim plućima nasmejala se Džena. - Lepo misliš. Jesam, priznajem, pa šta? Mogu da mi zavide oni koji nemaju hrabrosti da žive kako žele. - Moj turistički vodič zapostavlja svoju dužnost - nasmejala se opet rasterećena njegovim društvom. A ni njegovo očigledno udvaranje nije bilo opterećujuće za nju. Celog života je nailazila na muškarce koji su otvoreno pokazivali svoje interesovanje za nju, a ona je uvek znala kako da se nosi sa tom situacijom i da nikada niko ne bude povređen, i da se ona izmakne dovoljno i bez posledica. Klimnuo je glavom gledajući je pokajnički. - Glorija, previše si lepa žena da ne bih pokušao da ti stavim do znanja da to primećujem. Ali, u pravu si. Da nastavim. Dakle, grad Skopolos je vrlo atraktivan, sa belo okrečenim kućama i plavim krovovima. Širi se ka brdu iznad luke, gde vijugaju uske kaldrmisane ulice. Preko puta grada, sa druge strane zaliva, vidi se nekoliko brdskih manastira, do kojih prvo vodi pristojan asfaltni put, a zatim počinje makadam koji ide do vrha planine Palouki. - Volela bih da vidim plaže. Da li mi veruješ da sam već dve nedelje ovde a da ni jednom nisam otišla na plažu? - Da, ali zato čujem da ti najviše od svih ukućana koristiš bazen - rekao je pogledavši je ispod oka. - Pa? Smeta li to nekome? - Naravno da ne smata! Meni ni malo! Još bih ti predložio svoje društvo ali se plašim da bi me tvoj poslodavac samleo. Pocrvenela je.

- Zašto bi se gospodin Vilson ljutio, ne vidim razlog? - Devojko, ja jesam stigao pre par dana, ali nemoj da sumnjaš u moju inteligenciju. Bilo mi je dovoljno samo da vidim kako se posmatrate pa da mi bude jasno da ste ljubavnici. Želela je da propadne u zemlju od srama. Ona, koja se nikada nije stidela ni jednog svog postupka, čak i sada kada je situacija bila takva da je bilo normalno da ona koja je slobodna i on koji istu tu slobodu ima, imaju potpuno pravo da budu zajedno, u vezi, osećala se postiđeno a nije mogla da shvati zašto se tako oseća. Odmahula je glavom zaneta svojim mislima ne primetivši kako je Nikos pomno posmatra. - Nisam te valjda uvredio? Ti si divna devojka, izuzetna. Imaš potpuno pravo da budeš u vezi sa čovekom koji ti se sviđa. Postavljam ti samo jedno pitanje: Šta nameravaš da uradiš sa vašom vezom kada završite prekucavanje romana? Odlaziš? Hoćete li vas dvoje da budete u kontaktu? Savila je glavu. Nije znala šta da odgovori. - Glorija, priznajem, sve vreme ti se pomalo udvaram. Ne mogu da odolim, slatka si. Da sam te ja prvi upoznao, nikada ne bi bila blizu Vilsona, veruj mi. Na neki način sam ljubomoran što je on taj koji je sa tobom. Na drugoj strani, drago mi je da je sa tobom. Mislim da na neki čudan način potpuno odgovarate jedno drugome. Ali, posle završetka romana, šta nameravate? - Nisam o tome razmišljala. Mislim da ću ipak morati da se vratim svom starom načinu života. Odlazim za London. - A on? - Ne znam, zašto me toliko ispituješ? Pogledao je vrlo ozbiljno. - Stalo mi je do njega. On je moj prijatelj, mentor, gotovo brat. Naravno da moram da ti postavim pitanje o tvojim namerama. - Zašto njega ne pitaš o njegovim namerama? - Nemoj da misliš da neću. - Ne pristoji ti da se ponašaš kao Kupidon. - Možda. Razmisli o njegovim osećanjima. - Nismo razgovarali o osećanjima.

Prasnuo je u smeh. - Pa dabome, bili ste suviše zauzeti... drugim razgovorima. Mogu da mislim! Verujem da je bilo tako - smejao se gledajući je kako se zacrvenela, kako pokušava da se okrene. Zaustavio je jednom rukom lagano. - Čekaj. Neću više da te zadirkujem. Hajde da ti završim priču o ostrvu. Hoćeš? Klimnula je glavom. - Pitala si me kakve su plaže. Ako voliš da plivaš i da se sunčaš, došla si na pravo mesto. Sa svih strana ostrva postoje plaže, šljunkovite, stenovite, ili peskovite, i najbolje je obići sve, a posle ih birati u zavisnosti od toga u kom pravcu vetar duva. Ako hoćeš da se skloniš od severnog vetra, ideš na neku plažu na južnom delu ostrva, i obrnuto. Oni koji praktikuju surfing, odlaze na onu stranu ostrva odakle vetar duva, i dobijaju odlično jedrenje. Zbog klime i vetrova, na severnom delu ostrva ima više stenja u šljunka, dok na jugu ima više šume i peščanih plaža. Stafilos je plaža najbliža gradu i mešano je peščana i šljunkovita, potpuno uređena, sa suncobranima, ležaljkama. Ima i jedan sasvim pristojan bar. Tu su i dve taverne, kao i parking za automobile. Ali, ako si pristalica nudizma, tu je Velanio, uvala odmah severno od Stafilosa, sa dugom i širokom plažom. Kod skretanja za mesto Drakontoshisma, postoji nov makadamski put koji ide oko šume pored mora, gde se nižu skoro uvek prazne i često stenovite uvale. Idealno za pecanje ili ronjenje u plićaku. Borova šuma se proteže maltene do samog mora, tako da je senka garantovana. E, to je mesto gde sam vodio svoje devojke. Nikos se nasmejao kada ga je Džena pogledala ispod oka kao da mu na taj način saopštava da mu pola veruje a pola sigurno ne. - Milia, velika šljunkovita plaža, možeš i tamo da odeš. Ima kristalno čistu vodu, a nalazi se nekih petnaestak kilometara od Skopelosa. U špicu sezone poznata je po gužvama, ali ako kreneš dalje od središta plaže, preko stenja, lako ćeš naći mirnu uvalu. Međutim, najčuvenija plaža na ostrvu je Kastani. U špicu sezone ima gužvi, ali u maju, septembru, i oktobru je prazna i sasvim romantična.

- Da znaš da planiram da napišem jedan članak u novinama o ostrvu - rekla je Džena oduševljeno skidajući naočare da ga pogleda sva ozarena. - Ma nemoj? Kako misliš da to izvedeš? - pitao je sumnjičavo je gledajući Nikos pri tom malo nakrivivši glavu kao neko ko malo veruje u ono što čuje od sagovornika. - Pa... moj dobar drug je novinar u jednom časopisu. Mislim da bi mi pomogao da napišem lep članak o ostrvu, a s obzirom da se u njemu nalazi prostor i za jednu vrstu putopisa, možda bi prošao tekst -rekla je malo spetljano Džena shvativši da se nalazi na klizavom terenu i da mora da se vešto izvuče iz situacije koja je može raskrinkati. - Verujem da bi mogla da napišeš članak, samo nisam siguran da li bi bio dovoljno zanimljiv za časopis. Koji časopis je u pitanju? - Pusti sad časopis. Jesi li ili nisi moj turistički vodič? Onda nastavi dalje da ne pomislim da ne znaš dovoljno pa mi tu sad vrdaš i zagovaraš me - rekla je malo šaljivo premeštajući težište razgovora na bezbednije tlo. Nikos se nasmejao i klimnuo glavom. - Sever i istok imaju takođe inetresantne plaže. Recimo Agios Konstantinos, plaža na samo par kilimetara od Skopelosa, sa pogledom na susedno, zeleno ostrvo Alonisos. Na plaži postoji taverna, za koju važi da služi najbolju pitu od sira na ostrvu. Tamo najčešće dolaze porodice sa decom. Meni odgovara plaža Glisteri, zatvorena uvala do koje se može doći i brodićima koji polaze sa keja u Skopelosu. Plaža je od krupnog šljunka, a postoji i jedna taverna. Uvek ima malo ljudi, čak i u špicu sezone. Pitam se da li voliš nudističke plaže? Nasmejala se malo nakrivivši glavu. - Bojim se da nisam toliko modernih shvatanja. - Šteta - rekao je teatralno uzdahnuvši, a onda je nastavio. Do dve divlje uvale Sares, maltene odmah iznad luke, može se doći samo čamcem. Na plažama se ne primećuje ljudsko prisustvo, i nema ležaljki i suncobrana, a ni taverni. Galebovi ostrava se gnezde uglavnom ovde, a ponekad je moguće ugledati

delfine ili sredozemnu foku. S obzirom da ima jako malo ljudi, Sares je popularan među nudistima. Voda je kristalno čista. Čula si verovatno za Agios Janis sto Kastri, to je plaža podno crkve Agios Janis u kojoj je snimano venčanje iz filma Mama Mia. Crkva se nalazi visoko na okomitoj steni, a do vrha vodi staza i stepenice. Naravno, ima još mnogo većih i malih teže pristupačnih plaža, da ih sad sve ne nabrajam. Idealne su za zaljubljene, ako mene pitaš. - Niko, nisam nikada čula da neko tako nadahnuto priča o svom rodnom mestu. - Da si ovde rođena, veruj mi, pričala bi više od mene. Po legendi, Skopelos je pronašao Stafilosa, sin boga Dionisa i princeze Arijadne od Krita. Istorijski se smatra da su prvi stanovnici ostrva bili doseljenici sa Krita u vreme Bronzanog doba. Po poslednjem popisu na ostrvu živi oko četiri hiljade i sedamsto stanovnika. Kad se vratim onda ih ima za jedan više! rekao je nadmeno i Džena nije odolela a da se glasno ne nasmeje. - Inače, celokupno stanovništvo su Grci i više od polovine ih živi u glavnom gradu, u Skopelosu, a u našoj Glosi nešto više od hiljadu. Ostalih nekoliko naselja su uglavnom sa manje od sto stanovnika. Pored turizma koji cveta na sve strane, poljoprivreda je tradicionalno zanimanje ostrvskog stanovništva, pogotovo uzgajanje badema, vinove loze, maslina a gaje se i koze. Mislim da si imala prilike da već probaš pravi feta sir, to nabavlja od pouzdane osobe moja Demetra. Nekada je poljoprivreda bila glavna grana, a sada je u senci turizma, ali sasvim opravdano, u pitanju su izvanredni prirodni uslovi, lepa priroda, zimzelene šume, očuvana naselja, a tek zgodni Grci. - To poslednje izgleda najpresudnije - zadirkivala ga je. - I jeste draga moja, mi Grci smo poznati po romantičnom iskazivanju osećanja. Vodiću te da gledaš kako u prepunoj taverni igra Grk ali samo za svoje voljeno biće, sam, kao da ne postoji niko drugi na svetu sem žene za koju igra. - Zvuči zanimljivo i romantično. - Ima još dosta toga zanimljivog. Legenda kaže da se na vrhu planine Karia nalazi procep, a da se na dnu njegovog ambisa, koji

