Književna radionica Rašić
©Bojan Marjanović © Književna radionica Rašić
Urednik izdanja Ivan Radosavljević
Bojan Marjanović
Između dva rata
Beograd 2016.
Dok staro umire, a novo se ne može roditi, nastupa doba čudovišta. Antonio Gramši Everything is falling, dear Everything is wrong It's just history repeating itself And babe, you turn me on Nick Cave
INTRO
UOČI TREĆEG SVETSKOG RATA SEDIMO I JEDEMO MANDARINE pet hiljada policajaca je ovog jutra poslato na francusku granicu istoričar je zabrinut zbog revizionističkih procesa u društvima istočne evrope male su šanse da budete žrtva bombaškog napada u velikom gradu ali uprkos tome strah raste teško je živeti u državi koja svoje građane progoni umesto da ih štiti predsednik je ovim sporazumom nagrađen za svoju antidemokratsku orijentaciju evropa postaje neosvojiva tvrđava za mnoge izbeglice radnici očajni – ministri njihovim suzama ne veruju meštani kažu da pedeset godina čekaju asfaltiranje starog puta policija je upotrebila vodene topove i suzavce da rastera okupljene demonstrante ovo je samo jedan korak – imamo još dosta posla u borbi protiv terorizma zaslužujemo li i mi da budemo žaljeni ili smo previše arapi za tako nešto predsednik je otvorio studentski dom nazvan po optuženiku za ratne zločine opšta denacionalizacija! skromna državna svojina!! rigorozna štednja!!! istoriju ne treba zaboraviti i ignorisati ali se ne sme biti i njen zatočenik 9
gađam te novinskim citatima kao što zaljubljeni dečak papirnim aviončićima gađa devojčicu koja sedi u klupi do njegove perverzno pokušavam da te zadivim svojim političkim brigama ljuštiš mandarine kore padaju po podu narandžaste krpice se lepe za grudve prašine trebalo bi da usisam stan trebalo bi da obrišem prašinu trebalo bi da redovnije čistim cipele trebalo bi da kupim neku sobnu biljku otvaram prozor treba mi hladnog vazduha danas sam na ulici sreo devojku mimoišla me je u polutrčećem koraku jedva sam je opazio ali sam video da ličite ti se nikada ne bi obukla kao ona verovatno ne čitate iste knjige i nemate isti stav o predstojećim izborima ali zamislio sam kako je pre tridesetak godina kad si izašla iz utrobe svoje majke iz tvog malenog tela izletelo jato simpatičnih vrabaca odletelo nekih trista ili petsto kilometara istočno i uselilo se u jedno drugo dete dete koje će izrasti u devojku što je danas zaiskrila u mom oku možda bih i nju mogao da volim 10
isto kao što volim tebe možda čak i više možda bi trebalo da u njoj probudim te davno zaspale vrapce čujem te kroz smeh mi govoriš a možda si samo bedan pokušaj ubice mitraljezac govnjavog srca ispaljuješ rafale samozaljubljenosti na sve žene koje misliš da voliš one padaju pokošene masakrirane uprkos tome i dalje uspevaju da sede na stolici ljušte mandarine smeju se tvojoj zbunjenoj faci baš takvoj kakvu sad imaš pružaš mi dlan na kome čuči mandarina promrmljaš da bi bilo lepo da ponekad pojedem nešto zdravo prevrćem očima po navici iako znam da si u pravu previše je bolesti oko nas previše operacionih stolova gotovo svi starci iz ulice mog detinjstva su umrli i sve je manje onih kojima kažem dobar dan kad odem tamo lekari su najstrašnija od svih policija neću da padnem u njihove dobronamerne ruke
11
ogovarali bi moja creva srce jetru samo jer se plaše da mi saopšte da mi sa dušom nešto debelo nije u redu zar zaista misliš da mandarina može nešto promeniti a možda njom uspeš da zakiseliš svoju patetičnost govoriš dok približavaš mandarinu mom nosu borhes kaže da ga boli jedna žena svuda po telu žižek kaže da mrzi svoje telo jer odbija da obavlja svoju dužnost da mu slepo služi marjanović kaže da mrzi svoje telo jer odbija da obavlja svoju dužnost da mu slepo služi a i boli ga jedna žena svuda po njemu ti kažeš da se zamlaćujem glupostima da ništa nije stvarnije od tela i nestvarnije od reči kažeš mi da neću uspeti tako lako da pobegnem kažeš mi da uzmem jebenu mandarinu ona je prisutna i sada može više pomoći od bilo kakvog bućkuriša instant mudrosti 12
