Milen Alempijević - Konjske širine by Aleksandra Rasic

Književna radionica Rašić

Urednik Srđan V. Tešin

Milen Alempijević

KONJSKE ŠIRINE Sedam priča o neželjenim susretima

Beograd, 2019

SELENITI

„Trebalo je da posumnjam istog trenutka kad sam čuo njen glas u slušalici. Ovog puta je preterala. Da sam mogao makar da naslutim, rekao bih joj da je luda. Ma, šta luda!? Prijavio bih je policiji! I nju i Miloša! Ovo neće da izađe na dobro. Daj bože da iznesemo žive glave.“ – O čemu razmišljaš, Šarenko? – Miloše, lepo sam ti rekao da me ne zoveš Šarenko... – Bane je nervozno stezao volan. – Ali, zašto? Baš je simpatično. Danijela mi je rekla da ti je to nadimak iz detinjstva. – Da, koji je ona smislila, i jedino ona me je zvala tako. – Ah, ah... – zasmeja se Miloš – Daša je i kao dete bila prava zmijica! Kombi je klizio autoputem. Miloš zapali cigaretu, odškrinu prozor i poče da vrti skalu na radiju. – Ne mogu da verujem da ti se u ovakvoj situaciji sluša muzika! Miloš ga pogleda ispod oka i isceri se. Iznenada je pojačao zvuk. Tesnu kabinu ispuniše zvuci tugaljive pesme: – „Pitao sam malog puža da mi svoju kuću prodaaa...“ 5

Bane je odmahivao glavom, bilo mu je jasno da Miloš uživa u tome da ga nervira. – „... a puž meni odgovara: Otkud, druže, tebi paaaaa-ra!“ – Miloš se drao na sav glas. – Šaban je car! Šta ti kažeš, Šarenko, pardon, Branko? – Ti nisi normalan! Smanji to! – Ne mogu da verujem da te ne dodiruje ova Šabanova filozofsko-ekonomska basna! Miloš utiša radio. – Jesi li sad zadovoljan? Koji seljak! Ne voli Šabana Bajramovića, ciganskog kralja! Nasmejao se kreštavo, paleći novu cigaretu. Otpuhnuo je dim i pogledao se u retrovizor. – Ništa mi ne kažeš kako mi stoji brada, i „dokerica“? Zar ne ličim na De Nira u Lovcu na jelene? Bane je mrzovoljno ćutao. – Naravno da ličim, a ti nećeš da priznaš, jer si ljubomoran. Je l’ tako? Ajde, kaži! – Miloše, molim te, nemoj me gnjaviti. – I, bre, što si nervozan... Čekaj, čekaj... nemoj mi reći da se još uvek ljutiš zbog onog malopre, na Novom Beogradu? Pa, čoveče, morao sam: obeznanio si se usred akcije, nisi znao gde ti je dupe, a gde glava; ti si u našem planu vozač i ne treba ništa drugo da radiš osim da voziš, a ti počinješ nešto da mi morališeš... Čoveče, mogli smo gadno da kiksnemo... I eto, kad sam video da si se zakočio, odvalio sam ti šamarčinu da te ’restartujem’... Vidiš kako sad radiš, kô sat! – Ti si idiot. Ako to slučajno nisi znao do sada, ubrzo ćeš saznati. Ti, bre, nisi svestan šta ste učinili! – Banetu je glas podrhtavao od ljutine. – Šta me gledaš tako? 6

– Slušam te pažljivo, šurače, i čekam kad ćeš da ukapiraš. Nema potrebe da govoriš vi, od sada pa nadalje smo mi. Ti si član naše ekipe, to ti je valjda jasno. – Ja? Ja kriminalac!? Ti si lud! Kombi naglo skrenu ka ivici puta. – Drži taj volan, budalo, ubićeš nas! – viknu Miloš. Bane još jednim trzajem vrati vozilo na pravac. Iza njihovih leđa začu se kucanje. – Sve je u redu, draga, nastavi da uživaš! – viknu Miloš. – A šta... A šta... A šta... – Opet si počeo da trokiraš? Da ja tebi prilepim još jednu šljagu? – A šta ako nas sada zaustavi policija?! – S obzirom na to kako voziš, ne bi me začudilo... Ali, generalno, ja mislim da pandure boli dupe za kombi nekog TV servisa, imaju valjda pametnija posla... Ćutali su neko vreme. Miloš je pušio i nezainteresovano gledao kroz prozor, Bane je i dalje bio zabrinut, i sve zabrinutiji: svaki čas je skidao jednu pa drugu ruku sa volana i znojave dlanove brisao o pantalone. Miloševu pažnju privukle su Banetove šake na kojima su mrlje upadljivo svetlije od ostale kože sijale iznad zglobova prstiju. – Nikad te nisam pitao... To što imaš po licu i po rukama, je l’ to ima neko ime? – Vitiligo. – Je li zarazno? – Ne lupaj. To je pigmentacijski poremećaj kože, ima veze s tiroidnom žlezdom i... 7

– Jebote, sad sam ukapirao! Pa to isto ima Simin rot vajler, znaš Simu sa Dušanovca, pominjao sam ti ga; i baš je ružan, mislim, taj flekavi rotvajler... Mada, ako ćemo pošteno, ni Sima nije neki lepotan! – Miloš se zasmeja. – Važno je da si ti tako neobično lep, Miloše, i pametan, dakako... Uvek sam se čudio šta je ona slepica od moje sestre našla u tebi, ali sad mi je jasno... – Eh, vidi ga, samo se cvelja... Ej, bre, Šarenko! Pokaži malo više smisla za humor; ti misliš da ja mislim da si ti ružan? Ne, bre, ti si mi baš simpatičan! Čoveče, mi smo familija, moramo da pazimo jedni na druge. Pa je l’ tako? – Ćuti, molim te... Hoćeš li mi već jednom reći kuda idemo? – Isključi se kod Banovaca, pa ću ti onda reći. – Danijela zna gde idemo? – Da. – Samo ja nemam pojma ni o čemu! Od početka! „Znaš, Bane, trebao bi nam tvoj kombi na par dana...“ – Iskrivio je usta i utanjio glas imitirajući sestru – „Miša je krenuo s nekim biznisom, a bilo bi super ako bi mogao i malo da nam pripomogneš...“ Ja tebi da kažem: ovaj biznis vam neće doneti pare, već robiju! Dugogodišnju! Miloš se opet ogledao u retrovizoru i izgledalo je kao da uopšte ne sluša Baneta. Češkao je bradu. – Majku mu, kako su je napravili, kô prava... Jesi li video Danijelinu periku, kao da je njena kosa... Kako ti seka izgleda kao plavuša, a? Imam nešto i za tebe... – Tražio je po prljavom rancu dok napokon nije izvadio plastičnu kesu, a iz nje jedan smotuljak dlaka. – Evo je!

nja.