se proteže čak do morske površine, krije gusarsko blago. Da li je to zaista istina? E, to je za sada tajna. Zbog bujnih zelenih šuma i plavog mora ostrvo Skopelos je jedno od najlepših u Grčkoj. Više od polovine njegove teritorije pokriveno je gustom borovom šumom starom više od četiri hiljade godina. Svoju bujnu vegetaciju ostrvo duguje dobroj klimi. Kiša često pada, pa čak i u toku leta dva ili tri pljuska će rashladiti zemlju i oprati borovu šumu koja se spušta ka prelepoj plavozelenoj vodi. Generalno, ostrvo ima toplu klimu, ali je zahvaljujući velikim šumama, vrućina podnošljiva. Zimi retko pada sneg, ali kada se to desi, ostrvo postaje skoro nestvarno lepo. Kao da si u bajci. - Volela bih to da vidim - prekinula ga je. - Na severoistočnoj strani ostrva nalazi se grad Skopelos, koji se odlikuje gusto zbijenim kućicama koje okružuje tvrđava. Vidljiva je iz bilo kog dela grada i izuzetno je interesantna, kako za arheologe, tako i za turiste. Između kućica se nalazi veliki broj malih crkava o kojima se građani Skopelosa odnose s posebnom pažnjom, nastavljajući da poštuju religiozne tradicije stare vekovima. Trebalo bi da procunjamo sokacima u okolini Malog bunara, odakle se možemo popeti do tvrđave sa koje se pruža prelep pogled na grad i zaliv. Nema šanse da se tamo izgubiš, u nekoj od mnogobrojnih uličica, samo treba da idemo nizbrdo i iza čas se izlazi na luku, odakle se već lakše orijentišeš. Zbog svega ovoga ovaj grad osvoja srce i divljenje na prvi pogled. Za uživanje u lepotama Skopelosa najbolje je koristiti automobil ili motocikl. Voliš da se voziš motociklom? - Obožvam! - Tako sam i mislio, izgledaš kao nepopraviljivi avanturista u duši! - Niko, ni ti nisi ništa bolji! - E, da znaš da si u pravu. Dakle, svi važniji putevi na ostrvu su u dobrom stanju i asfaltirani su, dok su sporedni putevi nešto lošijeg kvaliteta nalik na šljunak, ali ne smeta nikome. Sela su posebna, živopisna. Znaš li da Glosa na starogrčkom znači „jezik“? - Nisam znala.

- Saznaćeš mnogo toga mala na ovom ostrvu. Čak i mnoge stvari koje o sebi samoj ne znaš. - Ma, nemoj! - Mogu da se kladim dušo. Da nastavim... Iz Skopelosa put nas navodi ka planini Paluki, među čijim brdima je ušuškan manastir Evagelismos, posvećen Devici Mariji. Podignut je na mestu sa kojeg se pruža veličanstven pogled ka gradu i jedan je od najlepših na ostrvu. U njegovu osnovu usađen je krst, a na ulazu se nalazi prelepa ikona Bogorodice za koju se govori da je čudotvorna. Danas manastir čuvaju i održavaju dve kaluđerice koje su uvek voljne i ljubazne da otvore širom teška manastirska vrata i posetiocima ponude hladnu vodu. Mnogi stranci biraju ostrvo za svoj dom, naročito penzionisani Englezi. Većina njih su tu u toku letnje sezone, a za mesto prebivališta uglavnom biraju Klimu, jedno od najživopisnijih sela na ostrvu. Nalazi se u blizini Glose i danas je jedno od omiljenih mesta koje posećuju turisti. Nalazi se tačno ispod šume Vatija u podnožju planine Delfi. Ovo je jedan od najlepših delova ostrva, a posebno se ističe prelepa plaža Hovolo. Ona se prostire celom širinom sela, delom je od sitnog, a delom od krupnog šljunka, s kamenjem ili peskom. Severno je naša Glosa, mesto drugo po veličini. Ono zaista odiše ostrvskom tradicijom. Greh je biti ovde a ne videti restoran „Agnanti“. On je nezaobilazna tačka za sve strane turiste koji žele da uživaju u tradicionalnim grčkim specijalitetima. A i dobra prilika da jedan ovako zgodan momak kao ja upozna neku lepu Šveđanku - rekao je namigujući. - Jesi li ikada čuo za skromnost? - pitala je Džena kroz smeh. - Čuo? Ja sam slika skromnosti, ne znaš ti koliki sam ja potencijal! Devojke me saleću sa svih strana, jedva se odbranim! potapšao se po grudima i uhvatio je blago za lakat ruke pokazavši joj glavom da ga sledi. - Dakle, ostrvo je prepuno istorijskih spomenika. Doduše, oni nisu baš tako lako dostupni kao što bismo svi želeli. Zato može da se kombinuje interesantna šetnja u potrazi za ovim mestima i luda upornost uz zgodnog vodiča rekao je a Džena je zavrtela glavom uz osmeh.

Uozbiljio se malo i uveo je u restoran. Seli su nakon silnog pešačenja za jedan od stolova. - Znači, gusari su nekada postojali na ovom ostrvu? - pitala je prepustivši da Nikos naruči na grčkom piće i hranu. - Ima tragova. Inače su grobovi pirata usečeni duboko u stene na Sedukiji, na planini Karija u unutrašnjosti ostrva. A za gusare ne moraš da brineš. Njih na Skopelosu više nema. Ostalo je samo blago - namignuo je vedro. - Ti znaš gde se nalazi blago? - Znam - rekao je ispijajući čašu osvežavajućeg pića. - Zanimljivo. Naravno, ne želiš da mi otkriješ? - zadirkivala ga je. Pogledao je vrlo ozbiljno. Zamišljeno. - Blago je srodna duša koju tražimo celoga života da bi živeli u harmoniji. Znam da ti deluje neočekivano zato što izgledam kao osoba koja se nikada neće skrasiti pored nekoga, ali veruj, u dubini duše i onaj najokoreliji neženja želi jednoga dana da nakon tolikog lutanja uplovi u mirnu luku. - Znači li to da imaš svoju mirnu luku? - Da, znači. Uskoro ću upoznati svoju porodicu sa devojkom koja je sa mnom u vezi skoro godinu dana. - Erastos mi nije rekao da imaš ozbiljnu vezu. - Nisam nikome govorio o tome, čekao sam da vidim da li je to ono pravo kao što sam mislio od početka da jeste. Sada sam siguran da sam našao pravu osobu sa kojom ću podeliti sve u životu. - Zaista bih se prevarila u ocenjivanju tvog karaktera. Zaljubljen si? - I više od toga. Zaljubljenost je zanesenost koja te čini spremnim da poletiš, a ljubav je uzvišeniji nivo. To je prava stvar. Razmisli o tome koliko ti znači Robert i šta možete da uradite jedno za drugo. Mislim da ste oboje prosto opijeni jedno drugim. I da prijate jedno drugome. Ako je to početak prave ljubavi... - Prerano je da pričamo o tome, - rekla je brzo i prekinula ga, na šta je on slego ramenima.

- Dobro mala, imaš pravo, uplićem se u vaš odnos. Doduše, radim to iz najbolje namere, ali i to je previše sa moje strane. Nego, razmišljam da ti nešto predložim. Pogledala ga je radoznalo. - Šta misliš da nakon ove priče krenemo da obiđemo sva mesta o kojima sam ti pričao? - Stvarno bi to uradio za mene? - bila je oduševljena. - A ko će? Erastos? Demetra bi te odvela samo do pijace prasnuo je u smeh. - Hajde, jedi sada, a onda idemo u obilazak. Jeli su u tišini. - Silvija Ferer je bila Robertova verenica? - pitala je odjednom bez prethodne najave, slobodno i odvažno gledajući pravo u oči zbunjenog sagovornika. - Verenica? Koliko znam, ne. Bili su dugogodišnji ljubavnici. Možda su bili na najboljem putu da postanu verenici, to ne znam. Tragično je to što je ona tako mlada umrla. Mislim da je Robertu bilo teško godinama zato što je umrla praktično na njegovim rukama. Bila je to nesreća. Nisu mogli da izbegnu direktan sudar. - Voleo je Silviju. - Verujem da jeste, uostalom, bili su duže vreme zajedno. - Videla sam njene slike. Bila je lepa. - Bila je. - Mora da je Robert patio dugo zbog njene smrti? - Jeste. Razdirala ga je krivica zbog toga što je dozvolio te kobne večeri da ona vozi, pogotovo zato što je bila pod dejstvom alkohola. - Prvi put to čujem - rekla je Džena tiho. - Robert se potrudio da to nikada ne procuri u javnosti. Molim te, da ovo što si čula zadržiš za sebe. - Razume se. - Ne znam koliko je bilo pametno i sada da ti ovo pričam, ali nadam se da si dovoljno dugo ovde, da si drug i da ćeš zaboraviti šta sam rekao. Ne želim da vidim Roberta povređenog. Smatrao

sam da je u redu da ti kažem nešto više o svemu, zbog toga što ste u vezi. - Ne znam da li smo u vezi ili je sve samo deo avanture koju smo podelili - rekla je setno. - Znači li to da nešto osećaš prema njemu? Slegla je ramenima. - Niko, ne znam šta da ti kažem. Suviše se sve brzo dogodilo. Jedino što znam je da mi je neizrecivio drag, da... ne znam. Izgleda da sam na putu da se zaljubim u njega ako već nisam - osmehnula se pocrvenevši dok je izgovarala poslednje reči. Nikos se nasmejao. Zagrlio je blago. - Navijam za vas dvoje.

6. poglavlje

Nakon završetka tuširanja, Džena se osetila preporođenom. Sada je mogla da se malo opusti. Više joj nije pretila opasnost. Danas je umalo bila razotkrivena. Toliko je prisno razgovarala sa čika Benom, a potom je pozvala Stiva, a nije ni slutila koliko je Robert bio blizu nje. Srećom, primetila ga je na vreme pa se zaustavila u razgovoru koji je mogao da je potpuno raskrinka, a posledica toga bi bila da je Robert najuri u besu iz svoje kuće. Više nije imala želju da piše o njemu. Jednostavno, bilo joj je dovoljno da sedi pored njega, da bude sa njim, da ga sluša, upija njegovu pojavu svojim pogledom. „S kim razgovaraš?“ pitao je dok je nehajno sedao na stolicu. Ipak, nije joj promaklo da je čuo po neku reč ali, na njenu veliku sreću, nije povezao stvari. „Ja? Sa mojim drugom.“ „Drug ili bivša ljubav?“ pitao je mirno sa nepromenjenim izrazom lica. Pogledala ga je upitno. „Ne želim da ulazim u paralelne veze. Nisam takav čovek. Nadam se da ni ti nisi takva žena i da si raščistila sa bivšim momcima. Imaš li nekoga u Londonu ko te čeka?“ „Pobogu, ne! Ne volim kada me neko prisluškuje!“ „Nisam prisluškivao. Učinilo mi se da si suviše prisna sa tim Stivom.“ „Ne sviđa mi se ovaj razgovor. Boli me glava. Idem na spavanje.“ „Mislio sam da večeramo zajedno. „Ne mogu da ti pravim društvo. Večeraj sam“, okrenula se i otišla žurnim koracima do sobe.

