Aleksandar Novaković - Novo Smederevo by Aleksandra Rasic

Književna radionica Rašić

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 НОВАКОВИЋ, Александар, 1975Novo Smederevo : roman / Aleksandar Novaković. - Beograd : Književna radionica Rašić, 2016 (Beograd : 3D+). - 152 str. : autorova slika ; 21 cm Tiraž 500. - O piscu: str. 153. ISBN 978-86-6351-022-7 COBISS.SR-ID 222608652

Urednik Ivan Radosavljević

Aleksandar NovakoviÄ&#x2021;

Novo Smederevo roman

Beograd 2016.

Bauk kruži Evropom. Bauk arhaičnog. Zašto da budem građanin, kad „podanik“ zvuči carski? Dok ja, Boris Danev, pišem ove retke, Evropa se vraća u daleku prošlost. Govorim o srednjem veku, o antici, o kamenom dobu. Verovali vi ili ne, Evropa kakvu znamo prestaje da postoji. Danas je 28. jun 2030. i na prvi pogled sve je isto kao i pre desetak godina: ekonomska kriza, evro, veliki broj legalnih i ilegalnih doseljenika, novi zakoni koji teže većoj unifikaciji razjedinjenog evropskog prostora, EU obuhvata sve evropske zemlje izuzev Srbije i Rusije, živimo u prevelikim, prezagađenim gradovima. Stranke se smenjuju na vlasti svake četiri godine. Uspon desničara, uspon levičara, malo centar, pa onda sve u krug. To je lepota sistema – mnogo lajanja, a ništa se ne menja. Ipak, nešto jeste drugačije. Koren svemu leži, tvrde neki, u Nemačkoj, drugi – u Velsu, treći – u Rusiji. Elem, otprilike u isto vreme pojaviše se tri vaskrsla lidera iz neslavne prošlosti. Vaskrsao je Armin, veliki vojskovođa, onaj koji je razbio legije rimskog cara Oktavijana Avgusta u Teutoburškoj šumi, preko dva metra visok, ogromnih, sivih očiju, raščupane zlatne kose, s ulubljenim štitom u jednoj i krvavim mačem u drugoj ruci. Beše to baš u vreme turističkog obilaska narečene šume, severno od Osnabrika. Vođa ljutih Heruska, germanskog ratobornog plemena, obratio se iznenađenim turistima na jeziku Nemcima delimično razumljivom. Zanimljiva je činjenica da se pojavio u Teutoburškoj ili Tevtonskoj šumi, nedaleko od Osnabrika, Grada mira, poznatog po konclogorima. Armin, upadljivo arijevske 5

pojave, ponavljao je da polaže pravo na najvišu božansku počast ratnika, pozdrav heil. Taj pozdrav star dva milenijuma izazvao je revolt turista, naročito onih iz Izraela i Istočne Evrope. Ubeđeni da je u pitanju neonacistička provokacija, turisti su vođu Heruska gađali hamburgerima, sokovima i čokoladicima. Odgovor ovog ratnika koji je uspeo da rasplače rimskog cara beše brutalan: vitlajući mačem dugim blizu dva metra, pojurio je na turiste, koji su se razbežali. Petoro turista je isekao na šnite, a troje teško povredio. U tom ludilu, rukovodeći se primitivnim lingivističkim paralelama, Armin se najviše okomio na turiste koji su govorili romanskim jezicima, jer je za njih mislio da su kleti Rimljani. Među žrtvama su bili dva Italijana, jedan Španac, jedan Rumun i, verovatno slučajno, jedan Litvanac. Policija je reagovala skoro munjevito i tejzerima neutralisala Armina upravo dok je glavu tridesetčetvorogodišnjeg vulkanizera Mirčea Staneskua nabijao na sveže izdeljan kolac. Iz Rusije su se kroza zidine državne cenzure jedva probijale neproverene glasine. Izvesni Dimitrije je lunjao naokolo i tvrdio da je legitimni car Rusije. Navodno, spreman je da zasedne na presto u Moskvi, primi miropomazanje, iživljava se na slugama, loče votku i kvas, čereči neposlušnike i tak daljše. Vlasti su ga utamničile. Gospodar Rusije (koja je odavno skrenula u srednjovekovlje, uvela caristički sistem vladavine i opričničku bratiju) beše zaintrigiran tim čovekom. Da li je ubačeni provokator ili polujurodiv? Dovedoše Dimitrija u Kremlj i Gospodar se ne mogaše čudom načuditi: pred njim je stajao, od glave do pete, ruski čovek s početka XVII veka. Govorio je starim ruskim jezikom, smrdeo, zubi mu behu truli. Nosio je odoru koja beše više orijentalna no evropska. Međutim, bio je 6

ošišan na kratko i obrijan, što nije bila ruska moda u ono vreme. Rusi, i seljaci i bojari, vo vremja ono, nosili su bradurine. Gledajući ga tako izbrijanog, a dobro poznajući istoriju svog naroda, Gospodar reši da istinu iz njega izvuče najefikasnijom prečicom, mučenjem. Na sreću, nije morao mnogo da se trudi. Nakon nekoliko ćuški i pretnje odsecanjem nosa i ušiju, tridesetogodišnji Dimitrije je briznuo u plač i sve priznao. Na kolenima, moleći za milost i krsteći se u suzama, Dimitrije priznade Gospodaru da nije nikakav car nego običan samozvanac, imenom Mićka Pamfilov, a ne Griška Otrepev (kako u knjigama istorijskim stoji), te da je ubačeni element, raspop, bludnik, tiranin, sakupljač leptirova i ljubitelj vivisekcije. – Fu ti čort! Ko stoji iza tebe?! – ludeo je Gospodar. – Neki moj odbegli tajkun, CIA, Čečeni, ko, govori?! – Žečpospolita – reče Dimitrije Neutešni. – Poljski dnevni list? – Ne, Gospodaru, Poljska i njen kralj, Žigmund Treći. Poslao me s moćnom vojskom i ja sam osvojio, na prevaru, Moskvu. Gospodar uperi prst u prćasti nos Pamfilova i gromoglasno objavi: – Lažni Dimitrije! Mićka, odnosno Griška, odnosno Lažni Dimitrije jeste istorijska ličnost. Jedini je čovek u dugoj ruskoj istoriji, ako izuzmemo Tatare, koji je uspeo makar nakratko da okupira celu zemlju. Izdavao se za sina Ivana Groznog. Dimitrije je izdanak plemenitog stabla koje, navodno, nije uvenulo. Uspeo je da nagovori poljski dvor da mu da vojsku s kojom je oborio strašnog Borisa Godunova i trijumfalno ušao u Moskvu. Vladao je samo godinu dana. Oženio se, predvid7

