Književna radionica Rašić
Naslov originala: Venus in Pelz Leopold von Sacher-Masoch
Leopold fon Zaher-Mazoh
Venera u krznu Prevod i pogovor Tea Nikolić
Beograd, 2017.
Ali Svemogući Gospod ga udari, i predade ga u ruke Şeni Biblija, Judita, XVI:7
Poglavlje I
Moje društvo bilo je očaravajuće. Preko puta mene, pored masivnog renesansnog kamina sedela je Venera; ona nije bila obična žena iz polu-sveta, koja pod ovim pseudonimom vodi rat protiv neprijateljskog pola, kao gospođica Kleopatra, već prava, istinska boginja ljubavi. Sedela je u fotelji i raspaljivala vatru koja je pucketala, i prelivala se u crvenim plamenovima po njenom bledom licu sa belim očima, a s vremena na vreme preko njenih stopala kada bi ih pružila ka vatri da ih zagreje. Njena glava je bila predivna uprkos mrtvim, kamenim očima, to je bilo sve što sam mogao da vidim. Svoje mermerno telo obmotala je u ogromno krzno i tako umotana drhtala je kao mačka. „Ne razumem Vas“, objasnio sam. „Stvarno više nije hladno. Prošle nedelje imali smo pravo prolećno vreme. Vi mora da ste nervozni.“ „Mnogo vam hvala na vašem proleću“ odgovorila je tihim, kamenim glasom i odmah zatim kinula božanski, dvaput za redom. „Ja stvarno više ne mogu da podnesem da budem ovde, i počinjem da razumem –“ „Šta, draga damo?“ 7
„Počinjem da verujem u ono u šta se ne može verovati i da razumem ono što se ne može razumeti. Iznenada razumem čednost germanske žene i germansku filozofiju, i više nisam iznenađena što vi sa severa ne znate da volite, što čak i ne znate šta je ljubav.“ „Ali gospođo“, planuo sam. „Ja Vam sigurno nisam dao nikakvog povoda.“ „O, ti –“ boginja je kinula treći put i slegnula ramenima sa neponovljivom ljupkošću. „Zbog toga sam uvek bila dobra prema tebi i čak sam dolazila da te viđam povremeno bez obzira što se prehladim svaki put iako nosim krzno. Da li se sećaš prvog puta kad smo se sreli?“ „Kako mogu da zaboravim“, rekao sam. „Imali ste guste smeđe lokne, smeđe oči i crvene usne, ali smesta sam Vas prepoznao po crtama i mermernom bledilu lica – uvek ste nosili indigo plavu plišanu jaknu oivičenu veveričijim krznom.“ „Stvarno si bio zaljubljen u tu odeću, i užasno pokoran.“ „Vi ste me naučili šta je ljubav. Vaš dostojanstven način obožavanja učinio je da zaboravim dve hiljade godina.“ „A moja vernost prema tebi ne da se uporediti ni sa čim.“ „Pa, sve dok vernost traje –“ „Nezahvalniče!“ „Neću ništa da Vam prebacujem. Vi ste boginja, ali ipak samo žena i kao svaka žena okrutna u ljubavi.“ „Ono što ti nazivaš okrutnošću“, boginja ljubavi odgovorila je žudno „je jednostavno element strasti i prirodne ljubavi, koji je u ženskoj prirodi i koji je nagoni da se daje kada voli, i da voli ono što joj pričinjava zadovoljstvo.“ „Može li biti veće okrutnosti za zaljubljenog muškarca od nevernosti žene koju voli?“ „Upravo to!“, odgovorila je. „Mi smo verne sve dok volimo, a ti zahtevaš vernost od žene bez ljubavi i davanje bez uživanja. Ko je tu okrutan – žena ili muškarac? Vi sa severa generalno 8
