Književna radionica Rašić
© Aleksandra Jovičić © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić
Urednik izdanja Srđan V. Tešin
Aleksandra Jovičić
naše male smrti
Beograd 2020.
Apatrid Čovek bez domovine krenuo je na put. U ruksaku nosi nekoliko knjiga u broširanom povezu, par zlatnih drangulija, fotografije i beležnicu. Na prvoj strani beležnice kurzivom piše Diary i ona je jedini dokaz da je živeo život dostojan ljudskog stvora. Čovek bez domovine korača po tuđinskom kamenju. Kamenje ga odbacuje kao i ljudi na koje nailazi. I najmanji kamenčić gadi se same pomisli da uskoči u strančevu cipelu i napravi mu žulj. Kamenje prezire tuđina koji po njemu gazi. Drveće sklanja svoje krošnje i ne pruža mu hlad. Inače nežni izdanci trava, oštre svoje zelene vlati
5
i ostavljaju krvave tragove na nogama. Rečni pesak diže se sa dna u znak bunta prema žednom strancu i muti do tada bistru zelenu vodu. Samo je nebo isto za sve i ovo sunce neštedimice greje, ne pitajući za ime i veru, ali čovek bez domovine nije ptica i ne može se vinuti u zrak. On je osuđen na podozrive ljude, sebične krošnje, zlurade travke, kamenje okovano prezirom i mutnu rečnu vodu.
6
KRHOTINE ŽIVOTA
Berba u buretu je vrilo grožđe deda bi me pustio da gazim po njemu stopala su mi postajala modra zrna su bila gnjecava on je mislio da me to veseli pa sam glumila da se radujem neupotrebljivi deo grožđa zvao se komine komine su se pušile ispred ulazne kapije i na kraju umirale završavajući u smeću za nas decu postojala je posebna poslastica šira – sok od grožđa širu nisam okusila decenijama ali se jasno sećam njene slatkoće imala je ukus zrelosti i postajali smo bliži odraslima nalivajući se tim dečjim vinom berbe grožđa bile su mali praznici stric je imao traktor mi nismo moji su bili fini
9
nisu se bavili poljskim radovima. pradeda je svu zemlju poklonio državi u zamenu za dečji dodatak stric je voleo vinograde pa ih je naknadno kupovao deda je posadio voćnjak kada je otišao u penziju nije dočekao da sazri nijedna od tih voćaka u voćnjaku smo moj rođak i ja provodili čarobne dane zamišljajući nekad da je prerija nekad da je prašuma počeli smo da pravimo kolibu od pruća nismo je dovršili a i da jesmo neko bi je već srušio jer to je bilo doba kada su se rušile i mnogo čvršće kuće nije mi žao vinograda ni voćnjaka drvo će davati ploda gde god ga zasadiš žao mi je jedne male breze koja je rasla u susednom zabranu ne znam je li odolela vihoru rata ali umela je besprekorno da čuva naše tajne
10
Krhotine života naša kuća u cveću poklekla je pod teretom svakodnevice urušila se sasvim nenadano i transformisala u pusti san o nedostižnoj sreći moje nekada bistre oči zamutile su tuge koje nas prate i sapliću korake dok se pijani od stvarnosti vučemo po užarenom kamenju a bilo je dana kada smo preskakali preko vatre prosto i lako kao da to nije ništa sećaš se susedi su se smejali tresli su im se trbusi narasli od lagodnog života i odlazili smo na počinak radujući se novim jutrima zajedno smo gledali video-snimke na kojima nemački hirurzi izvode operacije na otvorenom srcu
11
krišom sam sklanjala pogled da ne primetiš i užasavala se krvi a ti si uživao da svoju veliku ljubav podeliš sa mnom na pijaci sa mešovitom robom kupovali smo piratske kasete ti si kupio dva albuma Bitlsa ja nisam znala ko su Bitlsi nisam znala ni engleski a prilično sam sigurna da ga ni ti nisi znao često bi zaspao posle ručka ustajao bi bunovan i pitao me koji je dan i kada bih greškom rekla da je nedelja umesto subote govorio si da ti ne kradem dane nisam znala da se dani mogu krasti onda su ih tebi ukrali na stotine da si znao da će sve biti tako brzo okončano šta bi uradio drukčije možda bi pokupio svoje kasete i otputovao na neko toplije mesto ili bi kao i obično
12
uzeo moj šešir od slame i otišao da pecaš ribe pa ih vraćao natrag u vodu jer su bile premlade da umru (i ostajali bismo bez večere što je u redu, jer ni danas ne volim svežu ribu) u časovima dokolice igrali smo tetris ti si maštao da imaš pejdžer radovao te je napredak tehnike smatrala sam da si previše novca bacio na neko čudo od sata onda si mi dugo objašnjavao šta sve on može što je pomalo smešno u ovom veku u kome te nema a tehnika sve više napreduje i vraćaju se subote i nedelje samo se ti ne vraćaš s njima da pomirljivo ćutiš držeći se van porodičnih svađa da pobegneš u obližnju kafanu i doneseš mi iz nje sveže ražnjiće
13
nezaustavljivo prolaze sati ja živim pod staklenim zvonom i proživljavam svega nekoliko naših godina želeći da zaustavim vreme i mrzim avgust već dvadeseti put jer je pretoplo kad nisam na moru a skoro nikada nisam na moru i mrzim što si otišao jer samo kukavice odlaze bez pozdrava
14