Krsta Popovski - Nevreme by Aleksandra Rasic

Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Ivan Radosavljević

Krsta Popovski

Nevreme roman

Beograd 2020.

Tanji Popović, mom ocu Mihailu i Ćiri, dobrim dusima koji su nedavno napustili naše vreme

Dobrim duhovima naĹĄeg nevremena

Prvo poglavlje

O besmislu matematičkih operacija „Koja briga o zdravlju!”, gunđao je u sebi Danilo. Taman je dospeo pred ulaz svoje zgrade, dve torbe u jednoj, dve u drugoj ruci, pune, kad mu iz stisnute šake ispade opušak. „’Ajd’ sad…”, prošišta mu iz usta dok se saginjao da prvo spusti torbe na zemlju pa da jednom rukom podigne rešetku o koju je predviđeno da se istružu đonovi pre nego što se zakorači u ulaz, a da potom, drugom rukom, izvuče opušak. „Klupko mamino, koja će se maca tim klupkom igrati”, umela je da kaže Olga, Danilova mama, dok je još bila živa, sve prelazeći dlanom preko njegovog trbuščića kao da buduće unuče miluje po glavi. Pogleda u svoju pamučnu majicu, a poprečna traka znoja, odmah iznad stomaka, tu gde se ispod rebara što liče na razboj uzdiže „klupko mamino”, čineći blagu uvalu u kojoj se 9

skuplja znoj što otiče s vrata i grudi, podseti ga da ništa nije ispalo kako je mama zamišljala: četiri je fakulteta upisao, niti na jednom se nije zadržao duže od godinu dana – sve neki predmeti koji ga nisu zanimali, ili nije baš očekivao da će vežbe biti toliko dosadne – dva puta je pomislio da će se oženiti, taman je dve devojke imao do sada, obe su bile malodušne, nisu se osmelile na venčanje, išao je u muzičku školu, te sviraće klavir, te sviraće violinu, te klarinet i ništa. A mamina su braća svirala u rok grupi, i Danilov otac je s njima svirao, mada je samo mama znala da mu je to otac, a ne Goran, koji je pre deset godina umro, uveren da je stan ostavio sinu jedincu. Prema tome, i Danilo bi trebalo da bude privržen muzici, a ne da, kad god uđe u kuću i čuje radio, pita može li buka da se utiša. Odmalena se mrštio na zvuke. „To je Džimi Pejdž, svira gitaru, nije hilti bušilica”, gunđala je mama ljuljajući kukovima dok bi njen sin isključivao radio. Eto, u prinudnoj tišini je živela i umrla, a baš je volela muziku. Volela je vitke, lepe muškarce, a nisu svi ni bili lepi, ali volela je muškarce. Kada god bi mislila da je sama kod kuće, a od štektanja električne šivaće mašine u fabrici je ostala nagluva, legla bi na pod u svojoj sobi pa bi preko sebe spustila uzak, a visok pla10

stični ormar u kom je držala samo veš, dok bi rukom radila sve ono što bi trebalo da radi onaj čija je personifikacija u tom trenu bio baš taj ormar koji je ležao na njoj. Kada bi duboko uzdahnula, podigla bi ormar i dala mu neku ocenu: „Danas se baš nisi pretrg’o”, ili: „Budi mi i sutra ovakav!” Sve je to Danilo više puta čuo, nije nikada zavirivao, samo je jednom u ogledalu koje je visilo u predsoblju video kako mama vraća ormar od dva metra na svoje mesto i lupka ga dlanom po sredini, kao po međunožju da ga lupka i kuraži ga. A Danilo je jedva metar i sedamdeset i pet visok, ima „klupko”, ne voli muziku, a ne voli ni žene ni muškarce. „Ti ćeš uživati kad ostaneš sam!”, često ga je mama podbadala. E tu je pogrešila. Danilu je isto, bio sam ili sa nekim, to što ga tišti niko ne bi razumeo, a i kada razreši neku svoju nedoumicu – to opet nikog ne bi zanimalo. Otkad su zabranili pušenje na ulici, pa čak i u stanovima – a već će vas neki komšija prijaviti, ne zbog toga što mu naročito smeta dim iz vašeg stana, nego da bi snimio telefonom kako vam upada u stan komunalna policija, kako vas legitimišu, šta li ćete već vi učiniti, hoće li biti svađe ili ćete se pravdati, onda to pušta ženi i deci pa se svi smeju i iznose pretpostavke 11