– Šta ti je to? – upita Bane kriveći lice u izraz gađe-

– Brada. Za tebe. Izgledaćeš kô mudžahedin, jebi ga, ali nismo našli drugu. – Ne pada mi na pamet da stavljam tu gadost na sebe! – O, hoćeš, hoćeš... Kad ti budem rekao o kojoj se lovi ovde radi, biće ti jasno da nije zgoreg da igru odigramo do kraja sa što je moguće manje grešaka... Miloš je zurio kroz prozor. „Nervozan je, to može da pokvari plan. Mekan je, lepo sam rekao Danijeli da nam za ovo treba neko čvršći, a ona zapela da me ubeđuje: te Bane ima kombi, te Bane je odgovoran, te porodica je, neće nas odrukati... Da, može biti da je odgovoran, ali povremeno izgleda kao da mu nisu sve koze na broju... Ako bude bilo potrebno, moraću da mu isteram te bubice iz glave... Uostalom, kad bude čuo za lovu, unormaliće se.“ – Miloše, čuješ li ti mene? Skretanje za Banovce! – Skreći, Baki! Pravac – Belegiš.

* * * Vikend kuća Miloševih roditelja nalazila se na samom kraju mesta. Zaustavili su se pred dvorištem. Miloš je otvorio kolsku kapiju. – Vozi dole, iza kuće, i parkiraj što bliže možeš zadnjim vratima. 9

Miloš načas izađe na sokak i osvrnu se oko sebe. Nigde nikog. Ušao je i zaključao kapiju za sobom. – Izlazi, šta čekaš? Bane izađe. Miloš izvadi iz ranca lepak u stiku i tutnu ga Banetu u ruke. – Zamisli da si glumac u pozorištu i da sad treba da nastupiš. Banetu je postalo jasno šta Miloš očekuje od njega tek kad je ponovo u njegovim rukama ugledao veštačku bradu. – Namaži se. Zalepi. Požuri. – Bacio mu je u grudi vunenu kapu nalik svojoj. – Kad završiš, stavi i kapu, za svaki slučaj. – Zapalio je cigaretu i prišao vratima garaže. – Kombi nam neće trebati narednih nekoliko dana. Ti i ja večeras idemo mojim kolima za Beograd. Imam nešto vrlo važno da završim. Posle toga, ja se vraćam, a ti ostaješ kod kuće. Vidimo se ponovo u ponedeljak ujutru. Jesi li spreman? Da vidim. Bane je bio natukao kapu do obrva, a od naočara sa debelim crnim okvirom i neuredne crne brade čiji su pramenovi štrčali na sve strane, lice gotovo da mu se nije ni videlo. – Auh. Maskiranje ti je uspelo, ne ličiš na sebe! Ni rođena majka te ne bi prepoznala. – Miloš iskrivi vrat i zaškilji. – Ali, vidi ti to... – Šta je sad? Šta me gledaš tako? – nervozno se obrecnu Bane. – Gledam ta tvoja rozikasta ustašca, i sve te dlake okolo... Kao da imaš neku pičkicu na licu! – Baš si prostak... 10

– Daj, šalio sam se! – pljesnu ga Miloš po ramenu. – Ajde, sad ozbijno. Da otvorimo ovu tvoju konzervu, da vidimo šta se unutra događa... – Uhvatio je ručku, brava škljocnu. – Ne zaboravi imena: ti si Vlada, ja sam Dule, Daša je Jelena. Klizna vrata poleteše u stranu. Iz kombija je izašla dugonoga plavuša u džinsu, crveno obojenih usana, s naočarima za sunce, zalupiviši vratima za sobom. – Hej, lepotane, kako ide? – Danijela nehajno zagladi jedan pramen kose iza uha. – ’De si, lutko... – isceri se Miloš – Jesam li ti rekao da ti je nova frizura super? – Jesi, ali ajde opet... – koketirala je. Bane je posmatrao koščatu Miloševu šaku kojom je gnječio stražnjicu njegove sestre dok su se ljubili. „Kad joj već nisam zalupio slušalicu, trebalo je da odem čim sam video ovu njihovu glupu maskaradu; jeste, da se lepo okrenem, i da odem; on sa TV kamerom u rukama, ona sa mikrofonom sa ’devedesetdvojkinim’ znakom! Ljudi moji! ’Ništa ne pitaj, Šarenko, ljubi te seka, samo vozi, objasnićemo ti usput.’ Naseo sam, kreten.“ Bane se nakašlja. – A, tu je i naš... – Danijela pogleda u Miloša – ... Vlada? – Vlada, Vlada, nego šta! Naš sjajni vozač! Šta veliš za onaj slalom na autoputu? – U, bokte! Umalo da tresnem o patos! Šta se događalo, Vlado, pundravci ti ušli u bulju? Danijela je češkala Banetovu bradu i cerila se. – Vladica i njegova bradica... te tvoje vlažne usnice... i sve te dlake... Dobro si prošao da ti ga Dule nije uvalio! 11