Tek tada je mogla da odahne. Ipak, izgleda da nije čuo njen razgovor sa Stivom od samog početka. Ali, odakle mu pravo da je prisluškuje kao kakav islednik? Pretrnula je pri pomisli koliko je malo falilo da se oda. Izašla je iz kupatila. Navukla je bade mantil, a kosu je obavila peškirom. Legla je u krevet, razmišljajući o tome kako mora da bude obazriva. Kao da je vrebao svaki njen pokret. Ipak, donekle umirena mišlju da je uspela da se izvuče, uzdahnula je uzimajući časopis sa police. Prelistavala ga je nezainteresovano. Znala je šta joj je nedostajalo. Robert. Prošlo je čitavih pola sata, pre nego što je čula da se vrata otvaraju. Stajao je na pragu. Džena je instinktivno ustala i prišla mu. - Šta se desilo? Zašto me tako gledaš? - upitala je prilazeći mu. Pomilovao je po obrazu. Gledao je kao nikada do tada. Nežno, tako nežno da je poželela da zaplače bez razloga, samo zato što je na takav način posmatra, kao nešto važno i drago u svom životu. - Išao sam u dežurnu apoteku, po tablete protiv bolova posegao je rukom ka zadnjem džepu farmerki i izvadio pakovanje aspirina. - Demetra i Erastos su otišli kod rođaka sa Nikosom. Nikoga nije bilo u kući, a tebe je zabolela glava. Morao sam da odem do najbliže apoteke, srećom blizu je! - Nisi valjda? - pitala je ganuta njegovom pažnjom, zamišljajući ga kako polako uz pomoć štapa hoda do apoteke i nazad. - Nadam se da sam relativno brzo stigao da ti olakšam bol rekao je gledajući je toplo. Stajala je, držeći kutiju sa lekovima u ruci, mislila je da će se rasplakati od navale osećanja koja su se pomešala u njoj. Njegov gest je toliko iznenadio i raznežio da je osetila slabost u nogama, zato je požurila da sedne na krevet. Mogla je samo bez reči da ga prati pogledom dok odlazi do kupatila i vraća se sa čašom vode. Seo je pored nje, ponudio joj čašu sa vodom i istresao tabletu iz kutije koju je prineo do njenih usta. lako je glavobolja na koju se pozivala bila sušta laž, poslušno je otvorila usta i progutala tabletu sa malo vode. Pomilovao je po obrazu, polako ustao, da bi

je sledećeg trenutka uhvatio oko kolena i podigao joj noge na krevet. Onda je pokrio, i poljubio je u čelo. - Nadam se da ćeš uspeti sada da zaspiš. Krenuo je ka vratima. Pozvala ga je sa toliko malo snage u sebi, na ivici suza, raznežena. - Roberte... - Da? - zastao je na vratima. - Hvala ti - rekla je tiho. Klimnuo je glavom uz osmeh. - Spavaj sada. Pokušaću da budem što tiši. Laku noć. - Laku noć. Kada su se vrata za njim zatvorila, suze su počele da se slivaju niz njeno lice. Sve dublje je tonula u svoj očaj. Jednoga dana, istina mora da ispliva na površinu. Kada bi imala imalo hrabrosti, priznala bi Robertu da je došla sa jednom namerom i da se u međuvremenu predomislila. Zar ljudi nemaju pravo da se predomisle? Može li da nekako sakrije svoje prvobitne motive dolaska? Bračni par Vilouz je na ostrvu. Kao da ih je neko padobranom spustio namerno na sred Skopelosa. I to baš u Glosu, na samo par stotina metara od nje. Kako da ih zaobiđe? Katrin je pokušala da joj priđe, čak joj je mahnula rukom kada je Nikos šetao sa njom. Okrenula je brzo leđa i krenula u suprotnom pravcu. Nikos je pogledao sumnjičavo. Ubrzao je korak da je sustigne. „Mala, jel' ti to bežiš od one gospođe?“ „Koje gospođe?“ pitala je nervozno ali je nastavila da žurnim koracima umakne iza ugla ulice ne obazirući se što je grlata Katrin doziva izgovarajući njeno pravo ime. „Ne znam. Učinilo mi se da te ona žena poznaje, a da ti želiš da je izbegneš.“ „Haluciniraš, dušo. Biće da je od sunca“, pokušala je da ga zavara šaljivim glasom ali je on hodao zamišljeno. „Možda, ali ne izgleda mi kao da te vidi prvi put.“ „Možda imam dvojnicu? Kažu da svako od nas ima svog dvojnika.“

„Glorija, imaš li neki problem za koji ne znam, a trebalo bi da znam? Pitam te da bih znao kako da uskočim kao pomoć.“ „Ma ne, nemam nikakav problem. I da znaš da mi je antipatična ta gospođa koja misli da sam neko koga poznaje. Nije mi prvi put da me ljudi na ulici zaustavljaju zato što su umislili da me odnekud poznaju. Odkud znam, možda zaista imam takvo lice da svako pomisli da sam mu poznata“, ponovo se šalila ali je Nikos odmahnuo glavom. „Ajde da ti verujem. U stvari, baš želim da ti verujem. Ali, ako postoji nešto što predstavlja problem, molim te, reci mi.“ „Niko, viteže moj! Kako je to romantično kada muškarac želi da se nađe ženi u nevolji. Samo, moram da te razočaram. Nisam nimalo nejaka. Umem sama da rešavam problematične stvari. Tu mi niko nije potreban, sve mogu sama.“ „Samosvesna i samostalna žena koja se ničega ne plaši? Da znaš da si onda jedna od onih žena kojih se muškarci panično plaše.“ „Ne vidim razlog.“ „Dušo, ako žena sve ume, zna i može bez pomoći muškarca, šta on traži u njenom životu? Čemu služi? Glavni strah muškarca potiče od saznanja da je ženi isto i kad je tu i kad nije tu, zato što može i sa njim, a može i bez njega. Muškarci vole da se osete važno a kad im se to uskrati, oni su nesigurni.“ „Imaću to u vidu. Mislim, gledaću da ne povredim ta tanana osećanja muškarca. Nisam baš takav grubijan od žene, samo da znaš“, smejala se glasno na šta je on takođe prasnuo u smeh. „Sa tobom nije nikada dosadno.“ Nakon toga su obišli par radnjica po nalogu Demetre i nabavili nekoliko potrebnih stvari koje je tražila da joj kupe. Potom su došli kući. Nikos se odmah povukao u svoju sobu, a Džena je dograbila telefon. Kako se samo oduzela od straha kada je iznenada spazila Roberta na terasi. Sada je, ganuta njegovom iskrenom brigom koju je osetila kao nešto za čim je oduvek tragala u životu, razmišljala ležeći u krevetu. Jedanom pravom muškarcu je zaista stalo do nje, ne samo do njenog tela nego i do stanja njene duše.

Ustala je naglo zbacivši prekrivao sa sebe. Nije imalo smisla više da pokušava da zaspi. Svaka njena misao je bila usmerena ka Robertu. Primamljiva toplina njegovog tela, zagrljaj u kome se topi, poljupci od kojih gubi dah i svest, reči i pogledi, sve je to postalo njena nasušna potreba. On je u njoj budio magičnu snagu, donosio najpotpunije zadovoljsto svojim rečima i načinom na koji je vodio ljubav sa njom. Zaustavila se na ulaznim vratima njegove sobe. Nije ni kucala. Ušla je jednostavno. Ležao je na krevetu polunag, samo sa peškirom preko kukova. U rukama je držao papire koje je očigledno, imao nameru da pregleda, lako je imao problema sa nogom koja ga je konstantno bolela, nikada nije propuštao vežbe uz pomoć fizijatra. Pored obaveznih vežbi, vodio je računa o ishrani. Vodio je zrav život i težio ka oporavku. Znala je da ima još operacija, da je noga njegov najveći problem, ali, znala je i da je on takav tip čoveka da se neće predati, da će pokušati sve da ponovo stane sigurno obema nogama na zemlju bez ikakvih pomagala ili ičije pomoći. Zagledala se u njegovo lice. Kako je bio lep! Zastala je na vratima suočena sa njegovim pogledom. Osmehnuo se obuhvativši pogledom celu njenu pojavu. - Mislio sam da spavaš... - Ne mogu da spavam - rekla je prilazeći krevetu. - Onda, lezi pored mene - rekao je pokazujući rukom na mesto na krevetu pored sebe. Legla je pored njega. Malo se izvio telom da bi je kratko poljubio u kosu a onda vratio pogled na papire u svojim rukama. Odmahnula je glavom dok je sveži miris njegove kože već bio u njenim nozdrvama. Robert je dohvatio nekoliko listova sa noćne komode pored kreveta. Džena je primetila da se njegovo lice izmenilo onog trenutka kada je postao udubljen u ono što je bilo napisano na tim papirima. Oslonila se svom težinom na lakat leve ruke, a desnu je ispružila ka Robertovom snažnom vratu. Robertove ogoljene, široke, snažne grudi su je prosto mamile da ih dodirne. Utisnula je jagodicu svog kažiprsta na njegovu kožu i počela polako da pomera prst. Obožavala je njegova koščata

ramena i činila je svojim veštim dodirima, dok je vrhovima prstiju prelazila po njima, da Robert počne da diše ubrzanije. Zadržala je dah kada je pogledao. Savila se do njegovih grudi. Poljupcima je prelazila do njegovih ramena. Onda ga je neočekivano, nežno, ugrizla za rame. Robertu su zadrhtale ruke u kojima je držao papire. - Mislio sam da te boli glava - promrmljao je držeći čvrsto zatvorene oči. - I boli me - slagala je glatko ne prekidajući da ga ljubi i dodiruje. Dlan joj je bio vreo, kada ga je prtisla na Robertove grudi. On se izvio sa grčom zadovoljstva na licu, dok mu je dah postajao sve neujednačeniji i ubrzaniji. Netremice je posmatrala kako su moćni mišići na njegovim grudima počeli da podrhtavaju pod njenim prstima. Ispunjavala je neopisiva sreća zbog načina na koji je reagovao na nju, njene dodire. - Glorija, ako nastaviš... - prošaputao je sa mukom jedva uspevajući da izgovori reči. Nastavila je. Dodirnula je dlanom Robertov čvrst, zategnut stomak, nakon čega je on ispustio papire i oni su se prostrli po podu. Njeni dodiri su postajali sve smeliji, intimniji, i stavljali su Roberta na muke. Podigla je lice ka njemu gledajući ga pravo u oči. Svaki detalj njegovog lica je govorio o tome koliko mu prijaju njeni dodiri i poljupci. Ipak, napeti mišići su bili dokaz koliko se uzdržavao. Uzdigla se i legla preko njega osećajući sada njegovo telo, svaki njegov drhtaj ali i snagu koja je na izgled zbog njegovog uzdržavanja bila kontrolisana. - Pogledaj me - zatražila je tiho. Robert je poslušao i usmeno svoj, strašću zamagljen, pogled ka njenom licu. „Volim te“, govorile su njene oči dok je polako spuštala svoje usne na njegove. - A tvoja glavobolja? - zavapio je, na ivici izdržljivosti, sve teže kontrolišući želju svoga tela da je istog trenutka uzme. - Lagala sam. Želela sam da vidim koliko ti je stalo do mene rekla je dodirujući ga još smelije.

