Brošura prilički kiseljak

U V O D INICIJATIVA I AKTIVNOSTI Ekološkog udruženje GAZO WATER i Mesne kancelarije MZ PRILIKE prvenstveno imaju za cilj povečanje standarda lokalnog stanovništava,očuvanja životve sredine, održivog razvoja, promocija Ekološke oaze, ekoložke turističke destinacije PRILIKA, Priličkog polja, Ivanjičkog regiona, Moravičkog Staroh Vlaha i okruženja.

Na istom zadatku okupila nas jezajednička inicijativa

OŽIVIMO BANJU PRILIČKI KISELJAK Realizacija ovakvog projekta zahteva i niz aktivnosti, mišljenja smo da putem ekologije, turizmom, zelenom proizvodnjom, održivog razvoja, čemo ostvariti cilj i povećati standard lokalnog stanovništva, doprineti otvaranju novih radnih mesta, na mapu EVROPE vratiti ekološku turističku destinaciju Moravičkog Starog Vlaha.

Ova brošura je u skladu postizanja cilja propagande, celog projekta

PRILIČKI KISELJAK 1873 Priličkog kiseljaka i njegovog okruženje. U njoj su na jednom mestu prikupljeni svi važni činioci i kvaliteti ovoga kraja počev od istorisko kulturnih, prirodnih i socijalnih vrednosti.

Pored ove brošure pokrenuto je niz aktivnosti: 

Podneta inicijativa za katekorizaciju ovog područja kao zaštićenog područja ZAVODU ZA ZAŠTITU PRIRODE Republike Srbije,



U organizaciji MZ Prilike očišćen korov oko izvora Prilički kiseljak i poravnata zemlja,



U avgustu tačnije 01.08.2016.god. Organizuje se Internacionalni volonterski eko kamp PRILIČKI KISELJAK 2016, kada će izvor dobiti novi izgled novu kupolu,



Otvoren je i EKO CENTAR Prilički kiseljak koji za sada putem interneta ima za cilj edukaciju i propagandu Eko-etno-rualnog turizma, ekološke poljoprivrede, ekologije, održivog razvoja.



Izdajemo ovu brošuru koja se može preuzeti i oštampati u PDF formatu sa web sajtova GAZO WATER i MZ Prilike

Nadamo se da če vam dati niz novih saznanja i edukativno delovati i da će doprineti većoj promociji PRILIČKOG KISELJAKA I OKOLINE AUTORI:

Ing Blagoja Gavrić Generalni menadjer GAZO WATER Momčilo Poledica Predsednik MZ Prilike

PRILIČKI KISELJAK, PRILIKE MORAVIČKI OKRUG

SADRŽAJ



PRILIKE…………………………………………………………………………………………………………………….



LEGENDA………………………………………………………………………………………………………………..



ISTORIJA………………………………………………………………………………………………………………….



ZNAMENITE LIČNOSTI…………………………………………………………………………………………….



GEOLOŠKA GRADJA………………………………………………………………………………………………..



KLIMA……………………………………………………………………………………………………………………



VODOTOKOVI……………………………………………………………………………………………………….



BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET……………………………………………………………………………………..



KULTURNO ISTORISKE ZNAMENITOSTI………………………………………………………………….



PRIRODNI SPOMENICI…………………………………………………………………………………………..



O AUTORIMA………………………………………………………………………………………………………….



GAZO WATER.............................................................................................................

PRILIKE Mesna zajednica Prilike se bavi razvojem sporta, kulturno – umetničkih aktivnosti, lova i ribolova, turizma i ekologije, boljim življenjem lokalnim stanovništva u području Mesne zajednice deluju: UDRUŽENJA •

u priličkom okruženju deluje Ekološko udruženje GAZO WATER osnovano 2010.g.

•

udruženje mladih Prilika pod nazivom-PRILIKE U SRCU MLADIH 22.05.2015. formirano

•

sekcija lovaca



udruženje pčelara

FK „Prilike“ Formiran 10.07. 1994. godine, član okružne moravičke lige gde se sa uspehom takmiči. U sastavu fudbalskog kluba je i ekipa „petlića“koja vredno i redovno trenira težeći da jednog dana postanu vrhunski fudbaleri..

Nastavljajući tradiciju svojih predaka, zaljubljenici u narodno stvaralaštvo formirali su

Kulturno – umetnicko društvo „Prilički Kiseljak“ Koje je za kratko vreme imalo značajnih nastupa. U KUD-u ima oko 60-tak članova koji su organizovani u razne sekcije: starija muška pevačka, mlađa muška pevačka, ženska pevačka, folklorna i instrumentalna sekcija.

Treba napomenuti da je u rad društva uključen značajan broj mladih ljudi što daje nadu i ohrabrenje za dalji uspešan rad i razvoj KUD-a.

EKO CENTAR U saradnji i inicijative OŽIVIMO BANJU PRILIČKI KISELJAK MZ Prilike i Gazo Water pokrenut je Eko centar Prilički kiseljak 2016.g. sa delovanjem u oblasti ekologije, eko-etnorualni turizam, zelena proizvodnja, boravka u prirodi, održivog razvoja, civilnog društva putem edukacije, pružanja usluga gradjana MZ Priličkog kiseljaka i okoline. Ujedno je i Arhus centar Prilički kiseljak za Jugozapadnu Srbiju.

O PRILIKAMA Mesto je bogato izvorima pitke vode. Jeremića vrelo u Prilikama, Raškova bara u Dubravi, Supište, Plandište i dr. Jeremića vrelo je kaptirala MZ 1970. godine i izgradila seoski vodovod čija je razvodna mreža duga 6.120 m, a vodom se snabdevaju oko 400 domaćinstava, U PRILIKAMA 

Osnovna škola,



Pošta



Crkva „Svetog Arhistratiga Mihaila“ – Prilike

32 252



Zemaljska satelitska stanica i dvadesetak privrednih objekata. „Jugoslavija“ (otvorena 07.06.1974 godine za direktne telekomunikacione veze sa zemljama Afrike, Azije, Australije i Evrope, a kasnije proširivana i za veze sa ostalim kontinentima)



Industrija tepiha Ivanjica, preduzeće Ristić



Zemljoradnička zadruga „Produkt“,



Zemljoradnička zadruga „Prilike“ RJ ITI Poljoprivreda, preduzeća „Best Holding“ grupe



10-tak privatnih strugara sa vrednom i modernom opremom („ Jela univerzal“, „Mono“, „Univerzal“, “Milutinović“ i dr.)



peduzeće „Radovanović“ sa razvijenom proizvodnjom povrća i uzgajanjem cveća



nekoliko trgovinskih i ugostiteljskih radnji



privatno preduzetništvo i zanatske radionice koje meštanima služe kao značajan izvor prihoda: auto – mehaničari, auto – limari, preduzimači, zidari, stolari, moleri, bravari i dr.



Poljoprivredno gazdinstvo NETAX Prilike



U ovom kraju postoji nekoliko crkava, koje su zadnih godina renovirane ili tek izgrađene: crkva Sv. Arhangela Mihaila u Prilikama za koju neki istraživači veruju da je podignuta u drugoj polovini šesnaestog veka, zatim crkva Sv. Velikomučenika Geogrija u Radaljevu ozidana 1810. godine. Crkva na Gradini u Radaljevu za koju u narodu kaze da su je za jendu noć vile prenele iz radaljevskog polja, sa mesta zvanog „Panđur“, na Gradinu, zatim nova crkva na Đokovica Brdu u Radaljevu koja je 1997. godine izgrađena i posvećena svetom Velikomučeniku Georgiju, i crkva Svtog Vaznesenja Gospodnjeg koja je izgrađena 1995. godine, a završena i osveštana 19-05.2002. godine.



Ovde se nalazi i izvor mineralne ugljokisele vode u Priličkom Kiseljaku. Analizom stručnjaka utvrđeno je da je voda bogata gvožđem, sumporom i litijumom. Trenutno se ne vrši nikakva prerada ove vode, već se ona koristi u svom prirodnom stanju i ljudi iz mnogih krajeva Srbije (naročito Arilje, Požega, Čačak, Užice)redovno dolaze da uzimaju ovu vodu. Mineralni izvori ove banje su bili poznati još Ilirima i Rimljanima, ali su za vreme Turaka bili potpuno zaboravljeni. Krajem 19. veka ovi izvori su ponovo na glasu, a intenzivije korišćenje mineralne vode počinje 1970. godine sa postavljanjem mašine zaflaširanje. Ova banja je pogodna za lečenje stomačnih bolesti, ali je danas, iako se tu nalazi ugostiteljski objekat i veliki broj vila, banja prilično zapuštena



PROTIV GRADNA STANICA Na području Mesne zajednice izgrađene su 1976. godine dve protivgradne stanice (jedna u Radaljevu i jedna u Dubravi). Stanice se sastoje od po dve betonske prostorije, pored kojih je instaliran lanser za ispaljivanje raketa. Komande za rad strelci dobijaju radio – vezom, sa poligona iz Sjenice. Sva domaćinstva u MZ Prilike su dosta učinila na podizanju svog ličnog standarda i što boljoj tehničkoj opremljenosti. Tako, trenutno ima 96 traktora, 321 putnički automobil, 18 kamiona, motokultivatora 78 i oko 250 traktorskih i drugih priključaka.

Sve turističke aktivnosti u našem mestu vezane su za turistički savez u Ivanjici u cilju razvoja seoskog turizma.

Trenutno je u planu formiranje slikarske kolonije i početak razvoja seoskog turizma u zaseoku Cerova. Mislimo da u razvoju turizma nisu iskorišćene sve mogunosti ovog kraja (čak se u poslednjih desetak godina stalno stagniralo) tako da je ova oblast definisana kao jedan od prioriteta razvoja naše Mesne zajednice.

Po pitanju ekologije, Mesna zajednica je preuzela niz aktivnosti i mera za čistije i uređenije mesto. Tu se pre svega misli na uređenje centra Prilika, uklanjanje nekoliko deponija i redovno vršenje komunalnih i drugih usluga. U cilju rešavanja ekoloških problema ostvarujemo stalne kontakte sa Ekološkim pokretom, ekološkim intspektorom, JKP „ 13. Septembar“ i svim drugim koji mogu i koji su zainteresovani za rešavanje ovih problema . Radi se i na izučavanju istorije sela. Izdata je knjiga „Prilike, Dubrava, Radaljevo“ autora Dragoljuba Vujovića koja je pripremana i pisana nekoliko godina i tipa je enciklopedije. Takođe, je u novije vreme izdata knjiga Vojislava Subotića, „Knezovi Raškovići u istoriji Srba“, čiji je jedan deo posvećen nestanku crkava i kretanju naroda u ovim krajevima, izdata je knjiga Nade Đoković o priličkoj školi, koja obuhvata i istoriju sela.

Stanovništvo Kada su naseljena sela Prilike, Dubrava i Radaljevo i okolina teško je pouzdano utvrditi, jer nema autentičkih arhivskih izvora. Nasaljevanjem Srbije za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1815 – 1839) posebno se bavio Tihomir Đorđević i o tome objavio rad u Glasniku geografskog društva.

Nasaljavanju Prilika, Dubrave i Radaljeva doprinosilo je iseljavanje Turaka u Sjenicu i Novu Varoš posle 1830.i 1834. godine, kada je vršeno razgraničenje, odnosno postavljanje državne granice između Knezevine Srbije i Turske. Turci su držali imanja u Radaljevu, o čemu ima arhivskih podataka. O današnjem stanovništvu Prilika, Dubrave i Radaljeva prvi tragovi nalaze se u poreskim knjigama iz 1833.i 1834. godine.