Miloš je groktao od smeha: – Oh, oh, baš pogan jezik imaš! Bane je pocrveneo. – Dašo! Ovaj... Jelena... mislim da nije u redu... – Eto ti sad! – Miloš prezrivo odmeri Baneta – Pre dva minuta mu kažem za imena, i on odmah usere. Ponekad stvarno sumnjam u tvoju inteligenciju, Vladice-bradice... A kakav je to kapacitet nekada bio, je l’ da, Jelena? Jedan od najboljih studenata na Elektrotehničkom... Uvek sam govorio da je previše bubanja škodljivo, naš Vlada je najbolji primer. Ali dobro, hajde da mi sada vidimo šta je sa našom gošćom. Zavukao je ruku u džep jakne i izvadio crnu platnenu vrećicu. – Vlado, izvedi je. – Ja? – Da, ti. Drži ovo. Bane se uzvrpolji. – Šta da radim s tim? – Navuci joj preko glave pre nego što je izvedeš. Pogledao je Danijelu, ona mu očima dade znak da uradi to što mu Miloš traži. Odškrinuo je klizna vrata kombija i zastao. – Ajde, ajde! – obrecnu se Danijela – Neću da stojim ovde ceo dan! Nevoljno, Bane se pope u kombi. Unutra, na klupi, sedela je devojčica. Stezala je ranac u krilu. Slovima načinjenim od sitnih srebrnih šljokica na njenoj ljubičastoj majici na grudima pisalo je Less is More. 12

– Zdravo... – reče Bane, trudeći se da prikrije podrhtavanje glasa. – Zdravo. – otpozdravi devojčica. Pod staklom naočara njene krupne zelene oči su izgledale još veće. – Kako se zoveš? – Simonida Vidiner. – Simonida... lepo ime. – osmehnu se Bane. – Pa, drago mi je da smo se upoznali... – Ali, ti mi nisi rekao svoje ime. – O! Izvini. Ja sam, ovaj... Vlada. – To ti nije pravo ime, zar ne? Razumem, to se zove konspiracija. Sigurno te čudi što znam neke neobične reči? Pa, eto, znam ih, ipak sam ja najbolja učenica svih šestih razreda u mojoj školi „Duško Radović“ na Novom Beogradu; prošle godine je trebalo da učestvujem u kvizu „Da li ste pametniji od đaka petaka“, ali imala sam zapaljenje pluća pa nisam mogla da dođem na audiciju. Bane je treptao. Simpatična mala brbljivica, pomislio je. jer Nije izgledalo da se plaši, laknulo mu je zbog toga. – Zar ti nije vruće pod tom vunenom kapom? – Molim? A, kapa, u pravu si... prilično je vruće... – ušeprtljao se, i počeo da češe lice koje ga je svrbelo ispod brade. – I ti si član bande, je l’ tako? – Ja? Bande? – Oborio je pogled. – Ne. Šta ti pada na pamet. – Iznenadno pitanje ga je podsetilo na mučnu situaciju u kojoj se obreo zahvaljujući sestri i zetu i to ga je opet ozlovoljilo.

– Znaš, ja sam ovakve stvari već gledala u filmovima. Vi ćete sada da me sakrijete na neko tajno mesto, a potom ćete od mog tate da tražite novac, zar ne? Odložila je ranac na trenutak, izvadila gumicu iz džepa farmerki i crne kovrdže vezala u rep. Opet je uzela ranac u krilo. Oči su joj poigravale. – U ovakvim situacijama najvažnije je sačuvati prisebnost. Mada, brinem se i zbog tate i mame, sigurno će im biti strašno kada saznaju da me nema... Tata mi je uvek govorio da ne razgovaram sa nepoznatima na ulici, ali ja sam mislila da će ono na ulici stvarno biti intervju... Nije da se ne plašim, pomalo me je strah, jeste... Simonida se utiša i nastavi gotovo šapćući: – Naročito od one žene, što se vozila sa mnom; uzela mi je i mobilni! Ona... ona nije pravi novinar? Bane odmahnu glavom. – Tako sam i mislila! Ne može neko da bude novinar, a da pravi toliko grešaka u govoru. Ne bi je primili da radi na b-devet-dva; moj tata kaže da su oni američki plaćenici, ali da dobro rade svoj posao; on kaže da svi treba da rade svoj posao najbolje što mogu, i da bi nam tako svima bilo bolje, a moja starija sestra Zorana tvrdi da je to što tata priča propaganda i da to utiče na stepen ljudskih sloboda; ona je jako pametna, uskoro ide u London na studije dizajna, i ja ću najverovatnije ići da je posetim iduće godine kad budem bila na letnjem raspustu... Na trenutak se zagledala u njegovo lice. – Ja znam kako se zove to što ti imaš.... – Molim? – prenuo se. 14

Malim kažiprstom pokazivala je čas mrlje na Banetovom licu, čas na njegovim rukama. – Vitiligo! – saopštila je trijumfalno. Bane uzdahnu. – Moja drugarica iz odeljenja, Kristina, ima to. Kad smo prošle godine došli u peti razred, niko nije hteo da sedi sa njom u klupi. Neki dečaci su joj se čak i rugali. Kakvi glupani! Dečaci su veoma glupi, zar ne? – Pa... valjda... – Ja mislim da je ona vrlo lepa. Sada je on zurio u njeno malo trouglasto lice, kao opčinjen. – Misliš li da sam i ja lep? – iznenadio ga je sopstveni glas. Gledali su jedno u drugo, netremice. – Mislim. – Osmehnula se, a ispod gornje usne izviriše nakrivljeni prednji zubići. Iz šikare veštačke brade nesuđenog otmičara izroni osmeh olakšanja. – Dosta brbljanja! Izlazite već jednom! – začu se Danijelin grubi glas. – Izvini, ali ja... moram sada da ti ovo... – Nervozno je gužvao crnu vrećicu u rukama. Devojčica slegnu ramenima i zatvori oči.