Sledećeg trenutka, Robert je jednim veštim pokretom okrenuo na leđa i nadneo se nad njom. Oči su mu bile tamnije nego ikad, gledao je kao u transu i nameštao ispod sebe. - Platićeš mi - promuklo je prošaputao. Ležali su zagrljeni. Udisala je miris njegove kože ležeći uz njega sa naslonjenom glavom na Robertovim grudima. Ćutali su. Bilo je dovoljno što su zajedno, makar i ćutali sve vreme. - Zašto si ušla u vezu sa čovekom koji ne može mnoge stvari da podeli sa tobom, jer... ne može? Činilo joj se da postoji gorčina u njegovom pitanju, da je ubeđen već sada da ne mogu da funkcionišu zajedno zbog njegovih povreda, i zato što je on očigledno, i nakon svega, mislio o sebi kao o hendikepiranoj osobi. Podigla je glavu da bi ga pogledala ljutio. - Zašto si tako tvrdoglav i glup? Uzvratio je pogledom smeškajući se kada je video da je ljuta zbog pitanja koje je postavio. Prijalo mu je da je vidi da je pogođena njegovim rečima i da je odmah bila spremna da ga demantuje makar došli do žučne rasprave u tome. Toliko mu je postala draga, gotovo da je osetio strah pri pomisli da jednoga dana može da ode, ali, morao je da zna ovoga trenutka koliko je ozbiljno ovo među njima i šta ona očekuje od veze u kojoj su se najpre pronašli sledeći međusobnu strast. - Zato što sam takav. Ali sam i vrlo racionalan. Mogla bi bar to da mi priznaš. - Ljuti me tvoja žalopojka. Razumem da si imao udes, da se nisi oporavio, ali ne razumem tvoje samosažaljevanje. - Nije sažaljenje. Ozbiljno, zar ti neće dosaditi da ti, puna života u naponu snage, budeš pored muškarca koji ne može da pešači, ne može da te nosi na rukama, ne može da stoji dugo, ni da igra sa tobom okretne igre? - Malo pre mi nisi izgledao kao neko ko je bespomoćan i slab. Zar misliš da je meni važno da sa tobom igram do jutra glupe okretne igre koje, odmah da ti kažem, ne volim, ili mi je važnije da budem sa tobom, razgovaram, smejem se, vodim ljubav...

- Nemaš pojima koliko mi prijaju tvoje reči ali to ne menja moj stav: ipak ne mogu da budem muškarac kakvog ti zaslužuješ u svom životu. - Kako si glup! Kao što ne očekujem od tebe da voliš iste stvari koje volim ja, tako mi nije potrebno da mi se dokazuješ ni u čemu. Ti si kompletan muškarac. Izuzetan. Ako to ne znaš i ne vidiš, tvoj problem, onda si ne samo glup nego j slep! - Šta kada poželiš da osvojim vrh Kilimandžaro ili nešto slično? Hoćeš li da mi nađeš zamenu? - pitao je šaljivo. - Šta ako ti priđe neka zgodna prsata plavuša, nišući zavodljivo kukovima i ti poludiš zbog nje i ostaviš me? Smejao se. U tom smehu je osećala neizrecivo zadovoljstvo. Kao da je na pragu da se konačno približi svom miru i spokojstvu. Kao da je konačno spreman da prihvati sebe. - Misliš da padam na plavuše? - Mislim da su nam podjednake šanse da budemo ostavljeni zbog druge osobe. I mislim da postaješ kenjkav, a malopre sam imala utisak da me je ščepao medved i odvukao u svoju jazbinu. Pogledao je zabrinuto. - Bio sam grub? - pitao je sa dozom straha da je povredio njenu krhku konstituciju. Poljubila ga je. Namerno mu je okrenula potom ledja. Sada su oboje ležali na bokovima. On je bio svojim telom pripijen uz nju. - Budalo! Pitam se kako je moguće da ne prepoznaješ znakove ushićenja i totalnog zadovoljstva kod svoje partnerke. Zar si tu sposobnost primećivanja izgubio? Čoveče, ludi čoveče! - Izgubio sposobnost? - mrmljao je ljubeći je sve žudnije po ramenima i leđima, primećujući u njenom isprekidanom dahu da je ponovo i potpuno u njegovoj vlasti. - Znam smo jedno: volim da te dodirujem, volim kada se moj pogled stopi sa tvojim dok vodimo ljubav i zajedno osećamo kako nam struje strasti lome telo. Volim da te slušam kako dišeš isprekidano, kako me moliš da te volim... Obožavam tvoj glas. Satima bih mogao da te slušam..

7. poglavlje

Sedeli su na terasi restorana. Bila je srećna zbog činjenice da je ovo njihov prvi izlazak. Osećala se usihićeno poput šiparice koja je imala prvi svoj randevu. Bio je tako lep, elegantan, nasmejan, zavodljiv svakog trenutka je osećala koliko je uzbuđuje njegova blizina, šta god da je radio. - Nikos je bio danima tvoj turistički vodič. - On je divan. - Vodi računa o svojim rečima, nisam toliko tolerantan, s obzirom da u meni ima deo grčke krvi, takav mi je i temperament - rekao je šaljivo ali je ona u njegovim rečima spoznala deo istine. Znala je da je tako. On je muškarac koji zahteva potpunu pažnju svoje odabranice i ne zadovoljava se mrvicama, nečim usput dobijenim. Kod njega je važila deviza: sve ili ništa. Iskreno, prijalo joj je saznanje da je ljubomoran i da se ne prikriva, već jasno stavlja do znanja kako se oseća. - Jadan Nikos. Zar je moguće da njegovu ljubaznost možeš da protumačiš sasvim pogrešno? - pitala je naizgled sa nevinim izrazom lica ali je sjaj njenih očiju izdao. - Glorija, ovo je već klizav teren. Neću da te lažem: jesam posesivan ali to nije izraz moje nesigurnosti. To je deo moje prirode. - Jako nezgodne prirode - nasmejala se zadirkujući ga, a on je morao da se osmehne. - U pravu si. Nikos bi stradao ni kriv ni dužan. Ali, ne možeš da mi sakriješ da je bio zadivljen tobom. To mi je uostalom i sam rekao. Onda sam mu rekao da se zadrži na divljenju ali izdaleka i da se ne meša, da ne bi bilo problema. - Jezivo. Uplašio si jadnog čoveka.

- Nisam. Nasmejao sam ga. Rekao mi je da je samo želeo da zna koliko smo privrženi jedno drugome. Jesmo li Glorija, šta ti misliš? Pocrvenela je. Pružio je ruku da bi dotakao njenu. - Znam da se sve odigralo brzo. Ali kako stoje stvari, nismo deca, prepoznajemo se, uživamo u međusobnoj blizini. Šta tu može da bude pogrešno? Ništa. Koliko god da sam nezgodne naravi, imam još tragova strpljenja. Lepo nam je zajedno, zar ne? Klimnula je glavom gledajući ga sa osmehom. Uzvratio je osmehom i stiskom ruke. - Žao mi je što nisam sa tobom obišao sva ona mesta na koje te je on vodio. Mogu li da se iskupim ako ti ispričam nešto zanimljivo vezano za Skopelos? - Istorija? - pitala je sa interesovanjem. - Ne, kuhinja - rekao je pobedonosno na šta je ona prasnula u smeh. - E, to već zvuči originalno. - Verujem da si čitala nešto o Grčkoj i ranije. Grčka je kroz istoriju u mnogo čemu bila prva. Prva je uvela demokratiju, prva je razvila filozofsku misao, prva je glorifikovala sport, pa eto, prva je i napisala kuvar. Maslinovo ulje je, svakako, sastojak od krucijalnog značaja za identitet grčke kuhinje i specifičan ukus jela. Legenda kaže da su drvo masline u drevna vremena Grci dobili na dar od boginje Atine. Neću baš mnogo pogrešiti kada kažem da ga ima svuda. Prilično sam ubeđen da ga stavljaju i u sladoled. Jesi li primetila kako su ovde sladoledi siti i kremasti? Natera čoveka da se zapita. Čula si sigurno za giros, meso pečeno na vertikalnom rotirajućem koplju, i suvlaki. Brojni su i specijaliteti od ribe i drugih plodova mora. Male taverne na obali, sa velikim baštama pod vinovom lozom, skromno opremljenim plavim, drvenim stolicama i stočićima sa belim stolnjacima ukrašenim lokalnim motivima, daju poseban doživljaj uživanja u ukusu znalački pripremljenih jela od raznih vrsta riba, školjki, lignji, hobotnica... Od povrća, kao i u brojnim svetskim kuhinjama, i ovde su najviše zastupljeni paradajz i krompir. Odmah iza njih su i paprika,

pasulj, grašak, luk i, naravno, patlidžan. Kažem „naravno“, jer mora da si čula za musaku koja se od njega pravi. Povrće se koristi za spremanje raznih variva, salata ili nadeva za lisnata testa, mada se ovi nadevi često prave i od mesa ili sira. Postoji nekoliko, za Grčku, karakterističnih vrsta sireva: Feta, polu-tvrd, beli sir koji se pravi i od kravljeg mleka, za razliku od Kaseri-tvrdog, žutog i Mizitra-mekog belog sira koji se prave samo od kozijeg ili ovčijeg mleka. Predjelo ili, kako ga oni zovu, meze, je najčešće neka pita, feta sir, ili lepinja sa nekim umakom kao što je caziki, čuveni umak sa belim lukom i krastavcem. Neretko, za predjelo dobiješ i samo uzo, što je, po mom skromnom mišljenju, sasvim dovoljno. Bistri liker sa dodatkom esencijalnog ulja anisa. U dodiru sa vodom ili ledom, dobija belu boju. Posle uza, odnosno predjela stižu razne supe. Avgolemono je pileća supa sa žumancetom i limunom, trahana je supa sa jogurtom, a tripe, supa od iznutrica... Glavno jelo je obavezno meso ili neka riba. Salata obavezno prati ovaj deo ručka. Ova čuvena mešavina paradajza, krastavaca, feta sira i, naravno, maslinovog ulja je kao „Grčka salata“ poznata u svetu, a ovde je zovu seljačka. I na kraju, desert. Brojni su kolači od lisnatog testa kao baklava, sa nadevom od oraha i šećernog sirupa ili milopita sa jabukama, karidopita sa orasima... I naravno uz ručak tu je i dobro vino. To je najpijenije piće u Grčkoj. Prema legendi, ovde je prvi put i napravljeno, na ostrvu Ikarija. Prve podatke o kulinarstvu u staroj Grčkoj dao je Homer još sedamsto godina pre naše ere. - Zavoleću Grčku - nasmejala se klimajući glavom. - Radim na tome intenzivno. Voleo bih da ostaneš. Koliko god želiš. Nikakve uslove ti ne postavljam. Ozbiljan sam. Zaćutala je. Više nije imala apetit i pored prepunog stola najpoznatijih specijaliteta grčke kuhinje, sjajne dekoracije jela i mnoštva primamljivih mirisa koji su se širili sa površine stola. Razmišljala je o njegovim rečima. Želela je da joj tako nešto kaže. Ali ne samo tako, nego određenije, sažetije, emotivnije. Očekivala je da ne bude škrt kod izražavanja svojih osećanja. Nije se usuđivala da podigne pogled i suoči se sa njegovim ispitivačkim

