Arturo Perez Peverte - Kraljica juga

Z

azvonio je telefon i znala je da će je ubiti. Znala je to s takvom sigurnošću da se na mestu skamenila: s podignutim brijačem, kose slepljene za lice usred pare koju je napravila vrela voda dok je curila na pločice.

Bip-bip. Ostala je sasvim mirna, zadržavajući dah kao da nepomičnost i tišina mogu da promene tok događaja. Bip-bip.

Nalazila se u kupatilu i depilirala je desnu nogu, sapunica joj je bila svuda po telu, a naga koža naježila se kao da je pod mlazom hladne vode. Bip-bip. Iz stereo-uređaja u spavaćoj sobi dopirala je pesma koju su izvodili Tigres del Norte, govorila je o Kameliji Tehani. Izdaja i šverc, kaže tekst, jesu dve neraskidive stvari. Uvek se bojala da su takve pesme proročke i odjednom su postale opaka i preteča realnost. Guero ih je ismevao; za nju je ta melodija imala značenje, a za njega nije. Niti značenje, niti bilo šta drugo. Bip-bip. Spustila je depi-lator, polako izašla iz kupatila, ostavljajući trag vode sve do sobe. Telefon se nalazio na madracu, malen, crn i zlokoban. Pogledala ga je, ne dotaknuvši ga. Bip-bip. Užasnuta. Njegov zvuk stopio se s recima pesme, kao da je deo nje. Jer krijumčari, kažu Tigres, nikada ne opraštaju. Guero je upotrebio iste te reči, smejući se onako kako samo on ume, dok joj je milovao potiljak i bacao telefon na njenu suknju. „Ako nekada zazvoni, biće to znak da sam mrtav. Onda, beži. Beži koliko tenoge nose. Beži i ne zaustavljaj se, jer ja neću biti tu da ti pomognem. I ako negde stigneš živa, cugni jednu tekilu meni za pomen. Za dobra vremena, curo moja. Za dobra vremena." Eto, kako je neodgovoran i hrabar bio Guero Davila. Virtuoz u cesni. Kralj kratke piste, tako su ga zvali prijatelji i don Epifanio Vargas: sposoban da podigne avion na visinu od trista metara, natovaren heroinom i čistom marihuanom, da u tamnim noćima leti tik uz vodu, sa ove ili sa one strane graničnog prelaza, izbegavajući federalne radare i one lešinare iz DEA. I umeo je da živi na oštrici noža, igrajući sopstvenim kartama iza leđa šefova.

I umeo je da gubi.

Voda koja joj je kapljala s tela pravila je baricu kraj stopala.

Telefon je i dalje zvonio, i znala je da je nepotrebno da odgovori na poziv kako bi se uverila da je Gueru došao kraj. Bilo je dovoljno da posluša njegova uputstva i izleti napolje; ali nije lako prihvatiti da jedan prosti bip-bip promeni tok nečijeg života.

Naposletku je zgrabila telefon i pritisnula dugme, slušajući. „Sredili su Guera, Tereza."

Nije prepoznala glas. Guero je imao prijatelje i neki od njih su mu bili verni, obavezivao ih je kodeks koji potiče još iz vremena kada su na putu za Sjedinjene Države, preko El Pasa, krijumčarili u točkovima kola marihuanu i paketiće kokaina. Mogao je biti bilo ko od njih: možda je to Neto Rosas, ili Ramiro Vaskes. Nije prepoznala čoveka, niti joj je to bilo bitno, jer je poruka bila jasna. „Sredili su Guera", ponovio je glas. „Ubili su ga, i njegovog rođaka isto tako. Sada ste na redu ti i rođakova porodica. Zato beži, koliko god možeš. Beži i nemoj se zaustavljati." Zatim se veza prekinula, a ona je pogledala dole na svoja mokra stopala, shvativši da drhti od hladnoće i straha, i pomislila kako je glasnik koristio iste reči kao i Guero. Zamislila ga je kako sedi u zadimljenoj kafani okružen čašama, Guero je pred njim, pali džoint, noge je prekrstio ispod stola kao što je i imao običaj, nosi kaubojke od zmijske kože, izlizane na vrhovima, kragna košulje mu je obavijena svilenom maramom, preko naslona stolice prebačena pilotska jakna, plava kosa nemarno očešljana, osmeh mu je siguran i izražajan. „Uradićeš ovo za mene, brate moj, ako mi dođu glave. Reći ćeš joj da beži i da se ne zaustavlja jer će i nju zajebati."

Iznenada ju je obuzela panika, tako različita od hladnog užasa koji je pre osećala. Sada je nastupila eksplozija rastrojstva i ludila koja ju je naterala da vrisne, kratko i suvo, pridržavajući glavu rukama. Noge je nisu držale, tako da se sručila na krevet.

Pogledala je okolo: zlatnožute i bele rezbarije na uzglavlju, na zidovima slike dopadljivih pejzaža i parova koji šetaju pri zalasku sunca, porculanske figurice koje je skupljala i redala na police, sve je to trebalo da čini lep i udoban dom. Shvatila je da to nije više bio dom, i da će za neki minut postati zamka.

Pogledala se u velikom ogledalu ormara: gola, mokra, crna kosa slepljena za lice, crne oči širom otvorene, izbezumljene od straha. „Beži i ne zaustavljaj se", rekli su Guero i onaj glas koji je ponavljao njegove reči. Onda je počela da beži.

1.

Padoh sa oblaka po kojem sam hodala* Uvek sam verovao da su meksičke narko-koride samo pesme, a da je Grof Monte Kristo samo roman. To sam rekao Terezi Mendosi tog poslednjeg dana, kada je pristala da me primi, okružena telohraniteljima i policajcima, u kući smeštenoj u koloniji Čapultepek, u Kulijakanu, pokrajini Sinaloa. Pomenuh Edmunda Dantesa i pitah je da li je pročitala knjigu, a ona me je nemo gledala, tako dugo da sam se uplašio da se naš razgovor tu završava. Zatim se okrenula prema kiši koja je kapljala na prozorsko staklo, i nisam znao da li su zbog spoljašnjeg sivila, ili zbog skrivenog osmeha, njena usta poprimila surov i tuđ izgled. „Ne čitam knjige", reče.

Znao sam da laže, kao što je bez sumnje mnogo puta slagala u posled-njih dvanaest godina. Ali nisam želeo da budem neprijatan, te sam pro-menio temu. Njeno dugo putovanje, sa odlascima i dolascima, sadržavalo je epizode koje su me interesovale mnogo više od te žene preda mnom, jer sledio sam njene tragove kroz tri kontinenta tokom poslednjih osam meseci. Bilo bi netačno reći da sam razočaran. Legende obično kriju realnost; u mom poslu, reč razočaranje uvek ima relativno značenje: realnost i legenda prosto su radni materijal. Problem je taj što ispada da ne možete živeti bukvalno opsednuti nekim, a da nemate svoju, definisanu i, naravno, netačnu sliku o

njemu. Sliku koja se ukoreni u glavi, tako snažno i verodostojno, da ju je teško, čak i nepotrebno, menjati u suštini. Osim toga, mi pisci imamo tu privilegiju da oni koji nas čitaju iznenađujuće lako prihvataju našu tačku gledišta.

Zato sam znao tog kišnog jutra u Kualikanu, da žena koja je stajala ispred mene ne može nikada biti prava Tereza Mendosa, već neka druga koja ju je menjala, i koju sam delom stvorio ja; čiju sam priču rekonstruisao i otkupljivao u delovima, nepotpunim i protivrečnim, od onih koji su je poznavali, mrzeli ili voleli. „Zašto ste ovde?" pitala je. „Fali mi jedna epizoda iz vašeg života, ona najvažnija." „Ma, hajde. Epizoda, kažete." „Tako je."

Uzela je kutiju farosa sa stola i zapalila cigaretu jeftinim, plastičnim upaljačem nakon što je jednim gestom zaustavila čoveka iz drugog kraja sobe, koji se beše revnosno nagnuo s levom rukom u džepu jakne: zreo, krupan, ili čak debeo muškarac, jarkocrne kose i gustih meksičkih brkova. „Najvažnija?" _______________ * Poglavlja romana su naslovljena stihovima i nazivima postojećih meksičkih narkokorida

Odložila je, u savršenoj simetriji, kutiju i upaljač na sto, ne ponudivši me. Bilo mi je svejedno, jer ne pušim. Tamo su se nalazile još dve kutije, jedna pepeljara i pištolj. „Mora da je to tačno", dodala je, „kad ste se danas usudili da dođete ovde."

Pogledao sam pištolj. „Sig sauer". Švajcarac. Po šaržeru petnaest metaka kalibra 9 mm, heksagonalno postavljenih. Tri puna šaržera. Pozlaćeni vrhovi projektila bili su debeli kao žirovi. „Da", blago odgovorih. „Pre dvanaest godina, Sinaloa."

Drugi put nem pogled. Znala je za mene, jer se u njenom svetu sve može postići novcem. Uostalom, tri nedelje ranije poslao sam joj kopiju nedovršenog teksta. To je bio mamac. Vizitkarta koja je trebala da svrši stvar. „Zašto bih vam pričala o tome?" „Jer ste me koštali mnogo truda."

Posmatrala me je kroz dim cigarete, malčice iskošenih očiju, kao one indijanske maske iz Velikog hrama. Onda je ustala i otišla do šanka, da bi se vratila sa flašom eradure reposado i dvema malim uskim čašama koje su Meksikanci zvali kabaljitos.

Nosila je široke tamne lanene pantalone, crnu bluzu i sandale, i primetih da nije imala nakit na sebi, ni ogrlice, ni sata, samo narukvicu od srebrnih alki na zglobu desne ruke. Dve godine

ranije - u sobi hotela San Markos čuvao sam isečke iz novina časopis Ola uvrstio ju je među dvadeset najelegantnijih žena Španije, dok je u isto vreme El Miindo izveštavao o policijskoj istrazi poslova koje je vodila na Kosti del Sol i njihovoj povezanosti s transportom droge. Na fotografiji objavljenoj na naslovnoj strani, videla se iza stakla nekog automobila, a od paparaca su je štitili telohranitelji sa tamnim naočarima. Jedan od njih bio je isti onaj brkati debeljko koji me je izdaleka posmatrao, s pogledom kao da me ne vidi. „Mnogo truda - zamišljeno je ponovila, sipajući tekilu u čaše. „Tako je."

Kratko je otpila, s nogu, i dalje me posmatrajući. Bila je niža nego što se činilo na fotografijama ili televiziji, ali njeni pokreti su i dalje bili mirni i sigurni: kao da je svaki gest prirodno sledio onaj prethodni, bez ikakve improvizacije i oklevanja. Možda ona nikada ne okleva, odjednom sam pomislio. Primetio sam da sa svojih trideset i pet godina poseduje izvesnu privlačnost: možda manju nego na skorašnjim fotografijama koje sam tu i tamo pogledao i koje su čuvali njeni poznanici s druge strane Atlantskog okeana. Tu su spadale i crno-bele fotografije, u anfasu i profilu, u dosijeu policijske stanice u Ahesirasu. Zatim i video-snimci, neprecizne slike, na čijem kraju su se videle grube gorile kako ulaze u kadar i nasilno udaljavaju objektiv. Na svima je ona, sa svojom upadljivom aktuelnom pojavom, obučena u crno i sa tamnim naočarima, dok izlazi ili ulazi u automobil, nejasno uhvaćena teleobjektivom na terasi u Marbelji, ili dok se sunča na palubi velike jahte, bele kao sneg: Kraljica juga i legenda o njoj. Ista ta koja se pojavljivala na stranicama tabloida, istovremeno kako su se stvari zbivale. Ali postojala je i druga fotografija o kojoj ništa nisam znao. Dva sata kasnije, pre nego sam izašao iz te kuće, Tereza Men-dosa je neočekivano odlučila da mi je pokaže: dotrajalu fotografiju, na naličju ponovo sastavljanu lepljivom trakom, spustila je na sto, pored prepune pepeljare, flaše tekile čije je dve trećine sama ispila, i ,,sig sauera" sa tri šaržera koji je tamo ležao kao loš predznak - bilo je to fatalističko prihvatanje - onoga što će se te iste noći dogoditi. Što se tiče poslednje fotografije, zapravo se radilo o najstarijoj, nedostajala je polovina i to cela leva strana: mogla se videti ruka jednog čoveka, u rukavu pilotske jakne, oko ramena crnokose vitke devojke, bujne kose i velikih očiju.

Devojka je mogla da ima dvadeset i nešto godina: nosila je veoma tesne pantalone i teksas jaknu sa kragnom od jagnjećeg krzna, gledala je u kameru neodređenog izraza lica, sa tek nagovešte-nim osmehom ili osmehom koji je već prolazio.

Primetio sam da je, iako napadno i nevešto našminkana, imala

nevin i ranjiv pogled; to je isticala mladalačka svežina na ovalnom licu, a nos, jasno iscrtane usne, oči blago bademastog oblika, taman ton kože i arogantno podignuta brada odavali su prastaro indijansko poreklo.

Ova devojka nije lepa, ali je posebna, pomislio sam. Posedovala je nedovršenu i daleku lepotu, koja kao da se generacijama razblaživala, dok nisu ostali usamljeni tragovi starog sjaja. I blaženu, ili naivnu, ranjivost. Kada ne bih poznavao osobu, ta ranjivost bi me dirnula. Pretpostavljam. „Jedva vas prepoznajem."

Bila je to istina, zato sam i rekao. Moj komentar je, izgleda, nije povre-dio. Usredsredila se na razgledanje fotografije, i to je radila izvesno vreme. ,,I ja, isto tako", složila se.

Onda ju je vratila u tašnu koja se nalazila na sofi, u kožni novčanik sa njenim inicijalima i pokazala mi je vrata. „Mislim da je dovoljno", rekla je.

Izgledala je vrlo umorno. Dugačak razgovor, duvan, flaša tekile.

Imala je tamne kolutove oko očiju koje više nisu bile kao one na staroj fotografiji. Ustao sam, zakopčao jaknu, pružio joj ruku jedva ju je dotakla - i drugi put sam pogledao pištolj. Debeli čovek sa drugog kraja sobe stvorio se pored mene, ravnodušnog lica, spreman da me isprati. Ljubopitljivo sam pogledao njegove sjajne cipele od iguanine kože, trbuh koji se prelivao preko piteado* opasača, preteći zavežljaj ispod jakne.

Kada je otvorio vrata, shvatio sam da je njegova debljina bila varljiva, da je sve bilo zbog leve ruke. Bilo je očigledno da je samo desnu koristio kao oruđe za rad. „Želim vam sve najbolje", dodah.

Zajedno sa mnom pogledala je pištolj. Polako je klimnula glavom, ali ne na moje reči. Mučile su je sopstvene misli. „Naravno", promrmljala je.

Onda sam izašao odande. Federalci sa pancirima i podignutim puškama, koji su me po dolasku pomno pretresli, nastavili su da stražare u predvorju i dvorištu, a vojni kamion i dva policijska harli dejvidsona nalazila su se odmah pored kružne fontane na ulazu. Na ulici, s druge strane visokog zida, četvoro ili petoro novinara s televizijskom kamerom stajalo je ispod kišobrana, dok su ih na distanci držali vojnici u borbenoj uniformi koji su okružili posed. Skrenuo sam udesno i po kiši tražio taksi koji me je čekao u susednom kvartu, na uglu Ulice Heneral Anaja. Sada sam znao sve što je trebalo da znam, svi zatamljeni uglovi _______________ * Urađen u drevnoj meksičkoj veštini ručnog veza, uz korišćenje konca napravljenog od kaktusa

bejahu osvetljeni, a svaki delić priče o Terezi Mendosi, bilo da je stvarna ili izmišljena, legao je na svoje mesto: od prve fotografije, ili dela fotografije, sve do žene koja me je primila sa automatom na stolu. Nedostajao je rasplet; ali i njega sam saznao u časovima koji su usledili. Baš kao i ona, samo sam trebao da sednem i čekam.

Dvanaest godina je prošlo od onog popodneva kada se Tereza Mendosa dala u beg, u gradu Kulijakanu. Toga dana, na početku tog dugog povratnog puta, oko nje se srušio smisaon svet za koji je verovala da postoji pod okriljem Guera Davile - mogla je da čuje gromoglasno rasipanje delova - i odjednom je osetila izgubljenost i opasnost. Spustila je telefon i počela da tumara tamo-amo, nesigurno otvarajući kutije, zaslepljena panikom, tražila je bilo kakvu torbu da spakuje ono najpotrebnije pre nego što pobegne odande. Želela je da plače za svojim čovekom sve dok joj se grlo ne raspadne, ali užas, koji ju je u talasima obuzimao, poput udarca je paralisao njene pokrete i misli.

Osećala se isto kao da je pojela pečurku iz Uautle, ili pušila zbijen, jak džoint, prebačena u neko tuđe telo nad kojim nije imala nikakvu kontrolu. I nakon što je u žurbi i nespretno obukla farmerke, majicu i cipele, sišla je niz stepenice teturajući se, još mokra ispod odeće, vlažne kose, držeći malu putnu torbu sa nabacanim izgužvanim stvarima: nekoliko majica, teksas jakna, gaćice, čarape, torbica sa dvesta pezosa i dokumentima. „Odmah će doći u kuću", upozorio je Guero. „Doći će da pretraže. I bolje da te ne nađu."

Zaustavila se na ulici, nesigurna, sa instinktivnom opreznošću lovaca i njihovih pasa. Pred njom se prostirala kompletna panorama neprijateljske teritorije. Kolonija Las Kintas: široke avenije, neupadljive i udobne kućice, a ispred njih bugenvilije i skupi automobili. Dugačak je put iz bednog naselja Las Sjete Gotas, pomislila je. A onda su, odjednom, postali opasni i sumnjivi i gospođa iz apoteke preko puta, i radnik samoposluge na uglu u kojoj je kupovala poslednjih godina, i čuvar banke u plavoj uniformi i sa pištoljem dvanaestomilimetarskog kalibra u remenu, onaj isti koji joj se uz osmehe udvarao kada bi izašla na ulicu. Više nije imala prijatelje, sve je izbrisao Guero onim nehajnim smehom, koji je ona ponekad volela, a ponekad mrzela iz dna duše. „Onoga dana kada zazvoni telefon i počneš da bežiš, bićeš sama, lepojko. A ja neću moći da ti pomognem."

Stegla je torbu kao da želi da se zaštiti njome i spuštene glave je koračala trotoarom, ne gledajući više nikog i ništa, u početku pokušavajući da ne ubrzava korak. Tamo daleko, prema Atlati, nad Tihim okeanom udaljenim četrdeset kilometara ka zapadu,

sunce je počelo da zalazi, a drvoredi palmi, pinguika i manga ocrtavali su se na horizontu koji je poprimao narandžastu boju, tipično za večeri u Kualikanu. U ušima joj je tutnjalo, tupo, monotono udaranje, suprotstavljeno saobraćajnoj buci i kuckanju potpetica njenih cipela. Kad bi je u tom trenutku neko nazvao, ne bi bila u stanju da čuje sopstveno ime, a možda čak ni zvuk pucnja. Svog pucnja. Toliko ga je očekivala, zgrčenih mišića i pognute glave, da su je zabolela leđa i bubrezi.

Situacija. Toliko puta je slušala o teoriji nesreće, kroz šalu, zbilju, uz dim cigarete i uz piće, a u mislima joj se urezalo poput žiga na govečetu. ,,U ovom poslu", rekao je Guero, „treba znati prepoznati situaciju. To je kao kad ti neko dođe i kaže dobar dan. Možda ćeš ga prepoznati, a on će ti se smejati. Blago, ušećereno. Ali primetićeš nešto čudno: nejasno osećanje, kao da nešto nije na svom mestu. Trenutak kasnije, bićeš mrtav." Dok je ovo govorio, Guero je gledao u Terezu, upirući u nju prstom kao revolverom, usred smeha prijatelja. Ooo, mrtva. Mada je to uvek bolje nego da te živu odvedu u pustinju i ispituju sa jednim plinskim plamenikom i mnogo strpljenja. Jer ono loše sa ispitivanjem nije u tome da znaš odgovor, u tom slučaju olakšanje bi brzo došlo, već u tome da ga ne znaš.

U tom grmu leži zec, kako je govorio Kantinflas*. Problem.

Mnogo ti treba da uveriš onoga sa plamenikom da ne znaš stvari za koje on misli da znaš i koje bi on, takođe, voleo da zna.

Jebiga. Poželela je da je Guero brzo okončao. Da su ga oborili zajedno sa cesnom, kao hranu za ajkule, umesto da su ga odveli u pustinju na ispitivanje. Kod federalaca i kod DEA ispitivanje se završavalo u zatvoru u Almoloji ili u Tuksonu. Mogao si da sklapaš primirje, da se dogovaraš. Da postaneš zaštićeni svedok ili zatvorenik sa privilegijama, ukoliko si dobro odigrao karte. Ali Guero svoje poslove nikada nije tako vodio. Nije igrao kako su drugi svirali. Samo malo je varao, ne toliko zbog novca, koliko zbog toga što je voleo da živi na ivici provalije. Mi, iz San Antonija, hvalisao se, volimo da se igramo životom. Za njega je ova vrsta igre bila zabavna; ismejavao ih je u sebi kada bi mu govorili: „Momče, podigni se tamo, ili spusti se ovamo, nemoj da odugovlačiš", i posle svakog leta bacali su mu na sto šuškave gomile, bez imalo poštovanja, kao nekom običnom unajmljeniku za hiljadu pezosa, i dok su šefovi uzimali veliku lovu, on se igrao svojom slobodom i svojim životom.

Problem sa Guerom bio je u tome što mu nije bilo dovoljno da radi neke stvari, već je imao potrebu da priča o njima. Bio je brbljivac. Ne možeš da povališ najbolju ribu, govorio je, a da to

nekome ne ispričaš. A ako o tome počneš da se priča, odmah će o tebi pevati Tigres delNorte, ili Tukanes de Tihuana, i slušače te narod po kafanama ili u autu preko radija. Ma, hajde. Čista legenda, braćo. I mnogo puta se stresla, ušuškana u njegovom naručju, dok su sedeli u baru, ili na žurci, između dva plesa u u plesnoj dvorani Maroko, on sa flašom piva u ruci, a ona ušmrkana, nakon što je čula kako prijateljima poverava stvari koje bi svaki normalan čovek prećutao.

Tereza nije bila školovana kao Guero, ali znala je da su pravi prijatelji samo oni koji te posećuju u zatvoru, bolnici ili na groblju. To značiida su prijatelji sve dok to ne prestanu da budu.

Pretrčala je tri bloka, ne osvrnuvši se. Nijednom. Štikle koje je nosila bile su previše visoke i shvatila je da će iščašiti zglob ako ne prestane da trči. Skinula ih je, stavila u torbu i bosonoga skrenula desno ka sledećem ćošku, ušavši u Ulicu Huares.

Zaustavila se ispred jednog kafea kako bi proverila da li je prate. _________________ * Mario Moreno Rejes (1911-1993), čuveni meksički komičar

Nije videla ništa što bi ukazivalo na opasnost; tako da je, nakon što je malo razmislila i umirila otkucaje srca, gurnula vrata, otišla do najudaljenijeg stola i sela leđima okrenuta zidu, sa pogledom na ulicu. Kao što je rekao dvosmisleni Guero, studiranje Situacije. Ili namera da se to uradi. Vlažna kosa joj se rasula po licu: popravila ju je samo jednom, a onda je odlučila da je bolje da ostane tako, jer ju je donekle skrivala. Poslužili su piće od nopala, a ona je neko vreme mirno sedela, nesposobna da poveže dve misli, sve dok nije osetila želju da puši, setivši se da je u svoj jurnjavi zaboravila duvan. Zamolila je konobaricu za jednu cigaretu, prihvativši da joj ona pripali svojim upaljačem, sve vreme izbegavajući pogled čuđenja koji je bio upućen njenim bosim nogama.

Bila je vrlo mirna dok je pušila, pokušavala je da sredi svoje misli. I sada je dobro. Sada joj je dim u plućima doneo nekakvu smirenost, sasvim dovoljnu da proanalizira Situacij u, uz malo praktičnog razmišljanja.

Morala bi da ode u drugu kuću, onu bezbednu, pre nego što je kojoti pronađu i ona sama ne završi kao sekundarna ličnost pesama koje su izvodili Tigres ili Tukanes. Tamo se nalaze dokumenta i novac; a bez toga, bez obzira na to koliko dugo da beži, nikuda neće stići. Osim toga, tamo je i Guerov rokovnik: telefoni, adrese, beleške, kontakti, tajne piste u Južnoj Kaliforniji, Sonori, Čijaui i Koauili, prijatelji i neprijatelji - nije bilo lako

razlikovati jedne od drugih - iz Kolumbije, Gvatemale, Hondurasa, kao i oni sa obe strane reke Bravo: El Pasa, Huaresa, San Antonija. „Spalićeš ga ili ćeš ga sakriti", tako joj je rekao. „Za tvoje dobro, ne smeš ni da ga pogledaš, srce. Ni da ga pogledaš. I samo ako se previše upetljaš i zaglibiš, daj ga Epifaniju Vargasu, u zamenu za svoju kožu. Jasno? Zakuni se da nećeš otvoriti rokovnik, ni za šta na svetu. Zakuni se Bogom i svetom Devicom. Dođi ovamo. Zakuni se ovim što imaš u rukama."

Nije imala mnogo vremena. Zaboravila je i sat, ali videla je da je još dan. Ulica se činila mirnom: redovan saobraćaj, prolaznici, niko se ne zaustavlja u blizini. Obula je cipele. Spustila je deset pezosa na sto i polako ustala, grabeći torbu. Nije se usudila da se pogleda u ogledalo dok je izlazila na ulicu. Na uglu, jedan seljačić je prodavao sokove, cigarete i novine poredane na kartonskoj kutiji na kojoj je pisala reč samsung. Kupila je kutiju farosa i šibice, krajičkom oka gledajući iza sebe, i nastavila svoj put promišljeno sporo. Situacija. Parkiran auto, jedan policajac i čovek koji je čistio pločnik učinili su da joj srce poskoči. Ponovo su je zabolela leđa i osetila je gorak ukus u ustima. Štikle su joj i dalje smetale. Kad bi je Guero video ovakvu, pomislila je, smejao bi joj se. U sebi ga je proklinjala. Gdeje sada tvoj smeh, jebeno kopile, pošto si se uvalio u govna? Gde je sada tvoja hrabrost pravog mužjaka, gde su ti muda? Osetila je miris pečenog mesa dok je prolazila pored jednog kioska i gorak ukus u ustima se pojačao. Morala je da se zaustavi i brzo uđe u neki prolaz, kako bi povratila sok od nopala.

Poznavao sam Kulijakan. I pre intervjua sa Terezom Mendosom dolazio sam ovamo, na samom početku, kada sam tek krenuo da istražujem njenu priču, dok je još bila mali lični izazov u obliku nekoliko fotografija i isečaka iz novina. Kasnije sam se vratio, kada je već sve bilo gotovo i kada sam saznao sve što je bilo potrebno da znam: činjenice, imena, mesta. Sada sam mogao da sklopim kockice i da popunim praznine stvarima koje su nedostajale ili koje su odgovarale. Reći ću, takođe, daje sve bilo smišljeno pre izvesnog vremena, za vreme jednog ručka sa Reneom Delgadom, urednikom dnevnog lista Reforma, u gradu Meksiku. Rene mi je prijatelj još iz vremena kada smo, kao mladi novinari, delili sobu u hotelu Interkontinental u Managui, tokom rata protiv Somoze. Sada se nalazimo kada ja doputujem u Meksiko, da bismo pričali o nostalgiji, borama i sedim vlasima. I tog dana, dok smo jeli kamole i pileće takose u San Anhel inu, predložio mi je stvar.

„Španac si, imaš dobre kontakte tamo. Napiši za nas jednu veliku reportažu o njoj."

Odmahnuo sam, pokušavajući da sprečim jedan takos da se rasprši po mojoj bradi. „Više nisam novinar. Sada me ne zanima ništa ispod četiristo stranica." „Onda to uradi na svoj način", insistirao je Rene, „uradi jebenu književnu reportažu."

Dokrajčio sam takos i raspravljali smo o razlozima za i protiv.

Kolebao sam se sve dok nije stigla kafa i boca prvoklasnog Don Hulijana, upravo u trenutku kada mi je Rene zapretio da će pozvati orkestar marijačija. Ali metak nije pogodio cilj: reportaža za Reformu završila je kao lični književni projekat iako se moj prijatelj nije naljutio zbog toga. Naprotiv: sledećeg dana, dao mi je najjače kontakte na paciiičkoj obali i u federalnoj policiji kako bih mogao da pokrijem sporne godine. Period iz života Tereze Mendose, malo poznat u Španiji, pa čak i u samom Meksiku. „Barem ćemo ti uraditi recenziju", rekao je, „kurvin sine. „ Do tada se samo znalo da je živela u Las Sjete Gotas, siromašnoj četvrti Kulijakana, i da je bila kći Španca i Meksikanke. Znalo se daje bila napustila osnovnu školu i zaposlila se u jednoj prodavnici šešira na pijaci Buelna, a zatim je postala diler dolarima u Ulici Huares, da bi je jednog popodneva, na Dan mrtvih - kakav ironičan predznak -život naneo na put Rajmunda Davile Pare, profesionalnog pilota kartela Huares, u narodu poznatijeg kao Guero* Davila, zbog plave kose, plavih očiju i severnoameričkog naglaska. O tome je više govorila legenda koja je kružila oko Tereze Mendose, nego stvarni podaci. Da bi rasvetlio ovaj deo njene biografije, otputovao sam u prestonicu Sinaloe, na zapadnu obalu, odmah pored vrata Kalifornijskog zaliva, i tumarao sam po njenim ulicama i restoranima. Čak sam utvrdio tačnu, ili približno tačnu, putanju kojom se kretala tog poslednjeg dana - ili prvog, kako se uzme - kada je primila telefonski poziv i napustila kuću koju je delila sa Guerom Davilom. Tako sam se našao ispred gnezda u kojem su oboje živeli dve godine: udobna i diskretna dvospratna kućica sa unutrašnjim dvorištem, pored vrata arajane i bugenvilije, sme-štena na jugoistočnoj strani Las Kintasa, četvrti sa dosta narko-dilera ________________________ * Giero (orig.), plavokos

srednjeg sloja; kojima posao dobro ide, ali ne toliko dobro da sebi priušte luksuznu vilu u elitnom kraju Čapultepeka. Zatim sam se prošetao ispod drvoreda palmi i manga, sve do Ulice

Huares, da bih se zaustavio ispred pijace i malo posmatrao devojke sa mobilnim telefonima u rukama kako menjaju novac u uličnoj vrevi; ili drugim recima, utapaju u meksičke pezose novac preuzet od vozača automobila zaustavljenih u njihovoj blizini, hrpe dolara koje mirišu na planinsku marihuanu i kokain.

U tom gradu, u kojem su često pravila i način života ilegalni porodično nasleđe radi protiv zakona, kako kaže jedna slavna pesma - i Tereza Mendosa je radila isto što i ove devojke, sve dok se jednom u njenoj blizini nije zaustavio crni bronko džip, kada je Rajmundo Davila Para spustio zatamnjeno staklo i počeo da je posmatra sa svog vozačkog mesta. Tada se njen život zauvek promenio.

Sada je trčala istim trotoarom, čiju je svaku pločicu poznavala, suvih usta i sa strahom u očima. Prolazila je pored grupica devojaka koje su ćaskale ili čekale mušterije ispred piljarnice El Kanario i očajno gledala prema teretnoj stanici i pijačnim kioscima mravinjake natovarenih žena i brkatih muškaraca sa kačketima i slamnatim šeširima. Iz prodavnice diskova, koja se nalazila odmah iza juvelirnice na uglu, dopirala je melodija i reči pesme Paketi kokaina, pevali su je Dinamikos, ili, možda, Tigres. Sa ove udaljenosti nije baš mogla tačno da proceni. No, dobro ju je poznavala, bila je to omiljena Guerova pesma; majčin sin je pevao dok se brijao, ostavljajući prozor otvoren kako bi šokirao komšije, ili njoj, tiho, na uvce, jer ga je zabavljala njena ljutnja: Prijatelji oca moga poštuju me i vole kad na trista metara podignem avione.

Oružje svake vrste strano mi nije...

Guero, jebeno kopile, opet je pomislila, skoro da je to glasno izgovorila kako bi prigušila jecaj koji joj je navirao iz grudi. Onda je pogledala i na levu i na desnu stranu. Proučavala je lik jedne osobe, pretećeg izgleda. Verovatno su poslali nekoga ko me poznaje, mislila je. Nekoga ko bi me prepoznao. Zato se nadala da će ga ona prva prepoznati. Ili njih. Obično su išli u grupama od po dva čoveka, kako bi mogli jedan drugome da priteknu u pomoć. I da se međusobno nadziru, jer je to posao u kojem se ne veruje ni sopstvenoj senci. Na vreme ga treba prepoznati i primetiti opasnost u njegovom pogledu. Ili u njegovom osmehu.

Osmehnuće ti se, prisetila se reči. i, trenutak kasnije, bićeš mrtva. Ako budem imala sreće, u sebi je dodala. Ako budem

imala mnogo sreće, biću mrtva. U Sinaloi, mislila je zamišljajući pustinju i plamenik koji je pominjao Guero, kad se sve sabere, imati ili nemati sreće samo je stvar brzine. Što kasnije dolazi smrt, manje sreće imaš.

U Ulici Huares, hodala je leđima okrenuta saobraćaju. Upala je u njega ostavivši iza sebe groblje San Huan, tako da je skrenula ulevo, tražeći Ulicu Heneral Eskopedo. Guero joj je objasnio, u slučaju da je prate, da pokuša da ide u pravcu suprotnom od saobraćaja, kako bi na vreme videla da joj prilaze kola.

Nastavila je da hoda ulicom, povremeno se osvrćući iza sebe.

Tako je stigla do centra grada, prošla pored bele opštinske zgrade i stopila se s masom koja je zaposela autobuske stanice i tezge pijace Garmendija. Tek se ovde osetila sigurnijom. Bilo je kasno popodne, ka zapadu je nebo iznad zgrada postalo jarkonarandžasto, a reklame su već počele da osvetljavaju trotoare.

Skoro nikad ne ubijaju na ovakvim mestima, pomislila je. Niti proganjaju. Postojala su dva izlaza, dva policajca u smeđim uniformama stajala su na uglu. Lice jednog od njih izgledalo joj je odnekud poznato, tako da se okrenula i promenila pravac.

Mnogi lokalni agenti bili su podmićeni od strane narko-dilera sudski činovnici, federalci i mnogi drugi - sa pokojom vrećicom kokaina i besplatnim pićem u kafani, a za uzvrat su pružali svoje usluge zaštite mafijaškim bosovima, ili su išli po principu živi i pusti druge da žive. Pre tri meseca, tek pridošli šef policije rešio je da promeni pravila igre. Izrešetali su ga sa sedamdeset metaka iz „kozjeg roga" - to je ovdašnji naziv za pušku AK-47, „kalašnjikov" - u njegovom sopstvenom autu, ispred njegove rođene kuće. Ratatatata. A u radnjama su se već prodavali CDovi sa pesmama na tu temu. Sedamdeset olovnih zrna sedmorice, tako se zvala najslavnija. Ubili su šerifa Ordonjesa pisalo je - u šest po podne. To je bilo previše pucnjave za to doba dana. Prava Sinaloa. Diskografski plakati su prikazivali fotografije popularnih pevača, kao što je As de la Sijera, kako drže u rukama pušku kalibra 45, sa sportskim avionom u pozadini, a Calino Sančes, lokalni pevački idol, koji je pre nego što je postao pevač i kompozitor bio mafijaški plaćenik, na fotografiji je upucan zbog neke žene ili ko zna zbog čega. Ako je nešto i nedostajalo narkokoridama, to nije bila mašta.

Kada je stigla do poslastičarnice La Mičoakana, Tereza je već bila prošla pijacu, radnje sa obućom i odećom, i zatim pođe niz ulicu... Slobodni Guerov stan, utočište za hitne slučajeve, nalazio se na nekoliko metara, na drugom spratu neupadljive stambene zgrade, na čijem su ulazu stajala kolica gde su se danju prodavali račići, a noću pečeno meso. U principu, niko osim njih dvoje nije znao za ovo mesto: Tereza je tamo bila

samo jednom, čak i sam Guero je dolazio retko, kako ga ne bi otkrili. Popela se uz stepenice, pokušavajući da bude tiha, stavila je ključ u bravu i pažljivo ga okrenula. Znala je da unutra nije bilo nikog, ali ipak je nemirno pogledala po stanu, u slučaju da nešto nije u redu. „Čak ni ovo sklonište nije sigurno", govorio je Guero. „Možda me je neko video, ili neko nešto zna, ili šta god, na ovoj kuličf zemlji dobro poznaju i Boga. Čak i da nije tako, ako me uhvate, ćutaću samo neko vreme pre nego što me isprebijaju, a onda ću propevati i dobro i loše. I zato pokušaj da ne spavaš, lepa moja. Očekujem da tamo provedeš samo vreme koje ti je potrebno da uzmeš lovu i da nestaneš, pre nego što se oni pojave. Kopile, nastavio je da se smeje pošto je to rekao.

Ništa ti ne garantujem."

Zidovi u malenom skrovištu bili su goli, nije bilo ukrasa, od nameštaja samo sto, četiri stolice, veliki krevet u spavaćoj sobi, stočić i telefon. Prozor u sobi gledao je na unutrašnje dvorište, gradilište obraslo drvećem i žbunjem, korišćeno kao parkiralište, a u pozadini su se videle žute kupole crkve Santuario. Ugradni ormar je imao duplo dno, i pošto ga je razmontirala, Tereza je pronašla dva debela paketa novčanica od po sto dolara. Nekih dvadesetak hiljada, izračunala je koristeći staro iskustvo dilerke sa Ulice Huares. Tamo se nalazio i Guerov rokovnik: debela sveska sa kožnim smeđim koricama - ne otvaraj ga, setila se ukradeni kokain, nekih trista grama, i jedan veliki kolt „dabl igl" od hromiranog metala sa sedefastom drškom. Guero nije voleo oružje i nikada nije nosio automatski pištolj, niti revolver svejedno mije, govorio je, ako me traže, pronaći će me - ali ovaj je čuvao kao meru opreza za slučaj krajnje opasnosti. Ni Tereza ga nije volela, ali kao i svaki čovek, žena ili dete iz Sinaloe, znala je da rukuje njime. I kada bi zamislila hitnu situaciju, upravo bi ovako izgledala. Onda je proverila da li je „dabl igl" imao napunjen šaržer, repetirala je, i pošto je opalila, metak kalibra 45 mm zaustavio se u ležištu, uz tup i zlokoban zvuk.

Ruke su joj nervozno drhtale kada ga je stavila u torbu koju je nosila sa sobom. Usred cele operacije, preplašila ju je buka auspuha nekog automobila, dole na ulici. Neko vreme je ostala mirna, osluškujući, a onda je nastavila. Odmah pored gomile dolara stajala su dva pasoša: Guerov i njen. Oba su imala američke vize sa još važećim rokom. Kratko vreme je posmatrala Guerovu fotografiju: razbarušena kosa, oči gringa koje vedro gledaju u fotografa, nagovešteni večni osmeh krajičkom usta. Nakon što je malo oklevala, stavila je samo svoju u novčanik, i tek kada je nagnula lice i osetila suze koje su joj kapale niz bradu, pa na ruke, shvatila je da već duže vreme plače.

Pogledala je okolo suznih očiju, prisećajući se da li je nešto zaboravila. Srce joj je kucalo tako jako, da joj se učinilo se da će joj iskočiti iz grudi. Otišla je do prozora, pogledala na ulicu koja je postajala sve mračnija kako je dan odmicao, i kiosk sa takosima osvetljen uličnom lampom i varnicama iz peći. Onda je zapalila cigaretu i napravila nekoliko neodređenih koraka po stanu, nervozno udišući dim. Morala je da ode odavde, ali nije znala kuda. Jedino je sa sigurnošću znala da mora da ode.

Stajala je pored vrata spavaće sobe kada je ugledala telefon i jedna misao joj prođe kroz glavu: don Epifanio Vargas. Bio je dobar tip, taj don Epifanio. Radio je sa Amadom Kadijom u zlatno vreme vazdušnih puteva između Kolumbije, Sinaloe i Sjedinjenih Država, i uvek je štitio Guera, pošten i pouzdan, sve dok se nije upleo u neke druge poslove i politiku, kada više nije trebao avione i pilot je morao da promeni gazdu. Ponudio mu je da ostane s njim, ali Guero je voleo da leti, pa makar i za druge.

Tamo gore je čovek neko, a dole je obični nikogović. Don Epifanio mu to nije uzeo za zlo, čak mu je pozajmio lovu za novu cesnu nakon što mu je prethodna, sa trista kilograma belog praha, dobro upakovanog selotejpom, ostala uništena tokom žestoke pucnjave na planinskoj pisti. Dva aviona federalne policije nadletala su područje, ceste se zelenile od vojnika, a ,,erekince"*pucali između zvuka sirena i megafona, haos kojem nije bilo kraja. * Errequince (orig.) žargonski naziv za puške AR-15

Guero je za dlaku umakao, sa slomljenom rukom, zahvaljujući, najpre, policiji, a zatim i svojim gazdama kojima je morao da dokazuje, isečcima iz novina, da je sve zaplenila država, da su trojica iz ekipe za prijem, od ukupno osmorice, poginula braneći pistu, i da je sve odao jedan iz Badiraugata koji se izbrbljao federalcima. Brbljivac je završio s rukama vezanim na leđima, ugušen plastičnom kesom obavijenom oko glave, a isto tako i njegov otac, majka i sestra - mafija je imala običaj da redom skida glave - a Guero, oslobođen sumnji, mogao je da kupi novu cesnu zahvaljujući pozajmici don Epifanija Vargasa.

Izgasila je cigaretu, spustila otvorenu torbu na pod, odmah pored uzglavlja kreveta, i izvadila rokovnik. Neko vreme je posmatrala korice. Ne smeš da ga pogledaš, prisećala se. Tu je prokleti rokovnik onog du-peglavca koji sada pleše sa Gospođom Smrt, a ona ga je slušala kao neka glupača. Ne otvaraj ga, govorio je jedan glas unutar nje. Hajde već jednom, govorio je drugi. Ako je to vredno tvog života, proveri koliko vredi. Da bi se ohrabrila, izvadila je paketić kokaina, zagrebala noktom plastiku, malo je prinela nosu i duboko ušmrknula. Trenutak kasnije, sa posebnom lucidnošću i izoštrenim čulima, ponovo je pogledala rokovnik i na kraju ga otvorila. Unutra je bio broj telefona don Epifanija Vargasa i

mnogih drugih od kojih su je podilazili žmarci: Capo Guzman, Sesar Betmen Guemes, Ektor Palma... Bilo je tu telefonskih brojeva, odrednica za kontakt, imena posrednika, brojeva i šifri čije značenje nije znala. Nastavila je da čita, a puls joj se usporavao dok se nije zaledila. Ne smeš da ga pogledaš, stresla se pošto se setila. Do đavola. Sada je znala zašto. Sve je bilo mnogo gore nego što je očekivala.

Onda začu kako se otvaraju vrata. „Vidi koga imamo ovde, Pote. Koja divota."

Osmeh Gata Fijerosa blistao je poput oštrice okrvavljenog noža, jer lo je bio ljigav i opasan osmeh, kao u nekog plaćenog ubice iz američkih lilmova, u kojima su narkodileri uvek tamnoputi, Latinoamerikanci, i pokvareni, po uzoru na Pedra Navahu i Huanita Alimanju. Gato Fijeros je bio i Latinoamerikanac, i tamnoput, a i pokvaren, kao daje tek izašao iz neke pesme Rubena Blejda ili Vilija Kolona; jedino nije bilo jasno da li je on negovao taj mit, ili su Ruben Blejd, Vili Kolon i američki filmovi crpili inspiraciju iz likova poput njega. „Guerova ženska."

Krvnik je stajao naslonjen na ivicu vrata, sa rukama u džepovima. Netremice je posmatrao Terezu mačjim očima, po njima je i dobio nadimak*, dok je iskrivljenih usta razgovarao sa svojim kolegom, zlobno se šaleći. ,Ja ništa ne znam", reče Tereza.

Bila je tako preplašena da je jedva prepoznala sopstveni glas.

Gato Fijeros je saosećajno klimnuo glavom, i to dva puta. „Jasno", reče. ______________ * Gato - mačak

Još više je razvukao osmeh. Bio je već prestao da broji muškarce i žene koji su ga uveravali da ništa ne znaju pre nego što bi ih ubio brzo ili polako, zavisno od okolnosti, jer je ovo zemlja u kojoj je, nasilna smrt istovremeno i prirodna - dvesta hiljada pezosa košta smrt običnog čoveka, sto hiljada policajčeva ili sudijina, a gratis je ako pomažeš prijatelju. I Tereza je bila u toku događaja: poznavala je Gata Fijerosa, a i njegovog kolegu Potemkina Galvesa, koga su još zvali Pote Galves, ili samo Pinto*. Obojica su nosila vetrovke, svilene versače košulje, farmerke i cipele od iguanine kože, sve identično kao da su kupovali u istoj radnji. Bili su plaćenici Sesara Betmena Guemesa i često su se viđali sa Guerom Davilom. Kolege sa posla, pripadali su eskadrili koja je prevozila teret preko planina, a i zajedno su išli na piće i zabave koje su u Don Kihotu počinjale u podne, sa svežim novčanicama koje

mirišu na šta već mirišu, a posle toga na gradski teibol-dance, u Lord Black ili Oziris. Plesali su sa golim ženama sto minuta za sto pezosa, ili za dvesta ako je to bilo u intimnoj atmosferi, da bi osvanuli sa viskijem bjukenens i severnjačkom muzikom, lečeći mamurluk čistim kokainom.

Društvo su im pravili Urakanes, Pumas ili Bonkos, ili neka druga trupa koju su platili novčanicama od po sto dolara, pevajući im narko-koride - Nosevi na gram, Paketi kokaina, Smrt federalca o ljudima koji su mrtvi ili će tek umreti. „Gde je on?" upita Tereza.

Gato Fijeros se zlobno nasmejao. „Čuješ li je, Pote?... Pita za Guera. Lepo od nje."

I dalje je stajao naslonjen na vrata. Drugi plaćenik je klimnuo glavom. Bio je krupan, snažan, sa gustim crnim brkovima i tamnim mrljama na koži poput konja Šarca. Nije se činio tako slobodan kao njegov kolega, i nervozno je gledao na sat. Možda mu je bilo neprijatno. Pomerio je ruku i otkrio dršku revolvera zadenutog za pojas, ispod lanenog sakoa. „Guero", zamišljeno je ponovio Gato Fijeros.

Izvadio je ruke iz džepova, polako se približavajući Terezi, koja je i dalje nepomično sedela na uzglavlju kreveta. Gato se spustio do njene visine, ne skidajući pogled sa nje. „Vidiš, mamice", na kraju je izgovorio. „Tvoj čovek je ispao budala."

Tereza je osetila kako joj strah, poput zmije zvečarke, obavija utrobu. Situacija. Strah, beo i hladan, nalik nadgrobnoj ploči. „Gde je?" insistirala je.

Nije ona bila ta koja je govorila, već neka tuđinka čije su je nenadane reči zaprepastile. Neoprezna tuđinka koja nije poznavala neophodnost ćutanja. Gato Fijeros je naslutio nešto od ovoga, jer ju je iznenađeno gledao kako postavlja pitanja, umesto da ostane skamenjena ili da vrišti od straha. „Nema ga više. Mrtav je." ____________________ ** Šaren, pegav

Tuđinka je dalje radila za svoj račun i Tereza se zaprepastila kada je čula sebe kako izgovara „kurvini sinovi". To je izgovorila, ili je bar čula te reči, kurvini sinovi, duboko zažalivši pošto je već poslednje slovo izašlo iz njenih usta. Gato Fijeros ju je radoznalo i veoma pažljivo posmatrao. „Vidi, nema više, uplašila se", rekao je zamišljeno. „Još će nas kučka lagati." „Ta ustašca", blago je konstatovao.

Zatim ju je tako snažno pljusnuo da je leđima odletela na krevet, svom dužinom, i opet ju je neko vreme posmatrao kao da je neki pejzaž. I dok joj se krv kovitlala u slepoočnicama i obraz goreo, ošamućena od udarca, Tereza je videla kako je pogledom fiksirao paketić kokaina na noćnom stočiću, uzeo mrvicu i primakao nosu. „Može da prođe", reče krvnik. „Mada nije baš čist." Zatim je, dok se trljao palcem i kažiprstom, ponudio i kolegi. Ovaj je odbio odmahujući glavom i ponovo bacio pogled na sat. „Nekuda se žuriš, prijatelju", dodao je Gato Fijeros. „Ti se žuriš, a mene boli kurac koliko je sati." Opet je pogledao Terezu. „Ovo je dobra piletina", naglasio je. ,,A osim toga i udovica."

Porte Galves se sa vrata obratio svom prijatelju. „Gato, rekao je ozbiljno, završimo ovo." Ovaj je podigao ruku tražeći od njega da ućuti, i seo na ivicu kreveta. „Nemoj da tucaš", insistirao je drugi. „Dali su nam detaljna uputstva. Rekli su da je ubijemo, a ne da je jebemo. Baš tako, brate, i ne pravi gluposti." Ali Gato Fijeros je odmahivao glavom kao da ne čuje. „Kakva divota", rekao je. „Oduvek sam imao želju da rasturim ovu žensku."

Terezu su nekoliko puta silovali i pre nego što je postala devojka Guera Davile: kada je imala petnaest godina, to su uradili balavci iz Las Sjete Gotas, a zatim i tip koji ju je zaposlio kao dilerku u Ulici Huares. Tako da je znala šta je čeka kada je banditov osmeh postao još ljigaviji i kada je otkopčao dugme na „leviskama". Odjednom se više nije bojala. Jer ovo se ne dešava, tupo je mislila. Ja spavam, a ovo je samo jedan košmar, poput mnogih drugih koje sam i ranije doživela. Nešto što se događa nekoj drugoj ženi u mojim snovima, koja liči na mene, ali nisam ja. Mogu da se probudim kad god zaželim, i da osetim disanje svog čoveka na jastuku, da ga zagrlim, sakrijem lice u njegove grudi i otkrijem da se ništa od ovoga nikada nije dogodilo. Isto tako, mogu da umrem dok sanjam, od infarkta, srčanog udara, ili bilo čega. Mogu da umrem iznenada, niti će san, niti život imati bilo kakav značaj. Spavaću dugo, bez snova i košmara. Zauvek ću se odmarati od onoga što se nikada nije desilo. „Gato", insistirao je drugi čovek.

Na kraju se pomerio, načinivši nekoliko koraka po sobi. „Sta ti bi", rekao je. „Guero je bio jedan od naših. Seti se: planina, El Paso, granica na Bravu. Pijančenja. A ova je njegova ženska."

Dok je to govorio, izvukao je revolver „piton" iz opasača i nanišanio u Terezino lice. „Skloni se, da se ne isprljaš, brate, i završimo s ovim." Ali Gato Fijeros nije odustajao od svoje

zamisli, suprotstavljao se, jednim okom gledajući Terezu, a drugim prijatelja. „Svejedno će umreti", reče ,,i bila bi šteta."

Jednim potezom ruke odgurnuo je „pitona", dok je Pote Galves nastavio da posmatra čas Terezu, čas njega, neodlučan, krupan, gustih oznojanih brkova i tamnih očiju nepoverljivog urođenika i američkog revolveraša. Više nije nišanio revolverom, već je cev okrenuo nagore kao da njime namerava da počeše glavu. A onda je Gato Fijeros izvadio svoju pušku, veliku srebrnu beretu, i uperio je u ovog drugog, ciljajući mu u lice i kroz smeh mu govoreći, ili da se penje na kurvu kako bi bili jednaki, ili da se udalji, idiot, ako je jedan od onih koji vole da ih opaljuju otpozadi, u protivnom će ga isprašiti mecima kao zeca. Tako da je Pote Galves rezignirano i posramljeno pogledao Terezu; jedno vreme je ostao tako, pa je otvorio usta da kaže nešto; ali nije rekao ništa, već je polako vratio „pitona" u opasač, i polako se udaljio od kreveta, i polako je izašao kroz vrata, ne osvrćući se, dok je drugi plaćenik, i dalje klovnovski, nišanio na njega i govorio mu: Vodim te posle na čašicu viskija, druže, da te utešim jer si postao peder. I pošto se izgubio u drugoj sobi, Tereza je čula zvuk nekog udaranja, nečeg što se raspadalo na komade, možda vrata od ormara koja je Pote Galves probio pesnicom, istovremeno moćan i nemoćan, i Tereza je iz nekog čudnog razloga osetila zahvalnost prema njemu. Ali nije više imala vremena da misli o tome jer joj je Gato Fijeros već skidao farmerke, ili bolje reći kidao na parčiće, i podignuvši joj košulju do pola, surovo stezao grudi, kundak od puške ugurao je među butine, kao da je njime hteo da ih razdvoji, a ona nije ispuštala ni krik, ni jecaj, širom otvorenih očiju zurila je u beli plafon sobe, moleći boga da se sve završi brzo i da je Gato Fijeros odmah ubije, pre nego što sve ovo prestane da liči na ružan san i pretvori se u goli horor pasjeg života.

Ovo je bila stara priča, ona od ranije. I morala je ovako da završi. Nije moglo biti drugačije, mada Tereza Mendosa nikad nije pomislila da Situacija smrdi na znoj, na napaljenog mužjaka i na alkohol koji je Gato Fijeros konzumirao pre nego što se popeo da potraži svoj plen. Neka svrši, mislila je u trenucima razboritosti. Neka svrši već jednom, da mogu da se odmorim.

Mislila je ovo jedan trenutak, da bi ponovo utonula u svoju prazninu lišenu osećanja i straha. Bilo je previše kasno za strah, jer se on iskusi pre nego što se stvari dogode, a kada već krenu da se događaju, uteha jeste u tome da sve ima svoj kraj. Jedini pravi strah jeste od toga da kraj previše sporo dolazi. Ali sa Gatom Fijerosom to nije bio slučaj. Gurao je žestoko, sa željom da što pre završi i da se isprazni. Ćutljiv. Brz. Gurao je surovo,

ne gledajući u nju, dok je malo-pomalo nije dovukao do ivice kreveta. Rezignirana, očiju uprtih u belinu plafona, svesna samo na trenutke, praznog uma podnoseći nasrtaje, Tereza je spustila jednu ruku i napipala otvorenu torbu dole na podu.

Situacija može imati dva lica, ubrzo je otkrila. Jedno je Tvoje, a drugo je Njihovo. Iznenadilo ju je to saznanje, i kada bi joj dozvolio ovaj čovek što je na njoj, uspravila bi se, s ozbiljnom namerom da to proveri. Hajde da vidimo. Razmotrimo tu varijantu. Ali nije mogla da se uspravi jer joj je jedino ruka bila slobodna, ruka koja je, nakon što je slučajno pala u torbu, dodirivala hladan metal kolta „dabl igl", dole unutra, među novčanicama i odećom.

Ovo se ne dešava meni, pomislila je. Ili se, možda, uopšte ne dešava, već to ona samo pasivno posmatra onu drugu Terezu Mendosu za koju je mislila da je na njenom mestu. Onda je shvatila da ona, ili ona druga žena koju posmatra, steže prstima dršku pištolja. S leve strane je bio osigurač, odmah pored okidača i dugmeta za izbacivanje šaržera. Dotakla ga je palcem i osetila kako klizi nadole, vertikalno, oslobađajući obarač. Jedan metak je zaglavljen, uspela je da se seti. Jedan metak je na raspolaganju, jer sam gaja poslala u cev – setila se metalnog klik-klaka - ili samo mislim da jesam, a zapravo metak nije tamo. Sve je ovo razmotrila sa hladnom proračunatošću: osigurač, okidač, obarač. Metak. Radi se o prirodnom sledu događaja, pod uslovom da je prethodni klik-klak bio stvaran, a ne plod njene mašte. U suprotnom, obarač će udariti u prazno i Gato Fijeros će imati dovoljno vremena da reaguje. U svakom slučaju, ništa ne može da izgubi. Možda bi u poslednjim trenucima bilo nešto više nasilja i besa. Ništa što se ne bi desilo pola sata kasnije: njoj, ili onoj drugoj ženi koju posmatra, ili obema. Ništa što ne bi bolelo neko vreme. O tome je razmišljala u trenutku kada je prestala da gleda beli plafon, shvativši da se Gato Fijeros više ne pomera i da je posmatra. Onda Tereza podiže pištolj i ispali mu u lice.

Mirisalo je oporo, na barut, zidovi spavaće sobe i dalje su odjekivali, a Tereza je po drugi put pritisnula okidač. Ali „dabl igl" bejaše tako visoko odskočio pri prvom okidanju, i ostavši u tom položaju, prilikom novog ispaljivanja, podigao je parče gipsa sa zida. Tada Gato Fijeros pade preko noćnog stočića i poklopi usta rukama, kao da se guši, dok mu je krv šikljala kroz prste i prskala unezverene oči, za-slepljene plamenom koji mu je oprljio kosu, obrve i trepavice. Tereza nije znala da li on vrišti ili ne, jer je zvuk pucnja odzvanjao u njenim ušima, zaglušujući je. Podigla se na kolena, sa upetljanom majicom među grudima, gola od pasa na dole, sada stežući i desnom i levom rukom

dršku pištolja, kako bi treći put bolje nanišanila. I u tom trenutku videla je kako se na vratima pojavljuje razrogačeni i zapanjeni Pote Galves. Posmatrala ga je kao u polusnu; a on je, s revolverom za pojasom, podigao obe ruke kao da želi da se zaštiti, preplašeno gledajući „dabl igl", sada uperen ka njemu, a ispod crnih brkova otvorio je usta koja su, nalik molbi, tiho izgovorila „ne". A možda je zapravo Pote Galves glasno rekao „ne", a ona nije mogla da ga čuje jer je i dalje bila gluva od pucnja. Na kraju je zaključila da je u pitanju ipak ovo drugo, jer je on nastavio brzo da pomera usne, sa ispruženim rukama, pomiriteljski, i da izgovara reči koje nije mogla da čuje. I Tereza je krenula da povuče okidač, kada se odjednom setila zvuka udarca u ormar i „pitona" uperenog u njeno lice. Guero je bio jedan od naših, Gato, ne budi lud. Ovo je njegova ženska.

Nije ispalila. Onaj zvuk udaranja zadržao je njen prst na okidaču. Osećala je studen u utrobi i golim nogama i, ne prestavši da cilja u Pote Galvesa, naglo se trgla na krevetu i levom rukom ubacila odeću, rokovnik i kokain u torbu. Pošto je to uradila, ispod oka je pogledala Gata Fijerosa koji se i dalje migoljio na podu, sa okrvavljenim rukama na krevetu. Na trenutak je pomislila da ga dokrajči jednim metkom, ali drugi plaćeni ubica stajao je na vratima, sa podignutim rukama i revolverom za pojasom, i znala je da će, sasvim sigurno, ako ga izgubi iz nišana, metak stići nju. Zato je zgrabila torbu, sa čvrsto stegnutim „dabl iglom" u ruci, uspravila se i udaljila od kreveta.

Najpre Pinta, odlučila je na kraju, a zatim i Gata Fijerosa. Upravo tim redosledom, a zvuk udaranja - osećala je iskrenu zahvalnost - nije bio dovoljan da promeni stvari. U tom trenutku primetila je kako pogled čoveka ispred nje čita njen pogled, usta ispod brkova zaustavila su se na pola rečenice, i sada je do njenih ušiju dopiralo konfuzno mrmljanje. I kada je Tereza ispalila po treći put, bila je već prošla sekunda od kada se Potemkin Galves, sa iznenađujućom brzinom za svoju konstituciju, bacio ka vratima i stepenicama, sa revolverom u ruci. Ona je ispalila i četvrti, i peti metak, pre nego što je shvatila da je beskorisno, da može da ostane bez municije i da ga se nije resila, jer znala je da plaćenik nije mogao da ode tek tako; da se može vratiti svakoga časa, da je njena jedina bedna prednost sami sticaj okolnosti, a već je počela da je gubi. Dva sprata, pomislila je. Ne može biti gore od onoga što već jeste. Tako da je otvorila prozor spavaće sobe, nagnula se nad unutrašnjim dvorištem i osmotrila mlado drveće i žbunje, dole, u tami. Zaboravila sam da dokrajčim ono kopile od Gata, pomislila je previše kasno, dok je skakala u prazninu. Tokom pada, granje i žbunje joj je grebalo noge, butine i lice, i udarivši o tlo, gležnjevi su je tako zaboleli

da joj se učinilo da joj kosti pucaju. Ustala je, hramljući, iznenađena što je živa, i bosonoga, gola od pasa nadole, počela da trči između parkiranih automobila i senki gradilišta. Dugo je trčala, i kada je ostala bez daha, čučnula je i šćućurila se tik uz jedan napola srušeni zid od cigle. Osim bola od ogrebotina i rana na nogama, napravljenih dok je trčala, osećala je i neprijatno žarenje među butinama i unutra. Stresla se od najnovijeg prisećanja, jer ju je upravo napustila ona druga Tereza Mendosa, ostala je samo ona, bez ikoga koga bi špijunirala sa odstojanja. Osetila je snažnu želju da mokri i poče to da radi tamo gde je i bila, uza zid, skupljena i nepomična usred tame, drhteći kao da ima groznicu. Na trenutak je obasjaše svetla jednog automobila; jednom rukom je zgrabila torbu, a drugom pištolj.

2.

Kažu da zakon sve vidi, ali njih nije briga

V

eć sam rekao da sam na početku svog istraživanja boravio u Kulijakanu, u Sinaloi, i pre nego što sam lično upoznao Terezu Mendosu. Tamo, gde je pre nekog vremena transport droge prestao da bude tajanstvena stvar i pretvorio se u nešto opšteprihvaćeno, trošio sam dobro raspoređene dolare na specijalnim mestima, u kojima radoznao stranac bez zaštite može da završi s metkom u glavi, ploveći Umajom ili Tamazulom. Takođe sam stekao par dobrih prijatelja: Hulija Bernala, direktora Doma kulture, i sinaolanskog pisca, Elmera Mendosu, čije sjajne romane, Usamljeni ubica i Ljubavnik Dženis Džoplin, bejah pročitao kako bih ušao u tematiku. Elver i Hulio su bili ti koji su me uputili u ove zabačene lokale: nijedan od njih nije lično poznavao Terezu Mendosu s početka ove priče - ona tada nije bila poznata, - ali poznavali su Guera Davilu i druge likove koji su, na ovaj ili onaj način, pomerali konce ove drame. Tako sam saznao dobar deo ovoga što sada znam. Sve je pitanje poverenja u Sinaloi: u svetu grubom i komplikovanom kao što je ovaj, pravila su jednostavna i nema mesta za greške. Čoveka je prijatelj upoznao sa nekim u koga ovaj ima poverenja, a ovaj drugi ima poverenja u tebe zato što veruje ovome koji jamči za tebe. A onda, ako nešto pođe krivo, žirant odgovara za svoj život, a ti za svoj. Beng, beng.

Groblja na na severozapadu Meksika prepuna su grobova sa imenima onih za koje je neko jednom jamčio. Jedne večeri, u Don Kihotu, dok smo pili pivo i tekilu, uz muziku i dim cigarete, slušajući šale zabavljača Pedra Valdesa - pre njega su nastupali trbuhozborac Enrike i njegov lutak Čekito, ovisnik o kokainu Elmer Mendosa se nagnuo nad stolom i prstom pokazao na korpulentnog, tamnoputog tipa sa naočarima, koji je pio s brojnom družinom onih što nikada ne skidaju jakne i vetrovke kao da im je svugde hladno. Nosili su cipele od zmijske ili nojeve kože i ukrašene opasače od hiljadu dolara, slamnate šešire, bejzbolske kape sa oznakom Tomaterosa iz Kulijakana, i mnogo debelog zlata oko vrata i na rukama. Videli smo da su izašli iz dva Rama Čargera i ušli unutra kao u svoju kuću, a da ih izbacivač sa vrata nije pretresao, po uobičajenom protokolu, kao ostale mušterije, već ih je i ponizno pozdravio. „Ovo je Sesar Betmen Guemes", tiho je rekao Elmer. „Poznati narkodiler." „Ima li ga u pesmama?" „Da, u nekoliko." Moj prijatelj se nasmeja na pola gutljaja. „On je ubio Guera Davilu."

Zinuo sam od iznenađenja, posmatrajući grupu: tamnoputa lica grubih crta, velikih i opasnih brkova. Bilo ih je osmorica, i za petnaest minuta, koliko su bili ovde, ispili su dvadeset i četiri

konzerve piva. Sada su tražili dve flaše bjukenensa, i još dve remi martina, a plesačice, izvanredna stvar u Don Kihotu, silazile su s podijuma i prilazile im. Grupa homoseksualaca obojenih u plavo - u sitnim satima lokal je obilovao gejevima, i obe klijentele su se mešale bez problema - upućivala je bezobrazne poglede sa susednog stola. Sam Guemes im se lukavo smejao, na muževan način, a onda je pozvao konobara da bi ih častio pićem. Čista miroljubiva koegzistencija. „Kako znaš?" „Svašta. Pa to zna ceo Kulijakan." Četiri dana kasnije, zahvaljujući prijateljici Hulija Bernala koja je imala nećaka upetljanog u „posao", Sesar Betmen Guemes i ja smo imali jedan neobičan i interesantan razgovor. Bio sam pozvan na roštilj u jednu kuću na obroncima San Migela, na uzdignutom delu grada. Tamo su mlađi narko-dileri - iz druge generacije, manje veličanstvene od generacije svojih očeva koji su sišli sa planine najpre u kraj Tijera Blanka, a potom i u raskošne vile u koloniji Čapaltupek - počeli da pozivaju goste u kuće diskretnog izgleda, u kojima se luksuz čuvao za porodicu i prijatelje, iza zatvorenih vrata. Nećak Hulijeve prijateljice, sin čuvenog narko-dilera iz San Hozea de los Ornos, koji je u mladosti mecima vodio rat sa policijom i rivalskim bandama sada služi prijatnu kaznu u zatvoru Puente Grande - imao je dvadeset osam godina i zvao se Ernesto Samuelson. Petoricu njegovih rođaka i jednog starijeg brata izrešetali su drugi narkodileri, ili federalci, ili vojnici, i on je brzo naučio lekciju: završio je studije prava u Sjedinjenim Državama, poslove je vodio u inostranstvu, nikada u svojoj zemlji, a novac je prao kroz jednu uglednu meksičku fabriku prikolica i uzgajalište panamskih rakova. Živeo je u kući neupadljivog izgleda, sa ženom i dva sina, vozio je jednostavan audi, i tri meseca godišnje provodio je u skromnom stanu u Majamiju, sa golfom u garaži. Ovako ćeš duže ži-veti, imao je običaj da kaže. U ovom poslu, zavist je ta koja ubija.

Ernesto Samuelson me je upoznao sa Sesarom Betmenom Gueme-som u bašti svoje kuće, ispod suncobrana od trske i palmi, držeći pivo u jednoj ruci i prepečeno meso u drugoj. Piše romane i pravi filmove, rekao je i ostavio nas same.

Betmen Guemes je govorio tiho i polako, sa dugačkim pauzama u kojima bi te odmerio od glave do pete. Nije pročitao nijednu knjigu u svom životu, ali voleo je filmove. Pričali smo o Alu Pačinu - Lice s ožiljkom bio mu je omiljeni film - i o Robertu de Niru - Jedan od naših, Kazino - i o tome kako holivudski režiseri i scenaristi, kurvini sinovi, nikada ne prikažu nekog plavokosog, severnoameričkog narko-dilera, već se svi prezivaju

Sančes i svi su rođeni na južnoj strani reke Bravo. Ovo o plavokosom narko-dileru dobro mi je došlo, tako da sam izustio ime Guera Davile; i dok me je on pažljivo i ćutke po-smatrao kroz stakla svojih naočara, pomenuo sam i Terezu Mendosu.

Pišem priču o njoj, završih, svestan da je na određenim mestima i među određenim sojem uvek bolje da govoriš istinu, jer inače možeš završiti s licem ispod jastuka. Betmen Guemes je tako opasan, upozorili su me, da kada se on penje na planinu, kojoti pale vatru kako im se ne bi približio. „Prošlo je jebeno mnogo vremena", reče on.

Procenio sam da ima manje od pedeset godina. Imao je veoma tamnu kožu i nedokučivo lice sa severnjačkim crtama. Kasnije sam saznao da nije iz Sinaloe, već iz Alamosa, Sonore, zemljak Marije Feliks, i da je započeo kao trgovac živinom i vodič magaraca, a onda je prešao u ilegalu, prevozeći travu i kokain iz Ulice Huares kamionom sa svog imanja, da bi zatim napredovao: najpre kao operater Gospodara neba, da bi na kraju imao sopstvenu firmu za prikolice, i još jednu za male privatne avione koje je krijumčario preko planina Nevade i Kalifornije, sve dok Amerikanci nisu pooštrili vazdušne kontrole i pronašli sve rupe u radarskom sistemu. Sada je živeo relativno mirno, a ušteđevinu je uložio u sigurne poslove i nadgledanje planinskih sela u kojima se gaji kanabis, blizu granice sa Durangom. Imao je dobre farme duž El Salada, sa četiri hiljade grla: pasmine Do Brazil, Anguas, Bravo. Gajio je i rasne konje za rasplod i petlove za borbu koji su mu donosili gomilu novca svakog oktobra ili novembra, u vreme stočnog sajma. „Tereza Mendosa", promrmljao je nakon određenog vremena.

Klimao je glavom dok je to govorio, kao da se setio nečeg smešnog. Onda je uzeo gutljaj piva, sažvakao komadić mesa i nastavio da pije. I dalje me je čvrsto posmatrao kroz naočare, pomalo lukavo, kao da je hteo da stavi do znanja da je neumesno pitati za nešto tako zastarelo, i da svu odgovornost za zapitkivanja po Sinaloi snosim ja. Govoriti o mrtvima nije donosilo probleme - narko-koride bile su pune stvarnih imena i događaja, - ali čačkati po živima bilo je opasno, i donosilo je rizik da te proglase brbljivcem i doušnikom. A ja sam, prihvatajući pravila igre, pogledao privezak, zlatno sidro - tek nešto manje od onog na Titaniku - okačeno na debeli lanac koji se presijavao na golom vratu ispod karirane košulje. Više nisam okolišao s pitanjem koje mi je već četiri dana gorelo u ustima, od trenutka kada ga je Elmer Mendosa pomenuo u Don Kihotu.

Rekao sam ono što sam imao da kažem, podigao sam pogled, a tip me je posmatrao na isti način kao i ranije. Kroz nekoliko sekundi, otpio je drugi gutljaj piva, neprestano me gledajući.

Verovatno sam mu bio simpatičan pošto se na kraju malčice nasmejao, živa istina. Pitao me je da li je za knjigu ili za film.

Odgovorih da još ne znam. Verovatno je za oboje. Onda mi je ponudio pivo, sebi je naručio drugo, i počeo da priča o izdaji Guera Davile.

Nije bio loš tip, Guero. Hrabar, pošten, naočit. Izgledao je kao Luis Migel, samo malo mršaviji i malo žilaviji. Veoma dobar.

Veoma simpatičan. Rajmundo Davila Para voleo je da potroši sav novac koji zaradi, ili skoro sav, bio je darežljiv prema prijateljima. Sesar Betmen Guemes i on dočekivali su zore uz muziku, alkohol i žene, slaveći dobar ishod poslova. Čak su i jedno vreme bili vrlo bliski: dobri pobratimi ili kumovi, kako kažu Sinaloanci. Guero je bio čikano*, rođen u San Antoniju, u Teksasu. I počeo je vrlo rano tako što je * Chicano (orig.) Amerikanac meksičkog porekla

švercovao travu, dobro skrivenu u automobilu, put Sjedinjenih Država. Nekoliko puta su zajedno išli za Tihuanu, Meksikali ili Nogales, sve dok ih Amerikanci nisu jednom pritvorili. Onda se Guero zagrejao za letenje: počeo je da uči i uplatio je časove civilne avijacije u staroj školi na bulevaru Zapata.

Kao pilot, bio je dobar - najbolji, priznade Betmen Guemes, potvrdno klimajući glavom - od onih koji imaju petlju. Čovek koji je mogao da uzleti i da se tajno spusti na skrivene male planinske piste, ili je leteo tako visoko, zaobilazeći radare nautičkog sistema koji je kontrolisao vazdušne putanje između Kolumbije i Sjedinjenih Država. Cesna je izgledala kao neki produženi deo njegovih ruku ili odraz njegovog karaktera: aterirala je na bilo koje mesto, u bilo koje vreme, i to mu je donelo slavu, keš i poštovanje. Sinaloanci su ga nazivali, i to s pravom, „Kraljem kratke piste,,. Čak je i Čalino Sančes, koji mu je takođe bio prijatelj, obećao da će napraviti koridu s tim naslovom: Kralj kratke piste. Ali Čalina su ucmekali pre vremena - Sinaloa je bila veoma štetna po zdravlje, zavisno od toga gde se nalaziš - i Guero je ostao bez pesme. U svakom slučaju, s koridom ili bez nje, nikada nije bio bez posla. Kum mu je bio don Epifanio Vargas, nekadašnji mafijaški bos, gorštak, sa dobrom zaleđinom, čvrst i poverljiv, kontrolisao je Nortenju de avijazjon, privatnu kompaniju cesni i Pajpera Komanče. Pod Nortenjinim pokrićem, Guero Davila je pravio tajne letove na dvesta ili trista kilometara pre nego što je upao u velike poslove zlatnog doba. To je bilo vreme kada je Amado Kariljo dobio nadimak „Gospodar neba" pošto je organizovao najveći vazdušni most transporta droge u istoriji,

između Kolumbije, Južne Kalifornije, Sinaloe, Sonore, Čičuaue i Haliska. Mnoge od misija na koje je Guero tada išao bile su diverzija, i predstavljale su mamac na ekranu kopnenih radara i tehnološki opremljenih Orionovih aviona čija se posada sastojala od Meksikanaca i Amerikanaca. A ovo sa diverzijom nije samo tehnički termin, jer prijatelj je bio i nagrađen. Zaradio je novac, stavljajući život na kocku, za vreme ovih danonoćnih opasnih letova: neobični manevri, uzletanja i sletanja na dva pedlja zemlje i na neve-rovatnim mestima, sve sa ciljem da što više odvuče pažnju avionima Boing, Karavela i DC8, kupljenim u režimu koji je sarađivao s krijumčarima. U toku samo jednog leta prenosili su osam do dvanaest tona, uz saučesništvo policije, Ministarstva odbrane i samog predsedništva meksičke vlade. Bila su to srećna vremena Karlosa Salinasa Gortarija, s narko-dilerima koji su krijumčarili u senci Los Pinosa; srećna vremena i za Guera Davilu: u praznom avionu, bez tereta za koji odgovara, igrao je igru mačke i miša s protivnicima koje nije mogao u potpunosti da kupi. To su bili letovi u kojima se kockao sa životom, uz mogućnost duge zatvorske kazne ukoliko bi ga uhvatili gringosi.

Tada je Sesar Betmen Guemes, koji se čvrsto držao zemlje, počeo da napreduje u sinaloanskoj mafiji. Meksičke bande su postajale nezavisne od snabdevača iz Medelina i Kalija, dizale su cenu svaki put kad bi se povećale količine kokaina, sada su trgovale i sa kolumbijskom drogom koju su ranije samo prevozili. Sve je to išlo u korist Betmenovog uspona u lokalnoj hijerarhiji; i nakon više krvavih nagodbi oko stabilizovanja tržišta i konkurencije - nekoliko dana bilo je dvanaest do petnaest poginulih na jednoj ili drugoj strani - i mobilisanja maksimalnog broja policajaca, vojnika, političara, uključujući i carinike i pripadnike imigracijskih službi, njegovi paketi, sa oznakom slepog miša, počeli su tegljačima da plove rekom Bravo. Isto tako bavio se proizvodnjom kako planinske smole, tako kokaina i hašiša. Pojavila se i prva korida o njemu koju je, kako kažu, on sam naručio od severnjačke grupe iz Ulice Fransisko Vilja.

Otprilike u isto vreme je i don Epifanio Vargas, koji je do tada bio gazda Guera Davile, počeo da se specijalizuje u drogama budućnosti kao što su kristal i ekstazi: imao je sopstvene laboratorije u Sinaloi i Sonori i s druge strane granice. Ako ovi bledoliki žele da jašu, govorio je, ja ću im sam potkovati konja.

Za nekoliko godina, jedva bez ispaljenog metka, sa vrlo malo potrebe za grobnicama, skoro u belim rukavicama, Vargas je uspeo da postane glavni meksički magnat, prethodnik onih koji su se bavili drogama kao što je efedrin, kog je on bez problema uvozio iz Indije, Kine i Tajlanda, i najveći proizvođač

metanfetamina u zemlji i van nje. Počeo je da ulazi i u politiku.

Uz sve prividno legalne poslove i one ilegalne, kamuflirane pod imenom jednog farmaceutskog društva sa državnim žigom, kokain i Nortenja de avijazjon postali su suvišni. Tako da je prodao avionsku kompaniju Betmenu Guemesu, a zajedno s njom je i Guero Davila promenio gazdu, jer više je želeo da nastavi da leti nego da zarađuje novac. Tada je Guero već bio kupio jednu dvospratnu kuću, u kraju Las Kintas, a umesto starog crnog bronko automobila vozio je novi i živeo sa Terezom Mendosom.

Onda su stvari počele da se menjaju. Rajmundo Davila Para nije bio diskretan tip. Nije mu pristajalo da živi dugo, više je voleo da odapne brzo. Za sve su ga bolela muda, kako su govorili ovi s planine; a između ostalog, pošto nije začepio usta, na kraju je izgubio glavu. Hvalisao se, nesrećnik, i onim što je uradio i onim što je nameravao da uradi. Bolje je živeti, imao je običaj da kaže, pet godina kao kralj, nego sto godina kao prosjak. I tako, malo-pomalo, do ušiju Betmena Guemesa počele su da stižu glasine. Guero je stavljao svoju robu među tuđe pakete i tako je koristio letove za sopstveni biznis. Posao je olakšavao bivši policajac po imenu Guadalupe Para, poznatiji kao Lupe El Čino ili Čino Para, koji je bio njegov rođak i imao je veze. Uglavnom se radilo o kokainu koji su zaplenili policajci i uzimali dvadeset a prijavljivali pet paketa, a razliku su mu davali. To je bilo vrlo loše - ne ovo što su radili policajci, već to što je Guero imao privatni biznis - zato što je već bio dobro plaćen u ovom poslu, a pravila su pravila, imati sopstveni transport u Sinaloi, iza leđa gazda, bio je najlakši način uvaljivanja u probleme. „Kada već živiš pogrešan život", naglasio je Betmen Guemes tog dana, s pivom u jednoj ruci i tanjirom mesa u drugoj, „onda radi pošteno."

Zaključak je sledeći: Guerov jezik je bio previše dugačak, a kreten od rođaka nije bio neki talenat. Spor, spetljan, plašljiv, Čino Para je bio takav da, ako ga pošalješ s kamionom kokaina, on doveze kamion pepsija. Bio je u dugovima, trebala mu je „crta" svakih pola sata, umirao je za dobrim automobilima, a ženu i troje dece smestio je u luksuznu vilu u najboljem delu Las Kintasa. To znači da se glad udružila sa apetitom: lova je odlazila kako je i dolazila. Tako su rođaci odlučili da sprovedu sopstvenu operaciju, i to veliku: transport robe koju su policajci držali u El Saltu, Durangu, i koja je našla kupce u Obregonu. Kao i uvek, Guero je leteo sam. Koristeći putovanje za Meksikali, natovaren sa četrdeset konzervi svinjske masti, a u svakoj je bilo dvadeset kilograma heroina, skrenuo je s putanje da bi

pokupio pedeset paketića kokaina, dobro upakovanog u plastiku. Ali nekoje pokazao prstom na njega, a drugi neko je odlučio da mu prekrati mamuze. „Ko je taj neko?" „Ne postavljajte mi glupa pitanja. Neko."

Zamku su mu postavili, nastavio je Betmen Guemes, na samoj pisti za sletanje, u šest po podne - precizan čas bi dobro pristajao onoj pesmi koju je Guero želeo i koju pokojni Čalino Sančes nikada nije napravio - blizu jednog planinskog mesta, poznatog kao Đavolova kičma. Pista je bila dugačka samo trista metara i Guero ju je preleteo a da nije video ništa sumnjivo.

Počeo je da spušta svoju cesnu 172RC sa izvučenim zakrilcima skoro vertikalno, kao padobranom - a zvuk alarma je upozoravao na pad. Prebacivao je brzinu na četrdeset čvorova kada je ugledao, kamuflirane medu drvećem, dva kamiona i ljude koji tamo nisu smeli da budu. I tako, umesto da pritisne kočnicu, on je ubrzao i dodao gas. Možda bi i uspeo da se izvuče. Neko je kasnije ispričao da, kada su počeli da ispaljuju čitave šaržere iz R-15 i „kalašnjikova", već je bio podigao točkove sa tla. No, bilo je to previše olova i na oko sto koraka od kraja piste, cesna je počela da propada. Kada su stigli do njega, Guero je još bio živ u svom tom kršu od kabine: lice mu je bilo krvavo, vilica razneta od metka, a polomljene kosti štrcale su van ruku i nogu, mada je još slabo disao. Iako nije mogao da izdrži dugo, naređenje je glasilo da ga skroz dokrajče. Onda su izvadili drogu iz aviona i zatim, kao u filmovima, bacili šibicu na benzin od 100 oktana koji je u mlazevima isticao iz uništenog rezervoara. Zapravo, Guero nije bio svestan skoro ničega.

Kada živiš pogrešnim životom, ponovio je Betmen Guemes, nema druge nego da radiš pošteno. Ovaj put to je izgovorio kao zaključak, zamišljeno, dok je spuštao tanjir na sto. Onda je coknuo jezikom, obratio pažnju na ostatak piva i pogledao žutu etiketu na kojoj je pisalo Pivara Pacifik S. A. Sve vreme mi je tako pričao kao da taj događaj nema nikakve veze s njim, i kao da je sve to negde čuo. Nešto što se priča okolo. Pretpostavio sam da je tako i bilo. ,,A šta je s Terezom Mendosom?" usudih se. Pogledao me je kroz naočare, nemo me pitajući na šta mislim. Bez okolišanja, upitah ga da li je ona bila upletena u Guerove rabote, a on mi je dao apsolutno negativan odgovor. „Ni govora", rekao je. „U to vreme, ona je bila poput mnogih drugih, mlada i povučena. Devojka narko-dilera. S tom razlikom što se nije farbala u plavo i nije bila isfolirana. A kada smo kod toga", dodao je, „ovdašnje žene se bave svojim poslovima: frizerskim salonima, telenovelama, Huanom Gabrijelom i severnjačkom muzikom, trošenjem tri hiljade dolara na Serča i

Kopela, jer njihova marka vredi više od novca. Znate već.

Ratnikovo uživanje. Čuli ste o tome, naravno. Ali ništa nisu imale s poslovima svojih muškaraca." ,,A zašto su onda došli po nju?" „Mene ste našli da pitate."

Odjednom se uozbiljio, i drugi put se uplaših da će se razgovor završiti. Ali samo je slegnuo ramenima. „Ovde postoje pravila", komentarisao je. „Ne bira ih pojedinac, ona su već osmišljena kada uđe u stvar. Sve je pitanje reputacije i poštovanja. Isto kao i sa ajkulama. Ako si slab i krvariš, drugi će te odozgo poklopiti.

Kao da sklopiš ugovor sa životom i smrću: dve godine da živiš kao gospodin. Bez obzira na to šta pričaju, prljav novac puni trbuhe, isto kao i čist. Sem toga, tu je luksuz, muzika, vino i žene. Malo je narko-dilera koji su se penzionisali, većina završava u zatvoru ili na groblju; izuzev nekih srećnijih ili lukavijih koji znaju na vreme da se povuku, kao što je Epifanio Vargas, na primer, koji je kupio pola Sinaloe, dok je drugu polovinu pobio. Ali to je retko. Ovde narod nema poverenja u nekoga ko je dugo u poslu i ko je i dalje aktivan." „Aktivan?" „Živ."

Dao mi je nekoliko sekundi da razmislim o tome. „Kažu", nastavio je potom, „oni što znaju i šljakaju" - naglasio je reči kažu i oni - „da čak i kad si dobar u svom poslu, ozbiljan i pošten, loše završavaš. Ljudi dođu, prihvate te, draži si im od drugih, uzdigneš se a da to nisi ni hteo, a onda konkurencija dođe po tebe. Zato se svaki pogrešan korak skupo plaća. I povrh svega, što više ljudi imaš na svojoj strani, toliko si ranjiviji. Evo slučaja koji se desio jednom drugom plavokosom tipu, poznatom po koridama, Hektoru Palmi. On se zbog nečega posvađao sa svojim partnerom, a ovaj mu je kidnapovao sve članove porodice, i mučio ih, tako pričaju, a na rođendan mu je poštom poslao kutiju sa glavom njegove supruge. Happy birthday to you... Niko ne srne da zaboravi pravila ako živi na oštrici noža. Pravila su ta koja su presudila Gueru Davili. A bio je dobar tip, časna reč. Fin momak. Iz najbolje klase, prijatelju.

Jedan od onih koji se igraju sa svojom dušom i onda završe bilo gde. Malo više brbljiv i ambiciozan, kako se pokazalo, ali ništa neobično za većinu ovih ovde. Ne znam da li me razumete. A što se tiče Tereze Mendose, bila je njegova ženska. Nevinu ili ne, pravila su uključivala i nju."

Sveta Majko. Sveti Oče. Mala Malverdeova kapela bila je u senkama. Samo je slabašno svetio padalo na portal, otvoren u svako doba dana i noći, i na prozorima se nazirala crvenkasta svetlost od nekoliko sveca zapaljenih na oltaru. Tereza je

provela duže vreme u tami, skrivena pored ograde koja je odvajala pustu Ulicu Insurhentes od kanala i že-lezničke pruge.

Pokušala je da se moli, ali nije mogla, druge stvari su joj se motale po glavi. Mnogo joj je trebalo da se odluči na telefonski poziv. Razmatrala je mogućnosti. Otišla je do dogovorenog mesta, pažljivo razgledajući okolinu, i iščekivala, sa upaljenom cigaretom koju je skrivala u ruci. Za pola sata, tako joj je rekao don Epifanio Vargas. Tereza nije nosila sat i nije mogla da izračuna koliko je vremena prošlo. Osetila je prazninu u stomaku i pokušala na brzinu da ugasi cigaretu kada je spazila policijski auto koji je polako išao u pravcu bulevara Zapata: tamne siluete patrolaca na prednjim sedištima, lice s desne strane, koje se moglo i nije moglo videti, jedva osvetljeno slabašnim svetlom kapele. Tereza ustuknu, u potrazi za mračnijim mestom. Ne samo zbog toga što je bila s one strane zakona. U Sinaloi, kao i ćelom Meksiku, počev od patrolca u potrazi za plenom - sa zakopčanom jaknom kako mu se ne bi videla oznaka - pa sve do starešine koji je svakog meseca dobijao gomile dolara od narkotransporta, petljanje sa zakonom je ponekad predstavljalo ulaženje u vučju jazbinu.

Ova beskorisna molitva nije se završavala. Sveta Majko. Sveti Oče. Započela ju je šest ili sedam puta, a da je nijednom nije završila. Kapela razbojnika Malverdea pokrenula je bujicu uspomena na Guera Davilu. I zato je, kada joj je don Epifanio telefonom predložio sastanak, skoro bez razmišljanja pomenula ime ovog mesta. Prvo joj je don Epifanio predložio da se nađu van kolonije Čapultepek, blizu njegove kuće; ali zato je trebalo prepešačiti grad i preći most nad Tamazuli. Preveliki rizik. Iako nije pomenula nijedan detalj od onoga što se desilo, već samo da je bežala i da joj je Guero rekao da stupi u kontakt s njim, ovaj je razumeo da su stvari išle loše, ili najgore. Pokušao je da je smiri: Ne brini, Terezita, videćemo, nemoj da si tužna i nemoj da mrdaš odatle. Sakrij se i reci mi gde si. Uvek ju je zvao Terezita kada bi je s Guerom video na doku, u obalskim restoranima u Atlati, na zabavama, ili nedeljom u Los Arkosu, dok su jeli kaljo de aća*, sirove škampe i punjene morske rakove. Zvao bi je Terezita i poljubio bi je, čak ju je i jednom prilikom upoznao sa ženom i decom. I mada je Epifanio bio moćan, inteligentan čovek, imao je više novca nego što bi Guero zaradio za ceo život, uvek je bio ljubazan prema njemu i dalje ga je zvao „sine", kao u stara vremena.

Jednom, na Božić, prvi otkako je Tereza počela da živi sa Guerom, don Epifanio joj je poslao prelepi kolumbijski smaragd sa zlatnim lancem i paket od deset hiljada dolara da pokloni nešto svom čoveku, da ga iznenadi, a od ostatka da kupi nešto

sebi. Zato ga je te noći Tereza nazvala telefonom i čuvala za njega Guerov rokovnik koji joj nije dao mira. Čekala je u mraku, na nekoliko metara od Malverdeove kapele. Sveta Majko, sveti Oče. Samo don Epifaniju možeš da veruješ, uveravao ju je Guero. On je velikodušan i džentlmen je, bio je dobar gazda, a osim toga, on je i moj kum. Prokleti Guero. To je rekao pre nego što je sve otišlo u đavolju mater i pre nego što je zazvonio onaj telefon koji nikada nije trebalo da zazvoni, a ona je prošla kako je prošla. I dabogda, promrmljala je, goreo u paklu. Kopile, jer si me uvalio u šta si me uvalio. Sada je znala da nikome ne može da veruje; pa čak ni don Epifaniju. I zato mu je ovde zakazala sastanak, ne razmišljajući, mada u suštini nije bilo slučajno.

Kapela je bila mirno mesto na koje je mogla neprimećeno da stigne uz železničku prugu, duž ivice kanala. Mogla je s jedne strane da nadzire ulicu, a sa druge da vidi da li on dolazi sam, čovek koji ju je zvao Terezita i poklonio joj za Božić smaragd i deset hiljada dolara, ili je Guero pogrešio u proračunu, ili ona ima groznicu - u najboljem slučaju - ili će morati ponovo da beži.

Borila se sa željom da zapali drugu cigaretu. Sveta Majko. Sveti Oče. Mogla je kroz prozore da vidi svece koje su osvetljavale kapelu. Sveti Malverde je za života bio Hesus Malverde, dobar razbojnik koji je krao od bogatih, kažu, da bi __________________ *Callo de hacha (orig.) meksičko jelo od morskih plodova

pomogao siromašnima. Sveštenici i vlasti ga nikada nisu priznali za sveca; ali sveštenici i vlasti nemaju pojma o tim stvarima, i narod ga je kanonizovao za sopstveni račun. Posle njegovog pogubljenja, državne vlasti su naredile da se telo ne sahrani, kao znak opomene. Ali ljudi koji su prolazili pored mesta počeli su da stavljaju kamenje, svako po jedan, oglušujući se o naređenje, sve dok to nije postala hrišćanska zemlja na kojoj je kasnije napravljena crkva i sve ostalo. Među tvrdokornim narodom Kulijakana, Malverde je bio popularniji i čudotvorniji od samog Isusa ili Gospe iz Gvadalupea. U znak zahvalnosti za čuda, kapela je bila puna ceduljica i zavetnih darova: pramenova dečje kose zbog srećnog porođaja, škampa u alkoholu zbog dobrog ulova, fotografija, bakroreza. Ali pre svega, Malverde je bio zaštitnik sinaolanskih narko-dilera koji su dolazili da se ispovede i da se zahvale sa odštampanim ili rukom ispisanim ceduljicama, posle svakog srećnog povratka i uspešno završenog posla. Hvala, zaštitnice, jer si me spasao iz zatvora, moglo je da se pročita na zidu odmah pored ikone sveca - crnog, brkatog, obučenog u belo i sa elegantnim šalom

oko vrata - ili Hvala za ono što ti znaš. Najtvrđi tipovi, najgori kriminalci iz dolina i planina, nosili su njegovu sliku za pojasom, u skapularima, bejzbolskim kapama i u automobilima, izgovarali su njegovo ime dok su se krstili, a mnoge majke dolazile su u kapelu da se mole dok su im sinovi bili na prvom putovanju, u zatvoru, ili u nekoj drugoj nevolji. Bilo je gangstera koji su lepili Malverdeovu sličicu na dršku od pištolja ili na kundak „kalašnjikova". Čak je Guero Davila, koji je govorio da ne veruje u takve stvari, držao na komandnoj tabli aviona ikonicu sveca u kožnom ramu na kojoj je pisalo Bog nek blagosovi moj put i učini da se srećno vratim, upravo ovako, sa izostavljenim slovom. Tereza ju je kupila kod čuvara kapele još u vreme kada je krišom odlazila tamo kako bi palila svece, svaki put kad Guero danima nije dolazio kući. To je radila sve dok on nije saznao i zabranio joj. Glupo sujeverje, lepa. Ostavi to. Ne volim kada se moja žena ponaša kao glupača. Ali tog dana kada mu je donela sliku sa molitvom, nije rekao ništa, nije se čak ni nasmejao, samo ju je stavio na tablu aviona.

Kada su se farovi ugasili, nakon što su sa dva dugačka snopa osvetlela kapelu, Tereza je već držala uperen „dabl igl" prema automobilu. Bojala se, ali to je nije sprečilo da kalkuliše i da oceni kakva joj opasnost preti od tih osoba. Pre mnogo vremena, ljudi koji su je zaposlili kao dilerku ispred pijace Buelna otkrili su da je imala mozak za računanje: A+B jednako je X, plus Z verovatnoća gore ili dole, množenje, deljenje, sabiranje i oduzimanje. Drugi put se našla pred Situacijom.

Prošlo je najmanje pet sati otkada je zazvonio telefon u kući u Las Kintasu, i dva sata od prvog ispaljivanja u glavu Gata Fijerosa. Pošto je prešla granicu užasa i izbezumljenosti, sav njen instinkt i inteligencija bili su sada u službi preživljavanja.

Zato joj ruka nije drhtala. Zato je želela da se moli, nije uspela u tome, ali za uzvrat sećala se, apsolutno precizno, da je ispalila pet metaka i da je jedan ostao u ležištu a deset u šaržeru, da je vraćanje pištolja „dabl igl" bilo preteško za nju i da će sledeći put morati da cilja u metu malo niže ako ne želi da promaši; leva ruka ne srne biti ispod drške, kao što je u filmovima, već iznad desnog zgloba, fiksirajući ga pri svakom pucnju. Ovo je bila njena poslednja prilika, znala je to. Srce joj je moralo kucati sporije, krv u žilama morala je biti mirnija a čula budnija; od toga je zavisilo da li će za sat vremena biti živa ili će ležati na zemlji. Zato je nekoliko puta ušmrknula kokain iz paketića koji je nosila u torbi. I onda je, kada je došla Bela dama*, instinktivno skrenula pogled sa svetla kako je ne bi zaslepelo; sada je opet gledala preko oružja, s prstom na okidaču, zadržavajući dah,

iščekujući prvi nagoveštaj nekakve nevolje. Spremna da puca na bilo koga.

Začu se zvuk otvaranja vrata. Prestala je da diše. Jedna, dve, tri. Do đavola! Tri muške figure stajale su pored automobila, osvetljene uličnim svetlom. Izabrati. Nekada je verovala da je sigurna, van svega, dok je neko drugi sve radio umesto nje. Ne brini, lepotice - tako je bilo na početku. Ti me samo voli, a ja ću se brinuti za ostalo. Bilo je lepo i prijatno. Bilo je varljivo sigurno probuditi se noću i osluškivati mirno disanje Muškarca. Čak ni straha nije bilo tada, jer strah rađa mašta, postojali su samo srećni sati koji su proticali poput nekog plesa ili sveže vode. A zamka je bila laka: njegov smeh dok ju je grlio, prsti kojima je prelazio po njenom telu, usne koje su govorile nežne i bezobrazne reči, dole, između butina, tako blizu i tako duboko, kao da je želeo da ostane tamo zauvek - kada bi živela dovoljno dugo da počne da zaboravlja, poslednje što bi zaboravila jesu njegove usne. Ali ništa ne traje večno. Niko nije siguran, a svako osećanje sigurnosti je opasno. Odjednom se probudiš sa saznanjem da ne možeš da izbegneš sam život; živeti znači putovati, a putovanje zahteva stalno biranje. Ili ovo ili ono... Sa kim živiš, koga voliš, koga ubijaš. Ko će tebe da ubije. Hteo ne hteo, svako ide svojim koracima. I na kraju, biranje. Nakon kraćeg oklevanja, uperila je pištolj u najkrupniju i najveću od tri muške figure. „Terezita", rekao je don Epifanio Vargas.

Ovaj tako poznat, tako blizak glas, dirnuo je nešto u njoj.

Osetila je da su joj suze - bila je previše mlada i mislila je da više nikada neće plakati - zamutile pogled. Odjednom je postala ranjiva; želela je da sazna razlog, i dok je to pokušavala, već je bilo kasno. Glupa kučko, rekla je sebi. Prokleta glupa devojko.

Ako nešto krene loše, to je zbog suza. Daleka ulična svetla rastapala su se pred njenim očima i sve se pretvorilo u zbrku rasutih obrisa i senki. Odjednom, pred njom nije bilo više ničeg u šta bi ciljala. Zato je spustila pištolj. Zbog jedne suze, mislila je, pomireno. Sada mogu da me ubiju zbog jedne jebene suze. „Gadna su vremena."

Don Epifanio Vargas je duboko udahnuo dim havanske cigare i zamišljeno posmatrao žar. Stajao je u polutami kapele, zapaljene sveće i lampice osvetljavale su njegov indijanski profil, gustu crnu kosu začešljanu unazad, severnjačke brkove.

Po svojoj spoljašnjosti, Terezu je uvek podsećao na Emilija ___________________ *Misli se na efekat kokaina

Fernandesa ili Pedra Armendarisa iz starih meksičkih filmova koje su prikazivali na televiziji. Verovatno je imao pedesetak i nešto godina, visok i krupan, ogromnih ruku. U desnoj ruci držao je havansku cigaru, a u levoj Guerov rokovnik. „Ranije smo, barem, poštovali decu i žene."

Tužno i nostalgično odmahivao je glavom. Tereza je znala da se ovo ranije odnosi na vreme kada mu je, kao mladom seljaku iz Santjaga de Kabaljeros, dojadilo da stalno gladuje. Epifanio Vargas je zamenio par volova i njive kukuruza i pasulja za plantaže kanabisa, uklonio je seme kako bi rod bio čistiji, rizikovao je dok je prodavao travu i uzimao je koliko je mogao, na kraju je sa planine sišao u ravnicu, naselio se u Tjera Blanki, u vreme kada su redovi sinaloanskih krijumčara počeli da se premeštaju ka severu, zajedno sa svojim paketima marihuane i prvim primercima belog praha koji je stizao brodovima i avionima iz Kolumbije. Ljudi iz generacije don Epifanija preplivali su Bravo sa tovarom na leđima, nastanili luksuzne posede u koloniji Čapultepek, izrodili decu koja su išla u prestižne škole svojim automobilima i studirala u severnoameričkim univerzitetima. To je bilo davno vreme puno avantura, velikih rizika i velikog bogatstva stečenog preko noći: zbog uspešno završene operacije, dobre žetve ili puke sreće. Godine opasnosti i zgrtanja novca obeležile su život koji na planini ne bi bio ništa drugo do bedno egzistiranje. Brz i često kratak život; jer samo najžilaviji od ovih ljudi uspeli su da prežive, da se učvrste i da uzmu svoj deo teritorije velikih kartela droge. Godine u kojima se sve uobličavalo. Kada niko nije zauzeo svoje mesto a da nije izgurao nekog drugog, a greška ili neuspeh plaćali su se u gotovini. Ali plaćalo se golim životom. Ni manje, ni više. „Išli su i u kuću Čina Pare", komentarisao je don Epifanio. „To je rekao glasnik, malopre. Žena i troje dece." Žar na cigari postao je intenzivniji kada je ponovo uvukao dim. „Čina su našli pored kapije, u kabini njegovog silverada."

Seo je pored Tereze, na klupicu koja se nalazila s desne strane malog oltara. Pomerio je glavu, a njegova crna gusta kosa presijavala se na svetlosti sveca. U godinama koje su usledile nakon dolaska s planine, njegov izgled i maniri postali su finiji.

Ali ispod odela po meri, kravata uvezenih iz Italije i svilenih košulja od petsto dolara, i dalje je kucalo srce gorštaka iz Sinaloe. I ne samo zbog severnjačke razmetljivosti - špicastih čizama, kaiša sa srebrnom kopčom, zlatnog dukata na privesku za ključeve - pre svega zbog, na trenutke, bezosećajnog pogleda čoveka koga su, vekovima i kroz generacije, grad i kiša primoravali da počne od nule.

„Po onome što sam čuo, Čino je uhvaćen ujutru i ceo dan su ga držali na razgovoru... Kako javljaju na radiju, proveli su dosta vremena s njim."

Tereza je bez napora mogla da zamisli sledeću scenu: ruke vezane konopcem, cigarete, nožiće za brijanje. Krici Čina Pare ugušeni su plastičnom kesom i selotejpom, u nekakvom podrumu ili skladištu, a pre nego što su završili s njim, pozabavili su se njegovom porodicom. A možda je taj isti Čino izdao Guera Davilu. I svoju rođenu krv i meso. Dobro je poznavala Čina, njegovu ženu Brendu i njihovo troje dece. Dva dečaka i jednu devojčicu. Prisetila se kako su se igrali i galamili na plaži Atlate, tog poslednjeg leta, njihovih tamnih tela, toplih od sunca i prekrivenih peškirima, i kako su, na povratku, spavali na zadnjem sedištu tog istog silverada u kojem se pojavio leš njihovog oca. Brenda je bila obična žena, brbljiva, velikih smeđih očiju, a oko gležnja desne noge nosila je zlatan lanac sa inicijalima svog muža. Često su zajedno kupovale u Kulijakanu, tesne kožne pantalone, veštačke nokte, cipele sa visokim štiklama, ges farmerke, Kelvina Klajna, Karolinu Ereru... Pitala se da li su poslali Gata Fijerosa ili Potemkina Galvesa, ili nekog drugog gangstera. Da li se to dogodilo pre ili nakon onoga sa njom? Da li su Brendu ubili pre dece? Da li su to uradili brzo ili su odugovlačili? Prljave svinje. Zadržala je dah i polako izdisala kako don Epifanio ne bi primetio da jeca. Tiho je proklinjala Čina Paru, dok je Guera proklinjala još više. Čino nije bio ništa gori od ostalih koji su ubijali i krijumčarili. Uradio je to iz čistog neznanja, jer nije razmišljao. Upetljao se zbog svoje glupe glave, ne misleći o tome da nije samo on u opasnosti, već i cela njegova porodica. Guero je bio drugačiji od svog rođaka, bio je inteligentan i sposoban. Znao je za rizik i šta će se desiti njoj ukoliko njega uhvate, ali nije mario za to. Odnesi mu rokovnik, i nemoj da ga čitaš. Prokletnik, još jednom je procedila kroz zube.

Guero, prokleto kopile. „Šta se desilo?" upitala je.

Don Epifanio Vargas je slegnuo ramenima. „Desilo se ono što je moralo da se desi."

Posmatrao je telohranitelja koji je stajao na vratima, sa poluauto-matom u ruci, tih poput utvare ili senke. To što je don Epifanio zame-nio posao s drogom za farmaceutski biznis i za politiku nije isključivalo mere opreza. Drugi telohranitelj, takođe naoružan, nalazio se napolju. Potplatili su čuvara kapele sa dvesta pezosa kako bi se udaljio sa svog radnog mesta. Don Epifanio je pogledao torbu koja je stajala na podu, među Terezinim nogama, a onda i „dabl igl" na njenom krilu. „Tvoj muškarac se dosta kockao. Bilo je pitanje vremena."

„Da li je zaista mrtav?" „Naravno da je mrtav. Sačekali su ga gore na planini. To nisu bili ni vojnici, ni federalci, ništa od toga. Bili su to njegovi ljudi." „Koji?" „Isti kao inače. Ti znaš u koje se poslove petljao Guero.

Podmetao je svoja jaja u tuđa gnezda. I na kraju ga je neko otkucao." Žar na cigari je ponovo zasijao. Don Epifanio je otvorio rokovnik. Primakao ga je svetlosti sveca, nasumično otvarajući stranice. „Da li si pročitala nešto od ovoga?" „Ne, odmah sam ga donela vama, tako mi je on rekao. Ne znam ništa 0 tome."

Don Epifanio je zamišljeno klimnuo glavom. Izgledao je potišteno. „Jadni Guero je dobio to što je tražio", zaključio je.

Tereza je sada gledala ispred sebe, ka zasenčenom mestu u kapeli gde su visili zaveti i osušeno cveće. „Kakav jadnik, kakvi đavoli! Kopile, nije mislio na mene."

Uspela je da spreči glas da joj zadrhti. Nije se okrenula, ali osetila je da se on naginje kako bi joj video lice. „Ti imaš sreće", čula ga je kako kaže. „Trenutno si živa."

Neko vreme je stajao tako. Proučavao ju je. Aroma havanske cigare mešala se sa mirisom sveca i tamjana koji je bio zapaljen u kadionici kraj razbojnikove biste. „Šta misliš da uradiš?" napokon je upita. „Ne znam", sada je došao red na Terezu da slegne ramenima. „Guero je rekao da ćete mi vi pomoći. Predaj mi rokovnik i zamoli ga da ti pomogne. To je rekao." „Guero je uvek bio optimista."

Praznina koju je osećala u stomaku postade još dublja.

Zapaljene svece koje su pucketale ispred Malverdeove biste gušile su svojim dimom. Bilo je toplo i sparno. Odjednom je osetila nepodnošljivu mučninu. Borila se sa željom da ustane, rukom izgasi svece i izađe na svež vazduh. Da opet pobegne, ako je puste. Ali kada je opet pogledala ispred sebe, videla je drugu Terezu Mendosu koja je sedela i posma-trala je. Ili je možda ona sama stajala tamo i ćutke posmatrala uplašenu ženu na klupici pored don Epifanija, nagnutu napred, sa beskorisnim pištoljem na krilu. „On vas je mnogo voleo", kazala je. Čovek je ustuknuo na mestu. Pristojan čovek, uvek je pričao Guero. Dobar i pravičan gazda, od reči. Najbolji gazda kog sam ikada imao. ,,I ja sam njega voleo", don Epifanio je govorio tihim glasom, kao da se plaši da će telohranitelj čuti kako govori o osećanjima.

,,I tebe, takođe... Ali sa svojim glupostima uvukao te je u lošu situaciju." „Potrebna mi je pomoć." „Ne mogu da se mešam u to." „Vi ste izuzetno uticajni." Čula je kako nestrpljivo cokće jezikom u znak neodobravanja. U ovom poslu, objašnjavao je don Epifanio, krišom gledajući telohranitelja na vratima, uticaj je relativna, prolazna stvar podređena komplikovanim pravilima. A on ju je imao, naglasio je, jer nije stavljao prste tamo gde ne treba. Guero tada više nije radio za njega, bio je problem ovdašnjih šefova. I ti ljudi su skidali glave. „Nemaju ništa lično protiv tebe, Terezita. I sama znaš to. Ali to je njihov način da srede stvari... Moraju da daju primer ostalima." „Mogli biste da razgovarate s njima i da im kažete da ne znam ništa." „Dobro znaju da ne znaš ništa. Nije problem u tome... A ja ne mogu da se kompromitujem. U ovoj zemlji, onaj ko traži uslugu danas, moraće da je vrati sutra."

Sada je posmatrao „dabl igl" na njenom krilu i ruku koja ga je nemarno pridržavala. Znao je da ju je Guero pre mnogo vremena naučio da puca, tako da je mogla sa udaljenosti od deset koraka da pogodi šest limenki pacifik piva, jednu za drugom. Guero je oduvek voleo pacifik i odvažnije žene, iako Tereza nije podnosila pivo i štrecala bi se na svaki zvuk pucnja iz pištolja. „Osim toga", nastavio je don Epifanio, „ovo što si mi ispričala pogoršava stvari. Ne mogu sebi da dozvole da uprskaju zbog jednog čo-veka, a kamoli zbog žene. Smejala bi im se cela Sinaloa."

Tereza je pogledala njegove tamne i hladne oči. Nepokolebljive oči Indijanca sa severa. Oči preživelog. „Ne mogu da se kompromitujem", čula je kako ponavlja.

I don Epifanio ustade. Nije ga briga, pomislila je ona. Ovde se sve završava. Praznina u stomaku se povećavala sve dok nije obuhvatila i nemilosrdnu noć koja je vrebala napolju. Predala se, ali žena koja ju je iz senki posmatrala nije želela to da uradi. „Guero je rekao da ćete mi pomoći", tvrdoglavo je insistirala, kao da razgovara sama sa sobom, „odnesi mu rokovnik, rekao je, i menjaj ga za svoj život." „Tvoj muškarac je voleo da se kocka." „Ja ne znam ništa o tome. Ali znam šta mi je rekao."

Više je zvučalo kao da se žali, nego da moli. Iskreno i gorko žaljenje. Ili prebacivanje. Onda se umirila i na kraju podigla lice

poput krivca koji očekuje presudu. Don Epifanio je stajao pred njom i izgledao veći i krupniji nego ikada. Prstima je lupkao po Guerovom rokovniku. „Terezita..." „Kažite."

Prsti su mu i dalje igrali po rokovniku. Videla je kako posmatra kip sveca, pa je opet pogledao telohranitelja na vratima, a zatim i nju. Onda se, po drugi put, zaustavio na pištolju. „Sigurno nisi čitala ništa?" „Kunem se. Nemojte me ponovo pitati da li sam čitala."

Tišina. Duga, pomislila je, poput agonije. Čula je kako pucketaju dogorele svece na oltaru. „Imaš samo jednu mogućnost", napokon je rekao.

Tereza se uhvatila za te reči, dok joj je um iznenada živnuo kao da je ušmrknula dve doze kokaina. Ona druga žena izgubila se medu sen-kama. Opet je to bila ona. Ili, možda, nije. „Jedna mi je dovoljna", rekla je. „Imaš li pasoš?" „Da, sa američkom vizom." ,,A, novac?" „Dvadeset hiljada dolara i nešto pezosa." Otvorila je torbu pored nogu kako bi mu pokazala, ohrabrena. „Imam i vrećicu praha od deset, dvanaest unci." „Prah ostavi. Opasno je s tim hodati naokolo... Znaš li da voziš?" „Ne." Ustala je i izbliza ga pažljivo posmatrala. Koncentrisana na želju da preživi. „Nemam čak ni dozvolu." „Sumnjam da možeš da odeš preko. Otkriće te na granici, čak ni medu strancima nisi sigurna... Najbolje bi bilo da izađeš još ove noći. Mogu da ti pozajmim auto sa poverljivim šoferom... To mogu da uradim i da te odveze u prestonicu. Direktno na aerodrom, tamo ćeš uhvatiti prvi avion." „Avion za kuda?" „Nije bitno za kuda. Ali ako želiš da ideš za Španiju, imam prijatelje tamo. Ljude koji mi duguju uslugu... Ako me sutra nazoveš pre nego što se popneš na avion, mogu ti dati ime i broj telefona. Posle sve prepuštam tebi." „Ne postoji druga mogućnost?" „Nipošto. Ili ćeš isplivati, ili potonuti.

Tereza je pogledala oko sebe, tražeći nekoga među senkama u kapeli. Bila je apsolutno sama. Sada niko nije odlučivao umesto nje. Ali i dalje je bila živa. „Moram da idem", unervozio se don Epifanio. „Odluči." „Već sam odlučila. Uradiću kako ste mi rekli."

„Dobro." Don Epifanio je posmatrao kako pištolj stavlja u zakočen položaj, a onda ga meće za pojas, između farmerki i kože, a potom oblači jaknu. ,,I seti se jedne stvari: čak ni tamo nećeš biti sigurna. Ra-zumeš? Ja imam prijatelje, ali i oni imaju.

Zato pokušaj da se dobro sakriješ, kako te ne bi pronašli."

Tereza ponovo klimnu glavom. Izvukla je paketić kokaina iz torbe i stavila ga na oltar, ispod Malverdeove skulpture. Zapalila je drugu svecu. Sveta Majko, molila se u tišini jedan trenutak.

Sveti Oče. Neka Bog blagosovi moj put i dopusti da se sretno vratim. Skoro krišom se prekrstila. „Iskreno mi je žao zbog Guera", reče don Epifanio iza njenih leđa. „Bio je dobar čovek." Čuvši ove reči, Tereza se okrenu. Odjednom je postala tako razborita i tako smirena da je osetila kako joj je grlo suvo i kako joj krv sporije cirkuliše, kap po kap. Stavila je torbu na rame i nasmejala se, prvi put u toku dana. Osmehom koji je napravio nervozan i neočekivan grč na njenom licu. I taj osmeh, ili šta god to bilo, bio je čudan, jer ju je don Epifanio iznenađeno gledao dok su mu se misli čitale na licu. Terezita Mendosa. Hm...

Guerova devojka, ženska jednog narko-dilera. Devojka poput mnogih drugih, moglo bi se reći tiha, ni naročito bistra, ni naročito lepa. Tako da ju je posmatrao, veoma pažljivo, na jedan oprezan i promišljen način, kao da je pred njim neka nepoznata žena. „Ne", reče ona, „Guero nije bio dobar čovek Bio je običan kurvin sin."

3.

Kada godine prođu „Ona nije bila niko", rekao je Manolo Sespedes. „Objasni mi to." „Upravo sam to uradio", dočarao je moj sagovornik rukom u kojoj je držao cigaretu. „Niko znači niko. Jedna nesrečnica. Tako je i došla, kao neko ko pokušava da se sakrije u mišju rupu...

Sve je bilo slučajnost." „Da li postoji još nešto? Bila je pametna devojka." „Pa šta?... Poznajem mnogo pametnih devojaka koje su završile na nekom čošku."

Pogledao je na obe strane ulice, kao da je hteo da mi pokaže neki konkretan primer. Sedeli smo pod nadstrešnicom terase kafea Kalifornija u Melilji. Afričko, podnevno sunce davalo je žućkastu nijansu modernim fasadama u Ulici Huan Karlos I. Bilo je vreme kada se služio aperitiv, a terase i trotoari bili su puni dokonih prolaznika, prodavača srećki i čistača cipela. Na ovom pograničnom tlu, mestu gde se spajaju dva kontinenta i nekoliko kultura, evropski način odevanja pomešan sa muslimanskim tunikama i maramama još više je isticao ambijent. U centru, gde se nalaze Španski trg i spomenik poginulima u kolonijalnom ratu 1921. godine - bronzani kip mladića lica okrenutog ka Maroku - palmine krošnje su nagoveštavale blizinu Mediterana. „Ja je tada nisam poznavao", nastavio je Sespedes. „Zapravo se nje i ne sećam. Za mene je bila, u najboljem slučaju, samo jedno lice u baru Džamila. Čak ni to. Tek mnogo kasnije, kada sam čuo šta se priča okolo, povezao sam je s tom drugom Terezom Mendosom... Već sam ti rekao, u to vreme ona nije bila niko."

Bivši policijski komesar, bivši šef bezbednosti u Monkloi, bivši državni predstavnik Melilje, sve je to bio Manolo Sespedes, zahvaljujući sreći i sudbini. Ali, isto tako, mogao je da bude i smireni, mudri toreador, ciganski šaljivdžija, berberski gusar, lukavi rifski diplomata. Bio je to stari lisac, tamnoput, suv kao da je navučen na travu, veoma iskusan i sposoban. Upoznali smo se dve decenije ranije, za vreme žestokih sukoba između evropske i muslimanske zajednice, kada je Melilja postala glavna tema mnogih novina, a ja dobijao dnevnice pišući o njoj.

Sespedes, koji je bio rodom iz Melilje i predstavljao najveću građansku vlast u severno-afričkoj enklavi, poznavao je tada skoro sve: pio je piće u baru u kojem su se okupljali oficiri iz Tersija, kontrolisao je efikasnu obaveštajnu službu sa obe strane granice, večeravao je sa gradonačelnikom Nadora, a na spisku je imao sve ulične prosjake i članove Kraljevske marokanske žandarmerije. Još od tada bili smo prijatelji: dugački razgovori, jagnjetina na mavarski način, džin-tonik do ranih jutarnjih sati.

Danas kod mene, sutra kod tebe. Sada, zvanično oslobođen dužnosti, stario je u miru i dokolici, posvećen lokalnoj politici, ženi, deci i podnevnoj čašici. Moja poseta je prijatno remetila njegovu rutinu. „Kažem ti daje sve bilo puka slučajnost", insistirao je. ,,A u njenom slučaju, slučajnost se zvala Santjago Fistera."

Zaustavio sam čašu na pola puta, zadržavajući dah. „Santjago Lopes Fistera?" „Naravno." Sespedes je oblizivao cigaretu, budeći moje zanimanje. „Galisijac."

Polako sam izdahnuo, otpio jedan gutljaj, opustio se na stolici, zadovoljan kao neko ko je pronašao izgubljeni trag, dok se Sespedes osmehivao, računajući koliki je bilans uzajamnih usluga u našem starom udruženju. Ovaj čovek me je doveo do ovoga dok sam tragao za mračnim periodom iz biografije Tereze Mendose. Do ovoga dana na terasi Kalifornija, imao sam samo sumnjiva svedočenja i nagađanja. Možda je bilo ovako, kažu da se to desilo, ovome su nešto rekli, a onaj je mislio da zna.

Glasine. Što se tiče konkretnih činjenica, u imigracijskoj dokumentaciji Ministarstva unutrašnjih poslova postojao je samo datum ulaska - avionski put, Iberijsko poluostrvo, aerodrom u Barahasu, Madridu - sa autentičnim imenom Tereza Mendosa Čaves. Onda se zvanični trag gubio na dve godine, sve dok se nije pojavio policijski fajl 8563690FA sa otiscima prstiju, fotografijom u anfasu i profilu, zaokružujući životnu etapu koju sam ja želeo da rekonstruišem i dozvoljavajući mi da se pomerim sa mrtve tačke. Bio je to stari fajl od onih koji su se čuvali u kartotekama, sve dok španska policija nije uvela kompjutersku obradu podataka. Video sam ga nedelju dana kasnije, u policijskoj stanici u Alhesirasu, zahvaljujući predusretljivosti jednog drugog starog prijatelja: šefa policije u Toremolinosu, Pepea Kabrere. Među šturim informacijama na poleđini pominjala su se dva imena: ime osobe i ime grada.

Osoba se zvala Santjago Lopes Fistera, a grad je bio Melilja.

Tog dana otišli smo u dve posete. Jedna je bila kratka, tužna i malo korisna, iako je poslužila da jedan lik iz ove priče dobije svoje ime i lice. Ispred nautičkog kluba, odmah pored srednjovekovnih zidina starog grada, Sespedes mi je pokazao jednog čoveka oronulog izgleda, koji je za nešto novca čuvao automobile. Sedeo je na zemlji pored stuba za vezivanje užadi i posmatrao prljavu vodu ispod pristaništa. Izdaleka mi je delovao starije, jer su ga vreme i način života namučili i na njemu ostavili trag; ali kada sam prišao, shvatio sam da nije mogao imati više od četrdeset godina. Nosio je stare, zakrpljene pantalone, neobično čistu majicu i prljave patike. Ni sunce ni nepogoda nisu bili dovoljni da sakriju sivkastu, mutnu boju njegove ostarele kože, prekrivene mrljama i sa dubokim borama na čelu. Falilo mu je pola zuba i pomislio sam da liči na one otpatke koje morska plima ponekad izbavi na plažu. „Zove se Vejga", Sespedes mi je rekao pošto smo prišli, ,,i poznavao |e Terezu Mendosu."

Ne sačekavši moju reakciju, rekao je: „Zdravo, Vejga, kako si?"

Pružio mu je cigaretu i upaljač. Bez pokreta i komentara, stajali smo neko vreme u tišini i posmatrali vodu, siromašne ribare, staro stovari-šte minerala na pristaništu i identične čudesne kule sagrađene povodom petsto godina od španskog osvajanja grada. Primetio sam kraste i ožiljke na čovekovom licu i rukama.

Tromo je ustao da zapali cigaretu i nešto zbrkano promrmljao u znak zahvalnosti. Mirisao je na ustajalo vino i ustajalu bedu. Šepao je. „Pitaj ga, ako želiš", napokon je rekao Sespedes.