Preseljavanje stanovnika iz Prilika i u Prilike uvek postoji u zavisnosti od ekonomskih odnosa. Formiranjem MZ 1966.godine selo se konstituiše i počinje planski razvoj. Prvi predsednik MZ bio je Kosta Milovanović, nastavnik, a podpredsednik Čedo Pantović, poljoprivrednik. Danas MZ ima 1244 domaćinstava sa 4246 stanovnika (selo Prilike 1348, Dubrava 1874 i Radaljevo 1024 stanovnika). Najveći broj su mešovita domaćinstva (radni odnos i poljoprivreda), a manje je čisto poljoprivrednih domaćinstva

GEOGRAVSKI POLOŽAJ PRILIČKOG POLJA Mesna zajednica Prilike, koja obuhvata površinu od 59 km2, nalazi se na nadmorskoj visini do 400 metara, čine naseljena mesta Prilike, Radaljevo i Dubrava. U Mesnoj zajednici Prilike živi ukupno 4.242 stanovnika u okviru 1.244 domaćinstva. Samo naselje Prilike (1.348 stanovnika i 430 domaćinstava), koje čini centar ove

mesne zajednice, se nalazi na putu Ivanjica-Arilje, gde se odvaja put za Kiseljak, Katiće, Močioce i druga sela. U Prilikama se nalazi i mesna kancelarija, pošta, OŠ “SretenLazarević”, crkva i ambulanta ivanjičkog Doma zdravlja. Naselje Prilike obuhvata sela Podmalič, Milovići, Darijevića Rijeka, Prisoje, Rabreni, Kiseljak i Varjače. KO Prilike obuhvata 6. . 067 kat. parcela ukupne površine 1.622 ha, 76 a i 87 m2, Dubrava (1. 874 stanovnika i 542 domaćinstva) se prostire od Vodica, na jugozapadu većim delom reke Grabovice i pobrđu, sve do Moravice na severoistoku, u dužini od 10 km. Nalazi se između Sivčine (sa desne strane Grabovice) i Prilika. Dubrava obuhvata sela Klepane, Cerova, Jevac, Palež, Jasenište, Đurići i Grabovicu. KO Dubrava ovuhvata 8. 334 kat. parcele ukupne površine 2. 813ha, Dubrava je jedno od najbogatijih sela u Moravičkom kraju, a naročito je poznata po proizvodnji povrća, malina, jabuka i šljiva. Zahvaljujući povoljnom geografskom položaju, u Đuričkom polju, na području Dubrave 1974. godine je otvorena prva Zemaljska satelitska stanica na Balkanu.

Radaljevo (1.024 stanovnika u okviru 272 domaćinstva) se prostire sa desne strane reke Moravice i zauzima najudaljeniji severozapadni deo ivanjičkog polja i pobrđa koja se protežu od Lisedo Klisure i Moravice. Kroz selo prolazi kolski put Adžin most – Gradina – Divljaka, ali je izgradnjom puta kroz Klisuru prestala potreba za njim. Selo Radaljevo je podeljeno na dva većazaseoka – Gornje i Donje Radaljevo.

DOGADJAJI PREOBRAŽENJE PRILIKE

“FESTIVAL IZVORNE SRPSKE PESME U PRILIKAMA” FESTIVAL DEČJEG FOLKLORA “SVETLOST NA BREŽULJKU”

SPOMENIK U PRILIKAMA Danas, ispred spomenika u centru Prilika sreli su se prošlost i sadašnjost. Mi, deca sadašnjosti, odali smo počast generacijama koje su svoje živote dali za svoju rodnu grudu. Ne smemo ih zaboraviti i svake sledeće godine bićemo njihovi čuvari. Ispred meštana koji su prisustvovali ovom svečanom činu, zahvalio bih se domaćinima, Nevenu Bajoviću njegovoj supruzi. Takođe bih se zahvalio i svešteniku Siniši, trubačkom orkestru kao i svim ljudima koji su pomogli domaćinu u organizaciji. Posebno bih se u ime svih zahvalio predivnoj deci iz Osnovne škole “Sreten Lazarević”, njihovim koreografima i direktoru, na izuzetno lepoj predstavi koju su nam priredili. Neka naši preci počivaju u miru,a na nama je,njihovim sledbenicima, da ih se uvek sećamo. Srećan praznik svima….

Predsednik MZ, Momčilo Poledica

Legenda PO LEGENDI SVETI SAVA JE DAO IME Nema tog radoznalca koji, kada čuje od Priličanina odakle je, odmah ga i ne upita: "Otprilike do Ivanjice..." Na duhovitu igru reči obično je stizao ovakav odgovor: "Do Ivanjice osam, a do Pozege trideset i četiri kilometra."

Zaista neobično ime. Nema ga na mapi srpskih sela. Jedinče je u tom pogledu. U Vukovom Rječniku stoji ovakvo objašnjenje: prilika, nije to njegova prilika, našla slika priliku. Ide sve do ona dva poznata stiha iz narodne pesme: "Prvu sveci vrgoše priliku grom udari na Svetoga Savu."

Uzaludno je ići u dalja ispitivanja, jedini put vodi pravo ka predanju i legendi. Bez njih nema priče o postanku i od njih svako uzima šta mu i koliko treba, da uzida u priču samo da se ne potone u tamu i zaborav.

Legenda kaze: "Kad se vraćao Sveti Sava iz manastira Studenice, put ga je odveo kroz moravička sela i zaseoke, pa se iz Ivanjice dalje zaputio ka manastiru u Klisuri. Usput mu se pridruzio neki čovek koji je u obliznjem selu ukrao pevca. Pod jednim brdašcem sednu da se odmore. Sveti Sava časkom ustane te ode do izvora. Utom pristigne domaćin sa komšijama u poteri za lopovom. Ovaj ih na vreme primeti, pa brze bolje pevcu otkine glavu i baci je podalje od sebe. Zatim, bezglavog pevca strpa u Savinu torbu.

Kad stigoše ljudi, stize i Sava sa izvora, onda zatraziše obojici da pokazu torbe. Kod lopova ne nadjoše ništa.

Tada Sveti Sava odreši svoju torbu i ugleda pevca bez glave. Bude mu teško i krivo, izvadi pevca iz torbe i rece: "Pevca nisam ja ukrao, ali otprilike prilika je da sam ga ja ukrao." Savin saputnik prizna kradju i pokaza mesto gde je bacio pevčevu glavu.

Od tada to mesto dobi ime Glavica, a selo u kome se zatekao Sveti Sava, dobi ime Prilike. Poznata je i druga legenda. Vuk bi rekao, isto to, samo malo drukčije.

U Prilike se stize asfaltnim putem koji je i jedini pravac kojim se od Požege moze stići u naš kraj. Dok putujete kroz klisuru čini se da putovanju nikd kraja, da Malič postaje sve šumovitiji, da je Gradina sve kamenitija, a Moravica sve uza i nemirnija. Onda neočekivano izbijete na klanac, i pred vašim očima pruzilo se neveliko ali pitomo Priličko polje, oivičeno šumovitim brdima sa modrim obriscima Golije u daljini.

Po sred polja asfaltna traka vodi vas dalje. S desne strane teče Moravica, nekad bistra i čista plainska reka, danas, crvena i crna, najviše nesrećna zbog otpadnih industrijskih voda koje se bez trunke grize savesti ispuštaju u njene brazake. Priroda ovde nije škrtarila.

Zbog toga sigurno ni prilička škola nije imala problema sa kadrovima. Prosvetni radnici smatrali su pravom srećom, pogotovu oni sa planine, ako dobiju Prilike.

Svuda su prostrane livade, plodne njive, bogati voćnjaci.

Dvospratna školska zgrada zidana u obliku ćirilicnog slova "G" podignutaomanjem brezuljuku, dominira okolinu. To je i prvi krov koji ugledate kada se otud od klanca ukaze selo. Zapravo, bilo iz kog pravca da idete pred vašim očima bljesnu školski prozori i čini vam se kao da samo vas pozdravljaju.

Prilički kiseljak (PRILIKE) prelepo selo, lekovita vazdušna banja sa lekovitim izvorištima mineralne vode ( Proglašena Banjom 1873.godine) u jugozapadnoj Srbiji. Leži na obalama reke Moravice, začetnice naše najveće reke, Zapadne a potom Velike Morave. Smeštena je u živopisnoj kotlini Poznatija kao prilička polja u starim zapisima u podnožju planinskog venca Mučnja. Stanište čestitih, toplih i gostoprimljivih domaćina, ekološka oaza mira, čistog vazduha i ekološki zdrave sredine.

Banja Prilički kiseljak pripada Opštini Ivanjica se nalazi u delu Srbije poznatom kao Starovlaško-Raška visija. Banja se nalazi teritoriju ranijeg sreza Moravičkog, čije je sedište bila Ivanjica.

Moravički srez administrativno je formiran kad i svi drugi srezovi u Kneževini Srbiji, posle ukidanja nahija i novog ustrojstva vlasti, a ukinut je 1964. godine kada su u Srbiji stvoreni regioni i opštine.

Banja Prilički kiseljak u sastavu Opštine Ivanjica bila je u Užičkom regionu sve do nove administrativne organizacije 1992. godine kada su stvoreni okruzi. U novoj administrativnoj organizaciji, opština Ivanjica nalazi se u sastavu Moravičkog okruga sa opštinama Lučani, Čačak i Gornji Milanovac, sa sedištem u Čačku. Tako

se, posle perioda duže administrativne vezanosti za Užice, Ivanjica našla sa opštinama sa kojima u geografskom, saobraćajnom i privrednom pogledu čini prirodnu celinu. Opština Ivanjica graniči se sa istoka opštinama Raškog okruga: Kraljevom, Raškom i Novim Pazarom, sa zapada opštinama Zlatiborskog okruga: Ariljem, Novom Varoši i Sjenicom, a sa severa opštinom Lučani izMoravičkog okruga. Sa površinom od 1.090 km2, spada medju teritorijalno najveće opštine u Srbiji i zauzima šesto mesto.

Ivanjica je stekla status varoši 16. juna 1866. godine, Ukazom Kneza Mihaila Obrenovića.

KULTURNO ISTORISKO BLAGO ISTORIJA PRILIČKOG KISELJAKA I OBLASTI “Stari Vlah” planinsku oblast poznatu kao Stari Vlah ili preciznije rečeno Kokin Brod - Prilike Zato što je najveći deo tog putnog pravca iznad 1000 metara nadmorske visine.

Stari Vlah je istorijska i geografska oblast na jugozapadu Srbije. Obuhvata oblasti : sjeverno od rijeke Lima i istočno od Drine, u slivu Moravice i Uvca sjeverno od Sjenice.

Obuhvata opštine Priboj, Prijepolje, Novu Varoš, Čajetinu, Užice, Arilje i Ivanjicu, kao i dijelove opštine Sjenice. Stari Vlah je planinska regija, pa se stanovništvo bavi uglavnom stočarstvom. Otuda i vodi ime – vlah je bio naziv za stočara.

Oblast je bogata vodom.

U regiji se razvija seoski turizam. Na Starom Vlahu se nalaze masivi Zlatibora i Zlatara.

Oni određuju podjelu Starog Vlaha na Zlatiborski Stari Vlah (obuhvata Zlatibor), Moravički Stari Vlah (obuhvata sliv Moravice) i Zlatarski Stari Vlah (obuhvata Zlatar). Na prostoru Starog Vlaha od Ibra do Drine i od Đetinje i Moravice do Polimlja i Potarja su ostaci starih gradova -tvrđava i starih puteva, crkava i manastira. U podnožju Vasilinog vrha nalazi se spomenik Vasilina česma, koja se spominje iz 18. veka. U neposrednoj blizini su ostaci karaule i carinarnice kao i ostaci rimskog i turskog puta.

Prof. Subotić otkriva neke od gradova-tvrđava Starog Vlaha: Ras, Maglič, Brvenik, Deževa, Klak, Oštrik, Mileševac, Jerinin grad, Severin. I srednjovekovna utvrđenja: u Prilikama, Erčegama, Šareniku, na Mučnju, u Srednjoj Reci, Pridvorici i u Gradcu na Goliji.

- Ovakvim kulturnim blagom retko se koji narod može pohvaliti – kaže Prof.Subotić

ISTORIJA MORAVIČKOG OKRUGA ISTORIJSKI PODACI Prvi pomen imena IVANJICA grada, seže u daleku 1505. godinu. Zapis se nalazi u knjizi zaduženja, koja se čuva u Dubrovačkom arhivu u Hrvatskoj. Zabeleženo je da je kramar "Filip od Ivanjice" imao dužničke obaveze prema trgovcu Gabrijelu Crijeviću.

Moravički kraj u davnoj prošlosti Moravički kraj bio je naseljen još u davnoj prošlosti. Pronadjeni su razni predmeti iz tog davnog doba, izradjeni od kamena. Ljudi u to vreme nisu znali za metale, već su svoje alate i oružje izradjivali od kamena. U selu Kosovici nadjena je kamena sekira iz tog doba. U Gornjem Radaljevu nadjen je nož sa dva sečiva, od kremena. Nož se nalazi u Prilikama. Iz “bakarnog” doba nadjen je jedan bakarni vrh od koplja u selu Crnjevu.