* * * Sedeli su za okruglim stolom u trpezariji i pušili. Miloš je svima otvorio po limenku piva. Na slobodnu stolicu odložili su kape, brade, periku. Miloš otpi dug gutljaj, obrisa usta nadlanicom i bučno podrignu. 15

– Da ne postoji, trebalo bi ga izmisliti! – Kuckao je kažiprstom konzervu i zadovoljno mljackao. – Obavili smo pola posla... Ono što sledi je važniji deo: treba iskamčiti lovu od matorog... Branko, šta je bilo? Šta, koji moj, vrtiš glavom? – Miloše... otmica... otmica deteta! To je suludo! Uhvatiće nas, a onda nam ne gine robija! A to i nije najgore, jer ako njen matori unajmi neke gorile, ovi će nas pretvoriti u mleveno meso, čim izađemo! Ništa ti neće vredeti ni to ako te puste ranije ako se budeš dobro vladao, ni to što ćeš misliti da je sve zaboravljeno samo zato što si ti bio u zatvoru: kad dvojica ćelavaca volovskih vratova završe s tobom, ni šugavo pseto neće hteti da te popiša. Ti nemaš pojma kolika su ljudi zlopamtila kad im dirneš u decu; da imate decu, vas dvoje, možda biste i shvatili da... – Dosta! – vrisnu Danijela. Od njenog šamara Banetu su sletele naočari. – Pizdo jedna! Samo kukumavčiš! Budi muško jednom u životu! U igri je sto hiljada evra, budalo, urazumi se! – Dašo, smiri se, sedi, ja ću sve lepo da mu objasnim... Slušaj, Bane, ja znam da se tvoj pogled na svet protivi ovome u šta smo te uvukli, ali sada ne možeš natrag, to sam ti već rekao. Pošli smo od toga da se ljubav roditelja prema deci može dobro unovčiti, tako da stižemo do brojke koju je Danijela malopre pomenula, što nije za potcenjivanje, priznaćeš. – Misliš da će ti neko dati sto hiljada? – procedi Bane. – Da su mu maznuli džip – umeša se ljutito Danijela – tražili bi mu pedeset hiljadarki da mu ga vrate. Zar ne 16

misliš, bato – sekla je Baneta pogledom – da život vlastitog deteta vredi najmanje dvostruko više? – Andrija Vidiner nije bilo ko. Lanac restorana, nekretnine, agrobiznis... Tip je pun kô brod, platiće otkup, to je sasvim sigurno. Ili će svoju mezimicu Simonidu dobiti natrag u plastičnom džaku. Grubo zvuči, ali život nije šala. To ljudi poput njega dobro znaju. Verovatno je i sam na sve spreman da bi zaštitio svoju poslovnu imperiju. Plivati među ajkulama, tako mu je to. Biti čvrst. Ali, dete je slaba tačka i najjačima. A to je naš teren, pa ćemo iskoristiti preimućstvo. – Bio bi u stanju da ubiješ nevino dete ako ti ne bi platio? – Banetov glas je podrhtavao. Miloš iz velike crne torbe koja je stajala pored njegove stolice izvuče lovački nož i pobode ga u sto. Bane razrogači oči. Sečivo se presijavalo. – Pa, i ja bih voleo da izbegnem sve što nije nužno... Zato ćemo mu, ako počne da se nateže, poslati neki znak upozorenja, na primer, recnućemo maloj komad uveta, ili prstić sa rukice, sa nogice, svejedno... Možeš li da zamisliš njegovo lice kad vidi ofarbani noktić? – Monstrume!! – viknu Bane i skoči na noge – Šta se smejete? Šta je smešno, bolesnici?! – Koja si ti naivčina, ne mogu da verujem! – podrugnu se Danijela. – Zar ne shvataš da se cela akcija zasniva na zastrašivanju?! To je naše osnovno oružje; ceo svet je poludeo, ali mi nismo najveći ludaci! Mi se samo služimo strahom ljudi, jer ovakve stvari se negde zaista događaju. Razumeš li sada: tata Vidiner ne zna na šta smo sve spremni, tako da crne misli tera od sebe pakovanjem 17

evrića u torbicu koju potom ostavlja tačno tamo gde mu mi kažemo! – Upravo tako. – složi se Miloš. – Danas je petak, mi ćemo mu dati vikend da se lepo organizuje, da telefonira kome treba da bi se lova pripremila za ponedeljak. Danijela, klinkin telefon je kod tebe? Je l’se ona javila kući? I rekla da će posle škole da svrati kod drugarice? Dobro. Tata i mama Vidiner se sada već malo brinu i uskoro će joj telefonirati. Kad vide da je nedostupna, potražiće kućni broj njene drugarice i vrlo neprijatno će se iznenaditi kad saznaju da ona nema pojma gde je Simonida. Tu nastupam ja. Sa skrivenog broja pozivam gospodina Andriju i saopštavam mu da imamo njegovu kćer. On će, naravno, da psuje i da preti, ali ću mu ja reći da je glupo da troši i svoje i moje vreme, i da bi umesto toga bilo bolje da siđe do portira u njihovoj zgradi i preuzme pošiljku koju sam mu ostavio. I da čeka sledeća uputstva. – Kakvu pošiljku ćeš mu ostaviti? – upita Bane. – Video snimak. – Miloš iz crne torbe izvadi malu digitalnu kameru i stativ. – Gospođica Simonida će se na tom snimku obratiti tatici i zamoliti ga da što pre spremi pare, i da ne preduzima ništa nepromišljeno, jer se ona veoma, veoma plaši. Jednostavno. Nego, Bane, ajde ti lepo uzmi ovo pivce i prošetaj jedno pola sata; izađi kroz donju kapiju i videćeš stazu, spusti se do Dunava, idi malo provetri se dok Danijela i ja sredimo ovo oko snimanja, važi?