Oklevao sam jedan trenutak, a onda izustih ime Tereze Mendose. No, njegovo lice nije odavalo da je se seća. Nisam imao više sreće ni kada sam pomenuo Santjaga Fisteru. Dotični Vejga, ili ono što je ostalo od njega, ponovo se okrenu ka masnoj vodi pristaništa. „Seti se, čoveče", reče mu Sespedes. „Moj prijatelj je došao da razgovara s lobom. Nemoj mi reći da se ne sećaš Tereze i njenog prijatelja. Nemoj mi ovo uprskati, važi?" Ali čovek nije odgovarao. I kada je Sespedes nastavio da insistira, samo se počešao po rukama i posmatrao nas ravnodušnim, izgubljenim pogledom. I taj mutni, daleki pogled sa zenicama tako proširenim da su obuhvatale i šarenice, kao da se odbijao o ljude i stvari, pripadajući svetu iz kojeg nema povratka. „On je bio drugi Galisijac", rekao je Sespedes kada smo se udaljili, „mornar Santjaga Fistere... Devet godina u marokanskom zatvoru učinilo ga je takvim."

Već se smrkavalo kada smo posetili drugog čoveka. Sespedes ga je predstavio kao Drisa Larbija - moj prijatelj Dris, rekao je

tapšući ga po ramenu - i našao sam se pred Rifancem*španske nacionalnosti koji je perfektno govorio kastiljanski španski. Sreli smo ga u četvrti Hipodrom, ispred Džamile, jednog od tri najpopularnija noćna lokala u gradu - to sam kasnije saznao, kao i još neke stvari - dok je izlazio iz mercedes kabrioleta, srednjeg rasta, vrlo kovrdžave crne kose, uredno podšišane brade. Ruke koje obazrivo stiskaju tvoje i proveravaju šta držiš u njima. Moj prijatelj, Dris, ponovio je Sespedes; i zbog načina na koji ga je ovaj drugi gledao, zapitao sam se koji je deo biografije Ri-fanca opravdavao ovo uvažavanje bivšeg vladinog predstavnika. Moj prijatelj N. N. - došao je trenutak da ja budem predstavljen - istražuje život Tereze Mendose. Tako je, kao iz puške, sasuo Sespedes, dok mi je ovaj drugi pružao desnu ruku a u levoj držao elektronske ključeve uperene ka automobilu, koji su zasvetleli uz isprekidano „piju, piju, piju" nakon što se aktivirao alarm. A onda me je ćutke i dugo proučavao, sve dok Sespedes nije prasnuo u smeh. „Smiri se", rekao je, „nije policajac."

Na zvuk polomljenog stakla, Tereza se namršti. To je već druga čaša koju su noćas polomila ona četvorica za stolom. Razmenila je pogled sa Ahmedom, konobarom, a on se sa metlom i đubravnikom zaputio u tom pravcu, ćutljiv kao i uvek, sa crnom mašnom koja mu je igrala ispod Adamove jabučice. Svetlost koja se prelamala na praznom podijumu iscrtavala je sjajne kvadrate po njegovom prugastom prsluku. Tereza je pregledala račun gosta koji je sedeo u dnu bara dok su ga zabavljale dve devojke. Čovek je ovde proveo dva sata i cifra je bila povelika: pet viskija sa ledom i voda za njega, osam bendžamina za __________________ * Pripadnik naroda planinskog regiona Rif, na severu Maroka

devojke - većinu bendžamina odnosio bi Ahmed, pod izgovorom da mora da zameni čaše. Do zatvaranja je falilo još dvadeset minuta, a Tereza je slušala, nehotično, uobičajene razgovore. Čekam te napolju. Ujedan ili dva. Bolje u dva. I tako dalje. Dris Larbi, šef, bio je neumoljiv kada se radilo o moralnom aspektu mesta. Ovo je bar gde se služi piće i tačka. Van radnog vremena, devojke su bile slobodne.

Ili su to bile na početku, jer ih nije strogo kontrolisao: pedeset procenata firmi, pedeset zainteresovanoj devojci. U to nisu bila uključena putovanja i zabave van programa, jer tada su se

norme menjale zavisno od osobe, načina i mesta. Ja sam poslodavac, obično je govorio Dris, a ne neki obični makro.

Bio je utorak, kraj meseca maja. Nije bila neka živahna noć.

Prazan podijum, Hulio Iglesijas je pevao ni za koga posebno.

Gospodin finih manira, govorile su reči pesme. Tereza je usnama pratila pesmu, koncentrisana na papir i olovku, pod svetlošću lampe koja je obasjavala blagajnu. Čudna noć, zaključila je.

Skoro loša. Tako drugačija od onih petkom ili subotom kada su morali da dovode devojke iz drugih lokala jer je Džamila bila prepuna: činovnici, trgovci, marokanski bogataši sa druge strane granice, vojnici. Prihvatljiv društveni sloj, malo nepodnošljivog sveta osim onih neizbežnih. Devojke su bile mlade i čiste, lepo su izgledale, menjali su ih svakih šest meseci. Dris ih je skupljao po Maroku, u najbednijim četvrtima Melilje, poneka bi bila sa poluostrva, iz Evrope. Plaćao je uredno - delikatan detalj - predstavnicima zakona i vlasti kako bi živeli i pustili njega da živi. Policijski potkomesar i civilni inspektori imali su besplatno piće. Lokal za primer, obaveze prema državi izmirene. Problema nije bilo. Ništa što Tereza nije bezbroj puta videla, prebirajući po svojim, još svežim, meksičkim sećanjima.

Razlika je bila u tome što se ovdašnji ljudi, iako su grublji u ponašanju i manje ljubazni, nisu prašili mecima i sve se rešavalo lukavije. To je i uključivalo - na to se kasno navikla - i svet koji se uopšte nije dao podmititi. Prevarili ste se, gospođice. Ili u grubljoj, tako španskoj verziji: učinite mi uslugu i stavite to sebi u dupe. Sigurno da joj je to, ponekad, otežavalo život. Ali često gaje i olakšavalo. Bilo je veliko olakšanje ne bojati se policije. Ili se ne bojati uopšte.

Ahmed se vratio sa metlom i đubrovnikom, prošao pored šanka, i upustio se u razgovor sa dvema devojkama koje su bile slobodne. Klink! Od stola sa slomljenim čašama dopirali su smeh, zvuči zdravice i kuckanja. Ahmed je namignuo da bi umirio Terezu. Tamo je sve u redu. Ovaj račun je veliki, potvrdila je jednim pogledom na notes koji je stajao pored kase. Poslovni Španci i Marokanci slavili su neki sklopljeni ugovor: jakne prebačene preko stolica, raskopčane košulje, a kravate u džepovima. Četiri sredovečna muškarca i četiri devojke. Skupi moet šandon brzo je nestajao ispod kocki leda: pet boca i još jedna pre zatvaranja. Devojke - dve Marokanke, jedna Jevrejka i jedna Španjolka - bile su mlade i profesionalne. Dris nikada nije spavao sa radnicama - ne traži hleba prego pogače, - ali ponekad ih je slao svojim prijateljima koje je predstavljao kao inspektore rada. Vrhunski kvalitet, kasnije bi se hvalisao. U mojim lokalima, samo vrhunski kva-litet. Ako je izveštaj bio negativan, nikad ih nije maltretirao. Samo bi ih izbacio, i to je

sve. Melilji nisu nedostajale devojke, ilegalno doseljene, sa problemima i svim ostalim. Poneka bi maštala da ode na poluostrvo, postane model i probije se na televiziji; ali većina bi se zadovoljila stalnim poslom i legalnim boravištem.

Prošlo je nešto više od šest meseci od one večeri kada je Tereza Mendosa razgovarala sa don Epifanijom Vargasom u kapeli svetog Malverdea, u Kulijakanu, Sinaloi, od dana kada je zazvonio telefon i kada je počela da beži, ne zaustavljajući se, sve dok nije stigla u grad za čije ime nikada ranije nije čula. Ali toga je bila svesna samo kada bi pogledala u kalendar.

Osvrnuvši se unazad, vreme u Melilji kao da je bilo stalo. Šest meseci mu dođe kao šest godina. Njena sudbina je mogla biti poput bilo koje druge kada se, tek stigavši u Madrid i sme-stivši se u jednom pansionu na Trgu Atoča, sa jednom torbom umesto prtljaga, sastala sa osobom za kontakt, po preporuci don Epifanija. Na njeno razočaranje, tamo nisu mogli da joj pomognu. Ako je želela mirnije mesto, daleko od problema, i posao koji bi joj pokrio boravak dok ne završi papire za svoje dvojno državljanstvo - otac Španac koga je jedva poznavala, prvi put joj je bio od koristi - Tereza je morala ponovo da otputuje. Kontakt, mlađi čovek, užurban i škrt na recima, sa kojim se sastala u kafeu Nebraska de la Gran Via, ponudio joj je dve opcije: Galisiju ili jug Španije. Pismo ili glava, uzmi ili ostavi.

Tereza ga je pitala da li u Galisiji često pada kiša, a on se jedva primetno na-smejao - prvi put je to uradio za sve vreme razgovora - i odgovorio da pada. „Pljušti kao iz kabla", rekao je.

Onda je Tereza odlučila da će ići na jug; i čovek je izvadio mobilni telefon i otišao do drugog stola da obavi jedan razgovor.

Ubrzo se vratio i napisao na papirnoj salveti neko ime, broj telefona i ime grada. „Imate direktne letove iz Madrida, objasnio je pruživši joj papir. „Ili iz Malage. A do tamo, idete vozom i autobusom. Iz Malage i Almerije takođe kreću brodovi."

Primetivši da ga ona zbunjeno gleda na pomen brodova i aviona, nasmejao se, po drugi i poslednji put, pre nego što joj je objasnio da mesto u koje ide pripada Španiji, ali nalazi se na severu Afrike, šezdeset ili sedamdeset kilometara udaljeno od andaluzijske obale, u blizini Gibraltarskog moreuza. „Meuta i Melilja", nastavio je, „španski su gradovi na marokanskoj obali."

Onda je na sto spustio jednu kovertu sa novcem, platio račun, ustao i poželeo joj sreću. „Sa srećom", to je rekao i već je odlazio kada je zahvalna Tereza krenula da mu kaže svoje ime, a čovek ju je prekinuo jer nije želeo da zna kako se ona zove, apsolutno ga nije zanimalo. On se samo odužio meksičkim prijateljima time što joj je ovo završio. Neka dobro iskoristi novac koji joj je upravo dao. A kada ga potroši i bude joj

potrebno još, nadovezao se neutralnim tonom i bez vidljive namere da uvredi, uvek može da iskoristi pičku. ,,A to je prednost", rekao je na rastanku - izgledalo je kao da žali jer ne raspolaže istom, - „koju vi žene imate." „Nije bila ništa posebno", reče Dris Larbi. „Ni lepa, ni ružna. Ni previše bistra, ni previše glupa. Ali umela je s brojkama...

Odmah sam to primetio, tako da sam je stavio da radi za blagajnom". Onda se setio pitanja koje sam ranije postavio i odmahnuo je glavom pre nego što je nastavio. ,,I ne, istina je da nikada nije bila kurva. Barem ne kod mene. Došla je po preporuci nekih prijatelja i ja sam joj rekao da može da bira. Sa jedne ili sa druge strane šanka, ti sama odluči... A ona je izabrala da ostane pozadi, bila je konobarica na početku.

Zarađivala je manje, naravno. Ali tako joj se sviđalo."

Koračali smo linijom koja je odvajala četvrt Hipodrom od četvrti Real, pored kuća kolonijalne gradnje, pravilnim ulicama koje su vodile do mora. Noć je bila blaga i mirisalo je cveće sa balkona. „Samo jednom, možda. Ili nekoliko puta, ili više." Dris Larbi je slegnuo ramenima. „Tada je ona odlučila. Razumete li me?

Jednom je otišla sa nekim, ali ne zbog novca." ,,A žurke?" upita Sespedes.

Rifanac je sumnjičavo skrenuo pogled. Onda se okrenuo ka meni pre nego što je ponovo pogledao Sespedesa, kao neko ko se žali da mu je neprijatno pred strancima. Ali ovaj nije mario za to. „Žurke", navaljivao je.

Dris Larbi pogleda u mene, češkajući bradu. „Tada je bilo drugačije", pristao je da odgovori nakon stoje malo razmislio. „Tada sam ja organizovao okupljanja sa one strane granice..."

Sada se Sespedes zlurado smejao. „Tvoje čuvene žurke", rekao je. „Pa, dobro. Već znate." Rifanac ga je gledao kao da pokušava da sazna koliko on zapravo zna, i zatim je po drugi put skrenuo pogled, s nelagodnošću. „To su ovdašnji ljudi." „To su Marokanci", pojasnio mi je Sespedes. „Misli na uticajne ljude: političare ili policijske načelnike", naglasio je lukavim osmehom. „Moj prijatelj Dris je uvek imao dobre partnere."

Rifanac se bezvoljno nasmejao dok je palio cigaretu sa niskim sadržajem nikotina. Pitao sam se koliko stvari o njemu i njegovim prijateljima postoji u tajnim Sespedesovim arhivima.

Dovoljno, pretpostavio sam, jer inače ne bismo imali tu privilegiju da sa njim razgovaramo.

„Da li je ona išla na te žurke?" upitao sam.

Larbi je napravio dvosmislen pokret. „Ne znam. Možda je bila na jednoj!.. To ona zna", činilo se kao da razmišlja o nečemu, proučavajući krišom Sespedesa, i napokon je nevoljno priznao. „Zapravo, išla je nekoliko puta.

Nisam se mešao u to, jer se nije radilo o zarađivanju novca već o drugoj vrsti posla. Devojke su dolazile u paketu. Kao poklon.

Nikada nisam rekao Terezi da ide... Išla je zato što je sama želela. To je tražila. „Zašto?" „Pojma nemam. Već sam vam rekao da ona to zna." „Da li je tada već izlazila sa Galisijcem?" pitao je Sespedes. „Da." „Kažu da mu je ona završavala neke poslove." Dris Larbi ga je pogledao. Onda je pogledao mene. Pa opet njega. Zašto mi ovo radite, govorile su njegove oči. „Ne znam o čemu pričate, don Manuele."

Bivši vladin predstavnik zlobno se smejao, razrogačenih očiju.

Izgledalo je kao da uživa. „Abdelkader Čaib", podsetio ga je. „Pukovnik. Kraljevska žandarmerija. Da li ti to govori nešto?" „Kunem vam se da sada ništa ne razumem." „Ne razumeš? Ne zajebavaj me, Dris. Rekao sam ti da je ovaj gospodin moj prijatelj." Ćutke smo napravili nekoliko koraka, i dok sam ja sve ovo sređivao u mislima, Rifanac je u tišini pušio, kao da je bio nezadovoljan tokom stvari. „Dok je bila kod mene, nije se ni u šta petljala", iznenada je rekao. „ A ni ja nisam ništa imao sa njom. Hoću da kažem da je nisam tucao."

Onda je bradom pokazao na Sespedesa, pozivajući se na njega kao svedoka. U javnosti se znalo da se nikad nije petljao sa svojim radnicama. I već je ranije rekao da je Tereza bila idealna za vođenje računa. I druge devojke su je poštovale. Meksikanka ovo i Meksikanka ono. Videlo se da je bila karakterna. Iako nije završila školu, po akcentu bi se reklo da je imala obrazovanje, sa tim bogatim rečnikom kakav imaju Latinoamerikanci, sa toliko persiranja i „molim vas" ličio je na akademski. Privatno je bila veoma zatvorena. Dris Larbi je znao da je imala problema u svojoj zemlji, ali nikada je nije ispitivao o tome. I zbog čega bi?

Tereza nije pričala ni o Meksiku. Kada bi neko započeo tu temu, rekla bi bilo šta i menjala tok razgovora. U poslu je bila ozbiljna, živelaije sama i nikad nije dozvolila da gosti zaborave šta je ona. Isto tako, nije imala ni prijatelje. Gledala je svoja posla.

„Sve je bilo u redu nekih, šta ja znam... šest do osam meseci.

Sve do one noći kada su se ovde pojavili Galisijci." Ponovo se okrenuo ka Sespedesu, pokazujući na mene. „Da li je već video Vejgu? Dobro, jadnik nije imao baš mnogo sreće. Ali nije ni ovaj drugi." „Santjago Fistera", rekoh. „Baš taj. Kao da ga sada gledam: crnomanjast tip, imao je veliku te-tovažu, evo ovde." Odmahivao je glavom u znak neodobravanja. „Pomalo iščašen kao i svi Galisijci. Nikada ne znaš na čemu si s njima. Odlazili su i vraćali se po moreuzu u jednom fantomu, gospodin Sespedes zna o čemu govorim, je li tako? Gibraltarski vinston i marokanski hašiš. Tada se još nije radilo s kokainom, mada se ubrzo počelo... Dobro", ponovo se počešao po bradi, kivnog izraza lica, „ono što se desilo jeste to da su ta dvojica jedne noći ušla u Džamilu, a ja sam ostao bez Meksikanke."

Dva nova gosta. Tereza pogleda sat koji je stajao pored kase.

Do zatvaranja je ostalo manje od petnaest minuta. Znala je da je Ahmed ispitivački gleda i potvrdila je jednim pokretom, ne podižući glavu. Pićence na brzaka pre nego što pogasi svetla i sve izbaci napolje. Nastavila je da računa i sređuje dnevni pazar.

Bilo je malo verovatno da će ovi pridošli nešto mnogo uticati na ukupnu zaradu. Nekoliko viskija, pomislila je na osnovu njihovog izgleda. Biće malo zezanja sa devoj-kama, već su umirale od dosade, i možda neki sastanak napolju koji sat kasnije. U hotelu Agadir, na pola bloka odavde. Ili, pod uslovom da imaju automobil, brza poseta boroviku, odmah pored zida kasarne u Tersiju. U svakom slučaju, nje se to nije ticalo. Ahmed je u svesci vodio evidenciju sastanaka.

Naslonili su se na šank, odmah pored točilice za pivo, a dve devojke koje su čavrljale sa Ahmedom, Fatima i Šejla, otišle su da im prave društvo dok je konobar po porudžbini servirao dve čaše čivasa, starog dvanaest godina, sa ledom, bez vode. One su naručile šampanjac u malim čašama bez obzira na mušterijine prigovore. Ovi na dnu, što su polomili čaše, ne trepnuvši su platili račun, a zatim nastavili sa zdravicama i smehom. U njihovom delu, tip na samom kraju bara nije postigao dogovor sa svojim poslovnim saradnicima; moglo se čuti tiho raspravljanje, pomešano sa zvucima muzike. Sada je Abigejl pevao ni za koga posebno, a prazan podijum oživljavao je samo pla-fonski lajt-šou. Želim da zalečim tvoje rane, govorila je pesma. Želim da slušam tvoju tišinu. Tereza je čekala kraj poslednje strofe - znala je napamet sve pesme iz Džamilinog repertoara - i ponovo je pogledala na sat pored kase. Prošao je

još jedan dan. Dan kao što je jučerašnji ponedeljak i sutrašnja sreda. „Vreme je da zatvorimo", rekla je.

Kada jepodigla glavu, dočekao ju je miran osmeh. I bistre oči plave ili zelene, razmišljala je na trenutak - koje su je veselo posmatrale. „Tako brzo?" upitao je čovek. „Zatvaramo", ponovila je.

Vratila se računima. Nikada nije bila prijatna sa gostima, a pogotovo u vreme zatvaranja. Za ovih proteklih šest meseci, naučila je da je to najbolji način da stvari drži pod kontrolom i da izbegne zabune. Ahmed je ugasio svetla i lokal je odjednom izgubio ono malo draži u polumraku: lažni izlizani saten na naslonima, fleke na zidovima, na podu opušci od cigareta. Čak je i vonj na ustajalo postao intenzivniji. Ovi sa slomljenim čašama zgrabili su jakne sa naslona stolica i, nakon kraćeg dogovaranja sa svojim pratiljama, izašli da ih sačekaju napolju.

Drugi gost već je odlazio, sam, protestujući zbog cene za jedan par devojaka. Bolje da ga sam izdrkam, govorio je sebi u bradu dok je izlazio. Devojke su se povlačile. Fatima i Šejla, ne dotaknuvši svoje piće, ulagivale su se pridošlicama; ali oni, po svoj prilici, nisu bili za-interesovani za neko bliže upoznavanje.

Tereza im je pogledom poručila da se pridruže ostalima. Stavila je račun na pult, ispred onog cr-nomanjastog. Nosio je radničku kaki košulju, sa rukavima zavrnutim do lakata; i kada je pružio ruku da plati, videla je tetovažu preko cele podlaktice: raspeti Isus među mornarskim simbolima. Prijatelj je bio plavokos, nešto mršaviji, koža mu je bila čista. Skoro momčić. Dvadesetak i nešto godina, možda. Crnomanjasti je imao oko trideset i pet. „Možemo li da završimo piće?"

Tereza se ponovo susrela sa čovekovim očima. Na svetlosti je vi-dela da su zelene. I vrlo zavodljive. Primetila je da su istovremeno i mirne i nasmejane, pa čak i kad se nije smejao.

Ruke su mu izgledale snažno, neobrijana brada, a kosa kovrdžava. Skoro lep, zaključila je. Ili bez ovog skoro. I pomislila je kako miriše na čist znoj i na so mada je bila previše daleko da bi to znala. Samo je pomislila. „Naravno", rekla je.

Oči zelene, tetovaža na desnoj ruci, plavokos i mršav prijatelj.

Igra sudbine za šankom u baru. Tereza Mendosa, daleko od Sinaloe. Sama sa ovim iz samoće. Dani identični onima što su prošli, sve dok to ne prestanu da budu. Neočekivano dolazi iznenada, ne kao udar groma i bez važnih znamenja koji ga najavljuju, već se uvlači neprimetno, blago, poput osmeha ili pogleda. Kao sam život i kao sama - a ona uvek dođe - smrt. I možda zbog toga, sledeće večeri, ona je poželela da ga ponovo

vidi; ali čovek nije došao. Svaki put kada je ulazio neki gost, ona je dizala glavu, sa nadom da je to on. Ali nije bio on.

Izašla je nakon zatvaranja i otišla do obližnje plaže gde je zapalila cigaretu - ponekad bi u nju gurala usitnjena zrnca hašiša - i posmatrala svetla na nasipu i marokansku luku Nador sa druge strane tamne vodene trake. Uvek bi to radila kada je bilo lepo vreme, zatim bi prošetala morskom obalom sve dok ne bi našla taksi koji ju je vozio do njenog doma u Poligonu: malenog stana sa spavaćom sobom i malim boravkom, kuhinjom i kupatilom. Sam Dris Larbi ga je izdavao i odbijao joj stanarinu od plate. Dris nije bio loš čovek, pomislila je. Sa devojkama je bio razuman, trudio se da ima dobre odnose sa svima, a opasan je bio samo kada nije imao drugog izlaza. Ja nisam kurva, bez okolišanja mu je rekla prvog dana nakon što ju je primio u Džamilu i predložio moguće poslovne varijante.

Drago mi je, Rifanac je rekao samo to. U početku ju je prihvatio kao nešto neizbežno, nije mu bila ni teret ni prednost: formalnost koju mora da ispuni zbog ličnih oba-vezivanja prijatelj prijatelja mog prijatelja - koja nisu imale nikakve veze sa njom. Na izvestan način ju je i poštovao, zahvaljujući garancijama za koje Tereza nije znala, a kroz vezu koja je spajala Dris Larbija sa don Epifanijom, preko čoveka iz kafea Nebraska. I ono je učinilo da joj Rifanac dopusti da ostane sa druge strane šanka. Najpre je radila sa Ahmedom kao konobarica, a blagajnica je postala onog dana kada je uočila greške u računima i ispravila ih u roku od pola minuta. Dris je želeo da zna da li je išla u neku školu. Tereza mu je odgovorila da je išla samo u osnovnu, a on ju je zamišljeno posmatrao i rekao: „Brojevi su ti u glavi, Meksikanko, čini se da si rođena za sabiranje i oduzimanje." Nešto od ovoga sam naučila dok sam šljakala u svojoj zemlji, odgovorila je ona. Kada sam bila mlada.

Onda joj je Dris rekao da će od sutra primati platu kao blagajnica, a Tereza se posvetila lokalu i nikada više nisu razgovarali o tome.

Provela je neko vreme na plaži, dok nije popušila cigaretu, upijajući daleku svetlost koja se razlivala po mirnoj i mračnoj vodi. Na kraju je pogledala oko sebe, drhteći kao da se jutarnja studen probila kroz njenu jaknu sa uzdignutom kragnom. Kurvin sin. Tamo, u Kuli-jakanu, Guero joj je često govorio da ona nije stvorena da živi sama. Nipošto, tvrdio je. Nisi ti taj tip devojke.

Tebi je potreban muškarac koji će te kontrolisati i štititi. Jer si takva kakva si: slatka i nežna. Prelepa. Blaga. Ili da te drži kao kraljicu, ili da te nema. Ne treba ni da mu kuvaš; i zašto bi, za to postoje restorani. I to ti se sviđa, ljubavi. Sviđa li se ovo što ti radim i kako ti radim, i reci mi, šaputao je Guero, kopile, dok je

usnama prelazio preko njenog trbuha, šta ćeš da radiš kada dobijem svoje i kada me pošalju na put bez povratka. Beng.

Zato dođi ovamo, lepojko, spusti se do mojih usana i ščepaj me, nemoj dozvoliti da pobegnem i snažno me zagrli, jer jednog dana biću mrtav i niko me neće više grliti. Teško tebi onda, curo moja. Bićeš tako sama. I zato, kada me više ne bude, pamti me i žali me, i znaj da niko više neće biti prema tebi ovakav kao što sam bio ja.

Tako sama. Kako je čudna, a u isto vreme bliska ta reč: samoća. Svaki put kada bi je Tereza čula iz tuđih usta ili izgovarala u sebi, zamislila bi ne sebe, već Guera na jednom živopisnom mestu gde ga je ona jednom krišom posmatrala. Ili, možda, jeste zamišljala sebe kako posmatra njega. Jer, bilo je i mračnih perioda, crnih kapija koje je Guero zatvarao za sobom, kilometrima udaljen, i nikako nije mogla da dopre do njega.

Ponekad bi se vratio sa nekog zadatka ili nekog posla, o kojima joj nikada nije pričao iako je cela Sinaloa brujala o tome, i zanemeo bi, bez svojih uobičajenih hvalisanja, vesto izbegavajući njena pitanja, dalek kao da je zauzet nečim veoma važnim. A ona, zbunjena, ne znajući šta da radi ili kaže, motala bi se oko njega poput nespretne životinje, u iščekivanju nekog pokreta ili reči koja bi označila njegov povratak. Bila bi preplašena.

Tada bi on izlazio iz kuće i išao do centra. Jedno vreme, Tereza je sumnjala da on ima ljubavnicu - nesumnjivo ih je i imao, kao i svi, ali ona je strahovala od neke posebne. Bila je luda od stida i ljubomore; tako da ga je jednog jutra pratila sve do pijace Garmendija, skrivena u masi, sve dok nije videla da je ušao u kafanu La Baljena na čijim vratima je pisalo: Zabranjen ulaz trgovcima, prosjacima i maloletnicima. Nisu bile pomenute žene, ali svi su znali da je to jedno od nepisanih pravila lokala: samo pivo i muškarci. Tako da je dugo stajala na ulici, više od pola sata, odmah pored izloga radnje sa obućom, i nije radila ništa osim što je nadzirala dvokrilna vrata i čekala da on izađe.

Ali on nije izašao, tako da je prešla preko ulice i ušla u susedni restoran čiji je prostor bio povezan sa salom kafane. Naručila je sok, otišla do vrata na dnu, provirila i videla veliku salu prepunu stolova i džuk-boks u ćošku iz kojeg je dopirala pesma Dos Realesa, Putevi moga života. I ono što je bilo čudno za to mesto, u ovo doba, jeste to da je za svakim stolom sedeo samo po jedan čovek sa jednom flašom piva. Baš tako. Po jedan za stolom. Svi su bili zreli ili stariji muškarci, sa slamnatim šeširima i bejzbol kapama na glavama, tamnih lica i crnih ili sedih brkova, svaki od njih je pio u tišini, sam sa sobom, ni sa kim ne razgovarajući, poput onih čudnih zanesenih filozofa. Neke flaše

su bile servirane sa belom papirnom salvetom do pola grlića i izgledalo je kao da su na stolovima posluženi beli karanfili sa pivom. Svi su ćutali, pili i slušali muziku, poneko bi ustao da stavi novčić u džuk-boks, a za jednim od stolova sedeo je Guero Davila sa pilotskom jaknom prebačenom preko ramena, nepomične plavokose glave, potpuno sam, zu-reći u prazno.

Tako su prolazili minuti, a on je narušio svoju mirnoću samo da bi izvukao papirni karanfil iz srednje flaše piva pacifik od šest pezosa i prineo ga usnama. Dos Reales su utihnuli i zamenio ih je I lose Alfredo sa pesmom Kada godine prođu. Onda se Tereza polako udaljila od vrata i izašla na ulicu, i na putu kući snažno je ridala i nije mogla da se zaustavi. Plakala je i plakala, nesposobna da zaustavi suze, a da ni sama nije znala zašto.

Možda zbog Guera i zbog sebe same. Za ono vreme kada prođu godine.

Uradila je to. Samo dva puta za sve vreme koje je provela u Melilji. I Guero je bio u pravu. Ni ona nije očekivala neku veliku stvar. Prvi put je to uradila iz puke radoznalosti: želela je da zna kako će se ose-ćati nakon toliko vremena, sa dalekim sećanjem na svog muškarca i sa onim nedavnim, bolnim, na Gata Fijerosa, na njegov surovi osmeh, njegovo divljaštvo, koje su pamtili njeno telo i um. Pažljivo je izabrala, ali donekle i slučajno, kako bi problemi i posledice bili isključeni. Bio je to mladi vojnik koji ju je presreo na izlazu iz bioskopa Nasional. Imala je slobodan dan i gledala je film o Robertu de Niru. Govorio je o ratu i prijateljstvu, kraj je bio uvrnut: likovi su igrali ruski rulet poput onog što su jednom igrali Guero i njegov rođak, kada su bili pijani od tekile i glumili ludilo sve dok ona nije počela da vrišti na njih, oduzela im oružje i poslala ih na spavanje, dok su se oni smejali, pijandure ne-srećne i neodgovorne. To sećanje na ruski rulet rastužilo ju je, i možda zbog toga, kada je izašla i kada joj je prišao vojnik - u kariranoj košulji kao kod Sinaloanaca, visok, pristojan, svetle i ošišane kose poput Guerove - ona je prihvatila njegov poziv na limunadu kod Entonija. Slušala je njegovu banalnu priču, a potom su oboje završili na zidinama starog grada, ona naga od pasa na dole, leđima pribijena uza zid, a sa zida ih je jedna mačka zainteresovano posmatrala pogledom koji se caklio na mesečini. Skoro da nije osetila ništa jer je bila previše napeta, osluškujući sebe, upoređujući osećanja i uspomene. Kao da se ponovo podelila na dve osobe, a ta druga osoba bila je mačka ispred njih, koja ih je gledala mirno i ravnodušno, nalik nekoj senci. Vojnik je izrazio želju da je ponovo vidi, a ona je rekla: „Da, ljubavi, neki drugi dan." Ali znala je da ga više nikada neće videti, pa čak i kada bi se nekada slučajno sreli na nekom mestu - u Melilji, bio je to mali

grad - ne bi ga prepoznala, ili bi se pravila da ga ne prepoznaje. Čak mu ni ime nije znala.

Drugi put je to uradila zbog praktičnih razloga, s policajcem.

Pitanje njenih privremenih boravišnih dokumenata rešavalo se sporo i Dris Larbi joj je predložio da ubrza stvari. Tip se zvao Souko. Bio je to sredovečni inspektor prihvatljive spoljašnosti i naplaćivao je usluge emigrantima. Nekoliko puta je došao u Džamilu - Tereza je imala naređenje da mu ne naplaćuje - i jedva su se poznavali. Otišla je do njega i bez okolišanja mu izložila problem. Kao u Meksiku, rekao je, a ona nije mogla da shvati šta ovaj kurvin sin podrazumeva pod meksičkim običajima. Pustio ju je da bira - ili da plati novcem, ili u naturi. Što se tiče novca, Tereza ga je čuvala do poslednje pare, tako da se odlučila za ovo drugo. I zbog nekakvog mačističkog poriva koji je nju skoro naterao na smeh, dotični Souko je pokušavao da zablista u sobi 106 hotela Avenida - Tereza je pojasnila daje to samo sastanak i ništa više - a kasnije, dok je zgađena pušila, on ju je, hraneći svoju sujetu i sa još navučenim prezervativom, upitao za mišljenje. „Došla sam", rekla je ona dok se polako oblačila, pre-znojanog tela. „Došla sam na meksičkom znači da si svršila", pitao je on. „Naravno", odgovorila je. Kasnije, vrativši se kući, dugo je sedela u kadi, polako i odsutno se prala, zatim je zapalila cigaretu ispred ogledala, brižljivo proučavajući svaku crtu svog dvadesetčetvorogodišnjeg lica, kao da se bojala da će se razobličiti nekom čudnom mutacijom. Bojala se da će jednog dana ugledati sebe kako sama sedi za stolom, poput onih muškaraca u kafani u Kulijakanu; i da neće plakati, niti se prepoznati.

Ali Guero Davila, tako precizan u svojim predviđanjima, kao i u svojoj neopreznosti, prevario se u jednoj tački svog proročanstva. Kada se izuzmu određene stvari, sada je znala, samoću nije bilo tako teško prihvatiti. Čak je ni sitne neprijatnosti i ustupci nisu uzbuđivali. Nešto je umrlo sa Guerom, iako to nešto nije imalo toliko veze s njim, koliko sa njom samom. Možda je to nevinost, ili neopravdana sigurnost.

Tereza je još kao veoma mlada pobegla od užasa, ostavljajući iza sebe ružnu ulicu, bedu i sva najgrublja naličja života. Htela je da ode daleko od svega toga, zauvek, ne znajući da ju je užas sledio sve do ovog mesta, motrio ju je kroz zatvorena vrata, bezobličan, čekajući da se provuče kroz pukotine i da je ponovo potrese. Odjednom pomisliš da je strah daleko, iza tebe, a ovaj ti se prišunja. Ona tada još nije bila spremna. Bila je klinka: devojka narko-dilera, provodila je vreme u kući skupljajući filmove, porculanske figurice i slike sa pejzažima koje je kačila na zid. Bila je poput mnogih drugih. Uvek spremna za svog

muškarca koji ju je okružio luksuzom. Kao otac. Sa Guerom se sve svodilo na smeh i šalu. Kasnije je primetila prve čudne znake, ali nije obraćala pažnju. Zlokobne znake. Upozorenja koja je Guero ismevao, ili preciznije, boleo ga je kurac za njih. Nije ga bilo briga, jer on je bio spreman, ma šta oni govorili. Živ i sposoban. Jednostavno je odlučio da preseče i da ne čeka. Čak ni nju nije čekao, kopile. I kao posledica svega, bip-bip. Tereza je opet videla sebe napolju, pod vedrim nebom, kako izbezumljeno trči sa torbom i pištoljem u rukama. A onda se se-tila i zadaha Gata Fijerosa, njegovog otvrdlog uda kako prodire u nju, pucnja, iznenađenog lica Potemkina Galvesa, Malverdeove kapele i mirisa havanske cigare don Epifanija Vargasa. Straha koji joj je prionuo za kožu kao čađ od nagorelih sveca, zgrušavajući joj znoj i reči. I na kraju, između olakšanja zbog svega što je prošla i neizvesne budućnosti, setila se aviona u kojem je ona, ili ona druga žena koja ponekad liči na nju, dok posmatra svoj posmatra njen - odraz na oknu, tri hiljade metara iznad Atlantskog okeana. Madrid. Voz ka jugu. Brod koji plovi morem kroz noć. Melilja. I sada, na drugom kraju dugog putovanja, Tereza još nije mogla da zaboravi zlokobne glasove što su kružili napolju. I kada bi joj telo po drugi put bilo raspoloženo za kojekakve, oni nisu bili Guero. Pa, čak i kada bi - ideja ju je uvek terala na čudan smeh - ponovo volela ili mislila da voli. Ali možda je to i pravilan redosled, pomislila je pošto je razmotrila svoj slučaj, najpre voleti, pa misliti da voliš, i na kraju prestati voleti ili voleti sećanje. Sada je znala - to ju je plašilo i, paradoksalno, smirivalo u isto vreme - da je moguće, čak i lako, utvrditi se u samoći kao u nekom nepoznatom gradu, u stanu sa starim televizorom i krevetu čiji dušek škripi kada se zbog nesanice na njemu prevrće. Da ustane, ode da piški i tamo mirno sedi, sa cigaretom medu prstima. Da ode da se tušira i mazi polni organ sa rukom vlažnom od vode i sapuna, zatvorenih očiju, prizivajući u sećanje usta svog muškarca. I zna da ovo može trajati ceo život, i da ona može da se navikne na ovo. Da se pomiri i ostari sama, zaglavljena u ovom gradu kao na bilo kojem izgubljenom mestu na svetu, dok ovaj svet nastavlja da se okreće kao što je uvek činio iako ona to nije prime-ćivala: neumoljiv, surov, ravnodušan.

Videla ga je ponovo nedelju dana kasnije, odmah pored male pijace na brdu Montes Tirado. Kupovala je začine u bakalnici Kifkif-u nedostatku meksičkog čilija, svoju želju za ljutim morala je da prilagodi jakim muslimanskim začinima - i išla je niz ulicu, sa po jednom torbom u svakoj ruci, tražeći zgrade sa više hlada da bi se sakrila od jutarnje žege, jer ovde nije bilo vlažno kao u Kulijakanu, već suvo i oporo: severnoafrička vrućina osušenih

rečnih korita, smokvi, niskih planina i golih stena. Videla ga je kako izlazi iz električarske radnje sa paketom pod miškom, i odmah ga je prepoznala: Džamila, nekoliko dana ranije, čovek koga je pustila da završi piće dok je Ahmed čistio pod i devojke se opraštale. I on je nju prepoznao, ali kada je prešao na njenu stranu, malo se odmakao da joj ne bi smetao sa kutijom koju nosi, na-smejao se, na isti način kao onda za šankom dok je pio viski i pitao da li može da ga završi, više pogledom nego recima, i rekao joj „zdravo". I ona mu je otpozdravila i nastavila svojim putem, dok je on stavljao kutiju u prtljažnik automobila parkiranog pored trotoara. I ne okrenuvši se, znala je da je i dalje posmatra, sve dok, na kraju, kod samog ćoška, nije osetila njegove korake iza sebe, ili joj se samo pričinilo. Onda Tereza uradi nešto čudno, što ni sama sebi nije mogla da objasni: umesto da produži pravo ka svojoj kući, skrenula je udesno ka pijaci. Besciljno je hodala kao da traži zaštitu među svetinom iako nije znala odgovor na pitanje od čega se štiti. Lutala je među bučnim tezgama sa voćem i povrćem dok su odzvanjali glasovi trgovaca i kupaca u zastakljenim separeima, i kada je prošla lanac ribarnica, izašla je kroz kapiju koja je vodila do kafanice u Ulici Komisario Valero. I tako je, ne osvrnuvši se nijednom iza sebe, stigla svojoj kući. Ulaz se nalazio na kraju okre-čenog stepeništa, u uličici koja je išla naviše ka Poligonu, između rešetkastih prozora sa saksijama zdravaca i zelenim žaluzinama - bila je dobra vežba penjati se i silaziti dva, tri puta dnevno, - i sa stepenica su se videli krovovi i crveni i beli minareti džamije, a još dalje, u Maroku, tamna senka planine Gurugu. Napokon je pogledala iza sebe, tražeći ključeve u farmerkama. Onda ugleda njega kako stoji na ćošku, miran i tih, kao da se celo jutro nije pomerio s tog mesta. Sunčeva sve-tlost reflektovala se na belim fasadama i njegovoj košulji, ruke i vrat su mu blistali, a na zemlji se ocrtavala jasna, definisana senka.

Samo jedan pokret, jedna reč, neočekivan osmeh, učinili bi da se ona okrene i otvori vrata i potom ih zatvori za sobom, ostavljajući čoveka napolju, daleko od svoje kuće i svog života.

Ali kada su im se pogledi susreli, on je nastavio da stoji kako je i dosada stajao, nepomičan na ćošku, u svoj toj belini zidova i svoje košulje. One noći za šankom u Džamili kada mu je rekla da zatvaraju, učinilo joj se da se zelene oči smeju kao da vide stvari o kojima Tereza nije ništa znala. Njenu sadašnjost i njenu budućnost. I možda je zbog toga, umesto da otvori vrata i potom ih za sobom zatvori, spustila torbe na pod, sela na stepenik i izvadila kutiju cigareta. Veoma polako ju je vadila i ostala je tako da sedi, ne podižući pogled, sve dok se čovek nije popeo do nje. Na trenutak, njegova senka zaklonila je sunce.

Zatim je seo pored nje, na isti stepenik; čak i spuštenog pogleda uspela je da vidi plave pamučne pantalone, vrlo isprane, sive patike, zavrnute rukave na preplanulim rukama, mršavim i jakim. Vodootporni seiko sat sa crnim kaišem oko zgloba leve ruke. Tetovažu razapetog Isusa na desnoj podlaktici.

Tereza je zapalila cigaretu spustivši glavu, a puštena kosa joj je pokrila lica. Pošto je to uradila, nehotice se primakla čoveku; ovaj se odmakao, kao onda na ulici kada je nosio kutiju, kao da ponovo ne želi da joj smeta. Nije ga gledala i znala je da ni on nju ne gleda. Pušila je u tišini, smireno analizirajući svako osećanje i svaki fizički osećaj koji joj je prolazio telom. Zaključak je bio iznenađujuće jednostavan: bolje blizu nego daleko.

Odjednom se on pomerio i ona se uplaši da će otići. Volela bih da ostaneš, pomislila je. Podigla je glavu, sklonila kosu s lica i pogledala ga. Imao je privlačan profil, koščatu bradu, preplanulo lice, čelo malčice namršteno zbog svetlosti koja ga je terala na žmirkanje. Zgodan od glave do pete. Gledao je u daljinu, prema Guruguu i Maroku. „Gde si bio?" pitala je ona. „Na putu", govorio je lakim akcentom koji nije ranije primetila: meka modulacija glasa, pomalo zatvorena, a govor mekši nego kod ovdašnjih Španaca.

Tako je ispalo, kao da su obnovili prekinuti dijalog. Dva poznanika koja su se srela, ne iznenadivši jedan drugog. Dva prijatelja. Možda dva ljubavnika. „Zovem se Santjago."

Napokon se okrenuo. Ili si vrlo lukav, pomislila je ona, ili bacaš čini. U svakom slučaju, dođe mu isto. Zelene oči su se ponovo nasmejale, sigurne i mirne, proučavajući je. „Ja sam Tereza."

Tiho je ponovio njeno ime. Tereza, rekao je zamišljenim tonom, kao da iz nekog nepoznatog razloga mora da se navikne da ga izgovara. Nastavio je da je posmatra kako udiše dim cigarete, a potom ga naglo izbacuje, kao da je donela neku odluku. I kada je bacila opušak i ustala, on je i dalje nepomično sedeo na stepeniku. Znala je da će ostati ovde ne forsirajući stvari ukoliko mu ne olakša sledeći korak. Ne zbog nesigurnosti ili stidljivosti.

Bilo je jasno da nije bio takav.

Njegova mirnoća postavila je stvar na pola-pola i svako je morao da odradi svoju polovinu. „Uđi", reče mu ona.

Bio je drugačiji, zaključila je. Manje maštovit i zabavan od Guera. Nije bilo, kao u drugim slučajevima - vojnik i policajac nisu imali nikakve veze sa ovim - šale, ni smeha, ni drskosti, ni vulgarnosti izrečene u predigri ili zbog opšteg utiska. Zapravo, ovog prvog puta skoro da i nije bilo reči: ovaj čovek je ćutao

skoro sve vreme dok se pomerao, veoma ozbiljan i veoma spor.

Veoma detaljan. Njegove oči, koje su čak i tada bile mirne, ni za trenutak je nisu gubile iz vida. Nijednom nisu skrenule, niti su trepnule. I kada se jedan mlaz sunčeve svetlosti probio kroz rebra venecijanera, učinivši da zablistaju malene kapljice znoja na Terezinoj koži, zelene iskre su se još više razbistrile, jasne i budne, čiste poput ostatka mršavog i snažnog tela koje nije nestrpljivo navaljivalo, kao što je ona očekivala, već je ulazilo polako, sigurno. Bez žurbe. Prateći pažljivo promene na ženinom licu i drhtaje njenog tela, kao da upravlja njime; produžavajući do krajnje granice svaki poljubac, svaki dodir, svaku situaciju.

Ponavljajući iste pokrete, jedan za drugim, iste vibracije i odgovore, svu tu zamršenu mrežu: mirisalo je na ogoljen, vlažan i napet seks. Pljuvačka. Grozničavost. Prijatnost. Pritisak.

Mir. Uzroci i posledice koji su se pretvarali u nove uzroke i identične posledice beskonačne forme. I kada joj se um razbistrio, pošto se vratila sa nekog mesta gde je ostavljena ležala i plovila, veru-jući da se probudila, ubrzala je ritam, vodeći ga tamo gde je znala da svaki muškarac želi da bude odveden. Ali on je odmahnuo glavom, u znak neodobravanja, dok su mu se oči vedro smejale, i nečujno je izgovorio, podižući prst kao opomenu: Čekaj, budi mirna, nemoj ni da trepneš.

Pošto se odmaknuo i zastao na trenutak, zgrčenog lica, pokušavajući da povrati kontrolu - osećala ga je medu butinama, čvrstog i vlažnog od nje - odjednom je ponovo ulazio, blago, još sporije i još dublje, ispunivši joj utrobu. Tereza je prigušila jecaj, i sve je počinjalo iz početka dok su se kroz venecijanere probijali, poput uboda nožem, kratki i oštri snopovi svetlosti. I tada, isprekidano dišući i gledajući ga izgubljeno, jer bio joj je tako blizu da joj se činilo da su i njegove usne i lice unutar nje, ona, zarobljenica tog tela i vlažnih izgužvanih čaršava, još jače ga je stegla svojim rukama, nogama i ustima, i naprasno pomislila: Bože moj, Sveta majko, Device, ne koristimo kondom.

4.

Hajdemo tamo gde nam niko neće suditi

D

ris Larbi nije voleo da se petlja u privatan život svojih devojaka. Ili mi je barem tako rekao. Bio je miran čovek, posvećen poslu, pristalica toga da svako živi svoj život, ukoliko to nije na njegov račun. Bio je tako krotak, govorio je, da je čak i pustio bradu da bi udovoljio svom zetu: zadrtom integristi koji je živeo u Nadoru sa Drisovom sestrom i četiri sestrića. Posedovao je i španski i marokanski pasoš, glasao je na izborima, klao je jagnje na dan Eid el Ada i plaćao je porez na ostvarenu dobit od svojih poslova: biografija nije bila loša za nekoga ko je sa deset godina prešao granicu sa priborom za čišćenje cipela, bez ikakvih dokumenata. Upravo taj aspekt, onaj poslovni, naterao je Drisa Larbija da još jednom razmotri situaciju Tereze Mendose. Jer Meksikanka je postala nešto posebno. Vodila je Džamiline knjige i poznavala je neke poslovne tajne. Sem toga, imala je mozak za brojeve i to je bilo od koristi za druge vrste poslova. U te poslove spadali su prelaženja preko granice, stanovi u Kanjadi de la Muerte ili stare kuće Reala, podmićivanja stražara na kontrolnim mestima, ili komplikovanije ekspedicije sa turama od po dvadeset, trideset ljudi, tajna iskrcavanja uz pomoć ribara, motornih čamaca i čamaca na vesla koji su izlazili na marokansku obalu. Nekoliko puta su predložili Drisu Larbiju da iskoristi infrastrukturu za transport nečeg isplativijeg, ali on je, osim što je bio dobar

građanin i dobar musliman, bio i mudar. Droga je bila u redu i novac se brzo zarađivao, ali pošto je on bio poznat i imao izvesnu reputaciju na ovoj strani granice, petljanje u to dovelo bi ga pre ili kasnije do suda. Jedna stvar je bila podmazati nekoliko španskih policajaca da ne traže suvišne papire devojkama ili imigrantima, a sasvim druga kupiti jednog sudiju.

Ilegalna prostitucija i doseljavanje donosilo je manje štete nego pedeset kilograma hašiša u policijskoj istrazi. Mnogo manje zla.

Novac je sporije dolazio, ali trošio ga je sa više slobode i nije išao advokatima i drugim krvopijama. Sigurno da nije.

Nekoliko puta je pratio Terezu, ne skrivajući se previše.

Pretvarao se da se slučajno našao u njenoj blizini. Došao je do nekih saznanja o tom momku: Galisijac je posećivao Melilju svakih osam do deset dana motornim čamcem marke fantom, ofarbanim u crno. Nije bilo potrebno biti enolog, ili etnolog, ili kako god se to zvalo, i zaključiti da tečnost u kartonima može biti samo vino. Pošto se malo raspitao po izvesnim mestima, saznao je da tip živi u Alhesirasu, da mu je gliser registrovan u Gibraltaru i da se zvao, ili su ga zvali - u takvoj sredini nije bilo lako saznati - Santjago Fistera. Ranije nije imao krivičnih prekršaja, saopštio mu je jedan od šefova Nacionalne policije koji je voleo da ga devojke Drisa Larbija oralno zadovoljavaju dok je dežurao u patrolnim kolima. Sve to je doprinelo da Terezin gazda stekne približnu ideju o tom čoveku, sagledavajući ga sa dva aspekta: bezazlen kao gost Džamile i nepoželjan kao Meksikankin ljubavnik. Nepoželjan za njega, naravno.

Razmišljao je o svemu tome dok je posmatrao par. Slučajno ih je video dok je automobilom prolazio blizu pristaništa, u Manteleteu, nadomak zidina starog grada. I nakon što je prešao određenu razdaljinu, okrenuo je kola i vratio se natrag, parkirao se i izašao da kupi flašu piva u baru Ogar del Pescador. Na malom trgu, ispod prastarog luka tvrđave, Tereza i Galisijac su sedeli za jednim od tri rasklimatana stola obalskog restorana i jeli mavarske ražnjiće. Do Drisa Larbija je dopirao miris mesa na roštilju i morao je da se suzdrži - preskočio je doručak - da ne ode tamo i ne zatraži malo. Pošto je bio Marokanac, obožavao je ražnjiće.

U suštini, sve su one iste. Bez obzira na to koliko smerno izgledaju, kada se sretnu sa dobrom alatkom kao da im ptice popiju mozak i više ne razmišljaju razumno. Neko vreme ju je sa distance posmatrao sa pivom u ruci, pokušavajući da poveže devojku koju je on poznavao, brzu i diskretnu Meksikanku za šankom, sa ovom koja je nosila teksas suknju, cipele sa visokim štiklama, kožnu jaknu, ravnu kosu sa razdeljkom na sredini i

podignutu u punđu, na meksički način. Sedela je sa tim muškarcem u senci zida i razgovarala s njim. Još jednom je pomislio kako nije nešto posebno lepa, čak je i obična, ali kada se sredi ili šta god već uradi, može se smatrati lepom. Imala je velike oči, veoma crnu kosu, mlado telo kojem su dobro stajale pripijene pantalone, bele zube i, povrh svega, ljupko je pričala i isto tako slušala dok joj neko priča, ozbiljna i tiha kao da razmišlja, čineći da se osećaš zanimljivim, skoro važnim. Dris Larbi je o njenoj prošlosti znao samo ono neophodno i nije želeo da zna više: da je imala problema u svojoj zemlji i da joj je neko važan pomogao da se sakrije. Video je kada je izašla iz feribota u Malagi sa torbom u ruci, izgubljenog izgleda, proterana u tuđi svet 0 kojem ništa nije znala. Ovu ptičicu će progutati za dva dana, pomislio je. Ali Meksikanka je pokazala jednu posebnu veštinu prilago-đavanja, poput onih mladih vojnika sa sela, naviknutih na to da pate na suncu i hladnoći, koji potom u ratu uspeju da se odupru bilo čemu, sposobni da izdrže napor i oskudicu, suočavajući se sa svakom situacijom kao da su ceo život proveli u njoj.

Baš zbog toga, iznenadila ga je njena veza sa Galisijcem. Nije bila od onih koji se petljaju sa mušterijama ili s bilo kim drugim iz čiste po-kvarenosti. Njima je samo na pameti bilo da što više love pokupe. Ali ipak je sedela tamo i jela mavarske ražnjiće, ne odvajajući pogled od dotičnog Fistere. Možda bi i imao neku budućnost pred sobom - sam Dris Larbi je bio dokaz da se može uspeti u životu, - ali odjednom, nije imalo više gde da se propadne i najverovatnije ga je čekalo deset godina u španskom ili marokanskom zatvoru ili zaseda iza ćoška. Sta-više, bio je siguran u to da je Galisijac imao veze sa nedavnim, iznenadnim Terezinim zahtevima da prisustvuje jednoj od privatnih žurki koje je Dris Larbi organizovao sa jedne i druge strane granice. Želim da idem, predložila je ona bez ikakvog objašnjenja. On, iznenađen, nije mogao niti je želeo da je odbije. Važi, u redu, što da ne. Sada je došao u situaciju da tu stoji i gleda i istinski ne veruje da je ona ista stegnuta devojka za šankom u Džamili, sada sređena, našminkana, raz-deljene kose visoko podignute, obučena u kratku suknju sa izrezom koja dobro pristaje samo skladnom telu, a na štiklama noge - nikada je Dris nije video ovakvu - prilično zgodne. Obučena je da ubije, prvi put je pomislio Rifanac kada je sa dva automobila prebacivao nju i četiri Evropljanke preko granice, daleko od Mar Čike, u luksuzni letnjikovac blizu plaže Karijat Arkeman. Posle toga, pošto ih je uveo u to narodno veselje - dva pukovnika, tri činovnika visokog ranga, dva političara i bogati trgovac iz Nadora - Dris Larbi nije skidao pogled s nje, u želji da otkrije šta nosi u rukama. Dok su

četiri Evropljanke, kojima su se pridružile i tri veoma mlade Marokanke, zabavljale goste na način koji i odgovara ovakvim situacijama, Tereza je razgovarala sa svima po malo na španskom i na elementarnom engleskom. Sve do tada, Dris Larbi nije znao da se služila njime, on sam je od engleskih reči prepoznavao samo good morning, goodbye, fuck i money.

Zbunjeno je posmatrao kako se Tereza prema svima ophodi strpljivo i ljubazno, kao da proračunato priprema teren. I pošto je izbegla nasrtaje jednog od lokalnih političara, koji je progutao sve što je mogao da proguta u gasnom, tečnom ili čvrstom stanju, na kraju se odlučila za jednog pukovnika Kraljevske žandarmerije čije ime je bilo Čaib. I Dris Larbi, koji se poput onih profesionalnih hotelskih sobarica držao po strani, malo ovde, malo onde, poneki osmeh ili klimanje glave kako bi udovoljio gostima - imao je račun u banci, tri noćna kluba i gomilu imigranata koji su čekali dozvolu za prebacivanje u Španiju -nije mogao a da ne ceni, kao ekspert u javnim odnosima, Terezino slobodno ophođenje sa žandarmom. On nije bio, to je zabrinuto konstatovao, bilo kakav vojnik. Svaki krijumčar koji je nameravao da prevozi hašiš između Nadora i Alukemasa morao je da plaća dodatnu dolarsku taksu Abdelkaderu Čaibu.

Tereza je mesec dana kasnije prisustvovala i drugoj žurci gde se ponovo susrela sa marokanskim pukovnikom. I dok ih je posmatrao kako tiho ćaskaju na jednoj izdvojenoj sofi na terasi ovaj put se radilo o luksuznom spratu u jednoj od najboljih zgrada Nadora - Dris Larbi se uplašio i odlučio da neće biti trećeg puta. Čak je i pomislio da je otpusti iz Džamile, ali bio je vezan određenim obavezama. U ovom zamršenom lancu „prijatelja od mog prijatelja", Rifanac nije mogao da kontroliše sve krajnje motive i posredničke karike; u takvim slučajevima uvek je bilo bolje biti oprezan i ne smetati nikome. Takođe nije mogao a da ne prizna da gaji izvesnu simpatiju prema Meksikanki. Bila mu je draga. Ali to nije značilo da će da olakša Galisijčeve poslove niti njeno petljanje sa njegovim marokanskim poznanicima. A da se ne pomene da je Dris Larbi pokušavao da se drži što dalje od biljke ka-nabis u bilo kojem da je obliku i pakovanju. I zato, nikada više, rekao je sebi. Ako želi da se jebe sa onim Abdelkaderom Čaibom ili sa bilo kim drugim na račun Santjaga Fistere, on joj neće držati svecu.

Upozorio ju je, kao što je radio u takvim slučajevima, ne uplićući se mnogo. Izgovorio je to. Jednom prilikom su se zajedno vraćali iz Džamile i spuštali se ka plaži, a usput su razgovarali o isporuci flaša džina koju je sutra trebalo obaviti.

Kada su stigli do morskog šetališta, Dris Larbi ugleda Galisijca kako sedi na klupi i čeka je. Bez ikakve pripreme, na pola

razgovora o paketima flaša i plaćanju dobavljača, rekao je: „On je jedan od onih koji ne opstaju." I ništa više. Onda je ćutao nekoliko sekundi pre nego što je nastavio razgovor o paketima džina, primetivši da ga Tereza gleda veoma ozbiljno; ne kao da ga nije razumela, već kao da ga je podsticala da nastavi, sve do trenutka kada je Rifanac počeo da sleže ramenima. Još je dodao i ovo: „Ili odlaze, ili ih ubijaju." „Šta ti znaš o tome?!" rekla je.

I to je rekla nekako sa visine i sa izvesnim prezirom, na šta se Dris Larbi malo i uvredio. Šta umišlja ova glupava Indijanka, pomislio je. Krenuo je da kaže nekakvu vulgarnost, ili možda nije - nije još bio odlučio - kako bi objasnio Meksikanki da on zna mnogo o muškarcima i ženama, s obzirom na to da je proveo trećinu života trgujući s ljudskim bićima i raznim pičkama; da mu se to ne čini dobro, bilo je vreme da traži drugog mladića.

Ali umesto toga, ćutao je jer je shvatio da ona nije mislila na to, na muškarce i žene i one što pojebu i ostave, već na nešto komplikovanije u šta on nije bio upućen; nešto što se moglo povremeno primetiti, ako se uopšte mogu primetiti te stvari, u načinu na koji je ova žena gledala i načinu na koji je ćutala. Te večeri, u blizini plaže na kojoj ju je čekao Galisijac, Dris Larbi je naslutio da Terezin komentar nije imao toliko veze sa muškarcima koji ostavljaju, koliko sa muškarcima koje ubijaju.

Jer, u svetu iz kojeg je ona došla, biti ubijen jeste način da odeš poput bilo kog drugog.

Tereza je nosila jednu fotografiju u tašni. Još odavno ju je držala u novčaniku: od vremena kada je Čino Para priredio njoj i Gueru Davili proslavu rođendana. Na fotografiji su bili samo njih dvoje; on je nosio pilotsku jaknu a svoju ruku je prebacio preko njenih ramena. Izgledao je lepo dok je stajao pred fotoaparatom, mršav i visok sa licem gringa, a palcem druge ruke držao se za kopču kaiša. Onako nasmejan činio se sušta suprotnost Terezi kojoj se na licu nazirao nevin i zbunjen osmeh. Tada je imala samo dvadeset godina, izgledala je mlado i krhko, oči je širom otvorila kada je sevnuo blic, lice joj je bilo pomalo iskrivljeno u grimasu, a svojom vedrinom nije uspeo da je zarazi ni muškarac koji ju je grlio. Možda je, kao što je slučaj sa većinom fotografija, taj izraz lica bio slučajan: bilo koji trenutak, slučajnost ovekovečena na filmu. I kako sada da se ne usudi, kada je naučila lekciju, da to protumači? Često slike, situacije i fotografije nisu gotove dok se neke stvari ne dogode kasnije; kao da su prolaznog, privremenog karaktera, da bi se u budućnosti potvrdile ili demantovale. Ne fotografišemo se za uspomenu,

već da bi jednog dana spojili fotografiju sa ostalim stvarima iz našeg života. Zbog toga postoje fotografije koje pogađaju i koje to ne rade. Sve te slike vreme postavlja na svoje mesto, nekima daje autentično značenje, a druge odbacuje da same nestanu isto kao boje koje s vremenom izblede. Ova fotografija koju je čuvala u tašni bila je jedna od onih koje kasnije dobiju smisao iako niko ne može da zna kada će se to desiti. Zapravo, skorašnja Terezina prošlost donela je ovom trenutnom snimku neizbežnu budućnost koja se već obistinila. Bilo je lako, sa ove pozicije, čitati je ili tumačiti. Sve je bilo jasno u Guerovom stavu, Terezinom izrazu, zbunjenom osmehu pred fotoaparatom.

Smejala se da bi udovoljila svom muškarcu - dođi ovamo, lepotice, gledaj napred i misli na to koliko me voliš, srce moje a u stvari, oči su joj krile mračnu slutnju. Predosećala je.

Sada, dok je sedela pored drugog muškarca nadomak stare Melilje, Tereza je mislila na ovu fotografiju. Kada su tek stigli ovde, dok je njen pratilac jeo ražnjiće sa roštilja, prišao im je jedan ulični fotograf sa starom jašikom oko vrata, i kada su mu rekli ne, hvala, Tereza se pitala kakvu budućnost bi mogli pročitati na ovoj nesuđenoj fotografiji ukoliko bi je posmatrali nakon mnogo godina. Kada se sve ispuni, kakvo značenje bi imala ova slika pored zidina, šuštanje mora na nekoliko metara odavde, talasi koji udaraju u stene, luk srednjovekovnog zida iznad kojeg se videlo parče neba jarkoplave boje, miris algi i stogodišnjeg kamena, i miris đubreta pomešan sa mirisom ražnjića koji su se rumeneli na žaru. „Odlazim noćas", rekao je Santjago. Šesti put otkako su se upoznali. Tereza je izbrojala dve sekunde pre nego što ga je pogledala i nakon toga je klimnula glavom. „Kuda?" „Svejedno kuda." Ozbiljno ju je gledao, stavljajući do znanja da je to loša vest za nju. „Imam posla."

Tereza je znala koji je to posao. Pobrinula se da sve bude spremno s one strane granice. Imali su reč Abdelkadera Čaiba tajni račun gibraltarskog pukovnika upravo se malo povećao da neće biti problema pri iskrcavanju. Santjago je osam dana čekao vest u svojoj sobi u hotelu Anfora, dok je Lalo Vejga nadzirao motorni čamac u zalivu marokanske obale, blizu Punte Bermeha. Očekivali su pošiljku. I sada je vest stigla. „Kada se vraćaš?" „Ne znam. Verovatno za nedelju dana."

Tereza je blago klimnula glavom, kao da je jedna sedmica prihvatljiva. To bi isto uradila da je rekao jedan dan ili mesec. „Pada mrak", naglasio je on.

Možda zato sedim ovde s tobom, pomislila je. Na nebu je mlad mesec, ti imaš posao, a ja kao da ponavljam istu ulogu. Pitanje je da li želim ili ne želim daje ponavljam. Da li mi odgovara ili ne odgovara. „Budi mi verna", došapnuo je on ili njegov osmeh.

Pogledala ga je kao da se vratila odnekud izdaleka. Morala je da se napregne da bi shvatila na koji đavo misli. „Pokušaću", napokon je shvatila. „Tereza?" „Da?" „Nema potrebe da budeš takva.

Gledao ju je pravo u lice, skoro odano. Svi oni gledaju pravo u lice i svi su odani. Čak i kada lažu ili obećavaju stvari koje nikada neće ispuniti, mada to ne znaju. „Prestani. Već smo razgovarali o tome."

Otvorila je tašnu i potražila kutiju cigareta i upaljač. Bizon. Jake cigarete, bez filtera, na koje se slučajno navikla. U Melilji nije bilo farosa. Zapalila je jednu, a Santjago ju je posmatrao na isti način. „Ne sviđa mi se tvoj posao", rekao je na kraju. ,,A ja sam očarana tvojim."

Zvučalo je kao prigovaranje, što je i bilo, previše toga je stalo u tih šest reči. On je skrenuo pogled. „Hoću da kažem da ti nije potreban taj Marokanac." „Ali tebi su potrebni drugi Marokanci... I ja sam ti potrebna."

Nehotice ga je podsetila. Pukovnik Abdelkader Čaib nedavno je bio napunio pedeset godina i nije bio loš čovek. Ambiciozan i egoista kao svaki muškarac, a razuman kao svaki inteligentan čovek. A mogao je i biti, kada je to hteo, uglađen i ljubazan.

Prema Terezi ophodio se s poštovanjem, i nije tražio ništa više od onog što je planirala da mu pruži, nije je držao za ženu kakva nije bila. Bio je dobar u poslu i pokrivao ih je. Do određene granice. „Nikada više." „Naravno." „Kunem ti se. Mnogo sam razmišljao. I nikada više."

I dalje je bio namršten i ona se malčice okrenu na drugu stranu. Dris Larbi je sedeo na drugoj strani trga, ispred bara Ogar del Pescador, sa pivom u ruci, i gledao je na ulicu. Ili je gledao njih dvoje. Videla je da je malo podigao flašu, kao da je pozdravlja, i odgovorila mu je klimanjem glave. „Dris je dobar čovek", reče, okrenuvši se ponovo ka Santjagu, „poštuje me i plaća." „On je kurvin sin i marokanski jarac." „Onda sam ja indijanska kurva i koza."

Ućutao je, a ona je pušila u tišini, loše raspoložena, osluškujući more iza kamenog luka. Santjago je odsutno ukrstio metalne štapiće na plastičnom tanjiru. Imao je grube ruke, jake i tamne dobro ih je poznavala. Nije nosio ni narukvicu ni prstenje, samo onaj stari, jeftini, vodootporni sat. Svetla trga obasjavala su mu dlačice na tetovaži podlaktice. I oči su mu svetlucale. „Možeš da pođeš sa mnom", na kraju je dodao. ,,U Alhesirasu je dobro... Viđali bismo se svakog dana. Daleko odavde." „Ne znam da li želim da te viđam svakog dana." „Čudna si ti devojka. Čudna od glave do pete. Nisam znao da ste vi Meksikanke takve." „Ne znam kakve su Meksikanke. Znam kakva sam ja", razmislila je malo, „ponekad mislim da znam."

Bacila je cigaretu na zemlju i ugasila je đonom od cipele. Onda se okrenula da pogleda da li Dris Larbi i dalje sedi u baru preko puta. Nije ga više bilo. Ustala je i rekla da joj se šeta. Santjago je nastavio da je posmatra, još u sedećem položaju. Tražio je novac u zadnjem džepu pantalona, a lice mu je imalo čudan izraz. Smejao se. Uvek je znao kako da se nasmeje da bi joj rasterao crne oblake u glavi. Zašto je to radio i još više od toga?

Uključujući i ovo sa Abdelkaderom Čaibom. „Do đavola, Tereza." „Molim?" „Ponekad ličiš na neku klinku i to mi se sviđa." Ustao je, stavljajući novac na sto. „Hoću da kažem, kada te vidim kako hodaš, i sve to. Vrckaš dupetom, okreneš se, a ja bih te celu pojeo kao da si slatkiš... I te sise! „Sta s njima?"

Santjago je vrteo glavom pokušavajući da nađe odgovarajući izraz. „Lepe su", ozbiljno je zaključio. „Najbolje sise u Melilji." „Ma nemoj! Ti si neki španski slatkorečivac?" „Ne znam", sačekao je da ona prestane da se smeje, „to mi prolazi kroz glavu." „Samo to?" „Ne. Sviđa mi se i kako pričaš. Ili kako ćutiš. Teraš me da postanem, ne znam... mnogo šta. Recimo, nežan." „Dobro. Drago mi je što ponekad zaboraviš na moje sise i postaješ nežan." „Uopšte ne moram da zaboravim. Tvoje sise i moja nežnost dobro se slažu."

Skinula je cipele i nastavili su da hodaju po suvom pesku, a onda i između stena na obali, ispod kamenih smeđih zidina iz čijih rupa su virile zarđale topovske cevi. U daljini su se nazirale plavičaste konture rta Tres Forkas. Morska pena im je nekoliko puta poprskala stopala. Santjago je koračao sa rukama u džepovima, zaustavljajući se povremeno kako bi proverio da li

Terezi preti opasnost da se oklizne na mahovini kojom je bilo obraslo vlažno kamenje. ,,A ponekad", odjednom je rekao kao da i nije prestajao da razmišlja o tome, „pogledam te i iznenada mi se učini da si mnogo starija... Kao jutros." „I šta se desilo jutros?" „Probudio sam se, ti si bila u kupatilu, ustao sam da te vidim i ugledah te ispred ogledala, pljuskala si se vodom po licu i posmatrala svoj lik kao da ne možeš da se prepoznaš. Lice starice." „Ružno lice?" „Vrlo ružno. I zato sam hteo da ponovo postaneš lepa, uzeo sam te u naručje, odneo na krevet i dugo smo se gnjavili." „Ne sećam se." „Onoga što smo radili u krevetu?" „Ne, toga da sam bila ružna."

Sećala se vrlo dobro, naravno. Probudila se rano, još nije bilo svanulo. U cik zore. Sa minareta džamije čulo se pojanje mujezina. Sat na stočiću kucao je tik-tak. Nije mogla da nastavi san i posmatrala je kako svetlost polako ispunjava unutrašnjost sobe, dok je Santjago potrbuške spavao, razbarušene kose, polovine lica uronjenog u jastuk, sa novoizraslom oštrom bradom koja mu je dodirivala rame. Disao je teško, a njegova nepomičnost podsetila ju je na smrt. Iznenadna teskoba naterala ju je da ustane iz kreveta, pusti vodu i poprska lice nekoliko puta, dok je žena koja ju je posmatrala iz ogledala ličila na ženu mokre kose koja ju je gledala onog dana kada je zazvonio telefon u Kulijakanu. I odjednom je ugledala Santjagov lik, sa očima nateklim od spavanja; bio je nag kao i ona, zagrlio ju je pre nego što ju je odneo na krevet, da bi opet vodili ljubav na izgužvanim čaršavima koji su mirisali na njih dvoje, spermu i toplinu isprepletanih tela. Onda su se utvare raspršile, da bi se još jednom pojavile u polutami prljavog svitanja - na svetu nije postojalo ništa prljavije od ove bezoblične sive polutame u zoru - sve dok ih dnevna svetlost, probijajući se kroz otvore venecijanera, ponovo ne otera u pakao. ,,S tobom mi se dešava, ponekad, da sam nekako po strani, razumeš?" Santjago je posmatrao plavo more koje je uzburkanim talasima zapljuskivalo stene. Bio je to prisan pogled, skoro stručan - „Držim te pod kontrolom i odjednom cap, odlaziš." ,,U Maroko." „Nemoj biti glupa. Molim te. Rekao sam da je s tim gotovo."

Još jednom osmeh koji briše sve. Zavodljiv je do beskraja, pomislila je ona. Prokleti krijumčar, kurvin sin. „ A i ti ponekad odlaziš", rekla je, „previše daleko."

„Ovo sa mnom je drugačije. Postoje stvari zbog kojih se brinem... Mislim, ovdašnje stvari. Ali s tobom je nešto drugo."

Zaćutao je nakratko. Kao da traži neku reč kojom bi definisao.

Ili izrazio. „To tvoje", rekao je na kraju, „tiče se stvari koje su postojale još pre nego što sam te upoznao."

Prošetali su još malo pre nego što su se vratili pod luk tvrđave.

Starac sa ražnjićima čistio je sto. Tereza i Marokanac su razmenili osmehe. „Nikada mi ništa ne pričaš o Meksiku", rekao je Santjago.

Ona se naslonila na njega, obuvajući cipele. „Nema šta da se priča", odgovorila je. „Tamo se ljudi međusobno ubijaju zbog droge i malo para, ili zato što neko nekome kaže da je komunista, ili zato što nailazi oluja, ubijaju se zbog svega." „Na tebe sam mislio." „Ja sam iz Sinaloe. Malo mi je narušen ponos, u poslednje vreme. Ali ipak, kći sam svoje majke." ,,I šta još?" „Nema još. Ni ja tebe ne pitam o tvom životu. Čak ni to da li si oženjen." „Nisam oženjen", ispružio je prste pred njenim očima, ,,i smeta mi što me nisi to pitala do sada." „Ne pitam te. Samo kažem da ne znam. Takav je bio dogovor." „Kakav dogovor? Ne sećam se nikakvog dogovora." „Nema neobičnih pitanja. Ti dođeš, ja sam tu. Ti odeš, a ja ostajem." ,,A budućnost?" „O budućnosti ćemo razgovarati otom-potom." „Zašto spavaš sa mnom?" ,,I sa kim još?" „Sa mnom."

Stala je ispred njega, sa rukama na kukovima, zauzevši takav stav kao da se sprema da otpeva neku narodnu pesmu. „Zato što si doteran", rekla je odmeravajući ga celog, veoma sporo i s velikim divljenjem, „zato što imaš zelene oči, opasno lepu guzu, jake ruke... Jer si kopile, a nisi sasvim sebičan. Jer umeš da budeš i grub i nežan u isto vreme... Da li ti je to dovoljno?" Osetila je kako joj se lice grči protiv njene volje. „... i zato što ličiš na nekog kog sam poznavala."

Santjago ju je gledao. Bledo, naravno. Raspoloženje na licu nestalo je kao da je mačem posečeno, i ona je pogodila njegove reči i pre nego što ih je izgovorio. „Ne sviđa mi se to što te podsećam na drugog."

Prokleti Galisijac. Prokleti da su svi muškarci. Svi su tako površni i kukavični. Odjednom je osetila želju da završi razgovor. „Ma hajde! Nisam rekla da me podsećaš. Rekla sam da mi ličiš na nekog."

,,I ne želiš da znaš zašto ja spavam s tobom?" „Osim što sam ti korisna na žurkama Dris Larbija?" „Osim toga." „Jer ti izvrsno pristaje moja mačkica. I zato što si ponekad usamljen." Videla je kako je prošao rukom kroz kosu, zbunjen.

Onda ju je zgrabio za ruku. ,,A kad bih spavao s drugima? Da li bi ti bilo svejedno?" Polako je oslobodila ruku; samo je blago izmicala dok ponovo nije bila slobodna. „Sigurna sam da ti spavaš i s drugima." ,,U Melilji?" „Ne, za ovde znam. Ovde to ne radiš." „Reci da me voliš." ,,U redu. Volim te." „Nije istina." „Kako hoćeš. Volim te."

Nije mi bilo teško da upoznam život Santjaga Fistere. Pre nego što sam otputovao u Melilju, sakupio sam informacije u policijskoj stanici u Alhesirasu, a nešto detaljnije i u carinskoj službi, sa datumima i mestima, uključujući i njegovo rođenje u O Grovu, ribarskom seocetu u blizini rijasa* Aros. Tako da sam znao da je Fistera napunio trideset i dve godine kada je upoznao Terezu. Biografija mu je bila obična. Sa četrnaest godina ukrcao se na jedan ribarski brod, a nakon vojne službe u Armadi, radio je za duvansku mafiju, krijumčare sa galisijskih rijasa: Čarlinas, Sito Minjanko, braća Pernas. Tri godine pre poznanstva s Terezom, prema informacijama u carinskoj službi, upravljao je motornim čamcem koji je pripadao klanu Pedruskinjos, porodici poznatoj po švercu cigareta koja je u to vreme pokrivala njegovu trgovinu marokanskim hašišom. U to vreme, Fistera je bio plaćen za svoja putovanja: njegov posao se sastojao u tome da vozi brze čamce koji su istovarali duvan i drogu iz remorkera i ribarskih brodova van španskih voda, koristeći nepristupačno galisijsko priobalje. To je davalo povoda za opasne okršaje sa kontrolnim službama, civilnom gardom i obalskom stražom; i u jednoj od ovih noćnih ekskurzija, dok je bežao od jednog patrolnog čamca, krivudajući između meliljanskih lučkih čamaca, Fistera i njegov kopilot - mladić iz Ferola, Lalo Vejga zapalili su vatru da bi zaslepeli svoje progonitelje, i obalski stražari su se sudarili sa jednim od lučkih čamaca. Rezultat: jedan poginuli. U policijskim izveštajima postojale su samo grube informacije o događaju. Bezuspešno sam okretao neke brojeve telefona sve dok mi pisac Manuel Rivaš, moj galisijski prijatelj i žitelj tog regiona - imao je kuću blizu Koste de la Muerte** - nije izašao susret i potvrdio epizodu. Kako mi je rekao Rivaš, niko nije mogao da dokaže Fisterino učešće u nesreći; ali lokalni obalski stražari, koji su grubi kao i sami

krijumčari -odrasli su u istim selima i plovili u istim brodovima zakleli su se da će ga prvom prilikom poslati na dno. Oko za oko.

Ovo je uticalo na to da Fistera i Vejga napuste Rijas Bahas u potrazi za manje opasnim mestom: Alhesiras, u senci ___________________________ * Ria (orig.) reljefni oblik nalik fjordovima, kada more ulazi u kopno ** Obala smrti

gibraltarske hridi, mediteransko sunce i plavo more. I tamo, pošto su prethodno dobili zvanično britansko odobrenje, dva Galisijca su preko posrednika registrovala moćni gliser dugačak šest metara, sa motorom jamaha PRO od šest cilindara i 225 konja, podešenim na 250, i njome su se kretali između Maroka i španske obale.

U to vreme, objasnio mi je u Melilji Manolo Sespedes nakon susreta sa Drisom Larbijem, kokain je i dalje bio droga najbogatijih. Transportovao se samo gibraltarski duvan i marokanski hašiš. Bile su dovoljne dve berbe i da se dve i po hiljade tona kanabisa tajno izveze u Evropu svake godine... Sve se to dešavalo ovde, naravno, i još se dešava.

Završavali smo redovnu večeru za stolom u La Amistadu: barrestoranu Meliljancima poznatijem kao Manolova kuća, blizu kasarne civilne garde koju je lično Sespedes izgradio za vreme svoje vlasti. Zapravo se vlasnik lokala nije zvao Manolo, već Muhamed, i znali su ga još kao Huanitovog brata, vlasnika Huanitove kuće, koji se isto tako nije zvao Huanito već Hasan: patronimični lavirinti tipični za Melilju, grad sa višestrukim identitetom. A što se tiče restorana La Ami-stad, bilo je to popularno mesto, sa plastičnim stolovima i stolicama, sa šankom sa grickalicama, i obično su tu dolazili i Evropljani i muslimani i često jeli s nogu. Kuhinja je bila za pamćenje, sastojala se od ribe i morskih plodova iz Maroka, i svako jutro je lično Manolo-Muhamed obavljao kupovinu na glavnoj pijaci. Te večeri, Sespedes i ja smo jeli morske školjke, škampe iz Mar Čika, cipal na komadiće, bakalar na leđima, uz flašu hladnog barbadilja. Pošto su španska lovišta ispraznili ribari, ovako nešto bilo je sve teže naći u vodama Iberijskog poluostrva. ,,U vreme kada je stigao Santjago Fistera", nastavio je Sespedes, „skoro sav važniji transport obavljao se u brzim čamcima. To je bila njegova specijalnost i zato je došao tamo, a i mnogi Galisijci pokušavali su da se smeste u Seuti, Melilji i andaluzijskoj obali... Veze su pravili i ovde i u Maroku.

Najtranzitnija zona obuhvatala je četrnaest kilometara između

Punte Kamero i Punte Sires, u prepunom zalivu: sitni krijumčari u feribotima iz Seute, veliki tovari u jahtama i ribarskim čamcima, gliserima... Saobraćaj je bio tako gust da su ovu zonu zvali Bulevarom hašiša." ,,A Gibraltar?" „Pa, ovde, u centru svega." Sespedes je pokazao na kutiju vinstona koja se nalazila na stolnjaku i viljuškom je opisao krug oko nje. „Kao pauk u svojoj mreži. U to vreme, predstavljao je osnovnu krijumčarsku bazu u Mediteranu. Englezi i ovi domaći, stanovništvo iz kolonije, mafiji su ostavljali odrešene ruke. Uloži ovde, gospodine, poveri nam svoj novac, lučke i finansijske olakšice... Krijumčareni duvan direktno se odlagao u lučka skladišta u La Linei, na kilometar odavde... Dobro, to zapravo još traje." Drugi put je pokazao na kutiju. „Ova je odavde i oslobođena je poreza." ,,I zar te nije sramota? Bivši vladin predstavnik vrši utaju poreza u duvanskoj industriji." „Ne smaraj. Sada sam u penziji. I znaš li ti koliko popušim u toku dana?" ,,A šta je sa Santjagom Fisterom?"

Sespedes je pojeo malo cipala, polako i sa uživanjem. Onda je otpio gutljaj barbadilja i pogledao me. „Ne znam da li je pušio ili nije, ali nikad nije švercovao cigarete.

Jedna tura hašiša vredela je koliko i sto tura vinstona i marlbora... Hašiš je bio najisplativiji." „I najopasniji, pretpostavljam." ,,I mnogo više." Nakon što je raskomadao škampe na sitne parčiće, Sespedes je redao njihove glave na ivicu tanjira kao da će izvršiti inspekciju nad njima. „Ako nisi dobro podmazao Marokance, nadrljao si. Pogledaj jadnog Vejgu... Ali sa Englezima nije bilo problema: sprovodili su svoj dvostruki moral, kao i obično. Sve dok droga ne stigne na britansko tlo, oni peru ruke... I tako su krijumčari dolazili i odlazili sa svojom robom, poznati u ćelom svetu. A kada bi ih iznenadila civilna garda ili španski carinici, krili su se u Gibraltaru. Jedini uslov bio je da bace tovar sa palube." „Tek tako?" „Tek tako." Opet je pokazao na kutiju cigareta, lupnuvši je ovaj put viljuškom. „Ponekad bi ovi iz čamaca postavili na vrhovima stena ljude sa noćnim durbinima i radio-odašiljačima, 'majmun, tako su ih zvali, jer su dobro kopirali ove iz obalske straže...

Gibraltar je bio osovina čitave industrije i milioni su prolazili njime. Marokanski karabinjeri, lokalna policija, Španci... I sam Bog se ovde umešao. Čak su i mene hteli da kupe." Nakezio se setivši se toga, držeći čašu belog vina u ruci. „Ali nisu imali sreće. Tada sam ja bio taj koji je proveravao ostale."

Nakon ovoga, Sespedes je uzdahnuo. „Sada", govorio je dok je tamanio poslednji škamp, „sada je drugačije. Na drugi način se obrće novac po Gibraltaru. Napravi jedan krug po Mejn stritu, pogledaj poštansku sandučad i izbroj koliko ovde ima lažnih organizacija. Prosvetlićeš se. Otkrili su da je finansijski raj isplativiji od piratske mreže iako je u suštini sve to isto. I izračunaj klijente: Košta del Sol je rudnik zlata, a strane mafije se utvrđuju na sve moguće načine. Osim toga, od Almerije pa sve do Kadisa, španske vode su sada strogo kontrolisane zbog ilegalnog useljavanja. Iako se ovo sa hašišom nastavlja u punom obimu, kokain je uzeo maha i metode su drugačije... Recimo da su se završila zanatska ili herojska vremena: kravate i bele kragne zamenile su morske vukove. Sve se decentralizuje.

Krijumčarske čamce menjali su za umeće, taktiku i zaštitne baze."

Kada je sve to rekao, Sespedes se zavalio na stolici, zatražio kafu od Manola-Muhameda i zapalio jednu cigaretu oslobođenu poreza. Njegovo lice starog varalice obmanjivački se smejalo, spojenih obrva. Čik neka mi to oduzmu, izgledao je kao da govori. I shvatio sam, bez obzira na staro poznanstvo, da nekadašnji vladin predstavnik samuje kako to radi određena vrsta ljudi. „Ispalo je", zaključio je, „da je u vreme kada se Santjago Fistera pojavio u Melilji, Gibraltarski moreuz bio u svom punom sjaju.

Doba golden ejdza, kako bi rekli ovdašnji. Uh! Direktno su odlazili i vraćali se, onako junački. S mudima. Svake noći se igrala igra mačke i miša između krijumčara s jedne strane, i obalske straže, policije i civilne garde s druge strane... Nekad se dobijalo, a nekada gubilo." Duboko je uvukao dim cigarete, a njegove lisičje oči smanjile su se dok se prisećao. ,,I tako je Tereza Mendosa, skočivši iz tiganja, upala u vatru."

Kažu da je Dris Larbi bio taj koji je otkucao Santjaga Fisteru, i to je učinio ne obazirući se na Abdelkadera Čaibu, ili čak s njegovim znanjem. To nije bilo teško u Maroku, gde su najslabije karike činili krijumčari koji nisu imali finansijsku i političku zaštitu: neko bi pome-nuo ime ili bi proturio poneku ceduljicu. A i policiji su savršeno odgovarali, zbog statistike. U svakom slučaju, niko nije mogao da dokaže daje Rifanac intervenisao.

Kada sam započeo tu temu - čuvao sam je za naš poslednji susret, - ovaj se zatvorio kao školjka i više nije bilo načina da mu izvučem jednu jedinu reč. Bilo mije zadovoljstvo.

Poveravanje je završeno, zbogom i nikada više. Ali Manolo Sespedes, koji je u vreme kada su se stvari desile još bio vladin

predstavnik za Meli-lju, tvrdi da je Dris Larbi, s ciljem da udalji Terezu od Galisijca, predao zaduženje svojim kontaktima preko granice. Uglavnom je parola bila „plati i radi kako ti je volja".

Alah bismilah. Neka je Bog s tobom. To je i uključivalo široku mrežu korupcije, počev od planina gde se brao kanabis, pa sve do granice marokanske obale. Plaćanje se vršilo u odgovarajućim proporcijama: policiji, vojsci, političarima, visokim funkcionerima i članovima vlade. Da bi se opravdali pred javnim mnjenjem - na kraju svega, ministar unutrašnjih poslova Maroka učestvovao je kao posmatrač na skupovima za borbu protiv droge u Evropskoj uniji - žandarmi i vojska vršili su povremena hapšenja. Ali to je bilo zane-marljivo, zatvarali su one koji nisu pripadali velikim organizovanim mafijama i čija eliminacija nije smetala nikome.

Te ljude često bi otkucali ili zatvorili isti ti koji su ih uvalili u posao sa hašišom.

Komandante Benamu, koji je služio u obalskoj straži Kraljevske žandarmerije Maroka, ispričao mi je o svom učešću u epizodi u Kali Tramontani. To je uradio dok smo sedeli na terasi kafea Hafa, u Tangeru, nakon što ga je pronašao naš zajednički prijatelj, policijski inspektor Hose Benamur - veteran Centralne brigade i bivši agent informacionog biroa u Sespedesovo vreme, - i zakazao mi sastanak poslavši mu preporuke faksom i telefonom. Benamu je bio simpatičan čovek, elegantan, sa podšišanim brkovima zbog kojih je izgledao kao latinoamerički kavaljer u pedesetim godinama. Nosio je civilnu odeću, belu jaknu i košulju bez kravate, i pola sata mi je pričao na francuskom, ne trepnuvši, da bi se kasnije oslobodio i prešao na skoro savršen španski. Bio je dobar pripovedač, sa izvesnim smislom za crni humor, povremeno bi pokazao na more i strme obale ispred nas, kao da se sve događalo baš tu, ispred terase na kojoj smo pili kafu i čaj od nane. U vreme kada se to dogodilo, bio je kapetan, naglasio je. Rutinska patrola sa naoružanim čamcem - to rutinska izgovorio je gledajući neodređenu tačku na horizontu - vršila je radarsku kontrolu u zapadnom delu Tres Forkasa, uobičajena procedura. Pukom slučajnošću postojala je i druga patrola na zemlji, sa radijskom vezom - nastavio je da posmatra horizont kada je izgovorio reč slučajnošću - a između jedne i druge, usred Kale Tramontane, kao ptičica u svom gnezdu, nalazio se gliser koji je nasilno ušao u marokanske vode, i to tik uz obalu, a tovar sa hašišom ukrcavan je uz pomoć privezanog čamca na vesla. Usledili su povici, svetlost reflektora, svetleće bengalke sa padobranima koje su rezale stene ostrva Čaranes nad mlečnobelom vodom, uzvici naređenja i nekoliko pucnjeva u vazduh kao znak

opomene. Po onome što se videlo, gliser - nizak, dugačak, fin poput igle, obojen u crno, sa vanbrodskim motorom - imao je problem sa pokretanjem jer je kasno reagovao. Zahvaljujući reflektorima i bengalkama, Benamu je ugledao dve figure: jednu na mestu pilota i drugu kako juri na krmu da odveže čamac na vesla. U njemu su se nalazila dva čoveka koja su bacala preko ivice pakete s drogom koji još nisu bili natovareni na gliser.

Motor je tutnjao, bez snage za pokretanje, i Benamu, koji se držao pravila - promenio je ton između dva gutljaja kafe naredio je da puste rafalnu paljbu iz mitraljeza 12.7. Zazvučalo je kao što obično zvuče takve stvari, takataka. Glasno i jasno.

Po njemu je bilo zadivljujuće. Ovi iz čamca podigli su ruke i u tom trenutku gliser se propeo, praveći penu propelerima, i čovek koji je stajao na krmi pao je u vodu. Mitraljez iz patrolnog čamaca nastavio je paljbu, taka, taka, taka, a žandarmi sa zemlje u početku su ga stidljivo pratili, ban, ban, da bi zatim krenuli sa više žestine. Ličilo je na rat. Poslednja bengalka i snop reflektora obasjavali su ispucanu municiju u vodi i gliser je odjednom, uz veliku buku i u pravoj liniji, utekao iz tog meteža.

Kada su pogledali prema severu, već se bio izgubio u tami.

Onda su prišli čamcu, uhvatili ove unutra - dva Marokanca - i izvukli iz vode tri paketa hašiša i jednog Španca sa metkom 12.7 mm u butini. Ovolika rupa, objašnjavao je Belamu praveći krug šoljicom od kafe. Ispitivali su ga dok su mu pružali prvu pomoć, Španac se zvao Vejga i bio je član posade jednog krijumčarskog glisera kojim je upravljao izvesni Santjago Fistera; baš taj Fistera umakao im je kroz prste u Kali Tramontani.

Ostavio me je ranjenog, Benamu se setio kako se uhapšenik žalio. Komandant se setio da je taj Vejga, kome su sudili dve godine kasnije u Alusemasu, za kaznu dobio petnaest godina zatvora u Kenitri - izgovorivši to, pogledao me je kao da želi da me upozori da nikada ne odem da letujem na to mesto - i da je odslužio polovinu. Otkucavanje? Benamu je ponovio tu reč nekoliko puta, kao da mu je potpuno strana; i pogledavši ponovo modro prostranstvo koje nas je delilo od španske obale, odmahnuo je glavom. Nije se sećao ničeg u vezi s tim. Isto tako, nikada nije čuo za nekakvog Drisa Larbija. Kraljevska žandarmerija imala je svoju kompetentnu službu za informacije i njihova obalska kontrola bila je prilično efikasna. Kao i vaša civilna garda, naglasio je. Ili možda još više. Ova u Kali Tramontani rutinski je postupala, sjajna služba poput mnogih drugih. Bori se protiv kriminala i svega sličnog.

Skoro mesec dana kasnio je s povratkom i nije se nadala da će ga opet videti. Sinaloanski fatalizam naterao ju je da poveruje da je zauvek nestao - on je jedan od onih koji ne opstaju, rekao je Dris Larbi - i ona se pomirila sa njegovim odsustvom na isti način na koji je prihvatala njegova pojavljivanja. Tereza je nedavno shvatila da se svet vrti po sopstvenim neumoljivim pravilima; pravilima zasnovanim na riziku - u Meksiku je ova reč imala šaljiv kontekst - i slučajnostima koja su uključivala pojavljivanja i nestanke, prisustvo ili odsustvo, život i smrt. I ono najbolje što je ona mogla da uradi jeste to da prihvati ta pravila, da pliva sa osećanjem da je deo opšte kosmičke šale, da pusti da je nosi struja, maše rukama kako bi se održala na površini, ume-sto da se udavi pokušavajući da je razume ili promeni. Tako je došla do uverenja da je beskorisno očajavati ili boriti se za nešto što nije trenutno kao što je disanje, šezdeset i pet otkucaja srca u minuti - srčani ritam joj je uvek bio spor i pravilan - ono što je održava u životu. Bilo je apsurdno trošiti energiju na borbu protiv senki, bacati kletve ka nebu i ljutiti boga koji je imao važnija posla. Što se tiče njenih religijskih uverenja - onih koje je donela iz svoje zemlje i koja su opstala u rutini novog života - Tereza je i dalje išla nedeljom na misu, mehanički je izgovarala molitve pre spavanja, Očenaš, Ave Marija, a ponekad bi se iznenadila kada je molila Hrista ili Devicu, pa čak i svetog Malverdea, za tu i tu stvar. Na primer: Neka je Guero Davila sada u raju, amin. Iako je vrlo dobro znala, uprkos dobrim željama, da je nemoguće da je Guero u jebenom raju. Sigurno je goreo u paklu, kukavan kao pas, kao u pesmama Pakite del Bario: Goriš li, ništarijo? Kao i ostale svoje molitve, i ovu je bez uverenja ponavljala, više reda radi nego bilo čega drugog. Iz navike. Iako je Guerova reč za to bila vernost. U svakom slučaju, to je radila kao neko ko preklinje nekakvog moćnog ministra, sa vrlo malo nade da će molba biti uslišena.

Nije se molila za Santjaga Fisteru. Nijednom. Niti za njegovo zdravlje, niti za njegov povratak. Držala ga je po strani na promišljen način, odbijajući da ga stavi u središte problema.

Nema više ponavljanja niti vezivanja, zaklela se sama sebi.

Nikada više. Međutim, one noći kada se vratio u njenu kuću i kada ga je zatekla kako sedi na stepenicama kao da su se rastali nekoliko sati ranije, osetila je krajnje olakšanje i ogromnu radost od koje su joj oživele butine, utroba i oči, i osetila je potrebu da otvori usta i duboko udahne. Taj trenutak je trajao kratko i odjednom je počela da broji koliko je tačno dana proteklo od poslednjeg puta, razmišljajući o tome šta je radio dok je išao tamo-amo i na povratku, o kilometrima i časovima

putovanja, o povoljnim prilikama za telefonske pozive, o vremenu koje je potrebno jednom pismu ili razglednici da sa tačke A stigne do tačke B. Mislila je na sve to, iako mu ništa nije prebacila, a on ju je ljubio, i ušli su u kuću bez ijedne izgovorene reči i otišli do spavaće sobe. I još je mislila na isto kada se on smirio, spokojan konačno, dok je sa olakšanjem ležao na njoj i dok je na vratu osećala njegovo isprekidano disanje koje se polako usporavalo. „Uhvatili su Lala", rekao je na kraju.

Tereza je postala još mirnija. Svetlost iz hodnika na trenutak je obasjala muško rame nadomak njenih usta. Poljubila ga je. „Malo je falilo da i mene uhvate."

I dalje je bio nepomičan, lica priljubljenog uz njen vrat. Govorio je tiho i pri svakoj reči usne su mu dodirivale njenu kožu. Polako je spustila ruke na njegova leda. „Ispričaj mi ako želiš."

Odbio je, jedva odmahnuvši glavom, a Tereza nije insistirala, jer je znala daje nepotrebno. Uradiće to kada se malo smiri, ukoliko ona zadrži isti stav i ostane tako tiha. Tako je i bilo. Nakon kraćeg vremena, počeo je da priča. Ne kao priču, već u isprekidanim, sličnim delovima, kroz slike i prisećanja. Zapravo se glasno seća, shvatila je. I možda mu je ovo prvi put da govori tako.

Tako je saznala i mogla je sve da zamisli. I pre svega, shvatila je da život zbija surove šale sa ljudima i da su te šale na misteriozan način povezane s drugim šalama koje se dešavaju drugim ljudima, i da se i jedni i drugi nalaze u apsurdnom lavirintu poput muve u paukovoj mreži. Tako je slušala jednu priču koja joj je bila poznata i pre nego što ju je čula, u kojoj su samo likovi i mesta zamenjeni, ili su vrlo malo zamenjeni; i shvatila je da Sinaloa nije tako daleko kao što je mislila. Isto tako videla je reflektore marokanske patrole koji su noć ispunili jezom, belu bengalku u vazduhu, lice Lale Vejge otvorenih usta od čuđenja i straha, dok je vikao „Marokanka, Marokanka". I usred beskorisnog brundanja motora, Lalova silueta trčala je ka krmi da od-veže konopac od čamca, a onda su došli i pucnji, plamenovi iz puške pored reflektora, praskovi u vodi, zujanje metaka, ziiiiing, ziiiing, a zatim i ispaljivanje sa zemlje. Onda je motor zabrujao svom snagom, pramac glisera uzdigao se ka zvezdama, još pucnjave, i Lalo je vikao dok je padao preko ivice: Santjago, čekaj, ne ostavljaj me, Santjago, Santjago, Santjago.

Onda je motor zagrmeo još jače, a Santjago je pogledao preko ramena da bi video Lala koji je ostao u vodi, obasjan sve-tlima iz patrolnog čamca, sa podignutom rukom u pokušaju da dosegne

gliser koji je bežao, poskakivao i udaljavao se, svojim dnom udarajući o uzburkano more.

Tereza je sve ovo slušala dok joj je nagi, nepomični muškarac na njoj i dalje dodirivao svojim usnama vrat, ne podižući lice i ne gledajući je. Ili nije želeo da ona vidi njega.

Petlovi. Pevanje mujezina. Još jedan prljavi i sivi čas, na pola puta između noći i dana. Ovaj put ni Santjago nije spavao; po načinu kako je disao, znala je da je budan. Ostatak noći osećala je kako se vrpolji pored nje, trzao bi se kad god bi pao u lak san, i kako suviše nemiran, odmah bi se budio. Tereza je i dalje ležala na leđima, suzbijajući želju da ustane i zapali cigaretu, otvorenih očiju, najpre je gledala u plafon, a zatim i sivu mrlju koja se uvlačila unutra poput nekog otrovnog gmaza. „Želim da pođeš sa mnom", odjednom je promrmljao.

Ona je bila izgubljena u otkucajima svoga srca: sa svakim svitanjem kucalo je sve sporije, kao kod životinja koje spavaju zimskim snom. Jednom ču umreti baš u ovo doba dana, pomislila je. Ubiće me ovo prljavo svetio koje uvek dođe u isti čas. „Da", rekla je.

Tog istog dana, Tereza je u novčaniku potražila fotografiju koju je čuvala još od Sinaloe: Guero Davila ju je grlio, a ona je smrknuto posmatrala svet ne znajući šta je čeka u njemu. Dugo je tako stajala, a onda je otišla do lavaboa i pogledala se u ogledalo, i dalje držeći fotografiju u ruci. Upoređivala se. Onda ju je veoma polako pocepala na dva dela, vratila deo na kojem je ona i zapalila cigaretu. Istom šibicom je zapalila ivicu onog drugog dela i ostala nepomična, sa cigaretom u ruci, gledajući kako kroz pucketanje nestaje. Poslednje što je izgorelo bio je Guerov osmeh, a ona pomisli kako je to tipično za njega: da se svemu smeje do samog kraja, ne mareći ni za šta. Kakav je bio u plamenu cesne, takav je bio i u plamenu fotografije.

5.

Ono što posejah tamo na planini

I

ščekivanje. Tamno more i milioni zvezda koje su okupirale nebo. Mračno prostranstvo, beskonačno ka severu, ka jugu prekinuto konturama obale. Sve je tako mirno, kao da se zemlja zaustavila. Lagani, skoro neosetni povetarac sa kopna milovao je vodu koja je čudno svetlucala.

Zlokobna lepota, zaključila je. Baš tim recima. Nije bila dobra u opisivanju ovakvih stvari. Trebalo joj je četrdeset minuta. U svakom slučaju, pred njom je bio pejzaž, lep i zlokoban; Tereza

Mendosa ga je u tišini posmatrala. Tih prvih četrdeset minuta bila je nepomična, ni usne nije pomerala, i osećala je kako joj noćna vlaga prodire kroz džemper, a zatim i kroz nogavice od farmerki. Slušala je zvukove zemlje i mora. Prigušeno zujanje iz uključenog radija, 44. kanal, ton smanjen na minimum. „Baci pogled", sugerisao je Santjago.

To je izgovorio jedva čujno. More, još prvi put joj je objasnio, prenosi zvukove i glasove na različite načine. Zavisno od trenutka, možeš da čuješ šta je izgovoreno na milju odavde. Isto se dešava i sa svetlošću: zato je fantom bio skriven, kamufliran u noći i moru, sa mat crnom farbom koja je pokrivala fiberglas i oklop motora. I zato su njih dvoje ćutali i ona nije pušila, nisu se čak ni pomerali. Čekali su.

Tereza je priljubila lice uz gumenu kupu koja je skrivala ekran radara Furuno od osam milja. Na svaki signal antene, mračni deo marokanske obale jasno bi se video u donjem delu kvadrature pokazivajući zaliv u obliku luka, između rtova Kruses i Al Marsa. Ostalo je bilo čisto: nikakav eho na površini mora.

Dva puta je pritisnuo dugme za domet, povećavajući radijsku kontrolu sa jedne na četiri milje. Sa sledećim drhtanjem antene, pojavila se obala još manja i izduženija, uključujući i preciznu tačku na istoku ostrva Perenhil. I tamo je bilo čisto. Nikakvog broda. Čak ni lažnog odjeka talasa u vodi. Ništa. „Ti dripci", čula je Santjaga kako kaže. Čekanje. To je bio deo njenog posla. Za to vreme, dok su zajedno izlazili na more, Tereza je naučila da ono što je loše nije čekanje, već stvari koje zamišljaš dok čekaš. Ni zvuk vode među stenama, ni šum vetra koji se mogao pomešati sa marokanskom patrolom - Marokan-kom, u zalivskom žargonu - ili sa helikopterom španske obalske straže, nisu bili tako uznemirujući kao ovo prethodno dugo ćutanje u kojem su se misli pretvarale u najgoreg neprijatelja. Sve dok pretnja ne bi postala stvarna, neprijateljski eho koji bi se pojavio na radaru, brujanje motora u borbi za brzinu, život i slobodu, bežanje sa pedeset čvorova od patrole prilepljene za krmu, udaranje čamca o vodu, nagle naizmenične smene adrenalina i straha u punoj akciji, sve ove situacije bile su joj draže od neizvesnosti ćutanja i oslobođene mašte. Kako je loša bila razboritost. I kako su perverzne bile mogućnosti, hladno procenjene, sadržane u nepoznatom. To beskonačno iščekivanje znaka sa zemlje, kontakta na radiju, ličilo je na one sive zore koje su je zaticale svaki put budnu u krevetu, i koje su sada stizale i na more, u vidu neodređene beličaste noći na istoku, hladnoće, vlage od koje bi joj skliznuo pokrivač i koja joj je nagrizala odeću, ruke i lice. Do đavola.

Nema straha koji se ne može izdržati, potvrdila je, još manje kad imaš vremena i glavu da misliš o njemu.

Već je bilo prošlo pet meseci. Ponekad, ona druga Tereza Mendosa, koja bi iskrsla u ogledalu, ili u nekakvom ćošku, u prljavoj svetlosti svitanja, i dalje ju je pažljivo špijunirala, očekujući promene koje su se malo po malo zbivale u njoj. Te promene još nisu bile neka velika stvar. Više su bile povezane sa spoljnim ponašanjem i situacijama nego sa autentičnim zbivanjima koja se odvijaju unutra i koja istinski menjaju perspektive i život. Ali, na neki način, osećala je da dolaze, bez određenog datuma i mesta, neminovne i u nizu, kao kada joj se sprema migrena na tri ili četiri dana, ili kada joj se ciklus završava - za nju uvek neredovan i bolan - neprijatnim, neizbežnim danima. Zbog toga je to bilo tako interesantno, skoro poučno, da na taj način ulazi i izlazi iz sebe; da može da se sagleda iznutra isto kao što to radi spolja. Sada je Tereza znala da sve, strah, nesigurnost, strast, zadovoljstvo, njeno sopstveno lice koje je izgledalo starije nego pre nekoliko meseci, može da se posmatra sa dvostrukog ugla. Sa matematičkom razboritošću koja nije odgovarala njoj, već onoj drugoj ženi koja je živela u njoj. I ta veština za tako posebno podvajanje, otkrivena, ili bolje naslućena - proteklo je samo godinu dana onoga dana kada je zazvonio telefon u Kulijakanu, dozvoljavala joj je da sebe hladno posmatra, na boku nepokretnog čamca u tami mora koje je počela da upoznaje, pred obalom neprijateljske zemlje za čije postojanje donedavno nije ni znala, pored tihe senke muškarca koga ne voli ili misli da ga ne voli, sa rizikom da ostatak svog života provede trunući u zatvoru; ideja koja ju je - duh Lale Vejge bio je treći član posade na svakom putovanju - ispunjavala panikom kada je, kao i sada, provodila vreme razmišljajući o tome.

Ali bilo je bolje nego u Melilji, i bolje od onoga što je očekivala.

Ličnije i čistije. Ponekad bi pomislila da je bolje nego u samoj Sinaloi. Ali tada bi lik Guera Davile išao prema njoj prekorevajući je, a ona bi se duboko pokajala jer je na ovaj način izdala uspomenu. Ništa nije bilo bolje od Guera, i to je bilo tačno u više od jednog značenja. Kulijakan, lepa kuća u Las Kintasu, restorani na pristaništu, muzika čirina* i igra, izleti automobilom do Mazatlana, plaže Atlate, sve za šta je verovala da je realan svet, zbog čega je volela život, utemeljeno je na zabludi. Ona zapravo nije živela u tom svetu, već u Guerovom. To nije bio njen život, već onaj drugi u kojem se smestila udobno i srećno da bi iz njega bila prognana jednim telefonskim pozivom, slepim užasom bežanja, osmehom poput noža Garta Fijerosa i pucnjima iz „dabl igla" u njenim

_______________ *Chirrines (orig) muzičke trupe u Meksiku koje sviraju na gitarama, harmonici i trubi

sopstvenim rukama. Sada je, međutim, postojalo nešto drugo.

Nešto neodređeno i ne sasvim loše, u noćnoj tmini, u mirnom, hladnom strahu koji je osećala dok je gledala okolo, uprkos senci jednog muškarca koji - ovo je lekcija još iz Kulijakana nikada više neće učiniti da ponovo prevari samu sebe, verujući daje zaštićena od užasa, bola i smrti. I, čudno, to osećanje, umesto da je zastraši, davalo joj je snagu. Teralo ju je da još više analizira sebe; sa promišljenom radoznalošću, ne lišenom poštovanja. Zato je ponekad posmatrala fotografiju na kojoj su ona i Guero, dok se u isto vreme gledala u ogledalo, ispitujući se sa distance, svakog puta sve veće između ove tri žene: devojke sa setnim očima na fotografskom papiru, Tereze koja je sada živela na ovoj strani života i vremena, i tuđinke koja je posmatrala obe iz svog - sve neodređenijeg - odraza.

Do đavola, bila je predaleko od Kulijakana. Između dva kontinenta, onde gde je marokanska obala petnaest kilometara udaljena od španske: u vodama Gibraltarskog moreuza, na južnoj granici Evrope za koju nikada nije ni sanjala da će putovati. Ovde je Santjago Fistera bio prevoznik po tuđem nalogu. Imao je iznajmljenu kućicu na plaži Alhesiraškog zaliva, u španskom delu, i gliser pod pokroviteljstvom Marine Šepard, zaštićen engleskom zastavom Penjona: fantom dužine šest metara, sa autonomijom od sto šezdeset milja, motorom od 250 konja - motore su ovde zvali kabesones, i taj govor je Tereza počela da kombinuje sa sinaloanskim - sposobnim da za dvadeset sekundi postigne brzinu od pedeset i pet čvorova.

Santjago je bio u milosti mora. Za razliku od Guera Davile u Sinaloi, nije imao šefove, niti je radio i za jedan kartel specijalno. Njegovi poslodavci bili su španski, engleski, francuski i italijanski krijumčari koji su bili stacionirani na Kosti del Sol. Ostalo je sve bilo manje-više isto: prevozio je teret sa jednog mesta na drugo. Santjago bi uzimao prilično novca pri predaji robe, a za gubitke i neuspehe odgovarao je sopstvenim životom. Ali to su bili ekstremni slučajevi. Ovaj šverc - skoro uvek se radilo o hašišu, ponekad o duvanu sa gibraltarskih skladišta - nije imao mnogo veze sa onim koga je Tereza Mendosa ranije poznavala. Svet ovih voda bio je grub, ljudi teški, ali manje neprijateljski raspoloženi od Meksikanaca. Bilo je manje nasilja, manje mrtvih. Niko ovde nije posezao za oružjem zbog toga što je popio čašicu više, niti je bilo ko teglio „kozji rog", kao što su to radili u Sinaloi. Od dve obale, severna

je bila mirnija, pa čak i ako padneš u ruke zakona. Bilo je advokata, sudija, pravila koja isto važe za prestupnike i za žrtve.

Ali na marokanskoj strani stvari su drugačije stajale: tamo je sve vreme vladao košmar. Postojala je korupcija na svim nivoima, ljudska prava su jedva vrednovana, mogao si da truneš u zatvoru u strašnim uslovima. Biti žena predstavljalo je dodatni teret, u nemilosrdnom sistemu muslimanskog društva. U početku, Santjago se protivio tome da ona zauzme mesto Lale Vejge. Previše je opasno, rekao je, zataškavajući stvar. Ili je mislio da je zataškava. Tako je ozbiljan i muževan bio ovaj Galisijac, sa tim čudnim akcentom koji se ponekad mogao primetiti, mekšim nego kod ostalih Španaca, koji su svi do jednog bili grubi i osorni. Ali nakon što je jednu noć provela budna, gledajući prvo u plafon a potom i poznatu sivu svetlost, prebirajući po mislima, Tereza je probudila Santjaga da bi mu saopštila jednu odluku. Nikada više. Nikada više nikog neće čekati gledajući španske serije u nekoj kući, u nekom gradu u svetu. I zato je on mogao da bira: ili će da je pusti na gliser, ili će ga ona ostaviti, ovog trenutka, baš ovde i to za sva vremena.

Onda se on, neobrijane brade, očiju crvenih od spavanja, počešao po razbarušenoj glavi i upitao je da li je poludela, ili je u pitanju nešto drugo. Ona je ustala iz kreveta, naga, izvadila svoj kofer iz ormara i počela da pakuje stvari, pokušavajući da se ne gleda u ogledalo niti da gleda njega, niti da misli o tome šta radi. Santjago ju je pustio i ćutke je posmatrao. Napokon, poverovavši da je ozbiljno - Tereza se pakovala a da ni sama nije znala da li odlazi ili ne - rekao je: ,,U redu, dogovoreno. Neka sve ide do đavola. Neće meni muslimani razbiti pičku ako tebe uhvate. Zato pokušaj da ne upadneš u vodu kao Lalo." „Evo ih!"

Reči nije bilo, samo se dva puta začulo metalno klik-klak na radio-prijemniku sa smanjenim tonom. Jedna malena senka ostavila je fosforni odsjaj na crnoj i mirnoj površini. Nije to bio čak ni motor, već prigušeni zvuk praćakanja vesala. Santjago je posmatrao kroz baigish 6UM za noćno osmatranje, pojačivač svetlosti. Ruska proizvodnja. Rusi su njime preplavili Gibraltar u vreme kada se Sovjetski Savez raspadao. Bilo koji brod, podmornica ili ribarski čamac koji bi došao do luke prodavao je sve što je moglo da ode na granici. „Ovi kurvini sinovi kasne jedan sat."

Tereza je čula šapat, dok joj je lice ponovo bilo priljubljeno uz gumenu kupu radara. Sve je čisto napolju, čula je kako kaže i dalje tihim glasom. Ni traga od Marokanke. Čamac se zanjihao kada je Santjago ustao, i sa uzetom pošao ka krmi. „Salam alejkum."

Roba je bila dobro zapakovana, obavijena plastičnim hermetičkim oblogama sa dodatkom biljne smole kako bi se lakše rukovalo. Hašiš u uljanim pilulama, šest puta koncentrovaniji i vredniji nego u običnoj smoli. Dvadeset kilograma po paketu, računala je Tereza dok ih je Santjago prenosio a ona raspoređivala i vezivala trakom. Santjago ju je naučio kako jedan paket da1 poveže s drugim kako se ne bi pomerali na moru, ističući koliko je važno da je teret dobro složen dok je fantom pri punoj brzini; važno je koliko i kretanje propelera ili visina repa motora. Loš ili dobro raspoređen paket može da znači par čvorova manje ili više. U ovom poslu, razdaljina od dve milje nije bila zanemarljiva. Često je značila razdaljinu između zatvora i slobode. „Šta kaže radar?" „Da je sve čisto."

Tereza je mogla da razazna dve tamne figure u čamcu na vesla. Ponekad bi do nje dopro komentar na arapskom jeziku, tiho izgovoren, ili bi ugledala nestrpljiv izraz na Santjagovom licu, koji je i dalje uto-varao pakete na bok. Pogledala je tamnu liniju obale, tražeći nekakvo svetio. Sve je bilo u mraku, izuzev nekoliko udaljenih tačaka na izbočini planine Muza, i na kosini koja se sporadično ocrtavala na zapadu, pod svetlošću reflektora Punte Sires, moglo se videti nekoliko osvetljenih ribarskih i krijumčarskih kućica. Proverila je ponovo signale na ekranu, prebacujući skalu sa četiri milje na dve, a zatim je povećavala do osam. Na samoj granici pojavio se elektromagnetni talas. Pogledala je kroz brodski dvogled 7x50 i nije videla ništa, tako da je posegla za ruskim dvogledom: daleka svetlost polako se kretala ka zapadu, verovatno veliki putnički prekookeanski brod. I dalje gledajući kroz dvogled, okrenula se ka obali. Sada se svaka svetlosna tačka jasno ocrtavala u slici zelenog pejzaža, ističući kamenje i žbunje, čak i blago talasanje vode. Podesila je na bližu razdaljinu i videla dva Marokanca u čamcu: mladića u kožnoj lovačkoj jakni i drugog čoveka, nešto starijeg, sa vunenom kapom i tamnom jaknom.

Santjago je klečao pored velikog motora i trpao na krmu poslednje pakete: bio je u farmerkama, patikama, crnoj košulji, nepokolebljivog lica koje se povremeno okretalo na jednu ili drugu stranu, krišom osmatrajući okolinu. Kroz dvogled za noćno osmatranje, Tereza je mogla da vidi njegove jake ruke, mišiće koji bi se zategli kada je dizao teret. Čak i u ovakvim situacijama kurvin sin je dobro izgledao.

Raditi kao samostalni krijumčar, van organizovane mafije, predstavljalo je problem jer je neko mogao da se isprovocira i doturi opasne abrove nepoželjnim ušima. Kao što se radilo i u

Meksiku. Na taj način moglo se objasniti hvatanje Lale Vejge - u vezi s tim, Terezi je svašta palo na pamet, i tu nije bio isključen Dris Larbi - iako je Santjago kasnije pokušao da smanji iznenađenja tako što je dao određenu sumu novca svom posredniku, koji je imao da ga razdeli potrebnim ljudima u Maroku. To je smanjivalo dobit, ali, bar u početku, davalo je veće garancije u ovim vodama. I pored svega, pošto je bio veteran u ovom poslu, podučen iskustvom iz Kale Tramontane, uz to i sumnjičavi Galisijac, Santjago nije verovao svakome. I dobro je radio. Njegova skromna sredstva nisu bila dovoljna da kupi ceo svet. Osim toga, uvek je mogao da se pojavi nekakav nezadovoljni zapovednik marokanske patrole, karabinjer ili žandarm, konkurent koji plaća više od Santjaga i koji bi ga prijavio, ili uticajni advokat u potrazi za klijentima koje će da odere. Ili su marokanske vlasti mogle da organizuju raciju sitnih riba kako bi se opravdale uoči međunarodne konferencije za borbu protiv trgovine drogom. U svakom slučaju, Tereza je imala dovoljno iskustva da zna da prava opasnost, ona konkretna, vreba kasnije, nakon što uđu u španske vode. Služba carinske kontrole i „hajnekeni'' civilne garde - tako su ih zvali jer su njihove boje podsećale na konzerve piva - patrolirali su i danju i noću loveći krijumčare. Prednost je bila u tome što, za razliku od Marokanaca, Španci nikada nisu nišanili da ubiju, jer bi kasnije natovarili sebi na vrat sudije i sudove - neke stvari su se u Evropi ozbiljnije shvatale nego u Meksiku ili Sjedinjenim Državama. To je krijumčarima pružalo mogućnost da umaknu forsirajući motor iako im nije bilo lako da se reše moćnih turbo čamaca „aćehota"* i helikoptera - „ptica", tako ih je zvao Santjago - koji su imali moćne sisteme detekcije, iskusne zapovednike i pilote spremne da lete na nekoliko pedalja od vode, i bili su prisiljeni da tokom ovih opasnih okolnih manevara smanje snagu motora, rizikujući kvar ili da budu uhvaćeni pre nego što ugledaju svetionike Gibraltara. U tom slučaju, tovar bi se bacao preko ivice, roba bi bila izgubljena i nailazili bi ________________ * Hachejota (orig.) model čamca HJ

drugi problemi, gori od policijskih; oni koji su otpremali hašiš nisu uvek imali razumevanja, i dešavalo se da, nakon što položiš račun, zatrebaš tvrđu glavu. Sve ovo, ne računajući mogućnost probijanja dna i ulaženje vode, sudara sa čamcem koji im je za leđima i mogućnost odranjanja stene koja bi zgnječila i gliser i njegovu posadu. „Gotovo je. Idemo."

Utovaren je i poslednji paket. Tačno trista kila. Ovi u čamcu veslali su prema kopnu; Santjago, nakon što je skupio uže,

uskočio je u kokpit i seo na mesto pilota, s desne strane. Tereza se sklonila u stranu kako bi mu oslobodila mesto, oblačeći, kao i on, kabanicu. Onda je bacio pogled na radarski ekran: na pramcu je sve bilo čisto, u pravcu severa i na otvorenom moru.

Kraj neposredne opasnosti. Santjago je upalio kontakt i slabašno crveno svetio na instrumentima obasjalo je komandnu konzolu: kompas, takometar, brojač obrtaja, pumpa za ulje. Papučica ispod volana, trimer s desne strane. Rrrrrrr. Roar. Igle su odjednom poskočile. Roaaaaaar. Propeler je zapljusnuo krmu vodom i šest metara dug fantom je krenuo, da bi išao sve brže, režući masnu vodu poput oštrog noža: sa 2500 obrtaja, brzinom od dvadeset čvorova. Treperenje motora prenosilo se i na trup i Tereza je osetila svu snagu koja ih je gurala ka krmi, zatresavši čak i fiberglas koji je postao lak kao perce. Tri hiljade i petsto obrtaja, brzina od trideset čvorova. Leteli su. Osećanje moći, slobode, bilo je skoro fizičko. Otkrivši to, njeno srce je zaigralo kao da je na nekoj veseloj pijanci. Ništa, još jednom je pomislila, nije slično ovome. Ili skoro ništa. Santjago koji je pažljivo upravljao, blago nagnut nad kormilom, dok mu je instrumentalna tabla odozdo osvetljavala bradu, pritisnuo je malo jače papučicu gasa: 4000 obrtaja i četrdeset čvorova.

Deflektor nije bio dovoljan da ih zaštiti od vetra, koji je postao vlažan i rezak. Tereza je zakopčala kabanicu do kraja, stavila vunenu kapu na glavu, skupivši kosu koja joj je bila rasuta po licu. Onda je ponovo pogledala na radar, potražila signal pritisnuvši dugme na radiju Kenvud, ugrađenom na konzoli -carinski policajci i civilna straža razgovarali su šifrovano tajnim telefonima. Iako se njihov razgovor nije mogao razumeti, po intenzitetu signala moglo se saznati da li su u blizini. Povremeno bi podigla glavu prema nebu, tražeći senku helikoptera među hladnim sjajem zvezda. Izgledalo je da se zajedno s njima kreće i nebeski svod i mračno more, kao da se gliser nalazi usred neke kugle koja se brzo pomera kroz noć. Sada, na otvorenom moru, narastajući talasi blago su udarali o prednji deo čamca, a u daljini su se nazirala svetla na španskoj obali.