Takodje je nadjen jedan bronzani mač i bronzana sekira u selu Raščići, bronzano koplje u Kušićima, ispod Javora.

Starosedeoci u Moravičkom kraju Prvi narodi, koji su naseljavali ovaj kraj, a za koje istorija zna, bili su Dardanci. Njih su odavde potisli na jug Tračani. Tračane su potisli Iliri, koji su u ovim krajevima živeli dugo vremena u dobro organizovanoj državi.

Nadjena su i neka njihova naselja, izmedju ostalih jedno veće u dnu Priličkog polja, u selu Donje Radaljevo.

Ilire su pokorili Rimljani i dugo vladali ovim krajem. U našem kraju ima dosta ostataka iz doba rimske vladavine. Veruje se da su Rimljani počeli da koriste crveni peščar na prostoru od Čemernice do Javora kao gvozdenu rudu.

U Jovančića potoku, kod Bukovice, nadjen je jedan mermerni spomenik nekog rimskog, opštinskog starešine.

Spomenik se sada nalazi u Beogradu na čuvanju. Smatra se da imena - Loret (brdo), Negrišori (selo), Betulica (Brezova) selo i dr. vode poreklo iz rimskog doba.

Postoji i jedna zbirka kovanog novca, od 30 komada iz III i IV veka, nadjena i prikupljena u ovom kraju. U toj zbirci nalazi se i jedan srebrnjak od 32 grama.

Vizantinci (Grci) u ovim krajevima, živeli su samo po gradovima. Izvan gradova živeli su pokoreni drugi narodi.

U mnogim našim selima postoje stara groblja, koja naš narod pogrešno naziva "Grcka groblja". To su groblja nasih predaka, raznih srpskih plemena.

Doseljavanje Slovena u moravicki kraj Stari Sloveni doselili su se u naš kraj krajem VI i početkom VII veka. Oni su bili vredni, radni, dobroćudni i miroljubivi. Bavili su se stočarstvom, zemljoradnjom, pčelarstvom i lovom.

Ona slovenska plemena koja su se naselila oko Moravice, Studenice i Uvca bila su medjusobno srodna. Imala su zajedničko plemensko- rodovsko društveno uredjenje. Plemenom je upravljao Čelnik. Više srodnih plemena udruživalo se u župu, kojom je upravljao Župan. Više župana udruživalo se i biralo najhrabrijeg i najpametnijeg župana za kneza - Velikog župana.

Osnivanje prvih država Iako su bili miroljubivi, naši preci voleli su da budu slobodni. Medjutim, posle njihovog naseljavanja u ove krajeve, na njih su često napadali Madjari, Bugari, Vizantinci i drugi narodi. Da bi se zaštitila od njihovih napada i da bi bila slobodna, plemena naseljena u Moravičkom kraju udružila su se i prva osnovala svoju državicu pod upravom kneza. To se dogodilo jos u početku VIII veka.

Sedišta knezova bila su u ovom kraju oko reke Moravice i Studenice do Lima. Kao sedište tih knezova pominju se ova mesta u vizantijskim i rimskim zapisima: "Megiretus"- što neki tumače kao Medjurečje, grad Destnik, nazvan po knezu Desti, a nalazio se ispod Golije. Posebno se pominje grad Dresnik ili Dreznik, opet u ovom kraju.

Gde su sve bila sedišta srpskih župana - knezova u to vreme nije poznato, no da su bila oko gornjih tokova Studenice i Moravice, to je potpuno pouzdano. Od svih ovih knezova najviše je ostalo zapisa o knezu Časlavu Klonimiroviću, koji je osvojio vizantijski grad Ras, jugoistočno od Golije i u njega preneo svoje sedište.

Pored Časlava, Vizantinci mnogo pominju i kneza Vukana iz stare srpske kneževske dinastije. On je vladao od 965 - 999. godine. Ratovao je neprekidno sa vizantijskim carem Vasilijem. Proširio je svoju državu sve do Lipljana na Kosovu.

Vukan je premestio svoje sedište iz Rasa ponovo na južnu stranu Golije. Vukanov unuk knez Bjeloš se u jednom trenutku vratio iz Hrvatske u ovaj kraj i postavljen je za srpskog kneza. Njegovo sedište bilo je negde u moravičkom kraju i zvalo se Bjeloševac (Bjeloševa reka). Bjeloša je nasledio njegov rodjak knez Desa II 1149. godine. Njegovo sedište bilo je u Desniku kod izvorista Moravice.

Moravički kraj u doba Nemanjića Vizantijski car Manojlo Komnen napao je sa velikom vojskom na Desinu državu 1168. godine, no do rata nije došlo, već je pregovorima odlučeno da se knez Desa povuče sa kneževskog položaja, a na njegovo mesto car Manojlo postavi za velikog župana ovog kraja kneza Tihomira, sina župana Zavide. Nemanja je 1170. godine

preuzeo vlast od Tihomira i pripojio ovom kraju Stracimirove i Miroslavljeve zemlje. Obnovio je grad Ras, pod Golijom i u njemu smestio svoje sedište.

Nemanju nasledjuje njegov srednji sin Stefan 1196. godine. Na njega su napali Madjari i opustošili mu svu zemlju sve do planine Golije. Uz Madjare je bio njegov stariji brat Vukan. Priča kaže da je na Goliju došao njihov najmladji brat Rastko, (Sv, Sava) i izmirio braću, Stefana i Vukana, a madjarskog kralja pregovorima ubedio, da on svoju vojsku vrati odatle u Madjarsku. To se mesto na Goliji zove Odvraćenica. Nedaleko od Odvraćenice zaključeno je primirje izmedju madjarskog kralja i Stefana, te se to mesto i sada zove Polumir.

Za vreme njegove vladavine Moravički kraj i dalje je bio centar države. Iz ovog kraja bili su glavni njegovi saradnici i starešine i u drugim krajevima.

Uroš I Nemanjić Najmladji sin Stefana Nemanjića, Uroš I Nemanjić, kao kralj srpski otpočeo je otvarati rudnike. Doveo je Sase sa severa, jer su bili vični kopanju i livenju rude. U to vreme prvo su se počele kopati rude baš u našim krajevima.

Gvozdena ruda kopala se pod Čemernicom, u Maskovi. Zatim na Biljevinama i Pogledi, ispod Javora. Livnice gvozdja bile su u Maskovi, Štitkovu i Kušićima (Milojevići). Otvorio je rudnike i ispod Golije, na Rudnoj glavi, u Samokovu kod Ostatije, u Brusniku, Pridvorici, Osonici, kao i u drugim mestima. Uroš je počeo kovati i prvi srpski novac. Iz tog je doba i stari most u Kumanici, koji se pogrešno zove Rimski most.

Uroševa zena Jelena Anžujska, posle njegove smrti pokaludjerila se i dobila ime Janja. Narod ju je prozvao majka Janja. I danas se pominje majka Janja u ovim krajevima. Ona je na istocnoj strani Golije podigla manastir Gradac, jedan od najlepših naših manastira. Janja je tu osnovala prvu srpsku žensku školu, u kojoj se pored pismenosti učio i umetnički vez. Taj manastir je "Crkva Janja na Vlahu Starome". Sedište Nemanjića bilo je ispod Golije, u Rasu i Deževi.

Posle Uroševe smrti, Srbijom su vladali njegovi sinovi Dragutin i Milutin. Dragutin je vladao od Golije, Javora, Zlatibora i na sever do reke Save. Prestonica mu je bila u Debrcu na Savi, a letnji dvorac u Arilju. Podigao je crkvu u Arilju i Belu crkvu u Brezovi, sa svojom ženom Katalinom. U to vreme njegova vlastela podigla je dve crkve u Prilikama, jednu u Radaljevu, zatim crkvu u Dubravi, u Maskovi, u Kušićima (iznad Pavlovića), na Županjevici (iznad Jovančevića) i mnoge druge. Iz ovog doba je i crkva u Pridvorici i na Gracu, u Srednjoj Reci, kod Samokova u Ostatiji itd.

Milutin je vladao južno od Javora i Golije. Premestio je svoje sedište iz Rasa i Deževe u Prizren. Od tada ovaj kraj počinje da gubi svoj značaj kao centar države.

U ovom kraju bilo je mnogo vlastele. Oni su na svojim posedima podizali crkve. Otuda u našem kraju ima preko 40 crkvišta iz tog doba. Neki od vlastele podizali su male gradove - utvrdjenja kao: Gradina u Prilikama, Gradina na Šareniku, Gradina na Mučnju, zatim u Srednjoj Reci, u Pridvorici, Gradac na Goliji itd.

Milutina je nasledio njegov sin Stefan Dečanski, a njega njegov sin Dušan Silni, koji se proglasio za cara i sedište premestio u Skoplje.

Posle Dušanove smrti vladao je njegov sin Uroš. No, tada se vlastela u mnogim krajevima pobunila počevši samostalno da vlada. U ovom kraju vladarem se proglasio užički knez Nikola Altomanović. Na njega su vojskom

napali knez Lazar, Djurdje Stracimirović, Vuk Branković i bosanski kralj Tvrtko, pokorivši ga u bici u Požeškoj kotlini.

U ovom kraju, u to vreme, upravljala su braća Musići - Stevan i Lazar - sinovi sestre kneza Lazara - Dragane. Oni su podigli manastir Novu Pavlicu na istočnoj strani Golije.

Moravički kraj za vreme i posle kosovske bitke Ostaci razbijene Lazareve vojske povlačili su se sa Kosova starim putem, koji je vodio baš preko našeg kraja za Bosnu i zapadnu Srbiju, jer su očekivali gonjenje od strane Turaka.

Stare istorijske neproverene priče kazuju da je Lazareva žena, Kneginja Milica organizovala prihvatilište i bolnice za negu ranjenika na području današnjeg sela Kosovica. Kosovica je tako dobila ime, jer su ovde lečeni mnogi kosovski ratnici, od kojih je veliki broj ovde umro.

Priča dalje kazuje da je Kneginja Milica imala u to vreme sedište na ivanjičkom brdu, te se to mesto i sada zove Caričine livade. Odmah na južnoj strani tog brda nalazi se izvor, Caričina Voda.

Ispod Caričinih livada nalazi se Grob Boška Jugovića, gde je po legendi sahranjen ovaj kosovski junak. Taj grob otkopan je 1911. godine na Vidovdan. Na dva i po metra dubine, pod velikom kamenom pločom, nadjeni su ostaci kostura, a po srebrnom šlemu i oklopu utvrdjeno je da pripada nekom značajnijem srednjevekovnom srpskom vlastelinu. Ali iz kog je doba taj grob i koji je to vlastelin bio, potpuno je nepoznato. Verovanje da je to grob Boška Jugovića istorijski je nepotpuno dokazano. Na tom grobu, 1929. godine malu crkvu podigao je Blagoje Lukovic, gradjevinar iz Ivanjice.

Posle kosovske bitke, Srbijom, pa i ovim krajem vladao je Lazarev sin Stevan Visoki, a posle njega Djurdje Branković Smederevac, sin Vuka Brankovića.

Posle Djurdja Smederevca Srbijom i ovim krajem vladali su njegovi sinovi Vuk i Lazar, ali kratko vreme.

U raznim pričcama i predanjima, pominje se da je ovim krajem u doba Djurdja Smederevca upravljao nekakav dobri knez Kocelj, da je imao svoj dvorac u Brezovi, ispod Katića i da je tu podigao mnogo lepu i veliku crkvu.

Ta kosa, idući sa Katića prema Beloj Crkvi, zove se Kocelj. Na toj kosi i sada se poznaju temelji velike crkve. No, iz kog je doba crkva i ko ju je podigao, ne zna se.

Mnogo decenija u našem kraju od stare vlastele su ostali samo knezovi Arsenovići, od Sjenice do Arilja, a od Zlatara i Zlatibora pa do Drine knezovi Raskovići. I jedni i drugi su daljni srodnici Nemanjića, po ženskoj liniji.

Oni su za knezove potvrdjivani od samih sultana.