posmatrate ljubav suviše racionalno i trezveno. Ti pričaš o obavezama tamo gde treba da bude reči o zadovoljstvu.“ „To je zato što su naša osećanja časna i moralna, a naše veze trajne.“ „A ipak nemirni, uvek nezadovoljni žudite za golotinjom paganizma“, prekinula me je, „a ta ljubav koja je najveća radost, koja je božanska jednostavnost sama po sebi, nije za vas moderniste, vas decu razmišljanja. Vama ona samo smeta. Čim poželiš da budeš prirodan, postaješ običan. Za vas je priroda nešto neprijateljsko i načinili ste đavole od nasmejanih bogova Grčke, a od mene demona. Možeš ga jedino isterati i prokleti me, ili se uništiti u bahantskom ludilu ispred mog oltara. I ako iko od vas ima hrabrosti da poljubi moje crvene usne, on kreće bos na hodočašće u Rim u pokajničkim odorama i očekuje da njegovo sasušeno telo procveta, dok ispod mojih stopala ruže, ljubičice i mirta cvetaju svakog časa, ali njihov miris vas ne privlači. Ostanite u svojoj severnjačkoj magli i hrišćanskom tamjanu; ostavite nas pagane ispod ruševina, ispod lave, ne iskopavajte nas. Pompeja nije sagrađena za vas, ni naše vile, ni kupatila, ni hramovi. Vama ne trebaju bogovi. Nama je hladno u vašem svetu.“ Prelepa mermerna žena se zakašljala i privukla crni samur još bliže svojim ramenima. „Mnogo Vam hvala na lekciji iz klasike“, odgovorio sam, „ali ne možete poreći da su muškarac i žena smrtni neprijatelji, i u vašem iskrenom, suncem obasjanom svetu baš kao i u našem maglovitom. U ljubavi, dva bića postoje kao jedno samo za kratko vreme, sposobni da misle isto, isto osećaju, isto žele, da bi se potom opet razjedinili. A Vi ovo znate bolje od mene; onaj ko se pokori uskoro će osetiti stopalo drugog na svom vratu –“ „A, kao po pravilu, obično muškarac pokorava ženu“, viknula je gospođa Venera puna ponosa i sarkazma, „što ti bolje znaš od mene.“ 9
„Naravno, i zbog toga ja nemam nikakvih iluzija.“ „Misliš da si ti sada moj rob bez ikakvih iluzija, i da ćeš zato osetiti težinu mog stopala, bez milosti.“ „Madam!“ „Zar me još ne poznaješ? Da, ja sam okrutna pošto ti toliko uživaš u toj reči – a zar nemam prava da budem takva? Muškarac je onaj koji želi, a žena je željena. To je jedina, ali odlučujuća prednost žene. Kroz svoju strast priroda je čoveka dala ženi u ruke, a žena koja ne zna kako da ga učini svojim podređenim, svojim robom, svojom igračkom i kako da ga na kraju izda sa osmehom, nije mudra.“ „To su, zapravo, Vaši principi“, prekinuo sam je besno. „Oni su zasnovani na hiljadugodišnjem iskustvu“, ironično je odgovorila, dok su se njeni beli prsti poigravali tamnim krznom. „Što je žena odanija, to se muškarac više hladi i počinje da dominira. Što je ona okrutnija prema njemu i što ga više vara, što ga gore iskorišćava i što se razvratnije igra sa njim i što manje sažaljenja ima za njega, to će više povećati njegovu želju, biće voljena i obožavana. Tako je oduvek bilo, još od vremena Jelene i Dalile, preko Katarine II i Lole Montez.“ „Ne mogu poreći“, rekao sam, „da ništa neće privući muškarca više nego slika prelepe, strasne, okrutne i despotske žene koja razuzdano menja svoje ljubimce bez skrupula a u skladu sa svojom ćudi –“ „I povrh svega nosi krzno“, uzviknula je boginja. „Šta hoćete time da kažete?“ „Ja znam tvoju sklonost.“ „Da li znate“, prekinuo sam je, „da ste od kad smo se poslednji put videli postali prava koketa?“ „Na koji način, ako smem da pitam?“ „Na taj, da ne postoji bolji način da istaknete svoje belo telo naspram tog tamnog krzna i tog – “ Božanstvo se nasmeja. 10