ljivo, Marinom, poljskom princezom koja je, uprkos željama pravoslavnog sveštenstva, ostala verna Rimu. Deset dana po venčanju, Dimitrije je ubijen. Na presto dolazi Vasilije Šujski. Slede borbe za presto. Minjin i Požarski dižu ustanak, Poljaci su izbačeni iz zemlje i na tron Rusije dolazi dinastija Romanovih. U prvi mah potresen, uplašen za svoj položaj, Gospodar je pomislio da je najbolje rešenje da odmah, lično, likvidira tog navodnog Dimitrija. Predomislio se jer je shvatio da mu ta smrdljiva budalina više vredi živa. Poslao je oštru notu vladi Republike Poljske i zahtevao izvinjenje i par milijardi dolara odštete ili će sa svojim generalima i silnom vojskom „doručkovati u Krakovu, ručati u Vroclavu i večerati u Varšavi“. Razume se, Poljacima se ta pretnja ni najmanje nije dopala. Odgovorili su da su oguglali na ruske pretnje još pre pet–šest vekova te da, kao članica NATO pakta, nemaju nameru da se izvinjavaju za neku smutnu rabotu stariju od četiri veka. „Rusija je“, stajalo je u demaršu, „ionako puna ludaka, mistika, pustinjaka i mužika koji umišljaju da su plave krvi ili proroci ili i jedno i drugo. Poljska je ozbiljna zemlja i mi nemamo vremena da se bavimo tim retrogradnim glupostima.“ Uvređen, Gospodar je pohapsio sve poljske građane koji su se zatekli na ruskoj teritoriji (obojicu), hermetički zatvorio Rusiju, postavio 3452 bojeve rakete na granicu s Poljskom i baltičkim republikama, i to je bilo to. Sledećeg dana se ulicama Varšave pronela vest da se general Tadeuš Košćuško, slavni osamnaestovekovni rodoljub, vratio iz Amerike da podigne ustanak protiv Rusa. Manje bitan po istoriju kontinenta, ali jednako konfuzan, beše misteriozni povratak Ouina Glindura, velškog ustanika, mistika i kralja s početka XV veka. Eistedvod, festival velške umetnosti, održan u Hlanhloesu, prekinut 8

je Glindurovom pojavom. Mivanui Hlajd, mlada harfistkinja, tokom izvođenja svoje kompozicije inspirisane tradicionalnom pesmom iz XII veka „Rastočio sam glavu Grifu Risu jer je rekao da mi je žena kurva“, osetila je dah na vratu, a zatim je čula kako joj neki muškarac, na njenom maternjem, velškom jeziku, kaže: – Pojma nemaš, ženo niskog roda! Ta pesma počinje iz C dura! E, Mivanui, nikad od tebe bard. Ja bih na tvom mestu prodavao ribu na pijaci u Anglsiju. Okrenula se i ugledala mrškastog, onižeg čoveka tamne kose i brkova, u crnom oklopu, pokrivenog belo-zelenim plaštom na kojem je dominirao veliki, krvavi zmaj. Publika se skamenila. Čovek je isukao mač, podigao ga visoko i povikao: – Velšani! Rode moj, krvi moje krvi! Počujte me! Vratio sam se jer je kucnuo čas da se naša zemlja oslobodi stega saksonskog neprijatelja! Ja sam vaš kralj, Ouin Glindur! Nisam umro jer sam se zarekao da neću počinuti dok Vels ne bude slobodan! Ako ste puni neverice, vi pogledajte istorijske knjige. Da li bilo gde piše da sam umro? Kažu samo: „Posle sloma ustanka mu se gubi svaki trag.“ Tako mi Svetog Dejvida, u proročanstvu stoji: „Glindur će se vratiti kad kucne čas da Vels ponovo bude slobodan!“ I ja sam vam se vratio! Mačeve u ruke, strele u tobolce, srčanost u grudi! U zoru marširamo na Kardif! Našlo se, za par sekundi, nekoliko srčanih Velšana koji su razoružali Glindura. Stigao je u prestonicu pre zore ali ne u zlatu, svili i kadifi, kako je planirao, već u ludačkoj košulji. Njegov dvor postade Vajtčerč, bolnica za sumasišavše. Ipak, nekolicina očevidaca, ponukana dirljivim govorom, otišla je do duševne bolnice i razgovarala s vladarom 9

koga je veliki Šekspir, prikazao u Henriju Četvrtom kao Ovena Glenovera, mističnog, merlinovskog Kelta, više druida nego hrišćanskog vladara. Glindur je, suprotno očekivanjima baziranim na Henriju Četvrtom, pokazao svoje pravo lice: pragmatičan političar, dovitljiv vojnik i ljubitelj umetnosti. Keltska verovanja je smatrao za besmislice. Ni hrišćanstvo mu nije bilo mnogo blisko. Da bi dokazao prisebnost, otkrio je radoznalcima gde je sakrio blago i šta je uzidao u ovaj ili onaj zamak. Bilo je tu svega – od zlatnika i dokumenata do političkih protivnika. I, gle čuda, govorio je istinu. Nakon godinu dana intenzivnih iskopavanja širom zemlje, pred očima ovog malog naroda sinula je istorija s početka XV veka. Na veliko insistiranje nacionalističkih partija, vlasti su pustile Glindura, koji je odlučio da nezavisnost svoje zemlje ovaj put pokuša da povrati diplomatijom i stranačkim pregovorima. Kao što se i očekivalo, njegova partija nazvana Vels zauvek osvojila je ubedljivu većinu na izborima. Šest meseci kasnije Vels se otcepio od Ujedinjenog Kraljevstva. Glindurov uspeh je inspirisao mnoge retrogradne snage. U Italiji su se partije iznova podelile po liniji gvelfa i gibelina. Francuski istoričari, čitanosti radi, okrenuli su se revizionističkim knjigama u kojima su sve republikanske tekovine prikazali kao zaludne i lažne nasuprot „našim velikim Lujevima“. Među književnicima, u ovoj retro-raboti je prednjačio Mišel Uelbek, koji je objavio trotomni šedevr Vesela zbitija viteza Žana Jebanjara. Hladnokrvni Švajcarci su dobili čoveka koji se istovremeno izdavao za potomka Vilijema Tela i naslednika kuće Habzburga, koja je, iako austrijska, poreklom iz Švajcarske. Dokazujući da je on taj za kojeg se izdaje, Vilijem Tel je ubio pet Švajcaraca, a trojica su izgubila po jedno oko. Večito humani 10