plaši me što ne mogu da zamislim nijedan razgovor u kom ne bi bila u pravu plaši me što ne mogu da zamislim nijedan razgovor posle kog bih bio srećan plaši me pomisao da ćeš ustati i zauvek izaći iz ovog stana plaši me to što me plaši da ćeš ustati i zauvek otići iz ovog stana plaši me što znam da već nisi tu iako sediš preko puta mene i mašeš mandarinom opet vrištim opet te zadivljujem bukom kao napaljeni babun vratili smo se u devedesete a nad evropom bdi kraj tridesetih govore analitičari i proroci po novinama i televizijama hoćemo li nas dvoje biti partizani ako se sutra zarati možda naš ljubavni odnos spasu šuma neredovni obroci i redovno ubijanje fašista nećemo valjda biti samo neme i bespomoćne žrtve prolaznici koji skreću pogled dok im odvode komšije uplašeni vojnici koji izvršavaju zle naredbe krvnici koji vole da kolju u slobodno vreme šta će se desiti sa nama ako se sutra zarati hoće li nam u pomoć skočiti mandarine ili poezija 13
razvijena klasna svest to što smo crnački radili na crno dok je neka stoka vršila šestocifrene kupovine na sajmu automobila dok su neki drugi ljudi nas smatrali privilegovanom stokom jer jedemo mandarine i pričamo o odnosu politike i poezije znaš ti si nekoliko godina starija a ja sam nekoliko godina mlađi nego što je bio moj pradeda kad su ga fašisti zarobili kod skoplja narednih osamnaest dana je bio u vagonu naredne četiri godine je kao rob išao od jednog do drugog nemačkog gazde i obrađivao im zemlju imao je sreće kažu svi u mojoj porodici hoćemo li i mi imati takvu sreću ako se sutra zarati prevrćeš očima i kroz zube mi govoriš već se zaratilo ljudi ginu a ti samo misliš na to gde ćeš posejati svoje dragoceno seme i kako će te se sećati potomci ustaješ sa stolice i u ruku mi stavljaš mandarinu šapućeš mi na uvo strah je stvaran 14
rat je stvaran mandarina takođe bolest i smrt stvarni su život je itekako stvaran čak i ja negde van ovog stana verovatno sam stvarna ali mi mi nismo moraš naučiti da se sam izboriš sa svim tim stvarima govoriš mi a onda me dugo dugo ljubiš u čelo
15
DNEVNI FRAGMENTI
U KOLIKO SATI POČINJE JUTRO?
čupavi ulični pas patrolira po trotoaru, on je tek dobroćudni četvoronožni šerif, šetka se kao kakav nadzornik ovog kraja, zatim skoči na klupu i smesti se pored nas dvoje, poručuje nam pseće blentavim pogledom da smo sigurni na njegovoj teritoriji i da se slobodno nastavimo bojažljivo grliti i lečiti od alkoholne noći. svanulo je i već klaparaju prvi tramvaji, sunce bezopasno blješti i još je premlado da bi bilo nemilosrdno, ulicama jezde zevajući ljudi, jedni još uvek mrcvare petak, a drugi su tek uplovili u subotu, ti dodaješ još jednu u nepreglednu kolonu cigareta ispušenih na klupama i stepeništima dok nedaleko od nas pijani beskućnik 19
stoji naslonjen na banderu i spokojno piša. ovi sati koji postoje mimo života, mimo važnih podataka koje upisujemo u kratke biografije, slučajni dodiri, slučajni poljupci, slučajni pogledi, sve su to slike koje ću pospremiti u album koji se nikada neće prelistavati na porodičnim okupljanjima, album zbog kog ću se uvek, kad se nađem u prostoriji u kojoj nisi tu, pomalo osećati kao stranac.
20
JUTARNJA FILOZOFSKA GIMNASTIKA samorefleksija je usud usamljenih, hodaš po stanu, od kupatila ka terasi, dahćeš u ogledalo, proveravaš da li si još uvek živ i da li je ogledalo još uvek ogledalo, svakog jutra imaš čitav niz rituala kojima utvrđuješ svoj ontološki status, jutarnje vesti su najpouzdaniji indikator postojanja, perverzno se raduješ svakoj novoj katastrofi, teroristički napad, zatvaranje fabrike, prebijanje pedera, cinik si i znaš da kad jednog jutra ne bi bilo loših vesti to ne bi bio znak da je naša partija pobedila već da smo konačno nestali, diviš se svim tim čudacima koji su svojim mislima menjali tok istorije, neuspešno imitiraš poze sa njihovih slavnih portreta, unezveren si i neurotičan, polovni paskal, niče s dignutim kurcem, obrijani marks, dosadni fuko, nervozno pokušavaš da osmisliš svoj sistem, da objasniš tog patetičnog subjekta 21
koji je u njegovom središtu, destruktivno zaljubljen, detinje neodgovoran, bezbedno fatalan, prstima drobiš vlastito srce i prljavim rukama pišeš po zidovima rečenicu koja će te lansirati u istoriju svetske parafilozofije mislim, dakle, nedostaješ mi.
22