Tako su slični i tako različiti, mislila je. Tako su ličili u nekim stvarima - naslutila je to još one noći u Džamili - i tako su različito pristupali životu i budućnosti. Poput Guera, i Santjago je bio pametan, energičan i hladnokrvan u poslu; bio je jedan od onih koji nikada ne gube glavu pa čak i ako ga povrede. Donosio joj je zadovoljstvo u krevetu, bio je velikodušan i pažljiv, umeo je da se kontroliše i ispuni njene želje. Možda je bio manje zabavan, ali bio je nežniji. Ponekad i slađi. I tu su se sličnosti

završavale. Santjago je bio ćutljiv, nije bio rasipnik, imao je malo prijatelja i nikome nije verovao. Ja sam Kelt iz Finistere, govorio je - na galisijskom, fistera znači kraj, najudaljenije mesto na zemlji. Želim da ostarim i da igram domine u nekom baru u O Grovu i da imam veliki zamak sa zastakljenim vidikovcem i moćnim teleskopom da bih video kako ulaze i izlaze brodovi, i sopstveni jedrenjak od šezdeset stopa usidren na ušću. Ali ako potrošim novac, ako budem imao mnogo prijatelja ili budem verovao ljudima, nikada neću ostariti, niti imati bilo šta od ovoga: stoje više karika, toliko se manje možeš pouzdati u lanac. Santjago isto tako nije pušio cigarete, ni travu, ništa, jedva bi ponekad popio pokoju čašicu. Pošto bi ustao, trčao bi pola sata po plaži, sa vodom do članaka, a onda bi sklekovima jačao mišiće - Tereza ih je brojala, u neverici - do pedeset, svaki put. Imao je vitko i zategnuto telo, čistu kožu, veoma preplanulo lice i ruke, istetoviranog razapetog Isusa na desnoj podlaktici - Isus mog prezimena, komentarisao je jednom - i jedan drugi, manji simbol na levom ramenu, krug sa keltskim krstom i inicijalima I. A, čije značenje, sumnjala je da je to ime neke žene, nije nikada rekao. Imao je i jedan stari ožiljak na leđima, u visini bubrega, koji se pružao po dijagonali, veličine pola pedlja. Od noža je, rekao je Terezi kada ga je pitala. Davno ga je zaradio. Kada je prodavao švercovani vinston u jednom baru, drugi momci su se uplašili da će im preoteti mušterije.

Dok je to pričao, pomalo nostalgično se na-smejao, kao da žali za vremenom u kojem se to desilo.

Skoio da je i mogla da ga zavoli, razmišljala je Tereza, da se sve nije desilo u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Stvari se uvek dešavaju previše rano ili previše kasno. Ali osećala se prijatno kada je bila s njim, kao da nije bila u sopstvenoj koži, dok je gledala televiziju naslonjena na njegovo rame ili listala ženske časopise, dok se sunčala sa cigaretom bizona u ruci u koju je ugurala zrnca hašiša - znala je da Santjago to ne odobrava iako joj ništa nije rekao, - ili kada ga je posmatrala dok na tremu ili pored mora pravi svoje drvene jedrenjake. Volela je da gleda kako pravi jedrenjake, jer tada je bio izistinski strpljiv i detaljan, tako ih je vesto deljao da su izgledali kao pravi, obojeni u crveno, plavo i belo, sa svakim jedrom na svom mestu. I bilo je interesantno to sa jedrenjacima, kao i sa motornim čamcima, stoga što, na svoje iznenađenje, bejaše otkrila da Santjago ne zna da pliva. Nije čak ni znao da mlatara rukama kao ona - Guero ju je naučio u Atlati - veoma nezgrapno, ali ipak je plivala. Priznao joj je jednom, usput.

Nikada ne bi mogao da plivam, rekao je. Čudno bih se osećao. I kada ga je pitala zašto onda sebe dovodi u opasnost na gliseru,

samo je slegnuo ramenima, fatalistički, sa osmehom koji kao da je nastao nakon mnogo unutrašnjih previranja. Polovina nas Galisijaca ne zna da pliva, napokon je rekao. Utapamo se mireći se sa sudbinom i tačka. Ona isprva nije znala da li se šali ili priča ozbiljno.

Jednog popodneva, dok su jeli kod Kukija - Bernal, krčma u Kampamentu, - Santjago ju je upoznao sa jednim svojim poznanikom: novinarom iz lista Diario de Kadiš, Oskarom Lobatom. Konzervati-vac, tamnoput, oko četrdesetak godina, sa licem punim ožiljaka koje ga je činilo grubljim nego što je zapravo bio, Lobato se podjednako ' dobro osećao i među krijumčarima i među ovima iz carinske kontrole i civilne garde. Čitao je knjige i imao je široko znanje u svim oblastima, počev od geografije i motoristike, pa sve do muzijke. Takođe je poznavao ogroman broj ljudi, ne bi otkrio svoje izvore ni da mu upere kolt 45 u glavu, i odavno je posećivao ovo mesto sa telefonskim imenikom punim kontakata. Svakome je pomagao kada je mogao, bez obzira na to kojoj strani zakona ko pripada, delimično zbog javnih odnosa a delimično zbog toga što je bio, uprkos manama svoje profesije, kažu, dobar čovek. Osim toga, voleo je svoj posao. Ovih dana muvao se po Atunari, starom ribarskom naselju u La Linei, gde je nezaposlenost pretvorila ribare u švercere. Čamci sa Gibraltara istovarali su teret na plaži usred bela dana; švercom su se bavili i žene i deca, koja su pravila svoje prve korake u karijeri da bi mogla komotno da predu na nošenje tereta na plećima. Deca su se igrala krijumčara i stražara na obali mora, jureći se sa praznim paketima vinstona na glavi; samo oni najmlađi želeli su da budu stražari. i svaka policijska intervencija završavala se suzavcem i udarcima gumene lopte: prava bitka na polju između stanovnika i specijalnih jedinica. „Zamislite ovu scenu", pričao je Lobato. „Plaža Puente Majorka, noć je, dva tipa na gibraltarskom gliseru istovaraju duvan.

Nailaze dvojica iz civilne garde: stariji zapovednik i mladi gardista. Stoj, ko ide, i tako dalje. Ovi sa zemlje šmugnu. Motor nikako da se pokrene, mladi gardista ulazi u vodu i penje se na gliser. Motor se napokon pokreće i čamac odlazi ka Gibraltaru, jedan krijumčar je za kormilom, a drugi se ubeđuje s mladićem... Zamislite sada ovaj gliser kako se zaustavlja usred zaliva. Slušaj, momče, kažu mu. Ako nastavimo s tobom ka Gibraltaru, neće biti dobro za nas, a tebe će optužiti jer nas progoniš usred engleske teritorije. Zato ćemo da spustimo loptu, važi? Epilog: gliser se vraća ka obali i mladi gardista silazi. Zbogom, zbogom. Svi su srećni i zadovoljni."

Zbog svog dvostrukog statusa, bio je i Galisijac i krijumčar, Santjago nije imao poverenja u novinare. Ali Tereza je znala da je Lobato izuzetak: bio je objektivan, diskretan, nije verovao u dobre i loše momke, umeo je da toleriše, plaćao je piće i nikada nije hvatao beleške u javnosti. Isto tako, umeo je da pripoveda dobre priče i najbolje viceve i nikada nije tračario. U Bernal je došao sa Tobijem Parondijem, gibraltarskim vozačem glisera, i nekim njegovim kolegama. Svi ovi Gibraltarci bili su mladi. Imali su dugu kosu, preplanuo ten, minđuše u ušima, tetovaže, na stolu su poredali kutije cigareta i zlatne upaljače, vozili su kola sa velikom kubikažom i zatamnjenim staklima u kojima je treštala muzika Los Čingitosa, Havivija ili Los Čikosa: pesme koje su Terezu pomalo podsećale na meksičke narkokoride.

Noću ne spavam, danju ne živim, govorile su reči. Ovih zidova prokleti zatočenik. Pesme koje su bile deo lokalnog folklora, poput onih u Sinaloi, s nazivima isto tako živopisnim: Muslimanka i vojnik, Ulični sam pas, Gvozdena pesnica, Mojim kolegama. Gibraltarski krijumčari razlikovali su se od španskih samo po tome što su bili svetliji i što su engleske reči izgovarali andaluzijskim akcentom. Što se tiče ostalog, kao da su fabrički pravljeni: zlatni lanci sa krstom oko vrata, medaljoni sa likom Device ili neizbežna slika Kamarona*. Nosili su majice sa hevimetal obeležjima, skupe _____________________ * Popularni španski pevač flamenka (1950-1992)

trenerke, adidas ili najk patike, izbledele markirane farmerke sa svežnjem novca u jednom zadnjem džepu i velikim nožem u drugom. Surovi ljudi, na mahove opasni kao i Sinaloanci. Nisu imali ništa da izgube, a mogli su mnogo da dobiju. Šetali su devojke u tesnim pantalonama i kratkim majicama, sa istetoviranim butinama i probušenim pupkovima, upadljivo našminkane i naparfemisane, sa silnim zlatom na sebi. Terezu su podsećale na devojke si-naloanskih narko-dilera. Na neki način i na nju samu; setivši se toga, pomislila je da je prošlo mnogo vremena i da se dosta toga izdešavalo. U ovoj grupici nalazio se i jedan Španac iz Atanuare, ali većinu su činili Gibraltarci: Britanci sa španskim, engleskim i malteškim prezimenima, iz svih delova Mediterana. Kao što je rekao Lobato, namigujući Santjagu, najbolje iz svake kuće. „Ti si, dakle, Meksikanka." „Tako je." „Pa, prilično daleko si otišla." „Takav je život."

Pena od piva zadržala se na novinarevom osmehu. „Ovo liči na pesmu Hosea Alfreda." „Poznaješ Hosea Alfreda?" „Pomalo."

I Lobato je počeo da pevuši Došao je mrtav pijan dok je naručivao drugu rundu. „Isto za mene i moje prijatelje", rekao je. „Računam i gospodu za ovim stolom i njihove gospođe." ...Tražio je pet lekila, A konobar mu je rekao: Dosta je bilo.

Tereza je izvrtela par strofa zajedno s njim i na kraju su se oboje sme-jali. Simpatičan je, pomislila je. I nije se pravio pametan. Pametovati pred Santjagom i ovim ljudima bilo je opasno. Lobato ju je pažljivo posmatrao, procenjujući je.

Pogledom nekoga ko zna u kojem grmu leži zec. „Meksikanka i Galisijac. Treba živeti da bi se ovo videlo."

Ovo mu je bilo dobro. Ne postavljati pitanja, već pustiti druge da govore, ukoliko se ukaže prilika. Pustiti da sve ide kao po loju. „Moj tata je bio Španac." „Odakle je?" „Nikada nisam saznala."

Lobato je nije pitao da li zaista ne zna ili je to rekla tek onako.

Završivši sa porodičnim pitanjima, Lobato je otpio gutljaj piva i pokazao na Santjaga. „Priča se da ideš u Maroko po hašiš sa ovim ovde." „Ko to kaže?" „Priča se. Ovde nema tajni. Petnaest kilometara vode nije ništa." „Kraj razgovora." Santjago mu je istrgao iz ruke napola popijeno pivo i stavio pred njim drugo iz ture koju su upravo bili naručili oni svetlokosi za stolom.

Novinar je slegnuo ramenima. „Lepa je, tvoja devojka. I taj akcenat." „Meni se dopada."

Tereza je u Santjagovom zagrljaju bila ušuškana poput novorođenčeta. Kuki, vlasnik Bernala, na šank je stavio nekoliko jela: ljute morske račiće, meso punjeno slaninom, pohovanu ribu, paradajz začinjen maslinovim uljem. Tereza je obožavala da jede brzu hranu na ovaj način, tako španski, stojeći za šankom koji je bio krcat kao i same porcije. Zakuska.

Usredsredila se na meso punjeno slaninom, umačući hleb u sos.

Bila je strašno gladna i nije se brinula za težinu: pripadala je onim mršavijim devojkama i poslednjih godina mogla je sebi da dopusti ispade ovakve vrste. Kao što kažu u Kulijakanu, jesti dok ne pukneš. Kuki je držao u vitrini flašu kuerva, tako da je naručila tekilu. U Španiji nisu služili piće u dugačkim i širokim

kabaljitosima kao u Meksiku i Tereza je uvek pijuckala iz vinskih čaša jer su im bile najsličnije. Problem je bio u tome što si morao da piješ duplo većim gutljajima.

Ušlo je još nekoliko gostiju. Santjago i Lobato, naslonjeni na šank, razgovarali su o prednostima gumenih čamaca marke zodijak, koji su se brzo kretali po uzburkanom moru; i Kuki je učestvovao u razgovoru. Ovi sa velikim trupom trpeli su mnogo tokom bežanja i Santjaga je već dugo kopkala ideja da nabavi jedan gumeni čamac sa dva ili tri motora, dovoljno velik da izdrži na moru, koji je mogao da stigne do istočnih andaluzijskih obala i rta Gato. Problem je bio u tome što nije imao sredstva: velika investicija i veliki rizik. Pretpostavljao je da bi kasnije, u vodi, njegove ideje bile potkrepljene činjenicama.

Odjednom je razgovor bio prekinut. I Gibraltarci za stolom su za-nemeli, posmatrajući grupicu koja se smestila na samom kraju bara, odmah pored starog plakata koji je prikazivao poslednju borbu s bikovima pred građanski rat - sajam u La Linei, 19, 20 i 21. jula 1936. godine. Jedan muškarac je bio plavokos i nosio je naočare, dok su druga dvojica bila visoka, kratko ošišana, atletski građena, i nosili su sportske dresove. Četvrti čovek bio je zgodan, obučen u besprekorno ispe-glanu plavu košulju i farmerke tako čiste da su izgledale kao nove. „Evo me, ovde, još jednom", uzdahnuo je Lobato, kroz šalu, „između Ahejaca i Trojanaca."

Izvinio se, namigujući Gibraltarcima za stolom, i otišao da pozdravi pridošlice, zadržavši se nešto duže sa onim u plavoj košulji. Na povratku se smejuljio. „Ova četvorica su iz obalske straže."

Santjago ga je zainteresovano pogledao. Pošto je video da je primećen, jedan od visokih mu je malo klimnuo glavom u znak pozdrava, a Santjago je podigao nekoliko centimetara čašu s pivom. Taj gest se mogao smatrati odgovorom, ali i nije. Kodeksi i pravila igre koju su svi igrali: lovci i gonjeni na neutralnoj teritoriji. Kuki je ćutke servirao belo vino i zakusku. O ovakvim susretima pisale su novine. „Plavušan je", objašnjavao je Lobato, „pilot 'ptice'**." „Ptica" je bila carinski BO-105, specijalno opremljen za vuču i lov na moru. Tereza ga je gledala kako leti dok progoni krijumčarske čamce i pri tom se izlaže opasnosti. Pogledala je čoveka: imao je oko tridesetak i nešto, tamno lice i preplanulu kožu. Mogao je proći kao Meksikanac. Prijatnih manira, simpatičan. _______________________ *Misli se na helikopter

Ćutljiv momak. „Rekao mi je da su sinoć ispalili jednu bengalku koja mu je udarila u jedan krak elise." Lobato je pogledao u Santjaga. „Nisi bio ti, zar ne?" „Nisam izlazio sinoć." „Sigurno je bio neko od ovih." „Sigurno."

Lobato je pogledao Gibraltarce koji su veoma glasno pričali i sme-jali se. Osamdeset kila ću vam staviti sutra, hvalisao se jedan. Otvoreno. Još jedan od njih, po imenu Parondi, rekao je Kukiju da donese jednu turu gospodi obalskim stražarima.

Rođendan mi je, rugao se, i stvarno bih želeo da im ugodim. Ovi u dnu lokala su odbili mada je jedan od njih podigao dva prsta, čestitajući mu. Plavokosi sa naočarima, saopštio je Lobato, bio je zapovednik turbo čamca „aćehote". I on je bio Galisijac. Iz Korunje. ,,A što se tiče neba, već znaš", rekao je Lobato Santjagu, „vrše popravke, i celu nedelju će biti čisto, bez lešinara. Tako da znaš." „Nemam ništa ovih dana." „Čak ni cigarete?" „Ni to." „Pa, šteta."

Tereza je i dalje posmatrala pilota. Tako zatvoren i miran poput mrtve muve. Ovako, u besprekornoj košulji, sjajne očešljane kose, teško ga je bilo povezati sa helikopterom koji predstavlja noćnu moru za krijumčare. Pomislila je da je njegova priča slična priči u jednom filmu koji su gledali ona i Santjago, jedući semenke u letnjem bio-skopu u La Linei: Doktor Džekil i mister Hajd.

Lobato, koji je opazio njen pogled, značajno se nasmejao. „Dobar je to momak. Iz Kaseresa. I dešavaju mu se najčudnije stvari koje možeš da zamisliš. Jednom su ga gađali veslom, polomili mu elisu i zamalo nije poginuo. A kada sleti na plažu, deca ga kamenuju... Ponekad Atunara liči na Vijetnam. Naravno da je na moru drugačije." „Da", potvrdio je Santjago između dva gutljaja piva. „Tamo ovi kurvini sinovi imaju prednost.

I tako im je proticalo slobodno vreme. Ponekad bi išli u kupovinu ili za Gibraltar da završe neke poslove u banci, ili su šetali po plaži tokom predivnih večeri produženog andaluzijskog leta dok su se ferali Penjona polako uključivali, a po zalivu krstarili brodovi sa raznim zastavama - Tereza je prepoznavala

neke od njih; kako je sunce zalazilo, tako su se svetla na njima palila. Kuća je bila mala, smeštena na deset metara od mora, kod ušća reke Palmones, gde se gradilo nekoliko ribarskih naselja u središnjem delu zaliva između Gibraltara i Alhesi-rasa.

Sviđao joj se ovaj kraj i pomalo ju je podsećao na Atlatu u Sinaloi, zbog svojih peščanih plaža, plavih i crvenih splavova nasukanih pored mirne rečne vode. Obično su doručkovali kafu i prženice u El Espigonu i Estrelji de mar, a nedeljom su jeli omlet od rakova u Vilijevoj kući. Povremeno, između dva puta po moreuzu, išli bi Santjagovim čirokijem po Ruti del Toro za Sevilju da bi jeli u Kući Besera, ili bi svratili u neku od usputnih kafana kako bi probali iberijsku šunku i kobasice. Drugi put bi projurili Kostom del Sol ka Malagi, ili bi išli u suprotnom pravcu, preko Tarife i Kadisa, sve do Sanlukara de Barameda i ušća Guadilkivira: vino barbadiljo, škampi, diskoteke, terase sa kafićima, restoranima, barovima i karaokama, sve dok Santjago ne bi izvadio novčanik, prebrajao novac i rekao: ,,U redu, zalihe se istopile, idemo da zarađujemo jer nam niko neće pokloniti". Često bi ceo dan proveli na Penjonu, na brodogradilištu Marine Šepard, masni i prljavi, preplanuli od sunca, izujedani od komaraca, dok su skidali i montirali motor od fantoma tajanstvene reči kao što su američki klipovi, glava motora, kuglični ležajevi sada su bile dobro poznate Terezi. Kasnije bi isprobali gliser brzim krstarenjem po zalivu, dok su ih izbliza posmatrali „aćehote" i „hajnekeni", koji bi se te iste noći vratili kako bi se na južnoj granici Evrope sa njima igrali mačke i miša.

I svakog poslepodneva, za vreme mirnih dana u luci i brodogradilištu, po završetku posla išli bi do Olde Rok da popiju nešto, sedeći za stolom za kojim su inače sedeli, ispod slike koja je prikazivala smrt engleskog admirala Nelsona.

I tako, u to skoro srećno doba - prvi put u životu bila je toga svesna - Tereza je naučila posao. Meksikanka koja je pre nešto manje od godinu dana trčala po Kulijakanu, sada je postala žena naviknuta na noćna putovanja i prepade, iskusna u mornarskim pitanjima, nautičkoj mehanici, vetrovima i strujama. Poznavala je redom aktivnost i pravac brodova, boje i raspored svetala.

Proučavala je španske i engleske nautičke karte moreuza, upoređujući ih sa sopstvenim zapažanjima, čak je napamet znala sonde, liniju obala, odrednice koje bi kasnije, noću, obeležile razliku između uspeha i neuspeha. U gibraltarskim sldadištima utovarala bi duvan, da bi ga, nakon jedne pređene milje, istovarala u Atinari, a hašiš bi prešao put od marokanske obale do spremišta i plaža Tarife i Estepone. Kontrolisala je, sa šrafcigerima i engleskim ključevima u ruci, rashladne uređaje, zamenjivala anode, čistila ulje i naučila stvari za koje nikada nije

mislila da će joj koristiti; kao, na primer, da naštelovani motor troši dva puta manje nego bilo koji drugi motor; računa se tako što se pomnoži sa 0,4 od maksimalne snage - korisno pravilo imajući u vidu ogromnu potrošnju goriva na moru, gde nema benzinskih pumpi. Na isti način navikla se da u hitnim situacijama usmerava Santjaga lupanjem po ramenima, kako ga ne bi poremetila blizina turbo čamaca i helikoptera dok je vozio opasnom brzinom. Čak je i sama upravljala gliserom brzinom preko trideset čvorova, umela je da doda gas ili da ga smanji za vreme bure, kako trup ne bi previše trpeo, da podigne rep motora kada je more uzburkano, ili da ga postavi na sredinu za sporiju vožnju, da se kamuflira u blizini obale, koristeći mračnu noć, da se zalepi za neku barku ili veliki brod kako bi prikrila sopstveni signal na radaru. Takođe, izvlačila se i na ove načine: koristila je kratke talase na fantomovom radiju da bi izbegla susret sa moćnijim, ali ne tako lukavim, turbo čamcima, pronalazila bi krmu progonitelja, zaobilazila pramac i prikrivala trag vode za sobom, koristeći prednosti benzina nad dizelom protivničkog čamca. I tako je strah prelazio u euforiju, i pobeda u poraz; i opet je znala ono što je već znala: da se ponekad gubi, ponekad dobija a ponekad puste drugi da pobede. Bacala je pakete u more, dok su je osvetljavali reflektori progonitelja, ili ih je prebacivala u ribarske čamce i dodavala tamnim senkama koje su dolazile sa plaže i ulazile u vodu uz hučanje talasa. Čak je jednom - za vreme jedne operacije sa sumnjivim ljudima uradila to dok je Santjago posmatrao sedeći na krmi, u mraku, skrivajući ,,uzi'"* ispod odeće, ne kao meru opreza zbog dolaska carinskih policajaca i civilne garde - to se kosilo s pravilima igre - već da bi preduhitrio ljude kojima su isporučivali robu: nekolicinu Francuza na lošem glasu. I potom je tog istog jutra, kada su iskrcali tovar i uputili se ka Penjonu, lično Tereza, uz veliko olakšanje, bacila pušku u more.

Sada ni izbliza nije osećala takvo olakšanje iako je gliser plovio prazan i vraćao se ka Gibraltaru. Bilo je četiri časa i četrdeset minuta uju tru i prošlo je samo dva sata otkad su utovarili sa marokanske obale trista kila hašišove smole; imali su dovoljno vremena da pređu devet milja od Al Marse do Kale Arenas i istovare teret na drugu obalu. Ali -kaže jedna španska poslovica - bika čini i rep. I kao potvrdu toga, čim su ušli u crvenu zonu svetionika i ugledali masivni Penjon sa druge strane Alhesiraškog zaliva, Santjago je opsovao nakon što je pogledao nebo. I trenutak kasnije, Tereza je začula nekakvo tutnjanje koje se razlikovalo od zvuka motora i koje se približavalo sa jedne strane, a zatim se usmerilo na krmu, nekoliko sekundi pre nego

što je reflektor obasjao čamac i to iz velike blizine. „Ptica", promrmljao je Santjago. Prokleta „ptica".

Elisa helikoptera uskovitlala je vazduh oko fantoma, svud naokolo podižući vodu i penu, i onda je Santjago pomerio ručicu trimera, nagazio gas i igla je skočila sa 2.500 na 4.000 obrtaja, a čamac se dao u beg snažno udarajući o more i praveći velike skokove. Do đavola! Reflektor ih je pratio, s jedne, pa s druge strane, pa onda na krmu, osvetljavajući poput neke bele zavese svu vodu koju je podizala snaga od dvesta pedeset konja. I usred sve te pene i tumbanja, dobro se držeći da ne bi pala sa boka, Tereza je učinila ono što je morala: zaboravila je relativnu opasnost od helikoptera - izračunala je da leti na visini od četiri metra iznad mora, brzinom od četrdeset čvorova, poput njih - i usredsredila se na pretnju koja je bila još bliža i opasnija budući da su se nalazili nedaleko od obale: „aćehotu" carinske straže koja je, vodena svojim radarom i reflektorom helikoptera, verovatno išla ka njima najvećom mogućom brzinom da bi im preprečila put i izgurala ih ka kopnu. Ka stenama plićaka La Kabrite, koje su se nalazile ispred njih i delimično s leve strane.

Zalepila je lice za kupu radara, izubijanog čela i nosa, i pritiskala dugmad da bi smanjila domet na pola milje. Gospode bože! Ako u ovom poslu nisi dobar s bogom, bolje da ga i ne započinješ, pomislila je. Signal na radarskom ekranu učinio joj se neverovatno dug, čitava večnost koja joj je zaustavila dah.

Izbavi nas iz ovoga, dragi bože. Setila se čak i svetog Malverdea u ovoj mračnoj nesrećnoj noći. Nisu vozili robu zbog koje bi zaglavili u zatvoru, ali carinici su bili okrutni ljudi iako bi ti u krčmi u Kampamentu čestitali rođendan. Mogli su da nađu bilo kakav izgovor da zaustave čamac, ili da ga tobože slučajno udare i _____________ *Automatska puška

potope. Reflektori su zaslepeli ekran, tako da su joj otežali posmatranje. Primetila je da je Santjago povećao broj obrtaja motora iako su po moru uskovitlanom od zapadnog vetra išli najvećom mogućom brzinom. Galisijac je skupo prodavao svoju kožu, ali isto tako bio je čovek koji nikada ne bi olakšao posao policiji. Onda je gliser načinio jedan skok mnogo duži od prethodnih - samo da ne otkaže motor, zamišljala je kako se propeler okreće u vazduhu - i kada je trup ponovo udario o vodu, Tereza, koja se snažno držala, dva puta je lice prislonila na gumeni deo radara, i napokon je na ekranu ugledala, medu bezbrojnim odrazima uzburkanog mora, jednu drugačiju tamnu tačku: dug i zlokoban znak koji se brzo približavao desnoj strani čamca, na udaljenosti manjoj od petsto metara.

„Pet stepeni!" uzviknula je, drmajući desno Santjagovo rame. „Tri užeta!* Viknula mu je na uvo kako bi nadjačala zvuk motora. A Santjago je bespomoćno pogledao na tu stranu, štiteći oči od bleska reflektora koji ih je sledio, a zatim je jednim pokretom ruke sklonio gumu sa radara kako bi sam video ekran. Vijugava crna linija obale ocrtavala bi se na svaki signal antene, nekih trista metara udaljena od leve strane glisera. Tereza je pogledala ka pramcu. Svetionik Punte Kamero i dalje je emitovao svoje crveno svetio. Ako nastave u ovom smeru, kada pređu u zonu belog svetla, neće biti načina da izbegnu prud La Kabrita. Santjago je verovatno pomislio to isto, jer je u tom trenutku smanjio brzinu i kormilo okrenuo udesno, ponovo ubrzao, i još dva puta uradio isti cik-cak usred mora, povremeno bacajući pogled na radarski ekran i reflektor helikoptera, koji je nakon svakog prekida bio sve bliži i bliži, da bi ih potom ponovo zarobio. Tamo je onaj u plavoj košulji ili neko drugi, s divljenjem je pomislila Tereza, i taj gore je bio pravi kuckin sin. Zašto bih rekla da nije kad jeste. I dobro je poznavao svoj posao. Leteti noću tik uz vodu nije mogao svako. Pilot mora da bude isto tako dobar kao Guero u svoje vreme. Ili još više. Zapalila bih prokletu bengalku, samo da smo ih poneli sa sobom. Da vidim ovoga kako pada u vodu. Plof!

Sada je znak „aćehote" bio najbliži na radaru i neumoljivo je napredovao. Jureći svom brzinom po moru, gliser je izgledao nedostižno, ali tokom tumbanja pretrpeo je previše i gonioci su imali prednost. Tereza je pogledala pozadi i desno, rukom se zaklanjajući od svetlosti, iščekujući da se pojave svakog trenutka. Držala se najbolje što je mogla, pognuvši glavu svaki put kad bi talasi zapljusnuli krmu, i osećala je bolove u leđima od stalnih udaraca. Na mahove bi opazila Santjagov odlučni profil, njegovo napeto lice s kojeg je kapala slana voda, osvetljene oči koje su zurile u noć. Ruke su mu čvrsto stezale kormilo, upravljajući gliserom uz male i veste trzaje. Izvlačile su maksimum iz dodatnih petnaest obrtaja naštelovanog motora, iz stepena nagiba repa, ravne kobilice koja je prilikom dugih skokova izgledala kao da leti, dok je propeler ponekad samo doticao vodu, a ponekad udarao svom snagom, praskajući tako da je izgledalo kao da će se trup raspasti. „Evo, ovde je!" _________________ * Uže, nautička mera za dužinu i iznosi 1.82 m

I bila je tamo: avetinjska senka na momente siva, na momente plava i bela, helikopter ju je osvetljavao dok je snažno udarala o

vodu, opasno se približavajući. Ulazila je i izlazila iz svetla poput nekog ogromnog zida ili čudovišnog kita koji je jurio morem, a reflektor koji ih je sada obasjavao iz turbo čamca, emitujući trepćuće plavo svetio, ličio je na neko zlo oko. Zaglušena zvukom motora, ukopana u svom mestu i sva mokra, Tereza se nije usuđivala da obriše oči, nagrizene od soli, iz straha da ne bude zbačena. Primetila je da je Santjago otvorio usta i da viče nešto što ona nije mogla da čuje, a onda je podigao desnu ruku ka poluzi trimera i naglo nagazio gas dok je okretao kormilo ulevo i ponovo gazio, pramcem prema svetioniku Punte Kamero.

Taj rez im je pomogao da izbegnu reflektor helikoptera i blizinu „aćehote", ali Terezino olakšanje bilo je kratkog veka jer je kasno videla da su išli direktno ka kopnu i to granicom koja je delila crveni sektor od belog, četiristo metara udaljeni od stena i hridi La Kabrite. Ne zajebavaj, promrsio je. Reflektor turbo čamca sledio ih je otpozadi, ka krmi, dok mu je pomagao helikopter koji je leteo tik uz njih. A zatim, dok se Tereza čvrsto držala i pokušavala da proceni situaciju' videla je kako svetlost svetionika prelazi iz crvene boje u belu. Nije jdj bio potreban radar da bi znala da su na sto metara od stena i da se dubina brzo smanjuje. Sve je otišlo do đavola. Ili će da popusti, ili ćemo se smrskati, pomislila je. I pri ovoj prokletoj brzini ne mogu čak ni da se bacim u more. Pogledavši iza sebe, primetila je da se reflektor ,,aćehote" polako udaljava i da posada odstupa kako bi izbegla prud. Santjago je kratko vreme držao pravac, pogledao je preko ramena ka „aćehoti", a onda i sondu ispred sebe, tamu La Kabrite u kojoj su se nazirali daleki svetli obrisi Gibraltara.

Nadam se da neće, pomislila je preplašena Tereza. Nadam se da se neće usuditi da uđe u kanal između stena: to je učinio jednom kada je bio dan, ali nismo jurili ovom brzinom. U tom trenutku, Santjago ponovo smanji gas, okrenu kormilo udesno prolazeći ispod ispupčenog dela helikoptera kojeg je pilot izmakao kako bi izbegao antenu fantomovog radara, prođe samim krajem plićaka a ne kanalom. Crna gromada La Kabrite bila je tako blizu da je Tereza mogla da oseti miris algi i čuje odjek motora među hribovitim zidinama. Usta su joj bila još otvorena i oči razrogačene, kada iznenada ugleda drugu stranu Punte Kamere: more mnogo mirnije nego sa spoljašnje strane, i „aćehotu" koja je opisivala luk kako bi sebi otvorila put.

Helikopter im je opet bio za krmom, ali on je sada predstavljao samo nepoželjno društvo bez ikakvih posledica, a Santjago je pojačao motor na 6.300 obrtaja i fantom je preletao Alhesiraški zaliv brzinom od pedeset i pet čvorova, ploveći na otvorenom moru sve do prolaza ka luci Gibraltar. Fantastično. Četiri milje na pet minuta, lagane je vozio kako bi zaobišao jedan tanker koji se

usidrio na pola puta. ikada je „aćehota" odustala od gonjenja a helikopter počeo da se udaljava dostiže visinu, Tereza se napola uspravi, i još osvetljena reflektorom, pokaza pilotu lakat.

Zbogom, idioooooote! Tri puta sam te pf varila i vidimo se, ptičice, kod Kukija.

6.

Igram se sa životom, igram se sa sudbinom

P

ronašao sam Oskara Lobata tako što sam telefonom pozvao Di-ario de Kadiš. Tereza Mendosa, rekoh. Pišem jednu knjigu. Ručali smo sledećeg dana u Venti del Čato, nadomak plaže Korta-dura. Upravo sam se bio parkirao pored ulaza, u blizini mora, daleko od belog, osunčanog grada, na samom kraju njegovog peščanog poluostrva, kada je Lobato izašao iz jednog vremešnog/orcfa prepunog starih novina i sa plakatom Prense, sakrivenim iza vetrobrana. Pre nego što mi je prišao, razgovarao je sa čuvarom i potapšao ga po ramenu, a ovaj mu je zahvalio kao da je primio bakšiš. Lobato je bio simpatičan, pričljiv, nepresušan u anegdotama i informacijama.

Petnaest minuta kasnije, već smo se sprijateljili i ja sam dopunio svoje znanje o ovoj kafani - autentičnoj kafani krijumčara, staroj dva veka, - o sastavu sosa koji je poslužen uz jelensko meso, o imenima i korisnosti osoblja, o svakom komadu stovekovnog pribora za jelo koji je krasio zidove, o garumu, omiljenom sosu za ribu Rimljana, u vreme kada se ovaj grad zvao Gades i kada su turisti dolazili galijama. Pre druge porcije jela, saznao sam, isto tako, da se nalazimo u blizini opservatorije Marine de San Fernando, kuda prolazi meridijan Kadisa, i da su 1812. godine Kraljica juga Napoleonove trupe koje su zauzele grad - nisu stigle do Vrata zemlje, precizirao je Lobato - imale ovde jedan od svojih logora. „Da li si gledao film Lola ugljarkaV Već neko vreme smo na „ti". Rekoh mu da nisam, a onda mi ga je on prepričao od početka do kraja. Huanita Rejna, Virgilio Teihejra i Manuel Luna. Režirao ga je Luis Lusija 1951. godine.

Kako legenda kaže, netačna naravno, ugljarku su Francuzi streljali baš ovde. Nacionalna junakinja i tako dalje. I ta pesma.

Neka živi radost i šteta što će umreti Lola, Lolita ugljarka.

Nastavio je da me posmatra dok sam se ja pravio vrlo zainteresovan za sve ovo, namignuo mi, gucnuo vino iz svoje čaše - upravo smo bili otvorili drugu flašu - i bez uvoda počeo da priča o Terezi Mendosi. Dobrovoljno. „Ta Meksikanka i taj Galisijac. Sa hašišom tamo-amo, gde je i sam bog igrao igru... Epska vremena." Uzdahnuo je, sa mrvicom nostalgije u moju čast. „Bilo je opasno, naravno. Žilavi ljudi. Ali nije bilo tako loše kao što je danas."

Potvrdio je da je još novinar. Kao što je i onda bio. Prokleti novinar još od malih nogu, u punom značenju izraza. I to veoma ugledan. Na kraju krajeva, nije znao ništa drugo da radi. Voleo je taj posao, pa čak i da su mu plaćali istu crkavicu kao deset godina ranije. I pored svega, njegova supruga je donosila drugu platu u kuću. Nisu imali decu koja bi govorila „gladni smo, tatice". „To čoveku daje", zaključio je, „više liberte, egalite i fraternite'.* Napravio je pauzu da bi otpozdravio nekolicini lokalnih političara u tamnim odelima koji su seli za susedni sto - jedan je opštinski čelnik za kulturu, a drugi za urbanizam, rekao je polutiho, nemaju čak ni diplomu - a onda je nastavio priču o Terezi Mendosi i o Galisijcu. Katkad bi ih susreo u La Linei ili Alhesirasu. Imala je lepuškasto lice, veoma tamnu kosu i velike, stidljive oči. Nije bila ništa posebno, više obična, ali kada bi se skockala, bila je atraktivna. Sa tim lepim grudima, naravno.

Nisu bile velike, već ovakve - kažiprstima je pokazao prema gore, nalik rogovima kod bika. Pomalo vulgarno odevena, kao i sve devojke krijumčara hašiša i duvana, ali manje nabudžena: tesne pantalone, majičice, štikle i sve što ide uz to. Neformalno sređena. Nije se družila mnogo sa ostalima. Imala je neko svoje držanje mada se nije moglo precizno utvrditi u čemu se ono sastoji. Možda u načinu na koji je govorila, jer je to radila meko, sa tako ljupkim i uglađenim akcentom. Sa tim prelepim arhaizmima, koje su koristili svi Meksikanci. Ponekad, kada joj je kosa bila razdeljena i podignuta u punđu, to držanje je bilo još uočljivije. Kao kod Sare Montijel u Vera Kruzu. Imala je oko dvadesetak i nešto godina. Lobatu je upalo u oči to da nikada nije nosila zlato, već srebro. Minđuše, narukvice. Samo srebro, i to u malim količinama. Ponekad bi stavila oko zgloba sedam spojenih alki, misli da se to zove semenario. Klink, klink.

Zapamtio ih je po zveckanju.

Postepeno je zadobila poštovanje. Kao prvo, jer je Galisijac bio poznat. Kao drugo, bila je jedina žena koja se igrala napolju. U početku, ljudi su je nazivali pičkom, ova što ide i slično. Čak su je i ovi žutokljunci iz obalske straže ismejavali. Ali kada se pročuo glas daje imala jaja kao kakav muškarac, stvari su se promenile.

Zapitah ga zašto je Santjago Fistera bio na tako dobrom glasu, a Lobato je napravio krug palcem i kažiprstom u znak odobravanja. Bio je pravičan, rekao je. Tih, odan. Pravi Galisijac u pozitivnom smislu. Hoću da kažem da nije bio jedan od onih ćutljivih i opasnih tipova, a nije bio ni opušten, niti hvalisavac kakvih je bilo mnogo u biznisu sa hašišom. On je bio diskretan, klonio se kavgi. Ovi drugi, Gibraltarci, mogli su da ti kažu „sutra u tri" a u to vreme bi tucali žensku, ili bi pili u nekakvom baru, a ti bi čekao naslonjen na banderu i gledao na sat. Ali kada bi ti Galisijac rekao sutra izlazim, tu više nije bilo priče. Izašao bi, s mudima, čak i da su talasi preko četiri metra. Čovek od reči.

Profesionalac. Njegova ambicija je bila da skupi dovoljno novca kako bi se posvetio drugim stvarima. I možda mu je zbog toga tako dobro išlo sa Terezom. Tada su izgledali zaljubljeno. Držali bi se za ruke, grlili bi se, znaš već. Uobičajeno. Ali u njoj je bilo nečega što se nikada nije moglo sasvim kontrolisati. Ne znam kako da ___________________ * Sloboda, jednakost, bratstvo (franc), parole Francuske revolucije

objasnim. Nešto što te tera da se zapitaš da li je bila iskrena.

Istina, ne verujem da je to licemerje niti bilo šta slično tome.

Stavio bih ruku u vatru da je bila dobra devojka... Govorim o nečemu drugom. Rekao bih da je Santjago više voleo nju nego što je ona volela njega. Kapiraš? Jer je Tereza uvek bila nekako daleka. Smešila se, bila je povučena i dobra žena, i bio sam siguran da su se dobro provodili u krevetu. Ali taj momenat, znaš. Poneki put, kada bih obratio pažnju - a to je deo mog posla, prijatelju – postojalo je nešto u načinu na koji nas je posmatrala, pa čak i Santjaga, kada shvatiš da joj se ne može sasvim verovati. Kao da je na nekom mestu držala spreman sendvič za put, torbu sa odećom i voznu kartu. Gledaš je kako se smeje, pije tekilu - obožavala je tekilu, naravno -ljubi svog muškarca, i odjednom te iznenadi čudan sjaj u očima. Kao da misli: ovo ne može da traje.

Ovo ne može da traje, pomislila je. Skoro celo poslepodne vodili su ljubav, kao da nikada neće prestati, a sada su prolazili ispod srednjo-vekovnog luka tvrđave u Tarifi. Osvojena od

Mavara - pročitala je Tereza na plavičastom lintelu - za vreme vladavine Sanča IV Brava, 21. septembra 1291. godine. Poslovni sastanak, rekao je Santjago. Pola sata vožnje. Možemo da iskoristimo vreme da popijemo piće, prošetamo se. A onda da večeramo svinjska rebarca u Huan Luisu. I eno ih tamo, te sivkaste večeri u kojoj je duvao istočni vetar češljajući oblake od morske pene, ispred plaže Lanses i obale koja gleda na Atlantski okean. Mediteran je na drugoj strani, a Afrika skrivena u magli, sa istoka se polako smrkavalo, dok su oni isto tako polako hodali zagrljeni oko struka, probijajući se kroz uske i bele ulice gradića u kojem je vetar duvao u svim pravcima, skoro trista šezdeset pet dana u godini. Ove večeri jako je duvalo, i pre nego što su ušli u grad, gledali su kako more udara o bedem ispod tvrđave, odmah pored Kalete, a raspršena voda dopirala je do vetrobrana čirokija. I dok su tako ušuškani slušali muziku iz radija, naslonjena na Santjagovo rame, Tereza je daleko na morskoj površini ugledala veliki jedrenjak sa tri jarbola, kao iz starih filmova, koji se polako kretao ka Atlantskom okeanu, uranjajući pramcem usled snažnih naleta, i gubio se između sive vazdušne koprene i morske pene, kao da se radi o nekom ukletom brodu zalutalom kroz vreme koji ni posle mnogo godina i vekova nije prestao da plovi. Onda su izašli iz automobila i najskrovitijim ulicama otišli do centra grada, gledajući izloge.

Letnja sezona već beše prošla, ali na terasi ispod nadstrešnice, i u samom kafiću Central, bilo je mnogo preplanulih muškaraca i žena, atletske građe i američkog izgleda. Mnogo plavokosih, mnogo naušnica na ušima i mnogo majica s printovima. Surferi, naglasio je Santjago prvi put otkako su došli ovde. To su već sklonosti. Ima svakojakih ljudi. „Baš da vidim hoćeš li se jednog dana prevariti i reći da me voliš."

Okrenula se da ga pogleda kad je začula njegove reči. Nije izgledao zabrinuto, niti neraspoloženo. Nije čak ni prekorevao. „Volim te, budalo." „Naravno."

Uvek se šalio na račun toga. Na svoj blagi način, posmatrajući je, podstičući je na razgovor sitnim provokacijama. Kao da te košta novca, govorio bi joj. Tako si hladna. Činiš da se osećam kao govno. A onda ga je Tereza grlila i ljubila u oči, i govorila mu „volim te, volim te, volim te" i to mnogo puta. Luckasti Galisijac.

Zbijao je šale kao da mu ništa nije važno, kao da je to samo povod za razgovor, tema za sprdnju, i trebalo je da ona njega prekoreva. Dosta, dosta, dosta. Na kraju bi se smejali, jedno naspram drugog, i Tereza se osećala tako nemoćnom dok su je muškarčeve oči netremice posmatrale, rezignirane kao da u

dubini duše plače, poput nekog ostavljenog dečačića koji trči za starijim drugovima koji se ne obaziru na njega. Bila je to suva, tiha patnja koja ju je razneživala; i tada je mislila da možda ovog čoveka zaista voli. I svaki put kad bi se to desilo, Tereza bi se uzdržavala od toga da podigne ruku i pomiluje Santjagovo lice. Na način koji se nije mogao lako spoznati, objasniti ili osetiti, kao da mu duguje nešto, a nikada ne može da mu plati. ,,O čemu razmišljaš?" „Ni o čemu."

Neka se nikada ne završi, poželela je. Kamo sreće da ovo bitisanje između života i smrti, na ivici ponora, može da traje sve do dana kada izgovorim reći koje će ponovo biti istinite.

Kamo sreće da se njegova koža, ruke, oči, njegova usta izbrišu iz mogsećanja, i ja se ponovo rodim, ili već jednom umrem, da bih opet izgovorila nove stare reči koje mi neće zvučati kao izdaja ili laž. Kamo sreće da imam - ima, imamo - dovoljno vremena za to.

Nikada nisu govorili o Gueru Davili. Santjago nije bio muškarac kome se moglo pričati o drugim muškarcima, niti je ona bila žena koja bi to činila. Katkad, dok je pored nje disao u mraku, Tereza je skoro mogla čuti pitanja. To se čak i dešavalo, ali već neko vreme takva pitanja predstavljala su samo naviku, rutinsko šaputanje. Na samom početku, u onim prvim danima kada muškarci, čak i oni usputni, pokušavaju da nametnu neka svoja mračna - nepodnošljiva - pravila, Santjago je glasno postavio jedno takvo pitanje. Na svoj način, naravno. Indirektno i izokola.

Obigravao je poput kojota privučen vatrom, ne usuđujući se da uđe. Načuo je nešto. Prijatelji moga prijatelja. I nikako da odustane. „Imala sam jednog muškarca", izgovorila je jednom kada joj je dojadilo da ga gleda kako njuška naokolo, nakon nepodnošljive tišine koju su ostavila pitanja bez odgovora. „Imala sam jednog lepog, hrabrog i glupog muškaraca", rekla je. „Pravog muškarca. Jednog kurvinog sina poput tebe, poput svih, ali ovaj me je ukrao dok sam još bila devojčurak, kad još nisam videla sveta, dobro mi je smestio, i morala sam da bežim njegovom krivicom, i zamisli, tako daleko sam otišla, prešla granicu i obrela se ovde gde si me i pronašao. Ali ne, ti ne treba da brineš o tome da li je u mom životu postojao muškarac ili nije, jer ovaj je mrtav i više od toga. Ubili su ga i odmah je umro kao što svi umiremo, samo ranije. I šta mi je taj čovek značio u životu, samo je moja stvar, a ne tvoja." Pa i nakon svega ovoga, dok su jedne noći strastveno vodili ljubav, dok je Terezin um bio tako prekrasno prazan, kada u njemu nije bilo ni prošlosti ni sadašnjosti, već samo stisnute, užarene sadašnjosti kojoj se prepuštala bez grižnje savesti, otvorila je oči i primetila da se

Santjago zaustavio i da je posmatra iz polumraka, sasvim približivši lice. Videla je da pomera usne, i kada se povratila i obratila pažnju na njegove reči, najpre je pomislila kako je dosadan Galisijac, glup kao i svi ostali, prost, prost, prost, sa tim pitanjima u najgorem trenutku: on i ja, da li je bolji on, da li sam bolji ja, da li me voliš, da li si ga volela. Kao da sve može da se svede na to, a život je samo crno i belo, dobro ili zlo, jedan je bolji ili gori od drugog. I odjednom je osetila nekakvu hladnoću u ustima, duši i međunožju, nekakav nov bes koji je eksplodirao u njoj, ne zato što ju je on opet zapitkivao i izabrao loš trenutak da to čini, već zato što je bio tako površan, prazan, tražio je da mu potvrdi nešto što nije imalo veze s njom, skrajnuvši sve ono što nije imalo veze s njim; nije to bila čak ni ljubomora, već ponos, navika, apsurdna potreba mužjaka da odvoji ženku iz čopora i uskrati joj svaki život, sem onog koji joj je on usadio u utrobu. I zbog toga je želela da ga uvredi i povredi, i snažno ga je odgurnula, govoreći mu kroz psovke da je to istina, naravno da jeste, šta umišlja glupi Galisijac. Možda je mislio da život počinje s njim i njegovim prokletim kurcem. S tobom sam jer nemam kuda da odem, ili zato što nisam naučila da živim sama, bez muškarca poput bilo kog drugog, i baš me briga što me je izabrao, ili sam ga ja izabrala. I uspravljajući se, onako gola, ne sasvim oslobođena od njega, plju-snu mu takav šamar da mu je lice odletelo u stranu. I želela je da mu zalepi i drugi, ali ovaj put on je to uradio, klečeći iznad nje. Mirno i odsečno joj je uzvratio udarac, bez srdžbe, više iznenađeno. Zatim ju je posmatrao, još na kolenima, nepomičan, dok je ona plakala i plakala, a suze joj nisu izlazile iz očiju, već iz grla i duše, dok je mirno ležala na leđima i mrmljala psovke, jebeni idiote, kretenu, kopile, jebem ti mater, idiote, idiote, idiote. Onda se on otkotrljao na svoju stranu i jedno vreme nije pričao, niti ju je dodirivao, zbunjen i posramljen, a ona je i dalje nepomično ležala na leđima i polako se smirivala dok nije osetila da su joj se suze osušile na licu. I to je bilo sve, i to je bio jedini put. I nikada više nije bilo pitanja. „Četiristo kila", tiho je rekao Kanjabota. „Prvoklasno ulje, sedam puta čistije od obične trave. Izvučeno iz samog cveta."

U jednoj ruci držao je džin-tonik, a u drugoj englesku cigaretu sa zlatnožutim filterom, naizmenično je pušio i pio. Bio je nizak i zdepast, obrijane glave i stalno se znojio, do te mere da su mu košulje uvek bile mokre ispod pazuha i oko vrata na kojem je šljašteo neizbežni zlatni lanac. Možda ovaj posao čini da se stalno znoji, zaključila je Tereza. Jer Kanjabota - nije znala da li je to prezime ili nadimak - u poslovnom žargonu jeste naziv za čoveka od poverenja: lokalni agent, veza ili posrednik između krijumčara s jedne ili druge strane. Ekspert u tajnoj logistici,

zadužen za organizovanje isporuke hašiša iz Maroka i njegovog prijema. Narednik civilne garde - mršav, od pedesetak godina, u civilnoj odeći - koji ga je pratio tog dana bio je samo još jedna karika u lancu. Tereza ga je od ranije poznavala i znala je da živi blizu Estepone. Peti član grupe bio je gibraltarski advokat po imenu Edi Alvares, sitan, retke kovrdžave kose, s debelim naočarima i nervoznim rukama. Imao je neupadljivu kancelariju odmah pored luke britanske kolonije, koja je pokrivala deset do petnaest fiktivnih firmi. Njegova obaveza bila je da vodi računa o novcu koji su Santjagu isplaćivali nakon svakog putovanja. „Ovaj put bi vredelo dovesti beležnike", dodao je Kanjabota. „Ne." Santjago je mirno odmahnuo glavom. „Previše ljudi je na granici. Ja vozim fantom, a ne nekakav putnički brod." „Beležnici" su bili očevici onoga što prevoznici utovaraju u čamce i potvrđivali su da je sve išlo po planu: jednog su slali snabdevači, obično Marokanca, a drugog kupci. Kanjaboti se izgleda nije sviđala ta novina. „Ona" pokaza na Terezu, „mogla je da ostane na kopnu."

Santjago, ne spuštajući pogled sa „čoveka od poverenja", odmahnuo je glavom. „Nije mi jasno zbog čega. Ona je član posade." Kanjabota i civilni gardista okrenuli su se ka Ediju Alvaresu, sumnjičavi, kao da je on odgovarao za nju. Ali advokat je slegnuo ramenima.

Poznata mije priča, ali ja sam ovde samo posmatrač. Koji kurac mene gledate.

Tereza prođe prstom po zamagljenom delu svoje čaše. Nikada nije želela da prisustvuje ovakvim skupovima, ali Santjago je navaljivao. ,,I ti rizikuješ kao i ja", govorio je. „Imaš pravo da znaš zašto se nešto dešava i kako se dešava. Nemoj da govoriš ako ne želiš, ali neće ti škoditi ako budeš oprezna. A ako ovima zasmeta tvoje prisustvo, neka odu. Svi. Na kraju krajeva, njihove žene se same diraju kod kuće jer njihovi muškarci idu četiri, pet puta mesečno u Maroko." „Plaćanje kao i uvek?" upitao je Edi Alvares, zaokupljen svojim poslom. Plaćanje će se obaviti dan nakon isporuke, potvrdio je Kanjabota. Banke u kolonijama nisu zavisile od banaka u Madridu, već od londonskih filijala, i to je omogućavalo delikatne finansijske mutljavine. Jedna trećina direktno na račun BBV banke u Gibraltaru, dve trećine na ruke. Mada je bilo potrebno potpisati nekoliko bezvrednih papira za banku.

Uobičajeni papiri. „Sredite sve s njom", rekao je Santjago. I pogledao je Terezu.

Kanjabota i civilni gardista razmenili su poglede neodobravanja.

Samo nam je još to trebalo, kao daje govorilo njihovo ćutanje.

Dovesti ovu ovde. U poslednje vreme Tereza je bila ta koja se

brinula o finan-sijskoj strani posla. U to je spadala i kontrola troškova, razni računi, važni telefonski pozivi i povremene posete Ediju Alvaresu. Isto tako i firma pod advokatovim tutorstvom, bankarski račun u Gibraltaru i opravdan novac ulagan u investicije malog rizika: nešto što nije bilo komplikovano, jer se ni Santjago nije petljao s bankama.

Gibraltarski advokat je to zvao minimalnom infrastrukturom.

Konzervativna štednja, naglasio bi kada je nosio kravatu i pravio se stručnjak. Do pre nekog vremena, uprkos svojoj nepoverljivoj prirodi, Santjago je skoro slepo zavisio od Edija Alvaresa koji mu je uzimao proviziju čak i za najjednostavnije transakcije kada je ulagao legalan novac. Tereza je to promenila, predloživši mu da se bavi isplativijim i sigurnijim investicijama, i da advokat zajedno sa Santjagom ide u jedan bar u Mejn stritu da bi opravdao deo plaćanja. Nije ona ništa znala ni o bankama, ni o finansijama, ali iskustvo dilera sa Ulice Huares donelo joj je nekoliko dobrih ideja. Malo po malo, ušla je u posao, sređivala papire i otkrivala šta sve može da se uradi s novcem umesto da leži na skrivenom mestu ili na običnom bankovnom računu.

Santjago je u početku hio skeptičan, ali popustio je pred činjenicama: dobro su joj išli brojevi i mogla je da predvidi neke stvari koje njemu nikada ne bi pale na pamet. A pre svega, imala je zdrav razum. Suprotno njegovom slučaju sin galisijskog ribara bio je jedan od onih koji svoj novac čuvaju u plastičnoj kesi na dnu ormara - za Terezu je uvek postojala mogućnost da dva i dva daju pet. I tako je Santjago, nakon prvih zatajivanja Kdija Alvaresa, jasno postavio stvar: ona će razgovarati i odlučivati o novcu. „Čvršća je ženina dlaka od brodskog užeta", konstatovao je advokat kada je nasamo razgovarao s njim. „Nadam se da je nećeš učiniti suvlasnikom svog tvog blaga: Galisijsko-astečka prevozna firma S.A, ili neko slično sranje.

Video sam najčudnije stvari. Jer znaš kakve su žene, pogotovo one što su ko bubice. Prvo počneš da ih tucaš, onda im daš da potpišu papire, zatim prepišeš sve na njihovo ime, i na kraju šmugnu i ostave te bez prebijene pare. To je moja stvar", odgovorio je Santjago. „Čitaj mi sa usana, M-O-J-A. Nosi se u đavolju mater." I to je izgovorio sa takvim izrazom lica da je advokat skoro spustio naočare u svoju čašu, otpio malo viskija s ledom - nalazili su se na terasi hotela Rock, sa pogledom na Alhesiraški zaliv - i nikada se više nije vraćao na tu temu.

Dabogda te uhvatili, budalo. Ili neka ti ova lisica nabije rogove.

To je u sebi mislio Edi Alvares, ali nije glasno izgovorio.

Sada su Kanjabota i civilni gardista posmatrali Terezu, odbojnih lica, iste misli su im kolale po glavi. Žene ostaju u kući i gledaju televiziju, govorilo je njihovo ćutanje. Pa šta ona radi ovde?

Tereza ozlojeđeno skrenu pogled. Tkanina iz Truhilja, pročitala je natpis na tabli zgrade preko puta. Modne novosti. Nije joj prijalo da je proučavaju na ovaj način. No, pomislila je da su tako ponižavali i Santjaga i onda okrenu lice, pomalo ljutito, i pogleda ih pravo u oči, ne trepnuvši. Neka svi idu do đavola. „Na kraju krajeva", komentarisao je advokat, „ona je dugo u ovom poslu." „Beležnici rade svoj posao", rekao je Kanjabota još gledajući Terezu. ,,I obema stranama potrebna je garancija." „Ja garantujem", suprotstavio se Santjago. „Dovoljno me poznajete." „Ova isporuka je važna." „Za mene su sve važne ukoliko me plaćaju. I nisam navikao da mi govore šta da radim." „Pravila su pravila." „Nemoj da me smaraš s pravilima. Ovo je slobodno tržište i ja imam sopstvena pravila."

Edi Alvares obeshrabreno odmahnu glavom. Rasprava je beskorisna, pokretom je govorio tako što je stao između njih. „Gibraltarci ne prave takve probleme", insistirao je Kanjabota. ,,Pa-rondi, Viktorio... Oni vode sa sobom beležnike i sve što je potrebno."

Santjago je otpio gutljaj piva ne skidajući pogled sa Kanjabote.

Ovaj tip je deset godina u poslu, ispričao je jednom Terezi.

Nikada nije bio u zatvoru. Zato mu ne verujem. ,,U Gibraltarce nemate toliko poverenja kao u mene." „To kažeš ti." „Pa završite to s njima i nemojte više mene da čačkate."

Civilni gardista je i dalje motrio na Terezu, ne skidajući ogavan osmeh sa lica. Bio je loše obrijan i nekoliko belih dlaka štrcalo mu je iz brade i iz nosa. Nosio je bezličnu civilnu odeću, kakvu obično nose ljudi koji su navikli na uniformu koja im nikada ne pristaje dobro. Poznajem te ja, pomislila je Tereza. Stotinu puta sam te videla u Sinaloi, Melilji, svuda. Uvek si isti. Daj mi svoje papire, itd. I nemoj mi više reći kako nema problema. Cinizam profesije. Izvinjavaš se jer ne možeš da izdržiš do kraja meseca sa svojom platom i troškovima. Prijavljuješ polovinu zaplenjene droge, kažnjavaš i uzimaš, ali nikada ne pričaš o tome, besplatno piće, lake žene, prijatelji. I te službene istrage koje nikada ne služe ničemu, svako prikriva svakoga, živi i pusti druge da žive, pa makar čuvali kostur u ormaru. Isto je i tamo i ovde, samo što tamo krivicu ne snose Španci: otišli su iz Meksika pre dva veka, tako da nema govora. Ovde je sve, naravno, manje očigledno. Jer ovo je Evropa. Tereza je pogledala na drugu stranu ulice. To da je manje očigledno videla je nekoliko puta. Plata narednika civilne garde, običnog policajca ili španskog carinskog policajca nije mogla da pokrije kupovinu

„mercedesa", baš ovakvog koji je ovaj tip parkirao ispred ulaza kafea 'Central'. I naravno daje istim automobilom išao na posao u svoj jebeni sektor, i niko nije bio iznenađen, pa čak su se i šefovi pravili da ništa ne vide. Baš tako. Živi i pusti druge da žive.

Tiho su nastavili diskusiju, dok je konobarica donosila još piva i džin-tonika. Uprkos Santjagovom stavu o problemu beležnika, Kanjabota se nije predavao. A ako te ulove i baciš robu, naglasio je. Kako ćeš opravdati to bez svedoka? Tolika bačena roba i ti se vraćaš, sav srećan. A ovaj put su u pitanju Italijani, a oni su zajebani. Pravi mafijaši. Ovako ispada da beležnici garantuju i za tebe i za njih. Za sve. Zato bar jednom ostavi tu damu i nemoj biti lud. Ne zajebavaj i sebe i mene... „Ako me upecaju i bacim robu", odgovorio je Santjago, „svi će znati da sam to uradio zato što sam morao... Ja dajem reč. I to znaju oni koji me unajme." „Hajde, čoveče, zar te nisam ubedio?" „Ne." Kanjabota je pogledao Edija Alvaresa i rukom je prošao po obrijanoj glavi, pokazujući da je pobeden. Zatim je zapalio drugu cigaretu sa čudnim filterom. Kakav peder, pomislila je Tereza. Njega opaljuju u bulju. Košulja „čoveka od poverenja" bila je sva mokra, a kapi znoja slivale su mu se sa nosa sve do gornje usne. Tereza je i dalje ćutala i buljila u svoju levu ruku naslonjenu na sto... Nokti ofarbani u crveno, sedam alki od meksičkog srebra, malecni zlatni upaljač, Santjagov poklon za rođendan. Toliko je želela da se ovaj razgovor završi. Da izađe odavde, poljubi svog muškarca i zabije crvene nokte u leđa. Da na časak zaboravi sve ovo. Sve njih. „Jednog dana, imaćeš problema", naglasio je civilni gardista.

To su bile njegove prve reči, upućene direktno Santjagu.

Promišljeno ga je posmatrao, kao da je želeo da zapamti svaku crtu njegovog lica. Pogled koji je obećavao privatne razgovore, u intimnoj zatvorskoj atmosferi, gde nikoga ne bi iznenadio pokoji vrisak. „Samo pokušaj da mi ih napraviš."

Još jedno vreme ćutke su se posmatrali; sada se na Santjagovom licu svašta moglo pročitati. Na primer, da postoje zatvori u kojima tuku čoveka do smrti, ali isto tako i mračne uličice i parkinzi u kojima korumpirani civilni gardista može da strada od uboda noža u prepone, ras, ras, baš na mestu gde je bedrena arterija. I za tren oka isteći će pet litara krvi. Kada guraš nekoga ko se penje uz stepenice, lako možeš da se

spotakneš o njega dok silaziš. Tim više što je taj neko Ga-lisijac, i ma koliko da gledaš, nećeš znati da li se penje ili silazi. „Važi, dogovoreno" Kanjabota je pomiriteljski pljesnuo dlanovima. „To su tvoja prokleta pravila, kako kažeš. Nećemo više da se gnjavimo s time... Svi smo u ovome, zar ne?" „Svi", pripomogao je Edi Alvares koji je čistio svoje naočare klinek-sovim maramicama.

Kanjabota se malčice primakao Santjagu. Nebitno da li si došao s beležnicima ili ne, posao je posao. To je biznis. „Četiristo kilograma ulja, dvadeset paketa puta dvadeset", objasnio je iscrtavajući nevidljive brojeve i linije po stolu. „Treba istovariti u utorak uveče, kad se smrkne... Mesto ti je poznato: Punta Kastor, na plaži, u blizini raskrsnice, baš onde gde se završava put iz Estrepone i kod skretanja ka Malagi. Očekuju te tačno u jedan."

Santjago je malo razmislio, buljio je u sto kao da je Kanjabota nacrtao put baš na njemu. „Koliko sam shvatio, treba da stignem s teretom do Al Marse ili Punte Sires i onda da istovarim tako rano... Od Maroka do Esterpone ima nekih četrdeset milja pravom linijom. Treba da utovarim dok je još dan, jer se na povratku putuje dugo." „Nema problema." Kanjabota je pogledao ostale, očekujući od njih da potvrde njegove reči. „Na vrhu Penjona postavićemo izviđača, 'majmuna, sa dvogledom i voki-tokijem, da motri na na 'aćehote i helikopter. Gore se nalazi jedan engleski poručnik koji nam jede iz ruke, a osim toga, jebe jednu našu drolju u bordelu u La Linei... A što se tiče tovara, tu nema problema. Poslaće ti ga po jednom ribarskom brodiću, na pet milja zapadno od svetionika Kaute u vreme kada više ne budeš video svetla. Zove se Hulio Verde i iz Barbata je. Kanal 44 morskog dijapazona: dva puta ćeš reći 'Mario' i vodice te. U jedanaest sati privezaćeš brodić i utovarićeš, onda ćeš krenuti ka severu, polako i uz obalu, i istovarićeš u jedan. Već u dva svi paketi su na broju i ti si završio." „Tako lako", rekao je Edi Alvares. „Da", Kanjabota je pogledao u Santjaga i ponovo mu se znoj slivao duž nosa. „Tako lako."

Probudila se pre svitanja, a Santjago nije bio tu. Sačekala je malo među izgužvanim čaršavima. Septembar je bio na izmaku, a temperatura je bila ista kao i u vreme letnjih meseci. Sparinu, poput one u Kulijakanu, razblaživao je blagi vetrić koji je u zoru pirkao kroz otvorene prozore: kopneni vetar koji se kretao niz reku, da bi tokom poslednjih noćnih časova zaduvao u pravcu

mora. Ustala je, naga - uvek je spavala naga sa Santjagom kao što je to činila i sa Guerom Davilom, - i kada je stala ispred prozora, osetila je svežinu vetra. Zaliv je ličio na tamni polukrug načičkan svetlim tačkicama: usidreni brodovi ispred Gibraltara i Alhesirasa s jedne, i Penjona s druge strane. Još bliže, na samom kraju plaže gde se nalazila njihova kućica, videli su se morski nasip i tornjevi rafinerije čiji se odraz oslikavao na nepomičnoj vodi kraj obale. Sve je bilo lepo i mirno, a zora je još bila daleko; stoga je potražila kutiju bizona na noćnom stočiću i zapalila jednu cigaretu, naslonjena na prozorsko krilo. Stajala je tako neko vreme i ništa nije radila osim što je pušila i posmatrala zaliv dok joj je vetar osveža-vao kožu i sećanja.

Vreme koje je proteklo od Melilje. Larbijeve žurke. Osmeh pukovnika Abdelkadera Čaiba kada mu je objasnila stvari. Jedan moj prijatelj želi da se dogovori s vama, i tako dalje. Već znate.

A da li ste vi deo dogovora, ljubazno je pitao - ili konstatovao Marokanac prvi put. Ja imam svoje dogovore, odgovorila je ona, a pukovnik se još više osmehnuo. Lepo i ljubazno. Nije se ništa desilo, ili skoro ništa, što je pomerilo lične granice koje Tereza bejaše postavila. Ali to nije bilo bitno. Santjago joj nije tražio da ide, ali nije joj ni zabranio. Bio je, kao i svi, predvidljiv u svojim namerama, svojim glupostima i svojim snovima. Vodiče je u Galisiju, govorio je. Kada se sve završi, zajedno će ići u O Grove.

Nije tamo tako hladno kao što ti misliš i ljudi su mirni. Poput tebe. Poput mene. Imam kuću s pogledom na more, krov koji odzvanja kada pada kiša ili duva vetar, jedrenjak privezan za obalu, videćeš. Tvoje ime na ogledalu krme. A naša deca će se igrati s malim gliserima, s radio-navigacijom između platformi dagnji.

Ispušila je cigaretu, a Santjaga još nije bilo. Nije bio u kupatilu te je pokupila čaršave - imala je napade pospremanja tokom noći - obukla majicu i prošla mračnim predvorjem, u pravcu spoljnih vrata koja su vodila ka plaži. Ugledala je nekakvo svetio i zaustavila se da posmatra s vrata. Santjago je bio na tremu, u šortsu i go do pojasa, radio je na maketi broda. Lampa na stolu osvetljavala je njegove spretne ruke koje su ravnale i polirale drvene delove pre lepljenja. Pravio je maketu starinskog jedrenjaka koji je Terezi izgledao prelepo, s trupom izrađenim od raznobojnih letvi oplemenjenih lakom, veoma vesto zakrivljenih - kvasio ih je pre nego što bi ih oblikovao zavarivačem prikucanih mesinganim ekserima. Paluba je izgledala kao prava, kormilo minijaturne do tančina urađeno, a sada je stigao do krme, napravivši maleni pretinac sa vratašcima i svim ostalim.

Svaki put kada bi Santjago video fotografiju ili crtež nekog starinskog broda u časopisu, pažljivo bi ga izrezao i čuvao u

debeloj fascikli, i odatle je, do najsitnijih detalja, vadio ideje za izradu svojih maketa. Nastavila je da ga posmatra iz predvorja, neopaženo, dok mu je lice bilo napola osvetljeno, nagnuto nad drvenim parčadima koje je podizao kako bi ih proučio izbliza, tražeći nesavršenstva pre nego što bi ih pažljivo lepio i uklapao.

Sveje bilo tako dobro. Bilo je neverovatno da su te ruke koje Tereza tako dobro poznaje, čvrste, grube, uvek umazane mašću, tako zadivljujuće spretne. Rad s rukama, čula ga je jednom kako kaže, čini čoveka boljim. Vraća ti ono što si izgubio i ono što gubiš. Santjago nije bio pričljiv i nije bio sklon frazama, a njegovo znanje bilo je tek nešto malo šire od njenog. Ali imao je zdrav razum; i pošto je uvek bio ćutljiv, posmatrao je i učio, i imao dovoljno vremena da razradi svoje ideje.

Obuzela ju je neizmerna nežnost dok ga je posmatrala iz tame.

Istovremeno je ličio i na dečaka zaokupljenog nekom svojom igračkom, i na odraslog muškarca prepuštenog tajanstvenim snovima. Bilo je nečeg u tim drvenim maketama što Tereza nije potpuno razumela, ali skoro u dubini duše naslutila je skrivena objašnjenja za njegovo ćutanje i način života. Ponekad bi ga zatekla kako nepomično i ćutke posmatra neki od svojih modela na koje je trošio sedmice i me-sece rada i kojih je bilo posvuda osam u kući, devet sa ovim koji je upravo bio radio - u hodniku, dnevnom boravku, spavaćoj sobi. Nekako čudno ih je posmatrao. Kao da kroz taj dugi rad na njima plovi kroz neko imaginarno vreme, u imaginarnim brodovima. Nalazio je u tim ofarbanim, lakovanim modelima, odjek prošlog vremena, pomorske bitke, pusta ostrva, duga zamišljena putovanja. Sva ljudska bića maštaju, zaključila je Tereza. Ali ne na isti način.

Jedni se igraju na moru u fantomu, a drugi na nebu u cesni.

Jedni za utehu prave makete. Drugi samo sanjaju. A neki ljudi i prave makete i igraju se i sanjaju. Sve odjednom.

Kada je htela da izađe na trem, začula je kukurikanje petlova u dvorištima kuća u Palmonesu i odjednom osetila jezu. Još od Melilje, kukurikanje je povezivala s recima zora i samoća. Na istoku se videla jedna svetlosna traka koja je osvetljavala tornjeve i dimnjake rafinerije, i taj predeo prelazio je iz tamnog u sivo, reflektujući istu boju na vodu kraj obale. Uskoro će biti više svetlosti, pomislila je. I sivilo prljave zore najpre će poprimiti zlatnu i crvenkastu nijansu, a zatim će sunčeva svetlost i plavetnilo početi da se razlivaju plažama izalivom, a ja ću biti spašena do sledeće zore. Dok je tako razmišljala, ugledala je Santjaga kako podiže glavu ka nebu koje je svitalo, poput lovačkog psa koji je nanjušio nešto, zaustavio rad i ostao tako neko vreme. Onda je ustao, protegao ruke, izgasio lampu, skinuo šorts, još jednom se protegao kao da je hteo da zagrli

zaliv, otišao do obale i ušao u vodu koju je jedva doticao vetrić.

Voda je bila tako mirna da su se koncentrični krugovi, napravljeni pošto je ušao u nju, mogli opaziti daleko, na mračnoj vodenoj površini. Potopio je prednju stranu tela i polako se praćakao, sve dok je pod nogama osećao tlo. Zatim se okrenuo i video Terezu koja je prošla tremom skidajući majicu a potom ušla u more, jer joj je tamo napolju bilo hladno, samoj u kući i na pesku isprljanom svitanjem. Susreli su se u vodi, grudima okrenuti jedno ka drugom, a njena gola naježena koža zagrejavala se pri dodiru s muškarčevim telom, i kada je osetila kako joj njegov otvrdli ud pritiska najpre bedra a zatim i stomak, raširila je noge i obujmila ga njima, dok je ljubila njegova usta i jezik sa ukusom soli. I pridržavala se tako, blago stežući njegove kukove, dok je on prodirao u nju i praznio se dugo i sporo.

Tereza mu je milovala mokru kosu i oko njih je svitalo; okrečene kuće osvetljavalo je tek izlazeće sunce, nekoliko galebova kružilo je nebom, ispuštajući krike pri svakom uzletanju i sletanju. Tada je pomislila da je život ponekad tako lep, kao da nije život.

Oskar Lobato je bio taj koji me je upoznao s pilotom helikoptera. Sva trojica sastali smo se na terasi hotela Gvadakorte, veoma blizu mesta gde su živeli Tereza Mendosa i Santjago Fistera. U dvoranama su se slavila nekakva pričešća i travnjaci su bili prepuni dece koja su galamila i jurcala ispod hrastova i borova. „Havijer Koljado", rekao je novinar. „Pilot helikoptera obalske straže. Lovac po rođenju. Iz Kaseresa.

Nemoj mu ponuditi cigarete ni alkohol, jer ne puši i pije samo sokove. Petnaest godina je u ovome i poznaje moreuz kao svoj dlan. Ozbiljan je, ali dobar čovek. A kada je gore, hladan je poput majke koja ga je rodila. I u svojoj spravi čini takve stvari kakve nikada nisam video u svom jebenom životu."

Ovaj drugi se nasmejao kada je to čuo. „Nemoj ga uzimati za ozbiljno", naglasio je. „Preteruje." Onda je poručio limunadu. Bio je crnokos, naočit, četrdeset i nešto godina, mršav ali širokih ramena, introvertnog izgleda. Mnogo preteruje. Videlo se da mu je neprijatno zbog Lobatovih hvalospeva. U početku je odbijao razgovor sa mnom pošto sam zvanično pomenuo obalsku stražu u Madridu. Ne razgovaram o poslu, glasio je njegov odgovor. Ali iskusni novinar bio je njegov prijatelj - zapitah se kog sve đavola Lobato ne poznaje u Kadisu - i ovaj je pristao. Ubrzo ću ga dovesti, rekao je. I eto nas ovde. Što se tiče pilota, dobro sam se informisao i saznao da je Havijer Koljado prava legenda u svom kraju; jedan od onih koji ulaze u kafanu krijumčara, dok ga

oni psuju, pokazuju lakat i govore „gledaj ko je ovde", s mešavinom prezira i poštovanja. Način na koji su krijumčari radili promenio se u poslednje vreme, ali on je i dalje izlazio šest noći u nedelji i lovio hašiš odozgo. Profesionalac - ta reč me je naterala da pomislim da sve zavisi od toga na kojoj te strani ograde, ili zakona, sudbina postavi. Jedanaest hiljada sati leta nad moreuzom, naglasio je Lobato. U lovu na loše momke. „Uključujući, naravno, tvoju Terezu i njenog Galisijca. In illo tempore."

I o tome smo razgovarali. Ili, da budem precizniji, o noći u kojoj je argos BO-105 obalske straže leteo visoko, tražeći donekle otvoreno more, istražujući moreuz radarom. Brzinom od sto deset čvorova. Pilot, kopilot, osmatrač. Rutinska stvar. Prošao je ceo sat otkako su poleteli iz Alhesirasa, i nakon što su istražili sektor marokanske obale, u carinskom slengu poznat kao „ekonomat" - plaže između Seute i Punte Sires - sada su bez svetala išli ka severoistoku, iz daljine prateći špansku obalu.

Tamo se nalazila vojska, objasnio je Koljado: pomorski manevri OTAN-a u zapadnom delu moreuza. Tako da se patrola koja je dežurala te noći koncentrisala na istočni deo, u potrazi za plenom na koji će se nameračiti njihov turbo čamac, isto tako u mraku, hiljadu i petsto stopa niže. Noć potere poput bilo koje druge. „Bili smo udaljeni pet milja od južnog dela Marbelje kada nam je radar pokazao dve tačke koje su se nalazile dole, bez svetala", precizirao je Koljado. „Jedna je bila nepomična, a druga je išla ka kopnu... Tako da smo poziciju javili patrolnom čamcu i počeli da se spuštamo ka onoj pokretnoj tački." „I kuda je išla?" upitah. „Ka Punti Kastor, blizu Estepone." Koljado je ponovo pogledao u pravcu istoka, preko drveća koje je zaklanjalo Gibraltar, kao daje odande mogao da vidi. „Prikladno mesto za istovar, jer je put ka Malagi blizu. Nema stena i pramac čamca možeš da postaviš na pesak... Sa ljudima koji su spremni na kopnu, istovar ne traje duže od tri minuta." ,,I dve tačke su bile na radaru?" „Da. Druga je bila nepomična, udaljena nekih kilometar i po od obale... Kao da je čekala. Ali ona koja se pomerala bila je skoro na plaži, tako da smo odlučili da najpre idemo ka njoj. Termički vizir pokazivao nam je brazdu pri svakom skoku čamca."

Primetivši moj zbunjeni izraz lica, Koljado je dlan ruke položio na sto, a onda ga podizao i spuštao pridržavajući zglob, kako bi dočarao kretanje glisera. „Široka brazda znači da je čamac natovaren. Prazan čamac ostavlja finiju brazdu, jer je samo rep motora u vodi... Tako da smo pošli prema njemu."

Isceren osmeh mu je pokazivao zube, kao u kakve zveri koja pokazuje očnjake pri pomisli na plen. Uverio sam se da taj čovek uživa dok se priseća lova. Transformisan. „Prepusti ga meni", bejaše rekao Lo-bato. „Tip je dobar. Ukoliko mu ukažeš poverenje, opustiće se. Punta Kastor", nastavio je Kaljado, „uobičajeno je istovarište. U to vreme krijumčari još nisu nosili GPS za lociranje i plovili su vodeni mornarskim okom. Bilo je lako stići do tog mesta, jer izlaziš iz Seute pod uglom od šezdeset do sedamdeset stepeni, i kada se izgubi svetio, dovoljno je da okreneš ka severu-severozapadu, vođen svetlima La Linee koja se nalazi poprečno. Napred ćeš ugledati svetla Estepone i Marbelje, ali nemoguće je da ih pomešaš jer ono od Estepone dolazi prvo. Ako ideš brže, za jedan sat si na obali. „ „Idealno je kada te ljude zatekneš na delu, sa saučesnicima koji čekaju na kopnu... Hoću da kažem, kada su već na samoj plaži. Pre toga bacaju pakete u vodu, a onda beže koliko ih noge nose." „Beže tako brzo da ne poveruješ", potvrdio je Lobato, jer je bio očevidac nekoliko ovakvih potera. „Tako je. I tada je opasno kako za njih tako i za nas." Sada se Koljado malčice nasmejao, sa naglašenim izgledom lovca, kao da zamišlja događaj. „Tako je bilo nekada, tako je i sada."

Uživa, primetio sam. Kurvin sin uživa u svom poslu. Zbog toga petnaest godina radi na noćnom lovu, i otuda jedanaest hiljada časova o kojima je govorio Lobato. Nije toliko velika razlika između lovca i njegovog plena. Niko ne ulazi u fantom samo zbog novca. I niko ga ne juri samo iz osećanja dužnosti. „Te noći", nastavio je Lobato, „helikopter se spuštao veoma polako, ka tački najbližoj obali. Aćehota - Čema Besejro je bio veoma sposoban zapovednik - približavala se brzinom od pedeset čvorova i pojavila se tamo za pet minuta. Tako da se helikopter spustio na petsto stopa. Počeo je da kruži nad plažom, pripremajući kopilota i osma-trača na skok na zemlju ukoliko se ukaže potreba, kada se dole odjednom upališe svetla.

Vozila su osvetljavala pesak, a fantom se na trenutak mogao videti kraj obale, crn poput senke, pre nego što je uzmakao ulevo i svom brzinom krenuo u beg u oblaku morske pene. Onda je Koljado spustio helikopter iza, upalio reflektor i počeo da ga sledi na metar od vode." „Da li si doneo fotografiju?" upita ga Oskar Lobato. „Kakvu fotografiju?" upitah ja.

Lobato nije odgovorio; šaljivog izraza lica posmatrao je Koljada.

Pilot je ponovo posegnuo za svojom čašom limunade, kao da se još nije potpuno odlučio. „Ipak je prošlo skoro deset godina", insistirao je Lobato.

Koljado je još jedan tren oklevao. Zatim je spustio na sto smeđu kovertu. „Poneki put", objasnio je pokazujući na kovertu, „tokom potera, fo-tografišemo ljude iz čamaca, kako bismo ih identifikovali... Ne za policiju, niti za novine, već za našu sopstvenu dokumentaciju... I to nije uvek lako, zbog reflektora koji kruži, velike plime na moru i mnogo čega. Ponekad su fotografije uspešne, ponekad ne." „Ova je uspela", smejao se Lobato. „Pokaži mu već jednom."

Kanjabota je izvadio fotografiju iz koverte i spustio na sto, i pošto sam je video, usta su mi se osušila. Crno-bela, 18x24 cm, kvalitet nije bio najbolji: previše zrnasta i nedovoljno izoštrena.

Ali scena je bila dovoljno vidljiva, imajući u vidu da je ova fotografija napravljena pri brzini od pedeset čvorova, na jedan metar od vode, usred pene koju je dizao gliser koji je jurio svom snagom: u prvom planu skije od helikoptera, okolo tama, bele mrlje nastale prilikom bleska fotoaparata. I usred svega toga, mogao se videti središnji deo fantoma i to leva strana, a na njemu slika muškarca pognutog nad kormilom, lica isprskanog vodom, dok posmatra mrak ispred sebe. Iza njega je klečala jedna mlada žena, sa rukama na muškarčevim ramenima kao da mu ukazuje na helikopter koji ih sledi, obučena u tamnu nepromočivu kabanicu niz koju se slivala voda, mokre kose od raspršenih talasa, skupljene u rep, širom otvorenih očiju u kojima se reflektovala svetlost, stegnutih odlučnih usta.

Fotoaparat ju je iznenadio i malčice se okrenula ka helikopteru kako bi videla, lica prebledelog zbog bleska, zgrčenog od zaprepašćenja. Tereza Mendosa sa dvadeset i četiri godine.

Od samog početka krenulo je po zlu. Najpre ih je zadesila magla, tek što su ostavili iza sebe svetionik Seute. A zatim je kasnio ribarski čamac kojeg su iščekivali na otvorenom moru, usred magle kroz koju se nije videlo ništa, dok je ekran radara bio prepun znakova trgovačkih brodova i feribota od kojih su neki bili opasno blizu. Santjago je bio uznemiren, i mada ga je Tereza videla kao neku tamnu mrlju, primetila je to po načinu na koji je koračao po fantomu, proveravajući da li je sve na svom mestu. Magla ih je dovoljno prikrivala, te se ona usudila da zapali jednu cigaretu i to je učinila pognuvši se zbog prskanja vode, skrivajući plamen i zatim čuvajući upaljenu cigaretu u šupljini dlana. Imala je vremena za još tri cigarete. Na kraju je Hulio Verdu, poput dugačke seni na kojoj su se kretale mračne figure nalik na utvare, izronio iz tame u isto vreme kada je zapadni vetar raspršio maglu na delove. Ali ni roba nije bila zadovoljavajuća: dok su prebacivali dvadeset paketa u plastičnim omotima i dok ih je Tereza na gliseru slagala,

Santjago se začudio jer su izgledali veći nego što je očekivao.

Imaju istu težinu, ali kabastijisu, komentarisao je. To znači da nisu u pitanju sapunaste pilule, već ono drugo: obična čokolada*, ona loša, umesto čistijeg, koncentrovanijeg i skupljeg hašišovog ulja. A u Tarifi, Kanjabota je govorio o ulju.

Onda je do obale sve išlo normalno. Kasnili su, a moreuz je ličio na tanjir supe, tako da je Santjago podigao rep motora i fantom je pojurio ka severu. Tereza je osećala da je nervozan pošto je grubo i žurno forsirao motor, kao da je želeo da se ova noć već jednom završi. Sve je u redu, uvredljivo je odgovorio kada ga je ona pitala šta se dešava. Baš sve, sve je u redu. Daleko od toga da je bio pričljiv tip, ali Tereza je naslutila da je ovo ćutanje teže nego inače. Svetla La Linee nazirala su se na zapadu, s leve strane glisera, kada su se dva identična bleska Estepone i Marbelje pojavila ispred, vidljivija prilikom skokova čamca.

Svetlost prvog reflektora bila je jasnija od onog levog: odsjaj kojem su sledila još dva, svakih petnaest sekundi. Tereza je primakla lice gumi radara kako bi izmerila udaljenost od kopna, a zatim je, za-prepašćena, videla na ekranu radara nepomičnu tačku na istoku, udaljenu oko jednu milju. Pogledala je kroz dvogled u tom pravcu; i pošto nije videla ni crvena ni zelena svetla, bojala se da je to „aćehota" koja u mraku osmatra. Ali tačka je nestala posle dva-tri signala antene i ona se smirila.

Možda je to samo nekakav veliki talas, zaključila je. Ili neki drugi čamac koja vreba svoju priliku da se približi kopnu.

Petnaest minuta kasnije, kraj obale, putovanje se pretvorilo u pravu moru. Sa svih strana okruživali su ih reflektori koji su ih zasleplji-vali, i začuše se uzvici „stoj, civilna garda, stoj, stoj", plavičasta svetla bleštala su sa raskrsnice kod glavnog puta, a muškarci u vodi do pojasa stajali su nepomični sa visoko podignutim paketima, ili su ih bespomoćno puštali da padnu u vodu. A Santjago, obasjan svetlošću, sagnuo se bez ijedne reci, žalbe ili psovke, hladan i profesionalan, vratio se fantomu, a zatim, tek što se trup malčice odmakao od peska, čamac polete levom stranom, najvećom brzinom, roaaaaar, bežao je uz obalu jedva tri pedlja na vodi. Čamac se najpre propeo kao da je pramac poleteo ka nebu, a zatim se u kratkim skokovima, zuaaas, zu-aaaas, udaljavao od obale i svetla, tražeći zaštitu u tami mora i dalekoj svetlosti Gibraltara, dvadeset milja ka jugozapadu, dok je Tereza grabila jedan po jedan od četiri paketa koja su ostala na ivici, podizala ih i bacala napolje, uz zaglušujuću riku motora.

U tom trenutku nad njima se nadvila „ptica". Čula je iznad i iza sebe zvuk njene elise, podigla je pogled, a zatim je morala da zatvori oči i okrene lice jer ju je zaslepeo reflektor odozgo, dok su skije helikoptera kružile oko njene glave, primoravši je da se sagne. Rukama se pridržavala za Santjagova ramena. Osetila ispod odeće njegove napete mišiće, još je bio nagnut nad kormilom, i videla je njegovo lice osvetljeno snopovima reflektora, isprskanu kosu i obraze, i pomislila je kako je lepši nego ikada. Pa čak i kad su vodili ljubav, dok ga je izbliza posmatrala, nakon što bi ga celog izlizala, izgrickala i izgrebala, nije bio tako lep kao u ovom trenutku, tako uporan i siguran, usredsređen na kormilo, _____________________ *Hašiš u obliku tabli koje liče na one od čokolade

more i brzinu fantoma, radeći ono što najbolje zna na svetu, ratujući na svoj način protiv života i sudbine i ovog neprijateljskog svetla koje ih je pratilo poput oka nekog zlog džina. Muškarci se dele u dve grupe, odjednom je pomislila. Na one koji se bore i na one koji to ne rade. Na one koji prihvataju život onakav kakav jeste i govore „hajde, nema šanse" i kada se upale reflektori dižu ruke na obali, i na one druge. One koje usred tamnog mora jedna žena posmatra na način na koji ja sada posmatram njega.

A šta sa ženama, pomislila je. Žene se dele, krenula je da kaže i nije uspela da kaže ništa, jer je prestala da misli u trenutku kada su točkovi proklete „ptice", na jedan metar iznad njihovih glava, počeli da kruže sve bliže i bliže. Tereza je prodrmala levo Santjagovo rame kako bi ga upozorila, a ovaj je jednom klimnuo glavom, usredsređen na upravljanje čamcem. Znao je da koliko god se helikopter približio, nikada ih neće udariti, osim u nesrećnom slučaju. Njegov pilot je bio previše vest da bi to dozvolio; jer, u tom slučaju, i gonioci i progonjeni zajedno bi završili dole. Ovo je bila samo pretnja, u pokušaju da ih zbuni i natera da promene pravac, ili pogreše, ili ubrzaju motor do te mere da se pokvari. To se već dogodilo nekoliko puta. Santjago je znao - i Tereza takođe iako ju je blizina skija plašila - da helikopter ne može više da uradi, i daje cilj takvog manevra bio da ih prilepi uz obalu, da se prava linija, kojom je gliser trebalo da ide do kraja Evrope i Gibraltara, pretvori u dugačku krivu putanju i tako se rastegne vreme kako bi ovi iz glisera izgubili živce i nasukali se na obalu, ili kako bi „aćehota" obalske straže na vreme stigla i preprečila im put. „Aćehota". Santjago je jednim pokretom pokazao na radar i Tereza se na kolenima okrenula po patosu kokpita, osetivši kako

voda udara o dno čamca, i zalepila lice na kupu radara Furuno.

Držeći se čvrsto za jednu stranu čamca i za Santjagovo rame, osećajući kako joj od intenzivnih turbulencija koje motor prenosi na trup podrhtavaju ruke, opazila je tamnu liniju koja se na svako podrhtavanje antene ocrtavala s desne strane čamca, u neposrednoj blizini, dok se s druge strane ocrtavalo samo ogromno prostranstvo. Na udaljenosti od jedne milje sve je bilo čisto. Ali kada je udvostručila domen radara otkrila je očekivanu crnu tačku, koja se kretala brzo na udaljenosti od kilometar i po, sa namerom da im preseče put. Priljubila je usta uz Santjagovo uvo, kako bi nadjačala zvuk motora, i videla je da je opet klimnuo glavom, odlučno gledajući ispred sebe, ne rekavši ni reči. „Ptica" se spustila još malo niže, skije skoro da su dodirivale levu stranu čamca, a zatim se podigla jer Santjago ni za stepen nije skrenuo sa svoje putanje; i dalje je bio nagnut nad kormilom, usredsređen na mrak ispred pramca, dok su s desne strane munjevito promicala obalska svetla; najpre Estepona sa svojim dugačkim kejom i svetionikom na samom kraju, zatim Manilva i Grofičina luka, dok je gliser brzinom od četrdeset i pet čvorova jurio otvorenim morem. I zatim je, postoje ponovo pogledala na radar, opazila crnu tačku „aćehote" u njihovoj blizini, koja se kretala brže nego što je ona mislila, ka granici da ih presretne s leve strane.

Pogledavši u tom pravcu, razaznala je u izmaglici, uprkos blesku reflektora helikoptera, plavičasto treperenje svetala koje se sve više približavalo. Postojala su sledeća rešenja: zaustavljanje na obali ili iskušavanje sudbine, dok se bočna pretnja, jedva vidljiva u mraku, približavala i gurala čamac, udarala ga s boka pokušavajući da ošteti trup, zaustavi motor i zbaci ih u more. Radar je sada bio beskoristan, tako da je Tereza na kolenima - osetivši bol u leđima zbog siline udarca čamca ponovo otpuzala do Santjaga, stavila mu ruke na ramena kako bi ga upozorila na kretanje helikoptera i čamca, s desne i s leve strane, izdaleka i izbliza. I kada mu je po četvrti put protresla rame, jer je „aćehota" bila prokleti zid koji je nasrtao na njih, Santjago je podigao papučicu kako bi brzo izvukao četiristo obrtaja od motora, spustio je trimer desnom rukom, okrenuo kormilo na levu stranu, i fantom je, kroz oblak pene koji je podigao, iscrtao zatvorenu liniju koja je presekla brazdu iza turbo čamca, i tako ga malo ostavio za sobom.

Tereza je osetila poriv da se smeje. Do đavola! Sve je visilo o koncu u ovoj čudnoj poteri zbog koje je srce kucalo sto dvadeset otkucaja u minutu, uz činjenicu da im je mala prednost nad neprijateljem pružala malo mogućnosti. Helikopter je leteo vrlo nisko, pretio je skijama, signalizirao je položaj „aćehoti"; ali

uglavnom je to radio si-gnalnim svetlom, jer nije mogao da uspostavi pravi kontakt. Sa svoje strane, „aćehota" je jednom, pa drugi put, prošla ispred glisera, kako bi ga naterala da poskoči i da motor otkaže usred okretanja propelera u prazno; ili je nasrtala, spremna da zadaje udarce, s tim što je njen zapovednik znao da to može da uradi samo bočno, jer navaliti pramcem značilo bi momentalno ubiti posadu fantoma, u zemlji u kojoj se sudi-jama objašnjavaju mnoge stvari. I Santjago je znao sve to, prepredeni i ludi Galisijac, i rizikovao je do kraja: okrenuo je na suprotnu stranu, sa namerom da potraži trag „aćehote" kako bi se ova zaustavila i povukla nazad, a onda da joj preseče put i natera da zakoči. Pa čak i da hladnokrvno smanji brzinu, uzdajući se u refleksne pokrete neprijatelja da se zaustavi i ne pređe preko njih, i da pet sekundi nakon ubrzavanja zadobije dragocenu udaljenost, u pravcu sve bližeg Gibraltara. I najmanja greška u proračunu bila bi dovoljna da ova privremena ravnoteža između lovaca i gonjenih ode do đavola. „Izigrali su nas!" iznenada viknu Santjago.

Tereza je zbunjeno pogledala okolo. Sada se „aćehota" ponovo nalazila s njihove leve strane, neumoljivo ih gurajući ka kopnu, dok je fantom išao brzinom od pedeset čvorova, na dubini manjoj od pet metara, a „ptica" je bila iznad njih, sa bleštavim svetlom reflektora. Ništa gore nego pre pet minuta, tako je rekla Santjagu, opet se približivši njegovom uvu. Nije tako loše, viknula je. A Santjago je vrteo glavom kao da je ne čuje, usredsređen na vožnju ili na sopstvene misli. Ona roba, čula ga je kako kaže. A zatim, pre nego što je sasvim ućutao, dobacio je nešto od čega je Tereza mogla da razazna samo jednu reč: mamac. Izgleda da je rekao da su nam postavili zamku, pomislila je. Onda se „aćehota" postavila bočno, a voda koju su dizala dva čamca pri najvećoj brzini pretvorila se u oblak pene koja se raspršila i pokvasila ih, zamagljujući im vid, i Santjago je morao da popusti malo po malo, sa fantomom sve bližim kopnu, tako da su se kretali po vrtlogu, između morskog grebena i same obale, dok im je „aćehota" bila s leve strane i malo odmaknuta, helikopter iznad, a s druge strane brzo su promicala obalska svetla. Na tri pedlja od vode.

Do đavola, ne vidi se dubina, tupo je mislila Tereza. Santjago je pribio gliser uz obalu koliko je mogao, pokušavajući da ga udalji od drugog čamca čiji je zapovednik, međutim, koristio svaku priliku da se prilepi uz njih. Čak i ovako, računala je ona, mogućnost da „aćehota" dotakne dno, ili da usisa kamenje koje bi sredilo lopatice turbina, mnogo je manja nego da fantom okrzne pesak repom motora prilikom udara o površinu vode, i

zatim se zabije pramcem, a njih dvoje, potom, mogu da čekaju dan kada će se ponovo roditi. Gospode. Tereza je stisnula zube, pridržavajući se za Santjagova ramena, kada se „aćehota" ponovo približila u oblaku pene, zatim se malčice odmakla, ponovo ih poprskala i blago ih gurnula s desne strane kako bi ih još više pribila uz plažu. Taj zapovednik je zaista hrabar, pomislila je. Jedan od onih koji ozbiljno shvataju svoj posao. Jer nijedna vlast nije toliko tražila. Ili možda jeste, kada stvari između muškaraca postanu tako lične da se od svake gluposti pravi bojno polje. Ovako izbliza, „aćehota" je izgledala tako tamna i ogromna, da je Terezino uzbuđenje potisnuo strah.

Nikada nisu bežali ovako plitko, tako blizu obale i na tako malo vode, i povremeno je reflektor helikoptera dopuštao da se na dnu vidi talasanje kamenja i algi. Odjednom se osetila tako čudno ranjivom ovde, isprskana vodom, zaslepljena reflektorom, uzdrmana udarcima. Ne zezaj se sa zakonom i ovim drugima, rekla je sebi. Samo se prepucavaju između sebe.

Ko se prvi slomi taj je gotov. Gledaju ko će duže da izdrži, a ja u sredini. Glupo je da umrem ovako.

A onda se setila Leonove stene. Stena, ne preterano visoka, nalazila se na nekoliko metara od plaže, na pola puta između Grofice i Sotograndea. Nazvali su je tako jer je jedan carinski policajac, po imenu Leon, razbio trup svog turbo čamca sudarivši se s njom, raaas, dok je progonio jedan gliser. Bio je prinuđen da se iz vode izvuče na kopno. I Tereza se upravo setila da se ta stena nalazi na njihovom putu. Pomislivši na to, uspaničila se. Zaboravivši blizinu progonitelja, pogledala je desno, pokušavajući da odredi njihov položaj prema obalskim svetlima koja su prolazila. Mora da je prokleto blizu. „Stena!" viknula je Santjagu, naginjući se nad njegovim ramenom. „Blizu smo stene!" On je klimnuo glavom, ne skrećući pažnju sa kormila i vožnje, povremeno bacajući pogled ka obali i na turbo čamac, mereći udaljenost i dubinu. U tom trenutku, „aćehota" se malčice odvojila, a helikopter približio, i pogledavši gore s rukom iznad nivoa očiju, Tereza ugleda jednu tamnu figuru s belom kacigom kako se spušta sve do skija koje je pilot primakao fantomovom motoru. Fascinirala ju je ova neobična slika: čovek između neba i vode koji se jednom rukom pridržava za vrata helikoptera, a u drugoj drži nekakav predmet, koji je ona kasno prepoznala kao pištolj. Neće, valjda, pucati u nas, zbunjeno je pomislila. Ne mogu to da urade. Ovo je Evropa, do kurca, i nemaju pravo da nas zaspu mecima. Gliser je žestoko poskočio i ona je pala na leđa, i kada je ustala sva ugruvana, na ivici da Santjagu vikne „pucaće u nas, budalo, uspori, koči, zaustavi se pre no što nas ubiju", videla je da je čovek s belom

kacigom približio pištolj oklopu motora i ispaljivao jedan metak za drugim dok nije ispraznio šaržer. Uz narandžasti odsjaj reflektora voda se raspršila na milione čestica, a pucnji, pam, pam, pam, bili su skoro ugušeni usled jeke motora i hučanja elise helikoptera, šuma mora i škripanja trupa fantoma prilikom udaranja o ivicu obale. A onda je, odjednom, čovek s belom kacigom ponovo nestao u helikopteru koji se malo podigao, ne prestajući da ih osvetljava, „aćehota" se opasno primicala, a Tereza je zaprepa-šćeno gledala crne rupe u oklopu motora.

Ovaj je i dalje radio kao da se ništa nije dogodilo, svom snagom i bez nagoveštaja dima, isto kao što je Santjago neustrašivo nastavio da vozi, nijednom se ne okrenuvši da pogleda šta se dešava, niti da pita Terezu da li je čitava, niti bilo šta drugo što bi omelo ovo putovanje do kraja sveta, ili njegovog života, ili njihovih života.

Stena, setila se po drugi put. Leonova stena je morala biti baš ovde, na nekoliko metara od pramca. Uspravila se iznad Santjaga kako bi bolje videla, pokušavajući da kroz zavesu vodenih čestica obasjanu reflektorom razazna stenu na mračnoj vijugavoj obali. Nadam se da će videti na vreme, reče u sebi.

Nadam da će to uraditi dovoljno brzo da odreaguje i izbegne je, ukoliko to „aćehota" dozvoli. Sve je to želela u trenutku kad je ispred njih ugledala stenu, crnu i preteču. Ne pogledavši ulevo, shvatila je da je turbo čamac ustuknuo kako bi je izbegao, u isto vreme kada je Santjago, dok mu je voda curila niz lice i dok je sklanjao pogled od zaslepljujućeg svetla koje ih je i dalje sledilo, dodirnuo ručicu trimera i naglo okrenuo kormilo, podignuvši svetlucavi beli oblak vode, i zaobišao opasnost pre nego što je ubrzao i nastavio istim pravcem, pedeset čvorova po ravnoj vodi, ponovo usred grebena i na minimalnoj dubini. U tom trenutku, Tereza pogleda iza sebe i vide da stena zapravo nije stena, već usidreni brod koji u mraku liči na nju, i da je Leonova stena još ispred njih i da ih čeka. Onda otvori usta kako bi viknula Santjagu da je nisu prošli - pažljivo, još je ispred pramca - i tada primeti da je helikopter izgasio reflektor i odjednom se podigao, i da je „aćehota" naglo odstupila ka moru. Isto tako videla je sebe, odnekud spolja, mirnu i usamljenu na tom čamcu, kao da je upravo ostavljena na nekakvom mračnom i vlažnom mestu. Osetila je ogroman, poznat strah, jer upravo je prepoznala Situaciju. I svet je eksplodirao na parčiće.

7.

Obeležili su me sedmicom

U

isto vreme, Dantesje osetio daje bačen u prazninu, parajući vazduh poput povređene ptice, padajući uvek sa strahom koji mu je ledio srce... Tereza Mendosa je ponovo pročitala ove redove i prestala je na trenutak, sa otvorenom knjigom na krilu, posmatrajući zatvorsko dvorište.

Još je bila zima, a sunčevi zraci koji su padali pod pravim uglom zagrevali su joj kosti, ispod gipsa na desnoj ruci i džempera koji joj je pozajmila Patrisija O'Farel. Dobro joj je bilo ovde tokom poslednjih jutarnjih časova, pre nego što se začuje zvono koje najavljuje ručak. Pedesetak žena oko nje razgovaralo je u horu, i poput nje sedelo na suncu, pušile su ispružene na leđima, koristeći priliku da malo pocrne, ili su u grupicama išle s jednog do drugog kraja dvorišta, na način tipičan za zatvorenike koji su primorani da borave u ograničenom prostoru: dvesta trideset koraka na jednu stranu, a na povratku jedan, dva, tri, četiri i dalje, pola puta do zida sa stražarskom kućicom i žicama koje su odvajale muški deo, dvesta dvadeset i osam, dvesta dvadeset i devet, tačno dvesta trideset koraka do košarkaškog terena, drugih dvesta trideset do zida od kojeg su krenule, i tako osam, deset, ili dvadeset puta dnevno. Nakon dva meseca u El Puertu de Santa Marija, Tereza se navikla na te svakodnevne korake, i ona je, a da to nije primetila, usvojila takav način hodanja, njišući se brzo i elastično poput starih

zatvorenica, hitro i pravo kao da će zaista nekuda stići. Patrisija O'Farel bila je ta koja joj je na to skrenula pažnju nakon nekoliko sedmica. Samo da se vidiš, rekla joj je, već hodaš kao zatvorenica. Tereza je bila ubeđena da Patrisija - koja je sada ležala pored nje, s rukama ispod potiljka, kratko ošišane plave kose koja je blistala na suncu - nikada ne bi hodala tako, pa makar provela još dvadeset godina u zatvoru. U njenoj irskohereškoj krvi, pomislila je, bilo je previše prefinjenosti, plemenitosti i inteligencije. „Daj mi jednu truhitu."

Katkad bi bila nemarna i hirovita. Pušila je lajt cigarete s filterom. Ali isto tako je, ne ustajući, pušila bizon bez filtera od svoje drugarice, često razmotan i ponovo smotan sa zrncima hašiša. Truhas su bile čiste cigarete. Poros ili kanutos hašiš pomešan s duvanom. Ili kako kažu u Sinaloi, tabiros i karuhos...

Tereza je izabrala jednu cigaretu iz kutije na zemlji, od koje su polovinu činile obične cigarete, a drugu polovinu džointi.

Zapalila ju je, nagnula se nad Patrisijinim licem i stavila joj u usta. Primetila je da se nasmejala pre nego što joj je zahvalila, zatim je uvukla dim ne pomerajući ruke s potiljka. Cigareta joj je visila na usni, oči uokvirene finim borama bile su sklopljene, a na sunčevoj svetlosti presijavala joj se kosa i nekoliko majušnih zlatnih dlačica na obrazima. Trideset i četiri godine, rekla je, a da je niko nije ni pitao, tog prvog Terezinog dana u ćeliji ćumezu, u zatvorskom slengu, sada već dobro poznatom Terezi - koju su njih dve delile. Trideset i četiri po ličnoj karti, osuđena na devet godina od kojih sam odslužila dve. Ako budem vredna i uz dobro vladanje, kada mi prođe trećina kazne i završe se svi protokoli, ostaju mi još dve, tri najviše.

Onda je Tereza krenula da joj kaže ko je ona, zovem se tako i tako, ali ova druga ju je prekinula. „Znam ko si, lepa, ovde sve saznamo vrlo brzo; a o nekima još pre nego što stignu. Ispričaću ti. Postoje tri osnovna tipa žena: one drčne, lezbijke i naivne. A po nacionalnosti, osim Španjolki, ovde imamo Marokanke, Rumunke, Portugalke, Nigerijke, uključujući one sa sidom - njima se ne primici - koje sirote hodaju kao leševi, zatim grupicu Kolumbijki koje se drže jedna uz drugu, poneku Francuskinju i nekoliko Ukrajinki, nekadašnjih kurvi, koje su ubile makroa jer im nije vratio pasoše. A što se tiče Ciganki, ne petljaj se s njima; najgore su devojke u pripijenim pantalonama i raspuštenom kosom koje nose pilule i table*. Velike, sisate i debele Rumunke s punđama i dugačkim suknjama koje bez primedbi služe kaznu svojih muževa - koji nastavljaju da zarađuju da prehrane porodicu, a kada im žene izađu, dočekuju ih s mercedesima one su miroljubive, ali štite jedna drugu. Izuzev Ciganki, zatvorenice su po prirodi nesolidarne, a one koje se udružuju to

rade iz koristi ili da bi opstale, jer slabiji traže zaštitu jačih. Ako želiš savet, drži se po strani. Potraži dobre poslove, u arhivi, kuhinji, prodavnici, učiniće da izbegneš nevolje. Ne zaboravi da nosiš papuče u tuš kabini i izbegavaj da naslanjaš mačkicu na zajedničke WC šolje, jer možeš svašta da zakačiš. Nikada nemoj govoriti loše, ni glasno, o Kamaronu, Hoakinu Sabini, Los Čingitosima, ili o Migelu Boseu, nikada nemoj tražiti da se promeni kanal za vreme sapunica, i ne prihvataj drogu pre nego što pitaš za cenu. Ukoliko ne praviš probleme i radiš stvari kako treba, provešćeš jednu godinu razbijajući glavu, poput drugih žena. Mislićeš na porodicu, nov početak, kresanje koje te čeka kad izađeš, ili tucanje, svako ima svoju reč. Najviše godinu i po, s papirima i veštačenjima iz Kaznene institucije, i s potvrdama psihologa i svih drugih dupegla-vaca koji nam otvaraju ili zatvaraju vrata kako im se prohte, zavisno od toga kako im padneš, ili kako im se digne. Sve to mirno podnesi i zadrži to svoje lice dobrice, obraćaj se svima sa „da, gospodine" i „da, gospodo", nemoj me izazivati i dobro ćemo se slagati.

Meksikanka. Nadam da nemaš ništa protiv da te zovu Meksikanka. Ovde sve imaju nadimke: nekima se sviđa, a nekima ne. Ja sam Poručnica O'Farel. I sviđa mi se. Možda ću jednog dana dopustiti da me zoveš Pati." „Pati." „Kaži." „Knjiga je divna." „Šta sam ti rekla."

I dalje je pušila zatvorenih očiju, a malene pegice na vrhu nosa još više su se isticale na sunčevoj svetlosti. Bila je privlačna, i dalje. Možda pre prijatna nego privlačna, s plavom kosom i visinom od metar i sedamdeset osam, dok su živahne oči izgledale kao da se smeju sve vreme dok su posmatrale. Majka joj je ________________________________ *Pilule i table hašiša

bila pedeset i neka po redu mis Spanije, udata za O'Farela, proizvođača vina i uzgajivača hereških konja, koji se često pojavljivao na naslovnicama časopisa: naborani, elegantni starac među vinskim bačvama i bikovima u pozadini, ili u kući prepunoj čilima, slika, nameštaja, keramike i knjiga. Imali su još dece, ali Patrisija je bila crna ovca u porodici. Umešala se u neki posao s drogama na Kosti del Sol koji je vodila ruska mafija i u kojem je bilo poginulih. Izrešetali su joj dečka sa tri ili četiri prezimena, a ona se jedva izvukla. Primila je dva metka zbog kojih je provela mesec i po dana na intenzivnoj nezi. Kada bi se Patrisija tuširala ili svlačila u ćumezu, Tereza bi ugledala ožiljke: dve zbrčkane zvezdice na leđima blizu lopatice, međusobno udaljene oko jedan pedalj. Ožiljak na mestu gde je metak izašao

bio je nešto veći i nalazio se na prednjoj strani tela, ispod ključne kosti. Drugi metak, zaglavljen u kosti, izvadili su joj u operacionoj sali. Protivoklopna municija, prokomen-tarisala je Patrisija kada se Tereza prvi put zagledala. Ali nipošto neću pričati o tome. I zatim je uz tajanstvenu i zabavnu grimasu zaključila temu. Tokom kišnih dana žalila se na ovu drugu ranu, isto kao i Tereza koju je bolela sveže polomljena ruka u gipsu. „Kako ide Edmund Dantes?" „Ja sam Edmund Dantes" odgovorila je Tereza skoro ozbiljno i videla je da su se bore oko Patrisijinih očiju pojačale i da joj se cigareta zatresla kada se nasmejala. ,,I ja sam" kazala je ona. ,,I sve one", dodala je pokazujući na dvorište i ne otvarajući oči.

Nevine i čedne sanjaju o blagu koje će ih čekati kada izađu odavde. „Umro je opat Farija", komentarisala je Tereza gledajući u otvorenu knjigu. „Jadni starac." „Eto, vidiš. Ponekad neko mora da odapne da bi neko drugi živeo."

Nekoliko zatvorenica prošlo je pored njih, praveći dvesta trideset koraka u pravcu zida. Pola tuceta prgavih žena iz grupe Trini Sančes, poznatije po nadimku Makoki III: niska i crnpurasta, agresivna, istetovirana, stopostotna muškaraca, osuđena na četrnaest godina robije pošto su se ona i njena devojka izbole zbog grama horsa. „Ovima se sviđaju tortilje od krompira*", upozorila je Pati kada su se prvi put susrele s njima u hodniku krila, u trenutku kada je Trini rekla nešto što Tereza nije čula, a druge su se naglas smejale razmenjujući signale. „Ali ne sekiraj se, Meksikanko. Poješće ti pičku samo ukoliko im dozvoliš."

Tereza im nije dozvolila, i nakon nekoliko taktičkih poteza u tuš kabini, na radnom mestu ili u dvorištu, uključujući i pokušaje druženja preko osmeha, cigareta i kondenzovanog mleka na jednom od trpezarijskih stolova, svako se vratio na svoje. Sada su Makoki III i njene devojke posmatrale Terezu sa distance, ne zagorčavajući joj život. Jer, napokon, imala je za cimerku Poručnicu O'Farel. A to je bilo dovoljno, govorkalo se, da Meksikanka bude namirena. „Zdravo, Poručnice." „Zdravo, kučke." _______________ * Izraz koji se odnosi na lezbijke

Patrisija nijednom nije otvorila oči. Ruke su joj i dalje bile ispod potiljka. Druge su se glasno nasmejale, uz nekoliko masnih šala, i nastavile da koračaju dvorištem. Tereza ih je ispratila

pogledom, a onda je pogledala u svoju cimerku. Nije joj trebalo mnogo vremena da se uveri da Patrisija O'Farel uživa privilegije među zatvorenicama: posedovala je novac koji je premašivao zvaničnu svotu zajedničkog budžeta, dobijala je stvari spolja i to je učinilo da zadobije naklonost drugih. Čak su je čuvarke i službenice tretirale sa više poštovanja. Međutim, nezavisno od ovoga, posedovala je ona i izvesni autoritet. S jedne strane, bila je kulturna devojka i time se značajno isticala u toj masi gde je malo zatvorenica otišlo dalje od osnovne škole. Lepo se izražavala, čitala je, poznavala je određenu klasu ljudi i nije bilo čudno što su zatvorenice hrlile k njoj da im popuni i pregleda molbene aplikacije, žalbe, zah-teve i druge pravne papire, umesto advokatu koga nisu imale - ovi državni bi se izgubili čim bi kazna bila izrečena ili čak pre toga - i nisu mogle da plate.

Sem toga, nabavljala je i drogu, počev od malih raznobojnih pilula kokaina i hašiša, i nikada joj nisu falile rizle, niti folija u kojoj bi koleginice povremeno smotale džoint. Ali nije bila jedna od onih koje dopuštaju da im se ugrozi teritorija. Kružila je priča kako je, pošto je tek stigla u El Puerto, jedna stara zatvorenica pokušala da je vređa. O'Farelova je izdržala provokacije ne otvorivši usta, a sutradan je, dok su se tuširale, iznenadila tu ženu tako što joj je pod vrat nabila lajsnu od prozorčića protivpožarne zaštite. Nikada više, draga, govorila je dok je po njima kapala voda, a druge zatvorenice formirale su krug kao da gledaju sapunicu mada su se kasnije sve zaklele svojim pokojnima da nisu videle ništa. A provokatorka, jedna od predvodnica koja je važila za hrabru ženu, s nadimkom Valensijanka, u potpunosti se složila sa svim.

Poručnica O'Farel. Tereza primeti da je Patrisija otvorila oči i da je posmatra, te naglo skrenu pogled kako joj ne bi pročitala misli. Često su one najmlađe i najslabije tražile zaštitu uvažavane ili opasne predvodnice - što mu dođe isto - a za uzvrat bi nudile usluge koje su u nedostatku muškaraca bile razumljive. Patrisija joj nikada nije predložila ništa slično. Ali ponekad bi iznenadila Terezu tako što je piljila u nju, malčice zamišljeno, kao da, zapravo, dok gleda u nju, misli na nešto drugo. Osetila je da je tako posmatra kad je tek bila stigla u El Puerto, gde ju je dočekao zvuk brava, čeličnih sipki i vrata, kling klang, odjeci koraka i bezlični glasovi čuvarki, vonj zatvorenih žena, prljave odeće u kojoj kao da se preskakalo preko ograde, neprovetrenih madraca, zagorele hrane, znoja i dezinfekcionih sredstava. Prvih večeri, kada bi se svlačila ili obavljala nuždu, u početku ljuta zbog uskraćene intimnosti sve dok se nije navikla, sa gaćicama i leviskama do članaka, Patrisija ju je ćutke posmatrala iz svog ležaja, sa knjigom položenom preko stomaka

tako da su se videle korice - polica joj je bila puna. Danima i nedeljama detaljno ju je proučavala, i još je to ponekad radila, baš kao sada nakon što su pored njih prošle devojke Trini Sančes, ali-jas Makoki III. Vratila se knjizi. Upravo su Edmunda Dantesa, u vreći i sa topovskim tanetom pričvršćenim za stopala, bacili niz liticu, misleći da je unutra leš starog opata. Groblje zamka bilo je more... pohlepno je čitala. Nadam se da će uspeti da se spase, reče u sebi brzo prelazeći na sledeću stranicu i sledeće poglavlje: Zaprepašćeni Dantes koji se skoro ugušio, svim silama trudio se da zadrži dah... Prokletstvo! Kamo sreće da ispliva, vrati se u Marsej, povrati svoj brod i osveti se kurvinim sinovima, pokvarenim od rođenja, koji su mu lukavo podvalili.

Tereza nikada nije ni pomislila da će joj jedna knjiga u toj meri zaokupiti pažnju, čak toliko da poželi da mirno sedi na jednom mestu i obeležava stranice. Preporučila ju je Patrisija nakon što je dugo pričala o njoj, a Terezu je čudilo što ona toliko vremena provodi nad stranicama svojih knjiga. Zašto time opterećuje mozak i zašto ne gleda sapunice -njoj lično su se dopadale one meksičke, sa prizvukom njene zemlje - i filmove i fešte, zbog kojih su se ostale zatvorenice tukle u TV sali. „Knjige su vrata koja vode u slobodu", govorila je Patrisija. „Kroz njih učiš, obrazuješ se, putuješ, sanjaš, maštaš, živiš druge živote i iznova proživljavaš svoj. Ko može više da ti pruži, Meksikanko? I pomažu ti da potisneš mnoge loše stvari: duhove, samoću i takva sranja. Ponekad se pitam kako izdržavate vi koji ne čitate." Ali nikada joj nije rekla „treba da pročitaš neku" ili „pogledaj ovu ili onu drugu". Čekala je da se Tereza sama odluči, nakon što bi je povremeno iznenadila s dvadeset i trideset novih knjiga, primercima iz zatvorske biblioteke, iz pošiljki koje su joj slali porodica i prijatelji, ili onima koje je naručila od drugarica na uslovnoj slobodi. Napokon, jednog dana, Tereza reče: „Volela bih da pročitam jednu, jer to nisam nikada uradila." Držala je u ruci primerak s naslovom Blaga je noć, ili tako nekako, koji joj je privukao pažnju jer je zvučao romantično, a na koricama se nalazila prelepa ilustracija elegantne, vitke devojke sa šeširom, damice od nekih dvadesetak godina. Ali Patrisija odmahnu glavom, uze joj knjigu iz ruku i reče: „Čekaj, sve u svoje vreme, najpre moraš da pročitaš ovu drugu koja će ti se više svideti." Tako da su sutradan otišle u zatvorsku biblioteku i zatražile od Marsele Koneho, zatvorske bibliotekarke - zvali su je Koneho jer je sipala svekrvi u flašu vina izbeljivač ove marke - knjigu koja se sada nalazila u Terezinim rukama. „Govori o jednom zatvoreniku poput nas", objasnila je Patrisija, videvši da je ova zabrinuta jer

mora da pročita jednu tako debelu knjigu. „I obrati pažnju: izdanje bogzna koje, izdavač Porua, Meksiko. Iz tvoje zemlje.

Suđeni ste jedno drugome."

Na kraju dvorišta došlo je do prepirke. Slatko su se koškale Marokanke i mlade Ciganke. Odatle se mogao videti jedan rešetkasti prozor muškog krila, sa kojeg su muški zatvorenici razmenjivali signale sa svojim prijateljicama i poznanicama. U tom ćošku krčkalo se više od obične zatvorske idile zatvoreniku na građevinskim radovima u tom delu, bilo je potrebno samo tri minuta da oplodi neku zatvorenicu- i mesto je bilo vrlo posećeno od strane žena koje su zanimali muškarci s druge strane zida i žice. Sada su se tri ili četiri zatvorenice svađale, spremne da se potuku, oštrih jezika, zbog ljubomore i neslaganja oko najboljeg mesta za izvidnicu, dok se odozgo, iz stražarske kućice, naginjao jedan civilni gardista kako bi bolje video. Tereza se uverila da ovde, u zatvoru, neke žene imaju više energije nego muškarci. Bile su našminkane, sređivale su ih nekadašnje frizerke, volele su da im nakit šljašti, a najviše one koje su nedeljom išle na misu - Tereza je spontano prestala da ide posle smrti Santjaga Fistere, - ili one koje su imale tu sreću da rade u kuhinji ili na mestima gde je bio moguć kontakt s muškarcima. To je, takođe, davalo povoda za ljubomoru, batinjanje i obračunavanje. Videla je žene koje tako surovo pretuku druge žene zbog nekakve svađe, zbog jedne cigarete ili zalogaja francuske kajgane - jaja nisu bila uključena u jelovnik, i bile se spremne da se izbodu zbog jednog jedinog zalogaja, - zbog ružne reči ili nečega što je već prošlo. Tako su devetale pesnicama i udarale nogom da bi žrtva prokrvarila na nos i uši.

Krađa droge ili hrane takođe je bila predmet tuče: konzerve, kokain ili pilule ukradeni iz ćumeza, u vreme doručka kada su ćelije bile otvorene. Ili nepoštovanje nepisanih pravila koja su uređivala život u zatvoru. Pre mesec dana, jedna nevaljalica koja je čistila stražarnice čuvara, iskoristila je priliku da malo ogovara svoje koleginice, i bila je tako premlaćena u nužniku dvorišta u koji je ušla da piški. Tek što je zadigla suknju... Četiri zatvorenice su je obrađivale a ostale su čuvale stražu, i nakon toga, sve su bile slepe, gluve i neme, a kučka je završila u bolnici s nekoliko slomljenih kostiju, a vilicu su joj fiksirali žicama.