Norvežani su stali iza ozloglašenog izdanka loze Erika Krvave Sekire, koji je, u skladu s nadimkom, pobio sedmoro braće i sestara da bi zaseo na presto. Narodi koji nikad nisu imali svoje kraljeve otišli su još dalje u prošlost. U Finskoj je Kalevala postala bestseler, a nekoliko poslanika u parlamentu je zatražilo da se zemlja podeli po plemenskoj pripadnosti. Malta se proglasila za poslednje uporište feničanskog nasleđa. ETA se povampirila u Baskiji i obnovila terorističke napade. Dizali su u vazduh sve, čak i latinične natpise. Prva žrtva beše neonska firma za tapas bar Kod Sanča u Santanderu. Baskijski jezik, tvrdili su, imao je drevno, izgubljeno pismo koje je ličilo na egipatske hijeroglife. Monarhističke partije zauzimale su sve više mesta u parlamentima republika Portugala, Irske i Grčke. Njihovi pripadnici tražili su povratak na feudalizam i manufakture. Kolege poslanike nazivali su šljamom, niskorodnom bagrom, kmetovima. Tako beše i u Holandiji, srcu kapitalizma, prvoj nacionalnoj državi Evrope. Mirni i racionalni Skandinavci sve češće su kupovali glisere, izvozili se na otvoreno more i tamo, u vikinškom stilu, s rogatim šlemovima na jantarskim glavama, pljačkali turističke brodove. Bugarska, a tu počinje moja priča, nije predstavljala izuzetak u opštem ludilu. Štaviše, Bugarska beše školski primer zemlje koja se pretvorila u ludnicu.

*** Pre ovih sumanutih zbivanja, bio sam jedan od mladih bugarskih pisaca. Večito mladih, da budem precizan. Dok si živ – mlad si. Kad crkneš, postaješ klasik. Pod uslovom da si za života poznavao prave ljude, hranio ih, pojio i levima častio. Imao sam tad jedan jedini cilj u životu: da postanem svetski poznat, makar kao Gospodinov. Ne znate ko je Gospodinov? Možda je trebalo malo više da podignem lestvicu. Da težim popularnosti jednog Kormaka MekKartija. Da, to bi bilo lepo. Da kreiram nekog legendarnog psihopatu, kojeg će glumiti Havijer Bardem. Da se oženim znatno mlađom ženom, postanem ćaća pod stare dane i uživam u plodovima svoga rada. Da budemo načisto: pripadam malom narodu, maloj književnosti. Za nas niko u svetu nije čuo, a ko je nešto i načuo obično spomene neku banalnost: „Vi mnogo pijete jogurt“, „Vi gajite povrće i ruže“, „Vi ste deo Sovjetskog Saveza“, „Je l’ kod vas i dalje komunizam?“ ili: „Da li ste vi u Evropi ili Aziji?“ Neki se samo bledo nasmeše, kao da kažu: „Žao mi je što čujem da si odatle, ja sam iz Belgije i meni sasvim lepo ide.“ Star smo i slab narod. Poslovica naših suseda Srba kaže: „Mator kurjak – pasja sprdačina.“ Na takve stvari ne mogu da utičem i ne želim da se opsedam time. Ostaću do kraja života anoniman, čak i u bugarskim okvirima. Neće me prevoditi na svetske jezike. Doduše, Džozef Konrad je uspeo, iako mu je maternji jezik bio poljski. Ali jedan je Konrad. Elem, živeo sam u Sofiji i pisao, objavljivao, zarađivao za paklu cigareta i pola gajbe piva mesečno. Redovno sam posećivao književne večeri i javne tribine što je samo dodatno opterećivalo moj nervni sistem. U publici je uvek bilo nekoliko predvidljivih osoba: tri tipa i jedna ružnjikava 12

žena koja se žali na alergije, kao i neki logorejični mudroser od kritičara koji izmišlja palamudaste reči kojih u bugarskom nema, i uvek je tu neki autor koji ne zna da priča, a još slabije čita svoje škrabotine. Sve je to deo plana uništavanja naše književnosti. Pokvareni, bogati starci dovlače klošare s ulice, predstavljaju ih kao pisce i plaćaju im da drže književne večeri i rasteruju potencijalnu publiku. Beše grozno, beše fantastično jer u Bugarskoj beše mir. A onda se pojavio on, Ivan XII Šišman, proklet da je! Tvrdio je da potiče iz slavne carske i kraljevske loze Šišmana. Njih su Turci oborili s vlasti 1395. godine i to beše kraj naše slobode pod bugarskim bojarima i početak petovekovnog ropstva pod turskim agama i begovima. Mislio sam, tako su me u školi učili, da su Šišmani izumrli kao ptice dodo ili dinosaurusi, ali eto na gradskom trgu u Trnovu jednog od njih. Formirao je i partiju, PBF – Patriotski bugarski front. Trakiju od Grčke, Dimitrovgrad, Pirot, Leskovac i Niš od Srbije, Dobrudžu od Rumunije, Makedoniju od Makedonije. Samo traži, traži, traži... Zemlje, teritorije. Nudi pucanje grbače, kuluk, siromaštvo i lobotomiju. A onda se, u ime seljaka, a posebno onih stočara koji gaje konje, i naročito u ime slavne tradicije, javlja Presijan Bogumilov. Taj ludak, u ime PB – Prave Bugarske, traži da se vratimo tradicionalnim vrednostima i postavimo njega za kana. Ne tako davno, početkom XXI veka, Simeon II od Bugarske, sin Borisa III, kralja i cara Bugarske, postao je premijer Republike. Tek što je položio zakletvu, napravio je seriju političkih frljoka, ali ne mari. Premijer je prekoračio ovlašćenja, ali je imao odobrenje s najvišeg nivoa. Simeon, iz dinastije Saks Koburg-Gota (pravo čorbadžijsko 13