* * * U kolima, na putu ka Beogradu, ni Miloš ni Bane nisu bili razgovorljivi. Ćutnju je prekinuo Miloš, ponudio je šuraka cigaretom. – Miloše, prekini s tim glupostima, znaš da ne pušim... Zanima me otkud da si tako siguran da će Vidinera ubediti video snimak? Možda će misliti da je neslana šala? Možda će odmah da otrči u policiju? – Možda, možda, možda. Daša ti je objasnila mehanizam: mi s razlogom očekujemo da će se on zamisliti nad suzama svoje ćerke. – Suzama? Niste valjda tukli jadno dete? – A je l’ ti misliš da će da zaplače ako joj ispričamo neku tužnu priču? Nismo je mlatili, ali... Daša joj je malo raskrvarila usnicu, kao tebi kad si potegao temu na koju je vrlo osetljiva; jesi li primetio da ti seka ima tešku ruku, ko bi rekao, takva mršavica, ali kad odalami... A ja... ja sam malu pecnuo žarom cigarete na nekoliko mesta... Malo da kmeči, sve u cilju autentičnosti snimka. Jebi ga, ipak smo mi kidnaperi, s nama nema šale. Pa, je l’ tako? Pokunjen, Bane je ćutao u mraku automobilske kabine i razmišljao: ako Vidiner plati otkup, i Miloš i Danijela dođu do tih prokletih para, to jest, ako se cela ova ludost okonča a oni ne izvuku deblji kraj, malu Simonidu verovatno više neće videti. Nju će ubuduće neko dovoziti u školu i čekaće je posle nastave; ako bude poželeo da je vidi, Bane će morati da vreba onaj trenutak između kapije školskog dvorišta i otvorenih vrata robustnog au19

tomobila, koja će, kada devojčica uskoči, za njom zalupiti neki smrtno ozbiljan, plećat muškarac u sivom odelu i sa tamnim naočarima na nosu. Bane je razmišljao i o tome da jednog dana od svog dela novca kupi nešto Simonidi. Moraće da smisli kako da to nešto stigne do nje, a i da joj kriomice stavi do znanja od koga je poklon. Bio je siguran da bi se obradovala. I da bi razumela njegov čin, ne samo kao kajanje, molbu za oproštaj, već i kao poruku da mu nedostaje... Miloš je skrenuo iz Studentske ulice na prilaz koji je vodio ka Banetovoj zgradi. Isključio je motor i farove. – Okej, Baki, evo kako ćemo. Ja ću sada, sa Novog Beograda, da telefoniram, znaš već kome, a onda odmah idem natrag. Ti idi kući, ne pominji kevi ništa, ni reč o tome da si nas video, ništa, kapiraš? – Bane klimnu glavom. – Sutra i prekosutra kupi novine: Blic, Danas, Politiku, Kurir, Novosti, jebi ga, razne. Ako nađeš bilo kakvu vest o otmici, javi na ovaj broj. – Pružio mu je ceduljicu sa brojem mobilnog telefona. – Za svaki slučaj, da znamo kako da se ponašamo. Mada, ja sam ubeđen da zabrinuti tata Vidiner neće biti toliko neodgovoran da bi dojavio bilo šta novinarima... Dolazim u ponedeljak ujutro, javljam mu o uslovima primopredaje. Kad to obavim, pokupiću tebe. Budi na ovom istom mestu, tačno u osam. Kad se Milošev automobil izgubio iza ugla, Bane ugura ruke u džepove i pogleda gore, u pravcu svog stana. U dnevnoj sobi na trećem spratu gorelo je svetlo. Majka je verovatno dremala pored uključenog televizora.

* * * Izgleda da je svanulo? Sinoć je bilo grozno. Simonida se čudila kako mrak može da bude tako gust. U jednom trenutku činilo joj se kao da ponestaje mesta i za zvukove, u nekom drugom, pak, vlastito disanje bila je zastrašujuća buka. Osećala je umor svakim delićem tela, ali nije mogla da zaspi. Uostalom, ko bi i mogao da zaspi u takvom mraku? Sedela je mirno, širom otvorenih očiju, ali ništa, ništa se nije videlo. Ništa nije prava za reč za to. Za to kao da nije bilo imena. Ili bar Simonida nije mogla da ga se seti. Ruke i noge su joj utrnule, bol u leđime muči je skoro kao glad. U uglu sobe čuje se grebuckanje. Čulo se i sinoć. I preksinoć. Simonidin nevidljivi sustanar pravio joj društvo i njoj je bilo malo lakše kad je znala da nije sama. Njen mali drug iz ćoška mora da je pravi mali prljavko, s obzirom na to da živi u ovoj sobi u kojoj sve stvari imaju tako otužan miris, i sve je prašnjavo, a ni njena posteljina nije baš najčistija. Tako bi volela da se istušira, makar ruke da opere! Dva dana se nije istuširala, užas; na mrak gotovo da se navikla ovih dana, ali joj čisto rublje i miris sapuna veoma nedostaju. Iznenada, osetila je probadanje u dnu stomaka. Samo bi joj još falilo da se razboli. Prestala je da misli o tome istog trenutka kad je škljocnuo ključ u bravi. – Simonida? Bane je uzalud pritiskao prekidač na zidu, u lusteru nije bilo sijalice. 21

– Zabravili su žaluzine, zalepili neprovidni papir na stakla, navukli zavesu od sto kila... Drže te u mraku, kao da si šampinjon! Stvarno preteruju! Gusto tkanje abažura zakriljivalo je i inače oskudnu svetlost lampe. – Ćao. – osmehnu se Bane. Simonida je ćutala sklupčana kraj zida. – Šta je ovo, bokte!? Ko te je vezao lisicama za radijator!? – Ona žena, Jelena... – Zašto? – Mislila je da hoću da bežim. – Bila si napolju? Kako si uspela da izađeš? – Vrata su bila otključana... Dule je zaboravio da zaključa, ja sam pomislila da možda više neće ni da ih zaključava, i onda sam izašla napolje, samo malo, da se prošetam... Bane istrča iz sobe. U kuhinji, Miloš i Danijela su sedeli, listali novine i pili pivo. – Udarnički, a? Od ranog jutra? – Netremice je gledao Danijelu, ali ona je i dalje mirno čitala novine. – Hej, ljudi, umro Dino Dvornik! – uzviknu ona iznenada – „Popularni hrvatski muzičar i pevač Dino Dvornik umro je juče u 46. godini u svom domu u Zagrebu pod još nerazjašjenim okolnostima.“ Šta tu ima da se razjašnjava: „overio“ čovek, jasno kô dan! – „Zašto praviš slona od mene...“ – poče da peva Miloš iza svojih novina. – „Za tako nešto nema potrebe!“ – pridruži mu se Danijela. – Morbidni skotovi... – škrgutao je Bane u neverici. – „Ne, ne!“ 22