šta je dalje bilo – dakle, otkad su skroz zabranili pušenje, Danilo voli da na povratku iz prodavnice sedne na zidić za žbunjem, odmah iza zgrade, i tu popuši jednu cigaretu. Opušak ponese sa sobom, jer tu ni kante nema. „Odmorim ruke i skupim snagu da se popnem na drugi sprat”, kaže uz smešak apotekarki koja, s vremena na vreme, izađe iz apoteke, skupljajući rukama revere belog radnog mantila, kao da bi Danilo sad baš zavirivao. Ako je opravdanje uverljivo, razmišlja Danilo, Ljiljana ga neće prijaviti za kršenje Zakona o zabrani pušenja. „Ja samo da udahnem vazduh, po ceo dan ovako, s hemikalijama”, kroz smešak i porumenelih obraza kaže Ljiljana kada nabasa pravo na Danila. Ako je opravdanje uverljivo, razmišlja Ljiljana, Danilo neće pomenuti njenoj gazdarici da ona, kada god nema mušterija, izlazi ispred apoteke. Opet, niko od njih dvoje ne laže: Ljiljana mora da udahne svežeg vazduha, od astme boluje još odmalena, a Danilo uistinu odmara ruke i skuplja snagu za stepenice. Međutim, nije samo to: svakog puta kad ispusti dim, Danilo kao da se nečega priseti, nečega tako očiglednog što mu stalno izmiče. Recimo, prekjuče se tako dosetio da neće biti kako je osam podeljeno na 12

dva četiri, kako kaže matematika, već je to opet osam, samo je četiri na jednom mestu a drugih četiri na drugom. Nije nigde nestalo četiri! A toga se dosetio jer je baš nosio osam flaša u dvema torbama: četiri flaše kvasa i četiri flaše jogurta. Kupio je i dve čokoladne bananice i u svaku torbu ubacio po jednu, od cigarete mu bude gorko u ustima. Ali bananice se sad ne računaju, ionako će ih pojesti do kuće. Kvas i jogurt: za nedelju dana, po četiri litarske flaše. Jogurt pije uz suvu hranu, a otkad je mama umrla, izbacio je sasvim iz ishrane puter i mast, to mu je kao neka posveta majci i naknadno ispunjavanje njenih očekivanja da će se mace nekim drugim lopticama igrati, a ne klupkom pod rebrima. Dakle, ništa, nego samo hleb sa nekom salamom ili sirom ili sa maslinama, paradajzom, to za večeru, pa lakše proguta kad pijucka jogurt. Kvas popije uz ručak, to je fino gazirano, a obično iz restorana na poslu donese neku šniclu s krompirom, ili ćufte s kupusom, ili pileći batak i karabatak s graškom. A uza sve to ide kvas, bolje se svari i posle ga ne nadima. Prestao je da doručkuje, pojede ujutru bananu, ili malo grožđa, ili uzme neki keks. Ako ne doručkuje, može malo duže da odspava. I sad, nosi četiri litarske flaše jogurta i četiri litarske 13

flaše kvasa. To je osam flaša. Kada se tih osam flaša rasporedi u dve torbe, to je, matematički, osam podeljeno sa dva. Znači li to da mu je ostalo četiri flaše? E pa, neće biti. A i majka bi bila zadovoljna jer je baš pre neki dan, kada je Danilo otkrio manjkavost i nedopustivu jednostavnost matematičke dedukcije, upravo je tada Ljiljana izašla iz apoteke da udahne svež vazduh, zaokupljena pomišlju koliko bi njen život bio lagodniji da ne putuje sat vremena do posla, sve prelazeći iz autobusa u trolejbus, a iz trolejbusa opet u autobus, makar se na nju svakodnevno naskakivao Danilo i svojim joj klupkom spljeskao matericu. Uostalom, njoj je preko četrdeset godina, svakako neće sada rađati. Ljiljana nije ni prineti Danilovoj majci, ni tračka od te strasti: sigurno ne voli glasnu muziku, lepe oči ima Ljiljana, ali ne svetlucaju poput maminih, kada bi legla pod ormar, pomislila bi da joj je to sam bog poslao upravo njoj namenjen mrtvački kovčeg, kada bi sama rukom radila ono što bi muškarac trebalo da radi, ispirala bi potom ruku hidrogenom dok se ne uveri da gazdarica neće osetiti miris devojačke čežnje, a kada bi joj neko pustio Led Cepelin, čekala bi samo kada će kroza zid apoteke uleteti pljačkaši, 14