„Ti sanjaš“, bučno je protestovala, „probudi se!“ Ščepala je moju mišicu svojom mermerno belom rukom. „Probudi se“, ponovila je tiho i promuklo. Otvorio sam oči sa mukom. Video sam ruku koja me je prodrmala i iznenada je postala tamna kao bronza, glas je bio dubok, alkoholičarski glas mog sluge kozaka koji je stajao predamnom u svojoj punoj visini od 180 cm. „Ustanite“, nastavio je dobri momak, „stvarno je sramota.“ „Šta je sramota?“ „Zaspati u odeći sa knjigom pored sebe.“ Ugasio je sveću koja je dogorevala i pokupio knjigu koja mi je ispala iz ruke, „Sa knjigom“ – pogledao je naslovnu stranu Hegela. „Osim toga, krajnje je vreme da krenete kod gospodina Severina koji nas očekuje na čaju.“ „Zanimljiv san“, rekao je Severin kada sam završio. Naslonio je laktove na kolena, odmarajući lice u rukama sa tankim, nežnim venama, i potonuo u misli. Znao sam da se dugo neće pomeriti, da će čak jedva i disati. To se zaista i desilo, ali nisam smatrao da je njegovo ponašanje na bilo koji način neuobičajeno. Bio sam blizak prijatelj sa njim već skoro tri godine i već sam se navikao na njegove osobenosti. Bez obzira na to što se ne može poreći da je bio osobenjak, ipak nije bio opasan ludak kakvim ga je smatralo susedstvo, odnosno cela oblast Kolmea. Smatrao sam ga ne samo interesantnim – a zbog toga su mnogi i mene smatrali ludakom – već do izvesne mere simpatičnim. Za galicijskog plemića i zemljoposednika, uzevši u obzir njegove godine – jedva je prešao tridesetu – pokazivao je iznenađujuću trezvenost, izvesnu ozbiljnost, čak pedanteriju. Živeo je prema precizno utvrđenom, polu-filozofskom, polu-praktičnom sistemu, kao časovnik; ne samo prema tome, 11
već i prema termometru, barometru, aerometru, hidrometru, Hipokratu, Hufelandu, Platonu, Kantu, Knigeu i lordu Česterfildu. Ali s vremena na vreme imao je jake napade iznenadne strasti, i ostavljao je utisak da ide glavom kroz zid. U takvim trenucima svi su više voleli da mu se sklanjaju sa puta. Dok je on ćutao, vatra je pevala u kaminu kao i veliki, poštovanja dostojan samovar; kao i stara stolica na kojoj sam sedeo ja, ljuljuškajući se s vremena na vreme i pušeći cigaru, pevao je i cvrčak u starom zidu. Pogled mi je klizio preko čudnih aparatura, skeleta životinja, prepariranih ptica, globusa, gipsanih modela kojima je njegova soba bila ispunjena, dok se slučajno moj pogled nije zadržao na slici koju sam često pre toga viđao. Ali danas, pod odsjajem plamena vatre, ostavila je neopisiv utisak na mene. Bilo je to veliko ulje na platnu, urađeno u stilu snažnih, punih tela belgijske škole. Tema je bila dovoljno čudna. Prelepa žena sa blistavim osmehom na licu, gustom kosom vezanom u klasičnu punđu, odmarala se na otomanu, oslanjajući se na levu ruku. Bila je gola, umotana u tamno krzno. Desnom rukom igrala se bičem, dok se njeno boso stopalo nemarno odmaralo na čoveku, koji je ležao pred njom kao rob, kao pas. U oštro iscrtanim, ali dobro formiranim linijama figure čoveka, počivala je melanholija i strasna odanost; on je gledao gore u nju, zanesenim pogledom mučenika. Ovaj čovek, postolje za njena stopala, bio je Severin, ali golobrad, i izgleda, jedno deset godina mlađi. „Venera u krznu“, zavapio sam pokazujući na sliku. „Tako sam je video u svom snu.“ „I ja“, reče Severin, „samo što sam ja svoj sanjao otvorenih očiju.“ „Stvarno?“ „To je naporna priča.“ „Tvoja slika je očigledno sugerisala moj san“, nastavio sam. 12
