11 minute read
„RADNIČKA KLASA” SA FINIM MANIRIMA
Pikapovi su u osnovi koncipirani kao veliki i izdržljivi „nosači”, radne mašine duge preko 5,20 metara, sa velikim tovarnim prostorom, sposobne da na svojim plećima iznesu dosta tereta i spremne da ga prevezu ako treba i daleko od asfalta.
Uporedni test u kojem smo poznatijoj „tojoti hajlaks” suprotstavili ambicioznog izazivača „isuzu D-maks”, pokazuje da su ovi modeli u skupljim verzijama odmakli daleko od sirove snage, jer proverenim atributima – kao što su velika nosivost i 4x4 pogon, pomoću sofisticirane opreme i još nekih elemenata, dodaju iznenađujuću dozu uglađenosti u vožnji na asfaltu
U klasi pikapova se primećuje čudan trend. Iako interesovanje poslednjih godina raste za ovakve modele, sve ih manje ima na evropskom tržištu. Mercedes je posle kratkog staža penzionisao „X-klasu”, a Nisan, odnosno Micubiši, povlače „navaru” i „L-200” sa Starog kontinenta. Ostali su „rendžer” i „amarok”, ali njihove aktuelne generacije sada su već na zalasku i uskoro će ih odmeniti novi modeli, razvijeni u kooperaciji Forda i Folksvagena.
Upravo se protagonisti ovog uporednog testa izdvajaju kao dva najsvežija pikapa na tržištu. To su „tojota hajlaks” osme i „isuzu D-maks” treće generacije. Oba su predstavnici japanske škole. Osmo izdanje „hajlaksa” izašlo je još 2015. godine i u međuvremenu je dva puta prolazilo kroz modernizaciju. Novitet za modelnu 2021. prošao je kroz ozbiljan redizajn, a najveće izmene su na prednjem delu, koji je postao robusniji zbog plastičnih dodataka, a tu su i nova maska, kao i izmenjeni branik sa drugačijim usisnicima za vazduh. Isuzu je prilikom prelaska sa druge na treću generaciju ciljao da „D-maks” u vizuelnom smislu postane oštriji i robusniji, za šta su se pobrinule nove svetlosne grupe i dosta veća maska hladnjaka, spram one kod prethodne generacije. Inače, neka vas ne zavara to što je „D-maks” u igri tek od 2004. godine. Daleko od toga da je „isuzu” na ovom terenu „zelen”, naprotiv, japanska marka je još pre šest decenija predstavila svoj pikap prvenac.
Od tada, do danas, pripadnici ove klase prešli su dugačak put. Nekada su imali isključivo ulogu sirovih nosača, danas su takođe dostupni u spartanskim „singl keb” verzijama sa dvoja vrata, dva sedišta i većim tovarnim prostorom, ali i u putničkim verzijama sa četvora vrata i pet sedišta, koje su zadržale karakter radnih mašina, ali su luksuznom opremom i modernim tehnologijama usmerene ka tome da jednako služe kao reprezentativan prevoz za pet osoba.
Ovo su zaista velika, pa može se reći i ogromna vozila. „Isuzu” je dugačak 5,26 metara, a „tojota” čak 5,32 m. Oba širinom prebacuju 1,85 metara, s tim da je „D-maks” nešto širi, ali i niži – ostaje na 1,79 metara, dok je „hajlaks” porastao do 1,81 m. Sa takvim proporcijama i velikim točkovima obuvenim u „debele” pneumatike 265/60 R18, testirani modeli pre svega apostrofiraju robusnu pojavu. Poput teških oklopnika, deluju snažno i moćno, spremni da se uhvate u koštac sa zahtevima koje stavite pred njih. Pre svega oni su namenjeni kupcima koji traže vozila za različite radne zadatke. To je jasno i na osnovu njihovog oblika, gde dominira veliki tovarni prostor iza kabine. Kod „tojote” je on dimenzija 1.525 mm (dužina), 1.540 mm (širina) i 480 mm (visina), kod „D-maksa” – 1.495/1.530/490 mm. Tu se, dakle, može smestiti sve i svašta, sve dok opterećenje ne premaši jednu tonu, koliko iznosi nosivost oba modela. Osim što mogu da ponesu, ovi „japanci” mogu i te kako da povuku. Vučni kapacitet, ukoliko se radi o prikolici bez kočnice, jeste 750 kg, a sa kočnicom 3,5 tone. Dakle, želite negde da prebacite bilo kakvu opremu, robu, palete, građu, čamac, pa i manji brod – nema problema, sve može!