prezime, nema šta) došao je na vlast sa svojim Nacionalnim pokretom Simeon II. Nije uspeo da promeni bogzna šta i nije postao monarh. Ali, uspeo je da nas učlani u NATO. I to bi bilo to. Partija mu se osula. Na sledećim izborima nije uspeo da pređe cenzus. Činilo se da je to kraj monarhijske storije. No, plemstvo je u Evropi postalo apsolutni hit i Bugarska nije smela da zaostaje. Isprva sam hteo da zbrišem iz zemlje i zaposlim se kao običan radnik. Sudbina tih „skoro evropskih“ radnika beše kao preslikana iz nekog Dikensovog romana. Poljaci su, tako, u Velikoj Britaniji našli uhleblje kao vešti majstori. Naplaćivali su manje od britanskih radnika i zanatlija, pa su imali pune ruke posla. Tako je bilo sve dok nismo došli mi i Rumuni. Čim smo ušli u Uniju, hiljade ljudi su projurile kroz širom otvorene dveri Evrope. Za godinu dana, milion i nešto. Mi smo naplaćivali još manje nego Poljaci. Rezultat? Britanski Poljaci nisu imali posla, pa samim tim ni krova nad glavom. Mnogi od njih su završili kao beskućnici. To je kapitalizam. Uvek postoji neko ko će raditi za manje pare. Jednog dana će doći neko ko će naplaćivati manje od nas. I, šta ćemo onda? Marš na ulicu! Naježio sam se pri pomisli da ležim na ulici Bristola, okružen očajnicima iz Istočne Evrope. Bolje da ostanem u Sofiji i borim se kako znam i umem. Pridružio sam se društvenim mrežama, levičarima, antinacistima, antiglobalističkim antiantiantijima, Anonimusima, anarhistima i inima. Istovremeno sam pisao za sve njih, istovremeno se slagao sa svima njima, čak kad su imali oprečne stavove, i opominjao sam, opominjao, opominjao... Moje opomene su se svodile na jedno: „Ujedi nimo se i oterajmo ovu dvoglavu crnu neman.“ Moj otac, stari mašinovođa, ludeo je od moje elektronske borbe. 14

Svaki čas mi je ulazio u sobu (jeste, imao sam trideset godina i živeo s roditeljima) i govorio: „Sine, tvoj voz je davno napustio stanicu. Ali, još ima vremena za dresinu.“ Naravno, kad to izgovori neko brkat i ćoškast, pritom mašinovođa, to ima novu dimenziju. Razloga za brigu je bilo napretek. Preteći mejlovi, dahtanje preko telefona, krvavo parče papira nagurano u naše poštansko sanduče. Na kraju, kad je postalo nepodnošljivo, otac mi je stavio svežanj novčanica u šaku: – Sine, uzmi ovo i beži. Dogorelo je do noktiju. – Šta je sad? Ovo do sad su bile prazne pretnje. – Do sad, ali ne i odsad. Rekao mi Pankov, onaj policijski ćata, da će ovi ludaci zaređati po kućama. Imaš dan ili najviše dva da zbrišeš iz zemlje. – Koji ludaci? – Ili jedni ili drugi. – A gde da zbrišem? Sve komšije su zatvorile granice prema nama. – Nije Srbija. Boga pitaj zašto nisu. Možda su zaboravili. Idi u Srbiju, sedni u avion za Pariz i pravac kod naše rođake. – Koje rođake? – Pa kako koje? Katrin Denev. Pričao sam ti o njoj. Njeno pravo prezime je Danev, kao i naše. Ona je Bugarka, to ceo svet zna. Tvoj čukundeda i njen deda su braća od strica. Deca rođene braće, blizak rod. – To nema nikakvog smisla. Ako pogledaš njihove i njene godine... – Kažem ti, ima, samo me saslušaj. Kasno mu se rodilo dete, tvom dedi Konstantinu. Mužjačina, u sedamdesetoj ga napravio. Tata je nervozno grickao desni brk. 15

– U sedamdesetoj? Je l’ koristio vijagru? – Jok. Med i oraje. – Ama, tata, ona nije Bugarka. Da si samo izguglao... Tata je počeo nervozno da gricka levi brk. – Ti veruješ svemu što vidiš na tom monitoru. Ista je moja baka, pokojna Iskra. Krv nije voda i oči ne lažu. Pozdravi gospođu Danev u ime rodbine i zamoli je da ti nađe neki fini poslić, da budeš scenarista ili tako nešto. Ti si dobar pisac... Tata se zakašljao i počeo da pljucka dlake po stolu. – Ja sam pisac koji ne zna ni reč francuskog. – A „mersi“? Tako mi Bugari zahvaljujemo. – Ne mogu deset hiljada puta da napišem „mersi“ i ništa više. Francuski je malo bogatiji jezik od toga. – Ne beri brigu. Naći ćeš nekog prevodioca da uradi posao. Ajd’ sad, pakuj se pa na stanicu! Zgrabio me je za mišicu silovito. – Kako? – Šta kako? Ideš sa mnom, vozom do granice. – Zar tvoj voz ne ide za Beograd i Budimpeštu ? – Išao je poslednjih trideset godina, ali znaš kako je, nova administracija ne veruje u srpsku prugu. A u mađarsku još manje. Voz ide samo do granice. Gde su bugarske pruge tu je bugarski voz.