„Ali reci mi šta znači. Ne mogu da zamislim da je igrala ulogu u tvom životu i to verovatno odlučujuću. A detalje mogu dobiti samo od tebe.“ „Pogledaj original“, odgovorio je moj čudni prijatelj, ne vodeći računa o mom pitanju. Reprodukcija je bila odlična kopija Ticijanove dobro poznate „Venere pred ogledalom“ iz Drezdenske galerije. „A šta predstavlja?“ Severin je ustao i pokazao prstom na krzno u koje je Ticijan odenuo svoju boginji ljubavi. „Ovo je, takođe, ‘Venera u krznu’“, rekao je sa lakim osmehom. „Ne verujem da je stari Venecijanac imao bilo kakvu konkretnu nameru. On je jednostavno naslikao portret neke aristokratske Mesaline, i bio dovoljno taktičan da dozvoli Kupidonu da drži ogledalo u kome ona testira svoju veličanstvenu draž sa hladnim zadovoljstvom. Izgleda kao da njegov zadatak postaje prilično težak. Likovni period krstio je damu imenom Venera. Krzno despota u koje se Ticijanov model obmotao, verovatno više iz straha od hladnoće, nego iz čednosti, postalo je simbol tiranije i okrutnosti koji čine suštinu i lepotu žene. Ali dosta o tome. Slika, kakva sada postoji je gorka satira naše ljubavi. Venera na ovom apstraktnom severu, u ovom ledenom hrišćanskom svetu, mora da se uvije u ogromno crno krzno da se ne bi prehladila –“ Severin se nasmejao i upalio novu cigaretu. Baš tada vrata su se otvorila i atraktivna, punačka plavuša je ušla. Imala je mudre, ljubazne oči, bila je obučena u crnu svilu, donela nam je hladno meso i jaja uz naš čaj. Severin je uzeo jedno jaje i odlomio mu vrh nožem. „Zar ti nisam rekao da hoću rovita jaja?“ uzviknuo je ljutito na šta je devojka zadrhtala. „Ali dragi moj Sevču – “ rekla je uplašeno. 13
„Nemoj ti meni Sevču“, viknuo je „moraš da slušaš, slušaš, da li razumeš?“ zatim je dohvatio kantčuk1 koji je visio ispod oružja na kukama. Žena je pobegla iz sobe brzo i uplašeno kao srna. „Sačekaj samo, uhvatiću te već“, vikao je za njom. „Ali Severine“, rekao sam stavljajući svoju ruku na njegovu mišicu, „kako možeš tako da se ponašaš prema ovoj lepoj mladoj ženi?“ „Pogledaj ženu“, odgovorio je trepćući veselo očima. „Da sam joj laskao bacila bi mi omču oko vrata, a ovako, kad sam je odgajao kantčukom, ona me obožava.“ „Gluposti.“ „Nisu gluposti, to je način na koji dresiraš ženu.“ „Pa, ako ti se sviđa, živi kao paša u svom haremu, ali ne drži mi predavanja – “ „Zašto da ne“, rekao je živahno. „Geteovo ‘moraš bit čekić ili nakovanj’ potpuno odgovara vezi između muškarca i žene. Zar ti nije gospa Venera u snovima to dokazala? ženska moć počiva u muškarčevoj strasti, i ona zna kako to da koristi, ako muškarac ne poznaje samog sebe. On ima samo jedan izbor da bude ženi tiranin ili rob. Čim se preda, upregnut je u jaram i uskoro će se bič sručiti na njega.“ „Čudni principi!“ „Nisu principi, već iskustva“, odgovorio je klimajući glavom. „Ja sam, zaista, osetio bič. Ja sam izlečen. Da li želiš da saznaš kako?“ Ustao je i uzeo tanak rukopis iz svog masivnog stola i stavio ga ispred mene. „Već si pitao za sliku. Već dugo ti dugujem objašnjenje. Evo – čitaj!“ Severin je seo pored kamina okrenuvši mi leđa, i izgledalo je kao da sanja otvorenih očiju. Tišina je ponovo zavladala i ponovo je vatra pevala u kaminu i samovar i cvrčak u starim zidovima. Otvorio sam rukopis i čitao: 14