Međutim, postoji i drugo odličje ovih modela i posebno dolazi do izražaja kod testiranih modela, a reč je o visokim paketima opreme i savremenim tehnologijama. To je pokazatelj da se ambicije „hajlaksa”, odnosno „D-maksa”, ne zaustavljaju na tome da se prikazuju u ulozi nosača i da je njihova namena mnogo šira. Oni nastoje da se dodvore i kupcima koji žele što je moguće veći kvalitet vožnje uz sve prateće elemente luksuza. Dovoljno je pomenuti da se u oba slučaja kabini pristupa bez upotrebe ključa, preko hands free otkljčavanja, da su u njihovim kabinama kožna sedišta, multimedijalni ekrani osetljivi na dodir, instrument table sa multifunkcionalnim prikazima itd. Za to su se pobrinuli bogati paketi opreme. „Tojota” nam se predstavila u najreprezentativnijem izdanju sa potpisom Invincible, koji pre svega stavlja fokus na izgled automobila, servirajući specijalni prednji branik i rešetku u crnoj boji, uz proširene blatobrane i Bi-LED svetla. U unutrašnjost unosi kožna sedišta – vozačevo sa memorijom i vrhunsko JBL stereo ozvučenje. Sa druge strane, „isuzu” je stigao na test tek za nijansu skromnije, u Shogun paketu opreme, koji je za stepenik ispod najvišeg Yamoto paketa. Takođe, poseduje i kožna sedišta (vozačevo elektropodesivo), LED farove, prednje i zadnje parking senzore, kameru za vožnju unazad itd. Utisak je da kokpit „tojote” deluje robusnije i stavlja više akcenta na radne sposobnosti, a da je „isuzuov” moderniji, ako izuzmemo manji centralni ekran od 7 inča ito što nema navigaciju. Nekako je više po uzoru na SUV modele, što se može videti po položaju sedenja, ali i kada se uporede ručice automatskih menjača.
Evidentno je i sasvim prirodno da se u pikapovima sedi visoko, uz opasku da je pozicija sedenja viša u „hajlaksu”, pa je u većoj meri prisutan i onaj dominantni osećaj u vožnji. Međutim, sama sedišta su kod „D-maksa” nešto udobnija. U pogledu funkcionalnosti oni ne oskudevaju – ima dovoljno pregrada, pretinaca i ostava za odlaganje raznih sitnica i ostalih stvari koje su potrebne putnicima i sve je na dohvat ruke. Najveće razlike između rivala na ovom testu nalaze se u pogonskim agregatima. „D-maks” pokreće 1,9-litarski dizel od 163 KS, dok je u „hajlaksu” takođe četvorocilindarski dizel, ali veće zapremine, 2,8 litra, sa 204 KS. Važno je spomenuti da „tojota” u ponudi ima motor koji je po snazi bliži „isuzuovom” – 2,4 litarski dizel od 150 KS. Oba automobila prenose snagu preko šestostepene automatike i oba omogućavaju prebacivanje sa pogona na zadnje točkove, na integralni pogon, odnosno, na sve točkove. Očekivano, „tojota” sa 500 Nm obrtnog momenta lakše „vuče”, a ima i brojniju metalnu konjicu ispod haube.
Međutim, „isuzu” nimalo ne deluje hendikepirano u ovoj neravnopravnoj borbi. Čak ima i nešto veću maksimalnu brzinu – 180 km/h spram 175 km/h. I pored toga što je „tojota” teža za 180 kg, postiže bolja ubrzanja zahvaljujući 60 „konja” viška. Ima i ažurniji menjač, što joj dosta pomaže da se uzdigne od rivala po pitanju vozne dinamike. Naravno, daleko od toga da je „D-maks” trom, jer 163 konjske snage u kombinaciji sa 360 Nm maksimalnog obrtnog momenta nikako nisu za potcenjivanje.
Gradska vožnja najmanje prija u ovim automobilima. Veliki gabariti čine svoje i za njih je gotovo nemoguće pronaći parking mesto na ulici. Uz to, „hajlaks” je dosta težak na upravljaču, pa manevrisanje njime deluje kao bildovanje u poređenju sa vožnjom „D-maksa”. Jedno je sigurno – što su dalje od grada, oni se više osećaju kao u prirodnom staništu. A omiljeno okruženje im je prava priroda. U skladu sa tim, rado prihvataju sve avanture i one radne zadatke koji će ih udaljiti od prometnih saobraćajnica i lošijih asfaltnih puteva. Osim 4x4 pogona, imaju redukciju prenosa koja pomaže pri velikim usponima na klizavom terenu, kao i kod izvlačenja iz blata. Kada dođe stani-pani po pitanju prohodnosti, tu je i blokada zadnjeg diferencijala. Terenske sposobnosti im ne bi bile takve kakve jesu i sve pomenuto bi palo u vodu da nemaju veliku udaljenost najniže tačke na vozilu od tla. Prema fabričkim podacima „tojota” ima „klirens” čak 310 mm, ali utisak je da zbog niže postavljenog diferencijala nije u tolikoj prednosti nad „isuzuom” koji deklariše 240 mm. „D-maks” ima malo bolji napadni ugao (napred), odnosno malo lošiji odlazni (nazad), s tim da je bolji u pogledu mogućnosti prolaska kroz vodu, jer njegov „gaz” iznosi čak 800 milimetara, što je za 100 milimetara više nego kod „tojote”. Zarad sigurnosti u savladavanju strmih terena, ovi pikapovi opremljeni su uređajima za automatsko održavanje malih brzina prilikom spuštanja, koji oslobađaju vozača stresa da stalno drži nogu na kočnici kako bi sprečio da automobil dobije nepoželjno ubrzanje, koje može dovesti do gubitka kontrole.