Velika seoba Srba Kada se austrijska vojska krajem 17. veka počela povlačiti prema severu, sa njom je pošao i srpski narod pod vodjstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. Izbegli narod zadržao se oko Save i Beograda duže vreme, nadajući se da ce Austrija ipak nastaviti rat. To se nije desilo i u Austriju je tokom 1691. i 1692. godine prešlo oko 200.000 srpskih porodica.

Tom prilikom iz Moravičkog kraja iselile su se listom sve porodice i naselile se u Bačkoj. Stanovnici iz doline Moravice naselili su se izmedju Sombora i Subotice i tamo su osnovali Srpsku Moravicu.

Stanovnici iz gornjih krajeva naselili su se oko reke Tise. Tako su osnovali i naselje Kovilj u Bačkoj. U letopisu crkve u Kovilju stoji da su crkvu podigli "bratija manastira Kovilja u Moravici u Srbiji", a prema liku i podobiju manastira Kovilje u Srbiji. Ako je ovde u našem Kovilju bila onakva i onolika crkva, onda je ona bila i veoma lepa. To je svakako tačno, jer je u našem Kovilju jedno vreme bilo sedište vladike. Gde je pak u Kovilju bila ta crkva, ni do danas ništa ne znamo. Ali da to nije ova sadašnja crkvica, to znamo pouzdano. Sadašnja crkvica u Kovilju koja pripada manastiru Svetih Arhangela bila je u to vreme obična isposnica, a ne episkopska crkva.

Iz letopisa crkve u selu Tovariševu kod Sombora, vidimo da su crkvu podigli Srbi od Mučnja i Javora u Moravici u Srbiji. Prema pričama i predanjima, u selo Tovariševo su se naselili Srbi iz predela izmedju Mučnja i planine Javor. I danas se tamo priča o kneževima Raškovićima i Arsenovićima. Ima i predanja po kojima se vidi gde je bila koja crkva u ovom kraju, što odgovara stvarnosti prema ostacima temelja crkava na tim mestima.

Moravički kraj posle seobe Naš kraj je posle velike seobe ostao potpuno pust. Odselili su se knezovi Arsenovići, odselila se i kneževska porodica Rašković. Oni su se naselili severno od Pešte i oko Sent Andreje. Neki Raškovići naselili su se oko Kikinde, u Banatu. Jedan od Raškovića, osnovao je i podigao grad Ilok na Dunavu. Podigao je Šarengrad u Sremu i hrabro branio Osijek i druge gradove. Zvao se i potpisivao kao "Knez i pukovnik Hadži Mojsije Rašković iz Štitkova od Starog Vlaha".

Od cele velike kneževske porodice Rašković u ovom kraju ostala su samo dva brata.

Posle seobe, Turci su spalili i porušili sve crkve, sva naselja i sve što se porušiti moglo. Posle zaključenog mira u Požarevcu 1718. godine, ceo Stari Vlah, oko Sjenice, Nove Varoši, Moravice i Studenice dobija u posed nekakav poturčenjak Omer Čavić janičarski starešina, za svoje zasluge u ratovima.

Od prostranih turskih zemalja nije imao nikakve koristi. Zato je objavio da daje zemlju svakome ko hoće da se naseli na njegovim posedima besplatno, s tim što još toliko koliko uzme za sebe, obradjuje u korist Čavića na trećinu.

Ponovno doseljavanje u moravički kraj Počelo je naseljavanje iz Crne Gore, Hercegovine i Crnogorskog primorja, zatim iz Bosne, Metohije itd. Danas se tačno zna odakle je došla koja familija i gde se naselila u ovom kraju. Čkonjovići u Štitkovu, Stamenići Basare u Tisovici, Vulovići u Ravnoj Gori i Azanjci u Erčegama direktni su potomci četiri rodjena brata doseljena

iz Crne Gore. Radonjići u Maskovi, Arsenovići, Vedjići i Petrovići iz Kušića direktni su potomci petoro doseljene braće iz Crne Gore. Raškovići i Boškovići u Deretinu, Grujičići u Milandži, Miloradovići u Belici, Bogdanovići u Mrčajevcima i Civrići u Kušićima su potomci naseljenika, braće iz Ljutog Doca kod Gackog. Krivokuće u Ravnoj Gori, Bratljevu i Smiljevcu potomci su jednog doseljenika takodje iz Ljutog Doca. Čitava današnja sela vode poreklo od dve ili tri familije, doseljene u to doba.

Krajeve istočno od reke Moravice i oko reke Studenice naselili su doseljenici iz Metohije i Pologa. Oni su i danas sačuvali mnoge reči, pa i naglasak svog starog kraja. Zbog ovih reči i naglasaka oni se i sada razlikuju od onih koji su se naselili iz Crne Gore, Hercegovine i Bosne, na zapadnoj strani reke Moravice i sve do Zlatibora.

Po naseljavanju, novi stanovnici bili su neposredno potčinjeni knezovima Raškovićima, a sa Turcima nisu imali nikakve veze.

Kad je 1804. godine u Srbiji otpočeo ustanak pod vodjstvom Karadjordja, ceo ovaj kraj priključio se ustanicima, iako nije pripadao Beogradskom pašaluku, već Novopazarskom sandžaku.

Iz Sjenice je u Moravički kraj prešao Hadži - Prodan Gligorijević sa bratom Mijailom i pridružio se ustanicima.

Maksim Rašković mu je ustupio ovaj deo knežine istočno od reke Moravice sa selima Raščići, Šume, Sveštica, Lisa. Luke, Osonica, Pridvorica, Vionica, Ostatija, Brusnik, Srednja Reka, Dajići i sva ostala sela do Ibra. Taj deo nazvali su Dajićka knežina. Karadjordje ga je potom postavio za vojvodu. Zapadni deo našega kraja, zapadno od reke Moravice, ustupljen je knezu Bogdanu, iz Kušića, a Maksim je za sebe zadržao Novovaroški i Rujanski kraj.

Porodicu Hadži - Prodana i brata mu Mijaila u Sjenici je zarobio ćehaja (pomoćnik) bosanskog vezira Sulejman Skopljak - paše i popalio im sve zgrade. Mustafa Čavić - beg Sjeničanin, zapovednik Novopazarskog sandžaka, otkupio je zlatom Hadži - Prodanovu porodicu od Sulejman - paše i poslao je u Kušiće, u kuću Stamenića Basare, predao ih Hadži - Prodanu i Mijailu, a ovi su ih naselili u selo Raščići.

1809. godina u moravičkom kraju Karadjordje je sa svojim ustanicima i vojvodama rešio da oslobodjene delove Srbije, koje je obuhvatio Beogradski pašaluk, spoji i sjedini sa slobodnom Crnom Gorom i na taj način prekine vezu izmedju turskog carstva i Bosne, koja se održavala jedino preko Sandžaka.

Da bi to ostvario, Karadjordje je izgradio za ono vreme dobar put od Čačka preko Dragačeva za Ivanjicu i od Požege preko Ivanjice do Javora. Pored toga, izgradio je jaka utvrdjenja i šančeve na svim važnijim tačkama kao: Opaljenik, Deretin, Kušići, Brezova, Čemernica, Javor, Strugovi, Katići itd. Ta utvrdjenja su tokom vremena razrušena, ali se i sada poznaju i zovu se Karadjordjevim šančevima.

Turska vojska pod komandom Numan - paše skadarskog, Mustafe Čavić bega i Sulejman paše Skopljaka, prikupljala se oko Sjenice sa namerom da po svaku cenu spreči spajanje Crne Gore i Srbije, da ne bi Bosna i Hercegovina u tom slučaju zauvek bila izgubljena.

Karadjordje se bio smestio pod Javorom, u kući Stamenića - Basare i tu je doneo odluku da prevari Turke. Sa vrlo malo vojske javno je krenuo preko Štitkova i Trudova na Novu Varoš. Novu Varoš je zauzeo i krenuo prema

Prijepolju. Turci nakon sznanja za to skoro celokupnu vojsku pokreću krenu preko Zlatara na Prijepolje, a u okolini Sjenice ostavljaju samo nešto malo vojske.

Medjutim, Karadjordje se tajno vrati od Nove Varoši na Javor i sa svojom vojskom udari na Sjenicu. Sjenicu lako zauzma i zarobljava više topova, mnogo hrane, municije, oružja i druge vojne opreme.

Pri zauzimanju Sjenice naročito su se istakli moravičani sa Hadži - Prodanom i knezom Bogdanom iz Kušića na čelu. Karadjordjeva vojska zarobila je i celu porodicu Mustafe bega Čavića.

U boju na Suvodolu poginuo je knez Bogdan iz Kušića. Prenet je i sahranjen u Kušićima u Selištu. Za zapovednika njegovih vojnika izabran je njegov dvadesetogodišnji sin Mijajlo Era, kasnije član Sovjeta.

Moravički kraj u Drugom srpskom ustanku Posle propasti Karadjordjeve Srbije 1813. godine, Moravički kraj nije se predao Turcima. Hadži - Prodan, njegov brat Mijailo i Mijajlo Era, sin kneza Bogdana, povukli su se sa svojim borcima u planine Mučanj i Čemernica.

Docnije, Hadži - Prodan i njegov brat Mijailo odlaze u Beograd i predaju se veziru. On ih je uputio u Čačak da slobodno žive. Na Mučnju i Čemernici ostali su ostali borci, njih oko dve hiljade. Pošto se nisu hteli predati, razdele se na manje grupice od po trideset do pedeset boraca. Turci zbog tih četa nisu smeli zalaziti u Moravički kraj. Čuvene buljubaše (kapetani) i četovodje bili su: Ostoja Neška Nedovića iz Milandže, Mijajlo Era iz Kušića (sin kneza Bogdana), Gromo Milosavljević iz Opaljenika, Grujo Krivokuća iz Ravne Gore, Pejo iz Prilika, Milenko Dugonja iz Kosovice i mnogi drugi. Nakon jedne neuspele bune, brat Hadzi – Prodana, Mijailo uhvaćen je, odveden u Beograd i ubijen. Hadži - Prodan se prebacio u Austriju, a potom u Besarabiju, gde je docnije umro.

Njegova porodica ostala je u Srbiji. Neki mu potomci i sada žive u Arilju.

Posle Drugog srpskog ustanka Tek posle zaključenja mira izmedju Miloša i Marašli Ali- paše, uvidelo se da Moravički kraj nije obuhvaćen ovim ugovorom, već je ostao pod Turcima.

1816. godine u jesen, sin Mustafe bega Čavića, Redžep beg uspeva pregovorima da privoli moravičane na pokor. Za starešinu celog Moravičkog kraja postavlja Osmana Kučevića, koji se nastanjuje u Čavića konake u Ivanjici. Redžep Čavić i Osman Kučević primoravaju narod da im pored redovnog danka plaća i danak za vreme od 1804. do 1816. godine. Obzirom da je danak bio jako veliki, narod je mnogo osiromašio i počeo naglo da se seli u Pomoravlje i Šumadiju.

Oslobodjenje moravičkog kraja 1833. godine U decembru 1833. godine ceo Moravički kraj je pripojen kneževini Srbiji. Tada se iz Ivanjice odselio i subaša Redžepa Čavića Osman Kučević, ali je svoje sedište zadržao odmah preko Javora u selu Lepojevići. Kučevića kule u Lepojevićima porušene su tek 1912. godine, pri oslobodjenju Sandžaka od Turaka.

Naš kraj po pripajanju kneževini Srbiji nazvan je Moravička kapetanija. Novopostavljenom moravičkom starešini, novovaroškom kapetanu Simi Jakoviću, knez Miloš odredjuje sedište u Priličkom polju, kod Hadžinog

broda. Medjutim Jaković prelazi na područje Male Moravice, gde su se do 1833. godine nalazili posedi Bedinovaroških Muslimana Šljivića sa manjim naseljem i hanom Omer-bega Čavića. Na tom prostoru, sa leve strane Moravice, pod Gliječkim brdom i Ravanom, kapetan Jaković postavlja temelje nove varošice. Jaković uzima imanje Omer bega Čavića od Gliječkog do Čubrića potoka, osniva sreskukancelariju, trasira ulice, deli placeve stanovnicima iz okoline. Obeležena su mesta za mehane, dućane sa ćepencima, kuće sa drvenim doksatima..... Na Javoru je iste godine otvorena djumrukana - carinarnica.