*** Uspeo sam da iskuckam kratku poruku. Poslao sam je svima koje sam znao. „Zlikovci će nas tražiti. Bežite od kuće. Sprema se velika akcija. Ne pitajte već bežite i obaveštavajte druge. Širite dalje.“ Natrpao sam najnužnije u 16

neku staru torbetinu, poljubio majku, rekao kratko: „Vraćam se za koji dan, idem kod kolege u Beograd“ i zaždio niz stepenice. Brzo smo stigli do železničke stanice. Ulice su bile preplavljene ljudima u belo-zeleno-crvenim dolamama. Bili su puni slivke i srednjovekovnog patriotizma. Neki su nosili mačeve u zubima. Oni razumniji su ih držali u koricama. Otac me posadio pored sebe u kabinu i jurnusmo prema Srbiji. Pomislio sam kako se ovako nisam vozio s njim još od svoje dvanaeste godine. Igrao sam se, dokono dete, tako što sam izmišljao nova imena za gradove na karti levo od njegovog sedišta: Slom-Palanka, Šiš, Legograd, Bubotkica, Baja Patak, Budi Klješta. Za sve ove godine nikad nisam, u pravom smislu reči, izašao u Bugarske. A sad sam, s ocem, putovao istom trasom, ka zemlji kroz koju sam nebrojeno puta prošao ali je nikad nisam stvarno upoznao – ka Srbiji. Moje predznanje o susednoj, po mnogo čemu srodnoj zemlji, bilo je nešto bolje od onog koje su retki Amerikanci imali o Bugarskoj, „zemlji jogurta, povrća i ruža“. Jezici su nam slični, s tim što je srpski nerazmrsiva petljavina krcata padežima, valjda zato što Srbi vole izazove. Novak Aleksić, kolega iz Srbije, rekao mi je na Samitu balkanskih pisaca u Varni da se mnogi akademski obrazovani Srbi bore da kako-tako savladaju sopstveni jezik, ali retko kome to uspe. Možda je razlog u tome, rekao je kolega, što je dobar deo naših pisaca polupismen, ili pišu na srpskom kao da su stranci, ukočeno, s nekom nelagodom, premeravajući svaku rečenicu po stotinu puta. Srpski pisac mili preko gramatičkog minskog polja. Pored ovih opservacija, zapamtio sam i ponešto vezano za nekadašnju Jugoslaviju. Otac mi je pričao o tome kako se davnašnja jugoslovenska folk pevačica Lepa Brena helikopterom spuštala na stadion 17

u Sofiji. Za Bugarsku onog davnog, komunističkog vremena to je bio veći događaj od koncerta Rolingstounsa. Zapadni delovi Bugarske, za vreme komunizma, uživali su u svim kulturnim prednostima koje im je nudila prozapadna Jugoslavija: u rokenrolu, turbo-folku i porno-filmovima emitovanim na više kanala, što privatnih, što državnih. Načuo sam ponešto i o ratovima vođenim na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka. Koliko sam shvatio iz cele priče, Srbija je bila glavni negativac u priči koja je koštala preko sto hiljada života i nekoliko miliona raseljenih lica. A onda se, nakon pada diktatorskog režima, za našeg suseda slabo šta čulo. Pornografiju smo skidali s neta, turbo-folk se odomaćio u Bugarskoj, rokenrol u manjoj meri, a komunizam više niko nije pominjao, čak ni u vicu. Srbija je nestala iz našeg fokusa. Kao da je prestala da postoji. Iza granice, što se mnogih tiče, mogla je da postoji zemlja zmajeva i divova a mogla je da bude i praznina, jedno veliko ništa.

*** S otiskom očevog zagrljaja na mišicama, teškom torbom na grbači i očima crvenim od plača krenuo sam prema graničnom prelazu. Tata nije odoleo prilici da mi slomi srce. Poslao mi je poslednji pozdrav – dugačko tu-tuuuuu“ sirene voza. Tromim korakom prilazio sam srpskom graničnom prelazu – ako se ta bizarna građevina mogla tako nazvati – zamotanom u tešku maglu. Zapravo, bio je to jedan od onih velikih plastičnih zamkova na naduvavanje kakve sam viđao po sofijskim parkovima. To što je bio zakićen srpskom trobojkom i grbom despotske kuće Ban18

kovića – belim štitom s crvenim, razjarenim lavom koji se kočoperi iznad dva bivolja roga – nije ni najmanje pomoglo. Ispred zamkića je bila drvena klupica sa stočićem, ali graničara ni od korova. Načuo sam nešto o tome kako su Srbi lukav i iracionalan narod koji voli sukob sukoba radi. Navedu te da ih uvrediš, da bi mogli da ti se svete. Nameste situaciju u kojoj bi svako postao prestupnik, i onda te hapse. Možda je to odsustvo graničara još jedna u nizu srpskih prevara? Odjednom, iza zamka je iskrsao ogroman čovek. Mogu slobodno reći da većeg u životu nisam video. Glava mu je bila kao rekordni bostan, i još pola. Kretao se, začudo, okretno i pomalo nervozno. Imao je dugu, riđkastu kosu, teške brčine dužine ponijevog repa, neprobojni prsluk koji je imao gabarit srednjovekovnih oklopa, pištolj i šmajser. Na glavi mu je bila čekrkli-čelenka, kao iz narodne poezije, a za pojasom, potpuno nepotrebno, poluzarđala đorda i topuzina koje je, verovatno, drpio iz nekog muzeja. Vodio je za uzdu ogromnog, šarenog konja. Konj je, kao i graničar, bio najveći u svojoj vrsti. Malo se teturao, a ljudina mu je lupila par ćuški po labrnji i konj je prestao s bauljanjem. Carinik je strovalio telesinu na klupu, koja je zacvilela pod njim. Iz pancir prsluka je izvukao flašu vina, žutim zubima iščupao pampur i pljunuo ga visoko preko moje glave. Čep je odleteo nebu pod oblake, pomislio sam da će pogoditi bugarskog graničara u oko. Izbiće rat i ja ću, uz malo nesreće, biti prva žrtva, ili uz malo sreće prvi ratni zarobljenik. Konj je besno zarzao, pa je graničar i njemu sasuo nešto vina u gubicu. – Lakše malo, Šarac, ispičuturo! – povikao je graničar, lupio konja posred čela i duboko podrignuo. Pogledao me je čkiljavim plavim okicama. Nisam znao da li je veoma 19