obmotati joj glavu kaliko zavojem, progutati sve sedative i odneti celodnevni pazar. Plašila se Ljiljana grada otkad se, još dok je studirala, zaglavila u liftu studentskog doma između jedanaestog i dvanaestog sprata. Čim se zaposlila, našla je stan u predgrađu, u prizemlju kuće. I sad, prošlo je od tada već dvadeset godina, jednako oseća neku nelagodu. Ovo gde je Danilo, a znala je tačno gde živi, viđala ga je kako svake večeri stoji na terasi i odmerava olovkom razmake među nebeskim telima, zato valjda bez greške prognozira vreme, ovo je ništa – drugi sprat, bez lifta. Doduše, kad bi ga njen brat video kako ovako mali i dežmekast meri rastojanje između nebeskih tela, doveo bi celo Vlasotince tu pod njegovu terasu da mu iz žbunja puštaju svetlosne zrake iz onih malenih lasera i svi uglas viču: „Begaj, idu meteori!” Gleda ona Danila i na televiziji, kada govori vremensku prognozu. Nit se smeška, niti je naročito obučen, jesu mu usne malo vlažne i nos mu je malo baburast, ali kad kaže da će biti vruće – bude vruće, kad kaže: „Obujte obuću koja se ne kliza” – padne sneg ili ledena kiša. Naročito joj se svidelo, to kad je na televiziji, što podigne jednu obrvu i uozbilji se ako negde u svetu komunalne službe nisu preduzele mere u skladu s najava15

ma meteorologa, pa se reka izlila iz korita ili su smetovi zaustavili saobraćaj na nekim važnim deonicama. Kao da je prekorevao sve one koji ne veruju. Ljiljana se, u stvari, zaljubila u tu njegovu nadmoć, u tu smirenost čoveka koji zna ono što će drugi tek saznati. Kakvi laseri! Reflektor u oči da mu njen brat uperi, Danko bi opet video sve. Tepala mu je ona u sebi, Danko, kao da je već njen. „Kad toliko brinu o zdravlju, što ne zabrane automobile”, nastavio je Danilo da gunđa u sebi. U stvari, mislio je da gunđa u sebi. „Šta je, smeta ti možda gde sam parkirao kola?”, zapreti s vrha stepeništa glas nepoznatog posetioca koji je žurno silazio niza stepenice, klepećući apostolkama. „Ne, ne, ja samo zbog cigara…” „Kakve, bre, cigare? Pušio bi pred zgradom? Pa popuši mi ovde, na stepeništu, ako moraš!”, besneo je neznanac, visok dva metra, u atletskoj majici i bermudama koje je već krenuo da spušta palčevima i tako oslobodi svoju ponudu. „Ionako ova ne može danas, a taman su joj deca otišla u školu!”, vikao je i dalje, ne mareći kome se obraća. Danko je bio četiri-pet stepenika ispod njega, zastao je, pa je besni ljubavnik mogao 16

