Književna radionica Rašić
© Željana Vukanac © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić
Urednik izdanja Srđan V. Tešin
Željana Vukanac
u talasima tela
Beograd 2020.
prizivana sam kroz dvanaest godina suza guťenih novim komodama, zavesama, tepisima, posuđem, suknjama i bluzama natopljenim isparenjima alkohola odlascima belim prostorijama i jednom kad sam stigla darovala sam svojim roditeljima strah
5
porodična ne bih volela da odete u udaljene delove jave, magnovenja i neki drugi dan, prisutan samo u mojoj misli, pre nego što iskažem malo zahvalnosti što udišem dan hvala vam što ste pružili ruke i tako spojeni pridržali nas koje ćemo doći. da ste nas držali naše misli bi bile bolnije. štitili ste nas jer ste videli čudnovatost bića koja rastu, a i da niste videli, štitili ste nas od života koji smo zajedno živeli. mislili ste da ako ne izgovorite stvarnost, da ćete tako zadržati malo detinjstva koje zaslužujemo. izmicao vam je glas da će sve biti u redu niste uspevali dovoljno da slažete sebe da biste i nas u to ubedili. odrastale smo sa vašim mislima u svojim glavama pokušavale da im damo tok izletima u maštu. suočenje sa smrću prvom prilikom, i drugom i bilo kojom još mogućom, dalo nam je svest o snazi života, o moći maštanja i ljubavi, veri i razumevanju da je roditelj stvorenje koje štiti na razne načine pa i povređivanjem.
7
crna deca putuju na putu do posla moja mama tiho plače naslonjena na prozorski ram ona ne vidi crnu decu umornu od puta leže blizu šina glavom na torbama stoje u hodnicima voza i pevaju nepoznate pesme iz nepoznatih zemalja ona ne čuje konduktera bolje da uđete u ovaj vagon, manje ih ima mama ne oseća miris njihovih crnih nogu izuvenih na plavim sedištima jugoslovenske železnice ona vidi sestru i mene držimo se za ruke u našoj kosi pronalazi vaške sipa nam mleko u metalne čaše ona čuje tatu ovdje se možeš okupati ona klima glavom i leže na strunjaču u sali za fizičko moja mama ne razume kada oni iz sale za fizičko kažu od ovoliko crne dece kao da mi ne pripadamo ovde
8
o nepoznatom sećam se da su nam vezivale tanke crvene končiće i izvrtale majice ili srcolike čarape kada bismo odlazili u goste. plašile su se da se neki božić ne uvredi od pogleda na nas. divna smo deca bili. čisti, mirišljavih temena i osunčanih čela u svim dobima. sijali smo u svemu, u svakom ratu u kojem smo se našli. naša nevina postojanja davala su snagu našim majkama da se ne bace niz hladne velebitske vode onih noći kad smo pred manastirom ulazili u autobuse ka nepoznatom da nađemo svoje mesto zajedno sa ciganima pod gazelom.
9
ravnica ravnodušna ravnica se ne ravna ni prema kome samo jedan komad neba iznad sebe uzima za paralelu ni ne misli o tome da je nebo u svom ostatku zaobljeno kao i sve što posle nje dolazi. ona stražari pod svojim žitom i šapuće mu mračne spekulacije o svemu što pod njim ima zato ono izvire i trga se da do oblaka dođe žilice svoje vuče ka gore pa one kao prsti izviruju puni zemlje kao oni mesnati koji su ih smestili tu. ravnodušna ravnica kao klavijatura prošarana njivama krči svoj put uz reke i preko šuma samo se nekad začudi
10
kad u sebi nađe koju morsku ribu tad ispljune njene kosti i nastavi da se prostire. baba je govorila, kad je iz velebitskog krša došla u ravnodušnu ravnicu, da i ciglu u nju baciš, i ona bi izrasla; zato je valjda sadila sve što je mogla u bašti iza ušorane kuće znajući da joj veću radost donosi kamen koji bi bila iskopala jednog prolećnog dana dok sunce još nije skočilo ravno iznad žegarskog polja.
11
dugo telo jablanovo iznad naših glava šume dugi i vitki gibaju se pod vetrom ležu jaja lastavica sipaju ih iz gnezda u naletima trepere njihovi tanki listovi mašu onima koji su pod njima odrastali ili ih dozivaju da im zašume još jednom. sreća je bila jedne duge letnje noći kada je pod teretom bure dugo jablanovo telo puklo palo preko dvorišne ograde i odnelo sa sobom deo krova da su ukućani već odavno prešli drinu u sličnom naletu oluje.
12
zidovi kamene suve zidove u poljicu djed je rukama dizao slagao kamenje u daljinu da jedan drugom popune neravnine da odole vjetru, kiši, minama i vatri da narastu oko njih drača i smokva sigurne da će se jednog dana stati pod njih i znati da ovo meso što stoji pravo od tih stabala je načinjeno
13
o daljinama znam gde sam počela i kako se do tamo stiže, preko ravnice uz široku tromu reku mutnu i debelu sa svojim šaranima do gustih šuma zelenih i belih, niz vodopade i kapljice vlage u vazduhu do golih stena što se cakle usred leta dodiruju nebo i probadaju sunce u podne do beskrajne slane vode što peni u nemirima i modri oči od dugog gledanja; ali ne mogu da uperim čokoladni prst gde se odrasta koje mi je drvo najdraže. dobila sam ožiljak na kolenu devedeset šeste posekla se na bodljikavu žicu kojom su bile ograničene naše kuće u plemenu kraj jezera
14
lovili smo mrežama ribu jeli šumske jagode hodali kroz sneg skupljali puževe posle kiše i delili sa šiptarima bogati ulov kiselili mleko u prahu u gazama okačenim iznad kade i kupali se nedeljom uveče kad bi se mleko već ukiselilo. naša deca su odlazila kilometrima u školu prva stizala i čekala da se vrate odakle su došla. * sećam se mučnine ujutru pokušavam da popijem čaj san ne odlazi i telo miruje takvo ostaje i ostatak dana misli da je u snu jer ne poznaje krivine na putu
15
sećam se rezervisanog sedišta u radničkom autobusu sve potisnuto nestajalo je da izađe kroz tišinu i stoletni umorni pogled koji sam oduvek imala: stojimo nad drugom rođendanskom tortom živa deca nefokusirana na svim stranama fotografije ja gledam pravo očima koje su videle daljine koje dolaze i još tad videle besmisao.
16