– „Ne, ne!“ – E, ali slušajte ovo, u Blicu! – nastavljao je jutarnju zabavu Miloš – Ovo je ludo: „Četrnaestogodišnji U.N. iz naselja Kumodraž, sin jednog biznismena, u petak je iz porodične kuće izneo kofer u kome je bilo 90.000 evra. Uprkos trodnevnoj potrazi policije, od dečaka ni traga.“ Šta mislite, da li je trebalo da mi našu malu Vidinerku zamolimo da spakuje jedno koferče i da nam donese, da se ništa ne zajebavamo po Belegišu, a? Ponovo su prasnuli u smeh. Bane priđe stolu. – Mogu li da dobijem ključ od lisica? – Vidim da si saznao za mali incident od sinoć... – Danijela spusti novine na sto. – Šta me gledaš tako, jebi ga! Pokušala je da pobegne, eto šta je bilo! Našla sam je ispod kuće, na litici, mogla je da se strmekne, a i ja sa njom! Pitam je, kud si ti krenula, je li? Ona ćuti i pilji u Mesec. Ja je prodrmam, čuješ ti šta te pitam? Ona poče da trabunja o tome kako neki severnoamerički Indijanci, kad krene pomračenje Meseca, tuku kučiće da bi zavijali i teraju bebe da plaču; ne znam samo odakle joj sve te gluposti. A veče lepo, vidi se Dunav dole, i plaža i čamci, i sve to, ali hladan znoj me oblio: znaš li koliko je visoko, tamo, na Bregu? Brat bratu, trideset metara! Ambis, čoveče! Ja je drmam, ona ništa, kao da se obeznanila. Tako da sam morala da joj zalepim par šamara, da je malo rasvestim. A i zato što je htela da mi kidne! – Mogu li da dobijem ključ od lisica? – bio je uporan Bane. Danijela mu baci ključeve sa stola, on ih uhvati u letu i nestade u hodniku. 23

* * * Štura svetlost lampe obasjavala je Simonidino lice mekanom svetlošću. Imala je natečenu usnu, i podočnjake od neprospavane noći, ali za Baneta, ona je bila prava lepotica. – Znaš... žao mi je zbog svega... – Pomilovao je njene guste kovrdže rasute po jastuku. – Vlado, sve mi je jasno... Svako ponekad radi ono što ne želi. Evo, na primer, sinoć je u Areni bio koncert RBD-a... ne znaš ko su RBD? To je jedna grupa iz Meksika, u kojoj nastupaju glumci iz serije „Rebelde“... nisi gledao „Rebelde“? Ma, dobro, nema ni veze... Uglavnom, ja ih ne volim, ali su moje drugarice iz odeljenja lude za njima; znaš one priče, da li je Kristofer lepši od Kristijana, i da li Dulse Marija bolje peva od Maite, i slične gluposti... One su veoma dosadne, te moje drugarice, kad se nalože na nešto... I tako, trebalo je da idemo sinoć... Kristina je uzela je kartu i za mene; pričala sam ti o Kristini, onoj mojoj drugarici što ima isto što i ti... Simonida je vrhom prsta dodirivala svetlu kožu njegovih šaka. – One mrlje, što se vide na Mesecu, kad se dobro zagledaš... – glas joj je treperio od umora. – Uzmi još malo čokolade, prijaće ti, pa za tebe sam je kupio... – Hvala ti, ali stvarno ne mogu više... Te mrlje... Njih astronomi zovu Mesečeva mora... To su u stvari krateri, ali ih zovu morima: More tišine, More kiša, More Vedri24

na... More hladnoće, More plodnosti, More oblaka... Zar to nije lepo... Mesec me je podsetio na tebe, Vlado... Samo što su njegove mrlje tamne, a te na tvom licu svetle... – Iscrpljena si... Pokušaj da malo odspavaš. – Tata me je vodio na Zvezdaru... Gledala sam kroz teleskop, bilo je baš lepo... Je l’ znaš da u jednom starom filmu naučnici krenu svemirskim brodom na Mesec, a u tom filmu Mesec ima ljudsko lice, što je baš neobično, i onda se njihova raketa pobije u oko Mesecu! Zamisli!... Kad sam bila mala, tata mi je čitao pred spavanje, o stanovnicima Meseca, Selenitima; oni su mršavi i pametni, i ti mora da si jedna od njih, rekao mi je... Tata je obećao da će mi kupiti teleskop za sledeći rođendan... Nedostaje mi tata... Hoću li ga ikada ponovo videti? – Pitaš svašta! Naravno da ćeš ga videti! I to već danas. Veruj mi. Ajde sad, dremni malo... – Bane je ušuška u moljčavo ćebe, obrisa joj suze i nežno je poljubi u čelo. – Opa! Šta to radite, dečice? Njuškate se? – Bane se trgnu od prozuklog Danijelinog glasa. U dva koraka nađe se ispred nje. Stegao ju je za nadlakticu i izgurao u hodnik. – Polako, mladiću! Prema devojci si nežan, a prema sestri pravi grubijan, to nije lepo! Bane je opet gurnu. – Ej, mali seronjo, šta je tebi od jutros?! U kuhinji je bazdilo na pljeskavice i luk, Miloš je završavao svoj doručak. – Slušaj, Danijela! – Bane se tresao od besa – Ako sam već pristao da učestvujem u ovoj vašoj svinjariji, budi sigurna da to nije iz porodične ljubavi, već zbog love. Ti si 25