srdačan ili razmišlja o tome da me raspoluti onom mače kanjom a zatim okrene na ražnju. Obratio mi se na arhaičnom bugarskom: – Zdravo da si, neznana delijo. Oklen dolaziš? – Iz Bugarske. – Pa ne izgledaš mi kao Bugarin. Da nisi ti onaj mali Miloš Vojinović, što je spasao našeg cara Dušana kad je išao da ženi Latinku đevojku? Onaj što se krio bugar-kabanicom i predstavljao kao momče Bugarče? – Ne, nisam. – Nikad nisi preskakao konje sa zapaljenim mačevima ni gađao prsten na jabuci koja je na koplju, koje je na vrhu kule? – Ne. – Jesi li barem čobanin? – Ne, ja sam pisac. Zapljunuo mi je šlajmom desnu cipelu. – Pu, izem ti zanimanje. Grdno si me razočarao. Mislio sam da si pošten čovek. Bugarski pisac, je li? Jesi li ti napisao ono romanče za decu, Jan Bibijan na Mesecu? – Ne. Taj roman je napisao Elin Pelin. – Onda za tebe još ima nade. Daj ’vamo pasoš – reče i ispruži šaku veličine tepsije. – Mislim da to nije najbolja ideja. – Što? Jesi ga zaboravio u Sofiji? – Ne, tu je, ali ipak mislim da nije najbolja ideja. – AHAHAHAHHA! – nasmejao se graničar. Zvučao je kao dvadeset i pet operskih basova koji glume negativce. – Pa, je li, ti, dečko, je l’ ti znaš ko sam ja? – Ne. Prvi put vas vidim u životu. – Dobro – promrsi graničar i pređe šaketinom preko masnih brčina – Ja sam najpouzdaniji čovek ove zemlje, 20

najveći junak koji je ikad hodao Srbijom, ja sam Marko Kraljević! – Mislite Kralj Marko, kao iz narodne pesme? – Kakav Kralj Marko? – obrecnuo se graničar i nastavio – zar nisi čuo šta sam ti rekao? Kraljević Marko! Pomislih da bi bilo bolje da se vratim i okušam sreću s onim retrodesničarima. Ko zna, možda je bolje da mi naprave pehar od lobanje? – Mada, drago mi je da čujem da i Bugari pevaju o meni. To je dobro za moj rejting, a i cele Srbije. Htedoh da mu odgovorim da mi tog Kralja Marka ili Kraljevića Marka doživljavamo kao svog junaka ali sam ustuknuo pred pomišlju da bi to možda razumeo kao velikobugarsku tendenciju i odsekao mi glavu. Odlučio sam da istoriju prepustim istoričarima, a mitove mitomanima. Marko je uzeo pasoš, ozbiljno se nakašljao i otišao iza lažnog zamka. Njegova glavudža je iznenada, kao čupoglavac iz kutije, provirila iza ćoška: – I da mi paziš Šarca dok ja proverim ovo. Drži tu uzdu! Nije ga bilo pet–šest minuta. Hrapava jezičina lascivnog kljuseta mi je istražila oba uha, vrat i nos. I još mi je namigivao, onako, provokativno. Nisam bio siguran da li želi da me okupa ili je to marvinska pripita nežnost koja preti da preraste u predigru. Nadao sam se da je bilo ono prvo, mada – Srbija je čudna zemlja. Marko je došao dostojanstvenim korakom, ozbiljan, namršten, siva oblačina od dva metra i petnaest santima. – Evo ti pasoš, mlado momče Bugarče. Dobrodošao u Despotovinu. Baš u tom trenutku su se pored nas parkirala kola gra nične policije. Kako to znam? Na kolima je krupnim slovima pisalo: GRANIČNA POLICIJA. Ovaj automobil, plavo-beo, 21

s rogovima Brankovića na haubi, beše izdrndana škoda iz koje je istrčao sitan čovek obučen u moderno-srednjovekovni komplet sastavljen od maskirne uniforme, cokula, verižnjače i srebrne kacige sa štitnikom za nos. Skinuo je kacigu i obrisao znoj sa čela. Delovalo mi je kao da se ništa nije promenilo – možda zbog toga što je njegova ćela bila sjajna koliko i kaciga, a nos ravan, grčki. – Pa šta to radiš, jesen ti bingulicu? Brukaš Despotovinu pred ovim strancem. – Izvini, knez Ilija, ja ne znam o čemu zboriš – vajkao se Marko. – Jesi li čuo jutrošnje vesti? Nema više Kraljevića Marka. Drugi kostim, druga epoha! Gde si, molim te lepo, video da Marko Kraljević čuva despota Đurđa? Kako može da ga čuva kad je Marko mrtav trideset i kusur godina? M’rš kući i ne vraćaj se dok ne obučeš novu uniformu. Skrati malo tu kosurdaču i brčine i teraj tu ragu odavde. Ako je još jednom vidim da mi zapišava granični prijelaz, zaklaću je po turski i spakovati u kobasice. Jesi razumeo, džibro jedna? – Razumeo sam, knez Ilija. Baš mi je žao. Evo, dođe mi od bruke da odem na Rovine i tamo poginem. – Ajde, čisti se. Tužni div se okrenuo, uzeo mi Šarčev povodac iz ruke i krenuo niz drum. Uzjahao je Šarca uzdahnuvši, coknuo jezikom par puta i nestao negde u jutarnjoj magli. – I kad si već tamo, istrezni se da ti ne bih slao disciplinsku komisiju s užarenim ugljevljem i klještima za muda! Drhtavih ruku, knez Ilija je izvukao paklicu cigareta „Slovo ljubve“ i zapalio jednu. Izbacio je par dimova dok me je skenirao od glave do pete. 22

– Daj pet evra, Tuto Bugarine. – Zašto? – Zato što smo mi Srbi podigli kuću nasred puta da bismo naplaćivali putarinu. Šta sam mogao? Dadoh mito i dobih nogu u dupe. – A sad sevaj. – Izvinite, pre nego što sevnem, ima li ovde neki prevoz do Beograda? – Otkud znam. U stranoj si zemlji pa se snalazi. Ajd’ polako, da ne bi radila klještanca za mudanca. I tu knez Ilija napravi karakterističan pokret od kojeg mi se gonade skupiše na veličinu suve brusnice. Brzim korakom sam krenuo u maglu. Pogledao sam iza bebi-zamka. Normalna kućica tipična za granične prelaze, ofarbana u tamno zeleno, s kompjuterom i još par napravica. Zar ne bi bilo jednostavnije da sklone tu srednjovekovnu cirkusijadu i zadrže stvari onakvima kakve su bile? Ali kao što već rekoh, Srbija je čudna zemlja.