Nastavila se prepirka na kraju dvorišta. Kroz rešetke je dopiralo lupanje iz muškog krila koje je bodrilo učesnice. Šefica krila i druge dve čuvarke prošle su dvorištem, uputivši se tamo kako bi razrešile stvar. Tereza ih je rasejano pogledala i vratila se Edmundu Dantesu, u koga je bila zaljubljena do ušiju. I dok je prolazila stranicama - begunca je upravo izvuklo iz mora

nekoliko ribara - osećala je na sebi čvrst pogled Patrisije O'Farel, koja ju je posmatrala kao što ju je posmatrala ona druga žena iz senki i ogledala.

Probudila ju je kiša koja je udarala o prozore, i prestravljeno je otvorila oči ugledavši prljavo praskozorje, jer je pomislila da je opet na moru, blizu Leonove stene, u centru crnog kruga, da pada u prazninu kao što je i Edmund Dantes padao u mrtvačkoj vreći opata Farije. Nakon stene, sudara i te noći, u danima koji su usledili pošto se probudila u bolnici sa mobilisanom rukom do ramena, izubijanog i iz-grebanog tela, malo-pomalo sklapala je kockice događaja, na osnovu komentara sestara i lekara, posete policije i socijalne radnice, jedne fotografije, umrljanih prstiju nakon davanja otiska. Međutim, svaki put kada bi neko pomenuo ime Santjaga Fistere, um joj je bio prazan. Sve to vreme provela je u nekakvom polusnu, pod dejstvom sedativa, rezignirana, odbijajući svako razmišljanje. Prvih četiri do pet dana, ni na časak nije poželela da misli na Santjaga. I kada bi iskrsnulo neko sećanje, udaljila bi ga tako što bi utonula u taj dremež, koji je u priličnoj meri bio dobrovoljan. Još ne, mrmljala je u sebi. Bolje ne. Sve dok jednog jutra nije otvorila oči i ugledala Oskara Lobata, novinara Diaria de Kadiš i Santjagovog prijatelja, kako sedi pored njenog kreveta. A kod vrata drugog čoveka koji je stajao naslonjen na zid i čije lice joj je bilo blago poznato. I zatim je, dok je ovaj slušao ne progovorivši ni reči najpre je mislila da je policajac, - iz Lobatovih usta čula nešto što je ona na neki način znala ili nagađala: da se te noći fantom sudario sa stenom pri brzini od pedeset čvorova i raspao se u komade, da je Santjago na mestu ostao mrtav, da je ona propala kroz delove glisera i slomila ruku udarivši o površinu vode i zatim potonula do samog dna.

Kako sam izašla, želela je da zna. I glas joj je zazvučao čudno, kao da taj glas ne pripada njoj. Lobato se osmehnuo i taj osmeh je ublažio njegove grube crte i ožiljke na licu, a oči su mu živnule kada je ponovo pogledao čoveka koji je stajao naslonjen na zid i ćutao, radoznalo i skoro bojažljivo posmatrao Terezu, kao da se ustručava da joj priđe. „On te je izvukao."

Zatim joj je Lobato ispričao šta se dogodilo nakon što je ona izgubila svest. Posle udara, malčice je plutala i onda potonula, a reflektor helikoptera ponovo se upalio. Pilot je predao komandu svom kolegi i bacio se u more sa tri metra visine. U vodi je skinuo kacigu i prsluk na samonaduvavanje, i zaronio ka dnu gde se ona nalazila. Zatim ju je izvukao na površinu, dok su

krila rotora dizala penu, onda i na obalu, a za to vreme „aćehota" je tražila ono što je ostalo od Santjaga Fistere najveći delovi fantoma nisu bili veći od četiri pedlja - a cestom su se približavala svetla kola hitne pomoći. Tereza je posmatrala lice čoveka naslonjenog na zid, koji je i dalje stajao i ćutao, kao da sve ovo što je novinar ispričao nema ama baš nikakve veze s njim. I na kraju je Tereza u njemu prepoznala jednog od obalskih stražara koji su se-deli u kafani kod Kukija, one večeri kada su gibraltarski krijumčari slavili rođendan. Želeo je da pođe sa mnom da bi ti video lice, objasnio je Lobato. I ona je posmatrala njega, pilota helikoptera obalske straže, koji je ubio Santjaga i spasao nju. Mislila je: treba da zapamtim ovog čoveka za kasnije, kada se budem odlučila, nakon što ga ponovo sretnem, da li da pokušam ga ubijem, ako budem mogla, ili da kažem „mir s tobom, prokletniče", slegnem ramenima i produžim dalje.

Na kraju je pitala za Santjaga i za mesto gde je sahranjen. Čovek kraj zida skrenuo je pogled, a Lobato je potišteno iskrivio usta pošto je rekao da je kovčeg otišao za O Grove, njegovo galisijsko selo. Bio je dobar momak, dodao je sa izrazom žaljenja na licu. Tereza je pomislila da je možda iskren, jer se družio i pio s njim, može biti da ga je zaista cenio. I onda poče da plače, tiho i pomireno, jer sada jeste mislila na mrtvog Santjaga, videla je njegovo nepomično lice sa zatvorenim očima, kao onda kada je spavao glave priljubljene uz njeno rame. I razmišljala je: Šta sada da radim s prokletim jedrenjakom koji stoji na stolu u kući u Palmonesu, kojeg nije završio i nikada ga više niko neće završiti. I znala je da je ostala sama po drugi put, na izvestan način zauvek. ,,O'Farelova je bila ta koja joj je zaista promenila život", ponovila je Marija Tehada.

Poslednjih četrdeset i pet minuta pričala mi je kako i zašto.

Pošto je završila, otišla je do kuhinje i vratila se sa dve čaše čaja od raznih trava, popila je jednu, dok sam ja pregledao beleške i prerađivao priču. Stara socijalna radnica iz zatvora u El Puertu de Santa Marija bila je vesela, živahna žena, duge kose pune sedih vlasi koje nije farbala, dobrodušnog pogleda i odlučnih usta. Nosila je okrugle naočari sa metalnim okvirom i mnogo prstenja na rukama: najmanje deset, izbro-jah. Takođe procenih da ima negde oko šezdeset godina. Trideset i pet godina radila je za Kaznenu instituciju za oblast Kadisa i Malage. Nije bilo lako doći do nje, jer nedavno se penzionisala. Ali Oskar Lobato je saznao njenu adresu. Dobro ih se sećam obe, reče ona kada joj izložih stvar telefonom. Dođite u Granadu i pričaćemo. Primila me je u tre-nerci i patikama, na terasi njenog stana koji se

nalazio u donjem delu Albaisina: s jedne strane prostirao se grad i dolina Daro, a s druge Al-hambra koja se uspinjala među drvećem i presijavala pod jutarnjim suncem u zlatnim i oker tonovima. Bila je to svetla kuća s mačkama na sve strane: na sofi, u hodniku, na terasi. Najmanje pola tuceta živih mački đavolski je smrdelo uprkos otvorenim prozorima - i još dvadesetak na slikama, i u obliku porculanskih figurica i drvenih skulptura. Čak su i na ćilimima i na jastucima bile izvezene mačke, a među odećom koja se sušila Okačena na terasi, visio je jedan peškir sa mačkom Silve-sterom. I dok sam ja iščitavao beleške i gustirao mešavinu čajeva, jedna tigrasta maca posmatrala me je sa vrha komode, kao da me poznaje od ranije, a druga, debela i siva, po ćilimu se približavala koracima lovca, kao da su pertle na mojim cipelama legitiman plen. Ostale su hodale u različitim položajima i s različitim manirima. Gnušam se ovih stvorenja, previše tihih i previše inteligentnih za moj ukus - nema ničeg boljeg od slepe vernosti glupog psa, - ali progutao sam knedlu. Posao je posao. ,,O'Farelova joj je pomogla da u sebi otkrije neke stvari", pričala je moja domaćica, „za koje nije ni pomislila da postoje, je 1l' tako?... Na svoj način."

Na stolu od trske nalazila se gomila svezaka u kojima je godinama hvatala beleške vezane za svoj posao. „Pregledala sam ih pre nego što ste došli", reče. „Da se prisetim." Onda mi pokaza nekoliko stranica napisanih okruglim zbijenim slovima: lične klasifikacije, datumi, po-sete, intervjui. Neki paragrafi bili su podvučeni. „Praćenje", objasnila je. „Moje je bilo da da ih dovedem na viši stepen integracije, da im pomognem da pronađu nešto za kasnije. Tamo je bilo žena koje su provodile dane prekrštenih ruku i onih koje su više volele da rade. A ja sam im olakšavala. Tereza Mendosa i Patrisija O'Farel Meka.

Klasifi-kovane pod KZSP: Kartoteka zatvorenica sa specijalnim praćenjem. U svoje vreme, mnogo šta su imale da kažu ove dve." „Da li su bile ljubavnice?"

Zatvorila je sveske i uputila mi dug, procenjivački pogled. Bez sumnje je razmišljala o tome da li sam ovo pitanje postavio iz zlobne radoznalosti ili zato što sam profesionalno zainteresovan.

Ne znam", napokon je odgovorila. „Među devojkama se govorkalo, naravno. Ali o ovakvim stvarima se uvek govori.

O'Farelova je bila biseksualka. To je dovoljno, zar ne? I tačno je da je održavala veze s nekim zatvorenicama pre nego što je došla Tereza. Ali što se njihovog međusobnog odnosa tiče, ništa ne mogu da kažem sa sigurnošću."

Nakon što mi je izgrickala pertle na cipelama, debela i siva mačka trljala se o moje pantalone, ostavljajući po njima svoje dlake. Zagrizao sam vrh hemijske olovke, stoički to podnoseći. „Koliko vremena su provele zajedno?" „Godinu dana kao cimerke u ćeliji, a onda su izašle sa razlikom od nekoliko meseci... Imala sam priliku da radim sa obema: sa ćutljivom i skoro pokornom Terezom, koja je dosta posmatrala, veoma oprezna, s tim meksičkim akcentom zbog kojeg je ostavljala utisak iskrene i pristojne devojke... Ko bi rekao kasnije, zar ne? O'Farelova je bila sušta suprotnost: nemoralna, nesputana, dominantna i hladna. Neko ko je upoznao svet.

Aristokratska kučkica koja je pristala da ima posla sa običnim svetom. Znala je kako da se ophodi prema novcu, koji je i te kako vredeo u zatvoru. Ponašanje joj je bilo besprekorno.

Nijedna kazna za tri i po godine provedene unutra, zamislite, uprkos tome što je nabavljala i konzumirala droge... Kažem vam da je bila previše pametna da bi izazivala probleme. Izgleda da je boravak u zatvoru shvatila kao neizbežan odmor, i čekala je da se okonča, zadržavši prisebnost."

Mačka koja se trljala o moje pantalone zarila je nokte u moju čarapu, te je udaljih, diskretno je odgurnuvši nogom, što je izazvalo kritičko ćutanje kod moje sagovornice. „U svakom slučaju - nastavila je nakon neprijatne pauze, pozivajući mačku da se popne u njeno krilo, dođi ovamo, Anubise, ljubavi O'Farelova je bila formirana žena, posedovala je ličnost i imala je veliki uticaj na pridošlicu: poznata porodica, novac, prezime, obrazovanje... Zahvaljujući svojoj drugarici iz ćelije, Tereza je otkrila koliko je korisno obrazovanje. To je bila pozitivna strana njenog uticaja; probudila je u njoj želju za usavršavanjem, promenom. Čitala je, učila. Saznala je da nije potrebno da se oslanja na muškarca. Imala je dara za matematiku i računanje i pronašla je priliku da ga razvija u okviru obrazovnog programa za zatvorenice, što je potom uticalo na to da joj se dan po dan smanjuje kazna. U prvoj godini završila je kurs osnovne matematike, u drugoj jezika i pravopisa i prilično je poboljšala svoj engleski. Pretvorila se u strastvenu čitateljku, i na kraju ste je mogli zateći kako sa romanom Agate Kristi, tako i sa knjigom putopisa ili popularne nauke. O'Farelova je bila ta koja ju je podstakla. Mendosin advokat bio je jedan Gibraltarac koji ju je ostavio na cedilu nakon što je otišla u zatvor; po svemu sudeći, uzeo joj je i novac, ne znam o kojoj se sumi radilo. U El Puertu de Santa Marija ni sa kim nije imala razgovor u četiri oka - neke zatvorenice su pribavljale lažne bračne potvrde kako bi im bile omogućene posete muškaraca - i niko joj nije dolazio u posetu.

Bila je potpuno sama. Tako da se O'Farelova pobrinula za sve

zahteve i papire kako bi ova stekla treći stepen i dobila uslovnu slobodu. Što se tiče Tereze, sve bi joj to, možda, omogućilo ponovno uklapanje u društvo. Pošto bi izašla na slobodu, Tereza je mogla da nađe neki pristojan posao: brzo je učila, bila je intuitivna, imala je mirnu glavu i visok stepen inteligencije socijalna radnica je ponovo konsultovala svoje sveske - koji je bio preko 130. Nažalost, njena prijateljica O'Farel previše je zaglibila. Određene sklonosti, određena prijateljstva. Znate na šta mislim - gledala me je kao da sumnja da ja znam - određeni poroci. Kod žena", nastavila je, „neke veze i uticaji su jači nego kod muškaraca. I onda je došlo ono što je nazvano pričom o izgubljenom kokainu i ostalo. Mada u zatvoru - dotični Anubis je preo dok ga je gazdarica mazila po slabinama - uvek ima na stotine takvih priča. Tako da niko nije poverovao da je to istina.

Apsolutno niko", naglasila je nakon što se ćutke zamislila, ne prestavši da miluje mačku. Čak i sada, nakon devet godina, uprkos onom što je objavljeno u medijima, socijalna radnica je bila ubeđena da je priča o kokainu samo mit. „Eto, vidite, kako stoje stvari. Najpre je O'Farelova promenila Meksikanku, a, zatim, tako kažu, ova je potpuno zagospodarila životom one druge. Zar ne? Ispod mire sto đavola vire."

A ja ću pred sobom uvek imati sliku devojke bele puti i sjajnih očiju, i kada anđeo smrti siđe na zemlju, siguran sam da ću u njemu prepoznati Selim...

Na dan kad je napunila dvadeset i pet godina - sedmicu ranije, skinuto joj je i poslednje parče gipsa sa ruke - Tereza je obeležila stranicu broj 579 ove knjige koja ju je toliko fascinirala. Nikada ranije nije ni pomislila da neko toliko može da se poistoveti sa onim što čita, tako da čitalac i protagonista postanu jedna osoba. Pati O'Farel je bila u pravu: više od bioskopa ili televizije, romani omogućuju da se dozive stvari za koje nije dovoljan samo jedan život. U tome se sastojala ta čudna magija koja ju je držala prikovanu za ovu knjigu čije su stranice počele da se raspadaju od starosti, te se Pati pobrinula da se to sredi nakon tri dana nestrpljivog Terezinog iščekivanja, koja je prekinula čitanje na XXVII poglavlju - Katakombe San Sebastijana. Jer, reče Pati, nije stvar u tome da samo čitaš knjige, Meksikanko, već je tu i fizičko zadovoljstvo i unutrašnja uteha dok ih držiš u rukama. I tako, da bi pojačala to zadovoljstvo i utehu, Pati je otišla u zatvorsku knjigovezačku radionicu i zamolila da joj rasparaju knjigu i ponovo pažljivo zašiju stranice, i da je ponovo ukoriče kartonom, lepkom i dekorativnim papirom, i na kraju da stave lepi kestenjasti kožni povez i pozlaćena slova na

koricama: Aleksandar Dima, i ispod: GrofMonte Kristo. I ispod svega toga, takođe malenim zlatnim slovima, inicijali T. M. C, Terezinog imena i prezimena. „Moj poklon za rođendan."

To je rekla Pati O'Farel dok joj je vraćala knjigu za doručkom, nakon prvog prebrojavanja zatvorenika... Knjiga je bila dobro uvijena i Tereza oseti to posebno zadovoljstvo o kojem joj je pričala njena drugarica kada ju je ponovo uzela sa sobom, teška i lepa sa novim koricama i zlatnim slovima. Pati ju je posmatrala, naslonjenih laktova na sto, sa šoljicom cikorije u jednoj ruci i upaljenom cigaretom u drugoj, upijajući njenu sreću. I ponovila je „srećan rođendan", dok su i druge devojke čestitale Terezi: da uskoro izađeš napolje, reče jedna, neka dobar macan bude pored tebe sutra kada se probudiš, sve najbolje. Uveče, nakon petog prebrojavanja, umesto da siđu na večeru - odvratna pohovana riba i po običaju prezrelo voće Pati se dogovorila sa čuvarkom da se napravi mala privatna žurka u ćumezu i da se pusti muzika Visentea Fernandesa, Čavele Vargasa i Pakite del Bario i drugih dobrih pevača iz te branše. I nakon što je pritvorila vrata, Pati je izvukla flašu tekile koju je nabavila boga pitaj kako, autentični don hulio kojeg je švercovala jedna službenica i kojoj je platila unapred pet puta više nego što mu je bila cena. Pile su krišom, uživajući u svom zločinu, i u društvu još nekih koleginica koje su se spontano sjatile i okupirale ležajeve, stolicu, čak i WC-šolju. Na njoj je sedela Karmela, krupna, starija Ciganka, koja je čistila za Pati i prala joj čaršave - i Te-rezinu odeću dok joj je ruka bila u gipsu a za uzvrat joj je Poručnica O'Farel popunjavala budžet malim mesečnim svotama. Bile su tu i Koneho, bibliotekarka trovačica, Požudna Čarito koja je došla da pije i za vašar Rosio i za Aprilski vašar i za sve vašare, Pepa Trueno, alijas Crna šapa, koja je sredila muža nožem za rezanje šunke iz kafane koju su oboje vodili kraj autoputa N-IV, i koja se hvalila da ju je razvod koštao dvadeset godina i jedan dan i nijedne pare. Tereza je na desnu ruku stavila srebrne alke kako bi razradila oporavljeni zglob, i pri svakom gutljaju, veselo bi zazveckale. Gužva je trajala do prebrojavanja u jedanaest sati. Igrale su „Ne ljuti se čoveče", što je bila omiljena igra u zatvoru, bilo je tu i konzervi hrane, pilula za veselu mačkicu - kako je slikovito i kroz smeh kazala iskusna Karamela - debelih džointa pretočenih u dim, smeh i šalu. A Tereza je mislila: I ovo je Evropa, i ovo je Španija, sa svojom istorijom, pravilima i prezirom prema nama, korumpiranim Meksikancima. Ovde je bilo nemoguće doći do nekoliko konzervi piva – garimbe*, tako su ih zvale njene zatvorske drugarice -a pogledaj sada. Pilule, table, ponekad i

flaša pića, nisu falile onim zatvorenicama koje bi udesile stvari sa pravom čuvarkom i koje su imale čime da plate.

A Pati O'Farel je imala. Prisustvovala je ovoj proslavi, koju je napravila u Terezinu čast, sedeći malčice po strani i posmatrajući je sve vreme kroz dim, nasmejanih usta i očiju, nemarnog izraza lica, daleka kao da nije u svemu ovome, poput neke mamice koja je dovela svoju mezimicu na rođendan sa hamburgerima, dečurlijom i klovnovima. Vinsente Fernandes je pevao o ženama i prevari, promukli Čavelin glas pominjao je alkohol koji se uz pucnje prolio po podu kafane, a Pakita del Bario je zavijala: Kao neki pas, bez prekora, uvek kraj tvojih nogu, i danju i noću. Tereza se prepustila nostalgiji čuvši ovu muziku i zvuke svoje zemlje - falili su još samo čirini i srednja flaša piva pacifik kako bi ugođaj bio kompletan - omamljena hašišom koji joj je goreo među prstima. „Daj i meni malo, mila, da nam bude isto, pušila sam ja i gore, koje pamtim još odonda kad sam išla u Maroko. Za tvojih dvadeset i pet godinica, curice", nazdravljala je Ciganka Karmela. I kada se začuo refren Pakitine pesme Tri puta sam te prevarila, sve su uglas zapevale, prilično naduvane, najpre iz srca, potom iz hira, i na kraju iz zadovoljstva - tri puta sam te prevarila, kučkin sine, prilično glasno modulirala je Pepa Trueno, nesumnjivo u čast svog pokojnika. Nastavile su tako sve dok nije stigla jedna smrknuta čuvarka da im kaže kako je žurka završena, ali žurka je trajala i kasnije, na istom mestu, iza zatvorenih vrata i spuštenih rešetaka, kada su njih dve ostale same u skoro mračnom ćumezu, sa spuštenom lampom kraj lavaboa i fotografijama isečenim iz časopisa koje su se nazirale u polutami - filmski glumci, pevači, pejzaži, turistička mapa Meksika – ___________________ *Garimbas (orig.)

i krasile zidove obojene u zeleno i prozorčić sa zavesom koju je sašila Požudna Čarito svojim spretnim rukama. Pati je ispod madraca izvukla drugu flašu tekile i jednu vrećicu rekavši: „Ovo je za nas, Meksikanko, onome ko dobro podeli ostaje najbolji deo." I dok je Vinsente Fernandes, po ko zna koji put, pevao popularnu pesmu Muheres divinas, a pijana Ča-vela upozoravala Ne preti mi, ne preti mi, one su pile direktno iz flaše i napravile crte na koricama knjige sa naslovom El Gatopardo. Onda je Tereza, ušmrkana od poslednje doze kokaina, rekla: „Ovo je super, hvala ti za ovu rođendansku proslavu, moja Poručnice, kakvu u životu nisam imala", i tako dalje. Pati je odmahnula glavom, ne pridajući važnost, a onda, kao da je mislila na nešto

drugo, reče: „Sada ću malo da masturbiram, Meksikanko, ukoliko ti ne smeta." Izvrnula se na svoj ležaj, skinula cipele i tamnu, veoma lepu, široku suknju koja joj je dobro stajala, ostavši samo u bluzi. Tereza ostade malčice zatečena sa flašom don hulija u ruci, ne znajući šta da radi ni kuda da gleda, sve dok druga nije rekla: „Pomozi mi, devojčice, lepše je u dvoje."

Tereza je obzirno odmahnula glavom. „Nemoj. Znaš da mi takve stvari ne idu", promrsila je. I, mada Pati nije insistirala, sela je na ivicu ležaja svoje drugarice, čije su butine bile raširene, a među njima je pome-rala ruku polako i suptilno, i dok je sve to radila, gledala je nju pravo u oči kroz zelenkastu polutamu ćumeza. Tereza joj je pružila flašu, a ona je prihvatila slobodnom rukom, otpila i vratila joj je tekilu, gledajući je sve vreme. Onda se Tereza osmehnula i po drugi put rekla: „Hvala ti za rođendan, Pati, za knjigu i za žurku." A Pati nije odvajala pogled od nje dok je spretno pokretala prste među obnaženim butinama. Potom se Tereza nagnula nad svojom drugaricom, veoma tiho ponovila „hvala" i nežno je poljubila u usta, samo jednom, i to je trajalo svega nekoliko sekundi. I onda je osetila kako je Pati zadržala dah, nekoliko puta uzdrhtala i ispustila jecaj, oči je odjednom širom otvorila, zatim se umirila, ne prestajući da je gleda.

Probudio ju je njen glas pre zore. „Mrtav je, Meksikanko."

Jedva da su razgovarale o njemu. O njima. Tereza nije bila od onih koje se previše poveravaju. Tek, tu i tamo, poneki usputni komentar. Možda jednom, u izvesnoj situaciji. U stvari izbegavala je da govori o Santjagu, ili o Gueru Davili. Čak, jedno duže vreme, nije ni mislila na njih dvojicu. Nije imala ni fotografije - onih nekoliko sa Galisijcem ostale su ko zna gde osim one prepolovljene na kojoj je ona sa Gue-rom: devojka narko-dilera, koja izgleda kao da je vekovima udaljena. Katkad bi joj se u mislima dva muškarca stopila u jednog i to joj se nije sviđalo. Kao da je u isto vreme varala obojicu. „Ne radi se o tome", odgovorila je.

Ležale su u mraku, napolju još nije otpočinjalo sivo svitanje. Za dva, tri sata, začuće se zveckanje ključeva čuvarke čija smena otpočinje, probudiće zatvorenice za prvo prebrojavanje, one će se urediti pre nego što operu donje rublje, gaćice, majice i čarape, i okače ga potom da se suši na drškama od metli, spojenih uza zid u vidu vešalica. Tereza je čula kako se njena drugarica prevrće na ležaju. I ona je nakon nekog vremena promenila položaj, pokušavajući da zaspi. U daljini, iza metalnih vrata, u dugačkom hodniku krila, odzvanjao je glas jedne žene.

Volim te, Manolo, vikala je. Volim te. Drugi, bliži glas bezobrazno

je odgovorio. ljaga volim, šaljivo se nadovezao i treći glas. Onda su se začuli koraci jedne čuvarke i opet je sve utihnulo. Tereza je ležala na leđima, u spavaćici, zurila je u tamu, očekujući strah koji će se nemilosrdno pojaviti tačno na vreme, kada se prva svetlost probije kroz prozorčić ćumeza i zavese koje je sašila Požudna Čarito. „Ima nešto što bih htela da ti ispričam", reče Pati.

Onda je ućutala kao da je to sve, ili nije bila sigurna šta treba da joj ispriča, ili je, možda, očekivala nekakav Terezin komentar.

Ali ona nije ništa rekla, niti „ispričaj mi", niti „nemoj". „Imam skriveno blago napolju", napokon je rekla Pati.

Tereza je začula sopstveni smeh pre nego što je shvatila zašto se smeje. „Gospode!" prokomentarisala je. „Poput opata Farije." „Baš tako." Sada se i Pati smejala. „S tim što ja nemam nameru da umrem ovde... Zapravo, uopšte nemam nameru da umrem." „Kakvu vrstu blaga?" želela je da zna Tereza. „Nešto što je izgubljeno i za čim su svi tragali, a niko nije mogao da ga nađe, jer su mrtvi oni što su ga sakrili... Kao u filmovima, zar ne?" „Ne mislim da je kao u filmovima. Liči na život."

Obe su ćutale neko vreme. Nisam sigurna, mislila je Tereza.

Nisam sasvim sigurna da želim da mi se poveravaš. Možda zbog toga što znaš više od mene, što si pametnija i starija i sve drugo, i što te zatičem da me uvek posmatraš na način na koji me posmatraš; ili zato što me ne smiruje što svršavaš kada te ljubim. Kada je neko umoran, bolje mu je da ignoriše neke stvari. A ja sam noćas umorna, možda zato što sam previše pila, pušila i ušmrkavala, i sada ne mogu da spavam. I celu ovu godinu sam umorna. I ceo život, isto tako. U ovom trenutku, reč sutra ne postoji. Moj advokat je samo jednom došao da me vidi.

Od tada sam primila samo jedno pismo od njega, u kojem kaže da je lovu uložio u umetničke slike, da im je vrednost prilično opala i da mi nije ostalo ni za mrtvački sanduk, u slučaju da naprasno umrem. Ali mene, u stvari, nije briga. Moje tamnovanje ovde ima samo jednu dobru stranu: ne postoji ništa više od ovoga, i tako ne mislim o tome staje ostalo napolju. Ili oi tome šta me čeka napolju.„Ta blaga su opasna", prokomentarisala je. „Naravno da jesu", Pati je govorila kao da razmišlja o svakoj reči, polako i veoma tihim glasom. „Ta sam sama platila visoku cenu... Pogodili su me, znaš već. Bum, bum. I eto me ovde." ,,A šta je s tim prokletim blagom, Poručnice Pati O'Farija?"

Po drugi put su se smejale u tami. Pati je u tom trenutku palila cigaretu i na mestu gde se nalazio jastuk pojavio se plamičak.

„Potražiću ga", rekla je, „kada izađem odavde." „Ali tebi ono nije potrebno. Imaš lovu." „Ali ne dovoljno. Novac koji ovde trošim ne pripada meni, već mojoj porodici." Glas joj je postao ironičan kada je pomenula porodicu. ,,A to blago o kojem govorim pravi je novac. Mnogo novca. Toliko da istovremeno proizvodi još, i još, i mnogo više, kao u boleru." „Stvarno znaš gde se nalazi?" „Naravno." ,,A ko je vlasnik? Mislim, drugi vlasnik osim tebe?" Žar cigarete zablistao je na trenutak. Tišina. „To je dobro pitanje", rekla je Pati. „Ma daj. To je samo pitanje."

Ponovo su zaćutale. Ti znaš mnogo više od mene, mislila je Tereza. Obrazovana si, imaš stila, imaš advokata koji te povremeno posećuje, 1 popriličnu sumu u banci, pa makar pripadala i tvojoj porodici.

Ali znam o čemu mi sada govoriš, čak je moguće da ja poznajem neke stvari bolje od tebe. Iako ti dva ožiljka sijaju poput zvezdica, iako ti je dečko mrtav i blago te čeka napolju, sve si to videla odozgo. A ja sam, međutim, gledala odozdo.

Zato poznajem stvari o kojima ti pojma nemaš.

Previše si daleko od njih, sa tom plavom kosom, belom kožom i ponašanjem kao kod razmaženih bogatašica iz kolonije Čapultepek. Kao de-vojčica videla sam blato kraj svojih nogu, u kraju Las Sjete Gotas, gde su pijanci u zoru lupali na vrata moje mame, a ja sam čula kako im otvara. Videla sam još i osmeh Gata Fijerosa. I Leonovu stenu. Bacala sam pakete u vodu pri brzini od pedeset čvorova, kad su nam „aćehote" bile za guzicom. Zato me ne zamaraj. „Na to pitanje je teško odgovoriti", rekla je na kraju Pati. „Neki ljudi su tragali za njim, jasno... Mislili su da raspolažu nekim pravima... Ali od tada je prošlo mnogo vremena. Sada niko ne zna da sam ja upućena." ,,I zašto želiš da mi ispričaš?"

Crvenkasti žar na cigareti zablistao je još nekoliko puta pre nego što je stigao odgovor. „Ne znam. Ili, možda, znam." „Nisam znala da si tako pričljiva. Mogu da postanem radio Mileva i da tračarim okolo." „Ne. Toliko vremena smo zajedno provele i poznajem te. Nisi takva."

Opet tišina. Ovaj put duža nego pre. „Ćutljiva si i odana." ,,I ti isto", odgovorila je Tereza. „Ne. Ja sam nešto drugo."

Tereza primeti da se cigareta izgasila. Osećala je radoznalost, ali i želju da se razgovor završi. Sa ovim je završila i neće više 0 istome, pomislila je. Ne želim da sutra žali jer mije rekla stvari koje nije trebalo da mi kaže. Stvari koje su daleko od mene, u kojima ja ne mogu da je pratim. A ako sada zaspi, zauvek ćemo ćutati o ovome, i za sve ćemo kriviti kokain, žurku i tekilu. „Možda ću ti jednog dana predložiti da pokupimo to blago", odjednom je zaključila Pati. „Ti i ja, zajedno."

Tereza je zadržala dah. Nikako, pomislila je. Nikada više ne možemo da se pretvaramo da do ovog razgovora nije došlo.

Ono što kažemo mnogo više nas vezuje od onoga što činimo, ili onoga o čemu ćutimo. Ljudski rod je pronašao najveće zlo - reč.

Pogledaj pse. Verni su zato što ne mogu da govore. ,,A zašto ja?"

Nije mogla da ćuti. Nije mogla da kaže ni „da" ni „ne".

Nedostajao je odgovor, a jedini mogući odgovor bilo je ovo pitanje. Čula je kako se Pati okrenula prema zidu pre nego što je odgovorila. „Reći ću ti kada dođe trenutak za to. Ukoliko dođe."

8.

Paketi kokaina

P

ostoje osobe čija dobra sreća nastaje na nesrećama", zaključio je Edi Alvares. „To je slučaj sa Terezom Mendosom." Stakla od naočara učinila su njegove oprezne oči još sitnijim. Bilo mi je potrebno dosta vremena i jedan posrednik da bi ga video kako sedi ispred mene, ali, sada je bio ovde, i svaki čas stavljao je ruke u džepove i vadio ih iz njih, nakon što me je pozdravio samo vrhovima prstiju. Ćaskali smo na terasi hotela Rok de Gibraltar, sunce se probijalo kroz bršljane, palmino lišće i paprat viseće bašte na obronku Penjona. Dole, s druge strane bele ograde, nalazio se Alhesiraški zaliv, svetao i nejasnih obrisa u plavičastoj dnevnoj izmaglici: beli feriboti na samom kraju pravolinijskih brazdi, afrička obala koja se ocrtavala s druge strane more-uza, usidreni brodovi sa pramcima okrenutim prema istoku. „Ako sam dobro razumeo, vi ste joj u početku pomogli u tome", rekoh. „Mislim na ovo sa nesrećama."

Advokat je trepnuo dva puta, okrenuo je svoju čašu na stolu i ponovo me pogledao. „Nemojte govoriti o stvarima koje ne poznajete", zvučalo je kao prekor, ali i savet. „Radio sam svoj posao. Živim od toga. A u to vreme, ona nije bila niko... Nemoguće je pomisliti..."

Lice mu se izobličilo u nekakvu grimasu, kao da mu je neko ispričao loš vic, od onih koji se kasnije razumeju. „Bilo je nemoguće", ponovio je. „Možda ste pogrešili." „Mnogi od nas greše", izgledalo je kao da se teši množinom, „mada sam ja u tom lancu grešaka bio najmanja karika."

Rukom je prošao po kovrdžavoj, proređenoj kosi, koja mu je previše izrasla i činila da izgleda otrcano. Onda je opet dotakao široku čašu na stolu: liker sa viskijem, čiji čokoladan izgled nije delovao nimalo primamljivo. ,,U ovom životu sve se plaća", rekao je nakon što je malo razmislio. „Stvar je u tome što neki plaćaju pre, drugi na vreme, a treći kasnije... Nije imala šta da izgubi, samo da dobije. To je i uradila." „Priča se da ste je napustili dok je bila u zatvoru. I ostavili bez prebijene pare."

Izgledao je kao da je stvarno uvređen. Iako kod čoveka sa prošlošću poput njegove - potrudio sam se da je istražim - to ne znači apsolutno ništa. „Ne znam šta su vam ispričali, ali to nije tačno. Mogu biti praktičan poput bilo koga, razumete? To je normalno u mom poslu. Ali ne radi se o tome. Nisam je napustio."

Nakon što smo to utvrdili, započeo je seriju manje-više razumnih opravdanja. Tereza Mendosa i Santjago Fistera poverili su mu nešto novca. Ništa neobično: određeni fondovi koje je on pokušavao da pere u tajnosti. Problem je nastao kada je skoro sve uložio u slike: pejzaži, prikazi mora i slično. Nekoliko portreta kvalitetne izrade. Da. Slučajno je to uradio nakon smrti Galisijca. A slikari nisu bili nešto poznati. Zapravo ih uopšte nije poznavao; zbog toga je uložio u njih. Revalorizacija, već znate.

Ali došlo je do krize. Prodao ih je po lošoj ceni, sve do poslednjeg platna, takođe je nešto malo uložio u bar na Mejn stritu, i još neke stvari. Od svega toga odbio je svoje honorare zaostatke i one tekuće stvari - a ostatak novca namenio je Terezinoj odbrani. To je podrazumevalo mnogo troškova, naravno. Koštalo je čitavo bogatstvo. Nakon svega, provela je samo godinu dana u zatvoru. „Priča se", naglasih, „da se to desilo zahvaljujući Patrisiji O'Farel čiji su advokati sredili papire."

Primetih da mu je jedna ruka krenula ka grudima pošto se ponovo uvredio. Zastala je na pola puta. „Svašta se priča. Ispalo je da sam u jednom trenutku, dobro..."

Pogledao me je poput Jehovinog svedoka koji zvoni na vrata. „...

Imao sam druge probleme. Ono sa Meksikankom stajalo je na mrtvoj tački." „Hoćete da kažete da je ponestalo novca."

„Da, ono malo što je bilo. Potrošilo se." ,,I onda ste prestali da se brinete za nju." „Slušajte", pokazao mi je dlanove ruku, podignuvši ih malo, kao da mi tim gestom dokazuje, „ja živim od njih. Nisam mogao da gubim vreme. Za neke stvari postoje advokati po službenoj dužnosti. Sem toga, ponavljam da nisam mogao da znam..." „Razumem. Ona vam kasnije nije tražila da joj ispostavite račune?"

Ubuljio se u svoju čašu na staklenom stolu. Ovo pitanje mu nije evociralo prijatne uspomene. Na kraju je umesto odgovora slegnuo ramenima, i ja sam nastavio da ga posmatram. „Ali kasnije", insistirao sam, „radili ste ponovo za nju."

Opet je stavio ruke u džepove jakne i potom ih izvadio. Otpio je gutljaj iz čaše i ruke su mu se ponovo unervozile. „Možda i jesam", na kraju je priznao. „Jedan kraći period, i to je bilo davno. Onda više nisam hteo. Čist sam."

Ja sam imao neke druge informacije, ali ne rekoh mu to. Pošto je izašla iz zatvora, Meksikanka gaje sasvim ogulila, tako su mi rekli. Iscedila ga je i odbacila kada joj više nije bio potreban. To su bile reči policijskog šefa iz Toremolinosa, Pepea Kabrere.

Mendosa je učinila da taj kučkin sin pojede što je pokakio. Sve do poslednjeg govneta. A Ediju Alvaresu to je pristajalo kao rukavica ruci. Mogao si da ga zamisliš kako jede svoje sranje ili sve ono što je falilo. „Kaži mu da sam te ja poslao", posavetovao me je Kabrera dok smo jeli u sportskoj luciArturo Perez-Reverte Benalmadena. „Taj tikvan mi mnogo duguje i neće moći da odbije. Po-meni mu onaj slučaj sa Londonom i Engleza iz pljačke na aerodromu Hitrou, na primer. Samo mu to reci i ješće ti iz ruke. Koliko ćeš izvući iz njega, već je tvoja stvar." „Znači, nije bila osvetoljubiva", zaključih.

Pogledao me je sa profesionalnom opreznošću. „Zašto to kažete?" upitao je. „Zbog Punte Kastor."

Pretpostavio sam da se pita koliko ja znam o tom slučaju.

Nisam želeo da ga obmanjujem. „Čuvena zamka", rekao sam.

Izgleda da je ta rečenica delovala na njega kao laksativ. „Nemojte mi dosađivati", nervozno se vrpoljio na stolici od bambusa i pruća, koja je pod njim zakrckala. „Šta vi znate o zamkama? Reč je neumesna." „Zato sam i ovde. Da mi ispričate." „Pod ovim okolnostima, svejedno je", odgovorio je, uzimajući čašu. „Što se tiče Punte Kastor, Tereza je znala da ja nisam imao ništa sa onim što su kovali Kanjabota i onaj iz civilne garde.

Kasnije je ona uložila dosta vremena i truda da sve proveri. I kada je došao red na mene... U redu, uverio sam je da sam ja

bio samo u prolazu. Da sam je ubedio dokazuje to što sam još živ."

Zamislio se, a kocke leda u njegovoj čaši zazveckaše. Otpio je. „Uprkos onome sa slikama, Punti Kastor i svemu drugome", insistirao je i činio se iznenađen, „i dalje sam živ."

Otpio je još dva gutljaja. Činilo se da je ožedneo od tolikih uspomena. „Nije tačno da su bacili pik isključivo na Santjaga Fisteru", rekao je. „Niko. Kanjaboti i njegovim ljudima bio je potreban neko ko bi poslužio kao mamac; neko ko bi privukao pažnju, dok se prava roba istovara na drugom mestu. To je bila uobičajena praksa: zalomilo se na Santjagu kao što bi se zalomilo na bilo kom drugom. Loša sreća. Nije bio jedan od onih koji posustaju pod pritiskom. Osim toga, bio je autsajder, radio je na svoj način i nije imao ni prijatelje, ni simpatizere u toj zoni.

A povrh svega, onaj civilni gardista uzeo ga je na zub. Tako da su zacrtali njega." „I nju."

Stolica pod njim zakrckala je po drugi put, a on je pogledao u pravcu stepenica, kao da će se Tereza Mendosa svakog časa pojaviti na njima. Tišina. Opet je dodirnuo čašu. Zatim je ispravio naočare i rekao: „Nažalost." Ponovo je ćutao. Drugi gutljaj. „Nažalost, niko nije mogao da pomisli da će Meksikanka tako daleko otići. „Ali tvrdim da ja nisam veze s tim. Dokaz je to što... Jebiga. Već sam rekao." „Što ste živi." „Da." Posmatrao me je izazivački. „To dokazuje moje dobre namere." ,,A šta se desilo s njima? Sa Kanjabotom i narednikom Velaskom?"

Izazivanje je trajalo tri sekunde. Povukao se. Znaš to dobro kao i ja, govorile su njegove oči, nepoverljive. Svako ko je čitao novine zna to. Ali ako misliš da ću ti ja objasniti, grešiš. „O tome ništa ne znam."

Kao da je zašrafio usta, dok mu je lice poprimalo zloban i zadovoljan izraz: poput nekoga ko je duže u vertikalnom položaju od onih koje poznaje. Naručio sam kafu za sebe i drugi čokoladni liker za njega. Iz grada i sa pristaništa dopirali su zvuči amortizovani daljinom. Jedan automobil na ulici ispod terase, praveći buku sirenom, išao je ka vrhu Penjona. Učinilo mi se da za volanom vidim jednu plavu ženu i muškarca u mornarskoj jakni. „U svakom slučaju", nastavio je Edi Alvares nakon što je malo razmislio, „sve se to desilo kasnije, kada su se stvari preokrenule, a ona je imala priliku da naplati račun... I slušajte, siguran sam daje, po izlasku iz El Puerta de Santa Marija, mislila

samo na to kako da nestane sa lica zemlje. Mislim da nikad nije bila ambiciozna, niti sanjar... Tvrdim da čak nije bila ni osvetoljubiva. Bilo joj je dovoljno to što je živa, i ništa više.

Dešava se da život ponekad, nakon što se loše poigra sa čovekom, ponudi ruku pomirenja."

Grupa Gibraltaraca zauzela je susedni sto. Edi Alvares ih je poznavao i otišao je da ih pozdravi. To mi je pružilo mogućnost da ga sa daljine prostudiram: njegov ulizivački smeh, način na koji pruža ruku, način na koji sluša, poput nekog ko traži prave reči ili pravi stav. Pre-živeli, zaključio sam. Jedan je od onih nitkova koji ostaju živi. Opisao ga je jedan drugi Edi, ovaj se preziva Kampeljo, takođe Gibraltarac, moj stari prijatelj i izdavač lokalnog nedeljnog lista Voks. „Prikan nema čak ni muda za izdaju", rekao je Kampeljo kada sam ga upitao za advokatov odnos sa Terezom Mendosom. „Za Puntu Kastor krivi su Kanjabota i civilni gardista. Alvaresu je bio dovoljan Galisijčev novac. Ali toj ženi novac nije značio ništa. Dokaz je to što je kupila tog tipa i učinila da ponovo radi za nju." ,,I zamislite." Edi Alvares je ponovo sedeo za našim stolom. „Rekao bih da Meksikanka ni tada nije bila osvetoljubiva. To što radi je više stvar... šta znam. Možda je to praktične prirode, razumete? U njenom svetu moraju se preduzeti sve mere opreza."

Onda mi je ispričao nešto zanimljivo. „Kada su je strpali u El Puerto", rekao je, „otišao sam u kuću koju su imali ona i Galisijac u Palmonesu, da izvršim likvidaciju i da je zatvorim. I znate šta? Kada je izašla na more, kao i mnogo puta do tada, nije znala da je to posled-nji put. Međutim, na policama je sve bilo složeno, svaka stvar na svom mestu. Čak je i unutrašnjost ormara izgledala kao u časopisu." „Po meni", Edi Alvares je klimao glavom kao da police i ormari objašnjavaju sve, „više od bezdušne proračunatosti, od ambicije ili žeđi za osvetom, kod Tereze Mendose se radilo o težnji za simetrijom."

Upravo je završila sa metenjem drvenog mostića, pripremila sebi čašu do pola napunjenu tekilom a od pola sokom od narandže, sela na sami kraj i zapalila cigaretu, zaronivši bosa stopala u topao pesak. Sunce je još bilo nisko i njegovi kosi zraci ispunjavali su senkama svaki delić plaže, učinivši da liči na površinu Meseca. Sve je bilo čisto i sređeno između kafića i obale, u iščekivanju kupača koji će početi da pristižu negde od polovine jutra: po dve ležaljke ispod svakog suncobrana, koje je Tereza pažljivo poredala, stavivši na njih dobro protresene

jastuke sa plavim i belim prugama. Vladala je tišina, more je bilo mirno, voda kraj obale tiha, a istočno sunce prelamalo se u narandžastim i metalnim odsjajima između silueta retkih prolaznika: momak i devojka sa psom u svojoj svakodnevnoj šetnji, usamljen čovek koji posmatra more, a pored njega štap za pecanje zabijen u pesak. A na samom kraju plaže i tog prostranstva, na istoku se prostirala u zlatnoj izmaglici, sa svojim borovima, palmama i magnolijama, sa krovovima svojih letnjikovaca i kulama od betona i stakla.

Uživala je u cigareti, koju je, po navici, razmotala i ponovo je smotala sa malo hašiša. Toni, šef kafića, nije voleo da u njegovom prisustvu puši bilo šta osim duvana; ali, u to vreme, Toni još nije bio došao, a kupači će kasniti malo pre nego što napune plažu - bili su to prvi dani sezone - i ona je mogla mirno da puši. I ova tekila sa narandžom, ili obratno, đavolski joj je prijala. Počev od osam sati izjutra - kafa bez šećera, hleb sa maslinovim uljem, jedna krofna - provela je vreme sređujući ležaljke, čisteći mostić, slažući stolove i stolice, i pred sobom je imala jedan period identičan jučerašnjem i sutrašnjem danu: prljave čaše iza šanka, a na šanku i na stolovima limunade, oranžade, kafa s ledom, „kuba libre", mineralna voda. Glava joj je pucala i majica se natapala znojem, pod krovom od palmi kroz koji su se probijali sunčevi zraci: teška sparina koja ju je podsećala na leto u Atlati, ali sa manje ljudi i manje mirisa krema za sunčanje. Sem toga, slušala je i bezobrazne mušterije: Naručio sam bez leda, čuj, čujte, naručio sam sa limunom i ledom, nemojte mi reći da nemate fantu, tražio sam mineralnu a vi ste mi doneli običnu. Sranje. Ovi Španci i Amerikanci, u gaćama na cvetiće, pocrveneli i masni, sa vrištavom decom i telima koja su se prelivala iz kupaćih kostima, majica i ogrtača, bili su gori, sebič-niji i bezobzirniji od gostiju koji su posećivali kupleraje Drisa Larbija. I Tereza je provodila dvanaest sati dnevno među njima, idući tamo-amo, ne uspevajući da sedne ni deset minuta, trpeći bol lomljene ruke dok je nosila poslužavnik sa pićem, kose skupljene u dve pletenice, s maramom oko čela kako joj kapljice znoja ne bi padale na oči. A na potiljku joj je uvek bio sumnjičavi Tonijev pogled.

Ali ovde nije bilo sasvim loše. Recimo, u ovaj jutarnji čas, kada bi sredila kafić i ležaljke i ostala mirna pred plažom, čekajući u tišini. Ili kada bi uveče prolazila obalom put svog skromnog pansiona u starom delu Marbelje, baš kao što je u ono staro vreme - pre mnogo ve-kova - činila u Melilji pošto bi zatvorila Džamilu. Bilo joj je najteže, po izlasku iz El Puerta de Santa Marija, da se navikne na spoljašni život, zvukove, saobraćaj, treštavu muziku u barovima i diskotekama, buljuk ljudi koji se

kretao obalom od Toremolinosa ka Sotograndeu. Nakon godine i po provedene u rutini i strogom redu, Tereza je i posle tri meseca slobode vukla navike zbog kojih joj je bilo prijatnije u zatvoru. Tamo se pričalo o zatvorenicima koji su nakon što su odležali duge kazne pokušavali da se vrate natrag, jer je to za njih bio jedini mogući dom. Tereza nije verovala u to sve dok jednog dana, dok je pušila na ovom istom mestu na kojem je sada, naprasno nije osetila čežnju za redom, rutinom i tišinom koja je vladala iza rešetaka. Zatvor je dom samo za nesretnike, rekla je jednom Pati. Za one koji nemaju snove. Opat Farija Tereza je pročitala Grofa Monte Krista i mnoge druge knjige, i poredila je romane nagomilane u njenoj pansionskoj sobici - nije bio jedan od onih koji zatvor smatraju domom. Naprotiv: stari zatvorenik je čeznuo da izađe i povrati život koji mu je bio ukraden. Kao i Edmund Dantes, ali mnogo kasnije. Nakon što je mnogo razmišljala o ovome, Tereza je došla do zaključka da je blago ovoj dvojici predstavljalo samo izgovor da ostanu živi, sanjaju o begu, osećaju se slobodnim i pored klinova i zidova zamka If. A u slučaju Poručnice O'Farel, izgubljeni ukradeni kokain bio je, takođe, na svoj način, izgovor da se ostane slobodan. Možda joj upravo zbog toga Tereza nikada nije poverovala do kraja. A što se tiče one izjave da je zatvor dom za nesrećnike, to je, možda, bilo tačno. Tako daje njena zatvorska nostalgija, u momentima kada je navirala, bila povezana sa grizom savesti; isto kao što je slučaj sa grehovima koji, po sveštenicima, nastaju onda kada se rodi misao o njima. Ipak, u El Puertu je sve bilo lako, jer su reči sloboda i sutra predstavljale nešto neodređeno što čeka na kraju kalendara. A sada je, međutim, živela pri kraju tih listova sa davnim datumima, koji pre više meseci nisu značili ništa do brojeva na zidu, i koji su se odjednom pretvorili u dane od dvadeset i četiri sata, i sive zore koje su je i dalje zaticale budnu.

A šta sada, upitala se kada se našla na ulici, van zatvorskih zidina. Pati O'Farel joj je pomogla da nađe odgovor, preporučivši joj nekoliko prijatelja koji su držali kafiće na plažama Marbelje.

Neće te ispitivati, niti će te mnogo eksploatisati, rekla je. Neće te ni jebati ukoliko ti ne dopustiš. Ovaj posao je omogućio Terezinu uslovnu slobodu - ostalo joj je nešto više od godinu dana da oduži svoj dug Pravdi - a jedini uslov je bio ostane locirana i da se prijavljuje jednom nedeljno lokalnoj policijskoj stanici. Imala je dovoljno novca da plati svoju sobu u pansionu u Ulici San Lazaro, knjige, hranu, nešto odeće, duvan i marokanski hašiš - nije mogla sebi da priušti kokain - da napuni svoje cigarete bizona u trenucima mira, katkad sa čašom u ruci, u samoći sobe ili na plaži, kao sada.

Jedan galeb je doleteo blizu obale, vrebajući, okrznuo je vodu i od-leteo bez plena ka otvorenom moru. Tako ti i treba, pomislila je Tereza dok je uvlačila dim, videvši ga kako odlazi. Prokleta napast. Nekada je volela galebove; mislila je da su romantični, sve dok ih nije upoznala iz fantoma koji je krstario moreuzom, posmatrajući ih kako lete gore-dole. Jednog dana, na samom početku, kada ih je zadesio kvar na motoru prilikom isprobavanja, dok je Santjago veoma dugo radio na njemu a ona se ispružena odmarala i gledala ih kako kruže okolo, on ju je posavetovao da pokrije lice jer su bili spremni, tako je rekao, da ga iskljucaju ukoliko zaspi. Sećanje je došlo u vidu veoma preciznih slika: mirna voda, galebovi koji plutaju oko glisera ili lete visoko, Santjago na krmi a crni oklop motora u kokpitu, ruke mu umašćene do lakata, go do pojasa sa tetovažom Isusa njegovog prezimena na jednoj ruci, a na drugom ramenu inicijali za koje nikada nije saznala kome pripadaju.

Još nekoliko puta udahnula je dim, pustivši da hašiš razlije ravnodušnost njenim venama, u pravcu srca i mozga. Trudila se da ne misli mnogo na Santjaga, kao što se trudila da spreči glavobolju - u posled-nje vreme često ju bolela glava - da potpuno zagospodari njome. Na prve simptome popila bi nekoliko aspirina, pre nego što zakasni i bol potraje satima, uvlačeći je u oblak nemira i irealnosti iz kojeg bi izašla izmoždena. Generalno se trudila da ne misli previše, niti na Santjaga, niti na bilo koga ili bilo šta; otkrila bi previše neizvesnosti i strahova kad god bi se javila neka misao koja nije neposredna i praktična. Ponekad, uglavnom kada je ležala i nije mogla da spava, sećala bi se nemoćna da to spreči. Ali to sećanje nije dolazilo kroz razmišljanja, taj pogled unazad nije joj donosio ni zadovoljstvo ni bol; samo utisak da se kreće ka ništavilu, sporo poput broda koji ide van svog kursa, ostavljajući iza sebe ljude, predmete, trenutke.

Zato je sada pušila hašiš. Ne samo zbog starog zadovoljstva, već i zbog toga što joj je dim u plućima - možda je ovaj isti putovao sa mnom iz Maroka u paketima od dvadeset kilograma, mislila je ponekad, zabavljena paradoksom, dok je kopala po džepu kako bi platila skromno sledovanje - pojačavao ovo udaljavanje koje isto tako nije donosilo utehu i ravnodušnost, već blagu zatupljenost, kada nije bila uvek sigurna da li ona posmatra ili se samo seća. Kao da je u njenom sećanju zarobljeno nekoliko Tereza i nijedna nije imala vezu sa ovom sadašnjom. A možda je ovo život, rasejano je govorila sebi, i godine koje su prošle, i starost koja će doći, kada gledaš unazad i vidiš neke čudne ljude koji su bili ti i u kojima se ne prepoznaješ. Jednom, dok je mislila o tome, izvadila je

pocepanu fotografiju, na kojoj je lice de-vojke u farmerkama i teksas jakni, a oko njenih ramena ruka Guera Davile, samo isečena ruka i ništa više. Crte lica muškarca, kog nije bilo na fotografiji, u njenom sećanju mešale su se sa crtama Santjaga Fistere, kao da su obojica jedna osoba, suprotno onome što se desilo de-vojci velikih, crnih očiju, koja se razbila u nekoliko različitih žena od kojih je bilo nemoguće ponovo sastaviti jednu.

Tako bi se Tereza povremeno zadubila u svoje misli sve dok joj ne bi palo na pamet da ovo jeste, ili bi moglo da bude, varka.

Onda bi joj pohrlili u pomoć njen prazan um, dim od kojeg bi joj se krv usporila i tekila koja bi je smirila poznatim ukusom i činila je sanjivom kada popije malo više. A te žene koje su ličile na nju, i ona druga bez godina koja ih je sve gledala sa strane, ostale bi iza nje, plutajući po vodi poput mrtvog lišća.

I zato je sada toliko čitala. Čitanje, u zatvoru je saznala, pre svega romana, činilo je da svoj um naseli na jedan drugačiji način: kada izbriše granice između fikcije i realnosti, može da prisustvuje sopstvenom životu kao neko ko posmatra šta se drugima dešava. Osim da nauči neke stvari, čitanje je pomagalo da drugačije razmišlja, i više od toga, na stranicama su to drugi radili umesto nje. Efekat je bio jači nego kod filmova i telenovela; to su bile opipljive verzije, sa licima i glasovima glumaca i glumica, dok je u romanima mogla svaku situaciju i osobu da prilagodi sebi. Čak i glas onoga ko pripoveda: jednom je to glas poznatog ili anonimnog naratora, a drugi put lično njen. Jer, svaki put kada bi pročitala stranicu - otkrila je to na svoje zadovoljstvo i iznenađenje - bilo je isto kao da ju je ponovo napisala. Pošto je izašla iz El Puerta, Tereza je nastavila da čita vođena intuicijom, naslovima, prvim redovima, ilustracijama sa korica. I sada je, sem starog Monte Krista u kožnom povezu, imala vlastite knjige koje je kupovala povremeno, jeftina izdanja sa uličnih tezgi ili radnji sa polovnim knjigama, džepne knjižice koje je nabavljala pretražujući i čeprkajući po kružnim policama kakve su imale neke radnje.

Tako da je čitala i romane koje su davno napisali gospoda i dame čiji se portreti nalaze na unutrašnjoj strani korica ili na poleđini, ali i moderne romane o ljubavi, avanturama i putovanjima. Omiljeni su joj bili Gabriela, clavo i canela, koji je napisao Brazilac Horhe Amado, Ana Karenjina, o životu ruske aristokratkinje koji je napisao jedan drugi Rus, i Istorija gradova, zbog kojeg je plakala na kraju, kada je hrabri Englez - zvao se Sidni Karton - tešio uplašenu devojku držeći je za ruku na putu do giljotine. Pročitala je i knjigu o jednom lekaru oženjenom milionerkom, za koju je Pati na samom početku posavetovala da je ostavi za kasnije. Pročitala je i onu drugu, veoma čudnu i

tešku za razumevanje, ali savladala ju je jer je od prvog trenutka prepoznala zemlju, jezik i dušu likova koji su prolazili njenim stranicama. Knjiga se zvala Pedro Paramo i, mada Tereza nikad nije uspela da pronikne u njenu tajnu, vraćala se ovoj knjizi jednom, pa drugi put, kao slučajno je otvarala da bi ponovo čitala stranicu za stranicom. Način na koji su se ovde nizale reči tako ju je fascinirao, kao da je provirila u neko nepoznato mesto, mračno, magično, povezano sa nečim što obitava u njoj - u to je bila sigurna - u nekom tamnom kutku njene krvi i sećanja: Dođoh u Komalujer su mi rekli da tamo živi moj otac, izvesni Pedro Paramo... I tako, nakon mnogo čitanja u El Puertu de Santa Marija, Tereza je nastavila da niže pročitane knjige, jednu za drugom, za vreme slobodnog dana u nedelji, ili u noćima u kojima se opirala snu. Čak je i poznati strah od sive svetlosti svitanja, koji je ponekad bio nepodnošljiv, mogla povremeno da drži pod kontrolom, otvarajući knjigu koja je ležala na noćnom stočiću. I na taj način Tereza se uverila da ono što je nekad bilo samo štampa i papir ponovo vraća u život onog ko lista te stranice i prelazi redove, projektujući u njima svoju egzistenciju, svoje ljubavi, svoje sklonosti, svoje vrline i mane. I sada je bila sigurna u nešto što je naslućivala na početku, kada je sa Pati O'Farel komentarisala doživljaje nesrećnog, a potom srećnog, Edmunda Dantesa: da ne postoje dve iste knjige, jer ne postoje dva ista čitaoca. I svaka pročitana knjiga, kao i svako živo biće, jeste knjiga za sebe, jedinstvena priča i ceo odvojen svet.

Stigao je Toni. Još mlad, bradat, sa alkom na jednom uvu, bronzanog tena zbog mnogih marbeljskih leta. Nosio je majicu sa printom bika iz Osbornea. Profesionalac na obali, naučen da živi od turista, bez kompleksa. Bez vidljivih osećanja. Za sve vreme koje je provela ovde, Tereza ga nikada nije videla besnog ni raspoloženog, zagrejanog za nešto ili razočaranog. Upravljao je kafićem sa hladnokrvnom efikasnošću, zarađivao je svoj novac, bio je ljubazan sa mušterijama, neumoljiv prema lenjivcima i kavgadžijama. Ispod šanka držao je bejzbolsku palicu za slučaj opasnosti i služio je besplatne kafe s konjakom ujutru i džin-tonike van radnog vremena gradskim čuvarima koji su patrolirali na plaži. Kada ga je Tereza pronašla, malo nakon što je izašla iz El Puerta, Toni ju je dobro osmotrio i rekao da su ga prijatelji jedne prijateljice zamolili da je zaposli i zato je to uradio. „Ovde nema dro-giranja, opijanja pred mušterijama i petljanja s njima, ne prilazi kasi, inače ću te šutnuti na ulicu i razbiću ti glavu ako bude manjka. Radno vreme je dvanaest sati, plus vreme koje je potrebno da se sve pokupi kada zatvorimo. Uzmi ili ostavi." I Tereza je uzela. Posao joj je bio

potreban da bi učinila važećom nadziranu slobodu, da bi jela, imala krov nad glavom, a Toni i njegov kafić bili su jednako dobri ili loši kao bilo šta drugo.

Završila je cigaretu s hašišom dok joj je žar peckao nokte, i popila je poslednji gutljaj tekile s narandžom. Počeli su da pristižu prvi kupači sa svojim peškirima i kremama za sunčanje.

Pecaroš sa štapom i dalje je bio na obali, a sunce se svaki put sve više uzdizalo ka nebu, zagrevajući pesak. Nedaleko od ležaljki jedan zgodni muškarac radio je vežbe, svetlucavog tela od znoja, poput konja nakon dugačke trke. Skoro da je mogla da mu oseti miris kože. Posmatrala ga je jedno vreme, njegov ravan stomak, leđne mišiće koji su se zatezali na svaki pregib i svako okretanje torza. Ponekad bi zastao da povrati dah, sa rukama na kukovima i spuštene glave, gledajući u zemlju kao da razmišlja, i ona ga je posmatrala dok su joj glavom kolale njene sopstvene misli. Ravni stomaci, leđni mišići. Muškarci sa pocrnelom kožom koja miriše na znoj, pastuvi ispod gaća. Do đavola! Tako je lako bilo spetljati se s njima i, opet, tako teško, ma koliko da su predvidivi. Mogla je jednostavno da postane nečija ženska kada je mislila na seks, ili je toliko mislila da joj je na kraju bilo svejedno, od tolikog razmišljanja jednostavno bi otupela. Od kada je puštena na slobodu, Tereza je imala samo jedan seksualni susret: mladi konobar iz kafića na kraju plaže.

Bilo je subotnje veče, i umesto da ode u pansion, ostala je na plaži: pila je i pušila na pesku, posmatrala svetla ribarskih čamaca u daljini i borila se protiv sećanja. Konobar joj je prišao u pravom trenutku, naočit i simpatičan do te mere da ju je skoro nasmejao, i nakon nekoliko sati, završili su u njegovim kolima, na napuštenom gradilištu u blizini arene bikova. Bio je to improvizovani spoj na koji je Tereza došla zbog puke radoznalosti, a ne zato što je stvarno želela. Bila je usredsređena na sebe, upijala je sopstvene reakcije i osećanja.

Prvi muškarac u po-slednjih godinu i po dana: nešto zbog čega bi njene zatvorske drugarice žrtvovale mesece slobode. Ali izabrala je loš trenutak i društvo, tako nepodobno kao i njeno sopstveno stanje duše. Ona svetla na tamnom moru, shvatila je kasnije, ona su bila kriva. Ispalo je da je konobar, momak sličan tipu koji je radio vežbe pored ležaljki - sećanje je samo iskrslo sebičan i trapav; ni automobil, ni prezervativ koji je ponela nakon što je dugo tragala za dežurnom apotekom, nisu učinili stvari boljim. Bio je to razočaravajući spoj, toliko neprijatan da je sama morala u tom tesnom prostoru da otkopča šlic na leviskama. Pošto su završili, on je imao očiglednu želju da ode na spavanje, a Tereza je bila nezadovoljna i besna na samu sebe, i na onu ćutljivu ženu koja ju je posmatrala kroz odraz

žara cigarete na ogledalu: svetla tačkica nalik onima sa ribarskih čamaca koji su plovili po moru i njenim sećanjima.

Tako da je ponovo obukla farmerke, izašla iz kola, oboje rekoše „vidimo se", a pošto su se razdvojili, nijedno nije znalo ime onog drugog, i neka ide do đavola onaj kome je to važno. Te iste noći, kada je stigla u pansion, Tereza se dugo tuširala toplom vodom, a onda se opijala gola u krevetu, ležeći potrbuške, da bi kasnije dugo povraćala žuč u mlazevima, i na kraju zaspala je s rukom medu butinama i prstima u polnom organu. Čula je zvuk cesni i motora glisera, i glas Luisa Migela iz kasetofona na stočiću, ako nas puste, ako nas puste, volećemo se ceo život.

Te iste noći probudila se, drhteći u tami, jer je upravo u snovima otkrila tajnu meksičkog romana Huana Rulfa, kojeg nikad nije do kraja razumela, ma koliko se trudila. Dođoh u Komalu jer su mi rekli da tamo živi moj otac. Do đavola! Svi likovi iz ove priče su mrtvi, a da to ne znaju. „Imaš poziv", rekao je Toni.

Tereza je spustila dve prazne čaše na frižider, stavila poslužavnik na pult i otišla do kraja šanka. Na izmaku je bio jedan težak, vreo dan, žedni prostaci i ofucane ženturače sa tamnim naočarima i golim sisama - neke stvarno nije bilo sramota - sve vreme su tražili pivo i sokove. Glava i noge goreli su joj dok je kao u groznici išla ka ležaljkama, usluživala jedan sto za drugim i obilno se znojila na užarenom pesku. Bilo je kasno popodne i neki kupači su počeli da odlaze, ali ostalo joj je još nekoliko sati rada. Obrisavši ruke o kecelju, prihvatila je telefon. Trenutna pauza i hlad nisu joj mnogo olakšali. Niko je nije zvao od njenog izlaska iz El Puerta, ni ovde niti bilo gde drugde, i nije mogla ni da pretpostavi zašto je to neko učinio sada. Mora da je i Toni mislio to isto, jer ju je gledao ispod oka, brišući čaše koje je redao na šank. Ovo, pomislila je Tereza, ne može biti dobra vest. „Halo", sumnjičavo je rekla. Čula je prvu reč i odmah je prepoznala glas, bez potrebe da osoba s druge strane linije kaže „to sam ja". Dugih godinu i po dana slušala je taj glas. Zato se nasmejala i potom se grohotom smejala, sa iskrenom radošću. Vidi ti to, moja Poručnica. Kako je dobro čuti te opet, draga moja. Kako ti ide u životu, i tako dalje.

Smejala se, iskreno srećna, nakon što je otkrila s druge strane linije siguran, pouzdan ton nekoga ko zna da prihvati stvari takve kakve jesu. Nekoga ko poznaje sebe i druge jer ume da posmatra, naučivši to iz knjiga, obrazovanja i života, i to više iz ćutanja nego iz ljudskih reči. A istovremeno, jednim de-lićem svesti, mislila je: hajde, ne smaraj, kamo sreće da ja mogu tako prva da pozovem. Okrenem broj nakon toliko vremena i

najprirodnije kažem: kako si, Meksikanko, kučko jedna, jesam li ti nedostajala dok se provodiš po Marbelji, sada kad niko ne pazi na tebe? Treba da se vidimo, a ne ovako. Onda ju je Tereza upitala da li je zaista napolju, a Pati O'Farel joj je uz gromki smeh odgovorila: „Naravno da sam napolju, balavice, od pre tri dana, i tako ugađam sebi da bih povratila izgubljeno vreme, ugađam i gore i dole i svuda gde možeš da zamisliš, niti spavam niti mi daju da spavam, zaista, i nimalo se ne žalim. I u međuvremenu, svaki put kad dođem sebi, krenem da tražim tvoj broj i na kraju ga pronađoh, već je bilo vreme da ti kažem da one usrane svinje od čuvarki nisu mogle sa starim opatom, da mogu da se jebu sa zamkom If i da je kucnuo čas kada Edmund Dantes i stari Farija mogu da imaju jedan dug i civilizovan razgovor, na nekom mestu gde sunce ne prolazi kroz rešetke. I vidi šta sam smislila: da sedneš na autobus, ili da uzmeš taksi ako imaš novca, ili šta god hoćeš, i da dođeš u Heres jer mi sutra prave malo slavlje, a slavlja bez tebe su mi neobična. Vidiš, mačkice, šta rade navike. Pogotovo zatvorske."

Bilo je to pravo slavlje. Slavlje na jednom hereškom gazdinstvu, gde je potrebna čitava večnost da se od luka na ulazu stigne do kuće na kraju dugačkog zemljanog puta. Skupi automobili parkirani ispred kapije, beli i oker zidovi, prozori sa rešetkama koji su Terezu podsetili -primetila je malu sličnost - na stare meksičke hacijende. Kuća je bila kao na fotografijama iz časopisa: rustični nameštaj oplemenjen staro-šću, tamne slike na zidovima, pod od pečene gline i tavanica sa gredama.

Stotinak gostiju je pilo i ćaskalo unutar dva velika salona i na tremu natkrivenom vinovom lozom, koji se protezao sve do zadnjeg dela kuće, pored kućice s barom, ogromnog grila na drva i bazena. Sunce je počinjalo da zalazi, tamnožuta svetlost skoro da je učinila opipljivim topao vazduh, a u vidokrugu blago su se lelujali zeleni čokoti vinove loze. „Sviđa mi se tvoja kuća", reče Tereza. „Kamo sreće da je moja." „Ali pripada tvojoj porodici." „Velika je razlika između mene i moje porodice. „ Sedele su na tremu obavijenom lozom, u drvenim foteljama s lanenim jastucima, i s pićem u ruci posmatrale ljude oko njih.

Sve je tako na nivou, zaključila je Tereza, od samog mesta do automobila kod kapije. Na početku je bila zabrinuta zbog svojih farmerki, cipela na štikle i jednostavne bluze, naročito kada su je neki pogledali čudno pošto je tek bila stigla. Ali Pati O'Farel - u odelu boje sleza, prelepim reljefnim kožnim sandalama, plave

kose, po običaju kratko podšišane - ulila joj je sigurnost. „Ovde svako nosi šta mu se prohte", rekla je. ,,A ti izgledaš veoma dobro. I ta kosa koju si visoko podigla, s razdeljkom na sredini, čini te lepom. Izgledaš tako rasno. Nikada se nisi tako češljala u ćorci." ,,U ćorci nije bilo mesta žurkama." „Ali napravile smo jednu."

Smejale su se dok su se prisećale. Primetila je tekilu među raznim vrstama alkohola, a uniformisane konobarice nosile su poslužavnike s kanapeom i kretale se među ljudima. Sve je bilo na nivou. Dvojica flamenko gitarista svirala su jednoj grupici gostiju. Muzika, vesela i melanholična u isto vreme, u naletima, pristajala je dobro mestu i pejzažu. Katkad bi se atmosfera podigla pljeskanjem, dve mlade žene su otvorile ples, seviljanas ili flamenko, više u šali, ćaskale su sa svojim pratiocima dok im je Tereza zavidela jer su slobodno išle tamo-amo, pozdravljale se, razgovarale, pušile na osoben način, poput Pati: jedna ruka im leži na krilu i pridržava lakat druge ruke, koja je u vertikalnom položaju, a cigareta se dimi između kažiprsta i srednjeg prsta. Možda ne pripadaju samom kremu društva, zaključila je, ali bila je fascinirana dok ih je posmatrala, jer su bile tako različite od sveta koji je upoznala sa Guerom Davilom u Kulijakanu, hiljade godina i kilometara udaljene od njene nedavne prošlosti, i od onoga što je ona bila i onoga što nikad neće postati. Sve dok Pati nije palo na pamet da napravi nestvarnu sponu između ova dva nespojiva sveta. A Terezi, koja kao da je sa ulice gledala blistavi izlog, nije promicao nijedan detalj sa obuće ovih žena, njihove šminke, frizura, nakita, mirisa parfema, načina na koji drže čašu ili pale cigaretu, na koji zabacuju glavu i smeju se dok dodiruju ruku muškarca s kojim čavrljaju. Ovako se treba ponašati, shvatila je, i kamo sreće da ja to mogu da naučim. Ovako se priča, smeje i ćuti; kao što je zamislila da rade u romanima, a ne kao na filmu ili televiziji. I kako je dobro što mogu da gledam, s obzirom na to da sam tako beznačajna da me niko ne primećuje. Da pažljivo posmatram i primetim da je većina muških gostiju prevalila četrdesetu, i da su u neformalnoj odeći, košulje su im raskopčane i nose kravate, imaju tamne sakoe, skupe cipele i satove, bronzani ten, i to ne od poljskog rada... Što se tiče žena, mogu se izdvojiti dva tipa: zgodni komadi dugih nogu, na nekima od njih previše raskošna odeća, nakit i bižuterija, i one obučene s ukusom, umerenije, sa manje nakita i šminke, kojima plastična hirurgija i novac - jedno povlači drugo - dobro pristaju.

Patine sestre, koje je upoznala po dolasku, pripadale su ovoj drugoj grupi: operisani nosevi, ispeglana koža, plava kosa sa umecima, markantan andaluzijski akcenat iz dobre kuće, ruke

koje nikad nisu oprale tanjir, markirana odeća. Najstarija je imala pedeset, a najmlađa četrdeset i nešto. Po čelu i obliku ličile su na Pati, i po tome kako su krivile usta dok su se smejale ili pričale. Osmotrile su Terezu od glave do pete sa identičnim lukom među obrvama, duplim dugim naglaskom onih koji pohvataju ili odbacuju za nekoliko sekundi, pre nego što su se vratile svojim socijalnim obavezama i gostima. „Dve krmače", prokomentarisala je Pati čim su okrenule leđa, baš u trenutku kada je Tereza mislila: je-biga, uprskala sam sa svojim izgledom švercerke, možda je trebalo da se drugačije obučem, da stavim srebrne narukvice i obučem suknju umesto farmerki i štikli i ove stare bluze koju su gledale kao neku krpu. „Starija, pojasnila je Pati, ima za muža jednog blagog imbecila, to je onaj ćelavi debeljko što se smeje, iz ove grupice, a ova druga sestra vuče za nos mog oca kad god zaželi. Mada ga, zapravo, obe vuku za nos." „Da li je tvoj otac ovde?" „Zaboga, naravno da nije." Pati je elegantno naborala nos, a čaša viskija s ledom, bez vode, zastala je na pola puta. „Stari jarac živi ukopan u svom stanu u Heresu... Na selu ima alergiju", zlobno se nasmejala. „Na polen i sve ostalo." „Zašto si me pozvala?"

Ne pogledavši je, Pati je prinela čašu usnama. „Pomislila sam", reče, vlažnih usta, „da bi ti prijalo piće." „Za to postoje barovi. I ovo nije moje okruženje."

Pati je spustila čašu na sto i zapalila cigaretu. Prethodna je još bila upaljena, dogorevala je u pepeljari. „Nije ni moje. Ili ne u potpunosti." Razočarano je pogledala okolo. „Moje sestre su totalne budale: organizuju slavlje zbog uklapanja u društvo. Umesto da me sakriju, one me pokazuju, razumeš? Tako dokazuju da se ne stide izgubljene ovce... Noćas će otići na spavanje hladne pičke i mirne savesti, kao i obično." „Možda si nepravedna prema njima. Možda se stvarno raduju." „Nepravedna? Ovde?" Zagrizla je donju usnu, uz neprijatan osmeh. „Možeš li da poveruješ da me još niko nije pitao kako mi je bilo u ćorci? Tabu tema. Zdravo, mila. Mua, mua. Divno izgledaš. Kao da si bila na odmoru na Karibima."

Ton joj je lakši nego u El Puertu, pomislila je Tereza. Frivolnijaje i brbljivija. Kaže iste stvari i na isti način, ali nešto je drugačije: kao da ovde pokušava da mi objasni ono stoje u našem prošlom životu bilo nepotrebno. Primetila je to na samom početku, kada se izdvojila od nekoliko prijatelja kako bi je dočekala a potom je ostavila nekoliko puta samu, vraćajući se ostalim zvanicama.

Dugo joj je trebalo da je prepozna. Da je zaista poveže sa onim osmesima koje je špijunirala izdaleka, komplikovanim gestovima

prema ljudima njoj potpuno tuđim, načinom na koji je prihvatala cigarete. Naginjala je glavu kako bi joj zapalili, povremeno bacivši pogled ka Terezi koja je i dalje stajala izdvojena, ne prilazeći nikome jer nije znala šta da kaže, a niko se ni njoj nije obraćao. Pati se napokon vratila i sele su u fotelje na tremu, a onda je polako počela da je prepoznaje. I sada joj je, zapravo, previše objašnjavala stvari, pravdajući se kao da nije bila sigurna da će ih Tereza razumeti, ili da će ih - odjednom joj pade na pamet - odobriti. Pomislila je na sličnu mogućnost. Možda je stvar u tome, utvrdila je nakon mnogo kolebanja, da lične legende, aktuelne iza rešetaka, ne koriste napolju, i na slobodi je potrebno nanovo preispitati svaku osobu. Proveriti je na uličnoj svetlosti. Možda zbog toga, pomislila je, Poručnica O'Farel ovde nije niko, ili nije ono što zaista želi da bude. Možda se, isto tako, boji da ću ja to primetiti. A moja je prednost u tome što, dok sam bila zatvorena, nikada nisam znala ko sam i možda me zato nije briga ko sam napolju. Nikoga ne moram da uveravam. Ništa da dokazujem. ,,I dalje mi ne govoriš zašto sam ovde", reče.

Pati je slegnula ramenima. Na horizontu je sunce zalazilo, paleći nebo crvenkastom svetlošću. Ta svetlost kao da je zarazila njenu kratku, plavu kosu. „Svaka stvar u svoje vreme", zažmirila je, gledajući u daljinu. „Za sada uživaj, a kasnije ćeš mi ispričati kako ti se čini."

Možda se radi o nečemu vrlo prostom, mislila je Tereza.

Autoritetu, možda. Poručnica bez vojske kojoj bi zapovedala, penzionisani general čiji uspeh ne poznaju svi. Možda me je dovela zato što sam joj potrebna, zaključila je. Možda zato što je ja poštujem i poznajem poslednju godinu i po njenog života, a oni ne. Za njih je samo mala posrnula bogatašica; crna ovca koju tolerišu i trpe jer je iz njihove kaste, a neki redovi i porodice nikad ne odbacuju svoje premda ih preziru i mrze.

Možda zbog toga toliko vapi za društvom. Svedokom. Nekim ko zna i vidi iako ćuti. U suštini, život je veoma prost: sastoji se od ljudi s kojima moraš da razgovaraš uz čašicu, i ljudi s kojima možeš dugo da piješ u tišini, kao stoje Guero Davila činio u kafani u Kulijakanu. Ljudi koji znaju, ili naslućuju dovoljno, te im reči nisu potrebne, s tobom su, i nisu s tobom. Samo tako i nikako više. Možda se o tome radi iako ne znam kuda nas to vodi. ,,U tvoje zdravlje, Poručnice." ,,U tvoje, Meksikanko."

Kucnule su se čašama. Tereza je pogledala okolo, uživajući u ukusu tekile. Među gomilom koja je čavrljala pored bazena ugledala je mladića koji se isticao svojom visinom. Bio je vitak,

tamne, zalizane kose, kovrdžave i dugačke na potiljku. Nosio je tamno odelo, belu košulju bez kravate, crne, sjajne cipele. Zbog izražene brade i orlovskog nosa iz profila je ličio na španskog orla. Tip sa stilom, pomislila je. Poput onih drevnih Španaca iz nečije mašte, aristokrata, plemića i drugih -na kraju krajeva, zbog nečeg je Malinče morala da izgubi pamet - koji verovatno nikada nisu postojali. „Ima simpatičnog sveta", rekla je.

Pati se okrenula kako bi propratila njen pogled. „Ma daj", skeptično je frknula. „Meni svi liče na gomilu đubreta." „To su tvoji prijatelji." „Ja nemam prijatelje, ortakinjo."

Glas joj je za nijansu postao tvrđi, kao u stara vremena. Sada je više ličila na onu ženu iz El Puerta, kakva je ostala u Terezinom sećanju. Na Poručnicu O'Farel. „Jebiga", rekla je Tereza polušaljivim tonom. „Mislila sam da smo nas dve prijateljice."

Pati ju je ćutke pogledala i otpila drugi gutljaj. Njene oči su se sme-jale, oivičene desetinama borića. Ali prestala je da pije, spustila čašu na sto i prinela cigaretu usnama, ne rekavši ništa. „U svakom slučaju", nastavi Tereza nakon jednog trenutka, „muzika je divna, a kuća prelepa. Putovanje je bilo vredno truda."

Rasejano je pogledala muškarca sa orlovskim licem, a Pati je ponovo propratila njen pogled. „Zaista? Pa, nadam se da te neće zadovoljiti ova sitnica... Jer je smešna u poređenju sa onim što možemo da imamo."

Na stotine zrikavaca pevalo je u tami. Na nebu se uspinjao prelepi mesec koji je osvetljavao vinovu lozu, čineći da svaki njen list izgleda kao posut srebrom, a pred njima se prostirala bela, vijugava staza. U daljini su se videla svetla gazdinstva.

Ogromna kuća već je bila pospremljena i sve je utihnulo.

Poslednji gosti su poželeli laku noć, a Patine sestre i zet vratili su se u Heres nakon jednog mučnog razgovora ne tremu. Svima je bilo neprijatno i svi su želeli da se ovo okonča, a da niko Poručnica je bila potpuno u pravu - nije pomenuo, čak ni usput, tri godine provedene u zatvoru u El Puertu de Santa Marija.

Tereza, koju je Pati pozvala da prenoći, pitala se kog đavola krije njena nekadašnja cimerka iz ćumeza.

Obe su mnogo popile, ali ne i dovoljno. Na kraju su se udaljile od trema i terase, i krenule krivudavim putićem ka gazdinskim njivama. Malo pre nego što su izašle, dok je nekoliko nečujnih

služavki uklanjalo ostatke posle slavlja, Pati je na časak nestala i vratila se, iznenađenje, iznenađenje, s gramom kokaina koji je trebalo još više da ih podigne, nakon što ga pretvore u crte na staklenom stolu. To jeste bilo iznenađenje i Tereza je znala da ga ceni, snif, snif, svesna da joj je to prvo ušmrkavanje od kada je izašla iz El Puerta. „Gospode, draga moja", uzdisala je. „Ovaj ti je mnogo dobar." A onda, lepršave i žive kao da dan upravo počinje, bez žurbe se uputiše ka mračnim poljima. Nikuda posebno. „Želim da imaš apsolutno bistru glavu za ovo što ću ti ispričati", rekla je ona stara, prepoznatljiva Pati. ,,I više je nego bistra", rekla je Tereza i spremila se da je sasluša. Uspela je da isprazni i drugu čašu tekile, ali više je nije držala u ruci, ispala joj je negde usput. Izgleda da se ponovo osećam dobro, pomislila je, ne znajući uzrok tome. Odjednom mije opet dobro u vlastitoj koži. Bez misli i sećanja. Postoji samo neizmerna noć koja je večna, i poznati glas dok izgovara reči po-verljivim tonom, kao da neko može da ih vidi pri ovoj čudnoj svetlosti koja obasjava beskrajne vinograde. Čula je i pesmu zrikavaca, bat koraka svoje drugarice i svoja bosa stopala - cipele na štiklu zaboravila je na tremu - kako dodiruju zemlju. „To je cela priča", završila je Pati.

Ali nemam nameru da sada mislim na tvoju priču, reče u sebi Tereza. Neću to da radim, da mislim i analiziram dok još traje noć, dok su zvezde na nebu, jer mi tako prijaju tekila i Bela dama, prvi put posle toliko vremena. I ne znam zašto si čekala do danas da mi to poveriš, i šta nameravaš. Slušala sam te kao neko ko sluša neku bajku. I tako mi se više sviđa, jer ako ozbiljno prihvatim ono što si mi ispričala, mogu da zaboravim da postoji reč sutra i da postoji reč budućnost. Ove noći, dok koračamo ovom stazicom po tvom posedu, ili tvoje porodice čiji god daje, verovatno vredi čitavo bogatstvo - ja ti ne tražim ništa u životu. Ostanimo na tome da si mi ispričala jednu divnu priču, ili da si mi ispričala nešto o čemu si šaputala dok smo delile ćeliju. Posle ću otići da mavam, a sutra će mi svetlost obasjati lice i svanuće novi dan.

Priznala je, međutim, da je to dobra priča. Dečko koga su izreše-i.ili, pola tone kokaina koju niko ne može da pronađe.

Sada, nakon slavlja, Tereza je mogla da zamisli tog njenog dečka, tipa poput ovih |to je videla ovde, u tamnom sakou i košulji bez kravate, sav elegantan, prva klasa, sa stilom druge ili treće generacije iz kolonije Čapultepek i još finiji, mažen od detinjstva poput onih klinaca koji su išli u školu vozeći svoj suzuki 4x4 u pratnji telohranitelja. Namazan i propalica: „kokainskog nosa", jebao se s drugima i dopuštao je njoj da se jebe s drugima, i igrao se s vatrom dok nije opržio ruke, upavši

u društvo u kojem se greške, lakoumnost i ponašanje razmaženog fićfirića plaćaju životom. „Ubili su njega i dva ortaka", ispričala joj je Pati. A Tereza je znala bolje od svih o kakvoj je krupnoj stvari govorila njena drugarica. Ubili su ga zbog prevare i neposlušnosti, i bio je zle sreće jer bi mu upravo sledećeg dana ruku pružili ovi iz Odeljenja za narko-l ike. Pratili su ga tragajući za onom drugom polovinom od tone kokaina, njuškali su čak i čašu kojom ispira grlo dok pere zube. Ubila ga je ruska mafija koja je bila efikasna pošto je nisu zadovoljila objašnjenja o tome kako se izgubila polovina od tovara koji je u kontejneru stigao u pristanište Malage. I ti komunisti, preobraćeni u gangstere, imali su običaj da skidaju glave. I nakon mnogo jalovih pokušaja i izgubljenog strpljenja, jedan njegov ortak završio je u kući dok je gledao TV, drugi na autoputu Kadis-Sevilja, a Patin dečko dok su oboje izlazili iz jednog kineskog restorana u Fuenhiroli, beng beng beng, pogođen je u trenutku kad su otvarali vrata od kola. Dečko je dobio tri metka u glavu, a ona je bila slučajno ranjena sa dva, nju nisu tražili jer su svi verovali, čak i poginuli ortaci, da ništa ne zna. Đavola ne zna, eto, o tome se radi. Prvo, bila je na meti kad je ulazila u kola, i drugo, njen dečko je bio jedan od brbljivaca koji svašta pričaju pre nego što svrše, 1 nakon što svrše, ili dok su ušmrkani. Između ostalog, ispričao joj je da kokain, polovina tovara koju su svi smatrali izgubljenom i preprodanom na crnoj berzi, i dalje leži zapakovan, netaknut, u pećini na obali pored rta Trafalgar, i čeka da mu neko kaže „kako lepe oči imaš". I nakon što su joj ubili dečka i njegove ortake, jedino je još Pati znala za to mesto. Kada je izašla iz bolnice i kada su je ovi iz Narkotika sačekali i upitali za čuvenu polovinu tone, ona je skupila obrve. „Šta? Ne znam o čemu govorite", rekla je, gledajući u oči čas jednog, čas drugog. I nakon mnogih „kaži mi - kazaću ti", poverovali su joj. „O čemu razmišljaš, Meksikanko?" „Ne razmišljam."

Zaustavila se i Pati ju je posmatrala. Mesečeva svetlost obasjavala joj je ramena i konture glave, učinivši belom njenu kratku kosu. „Potrudi se." „Ne želim to. Ne ove noći."

Blesak. Šibica i cigareta osvetlele su bradu i oči Poručnice O'Farel. Opet je to ona. Ona stara. „Zaista ne želiš da znaš zašto sam ti ispričala sve ovo?" „Znam zašto si to uradila. Želiš da povratiš taj kokain. I želiš da ti pomognem." Žar cigarete dva puta je zablistao usred tišine. Opet su koračale. „Ti si radila te stvari", jednostavno je naglasila Pati.

„Neverovatne stvari. Poznaješ mesta. Znaš kako da stigneš i da se vratiš." „A ti?" ,Ja imam veze. Znam šta treba da se uradi kasnije."

Tereza je i dalje odbijala da misli. To je važno, rekla je u sebi.

Bojala se da će pred sobom ponovo videti, ukoliko bude previše mislila, tamno more i svetionik koji svetluca u daljini. Ili se, možda, bojala da će opet ugledati crnu stenu gde je stradao Santjago, koja ju je koštala godinu i po dana života i slobode.

Zato joj je bilo potrebno da sačeka svitanje i da razmisli pri sivoj svetlosti zore, u trenucima kada bude osećala strah. Ove noći sve je izgledalo varljivo lako. „Opasno je otići tamo", iznenadilo ju je to što je rekla. „Sem toga, ako vlasnici saznaju..." „Nema više vlasnika. Mnogo vremena je prošlo. Niko se ne seća." „Takvih stvari se uvek sećaju." „Dobro." Pati je ćutke napravila nekoliko koraka. „Pregovaraćemo s kim bude bilo potrebno."

Neverovatne stvari, to je maločas rekla. Prvi put je iz njenih usta čula nešto što je zazvučalo kao pohvala ili izraz poštovanja, a da ima veze s njom. Ćutljiva i odana, to da, ali nikada nešto ovako. Neverovatne stvari. Rekla je to tek tako. Njihovo prijateljstvo zasnivalo se na međusobnom razumevanju i retko bi došle do takvih komentara. Mislim da je iskrena. Sposobna je da manipuliše mnome, ali to sada nije slučaj. Poznaje me, i ja nju poznajem. Obe znamo šta ona druga misli. ,,A šta ja dobijam?" „Polovinu. Osim ako ne želiš da nastaviš da rintaš u kafiću."

S bolom se setila vreline, znojem natopljene majice, sumnjičavog Tonijevog pogleda s druge strane šanka i vlastitog životinjskog umora. Glasova kupača, mirisa tela namazanih kremama i uljima. Od svega toga pa do ovog hoda pod zvezdama bila je udaljena četiri sata vožnje autobusom. Zvuk iz obližnjeg granja prekinu joj misli. Lepet krila zbog kojeg se štrecnula. „To je sova", reče Pati. „Ovde ima mnogo sova. Love noću." ,,A možda ona roba nije tamo", rekla je Tereza.

Uprkos svemu, pomisli na kraju. Uprkos svemu.

9.

I žene mogu

T

okom celog jutra padala je kiša. Padala je uz jake nalete vetra koji je raspršivao morsku vodu, a u daljini povremeno su se gubili obrisi rta Trafalgar. Njih dve su pušile na plaži, u land roveru, u čijoj prikolici se nalazio gumeni čamac i vanbrodski motor. Slušale su muziku i gledale kako voda klizi po vetrobranu i kako prolaze sati na časovniku instrumentalne table: Patrisija O'Farel na mestu vozača, Tereza na suvozačkom, oko njih sendviči, termos s kafom, flaše vode, kutije cigareta, sveske sa skicama i nautička karta tog pojasa, najdetaljnija koju je Tereza mogla da pronađe. Nebo je i dalje bilo mutno - poslednji trzaji proleća koje se opiralo dolasku leta a spušteni oblaci kretali su se prema istoku. Ali more je bilo nešto mirnije, sivo i talasavo na površini, samo se duž obale razbijalo u bele jezičke. „Možemo da krenemo", reče Tereza.

Izašle su, malo koračale po vlažnom pesku kako bi protegle ukočene mišiće, a onda otvorile prtljažnik land rovera i izvadile ronilačka odela. I dalje je na mahove padala sitna kiša, i Tereza je zadrhtala kada je skinula odeću. Đavolski je hladno, pomislila je. Navukla je uske pan-talone od neoprana preko kupaćeg kostima i zatim je zatvorila rajsferš-lus jakne. Nije stavila kapuljaču već je kosu zavezala u konjski rep. Dve lujke koje idu u podvodni ribolov po ovakvom nevremenu, pomislila je. Vesela družina. Ako naletimo na neku budalu koja se brčka ovde, nadam se da će poverovati u to. „Jesi li spremna?"

Njena prijateljica je klimnula glavom, ne prestavši da gleda u ogromno sivo prostranstvo koje se talasalo ispred njih. Pati nije bila naviknuta na ovakve situacije, ali sve je prihvatala sa razumnom mirnoćom: bez suvišnog blebetanja i gubljenja nerava. Samo je izgledala zabrinuto mada Tereza nije bila sigurna u to da li je zabrinuta zbog onoga što su nameravale nešto što bi svakog uznemirilo - ili zbog činjenice da će ući u more koje nije izgledalo nimalo umirujuće. I dok su čekale, smirivala se tako što je pušila gomilu cigareta, jednu za drugom - u ustima je držala vlažnu cigaretu, žmirkajući zbog kiše, i istovremeno navlačila ronilačko odelo - a neposredno po izlasku iz kabine je i ušmrkavala: precizan ritual, nova novčanica

smotana u cev i dve crtice kokaina na plastičnom omotu dokumentacije vozila. Ali, ovoga puta, Tereza joj nije pravila društvo. Potrebna mije druga vrsta smirenosti, pomislila je pošto se spremila, mentalno proučavajući nautičku kartu koju je od silnog gledanja naučila napamet: linija obale, krivina u pravcu Barbatea, strmo, stenovito priobalje na kraju plaže. A tamo, gde ih više neće voditi karta već precizne Patine beleške, nalaze se dve velike pećine i između njih jedna malena, nepristupačne sa kopna, sa mora jedva vidljive: pećine Marahos. „Idemo", rekla je. „Za četiri sata će se smračiti."

Stavile su ruksake i podvodne harpune u gumeni čamac, kako bi kamuflirale svoje namere, i nakon što su odvezale remene sa prikolice, povukle su čamac na zemlju. To je bio zodijak od sive gume, dugačak devet stopa. Rezervoar, motora marke merkuri sa snagom od petnaest konja, napunjen benzinom i spreman.

Tereza gaje proverila prethodni dan, baš kao što je to nekada radila. Pričvrstile su motor na krmeno ogledalo, dobro stegnuvši vijke. Sve je bilo spremno, rep propelera podignut. A zatim su, svaka sa svoje strane, dovukle čamac do mora.

Dok je gurala čamac van grebena obale, u hladnoj vodi do pojasa, Tereza se trudila da ne razmišlja. Želela je da njena sećanja postanu jedno korisno iskustvo, a ne žal za prošlošću, da joj od svega ostane samo neophodno tehničko znanje. Sve ostalo, slike, osećanja, čežnje, bilo je nešto što sada nije smela sebi da priušti. Suvišan luksuz. Možda čak i smrtonosan.

Pati joj je pomogla da se uspuže na bok čamca. More je guralo gumenjak ka obali. Tereza je upalila motor iz prve, odsečno i brzo povukavši ručicu pokretača. Zvuk petnaest konja ispuni joj srce radošću. Drugi put, pomislila je. I u dobru, i u zlu. Rekla je drugarici da pređe na krmu, kako bi rasporedile težinu, a ona se smestila kraj motora, upravljajući čamcem koji se udaljavao od obale i kasnije krenuo u pravcu crnih stena, ka samom kraju peščanog prostranstva koje je isijavalo sivu svetlost. Zodijak je bio poslušan. Upravljala je onako kako ju je Santjago naučio, izbegavajući grebene, pramcem ka tala-sima, a onda je skliznula ukoso. Uživala je. Gospode, iako zlokobno i okrutno, more je i dalje prelepo. Ushićeno je udahnula vlažni vazduh koji je donosio sećanja na slane morske taloge, purpurne večeri, zvezde, noćni lov, svetla na horizontu, hladni Santjagov profil osvetljen reflektorom iz helikoptera, fluorescentno plavo oko „aćehote", udarce o tamnu vodu koji su joj odjekivali u bubrezima. Kako je sve to bilo tužno i prelepo u isto vreme. I dalje je padala sitna kiša, a vetar je ras-pršivao morsku vodu.

Pogledala je Pati, odevenu u plavo neopransko odelo koje je

isticalo njenu figuru, a s kratkom plavom kosom ispod kapuljače podsećala je na muškarca: posmatrala je more i crne stene, ne uspevajući potpuno da sakrije svoj strah. Kad bi ti znala, draga moja, pomislila je Tereza. Da si samo videla stvari koje sam ja videla. Ali plavuša se držala. Možda se u ovom trenutku brinula, kao što bi se svako brinuo - uzeti robu bio je lakši deo posla zbog posledica u slučaju da nešto pođe krivo. Nebrojeno puta su razgovarale o ovim po-sledicama, uključujući i mogućnost da roba nije tamo. Ali Poručnica O'Farel je bila opsednuta i hrabra.

Možda je bila - a to nije bio umirujući deo njene ličnosti - previše opsednuta i previše hrabra. I to uvek ne odgovara, mislila je Tereza, hladnokrvnosti koja je potrebna u ovom poslu. Dok su čekale na plaži, u kabini land rovera, otkrila je nešto: Pati joj je bila drugarica, ali ne i rešenje. Ma kako se sve završilo, pred Terezom je stajao dug put koji je morala da pređe sama. Niko ne može da joj pomogne na tom putu. I malopomalo, a da ni sama nije znala kako, zavisnost od svega i svih, ili verovanje u tu zavisnost - kojoj se prepuštala, a nikuda je nije odvelo - pretvarala se u jednu sigurnost koja je nastala iz sazrele usamljenosti i utehe. Najpre u zatvoru, tih po-slednjih meseci provedenih tamo, a možda su s tim imale veze i proči-l ane knjige, noći u kojima je budna čekala zore, taj period mira koji joj je omogućio da razmišlja. Onda je izašla napolje, ponovo u život i svet; a vreme koje je proteklo, još jedno čekanje, samo je potvrdilo proces. Ali ničega nije bila svesna sve do one večeri kada se ponovo susrela s Pati O'Farel. Dok su u mraku koračale po hereškom imanju i kada ju je čula da izgovara reč budućnost, Terezi je odjednom sinulo da Pati, možda, nije jača od nje; kao što, pre mnogo vekova i života, to nisu bili Guero Davila i Santjago Fistera. Može biti, zaključila je, da ambicije, planovi, snovi, čak i hrabrost, ili vera - i vera u Boga, odjednom se setila - ne daju snagu, već je oduzimaju. Jer ju je nada, pa čak i puka želja za preživljavanjem, činila ranjivom, vezujući je za mogući bol i poraz. Možda se po tome ljudska bića razlikuju od ostalih, pa samim tim i ona. Možda je Edmund Dantes pogrešio, i jedino rešenje je bilo da ne veruje i ne čeka.

Pećina je bila sakrivena iza nekoliko stena koje su bile u sastavu strme obale. Ispitale su je sa kopna četiri dana ranije: sa visine od deset metara, nagnuta nad klanac, koristeći lepo vreme, Tereza je proučila i zapamtila svaki kamen. Voda je bila mirna i čista, tako da se mogla proceniti dubina i njene oscilacije i razmotriti način na koji se moglo prići s mora, a da oštre ivice ne probuše gumu čamaca. I sada su se njihale na

površini, dok je Tereza, blago ubrzavajući motor i krivudajući volanom, pokušavala da ostane što dalje od stena i potraži sigurniji prolaz. Na kraju je shvatila da se u pećinu moglo ući samo dok je more mirno, tako da je krenula u pravcu velike šupljine s leve strane.

I tamo, u zaklonu, gde ih plima i oseka ne mogu gurnuti ka oštroj ivici, rekla je Pati da spusti elastično sidro zakačeno za uže dugačko deset metara. Onda su obe skliznule u vodu s boka čamca, i s drugim uzetom otišle do kamenja koje se otkrivalo pri svakom talasanju mora. Na leđima su nosile ruksake sa hermetičkim kesama, noževe, konopce i dve vodootporne lampe, i bez muke su plivale zahvaljujući ronilačkim odelima.

Kada su stigle, Tereza je uže privezala za jedan kamen, upozorila Pati da se čuva bodlji ježeva i onda su polako koračale po stenovitoj obali, u vodi do iznad pojasa, od velike pećine ka onoj maloj. Ponekad su morale da se uhvate za neki greben kako bi održale ravnotežu, čije bi im oštrice izranjavale ruke ili bi osetile kako im se dere neopran na kole-nima i laktovima.

Tereza je bila ta koja je, nakon što je pogledala odozgo, insistirala da navuku ovu opremu. „Zaštitiće nas od hladnoće", rekla je, ,,i bez nje bi udaranje talasa o stene od nas napravilo šnicle." „Evo je", pokazala je Pati. „Baš kao što je Džimi pričao... Gore je luk, tri velike stene i jedna mala. Vidiš? Malo ćemo da plivamo, a onda ćemo pešice."

Njen glas je odzvanjao među šupljinama. Osetio se intenzivan miris, na nekakvu trulež, morskog kamenja koje su plima i oseka neprestano pokrivale i otkrivale. Svetlost je sve više ostajala iza njih, sada su bile u polumraku. Dno je još bilo vidljivo kada su prestale da ga dodiruju, i zaplivale su. Pozadi je bilo mračno. „Potrebna mi je prokleta cigareta", promrmljala je Pati.

Izašle su iz vode i potražile duvan iz nepromočivih kesa u ruksacima. Pušile su, gledajući jedna drugu. Snop svetlosti sa ulaza reflektovao se na površini vode i osvetljavao ih usred sivkaste polutame. Bile su mokre, vlažne kose i iscrpljenih lica. I šta sada, kao da su se pitale u tišini. „Mislim da se ide ovuda", promrmljala je Pati. Još malo su stajale tako, dok nisu popušile cigarete. Ukoliko je ono pola tone kokaina zaista na nekoliko koraka od njih, čim pređu to rastojanje, u njihovim životima ništa više neće biti kao ranije.

Obe su to znale. „Dobro. Stigle smo na vreme, draga moja."

Tereza se nasmejala, narugavši se onom što je pomislila. „Na vreme za šta?"

„Pa, ne znam. Možda je bolje da ne gledamo." Pati se odsutno nasmejala. U mislima je već bila otišla nekoliko koraka napred. „Ne pričaj gluposti."

Tereza je pogledala ruksak kraj svojih nogu i ponovo se nagnula nad njim. Konjski rep joj bejaše popustio i sa pramenova kose padale su kapljice vode. Izvadila je svoju lampu. „Znaš šta?" reče, ispitujući svetlost. „Ne znam. Reci mi." „Mislim da postoje snovi koji ubijaju." Osvetljavala je okolinu, crne stenovite zidine sa malim stalaktitima pri vrhu. „Čak ubijaju više nego ljudi, bolest ili vreme." ,, I?'' „Ništa. Samo sam mislila. Sad mi je palo na pamet."

Ova druga je nije pogledala. Jedva da je obratila pažnju. I ona je zgrabila lampu i okrenula se ka stenama u samom dnu, zaokupirana svojim mislima. „O čemu, do đavola, govoriš?"

Jedno odsutno pitanje, koje nije zahtevalo odgovor. Tereza nije odgovorila. Samo je gledala svoju drugaricu jer joj je glas, ne računajući efekat eha unutar stena, zvučao čudno. Nadam se da mi neće zadati udarac s leda u ovoj pećini s blagom, kao što to rade gusari u knjigama, pomislila je delimično u šali. I uprkos apsurdnosti ideje, zatekla je sebe kako posmatra spasonosnu dršku ronilačkog noža koji je virio iz ruksaka. Đavo neka me nosi, prekorela je samu sebe. Ne budi toliki idiot. I dok su kupile opremu, grizla ju je savest, potom su stavile ruksake na leđa i, vođene svetlošću lampi, oprezno su koračale između kamenja i algi. Teren se blago uzdizao. Dva snopa svetlosti obasjala su jednu okuku. Tamo je bilo još kamenja i suvih algi: guste gomilice guke ispred jedne šupljine na zidu. „Mora da je ovde negde", reče Pati. „O moj bože", upozorila je Tereza nakon što je shvatila.

Poručnici O'Farel je zadrhtao glas. „Tačno je", rekao je Nino Huares, „da je imala jaja."

Nekadašnji šef ODKS - Organizacija za borbu protiv organizovane delikvencije Koste del Sol - nije nimalo ličio na policajca. Ili bivšeg policajca. Bio je sitan, skoro nežan, sa plavom bradom; nosio je sivo odelo, bez sumnje veoma skupo, kravatu i odgovarajuću svilenu maramu koja mu je virila iz džepa sakoa, i sat marke patekfilip koji mu je blistao na zglobu leve ruke, ispod manžetne košulje sa ružičastim i belim prugama i upadljivim dugmadima. Izgledao je kao da je upravo iskoračio sa stranica nekog časopisa za mušku modu iako je zapravo došao iz svoje kancelarije u Gran Via de Madrid.

Saturnino G. Huares, pisalo je na vizitkarti koju sam čuvao u

novčaniku. Direktor unutrašnje bezbednosti. A u jednom uglu bilo je odštampano logo obeležje lanca modnih radnji koje su fakturisale stotine miliona pri kraju svake fiskalne godine. Takav je život, pomislih. Nakon skandala od pre nekoliko godina koji ga je koštao karijere, kada je bio poznat kao Nino Huares ili komesar Huares, eto ga ovde preda mnom: živ i zdrav, besprekorno odeven, jednom rečju - pobednik. Sa onim G što je ulivalo poštovanje, i ukazivalo na nekog ko je pun ko brod, sa obnovljenim uticajima i moćniji nego ikad. Ovakve ljude nikada nećeš naći u redovima nezaposlenih; znali su previše o ljudima, ponekad više nego što su ljudi znali o sebi samima. Članci koji su se pojavljivali u novinama, izveštaj Službe unutrašnjih poslova, odluka Glavne policijske direkcije da ga udalji sa dužnosti, pet meseci zatvora u Alkali-Meko, predstavljali su samo stari papir. Kakva je sreća imati prijatelje na koje možeš da računaš, zaključio sam. Stare drugare koji vraćaju usluge, dovoljno novca i veza da možeš da ih kupiš. Ne možeš da ostaneš nezaposlen ako znaš sve tajne koje drugi čuvaju.

Pogotovo ako si ti pomogao u skrivanju tih tajni. „Odakle da počnemo?" upitao je, nabadajući šunku koja se nalazila na tanjiru. „Od početka." „Onda ćemo dugo posedeti."

Nalazili smo se u Kući Lusio, u Kavi Bahi, i tačno je da, osim što sam ga pozvao na ručak - jaja s krompirima, pečenje, vinja pedrosa iz '96, ja sam častio - na neki način sam i kupio njegovo prisustvo ovde. To sam uradio na svoj način, koristeći stare taktike. Nakon što je po drugi put odbio da govori o Terezi Mendosi, pre nego što je naredio svojoj sekretarici da mu više ne prosleđuje pozive, bez okolišanja sam mu izložio problem. ,,S vama i bez vas", rekoh mu, „priča će da ide dalje. Možete da birate između toga da se pojavite u njoj u svim varijantama, uključujući i fotografiju sa prvog pričešća, ili da saradujete i sa olakšanjem obrišete znoj sa čela. ,,I šta još?" pitao je on. „Neću vam dati ni pare", odgovorio sam mu. „Ali sa zadovoljstvom ću vas voditi na ručak, i to ne jedan, ako se ukaže potreba. Steći ćete prijatelja, ili skoro prijatelja, i ja ću vam ostati dužnik. Nikad se ne zna. Sad mi recite kako vam se čini." Bio je spreman da se odmah vidi sa mnom, tako da smo ugovorili uslove: ništa što bi ga kompromitovalo, malo datuma i detalja koji imaju veze s njim. I eto nas ovde. Uvek je lako razumeti se sa besramnima. Teško je sa onim drugima, ali tih ima manje. „Ono o pola tone kokaina je tačno", potvrdio je Huares. „Prah dobrog kvaliteta, prilično čist. Transportovala ga je ruska mafija

koja je u to vreme počela da se utvrđuje na Kosti del Sol i da održava veze s narko-dilerima iz Južne Amerike. To je bila prva važnija operacija i njen krah je na neko vreme blokirao kolumbijske odnose sa Rusijom... Onu polovinu tone svi su smatrali izgubljenom i Južnoamerikanci su ismejavali Ruse jer su poslali O'Farelinog dečka i njegove ortake a da ih najpre nisu pitali... Ne želim više da imam posla sa amaterima, kažu da je rekao Pablo Eskobar kada je saznao detalje. I odjednom su Meksikanka i ona druga izvadile petsto kila iz rukava." „Kako im je uspelo to s kokainom?" „To ne znam. Zapravo, niko nije znao. Sigurno je to da se pojavio na ruskom tržištu, ili, tačnije, počeo da se pojavljuje. I Oleg Jasikov je bio taj koji ga je proturio tamo."

Imao sam to ime medu svojim beleškama: Oleg Jasikov, rođen u Solncevu, najozloglašenijoj četvrti Moskve. Služio je u još postojećoj sovjetskoj vojsci, u Avganistanu. Diskoteke, hoteli i restorani po Kosti del Sol. Nino Huares mi je pomogao da upotpunim sliku. Jasikov je došao na obalu Malage krajem osamdesetih: tridesetak godina, poli-glota, oštrouman, tek što je doleteo Aeroflotom, sa trideset pet miliona dolara koje je nameravao da potroši. Počeo je tako što je kupio diskoteku u Marbelji koju je nazvao Jadranka i koja je vrlo brzo postala popularna, zatim je upravljao čvrstom mrežom pranja novca koja se zasnivala na hotelijerstvu i nepokretnoj imovini, priobalskim terenima i stanovima. Druga linija poslova, osim diskoteke, sastojala se od velikih ulaganja u noćnu industriju Marbelje, u barove, restorane i lokale za prostituciju visokog ranga na bazi slovenskih žena koje je doveo direktno iz Istočne Evrope. Sve čisto ili skoro čisto: diskretno pranje koje nije privlačilo veliku pažnju. Ali ODKS je potvrdio njegovu povezanost s 'Babuškom': moćnom organizacijom iz Solnceva koju su formirali nekadašnji policajci i veterani iz Avganistana, specijalizovani u iznuđivanju, transportu ukradenih vozila, krijumčarenju i trgovini belim robljem, zainteresovani da svoje aktivnosti prošire i na narko-transport. Grupa je već imala veze na severu Evrope: morska linija koja je povezivala Buenaventuru sa Sankt Peterburgom, preko Goteborga u Švajcarskoj i Kutke u Finskoj. I Jasikovu su preporučili, između ostalog, da iskoristi alternativni put u istočnom Mediteranu: lanac nezavistan od francuskih i italijanskih grupacija koje su Rusi do tada koristili kao posrednike. U tome se sastojala povezanost. Prvi kontakti s kolumbijskim narko-dilerima - kartel u Medeljinu - bile su jednostavne razmene kokaina za oružje, uz vrlo malo novca: pošiljke „kalašnjikova" i ručnih bacača granata RPG iz ruskih vojnih rezervi. Ipak je posao loše išao. Izgubljena

droga bila je jedan od problema koji su brinuli Jasikova i njegove moskovske ortake. I odjednom, kada su već prestali da misle o njoj, petsto kilograma se pojavilo niotkud. „Rekli su mi da su Meksikanka i ona druga otišle da pregovaraju s Jasikovim", objasnio je Huares. „Oči u oči, s paketićem kao uzorkom... Po onome što znam, Rus je najpre mislio da se šale, a potom je sve loše prihvatio. Onda mu je O'Farelova sve sasula u lice, rekavši mu da je ona već platila, da su meci koje je primila kada joj je mladić stradao izravnali sve račune. Da su igrale pošteno i tražile kompenzaciju." „Zašto drogu nisu distribuirale u malim količinama?" „Bilo bi to previše za početnike. I nimalo se ne bi svidelo Jasikovu." „Bilo je tako lako utvrditi poreklo?" „Naravno." Veštim pokretima noža i viljuške bivši policajac je ise-kao svoje parčiće pečenja na glinenom tanjiru. „Svi su znali čija je de-vojka bila O'Farelova." „Pričajte mi o njenom mladiću." „Dečko se zvao", prezrivo je pričao Huares dok je seckao, žvakao i ponovo seckao, „Hajme Arenas, za prijatelje samo Džimi. Seviljanac iz dobre porodice. Pravo govno, da izvinite na izrazu. Veoma aktivan u Marbelji i u porodičnim poslovima u Južnoj Americi. Bio je ambiciozan, a mislio je da je i vrlo pametan. Kada mu je onaj kokain dospeo u ruke, palo mu je na pamet da se kocka s tavarišima. S Pablom Eskobarom ne bi se usudio. Ali Rusi tada nisu bili na glasu na kakvom su danas.

Izgledali su nekako tupavo. Tako da je sakrio prah da bi pregovarao za povećanje svoje provizije iako je Jasikov kolumbijski deo platio unapred, ovoga puta više novcem nego oružjem. Džimi je počeo da odugovlači, sve dok tavariš nije izgubio strpljenje. I okončao je stvar tako što je uklonio njega i nekoliko njegovih saučesnika." „Ti Rusi nikada nisu bili mnogo fini." Huares je kritički coknuo jezikom. „Pa čak ni sada." ,,U kakvoj su vezi bili njih dvojica?"

Moj sagovornik je podigao viljušku, uperivši je prema meni, kao da proverava da li sam mu postavio to pitanje. ,,U to vreme", objašnjavao je, „ruski gangsteri su imali ozbiljan problem. Kao i sada, ali u većoj meri. Bili su upadljivi. Izdaleka su se mogli prepoznati: krupni, grubi, plavi, sa onim svojim ručetinama, automobilima i onim nakinđurenim kurvama koje su uvek vodili sa sobom. A i jezici su im išli katastrofalno. Čim bi kročili u Majami ili bilo koji američki aerodrom, prilepili bi im se DEA i sve druge policijske službe kao ose na med. Zato su im bili potrebni posrednici. Džimi Arenas je na početku dobro odigrao ulogu.

Počeo je tako što im je pribavljao švercovani alkohol iz Heresa namenjen severnoevropskom tržištu. Imao je dobre kontakte u Južnoj Americi i dilovao je drogu po popularnim diskotekama u Marbelji, Fuenhiroli i Toremolinosu. Ali Rusi su želeli sop-stvenu mrežu: uvoz-izvoz. Babuška, Jasikovi prijatelji u Moskvi, već je nabavljala kokain na malo pomoću linija Aeroflota u Montevideu, Limi i Bahiji, koje nisu bile tako nadzirane kao one u Riju ili Havani. Na aerodrom Šeremetjevo tada su stizale privatnom poštom količine ne veće od pola kilograma, ali taj levak bio je previše uzak. Berlinski zid je bio pred padom, Sovjetski Savez se raspadao, a kokain je u novoj Rusiji donosio brzu zaradu. „Vidite da se nisu prevarili u predviđanjima", završio je Huares. „Potražnja je tolika da je jedan gram u diskotekama Sankt Peterburga ili Moskve trideset ili četrdeset puta skuplji nego u Sjedinjenim Državama."

Bivši policajac je sažvakao poslednji komadić mesa, zalivši ga poveli-kim gutljajem vina. „Zamislite", nastavio je, „druga Jasikova kako razbija glavu tražeći način da to iskoristi na najbolji mogući način. I onda se pojavljuje ono pola tone koje nije zahtevalo da cela operacija krene od Kolumbije, već je sve moglo da se obavi ovde, galantno i bez rizika. „A što se tiče Meksikanke i O'Farelove, već sam rekao da nisu mogle sve same da obave... Nisu imale načina da proture pola tone, i čim bi prvi gram bio pušten u promet, pale bi u nemilost svih: Rusa, civilne garde, mojih ljudi... Bile su dovoljno pametne da znaju to. Samo budala bi počela da diluje malo ovde, malo onde; i pre nego što bi ih uhvatili oni dripci ili ovi moji, završile bi u prtljažniku nekih kola. R. I. P." ,,I kako su znale šta će se desiti? Da će Rus ispuniti svoj deo dogovora?" „Nisu mogle da znaju", objasnio je bivši policajac. „Tako da su odlučile da rizikuju. A Jasikovu su se svidele. Naročito Tereza, koja je umela da iskoristi kontakt i da predloži svoje poslovne varijante. Da li sam ja znao za onog Galisijca s kojim je bila?

Da... Eto, tako. Meksikanka je imala iskustva. A ispalo je da je imala i nešto drugo što je morala da ima." „Jaja", Huares je rukama obujmio tanjir, „ovako velika. I slušajte. Isto kao što se nekim ribama mozak nalazi među nogama, klik, klik, i maksimalno ga iskoriste, njen mozak je bio tu." Kažiprstom je pokazao na slepoočnicu. „U glavi. I još, kad su žene u pitanju, ponekad za-čuješ pesmu sirene, a ugledaš morsku vučicu."

Taj isti Saturnino G. Huares morao je to da zna bolje od bilo koga. Setio sam se njegovog bankarskog računa u Gibraltaru,

obelodanje-nog u novinama kada je presuda bila donesena. U to vreme, Heres je imao nešto više kose i nosio je brkove; tako je izgledao na meni omiljenoj fotografiji, na kojoj ga dvojica kolega u uniformama odvode do vrata suda u Madridu. I eto ga sada ovde, nakon blage kazne od pet meseci zatvora i isključenja iz Korpusa narodne policije. Malo dokaza, loša sudska istraga, sposobni advokati. Zapitah se koliko dužnika je imao, uključujući i Terezu Mendosu. „Napokon", zaključio je Huares, „Jasikov se složio. Uostalom, došli su na Kostu del Sol kako bi investirali, a Meksikanka mu se učinila kao zanimljiva investicija... I to je bio početak jednog divnog prijateljstva."

Oleg Jasikov je posmatrao paket koji je bio na stolu: beli prah u duploj hermetičkoj ambalaži od providne plastike, oblepljenoj širokim, grubim selotejpom, etiketa originalna. Tačno jedan kilogram, vakuumi-ran, baš onako kako su ga upakovali u tajnim laboratorijama u amazonskoj džungli kod reke Jari. „Priznajem", rekao je, „da ste veoma hrabre. Da." Dobro govori španski, pomislila je Tereza. Polako, uz mnogo pauza, kao da reči pažljivo niže jednu za drugom. Imao je mek akcenat i nimalo nije ličio na one pokvarene Ruse, teroriste i krijumčare iz filmova koji natucaju „ja ubiti američki neprijatelj".

Isto tako nije ličio na mafijaša, niti na gangstera: koža čista, oči velike, bistre i detinjaste, sa interesantnim žućkastoplavim šarenicama, kosa boje slame i veoma kratko podšišana, na vojnički način. Nosio je pamučne smeđe pantalone i mornarskoplavu košulju sa zavrnutim manžetnama, ispod kojih su se videle jake, maljave, plave podlaktice, i vodootporni roleks na levoj ruci. Šake koje su počivale sa obe strane paketa, ne dodirujući ga, bile su velike kao i ostatak njegovog tela, a na jednoj od njih blistala je debela burma od zlata. Izgledao je zdravo, snažno i čisto. Pati O'Farel je rekla da je veoma opasan i da je to njegova glavna osobina. „Da vidimo da li sam dobro razumeo. Predlažete da mi vratite robu koja mi pripada. Vi. Ako je ponovo platim. Koji je španski naziv za to?" Razmišljao je tren u potrazi za pravom rečju, i kao da ga je sve ovo zabavljalo. „Iznuđivanje? Zloupotreba?" „To znači", odgovorila je Pati, „da su stvari predaleko otišle."

Ona i Tereza su se raspravljale satima, potežući sve argumente, još od stena Marahos pa do sat vremena pre sastanka. Mnogo puta razmotrile su razloge za i protiv. Tereza, za razliku od svoje drugarice, nije bila ubeđena da su njihovi argumenti toliko ubedljivi, ali bilo je kasno da odustanu. Pati -

diskretno našminkana za tu priliku, u skupoj odeći, samouverena dama jednom rečju - počela je po drugi put da objašnjava iako je bilo jasno da je Jasikov razumeo iz prve, čim su stavile zapakovani kilogram na sto. Nakon što se izvinio neutralnim glasom, Rus je naredio dvojici telohranitelja da ih pretresu za slučaj da nose tajne mikrofone. „Tehnologija", rekao je i slegnuo ramenima. Čim su čuvari zatvorili vrata, i nakon što ih je pitao da li žele nešto da popiju - obe su odbile iako su Terezina usta bila suva - seo je za sto, spreman da sasluša. Sve je bilo sređeno i čisto; nijednog papira ni fascikle. Zidovi u istoj boji kao i tepih, sa slikama koje su delovale skupo, ili je trebalo tako da izgledaju, velika ruska ikona sa mnogo srebra, u uglu faks i višelinijski telefon i drugi mobilni telefon na stolu. Jedna pepeljara. Ogromni zlatni dupont upaljač. Sve fotelje su bile od bele kože. Kroz široke prozore kancelarije, na poslednjem spratu luksuzne stambene zgrade u četvrti Santa Margarita, videle su se obala i penušava linija plaže koja je vodila ka liticama, jarboli privezanih jahti i bele kuće marine Puerto Banus. „Recite mi jednu stvar", Jasikov je odjednom prekinuo Pati. „Kako ste to uspele? Da odete čak do mesta gde je sakriven. I da ga neopaženo donesete. Bile ste u opasnosti. Valjda. I dalje ste." „To nije važno", rekla je Pati. Čovek se nasmejao. Opusti se, govorio je taj osmeh. Kali istinu.

Ništa se neće desiti. Njegov osmeh je jedan od onih koji ulivaju pove-renje, mislila je Tereza dok ga je gledala. Ili obmanjuju u istoj meri u kojoj ulivaju poverenje. „Naravno da je važno", suprotstavio se Jasikov. „Tražio sam tu robu. I nisam je našao. Pogrešio sam. U onome sa Džimijem.