otišla, i briga tebe i tvog muža što je mama bolesna, što jedva sastavljamo kraj s krajem! Što je nesuđeni student generacije morao da otvori TV servis da bi od te crkavice dvoje ljudi preživelo! Onda nemoj, ako znaš sve to, i ako ti nikad ništa nisam tražio, nemoj me uvek i iznova podsećati... – pokazao je rukom u pravcu sobe u kojoj je spavala Simonida – ...Na to da nizašta ne mariš, i da ti ni do čega nije stalo, sem do sopstvene guzice! Gledali su se nekoliko dugih trenutaka. Miloš je premetao čačakalicu iz jednog ugla usana u drugi. Danijela lagano podiže ruku, uhvati pramičak zulufa i poče da odlepljuje Banetovu bradu. – Šta to radiš? – Tražim malo mesta, da te poljubim. Do pola odlepljena brada visila je sa Banetovog lica kao posuvraćeno krzno tek odrane životinje. Danijela pomilova oslobođeni obraz. – Volim te tvoje bele flekice, Šarenko moj, ličiš mi na neku zverčicu... – govorila je sporo, dubokim glasom. Bila je toliko blizu da je Bane mogao da oseti njen dah zasićen mirisom piva i cigareta. Već u sledećem trenutku prislonila je svoje meke i sočne usne na Banetove. Miloševa čačkalica se umiri. Bane je čvrsto sklopio oči, kao da je pokušao da zadrži suze, ali one su bile nezaustavljive. Danijela ga naglo odgurnu. – Pa, tebi se ovo sviđa! Pa, ti ovo voliš, svinjo mala, perverzna! Miloš se zagrcnu pivom. Hvatao je vazduh, a Bane je znao da sledi smeh koji će ga dotući, poniziti do kraja. Međutim, iz hodnika se začu Simonidin glas. 26

– Vlado... Miloš poskoči i dade znak očima Danijeli, ona vešto namače periku. Povukao je Baneta za rukav, te i on popravi bradu. Skinuo je naočari na trenutak i maramicom obrisao oči. – Tu sam, Simonida, uđi... Pognute glave, devojčica je stajala na vratima kuhinje. Gledali su je začuđeno. – Šta sad plačeš, kog đavola! – viknu Danijela. Banetov pogled sevnu. Prišao je Simonidi i tiho je upitao: – Šta nije u redu, Simonida? – Ćutala je. – Nećeš da mi kažeš? A da mi šapneš? Devojčica klimnu glavom. On se sagnu, a ona savi dlanove oko usta. Kratko je trajalo. Bane je bio iznenađen. Pogledao je Danijelu: – Hoće da kaže, ali... tebi. Danijela otpuhnu dim cigarete: – Ma nemoj? Otkud sad pa to? Približavajući se, Danijela se malo klatila u hodu. Simonida uvuče glavu u ramena. – De, de... Dosta cvikanja! Ono od sinoć smo valjda izgladile? Reci, šta te muči? – Danijela zataknu dugi plavi pramen iza uha da bi bolje čula, a Simonida opet napravi trubicu dlanovima. – Ma, šta kažeš? – nasmeja se Danijela – E, baš si se usrećila, lepotice! Život ti od sada neće biti lakši... Miloš i Bane su ih gledali iščekujući rasplet. – Gospođica Simonida Vidiner upravo je postala žena... – saopšti glasno Danijela svoje otkriće, a Simonida, postiđena, otrča u sobu. Danijela pogleda muškarce, 27

zaprepašćeni neočekivanom novošću, bili su joj smešni. Gunđajući, pođe za Simonidom. – Daj, daj, mala, ne benavi se! Koja si ti nafurana cica! Nije te valjda blam od ovih naših momaka? Priroda je to, opusti se. Ajde, izađi, idemo u kupatilo da ti pomognem da središ taj nered u gaćama. Mi, devojke, treba da se pomažemo, zar ne...

* * * Ceo grad na ulicama; lep dan. U Knez Mihailovoj je vrvelo. Prosedi gospodin u lakom lanenom sakou, na klupi kraj jedne od rundela, nervozno je stezao u krilu malu kožnu tašnu. Prišao mu je mladić sa gustom crnom bradom i naočarima, ovlaš dodirnuo obod kačketa u znak pozdrava, i nešto mu tiho rekao. Čovek na klupi mu dade svoju tašnu. Scenu je iz obližnjeg butika posmatrala dugokosa plavuša: muškarac na klupi je i dalje sedeo, brišući znoj sa čela snežnobelom maramicom, a bradati mladić je nestao u jednom od prolaza. Spustio se niz stepenice pored garaže na Obilićevom vencu. Pogledao je oko sebe i kad je video da na ulici gotovo da nikog nema, izvadio je ruksak iz prtljažnika mopeda. U njega je stavio malu kožnu torbu, kačket, veštačku bradu. Uskoro je bio na Brankovom mostu. Čim je prešao Savu, potražio je mobilni telefon u džepu. Plavuša iz radnje je primila poziv. A zatim je i ona okrenula jedan broj. Muškarac sa vunenom kapicom i kozjom bradom kojeg je pozvala, izveo je iz kombija 28

TV servisa pogurenu sitnu priliku, sa crnom kapuljačom preko glave, i ostavio je na jednoj klupi u Topčideru, labavo vezanih ruku i sa uključenim mobilnim telefonom u džepu školskog ranca. Onda je taj muškarac pozvao nekog. Gospodinu u lanenom sakou na klupi u Knez Mihailovoj zazvonio je mobilni telefon. Razgovor je bio kratak. Onda je on pozvao nekoga. Telefon u džepu školskog ranca je zazvonio... Da, bio je to jedan od onih lepih septembarskih dana, kad izgleda kao da miholjskom letu nikad neće doći kraj, toliko lepih da se sve čini jednostavnim i lakim, i da naprosto ništa ne može da krene po zlu.