Ispovest supersenzualnog čoveka
Na marginama rukopisa stajali su kao moto izmenjeni, dobro poznati stihovi iz Fausta „Tebe supersezualnog jadnika žena vuče za nos“ Mefisto Okrenuo sam naslovnu stranu i čitao: „Ovo što sledi su odlomci iz mog dnevnika iz tog perioda, jer nikada nije moguće istinito pisati o nečijoj prošlosti, a ovako je sve oslikano svežim bojama, bojama sadašnjosti.“ Gogolj, ruski Molijer, kaže — gde? pa, negde „prava komična muza je ona, ispod čije se maske smeha slivaju suze.“ Lepo rečeno. Imam veoma čudan osećaj sada dok sve ovo zapisujem. Vazduh je pun opojnog mirisa cveća, koji me preplavljuje i zadaje mi glavobolju. Dim iz kamina se uvija i zgušnjava u figure, male sive bradate satire koji rugajući se upiru svoje prste u mene. Kupidoni debelih obraščića sede na naslonima moje fotelje i na mojim kolenima. Moram nehotice da se nasmešim, 15
da se čak glasno nasmejem, pošto opisujem svoje avanture. Ipak ne pišem običnim mastilom, već crvenom krvlju koja kaplje iz mog srca. Sve njegove rane davno zadobijene otvorile su se, kucaju i bole, i sada kao i tada suze padaju na papir. Dani puze tromo u maloj karpatskoj banji. Ne vidiš nikoga, niko te ne vidi. Dovoljno je dosadno za pisanje idila. Imao bih vremena da ispunim čitavu galeriju slikama, snabdem pozorište novim komadima za celu sezonu, desetak virtuoza koncertima, tercetima i duetima, ali — šta ja to govorim — rezultat svega toga je da samo zatežem platno, uvežbavam naklon, ravnam partiture. Zato što sam ja — bez lažne skromnosti, Prijatelj Severin; možeš lagati druge, ali nećeš još dugo uspešno lagati sebe — ja nisam ništa drugo do diletant, diletant u slikarstvu, u poeziji, u muzici, i u nekoliko ostalih takozvanih neprofitabilnih umetnosti, koje, ipak, trenutno obezbeđuju onima koji se njima bave, prihod ministra ili čak manjeg moćnika. Ja sam pre svega diletant u životu. Sve do sada živeo sam kao što sam slikao i pisao poeziju. Nikada nisam otišao dalje od pripreme, plana, prvog čina, prve strofe. Postoje takvi ljudi koji sve počinju, a nikad ništa ne završe. Ja sam jedan od njih. Ali šta ja to pričam? Na posao. Oslonjen sam na prozor, a jadni mali grad koji me čini utučenim, zaista izgleda beskrajno pun poezije. Kako je predivan pogled na plave zidove visokih planina išarane sunčevim zracima; planinski brzaci krivudaju kroz njih kao srebrne trake! Kako je čisto i plavo nebo ka kome se dižu snegom pokrivene stene; kako su zelene i sveže šumovite padine; livade na kojima mala stada pasu sve dole do žutih talasa žita gde žeteoci stoje, saginju se i ponovo uspravljaju. 16