*** Sunce je već bilo visoko na nebu, pramičci magle su se razbežali, a ja sam tabanao pustim drumom. Oko mene idilični pašnjaci, zelena brdašca, drvoredi topola, milina. Pod uslovom da ste turista i da je hotel u blizini. Ali, za grozno čudo, ništa od toga. Ni duše ni aveti. Pomislih da u ovoj zemlji niko ne živi. Nema ni putokaza, ni reklama za restorane nacionalne kuhinje, hotele, konake, ničega. Jedino sam nedaleko od granice spazio bilbord: DOBRO DOŠLI U SRBIJU, JEDINU DESPOTOVINU NA SVETU. Sad vi zamislite kako se znojim i stenjem i krči mi stomak i vučem prokletu torbu, i to traje. A sve na srpskoj džadi, koja nije 23

nepodnošljiva samo automobilima već i pešacima, izreše tana rupama i dopunjena džombama. Izorana na nekim mestima, kao da je Marko Kraljević tuda prošao s ralom i volovima. Tu i tamo mine neka kuća, ali je prazna, ruševna, bez prozora. S kim su Srbi ratovali kad su ovoliko nastradali, pomislih. Verovatno sami sa sobom, čim su se ovako pedantno utamanili. Začudo, skoro sve srpske kuće imaju po tri–četiri sprata i deluju kao da se neki arhitekta grandoman izbljuvao na ledinu. Kasnije sam saznao da su to kuće srpskih gastarbajtera. Podigli su ih kao spomenike svom radu u inostranstvu. Spomenici? Mauzoleji! Srbija je, vaistinu, čudna zemlja. U međuvremenu, dok prolazim pored firmi čarobnih imena – Pečenjara Bucko, Škembara, Ćevabdžinica Horoskop, Kamenorezačka radnja Belfast (sve odreda prazno) – izneću vam, tek da bi se nešto dešavalo, nekolike podatke koji će razjasniti neka zbivanja koja će uslediti. Pod jedan: ja ne znam kako sam se tih dana sporazumevao sa Srbima. Njihov jezik ne znam dobro, ali pošto ima sličnosti s bugarskim, mislim da smo govorili nekim srbgarskim s elementima ruskog. Kad bi reči ponestalo, mahao sam rukama i nogama, imitirao kola, zveri i aparate za pokućstvo. Znam da ima čitalaca koji bi voleli da im te jezičko-gimnastičke egzibicije prenesem detaljno, ali time bih napravio komediju od ovog štiva. Zamislite, stoga, da tečno govorim srpski i da sam se sporazumevao bez ikakvih problema. Reći ću vam samo da ima bugarskih reči koje Srbima ne treba spominjati, jer ono što u Bugarskoj označava poštovanje ili skijanje u Srbiji se odnosi na smrt ili užitak, ili na obe stvari istovremeno. Apropo, imam predlog za novi moto srpskog državnog grba: Eros i tanatos – neka sva čula uživaju. 24

Pod dva: nisam siguran da se sve dogodilo baš onako kako pripovedam. Srbija nije zemlja već trip koji se poigrava vašim razumom, haludža s teritorijom i stanovnicima, luđa od svih Nedođija, Narnija, Okruga i Vesterosa zajedno. Naime, zbivanja su bila toliko irealna da nisam siguran gde su se završili „realni“ događaji, a odakle je počelo moje domaštavanje. Možda Marko nije bio baš toliko visok, ali jeste, vaistinu, pojio Šarca. To je epsko-dokumentaristički fakt. Dijaloge sam dopisivao i obogaćivao po slobodnom nahođenju, mada je esencija onoga što sam čuo, ili mi se barem tako učinilo, tu negde. Iskreno, mislim da sam svoj boravak u Despotovini prepevao. Objektivnost se od pripovedača ne može očekivati. Ja bar priznajem. Sine ira et studio? Penis meus! Pod tri: nastavljam priču. U stvari, stajem. Razlog? Ogromna glava od mermera blokira put. Ima je četiri puta šest metara. Na vrhu glave stoji zdepast, nizak čičica i prljavom krpetinom joj glanca teme. Deka mi nije poznat, ali glava koju obdelava jeste. Rimske šiške, ravan nos, ogromne, hipnotičke oči. Mislim da sam to lice, nekad davno, video u istorijskoj čitanci. – Eheeej, čičaaaa, ima li prevozaaa? – A, kako bre? – odgovara ovaj na grbavom bugarskom. – Kažem, ima li prevoza? – Neće da može i neće ni da bude. – Čekaj, bre, pa ti si došao odnekud. – Nisam. Ja ovde živim – kaže matori i nastavlja da riba. – Ali, kola prolaze ovuda. Ima tragova guma levo i desno od glave – primetim. – Ima. Ljudi se voze, vide glavu, zaobiđu i nastave dalje. 25

– Mogu li da odem s tobom do tvoje kuće? Imam para. Platiću ti. – Za šta? Nikoga ne primam na konak. – Za hranu. – Čekaj. Prvo je bacio krpu, a zatim se spustio na tle, pažljivo, držeći se prvo za nos ogromne glave, pa za usnu. Izgledao je toliko zapušteno da je bilo Bogu plakati: džins pantalone prošarane rupama, musava narandžasta dukserica s kapuljačom, a na grudima fleke po kojima si mogao da pogodiš šta je jeo poslednjih mesec dana. Kosa, frćkava i proseda, bila mu je slepljena. Pritom je sav zaudarao na domaću brlju. Lice mu je bilo spečeno od vetra, sunca i žestine, a punačke usne skupljene, kao da je maločas progutao stipsu. – Boris Danev – rekao sam i pružio mu ruku. Mlako je prihvatio. – Srećković. Pantelejmon Panta Srećković – rekao je nekim čudnim, skoro toržestvenim glasom. – Šta vam je ovo čudo? – upitao sam i uperio prst u mermernu glavu. Malo mi je falilo da prsnem u smeh. – Glava rimskog cara Konstantina Velikog. – Aha, zato mi je delovao poznato. – Poznato, a? Trebalo bi bolje da učiš istoriju. Znaš li ti da je on iz mog Niša? Nemaš pojam. Znaš li, možda, da je Konstantin Veliki Milanskim ediktom iz 313. godine prekinuo progon hrišćana, priznao hrišćanstvo kao religiju i dozvolio mu da se širi po celom carstvu? Opet ne znaš?! Sramota. Deluješ mi kao neki učen čovek, a osnovne stvari ne znaš. – Eto, priznajem, ne znam. A sad, što se tiče hrane... – Doći ćemo i do toga. Znaš li ti ko sam ja? – Ne, nisam vas prepoznao. 26