pogledom koji je osećala iako je njena glava bila pognuta kao da pomno posmatra sadržinu stola pred sobom. Pomalo je bila razočarana. Očekivala je... Sada je shvatila. Njena zaljubljenost je navodila da priželjkuje potajno, divnu i srceparajuću izjavu ljubavi. Pokušala je da ne pokaže koliko je razočarana što su izostale reči koje je toliko želela da čuje. Progutala je pljuvačku, pokušala da smiri otkucaje svog srca koji su podsećali svojom dinamikom na udare talasa u sred morske oluje. Hrabro je podigla pogled. Susrela se sa pogledom njegovih očiju. Očekivao je njen odgovor. Osmehnula se malo. - Ne razumem kako je moguće da si pronašao ovaj raj na zemlji - rekla je i videla na trenutak razočaranje u njegovim očima, a onda se i on pribrao i osmehnuo da prikrije koliko ga pogađa njeno izbegavanje razgovora na temu koju je podstakao. - Nisam ti rekao? Moje poreklo vodi iz Grčke, upravo sa ovog ostrva su roditelji moje majke. - Gde žive tvoji roditelji? - pitala je prećutavši da zna da je njegovo poreklo njoj poznato. Uostalom, rekao joj je Nikos. Mnogo više nego što Robert zna da je njoj poznato o njegovom životu. Nije to bilo njuškanje. Želela je da zna više o njemu zato što je on muškarac sa kojim je u vezi. Logično je da je želela da sazna sve što može o njemu. Prirodno je da joj je stalo do njega i da je našla način da saznavši detalje o njegovom životu, pronikne u njegovu dušu, da bi ga shvatila i bila mu još bliža. - U Njujorku. Imam i brata koji živi takođe tamo sa svojom porodicom. Ova kuća je nekada bila stara i oronula, majka je nasledila od svojih roditelja. Renovirao sam kuću, pre mnogo godina, još sam bio jako mlad. Tada sam zaposlio Erastosa i Demetru. Gde god da sam bio po svetu, nosila me je misao da me ovo mesto čeka, da ovde mogu da budem okružen mirom i tišinom i daleko od svega što me zamara i opterećuje. - Našao si svoj kutak za odmor. Na neki način, odlučio si gde stvaraš svoj dom. - U pravu si. Stvorio sam svoj dom. Sviđa ti se? - Mnogo - rekla je iskreno. - Zašto onda ne ostaneš? - pitao je direktno bez okolišanja.

Bila je zatečena. Nije očekivala da će biti direktan do kraja. - Roberte... - slegla je ramenima. Nije znala šta da odgovori. Da joj je rekao da ostane, da je ovo njen dom, buduće utočište, da želi da podeli sa njom svoj život, da je voli mnogo, bezuslovno, - da je pred njima budućnost koja je samo njihova i zajednička... da je to rekao, njen odgovor bi bio potvrdan. Kako da mu kaže da očekuje više, kompletnije, da želi sve, da ne može da prihvati ništa polovično zato što je zaljubljena u njega? Sklonio je svoj pogled. Zagledao se u pučinu i svetla brodića na moru. Nekako je znala da ga je povredila svojim ćutanjem koje je protumačio ko zna kako. Nije mogla da otvoreno kaže ono što joj leži na srcu. Bojala se da bi onda dobila odgovor da ne želi ništa drugo do zajedničkih trenutaka, zato što im je lepo, zato što se savršeno dopunjavaju u svemu, zato što je tako kako jeste. Nije želela da čuje tako nešto od Roberta. To bi je dodatno povredilo. Nije ni reč rekao o svojim emocijama. Znala je da mu je draga. Ipak, želela je više od toga. Želela je ljubav.

8. poglavlje

- Gospodin Robert želi da vas vidi smesta - rekao je Erastos nekako rasejano kao da je upravo doživeo nešto što ga je izbacilo iz ravnoteže. Pokušala je da u njegovom izrazu lica pročita razlog takvog ponašanja, ali, povedena njegovim rečima, pomislila je da je nešto vezano za njegovo zdravlje u pitanju. Ta misao je uplašila odmah i toliko da nije imala vremena više da zapitkuje Erastosa. Brzo je krenula za njim sa nekim nejasnim osećanjem da nešto nije u redu i da je po sredi Robertovo zdravlje. Ušla je u salon. Nikos je držao ruke zavučene u džepove pantalona, pogledao je zabrinuto kao neko ko ne zna šta da radi. Nasuprot njemu, stajao je Robert, smrknut, besan, pretećeg stava, bez štapa, sa blago razmaknutim nogama. Izgledao je još snažnije, nekako zastrašujuće, pogotovo što mu se videla žila na vratu koja se uvek pojavljivala na tom mestu kada je bio besan, napet i spreman na verbalan okršaj. Dovoljno je bilo da je pogleda u oči i da se ona oseti odjednom malom i nesigurnom, kao neko kome je potreban zaklon, a ne može nigde da ga pronađe. Nije mogla ni reč da progovori. Pogledala je na trenutak ka Nikosu. On je sklonio svoj pogleda kao da je krivac u nečemu. - Duguješ mi objašnjenje, gospođice Džena - zarežao je Robert. Trgnula se. - Ti... ti znači... znaš? - bila je šokirana. - Znam ko si. U stvari, sada tek ne znam ko si! Novinar koji je došao da njuška! Koliko su ti platili kada si spremno ušla u moj krevet!? Da li je bilo vredno da se zarad dobrog članka žrtvuješ i legneš sa bogaljem?! - Ti nisi bogalj! Molim te, dozvoli da ti objasnim!

- Nemaš šta da mi objašnjavaš! Ko zna koliko bi trajala ova maskarada da Nikos nije porazgovarao sa Vilouzovima. Oni su mu rekli ko si ti stvarno. Zaboga, koliki monstrum mora da bude čovek da bi uradio sve, čak i ono što je ispod časti svakog normalnog čoveka, zarad malo slave i para!? Pa, je li vredelo, bar? - Molim te Roberte, nije tako! - Nego kako!? Podlost koju si mi pokazala je nešto što nikada nisam doživeo! I, o čemu ćeš da pišeš? Hoćeš li da me pohvališ makar po umeću koje sam ti pokazao u krevetu!? - nacerio se bezobrazno. Stajala je bleda kao kreč. Gotovo da je mogla da oseti koliko joj drhte noge, kako joj obrazi postaju vreli, a srce skače kao da želi da iskoči iz grudnog koša. - Roberte, nisam želela da te povredim. Nisam uradila ništa mimo svoje želje. Ti vrlo dobro znaš koliko mi znači svaki trenutak vremena koji smo zajedno proveli. - Vidi Niko, ona još pokušava da se pretvara. Ne padam više na tvoje slatke reči. Kada bolje razmislim, piši šta god želiš, nije mi važno. Dobio sam šta želim, malo vrelih noći u svom krevetu. Bilo je vrlo zanimljivo draga moja - nasmejao se gledajući je sa prezirom. - Nemoj Roberte, nisi u pravu. Došla sam, to je istina, da pokupim materijal za članak o tebi. Ali... desilo se ono što nisam očekivala... Zaljubila sam se u tebe - gledala ga je molećivo tražeći u njegovim očima zrnce saosećanja, razumevanja, nešto što bi joj pružilo nadu da može da joj oprosti, da je shvati. - Veruj mi, ni ja ne bih mogao ovakav dramski zaplet da smislim, odlična si dušo. Doduše, malo patetična, ali sve u svemu, odlična gluma - rekao je prezrivo. Onda se okrenuo ka Nikosu koji je gledao u pod. - Šta ti kažeš na ovo? Zar nije odlična glumica? - Roberte... - Ne zanima me tvoje mišljenje -rekao je grubo. - Spakuj svoje stvari i gubi se iz moje kuće. Odmah, večeras! - a onda se obratio Dženi i zastao streljajući je pogledom. - Još nešto da

razjasnimo. Lord Bilington nema, nadam se, nikakave veze sa tvojim paklenim planovima? - pitao je strogo. Gledao je kao najvećeg neprijatelja, sa tolikom dozom prezira da je osetila nešto nalik bolu unutar svog grudnog koša. Odmahnula je glavom. - Ne, ne zna. To je bila moja ideja, isključivo moja i niko u tome nema udela. - Dakle, tvoje nedelo je samo tvoje i ničije više, to si htela da kažeš? Verujem da je tako jer, lord Bilington je moj stari prijatelj. Dakle i njega si prevarila? Pitam se koliko ima istine u tvojoj priči da je on bio prijatelj tvog oca. Koliko si lagala, mogu da mislim da si i njega odvela u... Neću više da pričam. Dovoljno sam rekao. Dakle, tvoje je da se spakuješ i u roku od sat vremena odeš odavde. Jesi li me razumela? Klimnula je glavom nema, suze su već počele da klize niz njeno lice. Bila je obuzeta bolom i osećajem nemoći da išta promeni. Povredila je Roberta. Videla je koliko se pretvara da zadrži hladnoću u sebi i koliko je grub u svakom pogledu. Duboko u sebi, znala je da je povređen jer nakon onih noći, nakon toliko izgovorenih reči, uzvraćenih poljubaca, bilo je između njih toliko nežnosti, bilo je... ljubavi. Znala je da mu je postala draga. Spustila je pogled. Polako se okrenula i krenula ka vratima. - Džena! - pozvao je. Okrenula se na trenutak ponesena nadom da želi da je zaustavi, da želi da je sasluša i reši nesporazum. Susrela je prezriv pogled njegovih očiju. Gledao je od glave do pete drsko. - Teško da ću skoro zaboraviti tvoje umeće u krevetu draga moja. Hvala! Sada možeš da se gubiš. Nadam se da te nikada više neću videti u životu. Nikos se trgnuo na njegove reči kao da je hteo nešto da kaže ali ga je presekao Robertov preteći izraz lica. Džena je naglo krenula da izađe iz sobe gušeći se u sopstvenim suzama. Odjurila je u sobu.

Tamo je čekala je Demetra. Ništa joj nije govorila. Samo je pomogla da spakuje svoje stvari i ispratila je do ulaznih vrata. Poljubila je gledajući je saosećajno. Erastos je povezao autom do obale i sačekao bez reči da se ukrca na feribrod. Odlazila je. Bila je ponižena, povređena svojom krivicom. Povredila je i Roberta. Uništila je sve ono prelepo što je bilo izgrađeno između njih. Okrenula se još jednom da vidi Skopelos izdaleka. Deo sebe je otavila na ovom ostrvu. Zauvek.