Kapetan Sima Jaković umro je 1862. godine. Sahranjen je u nekoj crkvenoj porti, grob mu nikad nije nadjen, ali je seme koje je ostavio nastavilo da buja.

Prostor na kome je osnovana nova varošica na Moravici, mestimično je bio barovit, obrastao drvećem, najviše ivama, po čemu je kako tvrdi Radoje Uskoković, naselje dobilo ime - Ivanjica.

Prema tefteru kneževe kancelarije iz 1835.godine, varošica Ivanjica je najmanje naselje u Moravici, ima svega 22 poreske glave. Na osnovu tog dokumenta, ovo su i prvi stanovnici Ivanjice: Marko lazarević, Toma Lazarević, Dragutin Vukašinov, Pavle Bogdanović, Djordje Barjaktarević, Boško Milovanović, Drago Dragićević, Milan Dragićević, Radovan Mrdak, Antonije Mrdak, Aleksa Pržić, Stojan Mitrović, Gača Vujović, Risto Ceković, Simo Drobnjak, Luka Šiljak, Nikola Amčija, Ilija Srbulović, Djordje Sarajlija, Vukota Stojković, Petar Tuvegdžija i Mihailo Prepalid.

Iz izveštaja Sime Jakovića, moravičkog kapetana, od decembra 1837. godine, može se sagledati dinamično naseljavanje Ivanjice "stranim podanicima iz Turske". Novodošlo stanovništvo se veoma brzo snalazi i uklapa u ekonomske tokove varošice, što se vidi iz spiska zanimanja "dobeglog naroda" 1836. i 1837. godine.

1834. godine, u Ivanjici počinje da radi osnovna škola, jedna od prvih u užičkom okrugu. Prilozima gradjana i uz pomoć državne vlasti, sazidana je 1836. godine parohijska crkva. Ustanovljen je i "ispraviteljstveni sud", koji radi svega nekoliko godina, do 1838. godine. Tada je premešten u Užice.

Od 1842. godine u Ivanjici je uvedena poštanska stanica, a glasnicima na raspolaganju stoje dva konja za prenošenje poštanskih pošiljki.

U varošici pod Javorom, u blizini granice, sve se više razvija privredni život, čiju osnovu čine sitna trgovina i zanatstvo. To daje podstreka stanovnicima preko granice i okoline da silaze u čaršiju i da se u njoj naseljavaju.

Tako, pedesetih godina XIX veka Ivanjica dobija nove stanovnike iz Crne Gore i Hercegovine, najvišeVasojeviće, koji dolaze iz Golijskih sela.

Dinamičan ekonomski razvitak Ivanjice može se sagledati i iz broja stanovnika. Ovo naselje je bilo najmanje u Moravičkoj kapetaniji 1835. godine, sa svega 22 poreske glave. Deset godina kasnije, varošica broji 122 kuće sa 501 stanovnikom, a već 1866. godine u Ivanjici živi 1.148 stanovnika.

Dok je mlada gradjanska klasa mobilisala prve trgovačke kapitale da bi se razvila varošica Ivanjica, iznenada 23. novembra 1846. godine veliki požar preseca njen društveno- ekonomski zivot. Plamen se brzo raširio nošen jakim vetrom. Savio se oko drvenih kuća, dućana, magaza i kafana i brzo progutao celu palanku.

Razmere materijalne štete od požara mogu se shvatiti iz izveštaja okružnog načelnika iz Uzica, Miljče Trifunovića. U njemu stoji da je u požaru izgorelo 118 kuća i 42 dućana, 11 jekmedžinica, 35 meana i 13 bakalnica. Požar je preživelo samo 12 kuća, crkva, škola i praviteljstveno zdanje.

Posle velikog požara počela je izgradnja nove Ivanjice prema regulacionom planu, koga je odobrilo ministarstvo unutrašnjih poslova. "Praviteljstveni inžinjer" Avgust Nevola, zajedno sa okružnim i seoskim organima vlasti, novu varošicu je "postrojio, kućišta izmerio i naznačio". Projekat regulacionog plana bio je gotov do juna 1847. godine. Plan izgradnje stare Ivanjice zavisio je od konfiguracije terena i od pravca ranijih saobraćajnica koje su pored Moravice išle iz zapadne Srbije u novopazarski Sandžak. Njen središnji deo, trg, formira se ukrštanjem dve glavne ulice. On je naglašen u celokupnoj kompozicije varošice i ima pravougaoni oblik.

Izgradnja stare Ivanjice, posle velikog požara, završena je do sedamdesetih godina XIX veka. Varošica je dobila izgled tipične srpske palanke.

U graničnoj moravičkoj oblasti izmedju Srbije i Novopazarskog Sandžaka, periferne turske pokrajine tokom XIX veka, zapažaju se stalna etnografska pomeranja dinarskih stočara. Doseljenici silaze sa crnogorskih i hercegovačkih brda, dolaze iz okoline Sjenice, Nove Varoši, Priboja i Bijelog Polja, ulaze u Srbiju na javorskoj granici, Stupskoj česmi i Jankovom kamenu. Još je Jovan Cvijić, naš poznati geograf uočio da dinarska etnička struja ima dominantnu ulogu u formiranju mentaliteta Starovlaha. U odnosu na ostale krajeve naše zemlje, u Moravici su prisutne najizrazitije dinarske crte u karakteru, navikama, običajima, moralu i fizičkim osobinama stanovnika.

Već u toku Prvog i Drugog srpskog ustanka, počinje naseljavanje Moravičkog Starog Vlaha. Najviše je zapaženo kretanje nikšićkih plemena iz Crne Gore. Oni se doseljavaju najpre u Sjeničko polje, tu ih stalno uznemiravaju sjenički i novovaroški begovi i Muslimani, pa zato početkom XIX veka prelaze Javor, Goliju i Mučanj i naseljavaju starovlaška sela.

U oslobodjenoj Srbiji kneza Miloša, počinje intenzivnije doseljavanje. Masovna migracija trebala je, osim ostalog, da etnički ojača granicu. Zato knez Miloš preko brata Jovana Obrenovića, čije je sedište bilo u Čačku i moravičkog kapetana Sime Jakovića usmerava naseljavanje na graničnom području Moravice. Oslobodjenjem Moravičkog Starog Vlaha, posle 1833. godine, u masovnoj kolonizaciji ovih graničnih krajeva Srbije, najviše učestvuju doseljenici od Nove Varoši, Sjenice, Bijelog Polja i Prijepolja.

16. juna 1866. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića, Ivanjica dobija status varoši kao razvijeni trgovački i zanatski centar i jedna od prvih varoši u širem okruženju.

Javorski rat 1876-1878 Srbija je sve do 1876. godine bila vazalna - zavisna kneževina i plaćala je Turskoj godišnji danak. 1876. godine Srbija je povela borbu za nezavisnost. Taj rat u narodu nazvan je “Javorski rat”, jer su se najteže borbe vodile u našem kraju, na planini Javor.

Srpske vojske na Javoru bilo je oko 35 hiljada, sa 50 topova. Turska vojska bila je brojno veća i bolje naoružana.

Imala je bolje puške, topove i bolju opremu.

Turskom vojskom komandovao je Omer paša i Mehmed Ali paša, a srpskom je u početku komandovao general Zah. Bitka je otpočela u 11. časova 6. jula na Ivanjdan 1876. godine na Kalipolju, nedaleko od Javora. Trajala je do 18. časova uveče. Srpska vojska je teško nastradala. Poginulo je oko 7 hiljada vojnika, a mnogo više od tog broja je ranjeno. I Turaka je izginulo i ranjeno skoro toliko. Prvog dana borbe ranjen je general Zah. Prenet je u Beograd, gde mu je odsečena noga.

Izginuli srpski vojnici na Kalipolju prenešeni su na Javor i tu sahranjeni. Groblje na površini od 1,5 hektara bilo je lepo uredjeno sve do poslednjeg rata. Obnovljeno je i uredjeno devedesetih godina prošlog veka, a pre izvesnog vremena otpočela je i izgradnja crkve u okviru spomen kosturnice.

U trenucima kada srpska vojska prelazi u rasulo, komandu preuzmima po svojoj inicijativi, čuveni javorski junak major Mihajilo Ilić. Sa svojom brigadom prvo zavodi red u demoralisanoj vojsci. Komandante drugih brigada silom primorava da se stave pod njegovu komandu. Uvodi red i vraća moral i kod vojske i kod starešina. Donosi smelu odluku da zaobilaznim manevrom preko Katića, Preseke, Čemernice i Štitkova, zadje Turcima za ledja i otuda ih napadne. Iako je to izgledalo neostvarljivo, njegov plan se u potpunosti ispunio. "Zaobidje Turcima za ledja čak do Jankova vrha i otuda ih napadne. U turskoj vojsci nastade panika, kakva se ne pamti u istoriji ratova". Bacali su oružje, spremu, odelo i panično bežali, ni sami ne znajući kuda beže.

Ubedljiva pobeda bila je na srpskoj strani. Trebalo je samo još dan - dva i ceo Sandžak bio bi u srpskim rukama.

Ali 24. avgusta, u jednom kratkom okršaju izmedju Jankova i Vasilina vrha poginuo je hrabri Ilić u svojoj tridesetprvoj godini života.

Narod moravičkog kraja podigao mu je spomenik na Javoru, na groblju javorskih junaka, 1907. godine.

Primirje koje je u medjuvremenu postignuto, prekinuto je već u februaru 1877. godine i opet su nastavljene borbe, ali više noga turskih vojnika nije prešla preko Javora.

Balkanski ratovi Naš kraj je za vreme Prvog balkanskog rata igrao važnu ulogu. Vojska je opet rasporedjena po javorskim položajima, odakle je krenula na Sjenicu i Novu Varoš, prema Crnoj Gori. Značajnije bitke protiv Turaka bile su na Kalipolju, na Breždjima i Lupoglavu, iznad Sjenice, a prema Novoj Varoši na Vitlištu i Vilovima.

U ovom drugom javorskom ratu pored mnogih boraca iz ovog kraja učestvovao je Nedeljko Košanin, veliki naučnik na polju biologije. Uoči ovog rata, 1911. godine izgradjen je novi put od Ivanjice do Javora.

Za vreme Drugog balkanskog rata, kada su Bugari napustili balkanski savez i napali iznenada Srbe, mnogi borci ovog kraja ostali su 1913. godine na bojištima u istočnoj Srbiji i Makedoniji.

Prvi svetski rat Posle sarajevskog atentata 28. juna 1914. godine, Austrija objavljuje rat Srbiji i posle mesec dana počinje napad. U jednom trenutku, pošto je srpskoj vojsci nestalo municije, austrijska vojska stigla je do Arilja.

1915. godine, nakon presecanja odstupnice spskoj vojsci koja se povlačila prema Nišu, Bugarska preseca odstupnicu i time primorava povlačenje vojske i preko ovog kraja. Austrijska vojska joj ponovo preseca odstupnicu i kreće preko Ivanjice za Sandžak, dok crnogorska vojska stiže na Javor pod komandom pukovnika Medenice. Bitka je otpočela od Crvene gore i Jevačkih stena, pa preko Sivčine i Brezove, prema Javoru i Mučnju. Srpska i crnogorska vojska utvrdila se na padinama Javora, od Ukočenice, preko Pogledi do Popovića brda. Bitka je trajala petnaest dana. Za to vreme austrijska vojska je prešla svega osam kilometara.

26. oktobra 1915. godine, Ivanjica je pala u ruke Austrijske vojske, a 1. novembra jedinice kreću put Javora preko Budoželje i Velikih livada. Za to vreme sela od Ivanjice do Javora su potpuno opustošena. Tih ratnih godina u Srbiji, pa i u našem kraju, vladala je glad. Umirala su i deca od nedostatka hrane. 1916. godina bila je katasrofalna.

1918. godina je godina nadanja i iščekivanja ratnika sa solunskog fronta. U naš kraj došli su prvi vojnici početkom novembra, pošto su proveli pune tri godine na vrhovima Kozjaka, Nidže i Kajmakčalana. Od ljudi mobilisanih 1912. - 1915. godine, svojim razorenim i opustošenim domovima vratila se samo jedna trećina.