* * * Telefon je zazvonio u rano zimsko popodne. Bane je čuo majčin glas iz dnevne sobe: – Danijela, sine, kakvo iznenađenje! Takav je bio dogovor: oni će se njemu javiti. I, evo ih. Bane otvori plakar i ispod gomile svojih stvari napipa kutiju od cipela. Tu je, gde bi bila? – Kada ćete doći, ti i Miloš, znaš li od kada se nismo videli? Šteta što niste mogli za Božić, imali smo predivan ručak, čika Slavko iz Jakova je doneo pečenje, prste da poližeš; spremila sam sarmu i rusku salatu, rozen tortu, baklavu; Vera nije mogla da se zaustavi, mislim da je tri parčeta pojela, kaže, ne pamti kad je poslednji put jela tako dobre baklave... Kako, koja Vera? Dašo, pobogu, 29

teta Vera iz jedanaestog ulaza, ona je... Molim? Jeste, kod kuće je, daću ti ga...

* * * Miloš je bio u pravu, razmišljao je Bane u autobusu, vozeći se na sastanak sa sestrom i zetom: novinari su nagađali dublje motive otmičara dovodeći ih u vezu sa manje poznatim poslovima kontroverznog biznismena; naslovne stranice bile su zasute fotografijama srećne porodice ponovo na okupu, ministra policije koji je kidnaperima obećavao skoro „izvođenje pred lice pravde“, hrabre devojčice koja je izdržala „sva iskušenja i torturu od strane beskrupuloznih ljudi“. Ubrzo je sve počelo da jenjava, da bi se povremeno pojavila tek po koja štura vest o tome da potraga „tapka u mestu“. A onda je i to prestalo. Bane je s vremena na vreme otvarao plakar, sve misleći, ako jednog dana ne napipa onu kutiju za cipele, da će to biti konačan dokaz da su događaji s početka septembra samo plod njegove uobrazilje. Na Slaviji, pred vratima Mekdonaldsa, opet je pomislio da sastanak usred grada možda i nije najbolja ideja, ali se umirio, jer, kao što reče Miloš, ako hoćeš da se sakriješ, samo izađi u gomilu. Uostalom, foto-roboti su svakoga do sada odveli na pogrešan trag. Skinuo je vunenu kapu, prešao dlanom preko glatkog temena, i ušao. Miloš i Danijela su već bili tamo, veselo su mu mahnuli čim su ga ugledali. 30

Tek što je načeo parče pite s jabukama, Danijela mu se unese u lice: – U kutiji za cipele? U kevinom regalu?! – U plakaru u mojoj sobi... – O, bravo, to zaista menja stvari! Kretenu! Kad sam ti rekla na sigurno mesto, svakako nisam mislila da lovu odneseš kući! Pa kad bi nas nekim čudom provalili, panduri bi prvo otrčali tamo i sve istumbali od poda do plafona! – Danijela, lutko, opusti se malo... – Miloš je zvučao vrlo smireno. – Teško da ima bolje mesto od ovog, veruj mi. Jer, naš Bane je nepostojeći čovek. Na televiziji i u novinama su bili samo moj i tvoj foto-robot. Da li se ona pišulja nešto prebacila u glavi, to ne znamo, ali dobro je ispalo. Ako bi, kao što ti reče – nekim čudom – istraga i došla do nas, imali bismo bar sto hiljada razloga da ne odamo našeg sjajnog saučesnika, zar ne? Danijela uštinu Baneta za obraz, a onda ga poljubi u to isto mesto. – Dupeglavac jedan mali... Miloš spusti ruku na Banetovo rame. – Baki, u sledeći utorak u osam uveče nacrtaj se u Belegišu sa tom tvojom kutijom. Važi? Tada njihovom stolu priđe uniformisana konobarica i uruči Banetu ceduljicu. „Od jedne devojčice.“ Opa, bato, galamio je Miloš, Šarenko je neprestano u akciji; Bane se zbunjeno smeškao. Koja devojčica, pitao je konobaricu, je li ona tu; ne, samo je ušla, napisala to za vas i izašla. Bane je slegnuo ramenima i razmotao papirić: „Vlado, izađi što pre i nestani.“ Umesto potpisa, stajalo je samo jedno nakrivljeno slovce: S. 31

– Nešto si mi ubledeo, šurače? Loše vesti? – namignu Miloš. Bane zgužva cedulju i prinese pesnicu ustima kao da je hteo da je proguta. Miloš pogleda Danijelu. – Kakav unezveren tip, ovaj tvoj bratac. Danijela prevrnu očima. – I, šta ima? Je l’ ti to neka riba zakazuje čuku? – Ma, ne, bre... gluposti... – Strpao je papirić u džep. Njih dvoje nastaviše da jedu i glasno razgovaraju. Bane se obazrivo osvrtao oko sebe. Ustao je i otišao u toalet. Ispljuskao je lice hladnom vodom. „Šta sada? Šta sada?!“ Bubnjalo mu je u glavi. Samo koji minut kasnije iz restorana je doprla neuobičajena larma, metež glasova, škripa stolica po podu. A onda se sve opet umiri. Zagledao se u svoje lice u ogledalu: njegova mora bila su tu, samo još jednog dana da im neko smisli zanimljiva, pomalo zagonetna imena. Miloš i Danijela više nisu bili za svojim stolom kada je Bane napokon izašao iz toaleta. U žamoru dobro raspoloženih gostiju bilo je teško zamisliti da su do malopre tu bili pripadnici specijalnih jedinica policije, pojavivši se niotkuda, očito na nečiju dojavu, da bi rutinski uhapsili dvoje osumnjičenih za otmicu. „Čoveče, kao u filmu“, čuo je nečiji ustreptali glas dok je izlazio napolje, udišući svež zimski vazduh punim plućima. Svetska ekonomija će se ove, dvehiljadedevete godine, suočiti sa ozbiljnim iskušenjima, izveštavali su tih dana mediji. Bane se seti one kutije od cipela u plakaru i 32

osmehnu se: stvari možda i neće biti tako crne kao što se priča. Obuze ga misao o skorašnjoj kupovini: nije imao ideju gde bi mogao da potraži teleskop, ali, kad ga nađe, znao je kome će ga pokloniti.