da vidi samo njegovo teme. Danko podiže pogled ka njemu, onako prekorno izvi obrvu, a atleta najednom zastade kao da je video ministra saobraćaja: „Brate, pa ti si onaj što pogađa vreme bez greške.” Onda se spusti i uze u ruke Danilove torbe. „Izvini, izvini. Evo odneću ti ja torbe, gde si, na kom spratu?” „Na drugom”, reče Danilo kroz uzdah, a onda će najednom: „Ne, ne, sam ću. Moram, to mi je vežba”, pa poče da se otima s dobrotvorom. „Što bi on znao gde stanujem. Otkud znam ko je…”, prođe mu kroz glavu. „Ne, komšija, moram da ti nadoknadim, evo ja ću požuriti, a ti samo polako.” Kad je stigao do drugog sprata, srditi vozač je spustio torbe i tako oterao sve Dankove strahove. „Možeš odavde sam?”, reče, pa se sjuri niza stepenice i u prolazu Danila prijateljski potapša po vratu i potiljku. „Izvini, izvini…” Danilo se opet seti zabrane pušenja, pa pomisli na to šta sve šteti zdravlju, a nije zabranjeno, i opet poče u sebi da gunđa. „Na cigare nam stavljaju one odvratne slike. Što na haube ne nalepe slike saobraćajnih nesreća? Što na alkoholna pića ne nalepe slike pretučenih žena i dece? Što na mast i puter ne nalepe sliku tromba?” 17

Taman da ubaci ključ u bravu, nečega se doseti pa pođe za atletičarem, ali je ovaj već stigao do svojih kola i krenuo. „On je taksista”, reče u sebi kada ga je video s prozora na stepeništu da odlazi, pa je bilo uzalud da silazi. „Zašto priča o TV prognozi kad ja nikada nisam bio na televiziji? Gde bi mene komandant pustio na televiziju? On mene iz onog podrumskog sobička ne pušta! Ne znam ni s kim radim! Bože, pa ni onog kratera od padavina kod prodavnice nema! Dobro, to su verovatno odmah zatrpali!” I taman što je gurnuo ključ u bravu, vrata otvori mama, obučena u onu svoju ljubičastu dugačku haljinu, svetloljubičastu po sredini, a sve tamniju ka krajevima. Muzika ječi, stružu gitare kao sirene, ona u rukama drži daire i njiše kukovima. „Utišaću, sunce moje, ne brini!” Muzika nestade, on jedva uđe u stan, kao da u podzemni svet ulazi, ali prilika ne nestade: „Što me tako prepadnuto gledaš? Nije ti dobro? Pa tek sad vidim šta si sve obukao, kao da je oktobar mesec. Jaknicu preko duksa! Pobogu, Danko, leto je!” Danilo je čučnuo kraj torbi koje je spustio u predsoblju, prekrio lice, nadao se valjda da će se sve vratiti na staro. „Ja ne radim na televiziji, radim u ratnom štabu, u Vrhovnoj komandi! Majku sam sahranio, još pre če18

tiri godine, baš kad sam se zaposlio. Jutros sam na poslu pisao nedeljni izveštaj broj 211, dakle 211 nedelja, to su čitave četiri godine i tri nedelje.” Onda se priseti besnog atlete u bermudama, pa se priseti Ljiljane, pa pogleda majku, koja se šeta u svojoj haljini koju je kupila još 1981. godine za koncert na Hipodromu, i pomisli kako mora biti da se proticanje vremena oslanja na neku manjkavu pretpostavku, baš kao i operacija deljenja. „Otkad opet jedeš čokoladu, a taman si slatkiše izbacio?”, dreknu utvara. Nije bio ni svestan da je zaronio ruku u torbu i izvukao čokoladnu bananicu, i progutao je u trenu. Mora i iz druge torbe da izvuče, pada mu šećer… Majka, valjda mu je to majka, pod glavu mu metnu jastuče, a nekom krpicom mu stade trljati musava usta. Tada primeti, kada mu se utvara približila, da to nije njegova majka, već Ljiljana u majčinoj haljini, trudna. Hvata se za glavu, viče: „Ja sam to, ja sam, tvoja Ljiljana! Au, šta sam uradila, ja sam te ubila!” „Mama, ja, Ljiljana i dete, četvoro nas je”, mrmlja Danko. „Klupko” se vrti i raste, kao da skuplja s patosa sve na šta naiđe: kutije lekova, dečje igračke, haljine, 19

pantalone. Mačka ljubičaste dlake gura klupko od sebe, a bela mačka ga prihvata njuškom. Dodaju se. Raste klupko, raste, ide tamo-ovamo i postaje sve veće.