Dve trećine boraca iz ovog kraja rasejali su svoje kosti širom Srbije i Albanije, od Severnog mora do Bizerte i Soluna. Baš pri dolasku srpskih vojnika zavladala je epidemija španske groznice, koja je harala tokom novembra meseca. Iz sela Kosovice, Ravne Gore, Kušića, Maskove, Deretina, Sivčine i Opaljenika umrlo je 474 lica.

Drugi svetski rat U Moravičkom kraju za vreme kratkotrajnog aprilskog rata, nalazila se odnosno povlačila gotovo kompletna jedna divizija jugoslovenske vojske. Duž puta Arilje – Ivanjica vojnici su bacali oružje i opremu, nudeći seljacima svoje uniforme za bilo kakva civilna odela kako bi se lakše probili do svojih kuća u udaljenim krajevima zemlje.

Tih dana Ivanjica je doživela najžalosniju sliku u svojoj novijoj istoriji, razoružavanje oficira i ostataka vojske. A onda je nastao pakao na sve strane. Borbe, zbegovi, glad, bolesti, ubistva, zločini. Mnogo je ivanjičana učestvovalo aktivno u borbama širom Jugoslavije. Jedni u partizanima, a drugi u četnicima. No svi za slobodu otadžbine i protiv fašističkog okupatora. Mnogo se njih nikada nije vratilo na svoja ognjišta. Njihove kosti i grobovi ostali su širom Jugoslavije, od Triglava do Djevdjelije.

Posleratni period Ivanjica je danas moderan gradić i opština sa preko 35.000 stanovnika. Privredni je , kulturni i administrativni centar opštine. Razvoj poljoprivrede i turizma dva su osnovna nosioca prosperiteta čitave opštine.

ISTORISKE LIČNOSTI OVOG KRAJA Dragoljub Draža Mihailović

Rodjen je 27. aprila 1893. godine u Ivanjici. Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, domaćinu raškog sela Tisovica. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu.

Ivan Stambolić Rodjen je 5. novembra 1936. godine u Brezovi kod Ivanjice. Pošto su dvojica od trojice starije braće otišla na fakultet, Ivan je u Rakovici završio industrijsku školu a kasnije uz rad diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Petar Stambolić Inženjer agronomije, jedan od najuticajnijih političara Srbije u drugoj polovini prošlog veka, rodjen je u selu Brezova, opština Ivanjica, 12. jula 1912.godine.

Svetislav Vulović Rodjen je 29. novembra 1847 u Ivanjici, a umro 3. maja 1898. u Beogradu. Bio je srpski književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, rektor Velike škole i akademik.

Prema Jovanu Deretiću bio je u srpskom realizmu “prvi kritičar od formata”.

Kirilo Savić Rodjen je 26. januara 1870. godine u Ivanjici, gde je završio osnovnu školu. Prvih šest razreda gimnazije završio je u Užicu, a preostala dva u Beogradu. Tehnički fakultet gradjevinskog smera završio je u Beogradu 1892. godine.

Po završetku fakulteta, upućen je na dalje usavršavanje na Visoku tehničku školu u Berlin koju je sa odličnim uspehom završio 1896. godine. Po povratku u Beograd upućen je od istog Ministarstva na praktične radove u Rusiju gde se bavio projektovanjem i gradjenjem velikih železničkih pruga i objekata.

Joanikije Nešković – Vladika Janja Član „Društva srpske slovesnosti“, u onom vremenu najveće naučno kulturne ustanove u Srbiji. Za člana je izabran 1857. godine. Rodjen je 1804. godine u selu Milandža kod Ivanjice.

Učestvovao je, kao član srpske delegacije u pregovorima sa turskim sultanom, o prisajedinjenju moravičkog kraja Srbiji 1833. godine Po povratku iz Carigrada Janja je postao arhimandrit 24. septembra 1833. godine, a 1839. godine, postaje član konzistorije, potom 1849. godine izabran je u svojoj 45. godini za vladiku sabačkog, a 1854. godine premešten je za vladiku užičko-kruševačke eparhije.

Dr Nedeljko Košanin Botaničar evropskog renomea, profesor, upravnik botaničke bašte Jevremovac u Beogradu. Rodjen je 1874. godine u Ivanjici. Za sobom je ostavio upečatljiv trag kroz dela koja je objavio. Pokrenuo je izmedju ostalog izdavanje lista „Glasnik instituta za botaniku i botaničke bašte“.

Dušan Purić Rodio se u Ivanjici ispod Javora i Golije, u centralnom, nepokornom delu Srbije, 1873. godine, a poginuo junački na čelu Četvrtog puka, u jurišu na Mačkovom Kamenu, 22. septembra 1914. godine, kao potpukovnik srpske vojske. Posthumno je unapređen u čin pukovnika zato što je uspešno komandovao i hrabro poginuo u odbrani otadžbine.

Petar Bojović

Rodjen je 4. jula 1858. godine u Miševićima kod Prijepolja. Nesiguran život u tadašnjem Novopazarskom Sandžaku primorao je porodicu Bojović da se 1867. godine preseli u Ivanjicu u selo Radaljevo. Posle 4 godine školovanja u Ivanjici, roditelji su ga na školovanje poslali u Užice a zatim u Beograd.

Stevan R. Popović Rodjen je 1839. u Ivanjici kao jedini sin prote Radovana Popovića i Paune. Majku je rano izgubio. Školu je učio u Ivanjici i manastiru Sretenje, u Užicu, Čačku i Beogradu, te kao državni stipendist -blagodejanac u Hajdelbergu, Lajpcigu i Minhenu. Po završenom školovanju bio je sreski načelnik, profesor Velike škole, načelnik i ministar Ministarstva narodne privrede, državni savetnik i senator.

Branislav Stanojević Rodjen je 9. avgusta 1893. godine u Ivanjici. Lekar, specijalista interne medicine, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Maturirao u Beogradu.

Medicinske studije započeo u Hajdelbergu 1914. godine, prekinuo ih zbog Prvog svetskog rata, a završio ih u Pragu 1922. Internu medicinu specijalizirao u Pragu 1925. godine. Od 1945. do 1964. godine bio je upravnik Interne klinike u Beogradu.

Vojislav Novičić Rodjen je u Ivanjici 4. maja 1886. godine. Bio je vazduhoplovni podnarednik pilot, šesti je srpski školovani pilot. Završio je francusku pilotsku školu "Farman" u septembru 1912. godine. Osnovnu školu završio je u Kragujevcu, a posle trećeg razreda gimnazije prešao je na zanat. U podoficirsku školu stupio je 1904. a posle završetka 1906. godine, rasporedjen je na službu u artiljeriju, garnizon Niš.

Milinko Kušić Rodjen je 8. aprila 1912. godine u selu Sveštica, kod Ivanjice. Rano je ostao bez roditelja, koji su poginuli u Prvom svetskom ratu. Gimnaziju je pohađao u Ivanjici i Čačku. Isticao se kao dobar djak, zanimala ga je književnost, Aktivni je organizator narodnog ustanka u užičkom kraju. Kada je jula 1941. godine formiran Užički NOP odred, Milinko je imenovan za njegovog političkog komesara, a kasnije za člana Glavnog štaba NOP odreda Srbije.

Djordje Milosavljević Rodjen je u Ivanjici 1969. godine. Diplomirao je dramaturgiju na fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Scenarista je deset celovečernjih filmova, reditelj tri igrana ostvarenja, pisac više pozorišnih drama, scenarista više strip-albuma za domaće i strane izdavače.

Dobitnik je nacionalne nagrade za najbolji scenario za filmove "Točkovi", "Nebeska udica" i "Apsolutnih sto",

Geološka gradja prostora Priličkog kiseljaka i okoline

Je veoma raznovrsna. Na tako malom prostoru zastupljene su stene od starijeg paleozoika pa do halocena.

Najveće rasprostranjenje ima paleozojska, a potom trijanska grupa. Paleozoik- paleozojsku grupu stena sačinjavaju karbonske i permske tvorevine. Ova grupa stena je ogromne debljine i dostiže najveću debljinu na Goliji u odnosu na sve druge stene.

U donjem delu karbonske serije preovladjuju i gotovo jedino se javljaju filiti i argilosisti. U gornjem delu ove stene su retke, a njihovo mesto zauzimaju peščari raznog sastava, obično vrlo liskunoviti, sive boje. Trijas, zauzima prostrani zapadni deo sliva, zapadno od linije Mučanj – Malič. Od svih trijanskih tvorevina najzastupljeniji je u gornjem toku Lučke reke dijabas, rožnjačke formacije. Ta je formacija predstavljena kvarcnim peščarima crvene i sive boje, serijom glinovitih peščara i peskovitih glinaca finog zrna i crvene boje.

Vrtače su stalni pratilac kraških terena sliva Moravice, samo su na raznim krečnjačkim partijama različite čestine, oblika i položaja. Predeo Lise se sastoji od gornjokretacijskih krečnjaka sa tankim pokrivačem laporca i peščara flisnog habitusa.

Deo krečnjačke table Mučnja je izmedju njegovog najvišeg vrha 1.534 m i kote 1.424 metra, toliko izražen vrtačama da daje utisak divljeg predela. Jedna od interesantnosti reljefa je i Hadži Prodanova pećina. Ona se nalazi u gornjem delu Rašćanske reke. Usečena je u trijanske krečnjake koji su ispresecani dijaklazama. Njene glavne karakteristike su veliki salivi od bigra, debeli i kratki stalagniti i mnogi preseci.

Nadmorska visina pojedinih mesta Prilika i okoline u Moravičkom kraju: - Bele Vode, Golija - 1.390 m - Bozac (tv relej) - 1.281 m - Bratljevo - 1.060 m - Grob Boška Jugovića - 780 m

- Golija, Jankov kamen - 1.833 m - Devići - 740 m - Ivanjica - 468 m - Javor, Vasilijin vrh - 1.519 m - Katići - 1 020 m - Klekovica, spomen česma - 1.140 m - Kušići - 909 m - Osonica - 600 m - Maće - 900 m - Medjurečje - 536 m - Mučanj, Jerinin grad - 1.534 m - Prilički Kiseljak - 490 m - Prilike - 439 m - Ravana - 520 m - Rimski most, Kumanica - 632 m - Tičar jezero, Golija - 1.340 m - Crvena gora - 990 m

Planine su dominantan oblik reljefa u ovom kraju, a vremenom nastanka, geološkim sastavom i pravcem pružanja, pripadaju dinarskom tipu planina. Bogate su šumama, proplancima, pašnjacima, hladnim izvorima, bistrim rečicama i čistim vazduhom, divljim voćem, raznom divljači i šumskim plodovima. Pogodne su za izlete, lovni, zdravstveni, zimski i eko-etno-rualni turizam. Zastupljene su, kako četinarske, tako i lišćarske vrste drveća u čistim i mešovitim postojbinama sa veoma bogatim fondom vrsta drveća. Od četinara se javljaju: smrča, jela, beli i crni bor, duglazija, ariš i druge, a od lišćara: bukva, cer , grab, kitnjak, breza, jasika kao i plemeniti lišćari: javor, jasen, brest, divlja trešnja i dr. Šume ovoga kraja su bogate i fitocenozama koje se mogu koristiti za sakupljanje lekovitog bilja, a obiluju i šumskim plodovima kao što su: borovnica, jagoda, kupina, malina i sl. Zastupljen je i veliki broj jestivog bilja, bogate su krupnom i sitnom divljači, što otvara mogućnost za lovni turizam.

KLIMA Prema geografskoj širini, Ivanjica i njena okolina bi trebalo da imaju umerenokontinetalnu klimu, ali su reljef i biljni pokrivac uticali da skoro ceo Moravički kraj ima planinsku klimu, sa umereno toplim letima i hladnim zimama sa dosta snežnih padavina. Jedino u dolini Moravice je umerenokontinentalna klima.

Karakteristike klime svrstavaju ovaj kraj u ekskluzivne evropske klimatske banje i nije slučajno u Ivanjici izgradjen Zavod za specijalizovanu rehabilitaciju.

Padavine su ravnomerno rasporedjene u toku godišnjih doba. Kiše su česte u proleće i jesen. Vetrovi su blagi i donose promenu vremena. Ističu se južni vetar i severac. Južni duva s kraja zime i početkom proleća, pa ubrzava topljenje snega. Severac duva tokom cele godine, ali znatno jače zimi. Ovaj vetar doprinosi tome da i u najtoplijim letnjim danima nema velikih vrućina.