Nisam znao da vi znate... Stvari bi bile drugačije, zar ne? Nakon nekog vremena. Nadam se da ste se oporavili. Od nesreće." „Potpuno sam se oporavila, hvala." „Moram da vam zahvalim na nečemu. Da. Advokati su mi rekli da tokom istrage nijednom niste pomenuli moje ime."

Pati je sarkastično iskrivila usta. Na dekolteu njene haljine, na preplanuloj koži, mogao se videti ožiljak na mestu gde je izašao metak. Protivoklopna municija, govorila je. Zato sam živa. „Bila sam u bolnici", rekla je. „Sa rupama." „Mislio sam na ono kasnije", rekao je. „Na ispitivanje i na sud.

Na to." „Vidite da sam imala svoje motive."

Jasikov je razmislio o tim motivima. „Da. Razumem", dodao je. „Ali svojim ćutanjem poštedeli ste me gnjavaže. Policija je mislila da ste znali vrlo malo. Ja sam

mislio da ne znate ništa. Bili ste strpljivi. Skoro četiri godine...

Mora da ste imali motivaciju, zar ne? Tamo unutra."

Pati je izvadila drugu cigaretu, a Rus, mada mu je dupont na stolu bio nadohvat ruke, nije se ponudio da joj zapali i pored toga što je ona jedva pronašla svoj upaljač u torbi. Prestani da drhtiš, mislila je Tereza dok je gledala njene ruke. Umiri te prste pre nego što ovaj kurvin sin primeti i shvati kakve smo to mi jake ženske, i sve ode u đavolju mater. „Paketi su i dalje sakriveni. Donele smo samo jedan."

Tereza se setila rasprave u pećini. Njih dve su tamo brojale pakete pri svetlosti lampi, euforične i preplašene. „Jedan ćemo izneti odmah, dok ne razmislimo, a ostatak nek ostane tu", insistirala je Tereza. „Natovariti sve odmah bilo bi ravno samoubistvu; zato nemoj biti luda i ne pravi mene ludom. Znam da su te upucali i sve ostalo, ali ja nisam došla u tvoju zemlju zbog turizma, jebena plavušo. Nemoj me terati da ti ispričam celu priču. Priču jebeno drugačiju od tvoje, toliko da oni meci što si primila mirišu na parfem Karoline Erere. Zato me ne zajebavaj. U ovom poslu, pametnije je ići polako." „Nije vam palo na pamet da vas neko, možda, prati?"

Ruku u kojoj je držala cigaretu Pati je naslonila na krilo. „Naravno da nam je palo na pamet." Udahnula je dim i ruku vratila u prvobitni položaj. „Ali nemoguće je. Niko nije mogao do onog mesta." „Vidi ti. Misterija. Misteriozne žene." „Možemo da odemo i potražimo drugog kupca. Petsto kilograma je mnogo."

Jasikov nije rekao ništa iako je ćutanjem govorio da je petsto kilograma zaista previše u bilo kojoj varijanti. I dalje je gledao Pati, a katkad bi bacio brz pogled na Terezu koja je sedela u fotelji, nije govorila, nije pušila, niti se pomerala; slušala je i posmatrala, isprekidano dišući, s rukama položenim na nogavicama farmerki kako se ne bi znojile. Nosila je svetloplavu majicu, patike, za slučaj da mora da beži, a na desnoj ruci meksičku narukvicu od alki. Potpuni kontrast Patinoj elegantnoj odeći i štiklama. Došle su ovde zato što je Tereza to predložila.

Pati je u početku bila za to da drogu prodaju u malim količinama, ali Tereza ju je ipak uverila da bi vlasnici pre ili kasnije saznali. „Bolje da idemo direktno", savetovala je. „Siguran posao iako ćemo imati izvestan gubitak." „U redu", rekla je Pati. „Ali ja ću da pričam, jer znam kakav je onaj prokleti boljševik." I dok su sedele ovde, Tereza je sve više i više bila ubeđena da su pogrešile. Prozrela je ovaj soj ljudi još dok je bila devojčica. Mogli su da promene govor, fizički izgled i

ponašanje, ali suština je uvek bila ista. Ovo nikuda ne vodi, baš nikuda. Uostalom - to je kasno shvatila - Pati je bila samo jedna razmažena devojka bogatog probisveta koji nije ušao u ovaj posao zato što je morao, već zato što je bio budala. A što se tiče Pati, ceo svoj život provodi u jednom prividnom svetu koji nema veze sa realnošću; i vreme koje je provela u zatvoru još više ju je zaslepelo. U ovoj kancelariji nije bila Poručnica O'Farel, nije bila niko. Plave oči sa žućkastim tačkicama posmatrale su ih nadmoćno. I pošto su se prevarile i došle ovde, Pati se sve više i više gubila. Bilo je pogrešno postavljati stvari na takav način.

Podsticati sećanje Olega Jasikova nakon toliko vremena. „Upravo u tome je problem", rekla je Pati. „Petsto kilograma je previše. Zato smo prvo došle kod vas." „Čija je to ideja bila?" Jasikov nije delovao kao da je polaskan. „Da izaberete mene kao prvu opciju. Da." Pati je pogledala u Terezu. „Njena. Ona se bolje razume u to." Nervozno se nasmejala između dva uvlačenja dima. „Više je od mene upućena u rizike i šanse."

Tereza je osećala da je Rusov pogled pažljivo ispituje. Pita se šta nas to spaja, pomislila je. Zatvor, prijateljstvo, posao. Da li spavam s muškarcima ili s njom. „Još ne znam šta će ona u ovome", rekao je Jasikov Pati, ne odvajajući pogled od Tereze. „Vaša prijateljica." „Ona je moja ortakinja." „Ahaa. Dobro je imati ortake." Jasikov je ponovo obratio pažnju na Pati. „A dobro je i razgovarati. Da... Rizici i šanse. Možda ne biste imale vremena da nestanete u potrazi za drugim kupcem."

Napravio je prigodnu pauzu. „Vremena da dobrovoljno nestanete. Bar mislim tako."

Tereza primeti da su Patine ruke ponovo zadrhtale. Kad bih samo mogla, pomislila je, da ustanem i kažem: Gotovo je, don Oleg, vide-ćemo se. Sve šanse su nam prokockane. Zadržite robu i zaboravite ovu zavrzlamu. „Možda bismo mogli..." počela je da govori.

Jasikov ju je pogledao, skoro iznenađeno. Ali Pati je već insistirala. „Ne biste dobili ništa", govorila je. „Ništa, osim života dveju žena. A izgubili biste mnogo." Tereza je primetila da se Poručnica O'Farel, osim što su joj ruke drhtale i tako pravile spirale od dima cigarete, suprotstavljala veoma muški. I pored svega, uprkos tome što su pogrešile došavši ovde, Pati nije odustajala lako. Ali obe su bile mrtve. Umalo da to glasno kaže.

Mrtve smo, Poručnice. Zato začepi i hajdemo. „Za život nikad nije kasno", filozofirao je Rus, mada je Tereza, pošto je nastavio da govori, shvatila da ne filozofira baš sasvim.

„Mislim da tokom jednom međusobnog procesa treba reći neke stvari... Ne volim da plaćam dva puta. Ne. Kad mogu da dobijem gratis. Da. Da povratim sve."

Posmatrao je paket kokaina koji se nalazio na stolu, među njegovim nepomičnim ručerdama. Pati je nespretno ugasila cigaretu u pepeljari koja je bila na pedalj od tih ruku. Eto, do čega si došla, mislila je očajna Tereza i skoro da je mogla da omiriše njenu paniku. Do jebene pepeljare. Onda je neočekivano začula sopstveni glas. „Možda i možete da ga povratite gratis", rekla je. „Ali nikad se ne zna. Rizik je i petljanje... Odrekli biste se sigurne dobiti."

Oči sa žućkastim tačkicama zainteresovano su se zaustavile na njoj. „Vaše ime?" „Tereza Mendosa." „Kolumbijka?" „Iz Meksika sam."

Malo joj je trebalo da kaže da je iz Kulijakana, Sinaloe. Ta informacija bi mogla da odjekne. Ali ćutanje je zlato. A Jasikov ju je i dalje čvrsto posmatrao. „Da se odreknem, kažete. Ubedite me u to."

Ubedite me u to da treba da vam poštedim život, to je bio pravi smisao rečenice. Pati je klonula na naslon svoje fotelje, poput petla koji je, iscrpljen, odustao od borbe. Imaš pravo, Meksikanko. Ja već krvarim i sada je red na tebe. Izbavi nas odavde. Terezi se jezik lepio za nepce. Čašu vode. Dala bi sve za jednu čašu vode. „Ako kilogram stoji dvanaest hiljada dolara", počela je, „onda bi pola tone trebalo da košta nekih šest miliona dolara... Da li je tačno?" „Tačno je." Jasikov ju je bezizražajno gledao. Oprezan. „Ne znam koliko vam donose posrednici, ali u Sjedinjenim Državama kilogram izlazi dvadeset hiljada." „Trideset hiljada kod nas. Ove godine. Ovde", Jasikov je nastavio, ne pomerivši nijedan mišić lica. „Više nego kod vaših suseda. Da. Jenkija."

Tereza je brzo računala. Dobro je ovo govorila. I njoj, na sopstveno iznenađenje, nisu drhtale ruke. Ne u ovom trenutku.

U tom slučaju, izlagala je, pola tone pušteno u Evropi izašlo bi nekih petnaest miliona dolara. To je mnogo više od onoga što su, po Patinoj priči, Jasikov i njegovi saradnici platili četiri godine ranije za autentičnu pošiljku. „Platili ste, ispravite me ako grešim, pet miliona u kesu i jedan milion u... Dobro, kako vi to zovete, gospodine?"

„Tehnički materijal", odgovorio je Jasikov, zabavljajući se. „Iz druge ruke." „Ukupno šest miliona", zaključila je Tereza, „kada se sve sabere. Uključujući i tehnički materijal." Ali ono što je važno, nastavila je da objašnjava, jeste to da će polovina tone, koju su one nudile, njega sada koštati samo drugih šest miliona. Tri miliona će platiti po isporuci jedne trećine robe, druga tri miliona za drugu trećinu, i ostatak kada se zaključi druga isplata. Zadovoljiće se, zapravo, da mu sve prodaju po prvobitnoj ceni.

Videla je da Rus razmišlja o tome. Ali avaj. Još si tvrd, kurvin sine. Ne vidiš svoju korist, a za tebe smo i dalje jadnice. „Vi želite", Jasikov je blago odmahivao glavom, „da mi platimo dva puta. Da. Onu polovinu tone. Šest plus šest."

Tereza se nagnula napred, naslonivši prste na sto. A zašto meni ne drhte, pitala se. Zašto mi ove alke ne zazveckaju poput zvečarke, kad se spremam da ustanem i počnem da trčim. „Uprkos tome" iznenadila ju je i smirenost sopstvenog glasa, „ostaje vam višak od tri miliona dolara od robe za koju ste mislili da je izgubljena, koju ste, čini mi se, naplatili na drugi način...

Sem toga, tih petsto kilograma kokaina vrede, kad sve saberemo, šezdeset i pet miliona dolara, nakon što se u vašoj zemlji ili bilo gde drugde preproda na malo... Kada se oduzmu stari i novi troškovi, vaši ljudi će ostvariti zaradu od pedeset i tri miliona. Pedeset, kada se isplati transport, zakašnjenja i druge zavrzlame. I vaše tržište bi bilo snabdeveno na određeni period."

Ućutala je, gledajući Jasikova pravo u oči, napetih leđnih mišića i od straha bolno zgrčenog stomaka. Ali bila je sposobna da sve ispriča najhladnijim i najjasnijim mogućim glasom, kao da je, umesto o njihovim životima, nad ovim stolom pregovarala o običnoj poslovnoj operaciji bez ikakvih posledica. Čovek je proučavao Terezu, a ona je osećala da su i Patine oči uprte u nju. Ni za šta na svetu ne bi uzvratila ovaj drugi pogled. Nemoj da me gledaš, u mislima je molila svoju drugaricu. Nemoj ni da trepneš, sestro, inače smo gotove. Još postoji mogućnost da ovaj zvekan želi da zaradi šest miliona dolara. Jer on zna, kao što ja znam, da uvek treba govoriti. Kada ti zaprže čorbu, uvek treba govoriti. A ovi su je i te kako zapržili. „Bojim se da..." počeo je Jasikov.

Eto, dokle smo stigle, dodala je Tereza u sebi. Bilo je dovoljno pogledati Rusovo lice i shvatiti da nije odustajao. Toga je postala svesna u deliću sekunde. Bile smo neodgovorne glupače: Pati je jedna, a ja sam druga. Strah joj je gmizao po crevima. Kao da nema izlaza.

„Ima još nešto", improvizovala je. „Hašiš." ,,I šta s hašišom?" „Iskusna sam u toj robi. A vi nemate hašiš." Jasikov je na tren izgledao kao daje zbunjen. „Naravno da imamo."

Tereza je odmahnula glavom, uporno negirajući. Samo da Pati ne otvori usta i ne oda nas, molila se. U glavi joj se sve razbistrilo. Jedna vrata su se odjednom otvorila, a ona druga tiha žena, koja je ponekad ličila na nju, posmatrala ju je sa praga. „Pre godinu i po dana", suprotstavila se, „tu i tamo se prodavao u manjim količinama i sumnjam da je sada drugačije. Sigurna sam da je i dalje u rukama marokanskih nabavljača, gibraltarskih dilera i špan-skih posrednika.... Kao što svi znaju." Čovek je podigao levu ruku, onu na kojoj je burma, da bi dodirnuo lice. Imam još trideset sekundi da ga ubedim, pomislila je Tereza, a onda ćemo ustati, izaći odavde i počećemo da trčimo, sve dok nas ne uhvate za nekoliko dana.

Do đavola. Kakva zla sudbina pobeći čak iz Si-naloe, dođi ovde i biti ucmekan od nekakvog jebenog Rusa. „Želimo da vam predložimo nešto", precizirala je. „Jedan posao. Od onih šest miliona, podeljenih na dva dela, drugi deo ćete zadržati vi kao partner, a za uzvrat ćete nam obezbediti odgovarajuća sredstva."

Dugi tajac. Rus nije odvajao pogled od nje. Ja sam indijanska maska, pomislila je. Ja sam hladna maska koja igra poker s Raulom Estradom Kontreradom, profesionalnim prevarantom, koga je narod poštovao jer je igrao sjajno, ili barem tako kaže korida. A zbog ovog kurvinog sina neću trepnuti okom, jer igram u svoj život. Neka me samo gleda. Kao što gleda u moje sise. „Kakva sredstva?"

Imam te, reče u sebi Tereza. Dobiću te. „Pa, ne znam da li da vam kažem sada. Ili, možda, znam. Čamce. Vanbrodske motore. Lokale za smeštaj. Plaćanje prvih veza i posrednika."

Jasikov je i dalje dirao svoje lice. „Vi se razumete u to?" „Ne budite smešni. Kockam se u svoj život i život svoje prijateljice. Mislite da sam u situaciji da vam pričam bajke?"

I tako su se, potvrdio je Saturnino G. Huares, Tereza Mendosa i Patrisija O'Farel udružile s ruskom mafijom sa Koste del Sol. Ono što je Meksikanka predložila Jasikovu tokom njihovog prvog susreta, učinilo je da prevagne njihov tas. I zaista: osim one polovine tone kokaina, Babuški iz Solnceva bio je potreban i marokanski hašiš, da ne bi zavisili isključivo od turskih i

libanskih krijumčara. Do tada su bili prinuđeni da se oslanjaju samo na tradicionalne mafijaške grupe u moreuzu, loše organizovane, skupe i ne mnogo pouzdane. A ideja o direktnoj povezanosti bila je primamljiva. Pola tone kokaina pretvoreno je u tri miliona dolara koja su prebačena na račun u gibraltarskoj banci, a preostala tri bila su namenjena finansiranju jedne infrastrukture koja se krila pod imenom legalne firme Transer Naga S. L, sa zvaničnim sedištem u Penjonu i diskretnim pokrivajućim poslom u Marbelji. Tako da su Jasikov i njegovi ljudi isplatili, prema dogovoru koji je ovaj postigao sa dve žene, pedeset posto novca u prvoj godini i pedeset u drugoj; i već u trećoj godini dug se smatrao izmirenim. Što se tiče Transer Nage, bila je to funkcionalna firma: tajni transporti od trenutka kada bi se utovarila droga na marokanskoj obali, sve do onda kada bi je neko preuzeo na španskoj obali ili na moru. S vremenom, putem posredovanih telefonskih razgovora i drugih akcija, moglo se utvrditi da je Tereza Mendosa nametnula pravilo da se ne uzima deo droge. Vođena prethodnim iskustvom, držala se toga da je sve čistije ukoliko prevoznik nije umešan; to je garantovalo diskreciju, bez imena i provera koje su povezivale proizvođače, izvoznike, posrednike, uvoznike i vlasnike. Metoda je bila jednostavna: kada bi klijent izložio svoje potrebe, Transer Naga bi ga posavetovala o najefikasnijem tipu transporta, nudeći svoj profesionalizam i sredstva. „Između tačke A i tačke C, mi stavljamo tačku B. S vremenom", dodao je Saturnino Huares dok sam ja plaćao račun, samo je falilo da stave oglas u žutim stranicama. To je bila strategija koju je Tereza Mendosa nametnula i nikada je nije napuštala, ne padajući u iskušenje da prihvati deo isplate u drogi, kao što su imali običaj drugi prevoznici. Čak ni onda kada je Transer Naga pretvorila Gibraltarski moreuz u velika vrata kokaina za jug Evrope, i kolumbijski prah je počeo da ulazi u tonama.

10.

Sedim u ćošku jedne kafane

S

koro sat vremena provele su u biranju garderobe. Ovo je bila već peta radnja u koju su ušle tog jutra. Sunce je obasjavalo Ulicu Larios s druge strane izloga: terase sa stolovima, automobile, prolaznike u laganoj odeći.

Malaga usred zime. ,,I sada je na redu aktivno pretraživanje", rekla joj je Pati. „Sita sam toga da ti dajem svoje stvari i da te gledam kako se oblačiš

kao neka sekretarica. Zato očisti tu prljavštinu sa noktiju i sredi se malo, pa da idemo. U lov. Dodaj malo sjaja svojoj društvenoj klasi. Veruješ li mi ili ne?" I eto ih ovde. Prvi put su doručkovale pre nego što su izašle iz Marbelje, a drugi put u bašti kafea Central, gledajući prolaznike. Sada su imale nameru da troše novac. Previše novca, po Terezinom mišljenju. „Vrlo važno", glasio je odgovor. „Imaš ga i ti i ja. Sem toga, možeš to da smatraš investicijom. U odnosu na prihode, ovo nije mnogo. Napunićeš kašicu drugog dana, sa tvojim čamcima i logistikom i svim onim vodenim cirkusom koji organizuješ, Meksikanko. Nisu sve u životu vanbrodski motori i levokretni propeleri, ili kako god se zovu. Vreme je da budeš u skladu sa životom koji vodiš. Ili koji ćeš voditi." „Kako ti se čini ovo?" Pati se živahno kretala po radnji, skidajući odeću sa vešalica, a onu odbačenu stavljala je u ruke jedne radnice koja ju je revnosno pratila. „Sako i pantalone nikad ne izlaze iz mode. A i muškarcima se sviđaju, pogotovo na tebi, meni, na ženama iz našeg miljea." Stavljala je pred Terezu odeću na vešalicama, prislanjajući joj uz telo kako bi proverila efekat. „Farmerke su u redu, nema razloga da prestaneš da ih nosiš. Ali kombinuj ih sa tamnim sakoima. Mornar-skoplavi su savršeni."

Terezi su se druge stvari vrzmale po glavi, mnogo složenije od toga kako da iskombinuje boju sakoa sa farmerkama. Previše ljudi i previše interesovanja. Satima je mozgala pred jednom sveskom punom cifri, imena, mesta. Dugi razgovori s nepoznatim ljudima, koje je slušala pažljivo i obzirno, pokušavajući da pronikne, spremna da uči na svemu i od svih.

Mnogo stvari zavisilo je od nje i pitala se da li je stvarno spremna da preuzme odgovornost koja joj ranije nije ni padala na pamet. Pati je sve to znala, ali nije marila, ili se pravila kao da ne mari za to. Sve u svoje vreme, govorila je. Sada je na redu odeća. Sada je na redu odmaranje. Sada je na redu da malo predahnemo. Uz to, vođenje poslova je više tvoja stvar. Ti si direktor, a ja gledam. „Vidiš? Uz farmerke ti više ide ravna obuća, tipa mokasine, i ove tašne: Ubrike, Valverde del Kamino. Unikatne andaluzijske torbe dobro ti pristaju. Za svaki dan."

Tri ovakve torbe bile su u paketima koji su preplavili prtljažnik automobila u podzemnom parkingu Trga Marina. „Od danas više ne može", insistirala je Pati. „Ni dana više tvoji ormari neće biti bez stvari koje su ti potrebne. I slušaćeš šta ti govorim. Ja naređujem, a ti slušaš. Važi? Osim toga, odevanje je više stvar zdravog razuma, nego mode. I shvati: bolje malo i dobro nego

mnogo i loše. Trik je u tome da počneš od ormara. A zatim, kad završiš s njim, prelaziš na ostalo. Slušaš li me?"

Poručnica O'Farel je retko bila tako brbljiva. Tereza ju je zaista slušala, interesovao ju je ovaj nov način gledanja na odeću i na samu sebe. Do tada, dilema da li da obuče ovo ili ono imala je samo dva jasna cilja: da privuče muškarce - svoje muškarce - i da se oseća udobno.

Odeća kao sredstvo za rad, kako je rekla Pati nateravši je da prasne u smeh, bilo je nešto novo. „Odevanje ne znači samo udobnost i zavođenje. Ne znači čak ni eleganciju, niti položaj, već prefinjenost u okviru tog položaja.

Još me slušaš? Odeća može ukazivati na stanje duha, karakter, moć. Odeća pokazuje šta je neko i šta želi da postane i upravo u tome je razlika. Stvari se uče, naravno. Kao i maniri, način na koji neko jede i razgovara. Sve možeš da usvojiš ukoliko si inteligentna i umeš da gledaš. A ti to umeš, Meksikanko. Nikada nikoga nisam videla da gleda kao što ti to radiš. Indijanska veštica. Čitaš ljude kao knjige. Knjige si već upoznala, a sad je vreme da upoznaš i ostalo. Zašto? Jer si moja orta-kinja i moja prijateljica. Jer ćemo provesti mnogo vremena zajedno, nadam se, i učinićemo velike stvari. Jer je već vreme da promenimo temu razgovora. ,,A što se tiče tvog stila oblačenja", izašle su iz kabine, nakon što se Tereza pogledala u ogledalo odevena u rolku od kašmira, „niko ne kaže da se oblačiš dosadno. Stvar je u tome da, ako hoćeš da nosiš nešto, moraš da znaš kako da se krećeš. I kako da stojiš. Ne priliče svakom iste stvari. Ovo, na primer. Na Versače i ne pomišljaj. Sa versače krpicama izgledaćeš kao kurva." „Pa, ti to ponekad nosiš."

Pati se nasmejala. Među prstima je držala cigaretu marlbora upr-kos natpisu za zabranjeno pušenje i kritičkim pogledima radnice. Jedna ruka u džepu džempera na raskopčavanje, preko tamnosive suknje. U drugoj cigareta. „Odmah ću je ugasiti, draga", bejaše rekla pošto je zapalila prvu. Ovo je već treća koju je pušila ovde. „Moja praksa je drugačija, Meksikanko. Znam kad treba da izgledam kao kurva, a kada ne. A kad smo kod tebe, seti se da ljudi sa kojima sarađujemo vole dame sa stilom. Gospođe." „Ne seri. Ja nisam nikakva gospođa." „Šta ti znaš. Biti, ličiti, postati, ili ne biti nikad ništa, sve su to nijanse. Vidi, baci pogled... Prava gospoda, kažem ti. Iv SenLoranove, Šanelove i Armanijeve stvari za ozbiljne trenutke; Galijanove ludosti prepuštam drugima... Ili za kasno uveče."

Tereza je pogledala okolo. Nije joj bilo važno što pokazuje svoje neznanje, niti što radnica sluša razgovor. Pati je bila ta koja je govorila tiho. „Ne znam uvek šta je prikladno... Kombinovanje je teško." „Onda se drži jednog pravila koje neće omanuti: pola-pola. Ako si od struka nadole provokativna i seksi, gore moraš biti diskretna. I obratno."

Izašle su sa kesama i koračale su uz Ulicu Larios. Pati ju je primoravala da se zaustavi ispred svakog izloga. „Za svaki dan i rekreaciju", nastavila je, „najbolje je da koristiš prelaznu odeću; ako si verna jednoj firmi, potrudi se da imaš pomalo od svega." Pokazala je lagan, tamni sako sa okruglim izrezom koji se Terezi učinio veoma lep. „Recimo, Kelvin Klajn.

Vidiš? Džemper i kožnu jaknu, kao i večernju haljinu."

Ušle su u tu radnju. Bio je to veoma elegantan prostor, a sve radnice nosile su kratke suknje i crne čarape. Liče na američke filmske glumice, pomislila je Tereza. Sve su visoke i lepe, upadljivo našminkane, poput manekenki ili stjuardesa. Veoma ljubazne. Nikada me ovde ne bi zaposlili, zaključila je. Nikada. Šta radi prokleti novac. „Najbolje je", rekla je Pati, „da dođeš u radnju poput ove, gde imaju kvalitetnu odeću više firmi. Da često dolaziš i stekneš poverenje. Odnos sa radnicama je važan, znaju šta ti se sviđa i šta ti stoji. Govore ti šta je stiglo. Ugađaju ti."

Na gornjem spratu nalazili su se modni dodaci: italijanska i špan-ska koža. Kaiševi. Tašne. Čudesne cipele predivnih krojeva.

Ovo je, pomislila je Tereza, bolje od „Serčasa" u Kulijakanu, gde su žene i devojke narko-dilera hrlile kao lude, sa svojim nakitom, dugim kosama i hrpom dolara dva puta godišnje, na kraju planinske berbe. I ona sama je kupovala onde, dok je bila sa Guerom Davilom, zbog čega je sada osećala nesigurnost.

Možda zato što to nije bila ona: otišla je daleko i druga žena je bila u ogledalima skupih radnji, iz drugog vremena i drugog sveta. Predaleka. „Cipele su najhitnije", razglabala je Pati. „Bitnije od tašni. Zapamti da, ma kako dobro da si obučena, loše cipele će te pokopati. Muškarcima se oprašta, čak i one budalaštine bez čarapa koje je u modu uveo Hulio Iglesijas. U našem slučaju, sve je dramatičnije. Nepopravljivo."

Onda su šetale po odeljku sa šminkom i parfemima, mirisale su i sve isprobavale na Terezinoj koži, a zatim su otišle da jedu morske kozice i fine školjke u Tinteru, na plaži El Palo. „Vi, Tužnoamerikanke", nastavila je Pati, „imate sklonost ka jakim parfemima. Stoga pokušaj da to ublažiš. I šminku, takođe.

Mladu ženu šminka čini starijom. A kada ostari, čini je još

starijom... Ti imaš velike, crne i lepe oči, i kada kosu razdeliš po sredini i podigneš je, na meksički način, izgledaš savršeno."

To joj je rekla gledajući je u oči, ni sekunde ne odvajajući pogled, dok su kelneri prolazili između stolova izloženih suncu i nosili gri-lovanu riblju ikru, porcije sardina, račiće, krompire sa salatom od luka. U njenom glasu nije bilo superiornosti, niti potcenjivanja. Kao onda kada ju je, pošto je tek stigla u El Puerto de Santa Marija, uputila u lokalne običaje. I u sve ostalo.

Ali sada je Tereza primetila nešto drugo: ironičnu crtu na jednom uglu njenih usana, bore koje bi se mreškale oko njenih očiju dok se osmehivala. Znaš šta me muči, mislila je Tereza.

Skoro možeš da čuješ to. Jer ja, iako sam ovde, ne mogu da ti dam ono što ti zaista želiš. Samo te slušam i tu sam. Pustila sam da me novac obmane, Poručnice O'Farel. Nisi ti htela ovo.

Kod mene je sve jednostavno: odana sam jer ti mnogo dugujem, i treba da budem. Jer to su pravila čudne igre koju igramo nas dve. Prosto. Ali ti nisi takva. Možeš da lažeš i varaš i, ako je potrebno, da zaboraviš. Pitanje je zašto ne mene. Ili barem još ne. „Odeća", nastavila je Pati istim tonom, „mora da se prilagodi svakom trenutku. Uvek bode oči kada ti neko dođe sa šalom na ručak, ili u mini suknji na večeru. To samo dokazuje odsustvo kriterijuma ili obrazovanja: ne znaju šta je prikladno, te obuku ono što izgleda najelegantnije ili najskuplje. To je ono što odaje skorojevića."

I pametna je, pomislila je Tereza. Mnogo pametnija od mene i moram da razmislim jer su stvari takve kakve su, kad je ona u pitanju.

Ona je imala sve. Imala je čak ijedan san. Ali to je bilo onda dok je bila zatvorena: održavao ju je u životu. Bilo bi dobro znati šta je održava sada. Pored toga što toliko pije i ponekad nabaci neku klinku, i šmrče do besvesti i priča mi o onome šta ćemo raditi kad postanemo multimilio-nerke. Pitam se. Bolje da se ne pitam previše. „Ja sam jedna skorojevićka", rekla je.

Zvučalo je skoro kao pitanje. Nikada nije upotrebljavala tu reč, niti je čula, niti pročitala u knjigama, ali naslućivala je značenje.

Druga je prasnula u smeh. „Ha! Naravno da jesi. Na neki način, da. Ali nema potrebe da svi to saznaju. I prestaćeš to da budeš."

Nešto mračno se krije u njenom stavu. Nešto što izgleda kao da je boli i zabavlja u isto vreme. Možda se vraća, pomislila je, nečemu što nije ništa drugo nego život. ,,U svakom slučaju", dodala je Pati, „kada pogrešiš, poslednje pravilo je da to podneseš s najvećim mogućim dostojanstvom.

Na kraju krajeva, svi mi grešimo ponekad." Nastavila je da je posmatra. „Mislim na odeću."

Bilo je još Tereza koje su se pojavljivale u to vreme: nepoznate žene koje su tu bile oduvek, a da ona nije ni slutila, i neke nove koje su se nastanjivale u ogledalima, sivim zorama i u tišini, koje je ona zainteresovano posmatrala, katkad iznenađeno.

Onaj gibraltarski advokat, Edi Alvares, koji je nekad upravljao novcem Santjaga Fistere, a onda preuzeo Terezinu odbranu na sudu, imao je priliku da se upozna s jednom od tih žena. Edi nije bio odvažan čovek. Njegov odnos prema grubim stranama posla bio je periferan: više je voleo da ne vidi i ne zna određene stvari. Neznanje - rekao mi je dok smo razgovarali u hotelu Rok - jeste majka mnogih nauka i dugog života. I baš zbog toga na zemlju su mu ispali svi papiri koje je nosio pod miškom u trenutku kada je upalio svetla svoje kuće i zatekao Terezu Mendosu kako sedi na jednom od stepenika. „Jebem ti..." rekao je.

Onda je jedno vreme stajao nem, nije govorio ništa, pridržavao se za zid s papirima kraj nogu, bez namere da ih pokupi ili da bilo šta drugo uradi sem da povrati normalan srčani ritam. A Tereza, koja je i dalje sedela, polako ga je informisala o detaljima i razlozima svoje posete. To je uradila koristeći svoj meki meksički akcenat, poput bojažljive devojčice koja se tu slučajno našla. Bez prebacivanja i pitanja o investicijama u slike i nestalom novcu. Ni pomena o godini i po provedenoj u zatvoru, niti o tome kako je Gibraltarac oprao ruke tokom odbrane. „Noću sve izgleda ozbiljnije", rekla je na početku. „Impresivnije, pretpostavljam. Zato sam i ovde, Edi. Da bih te impresionirala."

Automatsko svetio sporadično bi se gasilo. Tereza, sa svog stepenika, podizala bi ruku ka prekidaču i ukazalo bi se žućkasto advokatovo lice, uplašene oči iza naočara koje su na vlažnoj, masnoj koži klizile sve do vrha nosa. „Želim da te impresioniram", ponovila je, sigurna daje advokat bio impresioniran još nedelju dana ranije, kada su novine objavile da je narednik Ivan Velasko na parkingu jedne diskoteke usmrćen sa šest uboda nožem, u četiri sata ujutru, pošto se uputio, naravno pijan, da pokupi svoj novi mercedes.

Nekakav narkoman, ili neko ko je merkao automobile. Obična pljačka, poput mnogih drugih. Ali ono što je zaista pogodilo Edija Alvaresa jeste to da je vest o smrti narednika Velaska došla tri dana nakon što je drugi njegov poznanik, „čovek od poverenja" Antonio Martines Romero, alijas Antonio Kanjabota,

ili samo Kanjabota, pronađen kako leži potrbuške u jednom hotelu Teremolinosa, samo u čarapama, ruku vezanih na leđima.

Po svoj prilici, udavio ga je jedan gej koji mu je prišao na ulici sat vremena pre toga. Zapravo, svako ko se bavio ovom zagonetkom bio bi impresioniran, setivši se - a Edi Alvares se dobro sećao - uloge koju su ova dvojica imala u slučaju Punte Kastor. „Kunem ti se, Tereza, da nisam imao ništa sa onim." „Sa čim?" „Znaš već. Ni sa čim."

Tereza je malčice iskrivila glavu - i dalje je sedela na stepenicama - razmišljajući o tome. Ona je, u stvari, veoma dobro znala. Zato je i došla ovde umesto da pošalje prijatelja svoga prijatelja, kao u slučaju narednika civilne garde i „čoveka od poverenja". Već neko vreme, Oleg Jasikov i ona razmenjivali su male usluge, danas ti, sutra ja, a Rus je imao ljude specijalizovane u živopisnim veštinama. Pa čak i to da postanu narkomani i anonimni pederi. „Potrebne su mi tvoje usluge, Edi." Ponovo su mu skliznule naočare. „Moje usluge?" „Papiri, banke, firme. Sve to."

Onda mu je Tereza objasnila. I dok je to radila - lako je Edi, samo nekoliko firmi i bankarskih računa i tvoje prisustvo pomislila je kako se sve u životu menja, i sam Santjago bi se smejao svemu ovome. Mislila je i o sebi dok je govorila, kao da je mogla da se podeli u dve žene: onu praktičnu, koja je Edija Alvaresa obavestila o razlogu svoje posete - kao i o razlogu zašto je još živ, - i onu drugu koja je o svemu razmišljala bez strasti, sa strane i izdaleka, koja je čudnim pogledom iznenađivala samu sebe, ne osećajući ogorčenje, niti želju za osvetom. Ista ta koja je poslala račun Velasku i Kanjaboti, ne da bi namirila dugove, već - kako je mislila i kako je zapravo jednom rekao Edi Alvares - zbog težnje za simetrijom. Sve je moralo da dođe na svoje mesto, računi su morali biti plaćeni, a ormari sređeni. A Pati O'Farel se varala: muškarci nisu uvek oduševljeni odećom Iv Sen-Lorena. „Moraćeš da ubiješ", rekao je Oleg Jasikov. „Pre ili kasnije." To joj je pomenuo onog dana kada su šetali po marbeljskoj plaži, ispred restorana u njegovom vlasništvu po imenu Carević - u dubini duše Jasikov je bio nostalgičar - i u blizini kafića u kojem je Tereza radila po izlasku iz zatvora. „Ne odmah, naravno." To je rekao Rus. „Niti sopstvenim rukama. Njet i njet. Osim ako si previše zagrižena ili previše

glupa. Ne dok si po strani, dovoljno ti je samo da posmatraš. Ali moraćeš to da uradiš kada uđeš u suštinu stvari. Ako si dosledna, imaš sreće i traješ. Odluke. Malo-pomalo. Zakoračićeš na mračni teren. Da." Jasikov je sve to govorio spuštene glave i sa rukama u džepovima, gledajući u pesak ispred svojih skupih cipela - Pati bi ih prostudirala, pretpostavila je Tereza. Naspram njegove visine od metar i devedeset i širokih ramena koja su se ocrtavala ispod svilene košulje, ne tako prefinjene poput cipela, Tereza je izgledala još niža i krhkija nego što je bila. Nosila je kratku suknju koja joj je otkrivala tamne noge, i dok joj je vetar terao kosu na lice, pažljivo je slušala muškarčeve reči. „Da sama donosiš odluke", isprekidano je govorio Jasikov, sričući reči. „Ispravne. Pogrešne. Rad, pre ili kasnije, podrazumeva oduzimanje života. Ako si pametna, naredićeš da se oduzme. U ovom poslu, Tesa" - uvek ju je zvao Tesa, ne mogavši da izgovori celo ime - „nemoguće je biti dobar sa svima. Prijatelji su dobri sve dok ne postanu loši. Onda treba delovati brzo. Ali postoji jedan problem. Otkriti pravi trenutak.

Kada prestanu da budu prijatelji. „Ima nešto što je neophodno da znaš. Da. U ovom poslu."

Jasikov je palcem i kažiprstom pokazao na oči. „Da pogledaš čoveka i da odmah znaš dve stvari. Prvo, za koliko će se prodati.

Drugo, kada ćeš morati da ga ubiješ."

Početkom te godine, Edi Alvares im više nije bio dovoljan.

Transer Nagi i njenim pokrivajućim kompanijama - na istoj adresi na kojoj je i advokatov ured u Lajn vol roudu - išlo je dobro i potrebe su premašivale okvire infrastrukture koju je stvorio Gibraltarac. Četiri fantoma u bazi marine Šepard i još dva, registrovana kao sportski čamci, u Esterponi. Njihovo održavanje materijala i plaćanje pilotima i sa-radnicima - ovo poslednje uključivalo je pola tuceta policajaca i civilnih gardista - nije bilo suviše komplikovano. Klijentela se povećavala, novac je priticao, međunarodne isplate bile su česte i Tereza je shvatila da je bilo potrebno primeniti složenije mehanizme investicija i pranja novca. Bio im je potreban stručnjak koji bi primenio pravne zavrzlame koje bi donele više koristi i manje rizika. „Imam takvog čoveka", rekla je Pati. „Ti ga poznaješ."

Znala ga je iz viđenja. Prvi formalan sastanak odigrao se u jednom skromnom stanu u Sotograndeu. Došli su Tereza, Pati, Edi Alvares i taj čovek, Teo Alharafe: Španac, trideset i pet godina, stručnjak u fiskalnom pravu i finansijskom inženjeringu.

Tereza ga je odmah prepoznala kada ga je tri dana ranije Pati

predstavila u baru hotela Koral Bič. U njega je bila zagledana na slavlju O'Farelovih na hereškom imanju: mršav, visok, tamnoput. Crna, gusta kosa, začešljana unazad i malčice duža na potiljku, uokviravala je koščato lice i veliki orlovski nos.

Klasični Španac, pomislila je Tereza. Tako je zamišljala pre nego što ih je upoznala: mršave i elegantne, nalik vitezovima kojih više skoro da i nema...

Sve četvoro su razgovarali za stolom od sekvojinog drveta, na kojem su se nalazile antikvarne porcelanske šoljice u kompletu sa tacnama. I kolica sa pićem bila su im nadohvat ruke.

Ogroman prozor, koji je vodio na terasu, otkrivao je predivan pogled na sportsku luku, more i veliki deo obale sve do udaljenih plaža La Linee i sivog gibraltarskog masiva. To je bio mali stan bez telefona i susedstva, do kojeg se iz garaže stizalo liftom, i koji je za Transer Nagu nabavila Pati - kupila ga je od vlastite porodice - i opremila kao mesto za sastanke: dobro osvetljenje, moderna i skupa slika na zidu i tabla za crtanje sa crvenim, crnim i sivim izbrisivim flomasterima. Dva puta nedeljno, ili uoči svakog zakazanog sastanka, jedan stručnjak za elektronsku bez-bednost koga je preporučio Oleg Jasikov pregledao je mesto u potrazi za tajnim prisluškivačima. „Praktični deo je rešen", govorio je Teo. „Pravdanje novca i životnog standarda: barovi, diskoteke, restorani, perionice rublja. Ono što radi Jasikov, ono što radi toliko ljudi i što ćemo mi raditi. Niko ne kontroliše koliko si pića i paelja poslužio. Tako da je vreme da otvorimo jednu ozbiljnu liniju koja će ići ovuda.

Ulaganja i međusobno povezane ili nezavisne kompanije koje će opravdati čak i benzin za automobil. Mnogo faktura. Mnogo papira. Poreska služba nas neće gnjaviti ako plaćamo sve potrebne dažbine i ako je sve u redu na španskoj teritoriji, ukoliko nema nekih sudskih veštačenja." „Po starom principu", dodala je Pati, „gde živiš, tu ti je sve poznato."

Pušila je i pušila, elegantna i odsutna, plave, ošišane kose, gledajući sve sa prividnom nezainteresovanošću kao daje tu samo svratila. Ovo joj je delovalo kao zabavna avantura. Još jedna. „Tačno", potvrdio je Teo. ,,I ako mi dopustite, napraviću nacrt čitavog projekta i predstaviću vam ga, uklapajući ono što već imate. Ostalo je lako: kada jednom napunimo vozilo sa dobrima u nekoliko kompanija, napravićemo novu holding kompaniju za raspodelu dividendi i vi ćete i dalje biti nelikvidni. Lako."

Jakna mu je visila na naslonu stolice, čvor na kravati bio je besprekoran, a rukavi bele košulje raskopčani i zavrnuti iznad zglobova. Govorio je polako, jasno, ozbiljnim glasom koji je

Terezi prijao. Kompetentan i pametan, ukratko ga bejaše opisala Pati: iz dobre hereške porodice, brak sa bogatašicom, dve male ćerke. Često putuje u London, Njujork, Panamu i takva mesta.

Fiskalni savetnik u jakim firmama. Moj pokojni bivši idiot nešto je petljao s njim, ali Teo je uvek bio mnogo pametniji. Savetuje, uzima i ostaje po strani, u diskretnom trećem planu. Skup najamnik, da se razumemo. I nikad se nije obrukao, koliko ja znam. Poznajem ga još od detinjstva. Jednom smo se i kresnidi, kao klinci. Nije nešto u krevetu. Brz i sebičan. Ali ni ja tada nisam bila nešto. ,,A što se tiče ozbiljnijih poslova", Teo je nastavio da priča, „stvar je komplikovanija. Govorim 0 pravom novcu, onom koji nikad neće proviriti na špansku teritoriju. I ja vam savetujem da zaboravite Gibraltar. To je pojilo za stoku. Svi živi imaju račun tamo." „Ali funkcioniše", rekao je Edi Alvares.

Videlo se da mu je neprijatno. Možda je ljubomoran, pomislila je Tereza koja je pažljivo posmatrala dva muškarca. Edi je napravio dobar posao sa Transer Nagom, ali njegove mogućnosti bile su ograničene. Svi su to znali. Gibraltarac je smatrao da mu je ovaj čovek iz Heresa opasan konkurent. I bio je u pravu. „Trenutno funkcioniše." Teo je gledao u Edija preterano brižno: kao neko ko pomaže invalidu da popne svoja kolica na sledeći stepenik. „Neću da raspravljam o onome što je urađeno. Ali ovde su svi skloni ogovaranju u obližnjim pabovima, i svaka tajna je kratkog veka... A uz to, svaki treći Gibraltarac je podmitljiv. I to ide u oba pravca: sve što može policija možemo i mi... To je u redu kada se trguje sa nekoliko kilograma ili sa duvanom, ali govorimo o krupnim poslovima. A na tom terenu, Gibraltar nije više od koristi."

Edi je podigao naočare koje su mu klizile na nos. „Ne slažem se", protestovao je. „Svejedno mi je." Ton Herešanina postao je grublji. „Nisam došao ovde da bi raspravljao o glupostima." „Ja sam..." počeo je Edi. Pridržavao se za sto, okrenuo se ka Terezi, a potom ka Pati, očekivajući od njih da intervenišu. „Ti si jedan grebator", prekinuo ga je Teo. To je blago rekao, savršeno neutralnim tonom. Hladno. Kao lekar koji govori svom pacijentu da na njegovom snimku ima mrlja. „Ja ne dozvoljavam..." „Ućuti, Edi", reče Tereza.

Gibraltarcu ostaše otvorena usta na pola rečenice. Prebijeni pas koji zbunjeno gleda oko sebe. Loše zavezana kravata i izgužvani sako još više su isticali njegov olinjali izgled. Moram

da se pripazim ovog mekušca, pomislila je Tereza dok ga je gledala i slušala Patin smeh. Prebijeni pas može da postane opasan. Zabeležila ga je u notesu koji je čuvala u jednom kutku svog mozga. Edi Alvares. Razmotriće kasnije. Postojao je način da osigura lojalnost uprkos ozlojeđenosti. Za svakoga je postojalo nešto. „Nastavi, Teo." I drugi je nastavio. „Bilo bi poželjno", rekao je, „da se otvore kompanije i da se vrše transakcije u stranim bankama, iznad fiskalne kontrole Evropske zajednice: Kanarska ostrva, Azija ili Karibi. Problem je u tome što je mnogo novca poteklo od sumnjivih i nelegalnih rabota, i preporuka je da se uklone sumnje serijom legalnih pokrića, na kraju kojih niko neće postavljati pitanja. ,,A što se tiče ostalog", zaključio je, „postupak je lak: predaja materijala obavlja se u isto vreme sa uplatom. To se dokazuje kroz mrežu koju mi nazivamo Svift: neopozivi bankarski dokument koji ispostavlja banka isporučilac."

Edi Alvares, koji se držao svoga, vratio se svojoj brizi. „Uradio sam ono što se od mene tražilo." „Naravno, Edi", rekao je Teo. I sviđao joj se taj njegov osmeh, otkrila je Tereza. Praktičan i uravnotežen osmeh: kada je škartirao protivnika, nije likovao naspram pobeđenog. „Niko ti ništa ne prebacuje. Ali došlo je vreme da se malo odmoriš. A da ne zanemariš svoje obaveze."

Gledao je u Edija, a ne u Terezu, i ne u Pati, koja je i dalje bila izvan svega, sa izrazom lica kao da se silno zabavlja. Tvoje obaveze, Edi. To je bila druga lekcija. Upozorenje. I ovaj tip zna, pomislila je Tereza. Poznaje prebijene pse, jer je nesumnjivo sredio nekoliko njih. Govoreći blago, spokojnog lica. Gibraltarac je, po svoj prilici, primio poruku, jer se skoro fizički povukao.

Gledajući ga samo krajičkom oka, Tereza je naslutila nemiran pogled koji je bio upućen njoj. Preplašen pogled. Isti onaj koji je imao na pragu svoje kuće kada su se svi papiri razleteli nad zemljom. „Šta preporučuješ?" upitala je Tereza Tea. On je učinio pokret kojim je obuhvatio sto, kao da je sve tu, pred očima, između šoljica kafe i sveske sa crnim koricama koju je držao otvorenu ispred sebe, sa zlatnim nalivperom preko praznih listova. Njegove su ruke, opazila je Tereza, tamne i negovane. Nokti su mu bili zaobljeni i tamne dlačice virile su ispod dva puta zavrnutih rukava. Pitala se sa koliko godina je spavao sa Pati. Osamnaest, dvadeset. Dve ćerke, rekla je njena prijateljica. Bogata žena i dve ćerke. Verovatno sada spava i s drugim ženama.

„Švajcarska je previše ozbiljna", rekao je Teo. „Zahteva mnogo garancija i proveravanja. Kanarska ostrva su u redu, i na njima postoje filijale španskih banaka koje zavise od Londona i mogu da obezbede fiskalnu neprozirnost, ali suviše su blizu, vrlo su poznate, i ako jednom Evropska zajednica izvrši pritisak, a Engleska odluči da pritegne Turke, Gibraltar i ostrva biće oštećeni."

I pored svega, Edi se nije predavao. Možda je bio čačnut u patriotski živac. „Tako ti kažeš", suprotstavio se i nastavio je da mrmlja nešto nerazumljivo.

Ovoga puta, Tereza nije ništa rekla. I dalje je posmatrala Tea, vrebajući njegovu reakciju. Zamišljeno je dodirivao bradu. Jedno vreme je ostao tako, spuštenog pogleda, a onda se ustremio na Gibraltarca. „Nemoj da me nerviraš, Edi. Važi?" Držao je nalivpero među prstima, i nakon što je skinuo poklopac, iscrtao je plavu liniju na praznom papiru sveske: jedna prava, horizontalna linija, tako savršena kao da ju je nacrtao pomoću lenjira. „Ovo je posao, a ne preprodavanje paketa vinstona." Pogledao je u Pati a onda u Terezu, pritiskajući perom papir, i na kraju linije nacrtao je znak strele, u pravcu Edijevog srca. „Je l' on zaista mora da prisustvuje ovom razgovoru?"

Pati je pogledala u Terezu, preterano izvijajući obrve. Tereza je gledala Tea. Niko nije gledao Gibraltarca. „Ne", reče Tereza. „Ne mora." „Ah. Vrlo dobro. Jer bi trebalo porazgovarati o nekim tehničkim detaljima."

Tereza se okrenula ka Ediju. Ovaj je skinuo naočare kako bi obrisao okvir klineksom pošto su mu poslednjih minuta previše klizile. Takođe je obrisao i vrh nosa. Kratkovidost je još više isticala njegov zbunjen pogled. Ličio je na patka umrljanog kerozinom na ivici nekog jezerceta. „Siđi u Ke i popij jedno pivo, Edi. Videćemo se kasnije."

Gibraltarac je malo oklevao, a onda je tromo ustao stavljajući naočare. Tužna imitacija poniženog čoveka. Bilo je jasno da je smišljao šta će da kaže pre nego što izađe, ali nije rekao ništa.

Otvorio je usta i ponovo ih zatvorio. Na kraju je tiho izašao: patak koji ostavlja crne tragove, čof, čof, sa licem kao da će da povrati pre nego što stigne do ulice. Teo je nacrtao drugu plavu liniju ispod prve, isto tako pravu. Ovoga puta dodao je po jedan krug na svakom kraju. „Ja bih išao" rekao je, ,,u Hongkong, Filipine, Singapur, Karibe ili Panamu. Nekoliko mojih klijenata sarađuju sa Gran Kajmanom i zadovoljni su: šesto osamdeset banaka na jednom malecnom

ostrvu, udaljenom dva sata avionom od Majamija. Bez šaltera, virtuelni novac, ništa od poreza, pouzdanost na prvom mestu.

Jedino su obavezni da prijave kada postoje dokazi o direktnoj povezanosti sa primećenom ilegalnom aktivnošću... Ali pošto se ne zahtevaju pravne formalnosti za identifikaciju klijenta, nemoguće je ustanoviti tu povezanost."

Sada je posmatrao dve žene, i tri od svaka četiri pogleda bila su upućena Terezi. Pitam se, razmišljala je ona, šta li mu je Poručnica ispričala 0 meni. Kakva lije pozicija svakog od nas.

Takođe se zapitala da li se ona sama obukla prikladno: udobna streč majica, farmerke, sandale. Na trenutak je bila ljubomorna zbog Valentinovog kompleta u ljubičastoj i sivoj boji, koji je Pati nosila prirodno kao svoju kožu. Elegantna kučka.

Herešanin je nastavio da izlaže svoj plan: „Nekoliko kompanija sa sedištem van zemlje, koje pokrivaju advokatske agencije sa adekvatnim bankovnim računima, za početak. I na kraju, da ne stavljamo sve u isti koš, prenos određene količine novca, opranog nakon što je dobro osiguran, u poverljive fondove i na ozbiljne račune u Luksemburgu, Lihtenštajnu i Švajcarskoj.

Uspavane račune, precizirao je, koji se ne diraju, kao što je fond osiguranja na duži rok, ili novac koji je poveren kompanijama za upravljanje imovinom, pokretnom ili nepokretnom, titulama i takvim stvarima. Nedodirljiv novac, u slučaju da se jednog dana raznese karipska infrastruktura i sve ostalo ode u vazduh. „Da li ti je jasno?" „Čini se da je u redu", odgovorila je Tereza. „Da. Prednost je u tome što je sada veliki protok između španskih banaka i Kajmana i možemo da se prikrijemo kada budemo odlagali prve svote novca. Imam jaku vezu u Džordžtaunu: Mensju Džonson i sinovi. Bankarski, fiskalni savetnici i advokati. Prave kompletne aranžmane po meri." „Zar to nije preveliko komolikovanje u životu?" pitala je Pati.

Pušila je jednu cigaretu za drugofft i skupljala pikavce na svojoj tacni.

Teo je odložio nalivpero preko sveske. Slegnuo je ramenima. „Zavisi od vaših planova za budućnost. Ovo što je za vas učinio Edi dovoljno je za sadašnje stanje poslova: paž, konj i kralj*. Ali ako stvari odu dalje, uradićete dobro ako napravite jedan sistem koji će se prilagoditi svakom proširivanju, bez žurbe i improvizacija." „Koliko vremena će ti biti potrebno da sve to spremiš?" želela je da zna Tereza.

Teov osmeh je bio isti onaj od pre: uzdržan, malčice blag, veoma različit od osmeha muškaraca kojih se ona sećala. I dalje

joj se sviđao, ili su joj se možda sada sviđali takvi osmesi jer nisu značili ništa. Jednostavan, čist, automatski. ___________________ * Karte iz španskog špila

Više je to bio kulturan gest nego bilo šta drugo, poput sjaja lakovanog stola ili karoserije novog automobila. U pozadini tog osmeha nije bilo ničeg intrigirajućeg: ni simpatije, ni snova, ni slabosti, ni opsesija. Nije pokušavao da prevari, ubedi ili zavede.

Samo je pristajao toj osobi, koja se rodila i rasla s njim, isto kao i uljudno ponašanje i dobro zavezan čvor kravate. Herešanin se osmehivao isto kao što je crtao prave linije na praznim listovima sveske. I to je smirivalo Terezu. Do tada je čitala, sećala se i znala je da posmatra. Osmeh ovog čoveka bio je jedan od onih koji u pravo vreme stavljaju stvari na svoje mesto. Ne znam da li bih se usudila s njim, rekla je u sebi. Zapravo, ne znam da li ću ikada više biti s nekim, ali ako to uradim, biće to s tipovima koji se ovako osmehuju. „Zavisi od toga kada ćete mi dati novac za početak. Jedan mesec, najviše. Moraćete da otputujete i obavite neke formalnosti, ili ćemo učiniti da dođu potrebni ljudi, ovde ili na neko neutralno mesto. Sat vremena potpisivanja i sređivanja papira i biće sve gotovo... I moram da znam ko će biti zadužen za to."

Ostao je da čeka odgovor. To je rekao kao usput, lakim tonom.

Detalj bez prevelike važnosti. Ali i dalje je čekao i posmatrao ih. „Obe", reče Tereza. „Zajedno smo u ovome."

Teu je trebalo nekoliko sekundi da odgovori. „Razumem. Ali potreban nam je samo jedan potpis. Neko ko će slati faksove i obavljati odgovarajuće telefonske razgovore.

Postoje stvari koje ja mogu da uradim, naravno. Koje ću morati da uradim ako mi date pojedinačna ovlašćenja. Ali jedna od vas dve mora brzo da donosi odluke." „To je njena stvar." Pokazala je na Terezu cigaretom. „Posao zah-teva da se rano ustaje, a ja spavam do kasno."

Mis Amerikan Ekspres. Tereza se pitala zašto je Pati odlučila da se igra ovim, i kada je to započelo. Gde ju je gurala i zašto. Teo se zavalio na stolici. Sada je obema ravnopravno upućivao svoje poglede. Nepristrasno. „Moja je obaveza da ti kažem da je sada sve u tvojim rukama." „Naravno." „U redu." Herešanin je prostudirao Terezu. „Onda je stvar rešena."

Sada se više nije osmehivao, sa procenjivačkim izrazom na licu. Postavlja ista pitanja u vezi s Pati, pomislila je Tereza.

Kalkuliše. Koliko mogu da budem od koristi. Ili da pravim probleme. I koliko problema ona može da napravi.

Još tada je naslutila mnogo toga što će se kasnije dogoditi.

Pati ih je dugo gledala pošto se završio sastanak: dok su se sve troje spuštali liftom i pošto su razmenili najsvežije utiske prolazeći dokovima sportske luke. Edi Alvares, ljubomoran i odbačen, stajao je kraj vrata bara Ke, grudi mu je pritiskala utvara iz Punte Kastor, a možda i sećanje na narednika Velaska i Kanjabotu. Pati je delovala zamišljeno, skupljenih očiju i naglašenih bora, odavajući utisak da je zainteresovana ili da se zabavlja, ili je jedno i drugo igralo u njoj, u jednom delu njene čudne ličnosti. Kao da se Poručnica O'Farel nehotice smejala, na Terezin račun, na račun nje same, na račun svega i svih. Gledala ih je otkako su izašli sa sastanka u stanu u Sotograndeu, kao da je upravo posejala kanabis na planini i sad čeka berbu, i nastavila je to da radi dok su razgovarale sa Teom pored pristaništa, i nakon toga, sedmicama i mesecima, kada su Tereza i Teo počeli da se zbližavaju. A ponekad bi Terezi prekipelo i onda bi otišla da se suoči s Pati i kaže joj „šta je bilo, matora veštice, priznaj, šta god da je".

A ona druga bi se smejala na jedan poseban način, otvoren, kao da nema pojma o čemu priča. Govorila bi „ha, ha", palila cigaretu, sipala piće, ušmrknula jednu manju, finu crtu kokaina i počela bi da priča koješta na onaj njen poznati lakomisleni način. Vreme i iskustvo otkrili su Terezi da Pati nikada nije bila u potpunosti površna ili iskrena; možda je i bila, jedno izvesno vreme na početku njihovog poznanstva: nametljiva Poručnica O'Farel, surova, ljuta, večna drugarica, s nagoveštajem nečeg mračnog što se krilo iza svega toga, iza maske. Kasnije, i u vezi s Teom Alharafeom, Tereza je razmišljala o tome koliko je njena prijateljica predvidela, ili pogodila, ili izazvala - žrtvujući sebe svojoj ideji kao neko ko prihvata tarot karte koje sam otvara većinu stvari koje su se desile između njih dvoje, i na izvestan način između njih troje.

Tereza je često viđala Olega Jasikova. Sviđao joj se ovaj mirni, veliki Rus, koji je život, rad, smrt i život prihvatao sa hladnim slovenskim fatalizmom, koji je nju podsećao na karakter nekih severnih Meksikanaca. Nakon poslovnog sastanka išli bi na kafu ili bi se prošetali, ili bi otišli u Kuću Santjago, smeštenu na

morskom šetalištu Marbelje - Rus je voleo škampe s belim vinom - a ispred, kraj plaže, čekali bi telohranitelji. Nije bio rečit čovek, ali kada su nasamo razgovarali, Tereza bi ga čula kako govori o stvarima kojima nije pridavala važnost, ali o kojima je kasnije dugo razmišljala. Nikada nije pokušavao da ubedi nekoga u nešto, niti da svoj argument suprotstavlja tuđem. „Nemam običaj da se raspravljam", govorio je. „Kada mi se suprotstavljaju, ja kažem: u redu, neka vam bude. Kasnije radim ono što mislim da treba da se uradi." Ovaj čovek, brzo je shvatila Tereza, ima svoj stav, jedan defmisan pogled na svet i na živa bića koja ga naseljavaju: to nije bio ni racionalan ni milosrdan stav. Samo koristan. Njoj je odgovaralo njegovo ponašanje i njegova objektivna surovost. „Postoje životinje", govorio je, „koje ostaju na dnu mora, unutar svog oklopa. Druge izlaze i pokazuju svoju golu kožu, rizikujući. Neke stignu do obale. Ustaju. Hodaju. Pitanje je koliko ćeš daleko stići pre nego što ti istekne vreme. Da. Koliko dugo traješ i koliko postigneš u međuvremenu. Zato je važno sve što pomaže u borbi za preživljavanje. Sve ostalo je suvišno. Nevažno, Tesa. U našem poslu moramo da stanemo u jednostavan okvir ove dve reči.

Važno. Nevažno. Razumeš? I ova druga reč obuhvata živote drugih. A ponekad i ne obuhvata."

I nakon svega, Jasikov nije bio toliko zatvoren. Nijedan muškarac to nije. Tereza je naučila šta znače vlastita ćutanja, vesto kontrolisana, ona koja čine da drugi govore. I na taj način, malo-pomalo, približavala se tom ruskom gangsteru.

Jasikov deda bio je carski kadet u vreme Boljševičke revolucije; i tokom teških godina koje su usledile, porodica je sačuvala sećanje na mladog vojnika. Poput mnogih ljudi iz njegove klase, i Oleg Jasikov se divio hrabrosti - priznao je na kraju da mu se zbog toga Tereza svidela - i jedne noći dok su pili votku i razgovarali u bašti bara Salduba u Puertu Banus, ona je otkrila u Rusovom glasu nekakav sentimentalan, skoro nostalgičan ton, kada je spomenuo kadeta, a zatim i poručnika konjičkog odreda Nikolajev, koji je uspeo da začne sina pre nego što je nestao u Mongoliji ili Sibiru, streljan 1922. godine zajedno s baronom Van Ungernom. „Danas je rođendan cara Nikolaja", odjednom reče Jasikov. Dve trećine flaše smirnova bilo je prazno i on je okrenuo lice na jednu stranu, kao da će se upravo duh mladog vojnika bele vojske pojaviti na kraju morskog šetališta, između rols rojseva, jaguara i belih jahti. Onda je zamišljeno podigao svoju čašu, gledajući u pravcu svetla, i držao je tako sve dok se Tereza nije kucnula s njim, a onda su pili gledajući se u oči.

I mada se Jasikov šalio na svoj račun, ona, koja nije ništa znala o ruskom caru i još manje o dedovima vojnicima koji su streljani u Mandžuriji, razumela je i pored Rusovog izraza lica da ovo predstavlja intimni čin i da ona ima tu privilegiju da mu prisustvuje. I daje taj čin kucanja čašama bio pun pogodak, jer joj je otvarao put do srca jednog opasnog i potrebnog čoveka.

Jasikov je ponovo napunio čaše. ,,I od pre skoro jedan vek, uključujući i period kada su taj datum i ta reč bili zabranjeni u Sovjetskom Savezu, proleterskom raju, moja baka, moji roditelji, a zatim i ja, nazdravljamo u kući uz čašu votke. Da. U znak sećanja na cara i kadeta Jasikova iz konjičkog odreda Nikola-jev. Još to radim. Da. Kao što vidiš. Gde god da se nalazim. Zatvorenih usta. Čak i dok sam jedanaest meseci trunuo u Avganistanu." Onda je sipao još votke, ispraznivši flašu, i Tereza je pomislila kako svako ljudsko biće krije neku svoju priču; i ako znaš da ćutiš i da čekaš, na kraju ćeš je upoznati. I da je to dobro i poučno. A iznad svega korisno. „Italijani", rekao je Jasikov. Tereza je o tome prethodnog dana raspravljala sa Pati O'Farel. Kaže da Italijani žele sastanak.

Potreban im je pouzdan transport kokaina i on misli da mi možemo da im pomognemo sa našom infrastrukturom.

Zadovoljni su poslom s hašišom i žele da povećaju ulog. Stari duvanski bosovi, Galisijci, daleko su od njih, imaju neke druge šeme, a i policija ih progoni. Tako da su ispipali Olega kako bi saznali da li želimo da im budemo na raspolaganju. Da im otvorimo put ka jugu, koji će pokriti Mediteran. ,,I u čemu je problem?" ,,U tome da nema povratka nazad. Ako prihvatimo tu obavezu, moramo da je ispunimo. To zahteva više ulaganja. Komplikuje nam život. I donosi više rizika."

Nalazile su se u Heresu, u baru Karmela, jele su tortilje i pile tio pepe, sedeći za stolovima ispod starog luka u obliku tunela. Bilo je subotnje jutro i sunce je osvetljavalo ljude koji su prolazili Trgom Arenal: bračne parove u godinama, odevene za aperitiv, parove s decom, grupice kraj krčmi oko kojih su bile bačve vina, poredane na ulici poput stolova. Došle su da pogledaju vinaru na prodaju, porodice Fernandes de Soto: široka zgrada sa zidovima obojenim u belo i oker, prostranim dvorištem sa lukovima i prozorima na rešetke, i ogromnim prohladnim vinskim podrumima, punim bačvi od crnog hrasta, sa imenima različitih vina napisanim kredom. Radilo se o jednom bankrotiranom poslu koji je vodila jedna porodica koju je Pati

opisala kao tipičnu, uništenu troškovima, čistokrvnim kartuzijanskim konjima i generacijom koju uopšte nije interesovao posao: dva raska-lašna, razuzdana sina koja su se s vremena na vreme pojavljivala u časopisima - jedan od njih pojavio se i u crnoj hronici zbog zavođenja maloletnica - i koje je Pati poznavala još od detinjstva. Tu investiciju im je preporučio Teo Alharafe. „Sačuvaćemo tlo sa slanom lagunom sve do Sanlukara i najplemenitiju građevinu Heresa, a na drugom delu gradilišta izgradićemo stanove. Što se više budemo bavili uglednim poslovima, to bolje za nas. Vinara sa imenom, čuvar tradicije."

Pati se mnogo smejala zbog ovoga čuvar. „Porodično ime i tradicija nimalo me nisu učinili poštovanom", rekla je. Ali svidela joj se ideja. Tako da su obe došle u Heres, a Tereza je bila prikladno odevena u sako, sivu suknju i crne cipele na štiklu, kosu je podelila na pola i skupila na potiljku, a umesto naušnica stavila je samo dve jednostavne srebrne alke. Pati ju je posavetovala da stavlja što manje nakita i da to uvek bude kvalitetan nakit. Od bižuterije ništa. „Novac treba trošiti samo na naušnice i satove. Poneku diskretnu narukvicu ili onih tvojih sedam alki što nosiš ponekad.

Fin zlatni lanac oko vrata. Bolje lanac nego ogrlica; ali ako je već nosiš, neka bude skupocena: korali, ćilibar, biseri. Pravi, naravno. Slično je i sa slikama u nečijoj kući. Bolje dobra litografija ili lep stari crtež, nego neka loša slika."

I dok su Pati i ona obilazile zgradu s vinarom, u pratnji jednog uslužnog službenika, tako udešenog u jedanaest sati ujutru kao da je upravo stigao sa Svete nedelje u Sevilji, svi ti visoki svodovi, stilizo-vani stubovi, polumrak i tišina, Terezu su podsetili na meksičke crkve koje su izgradili konkistadori. Mislila je da je čudno to što joj susret sa nekim starim mestima u Španiji stvara osećaj kao da se susreće s nečim što postoji u njoj samoj. Kao da arhitektura, običaji, ambijent, preslikavaju mnoge stvari za koje je mislila da postoje samo u njenoj domovini. Bila sam ovde, pomislila bi kada bi prošla nekakav ćošak, ulicu, ili kada bi se našla pred tremom neke velike kuće ili crkve.

Gospode. Jedan moj deo je bio već jednom ovde, i verovatno sam zbog toga ovakva. „Ako se sa Italijanima ograničimo samo na transport, sve će biti kao što je bilo", reče Pati. „Koga uhvate, taj plaća. I taj ne zna ništa. Tu se stavlja rez: nema vlasnika, niti imena. Nigde ne vidim rizik."

Tamanila je i poslednju tortilju sa rakovima, kosa joj je imala zlatan odsjaj ispod osvetljenog luka, a glas joj je bio tih dok je to govorila. Tereza je zapalila cigaretu bizona.

„Ne mislim na tu vrstu rizika", odgovorila je.

Jasikov je bio veoma precizan. Ne želim da te lažem, Tesa, to je bio njegov komentar u bašti Puerta Banusa. Ovi iz Kamore, mafije, N'Dranghete, surovi su ljudi. Možeš mnogo da zaradiš na njima ako sve bude išlo dobro. Ali ako se nešto uprska, isto tako možeš mnogo da izgubiš. S druge strane su Kolumbijci. Da. Ni oni nisu cvećke. Ne. Pozitivna strana je što Italijani rade s ljudima iz Kalija, manje opasnim od onih tikvana iz Medeljina, Pabla Eskobara i cele one družine psihopata. Ako udeš u ovo, biće to zauvek. Ne možeš da sideš sa voza koji je u pokretu. Ne. Vozovi su dobri ukoliko u njima ima putnika. Loši su ako su u njemu neprijatelji. Da li si nekad gledala Iz Rusije s ljubavlju?

Pokvarenjak koji susreće Džejmsa Bonda u vozu jeste Rus. I ne upozoravam te. Ne. Samo tesavetujem. Prijatelji su prijatelji sve dok... Hteo je da završi rečenicu, ali Tereza ga je prekinula. Dok to neprestanu da budu, nadovezala se. I nasmejala se. Jasikov ju je čvrsto posmatrao, odjednom se uozbiljivši. Pametna si ti žena, Tesa, rekao je nakon kratke pauze. Učiš brzo, na svemu i od svih. Preživećeš. ,,A Jasikov?" upita Pati. „Ne učestvuje?" „Lukav je i mudar." Tereza je posmatrala ljude kako prolaze ispod luka koji vodi do Trga Arenal. „Kako kažemo mi u Sinaloi, njegov plan je opak: želi da uđe, ali neće da napravi prvi korak.

Ako mi uđemo, isko-ristiće to. Kada mi preuzmemo transport, može da osigura stalno snab-devanje, i još dobro kontrolisano.

Italijani mu omogućuju da se oproba uz mali rizik. Ako sve funkcioniše, ići će napred. A u protivnom, nasta-viće kao i do sada. Ne želi da rizikuje svoju sadašnju poziciju." „Da li je vredno truda?" „Zavisi. Ako sve uradimo dobro, to je gomila love."

Patine noge su bile prekrštene: suknja u Šanel stilu, bež cipele na štiklu. Pomerala je stopalo kao da je sledila ritam neke muzike koju Tereza nije mogla da sluša. ,,U redu. Ti si glavna u ovom poslu." Nagnula je glavu na jednu stranu i videle su se sve one boriće oko očiju. „Zato je prijatno raditi s tobom." „Rekla sam ti da je rizično. Mogu da nas unište. I to obe."

Pati se nasmejala tako da je konobarica koja je stajala kraj vrata pogledala u njihovom pravcu. „Već su me uništili. Zato ti odluči. Ti si moja devojčica."

I dalje ju je gledala na onaj njen način. Tereza nije rekla ništa.

Uzela je svoju čašu vina i prinela je usnama. Zbog ukusa duvana u ustima, vino joj se učinilo gorko. „Da li si rekla Teu?" upitala je Pati.

„Još nisam. Ali danas će doći u Heres. Mora biti u toku, naravno." Pati je otvorila tašnu da bi platila račun. Izvadila je debeo svežanj novčanica, ne baš diskretno, i neke su pale na pod. Nagnula se da ih pokupi. „Naravno", rekla je.

O nečemu je Tereza razgovarala s Jasikovim u Puertu Banus, a što nije ispričala svojoj prijateljici. Nešto što ju je nateralo da sa prikrivenom opreznošću gleda oko sebe. Nešto što ju je držalo budnom i spremnom, uzburkavajući joj misli u sivim zorama koje su je i dalje zaticale bez sna. „Kruže neke glasine", upozorio je Rus. „Da. Priča se. Neko mi je ispričao da se interesuju za tebe u Meksiku. Iz meni nekog nepoznatog razloga" - pažljivo ju je gledao kada je to rekao „probudila si pažnju svojih zemljaka. Ili sećanje. Pitaju da li si ti ona ista Tereza Mendosa koja je napustila Kulijakan pre četiri, pet godina. Jesi li?" „Nastavi da pričaš", zamolila je Tereza. I Jasikov je slegnuo ramenima. „Znam vrlo malo", rekao je. „Samo da pitaju za tebe. Prijatelj prijatelja. Da. Unajmili su ga da ispita kuda se krećeš, i da li je tačno da napreduješ u poslu. Da li si, osim što radiš s hašišom, počela da petljaš s kokainom. Sudeći po onome što se dešava u tvojoj zemlji, postoje ljudi koji su zabrinuti jer su se Kolumbijci, kojima tvoji sunarodnici zatvaraju put ka Sjedinjenim Državama, upetljali ovde. A to što je Meksikanka posrednik, što je isto slučajnost, ne raduje ih puno. Ne. Tim više što je poznaju. Od ranije. Zato se čuvaj, Tesa. U ovom poslu, imati prošlost nije ni dobro ni loše, ukoliko ne privlačiš pažnju. A tebi suviše dobro ide daje ne bi privukla. Tvoja prošlost, o kojoj mi nikada ne pričaš, nije moja stvar. Njet. Ali ako si ostavila nezavršene poslove, rizikuješ da će neko drugi poželeti da ih završi."

Pre mnogo vremena, u Sinaloi, Guero Davila ju je odveo na letenje. To joj je bio prvi put. Nakon što su parkirali automobil, osvetljavajući farovima zgradu sa žutim krovom na aerodromu, i pozdravili vojnike koji su stražarili pored piste prepune malih aviona, poleteli su pre zore, kako bi videli kako sunce izlazi nad planinama. Tereza se sećala kako je u kabini cesne Guero sedeo pored nje, zraci sunca su se reflektovali na zelenim staklima njegovih naočara, ruke su mu bile na komandnim spravama, čulo se brujanje motora, kip svetog Malverdea visio je na instrumentalnoj tabli - Bog nek blagosovi moj put i dozvoli mi sretan povratak - a Sijera Madre u boji sedefa, površina reka i laguna u zlatnim odsjajima, polja sa zelenim sadnicama marihuane, plodna dolina i još dalje, more. Tog ranog jutra, dok

je gledala odozgo širom otvorenih očiju od divljenja, Terezi se svet učinio predivan i čist.

Razmišljala je o tome sada, u tami hotelske sobe u Heresu, u kojoj se samo spoljašna svetlost dvorišta i bazena nazirala iza prozorskih zastora. Teo Alharafe više nije bio tu i glas Hosea Alfreda dopirao je iz stereo-uređaja koji se nalazio pored televizora i video-rikordera. Sedim u ćošku kafane, pevao je.

Slušam pesmu koju sam naručio. Guero joj je ispričao kako je Hose Alfredo Himenes umro pijan, komponujući svoje poslednje pesme u kafanama, tako što su mu reči beležili prijatelji jer ovaj čak nije bio sposoban da piše. Sećanje na tebe i ja, tako se zvala ova. I zaista je zvučala kao da je jedna od poslednjih.

Dogodilo se ono što je moralo da se dogodi. Posle podne je došao Teo da potpiše papire za vinaru Fernandes de Soto.

Kasnije su otišli na piće da to proslave. Mnogo pića. Sve troje su šetali, Tereza, Pati i on, starim delovima grada, pored starinskih palata i crkvi, ulicama punih kafana i barova. I u jednom takvom baru, kada se Teo za šankom nagnuo da joj zapali cigaretu koju je prinosila usnama, Tereza je osetila muškarčev pogled. Koliko vremena je prošlo, odjednom je pomislila. Koliko dugo nisam.

Sviđao joj se njegov profil španskog orla, tamne i sigurne ruke, taj osmeh lišen namera i obaveza. I Pati se osmehi-vala, mada drugačije, kao da je daleko. Rezignirano. Fatalistički. I baš kada je približila lice muškarčevim rukama, koje su održavale plamen među prstima, začula je Pati kako kaže: „Moram da idem, ah, setila sam se nečeg važnog. Videćemo se kasnije." Tereza se okrenula da joj kaže: ne, čekaj, ne ostavljaj me ovde, idem za tobom, ali druga se udaljavala ne gledajući iza sebe, sa tašnom preko ramena, a Tereza je ostala da gleda za njom, dok je na sebi osećala Teov pogled. U tom trenutku zapitala se da li su Pati i on razgovarali ranije. I šta su rekli. Šta će reći kasnije. Ne, pomislila je kao ošinuta bičem. Nikako. Pića ne treba mešati. Ne mogu sebi da priuštim tu vrstu luksuza. I ja idem.

Ali nešto oko njenog pojasa, i u stomaku, primoralo ju je da ostane: snažan i zgusnut impuls, koji se sastojao od dosade, samoće, očekivanja, lenjosti. Želela je da se odmori. Da oseti kožu muškarca, prste na svom telu, tuđe usne na svojima. Da na jedno vreme izgubi inicijativu i prepusti se rukama nekoga ko će delovati umesto nje. Misliti ume-sto nje. Onda se setila one pocepane fotografije koju je čuvala u tašni, u novčaniku.

Devojka sa velikim očima sa muškom rukom preko ramena, potpuno tuđa, posmatra svet poput onog koji je videla iz kabine cesne, u trenutku jednog sedefastog svitanja. Na kraju se okrenula, polako, promišljeno. I dok je to radila, mislila je kako su prokleti muškarci. Uvek su spremni, i retko kad smišljaju

ovakve stvari. Bila je apsolutno sigurna da će, pre ili kasnije, jedno od njih dvoje, ili oboje, platiti za ovo što će se upravo dogoditi.

Sada je bila sama. Slušala je Hosea Alfreda. Sve se odigralo na jedan miran i predvidiv način, bez suvišnih reči i nepotrebnih gestova. Sterilno poput osmeha iskusnog, veštog i posvećenog Tea. Zadovoljavajuće na više načina. I odjednom, skoro pri kraju raznih vrhunaca do kojih ju je on doveo, kroz svoj prazan um Tereza je ponovo posmatrala sebe - posmatrala nju - kao i prethodnih puta, nagu, zasićenu, sa kosom preko lica, smirenu nakon uzbuđenja, želje i zadovoljstva, svesnu toga da su drugi prestali da je poseduju, a ona da im se predaje, još kod Leonove stene. I zatekla je sebe kako misli na Pati, na njeno drhtanje kada ju je poljubila u zatvorskoj ćeliji, na to kako ih je posmatrala dok joj je Teo palio cigaretu za šankom u baru. I rekla je sebi daje Pati nameravala baš ovo. Da nju gurne ka sebi samoj. Ka liku iz ogledala koji je imao onaj mirni pogled i nikada se nije prevario.

Kada je Teo otišao, ona je otišla da se istušira skoro vrelom vodom čija je para zamutila ogledalo u kupatilu, i trljala je kožu sapunom, sporo i detaljno, a zatim se obukla i izašla na ulicu.

Sama je šetala. Besciljno je hodala sve dok nije u jednoj uskoj ulici sa rešetkastim prozorima začula, na svoje iznenađenje, meksičku muziku. Nek mi se završi život pred jednom čašom vina. Nije moguće, pomislila je. Nemoguće da se ovo dešava ovde, sada. Podigla je glavu i ugledala natpis na vratima: Marijači. Meksička kafana. Onda se skoro glasno nasmejala, jer je shvatila da život i sudbina smišljaju čudne igre koje ponekad postanu razumljive. Bože moj. Gurnula je dvokrilna vrata i ušla u autentičnu kafanu sa flašama tekile na šanku i mladim, debeljuškastim konobarom koji je gostima služio koronu i pacifik i puštao CD-ove Hosea Alfreda. Naručila je pacifik samo da bi dodirnula žutu etiketu i prinela flašu usnama da bi joj nepce osetilo ukus koji joj je donosio toliko uspomena, a zatim je naručila eraduru reposado koju su poslužili u autentičnoj dugačkoj, uskoj čaši, kabaljitu. Sada je Hose Alfredo govorio: zašto si došla da tražiš moje sažaljenje, kada znaš da životu pišem svoju poslednju pesmu.

Tog trena, Tereza je osetila neizmernu sreću, tako silovitu da se uplašila. I naručila je drugu tekilu, a zatim još jednu, od konobara koji je prepoznao njen akcenat i ljubazno se smešio.

Dok sam išao u kafane, počela je i druga pesma, nisam osećao bol. Izvadila je gomilu novčanica i rekla konobaru da joj donese još jednu neotvorenu flašu tekile i da želi da kupi ove pesme koje čuje.

„Nisu na prodaju", rekao je mladić, iznenađen. Onda je izvadila još novca, a zatim još, i zatrpala je šank pred zaprepašćenim konobarom, koji joj je na kraju dao, zajedno sa flašom, dva dupla CD pakovanja Hosea Alfreda, 100 bitova, 100 pesama na četiri diska. Mogu da kupim bilo šta, besmisleno je pomislila - ili ne baš besmisleno, nakon svega - kada je izašla sa svojim plenom, ne hajući za to što je ljudi gledaju sa flašom u ruci.

Otišla je do taksi stanice - osećala je kako se čudno po-mera tlo pod njenim nogama - i vratila se u hotelsku sobu.

I nastavila je, tamo u sobi, ispraznivši flašu skoro do pola, pridru-živši svoje reči recima pesme. Slušam pesmu koju sam naručio. Sada mi služe moju tekilu. Moje misli idu ka tebi. Svetla sa dvorišta i bazena činila su sobu polumračnom, osvetljavala su izgužvane čaršave, Te-rezine ruke koje su držale cigarete sa uguranim hašišom i koje su se nanovo vraćale čaši i flaši na noćnom stočiću. Ko u ovom životu ne zna za dobro znanu izdaju nakon nesrećne ljubavi. Ko ne dolazi u kafanu tražeći tekilu i svoju pesmu. I ja se pitam ko sam sada, govorila je sebi dok je nečujno micala usnama. Zdravo, devojko. Pitam se kako me vide ostali, i kamo sreće da me izdaleka gledaju. Staje bilo ono?

Potreba za muškarcem.. Kakvi... Zaljubljivanje. Ma, ne.

Slobodna, možda je to prava reč, i mada zvuči grandiozno, preterana je. Više nije išla ni na misu. Pogledala je nagore, ka mračnoj tavanici, i nije videla ništa. Služe mi piće pred fajront, u tom trenutku je govorio Hose Alfredo, a i ona je govorila. Nećeš.

Sada ih samo molim da ponovo sviraju Ona stoje otišla.

Ponovo je zadrhtala. Na čaršavima, pored nje, nalazila se pocepana fotografija. Kako strašna može da bude sloboda.

11.

Ne znam da ubijam, ali naučiću

K

asarna civilne garde u Galaparu nalazila se van sela, u blizini El Eskorijala: kućice adaptirane za porodice gardista i jedna veća zgrada za komandni štab, a u pozadini snežni pejzaž i sivilo planina. A odmah iza kakvog li paradoksa - nalazi se nekoliko montažnih kuća, lepog izgleda, u kojima živi ciganska populacija, susedstvo koje opovrgava priče o starim lorkijanskim likovima, kao što su Eredijas, Kamborios*, i otmenim trorogim kapama**.

Nakon što sam se prijavio na kapiji, ostavio sam automobil na čuvanom parkingu i jedna visoka, plava gardistkinja - njena uniforma je bila zelena, pa čak i vrpca kojom je vezala konjski rep ispod vojničke kape - odvela me je do kabineta kapetana Viktora Kastra: mala prostorija sa kompjuterom na stolu i španskom zastavom na zidu, pored koje su visili, poput ukrasa ili trofeja, stari „mauser korunja" iz '45. godine i puška s bajonetom, „kalašnjikov AKM". „Mogu jedino da vas poslužim užasnom kafom", rekao je.

Prihvatio sam kafu koju je on lično doneo iz automata u hodniku, mešajući taj bućkuriš plastičnom kašikom. Stvarno je bila gadna. A što se tiče kapetana Kastra, ispalo je da je jedan od onih ljudi koji ti se svide na prvi pogled: ozbiljan, efikasnih pokreta, besprekoran u svojoj vojničkoj bluzi i sa sivom, vojnički ošišanom kosom, brkova poput kapetana Alatristea, koji su tek počeli da sede, pogleda direktnog i iskrenog baš kao i stisak ruke kada me je dočekao. Imao je lice poštenog čoveka; i možda je to, između ostalog, pre mnogo vremena navelo njegove nadređene da ga preporuče za petogodišnje zapoved-ništvo grupom „Delta Kuatro", na Kosti del Sol. Po onome što sam ja saznao, poštenje kapetana Kastra ispalo je naposletku smetnja čak i za njegov sopstveni položaj. To, možda, objašnjava zašto sam ga ja pose-tio u jednom izgubljenom planinskom selu kraj Madrida, na zapoved-ničkom položaju odreda od trideset gardista, koje je bilo ispod njegovog nivoa, i zašto sam se namučio - intervencija starih prijatelja - da mi Glavna direkcija civilne garde odobri ovaj razgovor. Kao stoje i kasnije sam kapetan Kastro rekao, kada me je ljubazno ispratio do kola: mi koji imamo savest - izgovorio je to sa stoičkim osmehom nikada nismo napravili karijeru.

______________________ * Protagonisti u Lorkinim pesmama, Cigani koje je progonila policija ** Kape kakve nose civilni gardisti

I tada smo pričali o toj karijeri, dok je on sedeo za stolom u svom malenom kabinetu, sa ordenjem od osam raznobojnih traka na levoj strani vojničke bluze, a ja sa svojom kafom. Ili da budem precizniji, pričali smo o tome kada je on prvi put preuzeo slučaj Tereze Mendose, počev od istrage o ubistvu gardiste zapovedništva u Manilvi, narednika Ivana Velaska koga je on opisao - kapetan je veoma pažljivo birao reči - kao vojnika sumnjivog poštenja; dok su ga svi drugi koje sam prethodno ispitivao - uključujući i bivšeg policajaca Nina Huaresa definisali kao kompletnog kurvinog sina. „Velasko je ubijen pod sumnjivim okolnostima", objasnio je. „Tako da smo malo radili na tome. Neke podudarnosti sa krijumčarskim epizodama, među njima je i slučaj Punte Kastor i smrt Santjaga Fistere, navele su nas da njegovu smrt povežemo sa izlaskom iz zatvora Tereze Mendose. Mada se ništa nije moglo dokazati, to me je dovelo do nje i s vremenom sam se usavršio u slučaju Meksikanke: nadziranje, video-snimci, telefoni za prisluškivanje po policijskom nalogu... „Znate već." Gledao me je kao da pretpostavlja da ja znam. „Moj posao nije bio da jurim krijumčare droge, već da istražujem taj ambijent. Ljude koje je Meksikanka kupovala i korumpirala, kojih je bilo sve više.

Tu su spadali bankari, sudije i političari. A i ljudi iz moje branše: carinici, civilni gardisti i policaji."

Na pomen policajaca, zainteresovano sam klimnuo glavom.

Nadziranje onih koji nadziru. ,,U kakvoj je vezi Tereza Mendosa bila s komesarom Ninom Hua-resom?" upitao sam.

Oklevao je jedan trenutak, kao da odmerava značenje ili vrednost svega što će reći. Onda je napravio jedan ambivalentan pokret. „Ne mogu da vam kažem ništa više od onoga što su tada objavile novine... Meksikanka je uspela da dopre čak do ODKS-a.

Huares je na kraju radio za nju, kao i mnogi drugi."

Spustio sam plastičnu čašu na sto, nagnuvši se malčice napred. „Vas nikada nije pokušala da kupi?"

Gutanje kapetana Kastra postalo je neprijatno. Gledao je čašu, bezizražajno. Na trenutak sam se uplašio da je naš razgovor

završen. Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine. Zbogom i do viđenja. „Ja razumem te stvari, znate?" napokon je progovorio. „Razumem, iako to vi ne odobravate, da neko ko prima malu platu vidi svoju šansu kada mu kažu: čuj, kada sutra budeš na tom i tom mestu, umesto da gledaš ovamo gledaj tamo. A za uzvrat pruži ruku i primi gomilu novčanica. Svako je priča za sebe. Svi želimo bolji život od onoga koji već vodimo... Stvar je u tome da neki imaju granice, a neki ne."

Ponovo je zaćutao i podigao pogled. Sklon sam tome da sumnjam u nečiju nevinost, ali u ovaj pogled nisam sumnjao.

Mada, u suštini, nikad se ne zna. U svakom slučaju, slušao sam i ranije o kapetanu Viktoru Kastru: jedan od trojice najboljih u svojoj klasi, sedam godina u Intksaurondu, dobrovoljac u Bosni, medalja za zasluge sa crvenom lentom. „Naravno da su pokušali da me kupe", rekao je. „Nije to bilo ni prvi put ni poslednji." Sada je sebi dozvolio da se blago osmehne, skoro strpljivo. „Čak i u ovom selu to pokušavaju s vremena na vreme, ali na drugi način. Šunka za Božić od nekog graditelja, poziv na večeru od nekog odbornika... Ubeđen sam da svako ima svoju cenu. Možda je moja previsoka. Ne znam. Činjenica je da mene nisu kupili." „Zato ste ovde?" „Ovo je dobro mesto", hladno me je gledao. „Mirno. Ne žalim se." „Da li je istina, kao što se priča, da je Tereza Mendosa ostvarila kontakte u Glavnoj direkciji civilne garde?" „To bi trebalo da pitate u Direkciji." ,,I da li je tačno da ste radili sa sudijom Martinesom Pardom na jednoj istrazi koju je obustavilo Ministarstvo pravde?" „Reći ću vam ono što sam već rekao. Raspitajte se u Ministarstvu pravde."

Klimnuo sam glavom, prihvatajući njegova pravila. Iz nekog razloga, ona odvratna kafa u plastičnoj čaši učinila je da mi postane još simpatičniji. Setih se komesara Nina Huaresa za stolom Kuće Lusio, dok je gustirao vinju pedroso iz '96. Kako to bejaše objasnio moj sago-vornik pre neki minut? A, da. Svako je priča za sebe. „Pričajte mi o Meksikanki", rekoh.

U istom trenutku izvadio sam iz džepa kopiju fotografije napravljene iz carinskog helikoptera i stavio sam je na sto: Tereza Mendosa osvetljena usred noći, dok oko nje svetluca oblak raspršene vode, mokre kose i lica, ruku naslonjenih na ramena vozača glisera. Dok juri brzinom od pedeset čvorova ka Leonovoj steni i svojoj sudbini.

„Već sam video ovu fotografiju", rekao je kapetan Kastro. Ali nekoliko trenutaka zagledao se u nju, zamišljen, pre nego što ju je gurnuo ka meni. „Bila je veoma bistra i veoma brza", dodao je trenutak kasnije. „Njen uspon u tom opasnom svetu iznenadio je sve. Rizikovala je i imala je sreću... Dugačak je put od ove žene koja prati svog mladića na gliseru do one koju sam ja upoznao. Pretpostavljam da ste videli članke u novinama. Fotografije u OM i ostalo.

Postala je finija, stekla je manire i određenu kulturu. I postala je moćna. Legenda, kažu. Kraljica juga. Novinari su je nazvali tako... Za nas je uvek bila samo Meksikanka." „Da li je ubijala?" „Pa, naravno daje ubijala. Ili su to drugi radili za nju. Ubijanje je sastavni deo tog posla. Ali zamislite kako je bila lukava. Niko nije mogao ništa da dokaže. Nijedno ubistvo, nijednu turu. Čist ćorak. Čak ju je i Poreska agencija pratila, kako bi videli da li sa te strane mogu da joj iskopaju jamu. Ništa... Mislim da je kupila one koji su vodili istragu."

Učinilo mi se da sam primetio nekakav gorak prizvuk u njegovim recima. Pogledao sam ga, znatiželjan, ali on se zavalio na stolici. Nemojmo o tome, govorio je njegov izraz lica. To nije bilo pitanje i ja nisam merodavan za to. „Kako se uzdigla tako brzo i tako visoko?" „Već sam rekao daje bila bistra i imala je sreće. Stigla je baš u vreme kad je kolumbijska mafija tražila alternativne puteve u Evropi. Osim toga, bila je i inovatorka... Ako Marokanci sada drže sav transport sa obe strane moreuza, to je njena zasluga.

Počela je više da se oslanja na te ljude nego na gibraltarske i španske krijumčare, ijednu haotičnu, skoro zanatsku aktivnost pretvorila je u efikasnu firmu. Čak je korigovala izgled svojih zaposlenih. Naredila je da se odevaju poslovno, ništa od debelih zlatnih kajli ili ulične mode: jednostavna odela, skromni automobili, stanovi umesto luksuznih kuća, dolazak taksijem na poslovne sastanke... I tako, pored marokanskog hašiša, ona je učinila da se kokainske mreže prošire i na istočni Mediteran, istisnuvši druge mafijaške grupe i Galisijce koji su pokušavali da se utvrde tamo. Nikada nije koristila sopstvenu robu, što smo mi znali. Ali svi su zavisili od nje. „Ključ je u tome", nastavio je da mi priča kapetan Kastro, „što je Meksikanka koristila svoje tehničko iskustvo o upotrebi glisera za operacije na višem nivou. Tradicionalni fantomi krutih trupova i ograničene autonomije skloni su kvarovima na uzburkanom moru. I ona je prva shvatila da jedan gumeni čamac bolje podnosi nevreme, jer se manje oštećuje. Tako da je organizovala flotu zodijaka, gumenjaka: pneumatski čamci

poslednjih godina dostižu dužinu i od petnaest metara, često imaju po tri motora, treći nije za brzinu - ograničenje brzine i dalje je na pedeset čvorova - već za održavanje snage. Sem toga, manji čamci omogućavaju da se sačuvaju rezerve goriva.

Veća autonomija i više tereta. Tako da je mogla da radi i na mirnom i na uzburkanom moru, u udaljenim delovima moreuza: ušće Gvadalkavira, Uelve i puste obale Almerije. Ponekad bi stizala do Mursije i Alikantea, do ribarskih brodova i specijalnih jahti koje su snabdevale gumenjake na otvorenom moru. Vodila je operacije brodovima koji su dolazili direktno iz Južne Amerike i koristila je marokanske veze da bi organizovala vazdušne transporte kokaina - koji je ulazio preko Agadira i Kazablanke sa tajnih pista sa planina Rif do malih španskih aerodroma koji čak nisu ni postojali na mapama. Takode je uvela u modu takozvana „bombardovanja": paketi od po dvadeset pet kilograma hašiša ili kokaina, uvijeni u fiberglas i obezbeđeni plovcima, bacani su u more da bi ih potom vadili ovi iz čamaca i ribarskih brodića. Ništa od ovoga", objasnio je kapetan Kastro, „nije rađeno ranije u Španiji. Piloti Tereze Mendose, regrutovani među onima koji su leteli u avionima za zaprašivanje, mogli su da slete na zemljane puteve i piste dužine dvesta metara i da polete s njih. Leteli su nisko, noću, između planina i na maloj visini iznad mora, koristeći to što skoro nije bilo marokanskih radara, a španski sistem detekcije imao je, ili još ima - kapetan je napravio ogroman krug rukama - ovolike rupe. Da pomenemo i to što bi neko dobro podmazan zatvorio oči kada bi se pojavio sumnjiv eho na ekranu. „Sve smo to potvrdili kasnije, kada se jedna cesna skajmaster srušila u blizini Tabernasa, u Almeriji, sa tovarom od dvesta kilograma kokaina. Pilot, jedan Poljak, na licu mesta je poginuo.

Znali smo da je Meksikanka bila umešana, ali niko to nije mogao da dokaže. Niti bilo šta drugo."

Zaustavila se ispred izloga knjižare Alameda. U poslednje vreme kupovala je mnogo knjiga. Sve više ih je imala u kući: uredno poređane na policama ili bilo kako nabacane preko komada nameštaja. Čitala bi do kasno u noć ili bi to radila usred dana na terasama pored mora. Neke od njih su govorile o Meksiku. Pronašla je u toj knjižari u Malagi nekoliko autora iz svoje zemlje: policijski romani Paka Ignasija Taiba [I, knjigu priča Rikarda Garibaja, Istorija osvajanja nove Španije od izvesnog Bernala Dijasa del Kastilja koji se sastao s Kortesom i Ma-linče, i jedan tom kompletnih dela Oktavija Paza - nikada ranije nije čula za tog gospodina Paza, ali očigledno je bio slavan u njenoj domovini - čiji je naslov glasio Stranac u svojoj otadžbini. Polako ju je čitala, uz poteškoće, preskačući stranice koje nije

razumela. Ali nešto joj je i ostalo u glavi: talog nečeg novog, što ju je nateralo da razmišlja o svojoj zemlji - o tom ponosnom narodu, surovom, tako dobrom i nesreć-nom u isto vreme, uvek daleko od Boga i blizu prokletim gringosima - i o sebi samoj. Bilo je i knjiga koje su je primorale da razmišlja o stvarima o kojima nikada ranije nije razmišljala. A pored toga, čitala je i dnevnu štampu i pokušavala da se informiše preko televizije. Sve to, još i telenovele koje su prikazivali posle podne; mada je više vremena provodila u čitanju nego u bilo čemu drugom. Prednost knjiga - kao što je otkrila dok je bila u El Puertu de Santa Marija - jeste u tome što iz njih možeš da prisvojiš živote, priče i misli, i kada ih završiš, nisi više isti kao onda kada si ih prvi put otvorio.

Veoma umni ljudi napisali su ove stranice; i ako si spreman da čitaš sa poniznošću, strpljenjem i željom da naučiš, nikada te neće izneveriti. Čak i ono što nisi razumeo ostaće tamo, u nekom deliću glave; spremno za budućnost koja će mu dati smisao i pretvoriti ga u nešto lepo i korisno. I tako, GrofMonte Kristo i Pedro Paramo, koje su iz raznih razloga i dalje bile njene omiljene knjige - ni sama nije znala koliko puta ih je pročitala pripadale su već poznatom pravcu i zagospodarile su skoro svim. Knjiga Huana Rulfa bila je izazov od samog početka, a sada je bila zadovoljna dok prelazi stranice i hvata smisao: Želeo sam da odustanem jer sam mislio da povratkom mogu da pronađem toplinu koju sam upravo ostavio; ali nakon što sam malo hodao, shvatio sam da hladnoća potiče od mene, od moje sopstvene krvi... Fascinirana, uzdrhtala od zadovoljstva i straha, otkrila je da sve knjige sveta govore o njoj.

Posmatrala je izlog, u potrazi za koricama koje će joj privući pažnju. Kada se radilo o nepoznatim knjigama, vodile su je korice i naslovi. Jednu je napisala žena po imenu Nina Berberova, pročitala je na naslovnoj strani na kojoj se nalazio portret mlade žene kako svira klavir; priča ju je tako privukla da je pokušala da nađe i druge knjige od iste autorke. Pošto se radilo o Ruskinji, knjigu je poklonila - Klavirska pratnja, tako se zvala - Olegu Jasikovu, koji nije čitao ništa drugo do sportske štampe i literature koja se odnosila na carski period. „Opasna je ona pijanistkinja", komentarisao je gangster nekoliko dana kasnije. Sto je dokazivalo da je barem prelistao knjigu.

Ovo jutro je bilo tužno, pomalo prohladno za Malagu. Padala je kiša, i gusta magluština je lebdela između grada i pristaništa, utapajući u sivilo drveće Alamede. Tereza je posmatrala jedan roman u izlogu koji se zvao Majstor i Margarita. Korice nisu bile mnogo privlačne, ali ime autora zvučalo je ruski, i osmehnula se pomislivši na Jasikova i na izraz njegovog lica kada mu bude odnela knjigu. Ušla je unutra s na-merom da je kupi, kada je

ugledala svoj odraz u reklamnom ogledalu koje se nalazilo odmah pored police: kosa pokupljena u rep, srebrne naušnice, ni trunke šminke, crna kožna jakna preko farmerki i kamper čizme od smeđe kože.

Iza njenih leđa prolazila su retka vozila u pravcu mosta Tetuan, i vrlo malo ljudi šetalo se po trotoarima. Odjednom se sve smrzlo unutar nje, kao da su joj se krv, srce i misli privremeno zaustavili. Osetila je to pre nego što je shvatila. Čak i pre nego što je primetila. Ali bilo je tu, neosporno, staro i poznato: Situacija. Nešto sam videla, tupo je pomislila, ne osvrćući se, nepomična pred ogledalom koje joj je omogućilo da gleda iza sebe. Preplašena. Nešto što se nije uklapalo u ambijent i što nije uspela da identifikuje. Jednog dana - setila se reči Guera Davile - neko će ti se približiti. Neko koga možda poznaješ. Pažljivo je ispitala vidokrug preko ogledala i opazila dva muškarca koja su bez žurbe, krivudajući među automobilima, prelazila ulicu sa centralne avenije Alamede. Oba muškarca učinila su joj se poznatim, ali to je shvatila nekoliko sekundi kasnije. Pre nego što je obratila pažnju na jedan detalj: uprkos hladnoći, obojici su jakne bile prebačene preko desne ruke. Onda je osetila slepi, iracionalni, drevni strah, za koji je mislila da ga nikada ponovo neće osetiti u životu. I tek kada je sumanuto ušla u knjižaru, s namerom da prodavca pita za neki sporedni izlaz, shvatila je da je prepoznala Gata Fijerosa i Potemkina Galvesa.

Ponovo je trčala. U stvari, nikada nije ni prestala trči od kada je zazvonio telefon u Kulijakanu. Stalno bežanje napred, bez cilja, koje ju je dovodilo do neočekivanih mesta i osoba. Izašla je na zadnja vrata, zgrčenih mišića u očekivanju pucnja, potrčala je Ulicom Panaderos, ne mareći za to da li izaziva pažnju, prošla je pored pijace - ponovo se setila onog prvog bega - i nastavila je da hoda brzo sve dok nije stigla do Ulice Nueva. Srce joj je kucalo šest hiljada i osamsto otkucaja u minutu, kao da je unutra naštelovani motor. Takatakatak. Takatakatak. Povremeno je gledala iza sebe, s nadom da je dvojica plaćenika i dalje čekaju u knjižari. Usporila je korak u trenutku kada joj je malo falilo da se oklizne na vlažnom tlu. Pribrala se i razmišljala.

Ubićeš se, rekla je sebi. Zato se smiri. Ne benavi i misli. Ne misli na to šta rade oni tikvani tamo, već kako da ih se oslobodiš.

Kako da se spaseš. Kasnije ćeš imati vremena da razmišljaš 0 razlozima, ukoliko budeš živa.

Bilo je nemoguće da ode do policije, ili da se vrati svom čirokiju sa kožnim sedištima - tradicionalna naklonjenost Sinaloaca džipovima - koji se nalazio na podzemnom parkingu Trga Marina. Misli, ponovo reče sebi. Misli, ili ćeš uskoro umreti.

Bespomoćno je pogledala oko sebe. Nalazila se na Trgu

Konstitusion, nekoliko koraka udaljena od hotela Larios.

Povremeno bi Pati i ona, dok su bile u kupovini, svratile na piće u bar na prvom spratu, prijatno mesto odakle je mogao da se vidi - u ovom slučaju nadzire - veliki deo ulice. Hotel, naravno.

Tako je. Izvadila je telefon iz tašne dok je prolazila tremom i pela se uz stepenice. Bip, hip, hip. Ovaj problem je mogao da reši samo Oleg Jasikov.

Te noći bilo joj je teško da zaspi. Trzala bi se iz polusna, i više od jednog puta čula je, prestrašena, glas koji je jecao u tami, otkrivši na kraju da je to bio njen glas. U glavi su joj se preplitale slike iz prošlosti i sadašnjosti: osmeh Gata Fijerosa, žarenje među butinama, pucnji iz kolta „dabl igl", ona polugola među žbunjem koje joj je izranjavalo noge. Kao da se sve to desilo juče ili upravo sada. Najmanje tri puta čula je kako jedan od Jasikovih telohranitelja kuca na vrata spavaće sobe. „Recite mi da li ste dobro, gospodo. Da li vam treba nešto?"

Pre zore, obukla se i otišla u dnevnu dobu. Jedan čovek spavao je na sofi, a drugi je podigao pogled sa časopisa pre nego što je polako ustao. „Kafu, gospođo? Neko piće?"

Tereza je odmahnula glavom i sela pored prozora koji je gledao na luku Esterpona. Jasikov joj je ustupio stan. „Ostani koliko želiš", rekao je. ,,I izbegavaj da ideš u svoju kuću dok se sve ne sredi." Oba čuvara bila su srednjih godina, korpulentna i mirna.

Jedan je pričao ruskim akcentom, a drugi nije imao nikakav akcenat jer nikada nije otvarao usta. Oba bez identiteta. Vojnici, tako ih je zvao Jasikov. Tihi ljudi koji su polako hodali i gledali na sve strane očima profesionalaca. Nisu se odvajali od nje još otkad su neopaženo došli u hotel, jedan od njih je nosio sportsku torbu obešenu o rame, i otpratili su je - onaj koji govori zamolio ju je tihim glasom da mu opiše plaćenike - do „mercedesa" sa tamnim staklima koji je čekao kraj ulaza. Sada je sportska torba stajala otvorena na stolu, a unutra je svetlucao modrikasti čelik automatske puške „škorpiona,,.

Jasikova je videla sledećeg dana. „Pokušaćemo da resimo problem", rekao je Rus. ,,U međuvremenu, ne švrljaj mnogo. I sad bi mi koristilo da mi objasniš šta se kog đavola dešava. Da. Kakve neizmirene račune imaš tamo. Želim da ti pomognem, ali ne i da bespotrebno stvaram neprijatelje, niti da se mešam u stvari ljudi s kojima bih mogao sarađivati u nekom poslu. To, njet i njet. Ako su u pitanju Meksikanci, svejedno mi je, jer ništa tu ne gubim. Ali s Kolumbijcima moram da budem u dobrim odnosima. Da." „To su Meksikanci", potvrdila je Tereza. „Iz Kulijakana, Sinaloe.

Iz moje jebene zemlje."

„Onda mi je svejedno", glasio je Jasikov odgovor. „Mogu da ti pomognem." Onda je Tereza zapalila cigaretu, pa još jednu i još jednu, i dugo je upoznavala svog sagovornika sa etapom iz svog života koju je jedno vreme smatrala zauvek zapečaćenom: Betmen Guemes, don Kpifanio Vargas, poslovi Guera Davile, njegova smrt, beg iz Kulijakana, Melilje i Alhesirasa. „Odgovara glasinama koje sam čuo", zaključio je drugi kada je ona završila. „Osim tebe, nikada ovde nismo videli Meksikance.

Ne. Mora da je tvoj napredak u poslu osvežio nečije sećanje."

Odlučili su da Tereza nastavi da živi normalno - „ne mogu da budem zatvorena", rekla je ona, „dovoljno sam bila u El Puertu" - ali da bude oprezna i da je dva Jasikova „vojnika" u stopu prate. „I oružje moraš da nosiš", predložio je Rus. Ali ona nije želela. „Ne gnjavi me s tim", rekla je. „Glupost. Čista sam i želim da tako ostane. Ilegalno posedovanje oružja bilo bi dovoljno da me po drugi put strpaju u zatvor."

I nakon što je malo razmislio, ovaj drugi se složio. „Čuvaj se onda", završio je. „A za ostalo ću seja pobrinuti."

Tereza je tako i uradila. Tokom sledeće sedmice živela je s telohra-niteljima za petama, ne izlažući se previše. Sve vreme se držala podalje od svog doma - luksuzni apartman u Puertu Banusu, koji je tada nameravala da menja za kuću kraj mora, u Gvadalmini Bahi - a Pati je išla tamo-amo sa odećom, knjigama i potrepštinama. „Telohranite-lji kao u filmovima", govorila je. „Ovo liči na Poverljivo iz L. A." Provodila je mnogo vremena praveći joj društvo, razgovarale bi ili gledale televiziju, a stočić u dnevnoj sobi beleo se od praha, ispred bezizražajnog pogleda Jasikovih ljudi. Pri kraju sedmice, Pati im je rekla „srećan Božić" bila je polovina marta - i spustila na sto, odmah pored torbe sa „škorpionom", dva debela svežnja novca. „Mali znak pažnje", rekla je. Da nešto popijete. Zato što se tako dobro brinete za moju prijateljicu." „Već smo plaćeni", rekao je onaj sa akcentom nakon što je pogledao novac i svog kolegu. I Tereza je pomislila kako Jasikov ili dobro plaća svoje ljude ili oni izuzetno poštuju Rusa. A možda je u pitanju oboje. Nikada nije saznala njihova imena. Ali Pati ih je uvek zvala Piksi i Diksi. „Dva objekta su lokalizovana", javio je Jasikov. „Upravo je zvao jedan kolega koji mi duguje uslugu." To joj je rekao telefonom uoči sastanka sa Italijanima, ne pridavajući tome vidljivu važnost i pomenuvši joj to više usput. Tereza je bila sa svojim ljudima, ugovarala je kupovinu pneumatskih čamaca dužine

devet metara, koji će biti smešteni u jednoj industrijskoj hali u Esterponi, sve do trenutka kada se puste u promet. Pošto je prekinula vezu, zapalila je cigaretu kako bi malo razmislila, pitajući se kako će njen prijatelj Rus resiti problem. Pati ju je gledala. Ponekad, iznervirano je zaključila, kao da joj pogađa misli. Osim Pati - Teo Alharafe je bio na Karibima, a Edi Alvares, ćušnut u administrativne poslove, bavio se bankarskim papirima u Gibraltaru - bila su prisutna i dva nova savetnika za Transer Nagu: Farid Latakija i doktor Ramos. Latakija je bio hrišćanin Libanac, vlasnik jedne firme za uvoz koja je pokrivala njegovu pravu aktivnost, a to je bilo nabavka određenih stvari. Sitan, simpatičan, nervozan, sa kosom koja je sijala pri vrhu i žbunastim brkovima, stekao je nešto novca prevozom oružja za vreme Libanskog rata - oženjen izvesnom Hemajel - i sada je živeo u Marbelji. Kada bi mu pružili dovoljno sredstava, bio je sposoban da pronađe bilo šta. Zahvaljujući njemu, Transer Naga je raspolagala pouzdanom opremom za prebacivanje kokaina: stari ribarski brodići iz Uelve, privatne jahte i rasklimatani trgovački brodovi s malom nosivošću koji su, pre nego što utovare so u Torevijehi, primali na moru drogu koja je ulazila u Maroko preko Atlantskog okeana, a u slučaju nužde snabdevali su glisere na istočnoj andaluzijskoj obali. Što se tiče doktora Ramosa, bio je to lekar trgovačke marine, taktičan u organizaciji: pravio je operacione planove, bio je zadužen za tačke utovara i istovara, smicalice za odvraćanje pažnje, kamuflaže. Pedese-logodišnjak sive kose, visok i veoma mršav, neugledne spoljašnosti, nosio je stare jakne, flanelske košulje i izgužvane pantalone. Pušio je lule sa nagorelim proširenim delom, štedljivo ih puneći - delovao je kao najspokojniji čovek na svetu - engleskim duvanom iz mesinganih kutijica koje su mu deformisale džepove prepune ključeva, novčića, upaljača, nabijača za lule i najneverovatnijih predmeta. Jednom, kada je izvadio maramicu - koristio je one starinske, sa izvezenim inicijalima - na zemlju mu je ispala jedna lampica, zakačena za privezak za ključeve sa reklamom za jogurt danone. Kada je hodao, zvučao je kao sakupljač starog gvožđa. „Istovetni identitet", govorio je doktor Ramos. „Isti list i registarska tablica za svaki zodijak. Za sve isto. Pošto odvojeno idu u vodu, neće biti problema... Pri svakom putovanju, kada se čamci natovare, skidamo tablicu sa njih i tako postaju anonimni.

Zarad veće sigurnosti, možemo kasnije da ih napustimo, ili da se neko pobrine za njih. Tako što ćemo ga platiti, naravno.." „Zar nije previše opasno to sa istim registarskim tablicama?"

,,U vodu ide svaki ponaosob. Kada je A u akciji, registarski broj stavljamo na B. Pošto su svi isti, na taj način samo jedan će biti na pristaništu. Zvanično, nikada se nije ni pomerio odatle." „A lučka kontrola?"

Doktor Ramos se jedva primetno nasmejao, sa iskrenom skromnošću. Bliski kontakti takođe su bili njegova specijalnost: lučki stražari, mehaničari, mornari. Kretao se onuda, parkirao je svoj stari citroen „od dva konja" bilo gde, čavrljao bi i s jednima i s drugima, sa lulom među zubima, smetenog izgleda, ali poštovan. Imao je mali motorni čamac u Kaborpinu kojim je išao u ribolov. Poznavao je svako parče obale kao svoj džep i sve i svakoga od Malage do ušća Gvadalkivira. „To je pod kontrolom. Niko neće praviti probleme. Druga je stvar ako vrše istragu oni spolja, tu stranu ja ne mogu da pokrivam. Za spoljnu bezbednost nisam kompetentan."

To je bilo tačno. Tereza se za ovo pobrinula zahvaljujući vezama Tea Alharafea i nekim Patinim kontaktima. Jedna trećina ulaganja Transer Nage bila je namenjena javnim odnosima sa obe strane moreuza; to je uključivalo i političare, administrativno osoblje, agente državne bezbednosti. Tajna je bila u podmićivanju informacijama ili novcem, zavisno od slučaja. Tereza nije zaboravila lekciju iz Punte Kastor, i dozvoljavala je sebi da izgubi neku važnu robu - slaganje u izgubljene fondove, tako je to zvala - da bi zadobila naklonost šefa grupe za Organizovanu delikvenciju Koste del Sol, komesara Nina Huaresa, starog poznanika Tea Alharafea. A i komanda civilne garde imala je koristi tako što je dobijala privilegovane informacije nad kojima inače nije imala kontrolu, pripisujući sebi uspehe koji su ulazili u statistiku. Danas ti, sutra ja, usluga za uslugu. Ili nekoliko usluga. S nekim nižim predstavnicima vlasti ili gardistima i policajcima, detalji su bili nepotrebni: pouzdan posrednik stavio bi na sto gomilu novca i stvar bi bila rešena. Nisu se svi mogli kupiti, ali tada je obično funkcionisala solidarnost na širem nivou. Retko se dešavalo da neko prijavi kolegu, osim u krajnjem slučaju. Osim toga, rad protiv kriminala i droge nije uvek bio jasno definisan granicama; mnogi su istovremeno radili s bandama, drogom se plaćalo doušnicima, i novac je bio jedino pravilo kojeg se pridržavalo. Što se tiče nekih lokalnih političara, ni s njima nije bilo teško.

Tereza, Pati i Teo su nekoliko puta večerali s Tomasom Pestanjom, gradonačelnikom Marbelje, da bi razgovarali o rekvalifikaciji nekog zemljišta koje bi poslužilo za izgradnju.

Tereza je vrlo brzo naučila - mada je sada samo potvrđivala svoje prednosti kako bi ostala na vrhu piramide - da što više pomaže neku društvenu organizaciju, tim više zadobija njihovu

potporu. Na kraju, čak i trgovcu duvana na ćošku odgovara da radiš. A na Kosti del Sol, kao i svuda, kada se pojaviš s dobrim garancijama za investiranje, mnoga vrata su ti otvorena. A potom, sve je bilo pitanje veštine i strpljenja. Polako uvlačiti ljude, da se ne bi preplašili, sve dok ne dođu u poziciju da zavise od tebe. Sve na fin način. Sladunjavo. Isto kao i sa sudijama: naj-pre nosiš cveće i bombone sekretaricama, a na kraju završiš stvar sa sudijama. Ili sa nekoliko njih. Tereza je na spisku imala trojicu, uključujući i predsednika suda kome je Teo Alharafe upravo nabavio stan u Majamiju.

Okrenula se ka Latakiji. „Šta je s motorima?"

Libanac je napravio jedan stari, mediteranski pokret: spojio je prste na ruci i brzo ih okrenuo nagore. „Nije bilo lako", rekao je. „Fali nam šest komada. Radim na tome." ,,A ostalo?" „Viseko klipovi su stigli pre tri dana, bez problema. Kao i kućišta za ležajeve radilice... Što se tiče motora, možemo da dopunimo količinu drugim markama." „Tražila sam ti", polako je rekla Tereza, naglašavajući reči, „proklete jamahe od dvesta dvadeset i pet konja, i karburatore od dvesta pedeset... To sam ti tražila."

Primetila je da Libanac, uznemiren, posmatra doktora Ramosa u očekivanju podrške, ali ovaj je i dalje imao nedokučivo lice.

Sisao je svoju lulu, obavijen dimom. Tereza se nasmeja u sebi.

Svako mora sam da nosi svoj teret. „Znam to." Latakija je i dalje gledao u doktora, ozlojeđenog izgleda. „Ali nije lako odjednom nabaviti šesnaest motora. Čak ni zvanični distributer ne može da garantuje za tako kratko vreme." „Svi motori moraju da budu identični", naglasio je ovaj drugi. ,,U protivnom, ništa od pokrivanja."

Još je i podržava, govorile su Libančeve oči. Ibn čarmuta.

Verovatno mislite da mi Feničani činimo čuda. „Kakva šteta", rekao je na kraju. „Sav taj trošak za put." „Vidi ti ko nam kuka zbog troškova", dobacila je Pati koja je palila cigaretu. „Gospodin Deset Posto." Ispustila je dim daleko, jako namreškavši usne. „Uradiću ono što mogu." „Sigurna sam da hoćeš", reče Tereza.

Nikada ne sumnjaj javno, bejaše joj rekao Jasikov. Okruži se savetni-cima, slušaj pažljivo, nemoj odmah da govoriš; ali nikada ne zamuckuj pred podređenima, i nemoj dozvoliti da se raspravlja o tvojim odlukama kada ih jednom doneseš.

Teoretski, šef je uvek u pravu. Da. Kada nešto kaže, o tome je

razmislio ranije. A iznad svega je poštovanje. Ako možeš, učini da te vole. To, takođe, može da ti osigura odanost. Da. U svakom slučaju, ako možeš da biraš, bolje je da te poštuju nego da te vole. „Sigurna sam", ponovila je.

Mada još bolje od toga da te poštuju jeste to da te se boje, mislila je. Ali strah se ne uliva odjednom, već postepeno. Svako svakoga može da preplaši; svaki divljak je sposoban za to. Ali teško je postići da ljudi malo-pomalo počnu da te se boje...

Latakija je razmišljao, češkajući brkove. „Ukoliko mi dozvoliš", na kraju je rekao, „mogu da ih nabavim napolju. Poznajem neke ljude u Marseju i Đenovi... Ali kasniće još malo. Tu su još i dozvole za uvoz i sve ostalo." „Snađi se. Želim te motore." Napravila je pauzu i pogledala ka stolu. „Razmišljala sam o jednom velikom brodu." Podigla je pogled. „Ne preterano velikom. S legalnim papirima." „Koliko novca nameravaš da potrošiš?" „Sedamsto hiljada dolara. Plus pedeset hiljada, najviše."

Pati nije bila upućena. Gledala ju je izdaleka, pušeći, ne rekavši ni reči. Tereza je izbegavala da je pogleda. Mi kraju krajeva, pomislila je, uvek govoriš da sam ja ta koja vodi posao. I daje tebi tako dobro. „Za plovidbu preko Atlantika?" želeo je da zna Latakija, kome nije promakao taj višak od pedeset hiljada. „Ne. Samo za ovde." „Nešto važno je u pitanju?"

Doktor Ramos ga je kritički pogledao. Previše pitaš, govorile su njegove flegmatične oči. Ugledaj se na mene. Ili gospođicu O'Farel, koja tu sedi, diskretna kao daje došla uposetu. „Možda", odgovorila je Tereza. „Koliko vremena ti je potrebno?"

Znala je koliko vremena ima na raspolaganju. Malo. Kolumbijci samo što nisu učinili jedan veliki skok. Jedan jedini utovar, neočekivan, snabdeo bi i Italijane i Ruse. Jasikov ju je ispitivao u vezi s tim, i ona je obećala da će se angažovati.

Latakija je ponovo češkao brkove. „Ne znam", rekao je. „Morao bih da otputujem, da osmotrim situaciju, obavim formalnosti i plaćanje. Tri sedmice, najmanje." „Manje." „Dve sedmice." „Jedna." „Mogu da pokušam", uzdahnuo je. „Ali više će koštati." Tereza je prasnula u smeh. U suštini ju je zabavljala lukavost ovog dupeglavca. Svaka njegova treća reč odnosila se na novac. „Ne zajebavaj me, Libanac. Ni dolara više. I tačka."

Sastanak sa Italijanima održao se sutradan posle podne, u stanu u Sotograndeu. Bezbednost je bila na najvećem mogućem nivou. Osim Italijana - dva čoveka iz kalabreške N'Dranghete koja su tog jutra do-letela na aerodrom u Malagi bili su prisutni samo Tereza i Jasikov. Italija je postala glavni evropski potrošač kokaina, i zamisao je bila da se obezbede najmanje četiri tovara od sedamsto kilograma godišnje. Jedan od Italijana, zreliji muškarac sa sedim zaliscima, u jakni od bivolje kože, sa izgledom uspešnog muškarca koji voli sport i modu, melodičnim glasom im je detaljno objasnio - onaj drugi je sve vreme ćutao i povremeno se naginjao ka svom kolegi kako bi mu nešto do-šapnuo - na prilično dobrom španskom. Bio je pravi trenutak da se povezu: Pablu Eskobaru pretili su u Medeljinu, braća Rodriges Orehuela sve su manje bila sposobna da direktno operišu u Sjedinjenim Državama, a kolumbijski klanovi morali su u Evropi da nadoknade gubitke jer ih je u Severnoj Americi istisnula meksička mafija. Njima, N'Drangheti, ali i sicilijanskoj mafiji i napolitanskoj Kamori - svi smoArturo Perez-Reverte časni i u dobrim smo odnosima, ozbiljno je dodao nakon što mu je njegov pratilac došapnuo nešto - bilo je potrebno da se obezbedi hi-drohlorid kokaina, sa čistoćom od devedeset do devedeset i pet procenata - kilogram su mogli da prodaju za šezdeset hiljada dolara, tri puta skuplje nego u Majamiju ili San Francisku - ali i slobodna baza kokaina*, u tajnim lokalnim rafinerijama. U tom trenutku, onaj drugi - mršavi, s podrezanom bradom, u tamnoj odeći i starinskog izgleda - okrenuo se da mu kaže nešto na uvo, ali njegov kolega podiže prst kao znak opomene, mršteći čelo baš kao i Robert de Niro u mafijaškim filmovima. „Poštujemo onog ko je častan", naglasio je.