9. poglavlje

- Šta treba da uradim da me konačno shvatite ozbiljno? - Kako bi bilo da mi, na primer, objasniš tvoj tajanstveni dvomesečni put i to što si se vratila kao neka avet, a usput, tvoj čika Ben me je molio da ti ne dam otkaz? - Ne znam šta da ti kažem - mrmljala je polurazgovetno dok je rasklanjala poveću gomilu papira koja je bili naslagana na stolu. - Džena, gledaj me u oči kada razgovaram sa tobom - rekao je malo oštrije njen urednik Stiv na šta je ona upitno podigla obrvu zagledavši se u njega. - Šta ti se dogodilo na tom tajnom mestu gde si bila? Jesi li imala susret sa nekim teroristima, kriminalcima ili ratnim zločincima? Šta si radila, pobogu? - Mislim da ne mogu da ti odgovorim na ta pitanja. Radi se o tome da sam nekome dala reč i neću da je pogazim ni zbog čega na svetu. Bar me ti znaš kakva sam. Stiv je zamišljeno gledao grickajući nervozno donju usnu. - Ja sam ti prijatelj. Samo da te podsetim. - Ne kažem da nisi. - Pa, onda otvori dušu, devojko! - Nemam šta da ispričam. - Imaš! Vidi kako si sva izgubljena u vremenu i prostoru. - Poštedi me ubuduće tvoje zabrinutosti. Prvo, nisam mala, sama umem da se nosim sa stvarima koje mi se dešavaju, drugo, ne mogu da ti se ispovedam, nisi sveštenik. Nastavila je da pretura nervozno po papirima. Trebalo je da napiše feljton o ostrvu Skopelos, čak se i urednik iznenadio njenom željom da piše putopis, umesto kratkih članaka o kretanju poznatih. Prvo je bio iznenađen što odustaje, a onda je

pročitao nekoliko strana. Bio je oduševljen. Uvek je voleo lično, da pročita putopis o dalekim, lepim predelima zemaljske kugle. Već je nekoliko članaka o ostrvu objavio. Bilo je tu intersantnih priča o istoriji mesta, predelima, čak i o kuhinji. Činilo mu se da nije ništa skoro tako zanimljivo i neopterećujuće pročitao kao Dženine delove feljtona koji su počeli da objavljuju u nastavcima. Bilo je tu izvanrednih fotografija koje je ona lično snimila. Džena je volela fotografiju i vremenom je zaista postala vrsni majstor. To više nije bio samo deo njenog posla već i deo talenta koji je imala. Ipak, nije mogao da se otme utisku da je to ostrvo, ko zna zbog čega ili zbog koga, imalo poseban uticaj i važnost za Dženu. Uostalom, ona Džena koju je poznavao i ova koja se vratila nakon toliko vremena, nisu mogle da se uporede. Ova je bila zatvorena kao knjiga. I, slutio je, duboko pogođena nečim što nije želela da njeno okruženje sazna. - Bila si na Skopelosu sve vreme? - pitao je obazrivo. - Između ostalog i tamo i svuda pomalo. - Prosto te ne prepoznajem, Džena. Nemam pojma odakle ti ideja da pišeš putopise ali te podržavam, odavno želim da osvežim naš časopis takvim sadržajem. Voleo bih samo da znam odakle ta promena kod tebe. - Šta si ti? Islednik? Zahvalila sam ti se na prilići da se oprobam u tom novinarskom žanru. Jesi li zadovoljan mojim tekstovima? - Znaš da jesam. - Onda me ostavi na miru da nastavim sa pisanjem. Moram da dovršim materijal. Kako bi bilo da me ostaviš da radim? - I pre si bila gruba, ali sada... Sreća tvoja što te stvarno volim, inače bi letela odavde kao kofer! - Ako ti predstavljam problem, mogu i sama da odem - rekla je mirno i ne gledajući ga pri tom. - Slušaj mala, pred tobom je zaista sjajna novinarska karijera. Nemoj zbog oštrog jezika da izgubiš sve to. - Oštar jezik? Plitkoća uma? Nezgodna narav? Ima li još nešto što možemo da pridodamo tom spisku? - pitala je pogledavši ga umorno.

Ustao je krenuvši ka vratima. U pola koraka se okrenuo i pogledao je. - Šta god da ti treba, tu sam. Razumem da ti se desilo nešto vrlo traumatično i da je stvar lična. Ne tražim da mi se ispovedaš, tražim od tebe da mi zatražiš pomoć ako ti je potrebna. U bilo čemu, bilo kada i bilo šta. Voleo bih da ti to bude jasno. Nisam zlopamtilo, sikći koliko god želiš, isprazni se, puna si negativnog naboja. Izgledaš kao zapeta puška, kao bure baruta koje će svakog trenutka neko da potpali na fitilj i sve će da ode do đavola. Eto, to sam imao da ti kažem, a sada stvarno idem. Donesi mi kad završiš da pogledam tekst. Važi? Klimnula je glavom ne gledajući više u njega. Kada su se vrata zatvorila za njim, strovalila se u stolicu, zagnjurila lice u ruke i huknula. Želela je da nekome kaže šta je muči ali je znala da ta priča mora da ostane tajna, zauvek. Samo je čika Ben znao pravu istinu. Čak ni njena majka nije znala. Da je imala prijateljicu, poverila bi se. Znala je da sve one devojke sa kojima se povremeno družila, sigurno nisu dovoljno poverljive osobe da bi se upustila u intimno prepričavanje svoje ljubavne priče. To je cena njene teške individualnosti koja je pratila celog života, njene surove iskrenosti koja je plašila ljude koliko god da su cenili tu njenu osobinu, ljudi su zazirali od nje. Svet je voleo da mu se laska. Ona nije bila jedna od onih koja je volela zarad druženja da nekome laska. Bilo je suviše teško. Prvi put u životi se zaljubila, jako, žestoko, bila je kao uspavana svih ovih godina ne znajući da postoji ljubav, da je tako silna, razarajuća i da je moguće da se oseća tako slomljena zbog toga. Ono što je doživela na Skopelosu, moglo bi da se nazove sudarom dve oluje. Takvu kompletnu ispunjenost, sitost duha i tela nije nikada doživela ni sa jednim muškarcem. Nikome se nije tako predala, bez imalo ustručavanja. Bilo je neverovatno koliko su stvoreni jednio za drugo, kako se razumeju bez mnogo izgovorenih reči, koliko su oči mogle da govore, osmesi koje su razmenjivali i dodiri. Volela je sve što je bilo vezano za Roberta. Prihvatila je sve ono što on ima u sebi, što predstavlja njegovu ličnost. Čak i kada se žalio na svoju polupokretnu nogu, na ožiljak koji je po njemu,

naružio njegovo lice, smejala se zadirkujući ga, a u dubini duše, ništa od toga za nju nije predstavljalo nešto što treba da ih razdvaja, jer, takav kakav je, on je uspeo da otopi sav led u njenom srcu koji je taložen godinama. Tek sa njim je shvatila pun značaj reči ljubav. Osetila je ono što nikada nije. Duboko u sebi je znala, da je upravo on čovek kakvog je želela celoga života da upozna, da joj se približi, da bude njen. Sada, nakon svega, osećala je samo strahovitu potištenost, prazninu, bezvoljnost. Nije znala kako da se bori sa tim sem da izgara do besvesti u poslu koji je natovarila na svoja leđa ubitačnim tempom od jutra do mraka. U radu je pronalazila spas, trenutke kada je makar na kratko mislila na druge stvari, a ne na Roberta. „Robert se javio. Rekao mi je da vodim računa o tvom budućem angažovanju. I rekao je da si najobičnija varalica. Ono što me je začudilo je da ne želi da te sprečava da napišeš šta god želiš o njemu. Kaže da ga ne interesuje šta god objaviš. Bojim se da si napravila toliku zbrku. Šta se događalo tamo?“ pitao je zabrinuto čika Ben gledajući je pažljivo kako rasejano kašičicom dodaje šećer u šoljicu kafe. Sve je radila odsutno, kao da je bez imalo volje, kao da ne želi dodir sa spoljnim svetom. Bila je bleda, neispavana sa velikim tamnim podočnjacima ispod očiju. Bila je sasvim drugačija od one Džene koja se uvek smajela na sav glas, zadirkivala sve oko sebe, šalila se na svoj račun, cupkala nogom u ritmu muzike koju bi čula čak i usred ozbiljnijih razgovora, kiptela od životne snage u sebi. Gledao je ne verujući svojim sopstvenim očima. Gde je nestala ona vedra devojka koja je svojim životnim optimizmom plenila pažnju svih oko sebe i bila predmet znatiželje u svakom društvu gde god bi se nalazila? „Ništa.“ „Džena, ti znaš da te vrlo dobro poznajem i da tvoje pretvaranje ne prolazi kod mene. Šta se dogodilo na Skopelosu?“ pitao je gledajući je pravo u oči koje su već bile pune suza. Onda je zastao i opsovao preko svoje navike, iznenađen onim što je odjednom shvatio.

„Zaboga! Nisi valjda... Ti, nerazumno dete“, huknuo je i pozvao konobara da mu donese čašu viskija. Morao je nešto žestoko da popije. Morao je da brzo razmisli o posledicama i mogućnostima, da prosto prihvati da su dvoje ljudi koje je voleo neizmerno bili u vezi i da su se razišli kao najljući neprijatelji na svetu. Obrisala je suze rukom i sklonila pogled. Stidela se svega, sebe, svojih motiva koji su je pokrenuli na put do Skopelosa, laži koje je izgovorila, prezira i netrpeljivosti kojima je bila ispraćena. „Znači, bili ste u vezi? Ako tako možemo da definišemo vaš odnos“, pitao je kruto lord Bilington, a ona je spustila pogled. „Da, bili smo.“ „Ne moram da te pitam dalje. Sve znam. Koliko je ozbiljno?“ Pogledala ga je. „Zaljubila sam se u Roberta. Da li je to ono što si želeo da čuješ? Jesam, zaljubila sam se u čoveka koji me sada mrzi više nego ijedno biće na svetu. I povredila sam ga time što mu nisam odmah na početku naše veze rekla istinu o tome ko sam. Nisam mogla, htela sam, ali nisam mogla. Pekla me je savest, mučilo me je to prikrivanje, sve više sam se vezivala za njega, a nisam nalazila način da mu kažem istinu. Žao mi je, čika Bene. Izgleda da sve što uradim u životu, nije kako treba“, rekla je spustivši lice u ruke. Lord Bilington je huknuo. „Do vraga! Kako ste iskomplikovali sve! Poznajući Roberta, mogu da zamislim koliko je povređen. Reci mi, da li je i on zaljubljen u tebe? U stvari, mislim da znam odgovor, naravno da jeste“, rekao je i u jednom potezu prineo ustima čašu viskija koju je popio naiskap i pri tom se namrštio. „Da vidimo, šta sada možemo da uradimo da popravimo vašu brljotinu. Uzgred, da li nameravaš da pišeš o njemu?“ Pogledala ga je iznenađeno. „Naravno da ne nameravam! Ne pada mi na pamet!“ „Dobro“, rekao je pažljivo posmatrajući njen izraz lica nakon čega je zadovoljno klimnuo glavom. „Vrlo dobro i to je lepo sa tvoje strane. Korektno.“

Šta je time želeo da kaže? Šteta je već načinjena. Izgledi da se nešto ispravi su nikakvi s obzirom koliko je Robert bio povređen i uvređen. Ustala je od stola da bi prišla prozoru. Gledala je na ulice Londona, ljude koji su nekuda žurili, vozila koja su zakrčila put. Koliko joj je nedostajalo sunce Skopelosa, mir kojim je ostrvo odisalo bez obzira na gomilu turista koji su dolazili u špicu sezone. Koliko je bilo nekog nesvakidašnjeg spokojstva, nečeg milog i umirujućeg u Demetrinom materinskom osmehu, topline u rečima kojima joj se obraćao Erastos. Koliko joj je nedostajalo Nikosovo zadirkivanje. Koliko joj je bila potrebna Robertova blizina, njegovi poljupci kojima je budio ujutru, pogledi puni ljubavi, dodiri, sve. Gubitak svega toga je načinio nesrećnom. Više nije bilo volje u njoj da se ičemu više posveti. Jedino je pisanje o ostrvu ispunjavalo u poslednje vreme. Pišući o Skopelosu, pred očima joj je bila slika Roberta koji se smeje i drži je za ruku dok sede na terasi njegovog doma gledajući zalazak sunca. Odmahnula je glavom. Ona, koja je ismejavala sve te sentimentalne stvari, koja se rugala vizijama romantike, toliko je bila zaokupljena razmišljanjem o svim onim sitnicama koje su činile poseban utisak na nju.