Srednja temperatura u vreme Najtopliji mesec: jul - 18,80 C Sušni period: jul - avgust Apsolutni temperaturni maksimum: 38,40 C Apsolutni temperaturni minimum: -25,20 C Najduža insolacija: jul - 257 časova Najkraća insolacija: februar - 87 časova Poslednji prolećni mrazevi: april Prvi jesenji mrazevi: oktobar Najhladniji mesec: januar - 1,30 C Debljina snežnog pokrivača: 44 - 60 cm Broj snežnih dana: 80 -100 Ukupna godišnja insolacija: 1.933 časova Prosečna godišnja količina padavina: 920 mm Relativna vlažnost vazduha: 78,2 %

VODOTOKOVI I REKE

Rečni sistem Priličkog kiseljaka opštineIvanjice i bliske okoline čine bistre, i brze planinske reke Moravica, koje sa svojim pritokama vijugaju niz moravičke planine, dube krečnjačka korita i stvaraju uske i strme klisure.

Sve reke su izuzetno bogate ribom i pogodne za razvoj sportskog ribolova. Na teritoriji Priličkog kiseljaka i okoline nalaze vodotok sliva Moravice koji su razdvojeni masivima i obroncima Golije, a prostiru se na terenu sa nadmorskom visinom od preko 500 m, većinom i preko 700 m i spadaju u čist salmonidni region.

se

Vode prelaznog regiona su površinski veoma malo zahvaćene, a vode mrenskog regiona još manje. Sa sigurnošću se može tvrditi da se na teritoriji Priličkog kiseljaka i ne susreću pravi vodotokovi mrenskog regiona, pošto se potočna pastrmka susreće čitavom dužinom pripadajućih vodotokova.

Moravicu, koja razdvaja masive Golije i Javora, obrazuju Golijska reka i Jabukovački potok, sastajući se ispod Gledjice. Moravica kod Medjurečja prima sa leve strane Nošnicu, kod Bukovice reku Bukovicu, a nešto severnije Grabovicu. Desne pritoke su joj Pakašnica, Manjanski i Budoželjski potok, Lučka, Marina i Lišanska reka.

Na Moravici je 1904. godine izgradjen kameni most na principu klinova koji je jedan od najvećih jednolučnih mostova na Balkanu.

Godine 1911. je u centru grada na Moravici izgradjena hidrocentrala, deveta u tadašnjoj Srbiji, posle hidrocentrala u Beogradu, Valjevu, Užicu, Leskovcu, Kraljevu, Šapcu, Nišu i Zaječaru.

Izvorište Moravice se nalazi ispod najviših vrhova Golije sa severne strane. Teče na sever i prima znatan broj desnih i levih pritoka. Korito reke je zasuto šljuknovitim nanosom i većim delom degradirano usled veoma izražene erozije i bujičnih karaktera vodotoka. Širina korita pod vodom se kreće od 2 do 3 m u gornjem toku, pa čak do 10 m na izlasku sa teritorije opštine.

Količina vode varira od 30 do 1.200 lit/sec, dok se za vreme perioda povodnja količina vode povećava čak i za 100 puta.

Stanje na vodotoku Moravice je jako izmenjeno u odnosu na nekadašnji period. Nestali su karakteristični virovi duboki čak i do 3 m, kao i brzaci od nagomilanog stenja i krupnog kamenja koji su činili izrazite bukove.

Leve pritoke Moravice su: Nošnica, Bukovička reka, Grabovička reka, Zarića potok i Darijevića reka. Na ovim vodotokovima nije registrovan izrazito bujični karakter, već su pomute kraćeg trajanja i bujice blaže izražene. U sliv Moravice spadaju i vodotokovi Malog i Veliki Rzava. Prvi nastaje od Četovačke reke kod Katića, a drugi od Presečke reke kod Močioca.

Fizičke karakteristike vodotokova u temperaturnom pogledu su sledeće: gornji tok Moravice sa pritokama ima temperaturu vode u letnjem periodu od 14 do 17 stepeni Celzijusa, a vodotokovi koji protiču kroz šumu imaju i nižu temperaturu. Kako se spuštaju u predele sa nižom nadmorskom visinom i temperatura vode se u letnjem periodu penje i prelazi 20 stepeni.

U zimskom periodu Moravica i većina pritoka se lede. U regionu gornjeg toka Moravice iznad sastava sa Golijskom rekom, predvidja se u narednom periodu izgradnja akumulacije za pijaću vodu, koja bi po svojim karakteristikama mogla biti izrazito salmonidna akumulacija.

Ukupna dužina vodotoka na teritoriji opštine Ivanjica računa se na 215 km, a površina na oko 355 ha.

Na teritoriji Priličkog kiseljaka i okoline se nalazi i veliki broj klisura reka, Malog i Velikog Rzava, Grabovačke, Panjice. Moravica kod Medjurečja prima s leve strane Nošnicu, kod Bukovice Bukovicu, a nešto severnije Grabovicu. Desne su joj pritoke Pakašnica, Manjanski i Budoželjski potok, Lučka, Marina i Lišanska reka. Po reci Moravici ovaj deo Starog Vlaha u srednjem veku dobio je ime Moravički Stari Vlah, kasnije u tursko doba Moravička nahija, a danas je deo Moravičkog okruga. Moravica je duga 60 km i teče od juga prema severu.

GRABOVICA nastaje od Brezovačke i Stragačinske reke. Obe izviru ispod Mučnja. Mesto gde se sastaju Brezovačka i Stragačinska reka nalazi se na 600 m nadmorske visine, a mesto gde se Grabovica uliva u Moravicu je na visini od 470 m. Otuda ova planinska reka ima veoma mali pad.

JEZERA "TIČAR" ili "DAJIĆKO" nalazi se na severozapadnoj strani Golije, na nadmorskoj visini od 1.420 metara i na oko 30 km od Ivanjice.

Okruženo je gustom četinarskom šumom. Prečnika je izmedju 10 i 12 metara.

Jezero je godinama predstavljalo zagonetku i za njega su vezane brojne legende. Botaničar Dr Nedeljko Košanin je studijom iz 1907. godine razrešio neke prirodne tajne vezane za jezero. U studiji se kaže da je obim vodene površine bio 103 metra, površina 460 m2 a najveća izmerena dubina 3,2 metra. Nekada je jezero zahvatalo 1.660 m2 ali se godinama smanjuje jer obrasta barskom i tresavskom vegetacijom. Današnji prečnik jezera je oko desetak metara. Samo jezero sa okolinom, zaštićeno je od strane države kao prirodni rezervat.

"NEBESKA SUZA" Iznad puta za Goliju, na mestu zvanom Okruglica, na nadmorskoj visini od 1.495 metara nalazi se jezero Nebeska suza. Nastalo je sredinom osme decenije prošlog veka posle jednog velikog zemljotresa u Rumuniji. Inače je najveće jezero u moravičkom kraju i svojevrstan je kuriozitet.

BILJNI I ŽIVOTINJSKI SVET MORAVIČKOG OKRUGA

Opština Ivanjica ima površinu od 1.090 km2, od čega šume i šumsko zemljište obuhvataju površinu od 57.098 ha, od toga u državnom vlasništvu je 32.957 ha, a u privatnom 24.802 ha.

Poljoprivredno zemljište obuhvata 47,06%, šume i šumsko zemljište 49,54%, a neplodne površine 3,40%.

Pedološki uslovi odnosno tipovi zemljišta opštine Ivanjica imaju pretežno brdskoplaninski karakter. Pored reljefa i geološka podloga je značajan činilac u obrazovanju zemljišta. Veliki raspon u nadmorskoj visini od 402 do 1.833 metra, uslovljava klimatske razlike koje utiču na raznovrsnost biljnog sveta na teritoriji opštine

Ivanjica. Na prisojnim stranama planina više je njiva i voćnjaka, hrastove i listopadne šume, a na osojnim stranama preovlađuju livade i pašnjaci. U dolinama reka, naročito dolinom Moravice, najviše je njiva, livada i voćnjaka, a u novije vreme sve je više malinjaka. Šumsko blago je izuzetan potencijal Moravičkog kraja, jer na šume otpada oko polovina ukupne površine opštine. Državne šume zauzimaju 32.957, a privatne 24.802 hektara. Od šumskog drveća na visini do 1000 metara rasprostranjeni su vrba, topola, jova, jasen, cer, hrast, grab, brest, bukva, javor i zova, a na visini preko 1.000 metara smrča, jela i bor.

Na ovim prostorima je rasprostranjeno i šumsko bilje: leska, dren, glog, kleka, i zelenika, a na Goliji raste i crvena zova. Šume su bogate šumskim voćem: borovnica, jagoda, malina, kupina, ribizla i ogrozd i različitim vrstama pečuraka: vrganj, smrčak, rudnjača, popovača, lisičarka, mlečnjača. Na području opštine Ivanjica postoje izvanredne mogućnosti za razvoj lovnog turizma, a postoji i udruženje lovaca "Čemernica".

Na ovim prostorima žive: medved, lisica, zec, kuna, srna, jazavac, divlja svinja, fazan, divlja koka, orao, sova, kobac, itd.

Odredjene vrste su zakonom zaštićene životinje. Brzi planinski potoci i reke su bogati raznovrsnom ribom: pastrmkom, mladicom, krkušom, mrenom i klenom.

Na šumskom području ovog kraja se nalaze dva priroda rezervata. Prvi, površine 14 hektara se nalazi pod najvišim vrhom Golije, Jankovim kamenom, a drugi površine od 26 hektara se nalazi ispod Crnog vrha, u blizini Ljutih livada. Ovi rezervati predstavljaju mešavinu jele, smrče i bukve prašumskog karaktera, a najviše stablo jele u rezervatu iznosi 56, smrče 55, a bukve 33 metra.

Prirodne znamenitosti su i strogo zaštićene biljne vrste i to: stablo piramidalne smrče u području Biser Voda Crni Vrh - Radulovac i stablo smrče sa kuglastom formom krune u delu Dajićke planine. Kao prirodne retkosti zaštićene su zelenika i jeremičak. Posebnu znamenitost predstavlja devet hrastova na Palibrčkom groblju iznad Ivanjice koji po legendi simbolizuju devet braće Jugovića.

KULTURNO ISTORISKI SPOMENICI

Crkva „Svetog Arhistratiga Mihaila“ – Prilike

Nalazi se na 8 kilometara od Ivanjice u selu Prilike. Po svojoj arhitektonskoj koncepciji, vrlo je stara gradjevina.

Nad naosom crkve je kube, koje se oslanja na četiri luka. Konstruisano je pomoću pandantifa. U osnovi je jednobrodna gradjevina sa oltarskom apsidom u obliku polukruga i sa naosom. Kube ima devetostrani tambur i četvorostrano vidljivo postolje. Spoljne zidove opasuje venac slepih arkada, elemenata koji su karakteristični za našu sakralnu arhitekturu srednjeg veka. Na svakoj strani tambura nalazi se po jedan prozor.

Sva je verovatnoća da je crkva kao srednjovekovna gradjevina, porušena za vreme turske okupacije. U vremenu posle obnove Pećke patrijaršije, verovatno je i ova nova podignuta na temeljima neke stare crkve.

Obnavljana je 1860. godine. Nije poznato da je živopisana jer unutrašnji zidovi nisu istraženi. U njoj se čuva prelepa ikona, Bogorodica sa Hristom, iz 1814. godine

Crkva „Svetog Velikomučenika Georgija" - Radaljevo Nalazi se na seoskom groblju u Radaljevu. Prema predanju, najstarija je crkva u ovom kraju i često se vezuje za ime „Crkva Janja“, koja se pominje u starim srednjovekovnim spisima. Obnovljena je 1810. godine ali se tačno vreme gradnje prvobitnog hrama ne zna. Jednobrodna je gradjevina sa velikom polukružnom apsidom. Nad središnjim delom hrama se uzdiže kupola, koja je postavljena na lukove odnosno pilaster. Pažnju skreću plastično obradjeni dovratnici na severnim vratima, koji su po svoj prilici gradjeni od starih nadgrobnih spomenika. Živopis je skoro potpuno uništen, osim dve ikone iz XIX veka.