A Tereza, kojoj nijedan detalj nije promakao, pomisli kako stvarnost podražava fikciju, u svetu u kojem kriminalci idu u bioskop i gledaju televiziju kao i svi drugi. Biće to rasprostranjen i stabilan posao, sada je govorio drugi, posao s perspektivom, ukoliko rezultati prvih operacija zadovolje sve strane. Onda je objasnio nešto što je Tereza saznala od Jasikova: da su njegovi kontakti u Kolumbiji spremili prvu isporuku, pa čak i brod, Derli, koji se nalazio u La Gvairi, u Venecueli, ________________ * Krek, kokain prerađen za pušenje, pomešan sa amonijakom ili sodom bikarbonom

spreman da utovari sedamsto paketa droge sakrivenih u kantama za mašinsko ulje od po deset kilograma, smeštenim u jednom kontejneru. Nastavak operacije nije obezbeđen, rekao je, a zatim je slegnuo ramenima i gledao u Terezu i Rusa kao da oni snose krivicu za to.

Na iznenađenje Italijana, pa i samog Jasikova, Tereza je iznela jedan konkretan predlog. Provela je noć i jutro radeći sa svojim ljudima, kako bi mogla da ponudi plan operacija koje bi počele u La Gvairi, a završile se u luci Đoja Tauro, u Kalabriji. Sve je detaljno izložila: datume, rokove, garancije, kompenzacije u slučaju da propadne prva isporuka. Možda je otkrila i više od potrebnog za sigurnost operacije; ali u ovoj fazi, shvatila je to na prvi pogled, bilo je bitno impresionirati klijente. Jasikova i Babuškina jamčevina pokrivala ju je samo donekle. I tako, dok je govorila, ispunjavajući rupe onako kako su se pojavljivale, pokušavala je da sve upakuje da izgleda da je dobro osmišljeno, bez nejasnoća. Ona, objasnila je, ili jedna mala marokanska firma po imenu *Krek, kokain prerađen za pušenje, pomešan sa amonijakom ili sodom bikarbonom

Ouksada Imeksport, filijala koja pokriva TranserNagu sa sedištem u Nadom pobrinuće se za robu u atlantskoj luci Kazablanka i prebaciti je u jedan stari engleski minolovac s malteškim papirima, HauardMorhajm, koji će još ovog jutra - Farid Latakija je sve brzo završio - biti na raspolaganju. Zatim, sve o trošku istog putovanja, brod će nastaviti do Konstance, u Rumuniji, i tamo će predati drugi teret koji je spreman čekao u marokanskom skladištu, namenjen Jasikovim ljudima. Transport će ispasti jeftiniji zbog dva tereta, a i bezbednost je veća. Manje putovanja, manji rizik. Rusi i Italijani dele troškove. Divna međunarodna saradnja. I tako dalje. Jedini problem je to što ona ne prima deo isplate u drogi. Samo prevoz. I samo dolari.

Italijani su bili oduševljeni Terezom i planom. Tražili su mogućnosti, a zatekli su isplaniranu operaciju. Kada je došlo vreme da razgovaraju o finansijama, troškovima i procentima, onaj s bivoljom jaknom uključio je mobilni telefon, izvinio se i dvadeset minuta razgovarao u drugoj prostoriji. Za to vreme, Tereza, Jasikov i Italijan s podrezanom bradom i starinskom pojavom bez reči su se gledali, sedeći za stolom prekrivenim papirima na kojima je ona ispisala cifre, dijagrame i podatke.

Konačno se onaj drugi pojavio na vratima. Osmehivao se i pozvao je svog pratioca da mu se nakratko pridruži. Onda je Jasikov zapalio cigaretu koju je Tereza prinosila ustima.

„Tvoji su", rekao je. „Jesu."

Tereza je pokupila papire, ne rekavši ni reči. Povremeno bi pogledala u Jasikova: Rus se smešio, poletan, ali ona je i dalje bila ozbiljna. Mita nije gotovo, pomislila je, dok ne bude gotovo.

Kada su se Italijani vratili, onaj s bivoljom jaknom je imao veseo izraz na licu, a onaj sa starinskim izgledom delovao je opuštenije i ne tako svečano. „Cazzo*'', rekao je veseli. „Nikada ranije nismo radili s nekom ženom." Skoro iznenađen. Onda je dodao da su njegovi šefovi dali zeleno svetio.

Transer Naga je upravo dobila ekskluzivnu dozvolu od italijanske mafije da po moru prevozi kokain do istočnog Mediterana.

Sve četvoro su proslavili te iste večeri, najpre su otišli na večeru u Kuću Santjago, a zatim u Jadranku, gde im se pridružila Pati O'Farel. Tereza je kasnije doznala da su je ljudi iz ODKS-a, policajci komesara Nina Huaresa, fotografisali iz jednog skrivenog automobila marke ,,mer-kur", u toku rutinske kontrole; ali te fotografije prošle su bez posle-dica: ove iz N'Dranghete nisu uspeli da identifikuju. Osim toga, kada je Nino Huares nekoliko meseci kasnije ušao u spisak potkupljenih od strane Tereze Mendose, taj izveštaj, kao i mnogi drugi, zauvek se zagubio među papirima.

U Jadranki je Pati zabavljala Italijane. Govorila je njihov jezik i pričala masne viceve besprekornim naglaskom koji su njih dvojica, zadivljeni, identifikovali kao toskanski. Nije postavljala pitanja, niti je iko rekao išta o onome što su razgovarali na sastanku. Dva prijatelja i prijateljica. Herešanka je znala zašto su došla ova dvojica, ali nastavila je da zadivljuje. Kasnije će imati priliku da se ____________________ * Muški polni organ (ital.argo)_ upozna s detaljima. Bilo je mnogo smeha i mnogo pića, što je još više išlo u prilog sklopljenom poslu. Našle su se tu i dve Ukrajinke, visoke i plave, tek pristigle iz Moskve, gde su snimale porno filmove i pozirale za časopise pre nego što su ušle u mrežu visoke prostitucije koju je kontrolisala Jasikova organizacija. Nije falio ni kokain koji su Italijani, pokazavši se otvorenijim nego što su se učinili prilikom prvog susreta, besramno konzumirali u Rusovoj kancelariji, napravivši crte na srebrnom poslužavniku. A ni Pati se nije ustručavala. „Kakve silne nozdrve", komentarisala je brišući nos. „Ovi mafijaši šmrču sa razdaljine od jedan metar,,. Popila je i previše, ali njene inteligentne oči smirivale su Terezu. „Smiri se,

Meksikančice. Srediću ti ja ove pričice pre nego što se olakšaju na onim boljševičkim kurvicama."

Kada se sve stišalo, Tereza je krenula da se pozdravi. Kakav težak dan. Ona nije bila noćna ptica i njeni ruski telohranitelji su je čekali: jedan u ćošku, kraj šanka, a drugi na parkingu. Muzika je treštala, pumba, pumba, i osvetljena raznobojnim snopovima s podijuma rukovala sa ovima iz N'Dranghete. „Uživala sam", rekla je. Bilo mi je zadovoljstvo. „Ci vediamo*", rekli su ovi, svaki u zagrljaju svoje plavuše. Zakopčala je svoju crnu kožnu jaknu marke Valentino, spremna da izađe dok je gledala nazad prema telohranitelju koji se pomerao iza šanka.

Pogledala je okolo tražeći Jasikova i ugledala ga je u gomili. Pet minuta ranije izvinio joj se i otišao da se javi na telefonski poziv. „Nešto nije u redu?" upita ga ona, videvši mu izraz lica. „Njet", rekao je drugi. „Sve je u redu. Mislio sam da možda želiš malo da mi praviš društvo pre nego što odeš kući. Mala šetnja", dodao je. „Tu, blizu." Bio je neobično ozbiljan i Terezi se uključi zvono za uzbunu. „Šta se dešava, Oleg?" „Iznenađenje."

Primetila je da ih Pati, koja je razgovarala sa Italijanima i dvema Ruskinjama, upitno posmatra i da se sprema da ustane, ali Jasikov je podigao obrvu i Tereza je odmahnula glavom. Njih dvoje su izašli u pratnji telohranitelja. Na ulazu su ih čekali automobili, Terezin s njenim drugim čovekom za volanom i blindirani Jasikov „mercedes" sa šoferom i jednom gorilom na zadnjem sedištu. Treći automobil je čekao malo dalje, a u njemu su bila još dva muškarca: stalna Rusova pratnja, čvrsti momci iz Solnceva, četvrtasti dobermani poput ormara. Svi automobili bili su upaljeni. „Uđimo u moj", rekao je Rus, ne odgovorivši na tiho Tereziao pitanje. Što to sprema, mislila je ona. Taj iskvareni, ludi ruskij. Diskretno su kružili petnaestak minuta, kako bi se uverili da ih niko ne prati. Onda su autoputem došli do jednog urbanog kompleksa Nove Andaluzije.

Tamo su parkirali „mercedes" pravo u garažu jednog letnjikovca s malom baštom i visokim zidovima, još u izgradnji.

Jasikov je sa nedokučivim izrazom _______________ * Vidimo se (ital.) prim.prev.

lica pridržavao vrata automobila kako bi Tereza izašla. Sledila ga je uz stepenice sve dok nisu stigli do jednog pustog predvorja, sa naslaganim ciglama pored zida, i tamo je jedan snažan čovek

u dresu sedeo na podu i čitao neki časopis pri svetlosti lampe na butan. Primetivši ih, ustao je da ih dočeka. Jasikov mu je uputio nekoliko reči na ruskom, a ovaj je nekoliko puta klimnuo glavom. Sišli su u podrum, poduprt metalnim gredama i debelim daskama. Mirisalo je na svezi cement i na vlagu. U polutami nazirale su se građevinske alatke, kante sa prljavom vodom, džakovi cementa. Čovek u dresu pojačao je plamen na drugoj lampi koja je visila o jednoj gredi. Onda je Tereza ugledala Gata Fijerosa i Potemkina Galvesa. Bili su nagi, a zglobovi ruku i nogu bili su im vezani konopcem za bele poljske stolice. Izgledali su kao da su imali i boljih dana u životu. „Ne znam ništa više", cvileo je Gato Fijeros.

Nisu ih mnogo mučili, zaključila je Tereza: samo preventivno, skoro neformalno, malčice su ih obrađivali pre nego što dobiju preciznije instrukcije. Tako su im dali nekoliko sati da razmisle i sazru, i da ne misle toliko na ovo što sada trpe, već na ono što će tek pretrpeti. Rane od noža na grudima i na rukama bile su površne i jedva su krvarile. Gato je imao jednu skorelu krastu na nosu, gornja usna mu je bila rasečena, natekla, bojeći u crveno pljuvačku koja mu se slivala sa uglova usana. Još su ga malo udarali metalnom šipkom po stomaku i bedrima: mošnice su mu bile upaljene i imao je sveže masnice na na-teklom mesu.

Smrdelo je ko sam đavo, na mokraću i znoj i na strah koji gmiže po crevima i potom ih prazni. Dok je čovek u dresu postavljao pitanje za pitanjem na lošem španskom i sa izraženim akcentom, dodajući i glasne udarce s jedne i druge strane Meksikančevog lica, Tereza je proučavala, fascinirana, ogroman horizontalni ožiljak koji mu je deformisao desni obraz. Beleg od metka kalibra 45, koji je ona sama ispalila izbliza, nekoliko godina ranije, u Kulijakanu, dana kada je Gato Fijeros odlučio da bi bilo šteta da je ubije a da se prethodno malo ne zabavi, ionako će umreti i bilo bi šteta, tako je rekao, a onda je besni i nemoćni udarac Potemkina Galvesa raskomadao vrata jednog ormara: Guero Davila je bio jedan od naših, Gato, seti se, a ovo je njegova ženska, ubijmo je, aT s poštovanjem. Crnu cev „pitona" primakao je njenoj glavi, skoro milosrdno, skloni se da se ne isprskaš, druže, i gotovi smo. Do đavola. Sećanje je naviralo u valovima, svaki put sve jače, na kraju je postalo i opipljivo, i Tereza je osetila da joj i utroba gori poput te uspomene, osetila je bol i gađenje, dah Gata Fijerosa na svom licu, setila se krvnikove žurbe dok joj se zabijao u utrobu, ravnodušnosti pred neizbežnim, dodira pištolja u torbi na podu, pucnja. Više njih. Skoka kroz prozor i granja koje joj je povredilo

nago meso. Bega. Sada nije osećala mržnju, otkrila je. Samo snažno i ledeno zadovoljstvo. Hladnu moć, prijatnost i spokoj. „Kunem se da ne znam ništa više." I dalje su pucketali udarci u praznini podruma. „Tako mi majčinog života."

Imao je majku, kurvin sin. I Gato Fijeros je imao jebenu mamicu kao sav svet, tamo u Kulijakanu, i nema sumnje da joj je slao novac kako bi joj olakšao starost, svaki put kada bi naplatio neku smrt, silovanje, prebijanje. Znao je više, naravno. Iako su ga upravo udarcima naterali da progovori, znao je on mnogo više; ali Tereza je bila sigurna daje ispričao sve o svom putovanju u Španiju i svojim namerama: glas o Meksikankinom imenu, ženi koja se kretala u svetu droge na an-daluzijskoj obali, stigao je do drevne zemlje Kulijakana. I došao je da je ubije. Stari računi, nemir zbog budućnosti, konkurencije, ili čega god. Želja da se završe stvari. Betmen Guemes je bio u središtu paukove mreže, naravno. Ovo su bili njegovi plaćenici, s poslom koji nisu priveli kraju. A Gato Fijeros, manje drčan na ovoj beloj stolici nego u malom stanu u Kulijakanu, razvezao je jezik kako bi sebi bar malo olakšao bol. Taj zločinac se toliko prsio s pištoljem za pojasom, tamo u Sinaloi, i silovao je žene pre nego što bi ih ubio. Nije moglo biti logičnije i prirodnije. „Kažem vam da više ništa ne znam", kukao je Gato.

Potemkin Galves je bio čvršći. Stiskao je usne, tvrdoglav, i nije bilo lako naterati ga da govori. Nije bilo načina. Dok je Gato izgledao kao da je pod uticajem nekog nervnog gasa, ovaj drugi je odmahivao glavom posle svakog pitanja iako mu je telo bilo isto tako izmučeno, s novim tačkama pored onih starih što je imao od rođenja, posekoti-nama na grudima i bedrima, neobično slab s tim debelim, dlakavim, nagim telom, vezanim za stolicu konopcem koji mu se urezivao u meso, poplavelih i nateklih ruku i nogu. Krvario je iz uda, usta i nosa, sa gustih crnih brkova padale su crvene kapljice koje su ostavljale fini trag na grudima i stomaku. Bilo je jasno da neće propevati i Tereza je pomislila kako se i u samrtnom času različite vrste ljudi ponašaju različito. I mada u ovom trenutku to izgleda nevažno, u suštini jeste važno. Možda nije tako maštovit kao Gato, mislila je dok ga je posmatrala. Prednost onih sa malo mašte jeste u tome što se lakše zatvaraju, blokiraju svoj um pred torturom. Oni drugi, oni koji misle, ranije se predaju. Na pola puta sami bi posustajali, sve više i više, mislili bi i mislili, i pokušali bi ono što se kuvalo. Strah je uvek jači kada si sposoban da zamisliš ono što te čeka.

Jasikov je stajao po strani, leđima naslonjen na zid, i bez reči je posmatrao. Ovo je tvoj posao, govorilo je njegovo ćutanje. Tvoje odluke. I verovatno se pitao kako je moguće da Tereza izdržava

sve ovo, a da joj nije zadrhtala ruka kojom drži cigaretu. Pušila je jednu za drugom, nije trepnula, niti je skrenula pogled.

Proučavala je mučene krvnike s hladnom i predanom radoznalošću kao da to nije ona, već neka druga žena koja tumara okolo i koja je posmatra baš kao što je Jasikov sada posma-tra među podrumskim senkama. U svemu ovome kriju se neke čudne tajne, shvatila je. Lekcije o muškarcima i ženama. O životu, bolu, sudbini i smrti. I, poput knjiga koje je čitala, sve te lekcije govore o njoj. Čuvar u dresu obrisa krv sa ruku o nogavice pantalona i okrenu se ka Terezi, poslušno i upitno. Njegov nož bio je na podu, kraj nogu Gata Fije-rosa. Dostaje, zaključila je ona. Sve je jasno i ostalo znam. Na kraju je pogledala u Jasikova koji je skoro neprimetno slegnuo ramenima i uputio jedan značajan pogled ka džakovima cementa naslaganim kraj zida. Ovaj podrum kuće u izgradnji nije bio slučajan. Sve je bilo smišljeno.

Ja ću to uraditi, odjednom je odlučila. Osetila je čudnu želju za smehom. Da se smeje sebi samoj. Da se luđački smeje. I gorko.

Zapravo, sve to nije imalo toliko veze s Gatom Fijerosom, koliko s tim što je morala da završi ono što je započela onoga dana kada je pritisnula okidač „dabl igla". Život donosi iznenađenja, govorila je pesma. Iznenađenja donosi život. Ponekad te iznenađuje nečim što pripada tebi. Nečim što je tu, a ti i ne znaš da je tu. Iz mračnih ćoškova ona druga Tereza Mendosa pažljivo ju je posmatrala. I možda je ona ta koja želi da se smeje, pomislila je. „Ja ću to uraditi", sada je glasno ponovila.

To je bilo na njoj. Njen nedovršen račun i njen život. Ni na koga se nije mogla osloniti. Onaj u dresu radoznalo ju je posmatrao, kao da njegovo znanje španskog nije dovoljno da razume ono što je čuo; okrenuo se ka svom šefu i zatim ju je ponovo pogledao. „Ne", blago je rekao Jasikov.

Progovorio je i na kraju se pomerio od zida. Prišao je. Nije gledao nju, već dva krvnika. Gatu Fijerosu je glava bila na grudima. Potemkin Galves ih je gledao kao da ih ne vidi, očiju uprtih ka zidu iza njih. Uprtih u ništavilo. „Ovo je moj rat", rekla je. „Ne", ponovio je Jasikov.

Brižno ju je uhvatio za ruku i poveo ka izlazu. Sada su se gledali licem u lice. „Boli me kurac ko će", odjednom reče Potemkin Galves. „Nemojte me više zajebavati, završite već jednom."

Tereza je pogledala plaćenika. Prvi put je čula da je nešto rekao. Glas mu je zvučao hrapavo, prigušeno. I dalje je gledao u

pravcu Tereze kao da je ona nevidljiva, praznim pogledom.

Njegovo nago, korpulentno telo, nepomično na stolici, blistalo je od znoja i krvi. Tereza je polako koračala dok mu nije prišla sa strane. Mirisao je oporo, na prljavo, pokidano i mučeno meso. „Polako, Pinto", rekla mu je. „Ne žuri... Umrećeš već."

Ovaj drugi je malo klimnuo glavom, i dalje gledajući prema mestu gde je ona maločas stajala. I Tereza je ponovo čula zvuk udaranja u vrata ormara u Kulijakanu i videla je kako se cev „pitona" približava njenoj glavi, i opet je začula glas koji govori: Guero je bio jedan od naših, Gato, seti se, a ovo je njegova ženska. Skloni se da se ne isprskaš. I možda mu to stvarno duguje, pomislila je. Da završi brzo, kao što je on želeo njoj.

Takva su pravila. Jednim pokretom pokazala je na pokunjenog Gata Fijerosa. „Nisi se pridružio ovome", promrmljala je.

To nije bilo pitanje ni misao. Samo činjenica. Plaćenik je ostao miran, kao da je nije čuo. Nove kapljice krvi skliznule su mu iz nosa, zaustavljajući se na umrljanim brkovima. Ona ga je gledala još nekoliko trenutaka, i onda je zamišljeno otišla ka vratima. Jasikov ju je čekao na pragu. „Poštedite Pinta", rekla je Tereza.

Nije uvek ispravno skidati glave, pomislila je. Jer postoje dugovi. Čudni kodeksi koje samo pojedinac razume. Lične stvari.

12.

Šta ako te kupim?

P

od svetlošću koja se probijala kroz velike krovne prozore, plovci pneumatskog čamaca Valijant ličili su na dva velika siva torpeda. Tereza Mendosa je sedela na podu, okružena alatom i umašćenim rukama uglavljivala je dva nova propelera na repove naštelovanih motora od 250 konja. Nosila je stare farmerke i prljavu majicu, a kosa joj je bila skupljena u dve pletenice koje su visile sa obe strane lica prošaranog kapljicama znoja. Pepe Orkahuelo, njen pouzdan

mehaničar, sedeo je pored nje i nadgledao operaciju.

Povremeno joj je dodavao pokoju alatku, a da mu Tereza nije ni tražila. Pepe je bio mali čovek, skoro sićušan, nekadašnja motociklistička nada. Mrlja od ulja na jednoj krivini i godina i po dana rehabilitacije udaljili su ga od motociklizma, primoravši ga da kožno odelo zameni mehaničarskim. Doktor Ramos gaje otkrio kada je njegovom starom „dvokonjašu" otkazao dihtung i kada je lunjao po Fuenhiroli u potrazi za mehaničar-skom radnjom koja je otvorena nedeljom. Nekadašnji trkač je umeo s motorima, čak i onim pomorskim, iz kojih je mogao da izvuče dodatnih petsto obrtaja. Bio je jedan od onih tihih, efikasnih tipova koji vole svoj posao, rade mnogo i nikada ne postavljaju pitanja. Isto tako bio je i diskretan, baš kao što je izgledao.

Jedini vidljiv znak novca koji je zaradio u poslednjih četrnaest meseci bila je honda od 1.200 konja, koja je sada bila parkirana ispred brodskog skladišta koje je držala marina Samir, mala firma sa marokanskim kapitalom i sedištem u Gibraltaru - još jedna od pokrivajućih filijala Transer Nage - u blizini sportske luke u Sotograndeu. Ostatak je pažljivo štedeo. Za starost. Jer nikad se ne zna, imao je običaj da govori, na kojoj krivini te čeka sledeća mrlja od ulja. „Sada je dobro namešteno", reče Tereza.

Uzela je zapaljenu cigaretu sa stalka koji je pridržavao motore i, umrljavši je prstima nekoliko puta, uvukla dim. Pepe nije voleo da ovde puše dok radi, niti da se neko drugi petlja oko motora čije održavanje je njemu bilo povereno. Ali ona je bila šefica, a motori, čamci i skladište bili su njeni. Tako da ni Pepe, niti bilo ko drugi, nije mogao da joj prigovara. Osim toga, Tereza je volela da se bavi ovakvim stvarima, mehanikom, i da se kreće po lučkim suvim dokovima i servisima. Ponekad bi izlazila da isproba neki motor ili čamac. Jednom je izašla na more u jednom od svojih novih gumenih čamaca od devet metara - ona sama se dosetila da koristi udubljene kobilice od fiber-glasa kao rezervoare goriva - i plovila je celu noć forsirajući motor, kako bi proverila kako se ponaša na uzburkanom moru. Ali sve ovo je bila neka vrsta izgovora. To je bio način da pokrene uspomene i da tako održi vezu s jednim svojim delom koji je odbijao da nestane. Možda je to imalo veze s nekom izgubljenom nevinošću; sa stanjem duše za koje je mislila, iz sadašnje perspektive, da je bilo najbliže sreći. Možda sam tada bila srećna, govorila je sebi. Možda sam stvarno bila, a da nisam ni znala. „Dodaj mi 'peticu'. Pridrži ovde... Tako."

Zadovoljno je gledala rezultat. Čelični propeleri koje je upravo postavila - jedan levokretni i drugi desnokretni, kako bi se

nadoknadilo skretanje prilikom rotacije - imali su manji promer i veći spiralni korak od onih originalnih, aluminijskih; i to je dozvoljavalo motorima pričvršćenim na krmenom ogledalu gumenjaka da dostignu brzinu od nekoliko dodatnih čvorova za vreme plime. Tereza je po drugi put spustila cigaretu na stalak, ubacila šrafove i klinove koje joj je pružio Pepe i dobro ih pričvrstila. Onda je poslednji put udahnula dim i pažljivo ugasila cigaretu u prepolovljenoj konzervi kastrola koju je koristila kao pepeljaru, ustala je i protrljala bolna leđa. „Pričaćeš mi kako se ponašaju." „Važi."

Tereza je obrisala ruke krpom i izašla napolje, zažmirivši zbog jakog svetla andaluzijskog sunca. Stajala je tako nekoliko trenutaka, uživajući u pejzažu: veliki plavi kran suvog doka, brodski jarboli, blago talasanje vode na betonskoj rampi, miris mora, rđa i sveza farba na trupovima brodova van vode, podizači za jedra koji odzvanjaju kada iz pravca stena zaduva istočni vetar. Pozdravila je radnike suvog doka - znala je ime svakog od njih - i zaobišavši skladišta i jedrenjake na suvom, uputila se ka zadnjem delu, gde ju je Potemkin Galves čekao pored čirokija parkiranog među palmama, dok se iza njegovih leđa prostirala siva peščana plaža sve do Punte Čuljera na istoku. Mnogo vremena je prošlo - skoro godinu dana - od one noći u podrumu let-njikovca u izgradnji u Novoj Andaluziji, i od onog što se dogodilo malo kasnije, kada se plaćenik, još sa ožiljcima i masnicama, pojavio pred Terezom u pratnji Jasikovih ljudi. „Imam o nečemu da popričam sa gospođom", tako je rekao. „O nečemu važnom. I to sada." Tereza je sedela na terasi hotela Puente Ro-mano s pogledom na plažu, i primila ga je, ozbiljna i hladna. Telohra-nitelji su ih posmatrali iza zastakljenih vrata salona. „Kaži, Pinto. Hoćeš neko piće?" Pote Galves je rekao „ne, hvala", a potom je nekoliko trenutaka praznim pogledom gledao u pravcu mora, češući se po glavi poput nezgrapnog medveda, u tamnom, izgužvanom odelu, sakou sa duplim kopčanjem koji mu je užasno stajao jer je još više isticao njegovu debljinu, sinaloanskim čizmama od igua-nine kože koje se nisu uklapale u neformalnu odeću - Tereza je osetila čudnu simpatiju prema njemu zbog tog para čizama - i košulji zakopčanoj do grla, sa preterano širokom i drečavom kravatom. Tereza gaje veoma pažljivo posmatrala, onako kako je poslednjih godina naučila da posmatra ljude: muškarce, žene. Prokleta da su razumna ljudska bića. Sa svim što kažu, prećute ili odugovlače da kažu, kao ovaj Meksikanac sada.

„Kaži", ponovila je. Ovaj drugi se polako okrenuo ka njoj, i dalje tih, a onda ju je pogledao, prestavši da se češe po glavi, i, nakon što je ispod oka pogledao i ljude u salonu, rekao je: „Pa, došo sam da vam zahvalim, gospodo. Da vam zahvalim što sam živ, i pored onoga što sam uradio ili što sam mogao da uradim." „Ne želiš da ti objašnjavam", tvrdo je uzvratila ona. Plaćenik je ponovo skrenuo pogled, ne, naravno da ne, i to je ponovio dva puta, na način koji je Terezi vratio mnoga sećanja i dirnuo je pravo u srce. „Samo sam to želeo. Da vam zahvalim i da znate da vam Potemkin Galves duguje i da će vam platiti." ,,I kako misliš da mi platiš?" pitala je ona. „Slušajte šta sam uradio", glasio je odgovor. „Razgovarao sam s ljudima koji su me poslali. Ispričao sam suvu istinu: da su nas ulovili i da su Gata ubili, i da se ništa nije moglo uraditi jer je sve otišlo u đavolju mater." „O kojim ljudima govoriš?" pitala je Tereza iako je znala odgovor. „Pa oni ljudi", rekao je drugi, osetivši se malčice uvređenim, a ponosni pogled odjednom mu je postao tvrd. „Nemojte tako, gospođo. Znate da ja o nekim stvarima ne pričam. Kažem ljudi.

Oni otud." A onda je ponovo postao ponizan i isprekidanim glasom, s naporom tražeći reči, ispričao da su ti ljudi, oni tamo, vrlo dobro znali da on i dalje diše i da su njegovog ortaka Gata sredili, i da su mu jasno predočili njegove tri mogućnosti: da batali posao, da uhvati prvi avion i vrati se u Kulijakan da snosi posledice, ili da se sakrije negde gde ga neće pronaći. ,,I šta si odlučio, Pinto?" „Nema šanse. Nijedna od ove tri stvari mi ne odgovara.

Srećom, nemam porodicu. Tako da sam s te strane miran. „ „Pa?" „Eto. Na raspolaganju sam vam." ,,I šta da radim s tobom?" „Pa, vi znate. Čini mi se da to nije moj problem."

Tereza je proučavala plaćenika. ,,U pravu si", složila se nakon trenutka. Poželela je da se osmehne, ali uzdržala se. Logika Potea Galvesa bila joj je u suštini jasna, jer ona je dobro znala pravila. Na neki način to je bila i njena logika: logika surovog sveta iz kojeg su oboje potekli. Guero Davila, pomislila je odjednom, ovome bi se slatko smejao. Prava Sinaloa. jebiga. Životne igre. „Tražiš li od mene posao?"

„Možda jednog dana pošalju nekog drugog", plaćenik je prostodušno slegnuo ramenima, ,,a ja ću moći da vam vratim ono što vam dugujem."

I zato je Pote Galves stajao tamo, čekajući je pored kola kao i svakog dana nakon tog jutra na terasi hotela Puente Romano: šofer, telohranitelj, kurir, čovek za sve. Nije bilo teško nabaviti mu boravišnu dozvolu, pa čak - to je koštalo nešto više - i dozvolu za nošenje oružja, zahvaljujući jednoj prijateljskoj agenciji za bezbednost. Mogao je legalno da nosi za pojasom, u kožnoj futroli, „kolt piton" identičan onom što ga je jednom, u nekom drugom vremenu i u drugoj zemlji, uperio u Terezinu glavu.

Ali ljudi iz Sinaloe nisu ponovo pravili probleme: poslednjih sedmica, preko Jasikova, Transer Naga je postala posrednik, bez ikakve kompenzacije, u operaciji koju je kartel u Sinaloi sprovodio zajedno s ruskom mafijom koja je tek počela da se pojavljuje u Los Anđelesu i San Francisku. To je smanjilo tenzije i umirilo stare duhove, a Tereza je čak i dobila poruku da je sve zaboravljeno: nisu baš postali prijatelji, ali svako se vratio svom poslu, izmirili su račune i prestala su sranja. Sam Betmen Guemes je izneo svoje stav preko svojih pouzdanih kurira. Iako je u ovom poslu svaka garancija bila relativna, to je bilo dovoljno da se zataška stvar. Nisu više dolazile plaćene ubice mada Pote Galves, nepo-verljiv po karakteru i prirodi svog posla, nikada nije skidao oružje. Ali glavni razlog je bio to što se Terezin posao širio, odnosi su se kompliko-vali, a neprijatelji su se umnožavali srazmerno njenoj moći. „Kući, Pinto." „Da, gazdarice."

Kuća je bila luksuzni letnjikovac sa ogromnom baštom i bazenom, u Gvadalmini Bahi, u neposrednoj blizini mora. Tereza se smestila na zadnje sedište, dok je Pote Galves seo za volan.

Nekoliko sati rada na motorima učinilo je da potisne brige koje su je opsedale. Bila je to kulminacija jednog dobrog perioda: četiri tovara N'Dranghete predata su bez komplikacija i Italijani su tražili još. I ljudi iz Solnceva tražili su još. Novi brzi čamci uspešno su pokrivali transport hašiša od mursijske obale pa sve do portugalske granice, uz razumnu verovatnoću - i ovi gubici su se računali - da budu zaustavljeni od strane civilne garde i obalske straže. Marokanske i kolumbijske veze perfektno su funkcionisale, i finansijski sistem koji je sprovodio Teo Alharafe usisavao je i usmeravao ogromne količine novca, od kojeg su se samo dve petine ponovo ulagale u operativna sredstva. Ali u meri u kojoj je Tereza proširivala posao, trvenja s drugim organizacijama u tom poslu bila su sve veća. Bilo je nemoguće

napredovati, a ne zauzeti mesto koje su drugi smatrali svojim. A tu su spadali i Galisijci i Francuzi.

Nije bilo problema s Francuzima. Ili su to bili mali i kratkoročni problemi. Na Kosti del Sol operisalo je nekoliko dobavljača hašiša iz mar-seljske mafije, okupljenih oko dva glavna bosa: jedan frankoargelinac po imenu Mišel Salem, i Marseljac poznat kao Nene Garo.

Prvi je bio korpulentan čovek, šezdesetogodišnjak, sede kose i prijatnih manira, s kojim je Tereza održavala ne bogzna kako zadovoljavajuće kontakte. Za razliku od Salema, specijalizovanog u trgovini hašišom, sportskim plovilima, diskretnog i porodičnog čoveka koji je živeo u luksuznoj kući u Fuenhiroli sa dve ćerke i četvoro unučadi, Nene Garo je bio klasični francuski probisvet: arogantan, pričljiv i napastan gangster, ljubitelj kožnih jakni, skupih kola i nakinđurenih žena.

Pored posla sa prostitucijom, Garo je valjao hašiš, kratko oružje i prodavao je heroin na malo. Svi pokušaji da se postignu razumni dogovori bili su bezuspešni, i tokom jednog neformalnog razgovora koji su zakazali Tereza i Teo Alharafe za rezervisanim stolom u restoranu Mihas, Garo je toliko izgubio živce da je glasno izgovorio drske i ozbiljne uvrede, bez imalo obzira. To se dogodilo otprilike u trenutku kada je Francuz predložio transport četvrt tone kolumbijskog blek tar heroina, a ona je odbila; smatrala je da je hašiš manje-više popularna droga, a kokain luksuz za budale. Ali heroin je otrov za sirotinju i ona se neće baviti tim sranjima. Tako se izrazila, sranjima, a ovaj drugi joj je uzeo za zlo. „Meni nijedna meksička kučka neće gaziti po jajima", upravo tako je glasio njegov poslednji komentar, kojeg je marseljski akcenat učinio još neprijatnijim. Tereza, ne pomerivši nijedan mišić lica, veoma polako je ugasila cigaretu u pepeljari pre nego što je zatražila račun, a zatim izašla iz restorana. „Šta ćemo da radimo?" zabrinuto je pitao Teo kada su se našli na ulici. Ovaj tip je opasan i tvrdoglav je kao jarac. Ali Tereza nije ništa govorila tri dana: nijedna reč ni komentar. Iznutra je bila mirna i spokojna, planirala je poteze, odmeravala, kao da je usred neke komplikovane partije šaha. Otkrila je da su joj one sive zore koje je dočekivala otvorenih očiju otvarale put ka zanimljivim idejama, ponekad sasvim drugačijim od onih koje je imala na svetlosti dana. I nakon treće zore, sa već donetom odlukom otišla je do Olega Jasikova.

„Dolazim da te pitam za savet", mada su oboje znali da to nije tačno. I kada mu je ona ukratko izložila problem, Jasikov ju je gledao neko vreme i onda je slegnuo ramenima. „Daleko si otišla, Tesa", rekao je. „A kada neko ode daleko, ove neprijatnosti mu dođu u paketu. Da. Ne mogu da se mešam u to. Ne. Ne mogu da ti dam ni savet, jer je to tvoj rat, a ne moj. I možda ćemo se jednog dana - život voli da se šali - nas dvoje sukobiti zbog sličnih stvari. Da. Ko to zna. Samo zapamti da je u ovom poslu nerešen problem poput raka. Pre ili kasnije, ubija."

Tereza je odlučila da primeni metode iz Sinaloe. Jebaću im mater, pomislila je. Na kraju, ako su tamo takvi načini efikasni, biće to i ovde, gde joj je išlo u korist nepraktikovanje običaja.

Ništa nije tako efikasno kao ono što je neprilično, pogotovo kada ga ne očekuješ. Bez sumnje je Guero Davila, koji je bio fan Tomaterosa iz Kulijakana i koji se smejao iz svoje kafane u paklu, opisao ovo nekim od bejzbolskih termina.

Ovoga puta dobila je pomoć iz Maroka, od Abdelkadera Čaiba, koji joj je stavio na raspolaganje adekvatne ljude: bivše policajce i bivše vojnike koji su govorili španski, sa ispravnim pasošima i turističkim vizama, koji su dolazili i odlazili koristeći liniju feribota Tanger-Alhesiras. Teški ljudi: plaćenici koji su primali samo najneophod-nije informacije i instrukcije, i u slučaju da ih uhvate španske vlasti, bilo je nemoguće povezati ih s bilo kim. A Nenea Garoa su uhvatili dok je izlazio iz diskoteke u Benalmadeni u četiri sata ujutru. Mladići severnoafričke spoljašnosti - rekao je policiji kasnije, kada je povratio moć govora - bahato su prišli, i nakon što su mu oduzeli sat i novčanik, slomili su mu kičmu bejzbolskom palicom. Klak, klak.

Razbili su ga kao zvečku, te reči je upotrebio portparol klinike šefovi su ga ukorili jer je bio tako direktan - kako bi novinarima predočio situaciju. I upravo tog jutra, kada je vest osvanula na stranici za crnu hroniku novina Sur u Malagi, Mišel Salem je primio telefonski poziv u svojoj kući u Fuenhiroli. Nakon što je rekao „dobar dan" i predstavio se kao prijatelj, jedan muški glas mu je na perfektnom španskom izrazio svoje saučešće zbog Garoove nesreće, u koju je, pretpostavljao je, mesje Salem bio upućen.

A zatim je, nesumnjivo s mobilnog telefona, počeo detaljno da priča kako se u tom trenutku unuci frankoargelinca, dve devojčice i jedan dečak od pet do dvanaest godina, nevina stvorenja, igraju u dvorištu švajcarske škole u Las Čapasu. A pre toga su sa svojim drugarima proslavili u „Mek-donaldsu" rođendan najstarije unuke: šiparice po imenu Dezire, čiju je svakodnevnu rutinu odlaska u školu i povratka iz nje, kao i njenog brata i sestara, detaljno opisao Salemu. I kao šlag na

tortu, ovaj je istog dana primio, preko jednog kurira, paket fotografija snimljenih teleobjektivom, na kojima su njegovi unuci u različitim aktivnostima poslednje sedmice, uključujući i one u „Mekdonaldsu" i švajcarskoj školi.

Razgovarao sam s Kučom Malaspinom - crne pantalone, engleski sako od tvida i marokanska torba na ramenu neposredno pred moj poslednji odlazak u Meksiko, dve sedmice pre razgovora s Terezom Mendosom. Slučajno smo se sreli u čekaonici aerodroma u Malagi, u periodu između dva zakasnela leta. „Zdravo, kako si", pozdravio me je. „Kako ide?" Uzeo sam kafu, a on sok od narandže, koji je srkao kroz slamčicu dok smo razmenjivali formalne rečenice. Čitam ono tvoje, viđam te na televiziji, i tako dalje. Onda smo seli na jednu sofu u jednom mirnom kutku. „Radim na Kraljici juga", rekoh, a on se prepredenjački nasmejao. On ju je tako krstio. Naslovnica Ole! pre četiri godine. Šest stranica u koloru sa pričom o njenom životu, ili barem delu života koji je mogao da otkrije, usmerivši se više na njenu moć, bogatstvo i tajne. Skoro sve fotografije bile su snimljene teleobjektivom. Nešto poput ova opasna žena kontroliše to i to. Meksikanka multimilionerka, diskretna, mračne prošlosti, mutne sadašnjosti. Lepa i tajanstvena, pisalo je ispod jedine slike snimljene izbliza: Tereza sa tamnim naočarima, ozbiljna i elegantna, izlazi iz automobila okružena telohraniteljima, u Malagi, ide na sud kako bi dala izjavu 0 krijumčarenju droge, gde nije moglo da se dokaže baš ništa. U to vreme, njena fiskalna i sudska zaštita bila je savršena, i kraljica narko-transporta u moreuzu, carica droge - tako ju je opisao El Pais - kupila je toliko policijske i političke podrške da je faktički bila nepovrediva: čak toliko da je Ministarstvo unutrašnjih poslova prosledilo njen dosije štampi, u pokušaju da kroz novinske informacije i tračarenja razglasi ono što se nije moglo sudski dokazati. Ali metak je ispao ćorak. Ta reportaža pretvorila je Terezu u legendu: jedina žena u svetu surovih muškaraca. I od tada, retke fotografije koje su se odnosile na nju i na njena sporadična pojavljivanja u javnosti uvek su predstavljale novost; a paparaci su je pratili - pljuštale su pritužbe na nasilno ponašanje Terezinih te-lohranitelja prema novinarima, problem kojim se bavila gomila advokata koje je plaćala Transer Naga - s jednakim interesovanjem kao što su pratili princeze od Monaka ili filmske zvezde. „Znači, pišeš knjigu o toj ptičici." „Završavam je. Skoro je gotova." „Kakav lik, zar ne?" Kučo Malaspina me je gledao, inteligentno i lukavo, milujući brk. „Dobro je poznajem."

Kučo je bio moj stari prijatelj još iz vremena kada sam ja radio kao novinar, a on počeo da postaje ime u svetu tabloida, javnih tračeva i poslepodnevnih televizijskih emisija. Međusobno smo se poštovali i razumeli. Sada je on zvezda: neko ko je sposoban da rasturi brakove slavnih jednim komentarom, naslovom ili natpisom ispod fotografije. Pametan, vest, zloban. Guru za javno ogovaranje i glamur slavnih: otrov u čaši martinija. Nije bilo tačno da dobro poznaje Terezu Mendosu, ali muvao se oko nje - Košta del Sol i Marbelja bile su isplativo lovište za novinare tabloida - i uspeo je da joj priđe nekoliko puta iako je uvek bio čvrsto odbijen. Čak je, jednom prilikom, primio udarac u oko i podignuta je tužba u sudu San Pedro de Alkantara, nakon što mu je jedan telohranitelj - čiji opis dobro odgovara Poteu Galvesu - održao lekciju kada je nameravao da je presretne dok je izlazila iz restorana u Puertu Banusu. „Dobro veče, gospođo, želim nešto da vas pitam, ukoliko nisam na smetnji." Očigledno je bio. Tako da nije bilo odgovora, niti je više bilo pitanja, niti bilo čega, osim što je onaj brkati gorila s profesionalnom efikasnošću rasturio oko Kuču. Caka. Caka. Šarene zvezdice oko novinara koji sedi na podu, zalupljena vrata automobila i zvuk paljenja motora. Kraljica juga koju je video i nije video. „Interesantna osoba, zaista. Žena koja je za nekoliko godina izgradila malu tajnu imperiju. Avanturistkinja koju povezuju sa svim: tajnama, krijumčarenjem droge, novcem... Uvek na distanci, čuvaju je telohranitelji, i još ta legenda o njoj. Policija nesposobna da je ulovi, a ona kupuje ceo svet. Koplovičeva u carstvu droge. Sećaš li se sestara milionerki? Ovo ti je isto, samo u negativnom kontekstu. Kada mi je onaj njen gorila, debeljko s licem Indija Fernandesa, onako zalepio, priznajem da sam bio oduševljen. Nekoliko meseci sam živeo od toga.

Kasnije, kada je moj advokat tražio neverovatnu sumu za odštetu koju ni u snu ne bismo dobili, njeni su platili odjednom.

Kažem ti. Čuj. Gomilu para, kunem ti se. I bez potrebe da idemo na sud." „Da li je tačno da se dobro razumela s gradonačelnikom?"

Perfidan osmeh zaigrao je ispod brkova. ,,S Tomasom Pestanjom? Iz bioskopa." Otpio je malo na slamčicu dok je zadivljeno mlatarao rukom. „Tereza je bila kiša dolara za Marbelju: društveni radovi, donacije, ulaganja.

Upoznali su se kada je ona kupila plac za izgradnju kuće u Gvadalmini Bahi: dvorište, bazen, fontane, pogled na more. I napunila ju je knjigama, jer izgleda da nam je curica pomalo intelektualka, zar ne? Ili tako kažu. Ona i sudija su često

večeravali zajedno, ili su se viđali sa zajedničkim prijateljima.

Privatni skupovi, bankari, graditelji, političari, takav svet." „Da li su sklapali poslove?" „Pa naravno. Pestanja joj je mnogo olakšao lokalnu kontrolu, a ona je uvek znala da se ponaša u društvu. Svaki put kad bi došlo do neke istrage, agenti i sudije bi se odjednom pokazali kao nezainteresovani i nesposobni. Tako da je sudija mogao da se viđa s njom a da ne napravi skandal. Bila je veoma diskretna i lukava. Malo-pomalo uvukla se u opštinska veća, tribunale... Čak joj je i Fernando Bovijer, gradonačelnik Malage, jeo iz ruke.

Na kraju bi svi dobili takav novac da niko nije mogao da je ignoriše. U tome se sastojala njena zaštita i njena snaga."

Njena snaga, ponovio je. Izravnao je nabore na svojim kožnim pantalonama, zapalio holandsku cigaru i prekrstio noge. „Kraljica nije volela zabave", rekao je udišući dim. „Za sve ove godine pojavila se na dve, tri najviše. Dolazila je kasno i brzo odlazila. Boravila je zatvorena u svojoj kući, i nekoliko puta je bilo moguće fo-tografisati je izdaleka, dok je šetala plažom.

Volela je more. Govorili su da je ponekad išla sa svojim krijumčarima, kao u ono vreme kada je bila puka sirotinja; ali možda je i ovo bilo deo legende. Jednostavno je volela to da radi. Kupila je veliku jahtu, Sinalou, i sate je provodila na njoj, društvo su joj pravili samo telohranitelji i posada. Retko je putovala. Videli su je nekoliko puta na nekim mestima.

Mediteranske luke, Korzika, Balearska ostrva, Grčka. Nigde više. „Jednom sam poverovao da je imam... Jedan paparaco je uspeo da se provuče među zidare koji su radili u bašti, i načinio je nekoliko snimaka, dok je bila na terasi, prozoru i slične stvari. Časopis koji je kupio fotografije nazvao me je da napišem tekst.

Neko je platio čitavo bogatstvo da bi minirao reportažu i fotografije su nestale. Abrakadabra. Kažu da se lično pobrinuo Teo Alharafe. Lepuškasti advokat. I da je platio deset puta više od onog što su vredele." „Sećam se toga... Jedan fotograf je imao problema."

Kučo se nagnuo kako bi otresao pepeo u pepeljaru. Na pola puta se zaustavio. Zlobni osmeh pretvorio se u nemi smeh, pun značenja. „Probleme? Slušaj, dragi moj. Kada je u pitanju Tereza Mendosa, ta reč je eufemizam. Momak je bio profesionalac.

Veteran u svom poslu, elitno smeće, stručnjak da namiriše šliceve i tuđe živote... Časopisi i agencije nikada ne govore ko je autor tih reportaža, ali neko je morao da uzme pare. Dve nedelje kasnije, obijen je stan koji je momak imao u Teremolinosu, a on je slučajno spavao unutra. Vidiš šta se dešava? Četiri puta su ga uboli nožem, verovatno bez namere

da ga ubiju, nakon što su mu, zamisli, polomili jedan po jedan prst obe ruke... Priča se proširila. Niko ponovo nije tumarao oko kuće u Gvadalmini, naravno. Niti se iko približio toj kučki bliže od dvadeset metara." ,,A ljubav?" rekao sam, promenivši temu.

Odlučno je odmahnuo glavom. Ovo je u potpunosti spadalo u njegovu specijalnost. „Od ljubavi ništa. Barem koliko ja znam. A znaš koliko ja znam.

Pričalo se o vezi s njenim pouzdanim advokatom: Teom Alharafeom. Zgodan, sa stilom. Ali i ološ. Putovali su, i tako. I u Italiji su ga videli s njim. Ali to nije bilo to. Možda su se tucali, znaš. Ali to nije bilo ono pravo. Ne sumnjaj u moj pseći njuh.

Više tipujem na Patrisiju O'Farel. ,,O'Farelova", nastavio je Kučo nakon što je potražio drugi sok od narandže i pozdravio nekolicinu poznanika, „ona je druga priča. Prijateljice i partneri mada su bile kao nebo i zemlja. Ali bile su zajedno u zatvoru. Kakva priča, znaš? Promiskuitet i sve ostalo. Veoma perverzna. A bila je sva fina. Lezbača. Prevejana, sa svim porocima ovog sveta, uključujući i ovaj." Kučo je značajno pokazao na nos. „Izveštačena da nije mogla više, tako da nije bilo lako objasniti kako su njih dve, Sapfo i kapetan Morgan, ostale zajedno. Ako se ne računa da je Meksikanka uzela vlast u svoje ruke. Nemoguće je zamisliti kako crna ovca O'Farelovih vodi poslove sama. „Bila je osuđena i osvedočena lezbijka. Do srži navučena na kokain. To je dalo povoda mnogim tračevima... Kažu da je profinila ovu drugu koja je bila nepismena ili polupismena. Bilo to tačno ili ne, kada sam ja upoznao Meksikanku, već je držala neki nivo u ponašanju i odevanju. Znala je kako dobro da se obuče: tamni tonovi, pastelne boje... Biće ti smešno, ali jedne godine smo je uvrstili u listu dvadeset najelegantnijih žena godine. Delom iz zajebancije, delom ozbiljno. Kunem ti se. I ušla je, zamisli to. Između desetog i dvadesetog mesta. Bila je sitna, neupadljiva, ali znala je da se skocka." Ostao je zamišljen, sa odsutnim osmehom, a onda je slegnuo ramenima. „Jasno je da je bilo nečeg između njih dve. Ne znam šta: prijateljstvo, intimne stvari, ali nešto je postojalo. Sve je bilo tako čudno. I možda to objašnjava što je Kraljica juga imala tako malo muškaraca u životu."

Ding, dong, začuo se razglas u sali. Iberija obaveštava o letu za Barselonu. Kučo je pogledao na sat i ustao, stavljajući na rame svoju kožnu torbu. I ja sam ustao i onda smo se rukovali. „Drago mi je što sam te video, i tako dalje. I hvala. Nadam se da ću pročitati tu knjigu, ukoliko ti pre toga ne odseku jaja.

Emaskulacija, mislim da se tako kaže." Pre nego što je pošao, namignuo mi je. „Ono posle je misterija, zar ne? Ono što se na kraju dogodilo sa O'Farelovom, i sa advokatom." Smejao se dok je odlazio. „Ono što se dogodilo sa svima."

Bila je to blaga jesen, sa toplim noćima i dobrim poslovima.

Tereza Mendosa je otpila gutljaj koktela od šampanjca i pogledala oko sebe. I nju su posmatrali, direktno ili krišom, između tihih komentara, mrmljanja, osmeha koji su ponekad laskali, a ponekad uznemiravali. I tako ukrug. Mediji su se u poslednje vreme previše bavili njom, ne dozvoljavajući joj da prođe nezapaženo. Iscrtavajući koordinate mentalne karte, videla je sebe u geografskom centru jedne kompliko-vane mreže novca i moći, u kojoj je bilo dosta mogućnosti, ali i kontrasta. Opasnosti. Otpila je drugi gutljaj. Tiha muzika, pedesetak odabranih gostiju, jedanaest sati uveče. Blistavi srp meseca, horizontalno postavljen nad crnim morem, ogledao se u marbeljskoj uvali, drugoj strani nepreglednog pejzaža isprskanog milionima svetala. Salon je bio otvoren ka bašti na jednom brdašcetu, blizu puta u Rondi. Sve je kontrolisalo obezbeđenje i lokalna policija. Tomas Pestanja, domaćin, išao je od jedne do druge grupice i čavrljao, u belom sakou i sa crvenom ešarpom, ogromnom havanskom cigarom između dva prstena na levoj ruci, gustim obrvama kao kod medveda, izvijenim u izraz iznenađenja i zadovoljstva. Pokvarenjak iz špijunskih filmova pedesetih godina. Simpatični negativac.

Hvala što ste došle, drage moje. Kakav detalj. Kakav detalj.

Poznajete tog i tog gospodina?... A ovog?... Takav je bio Tomas Pestanja. U svom elementu. Voleo je da se diči svime, čak i Terezom, kao da je ona bila još jedan dokaz njegovog uspeha.

Opasan i redak trofej. Kada bi ga neko zapitao za nju, nabacio bi tajanstven osmeh i klimao glavom, praveći aluzije: kada bih ja progovorio. Koristi mi sve što donosi glamur i novac, rekao je jednom. Jedna stvar povlači drugu. Pored toga što je davala egzotičnu notu lokalnom društvu, Tereza je predstavljala rog izobilja, nepresušni izvor svežeg novca. Poslednja operacija koja se bavila osvajanjem gradonačelnikovog srca - što je brižljivo preporučio Teo Alharafe - uključivala je likvidaciju jednog opštinskog duga koji je pretio gradskom veću političkim posledicama i skandaloznim embargom na imovinu. Osim toga, Pestanja, pričljiv, ambiciozan i lukav čovek - gradonačelnik za koga su najviše glasali još od vremena Hesusa Hila - voleo je da se hvališe svojim prijateljstvima u posebnim trenucima iako se

to odnosilo na grupu odabranih prijatelja, ili partnera, na isti način na koji kolekcionari umetničkih dela pokazuju svoje privatne galerije, gde se nalaze neka maestralna dela, stečena nezakonitim putem, koja ne mogu uvek da se pokažu u javnosti. „Zamisli jednu raciju ovde", rekla je Pati O'Farel.

Imala je vlažnu cigaretu u ustima i smejala se, a treće piće držala je u ruci. „Nema policije koja ima jaja", dodala je. „Ti komadi se teško gutaju." „Ali ima jedan policajac. Nino Huares." „Videla sam tog seronju."

Tereza je otpila drugi gutljaj, završavajući nabrajanje gostiju. Tri bankara. Četvorica arhitekata visokog ranga. Nekoliko anglosaksonskih, zrelijih glumaca, koji imaju nekretnine ovde da bi izbegli dažbine u svojoj zemlji. Filmski producent s kojim je Teo Alharafe upravo napravio koristan dogovor, jer bi jednom godišnje bankrotirao, a umeo je da obrće novac sa propalim udruženjima i filmovima koje niko nije gledao. Vlasnik šest terena za golf. Dva guvernera. Saudijski milioner koji je izgubio svoj ugled. Jedan pripadnik kraljevske marokanske porodice koji se sve više uspinjao. Glavni akcionar značajnog hotelskog lanca.

Slavna manekenka. Pevač koji je stigao iz Majamija privatnim avionom. Bivši ministar državnih finansija i njegova žena, koja se razvela od poznatog pozorišnog glumca. Dve prostitutke visokog ranga, lepe, poznate po svojim romansama u tabloidima... Tereza je malo razgovarala sa guvernerom Malage i njegovom suprugom - ova Ju je sve vreme gledala podozrivo i fascinirano, ne otvarajući usta, dok SU Tereza i guverner ugovarali finansiranje jednog kulturnog auditorijuma i tri prihvatna centra za toksikomane. Zatim je ćaskala sa dvojicom arhitekata i obavila jedan kratak i koristan razgovor, nasamo, s pripadnikom marokanske kraljevske porodice, s kojim je imala zajed-ničke prijatelje sa obe strane moreuza, a ovaj joj je na kraju dao svoju vizitkartu. „Morate doći u Marakeš. Dosta sam čuo o vama." Tereza |e klimnula glavom ne obećavajući ništa, nasmejanog lica. Gospode, mislila je, zamišljajući šta je ovaj tip mogao da čuje. I ko mu je pričao. Onda je razmenila nekoliko reči s vlasnikom terena za golf, koga je donekle poznavala. „Imam jednu zanimljivu ponudu", rekao je čovek. „Pozvaću vas."

Pevač iz Majamija se smejao u najbližoj grupici, zabacujući glavu kako bi pokazao podbradak koji su ispeglali na jednoj klinici. „Kao devojčurak sam ludela za njim", rekla je Pati šaljivim tonom. „I vidi ga sad. Sik tranzit." Zaiskrile su joj oči sa veoma proširenim zenicama. „Hoćeš li da ga upoznaš?" Tereza je odmahnula glavom, usnama dodirujući čašu. „Ne smaraj,

Poručnice." „Ti mene smaraš", rekla je Pati, i dalje dobro raspoložena. „Tako si dosadna i samo ti je posao na pameti."

Tereza je odsutno pogledala oko sebe. Zapravo to i nije bila prava proslava mada se slavio rođendan gradonačelnika Marbelje. Bila je to društvena liturgija, namenjena poslovnim kontaktima. Moraš da ideš, insistirao je Teo Alharafe koji je sada razgovarao u grupici bankara i njihovih žena, ispravan, pažljiv, sa čašom u ruci, blago nagnutim visokim telom, orlovskim profilom, ljubazno okrenutim ka damama. Makar petnaest minuta ostani tamo, glasio je njegov savet. Pestanjaje veoma bitan za neke stvari, i s njim posao funkcioniše. I ne radi se samo o gradonačelniku. Nekoliko dobrih večeri i ljubaznih reči i jednim udarcem ubićeš nekoliko muva. Otvorićešputeve i olakšati stvari. Nama ćeš olakšati. „Odmah se vraćam", rekla je Pati.

Spustila je praznu čašu na sto i uputila se ka baru: visoke štikle, duboki izrez na leđima, sušta suprotnost Terezi koja je bila obučena u crnu haljinu i koja je od nakita nosila samo naušnice - diskretni mali biseri - i sedam srebrnih alki na ruci. Po povratku, Pati je namerno okrznula leđa jedne devojke koja je čavrljala u društvu, a ova je okrenula glavu i pogledala je. „Ona tamo", rekla je Terezi klimajući ošišanom glavom. A Tereza, naviknuta na provokativni ton svoje prijateljice - često je Pati namerno preterivala u njenom prisustvu - samo je slegnula ramenima. „Previše je mlada za tebe, Poručnice", rekla je. „Mlada ili ne, u El Puertu mi ne bi pobegla. I još nešto", dodala je nakon što ju je zamišljeno pogledala. „Razočarao me je Edmund Dantes." I nakon što je to rekla, prasnula je u smeh.

Sada ju je Tereza gledala dok se udaljavala, zabrinuta. Pati se malčice teturala iako je možda popila koju čašicu više pre nego što je otišla da šmrče. Ali to nije imalo veze ni sa pićem, ni sa kokainom. Prokleta Pati. Bilo joj je sve gore, i to ne samo ove noći. Što se tiče same Tereze, bilo joj je dosta i već je počela da razmišlja o tome da krene. „Dobro veče."

Već je primetila Nina Huaresa koji je obigravao oko nje, posmatrajući je. Sitan, s plavom bradicom. Skupa odeća, koju nije mogao da kupi svojom policijskom platom. Nekoliko puta su se videli izdaleka. Teo Alharafe je resio problem. „Ja sam Nino Huares." „Znam ko ste."

Sa drugog kraja salona, Teo, koji je budno pratio tok događaja, uputio je Terezi pogled upozorenja. Iako je naš, i platili smo mu njegov deo, ovaj čovek je minsko polje... A i mnogo očiju vas posmatra.

„Nisam znao da posećujete ovakve skupove", rekao je policajac. „Nisam ni ja znala da ih vi posećujete."

To nije bilo tačno. Tereza je bila upućena da šef ODKS-a voli život u Marbelji, da se druži s poznatim ličnostima, da se pojavljuje na televiziji i objavljuje neki svoj uspeh u socijalnoj delatnosti. A voleo je i novac. Prijatelj mu je bio Tomas Pestanja i međusobno su se ispomagali. „To je deo mog posla." Huares je napravio pauzu i osmehnuo se. „Isto kao i vašeg."

Ne sviđa mi se, zaključila je Tereza. Ljude mogu da kupim ukoliko je to potrebno. Neki mi se sviđaju, a neki ne. Ovaj mi se ne sviđa. Ili mi se možda ne sviđaju policajci koji se prodaju. Ili svi koji se prodaju, bili oni policajci ili ne. Kupiti nekoga ne znači da bi ga poveo kući. „Postoji jedan problem", rekao je čovek.

Glas mu je bio skoro intiman. Pogledao je okolo kao i ona, s ljubaznim izrazom na licu. „Problemi", odgovorila je Tereza, „nisu moja stvar. Imam ljude koji se brinu za to." „Ali ovo se ne rešava tako lako. I više volim da vama lično kažem."

Onda je to uradio - u nekoliko reči i istim tonom. „Radi se o jednoj novoj istrazi koju je pokrenuo sudija iz Vrhovnog suda, krajnje predan svom poslu: izvesni Martines Pardo. Ovoga puta, sudija je odlučio da zanemari ODKS i da zaduži nekog iz civilne garde. Ostavši po strani, Huares nije mogao da interveniše.

Samo je želeo to da razjasni pre nego što se stvari izmaknu kontroli. „Koga iz civilne garde?" „Postoji jedna prilično dobra grupa. Delta Kuatro. Vodi je kapetan koji se zove Viktor Kastro." „Čula sam za njega." „Već neko vreme sve pripremaju u tajnosti. Sudija je dolazio nekoliko puta. Po onome što znam, prate poslednju turu gumenih čamaca. Hoće da zaplene nekoliko čamaca i potom da istražuju." „Da li je ozbiljno?" „Zavisi od toga šta će da pronađu. Znaćete šta je pred vama." „A ODKS? Šta misli da uradi?" „Ništa. Da gleda. Već sam vam rekao da su moji ljudi po strani.

Dovoljno je ovo što sam vam rekao."

Pati se vraćala sa čašom u ruci. Ponovo je čvrsto hodala, i Tereza je znala da je uzela nešto da se sredi. „Vidi", rekla je kada im se pridružila. „Vidi koga imamo ovde. Red i zakon. Kako vam je veliki roleks večeras, komesare? Da li je novi?" Huares se namrštio i nekoliko sekundi posmatrao Terezu. Znam šta se

dešava, ćutanjem je govorio. I vaša drugarica vam neće biti od koristi ukoliko dođe do nevolja. „Izvinite me. Laku noć."

Huares se izgubio među gostima. Pati se prigušeno smejala dok ga je gledala kako odlazi. „Šta ti je govorio ovaj idiot? Da ne može da sastavi do kraja meseca?" „Neoprezno s tvoje strane da provociraš tako." Tereza je spustila glas, ozlojeđena. Nije želela da se nervira, a najmanje ovde. ,,A pogotovo policajce." „Zar mu ne plaćamo? Onda nek se jebe."

Prinela je čašu ustima, skoro nasilno. Tereza nije znala da li je prekor u njenim recima bio upućen Ninu Huaresu ili njoj. „Slušaj, Poručnice. Ne pravi sranja. Previše piješ. I ono drugo." „Pa šta? Ovo je slavlje, i ove noći hoću da živnem." „Ne glupiraj se. Niko ne govori o ovoj noći." „Važi, mamice."

Tereza nije ništa rekla. Čvrsto je gledala svoju prijateljicu u oči, a ova je skrenula pogled. „Na kraju krajeva", frknula je Pati nakon trenutka, „pedeset posto onog što ide ovom ljigavcu plaćam ja."

Tereza i dalje nije odgovarala. Razmišljala je. Izdaleka je osećala ispitivački pogled Tea Alharafea. Ovo se nikada neće završiti. Taman bi zakrpila jednu rupu, a pojavila bi se druga. I nije sve popunjavao zdrav razum ili novac. „Kako je kraljica Marbelje?"

Tomas Pestanja se upravo stvorio pored njih: simpatičan, druželjubiv i prostodušan čovek. U svom belom sakou ličio je na malog, debe-ljuškastog konobara. Tereza i on su se često viđali: imali su zajednička interesovanja. Gradonačelnik je voleo da živi opasno, svaki put kada su u igri bili novac i moć. Osnovao je jednu političku partiju, plovio je po mutnim vodama poslova s nekretninama, i legenda koja je počela da se plete oko Meksikanke učinila je da porastu njegovo osećanje moći i taština. A rasla je i suma na njegovim tekućim računima.

Pestanja je napravio svoje prvo bogatstvo kao poverljivi čovek jednog važnog andaluzijskog arhitekte, kupovao je zemljište za firmu koristeći veze svoga šefa i to je uradio njegovim novcem.

Kasnije, kada je trećina Koste del Sol postala njegova, otišao je kod šefa da mu kaže da daje otkaz. Zaista? Zaista. Mnogo mi je žao. Kako mogu da se zahvalim za tvoju službu? Već si to uradio, glasio je Pestanjin odgovor. Sve sam stavio na svoje ime. Kasnije, kada je izašao iz bolnice u kojoj se oporavljao od infarkta, bivši Pestanjin šef mesecima ga je tražio s pištoljem u džepu.

„Interesantan svet, zar ne?"

Pestanja, kojem nikada ništa nije promicalo, video ju je dok je razgovarala s Ninom Huaresom. Ali nije prokomentarisao.

Razmenili su komplimente. „Sve najbolje, gradonačelnice, mnogo sreće. Predivan skup." Tereza je upitala koliko je sati i ovaj joj je rekao. „Ostaje dogovor da zajedno ručamo u utorak, naravno. Na starom mestu. Sada moramo da idemo. Svako u svoju jazbinu." „Moraćeš sama da ideš, draga", usprotivila se Pati. „Meni je ovde divno."

Sa Galisijcima je teže išlo nego s Francuzima. To je zahtevalo komplikovanije poteze, jer su pripadnici mafija severozapada Španije imali sopstvene veze u Kolumbiji, i ponekad su radili sa istim ljudima kao i Tereza. Pored toga, posedovali su autentičnu čvrstinu i veliko iskustvo i nalazili su se na svom terenu, nakon što su se stari duvanski bosovi preorijentisali na transport droge, sve dok nisu postali neprikosnovene gazde kokainskog sektora. Rijasi je bila njihova teritorija; ali širili su se još prema jugu, u pravcu severne Afrike i vrata Mediteranskog mora. Mada se Transport Naga bavila transportom hašiša blizu andaluzijske obale, odnosi, iako hladni, funkcionisali su po principu „živi i pusti druge da žive". Sa kokainom stvar je išla drugačije. Terezina organizacija u poslednje vreme postala je ozbiljan konkurent. Sve ovo se ustanovilo na jednom skupu održanom na neutralnom terenu, na imanju opštine Kaseres u blizini Arojo de la Lus, između planine Santo Domingo i autoputa N-521, mestu koje obiluje hrastom plut-njakom i livadama: naselje sa belim kućama na kraju prašnjavog puta, gde svaki uljez može da bude lako otkriven. Sastanak se održao negde polovinom jutra, a kao predstavnici Transer Nage došli su Tereza i Teo Alharafe. Pote Galves je vozio džip koga je sledio tamni pasat u kojem su bila dva poverljiva čoveka, mladi Marokanci koji su se prvo oprobali u gumenim čamcima, a kasnije su regrutovani kao obezbeđenje.

Ona je nosila crnu odeću, pantalone dobrog kroja i marke, kosu podignutu u punđu i s razdeljkom po sredini. Galisijci su već bili tamo: bilo ih je trojica, dok su brojni telohranitelji stajali kraj ulaza, u blizini BMW-a 732 kojim su došli na sastanak. Svi su se odmah latili posla, telohranitelji su ostali napolju da gledaju jedni u druge, dok su učesnici ušli i posedali za veliki rustični sto od drveta, u središtu prostorije sa drvenim gredama na tavanici i prepariranim glavama jelena i veprova na zidu. Bilo je tu posluženja, pića i kafe, kutija sa cigarama i notesa za beleške: poslovni skup koji je loše krenuo kada je Siso Pernas iz klana

Korbeira, sin duvanskog bosa rijasa Aros don Hakin Pernas, uzeo reč da bi pojasnio situaciju, obraćajući se sve vreme Teu Alharafeu kao da je on validan sagovornik a Tereza tu služi samo kao ukras. „Problem je u tome", rekao je Siso Pernas, „što se ljudi iz Transer Nage previše upliću." Nije imao primedbi na mediteransku ekspanziju, hašiš i slično. Niti na bavljenje kokainom na razuman način: ima posla za sve. Ali da svako ostane na svom mestu i da se poštuju teritorija i tradicija koje su u Španiji - i dalje je gledao samo Tea Alharafea, kao da je on Meksikanac - uvek bile standard. I na toj teritoriji, Siso Pernas i njegov otac, don Hakin, upravljali su operacijama na Atlantiku, prevozili su brodom velike tovare iz američkih luka. Oni su radili s Ko-lumbijcima ceo svoj život, od kada su don Hakin i braća Korbeira i ljudi stare škole, pod pritiskom novih generacija, prešli sa duvana na hašiš i kokain. Tako da imaju jednu ponudu: nemaju ništa protiv da Transer Naga prevozi kokain koji ulazi preko Kazablanke i Ahadira ukoliko ide ka istočnom Mediteranu i ne ostaje u Španiji, jer su direktni transporti za poluostrvo i Evropu maršruta preko Atlantskog okeana i račvanja ka severu pripadali galisijskom sektoru. „Zapravo to i radimo", precizirao je Teo Alharafe. „Osim onog dela koji se odnosi na transport." „Znam to", ponudio je Tea kafom, ovaj kratko odmahnu glavom, a onda Siso Pernas sam sebe posluži kafom. Tereza nije bila ponuđena. „Ali naši ljudi se boje da ćete proširiti posao.

Neke stvari nisu jasne. Brodovi koji odlaze i vraćaju se... Ne možemo to da kontrolišemo, a osim toga izlažemo se riziku da nam pripišu tuđe operacije." Pogledao je svoja dva pratioca, kao da oni dobro znaju o čemu govori. ,,I da sve vreme strahujemo od civilne garde i obalske straže." „More je slobodno", dodala je Tereza.

Prvi put je progovorila nakon uvodnih pozdrava. Siso Pernas je i dalje gledao Tea, kao da je on izgovorio te reči. Simpatičan poput oštrice žileta. Pratioci su krišom posmatrali Terezu.

Znatiželjni i očigledno zabavljeni situacijom. „Za ovo nije", rekao je Galisijac. „Već dugo radimo s prahom.

Imamo iskustva. Uložili smo mnogo." I dalje se obraćao Teu. ,,A vi nas remetite. Vaše greške možemo svi da platimo."

Teo je uputio jedan brz pogled Terezi. Tamne i vitke advokatove ruke zavrtele su nalivpero kao da postavlja pitanje. Ona je ostala hladna. Radi svoj posao, govorila je ćutanjem. Sve u svoje vreme. „A šta misle Kolumbijci?" upitao je Teo.

„Neće da se upliću." Siso Pernas se nasmejao na jedan uvrnut način. Ti prokleti Pilati, govorio je njegov izraz lica. „Misle da je to naš problem. I da treba da ga resimo ovde." „Šta je alternativa?"

Galisijac je bez žurbe otpio gutljaj kafe i malo se zavalio na stolici, zadovoljnog izgleda. Plavokos je, primetila je Tereza.

Zgodan, oko tridesetak godina. Podšišani brkovi i plavi blejzer preko bele košulje bez kravate. Krijumčar druge ili treće generacije, bez sumnje obrazovan. Pod većim stresom od svojih prethodnika, koji su čuvali lovu u čarapi i nosili uvek isti sako koji je davno izašao iz mode. Manje razborit. Manje pravila i više želje da se zaradi novac kako bi kupio luksuz i žene. I arogantniji je. Siso Pernas je pogledao svog pratioca s leve strane, krupnog tipa bledih očiju. Završen posao. Prepuštao je detalje svojim podređenima. „Od moreuza pa dalje", rekao je krupni, naslanjajući laktove na sto, „vi imate potpunu slobodu. Prepustićemo vam Maroko, ako vam se sviđa tamo, ali mi smo odgovorni za transport iz američkih luka... Spremni smo da vam damo specijalne uslove, procente i garancije. Pa čak i da radite kao naši partneri, ali da mi kontrolišemo operacije." „Što je sve jednostavnije", dovršio je Siso Pernas, skoro njima iza leđa, „utoliko ima manje rizika."

Teo je razmenio drugi pogled s Terezom. A ako ne pristanemo, govorila je očima. ,,A ako ne pristanemo?" glasno je ponovio advokat. „Šta će se desiti ukoliko ne pristanemo na te uslove?"

Krupni čovek nije odgovorio, a Siso Pernas je gledao u svoju šoljicu kafe, zadubljen, kao da to pitanje nikada nije postavljeno. „Pa, ne znam", napokon je rekao. „Možda ćemo imati problema." „Ko će ih imati?" želeo je da zna Teo. Nagnuo se malčice prema njemu, miran, trezven, sa nalivperom medu prstima kao da se sprema da pribeleži nešto. Samouveren u svojoj ulozi mada je Tereza znala da bi najradije ustao i izašao iz sobe. Ta vrsta problema koju je insinuirao (ialisijac nije spadala u Teovu specijalnost. Povremeno bi blago okrenuo lice ka njoj, ne gledajući je, kao da poručuje: ovo nije moja teritorija. Moji su mirnodopski poslovi, fiskalno savetovanje ifinansijski inženjering, a ne dvosmislena značenja ipretnje koje vise u vazduhu. Ako ovo krene drugim tokom, to više nije moj problem. „Vi... Mi." Siso Pernas je sumnjičavo gledao Teovo nalivpero. „Niko ne želi nevolje."

Poslednje reči su odzvonile kao zvuk slomljenog stakla. Kling.

Došli smo do tačke, pomislila je Tereza. Ja ću tebe, ti ćeš mene.

Sada počinje rat. Sada ulazi opasna Sinaloanka koja zna u šta se upušta. I bolje bi joj bilo daje tu i čeka da je pozovem. Sada mije potrebna. „ A je l'? Jebaćete nam mamicu palicama za bejzbol? Kao što se desilo onom Francuzu koji je sutradan izašao u novinama?"

Gledala je u Sisa Pernasa sa iznenađenjem koje se činilo autentično mada nikog nije obmanjivala, niti je to nameravala.

Onaj drugi ju je pogledao kao da se upravo stvorila ni iz čega, dok je onaj debeli bledih očiju posmatrao svoje nokte, a treći, mršavi tip seljačkih ili ribarskih ruku, čačkao je nos. Tereza je čekala da Siso Pernas kaže nešto. Ali Galisijac je i dalje ćutao, gledajući u nju mešavinom nervoze i zbunjenosti. A što se tiče Tea, zabrinutost je prerasla u očigledni nemir. „Pažljivo", nečujno je mrmljao. „Budi pažljiva." „Može biti", polako je nastavila Tereza, „da zato što sam strankinja ne poznajem vaše običaje... Gospodin Alharafe ima moje puno poverenje. Ali kada sklapam poslove, volim da se meni obraćaju. Ja odlučujem o svojim poslovima... Razumete li?"

Siso Pernas je nastavio da je nemo posmatra, obema rukama pridržavajući solju kafe. Atmosfera je bila sve hladnija. Ko bi rekao, pomislila je Tereza. Kad mi zvižde pesmicu, ja čuje onda pevati. I o Galisijcima znam ponešto. „Dakle, sada", nastavila je, „reći ću vam ono šta ja mislim."

Nadam se da neću previše zabiberiti, pomislila je. I kazala je ono što je mislila. Govorila je jasno, naglašavajući svaku rečenicu, sa adekvatnim pauzama kako bi svi pohvatali nijanse. „Veoma poštujem ono što radite u Galisiji", počela je. „Teški ste ljudi, ali i dobri. Ali to me ne sprečava da znam da vam se navrzla policija, da ste pod strogim nadzorom i da ste podvrgnuti sudskim istragama. Doušnici i uhode svuda su oko vas, a s vremena na vreme neko od vas biva uhvaćen na delu.

Sve je vrlo jebeno, kao što kažemo mi u Sinaloi. A moj posao se donekle svodi na ekstremnu sigurnost, način rada koji sprečava, do razumne granice, da mi promaknu informacije. Imam malo ljudi, i uglavnom se ne poznaju između sebe. Tako se glasine svedu na minimum. Trebalo mi je dosta vremena da stvorim taj sistem i nisam spremna, kao prvo, da pustim da zarđa, i kao drugo, da rizikujem operacijama koje ne mogu da kontrolišem.

Vi nudite da vam se predam u ruke u zamenu za neki procenat ili šta ja znam. Ili možda da sedim skrštenih ruku i da vam prepustim monopol. Ne vidim da imam nešto od toga, niti mi odgovara. Osim ukoliko mi pretite. Ali ne mislim da je tako, zar ne? Ne verujem da mi pretite." ,,A čime smo vam pretili?" upitao je Siso Pernas.

Taj akcenat. Tereza je odagnala utvaru koja je tumarala okolo.

Bila joj je potrebna mirna glava, čvrst ton. Leonova stena je bila daleko i nije želela da se sudari s drugom. „Pa, vidite, padaju mi na pamet dva načina", odgovorila je. „Da proturite informaciju koja će mi naškoditi, ili da pokušate nešto direktno. U oba slučaja treba da znate da mogu biti opasna kao bilo ko drugi. S jednom razlikom: ne postoji niko ko bi mene mogao povre-diti. Ja sam samo u prolazu, i sutra mogu da umrem ili nestanem, ili da odem a da i ne spakujem kofere. Ni grobnicu nisam naručila iako sam Meksikanka. A vi, međutim, imate mnogo toga. Pazos, mislim da se tako zovu one lepe kuće u Galisiji. Luksuzne automobile, prijatelje... Rođake. Vi možete da dovedete kolumbijske plaćenike za prljave poslove. I ja to mogu. Vi možete, u krajnjoj liniji, da raspalite rat. Skromno izjavljujem da i ja mogu, jer imam dovoljno love i njome mogu da platim bilo šta. Ali rat bi privukao pažnju vlasti... Primećujem da se ministru unutrašnjih poslova ne dopadaju međusobne razmirice između narko-dilera, pogotovo ako se znaju imena i prezimena, ako postoji imovina za zaplenu, ljudi koji mogu da odu u zatvor, ako su u toku sudske istrage... Često izlazite u novinama." ,,I vi, takođe", naglasio je Siso Pernas sa iritirajućom grimasom na licu.

Tereza ga je hladno gledala tri sekunde, veoma tiha. „Ne svaki dan, niti na istim stranicama. Za mene niko nije dokazao ništa."

Galisijac se kratko i grubo nasmejao. „Recite mi kako to uspevate." „Možda sam pametnija od vas."

Rečeno je ono stoje rečeno, pomislila je pošto je završila. Jasno i bez ulepšavanja. I sada je ostalo da se vidi šta misle ovi idioti.

Teo je skidao i ponovo stavljao poklopac na nalivpero. I tebi je neprijatno, pomislila je Tereza. Zato trpiš i trpiš. Razlika je u tome što se na tebi vidi, a na meni ne. „Sve može da se promeni", prokomentarisao je Siso Pernas. „Mislim na ovo vaše."

Varijanta koja je razmatrana. Predviđena. Tereza je uzela jednu cigaretu iz kutije koja se nalazila pred njom, pored čaše vode i kožne fascikle s dokumentima. To je uradila kao da je razmišljala o nečemu, ne zapalivši je pošto ju je stavila u usta. Usta su joj bila suva, ali odlučila je da ne dodirne čašu s vodom. Nije bitno staja osećam. Bitno je kako me oni vide. „Naravno", složila se. „I čini mi se da će se promeniti. Ali ja sam jedna. Imam svoje ljude, ali jedna sam. Moj posao je

namerno ograničen. Svi znaju da ne radim sa sopstvenom robom. Samo transport.

To umanjuje eventualne štete. I moje ambicije. Vi, međutim, imate mnoga vrata i prozore na koje se ulazi. Imate izbor, ako neko odluči da zadaje udarce. Ljude koje volite, interese za koje vam je važno da ih sačuvate... Imate svoje slabe tačke na koje mogu da udare."

Gledala je sagovornika u oči, sa cigaretom među usnama.

Bezizražajno. Ostala je tako nekoliko trenutaka, u sebi prebrojavajući sekunde, sve dok Siso Pernas, na promišljen način i skoro bezvoljno, nije stavio ruku u džep, izvadio zlatni upaljač, nagnuo se nad stolom i zapalio joj cigaretu. Tu smo, plavušane. Već si gotov. Zahvalila mu je klimanjem glave. „ A vi nemate?" na kraju je pitao Galisijac, sa upaljačem u ruci. „Mogu da probaju", Tereza je ispustila dim nakon što je to rekla i napola sklopila oči. „Bili biste iznenađeni kada biste saznali koliko snage može da ima neko ko nema šta da izgubi, osim samog sebe. Vi imate porodicu, na primer. Lepu ženu, kažu... I sina."

Idemo do kraja, odlučila je. Strah ne treba odjednom oživeti, jer onda može da se pretvori u iznenađenje, ili nerazmišljanje, ili ludilo onih koji misle da više nema leka. I može ih učiniti nepredvidivim i previše opasnim. Veština je u tome da se strah ubrizgava u malim količinama: treba da traje, da drži pažnju, da sazri, jer na taj način prelazi u poštovanje. Ta linija je tanka i treba je blago ispipavati sve dok ne postane sigurna. ,,U Sinaloi imamo izreku: Ubiću ti celu porodicu, a onda otkopati tvoje dedove, pucaću u njih i ponovi ih zakopati..."

Dok je govorila, ne gledajući ni u koga, otvorila je fasciklu ispred sebe i izvadila isečak od novina: fotografija fudbalskog tima iz rijasa Arosa, koga je Siso Pernas, kao veliki navijač, velikodušno finansirao. Bio je njegov predsednik, i na fotografiji je snimljen - Tereza ju je sasvim nežno spustila na sto - kako se odmara pred jednu utakmicu, u društvu igrača, svoje žene i sina, prelepog dečaka od deset do dvanaest godina u dresu ekipe. ,,I zato se ne zezajte sa mnom." Sada je gledala Galisijca u oči. „Ili kako kažete vi Španci, budite ljubazni i ne čačkajte me u jaja."

Iza zavesa tuš kabine začuo se zvuk oticanja vode. Para. Voleo je da se tušira skoro vrelom vodom. „Mogu da nas ubiju", rekao je Teo. „Ne", odgovorila je. „Prvo će pokušati nešto blaže, kako bi nas ispitali. Onda će tražiti da se nagodimo."

„Ono što ti zoveš blaže već su učinili... To sa gumenjacima što ti je ispričao Huares proturili su oni sudiji Martinesu Pardu.

Navalili su nam na vrat civilnu gardu." „Znam to. Zato sam grubo igrala. Htela sam da oni znaju da mi znamo." „Klan Korbeira..." „Pusti sad to, Teo." Tereza je odmahivala glavom. „Znam šta radim." „To je tačno. Uvek znaš šta radiš. Ili čudesno dobro glumiš."

Od te tri rečenice, mislila je Tereza, treća ti nije bila potrebna.

Ali pretpostavljam da ovde imaš neka prava. Ili misliš da ih imaš. Para je zamaglila veliko ogledalo u kupatilu i od njenog lika videla se samo siva mrlja. Pored lavaboa nalazile su se bočice šampona, losion za telo, češalj, sapun u svojoj kutiji.

Nacionalni hotel u Kaseresu. S druge strane kreveta sa izgužvanim čaršavima, prozor je otkrivao čudesni srednjovekovni pejzaž: noćni obrisi prastarih stena, stubovi i tremovi koji su se presijavali na svetlosti skrivenih reflektora.

Gospode, pomislila je. Kao u američkim filmovima, samo pravo.

Stara Spanija. „Dodaj mi peškir, molim te", zamolio je Teo. Bio je preterano čist. Uvek se tuširao pre i posle, kao da se seksualni čin zasniva na higijeni. Detaljan, pedantan, jedan od onih koji izgledaju kao da se nikada ne znoje, bez jednog jedinog mikroba na koži. Skoro svi muškarci čijih se nagih tela Tereza sećala bili su čisti, ili su barem tako izgledali; ali nijedan kao ovaj. Teo skoro da nije imao sopstveni miris. Koža mu je bila nežna; jedva primetni, neodređeni muški miris, na sapun i losion koji je koristio posle brijanja, umeren kao što je bio i on.

Nakon što bi vodili ljubav, uvek su mirisali na nju, na njeno umorno meso, na pljuvačku, jak, zgusnut miris njenog vlažnog polnog organa; kao da je Tereza bila ta koja je na kraju osvojila mušku kožu. Naselila je. Dodala mu je peškir, posmatrajući visoko i vitko telo, vodu koja je još curila ispod tuša. Crne dlačice na grudima, nogama i udu. Spokojan osmeh, uvek prikladan. Burma na levoj ruci. Nije joj bio važan ovaj prsten, pa ni sam on po svoj prilici nije bio važan. Ovo naše je poslovno, rekla je Tereza samo jednom, na samom početku, kada je on pokušavao da se opravda, ili da opravda nju, nepotrebnim i trivijalnim komentarom. I zato mi nemoj pričati bajke. A Teo je bio dovoljno bistar da razume. „Mislila si ozbiljno ono o sinu Sisa Pernasa?"

Tereza nije odgovorila. Primakla se zamagljenom ogledalu i malo ga obrisala rukom. I tako je stajala, neodređenih kontura

koje možda nisu pripadale njoj, zamršene kose, velikih i crnih očiju koje su je po-smatrale uvek na isti način. „Niko ne bi poverovao kada te vidi takvu", rekao je on.

Stajao je pored nje i gledao u obrisani krug na ogledalu. Trljao je grudi i leda peškirom. Tereza je polako odmahnula glavom.

Ne gnjavi, govorila je u sebi. On ju je odsutno poljubio u kosu i nastavio da se briše na putu ka spavaćoj sobi, a ona je ostala tamo gde je i bila, naslonjenih ruku na lavabo, ispred svog zamagljenog odraza. Daj bože da to nikad ne pokažem na tebi, pomislila je, u mislima se obraćajući čoveku koji se kretao po susednoj sobi. Daj bože. „Brine me Patrisija", odjednom je rekao.

Tereza je otišla do vrata i zastala na pragu, posmatrajući ga.

Izvadio je savršeno ispeglanu košulju iz kofera - kurvinom sinu se nikada nije gužvala odeća - i otkopčao je dugmad kako bi je obukao. Za pola sata čekao ih je rezervisan sto u Tore de Sonde.

To je vrhunski restoran, rekao je on. Starinski ambijent. Teo je poznavao sve vrhunske restorane, sve popularne barove, sve elegantne radnje. Mesta koja su napravljena po meri za njega, kao i košulja koju je upravo oblačio. Poput Pati O'Farel, izgledao je kao da je rođen u njima: dvoje bogataške dece kojima je svet uvek bio na raspolaganju mada je jedno to bolje prihvatalo od drugog. Sve je bilo otmeno i tako drugačije od kraja Las Sjete Gotas, pomislila je, gde je njena majka - koja je nikad nije ljubila - prala veš u zemljanom koritu u dvorištu i spavala s pijancima.

Tako daleko od škole gde su joj balavi dečaci zadizali suknju kraj ograde dvorišta. Izdrkaj nam malo, ribice. Svakom od nas. Daj malo meni i mojim drugarima, inače ćemo ti pocepati mačkicu.

Tako daleko od drvenog i limenog krova, od blata kraj njenih bosih nogu i proklete bede. „Šta se dešava s Pati?" „Znaš šta se dešava. I svaki put je sve gore."

I bilo je. Opijanje i ušmrkavanje do besvesti loša je kombinacija, ali postojalo je još nešto. Kao da je Poručnica propadala, malopomalo, nečujno. Druga reč za to bila je rezignacija mada Tereza nije uspela da sazna zbog čega je rezignirana. Ponekad je Pati ličila na one brodolomnike koji dopuštaju da ih more nosi bez vidljivog razloga. Glub, glub. „Možda zato što je izgubila nadu ili zbog umora." „Nije stvar u tome. Pitanje je da li ti odgovara ono što ona radi ili ne."

Tipično za Tea. Nije ga brinula O'Farelova, već posledice njenog ponašanja. U svakom slučaju, preneće ih na Terezu. Odgovara ti ili ti ne odgovara. Šefice. Bezvoljnost i nezainteresovanost s kojima je obavljala ono malo dužnosti u Transer Nagi bili su

mračna strana problema. Za vreme poslovnih sastanaka - svaki put išla je sve rede, pre-pustivši sve Terezi - izgledala je kao da je odsutna, ili se otvoreno šalila: sada je, izgleda, sve prihvatala kao igru. Trošila je mnogo novca, bila je nehajna, nije pridavala značaj važnim poslovima od kojih su zavisili životi. Podsećala ju je na neki brod koji se odvezao. Tereza nije uspevala da utvrdi da li je ona bila ta koja je odvraćala svoju prijateljicu od obaveza, ili je odvajanje poteklo od same Pati i od njenog sve jačeg nemira izazvanog lažnim mislima i životom. Ti si vođa, imala je običaj da kaže. A ja samo aplaudiram, pijem, šmrčem i posmatram. Možda je oboje bilo u pitanju, a Pati je samo sledila dnevni ritam; prirodni, neizbežni poredak stvari, koji je njima upravljao od samog početka. Možda me je razočarao Edmund Dantes, komentarisala je Pati u kući Tomasa Pestanje. Nije to u pitanju, niti je do tebe. Nisam umela da te dokučim. Ili možda, kao što je rekla jednom prilikom – ušmrkana i mutnih očiju jedino je izvesno da opat Farija, pre ili kasnije, silazi sa scene.

Problematična, kao da umire, a nikako da umre. I nije je bilo briga. Ove reči su je opisivale, a baš ova prva ponajviše ju je činila nepodobnom za ovu vrstu poslova, prijemčivih za bilo kakav skandal. Posled-nja epizoda dogodila se nedavno: jedna maloletna prostakuša, iz lošeg društva i sa najgorim namerama, otvoreno je provocirala Pati što je dovelo do jednog groznog ishoda, a zbog droge, krvarenja i bolnice u pet sati ujutro, zamalo da se pojavi na stranicama crne hronike. Tako bi se i desilo da se nije pribeglo raspoloživim sredstvima: novcu, vezama, učeni. I samom đavolu, da je zatrebalo. „Takav je život", rekla je Pati dok je vodila jedan oštar razgovor s Terezom. „Tebi je lako, Meksikanko. Ti imaš sve, a povrh toga i nekoga ko te namiruje. Zato živi svoj život i pusti mene da živim svoj. Jer ja ne tražim račune, niti se mećem u ono što ne treba. Prijateljica sam ti. Platila sam i plačam tvoje prijateljstvo. Ispunila sam svoj deo sporazuma. Ti, koja tako lako kupuješ sve, pusti me da bar kupim samu sebe. I slušaj. Uvek govoriš kako sve delimo polapola, ne samo kad je u pitanju posao i novac. Slažem se. Ovo je moja slobodna, voljno izabrana, prokleta polovina." Čak ju je i Oleg Jasikov upozorio. „Čuvaj se, Tereza. Ne rizikuješ samo novac, već i svoju slobodu i život. Ali ti odlučuješ.

Naravno. U svakom slučaju, neće škoditi da pitaš. Neke stvari.

Na primer, koji deo pripada tebi. Za šta si ti odgovorna. A zašta nisi. Koliko si ti započela ovo sama, prateći pravila igre. Postoji pasivna odgovornost, koja može biti jednako ozbiljna poput bilo koje druge. Ne možemo da opravdamo neka ćutanja time što smo pomno slušali. Da. U svačijem životu dođe trenutak kada je odgovoran za ono što radi. I za ono što ne radi."

Šta bi bilo da je bilo? O tome je ponekad mislila Tereza. Da je uradila ovo ili ono. Možda se u tome krilo rešenje, ali izgledalo joj je nemoguće sagledavati stvari sa ove pozicije koja je postajala sve jasnija i neizbežnija. Smetala joj je ogorčenost, ili kajanje, koje je osećala da dolazi u nejasnim talasima, kao da ga drži u ruci i ne zna šta će s njim. I zašto bi trebalo da žalim, govorila je sebi. Nikada nije moglo biti, nikada nije ni bilo. Niko nije prevario nikoga; i ako je s Patine strane, u prošlosti, postojala neka nada, ili namera, odbačena je pre mnogo vremena. Možda je u tome problem. Što se sve potrošilo, ili skoro sve, a Poručnica O'Farel ostala čak i bez motiva da se nada. U vezi s Terezom, Teo Alharafe je možda bio poslednji Patin eksperiment. Ili njena osveta. Od tada sve je postalo predvidivo, a istovremeno i neizvesno. I sa svim tim obe su se suočavale same.

13.

Na dvesta, trista metara dižem avione „Evo ga", reče doktor Ramos.

Taj nije sedeo na ušima, zaključila je Tereza. Ona nije čula ništa, osim udaranja talasa o obalu. Noć je bila mirna, Mediteransko more je ličilo na crnu mrlju pred zalivom Agua Amarga, na obali Almerije. Pod svetlošću meseca peščana plaža je izgledala kao posuta snegom, a svetionik Punta Polakra - tri bleska svakih petnaestak sekundi, registrovala je uz pomoć svog starog profesionalnog instinkta - u intervalima je emitovao svetlost u podnožju planine Gata, šest milja ka jugozapadu. „Čujem samo more", odgovorila je. „Slušajte."

Napregla je svoj sluh u tami. Stajali su pored čirokija, sa termosom kafe, plastičnim čašama i sendvičima, u džemperima i jaknama koji su ih štitili od hladnoće. Tamna figura Potea Galvesa koračala je na nekoliko metara od njih, nadzirući zemljani put i suvu jarugu kojima se stizalo do plaže. „Sada čujem", rekla je.

Bilo je to udaljeno hučanje koje se jedva moglo razlikovati od zvuka vode kraj obale; ali postajalo je sve jače i jače i zvučalo je potmulo, kao da dolazi s mora, a ne s neba. Zvučalo je kao gliser koji se približava velikom brzinom. „Dobri momci", prokomentarisao je doktor Ramos.

Izgovorio je to malčice ponosno, kao da govori o svom omiljenom sinu ili učeniku, ali ton mu je bio uobičajeno miran.

Ovaj čovek, pomislila je Tereza, nikada nije nervozan. A ona, međutim, morala je da potisne svoj nemir i da učini da joj glas zvuči vedro kao što su drugi očekivali. Kad bi znali, pomislila je.

Kad bi samo znali. I koliko su rizikovali ove proklete noći. Tri meseca se pripremalo ono što je trebalo da se reši za manje od dva sata, od čega je proteklo sat i po. Sada je brujanje motora postajalo sve jače i bliže. Doktor je približio ručni sat očima pre nego što je osvetleo brojčanik kratkim plamenom svog upaljača. „Švajcarska tačnost", dodao je. „Na pravo mesto i u tačno vreme."

Zvuk je bio sve bliži i bliži, i dalje niske frekvencije. Tereza je žudno istražila tamu i onda joj se učinilo da je vidi: malenu crnu tačku koja je rasla, tačno na granici između tamne vode i mesečevog odsjaja na otvorenom moru. „Bože", rekla je.

Skoro da je predivno, pomislila je Tereza. Imala je informacije, sećanja, iskustva koja su joj dozvoljavala da zamisli more viđeno iz kabine, prigušena svetla na instrumentalnoj tabli, liniju kopna koje se ocrtavalo ispred, dva čoveka za komandnim instrumentima, almerijski VOR-DME frekvencije 114.1 za izračunavanje ugla i udaljenosti nad Alboranskim morem, tačkacrta-crta-crta-tačka-crta-tačka, i zatim, obalu na mesečini, s leve strane svetlost svetionika, s desne svetla Karbonerasa, u sredini neutralna mrlja zaliva. Kad bih samo bila gore, mislila je.

Da letim kao i oni, da pogledom merim rastoja-nje. Onda je crna tačka odjednom porasla, gotovo dotičući vodu, dok se zvuk motora pojačavao sve dok nije zaglušio, roooaaaar, kao da je sasvim blizu, i Tereza je uspela da razazna dva krila koja su se mate-rijalizovala u visini tačke koju su posmatrali ona i doktor.

Na kraju je ugledala siluetu čitavog aviona koji je leteo nisko, nekih pet metara nad vodom, a na svetlosti meseca dva propelera su se okretala poput srebrnih diskova. Svom snagom.

Trenutak kasnije, preletevši ih uz riku i podignuvši usput oblak peska i suve alge, avion se podigao i poleteo još dalje iznad kopna dok mu se jedno krilo naginjalo na levu stranu, a onda je nestao u noći između planina Gata i Kabrere. „Tamo ima tona i po", rekao je doktor. „Još se nije spustio", odgovorila je Tereza. „Učiniće to za petnaest minuta."

Nije više bilo razloga da budu u mraku, tako da je doktor ispreturao džepove pantalona, zapalio svoju lulu, a zatim i Terezinu cigaretu koju je upravo bila stavila u usta. Pote Galves

je prišao noseći u svakoj ruci po čašu kafe. Ogromna senka koja uslišava njene želje. Beli pesak je prigušio bat njegovih koraka. „Kako ide, gazdarice?" „Sve je u redu, Pinto. Hvala."

Pila je gorku tečnost, bez šećera i sa malo konjaka, uživajući u cigareti u kojoj je bilo malo hašiša. Nadam se da će do kraja sve ispasti dobro, pomislila je. Mobilni telefon u džepu njene jakne trebalo je da zazvoni kada teret bude raspoređen na četiri kamioneta koja su čekala pored zapuštene piste: mali aerodrom koji je napustila civilna garda, usred almerijske pustinje, u blizini Tabernasa, petnaest kilometara udaljen od najbližeg naselja.

Ovo je bila poslednja etapa komplikovane operacije: tona i po hidrohlorida kokaina iz kartela Medeljin, namenjen 'talijanskoj mafiji. To je bio drugi kamenčić u cipeli klana Korbeira koji je i dalje pokušavao da drži ekskluzivno pravo na kretanje belog praha po španskoj teritoriji. Tereza se nasmeja u sebi. Kako će se rasrditi Galisijci kada budu saznali. Ali Terezu su iz Kolumbije pitali da li može, jednim udarcem, da se pobrine za veliki tovar koji bi bio utovaren u kontejnere u luci Valensija i prebačen u Đenovu. Ona je pristala da reši problem. Droga, vakuumirana u paketima od po deset kilograma u kantama za mašinsko ulje, prešla je Atlantski okean nakon što je kod Ekvadora, na vrhu Galapagoskih ostrva, pretovarena u Susanu, stari tegljač sa panamskom zastavom. Istovar je obavljen u marokanskom gradu Kazablanka; a odatle, uz zaštitu Kraljevske žandarmerije pukovnik Abelkader Čaib je i dalje bio u dobrim odnosima sa Terezom - kamionima je prevezena do planina Rif, do skladišta koje su koristili partneri Transer Nage za pripremanje pošiljki hašiša. „Marokanci su se poneli kao džentlmeni", prokomentarisao je doktor Ramos, s rukama u džepovima. Uputili su se ka automobilu i Pote Galves je seo za volan. Upaljeni farovi obasjavali su peščano prostranstvo i stene, i budne galebove koji su lepršali uznemireni zbog svetla. „Da, ali zasluga je vaša, doktore." „Ali ne i ideja." „Vi ste je učinili ostvarljivom."

Doktor Ramos je sisao lulu ne rekavši ništa. Taktičar Transer Nage nije lako formulisao svoje žalbe, niti je pokazivao svoje zadovoljstvo zbog neke pohvale. Ali Tereza je videla da je zadovoljan. Jer, iako je ideja o velikom avionu bila Terezina vazdušni most, tako su ga zvali između sebe - za plan putanje i operativne detalje bio je zadužen doktor. Inovacija se sastojala u tome da se leti na maloj visini i sleti na tajne piste, jer se radilo o važnoj i veoma isplativoj operaciji. Jer su u posled-nje

vreme iskrsavali problemi. Dve galisijske ekspedicije, koje je finan-sirao klan Korbeira, primetila je obalska straža, jednu na Karibima, i drugu u blizini Portugalije; treća operacija koju su u potpunosti sprovodni Italijani - turski trgovački brod natovaren s pola tone, maršruta od Buenaventure do Denove - završila se totalnim neuspehom, teret je zaplenila civilna garda, a osmorica su zatvorena. Bila je to teška odluka; i nakon mnogo razmišljanja, Tereza je odlučila da rizikuje s metodama zbog kojih je pre mnogo godina, u Meksiku, Amado Kariljo dobio nadimak „Gospodar neba". Neka bude, zaključila je. Zašto da lupam glavu, kad postoje majstori. Tako da je dala zadatke Faridu La-takiji i doktoru Ramosu. Libanac se bunio, naravno.

Malo vremena, malo novca, mala šansa. Uvek od njega traže da čini čuda. I tako dalje. S druge strane, doktor se zatvorio sa svojim mapama, planovima i dijagramima, pušeći lulu i ne govoreći ništa što je suvišno, praveći proračune o maršruti, gorivu, mestima. O radarskim rupama kako bi se stiglo morskom linijom od Melilje ka Alusemasu, razdaljina koju je trebalo preći tik uz vodu u pravcu istok-sever-severozapad, o zonama koje nisu nadzirane kako bi se prešla španska obala, o osobinama kopna kako bi se omogućilo proizvoljno kretanje i bez instrumenata, o visokim i niskim kotama, o područjima gde jedan srednji avion ne može biti otkriven kada leti nad vodom. Čak je ispitao nekolicinu vaz-dušnih kontrolora koji su stražarili u prikladno vreme i na prikladnim mestima, kako bi se uverio da niko neće prijaviti ukoliko se pojavi sumnjiv eho na ekranu radara. Takođe je leteo nad almerijskom pustinjom u potrazi za podobnim mestom za sletanje, i stigao je do planina Rif da bi na terenu proverio stanje lokalnih aerodroma. Latakija je nabavio avion u Africi: stari „aviokar C-212" za prevoz putnika između Malaba i Bate, iz španske donacije Ekvatorijalnoj Gvineji, konstruisan 1978, i još je leteo. Dva motora, kapacitet tereta od dve tone. Kad bi izvrnuo propelere i izvukao zakrilca pod uglom od četrdeset stepeni, mogao je da sleti pri brzini od šezdeset čvorova na pistu od dvesta pedeset metara. Kupovina je obavljena bez problema posredstvom ambasade Ekvatorske Gvineje u Madridu - osim što je trgovački izaslanik zaradio, fakturisanje veće sume od one koja je plaćena poslužilo je da se pokrije kupovina motora za gumene čamce - i „aviokar" je odleteo za Bangi, gde su dva turbo motora „garet TPE" pregledali i podesili francuski mehaničari. Zatim se zadržao na planinama Rif, na pisti od četiristo metara, kako bi utovario kokain. Nije bilo teško nabaviti posadu: sto hiljada dolara za pilota - Jan Karasek, Poljak, nekadašnji poljoprivredni zaprašivač, imao je iskustva u noćnim letovima prevozeći hašiš za Transer Nagu u svom

„skajmasteru" - i sedamdeset i pet hiljada za kopilota: Fernando de la Kueva, bivši španski vojnik koji je leteo „aviokarom" dok je bio u vazdušnoj armadi pre nego što je prešao u civilnu avijaciju i ostao bez posla tokom jedne radne reorganizacije u Iberiji.

Farovi džipa osvetleli su prve kuće Karbonerasa kada je Tereza pogledala časovnik na komandnoj tabli. Trebalo je da dva pilota u avionu upravljaju vodeni svetlima autoputa Almerija-Mursija i potom da ga prepreče nad predgrađem Nihara i da lete nisko izbegavajući električne stubove - koje je doktor Ramos pažljivo iscrtao na vazdušnim mapama - duž planine Alamilja. Možda su baš sada okrenuli avion ka zapadu, kako bi se sa izvučenim zakrilcima spustio na tajni aerodrom, gde su se nalazila dva automobila, trista pedeset metara udaljena jedan od drugog: trebalo je da dva puta blesnu farovima kako bi označili početak i kraj piste. Avion je u svom prtljažniku nosio teret vredan četrdeset i pet miliona dolara, od čega je Transer Nagi, kao prevozniku, sledovalo deset posto ukupne sume.

Zaustavili su se pored krčme kraj puta da popiju nešto pre nego što izađu na autoput N-340. Za stolovima u samom dnu jele su kamiondžije, šunke i kobasice visile su sa tavanice, a okolo bačve vina, fotografije toreadora, kružni štender sa pornićima, muzičkim kasetama i CD-ovima Čingitosa, El Farija, La Ninje de Los Peines. Stajali su za šankom i mezetili šunku, svinjsku pečenicu i svezu tunjevinu sa paradajzom i paprikom.

Doktor Ramos je zatražio konjak, a Pote Galves, koji je vozio, duplu kafu. Tereza je tražila cigarete u džepovima jakne kada se pred ulazom zaustavio crveno-beli automobil civilne garde i njeni pripadnici su ušli u krčmu. Pote Galves se unervozio, podigao je ruke sa šanka, sa profesionalnim nepoverenjem okrenuo je glavu ka pridošlima i malčice se pomerio da telom pokrije svoju gazdaricu. Smiri se, Pinto, pogledom mu je govorila. Danas nam neće ništa. Seoska patrola. Rutinska. Bila su to dva mlada službenika, u maslinasto-zelenim uniformama, a na boku su im visile futrole sa pištoljima. Ljubazno su rekli „dobro veče", spustili kape na jedan stolac i nalaktili se na sam kraj šanka. Izgledali su opušteno i jedan od njih pogledao ih je kratko i odsutno, dok je stavljao šećer u kafu i mešao kašičicom.

Doktoru Ramosu je lice zablistalo kada je razmenio poglede s Terezom. Kad bi ovi žutokljunci znali, nemo je govorio, pažljivo gurajući duvan u glavu svoje lule. Šta se dešava. Kasnije, dok su se gardisti spremali za odlazak, doktor je rekao konobaru da bi mu pričinilo veliko zadovoljstvo da plati njihove kafe. Jedan od njih je ljubazno odbio, a drugi im je uputio osmeh. „Hvala.

Srećan rad", rekao je doktor kada su odlazili. „Hvala", odgovorili su njihovi glasovi.

„Dobri momci", zaključio je doktor kada su zatvorili vrata.

To je isto rekao i za pilote, setila se Tereza, kada su motori ,,aviokara" grmeli nad plažom. I to joj se, između ostalog, dopadalo kod ovog lika. Njegova postojana mirnoća. Svako je mogao da bude, sa određene tačke gledišta, dobar momak. Ili dobra devojka. Svet je teško mesto, sa komplikovanim pravilima, i u njemu svako igra ulogu koju mu je sudbina dodelila. I ne može uvek da se bira. „Svi koje ja poznajem", doktor je rekao jednom, ,.,imaju razloga da rade ono što rade. Ako to prihvatiš kod svojih bližnjih", zaključio je, „neće ti biti teško da budeš dobar sa ostalima. Triik je u tome da uvek tražiš pozitivnu stranu. I pušenje lule pomaže mnogo. Daje ti vreme za razmišljanje.

Priliku da polako pokrećeš ruke, da posmatraš sebe i druge."

Doktor je naručio drugi konjak, a Tereza - u krčmi nisu služili tekilu - galisij-sku rakiju od koje je vatra kuljala iz nozdrva.

Prisustvo gardista učinilo je da se seti jednog skorašnjfeg razgovora i starih briga. Tri nedelje ranije primila je jednu posetu, u :zvaničnoj direkciji Transer Nage, koju je sada činila cela petospratna zgrada u Aveniji Mar, u blizini parka, u Marbelji. Nenajavljena poseta koju je u početku odbijala da primi, a onda joj je njena sekretarica Evai - Pote Galves se nalazio ispred vrata kancelarije, posađen na tepih poput dobermana - pokazala sudsku naredbu koja je zahtevala da Teireza Mendosa Čaves, sa mestom boravka tu i tu, prihvati ovu posetru ili da postupi po naređenjima koja će naknadno uslediti.

Prethodno) ispitivanje, pisalo je na papiru, mada nije bilo naznačeno čemu je pretthodilo. I dvoje ih je, dodala je sekretarica. Muškarac i žena. Civilna j garda. I onda, nakon što je malo razmislila, Tereza je naredila da obaiveste Tea Alharafea kako bi bio spreman, umirila je jednim pokretorm Potea Galvesa i rekla sekretarici da ih odvede do sale za sastanke. INisu se rukovali. Nakon što su raz-menili uljudne pozdrave, sve trcoje su posedali oko velikog okruglog stola sa kojeg su prethodno uklornjeni svi papiri i fascikle. Muškarac je bio vitak, ozbiljan, zgodan, sa preerano osedelom kosom, ošišanom na vojnički način, i lepim brkovima. Nosio je civilnu odeću, jaknu od somota i sportske pantalone, ali na osnovu kompletnog utiska podsećao je na vojnika. „Zovem se Kastro", rekao je, ne rekavši prezime, titulu, niti odakle dolazi; mada je nakon trena razmislio i dodao „kapetan". „Kapetan Kastro. A ovo je narednik Monkada." Dok je trajalo kratko upoznavanje, žena - crvenokosa, u jakni i džemperu, sa zlatnim naušnicama, malim i inteligentnim očima - izvukla je magnetofon iz platnene torbice koju je držala na krilu i stavila ga na sto. „Nadam se da vam ne smeta", rekla je.

Onda je izduvala nos u maramicu - izgledala je kao da ima

prehladu ili alergiju - koju je zgužvala i bacila u pepeljaru. „Apsolutno mi ne smeta", odgovorila je Tereza. „Ali u tom slučaju moraćete da sačekate da dođe moj advokat. To se odnosi i na zapisivanje." Tako da je narednica Monkada, nakon što je pogledala svog šefa, namrštila čelo, vratila magnetofon u torbicu i izvadila drugu maramicu. Kapetan Kastro je ukratko objasnio šta ih je dovelo ovde. Rezultati poslednje istrage ukazuju na neke aktivnosti firmi koje su povezane sa Transer Nagom. „Verovatno imate neke dokaze." „Pa, nemamo. Nažalost, nemamo." ,,U tom slučaju, ne razumem razlog vaše posete." „Rutinska poseta." „Obična saradnja sa sudom." „Aha." Onda je kapetan Kastro ispričao Terezi da je jedna akcija civilne garde - u vezi s navodnim krijumčarskim pneumatskim čamcima - propala zbog odavanja podataka i zbog neočekivanog posredovanja Korpusa narodne policije. Agenti komesarijata u Esterponi prerano su reagovali, ušavši u industrijski nautički poligon gde su, umesto materijala za kojim je tragala civilna garda, pronašli samo dva stara neupo-trebiva čamca, bez ijednog dokaza i hapšenja. „Jako mi je žao", rekla je Tereza. „Ali ne vidim kakve veze ja imam s tim." „Trenutno nikakve. Policija je uprskala. Naša istraga se potpuno raspala, jer je neko prosledio ljudima iz Esterpone izmanipulisanu informaciju. Nijedan sudija ne može napred sa onim što imamo." „Gospode... I došli ste da mi to ispričate?"

Njen ton je učinio da muškarac i žena razmene poglede. „Na neki način", potvrdio je kapetan Kastro. „Mislili smo da bi vaše mišljenje bilo od koristi. U ovom trenutku radimo na nekoliko sličnih slučajeva."

Narednica Monkada se nagnula napred. Bez ruža na usnama, bez ikakve šminke. Njene male oči izgledale su umorno. Nazeb.

Alergija. Noć provedena na poslu, nagađala je Tereza. Kosa koja nije oprana nekoliko dana. Sjajne naušnice odudarale su od svega toga. „Kapetan kaže sličnim. Sličnim vašem slučaju."

Tereza je odlučila da ignoriše to neprijateljsko sličnim.

Posmatrala je izgužvani džemper na ženi. „Ne znam o čemu pričate", okrenula se ka muškarcu. „Moje veze su poznate."

„Ne mislim na tu vrstu veza", rekao je kapetan Kastro. „Da li ste ikada čuli za Kemikal STM?" „Nikada." „A za Konstantin Garofi LTD?" „Imam akcije tamo. Manjinski paket." „Veoma čudno. Prema našim izvorima, uvoz-izvoz udruženje Konstantin Garofi, sa sedištem u Gibraltaru, u potpunosti je vaše."

Možda bi trebalo da sačekam Tea, pomislila je Tereza. U svakom slučaju, nema više povratka. Podigla je obrvu. „Očekujem da imate dokaze za to."

Kapetan Kastro je dodirnuo brk. Polako je klimao glavom, sumnjičavo, kao da zaista razmišlja sa koliko dokaza raspolaže. „Nemamo", rekao je na kraju. „Nažalost, nemamo, iako u ovom slučaju to nije od neke važnosti. Jer smo dobili izveštaj. O molbi za saradnju američke DEA i kolumbijske vlade, povodom petsto kilograma kalijum-permangana koji je stigao u karipsku luku Kartagenu. „Mislila sam da je trgovina permanganom dozvoljena."

Naslonila se u stolici, gledajući u civilnog gardistu sa, naizgled, iskrenim iznenađenjem. ,,U Evropi jeste", glasio je odgovor. „Ali ne u Kolumbiji, gde se upotrebljava za pravljenje kokaina. I kupoprodaja u Sjedinjenim Državama ograničena je na određene količine pošto se nalazi na listi dvanaest preteča kokaina i među trideset i tri hemijske supstance koje su pod nadzorom federalnih zakona. Kalijum-per-mangan, kao što gospođa možda, ili nesumnjivo, zna, jedan je od onih dvanaest proizvoda koji su ključni za dobijanje slobodne baze i hidrohlorida kokaina. U kombinaciji sa drugim hemijskim supstancama, deset tona poslužilo bi za dobijanje osamdeset tona droge. Što nije mačji kašalj." Pošto je to izneo, civilni gardista je bezizražajno gledao u Terezu, kao da je to sve što je imao da kaže. Ona je u sebi izbrojala do tri. Jebiga. Glava je počela da je boli, ali nije mogla da izvadi aspirin pred njima dvoma. Slegnula je ramenima. „Nemojte mi reći... I šta onda?" „Tovar koji je stigao morskim putevima iz Alhesirasa, Konstantin Garofi je kupio od belgijske firme Kemikal STM." „Čudi me da jedna gibraltarska firma izvozi direktno Kolumbiji." ,,I treba da vas čudi." I da je bilo ironije u ovom komentaru, to se nije primetilo. „Zapravo su kupili proizvod od Belgije, prebacili ga u Alhesiras, a onda su tamo sve prebacili na drugu firmu koja se nalazi na ostrvu Džersi, koja je učinila da u jednom kontejneru najpre stigne u Puerto Kabeljo, u Venecueli, a potom u Kartagenu... Tokom puta pretočen je u obeležene kante kao dioksid-magnezijum. Kao kamuflaža."

Tereza je znala da to nisu bili Galisijci. Ovoga puta nisu oni otkucali. Saznala je da je problem nastao u Kolumbiji. Lokalni problemi, iza kojih je stajala DEA. Ništa što bi se nje ticalo. „Na kakvom putu?" „Na moru. U Alhesirasu je utovaren u obliku u kakvom je i bio."

A tu smo, dušo. Gledate moje ručice na stolu, kako vade legalnu cigaretu iz legalne kutije i kako je mirno pale. Bele i nevine. Tako da mi ne možete ništa. Meni ste našli da pričate. „Onda bi trebalo", predložila je, „da zatražite objašnjenja od te firme na ostrvu Džersi."

Narednica je učinila jedan nestrpljivi pokret, ali nije rekla ništa.

Kapetan Kastro je blago nagnuo glavu, kao da stavlja do znanja da je spreman da prihvati dobar savet. „Zatvorila se nakon operacije", prokomentarisao je. „Ostalo je samo ime u Ulici Sen Helijer." ,,Opa! To je sve provereno?" „Sasvim." „Onda je ljude iz Konstantin Garofija iznenadila vaša dobra volja."

Narednica je napola otvorila usta da kaže nešto, ali i ovaj put je razmislila. Pogledala je svog šefa na trenutak, a onda je izvadila jedan notes iz torbe. Ako izvadiš i olovku, pomislila je Tereza, ići ćeš napolje. Ovog trenutka. A ići ćeš iako je ne izvadiš. ,,U svakom slučaju", nastavila je, „ako sam vas dobro razumela, vi govorite o transportu jednog legalnog hemijskog proizvoda, u zemljama šengenskog viznog režima. Ne vidim da tu ima nešto čudno. Očigledno da su papiri u redu, sa dozvolama i takvim stvarima. Ne znam mnogo detalja o Konstantinu Garofiju, ali koliko znam poštuju zakon... U protivnom, ne bih imala akcije tamo." „Smirite se", ljubazno je rekao kapetan Kastro. „Zar izgledam kao da nisam smirena?"

Drugi ju je pogledao i nije odmah odgovorio. „Sto se tiče Konstantina Garofija i vas", napokon je rekao, „sve izgleda legalno." „Nažalost", dodala je narednica.

Liznula je prst jezikom kako bi prelistala notes. Ne seri, otrcana, pomislila je Tereza. Hoćeš da me nateraš da poverujem kako si tu nažvrljala težinu mogposlednjeg tovara? „Još nešto?" „Uvek postoji još nešto", odgovorio je kapetan. Onda prelazimo na drugu bazu, seronjo, pomislila je Tereza dok je gasila cigaretu. Uradila je to odsečno, namerno žustro. Da pokaže da je s pravom malo iznervirana mada ju je glava sve više bolela. U Sina-loi, ovo dvoje bi već bili kupljeni ili mrtvi. Osetila je prezir

zbog njihovog načina predstavljanja i zbog toga što su je smatrali onakvom kakva nije bila. Tako su površni. Ali znala je da prezir vodi u aroganciju, i onda se naprave greške. Izliv poverenja vredniji je od metaka. „Onda da razjasnimo stvar", rekla je. „Ako imate nešto konkretno što ima veze sa mnom, naše ćaskanje će se nastaviti u prisustvu mojih advokata. A ako nemate, biću vam zahvalna ukoliko me poštedite gnjavaže."

Narednica Monkada je zaboravila na notes. Opipavala je sto kao da proverava kvalitet drveta. Nije bila dobro raspoložena. „Možda nastavimo razgovor u zvaničnim ustanovama..."

A dotle smo stigli, pomislila je Tereza. Baš tu sam te čekala. „Bojim se da ne, narednice", uzvratila je sasvim mirno. „Jer ja na-meravam, sem ukoliko imate nešto konkretno, a nemate, da se pojavim u ovim institucijama kada dođe vreme da vas rasturi moj legalni kabinet... Zatražiću, naravno, moralnu i finansijsku odštetu." „Nemojte tako", smirivao je kapetan Kastro. „Niko vas ni za šta ne optužuje." ,,U to sam apsolutno sigurna. Da me niko ne optužuje." „Sasvim sigurno vas ne optužuje narednik Velasko." Sada ću te načepiti, pomislila je. Zato je stavila astečku masku na lice. „Molim?... Koji narednik?"

Drugi ju je gledao s hladnom radoznalošću. Baš si mi ti neki, zaključila je ona. I tvoji ljubazni maniri. Tvoja seda kosa i lepi brčići kao u nekog vojnika ili viteza. A ova žena bi trebalo češće da pere kosu. „Ivan Velasko", polako je rekao kapetan. „Civilni gardista.

Pokojni."

Narednica Monkada se ponovo nagnula napred. Grub gest. „Svinja. Znate li nešto o svinjama, gospodo?"

To je rekla sa neprikladnom žestinom. Možda je takav tip, pomislila je Tereza. Ova prljava crvena kosa ima neke veze s tim. A možda previše radi, ili je nesrećna u braku, ili šta ja znam. Možda je niko ne tuca. I u njenom poslu nije lako biti žena. Ili su možda danas podelili uloge: dobar i loš policajac. A možda se prema kozi kakvom me smatraju treba tako ponašati.

Logično. Ali baš me briga. „Da li to ima neke veze s kalijum-permanganom?" „Možda." Ovo nije zvučalo simpatično; narednica je čačkala zube noktom malog prsta. „Ne šalite se s nama." „Velasko se kretao u lošem društvu" jednostavno je objasnio kapetan Kastro. „Ubili su ga pre mnogo vremena, kada ste vi izašli iz zatvora. Sećate se? Santjaga Fistere, Gibraltara, svega toga. Kada još niste ni sanjali da ćete ovoliko dogurati."

Terezino lice je pokazivalo da nema, do đavola, čega da se seća. A možda vi ništa ne znate, razmišljala je. Došli ste samo da ispipate. „Zamislite, ne znam", rekla je. „Ne znam za tog Velaska." „Neće biti", prokomentarisala je žena. Skoro da je opsovala.