Kuća u kojoj živim nalazi se u nekoj vrsti parka, ili šume, ili divljine kakogod ko želi da je nazove, i veoma je usamljena. Njeni jedini stanovnici smo ja, udovica iz Lemberga i madam Tartakovska, koja vodi kuću, mala starica, koja je svakog dana sve manja i starija. Tu su, takođe, jedan stari pas koji hramlje na jednu nogu i mala mačka koja se neprestano igra sa klupkom. Mislim da ovo klupko vune pripada udovici. Važi za veoma lepu ženu, ova udovica, još uvek veoma mlada, najviše joj je dvadeset četiri, i veoma je bogata. Ona živi na prvom spratu, a ja u prizemlju. Uvek drži zelene žaluzine zatvorene i čitav balkon joj je obrastao zelenim puzavicama. Ja u svom delu ispod imam udobni, intimni venjak obrastao u bršljan, u kome čitam i pišem i slikam i pevam kao ptica u granju. Mogu da gledam balkon. Ponekad, zapravo, to i činim, i tada s vremena na vreme bela haljina zasija kroz gustu zelenu mrežu. U suštini me prelepa žena odozgo ne interesuje baš puno, jer sam zaljubljen u nekog drugog i užasno nesrećan zbog toga, mnogo nesrećniji od viteza od Togenburga ili kavaljera iz „Manon Lesko“, zato što je predmet mog obožavanja od kamena. U vrtu, u maloj divljini, nalazi se ljupki mali proplanak na kom par jelena mirno pase. Na ovom proplanku je kamena statua Venere, čiji je original, verujem, u Firenci. Ova Venera je najlepša žena koju sam ikada video u svom životu. To, međutim, ne znači mnogo, pošto sam ja video malo lepih žena, ili bolje rečeno, malo žena uopšte. U ljubavi, takođe, ja sam diletant, koji nikada nije stigao dalje od pripreme, prvog čina. Ali zašto govoriti u superlativima, kao da nešto tako lepo može biti nadmašeno? Dovoljno je reći da je ova Venera lepa. Volim je strasno, morbidnom jačinom; ludo kao što se može voleti žena koja 17
na vašu ljubav odgovara samo večno istim, mirnim, kamenim osmehom. Ja je bukvalno obožavam. Često ležim i čitam ispod olistalog pokrivača mlade breze, dok se sunce nadnosi nad šumom. Često posećujem tu moju hladnu, okrutnu gospodaricu, noću na kolenima klečim pred njom, sa licem pritisnutim na hladno postolje na kome se njena stopala odmaraju, a moje molitve usmerene su gore ka njoj. Mlad mesec koji upravo izlazi, ostavlja neopisiv utisak. Izgleda kao da lebdi među drvećem i uranja u proplanak okupan srebrnim sjajem. Boginja stoji kao preobražena i izgleda kao da se kupa u mekoj mesečevoj svetlosti. Jednom, kada sam se vraćao od svoje voljene jednom od putanja koje vode do kuće, iznenada sam, na mesečevoj svetlosti, ugledao žensku figuru, belu kao kamen od koje me je razdvajao samo drvored. Činilo se kao da se prelepa žena od mermera sažalila na mene, postala živa, i pratila me. Obuzeo me je bezimeni strah, na smrt sam se uplašio, a onda — Pa, ja sam diletant. Kao i uvek, povukao sam se na drugoj strofi; bolje rečeno, nisam se povukao, već sam pobegao koliko su me noge nosile. Kakav događaj! Preko Jevrejina, koji se bavi fotografijom nabavio sam sliku mog ideala. To je mala reprodukcija Ticijanove „Venere pred ogledalom“. Kakva žena! želim da napišem pesmu ali umesto toga uzimam reprodukciju i pišem na njoj „Venera u krznu“. „Ti si hladna, dok tvoji obožavaoci gore. Od svih pretnji štitiš se svojim despotskim krznom, ne postoji niko kome ono više odgovara, okrutna boginjo ljubavi i lepote! – “ Malo nakon toga, dodao sam nekoliko stihova iz Getea, koje sam nedavno našao u njegovoj paralipomeni Faustu.