Inače, odlične terenske karakteristike, uz poboljšanu udobnost u vožnji, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom na to da oba automobila imaju lisnate opruge pozadi kako bi mogli da izdrže veliko težinsko opterećenje, čine „isuzu” i „tojotu” daleko svestranijim nego što bi mnogi pomislili. To naročito dolazi do izražaja kada su nakrcani opremom, što je slučaj kod testiranih verzija. Osim luksuznih dodataka, svakako da se moraju pomenuti i najnapredniji bezbednosni sistemi – kao što su adaptivni tempomat u kombinaciji sa održavanjem trake, upozorenje na vozilo u mrtvom uglu, upozorenje na opasnost i automatsko kočenje u gradskoj vožnji, kao i sistem prepoznavanja saobraćajnih znakova.
Kada se sumira sve, pa i cena, stiče se utisak da svaki od rivala ima svoje adute i da je na prvi pogled neravnopravna borba zapravo veoma izjednačena. „Tojota” nudi više, ali više i košta – 53.600, odnosno za čitavih 12.000 evra je skuplja, ako posmatramo paritet cena testiranih modela. Ako bi poredili „hajlaks” sa slabijim motorom od 150 KS u najvišoj opremi Invincible sa „D-maksom”, od 130 KS u najvišoj opremi Yamoto po ceni od 46.788 evra, koji podrazumeva naglašenije off-road detalje, veći ekran od 9 inča i još neke kozmetičke detalje, razlika bi iznosila nekih 5.000 evra. Prednost „tojote” je svakako imidž. Iako bi mnogi pomislili da je to i razgranata mreža, treba istaći da kompanija Trio Motors, generalni uvoznik marke Isuzu za Srbiju, ima servise u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Bačkoj Topoli i Čačku. Kada se podvuče crta, evidentno je da razlika u ceni nije baš zanemarljiva i sigurno da to, ali i ostali aspekti testiranih automobila, navode potencijalne kupce da dobro razmisle kojem bi se carstvu radije priklonili.
TOYOTA HILUX 2.8 D-4D 4X4 INVINCIBLE
Karoserija
Pikap, 4 vrata, 5 sedišta; duž./šir./ vis. 5.325/1.855/1.815 mm; međ. rast. 3.085 mm; masa 2.280 kg;
Motor
Dizel, 4 cilindra, turbo; 2.755 ccm; 204 KS pri 3.400 o/min.; 500 Nm pri 1.600-2.800 o/min.;
Prenos
automatski, šestostepeni; pogon 4x2 / 4x4
Oslanjanje
napred dvostruka ramena, nazad lisnate opruge
Kočnice
napred diskovi, nazad doboši
Pneumatici
265/60 R18
Performanse: 0-100 km/h 10,7 s; maks. brzina 175 km/h Potrošnja: 10,1 l /100 km, 247 g C02/km
Snažniji motor, bolji menjač, jači imidž
Težak upravljač
Cena: 44.667 evra bez PDV-a
ISUZU D-MAX 1.9 DDI 4X4 SHOGUN
Karoserija
Pikap, 4 vrata, 5 sedišta; duž./šir./ vis. 5.265/1.870/1.790 mm; međ. rast. 3.125 mm; masa 2.100 kg;
Motor
Dizel, 4 cilindra, turbo; 1.898 ccm; 164 KS pri 3.600 o/min.; 360 Nm pri 2.000-2500 o/min.;
Prenos
automatski, šestostepeni; pogon 4x2 / 4x4
Oslanjanje
napred dvostruka ramena, nazad lisnate opruge
Kočnice
napred diskovi, nazad doboši
Pneumatici
265/60 R18
Performanse: 0-100 km/h N/A; maks. brzina 180 km/h Potrošnja: 7,4 l /100 km, 195 g C02/km
Cena, dizajn enterijera, niža potrošnja
Bučan motor, nedostaje navigacioni uređaj