10. poglavlje - Džena, Stiv je rekao da odmah dođeš do njegove kancelarije - rekla je Monika otvorivši za trenutak vrata njene kancelarije. Odmah je, ne sačekavši odgovor, šmugnula nazad. Išla je gotovo trčeći niz hodnik. Kako su sve kancelarije bile pregrađene staklom, gotovo da su se svi međusobno videli. Odsustvo intimnosti je Dženi smetalo ali je vremenom navikla da ne obraća pažnju na to. Bez obzira na trenutno raspoloženje, ona je uvek nalazila načina da se potpuno isključi i okrene svom svetu razmišljanja. Odgledala je Monikin odlazak pitajući se šta bi to moglo da bude toliko hitno i neodložno kada je Stiv zvao i to je čak poslao sveznajuću Moniku da je pozove. Učilo joj se da su neke kolege iz sportske redakcije gledali u nju krajnje Ijubopitljivo i ne sakrivajući svoju znatiželju. Isplazila se jednom od njih a on je prasnuo u smeh pokazujući joj uobičajenim pokretom ruke da je malo ćaknuta. Uzvratila mu je osmeh ali nakon toga je ustala hitro sa stolice ređajući svoje rukopise pored računara. Zagladila je rukom svoju kosu pokupljenu u rep. Uzela je rokovnik i požurila da izađe iz kancelarije. - Džena, Stiv je nestrpljiv. Požuri malo - doviknula joj je na kraju hodnika Monika čija je glava izvirila iza ćoška. - Uh, baš sam zabrinuta zbog njegovog nestrpljenja! Sva sam pretrnula! Taj čovek je večito nervozan, pa šta ako je nervozan, a ja kao da nisam!? - gunđala je idući niz hodnik. - Šta je Džena, loše smo volje danas? Nešto te drži nedeljama loša volja? Nisam video da je neko došao sa odmora umorniji nego što je otišao - rekao je Džim, momak iz sportske redakcije. - Pravicu se da te nisam čula.

- Uh, kako smo zlovoljni i raspoloženi da nekoga zadavimo rekao je prasnuvši u smeh Džim ali se pomerio u stranu da bi ona prošla. - Ej, momak, ne kači se danas sa mnom - zarežala je u prolazu. - Ne pada mi na pamet. Povlačim se, bolje rečemo, odmah ti predajem meč mala - rekao je pomirljivo, noseći dve šolje sa kafom niz hodnik. Osmehnula se. Ništa nije bilo zlonamerno u njegovim rečima. On je bio sasvim korektan kolega ali ona nije imala jednostavno nameru da se ikome pravda ili da se, još gore, poverava. Ovde su i zidovi imali uši i oči. Monika je ponovo provirila iza ćoška Stivove kancelarije gledajući je zabrinuto. - Požuri, pruži korak. - Levo smetalo - gunđala je Džena gledajući mrko devojku. Najzad je ušla u prostoriju koja je pripadala Moniki, Stivovoj sekretarici. - Šta je tebi devojko? I šta hoće taj čovek od mene? Gde gori? - pitala je ali je Monika stavila prst na usta da joj stavi do znanja da Stiv nije sam u kancelariji i da treba da pazi šta priča. Džena je slegla ramenima. Ko god da je bio unutra nije joj bilo ni najmanje važno tog trenutka. Ipak, zaćutala je i uzdahnula. - Da uđem unutra? - pitala je Moniku. - Naravno, tebe čekaju - uzvratila je Monika gledajući je uzbuđeno kao da u najmanju ruku unutra sedi neko od nobelovaca. Krajnje nezainteresovana, više spremna da se pojavi unutra po službenoj dužnosti, a onda još brže da se povuče odande, Džena otvori vrata Stivove kancelarije i pristupi unutra. Bilo je dovoljno da pogleda u Stiva i da shvati da taj neko ko je došao kod njega ima nekakve veze sa njom. Skrenula je pogled ka drugom delu stola i zastala, ne mogavši da izgovori ni jednu jedinu reč. Robert! Sedeo je sa nekim neodređenim izrazom lica. Gledao je uporno, pravo u oči kao da ispituje njene emocije tog trenutka.

Znala je da je sigurno bleda, da se po njenom izrazu lica vidi da je uzbuđena, uznemirena njegovim dolaskom, da je potpuno zbunjena i da ne može da se kontrolipše. Sve je moglo da se pročita na njenom licu. Stiv je prekinuo ćutanje koje se činilo da traje suviše dugo. Zakašljao se ustajući i prilazeći Dženi koja je stajala kao kip, nesposobna da korakne ka stolici koja je bila predviđena za nju, ili da se okrene i jednostavno pobegne što dalje odavde. Prosto je ščepao za lakat i povukao do stola. - Džena, gospodin Robert Vilson je želeo da vidi tebe lično. Vi se poznajete? - Gospođica i ja smo se upoznali na Skopelosu - rekao je polako ustajući. Bio je tako elegantan. Nije nosio štap i činilo se da je sigurniji, da ga noga više ne muči, ali je ona znala da je to samo privid i da je on takav borac koji neće dozvoliti da drugi, koji ga ne poznaju, vide njegovu slabost. Pružio je ruku da se rukuju. Kao da je razmišljala da mu pruži ruku a onda je to ipak uradila, mada, i dalje je izgledala nekako izgubljeno, kao da je u nekoj vrsti transa. Dotakao je njenu ruku. Izgledalo je kao da je neko pustio struju slabog inteziteta kroz njeno telo. Stresla se nakon tog dodira njegove ruke. Kada je htela da povuče svoju ruku, osetila je da je blago stegao gledajući je pri tom pravo u oči. - Čestitam vam Džena. U vašem feljtonu o Skopelosu ima mnogo duše. Mnogo emocija. Vidi se da ste ga doživeli dušom. Lično, nakon čitanja, osetio sam veliko uživanje da neko koga znam na tako lep način opiše moje ostrvo. - Drago mi je - uspela je jedva da progovori. - Drago vam je, šta? - pitao je podigavši jednu obrvu. - Da vam se sviđa moj tekst -uspela je jedva da progovori ispunjena i iznenađena time što ga vidi pred sobom. Bila je postiđena svojim izgledom. Nije da je bila neuredna, ali nije bila ni oličenje elegancije. Bila je sva trapava u farmericama, patikama i sa nekom ljubičastom bluzom koja je bila prastara ali je ona suviše volela da bi je odbacila kao jednu staru stvar koja više nije bila modernog kroja, a ni markirana. Sve

u svemu, on je izgledao kao da je upravo sišao sa korica modnog časopisa. Stiv se nakašljao. - Mogli bismo svi da sednemo, ljudi, šta kažete na to? Robert je pustio njenu ruku i ona se dotetura do stolice. Jedva se spustila na nju. Seo je preko puta nje. Nije prestajao da je posmatra toliko uporno da je morala da pocrveni i izbegne njegov pogled. Zašto je došao? Nije napisala ništa o njemu. Nije čak nikome ni rekla da je bila u njegovoj kući. Nije razumela šta ga je dovelo danas ovde. Ali, bila je potajno srećna što ga makar vidi, što je makar osetila njegov dodir ruke. Toliko je značilo i ono malo što je mogla da ima od njega. - Džena, gospodin Vilson je želeo da vidi tebe danas. Džena je hrabro pogledala Roberta. - Zaista? Zašto? - njen glas je bio malo grublji i Stiv gotovo sa osećajem nelagodnosti odskoči u stolici i pogleda u nju zapanjeno. - Džena, gospodin Vilson nas je upravo počastvovao svojim prisustvom ali i svojom željom da mi upravo budemo izdavačka kuća koja će dobiti eksluzivnu mogućnost da objavi njegov intervju. - Pa? - pitala je hladno. Stiv kao da je pretrnuo čuvši njen komentar. - Džena, pobogu! Gospodine Vilson, oprostite, ona je izuzetan novinar kao što ste mogli i sami da se uverite, ali je malo temperamentnije stvorenje. - Znam - rekao je sa osmehom gledajući je kako nervozno gricka donju usnu. - Džena, gospodin Vilson želi da uradimo sa njim intervuju ali da osoba koja će to obaviti budeš isključivo ti. Šta ti kažeš na to? - pitao je nervozno Stivi kao da se pribojava nakon njenog prvobitnog stava i pristupa da će njen odgovor biti grub i možda povod da se Robert Vilson predomisli i otkaže intervju za njihove novine.

- Ne kažem ništa - rekla je polako. - Molim?! Džena nemoj sada da se šališ. Gospodine Vilson, Džena ima ponekad čudan smisao za šalu ali u principu, ona je izuzetna mlada dama koja zna svoj posao itekako dobro da odradi. Ona je profesionalac. - Razume se, verujem da je tako. Zato želim da ona uradi interviju sa mnom. - Mislim da je bolje da to prepustimo nekome ko je iskusniji od mene - rekla je kruto Džena. - Ne treba mi iskusnija osoba. Želim vas - rekao je Robert naglašavajući svaku svoju reč. - Bojim se da ja nisam adekvatna osoba za taj posao - rekla je ne skidajući pogled sa njegovog lica. - Jesi - rekao je Robert dok je Stiv zgranuto pogledao u oboje ne shvatajući šta je po sredi. - Ne - rekla je. - Da. Hoćeš. Ne opiri se. Tako je najbolje za oboje - rekao je mirno. - Neću. Ne mogu - ustala je. Nije ni jedan jedini pokret napravio. Gledao je netremice, sa velikim zanimanjem, kao da je upravo proučava, istražuje sve vezano za nju do najmanjeg detalja. - Zašto? - pitao je a Stivi nije mogao da se povrati od iznenađenja. Buljio je u njih dvoje ne verujući svojim ušima da čuje kako prisno razgovaraju. - To je moja stvar a ne tvoja rekla je kruto. - Ispraviću te, to je svakako i moja stvar. - Grešiš. Nemamo ništa više zajedničkog. - Misliš? - Ne mislim, tvrdim. - Džena, želim taj intervju. - Ali ja ne želim.