Okrenula se šefu kao da mu govori: šta vi mislite, kapetane? Ali Kastro je gledao ka prozoru kao da razmišlja o nečemu drugom. „Zapravo, ne možemo da vas povežemo", nastavila je narednica Monkada. „Osim toga, to je prošlost, zar ne?" Ponovo je liznula prst i pogledala u notes, mada je bilo jasno da ništa nije čitala. ,,I ovaj drugi, Kanjabota, koji je ubijen u Fuenhiroli, ni za njega ne znate? Ime Oleg Jasikov vam ništa ne govori? Ništa niste čuli o hašišu, kokainu, o Kolumbijcima ili Galisijcima?" zastala je, namrštena, kako bi pružila priliku Terezi da ubaci neki komentar; ali ona nije otvarala usta. „Naravno. Vaši su nekretnine, imovina, vinare u Heresu, lokalna politika, fiskalni rajevi, dobrotvorna dela i večere sa guvernerom Malage. ,,I bioskop", dodao je kapetan, objektivan. I dalje je bio okrenut ka prozoru, sa licem kao da misli na nešto drugo. Skoro melanholičan.

Narednica je podigla ruku. „Tačno. Zaboravila sam da pravite bioskop", glas joj je postajao sve podrugljiviji; u nekim trenucima i vulgaran, kao da se do tada uzdržavala, a sada se namerno oslobodila. „Verovatno se osećate tako sigurno u svojim milionerskim poslovima i luksuznom životu, dok novinari od vas prave zvezdu."

I ranije su me provocirali, i to bolje od nje, pomislila je Tereza.

Ili je ova žena previše bistra, ili zaista nemaju za šta da se uhvate. „Ti novinari", odgovorila je savršeno smireno, „upleteni su u neke sudske procese kojima nema kraja... I zar stvarno mislite da ću se s vama igrati policajaca i lopova?"

Sada je došao red na kapetana. Polako se okrenuo ka njoj i ponovo je pogledao. „Gospođo. Ja i moja partnerka treba da završimo jedan posao.

To uključuje i nekoliko istraga koje su u toku." Bezvoljno je bacio pogled ka notesu narednice Monkada. „Ova poseta nema drugi cilj osim da vam to kažem." „Kako ljubazno i lepo od vas. Što ste me obavestili." „Eto, vidite. Hteli smo malo da porazgovaramo. Da vas bolje upoznamo." ,,A isto tako", ubacila se narednica, „želimo da vas iznerviramo." Njen šef je odmahnuo glavom. „Gospođa ne pripada onima što se lako iznerviraju. Inače ne bi nikada postigla ovo što je postigla." Malčice se osmehnuo; to je

bio osmeh trkača na duge staze. „Nadam se da ćemo sledeći put razgovarati u povoljnijim okolnostima. Za mene."

Tereza je pogledala u pepeljaru, u kojoj je bio samo jedan opušak među zgužvanim maramicama. Šta hoće ovo dvoje?

Njen put je bio dug i težak; previše težak da bi sada morala da trpi trikove inspektora iz TV filma. Oni su samo par uljeza koji čačkaju zube, gužvaju maramice i pokušavaju da nešto ispipaju.

Da je iznerviraju, to je rekla prokleta narednica. Odjednom je osetila bes. Imam pametnijeg posla nego da traćim vreme s njima. Recimo da popijem aspirin. Čim ovo dvoje izađu odavde, zadužim Tea da podnosi prijavu zbog uznemiravanja. A onda da obavi neke telefonske pozive. „Budite ljubazni i idite."

Ustala je. Čini se da narednica ume da se smeje. Ali ne sviđa mi se kako to radi. Njen šef je ustao u isto vreme kad i Tereza, ali ona je i dalje sedela, malčice nagnuta napred, sa prstima na ivici stola. S tim hladnim i mutnim osmehom. „Tek tako? A pre toga nećete pokušati da nam pretite, ili da nas kupite, kao one seronje iz ODKS-a... To bi nas tako usrećilo.

Pokušaj podmićivanja."

Tereza je otvorila vrata. Pote Galves je bio tamo, ogroman, budan, kao da se nije pomerio s tepiha. I verovatno nije. Ruke su mu bile blago odvojene od tela. Čekao je. Smirila ga je jednim pogledom. „Tvrdoglavi ste kao mazga", rekla je Tereza. „Ja ne radim takve stvari."

Narednica je napokon ustala, skoro preko volje. Po drugi put je izdu-vala nos i u jednoj ruci je držala zgnječenu maramicu, a u drugoj notes. Pogledala je oko sebe, skupe slike na zidovima i prozor s pogledom na grad i more. Više nije krila ozlojeđenost.

Dok je išla ka vratima iza svoga šefa, zaustavila se pored Tereze, veoma blizu, i stavila notes u torbicu. „Jasno. Imate ljude da to rade umesto vas, zar ne?" Još više je približila lice, a pocrvenele oči sijale su od besa. „Hajde, živnite.

Bar jednom probajte da to lično kažete. Znate li koliko zarađuje jedan civilni gardista?... Sigurna sam da znate. I za ljude koji umiru i trunu zbog ovog sranja kojim trgujete. Zašto ne pokušate da podmitite kapetana i mene? Volela bih da čujem vašu ponudu i da vas izguram iz ove kancelarije s lisicama na rukama." Bacila je maramicu na pod. „Pokvarena kučko."

I posle svega, bilo je logično. O tome je mislila Tereza dok je prelazila skoro suvo rečno korito, vodu koja se zaustavljala u malim plitkim lagunama pored mora. Bila je to čudna misao,

tuđa, na neki način matematička, koja je ledila srce. Jedan miran način sagledavanja činjenica, a iznad svega posledice koje su bile na kraju i početku tih činjenica, s brojevima sa obe strane znakova koji su imali svoj redosled i značenje. Sve ovo je isključivalo, na početku, krivicu i kajanje. Ona polovina fotografije, s devojkom nevinih očiju koja je ostala daleko, tamo u Sinaloi, bila je njena oproštajnica grehova. Ali tu je bio i paradoks: šta se dešava kada ništa ne očekuješ, i posle svakog tobožnjeg pada ideš ka vrhu, kada čekaš, budna dok sviće, da život ispravi svoju grešku i zada ti udarac, zauvek. Pravu Situaciju. Jednog dana poverovaćeš da taj trenutak nikada neće doći, a potom ćeš naslutiti da je zamka upravo u tome: u verovanju da neće doći. I tako unapred umireš satima, danima, mesecima. Umireš dugo, mirno, bez krikova i krvi. Što više misliš i živiš, toliko više umireš.

Zaustavila se na šljunkovitoj plaži i pogledala u daljinu. Bila je ode-vena u sivu trenerku i patike, a vetar joj je terao kosu na lice. S druge strane ušća Gvadalmine nalazila se peskovita obala koju su zapljuskivali talasi; a na samom kraju, na plavičastom brežuljku na horizontu, beleli su se Puerto Banus i Marbelja. S leve strane prostirali su se tereni za golf, i njihovi travnjaci skoro da su se graničili sa obalom, u blizini tamnonarandžaste zgrade hotela i suncobrana na plaži koji su zimi bili sklopljeni. Terezi se dopadala Gvadalmina Baha u ovo doba godine, puste plaže i mirni igrači golfa koji su se kretali u daljini. Raskošne kuće opasane visokim zidovima pokrivenim bugenvilijama. Las Šijete Gotas, to je bilo napisano na metalnoj ploči kraj glavnih vrata, ironija koju su samo ona i Pote Galves razumeli. Sa plaže se nije moglo videti ništa osim visokog spoljnog zida, drveća i žbunova koji su virili odozgo skrivajući sigurnosne kamere, i krova sa četiri dimnjaka: građevina od šesto kvadratnih metara na parceli od pedeset ari, u obliku stare meksičke hacijende, bela i na ivicama oker, s terasom na spratu, s velikim tremom koji vodi ka bašti i keramičkoj fontani.

U daljini se nazirao jedan ribarski brod koji je lovio ribu blizu kopna i Tereza ga je zainteresovano posmatrala. I dalje je bila vezana za more; i svakog jutra, pošto bi ustala, prvo što bi uradila bilo je da pogleda plavo, sivo ili ljubičasto prostranstvo, zavisno od dnevnog svetla. Instinktivno bi ocenila koliko je more uzburkano, povoljne ili nepovoljne vetrove, pa čak i kad niko nije radio na vodi. Ova obala, precizno iscrtana u njenom sećanju poput nautičke karte, predstavljala je za nju jedan poznat svet kojem je dugovala svoju sreću i nesreću. Kućica na plaži Palmones. Noći po moreuzu, skokovi čamca. Adrenalin zbog proganjanja i pobede. Grubo i nežno telo Santjaga Fistere.

Barem sam to imala, mislila je. Izgubila sam, ali sam imala. To sećanje je bilo njena intimna i vrlo proračunata privilegija, i kada bi ostala sama sa džointom i tekilom, u noćima kada je šum valova dopirao do bašte, kada nije bilo mesečine, sećala bi se i sećala. Ponekad bi čula zvuk helikoptera obalske straže nad plažom, bez svetala, i pomislila bi kako njime upravlja upravo čovek koga je videla naslonjenog na vrata bolničke sobe; onaj koji ih je proganjao leteći za tragom starog fantoma, i koji je skočio u vodu i spasao joj život kod Leonove stene. Jednom, kada im je dosadilo proganjanje stražara, dva Terezina čoveka, Marokanac i Gibraltarac koji su radili s gumenjacima, predložila su joj da se obračunaju sa pilotom helikoptera. Tim kurvinim sinom. Da mu postave zamku na kopnu i očitaju mu lekciju.

Kada je primila tu sugestiju, Tereza je pozvala doktora Ramosa i naredila mu da prosledi, od reči do reči, njenu poruku svima njima. „Tip radi svoj posao kao i svi mi", rekla je. „Takva su pravila, i ako jednog dana strada tokom potere ili ga zakucaju na obalu, biće to njegov problem. Ponekad se gubi, a ponekad dobija. Ali teško vama ako mu bude falila dlaka s glave dok nije na dužnosti. Da li ste razumeli?" I dobro su je razumeli.

A s morem je održavala intimnu vezu. I ne samo sa obale.

Sinaloa, Frateli Beneti, dugačak trideset osam metara i sedam metar širok, bio je usidren u ekskluzivnoj zoni u Puertu Banusu, beo i impresivan sa svoje tri palube i izgledom klasične jahte, prostorijama s nameštajem od tikovog i iroko drveta, mermernim kupatilima, četiri kabine za goste i salonom od trideset kvadratnih metara u kojem je dominirala impresivna slika u ulju Montegija Dausona - Bitka brodova Spartijate i Antilja u Trafalgaru - koju je Teo Alharafe nabavio za nju na jednoj aukciji u Klejmoru. Iako su Transer Nagi na raspolaganju bile sve vrste plovnih vozila, Tereza nikada nije koristila Sinalou za ilegalne aktivnosti. Bila je to neutralna teritorija, njen lični svet kojem je pristup bio ograničen i koji nije želela da meša sa ostatkom svog života. Jedan kapetan, dva mornara i jedan mehaničar održavali su jahtu koja je bila spremna u svakom trenutku da izađe na more, i ona bi se često ukrcala, ponekad na dva-tri dana, a ponekad je išla na krstarenja duga dve ili tri sedmice. Muzika, knjige, televizor sa video-rikorderom. Nikada nije imala goste, izuzev Pati O'Farel koja joj se nekoliko puta pridružila. Jedini koji ju je uvek pratio, stoički podnoseći morsku bolest, bio je Pote Galves. Tereza je volela duge plovidbe u samoći, dane kada ne zvoni telefon i kada ne mora da otvara usta. Da noću sedne pored kapetana u komandnoj kabini, ćutljivog morskog trgovca koga je zaposlio doktor Ramos i koga je prihvatila upravo zbog njegove škrtosti na recima. Da isključi

automatskog pilota i da sama upravlja po lošem vremenu, ili da provodi mirne i sunčane dane na ležaljci na pramčanoj palubi.

Takođe je volela da se lično pobrine za održavanje turbo dizel motora MTU od 1.800 konja, zahvaljujući kojim je Sinaloa mogla da plovi brzinom od trideset čvorova, ostavljajući iza sebe pravu, široku i moćnu brazdu. Imala je običaj da siđe u mašinsku salu, kose skupljene u dve pletenice i sa maramom oko čela, i tamo je provodila sate, kako u luci tako i na moru.

Poznavala je svaki deo motora. I jednom, kada ih je zadesio kvar zbog snažnog istočnog vetra sa Alboranskog mora, radila je četiri sata tamo dole, sva masna i prljava, udarajući o cevi i pregrade, dok je kapetan pokušavao da izbegne talase i udare vetra, sve dok ona i mehaničar ne reše problem. U Sinaloi je išla na duga putovanja, do Egejskog mora i Turske, juga Francuske, od Bonifacija do Eolskih ostrva; a često bi zapovedala da krenu u pravcu Bakarskih ostrva. Dopadale su joj se mirne uvale na severu Ibice i Majorke, skoro puste zimi, i često bi se usidrila na peskovitoj obali koja se prostirala između Formentere i Freusa.

Tamo, u blizini plaže Trokados, Pote Galves je imao jedan problem s paparacima. Dva fotografa iz Marbelje identifikovala su jahtu i približila su se u jednoj pedolini kako bi iznenadili Terezu, a Sinaolanac im je pošao u susret u pneumatskom čamcu. Rezultat: nekoliko slomljenih kostiju, još jedna milionska odšteta. I pored svega toga, fotografija se pojavila na prvoj stranici Lekturasa. Kraljica juga se odmara u Formenteri.

Polako se vraćala. Svakog jutra, pa čak i onim retkim kišnim i vetrovitim danima, išla bi plažom sve do Linde Viste, sama. Na maloj uzvišici pored reke, uočila je usamljenu figuru Potea Galvesa koji je osmatrao izdaleka. Bilo mu je zabranjeno da je prati na ovakvim šetnjama, i Sinaolanac je ostajao pozadi da je posmatra kako odlazi i vraća se, da nepomično stražari sa distance. Veran poput lovačkog psa koji nemirno čeka povratak svoje gazdarice. Tereza se nasmeja u sebi. Pinto i ona su sklopili nekakvo tiho saučesništvo, satkano od prošlosti i sadašnjosti.

Njegov grubi naglasak, način oblačenja, ponašanja, pokreti njegovog tela od varljivih devedeset i nešto kilograma, večne cipele od iguanine kože i indijansko lice sa crnim brkovima uprkos vremenu koje je proveo u Španiji, Pote Galves je izgledao kao da je tek izašao iz sinaloanske kafane - Terezi je značilo više nego što je bila spremna da prizna. Bivši najamnik Betmena Guemesa bio je njena poslednja spona s domovinom. Obična nostalgija, za koju nije postojao pravi razlog. Dobre i loše uspomene. Živopisna povezanost, koja bi iskrsla u jednoj rečenici, pokretu, pogledu. Tereza je pozajmljivala svom telohranitelju kasete i CD-ove sa meksičkom muzikom: Hose

Alfredo, Čavela, Visente, Tukanes, Tigres, čak i jedan dragocen snimak Lupite DAlesio - biću tvoja ljubavnica i sve što treba i biću ono što ti želiš. I tako, prolazeći ispod prozora sobe Potea Galvesa u krajnjem delu kuće, čula bi ove pesme iznova i iznova. Katkad, kad bi u u salonu čitala i slušala muziku, Sinaolanac bi se zaustavio na trenutak, pun poštovanja, udaljen, osluškujući iz hodnika ili sa vrata, čvrstog, hladnog pogleda, što bi nju teralo na smeh. Nikada nisu razgovarali o Kulijakanu, niti o događajima zbog kojih su im se ukrstili putevi. Niti o pokojnom Gatu Fijerosu, koji je još odavno ostao zazidan u temeljima letnjikovca u Novoj Andaluziji. Jedan jedini put razmenili su reči o tome na Badnje veče, kada je Tereza dala slobodan dan posluzi - služavki, kuvarici, baštovanu, dvojici pouzdanih marokanskih telohranitelja koji su stražarili na ulazu i u bašti - a ona sama u kuhinji pripremila svinjetinu sa čilijem, gratiniranog punjenog raka i kukuruzne tortilje. Onda je rekla plaćeniku: „Pozivam te na večeru, dileru Pinto, ovo je posebno veče, požuri da se ne ohladi". I seli su za trpezarijski sto na kojem su bili postavljeni srebrni svećnjaci sa upaljenim svećama, po jedan na svakom kraju stola, tekila, pivo i crno vino, ćutali su i slušali Terezinu muziku i onu drugu, tešku, koju su Poteu Galvesu ponekad slali iz Sinaloe: Pedro i Ines i njihov prokleti sivi kamionet, El Borego, Sentenario en la Ram, Herardova korida, Cesnin avion, Dvadeset žena u crnom. Znaju da sam iz Sinaloe slušali su i pevušili, tiho - i ne kače se sa mnom. I kada je na kraju počela Korida o belom konju Hosea Alfreda - omiljena pesma telohranitelja, koji je klimao glavom dok je slušao - ona je rekla: „Predaleko smo, Pinto". A on joj je odgovorio: „Tačno, gazdarice, ali bolje predaleko nego preblizu." Onda je pogledao njen tanjir, zamišljen, i zatim podigao pogled. „Nikad vam nije palo na pamet da se vratite, gospođo moja?"

Tereza gaje pogledala s takvom odlučnošću daje plaćenik štrecnuo na stolici od neprijatnosti i skrenuo pogled. Otvarao je usta, možda da bi se izvinio, a ona se malčice nasmejala, odsutno, približivši k sebi čašu vina. „Znaš da ne možemo da se vratimo", rekla je. Pote Galves se počešao po glavi. ,Ja ne mogu, naravno. Ali vi imate načina. Imate veze i love...

Kad biste hteli, junački biste to sredili." ,,I šta bi ti radio kad bih se ja vratila?"

Plaćenik je ponovo pogledao tanjir, nabravši čelo, kao da nikada ranije nije postojala ta mogućnost. „Ne znam, gazdarice", rekao je nakon nekog vremena. „Sinaloa je đavolski daleko, a kada razmišljam o povratku još mi je dalje. Ali tvrdim da vi..."

„Zaboravi." Tereza je odmahivala glavom kroz dim od cigarete. „Ne želim da provedem ostatak života ukopana u koloniji Čapulte-pek, gledajući iza ramena." „Naravno. Ali šteta je. To nije loša zemlja." „Ma, hajde." „Vlast je kriva, gazdarice. Da nije vlasti, političara i gringosa s one strane Brava, oh, kako bi se tamo živelo... Ne bi nam bila potrebna ni prokleta droga, niti išta slično, zar ne? Bio bi nam dovoljan samo paradajz."

Bile su tu i knjige. Tereza je sve više i više čitala. Kako je vreme protkalo, bila je sve sigurnija u to da je svet i život lakše razumeti kroz knjige. Sada ih je imala u velikom broju, poredane na policama od hrastovog drveta po veličini i edicijama, u prepunoj biblioteci okrenutoj ka jugu i bašti, sa udobnim kožnim foteljama i dobrim osvet-ljenjem, gde je sedela i čitala noćima ili tokom veoma hladnih dana. Kada bi bio sunčan dan, izašla bi u baštu i zauzela jednu od ležaljki ispod palminog krova kraj bazena - tu se nalazio i roštilj na kojem je Pote Galves vrhunski pekao meso - i provela bi sate zadubljena u stranice koje je žudno prelazila. Uvek je čitala dve ili tri knjige odjednom: jednu istorijsku - fascinirao ju je period kada su se Španci iskrcali na meksičku zemlju, Kortes i sva ta gužva, - ljubavni roman ili triler, i još jednu komplikovanu, od onih koje se dugo čitaju i ponekad ne ra-zumeju u potpunosti, ali nakon što ih pročitaš nešto čudno se uskovitla u tebi. I sve je to tako pomešano čitala. Bila joj je malo dosadna ona slavna, koju su joj svi preporučivali: Sto godina samoće - više joj se dopao Pedro Paramo - a uživala je i u policijskim romanima Agate Kristi o Šerloku Holmsu, ili bi prionula na one teške kao što su, na primer, Zločin i kazna, Crveno i crno, ili Budenbrokovi, priča o mladoj bogatašici i njenoj porodici u Nemačkoj od pre jednog veka. Takođe je pročitala jednu staru knjigu o Trojanskom ratu i putešestvijima junaka Eneje, gde je pronašla jednu rečenicu koja je na nju ostavila silan utisak: Jedini spas pobeđenih leži u tome da ne čekaju nikakav spas.

Knjige. Svaki put kada bi se našla pored prepunih polica i dotakla ivice ukoričenog Grofa Monte Krista, Tereza bi pomislila na Pati O'Farel. Baš su razgovarale telefonom prethodnog dana.

Razgovarale su skoro svakog dana mada bi prošli dani dok se ne bi videle. Kako ide, Poručnice, kako si, Meksikanko. U to vreme Pati je odbijala bilo kakvu aktivnost direktno povezanu s poslom. Samo je uzimala i trošila: na kokain, alkohol, žene, putovanja, odeću. Išla bi u Pariz, Majami ili Milano i dobro se provodila, ne mareći ni za šta drugo. „Zbog čega bih", govorila je, „kad ti upravljaš ko sam Bog." Upadala bi u nevolje, manje

konflikte koje je bilo lako resiti njenim vezama, novcem i Teovim posredovanjem. Problem je bio u tome što su joj nos i zdravlje otišli do đavola. Više od jednog grama dnevno, tahikardije, problemi sa zubima. Podočnjaci. Čula je čudne zvukove, spavala loše, palila i gasila muziku nakon nekoliko minuta, ulazila u kadu ili bazen i brzo izlazila, usled paničnog napada. Bila je raskalašna i drska. Brbljiva. Previše je pričala i s kim joj se prohte. I kada ju je Tereza prekorevala, pažljivo birajući reči, ova se ljutila: „Moje zdravlje, moja pička, moj život i moj deo posla moja su stvar, ja ne zabadam nos u tvoju priču s Teom, niti u to kako vodiš jebene fmansije." Još odavno je bila izgubljen slučaj; a Tereza se našla u jednoj konfliktnoj situaciji, pa čak i pametni saveti Olega Jasikova - i dalje se povremeno viđala s Rusom nisu bili dovoljni da pronađe izlaz. „Ovo će se loše završiti za sve", rekao je čovek iz Solnceva. „Da. Jedino što želim, Tesa, jeste to da se ne umrljaš previše. Kad dođe do toga. I da odluke nećeš morati da donosiš ti." „Zvao je Teo Alharafe, gazdarice. Kaže da je obavljen posao." „Hvala, Pinto."

Prošla je baštu, a izdaleka ju je pratio čuvar. Taj posao se odnosio na poslednju uplatu Italijana: novac je trebalo prebaciti sa računa u Gran Kajmanu na račun u Lihtenštajnu, a petnaest procenata oprati u banci u Cirihu. Bila je to još jedna dobra vest.

Vazdušni put je i dalje normalno funkcionisao, „bombardovanja" paketa droge iz aviona s male visine, sa GPS signalizacijom tehnička inovacija doktora Ramosa - dala su dobre rezultate, i novootvorena maršruta s Kolumbijcima preko Haitija, Dominikanske republike i Jamajke bila je zaprepašćujuće isplativa. Porudžbine slobodne baze kokaina za tajne laboratorije u Evropi i dalje su rasle, a Transer Naga je uspela da dobije, zahvaljujući Teu Alharafeu, dobru vezu za pranje dolara preko kockarnice u Portoriku. Tereza se pitala još koliko dugo će ih pratiti ova sreća. S Teom je imala idealan profesionalni odnos; a ovaj drugi, privatni - nikada ga nije opisivala kao sentimentalni - održavao se iz razumljivih razloga. Nije ga primala u svojoj kući u Gvadalmini; uvek su se nalazili u hotelima, uglavnom za vreme poslovnih putovanja, ili u staroj kući koju je on renovirao u Ulici Anča u Marbelji. Nijedno od njih dvoje nije ulagalo u igru više od onog što je neophodno. Teo je bio ljubazan, obrazovan, efikasan u intimnom činu. Zajedno su putovali po Španiji i išli za Francusku i Italiju - Terezi je dosadio Pariz, Rim je razočarao, a Venecija zadivila - ali oboje su bili svesni toga da je njihova veza na ograđenom terenu. Međutim,

prisustvo muškarca uključivalo je, možda, snažne trenutke, ili posebne, koji su činili deo Terezinog mentalnog albuma, kao onda kada je uspevala da pomiri fotografije sa određenim stvarima i delovima njenog života. Posebno i blaženo zadovoljstvo. Svetlost koja se provlačila kroz rimske borove i padala na kamenje Koloseuma. Stari zamak u blizini nepregledne reke zelenih obala po imenu Loara i malog restorana u kojem je ona prvi put probala foiegras i vino koje se zove šato margo. I ona zora kada je došla do prozora i videla lagunu Venecije kao glatku srebrnu površinu koja je polako postajala crvena dok su se gondole, prekrivene snegom, njihale na pristaništu u blizini hotela. Predivno. Onda je došao Teo i zagrlio je s leđa, nag kao i ona, i zajedno su gledali pejzaž. „Za ovo vredi živeti", šapnuo joj je na uvo. A Tereza se smejala. Često se smejala Teu, zbog njegovog komičnog načina gledanja na svet, pristojnih šala, elegantnog humora. Bio je učen, putovao je i čitao - preporučivao joj je i poklanjao knjige koje bi joj se skoro uvek svidele -znao je kako da postupa s radnicima, upravnicima skupih hotela, političarima i bankarima. Bilo je prefinjenosti u njegovom ponašanju, rukama koje je pokretao na jedan privlačan način, finom, tamnom profilu španskog orla. I bio je dobar ljubavnik, zbog svoje pažljivosti i hladne glave.

Međutim, u nekim trenucima umeo je da bude dosadan i naporan kao i svi muškarci. Ponekad joj je pričao o svojoj ženi i ćerkama, bračnim problemima, usamljenosti i sličnim stvarima; i ona bi trenutno prestala da obraća pažnju na njegove reči.

Kako je čudno nastojanje nekih muškaraca da objasne, pojasne, definišu, opravdavaju se, uspostavljaju račune koje niko nije tražio. Nijednoj ženi nisu potrebne takve priče. U svemu ostalom, Teo je bio pametan. Nijedno od njih nikada nije reklo onom drugom „volim te", niti išta slično. Tereza je bila nesposobna, a Teo preterano mudar. Znali su na čemu su. Kao što bi rekli u Sinaloi: svinje, ali ne grokću.

14.

I leteće glave

B

ilo je izvesno da sreća dolazi i prolazi. Nakon dobrog perioda, ta godina je započela loše i na proleće je bilo još gore. Zla sreća je dolazila u kombinaciji s drugim problemima. Jedan skajma-ster 337, natovaren sa dvesta kilograma kokaina, srušio se u blizini Tabenasa za vreme noćnog leta, i Karasek, poljski pilot, poginuo je u toj nesreći. To je alarmiralo španske vlasti koje su pojačale vazdušnu kontrolu.

Nešto kasnije, zbog unutrašnjih razmirica marokanskih

krijumčara, zakomplikovali su se odnosi između Kraljevske žandarmerije i ljudi sa Rifa. Nekoliko gumenjaka bilo je zaplenjeno pod nejasnim okolnostima sa obe strane moreuza, i Tereza je morala da otputuje u Maroko kako bi smirila situaciju.

Pukovnik Abdelkader Čaib izgubio je svoj uticaj nakon smrti starog kralja Hasana II, i bilo je potrebno mnogo vremena i novca za uspostavljanje sigurnih odnosa s novim uticajnim ljudima za hašiš. U Španiji se pojačao pravni pritisak, poduprt medijima i javnim mnjenjem: nekoliko starih galisijskih bosova je palo, pa čak je i klan Korbeira imao problema. I početkom proleća, neočekivano je propala jedna operacija Transer Nage, kada je usred mora, na pola puta između Azoresa i rta San Vinsente, obalska straža zaustavila trgovački brod Aurelio Karmona koji je u svom podrumu držao kolutove industrijskog lana, u metalnoj ambalaži čija je unutrašnjost bila presvučena aluminijskim i olovnim listićima, tako da ni laserski ni rendgenski zraci nisu mogli da detektuju pet tona kokaina koji je bio sakriven unutra. „Nemoguće", takav je bio Terezin komentar kada je saznala vest. „Prvo, da imaju tu informaciju. Drugo, jer smo nedeljama pratili kretanje prokletog Petrela - carinski brod za borbu - i ovaj se nije pomerio iz svoje baze. Zato imamo i plaćamo čo-veka koji je unutra." A onda je doktor Ramos, smireno pušeći, kao da je umesto osam tona izgubio kutijicu duvana za svoju lulu, odgovorio: „Nije izlazio Petrel, šefice.

Njega su ostavili u luci kako bi nas zavarali. Izašli su tajno sa svojim borbenim timovima i zodijacima na jednom remorkeru koji im je pozajmila marina Merkante. Ti momci znaju da imamo krticu u obalskoj straži i uzvraćaju nam udarac."

Tereza je bila uznemirena zbog ovog sa Aurelijom Kamionom.

Ne zbog gubitka tovara - bilo je i gubitaka i dobitaka, to je bilo predviđeno u poslu - već zbog toga što je neko upro prstom i carinska kontrola je raspolagala privilegovanom informacijom. „Ovim su nas dobro sredili", zaključila je. Postojala su tri moguća doušnička izvora: Galisijci, Kolumbijci i njeni sopstveni ljudi. Iako nije bilo spektakularnih sukoba, rivalstvo s klanom Korbeira nastavljalo se diskretnim smicalicama i porukama tipa: sada te čekam, neću ti podmetati nogu, ali videćemo kada ćeš se okliznuti. Od njih, počev od običnih snabde-vača, mogao je poteći problem. A što se tiče Kolumbijaca, stvar je bila jednostavna: trebalo je samo doturiti im podatak i oni bi odmah delo-vali, skidajući odgovornost sa sebe. Ostala je, kao treća mogućnost, da je informacija izašla iz Transer Nage. Da bi se to proverilo, bilo je neophodno preduzeti nove mere: ograničiti pristup važnim informacijama i postaviti zamke sa obeleženim

podacima kako bi se ušlo u trag, i onda videti kako će se sve završiti. Za to je bilo potrebno vreme. Prepoznati ptičicu po kaki. „Da li si pomislila na Patrisiju?" upitao je Teo. „Ne pričaj gluposti."

Nalazili su se u La Almoraimi, nedaleko od Alhesirasa: stari manastir među hrastovima plutnjacima, koji je pretvoren u mali hotel i restoran sa lovačkim specijalitetima. Ponekad bi tu došli na nekoliko dana, zauzeli bijednu od skromnih seoskih soba sa starinskim tremom. Večerali su jelenje papke i kruške u crnom vinu, a sada su pušili i pili konjak i tekilu. Noć je bila prijatna za ovo doba godine, i kroz otvorena vrata slušali su pesmu zrikavaca i žubor vode iz stare fontane. „Ne kažem da je ikome proturila informaciju", rekao je Teo. „Samo da je postala brbljiva. I neoprezna. I ima kontakte s ljudima koje ne možemo da kontrolišemo."

Tereza je pogledala napolje, mesečeva svetlost se prosipala po lišću vinove loze, belim zidovima i trošnim kamenim lukovima: još jedno mesto koje ju je podsećalo na Meksiko. „Daleko je od toga da otkriva priče poput ove o brodu", odgovorila je. „ A osim toga, kome bi ispričala?" Teo ju je gledao, i neko vreme je ćutao. „Ne mora nikom posebno", rekao je na kraju. „Videla si kakva je u poslednje vreme: govori koješta i fantazira, ima čudne paranoje i hirove. I mnogo priča. Dovoljna je jedna neopreznost i poneki komentar da neko sabere dva i dva. Prolazimo kroz loš period, sudije su nam za vratom i javnost vrši pritisak. Čak se i Tomas Pestanja drži na odstojanju u poslednje vreme, za svaki slučaj. Taj izdaleka vidi, kao što reumatičari predosećaju kišu.

Još možemo da ga kontrolišemo, ali ako dođe do skandala i prevelikog pritiska i stvari se preokrenu, okrenuće nam leđa." „Izdržaće. Znamo mnogo o njemu." „Nije uvek dovoljno samo znati." Teo je odmahivao glavom. ,,U većini slučajeva, to može da se neutrališe, ali ne obavezuje ga da nastavi... Ima svoje probleme. I nemoguće je kupiti sve policajce i sve sudije." Čvrsto ju je pogledao. „Pa čak ni mi to ne možemo." „Zar ne tražiš da uhvatim Pati i pritisnem je dok nam ne kaže i ono o čemu priča i ono o čemu ne priča?" „Ne. Savetujem ti da je ostaviš po strani. Ima ono što želi i uopšte nije potrebno da bude upućena u sve." „To nije tačno." „Pa, skoro u sve. Ulazi i izlazi bez pitanja." Teo je značajno pokazao na nos. „Gubi kontrolu. I ti je gubiš... Kontrolu nad njom."

Taj ton, mislila je Tereza. Ne sviđa mi se taj ton. Moja kontrola je moja stvar. ,,I dalje je moja partnerka", suprotstavila se, iznervirana. „Tvoja gazdarica."

Ironičan osmeh zaigrao je na advokatovom licu, kao da se pita da li misli ozbiljno, ali nije rekao ništa. „Interesantno je to vaše", komentarisao je jednom prilikom. „Ta čudna veza zasnovana na prijateljstvu koje je prestalo da postoji. Ako si nešto i dugovala, platila si i više nego što treba. A što se tiče nje... „Još je zaljubljena u tebe", napokon je izgovorio Teo, blago zatresavši konjak u velikoj čaši. „U tome je problem."

Tiho je izgovarao reči, skoro jednu po jednu. Ne mešaj se u to, mislila je Tereza. Nemoj. Samo ti ne. „Čudno mi je da to kažeš. Ona nas je upoznala. Ona je bila ta koja te je dovela."

Teo je skupio usne. Skrenuo je pogled i ponovo ga usmerio ka njoj. Izgledalo je kao da razmišlja, kao neko ko se koleba između dve odanosti, ili čak iskušava jednu od njih. Jednu davnašnju odanost, izble-delu. Istrošenu. „Dobro se poznajemo", dodao je na kraju. „Ili smo se poznavali.

Zato znam o čemu pričam. Od samog početka znala je šta će se desiti između tebe i mene... Ne znam staje sve bilo u El Puertu de Santa Marija, niti me zanima. Nikada te nisam pitao. Ali ona ne zaboravlja." „Ipak", insistirala je Tereza, „Pati je spojila tebe i mene."

Teo je zadržao dah kao da će da uzdahne, ali nije to učinio.

Gledao je svoju venčanu burmu na levoj ruci, onom kojom se pridržavao za sto. „Možda te poznaje bolje nego što ti misliš", rekao je. „Možda je smatrala da ti je potreban neko ko bi te zadovoljio na više načina. A sa mnom ne postoji rizik." „Kakav rizik?" „Da se zaljubiš. Da iskomplikuješ sebi život." Advokatov osmeh umanjivao je važnost njegovih reči. „Možda me je videla kao zamenu, a ne kao protivnika. I, kada se malo bolje razmisli, bila je u pravu. Nikada mi nisi dozvolila da idem dalje od toga." „Počinje da me nervira ovaj razgovor."

Kao da je čuo Terezu, Pote Galves se pojavio na vratima. Nosio je mobilni telefon u ruci i bio je smrknutiji nego inače. „Šta je bilo, Pinto?" Plaćenik je delovao neodlučno, prebacivao se s noge na nogu, ne prelazeći prag. Na kraju je rekao da mu je veoma žao što ih uznemirava. Ali boji se da je važno. Po svoj prilici, gospođa Pati se uvalila u probleme.

Bilo je to više od problema, uverila se Tereza u hitnoj pomoći gradske bolnice u Marbelji. To je bila tipična scena subotnje večeri: kola hitne pomoći napolju, bolnička kolica, glasovi, ljudi u hodnicima, gomila doktora i bolničarki. Pronašli su Pati u kabinetu jednog od lekara: jakna preko ramena, pantalone prljave od zemlje, jedna napola popušena cigareta u pepeljari i druga u ruci, kontuzija na čelu i krvave fleke na rukama i na bluzi. Tuda krv. I dva policajca u hodniku, mrtva devojka na kolicima, jedan automobil, novi jaguar sa pokretnim krovom koji se zabio u drvo na krivini puta ka Rondi, a u njemu prazne flaše na podu i deset grama prosutog kokaina na sedištima. „Žurka", objasnila je Pati. „Vraćali smo se sa jedne žurke."

Otežano je pričala, zbunjenog izraza lica, kao da nije uspela da shvati šta se dogodilo. Tereza je poznavala pokojnicu, devojku sa džipsi izgledom koja je u poslednje vreme stalno bila u Patinom društvu: nedavno je napunila osamnaest godina, ali bila je poročna kao da je imala pedeset, drčna i besramna.

Umrla je na licu mesta, glavom je udarila o vetrobran, suknja joj je bila zadignuta do stidnih dlačica, jer ju je neposredno pred nesreću Pati dirala dole pri brzini od sto osamdeset na sat. „Problem više i problem manje", bezosećajno je promrmljala Pati, razmenivši pogled olakšanja s Terezom, dok se telo pokojnice još nije bilo ohladilo, prekriveno čaršavom obojenim u crveno, na delu gde se nalazila jedna polovina glave - neko je ispričao da joj je polovina mozga ostala na haubi, među polomljenim staklom. „Ali gledaj dobru stranu ovoga. Ili ne? Na kraju krajeva, otarasile smo se ove male prasice. Njenih lopovluka i učena. Po svemu sudeći, bila je opasno društvo." A što se tiče Pati, i priče kako da se izvuče od svega ovoga, Teo se pitao kako bi se stvari odvijale u slučaju da... „Ako ne zatvoriš usta", rekla je Tereza, „kunem ti se da ćeš umreti."

Iznenadile su je sopstvene reči. Odjednom su joj se našle u ustima a da nije prethodno mislila. Izbacila ih je onako kako su i došle: tihim glasom, bez razmišljanja i oklevanja. „Ja sam samo..." krenuo je Teo. Njegov osmeh je izgledao kao da se odjednom zaledio, i gledao je Terezu kao daje prvi put vidi. Onda je zbunjeno pogledao okolo, strahujući da ih je neko čuo. Bio je bled. „Samo sam se šalio", rekao je na kraju.

Ovako ponižen nije izgledao tako privlačan. Ili preplašen.

Tereza nije odgovorila. On je bio najmanje važan. Bila je koncentrisana na samu sebe. Preturala se iznutra, tražeći lice žene koja je govorila umesto nje.

Na svu sreću, policija je potvrdila Teu, Pati nije vozila u trenutku kada su kola skliznula na krivini, i time je bila oslobođena optužbe za ubi-stvo iz nehata. Ono sa kokainom i ostalim stvarima moglo se srediti novcem, velikom taktičnošću, priličnim trudom i odgovarajućim su-dijom, ukoliko se štampa ne bude previše mešala. Detalj od vitalnog značaja. Jer ovakve stvari, rekao je advokat - s vremena na vreme bi krajičkom oka pogledao Terezu, zamišljenog izraza lica - počinju sa nekakvom vešću izgubljenom u pregledu događaja i završavaju se naslovima na prvim stranama. I zato, oprez. Nešto kasnije, kada su sve formalnosti bile rešene, Teo je ostao da obavi nekoliko telefonskih poziva i pobrine se za policiju - na sreću, bila je to opštinska policija gradonačelnika Pestanje, a ne saobraćajni civilni gardisti - dok je Pote Galves vozio džip ka kapiji. Izvukli su Pati u najvećoj tajnosti pre nego što neko ne odveže jezik i nekakav novinar ne nanjuši nešto što ne bi smeo. I u kolima, naslonjena na Terezu, pored otvorenog prozora kako bi udisala svež noćni vazduh, Pati se malo otreznila. „Žao mi je", tiho je ponavljala dok su joj farovi vozila iz suprotnog pravca sporadično osvetljavali lice. „Žao mi je nje", rekla je prigušenim, toplim glasom, a reči kao da su se lepile. „Žao mi je te devojčice. I žao mi je tebe, Meksikanko", dodala je nakon pauze. „Baš me briga šta ti osećaš", odgovorila je Tereza, loše raspoložena, dok je posmatrala svetla saobraćaja preko ramena Potea Galvesa. „Žali svoj jebeni život."

Pati je promenila položaj, naslonivši glavu na prozorsko staklo, i nije ništa rekla. Tereza se odmakla, ozlojeđena. Do đavola. U toku jednog časa dva puta je rekla stvari koje nije nameravala da kaže. Osim toga, nije bila stvarno ljuta. Ne toliko na Pati koliko na samu sebe; u suštini, ona je bila, ili je mislila da jeste, odgovorna za sve. Ili skoro sve. Na kraju je uhvatila ruku svoje prijateljice, hladnu poput tela koje je ostalo tamo, ispod okrvavljenog čaršava. „Kako si?" tiho je pitala. „Dobro", rekla je druga, ne odvajajući se od prozora. Samo se naslonila na Terezu kada je izlazila iz džipa. Tek što su legle, odevene, pala je u lagan, nemiran san, tokom kojeg se trzala i jecala. Tereza je dugo ostala s njom, u fotelji kraj kreveta: popušila je tri cigarete i popila veliku čašu tekile. Razmišljala je. Bilo je skoro mračno, iza razmaknutih zavesa videlo se zvezdano nebo i daleka svetlašca na moru, još dalje od polumraka bašte i plaže.

Napokon je ustala, spremajući se da ode u svoju sobu, ali kraj vrata je još malo razmislila i vratila se. Legla je pored svoje prijateljice na jednom kraju kreveta, veoma tiho, trudeći se da

je ne probudi, i dugo je tako ostala. Slušala je njeno nemirno disanje. I nastavila da razmišlja. „Da li si budna, Meksikanko?" „Da." Nakon stoje uzdahnula, Pati joj se malčice približila. Dotakle su se. „Žao mi je." „Ne sekiraj se. Spavaj."

Opet tajac. Prošla je skoro večnost otkako su poslednji put bile ovako zajedno, setila se. Skoro od El Puerta de Santa Marija. Ili bez ovog skoro. I dalje je bila nepomična, otvorenih očiju, slušala je nepravilno disanje svoje prijateljice. Sada ni ona nije spavala. „Imaš li cigaretu?" nakon nekog vremena upitala je Pati. „Samo one moje." „Dobre su mi tvoje."

Tereza je ustala, otišla do torbe koja se nalazila na komodi i izvadila dva bizona sa hašišom. Zapalila ih je i plamen upaljača obasjao je Patino lice i ljubičasti hematom na licu. Natekle, ispucale usne. Oči, sa podočnjacima od umora, čvrsto su gledale Terezu. „Verovala sam da ćemo uspeti, Meksikanko."

Tereza je ponovo legla na leđa na jedan kraj kreveta. Dohvatila je pepeljaru sa noćnog stočića i stavila na stomak. Sve je to radila polako, da bi sebi dala vremena. „Uradile smo to", na kraju je rekla. „Daleko smo stigle." „Nisam mislila na to." „Onda ne znam o čemu govoriš."

Pati se pomerila na njenu stranu, promenivši položaj. Okrenula se ka meni, pomislila je Tereza. Posmatra me u tami. Ili me zamišlja. „Pomislila sam da je to moglo da se održi", rekla je Pati. „Ti i ja zajedno, kao sada. Mislila sam da će funkcionisati."

Kako je sve čudno. Tereza je utonula u misli. Poručnica O'Farel.

Ona sama. Kako je sve čudno i daleko, i koliko leševa je ostalo na putu. Ljudi koje smo protiv volje ubile dok smo živele. „Niko nije prevario nikoga", dok je govorila, između dve reči, primakla bi cigaretu ustima i gledala žar kako blista među njenim prstima. „Tu sam, gde sam uvek i bila." Ispustila je dim nakon što ga je držala u sebi neko vreme. „Nikada nisam želela..." „Zar stvarno veruješ u to? Da se nisi promenila?"

Tereza je klimala glavom, iritirana. „Sto se tiče Tea... „ počela je da priča.

„Blagi bože!" Patin smeh je bio pun prezira. Tereza je osetila kako se trese pored nje, kao da je ovaj smeh prodrmao. „Do đavola s Teom."

Opet tajac, ovaj put veoma dug. Onda je Pati ponovo počela da priča slabim glasom. „Jebe se s drugima... Jesi li znala to?"

Tereza je slegnula ramenima, svesna da njena prijateljica nije mogla da primeti ni jedno ni drugo. Nisam to znala, pomislila je.

Možda je sumnjala, ali to nije bio problem. Nikada nije. „Nikada ništa nisam očekivala", nastavila je Pati, zaokupljena. „Samo ti i ja. Kao nekad."

Tereza je poželela da bude okrutna. Zbog onog sa Teom. „Srećna vremena u El Puertu de Santa Marija, zar ne?" ozlojeđeno je rekla. „Ti i tvoj san. Blago opata Farije."

Nikada ranije nisu ironično govorile o ovome. Nikada na ovaj način. Pati je zaćutala. „Ti si bila u tom snu, Meksikanko", rekla je na kraju.

Zvučalo je i kao opravdanje i kao prekor. Ali neće me dobiti ovom kartom. To nije moja igra, niti je bila. Zato nek ide do đavola. „Baš me briga", rekla je. „Nisam tražila da budem. To je bila tvoja odluka, ne moja." „To je tačno. I život ti se ponekad revanšira tako što ti dozvoljava da želiš."

To nije slučaj sa mnom, pomislila je Tereza. Ja nisam ništa želela. I to je najveći paradoks u mom jebenom životu. Ugasila je cigaretu, okrenula se ka noćnom stočiću i tamo ostavila pepeljaru. „Nikada nisam mogla da biram", glasno je rekla. „Nikada. Došlo je i suočila sam se. I tačka." ,,A šta sa mnom?"

To je bilo pitanje. Zapravo, sve se svodi na to, pomislila je Tereza. „Ne znam... U jednom trenutku si ostala pozadi, zalutala si." ,,A ti si se u jednom trenutku pretvorila u pravu kučku."

Nastupio je dugi tajac. Nisu se pomerale. Još samo fali zvuk rešetaka, pomislila je Tereza, i koraci čuvarke u hodniku, pa da pomislim da sam u El Puertu. Stari noćni ritual prijateljstva.

Edmund Dantes i opat Parija kuju planove za slobodu i budućnost. „Mislila sam da imaš ono što ti je potrebno", rekla je. „Štitila sam tvoje interese, omogućila sam da zaradiš veliki novac...

Rizikovala sam i radila. Zar nije dovoljno?"

Pati je oklevala sa odgovorom. „Bila sam tvoja prijateljica." „Ti jesi moja prijateljica", naglasila je Tereza.

„Bila sam. Nisi se zaustavila da pogledaš unazad. I postoji nešto što nikada..." „Do đavola. Evo žene koja kuka jer joj muž mnogo radi i ne misli dovoljno na nju... Je 1' to u pitanju?" „Nikada nisam htela..."

Tereza je osetila kako u njoj ključa bes. Znači, u tome je stvar, pomislila je. Pati nije bila u pravu i to ju je ljutilo. Prokleta Poručnica, ili šta god daje sada, na kraju će joj svaliti na pleća i onu stoje poginula noćas. I za ovo treba da potpiše ček. Da plati račun. „Prokleta da si, Pati. Ne prosipaj mi sranja iz jeftinih sapunica." „Naravno. Zaboravila sam da sam pored Kraljice juga."

Rekavši to, počela je da se smeje, tiho i prigušeno. Ovo je samo do-lilo ulje na vatru. Tereza se naslonila na lakat. Nemi bes počeo je da pulsira u njenim slepoočnicama. Glavobolja. „Šta ti to dugujem? Kaži mi jednom, u lice. Kaži i platiću ti."

Pati je ležala kao nepomična senka, iscrtana jednim snopom mese-čeve svetlosti koji se probio kroz prozor. „Ne radi se o tome." „Ne?" Tereza se još više približila. Mogla je da oseti njeno disanje. „Znam ja o čemu se radi. Zato me gledaš čudno, jer misliš da si mnogo dala u zamenu za malo. Opat Farija je ispričao svoju tajnu pogrešnoj osobi... Zar ne?"

Patine oči su svetlucale u tami. Blagi, dvojak sjaj, odbijanje spoljašnjeg svetla. „Nikada ti ništa nisam prebacila", rekla je veoma tihim glasom.

Na svetlosti meseca, u njenim očima se pojavio nekakav krhki sjaj. Možda to nije zbog meseca, pomislila je Tereza. Možda obe obmanjujemo jedna drugu od samog početka. Poručnica O'Farel i njena legenda. Odjednom joj je došlo da se smeje dok je mislila o tome kako je bila mlada... i glupa. Onda ju je obuzeo talas nežnosti koji ju je potresao sve do vrhova prstiju i od čistog iznenađenja otvorila je usta. Zatim je nastupio napad mržnje kao spas, rešenje, uteha koju je donela ona druga Tereza koja je stalno vrebala iz ogledala i senki. Prihvatila je to sa olakšanjem. Bilo joj je potrebno nešto što bi izbrisalo ove tri čudne sekunde; da ih saseče jedna rešena okrutnost, kao udarac sekiram. Ispitivala je svoj apsurdni poriv da se grubo okrene ka Pati, da je opkorači, da je prodrma čak i udarcima, strgne joj odeću i strgne sebi odeću, i da joj kaže: sada ćeš sve naplatiti, jednom za svagda, i onda smo kvit. Ali znala je da ne može tako. I da se ništa ne može platiti tako, i da su previše udaljene jedna od druge, sledeći puteve koji se nikada neće ukrstiti. I u ove dve svetle tačke koje su se nalazile pred njom pročitala je da Pati sve razume jednako dobro kao i ona sama.

„Ni ja ne znam kuda idem."

Izgovorila je to. Onda se još više približila onoj što je nekad bila njena prijateljica i zagrlila je u tišini. Osećala je nešto raskomadano i nepopravljivo u sebi. Beskonačno očajanje. Kao da se vratila devojka sa pocepane fotografije, ona sa velikim, setnim očima, i sada ponovo plače u njoj. „Onda se čuvaj, Meksikanko... Jer možeš da stigneš." Ostatak noći provele su zagrljene i nepomične.

Patrisija O'Farel oduzela je sebi život tri dana kasnije, u svojoj kući u Marbelji. Pronašla ju je jedna služavka u kupatilu, nagu, do brade potopljenu u hladnoj vodi. Na polici i na podu zatekli su nekoliko pako-vanja pilula za spavanje i flašu viskija. Spalila je sve svoje papire, fotografije i lična dokumenta u kaminu, ali nije ostavila nijednu oproštajnu poruku. Niti za Terezu, niti za bilo koga. Iz svega je izašla kao neko ko neopaženo izlazi iz sobe, polako pritvorivši vrata da ne bi pravio buku.

Tereza nije otišla na pogreb. Nije čak ni videla telo. Istog dana kada joj je Teo Alharafe saopštio vest telefonom, ona se ukrcala na Sinalou sa posadom i Poteom Galvesom kao jedinim društvom, i provela dva dana na moru, sedeći na ležaljci na krmenoj palubi, gledajući vodeni trag iza broda, ne otvarajući usta. Za sve ovo vreme nije čak ni čitala. Posmatrala je more, pušila. Povremeno je pila tekilu. Ponekad bi na palubi odjekivali koraci plaćenika, koji je tumarao držeći se podalje. Prišao bi joj samo za vreme ručka i večere, ne govoreći ništa, naslonjen na ivicu broda i čekajući da njegova šefica odmahne glavom i on ponovo nestane; ili da joj donese jaknu kada bi oblaci zaklonili sunce, ili uveče, kada bi zahladnelo. Članovi posade držali su se još dalje. Bez sumnje im je Sinaloanac dao instrukcije i oni su je zaobilazili. Kapetan je razgovarao s Terezom samo dva puta: prvi put kada se ukrcala i naredila mu da upravlja dok ona ne kaže „dosta", nije važno kuda, a drugi put nakon dva dana, kada se vratila na komandni most i rekla „vraćamo se". Za tih četrdeset i osam časova, Tereza nije mislila na Pati pet uzastopnih minuta, niti na bilo šta drugo. Svaki put kad bi joj lik prijateljice iskrsao pred očima, talasanje mora, galeb koji je leteo u daljini, odsjaj sunca na vodi, brujanje motora ispod palube, vetar koji joj je mrsio kosu, zaokupirali bi svaki korisni delić njenog uma. Velika prednost mora je u tome što možeš da provedeš sate posmatrajući ga, a da ne razmišljaš. Čak i da se ne sećaš, ili da učiniš da sećanja nestanu onako brzo kako i dolaze, da se bez posledica susretnu s tobom, poput noćnih svetala brodova. Tereza je to naučila pored Santjaga Fistere: to

se dešava samo na moru, zato što je ono surovo i sebično kao i ljudska bića, a i ne poznaje, u svojoj strašnoj jednostavnosti, značenje kompli-kovanih reči - žaljenje, rane i kajanje. Zato je tako analgetično. Možeš da se prepoznaš u njemu, ili da se opravdaš, dok vetar, svetlost, ljuljuškanje, šum vode u trupu broda, čine čudo odvajanja, stišavajući, do potpunog prestanka bola, svako žaljenje, svaku ranu i svako kajanje.

Na kraju se vreme promenilo, za tri časa barometar se spustio na pet milibara i zaduvao je jak istočni vetar. Kapetan je posmatrao Terezu, koja je i dalje sedela na krmi, a potom i Potea Galvesa. Tako da joj je ovaj prišao i rekao: „Vreme se menja, gospodo. Možda želite da izdate neko naređenje." Tereza ga je pogledala i nije rekla ništa, a plaćenik se vratio kapetanu i slegnuo ramenima. Te noći, sa istočnim vetrom jačine šest do sedam stepeni, Sinaloa se njihala sa pola snage motora, dok je morska pena u tami zapljuskivala krmu i komandni most. Tereza se nalazila u kabini, isključila je automatskog pilota i upravljala je kormilom osvetljena crvenkastom svetlošću stalka kompasa, s jednom rukom na argutli a drugom na poluzi za motor, dok su je kapetan, stra-žar i Pote Galves, koji je osećao vrtoglavicu, posmatrali iz kabine pozadi, držeći se za sedišta i sto, prolivajući kafu iz svojih šolja svaki put kad bi se Sinaloa nagnula na stranu. Tereza je tri puta odlazila, šibana vetrom, do ivice broda da povrati, i bez reči bi se vraćala kormilu, zamršene i mokre kose, sa podočnjacima od nespavanja, da zapali sledeću cigaretu. Nikada joj ranije nije bilo muka. U zoru se vreme smirilo, vetar je oslabio i nekakva sivkasta svetlost pojavila se nad morem teškim kao olovo. Onda je ona zapovedila da se vrate u luku.

Oleg Jasikov je stigao u vreme doručka. Nosio je farmerke, raskopčanu jaknu, majicu i patike. Bio je plavokos i snažan kao i obično iako se malo raskrupnjao u poslednje vreme. Primila ga je na baštenskom tremu, pored bazena i travnjaka koji se ispod vrba protezao do zida kraj plaže. Skoro dva meseca se nisu videli; još od večere tokom koje je Tereza nagovestila neizbežno zatvaranje Evropske unije: ruske banke iz Antigve koju je Jasikov koristio za prebacivanje svojih fondova u Ameriku. Tako je čoveka iz Solnceva poštedela nekoliko problema i uštedela mu mnogo novca. „Koliko vremena, Tesa. Da."

Ovoga puta on je tražio da se vide. Prethodnog dana nazvao ju je telefonom. „Nije mi potrebna uteha", glasio je njen odgovor. „Nije stvar u tome", odgovorio je Rus. „Njet. Samo malo posla i malo druženja. Znaš već. Da. Kao i obično." „Želiš li nešto da popiješ, Oleg?"

Rus, koji je mazao buter na tost, zagledao se u Terezinu čašu tekile koja je stajala pored šolje s kafom i pepeljare sa četiri opuška. Bila je obučena u trenerku, zavaljena u stolici od pruća, bosih nogu na oker zemlji. „Naravno da ne želim da pijem", rekao je Jasikov. „Ne u ovo doba dana, zaboga. Ja sam samo gangster iz izbrisanog Sovjetskog Saveza. A ne neka Meksikanka tapaciranog stomaka. Da. Od azbesta. Nisam baš toliki muškarac kao ti."

Nasmejali su se. „Vidim da možeš da se smeješ", iznenađeno je rekao Jasikov. ,,A zašto ne bih?" odgovorila je Tereza, istrpevši njegov pogled. „Bilo kako bilo, imaj u vidu da ne želim da pričam o Pati." „Nisam došao zbog toga." Jasikov se poslužio kafom iz bokala, zamišljeno žvačući svoj tost. „Imam nešto da ti ispričam.

Nekoliko stvari." „Najpre doručkuj."

Dan je bio vedar i voda u bazenu je imala tirkizni odsjaj. Dobro se osećala ovde, na tremu zagrejanom izlazećim suncem, među živom ogradom, bugenvilijama, žbunovima cveća, slušajući cvrkutanje ptica. Polako su jeli tost, pili kafu i Terezinu tekilu dok su razgovarali o nevažnim temama, oživljavajući staru vezu kao što su uvek činili kada bi se susreli: saučesnički gestovi, zajednički kodeksi. Dobro su poznavali jedno drugo. Znali su koje reči treba izgovoriti, a koje ne. „Ima nešto što je na prvom mestu", kasnije je rekao Jasikov. „Jedna porudžbina. Nešto veliko. Da. Za moje ljude." „Znači - apsolutni prioritet." „Sviđa mi se ta reč. Prioritet." „Da li vam je potreban heroin?"

Rus je odmahnuo glavom. „Hašiš. Moji šefovi su se udružili s Rumunima. Žele da opskrbe njihovo tržište. Da. Jednim potezom. Da pokažu Libancima da postoje alternativni snabdevači. Potrebno im je dvadeset tona.

Marokanskog. Najboljeg kvaliteta."

Tereza je namrštila čelo. „Dvadeset tona je mnogo", rekla je. „Treba najpre da se skupi, a sad nije pravi trenutak." Otkako su se desile one političke promene u Maroku, još nije bilo jasno kome se može verovati, a kome ne. Čak je zadnjih mesec i po držala jedan tovar kokaina u Agadiru, ne usuđujući se da ga pomeri dok se stvari ne razjasne. Jasikov ju je pažljivo slušao, a

onda je klimnuo glavom. „Razumem. Da. Ti odlučuješ", naglasio je. „Ali učinila bi mi veliku uslugu. Moji imaju rok od mesec dana da nabave taj hašiš. I ugovorio sam cenu. Cena je vrlo dobra." „Cena je najmanje važna. Kad si ti u pitanju." Čovek iz Solnceva se osmehnuo i zahvalio. Nakon toga su ušli u kuću. S druge strane salona ukrašenog orijentalnim ćilimima i kožnim foteljama nalazila se Terezina kancelarija. Pote Galves se pojavio u hodniku, pogledao Jasikova i ponovo nestao. „Kako je tvoj rotvajler?" upitao je Rus. „Još me nije ubio."

Jasikov smeh je odjeknuo salonom. „Ko bi rekao", prokomentarisao je. „Kad se setim kakav je bio kad sam ga upoznao."

Ušli su u kancelariju. Kuću je svake sedmice pregledao inženjer za elektronsku špijunažu, koga je poslao doktor Ramos. Čak i ovako, unutra nije bilo ničeg što bi budilo pažnju: radni sto, kompjuter sa praznim hard diskom, velike kutije s nautičkim kartama, mapama, godišnjacima, i poslednja edicija knjige Oceans Passages for the World. „Možda mogu to da izvedem", rekla je Tereza. Dvadeset tona.

Pet-sto paketa od četrdeset kilograma. Kamioni za transport sa planina Rif do obale, veliki brod, masovno utovarivanje na marokanskim vodama, uz dobro usklađivanje mesta i tačnog vremena. Brzo je računala: dve i po hiljade milja između Alborana i Konstance, na Crnom moru, kroz teritorijalne vode šest država, uključujući i prolaz kroz Egejsko more, Dardaneli i Bosfor. Ovo je zahtevalo čitavu logističku paradu i preciznu taktiku. Mnogo novca za prethodne troškove. Dane i noći rada za Farida Latakiju i doktora Ramosa. „Ukoliko mi obezbediš bezbedno iskrcavanje na rumunskoj teritoriji", zaključila je.

Jasikov se složio. „Računaj na to", rekao je. Proučavao je kartu Imrej M20, istočnog Mediterana, raširenu na stolu. Delovao je odsutno. „Možda bi trebalo", predložio je nakon nekog vremena, „da dobro razmisliš s kim ćeš pripremiti ovu operaciju. Da." To je rekao ne odvajajući pogled od karte, zamišljenim tonom, i onda još neko vreme nije dizao pogled. „Da", ponovio je. Tereza je shvatila poruku. Možda bi trebalo bio je znak da nešto ne štima u svemu ovome. Da dobro razmisliš. S kim pripremaš. Ovu operaciju. „Dobro", rekla je. „Pričaj."

Sumnjiv eho na radarskom ekranu. Poznata praznina u stomaku, dobro znano osećanje, odjednom se produbila. „Ima jedan sudija", rekao je Jasikov. „Martines Pardo, dobro ga poznaješ. Iz Nacionalne audijencije. Već neko vreme je iza

svega. Iza tebe, mene. Iza drugih. Ali ima svoje prioritete.

Njegov si trn u oku. Radi s policijom, civilnom gardom, sa obalskom stražom. Da. I vrši veliki pritisak." „Kaži šta imaš ", unervozila se Tereza.

Jasikov ju je posmatrao, neodlučan. Onda je pogledao ka prozoru i potom ponovo nju. „Imam ljude koji mi pričaju neke stvari", nastavio je. „Ja im platim i oni me informišu. I jednog dana, neko je u Madridu pričao o onom tvom slučaju. Da. O brodu koji su zaplenili." Tu je stao, napravio nekoliko koraka po kancelariji i kucnuo prstima po nautičkoj karti. Malo je klimao glavom, kao da sugeriše: ovo što ću ti ispričati, dobro slušaj, Tesa. Neću ti odgovoriti da li je laž ili istina. „Bojim se da su Galisijci odali", požurila je ona. „Ne. Po onome što kažu, odavanje tajne je poteklo odavde."

Jasikov je napravio dugačku pauzu. „Došlo je iz Transer Nage."

Tereza je otvorila usta da kaže kako je to nemoguće, sve je proverila. Ali nije to učinila. Oleg Jasikov nikad ne bi naklapao priče.

Odjednom je počela da razvezuje čvorove, da postavlja hipoteze, pitanja i odgovore. Da rekonstruiše stvari. Ali Rus joj je prekratio put. „Martines Pardo pritiska nekog iz tvog okruženja", nastavio je. ,,U zamenu za imunitet, novac ili šta god. Možda je tačno, možda je samo delimično tačno. Ne znam. Ali moj izvor je prvoklasan. Da. Nikada me nije izneverio. I imavši u vidu da je Patrisija..." „To je Teo", odjednom je promrmljala.

Jasikov zastade u pola rečenice. „Znala si", iznenađeno reče.

Ali Tereza je odmahnula glavom. Osetila je čudnu hladnoću koja nije imala nikakve veze s njenim bosim nogama na tepihu.

Okrenula je Jasikovu leđa i pogledala ka vratima, kao da upravo Teo svakog časa treba na njima da se pojavi. „Reci mi kako, do đavola", pitao je Rus iza njenih leđa. „Ako nisi znala, kako onda sada znaš?" Tereza je i dalje ćutala. Nisam znala, mislila je. Ali tačno je da sada odjednom znam. Život je kurva, sa svojim prokletim šalama. Jebiga. Bila je koncentrisana i pokušala je da razvrsta misli po jednoj razumnoj skali prioriteta. I nije bilo lako. „Trudna sam", rekla je.

Izašli su da se prošetaju plažom, dok ih je na distanci pratio Pote Galves i nekoliko Jasikovih telohranitelja. More je bilo mirno, voda je zapljuskivala granitno kamenje i kvasila Terezina bosa stopala dok je koračala po ivici obale. Voda je bila hladna, ali prijala joj je. Činila ju je budnom. Išli su po prljavom pesku, između kamenja i skupina algi, ka Sotograndeu, Gibraltaru i moreuzu: ka jugoistoku. Neko vreme su razgovarali, a onda su

zaćutali, misleći na ono što su rekli i ono što je ostalo nedorečeno. „Šta ćeš da uradiš?" pitao ju je Jasikov kada je napokon upio informaciju. ,,S jednim i s drugim. Da. S detetom i sa ocem." ,,I dalje nije dete", uzvratila je Tereza. ,,I dalje je ništa.

Jasikov je klimnuo glavom kao da je ona potvrdila njegove misli. „U svakom slučaju, jedno ne rešava drugo. To je samo polovina problema." Tereza se okrenula i pažljivo ga pogledala, sklanjajući kosu s lica. „Ne kažem daje prva polovina rešena", pojasnila je. „Samo kažem da je i dalje ništa. Odluku o tome šta će biti, ili prestati da bude, još nisam donela."

Rus ju je s pažnjom posmatrao, tražeći na njenom licu promene, nove, nepredviđene znakove. „Bojim se da ne mogu, Tesa. Da ti dam savet. Njet. To nije moja specijalnost." „Ne tražim ti savet. Samo da šetaš sa mnom. Kao i uvek." „To mogu." Jasikov se na kraju nasmejao, plavi, dobrodušni medved.

U blizini se nalazio jedan ribarski brodić, nasukan na pesku.

Tereza je uvek prolazila pored njega. Bio je obojen u belo i plavo, veoma star i zapušten. Unutra je bilo mnogo vode, plastičnih otpadaka i prazna limenka soka. Odmah pored pramca bilo je iscrtano jedva čitljivo ime: Nada. „Zar se nikad ne umoriš, Oleg?" „Ponekad", odgovorio je Rus. „Ali nije bilo lako. Ne. Da kažem da je dosta, da me puste da se povučem. Imam ženu", dodao je. „Prelepu. Mis Sankt Peterburga. Sina od četiri godine. Dovoljno novca da živim do kraja života bez problema. Da. Ali imam partnere. Odgovornosti. Obaveze. I neće svi razumeti ako se povučem. Ne. Prirodno je da će sumnjati. Ako odlaziš, plašiš ih.

Znaš previše o mnogim ljudima. I oni previše znaju o tebi.

Predstavljaš opasnost koja je puštena s lanca. Da." „Šta za tebe znači reč ranjiv?" upitala je Tereza.

Malo je razmislio. „Ne vladam dobro španskim", prokomentarisao je na kraju. „Ali znam na šta misliš. Dete te čini ranjivim. „Kunem ti se, Tesa, da se nikada nisam bojao. Ničega. Pa čak ni u Avganistanu. Ne. Onih ludih fanatika i njihovih Alah Akhbar koji su ledili krv. Nisam. Nisam se bojao ni kada sam počinjao.

Posao. Ali od kada mi se rodio sin, znam šta je strah. Da. Kada nešto krene po zlu, nemoguće je. Ostaviti sve. I pobeći."

Zaustavio se da posmatra more, oblake koji su lagano klizili ka zapadu. Uzdahnuo je, nostalgičan.

„Dobro je pobeći", rekao je. „Ako je neophodno. Ti to znaš bolje nego iko. To ti je bilo jedino u životu. Bežanje. Dobrovoljno ili ne."

I dalje je posmatrao oblake. Podigao je ruke u visini ramena, kao da pokušava da obgrli ceo Mediteran, i pustio ih da padnu, nemoćan. Onda se okrenuo ka Terezi. „Da li ćeš ga roditi?"

Pogledala ga je, ne odgovorivši mu. Šum hladne penušave vode među stopalima. Jasikov ju je čvrsto posmatrao, odozgo.

Tereza je bila mnogo niža od ovog ogromnog Slovena. „Kakvo je bilo tvoje detinjstvo, Oleg?"

Ovaj drugi je protrljao potiljak, iznenađen. Bilo mu je neprijatno. „Ne znam", odgovorio je. „Kao i svako drugo detinjstvo u Sovjetskom Savezu. Ni dobro ni loše. Pioniri, škola.

Da. Karl Marks. Sojuz. Pokvareni američki imperijalisti. Sve to.

Previše kuvanog kupusa, mislim. I krompira. Previše krompira." „Saznala sam šta je velika glad", rekla je Tereza. „Imala sam samo jedan par cipela i moja mama mi je dozvoljavala da ih nosim samo u školu, dok sam još išla."

Na licu joj se pojavio zgrčen osmeh. „Moja mama", odsutno je ponovila. Osetila je kako joj dugogodišnja ogorčenost probija iznutra. „Mnogo me je tukla kao devojčicu", nastavila je. „Bila je alkoholi-čarka, i kada ju je moj otac napustio, počela je da se kurva... Slala me je da donesem pivo za njene prijatelje, vukla me je za kosu, tukla me je i rukama i nogama. Stigla bi u zoru sa svojim jatom gavranova, bestidno se smejala, ili bi došli noću da je traže, lupali bi na vrata, pijani... Prestala sam da budem nevina i pre nego što sam izgubila nevinost sa nekoliko balavaca, od kojih je jedan bio mlađi od mene..."

Odjednom je zaćutala i nastavila je da ćuti, gledajući u more.

Vetar joj je mrsio kosu i osetila je kako joj u krvi polako splašnjava ogorčenost. Duboko je udahnula kako bi sasvim nestala. „Kad smo kod oca", rekao je Jasikov, „pretpostavljam da je to Teo." Ona je izdržala njegov pogled, ne otvorivši usta. Čvrsta. „To je drugi deo", ponovo je uzdahnuo Rus. „Problema."

Nastavio je da hoda i nije se okrenuo da proveri da li ga Tereza prati. Ona je stajala i gledala ga kako se udaljava, a onda je pošla za njim. „Jednu stvar sam naučio u vojsci, Tesa", govorio je Jasikov, zamišljen. „Neprijateljska teritorija. Da je opasno ostavljati za sobom tragove. Otpor. Neprijateljsko jezgro. Usklađenost na terenu zahteva eliminaciju konfliktnih tačaka. Bukvalno tako.

Rečenica je iz Ustava. Ponavljao ju je moj prijatelj, poručnik Skolbecin. Da. Svakodnevno. Pre nego što su mu odsekli glavu u dolini Panšir."

Opet se zaustavio i ponovo ju je posmatrao. Uradio sam koliko sam mogao, govorile su njegove svetle oči. Sve ostalo je na tebi. „Ostala sam sama, Oleg."

Mirno je stajala pred njim, a svaki novi vodeni talas potkopavao je pesak ispod njenih stopala. On se nasmejao, prijateljski, pomalo udaljeno. Tužno. „Čudno mi je da to kažeš. Mislio sam da si uvek i bila sama."

15.

Prijatelje imam u svojoj zemlji, one koji kažu da me vole

S

udija Martines Pardo nije bio simpatičan čovek.

Razgovarao sam s njim jednog od poslednjih dana mog istraživanja: dvadesetak minuta malo prijatnog razgovora u njegovoj kancelariji Nacionalne audijencije.

Nevoljno je pristao da me primi, i to tek kad sam mu dostavio debeo izveštaj o rezultatima mojih ispitivanja. Njegovo ime je bilo u njemu, naravno. Pored mnogih drugih stvari. Mogao je da bira, po uobičajenoj proceduri, da ostane u njemu na jedan prihvatljiv način, ili da uopšte ne bude u njemu. Odlučio je da ostane, sa svojom sopstvenom verzijom događaja. „Dođite i pričaćemo", rekao je na kraju kada je prihvatio telefonski poziv.

Tako da sam otišao u Audijenciju, hladno mi je pružio ruku i seli smo da razgovaramo, svako s jedne strane službenog stola, sa zastavom i portretom na zidu. Martines Pardo je bio niskog rasta, zdepast, sa sedom bradom koja nije uspela da mu u potpunosti sakrije ožiljak na levom obrazu. Nije nimalo ličio na one svetske sudije koji se pojavljuju na televiziji ili u novinama.

Natmuren i efikasan, tako su ga opisivali. Težak karakter. Ožiljak je datirao iz jedne stare epizode: kolumbijski plaćenici koje su unajmili galisijski narko-dileri. Možda mu je zbog te epizode narav bila još nezgodnija.

Počeli smo tako što smo komentarisali situaciju Tereze Mendose. Ono što ju je dovelo tamo gde je bila, preokret koji je nastupio u njenom životu tih poslednjih sedmica, ako je uopšte uspela da ostane živa. „O tome ništa ne znam", rekao je

Martines Pardo. „Ne bavim se budućnošću ljudi, osim kad mogu da osiguram kaznu zatvora od trideset godina. Moj posao je prošlost. Činjenice i prošlost. Zločini. A njih je Tereza Mendosa počinila mnogo." „Verovatno vas to frustrira", dodao sam. „Toliki trud zabadava."

To je bio moj način da odgovorim njegovom malo prijatnom stavu. Pogledao me je preko naočara za čitanje koje su mu bile na vrhu nosa. Nije ličio na srećnog čoveka. A sigurno nije bio srećan kao sudija. „Imao sam je", rekao je.

Onda je zaćutao, kao da razmišlja da li su ove tri reči prikladne.

I natmurene, efikasne sudije imaju dušu, rekoh sebi. Svoje lične taštine. Svoje frustracije. Imao sije, ali sada je nemaš. Provukla ti se kroz prste, vratila se u Sinalou. „Koliko dugo ste je pratili?" „Četiri godine. Veliki posao. Pokazalo se da nije lako skupiti činjenice i dokaze za njenu umešanost. Njen sistem je bio dobar.

Veoma inteligentan. Sve je bilo puno sigurnosnih mehanizama, neprobojnih pregrada. Taman provališ u jednu pregradu i unutra sve nestane. Bilo je nemoguće da se dokaže povezanost." „Ali vi ste to učinili. „ „Samo delimično", priznao je. „Nedostajalo mi je vremena i profesionalne pomoći. Ali nisam to dobio. Ti ljudi su imali veze u određenim krugovima, čak i kod političara. Čak i kod sudija. To je omogućilo Terezi Mendosi da izdaleka vidi da joj prete udarci i tako ih zaustavi. Ili da umanji posledice. Na tom konkretnom slučaju", dodao je, „dobro mu je išlo. Njegovim pomoćnicima je dobro išlo. Malo im je nedostajalo da krunišu dug i strpljiv rad. Četiri godine", rekao mi je, „pleli su paukovu mrežu. I odjednom se sve okončalo." „Da li je tačno da su vas ubedili iz Ministarstva pravde?" „To je neumesno pitanje." Zavalio se nazad i posmatrao me je, ne-raspoložen. „Odbijam da odgovorim." „Kažu da se lično ministar založio da vas pritisnu, u dogovoru sa ambasadom Meksika."

Podigao je jednu ruku. Neprijatan gest. Autoritativna ruka sudije na dužnosti. „Ako nastavite ovako", upozorio je, „naš razgovor će se završiti. Mene niko nije pritiskao, nikada." „Objasnite mi onda zašto niste završili to protiv Tereze Mendose."

Razmišljao je malo nakon mog pitanja, možda zato što je trebalo da odluči da li je reč objasnite uvredljiva. Na kraju me je odrešio. In dubio pro reo* Ili tako nešto. „Znam šta sam rekao", naglasio je. „Nisam imao vremena da skupim sav potreban materijal."

„I pored Tea Alharafea?"

Opet me je pogledao kao i prošli put. Nismo mu se dopadali ni ja ni moja pitanja, i to nije poboljšalo stvari. „Sve što se odnosi na tog čoveka jeste poverljivo."

Dozvolio sam sebi jedan umeren osmeh. Hajde, sudijo. Spustite se malo. „Svejedno je", rekoh. „Pretpostavljam." ,,E pa meni nije svejedno."

Razmišljao sam nekoliko trenutaka. „Imam jedan predlog", glasno sam rekao. ,Ja neću pominjati Ministarstvo pravde, a vi ćete mi pričati o slučaju Alharafea. Dogovor je dogovor." Nisam se više umereno osmehivao, već sam zauzeo čvrst i ljubazan stav, a on je za to vreme razmišljao. ,,U redu", rekao je. „Ali prećutaću neke detalje." „Da li je tačno da ste mu vi obećali imunitet u zamenu za informaciju?" „Neću odgovoriti na to."

Loše smo krenuli, rekoh sebi. Klimnuo sam potvrdno dva puta, razmišljajući, i onda sam se vratio na stvar. „Tvrde da ste ga progonili. Da ste skupili priličan dosije o njemu i da ste mu ga stavili pod nos. I da to nije imalo veze s krijumčarenjem droge. Da ste ga uhvatili sa fiskalne strane." _______________ * U sumnji treba suditi blaže (lat.)

„ „Može biti."

Neumoljivo me je gledao. „Ti govoriš, a ja potvrđujem. Ne pitaj me više od toga." „Transer Naga? „Ne." „Budite ljubazni, sudijo. Odgovorite na ono što vas lepo pitam."

Ponovo je malo razmislio. Na kraju je, verovatno, zaključio da sam upućen u sve ovo. Taj deo je manje-više poznat i to je rešeno. „Priznajem", rekao je, „da su firme Tereze Mendose ostale neprobojne za sve naše pokušaje iako smo znali da više od sedamdeset procenata transporta droge po Mediteranu ona drži u svojim rukama... Slabe tačke Tea Alharafea odnosile su se na njegov sopstveni novac. Nelegalna ulaganja i opticaj novca.

Lični tekući računi u inostranstvu. Njegovo ime se pojavilo u vezi s nekoliko mutnih spoljnih transakcija. Bilo je materijala." „Kažu da je imao nekretnine u Majamiju." „Da. Koliko mi znamo, imao je kuću od hiljadu kvadrata kupljenu u Koral Gablesu, uključujući i kokosova stabla i zid, i luksuzni stan u Koko Palmu: mesto koje su naselili advokati, bankari i brokeri sa Vol-strita. A sve to, po onome što se saznalo, iza leda Tereze Mendose."

„Od male ušteđevine." „Mogli bi se tako reći." ,,I vi ste ga ščepali za jaja. I preplašili ga."

Opet se zavalio u fotelji. Dura Leks, sed Leks. Duraleks*. „Ovo je neprikladno. Ne podnosim taj rečnik."

Počinje malo da smara, rekoh sebi. Taj čistunac. „Prevedite to kako vam je volja." „Odlučio je da sarađuje s pravdom. Tek tako." ,,U zamenu za..." ,,U zamenu ni za šta."

Samo sam ga gledao. Svojoj babi. Pričaj ti to svojoj babi. Teo Alharafe rizikuje svoju glavu tek tako, iz ljubavi. ,,I kako je reagovala Tereza Mendosa kada je saznala da njen fiskalni stručnjak radi za neprijatelja?" „To znate koliko i ja." „Dobro. Znam koliko i svi. I to da ga je ona iskoristila kao mamac za operaciju sa ruskim hašišom... Ali nisam mislio na to."

To sa ruskim hašišom dolilo je ulje na vatru. Nemoj pametovati, govorilo je njegovo lice. „Onda pitajte nju ako možete", predložio je. „Možda i mogu." „Sumnjam da ta žena pristaje na intervjue. Još u ovakvoj situaciji." Odlučio sam da napravim i poslednji pokušaj. „Kako vi vidite njenu situaciju?" ___________________ * Zakon je surov, ali je zakon (lat. Duialex)

„Ja sam van toga", odgovorio je, sa licem kao da igra poker. ,,I vidim i ne vidim. Tereza Mendosa više nije moj problem."

Onda je zaćutao, odsutno prelistao nekoliko dokumenata na stolu, i ja sam pomislio kako je razgovor završen. Poznajem i bolje načine za gubljenje vremena, zaključio sam. Ustao sam nezadovoljan, spreman da se pozdravim. Čak ni disciplinovani državni činovnik, kao što je sudija Martines Pardo, ne bi mogao da izdrži otvaranje nekih rana. Ili da se opravda. I dalje je sedeo, ne dižući pogled sa dokumenata. I zatim se, odjednom, ovaj razgovor pokazao kao isplativ. „Prestala je to da bude nakon posete onog Amerikanca", ogorčeno je dodao. „Tipa iz DEA." Doktor Ramos, koji je imao istančan smisao za humor, dao je šifro-vano ime, Nežno detinjstvo, operaciji transporta dvadeset tona hašiša za Crno more. Nekoliko osoba koje je bilo upućeno u ovo provelo je dve sedmice u planiranju svega, skoro sa

vojničkom preciznošću; i toga jutra saznali su iz usta Farida Latakije, nakon što je zatvorio svoj telefon posle razgovora u šiframa, da je Libanac pronašao u luci Alu-semas prikladan brod koji će snabdevati: stari ribarski brod prekršten u Tarfaja, vlasništvo jednog latinoameričkog ribarskog preduzeća. U tim časovima, doktor Ramos je koordinirao kretanje broda Xoloitzcuintle: kontejnerski brod pod nemačkim pokroviteljstvom, sa posadom sačinjenom od Poljaka i Filipinaca, čija je redovna maršruta bila između američke obale i istočnog Mediterana, a u tom trenutku plovio je između Resifea i Verakrusa. Nežno detinjstvo je imala i drugi front, ili paralelnu bazu, u kojoj je odlučujuću ulogu igrao treći brod, ovoga puta brod sa regularnim tovarom sa predviđenom maršrutom između Kartagene, Kolumbije i grčke luke Pirej bez usputnih stanica.

Zvao se Anđeoska svetlost. Iako je bio registrovan u kolumbijskoj luci Tumako, plovio je pod kambodžanskom zastavom na račun jedne kiparske firme. Iako su Tarfaja i Xoloitzcuintle nosili teži deo operacije, uloga koju je imala Anđeoska svetlost, kao i njeni zakupci, bila je korisna i nije bila rizična: uloga mamca. „Sve će biti spremno kroz deset dana", završio je sa izlaganjem doktor Ramos.

Stavio je lulu u usta kako bi sprečio zevanje. Bilo je skoro jedanaest sati ujutru, nakon naporne radne noći u poslovnici u Sotograndeu: kuća sa baštom opremljena najmodernijim bezbednosnim sistemima i elektronskim osmatranjem, koja je poslednje dve godine zamenjivala stari stan u sportskoj luci.

Pote Galves je stražario u predsoblju, dva čuvara su pokrivala baštu, a u sali za sastanke nalazio se jedan televizor, laptop sa štampačem, dva kodifikovana mobilna telefona, tabla za crtanje sa izbrisivim flomasterima koja je stajala na jednom stočiću, prljave šolje od kafe i pepeljare pune opušaka na velikom stolu sa sastanke. Osim doktora Ramosa, Farida Latakije i Terezinog operatera za telekomunikacije, tu je bio još i mladi gibraltarski inženjer koji je uživao puno poverenje, po imenu Alberto Rizokarpaso. Ovo je doktor zvao kriznim kabinetom: zatvorena grupa koja je činila najveće operativno jezgro Transer Nage. „Tarfaja će čekati u Alusemasu", govorio je Latakija, „tako što će čistiti teretni prostor. Završni radovi i gorivo. Bezopasno.

Mirno. Nećemo je izvlačiti do dva dana pred sastanak." „Čini mi se u redu", rekla je Tereza. „Ne želim da tamo nedelju dana privlači pažnju." „Ne brinite. Ja ću se lično za to pobrinuti." „Posada?"

„Svi će biti Marokanci. Kapetan Čerki. Ljudi Ahmeda Čakora, kao i obično." „ Ahmedu Čakoru se ne može uvek verovati." „Zavisi od toga koliko mu se plati." Libanac se smejuljio. Sve ovo služi da bi se meni platilo, govorio je njegov osmeh. „Ovoga puta nećemo rizikovati."

Ili možda ti i ovoga puta hoćeš dodatnu proviziju, pomislila je Tereza. Veći ribarski brod, više Čakorovih ljudi, sve to znači gomilu love. Primetila je da je Latakijin osmeh postao još izraženiji, pogađao joj je misli. Barem ovaj kurvin sin to ne krije, zaključila je. Otvoreno pokazuje, sasvim prirodno. I uvek zna gde je granica. Okrenula se ka doktoru Ramosu. „Šta je s gumenjacima?" želela je da zna. Koliko je komada potrebno za pretovar? Pred doktorom se nalazila raširena karta 773 britanskog admiralstva, sa detaljno prikazanom obalom između Seute i Melilje. Pokazao je na jednu tačku repom od lule, tri milje na severu, između hridi Veles de la Gomera i Šauena. „Na raspolaganju je šest čamaca", rekao je. „Za dva putovanja od manje-više sedamsto kilometara... Sa ribarskim brodom koji se kreće po ovoj liniji, ovako, sve može biti gotovo za manje od tri sata. Roba već čeka spremna u Bab Beretu i Ketami. Tačke utovara biće Rokas Negras, Kala Trijadores i ulaz Mestakse." „Zašto je tako podeljeno? Zar nije bolje sve odjednom?"

Doktor Ramos ju je ozbiljno pogledao. Da je izgovoreno iz usta neke druge osobe, pitanje bi uvredilo taktičara Transer Nage, ali pošto je to bila Tereza, ispalo je sasvim u redu. Imala je običaj da nadgleda sve do najsitnijih detalja. To je bilo dobro i za nju i za ostale, jer su odgovornosti za uspeh i krah uvek bile podeljene, i kasnije nisu bila potrebna objašnjenja. „Takva picajzla, na svoj slikovito mediteranski način", komentarisao je Farid Latakija, „da ti zavlači nos čak i u gaće. Nikada ne možeš da je zavrneš, naravno." Ali Tereza je to znala. Zapravo je znala sve o svima. Odjednom je zatekla sebe kako razmišlja o Teu Alharafeu. Stvar je visila u vazduhu i trebalo je da se reši narednih dana. Korigovala je sebe. Znala je skoro sve o skoro svima. „Dvadeset kilograma na jednom mesUi na plaži je mnogo", objašnjavao je doktor, „pa čak i s našim mehanizmima... Bolje da ne privlačimo pažnju. Uredićemo tako da Marokanci pomisle da se radi o tri različite operacije. Zamisao je da se ukrca polovina tovara na jednoj tački sa šest gumenih čamaca, četvrtina na drugoj tački sa tri gumena čamca, i druga četvrtina na trećoj tački, sa tri preostala čamca... Tako ćemo smanjiti rizik i niko neće morati da ponovo utovara na istom mestu." „Kakva je prognoza?"

„U ovo doba godine vreme ne može biti loše. Imamo tri dana, posled-nji dan se mesec skoro neće videti, prva četvrt. Možda će biti magle, i to će otežavati sastajanja. Ali svaki čamac će imati GPS, i brod, takođe." „Komunikacije?" „Kao i obično: mobilni telefoni sa kloniranim karticama, ili tajni brojevi za gumenjake i ribarski brod, Internet za veliki brod...

Voki-toki STU za rukovanje." „Želim Alberta na moru, sa svim njegovim aparatima."

Rizokarpaso, gibraltarski inženjer, potvrdno je klimnuo glavom.

Bio je plavokos, s detinjastim licem, skoro golobrad. Introvertan.

Veoma efikasan u svom pretraživanju. Uvek je nosio izgužvane košulje i pantalone jer je sate provodio ispred radio-prijemnika ili za tastaturom svog kompjutera. Tereza ga je unajmila jer je bio sposoban da kamuflira kontakte i operacije preko Interneta, stavljajući sve pod fiktivno pokriće zemalja kojima evropska i severnoamerička policija nije imala pristup: Kuba, Indija, Libija, Irak. Za nekoliko sekundi mogao je da otvori nekoliko elektronskih adresa, uradi sve što je neophodno i prebaci sve na servere tih zemalja, iskoristivši brojeve kreditnih kartica koje su ukradene ili prebačene na tuđa imena. Takođe je bio stručnjak u steganografiji i sistemu šifrovanog PGP-a. „Koji brod?" upitao je doktor. „Bilo kakav, sportski. Diskretan. Ferlajn Skvadron koji držimo u Ba-nusu može da posluži." Tereza je pokazala inženjeru široku zonu na nautičkoj karti, zapadno od Alborana. „Odavde ćeš koordinirati veze."

Gibraltarac se stoički osmehnuo. Latakija i doktor su ga šaljivo po-smatrali, svi su znali da je trpeo nesnosne napade mučnine na moru, ali Tereza je nesumnjivo imala svoje motive. „Gde će se odigrati susret sa Koloitzcuintle?" želeo je da zna Rizokarpaso. „Postoje zone na kojima je pokrivanje loše." „Saznaćeš to, ali sve u svoje vreme. I ako nema pokrivanja, koristi-ćemo radio tako što ćemo se prikriti u ribarskim kanalima. Utvrđene fraze za promenu frekvencija, između sto dvadeset i sto četrdeset rae-gaherca. Napravi spisak."

Zazvonio je jedan od telefona. Sekretarica kancelarije u Marbelji dobila je poziv iz ambasade Meksika u Madridu. Molili su da gospođa Mendosa primi jednog visokog činovnika kako bi razgovarali o jednoj veoma hitnoj stvari. „Koliko je hitna?" želela je da zna Tereza. „Nisu ništa rekli", glasio je odgovor. „Ali činovnik je već ovde. Srednjih godina, dobro obučen. Veoma elegantan. Na njegovoj vizitkarti piše Ektor Tapija, sekretar ambasade. Već petnaest minuta sedi u predvorju. I još jedan gospodin je s njim.

„Hvala što ste nas primili, gospođo."

Poznavala je Ektora Tapiju. Imala je kratak susret s njim nekoliko godina ranije, kada je morala da ode u meksičku ambasadu u Madridu kako bi završila papire za svoje dvojno državljanstvo. Kratak intervju u kancelariji zgrade u Karera de San Heronimu. Nekoliko po-lusrdačnih reči, potpisivanje dokumenata, vreme za cigaretu, neobavezno ćaskanje. Uprkos tome što je poznavao njenu biografiju - ili je to, možda, bio razlog - ljubazno ju je primio, smanjivši formalnosti na najmanju moguću meru. Za tih dvanaest godina, to je bio jedini Terezin direktni kontakt sa zvaničnim meksičkim svetom. „Dozvolite da vam predstavim don Giljerma Ranhela.

Amerikanca."

Videlo se da mu je neprijatno u sali za sastanke tapaciranoj tamnom orahovinom, kao da nije bio siguran da se nalazi na pravom mestu. Amerikanac, međutim, delovao je sasvim opušteno. Posmatrao je otvorena vrata koja su vodila do magnolija u bašti, antikvarni engleski zidni sat, kvalitet kože fotelja, vredni crtež Dijega Rivere -Skica za portret Emilijana Zapate - koji je uramljen visio na zidu. „Zapravo sam meksičkog porekla, kao i vi", rekao je, i dalje gledajući u portret brkatog Zapate, sa izrazom uživanja na licu. „Rođen sam u Ostinu, Teksasu. Moja majka je čikano."

Njegov španski je savršen, sa severnjačkim naglaskom, primetila je Tereza. Smeđa kosa kratke jež frizure, ramena borca. Bela majica ispod tanke jakne. Oči tamne, žive i budne. „Gospodin", komentarisao je Ektor Tapija, „ima neke informacije koje bi hteo s vama da podeli."

Tereza ga je pozvala da sedne na jednu od četiri fotelje pored velikog arapskog poslužavnika od kovanog bakra, i ona je sela na drugu, stavivši kutiju bizona i upaljač na sto. Imala je vremena da se malčice sredi: kosa skupljena u konjski rep i pričvršćena srebrnom ukosnicom, bluza od tamne svile, crne farmerke, mokasine, jakna od prevrnute kože na naslonu fotelje. „Nisam sigurna da me te informacije zanimaju", rekla je.

Diplomatska frizura, odelo i kravata besprekornog kroja bili su sušta suprotnost Amerikančevoj pojavi. Tapija je skinuo naočare sa metalnim okvirom i sada ih je proučavao namrštenog lica, kao da nije bio zadovoljan u kakvom su stanju stakla. „Ovo će vas zanimati." Ponovo je stavio naočare i pogledao je kao da je uverava. „Don Giljermo..."

Podigao je svoju veliku, široku ruku. „Vili. Možete me zvati Vili. Svi me tako zovu."

,,U redu. Pa, eto, Vili, radi za američku vladu." „Za DEA", naglasio je drugi bez ikakvog kompleksa. Tereza je u tom trenutku vadila cigaretu iz kutije. Nastavila je to da radi, ne uzbuđujući se. „Izvinite... Za koga rekoste da radite?"

Stavila je cigaretu u usta i potražila upaljač, ali Tapija se već beše nagnuo preko stola, uslužan. Škljocnuo je i plamen joj je bio na raspolaganju. „D-E-A", ponovio je Vili Ranhel sričući slovo po slovo. „Drug Enforcement Administration. Znate već. Služba za borbu protiv narkotika u mojoj zemlji." „Goveče, nemojte mi reći." Tereza je ispustila dim, ne odvajajući pogled od gringa. „Koliko vidim, mnogo ste daleko od svog posla. Nisam znala da vašu firmu zanima Marbelja." „Vi živite ovde." ,,I kakve veze ja imam s tim?" Ćutke su je posmatrali nekoliko sekundi, a onda su pogledali jedan drugoga. Tereza je primetila da je Tapija podigao jednu obrvu. To je tvoj problem, prijatelju, kao da je govorio njegov izraz lica. Ja ovde samo figuriram. „Da se razumemo, gospodo", rekao je Vili Ranhel. „Nisam ovde zato što me zanima kako zarađujete za život. A nije ni don Ektor, koji je tako ljubazan da mi pravi društvo. Moja poseta je u vezi sa stvarima koje su se desile pre mnogo vremena..." „Pre dvanaest godina", precizirao je Ektor Tapija, kao da je negde daleko. Ili van svega toga. ,,I s drugima koje samo što se nisu desile. U vašoj zemlji." „Mojoj zemlji, kažete."

Tereza je pogledala cigaretu. Neću je do kraja popušiti, govorio je njen izraz lica. Tapija ga je u potpunosti razumeo, tako da mu je uputio nemiran pogled. Hajde, dok se nije predomislila, bez reči ga je požurivao. Ranhel je, izgleda, bio istog mišljenja. Tako da je prešao na stvar. „Da li vam nešto govori ime Sesar Betmen Guemes?"

Tri sekunde tišine, dva pogleda uprta u nju. Izbacila je dim najsporije što je mogla. „Pa, baš ništa, zamislite." „Ipak", rekao je Ranhel, „poznavali ste ga pre mnogo vremena." „Kako čudno. Sada ga se ne sećam." Pogledala je sat na zidu, tražeći ljubazan način da ustane i da okonča ovo. ,,A sada me izvinite..."

Dva muškaraca su se ponovo pogledala. A onda se onaj iz DEA na-smejao. Bio je to čist osmeh, simpatičan. Skoro dobroćudan.

U njegovom poslu, pomislila je Tereza, onaj ko se smeje ovako čuva efekat za specijalne prilike. „Dajte mi samo još pet minuta", rekao je gringo. „Da vam ispričam priču." „Volim samo priče sa srećnim krajem." „Kakav je kraj zavisi od vas."

I onda je Giljermo Ranhel, koga su svi zvali Vili, počeo da priča.

DEA, objasnio je, nije telo za specijalne operacije. Njen zadatak je da prikupi podatke policijskog tipa, da održava mrežu pouzdanih ljudi, da obradi detaljne izveštaje vezane za proizvodnju, transport i distribuciju droga, da svemu tome da ime i prezime i da izgradi slučaj koji će se izložiti pred tribunalom. Za to su potrebni agenti. Poput njega. Osobe koje su se ubacivale u krijumčarske organizacije i delovale u njima.

Sam Ranhel je radio tako, najpre ubačen u grupe čikanosa Kalifornijskog zaliva, a zatim i u Meksiko, kao kontrolor tajnih agenata, i to osam godina; izuzev perioda od četrnaest meseci dok je boravio u Medeljinu, Kolumbiji, kao spona između svoje agencije i Pretraživač-kog bloka lokalne policije koji je bio zadužen za hvatanje i smaknuće Pabla Eskobara. I, naravno, slavnu fotografiju poraženog narko-dilera, okruženog ljudima koji su ga ubili u Los Olivosu, načinio je baš Ranhel. Sada je uramljena visila na zidu njegovog kabineta u Vašingtonu. „Ne vidim zašto bi sve to meni bilo interesantno", rekla je Tereza.

Bez žurbe je gasila cigaretu u pepeljari, ali bila je spremna da okonča ovaj razgovor. Nije bilo prvi put da joj policajci, agenti ili krijumčari dolaze sa raznim pričama. Nije joj bilo do gubljenja vremena. „Pričam vam to", prostodušno je rekao gringo, „da bih vam približio moj posao. „Dovoljno ste mi ga približili. A sada, ako mi dozvolite..."

Ustala je. Ektor Tapija je takođe ustao refleksnim pokretom, zakopčavajući sako. Gledao je svog pratioca, zbunjen i nestrpljiv. Ali Ranhel je i dalje sedeo. „Guero Davila je bio agent DEA", jednostavno je rekao. „Radio je za mene i zato su ga ubili."

Tereza je proučavala inteligentne gringove oči koje su iščekivale efekat. Baš si ga pogodio, pomislila je. Da vidimo, šta još imaš. Osetila je želju da se grohotom smeje. Smeh koji je odgađan dvanaest godina, još od Kulijakana, Sinaloe.

Posthumna šala prokletog Guera. Ali samo je slegnula ramenima. ,,A sada", hladnokrvno je rekla, „ispričajte mi nešto što ja ne znam."

„Nemoj da ga pogledaš", rekao je Guero Davila. „Ne otvaraj rokovnik, srce. Odnesi ga don Epifaniju Vargasu i menjaj ga za svoj život." Ali toga dana, u Kulijakanu, Tereza nije mogla da odoli iskušenju. Bez obzira na to šta je rekao Guero, ona je imala sopstvene ideje, i osećanja. Takođe je želela da zna u kakvu đavolju rabotu je upravo upala. I zbog toga je, pre nego što su se Gato Fijeros i Potemkin Galves pojavili u stanu u blizini pijace Garmendija, prekršila pravila i otvorila stranice one kožne knjižice u kojoj su se nalazili odgovori na ono što se desilo i što je trabalo da se desi. Imena, adrese. Kontakti sa obe strane granice. Imala je vremena da zaviri u realnost pre nego što se sve munjevito odigralo i ona započela svoj beg sa „dabl iglom" u ruci, sama i prestravljena, znajući tačno od čega pokušava da pobegne. Još one noći to joj je dobro predočio don Epifanio Vargas, a da mu to i nije bila namera. „Tvoj čovek", tako joj je rekao, „mnogo je voleo da se kocka." Voleo je šale, igru. Rizične opklade koje su čak i nju uključivale. Tereza je sve to znala kada je došla u Malverdeovu kapelu, proklinjući Guera što ju je na ovaj način uvalio u opasnost da bi je spasao. Tipično razmišljanje glupog kockara koji je navikao da u čeljust kojota stavlja kako svoju, tako i tuđu glavu. Ako me spale, tako je mislio kurvin sin, za Terezu nema spasa. Bila ona nevina ili ne, pravila su pravila. Ali postojala je jedna neverovatna mogućnost: pokazati da ona zaista ima dobru volju. Jer Tereza nikada nikome ne bi predala rokovnik, znajući šta je unutra.

Nikada, znajući za opasnu igru čoveka koji je ispunio ove stranice smrtonosnim beleškama. Odnevši ga don Epi-faniju, Terezinom i Guerovom kumu, ona je pokazala svoje neznanje.

Svoju nevinost. U protivnom, nikada se ne bi usudila. I tog dana, dok je sedela na krevetu u tom stanu i prelistavala stranice koje su istovremeno bile i osuda na smrt i moguće spasenje, Tereza je proklela Guera jer je na kraju sve dobro razumela. Samo bežanje je ne bi daleko odvelo. Morala je da preda rokovnik upravo zato da bi pokazala da ne poznaje njegov sadržaj.

Morala je da proguta strah koji joj je prevrtao utrobu i da održi glavu hladnom a glas miran u najmučnijem času, da zvuči kao iskrena molba upućena čoveku kome su Guero i ona verovali.

Narko-dilerova devojka, preplašena životinjica. Ja ne znam ništa. Nemojte me više pitati, don Epifanio, da li sam ga pročitala. I tako je ostala živa. I zbog toga su je sada, u malom salonu njene kancelarije u Marbelji, agent DEA, Vili Ranhel i sekretar ambasade, Ektor Tapija, gledali otvorenih usta. Prvi je sedeo, a drugi stajao, ne skidajući prste sa sakoa. „Znali ste sve ovo vreme?" s nevericom je pitao gringo. „Već dvanaest godina znam."

Tapija se ponovo strovalio na fotelju, ovoga puta zaboravivši da otkopča dugmad. „Isuse Hriste", rekao je.

Dvanaest godina, reče Tereza sebi. Preživela je smrtonosnu tajnu. Jer te poslednje noći u Kulijakanu, u Malverdeovoj kapeli, u zagušljivom ambijentu usijane sparine i dima sveca, igrala je beznadežnu igru koju joj je priredio mrtav čovek, i pobedila je.

Nisu je izdali ni njen glas, ni njeni živci, ni njen strah. Dobar čovek je bio taj don Epifanio. I voleo ju je. Voleo je njih oboje iako je iz rokovnika saznala - možda je to i ranije znala, ili nije da je Rajmundo Davila Para radio za DEA i da ga je, naravno, Betmen Guemes skinuo zbog toga. I tako je Tereza mogla da prevari sve, ludo se igrajući sa životom, baš kako je Guero i predvideo. Zamislila je razgovor don Epifanija sledećeg dana.

Ona ne zna ništa. Baš ništa. Da zna, kako bi inače donela prokleti rokovnik? I zato je ostavite na miru. I eto. Imala je jedan postotak šanse, ali i to je bilo dovoljno da se spase.

Sada je Vili Ranhel veoma pažljivo gledao Terezu, s nekakvim poštovanjem kojeg maločas nije bilo. ,,U tom slučaju", naglasio je, „molim vas da ponovo sednete i saslušate šta ću vam reći.

Gospodo. U ovom trenutku je više nego neophodno." Tereza je oklevala jedan trenutak, ali znala je da je gringo u pravu.

Pogledala je na jednu pa na drugu stranu, zatim i zidni sat, simulirajući nestrpljivost. „Deset minuta", rekla je. „Ni minut više." Onda je ponovo sela i zapalila drugu cigaretu. Tapija je još bio tako zaprepašćen, u svojoj fotelji, da je ovoga puta zaboravio da joj ponudi vatru; i kada je na kraju približio plamen upaljača, promrsivši neko izvinjenje, ona je već bila zapalila cigaretu svojim upaljačem.

Potom je čovek iz DEA ispričao istinitu priču o Gueru Davili.

Rajmundo Davila Para bio je iz San Antonija, Teksasa. Od devetnaeste godine imao je američko državljanstvo. U ranoj mladosti dilovao je drogu, prebacivao preko granice male količine marihuane, da bi ga potom regrutovala Agencija za borbu protiv droge nakon što je uhvaćen u San Dijegu sa pet kilograma trave. Ispunjavao je uslove, bio je sklon riziku i snažnim emocijama. Hrabar, hladan uprkos svojoj ekstrovertnoj pojavi, nakon zvaničnog odsluženja kazne u severno-američkom zatvoru - zapravo je to bio period koji je omogućio njegovo pokrivanje - Guera su poslali u Sinalou sa misijom da se ubaci u krijumčarske redove kartela Huares, u kojem je imao stare prijatelje. Voleo je taj posao. Voleo je novac. I voleo je da leti, završio je pilotski kurs u DEA, mada je onaj što je pohađao u

Kulijakanu služio kao fasada. Nekoliko godina delovao je u krijumčarskom svetu preko Nortenje de avijazjon, najpre kao poverljivi zaposlenik Epifanija Vargasa, s kojim je radio u velikim operacijama vazdušnog transporta Gospodara neba, a onda i kao pilot Sesara Betmena Guemesa. Vili Ranhel je bio njegov kontrolor. Nikada nisu komunicirali preko telefona, osim u hitnim slučajevima. Jednom mesečno nalazili su se u skromnim hotelima Mazatlana i Los Močisa. I svaka vredna informacija o kartelu Huares koju je DEA dobila za to vreme, uključujući i one o žestokim borbama za moć meksičkih narko-dilera nakon osamostaljivanja od kolumbijske mafije, potekla je iz istog izvora. Guero je vredeo koliko i kokain.

Na kraju je ubijen. Postojao je zvanični izgovor: pošto je mnogo voleo da rizikuje, koristio je letove za transport svoje droge.

Voleo je da se igra sa raznim bandama, a u to je bio umešan i njegov rođak Cino Para. DEA je bila manje-više upućena, ali radilo se o vrednom agentu i pustili su ga. Na kraju su mu narko-dileri naplatili račune. Neko vreme Ranhel nije bio siguran da li zato što je privatno prevozio drogu ili zato što ga je neko odao. Tri godine mu je trebalo da to sazna. Jedan Kubanac koji je zadržan u Majamiju i koji je radio za ljude iz Sinaloe, ušao je u program za zaštićene svedoke i ostavio je osamnaestočasovni iskaz na magnetofonskoj traci. U njemu je ispričao kako je Guero Davila ubijen jer ga je neko otkrio. Glupi propust: američki carinski službenik iz El Pasa slučajno je imao pristup ovoj poverljivoj informaciji i prodao ju je dilerima za osamdeset hiljada dolara. Ovi su sklopili kockice, počeli da sumnjaju i nekako su došli do Guera. „To sa drogom u cesni", zaključio je Ranhel, „bio je samo izgovor. Tražili su ga. Interesantno je da oni što su oborili Guera nisu znali da je on naš agent."

Ućutao je. Tereza je još pokušavala da to shvati. „I kako možete biti sigurni?"

Gringo je klimnuo glavom. Kao profesionalac. „Još od ubistva agenta Kamarene, dileri znaju da nikad ne opraštamo smrt našeg čoveka. Uporni smo sve dok krivci ne budu mrtvi ili ne zaglave u zatvor. Oko za oko. To je pravilo; a ako nešto i razumeju, to su kodeksi i pravila."

Bilo je nekakve nove hladnoće u njegovom izlaganju. Veoma smo loši neprijatelji, kao da je govorio njegov ton. Najgori. Sa svojim dolarima i tvrdoglavošću. „Ali Guera su ipak ubili."

„Da", Ranhel je ponovo klimnuo glavom. „Zato vam kažem da onaj ko je direktno naredio da se postavi zaseda na Đavoljevoj kičmi, nije znao da je on agent... Ime vam je možda poznato mada ste to maločas negirali: Sesar Betmen Guemes." „Ne sećam se." „Naravno. Pa da je i tako, u prilici sam da vam potvrdim da je on samo izvršavao nalog. Taj tip radi za sebe, rekli su mu.

Zaslužio je kaznu. Znamo da je Betmen Guemes molio za njega... Po svemu sudeći, Guero mu se sviđao... Ali u Sinaloi, obaveze su obaveze." ,,A ko je, po vama, naručio i zahtevao Guerovu smrt?"

Ranhel je protrljao nos, pogledao u Tapiju i zatim ponovo u Terezu, uvrnuto se osmehujući. Sedeo je na ivici fotelje, sa rukama naslonjenim na kolena. Više nije izgledao dobroćudno.

Sada se ponašao kao ogorčeni lovački pas sa dobrim pamćenjem, zaključila je. „Siguran sam da se ni njega ne sećate... Sadašnji predstavnik Sinaloe i budući senator Epifanio Vargas Orosko."

Tereza se naslonila na zid i pogledala nekolicinu retkih gostiju koji su u to vreme pili u Olde Roku. Često joj je bilo lakše da razmišlja okružena neznancima, posmatrajući, nego kada bi se našla sama sa onom drugom ženom koju je vukla sa sobom. Na povratku za Gvadal-minu odjednom je rekla Poteu Galvesu da skrene za Gibraltar. Kada su prošli kroz kapiju, vodila je plaćenika kroz uske ulice i onda mu je naredila da se zaustavi ispred bele fasade malog engleskog bara u koji je nekada išla u drugom životu - sa Santjagom Fisterom. Unutra se ništa nije promenilo: metope i ćupovi, zidovi prekriveni fotografijama brodova, izrezbarene mornarske priče i sećanja. Za šankom je naručila fosters, pivo koje je Santjago uvek pio kada su sedeli ovde, i otišla je sedne za sto za kojim su nekada sedeli, pored vrata, ispod slike o smrti engleskog admirala - sada je znala ko je bio taj Nelson i kako su ga sredili kod Trafalgara. Ona druga Tereza Mendosa tumarala je okolo i pažljivo ju je proučavala. Čekajući objašnjenja. Reakciju na sve što su joj upravo ispričali, jer se malo-pomalo upotpunjavala slika o njoj samoj, i o onoj drugoj, a isto tako osvetljavali su se svi događaji koji su je doveli do ove životne stanice. I sada je znala mnogo više od onog što je mislila da zna.

„Bilo mije zadovoljstvo", takav je bio njen odgovor. Samo to je rekla kada su čovek iz DEA i čovek iz ambasade ispričali ono što su imali i nastavili da je gledaju u iščekivanju njene reakcije. „Vi ste ludi, bilo mi je zadovoljstvo, zbogom." Videla je kako odlaze razočarani. Možda su očekivali komentare, obećanja.

Obavezivanja. Ali njeno hladno lice i indiferentno ponašanje nije im ulivalo veliku nadu. „Poslala nas je u pičku materinu", tiho je rekao Ektor Tapija dok su odlazili, ali ne dovoljno tiho da ga ona ne čuje. Uprkos njegovim izvanrednim raa-nirima, diplomata je izgledao poraženo. „Razmislite dobro", bio je komentar drugog čoveka. Njegova oproštajna rečenica. „Ne znam o čemu bih razmislila", odgovorila je ona kada su se već bila zatvorila vrata za njima. „Sinaloa je vrlo daleko. S vašim dopuštenjem."

Još je sedela u gibraltarskom baru i razmišljala. Sećala se svake reči, sređujući u svojoj glavi sve ono što je rekao Vili Ranhel.

Priču o don Epifaniju Vargasu. O Gueru Davili. Svoju sopstvenu priču. „Stari Gu-erov gazda", tako je rekao gringo, „baš taj don Epifanio otkrio je stvar DEA. Na samom početku, dok je bio vlasnik Nortenje de avijazjon, Vargas je iznajmljivao svoje avione Saudern er transportu, državnoj američkoj firmi koja je pokrivala transport oružja i kokaina kojim je CIA finansirala kontrarevolucionarnu gerilu u Nikaragvi. I sam Guero Davila, tadašnji agent DEA, bio je jedan od pilota koji su iskrcavali ratni materijal na aerodromu „Los Ljanos", u Kostariki, dok se s drogom kartela Medeljin vraćao za Floridu. Kada se sve ovo završilo, Epifanio je stekao dobre veze na drugoj strani, tako da je kasnije mogao da sazna vest o indiskreciji carinskog službenika koji je izdao Guera.

Vargas je platio doušniku i neko vreme je čuvao informaciju, ne preduzimajući ništa. Moćni gorštak, nekadašnji strpljivi seljak iz San Mi-gela de los Ornos, nikada nije žurio. Skoro da i nije bio u poslu, imao je druge planove. Farmaceutska firma kojom je sa distance upravljao radila je dobro, i skorašnje državne privatizacije omogućile su mu da opere veliki kapital. Njegova porodica je živela na ogromnom rancu u blizini El Limona, za koji je menjao svoju kuću u koloniji Čapultepek u Kulijakanu, a njegova ljubavnica, nekadašnja poznata manekenka i voditeljka na televiziji, živela je u luksuznom stanu u Mazatlanu. Nije smatrao neophodnim donošenje odluka koje bi mogle da mu naškode i ne donesu ništa osim osvete. Guero je sada radio za Betmena Guemesa, i više nije bio njegov problem.

„Međutim", nastavio je da priča Vili Ranhel, „stvari su se promenile. Vargas je napravio veliki novac u poslu sa efedrinom: u Sjedinjenim Državama kilogram je vredeo pedeset hiljada dolara, dok je kilogram kokaina vredeo trideset hiljada, a marihuane osam hiljada. Imao je dobre veze koje su mu otvarale vrata do politike. Došao je trenutak kada mu se isplatilo ono pola miliona dolara koje je godinama, svakog meseca, ulagao u podržavanje javnih činovnika. Pred sobom je video mirnu i uglednu budućnost, daleko od strahova stare profesije. Nakon što je učvrstio finansijske, korupcijske i saučesničke veze sa prvim porodicama u gradu i državi, imao je dovoljno novca da kaže dosta, ili da nastavi da ga zarađuje na legitiman način. I odjednom su počeli da umiru ljudi koji su imali veze s njegovom prošlošću: policajci, sudije, advokati. Dvadeset osmorica za tri meseca. Izgledalo je kao nekakva epidemija. I u tom pogledu, Guerova figura je takođe predstavljala prepreku: znao je previše o nekim stvarima iz herojskih vremena Nortenje de avijazjon. Agent DEA je u njegovu prošlost bio zakucan poput opasnog klina i lako je mogao da uništi budućnost. „Ali Vargas je bio lukav", istakao je Ranhel. „Veoma lukav, sa onom seljačkom prepredenošću koja ga je dovela tako daleko.

Tako da je svoj posao preneo na drugoga, ne otkrivši razlog.

Betmen Guemes nikada ne bi likvidirao agenta DEA; ali pilot aviona koji radi po svome, varajući svoje šefove malo ovde i malo onde, to je već nešto drugo. Vargas je insistirao kod Betmena: kazniti za primer i tako dalje. I njega i njegovog rođaka. Da bi se obeshrabrili oni koji čine slične stvari. I meni je ostao dužan, tako da to možeš da smatraš ličnom uslugom. Na kraju krajeva, ti si njegov gazda. I ti snosiš odgovornost." „Koliko dugo znate sve to?" pitala je Tereza. „Veoma dugo, jedan deo. Skoro od trenutka kada se to dogodilo." Čovek iz DEA mlatarao je rukama kako bi istakao ono što je očigledno. „ A ostalo od pre dve godine kada nas je zaštićeni svedok uputio u detalje... Rekao je još nešto."

Napravio je pauzu, gledajući je pažljivo, kao da je poziva da ona pokrije sporne tačke. „Kasnije, kada ste vi počeli da napredujete sa ove strane Atlantika, Vargas se pokajao što vas je pustio da živi odete iz Sinaloe. Podsetio je Betmena Guemesa na to da imate neraščišćene račune u svojoj zemlji... I ovaj je poslao dvojicu plaćenih ubica da završe svoj posao."

To je tvoja priča, govorilo je nedokučivo Terezino lice. Ti sije meni servirao. „Ma, šta mi kažete. I šta se onda desilo?" „To vi treba nama da ispričate. Onoj dvojici se izgubio trag."

Ubacio se Ektor Tapija, nenametljivo. „Jednom od njih, to je gospodin hteo da kaže. Koliko ja vidim, drugi je ovde. Povukao se iz posla. Ili skoro." ,,I zašto ste mi sada ispričali sve to?"

Ranhel je pogledao diplomatu. Sada je red na tebe, govorio je njegov pogled. Tapija je opet skinuo naočare, a potom ih vratio.

Zatim je pogledao svoje nokte, kao da sve piše na njima. ,,U poslednje vreme", rekao je, „politička karijera Epifanija Vargasa je u usponu. Nezaustavljivo. Mnogi mu previše duguju.

Mnogi ga vole, ili ga se boje, i skoro svi ga poštuju. Bio je dovoljno vest da izađe iz direktnih aktivnosti kartela Huares pre nego što se ovaj ozbiljno suočio sa zakonom, u vreme kad je borba bila usmerena isključivo protiv konkurenata u Kalifornijskom zalivu... U svoju karijeru uvukao je sudije, preduzetnike i političare, visoke zvaničnike meksičke crkve, policajce i vojnike: general Gutijeres Reboljo, koga su zamalo proglasili za republičkog zastupnika za borbu protiv narkotika, a onda su otkrili njegove veze s kartelom Huares i on je završio u zatvoru u Almoloji. Taj general je bio njegov blizak prijatelj... I onda dolazi njegova popularnija strana: otkad je dobio na izborima za državnog poslanika, Epifanio Vargas je mnogo učinio za Sinalou, ulagao je novac, otvorio radna mesta, pomagao narodu..." „Tu nema ničeg lošeg", prekinula ga je Tereza. ,,U Meksiku je normalno da oni što pokradu svoju zemlju sve sačuvaju za sebe... PRI je to radila sedamdeset godina." „Postoje nijanse", odgovorio je Tapija. „U ovom trenutku više ne vlada PRI. Novi pravci postavljaju uslove. Možda će se malo toga pro-meniti, ali nesumnjivo postoji dobra volja. Ili pokušaji. I baš u ovom trenutku, Epifanio Vargas samo što nije izabran za senatora Republike..." ,,I neko želi da to spreči", shvatila je Tereza. „Da. Možda je ovo način da to pokaže. S jedne strane, ozbiljan politički sektor, povezan s vladom, ne želi da u Nacionalnom senatu vidi nar-ko-bosa iz Sinaloe iako se ovaj povukao i sada je već na političkoj funkciji poslanika... I postoje stari računi čiji detalji su preopširni za izlaganje."

Tereza je mogla da zamisli te račune. Svi ti kurvini sinovi, u gluvim ratovima za moć i novac, karteli droge i prijatelji dotičnih kartela i istaknute političke porodice koje jesu ili nisu povezane s drogom. Vladaj pa vladaj. Bajni Meksiko, po običaju. ,,I mi s naše strane", naglasio je Ranhel, „ne zaboravljamo daje odgovoran za smrt agenta DEA." „Upravo tako." Ova podeljena odgovornost kao da je donela olakšanje Tapiji. „Jer vlada Američke unije, kao što znate, gospodo, koja je bliska politici naše zemlje, takode ne želi Epifanija Vargasa za senatora..; Tako da postoji pokušaj da se napravi komisija visokog ranga koja bi delovala u dve etape: prvo, da otvori istragu o prošlosti poslanika. Drugo, ukoliko se ujedine potrebni dokazi, da se poništi i okonča njegova politička karijera, pa čak i da se pokrene sudski proces." „Na kraju kojeg se" rekao je Ranhel, „ne isključuje mogućnost njegovog izručenja Sjedinjenim Državama." ,,I šta ću ja u svoj toj zbrci?" želela je da zna Tereza. „Došli ste ovde da mi ispričate kako smo svi mi braća." Onda su se Tapija i Ranhel ponovo pogledali, diplomata je pročistio grlo, i dok je vadio cigaretu iz srebrne kutije - nudeći je i Terezi koja je odmahnula glavom, - rekao je da je meksička vlada nastavila da pažljivo prati gospođinu karijeru. Da ništa nemaju protiv nje jer se njene aktivnosti odvijaju, barem koliko se to zna, van nacionalne teritorije - primerna građanka, dodao je Ranhel tako da je ironija ostala u recima. ,,I u pogledu svega ovoga, nadležne vlasti su odlučile da vam ponude nešto. Dogovor koji bi sve zadovoljio. Saradnja u zamenu za imunitet."

Tereza ih je posmatrala. Sumnjičavo. „Kakvu vrstu saradnje?"

Tapija je veoma pažljivo zapalio cigaretu. Kao da razmišlja o tome šta će da joj kaže. Ili, tačnije, o načinu na koji će joj reći. „Vi imate neke svoje lične dugove tamo. Takođe, znate mnogo o epohi Guera Davile i aktivnosti Epifanija Vargasa", na kraju se odlučio. „Bili ste privilegovani svedok i skoro da vas je koštalo života... Neki smatraju da bi vam dogovor koristio. Imate dovoljno sredstava da se posvetite drugim aktivnostima, uživajući u svemu što ste stekli i ne strepeći za budućnost." „Ma, šta mi kažete." „To što ste čuli." „Čoveče... I čemu dugujem toliku velikodušnost?"

„Nikada ne prihvatate isplate u drogi. Samo u novcu. Bavite se transportom, niste vlasnik, niti distributer. Najznačajniji ste u Evropi u ovom trenutku, bez sumnje... Ostavljate sliku da razumno upravljate, suočavajući se s javnim mnjenjem..." „Javno mnjenje? O čemu, do đavola, pričate?"

Diplomata nije odmah odgovorio. Tereza je mogla da čuje Ranhelovo disanje; čovek iz DEA se vrpoljio na svom mestu, nemiran, i preplitao prste. „Nudi vam se mogućnost da se vratite u Meksiko, ukoliko to želite", nastavio je Tapija, „ili da se diskretno nastanite gde želite... Čak su i španske vlasti ispitane u vezi s tim: postoji obećanje Ministarstva pravde da će se obustaviti svi tekući procesi i istrage... Prema mojim saznanjima, nalaze se u naprednoj fazi i mogu da za kratko vreme iskomplikuju stvari, hm, Kraljici juga... Kako kažu ovde u Španiji, precrtaj i počni ispočetka." „Nisam znala da vi gringosi imate tako dugačke ruke." „Zavisi za šta."