18
AMORU „Par krila je mašta, strele su zapravo kandže, venčić krije male rogove, jer on je bez sumnje, kao svi bogovi stare Grčke, samo prerušeni đavo.“ Onda sam sliku stavio na sto ispred sebe, naslonio je na knjigu i gledao je. Bio sam zanesen ali u isto vreme ispunjen čudnim strahom od hladne koketerije sa kojom je ova magična žena sakrila svoje draži krznom od tamnog samura; od strogosti i surovosti koji počivaju na ovom hladnom mermernom licu. Ponovo sam uzeo pero u ruku i ispisao sledeće reči: „Voleti i biti voljen, kakva sreća! A ipak sjaj toga bledi u poređenju sa mučeničkim blaženstvom obožavanja žene koja može da napravi igračku od nas, sa ropstvom prelepom tiraninu koji nas nemilosrdno gazi stopalima. čak se i Samson, heroj, div još jednom predao Dalili, čak i pošto što ga je izdala, i ponovo ga je izdala, a Filistejci su ga vezali i iskopali mu oči, kojima je on, pijan od besa i ljubavi, sve do samog kraja, netremice gledao prelepu izdajnicu.“ Doručkovao sam u svom venjaku sa bršljenom i čitao „Knjigu o Juditi“. Zavideo sam heroju Holofernu na kraljevskoj ženi koja mu je odsekla glavu mačem i na njegovom veličanstvenom, krvavom kraju. „Svemoćni Gospod ga udari i predade u ruke ženi.“ Ova rečenica me je na čudan način impresionirala. Kako su negalantni ovi Jevreji, mislio sam. A njihov Bog mogao bi izabrati prikladnije izraze kada govori o lepšem polu. 19
„Svemoćni Gospod ga udari i predade u ruke ženi“, ponavljao sam sebi. Šta da uradim, da me on kazni? Bože, sačuvaj me! Stiže domaćica, koja se za nešto smanjila u toku noći. A tamo gore, među zelenim trakama i vencima, bela haljina ponovo sija. Da li je to Venera, ili udovica? Ovog puta izgleda da je to udovica, pošto je madam Tartakovska ljubazna i u njeno ime me pita da joj pozajmim nešto za čitanje. Utrčavam u svoju sobu i uzimam par knjiga. Kasnije se prisećam da je moja slika Venere u jednoj od njih, a sada je u rukama bele žene iznad. Šta li će reći? Čujem njen smeh! Da li se to meni smeje? Pun je mesec. Već viri preko vrhova niske žive ograde koja oivičava park. Srebrni sjaj obasipa terasu, drveće, čitav krajolik, daleko, dokle pogled doseže, a u daljini postepeno nestaje kao talasi na vodi. Ne mogu se odupreti. Osećam čudan nagon i poziv u sebi. Oblačim se i izlazim u vrt. Neka sila me vuče pravo ka proplanku, pravo njoj, koja je moje božanstvo i moja voljena. Noć je hladna. Osećam laku drhtavicu. Vazduh je težak od mirisa cveća i šume. Opija. Kakva svečana atmosfera! Kakvo muzičko okruženje! Slavuj peva. Zvezde slabašno trepere u bledo plavoj svetlosti. Proplanak izgleda gladak, kao ogledalo, kao ledeni pokrivač na jezercetu. Statua Venere je veličanstvena i kao da sija. Ali – šta se dogodilo? Sa mermernih ramena boginje veliko tamno krzno pada dole do njenih peta. Ja stojim zapanjen i gledam u nju zadivljeno, opet me obuzima neopisiv strah i ja bežim. Ubrzavam korake i shvatam da sam promašio glavnu stazu. Kada hoću da skrenem na jednu od zelenih staza vidim 20