– A, nisi. A to što sam godinama bio najtiražniji srpski pisac, to ti ništa ne govori? – Ja nisam iz Srbije. – Prevođen sam i na bugarski. I tamo sam imao bestselere. – Nije mi poznato. – Nije ti poznato? Jesi li siguran da si iz Bugarske? – Da. Iz Sofije. Panta je pljunuo u žbunje pored puta i sočno opsovao na srpskom. Tačan sadržaj psovke vam ne mogu preneti, jer mi se čini da je to bio jedan od onih lokalnih jezičkih mutanata u kojima je pohranjena sodomističko-skotoložačko-incestuozna orgija. Uz transformaciju glavnog aktera te opšte jebačine u psa. – Šta radite tamo u Sofiji, kad ne čitate srpske pisce? Hteo sam da mu kažem da vodimo svoje živote ali prazan želudac me opominjao da surovu istinu ne iznosim na svetlost dana. Odlučio sam da glumim tupavog turistu koji je fasciniran bizarnostima egzotične zemlje. – Izvinite, a ova glava Konstantina Velikog, to je vaših ruku delo? Tu se Srećković malo odobrovoljio jer sam ga pretvorio u renesansnu ličnost – i pisac i vajar. – Jok, nije. Sedni da ti ispričam – odgovorio je nešto blažim glasom i pokazao mi na čudan, obao beli kamen pored puta. – Znaš na šta si seo? Na kažiprst Konstantinove desne ruke. Sledi objašnjenje koje je, kao i storija koju mi je servirao, puno rupa ali, se non è vero – è ben trovato. Deset godina ranije, 2020. godine, moj sagovornik je postao pravi državni pisac. Pljuštale su državne nagrade sa svih strana: NIN-ova 27

nagrada, novoustanovljena Politikina HIPER-NAGRADA, Kurirov Venac, Presov Pečat, nagrade raznih točionica piva, mehana, rakijdžinica, tajkuništa, Bogorodice Trojeručice, Pafnutija Blaženog, Kure Karadže, Svetog Rona Džeremija i tako dalje. Bio je na vrhu sveta. Pod uslovom da Srbiju smatrate vrhom sveta. Parice se kotile, honorarčići pristizali, snimali se filmovi po njegovim knjigama. Spomenimo samo neke naslove koji behu ekranizovani ili dramatizovani za teatar: Kočina autocesta, Kratke noći i beli barjaci, Povratak Koče, Kapetan Koča putuje, putuje, Koča još jednom, Konstantin Enormni, Koča i angel, Vamp četnik, Mindžester, Koča i njegovo koplje, Privatni život Kraljevića Marka, I svet je Niš. Pročitao sam između redova da je lokalna publika vapila za ovakvim sadržajima koji su vraćali u prošlost, slavnu i probitačnu. Shvatio sam takođe da su te knjige odgovarale vlastima, koje su nacionalne porive koristile za dnevnopolitičke ciljeve. Po medijima se pisalo da su mnogi rimski carevi bili Srbi, koji, inače ovde žive još od kamenog doba, a slovensko poreklo im je prikačeno kao neka vrsta stigme. Autor, sadašnji kurator Konstantinove glave, znao je da su to napumpane priče, ali se nije preterano trudio da ih demantuje, da ne ugrozi prodaju knjige nacionalno osvešćenom i racionalno obeznanjenom publikumu. Bilo kako bilo, Srećković je uguran u Srpsku akademiju nauka i još u 25 spisateljskih udruženja, pet upravnih odbora i 34 pododbora, i postao je deo karikaturalne ekipe koja se zvala Kraljevska komisija za Konstantina – KKK. Srbija u to vreme nije bila monarhija ali je izvesni samozvanac koji je tvrdio da potiče od Nemanjića, ovdašnji biznismen po imenu Nemanja Nemanjić, došao na ideju da na putu, nedaleko od granice, državnim parama podigne ogroman, 56 metara visok spomenik Konstantinu Velikom. U punoj voj28

ničkoj odori, s kratkim mačem o pojasu, Konstantin je trebalo da stoji u pretećem stavu, isturenog kažiprsta, licem okrenut Bugarskoj. Ništa preteće – Bugarska je na istoku, kao i njegovo čedo – Konstantinopolj, današnji Istanbul. Ovaj kolosalni poduhvat prošao je kao i originalni Kolos: jak zemljotres je prodrmao istočni deo Srbije i spomenik se, ionako labav, strmoglavio na put dva dana pre svečane fešte. – Bio je to predivan spomenik. Anatomski urađen precizno, do najsitnijeg detalja – jecao je Pantelejmon. – Da, onako preteći i raskrečen, stoji iznad puta, pa kad ljudi prođu ispod njega i pogledaju naviše, vide carska muda velika kao topovska đulad. Da vidiš u kakvu zemlju ulaziš, moj bato. Al’ eto, ništa od toga, sve propade. I tu beležim mali momenat višnje pravde: mermerna carska muda su se otkotrljala do Niša, gde su napravila darmar i srušila kafić Nemam ve de (u smislu: Nemam gde da vas sve smestim), koji je, gle čuda, bio u vlasništvu ožalošćenog i, od tog trenutka, osiromašenog pisca. Epilog priče čini kvintesencija mizerije. Država je zatvorila autoput koji se, s vremenom, pretvorio u skrajnuti puteljak kojim se niko ne vozi. Delovi carskog tela su traktorima razvučeni po okolnim livadama i sahranjeni uz dužne počasti. Glava je ostala tamo gde je i pala. Nisu hteli da je vuku i skrnave. Vlasti su obećale da će napraviti autoput, novi, veći, bolji i – ništa. Nove, despotske vlasti, nolens-volens, morale su da se okrenu starom, zapuštenom putu. Možda sam sentimentalna slabotinja, ali nekako mi je bilo tužno da gledam kolegu koji jeca. Potapšao sam ga po ramenu i rekao: – De, de, sve će biti u redu. Evo, uzmi papirnu maramicu. Uzmi celo pakovanje. 29