Onda je Tereza prasnula u smeh. „Tražite od mene", rekla je i dalje u ne-verici, „da vam ispričam sve što pretpostavljate da znam o Epifaniju Vargasu. Da postanem drukara, u mojim godinama. A još sam iz Sinaloe." „Ne samo da ćete nam ispričati", intervenisao je Ranhel, „već ćete to učiniti tamo." „Gde tamo?" „Pred komisijom Glavne republičke prokurature." „Nameravaju da dam izjavu u Meksiku?" „Kao zaštićeni svedok. Apsolutni imunitet. To će se odigrati u prestonici, uz sve lične i pravne garancije. Uz zahvalnost nacije i vlade Sjedinjenih Država."

Tereza je odjednom ustala. To je bila čisto refleksna radnja, bez prethodnog razmišljanja. Ovoga puta i njih dvojica su ustala, skoro istovremeno: zbunjeni Ranhel, uznemireni Tapija. Šta sam ti rekao, moglo se pročitati na licu ovog drugoga kada je razmenio poslednji pogled sa čovekom iz DEA. Pote Galves se nalazio napolju, u hodniku, ruku blago odvojenih od tela, lažno krotak sa svojom debljinom. Ako bude neophodno, rekla mu je pogledom, šutni ih napolje. „Vi", skoro da je opsovala, „vi ste poludeli."

I eto je ovde, za stolom gibraltarskog bara, dok razmišlja o svemu što je čula. Sa majušnim životom koji joj kucka u utrobi,

ne znajući šta da radi s njim. Dok joj nedavni razgovor odjekuje u glavi. Ponovo se vraćala senzacijama. Poslednjim recima i starim sećanjima. Slici Guera Davile - koji je sedeo nepomičan i ćutljiv, kao i ona sada, u ka-fani u Kulijakanu - i uspomeni na drugog muškarca s kojim se susrela one noći u kapeli svetog Malverdea. „Tvoj Guero je voleo da se kocka, Terezita. Sigurno ga nisi pročitala? Onda idi, i pokušaj da se dobro sakriješ kako te ne bi pronašli." Don Epifanio Vargas. Čovek koji je mogao da je ubije, ali nije to učinio jer se sažalio. A kada se pokajao, već je bilo kasno.

16

Nakrivljeni tovar

T

eo Alharafe se vratio dva dana kasnije sa zadovoljavajućim izveštajem. Novac je legao na vreme u Grafl Kajmanu. Učinjeno je sve da dobiju vlastitu malu banku i brodovlasničku kompaniju u Belizeu. Dobra rentabilnost opranih i iaspoloživih fondova, u neto iznosu, u tri banke u Cirihu i dve u Lihtenštajnu. Tereza je pažljivo slušala njegov izveštaj, pregledala je dokumenta, potpisala nekoliko papira nakon što ih je detaljno pročitala, a zatim su otišli na ručak u Kuću Santjago, pored morskog šetališta u Marbelji. Pote Gal-ves je seo napolju, za jednim od stolova na terasi: grašak sa šunkom i pečenje koje je bolje i sočnije od jastoga. Vino senjorio de lažan, zaliha iz '96. Teo je bio rečit, simpatičan. Lep. Sako mu je bio prebačen preko naslona stolice, rukavi košulje dva puta zavrnuti preko preplanulih podlaktica, zglobovi čvrsti i blago maljavi, sat patekfilip, nokti isturpijani, a burma je blistala na levoj ruci. Ponekad bi okrenuo svoj savršeni profil španskog orla, zaustavivši čašu ili viljušku u vazduhu, kako bi pogledao na

ulicu, budno motreći ko ulazi u lokal. Nekoliko puta je ustao da se pozdravi. Tomas Pestanja, koji je jeo u dnu restorana sa grupicom nemačkih investitora, pravio se da ih nije video kada su ušli. Ali malo kasnije, konobar je doneo flašu dobrog vina,,Od gospodina gradonačelnika", rekao je. Pozdravlja vas."

Tereza je posmatrala čoveka pred sobom i razmišljala. Neću mu reći danas, ni sutra, ni prekosutra, možda mu nikad neću reći šta nosim u stomaku. I još nešto je bilo neobično u svemu ovome: na početku je mislila da će početi da oseća nešto, da će postati svesna života koji raste unutar nje. Ali nije osećala ništa.

Možda su joj grudi malo narasle i glava je prestala da je boli; osećala bi se trudnom samo kad bi razmišljala o tome, čitala medicinsku literaturu, ili pogledala dva obe-ležena datuma na kalendaru. Pa ipak - mislila je u tom trenutku, slušajući banalnu priču Tea Alharafea - eto me ovde. Trudna kao neka kućevna ženica, kako kažu u Španiji. Nešto ili nekoje na putu, i još ne znam šta ću sa svojim pasjim životom, sa životom ovog stvorenja koje je i dalje ništa, ali koje će postati nešto ako ja to dozvolim. Pažljivo je pogledala Tea, kao da traži nekakav odlučujući znak. Ili ne znam šta ću s njegovim životom. „Da li je nešto u pokretu?" tiho je upitao Teo, odsutnog izgleda, između dva gutljaja gradonačelnikovog vina. „Trenutno ništa. Samo rutinski poslovi."

Nakon dezerta predložio joj je da odu u Ulicu Anča, ili u neki dobar hotel u Milja de Oro, i da tamo provedu ostatak dana, i noć. „Flaša vina, iberijska šunka", predložio je. „Bez žurbe." Ali Tereza je odmahnula glavom. „Umorna sam", rekla je rastežući poslednji slog. „Danas mi nije do toga." „Skoro mesec dana nismo", prokomentarisao je Teo. Osmehivao se, zavodljivo. Spokojno. Dotaknuo joj je prste, nežno, i ona se upiljila u sopstvenu ruku na stolnjaku, kao da ne pripada njoj. Ovom rukom, pomislila je, ja sam pucala u lice Gata Fijerosa. „Kako su tvoje ćerke?"

Pogledao ju je, iznenađeno. Tereza se nikada nije raspitivala o njegovoj porodici. Bila je to neka vrsta prećutnog dogovora sa samom sobom, kojeg se držala po svaku cenu. „Dobro su", odgovorio je nakon sekunde. „Veoma dobro." „Lepo", odgovorila je. „Baš lepo što su dobro. I njihova mama, pretpostavljam. Sve tri."

Teo je spustio kašičicu za dezert na tanjir, nagnuo se preko stola, pažljivo je posmatrajući. „Šta se dešava?" rekao je. „Kaži mi šta ti je danas?" Ona je pogledala okolo, ljude za stolovima, saobraćaj na aveniji osvetljenoj suncem koje se polako spuštalo ka moru. „Nije mi ništa", odgovorila je, malčice spustivši glas. „Ali slagala sam te", rekla je kasnije. „Nešto je u pokretu. Nešto što ti još nisam ispričala." „Zašto?" „Zato što ti ne pričam uvek sve."

Pogledao ju je, zabrinut. Krajnja iskrenost. Skoro tačno pet sekundi, a onda je skrenuo pogled ka ulici. Ponovo ju je pogledao, osmehnuvši se. Kako je lep, pomislila je. Drugi put joj je dotaknuo ruku i ovoga puta ona je nije povukla. „Da li je važno?"

Do đavola, rekla je sebi Tereza. Takav je jebeni život i svakoje kovač svoje sudbine. Skoro uvek Upraviš završni potez. I u dobru, i u zlu. „Da", odgovorila je. „Jedan brod je na putu. Zove se Anđeoska svetlost."

Padao je mrak. Zrikavci su kao poludeli pevali u bašti. Kada su se upalila svetla, Tereza je naredila da ih ugase, i sada je sedela na stepenicama trema, naslonjena na jedan stub, gledajući u zvezde nad tamnim vrbinim krošnjama. Zatvorena flaša tekile bila joj je među nogama, a iza leđa, iz stereo-uređaja koji je bio postavljen na niskom stočiću pored ležaljki, odjekivala je meksička muzika. Sinaloanska muzika koju joj je Pate Galves pozajmio tog istog dana. „Vidite, gospođo, ovo su poslednje pesme od Bronkos de Rejnos, tamo su mi ih nabavili, kasnije ćete mi reći da li vam se sviđaju."

Teturala se kobila, na planini Čijauaua nakrivljeni tovar je nosila, dok se kroz šumu probijala.

Malo-pomalo, plaćenik je obogaćivao svoju kolekciju korida.

Sviđale su mu se one najtvrđe i najsurovije; govorio je da više od svega želi da utoli nostalgiju. Svakome je srce tamo odakle je došao, i uvek će tamo ostati. Njegov specijalni džuk-boks uključivao je svu severnjačku muziku, a tu su spadali Čalino ah, kako on peva, gospođo - pa Ekstremi-nador, Invasores de Nuevo Leon, As de la Sijera. ElMorenjo, Bronkos, Urakanes i

ostale poznate grupe iz Sinaloe i još severnije; one koje su pretvorile crvena slova iz dnevne štampe u muzički materijal, pesme koje govore o švercu i mrtvima, pucnjavi, paketima droge, cesninim avionima i kamionima godine, krijumčarima i sahranama. Kao nekada revolucionarne koride, narko-koride su sada postale nova epika, moderna legenda Meksika koji je stajao tamo gde jeste i nije imao nameru da se menja, jer je, između ostalog, nacionalna ekonomija zavisila od svega ovoga.

Marginalni i surovi svet oružja, korupcije i droge, u kome se jedino zakon ponude i potražnje nije smeo prekršiti.

Hrabri Huan Grande, Pustio je kobilu da prođe tamo svoj život dade. al'poručniku glave dođe.

Nakrivljeni tovar, tako se zvala pesma. Kao da je moja, mislila je Tereza. Na omotu CD-a, momci iz Bronkos de Rejnosa pružali su ruku jedan drugom i kod jednog od njih nazirala se, ispod jakne, ogromna puška za pojasom. Ponekad je, dok je slušala ove strofe, posmatrala Potea Galvesa, budno prateći njegov izraz lica. I dalje su povremeno zajedno pili. „Kako je, Pinto, uđi da popijemo po tekilu." I tako bi ću-tali i slušali muziku, on pun poštovanja i na odstojanju, dok bi ga Tereza gledala kako pucketa jezikom i klima glavom. Osećao je i sećao se na svoj način, u mislima cunjao po Don Kihotu i La Baljeni i svim birtijama Kulijakana koje su mu prolazile kroz glavu, a možda je žalio za svojim ortakom Gatom Fijerosom, od koga su ostale samo kosti zazidane u beton, u nekoj tuđoj zemlji, i nije bilo nikoga ko bi doneo cveće na grob ili pevao koride u pomen na tog kurvinog sina, Gata, o kome Pote Galves i Tereza nisu progovorili ni reč, nikada.

Don Lamberta Kintera u kamionu prate.

Išli su ka Saladu, nikada da se ne vrate.

Na stereu se sada vrtela korida o Lambertu Kinteru, koja je pored one o Belom konju Hosea Alfreda bila jedna od omiljenih Poteu Galvesu. Tereza je opazila njegovu senku na tremu, bacio

je pogled i odmah se povukao. Znala je da je tamo unutra, spreman da se odazove na njen glas, i da osluškuje. „O vama bi se već pevale moćne koride da ste u našoj zemlji, gazdarice", rekao je jednom, kao usput. Nije dodao da bi se on možda pojavio u nekoj od njih, ali Tereza je znala o čemu on razmišlja.

U stvari, zaključila je, dok je otvarala poklopac eradure reposado, svi muškarci teže ka tome. Kao Guero Davila. Kao Pote. Kao, na neki način, i sam Santjago Fistera. Biti deo stvarne ili imaginarne koride, vino, muzika, žene, novac, smrt i život, pa makar i po cenu sopstvene kože. I nikad se ne zna, odjednom je pomislila, gledajući vrata na koja je maločas provirio plaćenik.

Nikad se ne zna, Pinto. Na kraju krajeva, koride uvek pišu drugi.

Prijatelj mu kaže, kamion nas prati.

Lomberto kroz osmeh reče: ti se mitraljeza dohvati.

Pila je direktno iz flaše. Dugačak gutljaj koji joj se sjurio niz grlo silinom pucnja. Malo je pružila i podigla ruku s flašom, nudeći je sa sarkastičnim osmehom onoj drugoj ženi koja ju je posmatrala iz senki bašte. Glupa kučko koja nisi ostala u Kulijakanu, nekad ne znam da li si ti došla ovamo ili sam ja otišla s tobom tamo, ili smo zamenile uloge u ovoj farsi pa možda ti sada sediš na tremu ove kuće, a ja, polusakrivena, posmatram tebe i ono što nosiš u utrobi. Danas je o ovome još jednom razgovarala slutila je da je to poslednji put - sa Olegom Ja-sikovim, kada je Rus došao da vidi da li je spremno ono s hašišom, nakon što su se ispričali i izašli da se prošetaju po plaži, kao što su to uvek činili. Jasikov ju je gledao ispod oka, proučavajući je pod nekim novim svetlom, što nije bilo ni bolje ni gore, već tužnije i hladnije. „Ne znam", rekao je, „da li te ja vidim drugačije sada kada si mi ispričala neke stvari, ili si se ti, Tesa, nekako promenila. Danas, dok smo razgovarali, posmatrao sam te.

Iznenađen. Nikada mi nisi dala toliko detalja, niti govorila tim tonom. Njet. Ličila si na odvezani brod. Izvini ako se nisam dobro izrazio. Da. Ovo je komplikovano objasniti. Čak i misliti o tome." „Rodiću ga", odjednom je rekla. Izgovorila je to bez prethodnog razmišljanja, iznenada, kao da se u njenoj glavi tog trenutka rodila odluka, povezana s drugim odlukama koje je donela i koje

će tek doneti. Jasikov je dugo stajao, nedokučivog izraza lica; onda je klimnuo glavom, ne da bi je podržao, to se nije njega ticalo, već da bi joj nagovestio da je ona vlasnica svoje sudbine i da je sposobna da se nosi s posledicama. Napravili su nekoliko koraka i Rus je posmatrao more koje je postajalo sve sivlje kako je padao mrak, i napokon, ne okrenuvši se ka njoj, rekao je: „Nikada se nisi bojala, Tesa. Njet i njet. Ničega. Otkad sam te upoznao, nikada te nisam video da oklevaš dok ri-zikuješ svoju slobodu i život. Nikada. Zato te ljudi poštuju. Da. Zato ti se ja divim. „I zato", zaključio je, „jesi tu gde jesi. Da. Sada." Ona se onda glasno nasmejala, na jedan tako čudan način da je Jasikov okrenuo glavu. „Jebeni Rusu", rekla je. „Pojma ti nemaš. Ja sam neka druga žena koju ti ne poznaješ. Ona koja me posmatra ili koju ja posmatram; više ni sama nisam sigurna. Jedino je sigurno to da sam kukavica i nemam ništa što treba da imam.

Zamisli: toliko se plašim, tako sam slaba, tako nesigurna, da gubim i energiju i volju, gubim ih do poslednjeg grama, i skrivam to. Ne možeš da zamisliš taj napor.

Jer ja nikada nisam birala i sve vreme sam igrala kako drugi sviraju. Ti. Pati. Oni. Možeš li da zamisliš kolika sam ja kukavica.

Nimalo ne volim život, a svoj pogotovo. Ne volim ni ovaj parazitski, sićušni život koji nosim unutra. Bolesna sam od nečeg što sam davno odbila da razumem, nisam čak ni poštena, jer ćutim 0 tome. Dvanaest godina to traje. Sve vreme se pretvaram i ćutim."

Nakon ovoga, oboje su ćutali, posmatrajući kako more tone u tamu. Jasikov je na kraju ponovo okrenuo glavu, veoma sporo. „Da li si odlučila šta ćeš s Teom?" blago je upitao. „Ne brini za njega." „A operacija... „ „Ni za operaciju ne brini. Sve je sređeno. Uključujući i Tea." Popila je još tekile. Ustala je i sa flašom u ruci prošetala po bašti, oko tamnog pravougaonika bazena. Reči koride o Lambertu Kinteru ostale su za njom. Gledao je kako devojke prolaze, govorila je pesma. I višega nije bilo, od metka on pogibe. Koračala je među drvećem; niske grane vrba dodirivale su joj lice. Poslednji stihovi su utihnuli iza njenih leđa. Ti, koji si video kako se preko mosta kreće. Reci mi da Lamberta zaboraviti neće. Stigla je do kapije koja je vodila ka plaži, i u

tom trenutku čula je iza sebe, na šljunkovitoj stazi, korake Potea Galvesa. „Ostavi me samu", rekla je, ne okrenuvši se.

Koraci su se zaustavili. Nastavila je da hoda, i kada je pod nogama osetila beli pesak, skinula je cipele. Zvezde su formirale luk svetlih tač-kica do tamne linije na horizontu, a more je šumelo kraj plaže. Otišla je do obale, pustivši da joj voda kvasi stopala u svom nadolaženju i povlačenju. Videla su se dva odvojena, nepomična svetla: ribarski brodići koji su radili nedaleko od kopna. Obasjana svetlima hotela Gvadalmina, skinula je farmerke, gaćice i majicu, a zatim je veoma polako ušla u vodu od koje joj se koža nakostrešila. Još je držala flašu u ruci i potegla je jedan gutljaj kako bi odagnala hladnoću, veoma dug gutljaj. Žestina tekile udarila joj je na nos i zaustavila dah, voda joj je bila do kukova, blagi talasi su je ljuljuškali iznad stopala čvrsto prikovanih za peskovito dno. A onda je, ne usudivši se da pogleda onu drugu ženu na plaži koja je stajala pored hrpice odeće i posmatrala je, bacila flašu u more i zaronila u hladnu vodu, osećajući kako se zatvara, crna, nad njenom glavom. Ronila je nekoliko metara nad samim dnom i onda izronila, otresavši vodu s kose i lica. Onda je počela da ulazi sve dublje i dublje u mračno i hladno prostranstvo, čvrstim pokretima ruku i nogu, potapajući lice do visine očiju i ponovo ga dižući kako bi udahnula. Udaljavala se od obale sve dok nije izgubila tlo pod nogama. Sve je polako nestajalo i ostali su samo ona i more. Ta sila mračna poput smrti kojoj je želela da se preda. I da se odmori.

Vratila se. I sama se čudila zašto je to uradila, lupajući glavu u pokušaju da sazna zašto nije nastavila da pliva sve do srca noći.

Mislila je da će to otkriti u trenutku kada je ponovo stupila na peskovito dno. Nakon što su joj noge dodirnule čvrsto tlo, osetila je i olakšanje i zbunjenost, a zatim je izašla iz vode, drhteći od hladnoće. Druga žena bejaše otišla. Više je nije bilo pored zbačene odeće na plaži. Sigurno je, pomislila je Tereza, rešila da požuri i da me sačeka tamo gde idem.

Zelenkasto svetio radara osvetljavalo je odozdo, u polutami, lice kapetana Čerkija, sede dlake koje su štrcale iz loše obrijane brade. „Evo ga", rekao je, pokazujući crnu tačku na ekranu.

Usled vibracija generatora na Tarfaji zatresle su se pregrade uske pilotske kabine. Tereza je stajala naslonjena pored vrata,

zaštićena od noćne hladnoće debelom rolkom, sa rukama u džepovima nepromočive jaknice. Dodirivala je pištolj desnom rukom. Kapetan ju je ponovo pogledao. „Za dvadeset minuta", rekao je, „ukoliko ne nameravate drugačije." „Ovo je vaš brod, kapetane."

Počešavši glavu ispod vunene kape, Čerki je bacio pogled na osvet-ljeni ekran GPS-a. Uznemiravalo ga je Terezino prisustvo, kao i ostale članove posade. Nije takav običaj, protestovao je na početku. I opasno je. Ali niko mu nije rekao da može da bira.

Nakon što je potvrdio poziciju, Marokanac je okrenuo točak kormila nadesno, pažljivo posmatrajući kako igla osvetljenog kompasa na stalku dolazi na željenu tačku, i zatim je uključio automatsko upravljanje. Na radarskom ekranu video se jedan eho, baš na krmenoj strani, dvadeset pet stepeni od cveta lute kojim se na kompasu označava sever. Tačno deset milja. Druge tamne tačkice, bledi tragovi glisera koji su se udaljavali nakon što su u ribarski brod pretovareni poslednji paketi hašiša, već trideset minuta su bile van domašaja radara. Peščani sprud Šauena ostao je daleko iza njih, iza krme. „Inshalah Bismilah", rekao je Čerki. „Idemo tamo", prevela je Tereza. „Za ime božje." Zbog ovoga se na-smejala u polutami. Meksikanci, Marokanci ili Španci, skoro svi imaju nekog svog svetog Malverdea. Primetila je da se Čerki okreće s vremena na vreme i pažljivo je posmatra, loše prikrivajući svoje ogorčenje. Bio je to Marokanac iz Tangera, iskusni ribar. Zaradio je ove noći koliko sa svojim palangarima ne bi ni za pet godina. Njihanje Tarfaje na uzburkanom moru malo se ublažio kada je kapetan promenio pravac i povukao ručicu za brzinu, dok se pojačao štropot mašine. Tereza je videla da se brzinomer popeo na šest čvorova. Pogledala je napolje. S druge strane stakala zamućenih salitrom, prolazila je noć crna poput mastila. Sada se brod kretao sa upaljenim svetlima: radari bi ga registrovali u svakom slučaju, a brod koji je u mraku budi sumnju. Zapalila je drugu cigaretu da odagna mirise: miris benzina koji je osećala u stomaku, masnoće, palangara, palube na kojoj su se nalazili ostaci ribe. Bila je na ivici da povrati.

Nadam se da mi neće pozliti ovde, pomislila je. Pod ovim okolnostima. Dok me ovi idioti posmatraju.

Izašla je napolje, u noć, na palubu mokru od vode. Morski povetarac zamrsio joj je kosu, osveživši je malo. Neke senke su bile šćućurene kraj ograde broda, između paketa od po

četrdeset kilograma uvijenih plastikom, sa drškama radi lakšeg transporta: pet dobro plaćenih Marokanaca, od poverenja, koji su zajedno sa kapetanom Čerkijem nekoliko puta radili za TranserNagu. Na pramcu i na krmi, Tereza je pri-metila još dve senke koje su bile blago iscrtane navigacionim svetlima broda: oružana pratnja. Marokanci iz Seute, mladi, tihi i u dobroj formi, provereno odani, svaki sa po jednim mitraljezom „ingram 380" sa pedeset metaka ispod jakne i dve granate MK2 u džepovima.

Doktor Ramos, koji je raspolagao sa desetak ljudi za situacije poput ove, nazivao ih je „arakenjcima". „Povedite sa sobom dva arakenjca*, šefice", bejaše rekao. „Kako bih ja bio spokojniji dok ste vi na brodu. Pošto se već trudite da ovako sami idete na more, što mi se čini kao nepotrebni rizik i ludost, a povrh svega ne vodite Potea Galvesa, dopustite barem da ja donekle organizujem vašu bezbednost. Za svaki slučaj."

Otišla je do krme i proverila poslednji gumeni čamac, Valijant od deset metara sa dva moćna motora. On je i dalje bio tamo, privezan za Tarfaju debelim konopcem, natovaren sa trideset paketa među kojima je sedeo vozač Marokanac, dobro zaogrnut.

Zatim je pušila naslonjena na vlažnu ogradu, posmatrajući fluorescentno svetlucanje morske pene koja se dizala ispred krme broda. Nije morala da bude ovde, i znala je to. Opomenula ju je mučnina u stomaku. Ali nije se radilo o tome. Želela je da ide, da sve lično nadgleda, zbog nekih svojih razloga i ideja koje su je zaokupljale u poslednje vreme. Neizbežni tok stvari i nije bilo povratka nazad. I osetila je strah - poznati, neprijatni, fizički strah, koji se davno ukorenio u njenom sećanju i svakom mišiću njenog tela. Osetila ga je nekoliko časova ranije kada se približila Tarfaji na marokanskoj obali kako bi nadgledala operaciju utovara sa gumenih čamaca. Pljosnate, niske senke, mračne figure, prigušeni glasovi bez ijedne iskre svetla, bez ijednog nepotrebnog zvuka, bez radioveze: samo bezimeno pucketanje voki-tokija na određenim naizmeničnim frekvencijama, sa svakog broda samo po jedan poziv sa mobilnog telefona, kako bi se uverili da sve ide po planu na kopnu. Kapetan Čerki je nervozno gledao ekran radara ne bi li primetio kakav eho, Marokance, nešto neočekivano, helikopter, reflektor koji će ih zasle-peti, odvesti u katastrofu ili pakao.

Negde u noći, na otvorenom moru, na brodu Ferlajn Skvadron, boreći se protiv morske bolesti tabletama i smirivanjem, Alberto Rizokarpaso sedeo je

__________________ * Pripadnici Arke, marokanskog vojnog odreda

ispred ekrana svog lap-topa priključenog na Internet, sa svojim radijskim aparatima i telefonima, kablovima i baterijama, nadgledajući sve kao što kontrolor vazdušnog saobraćaja prati kretanje poverenih mu aviona. Još dalje na severu, u Sotograndeu, doktor Ramos je pušio jednu lulu za drugom i slušao radio i telefone kojima nikada ranije nisu govorili i koje je trebalo iskoristiti samo jednom, i to ove noći. U jednom hotelu na Tene-rifima, stotinama milja bliže Atlantiku, Farid Latakija igrao je posled-njim kartama rizične igre koje će omogućiti, ako im se posreći, da se operacija Nežno detinjstvo okonča prema predviđenom planu.

Tačnoje, pomislila je Tereza. Doktor je bio u pravu. Nije potrebno da ja budem ovde, ali ipak eto me, stojim naslonjena na ogradu ovog smrdljivog broda, rizikujem život i slobodu, igram čudnu igru koju, ovoga puta, ne mogu da izbegnem.

Opraštam se od mnogih stvari koje će sutra, kada izađe sunce koje u ovom trenutku sija nad Sinaloom, ostati iza mene. Stojim ovde sa umazanom beretom i šaržerom punim metaka „parabelum" koji mi preteže u džepu. Sa oružjem koji nosim već nekih dvanaest godina i koje će, u slučaju da se nešto desi, više koristiti meni nego ostalima. Ukoliko nešto krene po zlu, ovo je moja garancija da neću ići ni u prokleti marokanski zatvor ni u španski. Moja sigurnost da u svakom trenutku mogu ići tamo gde ja želim.

Bacila je opušak u more. Ovo je kao da prelazim poslednji deo dugačkog puta, pomislila je ona. Poslednje iskušenje pre odmora. Ili pretposlednje. „Telefon, gospođo."

Prihvatila je telefon koji joj je pružio kapetan Čerki, ušla u kabinu i zatvorila vrata. To je bio SAZ88, specijalni model, kodifikovan za potrebe policije i tajnih službi. Farid Latakija je nabavio šest takvih na crnoj berzi, plativši za njih čitavo bogatstvo. Dok ga je prinosila uhu, gledala je eho na radarskom ekranu, mesto koje je pokazivao kapetan. Na svako podrhtavanje antene ukazala bi se crna mrlja broda Xoloitzcuintle, udaljenog jednu milju od Tarafaje. Na samom horizontu, na uzburkanom moru, nazirala se nekakva svetla tačka.

„Da li je to Alboranski svetionik?" pitala je Tereza. „Ne. Do Alborana ima nekih dvadeset pet milja, a svetionik se vidi samo sa udaljenosti od deset milja. To je naš brod."

Slušala je preko telefona. Muški glas je rekao: „Crveno i zeleno, mojih sto devedeset". Tereza se okrenula da proveri GPS, pogledala je ponovo ekran i te reči glasno ponovila, dok je kapetan na radaru okretao dugme za merenje udaljenosti. „Moje zeleno je OK", rekao je glas preko telefona. I pre nego što je Tereza ponovila ove reči, veza se prekinula. „Oni nas vide", rekla je Tereza. „Prikačimo im se s desne strane."

Nalazili su se van marokanskih voda, ali to nije umanjivalo opasnost. Kroz stakla je pogledala ka nebu, strepeći da će ugledati senku zloslutnog carinskog helikoptera. Možda je ovo isti pilot koji je leteo one noći, pomislila je. Koliko vremena je prošlo. Između dva trenutka u mom životu.

Pozvala je memorisani broj Rizokarpasa. „Kaži mi šta je gore", rekla je pošto je čula da Gibraltarac izgovara lakonsko „nula, nula". „U gnezdu je, ništa novo", glasio je odgovor. Rizokarpaso je održavao telefonsku vezu sa dva čoveka, od kojih je jedan bio situiran na vrhu Penjona s moćnim dvogledom za noćno izviđanje, a drugi na cesti koja je prolazila pored helikopterske baze u Alhesirasu. Svako sa svojim mobilnim telefonom. Tajni stražari. „Ptica je i dalje na kopnu", obavestila je Čerkija, prekinuvši vezu. „Hvala Alahu."

Morala je da se uzdrži da ne pita Rizokarpasa za ostatak operacije. Za paralelnu fazu. Do tada je već moralo nešto da se desi, i odsustvo novosti počelo je da je plaši. Ili, gledano iz drugog ugla, priznala je sebi uz gorak osmeh da je smiruje.

Pogledala je mesingani časovnik pričvršćen za pregradni zid. U svakom slučaju, nije vredelo da sebe dalje muči neizvesnošću.

Gibraltarac bi joj prosledio svaku novu informaciju.

Sada su se jasno videla svetla broda. Tarfaja je trebalo da ugasi svoja kada mu se sasvim približi, kako bi pored njega postala nevidljiva za radare. Pogledala je ekran. Pola milje. „Možete da pripremite svoje ljude, kapetane." Čerki je izašao iz kabine i Tereza ga je čula kako izdaje naređenja. Kada je provirila kroz vrata, senke više nisu bile

načičkane pored ograde: kretale su se po palubi, spremajući konopce i bokobrane i prenoseći pakete na levu stranu broda.

Konopac za vuču već je bio izvučen, motor Valijanta je hučao* a njegov pilot je pokušavao da sabere sopstvene snage. „Arkanci" doktora Ramosa i dalje su bili nepomični, sa svojim „ingramima" i granatama ispod odeće, kao da sve to nema baš nikakve veze s njima. Sada se Xoloitzcuintle video veoma dobro: kontejneri na palubi, navigaciona svetla, bela napred i zelena s desne strane, reflektovala su na blago uzburkanom moru. Tereza je prvi put videla taj brod i odobrila je izbor Farida Latakije. Nizak nadvodni deo trupa, a pod teretom još niži, skoro na nivou mora. To je trebalo da olakša aktivnosti. Čerki se vratio u komandnu kabinu, isključio automatskog pilota i počeo da upravlja ručno, kako bi pažljivo približio ribarski brod kon-tejnerskom, krećući se paralelno s njegovom desnom stranom i malo pozadi. Tereza je uzela dvogled kako bi osmotrila brod Xoloitzcuintle: postepeno je usporavao, ali još se nije sasvim zaustavio. Opazila je ljude koji su se kretali među kontejnerima. Odozgo, s desne strane komandnog mosta, dva čoveka su posmatrala Tarafaju: verovatno su to bili kapetan i jedan od oficira. „Možete da ugasite svetla, kapetane."

Dva broda su bila dovoljno blizu da ih radar registruje kao jedan signal. Ribarski brod je ostao u mraku: sada je bio osvetljen samo svetlima ovog drugog broda, koji je blago promenio pravac kako bi ga prikrio sa strane mora. Prednja svetla se više nisu videla, a zeleno je sijalo na desnoj strani komandnog mosta poput zaslepljujućeg smaragda. Rastojanje između njih bilo je sve manje, i sa obe strane mornari su se spremali za privezivanje. Tarfaja je krenula malo napred i prilagodila se brzini Xoloitzcuintla. Nekih tri čvora, izračunala je Tereza. Trenutak kasnije, začula je prigušeni zvuk nalik pucnju: pucketavi zvuk topa za izbacivanje užeta. Ljudi sa ribarskog broda prihvatili su konopac i pričvrstili ga, ne zatežući ga previše, za stubove palube. Opet se čuo zvuk topa. Najpre na pramcu, a zatim i na krmi. Pažljivo upravljajući kormilom, kapetan Čerki je primakao svoj brod kontejnerskom brodu, ivice su im se dodirivale, i nastavio je da se kreće, ostavivši motor da radi. Sada su se oba broda kretala istom brzinom, mali brod je vodio velikog. Valijant, čiji je pilot vesto upravljao, već je bio privezan za Xoloitzcuintle, malo ispred ribarskog broda, i Tereza

je videla kako posada počinje da podiže pakete. Ako nas sreća bude pratila, pomislila je, ne skidajući pogled sa radara i prste sa drvenog kormila, sve će biti gotovo za jedan čas.

Dvadeset tona je otpravljeno pravo za Crno more, bez usputnih stanica. Kada je gumeni čamac krenuo ka severoistoku, svetla broda Xoloitzcuintle već su se gubila na tamnom horizontu, daleko na istoku. Tarfaja, koja je ponovo upalila svoja, nalazila se nešto bliže: njeno prednje svetio njihalo se na talasima dok se polako kretala ka jugozapadu. Tereza je izdala jedno naređenje i pilot je pritisnuo papučicu za gas, a čamac je pojurio udarajući o talase. Dva „arkanca" sa navuče-nim kapuljačama sedela su napred zbog ravnoteže čamca.

Tereza je ponovo pozvala memorisani broj, i pošto je čula kako Rizokarpaso suvo izgovara „nula, nula", samo je rekla: „Deca su zaspala". Zatim je pogledala tamni horizont, kao da pokušava da vidi nešto što je stotinama milja daleko, i pitala da li ima novosti. „Nema", glasio je odgovor. Prekinula je vezu i pogledala leđa pilota koji je sedeo na mestu za upravljanje. Bila je zabrinuta. Vibracije moćnih motora, šum vode, udaranje o talase, noć koja liči na crnu kuglu, sve joj je to donosilo dobre i loše uspomene.. Ali sada nije trenutak za to, zaključila je.

Previše stvari je u igri, previše nezavezanih konopaca. I svako rastojanje koje je čamac prešao, svaka milja, vodilo ju je sve bliže do neizbežnog razrešenja tih stvari. Poželela je da ovo noćno putovanje potraje, putovanje u kojem nije bilo ničega, osim dalekih svetlašca koja su se jedva nazirala na kopnu i ponekog broda u tami. Da potraje beskonačno kako bi se sve zaustavilo u vremenu, a ona ostala sama između noći i mora, na tom mestu na pola puta gde je kraj svakoj odgovornosti, gde postoji samo čekanje, motori koji bruje iza leda, gumene ivice koje se zatežu pri svakom skoku, vetar u lice, raspršena morska pena, tamna leđa muškarca nagnutog nad svojim komandnim spravama koja su je podsećala na leđa jednog drugog muškarca. Ili drugih muškaraca.

Naposletku, ovo je bio trenutak mračan poput nje. Mračan poput Tereze. Ona se barem tako osećala, ili je tako osećala noć. Nebo bez zvezda, na kojem se nakratko pojavio tanak mesečev srp da bi potom ponovo nestao, i gusta magla, koja je neumoljivo dolazila sa istoka i u ovom trenutku prigušila

poslednji blesak prednjeg svetla broda Xoloitzcuintle. Tereza je pažljivo ispitivala svoje usahlo srce dok je mirne glave izdavala naređenja jedno za drugim, kao da se radi o dolarskim novčanicama koje je davno dilovala u lici Huares, u Kulijakanu, sve do dana kada se crni bronko zaustavio pored nje, Guero Davila spustio svoj prozor, a ona, ne znajući, pošla na dugački put koji ju je doveo ovde, pored Gibraltarskog moreuza, i upleo u mrežu apsurdnog paradoksa. Prešla je nadošlu reku, noseći na plećima nakrivljeni tovar. Ili se spremala da to uradi. „Sinaloa, gospođo!"

Uzvik ju je prenuo iz razmišljanja. Do đavola, pomislila je.

Sinaloa, baš ove noći i sada. Pilot je pokazao na svetla koja su se brzo kretala sa one strane raspršene vode i siluetu telohranitelja na pramcu. Jahta je plovila ka severoistoku, bela, osvetljena, elegantna, a na vodi su se reflektovala njena svetla.

Nevina kao golubica, pomislila je. Čamac je napravio široki polukrug i približio se krmenoj platformi, na kojoj je jedan od mornara bio spreman da primi Terezu. I pre nego što su telohranitelji, s namerom da joj pomognu, stigli do nje, Tereza je već bila procenila stepen ljuljanja, postavila nogu na bok, i iskoristivši priliku kada je more poguralo čamac ka jahti, skočila na platformu. Ne pozdravivši se sa ovima iz čamca, niti pogledavši iza sebe, prešla je na palubu, s nogama utrnulim od hladnoće. Mornar je odvezao konopac i čamac sa svoja tri člana, ispunivši misiju, i pošao u pravcu Estepone. Tereza je sišla u kabinu, sprala vodom so sa lica, zapalila cigaretu i sipala u čašu tri prsta tekile. Popila ju je naiskap ispred ogledala u kupatilu.

Od žestine su joj pošle suze. Stajala je tako s cigaretom u jednoj ruci i čašom u drugoj, gledajući kapljice koje su joj se lagano slivale niz obraze. Nije joj se dopadalo njeno lice; ili, možda, to lice nije pripadalo njoj, već onoj drugoj ženi koja ju je posmatrala iz ogledala: kolutovi ispod očiju, zamršena kosa i uvoštena od soli. I te suze. Njih dve su se ponovo srele, i ova druga je sada izgledala starije, umornije. Zatim je ušla u kabinu, otvorila ormar u kojem se nalazila njena tašna, izvukla kožni novčanik sa svojim inicijalima i dugo posmatrala onu polovinu fotografije koju je uvek čuvala unutra. Približivši fotografiju licu, upoređivala je sebe s mladom devojkom krupnih očiju, koju je zaštitnički zagrlila ruka Guera Davile u rukavu pilotske jakne.

U džepu farmerki zazvonio je telefon. Rizokarpasov glas dao je kratku informaciju, bez suvišnih detalja i objašnjenja. „Kum dece

je platio krštenje", to je rekao. Tereza je zatražila da potvrdi, a ovaj drugi je odgovorio da nema nikakve sumnje: „Na slavlje je došla čitava familija. Upravo su potvrdili u Kadisu." Tereza je prekinula vezu i vratila telefon u džep. Ponovo je osetila mučninu. Alkohol se nije dobro slagao s brujanjem motora i njihanjem broda. Sa onim što je čula i što će upravo čuti.

Pažljivo je vratila fotografiju u novčanik, ugasila cigaretu, izbrojala tri koraka do toaleta, mirno prešla to rastojanje i klekla na kolena da povrati tekilu i svoje preostale suze.

Pošto se još jednom umila i ogrnula kabanicu preko rolke, popela se na palubu. Pored ograde ju je čekala nepomična, crna silueta Potea Galvesa. „Gde je on?" upitala je.

Plaćenik je kasnio sa odgovorom. Kao da razmišlja. Ili kao da hoće njoj da pruži priliku da razmisli. „Dole je", rekao je napokon. ,,U kabini broj četiri."

Tereza se spustila, pridržavajući se za tikovu ogradu. „Izvolite, gazdarice", promrmljao je Pote Galves, požurivši da joj otključa vrata.

Profesionalno je provirio unutra i pomerio se u stranu da propusti Terezu. Tereza je ušla, a on za njom kako bi zatvorio vrata. „Obalska straža", rekla je Tereza, „nedavno je uhvatila Anđeosku svetlost."

Teo Alharafe ju je bezizražajno gledao, kao da je negde daleko i da nema veze s njim. Brada koja mu je izrasla preko noći imala je plavkasti odsjaj. Ležao je na krevetu, odeven u stare kineske pantalone i crn džemper, u čarapama. Cipele su mu bile na podu. „Napali su je trista milja zapadno od Gibraltara", nastavila je Tereza. „Pre nekoliko sati. U ovom trenutku, vode je ka Kadjsu...

Pratili su je još otkako je isplovila iz Kartagene... Znaš li o kojem brodu ti pričam, Teo?" „Naravno da znam."

Imao je vremena, pomislila je Tereza. Ovde, u kabini. Vremena da razmišlja. Ali ne zna kada mu je izrečena presuda. „Postoji nešto što ne znaš", objasnila je Tereza. „Anđeoska svetlost je bila čista. Kada je pretraže, naći će samo nekoliko krijumčarenih flaša viskija... Da li znaš šta to znači?"

Teo se i dalje nije pomerao, napola otvorenih usta, razmišljajući o onome stoje čuo. „To je bio mamac", na kraju je rekao. „Upravo tako. A znaš li zašto te nisam obavestila da je taj brod mamac? Bilo je potrebno da ljudi, kojima si prosledio informaciju, pomisle isto što si ti mislio."

I dalje ju je gledao na isti način, veoma pažljivo. Uputio je jedan brz pogled Poteu Galvesu, a onda opet pogledao nju. „Noćas si sprovela drugu operaciju."

I dalje dobro razmišlja i to me raduje, pomislila je ona. Želim da shvati zašto. U protivnom, možda bi sve išlo lakše. Ali želim da razume. Do đavola. Svaki muškarac ima prava na to. Da ga ne lažu na samrti. Svi moji muškarci su umrli znajući zašto umiru. „Da. Drugu operaciju o kojoj ti ništa nisi znao. Dok su carinski kojoti zadovoljno trljali ruke, zaustavivši Anđeosku svetlost u potrazi za tonom droge koja nikada nije ni utovarena, naši ljudi su delovali na nekom drugom mestu." „Veoma dobar plan... Koliko dugo znaš?"

Mogao je da negira, odjednom je pomislila. Mogao je da sve porekne, da protestuje, vređa, kaže da sam poludela. Ali dovoljno je razmišljao, još od trenutka kad ga je Pote zatvorio ovde. Poznaje me. Zašto gubiti vreme, tako je mislio. Zašto? „Veoma dugo. Taj sudija u Madridu... Nadam se da si imao koristi od svega ovoga. Iako bih volela da to nisi učinio zbog novca."

Teo je iskrivio usta i Terezi se svidelo to što on pokušava da vlada sobom. Skoro da je uspeo da se osmehne. I pored svega.

Samo je mnogo treptao. Nikada pre ga nije videla da toliko trepće. „Nisam to uradio samo zbog novca." „Pritisnuli su te?"

Skoro da mu se opet pojavio osmeh. Ali to je bila samo sarkastična grimasa. Sa vrlo malo nade. „Možeš da zamisliš." „Razumem." „Da li stvarno razumeš?" Teo je, natmuren, analizirao ovu reč, kao da traži neke predznake za svoju budućnost. „Da, može biti.

Ili ti ili ja."

Ti ili ja, ponovila je u sebi Tereza. Ali zaboravi sve ostale: doktora Ra-mosa, Farida Latakiju, Rizokarpasa... Sve one koji su

verovali tebi i meni. ljude kojima odgovaramo. Desetine odanih osoba. I jednog Judu. „Ti ili ja", rekla je ona. „Upravo tako."

Pote Galves kao da se stopio sa senkama na pregradnim zidovima, a njih dvoje su se ćutke gledali u oči. Obični razgovor.

Noću. Falila je samo muzika, piće. Noć poput bilo koje druge. „Zašto nisi došao i ispričao mi to? Mogli smo naći neko rešenje."

Teo je odmahnuo glavom. Sedeo je na ivici kreveta, a noge u čarapama dodirivale su mu pod. „Ponekad se sve iskomplikuje", jednostavno je rekao. „Čovek se upetlja, okruži se stvarima koje postanu neophodne. Pružili su mi mogućnost da izađem i sačuvam sve što imam... Precrtaj i kreni iz početka." „Da. Mislim da i ja mogu to da razumem."

Ponovo je ta reč, razumeti, prošla kroz Teovu glavu kao tračak nade. Pažljivo ju je gledao. „Ispričaću ti sve što želiš da znaš", rekao je. „Nema potrebe da me..." „Da te ispituju." „Tako je." „Niko te neće ispitivati, Teo." I dalje ju je gledao, sa nagoveštajem nade, analizirajući svaku reč. Ponovo je zatreptao očima. Brzo je pogledao Potea Galvesa, a zatim i nju. „Veoma mudro, ovo od danas", oprezno je izgovorio na kraju. „Iskoristiti me kao mamac... Nikada mi ne bi palo na pamet...

Da li je to bio kokain?"

Ispituje, pomislila je. Još nije bio spreman da se odrekne života. „Hašiš", odgovorila je. „Dvadeset tona."

Teo je sedeo i razmišljao. Opet je bezuspešno pokušao da se osmehne. „Pretpostavljam da ovo što si mi ispričala ne sluti na dobro." „To je tačno. Ne sluti."

Teo više nije treptao. I dalje ju je budno gledao, u potrazi za znakovima koje bi samo on razumeo. Natmuren. Ako ne možeš da mi propitaš na licu, pomislila je, niti da razumeš zašto ćutim, ono 0 čemu ćutim, niti zašto i dalje slušam ono što mi govoriš, onda te sve ovo vreme koje si proveo pored mene ničemu nije naučilo. Ni noći, ni dani, ni razgovor, ni ćutanje. Reci mi, onda, gde si mislio da me dobiješ, kurvin sine. Doduše, možda si

hrabriji nego što sam ja mislila. Ako je tako, kunem ti se da sam mirnija. I sretnija. Što ste veći muškarci ti i svi ostali, to sam ja mirnija i srećnija. „Moje ćerke", odjednom je prošaputao Teo. Izgleda da je napokon razumeo, a do tada kao da je razmatrao neke druge varijante. Imam dve ćerke, ponovio je kao u polusnu, gledajući Terezu, a ne videvši je. Pod slabim svetlom brodske lampe, obrazi su mu izgledali još mršaviji, poput dve crne rupe koje su se protezale do čeljusti. Više nije ličio na nadmenog španskog orla. Tereza je pogledala bezizražajno lice Potea Galvesa. Jednom je pročitala nekakvu priču o samurajima: kada bijedan od njih učinio harikiri, drugi bi ga dokrajčio kako mu ne bi dozvolio da izgubi prisebnost. Poluspušteni kapci plaćenika, koji je spremno čekao naređenja svoje gazdarice, još više su pojačali tu asocijaciju. I šteta je, pomislila je Tereza.

Prisebnost. Teo se dobro držao i volela bih da ga takvog vidim do samog kraja. Da ga upamtim takvog, ako već nema ništa drugo da se pamti, ukoliko preživim. „Moje ćerke", čula je kako ponovo kaže.

Glas mu je zvučao prigušeno i pomalo drhtavo. Kao da mu je odjednom postalo hladno. Oči zalutale ka nekakvoj nevidljivoj tački. Oči čoveka koji je daleko, mrtvog čoveka. Mrtvo meso.

Poznavala ga je, žilavo, tvrdo. Okusila ga je. Sada je on bio mrtvo meso. „Prestani, Teo." „Moje ćerke."

Sve je tako čudno, pomislila je Tereza. Tvoje ćerke su sestre moga de-teta, ili će, možda, to postati ako budem disala za sedam meseci. I baš me briga za ovo u meni. I baš me briga što je još i tvoje i što ćeš otići a da to ne znaš, i zašto bi, do đavola, i znao. Nije osećala ni sažaljenje ni tugu ni strah. Samo istu ravnodušnost koju je osećala prema ovome što nosi u utrobi; želju da okonča ovu epizodu, kao što bi okončala bilo kakav problem. Odvezani brod, rekao je Oleg Jasikov. I ništa ne ostaje pozadi. Na kraju krajeva, pomislila je, oni su me doveli ovde: Guero, Santjago, don Epifanio Vargas, Gato Fijeros, sam Teo. Čak me je i Poručnica O'Farel ovde dovela. Pogledala je Gata Fijerosa i on je izdržao njen pogled, i dalje spuštenih kapaka, u iščekivanju. Ovo je vaša igra, pomislila je Tereza. Koju ste uvek igrali, a ja sam samo menjala dolare u Ulici Huares. Nikada nisam imala ambicije. Nisam izmislila prokleta pravila, ali na

kraju sam morala da im se prilagodim. Počela je da oseća ljutnju, ali znala je da u takvom stanju ne bi trebalo da završi ono što je započela. Tako da je spustila glavu i u sebi izbro-jala do tri, kako bi se smirila. Onda je polako klimnula glavom, skoro neprimetno. Pote Galves je izvadio svoj revolver i potražio jastuk na ležaju. Teo je još jednom prošaputao „moje ćerke" i taj šapat je prerastao u dugi jecaj, nalik protestu, prekoru, ridanju.

Ili možda sve to istovremeno. I dok je išla ka vratima, primetila je da su mu oči i dalje bile uprte u istu tačku, kao da ne vidi ništa drugo do mračnog bunara u koji su ga gurali. Tereza je izašla u hodnik. Daje barem obuo cipele, pomislila je. Nije u redu da jedan muškarac umre u čarapama. Začula je prigušeni pucanj u trenutku kada je dohvatila ogradu stepeništa koje je vodilo ka palubi.

Koraci plaćenika začuli su se iza njenih leđa. Čekala ga je. On je prišao i naslonio se na ogradu pored nje. Na istoku se jedva nazirala jedna svetla pruga, a obalska svetla bila su sve bliža; tačno na severu sijao je svetionik Esterpone. Tereza je navukla na glavu kapuljaču od kabanice. Postajalo je sve hladnije. „Vraćam se tamo, Pinto."

Nije rekla gde. Nije bilo potrebno. Masivno telo Potea Galvesa još više se nagnulo nad ogradom. Čutao je i razmišljao. Tereza je mogla da čuje njegovo disanje. „Vreme je da se izravnaju stari računi."

Drugi put tišina. Gore, na osvetljenom komandnom mostu, iscrta-vale su se figure kapetana i jednog od stražara. Gluvi, nemi i slepi. Ne-zainteresovani za sve osim njihovih instrumenata. Zarađivali su dovoljno, tako da ih se nije ticalo ništa od onog što se dešava na krmi. Pote Galves je i dalje bio nagnut, gledao je dole, u crnu šuštavu vodu. „Vi, gazdarice, uvek znate šta radite... Ali bojim se da ovo neće ispasti dobro." „Pre toga ću se pobrinuti da tebi ništa ne nedostaje."

Plaćenik je zbunjeno prošao rukom po kosi. „Šta to kažete, gazdarice? Sami? Vi mene vređate."

U njegovom glasu je zaista bilo žaljenja. I upornosti. Oboje su stajali i gledali trepćuće svetio svetionika u daljini. „Mogu oboje da nas zajebu", blago je rekla Tereza. ,,I to dobro."

Pote Galves je ponovo ćutao. Jedno od onih ćutanja kojima kontro-liše svoj život. Tereza ga je pogledala krajičkom oka i primetila da je opet prošao rukom po kosi, a potom malčice

uvukao glavu medu ramena. Odani, veliki medved, pomislila je.

Pokoran i spreman da plati, ne ulazeći u diskusiju. Takva su pravila. „Pa, izgleda da je tako, gazdarice... Svejedno je da li ću da umrem tamo ili na nekom drugom mestu."

Pogledala je iza njegovih leđa, vodeni trag koji je ostavljala Sinaloa, tamo gde je telo Tea Alharafea bačeno da potone sa pedeset kilograma olova. „Ponekad je dobro", dodao je, „da čovek izabere. Ako može."

17 Ne popih do kraja svoje piće

Padala je kiša nad Kulijakanom, u Sinaloi, i kuću u koloniji Čapultepek obavilo je nekakvo tužno sivilo. Izgledalo je kao da postoji jasna granica između šarenila bašte i olovnih spoljašnih tonova. Najkrupnije kišne kapi razlivale su se u dugačkim mlazevima po prozorskim staklima, iza kojih je sve izgledalo talasavo, i zelenilo trave i krošnje indijskih lovora pomešalo se i stopilo sa narandžastim, belim, ljubičastim i crvenim tonovima raznog cveća. Ali boje su umirale na visokim zidovima oko bašte. A tamo, iza nevidljive uvale Tamazule, videla se samo široka tužna panorama, na kojoj su se jedva mogle primetiti dve kule i velika bela kupola katedrale, i još dalje, s desne strane, žućkaste kule crkve Santuario.

Tereza je stajala pored prozora malenog salona na spratu i posmatrala pejzaž, iako ju je pukovnik Edgar Ledesma, zamenik komandanta Devete vojne zone, posavetovao da to ne radi. „Svaki prozor", rekao joj je, gledajući je očima hladnog, iskusnog ratnika, „šansa je za snajperistu. A vi, gospođo, niste došli ovde da nekome pružate šansu." Pukovnik Ledesma je bio prijatan, pravičan čovek, dostojanstveno je nosio svojih pedeset godina, u uniformi i ošišan poput nekog mladića. Ali ona je već bila sita prizemlja, velikog salona sa pompeznim nameštajem pomešanog sa staklom i plastikom, i košmarnih slika na zidovima - kuću je država oduzela jednom narko-bosu koji se nalazio u zatvoru u Puente Grandeu. Sa prozora i trema video se samo jedan deo bašte i prazan bazen. Sa sprata je imala bolji pogled na Kulijakan, grad koji je prizivala u svom sećanju.

Spazila je jednog od federalaca koji su vršili svoju službu u ograđenom prostoru: čoveka s kapom na glavi, u nepromočivoj

jakni preko koje je navukao pancir. Držao je pušku R-15 u rukama i pušio naslonjen na stablo manga čija ga je krošnja štitila od kiše. Još dalje, iza rešetkaste kapije koja je vodila do Ulice Heneral Anaja, video se vojni kamionet i zelene figure vojnika koji su stražarili u punoj borbenoj opremi. „Ovako smo se dogovorili", obavestio ju je pukovnik Ledesma četiri dana ranije, kada je avion lirdžet, nakon što ju je specijalnim letom doveo iz Majamija -bila je to jedina stanica posle Madrida, jer je DEA savetovala da se ne zaustavljaju na meksičkom tlu - sleteo na aerodrom Kulijakana. Deveta zona je bila zadužena za opštu bezbednost, a za lokalnu su odgovarali federalci. U sve ovo nisu bili uvučeni saobraćajni i sudski policajci, jer se pokazalo da su skloni korupciji, a neki od njih su radili kao plaćene ubice narkobosova. Ni federalci nisu bili imuni na dolare, ali govorilo se da je elitna grupa dodeljena ovoj misiji, dovedena iz prestanke bila je zabranjena intervencija agenata koji su imali veze u Sinaloi - bila proverena na delu i daje dokazala svoju efikasnost i integritet. Što se tiče vojnika, nisu se pokazali apsolutno korumpirani, ali njihova disciplina i organizacija bila je poprilično skupa. Bili su skuplji, ali više su ih i poštovali. Pa čak i kad su konfiskovali imovinu po selima, meštani su smatrali da oni samo rade svoj posao i nisu ulazili u konflikte s njima. Konkretan slučaj je bio pukovnik Ledesma. Imao je reputaciju nepokolebljivog i tvrdog čoveka. Narko-mafija mu je ubila sina, mladog poručnika. Ta činjenica je govorila sama za sebe. „Trebalo bi da odete odavde, gazdarice. Vidite kakva je situacija. „ „Svašta, Pinto", osmehnula se dok je odgovarala. „Ne pričaj gluposti." Ovo je sve ličilo na nekakav čudni san: kao da je prisustvovala spletu događaja koji nisu imali nikakve veze s njom. Poslednje dve nedelje postrojile su se u njenom sećanju kao što se nadovezuju poglavlja knjige, savršeno izdvojena i puna napetih događaja. Noć poslednje operacije. Teo Alharafe čita svoju sudbinu u tami kabine. Ektor Tapija i Vili Ranhel zaprepašćeno je posmatraju u apartmanu hotela Puente Romano nakon što je došla i obavestila ih 0 svojoj odluci i zahtevima: Kulijakan, a ne prestonica. „Treba dobro uraditi stvari", tako je rekla, „ili ništa ne preduzimati." Potpisivanje privatnih dokumenata s garancijama sa obe strane, u prisustvu ambasadora Sjedinjenih Država u Madridu, visokog činovnika španskog Ministarstva pravde, i još jednog iz Ministarstva za spoljne poslove. A zatim, kada su brodovi već bili spaljeni, dugo

putovanje iznad Atlantskog okeana, tehničko zaustavljanje na pisti u Majamiju, sa lirdžetom okruženim policajcima, i nedokučivo lice Potea Galvesa, svaki put kada bi im se pogledi susreli. „Sve vreme će pokušavati da vas ubiju", upozorio je Vili Ranhel. „Vas, vaše telohranitelje i sve okolo što diše. Zato se čuvajte." Ranhel ju je ispratio do Majamija i usput joj predao sve neophodne informacije. Ispričao joj šta očekuju od nje i šta ona može da očekuje. A u budućnosti - ako je uopšte postojala ta budućnost - trebalo je da joj pomognu da se u narednih pet godina nastani tamo gde želi: Amerika ili Evropa, novi identitet sa američkim pasošem, policijska zaštita, ili sloboda, ako to bude njen izbor, da postupa kako želi. I kada je ona odgovorila da je budućnost njena stvar, hvala, Ranhel je protrljao nos i klimnuo glavom. Na kraju krajeva, prema saznanjima DEA, Tereza Mendosa je raspolagala svotom od pedeset do sto miliona dolara u švajcarskim i karipskim bankama.

Stajala je i posmatrala kako se kiša sliva niz prozore. Kulijakan.

U noći njenog dolaska, kada je tek sišla na pistu i susrela se s konvojem vojnika i federalaca, Tereza je s desne strane ugledala žutu kulu starog aerodroma, na kojem je još bilo na desetine „cesni" i „pajpera", a s leve - temelje za novu zgradu. „Ševrolet suburban", u koji je ušla zajedno s Poteom Galvesom, bio je blindiran, sa zatamnjenim staklima. Vozili su se samo ona, Pote Galves i šofer, koji je na radiju uhvatio frekvenciju s policijskim vestima. Plava i crvena svetla, vojnici sa borbenim šlemovima, federalci u civilnoj i tamnosivoj odeći, naoružani do zuba, na prikolicama kamiona i na otvorenim vratima „suburbana", bejzbolske kape, ogrtači koji su blistali na kiši, spremni mitraljezi koji su nišanili na sve strane, radijske antene koje bi se zatresle između dva zvuka sirena. Do đavola. Ko bi pomislio, govorilo je lice Potea Galvesa, da ćemo se ovako vratiti. Prošli su bulevarom Zapata, i kod benzinske pumpe El Valje, skrenuli ka Libramijento Norte. Prolazili su pored keja s topolama i vrbama, čije je lišće padalo na zemlju zajedno s kišom, a onda su došla gradska svetla, poznati ćoškovi, most, korito reke Tamazule, kolonija Čapultepek. Tereza je uvek mislila da će osetiti nešto posebno kada se ponovo bude našla ovde. Ali otkrila je da, zapravo, nema razlike između jednog i drugog mesta. Nije osećala ni uzbuđenje ni strah. Tokom ovog puta, ona i Pote Galves su nebrojeno puta razmenili poglede. Na kraju ga

je pitala: „Šta ti je u glavi, Pinto?" Plaćenik nije odmah odgovorio, gledao je napolje, s brkovima poput crne četke, i kada su automobil obasjala nekakva svetla, kroz prozorsko staklo isprskano kišom, njegovo lice je delovalo još pega-vije. „Ništa specijalno, gazdarice", odgovorio je na kraju. „Samo mi je sve tako čudno." Rekao je to bez intonacije u glasu, a njegovo indijansko lice bilo je nedokučivo. Sedeo je na kožnom sedištu, ukrućen, s rukama prekrštenim na trbuhu. I prvi put, još od one daleke noći u podrumu Nove Andaluzije, Terezi se učinio bespomoćnim. Nisu mu dozvolili da nosi oružje mada su smatrali da će im biti potrebno tamo u kući, za ličnu zaštitu, i pored toga što su federalci stražarili u dvorištu, a vojnici sa ulice opkolili posed. Plaćenik je povremeno gledao kroz prozor, odmah prepoznavši ovaj ili onaj deo grada. Nije otvarao usta.

Bio je ćutljiv kao onda pred odlazak iz Marbelje, kada mu je Tereza rekla da sedne preko puta nje i objasnila mu zašto odlazi u Meksiko. Zašto odlaze. Ne zato da bi prstom pokazala na nekoga, već da bi naplatila veliki dug jednom kurvinom sinu.

Samo njemu i nikome više. Pinto je malo razmišljao. „Reci mi, iskreno, šta misliš o tome?" pitala je ona. „Moram da znam pre nego što ti dopustim da se vratiš sa mnom." „Ne mislim ništa", glasio je odgovor. ,,I to vam kažem, ili možda ne kažem, uz sve poštovanje. Možda i ja imam neka svoja osećanja, gazdarice. Ali ono što osećam, ili ne osećam, moja je stvar. Ako vi mislite da treba da uradite nešto, završite s tim i to je sve. Vi ste odlučili da idete, a šta sa mnom? Ja idem s vama." , Odvojila se od prozora i otišla do stola kako bi uzela cigaretu.

Kutija farosa nalazila se pored ,,sig sauera" i tri šaržera puna municije kalibra 9mm. U početku, Tereza nije prihvatala ovo oružje, i Pote Galves je proveo celo jedno jutro pokazivajući joj kako da ga zatvorenih očiju rastavi i ponovo sastavi. „Ako oni stignu noću, a oružje nije napunjeno, gazdarice, bilo bi vam bolje da ga pripremite dok je ugašeno svetio." Sada joj je on prineo upaljenu šibicu, brzo klimnuo glavom kada mu je rekla „hvala", a onda otišao do mesta gde je maločas stajala Tereza i pogledao napolje. „Sve je u redu", rekla je ona, udahnuvši dim.

Bilo je to pravo zadovoljstvo - pušiti faros nakon toliko vremena. Plaćenik je slegnuo ramenima, dajući joj do znanja da fraza ,,u redu" u Kulijakanu ima relativno značenje. Potom je

izašao u hodnik i Tereza ga je čula kako razgovara s jednim od federalaca u kući. Trojica unutra, šestorica u dvorištu, dvadesetorica vojnika oko poseda, smenjivali su se svakih dvanaest sati i držali na odstojanju znatiželjnike, novinare, čak i lopove koji su verovatno u to doba tumarali okolo u potrazi za nekom šansom. Pitam se, razmišljala je, koliko će za moju kožu ponuditi poslanik i kandidat za senatora Sinaloe, don Epifanio Vargas. „Šta misliš, koliko mi vredimo, Pinto?"

Ponovo se pojavio na vratima, nalik trapavom medvedu. Uvek je izgledao tako kada se bojao da previše bode oči. Miran, kao i uvek. Ali Tereza je u njegovim tamnim, sumnjičavim očima, ispod poluspušte-nih kapaka, primetila nekakvu uzrujanost. „Mene će skinuti besplatno, gazdarice... Ali vi ste postali veliki zalogaj. Niko se ne bi upustio u ovo ukoliko se ne radi o ogromnoj sumi;" ,,I ko će to uraditi? Ovi što stražare ili oni spolja?"

On je frknuo, namrštivši brkove i čelo. „Bojim se da će to biti ovi spolja", rekao je. „Policajci i ovi što se bave drogom na neki način su isti, mada ponekad... Da li me razumete?" „Manje-više." „To je čista istina... A što se tiče vojnika, pukovnik mi se čini sasvim u redu... Dobar čovek. Nije jedan od onih koji se iživljavaju na drugima." „Videćemo, zar ne?" „Ali znate šta bi još bilo dobro, gazdarice? Da vidimo to i onda uhvatimo maglu."

Tereza se nasmejala kada je to čula. Razumela je plaćenika. Čekanje je uvek gore od onog što čekaš, pa makar to i ne bilo ništa dobro. U svakom slučaju, ona je preduzela dodatne mere.

Preventivne. Imala je iskustva, sredstva i znala je kako treba postupati u ovakvim situacijama. Putovanju u Kulijakan prethodila je informaciona kampanja na odgovarajućem nivou, uključujući i lokalnu štampu. Parola je bila: samo don Epifanio Vargas. Bez ikakvih nagađanja, upiranja prstom: ovo je lična stvar, dvoboj na poljani, a ostali mogu da uživaju u sceni.

Potpuno bezbedni. I više nijedno ime, nijedan datum. Ništa.

Samo don Epifanio, ona i duh Guera Davile koji je izgoreo na Đavoljoj kičmi dvanaest godina ranije. Nije to bila izdaja, već jedna ograničena, lična osveta. U Sinaloi su ovo mogli da razumeju, jer na ovo prvo loše su gledali, a drugo je bilo pravilo i način na koji su se groblja punila. Takav je bio dogovor u hotelu

Puente Romano, a meksička vlada se složila s tim. Čak su i gringosi pristali, doduše preko volje. Konkretno svedočenje o konkretnom čoveku. Sve ovo nije trebalo da ugrozi ni Sesara Betmena Guemesa ni druge gazde koji su u to vreme bili bliski sa Epifanijom Vargasom. To je, kako se očekivalo, prilično umirilo Betmena i ostale. A i povećalo je Terezinu šansu da preživi, i smanjilo potrebu da je pokrivaju sa strane. Na kraju krajeva, don Epifanio je bio i ostao saveznik u surovom svetu novca i narko-politike u Sinaloi, čovek od velikog lokalnog značaja. Ali bio je i konkurent, a pre ili kasnije, mogao je postati neprijatelj. I mnogima je odgovaralo da ga neko izvuče iz igre za tako malu cenu.

Zazvonio je telefon. Pote Galves je podigao slušalicu, a potom se ukočio i počeo da gleda Terezu, kao da s one strane linije govori utvara. Ali ona se nimalo nije iznenadila. Već četiri dana čekala je taj poziv. I već je bilo vreme. „To je protiv pravila, gospođo. Nisam ovlašćen za takve stvari."

Pukovnik Edgar Ledesma stajao je na tepihu salona: ruke prekrštene iza leđa, dobro ispeglana uniforma, čizme koje su blistale, mokre od kiše. Dobro mu pristaje ova vojnička frizura, pa još seda kosa, pomislila je Tereza. Tako je kulturan, tako uredan. Podsećao ju je malo na onog kapetana civilne garde koji je pre mnogo vremena došao kod nje u Marbelju, čije ime je zaboravila. „Ostalo je manje od dvadeset četiri sata do vašeg pojavljivanja u Glavnoj prokuraturi."

Tereza je i dalje sedela prekrštenih nogu, u svojim crnim svilenim pantalonama. Pušila je i posmatrala njega koji je stajao. Bilo joj je udobno. Pokušavala je da stvari dovede u red. „Dozvolite da vas podsetim, pukovniče. Ja nisam ovde u svojstvu zatvorenika." „Naravno da niste." „Ako sam prihvatila vašu zaštitu, to je zato što sam ja to želela.

Ali niko ne može da me spreči da odem tamo gde želim. Tako smo se dogovorili."

Ledesma se prebacivao s noge na nogu. Sada je gledao advokata Gaviriju, iz Glavnog državnog pravozastupništva, koji je sarađivao s gradskim vlastima u vezi s ovim slučajem. On je takode stajao, ali malo dalje od njih. Iza njegovih leda, kraj

vrata, nalazio se Pote Galves, a iz hodnika ih je preko ramena posmatrao pukovnikov pomoćnik, jedan mladi poručnik. „Recite gospođi", preklinjao je pukovnik, „da traži nemoguće."

Gavirija, mršav čovek, prijatan, uredno odeven i obrijan, potvrdio je da pukovnik ima pravo. Tereza ga je brzo pogledala, a onda odvratila pogled kao da ga nije ni videla. „Ja ne tražim ništa, pukovniče", rekla je vojniku. „Želim da vas obavestim da nameravam da izađem odavde za sat i po vremena. Imam sastanak u gradu... Možete da preduzmete mere sigurnosti, ili da to ne uradite."

Ledesma je nemoćno vrteo glavom. „Federalni zakoni mi ne dozvoljavaju da premeštam trupe po gradu. Zbog ovih ljudi, tamo napolju, već imamo probleme." „Da, i građanske vlasti, s vaše strane..." počeo je da objašnjava Gavirija.

Tereza je ugasila cigaretu u pepeljari, s takvom žestinom da je opr-ljila nokte. „Ne smarajte, advokatu. Dosta je. Sa civilnim vlastima završiću sutra, tačno na vreme." „Treba uzeti u obzir i pravnu stranu..." „Slušajte. U hotelu San Markos imam gomilu advokata koji me koštaju čitavo bogatstvo." Pokazala je na telefon. „Koga želite da zovem?" „To može biti zamka." „Ma, šta mi kažete."

Ledesma je prošao rukom po glavi. Onda je napravio nekoliko koraka po sobi, a pratio ga je zabrinuti Gavirijin pogled. „Moram da se konsultujem sa svojim nadležnima." „Konsultujte se s kim god želite", rekla je Tereza. „Ali neka vam je jasno: ako me ne pustite na taj sastanak, protumačiću to kao da ste me zatvorili ovde, i pored obećanja vlade. A to narušava sklopljeni dogovor... Sem toga, podsećam vas da se u Meksiku protiv mene ne vodi nikakav krivični postupak."

Pukovnik ju je netremice gledao. Grizao je donju usnu kao da mu je nešto zasmetalo na njoj. Krenuo je prema vratima, ali zaustavio se na pola puta. „Šta dobijate ovom rizičnom igrom?"

Bilo je očigledno da mu je stalo da razume. Tereza je spustila nogu na pod, popravljajući nabore na svilenim pantalonama. „Ono što do-bijam ili gubim", odgovorila je, „moja je stvar i vas se to ne tiče." Onda je zaćutala i začula pukovnika kako teško uzdiše. Gavirija i on su se opet pogledali.

„Zatražiću instrukcije", rekao je pukovnik. ,,I ja isto", dodao je činovnik. ,,U redu. Pitajte ono što morate. A sada mi je potrebno da me tačno u sedam sati čeka automobil kraj vrata. I da u njemu sedi ovaj momak", pokazala je na Potea Galvesa, ,,i to dobro naoružan... A sve van toga, vaša je stvar, pukovniče."

Dok je govorila, nije skidala pogled sa Ledesme. I ovoga puta, pomislila je, mogu sebi da dozvolim da se osmehnem. To na njih ostavlja utisak: kad se žena osmehuje dok im zavrće muda. Evo ti, kopile. Da se previše ne uobraziš. Šiš, šiš. Šiš, šiš. Monotono šištanje brisača preplitalo se sa zvukom kiše koja je, poput metaka, tutnjala na krovu „suburbana,,. Kada je automobil skrenuo ulevo i krenuo niz Aveniju Insurhentes, Pote Galves, koji je sedeo pored vozača federalca, pogledao je na jednu, pa na drugu stranu, i spustio svoje ruke na pušku AK-47, „kozji rog", koja mu je ležala na kolenima. U džepu jakne čuvao je voki-toki, priključen na istu frekvenciju koju je hvatao radio automobila, i Tereza je na svom sedištu slušala glasove agenata i vojnika koji su učestvovali u operaciji. Objekat jedan i Objekat dva, govorili su. Objekat jedan je bila ona sama. A sa Objektom dva trebalo je tek da se sretne. Šiš, šiš. Šiš, šiš. Još je bio dan, ali zbog sivog neba, ulice su bile mračne, a neke radnje su već imale osvetljene izloge i reklame.

Kiša je umnožavala odsjaje farova malog konvoja. „Suburban" i njegova pratnja - dva automobila s federalcima i tri kamiona s vojnicima, koji su sedeli iza svojih mitraljeza - podizali su mlazeve vode usred bujice koja je poplavila ulice i slivala se ka Tamazuli, prepunivši odvode i kanale. Pri samom dnu horizonta, videla se široka crna linija koju su presecale najveće građevine avenije, a još niže, druga, crvenkasta linija, koja je izgledala kao da ju je istisnula ona crna. „Pojačanje, gazdarice", rekao je Pote Galves.

Plaćenik je povukao zatvarač puške i vozač ga je uznemireno i krajičkom oka pogledao. Automobil nije usporio, ali Tereza je uspela da vidi vojnike u borbenoj opremi, s puškama R-25 i M16 u rukama, koji su zaustavili dva policijska vozila i otvoreno motrili na policajce unutra. Bilo je očigledno da pukovnik Ledesma zna svoj posao. I nakon što je tražio načina da zaobiđe zakone koji su zabranjivali premeštanje trupa po gradu, zamenik komandanta Devete zone na kraju je našao rešenje - na kraju krajeva, za grad je bilo skoro prirodno da je u opsadnom stanju.

Tereza je primetila još federalaca i vojnika, postrojenih ispod drveća koje je delilo aveniju na dva dela; usmeravali su saobraćaj ka drugim ulicama. I baš tamo, između železničkih šina i velikog betonskog zdanja Administrativnog odseka, ugledala je Malverdeovu kapelu - mnogo manju nego što ju je pamtila svih ovih dvanaest godina.

Sećanja. Ubrzo je shvatila da je za vreme ovog dugačkog putovanja saznala samo tri sigurne stvari o životu i ljudima: da ubijaju, pamte i umiru. Jer dođe trenutak, mislila je, kad pogledaš napred i vidiš samo ono što je iza tebe: leševe koji su ti ostali za leđima dok koračaš. Među njima je i tvoj leš, samo što to ne znaš. Dok ga na kraju ne ugledaš. I onda ti sve bude jasno.

Tražila je sebe u senkama kapele, u spokoju klupice kraj biste sveca, u crvenkastoj polutami sveca koje su gorele, blago pucketajući, među cvećem i darovima okačenim po zidovima.

Dnevno svetio polako se gasilo, i kroz prljavosivi sumrak, trepćuće crveno-zeleno svetio federalnog vozila sve jače je obasjavalo ulaz. Zaustavila se ispred svetog Malverdea, i posmatrajući njegovu crnu kosu, precizno obojenu, belu košulju, maramu oko vrata, indijanske oči i bujne brkove, Tereza je pomerila usne kako bi se pomolila, kao nekada davno - Bog nek bla-gosovi moj put i omogući mi povratak - ali nije uspela da izusti nijednu rečenicu. Možda je ovo bogohuljenje, odjednom je pomislila. Možda nije trebalo da se zakaže sastanak na ovom mestu. Možda me je vreme učinilo glupom i nadobudnom, i došao je čas da platim za to.

Tog poslednjeg puta, kada je bila ovde, ona druga žena ju je posmatrala iz senki. Sada ju je bezuspešno tražila. A možda sam ja, pomislila je, ona druga žena, ili je nosim u sebi, a ona devojka uplašenih očiju, koja je bežala s torbom i pištoljem u ruci, možda se pretvorila u jednu od utvara koje su ostale iza mene, i sada me posmatra optužujućim, tužnim ili ravnodušnim očima. A možda je baš ovo život, i ti dišeš, hodaš, pomeraš se samo zato da bijednog lepog dana pogledao unazad i ugledao sebe. Da bi sebe prepoznao u uzastopnim smrtima, svojim ili tuđim, na koje te osuđuje svaki tvoj korak.

Zavukla je ruke u džepove kišne kabanice - ispod je nosila džemper, farmerke, a na nogama udobne cipele sa gumenim đonom - i izvadila kutiju farosa. I dok je palila cigaretu

plamenom Malverdeove svece, među crveno-zelenim odblescima na ulazu ukazala se figura don Epifanija Vargasa. „Terezita. Koliko vremena je prošlo..."

Skoro da se nije izmenio, primetila je. Visok, krupan. Okačio je kišni mantil na čiviluk pored vrata. Nosio je tamno odelo, raskopčanu košulju bez kravate, špicaste cipele. Lice iz starih filmova Pedra Armendarisa. Imao je mnogo sedih na brkovima i na slepoočnicama, nekoliko bora više i možda malo krupniji stas. Ali bio je to on. „Jedva te prepoznajem." Ušao je i sumnjičavo pogledao na obe strane, a onda je napravio nekoliko koraka po kapeli. Čvrsto je po-smatrao Terezu, pokušavajući da je poveže sa onom drugom ženom koja mu je ostala u sećanju. „Vi se niste mnogo izmenili", rekla je ona. „Možda ste se malo ugojili. I osedeli."

Sedela je na klupi, pored kipa svetog Malverdea, i nije ustala kad ga je videla kako ulazi. „Imaš li oružje?" oprezno je pitao don Epifanio. „Ne." ,,U redu. Pretresli su me oni kopilani napolju. Ni ja ga ne nosim."

Uzdahnuo je, kratko pogledao Malverdea osvetljenog drhtavom svetlošću sveca, a zatim je pogledao i nju. „Eto, vidiš. Napunio sam šezdeset i četiri. Ali ne žalim se."

Skoro sasvim joj se približio, proučavajući je od glave do pete.

Ne pomerivši se s mesta, ona je izdržala njegov pogled. „Vidim da ti je dobro išlo, Terezita." ,,A ni vama ne ide loše."

Don Epifanio je blago klimnuo glavom. Onda je seo pored nje.

Baš kao i prošli put, samo što ovoga puta nije držala „dabl igl" u ruci. „Dvanaest godina, zar ne? Ti i ja smo sedeli ovde, sa famoznim Guerovim rokovnikom..."

Zaćutao je kako bi joj pružio priliku da osveži sećanja zajedno s njim. Ali Tereza je ćutala. Sačekavši sekundu, don Epifanio je iz gornjeg džepa sakoa izvadio jednu havansku cigaru. „Nikada ne bih pomislio", krenuo je da priča skidajući papirni omot. Ali opet je ućutao, kao da je odjednom zaključio da sve ono što je zamislio nema nikakvu važnost. „Mislim da smo te svi potcenili", rekao je na kraju. „Tvoj muškarac, ja, svi." Reči „tvoj

muškarac" izgovorio je nešto tišim glasom, kao da pokušava da ih provuče neopažene među ostalim izgovorenim recima. „Možda sam zbog toga još živa."

Razmišljao je o tome dok je prinosio plamen upaljača cigari. „To nije trajno stanje, niti garantovano", rekao je, uvlačeći dim. „Čovek je živ dok to ne prestane da bude."

Oboje su neko vreme pušili, ne gledajući jedno drugo. Ona je skoro do kraja popušila svoju cigaretu. „Šta ćeš ti u celoj ovoj priči?"

Poslednji put je udahnula dim. Onda je bacila opušak i pažljivo ga zgnječila nogom. „Došla sam da izravnam račune. Samo zbog toga." „Račune", ponovio je on. Onda je ponovo udahnuo dim svoje cigare i izložio svoje mišljenje: „Te račune treba ostaviti takvim kakvi jesu." „Ni govora", rekla je Tereza. „Ne, ukoliko zbog njih loše spavam." „Nećeš time ništa dobiti", ubeđivao ju je don Epifanio. „Ono što ću ja dobiti tiče se samo mene."

Tokom sledećih nekoliko sekundi slušali su kako pucketaju svece na oltaru. I kišu koja je odzvanjala udarajući o krov kapele. Napolju je i dalje blistalo crveno-zeleno svetio federalnog automobila. „Zašto želiš da me pokopaš? Da bi udovoljila mojim političkim protivnicima?"

Izabrao je dobar ton, priznala je ona. Skoro osećajan. Više zvuči kao žaljenje, nego kao prekor. Kum koji je izdan. Prijatelj koji je povređen. Nikada ga nisam smatrala lošim čovekom, pomislila je. Cesto je bio iskren, a možda je i sad takav. „Ne znam ko su tvoji protivnici i ne zanima me", odgovorila je. „Vi ste naredili da ubiju Guera. I Čina. I Brendu, takođe, kao i decu."

Kad su već kod osećanja, eto šta je nju bolelo. Don Epifanio je pogledao žar na cigari, namrštivši čelo. „Ne znam šta bih ti rekao. U svakom slučaju, ovo je Sinaloa...

Odavde si i znaš kakva su pravila." „Po pravilima", polako je rekla Tereza, „treba naplatiti račune onome ko ti duguje." Zaćutala je, osluškujući disanje čoveka koji je upijao njene reči. ,,A hteli ste da i mene ubiju", dodala je.

„To nije tačno." Don Epifanio je izgledao zaprepašćeno. „Bila si ovde, sa mnom. Zaštitio sam te... Pomogao sam ti da pobegneš." ,,U našem svetu", rekao je nakon kraćeg razmišljanja, „poslovi su komplikovani." Onda ju je posmatrao, kao da očekuje umirujući efe-kat svojih reči. ,,U svakom slučaju", dodao je, „razumem da želiš da mi ispostaviš račune. Iz Sinaloe si i to poštujem. Ali da se petljaš sa grin-gosima i ulizicama koji hoće da me svrgnu..." „Ne znate vi s kim se ja petljam."

To mu je rekla mračnim tonom i s takvom odlučnošću da se on zamislio, s cigarom u ustima, žmirkajući zbog dima. Unutra su se sme-njivali crveni i zeleni odblesci farova sa ulice. „Reci mi jednu stvar. One noći kad smo se videli, ti si već pročitala rokovnik, zar ne? Znala si ono o Gueru Davili... Ipak, ja nisam primetio. Prevarila si me." „Potrudila sam se." „A zašto otkopavati te stare priče?" „Jer sve do sada nisam znala da ste vi tražili uslugu Betmenu Guemesu. A Guero je bio moj muškarac." „On je bio nitkov iz DEA." „Pa neka je bio nitkov i neka je bio iz DEA, ipak je bio moj muškarac." Ćula ga je kako, dok ustaje, prigušeno izgovara nekakvu brđansku psovku. Njegovo krupno telo kao da je sasvim ispunilo maleni prostor kapele. „Slušaj", gledao je Malverdeovu bistu, kao da poziva zaštitnika nar-ko-mafije za svedoka, „uvek sam se dobro ponašao. Bio sam vaš kum. Cenio sam Guera i cenio sam tebe. On me je izdao, a ja sam i pored toga zaštitio tvoju lepu kožu... Ono drugo se desilo mnogo kasnije, kada su naši životi otišli različitim putevima... Vreme je prošlo i ja sam izašao iz svega toga. Star sam, imam čak i unuke. Volim da se bavim politikom, i Senat će mi omogućiti da radim neke nove stvari. Od toga će i Sinaloa imati koristi... Šta dobijaš time što ćeš meni naškoditi? Pomoći ćeš tim gringosima koji konzumiraju pola svetskih narkotika, a istovremeno odlučuju, po sopstvenom nahođenju, kada su ljudi poput mene dobri, a kada loši? Onima koji su u Vijetnamu finansirali drogom antikomunističke gerile, a onda došli da traže od nas Meksikanaca da platimo oružje za kontraše u Nikaragvi?

Slušaj, Terezita: ti ljudi, koji tebe koriste, pomogli su mi da

zaradim silne dolare s Nor-tenjom de avijazjon, a potom da ih operem u Panami... Kaži mi šta ti sada nude te hulje...

Imunitet?... Novac?" „Ne radi se ni o jednom ni o drugom. Ovo je mnogo komplikovanije. I teže je objasniti."

Epifanio Vargas se okrenuo i ponovo ju je pogledao. Prišao je oltaru, a pri svetlosti sveca, njegovo lice je izgledalo mnogo starije. „Hoćeš li da ti kažem", insistirao je, „ko me je stavio na zub u Sjedinjenim Državama? Ko najviše pritiska DEA? Jedan federalni savetnik iz Hjustona, preziva se Klajton i blisko je povezan s Demokratskom partijom. I znaš li šta je bio pre nego što su ga proglasili savetnikom? Advokat meksičkih i američkih narkodilera i bliski prijatelj Ortisa Kalderona, načelnika službe za vazdušno zaustavljanje meksičke Federalne sudske policije, koji sada živi u Sjedinjenim Državama kao zaštićeni svedok, nakon što je pokrao milione dolara... A ovde kod nas, oni koji žele da mi naude jesu isti ljudi koji su nekada radili i s gringosima i sa mnom: advokati, sudije, političari koji žele da se prikriju, a ja sam im žrtveni jarac... Njima želiš da pomogneš?"

Tereza nije odgovorila. On ju je neko vreme posmatrao, a onda je nemoćno odmahnuo glavom. „Umoran sam, Terezita. Mnogo sam radio i borio sam se za svoj život." ,,I ja sam umorna."

To je bilo tačno i ona je to znala. Seljak iz Santjago de Kabaljeros nekada je nosio grube sandale dok je sejao pasulj.

Niko mu ništa nije poklonio.

I dalje ju je pažljivo posmatrao, pokušavajući da pronikne u njene misli. „Dakle, možemo li nekako da se dogovorimo?" „Bojim se da ne." Žar havanske cigare osvetleo je lice don Epifanija. „Došao sam da te vidim", sada je govorio drugačijim tonom, ,,i objasnim ti sve što je potrebno... Možda je trebalo da ovo uradim, a možda i nije. Ali došao sam, kao što sam došao i pre dvanaest godina kad sam ti bio potreban." „Znam to i zahvalna sam. Nikada mi niste učinili nikakvo zlo, osim kada je to bilo neophodno... No svako sledi svoj put. „

Nastupio je tajac koji je trajao dugo. Po krovu je i dalje tutnjala kiša. Sveti Malverde je ravnodušno gledao u prazninu svojim obojenim očima. „Sve ovo što se napolju dešava ne garantuje ništa", rekao je napokon don Vargas. „Ti to znaš. Za četrnaest ili šesnaest časova može da se dogodi dosta toga." „Baš me briga", odgovorila je Tereza. „Sada je red na vas da uzvratite udarac." Don Epifanio je potvrdno klimao glavom i ponovio „da uzvratim udarac", kao da je tim recima ona dobro opisala stanje stvari. Onda je podigao ruke i potom ih, u očajanju, pustio da padnu dole. „Trebalo je da te ubijem one noći", požalio se. „Baš ovde." To je rekao bezbojnim, učtivim glasom, kao da jednostavno izdaje neko sa-opštenje. Tereza ga je gledala sa klupice, ne pomerajući se. „Trebalo je to da uradite", mirno je rekla. „Ali niste, i sada plaćate. I možda imate pravo što smatrate da je račun previsok.

Zapravo se radi o Gueru, o Gatu Fijerosu, i drugim muškarcima koje niste ni upoznali. Vi na kraju plaćate za sve. A i ja plaćam." „Poludela si." „Ne." Tereza je ustala, obasjana crvenkastom svetlošću sveca i onom sa ulaza. ,Ja sam mrtva. Vaša Terezita Mendosa je umrla pre dvanaest godina, a sada sam došla da je sahranim."

Približila je lice zamagljenom prozoru i osetila kako joj vlaga osvežava kožu. Pod svetlošću reflektora bašte, svetlucalo je na milione kišnih kapljica koje su padale niz grane i lišće drveća.

Tereza je držala cigaretu u ruci, a na stolu se nalazila flaša eradure reposado, jedna čaša, puna pepeljara, ,,sig sauer" i tri rezervna šaržera. Na stereo-uređaju vrtela se pesma Hosea Alfreda. Tereza nije znala da li je to jedna od pesama koje joj je Pote Galves uvek naručivao, kaseta iz automobila i hotela, ili je pripadala bivšem vlasniku kuće: Ne popih do kraja svoje piće, i, ne znam zašto, pođoh za tobom.

Već nekoliko sati provela je tako. Tekila i muzika. Sećanja i sadašnjost, bez nagoveštaja budućnosti. Marija la Bandida. Životu mome je kraj. Ta zloslutna noć. Popila je pole čaše i

ponovo je napunila, a onda se okrenula prozoru, trudeći se da ne bude previše uočljiva u osvetljenoj sobi. Ponovo je usne nakvasila tekilom, ponavljajući reči pesme. Pola mog života otišlo je s tobom. Budi srećna s kim god da si. „Svi su otišli, gazdarice."

Polako se okrenula, odjednom osetivši da joj je užasno hladno.

Pote Galves je stajao na vratima. Samo u košulji. Nikada se nije u ovakvom izdanju pojavljivao pred njom. U ruci je nosio vokitoki, revolver mu je bio u kožnoj futroli za pojasom. Izgledao je previše ozbiljno. Smrtno ozbiljno. Košulja mu se lepila za oznojano krupno telo. „Koji svi?"

Pogledao ju je skoro prekorno. Zašto pitate ako sve razumete?

To znači da su otišli svi osim vas i mene. To joj je ćutke govorio plaćenik. „Federalci, vaši stražari", razjasnio je na kraju. „Kuća je pusta." ,,A gde su otišli?"

Nije joj odgovorio. Samo je slegnuo ramenima. Tereza je sve pročitala u njegovim opreznim očima. Poteu Galvesu nije bio potreban radar da otkrije pse. „Ugasi svetla", rekla je.

U sobi je zavladao mrak, narušen samo svetlošću sa hodnika i spoljnih reflektora. Na stereo-uređaju začulo se klik i Hose Alfredo je zanemeo. Tereza je prišla prozoru i bacila pogled. U daljini, iza rešetkaste kapije, sve je izgledalo normalno: pod uličnim svetiljkama vi-deli su se vojnici i automobili. U dvorištu, međutim, nije bilo nikoga. Nigde se nisu mogli videti federalci koji su tu patrolirali. „Kada je bila smena, Pinto?" „Pre petnaest minuta. Došla je nova grupa, a ostali su otišli" „Koliko ih je bilo?" „Kao i obično: trojica u kući i šestorica u dvorištu." ,,A radio?"

Pote je dva puta pritisnuo dugme na voki-tokiju i pokazao joj. „Nema ništa, gazdarice. Niko ne govori ništa. Ako želite, možemo da razgovaramo s vojnicima." Tereza je odmahnula glavom. Prišla je stolu, uzela ,,sig sauer" i stavila tri rezervna šaržera u džepove pantalona, dva u zadnje džepove i jedan u prednji desni džep. Bili su prilično teški. „Zaboravi na njih. Previše su daleko." Povukla je zatvarač, klak, klak, jedan metak u cevi, petnaest u šaržeru, a zatim je stavila pištolj za pojas. „A osim toga, možda su u dogovoru."

„Idem da pogledam", rekao je plaćenik. ,,S vašim dopuštenjem." Izašao je iz sobe, s revolverom u jednoj ruci i voki-tokijem u drugoj, a Tereza se ponovo približila prozoru.

Pažljivo se nagnula kako bi osmotrila dvorište. Sve je izgledalo u redu. Za trenutak je pomislila da je ugledala dve crne senke kako se kreću među cvećem, ispod drveća manga. I ništa više, nije bila čak ni sigurna da je to videla.

Ravnodušno je dotakla dršku pištolja. Kilogram gvozda, olova i baruta: i nije bilo bogzna šta u poređenju sa onim što su mogli da joj organizuju. Skinula je narukvicu od sedam alki i stavila u slobodni džep. Ne bi valjalo da pravi buku kao da sa sobom nosi zvečarku. Mozak joj je proradio čim je od Potea Galvesa primila lošu vest. Procenjivala je, računala. Mogućnosti i verovatnoće.

Još je jednom izmerila udaljenost od kuće do kapije i zidova, i u sebi je preslišala sve ono što je me-morisala poslednjih dana: skrivena i otkrivena mesta, moguće izlaze, zamke kojih treba da se čuva. Toliko je mislila na sve to, i sada, prisećajući se svega, nije imala vremena da oseti strah. Osim ako strah nije bio osećanje bespomoćnosti koje ju je obuzelo: ranjivo meso i beskrajna samoća. Situacija.

U tome je stvar, odjednom je shvatila. Ona, zapravo, nije došla u Kulijakan da svedoči protiv don Epifanija Vargasa, već da bi Pote Galves rekao „sami smo, gazdarice", da oseti ono što sada oseća, sa ,,sig sauerom" za pojasom, spremna da položi test.

Spremna da pređe prag tamne kapije koju je gledala dvanaest godina, i koja joj je oduzimala san u prljavim, sivim svitanjima.

A kada ponovo ugledam svetlost dana, pomislila je, ukoliko ga uopšte ugledam, sve će biti drugačije. Ili neće.

Odmakla se od prozora, otišla do stola i nagnula poslednji gutljaj tekile. Ne popih piće do kraja, pomislila je. Za kasnije. Čak se i osmehivala, iznutra, u trenutku kada se Pote Galves pojavio na vratima. Nosio je „kalašnjikov", a na ramenu mu je bila platnena torba, naizgled teška. Tereza je instinktivno krenula da dohvati pištolj, ali zastala je na pola puta. Samo Pinto ne, pomislila je. Više volim da okrenem leđa i da me ubije, nego da prestanem da mu verujem i da on to sazna. „Loše je, gazdarice", rekao je plaćenik. „Takvu zamku su nam napravili. Hulje proklete." „Federalci ili vojnici? Ili i jedni i drugi?" „Rekao bih da su federalci, a da drugi posmatraju. Ali ko bi ga znao. Da tražim pomoć preko radija?" Tereza se nasmejala.

„Čiju pomoć", rekla je. „Svi su otišli u Durango da se napiju krvlju."

Pote Galves ju je pogledao, počešao je glavu drškom od puške, a na licu mu se pojavio osmeh, istovremeno i zabrinut i surov. „To je tačno, gazdarice", na kraju je rekao kao da je sve razumeo. „Učinićemo ono što možemo." Rekao je to, i nekoliko sekundi su se posmatrali između tame i svetla, na način na koji se nikada ranije nisu gledali. Tereza se ponovo nasmejala, iskreno, širom otvorivši oči, a Pote Galves je klimnuo glavom kao da je upravo razumeo neki dobar vic. „Ovo je Kulijakan, gazdarice", rekao je plaćenik, ,,i dobro je što se sada smejete. Kad bi nas samo videle te psine, pre nego što ih nataknemo na ražanj, ili oni nas." „Ali možda se smejem zato što se bojim smrti", rekla je ona. „Ili se bojim da će me boleti dok umirem."

On je klimnuo glavom i rekao joj: „Pa svi se boje, gazdarice, šta ste vi mislili? Ali ovo bi potrajalo. Svejedno da li mi idemo u smrt ili ne, i nekog drugog to isto čeka."

Slušati. Šuštanje, škripanje, zvuk kiše na prozorima i na krovu.

Truditi se da sve priguše otkucaji srca, pulsiranje krvi u sitnim žilama u ušima. Odmeriti svaki korak, svaki pogled.

Nepomičnost, suva usta, napetost koja se bolno penje uz udove do trbuha, pa onda ka grudima, i uskraćuje ti ono malo daha što ti je ostalo. Težina ,,sig sauera" u desnoj ruci, ruka stegnuta oko drške. Kosa koju sklanjaš s lica, jer ti se lepi za oči. Kapljica znoja koja se sliva sve do očnog kapka i pritiska suzne vrećice, i na kraju je poližeš vrhom jezika. Slanu kapljicu. Čekanje.

Opet je nešto zaškripalo u hodniku ili možda na stepeništu.

Pogled Potea Galvesa s prednjih vrata, ravnodušan, profesionalan. Lažno krupno telo, naslonjeno na jedno koleno, polovina lica sakrivena iza vrata, spreman „kalašnjikov" sa kojeg je skinut kundak radi lakšeg rukovanja, jedan šaržer sa trideset metaka unutra, a drugi izvrnut nadole i prilepljen za prvi selotejpom, spreman da se okrene i zameni ga kada bude ispražnjen.

Opet škripanje. Na stepeništu. „Ne popih", mrmlja Tereza u sebi, „svoje piće do kraja." Iznutra je prazna, a spolja savršeno sabrana. Ni osećanja ni misli. Ničeg osim apsurdnog ponavljanja refrena pesme i koncentrisanja čula

za tumačenje zvukova i senzacija. Na kraju hodnika, iznad stepeništa, visi jedna slika: crni konji galopiraju nepreglednom zelenom ravnicom. A ispred svih njih jedan beli konj. Tereza broji konje: četiri crna i jedan beli. Broji ih kao što je brojala dvanaest sipki na stepeništu, pet boja kolaža koji vodi ka bašti, petoro vrata sa ove strane hodnika, tri lampe na zidu i jedan luster koji visi na plafonu. Takođe broji metke, jedan u cevi i petnaest u šaržeru, prvi pucanj u dvostrukoj akciji. Taj prvi metak izlazi teže, ali ostali idu sami od sebe, jedan za drugim, i tako svih četrdeset i pet metaka iz šaržera koje nosi u džepovima pantalona. Ima ih dovoljno mada sve zavisi od toga čime će doći oni nitkovi. U svakom slučaju, Pote Galves preporučuje, ispaljujte malo-pomalo. Bez gubljenja nerava, bez žurbe, jedan po jedan. Tako će duže trajati. A kada se meci potroše, pokažite im srednji prst, to takođe boli.

Ono škripanje - to su, koraci. Oni se penju uz stepenice. Jedna glava oprezno izviruje. Crna kosa, mladić. Pojavljuje se torzo i još jedna glava. Nose oružje ispred sebe, praveći cevima polukrug u potrazi za metom. Tereza pruža ruku, ispod oka gleda Potea Galvesa, zadržava dah, pritiska okidač. „Sig sauer" poskakuje, prolama poput groma, bum, bum, bum, i pre nego što odjekne i treći pucanj, sve zvuke zaglušuju kratki rafali iz hodnika, iz plaćenikove AK-47, rata-tata, tako se čuje, raaata, raaata, i hodnik se puni oporim dimom, i usred dima se vidi kako se polovina ograde stepeništa raspada na krhotine i iverje, raaata, raaata, dve glave nestaju, i dole, u prizemlju, čuju se krici i topot nogu. Tereza prestaje da ispaljuje i sklanja svoj pištolj, jer se Pote, sa živahnošću netipičnom za njegovu debljinu, naginjanje i trči niz stepenice, raata, raata, na pola puta ispaljuje iz svog „kozjeg roga", spušta cev puške i puca bez nišanjenja, uzima granatu iz torbe na ramenu, aktivira je zubima kao u filmovima, baca je niz stepenice, brzo se vraća pognute glave i trbuhom se baca na pod. Na stepeništu se čuje pum-pumbaaa, i usred dima i zvukova i toplog talasa koji je zapljusnuo Terezu, sve što je bilo na stepenicama, uključujući i konje, odlazi u đavolju mater. Ili božju.

Odjednom, u celoj kući nema svetla. Tereza ne zna da li je to dobro .ili loše. Trči ka prozoru, gleda napolje i vidi da je dvorište takođe U tami, a jedina svetla su s druge strane zidova i kapije.

Pognute glave, beži natrag ka vratima, sudara se sa stolom i prevrće ga sa svim što je na njemu, tekila i proklete cigarete, i

ponovo se bacivši na pod, proviruje kroz vrata polovinom lica i pištoljem. Stepenište je sada skoro crni bunar, slabo osvetljen dalekim uličnim svetlima koja se probijaju unutra kroz razbijeno staklo kolaža. „Kako ste, gazdarice?"

Pote Galves je ovo jedva čujno prošaputao. „Dobro", tiho odgovara Tereza. „Prilično dobro." Plaćenik ništa više ne kaže. Razaznaje ga u polutami, na udaljenosti od oko tri metra, s druge strane hodnika. „Pinto", šapuće ona. „Tvoja bela košulja je otišla do đavola." „Šta se tu može", odgovara on. „Sad mi nije do presvlačenja.

Dobro ste uradili, gazdarice. Čuvajte municiju."

Zašto se sada ne bojim, pita se Tereza. Da li se ovo meni dešava7. Dodiruje čelo suvom, hladnom rukom, a drugom, vlažnom od znoja, steže pištolj. Neka mi neko kaže koja je od ove dve ruke moja. „Eno, vraćaju se oni kurvini sinovi", šapće Pote Galves, podižući „kozji rog".

Rataaa. Rataaa. Kratki rafali kao i maločas, čaure kalibra 7.62 odjekuju svuda po podu, među senkama se zgušnjava dim od kojeg grebe grlo, čuju se pucnji plaćenikove AK-47, pucnji ,,sig sauera" kojeg Tereza steže obema rukama, otvarajući usta kako joj ne bi prsle bubne opne. Ona ispaljuje u pravcu sevanja na stepenicama. Pored nje zuje meci, ziiing, ziiing, uz zlokoban zvuk odbijaju se o gipsane zidove i drvena vrata, čuje se prasak polomljenih prozora s druge strane hodnika. Povlači zatvarač i on odjednom ostaje u zadnjem položaju, klik, klik, ne ispaljuje, Tereza, zabrinuta, ne zna o čemu je reč, a onda se doseti i stiska dugme za izbacivanje praznog šaržera, stavlja drugi, onaj koji nosi u prednjem džepu pantalona, zatvarač se oslobađa i šalje metak u cev. Sprema se da ponovo ispali, ali zaustavlja se, jer je Pote polovinom tela izašao iz svog skloništa, baca drugu granatu koja se kotrlja hodnikom sve do stepeništa, i odjednom sve zatutnji u tami, opet pumb-pumbaaa. I dok plaćenik ustaje i trči pognute glave po hodniku, Tereza takođe ustaje i trči pored njega, zajedno stižu do raznete ograde, naginju se kako bi izrešetali sve dole, a plamen njihovih pucnjeva osvetljava najmanje dva tela među ruševinama stepenica.

Do đavola. Bole je pluća od udisanja dima. Iz petnih žila trudi se da se ne zakašlje. Užasno je žedna. I ne boji se. „Koliko je municije ostalo, gazdarice?" „Malo." „Evo, uzmite."

U mraku, ona u vazduhu hvata dva puna šaržera koja joj baca Pote Galves. Treći nije uspela da uhvati. Opipava ga na podu i stavlja u zadnji džep. „Zar nam niko neće pomoći, gospodo moja?" „Ne pričaj gluposti." „Pukovnik je napolju... Izgledao je kao dobar čovek." „Njegova moć se završava na ulici, kod kapije. Morali bismo da stignemo do tamo." „Nema šanse. Suviše je daleko." „Da. Suviše daleko." Škripanje i koraci. Drži pištolj i cilja ka senkama, stegnuvši zube. Možda je došao čas, misli. Ali niko se ne penje. Do đavola.

Lažna uzbuna.

I eto ih, odjednom. Nisu ih čuli dok su se peli. Ovoga puta, granata koja se kotrlja po podu ide ka njima dvoma, a Pote Galves ima dovoljno vremena da je primeti. Tereza utrčava u sobu, pokrivši rukama glavu, i eksplozija jarko obasjava hodnik i okvir vrata, kao da je dan. Zaglušena, kasno shvata da onaj daleki zvuk potiče od besnih rafala koje ispaljuje Pote Galves. I ja treba da uradim nešto, misli. I zato se uspravlja, šokirana od eksplozije, grabi pištolj, na kolenima ide do vrata, naslanja se rukom na okvir, ustaje, izlazi napolje i počinje da puca naslepo, bum, bum, bum, pucanj za pucnjem, zvuk je sve jači, jasniji i bliži, i odjednom se susreće s tamnim senkama koje koračaju ka njoj među narandžastim, plavim i belim odsjajima, bum, bum, bum, zuje meci, ziiiiing, pucketaju svuda po zidovima, sve dok joj se sa strane, ispod njene leve ruke, ne pridruži cev automatske puške Potea Galvesa, raata, raaata.. Ovoga puta rafali su beskrajno dugi, „kopilad, kopilad", čuje ga kako viče.

Tada shvata da je nešto krenulo loše, i da su pogodili nju, ili njega, i da možda baš u ovom času umire, a toga nije svesna.

Ali njena desna ruka i dalje steže obarač, bum, bum, Ako pucam, onda sam živa. Pucam, znači postojim.

Leđima naslonjena na zid, Tereza stavlja šaržer u sauera". Iznenađena je što nije čak ni ogrebana. dvorištu, pljušti kiša. Do nje povremeno dopire stenjanje Potea Galvesa.

i ona misli: dršku ,,sig Napolju, u prigušeno

„Da li si ranjen, Pinto?" „Da, pogodili su me, gazdarice... „ „Da li te boli?" „Đavolski. Neću da kažem da me ne boli kad me boli." „Pinto." „Kažite." „Ovde je grozno. Ne želim da nas uhvate bez municije, kao zečeve." „Onda zapovedajte. Vi ste glavni."

Trem, odlučuje ona. Nad njim je streha, a dole žbunje. Nije problem preći s prozora na strehu, jer više nijedno staklo nije ostalo čitavo. Ako to izvedu, mogu da skoče u dvorište i pokušaju da dođu do kapije ili zida. Kiša može da im zasmeta, ali i da im spase život. Mogu i vojnici da pucaju na njih, ali to je samo još jedan rizik. Novinari su na ulici i ljudi koji gledaju. Nije tako lako kao u kući. Don Epifanio Vargas može da kupi mnogo ljudi, ali niko ne može da kupi ceo svet.

Ovo se već jednom dogodilo, misli Tereza. Dogodilo se nešto slično i Pote Galves je bio tamo. „Pinto." „Kažite." „Koliko granata je ostalo?" „Jedna." „Daj mi je."

Granata se još kotrlja u trenutku kada ponovo trče niz hodnik i eksplozija ih zatiče kraj prozora. Čuvši iza leđa rafale koje ispaljuje „kozji rog" plaćenika, Tereza prebacuje noge preko okna, izbegavajući krhotine od stakla. Međutim, dok se

pridržava levom rukom, oseća oštar bol. Dok pokušava da izađe napolje, oseća kako joj se gusta, topla tečnost sliva niz dlan ruke i kako joj kiša bičuje lice. Streha nad tremom škripi pod njenim nogama. Stavlja pištolj za pojas, a onda klizi po vlažnoj površini, pridržavajući se za oluk koji se spušta niz strehu. A zatim, zastavši na trenutak, uspeva da se spusti dole.

Dok gazi po blatu, ponovo uzima pištolj. Nedaleko od nje spušta se i Pote Galves. Udarac. Bolno stenjanje. „Trči, Pinto. Ka ogradi."

Nema više vremena. Svetlost ručne lampe brzo ih prati odozgo, iz kuće, i ponovo otpočinju pucnji. Ovoga puta, meci završavaju u žbunju. Tereza podiže ,,sig sauer". Samo da se ovo sranje ne začepi, misli. Ispaljuje jedan po jedan metak, staloženo, opisujući polukrug, a onda se potrbuške baca u blato. Odjednom primećuje da Pote Galves ne puca. Okreće se, i pri dalekoj uličnoj svetlosti primećuje da leži s druge strane trema, pored stuba. „Žao mi je, gazdarice", čuje ga kako šapuće. „Sada su me baš sredili." „Gde?" „Skroz unutra... Ne znam da li je kiša ili krv, ali teče ko reka."

Tereza grize blatom umazane usne. Gleda svetla sa one strane kapije, ulične bandere, pored kojih se iscrtavaju palmine i mangove krošnje. Ne mogu uspeti sama, zaključuje. ,,A 'kozji rog'?" „Eto ga, tu je... Između vas i mene... Stavio sam dupli šaržer, pun, ali ispao mi je kada su me pogodili."

Tereza se malo uspravlja kako bi videla. AK-47 leži na stepenicama trema. Rafal iz kuće primorava je da se ponovo zalepi za zemlju. „Ne mogu da ga dohvatim." „Stvarno mi je žao."

Još jednom gleda ka ulici. Iza kapije su se sjatili ljudi, čuju se policijske sirene. Jedan glas govori preko razglasa, ali ona ništa ne razume. S leve strane, između drveća, neko gazi po blatu.

Koraci. Nekakva senka. Neko se šunja onuda. Nadam se, odjednom joj pada na pamet, da oni nitkovi nemaju noćne dvoglede. „Potreban mi je 'rog'", govori Tereza.

Pote Galves ne odgovara odmah. Kao da razmišlja.

„Ja ne mogu da pucam, gazdarice", kaže na kraju. „Nemam snage... Ali mogu da probam da mu se približim." „Ne govori gluposti. Gotov si čim proviriš njušku." „Baš me bole muda za to... Kada ti dođe kraj, onda je kraj, ne možeš da pobegneš."

Još jedna senka šljapka po blatu, među drvećem. Ističe vreme, shvata Tereza. Još dva minuta i više neće biti nikakvog izlaza. „Pote."

Tajac. Nikada ga nije zvala tako, pravim imenom. „Kažite." „Dohvati mi jebeni 'rog'."

Opet tajac. Kišne kape lupkaju po barama i po lišću drveća. S druge strane trema dopire prigušeni glas plaćenika. „Bila mi je čast što sam vas poznavao, gazdarice." ,,I meni isto."

Ovo je korida o belom konju, čuje Tereza da pevuši Pote Galves.

I dok sluša te reči, dahćući od besa i očajanja, ona steže ,,sig sauer", napola se uspravlja i počinje da puca u pravcu kuće kako bi zaštitila svog čoveka. Onda se noć ponovo ispunjava pucnjavom, a meci se odbijaju o trem i stabla drveća. I usred te vatre, ona vidi kako se podiže zdepasta figura plaćenika i veoma polako, hramljući, ide ka njoj, dok meci posvuda lete i zabijaju se u njegovo telo, jedan po jedan. Lome ga kao lutku sve dok se on na kolenima ne dovuče do „kozjeg roga". I sada je on mrtav čovek koji poslednjim umirućim trzajem podiže oružje, baca ga ispred sebe, nasumice, tamo gde misli da se nalazi Tereza, a onda se kotrlja niz stepenice i potrbuške pada u blato.

I tada ona vrišti. „Prokleti kurvini sinovi, kopilad!" vrišti dok joj se utroba kida, i ispaljuje ono malo metaka u pravcu kuće, baca pištolj ; na zemlju, uzima „rog" i baca se u blato. Puzi ka drveću s leve strane gde je maločas videla senke, grmlje joj bičuje lice, zaslepljuje je kiša koja lije s neba.

Jedna senka, jasnija od drugih, puška kraj lica, ispaljuje kratak rafal, ; puška odskače i udara je u bradu. Samo joj je još to falilo. Pozadi i sa strane pucnjava, kapija i zid sve bliži, ljudi na osvetljenoj ulici, razglas iz kojeg i dalje dopiru nerazumljive reči.

Senka je nestala, i dok pognuta trči, s blistavom puškom u rukama, Tereza ispred sebe vidi nekakvu sklupčanu figuru.

Figura se pomera, a ona, ne zaustavljajući se, diže cev puške, pritiska okidač i ispaljuje. Ne verujem da sam ga pogodila, misli

ona, dok joj još odjekuje pucanj u ušima, a onda se još više saginje. Ne verujem. Još pucnjeva tamo pozadi i ziiing, ziiing, meci zuje pored njene glave. Okreće se i ponovo pritiska okidač, puška poskakuje nazad, i dok menja položaj, zaslepljuje je sevanje vlastitih pucnjeva, baš u trenutku kada neko rešeta mesto na kojem je ona malo čas bila. Jebi se, budalo. Još jedna senka ispred. Čuje korake pozadi, iza leda. I senka i Tereza iznenada ispaljuju, iz neposredne blizine, tako da pri kratkotrajnom blesku iz oružja može da vidi lice: brkovi, širom otvorene oči, bela usta. Dok ide napred, skoro da ga dodiruje „rogom", a onda on pada na kolena usred žbunja. Ziiiiing. Zuje meci za njom, posrće, kotrlja se po zemlji. „Rog" radi klik-klak.

Tereza se leđima baca u blato, vuče se po njemu odbijajući se nogama, kiša joj pljušti po licu, ona stiska polugu, vadi dugački dupli šaržer, pregleda ga i moli boga da nema previše prljavštine u njemu. Oružje joj neprijatno pritiska trbuh.

Poslednjih trideset metaka, proverava, vadi ih iz šaržera kako bi ih očistila. Vraća ga unutra. Klak. S naporom povlači zatvarač.

Klak, klak. I u tom trenutku, sa obližnje kapije, čuje zadivljeni glas nekog vojnika ili policajca. „Hajde, legendo! Pokaži im kako umire Sinaloanka!"

Tereza gleda ka kapiji, zbunjena. Ne zna da li da kune ili da se smeje. Sada niko ne puca. Naslanja se na kolena, a zatim ustaje. Iz usta pljuje gorku prljavštinu koja se oseća na metal i barut. Trči između drveća cik-cak linijom, ali njeni koraci suviše su bučni dok šljapka po blatu. Još pucnjeva i sevanja iza njenih leđa. Čini joj se, mada nije sigurna, da još neke senke prolaze kraj zida. Nalevo i nadesno ispaljuje po jedan kratak rafal, kurvin sin... mrmlja, trči još pet ili šest metara i opet se saginje.

Kiša, koja pada na vrelu cev puške, bukvalno se pretvara u paru. Tereza je sada dovoljno blizu zida i uverava se da je kapija otvorena, vidi ljude koji su se sakrili iza automobila i sluša reči koje se ponavljaju na razglasu: „Bežite ovamo, gospođo Mendosa... Mi smo jedinica Devete zone.... Zaštitićemo vas."

Mogli bi da me zaštite i dok sam ovde, misli. Jer mije ostalo još samo dvadeset metara i najduži su u mom životu. Uverena da ne može da se probije, uspravlja se na kiši i redom se oprašta sa starim utvarama koje su je pratile sve ovo vreme. „Videćemo se, deco." I naposletku, umesto „amin", kaže „prokleta Sinaloa".

Još jedan rafal na desnu i još jedan na levu stranu. Steže zube i

počinje da trči, posrćući po blatu. Od umora skoro da pada, ali ovoga puta niko ne puca. Odjednom se zaustavlja, iznenađena, okreće se iza sebe i vidi dvorište i kuću, uronule u tamu. Kiša pljušti po blatu ispred njenih nogu, a ona polako korača ka kapiji, sa „kozjim rogom" u ruci, korača ka svetini koja je posmatra, vojnicima sa ogrtačima blistavim od kiše, automobilima sa upaljenim farovima, federalcima u civilkama i uniformi, ljudima koji leže na trotoaru, pod kišom. Blesci fotoaparata. „Bacite oružje, gospođo."

Gleda prema reflektorima koji je zaslepljuju, zbunjena, ne razumejući šta joj govore. Napokon malo podiže AK-47 i gleda ga kao da je zaboravila šta drži u ruci. Đavolski je teška. Tako da pušku baca na zemlju i ponovo korača. Umorna sam. Užasno umorna. Nadam se da neko od ovih kurvinih sinova ima cigaretu.

Epilog

Tereza Mendosa se pojavila u deset sati ujutru u zgradi Glavne prokurature države Sinaloa u Ulici Rosales, prekrivenoj vojnim kamionima i vojnicima sa borbenom opremom. Konvoj je stigao najbrže što je mogao, praćen zvucima sirena i farovima automobila koji su svetlucali na kiši. Na terasama zgrada videli su se naoružani ljudi, federalci u sivim i vojnici u zelenim uniformama, na ćoškovima ulica Morelos i Rubi postavljene su barikade, a istorijski centar izgledao je kao grad u opsadnom stanju. Sa portala Slobodnog pravnog instituta, gde je bilo izdvojeno mesto za novinare, mi smo je videli kako izlazi iz blindiranog „suburbana" s tamnim staklima i kako prolazi ispod luka zgrade Prokurature, ka unutrašnjem dvorištu sa svetiljkama od livenog gvozda i stubovima od tesanog kamena. Sa mnom su bili Hulio Bernal i Elmer Mendosa, i jedva da smo je na trenutak mogli videti, osvetljenu blicevima fotoaparata, dok je prelazila rastojanje između automobila i portala, okružena agentima i vojnicima, ispod kišobrana koji je držao neko pored nje. Ozbiljna, elegantna, u crnom kostimu i mantilu, sa kožnom crnom tašnom i previjenom levom rukom. Kosa razdeljena po sredini i podignuta u punđu, pričvršćena sa dve srebrne ukosnice. „Ta žena ima muda", naglasio je Elmer.

Provela je unutra jedan sat i pedeset minuta: pred komisijom sastavljenom od prokuratora države Sinaloe, komandanta Devete zone, zamenika glavnog republičkog prokuratora koji je došao iz glavnog grada, jednog lokalnog predstavnika, jednog federalnog predstavnika, jednog senatora i jednog beležnika u funkciji sekretara. I možda su joj, dok je sedela i odgovarala na postavljena pitanja, upali u oči naslovi dnevnih lokalnih novina koje su ležale na stolu pred članovima komisije: Bitka u Čapultepeku. Četiri federalca poginula i tri ranjena dok su branili zaštićenog svedoka. Poginuo ijedan gangster. I još jedan, senzacionalniji naslov: Narko-dilerka je preživela. Gak su i članovi komisije, impresionirani svime što se dogodilo, kazali da su je od samog početka drugačije tretirali i da joj je i sam komandant Devete zone ponudio izvinjenje zbog zatajenja bezbedonosnog programa, a Tereza Mendosa ih je samo slušala i malo klimala glavom. I kad je završila sa svedočenjem, kada su svi ustali pa i ona, rekla je „hvala, gospodo" i uputila se ka vratima, a politička karijera don Epifanija Vargasa bila je zauvek uništena.

Ponovo smo je videli dok je izlazila iz zgrade. Prošla je ispod luka i izašla napolje okružena telohraniteljima i vojnicima, usred bleskova fotoaparata koji su se odbijali o belu fasadu. „Suburban" se upalio i pošao njoj u susret. Zatim primetih da ona zastajkuje i gleda okolo, kao da traži nešto među svetinom.

Možda nekakvo lice ili sećanje. Onda je uradila nešto čudno: zavukla je jednu ruku u tašnu, malo preturala, a onda izvadila nešto, papirić ili fotografiju, i nekoliko sekundi to posmatrala.

Bili smo previše udaljeni od nje, tako da sam krenuo napred, probijajući se kroz masu novinara, kako bi pogledao izbliza. Ali jedan vojnik mi je presekao put. Možda je to, pomislih, ona polovina stare fotografije koju sam video u njenim rukama tokom moje posete kući u koloniji Čapultepek. Ali sa te udaljenosti nisam mogao da budem siguran.

A onda je to pocepala. Šta god da je to bilo, papir ili fotografija, pocepala je do najsitnijih parčića koji su se potom razleteli i pali na vlažno tlo. Onda je automobil stao između nas i nje, i tad sam je video poslednji put.

Toga dana, Hulio i Elmer su me odveli u Baljenu, omiljenu kafanu Guera Davile. Naručili smo tri srednja pacifika, a potom slušali kako Tigres del Norte preko džuk-boksa pevaju pesmu Spaljeno meso. Sva trojica smo pili u tišini, gledajući oko sebe druga ćutljiva lica. Nešto kasnije saznao sam da je Epifanio Vargas tih dana izgubio poslanički status. Neko vreme je proveo u zatvoru u Almoloji dok se rešavalo pitanje njegovog isporučivanja vlastima Sjedinjenih Država. Ali nakon dugog, skandaloznog procesa, Glavna republička prokuratura nije odobrila isporučenje. Što se tiče ostalih likova iz ove priče, svako od njih je otišao svojim putem. Gradonačelnik Tomas Pestanja nastavlja da upravlja sudbinom Marbelje. Takođe, bivši komesar Nino Huares ostaje šef službe za bezbednost lanca modnih radnji, koji se pretvorio u moćnu multinacionalnu kompaniju. Advokat Edi Alvares zaplovio je u političke vode Gibraltara, gde je jedan njegov rođak ministar ekonomije i rada.

Nakon nekog vremena posetio sam i Rusa Olega Jasikova, koji je služio kratku zatvorsku kaznu u zatvoru Alkala-Meko, zbog nekog mutnog slučaja u vezi sa ukrajinskim emigrantkinjama i trgovinom oružja. Pokazao se iznenađujuće ljubaznim, bez imalo

zadrške, i sa mnogo topline je govorio o svojoj staroj prijateljici, a onda mije ispričao nekoliko interesantnih stvari koje sam u poslednji čas uspeo da uklopim u ovu priču.

O Terezi Mendosi se više ništa nije znalo. Neki tvrde da je uzela novi identitet i izmenila lični opis, i da živi u Sjedinjenim Državama. U Floridi, kažu. Ili Kaliforniji. Drugi uveravaju da se vratila u Evropu, sa svojom ćerkom, ili sinom, ukoliko je uopšte rodila dete. Pominju Pariz, Majorku, Toskanu, ali zapravo niko ništa ne zna. Što se tiče mene, dok sam tog poslednjeg dana sedeo pred svojom flašom piva u Baljeni i slušao pesme iz džukboksa među brkatim; ićutljivim rae-štanima, zažalio sam što nemam talenat da sve pretočim u tri minuta muzike i reči. Moja će biti, kakve li utehe, korida od petsto stranica štampanog papira. Ali bio sam siguran da će neko na nekom mestu, nedaleko odavde, načiniti pesmu koja će se ubrzo raširiti po Sinaloi i po ćelom Meksiku, a pevaće je Tigres ili Tukanes, ili neka druga čuvena grupa. I ovi likovi grube spoljašnosti, s velikim brkovima, u kockastim košuljama, s bejzbolskim kapama i slamnatirnšeširima, koji su okružili Hulija, Elmera i mene dok smo sedeli u istoj kafani - možda i za istim stolom - u kojoj je sedeo Guero Davila, slušače tu pesmu iz džuk-boksa: svaki sa svojom flašom piva u ruci, ćutke klimajući glavom. Slušače priču Kraljice juga. Koridu o Terezi Mendosi.

La Navata, maj 2002. godine