Veneru kako sedi ispred mene na kamenoj klupi, ne lepotica od mermera, već boginja ljubavi, baš ona, tople krvi i ubrzanog pulsa. Ona je zapravo oživela zbog mene, kao statua koja je počela da diše za svog tvorca. Zapravo, čudo se samo desilo do pola. Njena bela kosa još uvek kao da je od kamena, a bela haljina joj svetluca kao mesečina, ili je to saten? Sa njenih ramena spada tamno krzno. Ali njene usne su već crvene i obrazi dobijaju boju. Dva đavolska zelena zraka iz njenih očiju padaju na mene, i sada se ona smeje. Njen smeh je veoma tajanstven, veoma — ne znam. To se ne može opisati, ostajem bez daha. Bežim dalje, posle svakih nekoliko koraka moram da zastanem da udahnem vazduh. Podrugljiv smeh proganja me po tamnim, senovitim stazama, po osvetljenom otvorenom prostoru, kroz čestar gde samo poneki mesečev zrak probija. Više ne mogu naći put, vrtim se sasvim zbunjen sa kapima hladnog znoja na čelu. Konačno stajem mirno, i započinjem kratak monolog. Teče – pa – čovek je ili veoma ljubazan ili veoma grub prema sebi. Kažem sebi. „Magarče!“ Ova reč proizvodi izvanredan efekat, kao magična formula koja me oslobađa i čini sopstvenim gospodarem. Za momenat sam savršeno tih. Sa primetnim zadovoljstvom ponavljam sebi: „Magarče!“ Sada je sve savršeno čisto i jasno pred mojim očima. Tu je fontana, tu aleja šimšira, tamo je kuća kojoj polako prilazim. Ipak – iznenada, pojava je opet tu. Iza zelenog štita kroz koji mesečina sjaji tako da se čini da je protkan srebrom, ja ponovo vidim belu figuru, ženu od kamena koju obožavam, koje se plašim i od koje bežim. U nekoliko skokova ja sam u kući, dolazim sebi i razmišljam. 21
Šta sam ja zapravo, mali diletant ili veliki magarac? Sparno jutro, atmosfera je mrtva, teška od mirisa, a ipak stimuliše. Ponovo sedim u svom venjaku čitam u „Odiseji“ o prelepoj veštici koja je pretvorila svoje obožavaoce u zveri. Predivna slika antičke ljubavi. Meko šušti granje i lišće, i stranice moje knjige šušte, a sa terase se takođe čuje šuštanje. Haljina žene — Ona je tamo — Venera — ali bez krzna. — Ne, ovoga puta to je samo udovica — a ipak —Venera — oh, kakva žena! Dok stoji tamo u svojoj bleštavo beloj jutarnjoj haljini i gleda me, njena vitka figura izgleda poetično i graciozno. Ona nije ni visoka ni niska; njeno lice je pre privlačno i upadljivo — u stilu francuskih markiza — nego što je formalno lepo. Kakva čar i mekoća, kakav nestašni šarm igra oko njenih ne baš malih usta! Njena koža je tako beskrajno nežna, da se plave vene svuda naziru; čak i kroz muslin koji pokriva njene ruke i grudi. Kako se njena bujna crvena kosa — crvena je, ne plava ili zlatna — đavolski, a ipak nežno uvija oko njenog vrata. Sada joj oči susreću moje kao zelena munja — one su zelene, te njene oči, čija je moć tako neopisiva — zelene, kao da su drago kamenje ili duboka bezdana gorska jezera. Primećuje moju zbunjenost, koja me čak čini neučtivim, pošto i dalje sedim i još uvek imam kapu na glavi. Osmehuje se nevaljalo. Napokon ustajem i klanjam joj se. Prilazi bliže i počinje da se smeje glasno, kao dete. Zamuckujem, upravo kako samo mali diletant ili veliki magarac može da uradi u ovakvoj situaciji. Tako je počelo naše poznanstvo. Boginja pita za moje ime i govori svoje. Njeno ime je Vanda fon Dunajev. I ona je zapravo moja Venera. 22