- Moram da znam razlog tvog odbijanja. Ako ti ne napraviš intervju sa mnom, niko drugi neće imati tu mogućnost - rekao je mirno Robert. - Džena, zaboga miloga, jesi li pri svesti!? Ma šta pričaš devojko!? Naravno da ćeš uraditi intervju sa gospodinom Vilsonom! To se podrazmeva, nema govora! -mzavapio je Stiv. Džena se okrenula krajnje hladno gledajući Stiva i rekla je u jednom dahu: - Lepo! Onda ti uradi taj intervju a sada me obojica ostavite na miru! - nakon toga je krupnim korakom došla do vrata, otvorila ih je ne okrećući se i izašla i pored Stivovog očajnog dozivanja da se vrati i ne pravi budalu od sebe i cele redakcije. Monika je stajala zgranuta ali nije smela ni jednu jedinu reč da joj uputi iako je, videlo se, gorela od nestrpljenja da sazna razlog Dženinog ponašanja. A ona se trudila da ne zaplače. Šta je hteo? Da je ponizi? I jeste upravo. Da je povredi? Dovoljno je povređena. Prolazeći hodnikom, gotovo da je bila spremna da potrči samo da se što pre nađe u svojoj kancelariji, nije ni bila svesna koliko je radoznalo posmatraju sve kolege iz redakcija. Nije mogla da primeti koliko je svojim ponašanjem izazvala radoznalost i govorkanja iza svojih leđa. Nije ni pomislila na svoje okruženje. Bilo je potrebno samo da se skloni iz hodnika. Ušla je u svoju kancelariju i krenula da okrene stolicu ka prozoru da niko ne bi video da plače. Prosto se srušila na stolicu svom težinom svog tela. Tada su suze krenule. Kao bujica. Kao kiša. Zašto je morao da se pojavi danas? Čemu sve to? Toliko se trudila da ga potisne iz svojih misli, snova, da nauči da živi sa saznanjem da ga nema, da ne može da bude prisutan u njenom životu i da mora da se okrene nekim drugim stvarima koje nemaju nikakve dodirne tačke sa njenim emocijama koje je upravo on, Robert Vilson pokrenuo u njoj. Prisećala se, mimo svoje volje, dana koje je provela na Skopelosu sa Robertom. Toliko lepih stvari koje je izgubila zbog

svoje brzopletosti, nesmotrenosti i kukavičluka. Hoće li sada da ode uvređen njenim odbijanjem? Hoće li najzad da ode? Neko je otvorio vrata njene kancelarije. Pomislila je da je Stiv. Ličilo je na njega. - Neću da te slušam! Neću da uradim taj prokleti interviju nikada i nipošto makar mi odmah dao odkaz! Jesi li čuo? Neću! Vrati se nazad i reci tom čoveku da ne želim da radim sa njim, da neću da učestvujem u tome! I nemoj ništa da me pitaš! U stvari, dajem odkaz smesta! Čuješ?! - vikala je iz sveg glasa a onda se okrenula da bi pogledala svog šefa i konačno se suočila sa njegovim besom. Sledila se. Robert. Stajao je i smeškao se kao neko koga sve što se dešava zabavalja. - Ozbiljna si kada daješ odkaz? - Šta te briga!? - Pitao sam te nešto, odgovori. - Neću! - Hoćeš! - rekao i krenuo ka njoj ali je ona hitro ustala i krenula iza stola. - Misliš da ne mogu da te stignem? - pitao je zabavljen njenim postupkom. - Zašto si došao? Izađi iz moje kancelarije smesta! - Ovo više nije tvoja kacelarija, ako sam dobro čuo. - Molim? - Upravo si dala odkaz. - Nisam. - Jesi, dobro sam čuo. - Mislila sam da je Stivi. - Ja ću da mu potvrdim šta si rekla. - Da se nisi usudio! Nisam dala odkaz! - Jesi, jesi! - Odlazi! - Neću. - Zvaću obezbeđenje! 88

- Samo izvoli. Ja ću da im prenesem da više nisi radnik ove izdavačke kuće. Prema tome, oboje letimo odavde. - Ti si lud! - Jesam, zameraš mi? Pokušala je da se smiri. Stajala je iza stola oslonjena obema rukama na radnu površinu sva raščupana, zadihana i ljuta. On je stajao sa druge strane takođe u istom položaju i nasmejan. - Kako si samo lepa - rekao je gledajući je sa žudnjom uz uzdah. - Odlazi! - Pod jednim uslovom. Hoćeš da ispuniš taj uslov, a ja ću vrlo rado da ispunim tvoju želju. - Šta hoćeš od mene? - Da zajedno odemo odavde. Zinula je u njega. Do malopre su oboje bili spremni da se jure oko stola, da se svađaju, da viču na sav glas, a sada je on gleda sa neskrivenom željom, nasmejan, kao iz snova koje je imala kada je mislila na njega a ona... ona je zbunjena i malaksala. Jedva je stojala na sopstvenim nogama gušeći se od uzbuđenja. - Šta? - Čula si Džena. Hoćeš da ponovim? Dobro, ponoviću. Želim da oboje odemo odavde. Odmah. Zateturala se a on je prišao i zagrlio je. Utonula je u njegov zagrljaj. Tek onda je počela da plače. Ljubio je po kosi, grlio toplo, izgovarao neke nežne reči na grčkom koje nije mogla da razazna ali je način na koji ih je izgovarao slamao i činio dodatno malaksalom kao da nema više ni mrve snage u njenom telu. - Zamišljao sam naš susret drugačije od ovog. Nisam mislio da ćeš toliko da plačeš. Zašto plačeš? - Zašto si došao? - Da te vidim i da ti kažem da moraš da kreneš sa mnom. Drugačije ne ide. - Zašto? - Zato što te volim.

- Voliš? - prošaputala je dok je brisao njene suze rukom i ljubio je po licu. - Šta je tu čudno? Bilo bi čudno nakon svega da ti mene ne voliš. - Znaš da te volim. - Znam. Rekao mi je Bilington. I Nikos, Erastos i naravno Demetra koja je odmah shvatila da smo stvoreni jedno za drugo. Rekla mi je odmah čim te je upoznala da smo jedno za drugo, definitivno. Ja verujem Demetri. Obećao sam im da ću da te vratim nazad. Ako mene ne želiš da poslušaš, uradi onda to njima za ljubav. Vrati se sa mnom na ostrvo. - Ne mogu da verujem da si došao - šaputala je. - Došao bih i pre da nije bilo glupog ponosa. Kada sam video da nisi objavila ništa vezano za mene, shvatio sam da govoriš istinu. I ljudi oko nas su primetili da se volimo. Onda sam pročitao feljton o Skopelosu. Pisala si onako kako može da piše samo osoba koja je ostavila svoje srce na ostrvu. Nisam mogao više da čekam ni trenutak. Odlučio sam da prvi priznam da grešim. I da te molim za oproštaj. Ako želiš intervju, i na to sam spreman. - Ne želim intervju. - Šta želiš? Pogledala ga je sa sjajem u očima. Nasmejao se glasno. Spustio je usne do njenih. Poljubio je gladno, nestrpljivo. Naslonio se na ivicu njenog stola grleći je sasvim uz sebe i ljubeći je silovito. Njen odgovor je bio potpun. Odjednom, odmakla se sva zadihana i zavapila: - Roberte, kancelarija je od stakla! - Pa? - Svi nas gledaju! - Pametno! Neka uče od nas ono što ne znaju! - Roberte! - podbočila se tobože Ijutito, a onda se vratila u njegov zagrljaj. To je bilo najsigurnije mesto na svetu. - Džena... ja nisam čovek koji se zadovoljava polovičnim stvarima, privremenim rešenjima, utešnim nagradama. Meni tako

nešto ne treba. Tražim sve ili ništa. Ne priznajem pola. Slušaj, došao sam da te pitam: želiš li da ponovo budemo zajedno? Spustila je svoje vrele obraze na njegove snažene grudi. Uzdahnula je glasno. - Uludo smo potrošili ovo vreme kada smo bili ljuti i daleko jedno od drugoga. Koliko god da sam bio ljut i želeo da te zadavim, sada sam spreman da kleknem na kolena da te zamolim da kreneš sa mnom natrag na Skopelos. - Zaista? - pitala je podižući pogled da bi videla njegov izraz lica. - Naravno, bar ti znaš kakav sam. - Znam. Tvrdoglav u svojim stavovima. - Istrajan, pre bih rekao - našalio se i poljubio je u čelo. - Šta imaš da kažeš na moju ponudu? - nasmejao se vedro i zadirkujuće. - Šta da kažem? Ti si odlučio unapred i za mene. Moje je da ti formalno potvrdim, zar ne? - U pravu si. Toliko od tebe mi treba. Odlučeno je odavno negde, možda zapisano u zvezdama da smo predodređeni jedno za drugo. Ako je tako, a po svemu sudeći jeste, nas dvoje imamo samo jedan način da živimo: zajedno jer ne možemo jedno bez drugog, nikako. Obrisala je jednu izdajničku suzu. Osmehnuo se. - Nikada te nisam video da plačeš, osim onog nesrećnog dana kada smo se posvađali i rastali. Ovo mora da su suze radosnice? Znači da pristaješ? - Znači li da mi nudiš brak? - Znači! Hoću da te obavežem vrlo ozbiljno da mi ne bi izmigoljila. - Ne želim da budem na drugom mestu ako tamo nisi i ti. - Onda, večeras putujemo na Skopelos? - Večeras - potvrdila je osmehujući se dok je gledala svaku crtu njegovog lica kao kad žedan čovek gleda u čašu vode. - Zašto me tako gledaš?

- Zato što te volim. - Znam. I ja volim tebe, nije li to prst sudbine? Sretnu se dvoje tvrdoglavih stvorova koji se odmah prepoznaju i budu toliko ludi jedno za drugim da se više nikada u životu ne rastaju? Uozbiljio se. Zagledao se u njeno lice. - Džena, mogu da ti obećam jedno: koliko god da traje naša ljubav, godinu dana, godinama, ceo život kako se iskreno nadam da će trajati, uvek, ali uvek ću biti uz tebe, kao što kaže bračni zavet, i u dobru i u zlu. Učiniću da nam bude lepo, da smo ispunjeni srećom onog drugog, da trajemo u tome. Zato nisam mogao da budem miran čak i nakon onih noći ispunjenih strašću. Tražio sam tvoje srce. Tražim sada tvoje srce. - Ono je tvoje - nasmešila se zaljubljeno ga gledajući. - Sada znam. Stajali su zagrljeni, gledali se kao da ništa sem njih dvoje ne postoji na svetu. Kroz staklo njene kancelarije, gledali su ih svi iz redakcije. Glasno su komentarisali, osmehivali se, radovali njenoj sreći. Stiv je zapljeskao glasno i dovikunuo momku iz sportske redakcije da donese flašu viskija da se zalije predstojeća svadba njihove Džene. Džena i Robert su bili svega toga nesvesni. Bili su u svom svetu. U svetu ljubavi.

Kraj