Crkva "Svetog Ilije" - Gradina Iznad puta Ivanjica - Arilje, na 670 metara visokom vrhu Gradina, smeštene je crkvica posvećena Svetom Iliji.

Feliks Kanic je zabeležio da je ona verovatno podignuta na ruševinama rimske stražarske kule. Narodna predanja govore drugačije. Po jednom verovanju crkvica je "preletela" iz Prilika kada su Turci pokušali da je obesvete, a po drugom Srbi su je preneli na vrh Gradine. Treća opet kaže da su je iz priličkog polja na liticu za noć prenele vile. Legenda kaže i da su se ovde svojevremeno krili hajduci, pa je zato zovu i Hajdučka crkva.

„Škola u Milandži“ Мilandža je jedno od najmanjih starovlaških sela utisnuto izmedju ogranaka Javora i Mučnja, u dolini reke Grabovice. Poznato je po prvoj školi u ovom kraju, koja je piodignuta 1833. godine. Njen osnivač bio je vladika Joanikije Nešković. Počela je da radi na Nikoljdan 1833. sa 17 učenika. To je dvosobna brvnara pokrivena šindrom, a njen prvi učitelj bio je ćir Dionisije. U prvoj prostoriji sa otvorenim ognjištem živela su deca, a u drugoj je stanovao učitelj. Beše to prva škola u moravičkom kraju. 1852. godine nakon smrti prvog učitelja, škola se seli u istu zgradu, premeštenu zapadno od današnje crkve. Tu se nastava izvodila sve do podizanja nove školske zgrade 1872. godine u kojoj je nastava izvodjena sve do 1953. kad se škola zatvorila jer nije imala dovoljno učenika.

Manastir "Klisura" - Klisura Tamo gde se Moravica izmedju brda, iz priličkog polja probija u ariljsku dolinu, nalazi se manastir koji je po toj klisuri dobio ime. Predanje o nastanku ove svetinje seže do vremena Svetog Save. Nije ni potvrdjeno ni opovrgnuto. Potpuno je opusteo prilikom velike seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Obnovio ga je jeromonah Jaćim Kurlaga iz Bosne 1688. godine. Veoma značajnu ulogu imao je ovaj manastir za vreme Hadži-

Prodanove bune, kao i u doba Prvog i Drugog srpskog ustanka. Sedamdesetih godina XIX veka u manastiru je bila osnovna škola, a za vreme Javorskog rata u njemu je bila smeštena vojna bolnica.

Današnja crkva po graditeljskim i gradjevinskim elementima slična je crkvi u Arilju i crkvama u manastirima Morača i Sveta trojica na Ovčaru. Gradjena je kamenom sigom. I pored suštinske jednostavnosti, uglavnom zahvaljujući krovnim površinama, kubetu i apsidi, pa donekle i ukrasnom vencu na ravnoj fasadi, gradjevina ostavlja utisak razudjene, ali jedinstvene, mirne, zgusnute mase koja je srasla sa okolnim terenom i strmim kamenim brdom oko nje.

U požaru koji je zahvatio crkvu za vreme bitke na Goliji 1688. godine, stradao je prvobitni živopis. Novi je 1952. godine oslikao akademski slikar Jaroslav Kratina. Pored opštehrišćanskih tema, na njemu su prikazane i ličnosti iz nacionalne prošlosti kao što su: vojvoda Rajko, Kosovka devojka, Majka Jugovića, Filip Višnjić, Majka Jevrosima i dr. Ikonostas je uradio Dimitrije Posniković 1867. godine, tako što je 31 ikoni donesenoj iz Odese, dodao svojih 11. Manastir Klisura je ženski manastir.

„Rimski most" - Kumanica U selu Kumanica, na 16-tom km jugozapadno od Ivanjice, u pravcu prema planini Goliji u blizini stare zapuštene vodenice potočare, nalazi se stari kameni most preko reke Moravice. Stari most preko gornjeg toka reke, nalazi se na starom, zapuštenom putu prohodnom isključivo za pešake i tovarne konje, koji je iz Ivanjice, preko Medjurečja, vodio preko sela Bratljeva, za Sandžak.

Ispred i iza mosta, trasa ovog starog puta, oštrim krivinama i velikim usponima, penje se na obale Moravice. Usko korito planinske reke Moravice premošćeno je jednim svodom polukružnog oblika, koji se svojim oporcima, upornjacima, preko ne baš izraženih obalnih stubova oslanja na stenovite obale reke. Obale reke Moravice su uglavnom od glinenih škriljaca, tamnih po svojim površinama škriljavosti, koji su jednim delom upotrebljeni u konstrukciji mosta. Manji deo čeonog zida, uz čela svodova, ozidan je krupnim lomljenim kamenom, dobro izčivijanim uz čelo svoda. Mestimično ima nepravilnih komada oblutaka. Ostali, mnogo veći deo, konstruisan je od pločasto lomljenog kamena, od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje ima praktično u neograničenim količinama u okolini. Zbog različitih materijala, predpostavlja se da je most pravljen u više perioda.

Na uzvodnoj strani mosta, na desnom obalnom stubu, postoje ostaci nepravilno izvedenog kljuna, ostaci neke vrste zaštitnog zida, koji je imao zadatak da velike vode Moravice usmeri ispod svoda i na taj način zaštiti vertikalni krilni zid mosta. Oporci svoda zajedno sa paralelnim krilnim zidovima čine obalne stubove mosta. Širina mosta je 2,40 m i to je istovremeno i širina kolovoza. Ukupna dužina mosta sa stubovima je oko 14 m,

veličina lučnog otvora je 6,72 m, a visina oko 4 m. Danas ovaj most koriste samo pešaci, a oko njega se granaju brdski putići od kojih jedan vodi za selo Erčege. Nemoguće je utvrditi ko je i kada podigao ovaj most u selu Kumanici, ali je nesumnjivo to vešto tvorena i lepa gradjevina, neobično vitkih i skladnih linija. Pripada tipu lepših turskih mostova. Otvor ovog mosta sličan je jedinom očuvanom otvoru na mostu preko reke Uvac.

Sudeći po njegovoj tehnici, on bi mogao biti gradjen u isto vreme kad i mostovi u Prizrenu, što znači u XV veku.

U tradiciji ovog kraja most postoji pod nazivom „Rimski most“, premda u njemu nema ničeg rimskog. Opet, s obzirom na stari put, koji je najkraća spona Sandžaka i Srbije, moguće je da u narodu živi pamćenje na ostatke nekog puta iz rimskog vremena, pa je predpostaviti da je na ovom istom mestu bio i most. Ovim mostom su prema Sandžaku i dalje išli trgovački karavani. U sredini u kojoj postoji, most je kao gradjevina nenametljiv.

Utisak koji pruža veoma je prijatan i predstavlja osveženje u ovom skoro nenastanjenom kraju. Sa svih strana okružen je zelenilom , koje ga prosto stapa sa prirodom, tako da ne deluje kao nametnuta gradjevina, sastavni je deo pejzaža. Restauraciju je izvršio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva osamdesetih godina prošlog veka.

PRIRODNI SPOMENICI

SAVIN IZVOR Izvor lekovite vode Savin izvor za koji se veruje da je iz njega pio vodu Sveti sava po putovanju preko Mučnja po legendi da je i planina dobila ime jer se na tom putovanju mučio i po tome je planina i dobila ime.

Nalazi se neposredno ispod Vrha Jerinin grad Mučanj planine

PEĆINA IZNAD KANJONA KLISURE PANJICE Predivna klisura reke panjiceu blizini sela Dobrače i manastira Klisura, koja se po lepoti može porediti sa klisurama Tare

Vodopadi na reci PANJICA u neposrednoj blizini sela Dobrače 5 km od Priličkog kiseljaka Kanjon i vodopad reke Panjice, Dobrače – Arilje Kad reka Panjica stigne nekim tajnim putevima iz predela oko Bjeluše do Vodene pećine,svoj dolazak najavljuje vodeno-svetlosnim spektaklom: kaskadama i vodopadom.

Kanjonom reke Panjice Kanjon Panjice prolazi kroz selo Dobrače. Do Dobrača stiže se regionalnim putem Arilje - Ivanjica, a skretanje za selo je na 12,7km od Arilje, ili na 15,4km iz Ivanjice.

Već pri samom skretanju s regionalnog puta Arilje – Ivanjica ka Dobracama, vidi se da se kanjon Panjice razlikuje od drugih kanjona. S leve strane reke litice su strmije, horizontalne i visoke. Na desnoj strani Panjice uglavnom su livade i tako je skoro do ulaska u selo. Prvo značajnije račvanje je na raskrsnici, na kojoj se levo odvaja put za Brekovo i Bjelušu, a prema kanjonu Panjice, vodopadima i Vodenoj pećini trebalo bi ići pravo, preko žutog mosta, pa do spomen-česme borcima iz Drugog svetskog rata. Tu se skreće levo, deo puta vodi kroz selo, sve do table od koje počinje obeležena, planinarska staza. Do vodopada Panjice i Vodene pećine je oko 1500m. Kolski put prelazi u stazu s koje se pruža široki pogled na kuće, njive i livade pored Panjice.

Zatim se šira staza sužava i vodi pored same reke. Čini mi se da je avgust pravo vreme za obilazak kanjona.Vodostaj je nizak, ali ima dovoljno vode za brzake između velikih, kamenih oblutaka, obraslih mahovinom. Voda je čista i bistra, sasvim je moguće da je bezbedna za piće. Radije bih da je plava, ili zelena.

Panjica teče pravcem zapad-istok pa je, zbog visine okolnih litica, najvećim delom dana u senci. Otuda je njena voda braonkasta. Na toj stazi posebno su dopadljivi mostići preko reke, kojima prolazi staza. Postavljena su tri-četiri, a jedan od njih je više brvno, nego li most.

Na pojedinim delovima staze, kojom se prolazio, moguće je da se naiđe se na šarke, ali u maju, u vreme parenja. U avgustu se, bar na stazi, retko viđaju. Prolazak klisurom je izuzetno lep doživljaj u trajanju od oko pola sata. Nakon toga, stiže se do vodopada Panjice.

Sliku, koja se vidi ne može da se smestim u naše krajeve. Čini mi se da je stigla iz nekih tropskih krajeva. U središtu je vodopad, visok desetak metara i sastavljen od približno toliko mlazeva. S leve strane je veliki broj kaskada, obraslih mahovinom, preko kojih se sliva ostatak reke. Zatim se reka ponovo spaja i nastavlja dalje.

Momenat kada je vodopad najlepši. Sunce je bilo skoro na zapadu i cela scena postavila se nasuprot svetla.

Mogu se izbrojim sve kapi reke.

PLANINA MUČANJ VRH JERININ GRAD Najviši vrh planine Mučanj a ujedno i Zlatibora u blizini sela Katiči udaljena od Priličkog kiseljaka prema Kokinom brodu 15 km.

Mučanj je planina u jugozapadnom delu Srbije, koja se prostire istočno od planine Murtenice, sa juga je planina Javor i zapadno od grada Ivanjice. Planina je pored sela Katići. Mučanj je prepoznatljiv i uočljiv sa magistralnog puta koji ide ispod planine, po svom kraškom obliku i stenama od kojih se sastoji Jerinin grad.

Mučanj se svojim obroncima vertikalno uzdiže iznad Presečke reke, Velikog Rzava I Grabovice. Najviši mu je vrh Jerinin grad (1 534 m). Mučanj je u stvari najvišivrh Zlatibora. Krečnjačkog je sastava, a na visoravnima postoje vrtače dubine10 - 15 m i širine 33 - 50 m. Ne samo da najviši vrh nosi ime Jerinin grad. Jedan deo njegovih padina je pod šumom, a drugi je ogoleo jer je najveći deo Mučnjabezvodan, kraški predeo.

Po narodnom predavanju, Sveti Sava dok jeizašao na ovu planinu jako se naMUČIO i tako je postao naziv planine: MUČANJ aizvor: Savina VODA.

-Neposrednoiznad Tomića, na Mučnju je Glatka stena, n.m.1224 metra, izuzetno pogodna zafreeclimbing, tu je i pećina četničkog komandanta, Bože Javorca kao i puno vrtača i jama zanimljivih za speleologe, takodje ima lokaliteta pogodnih zaparaglajding, orjentiring, mountain biking kao i za druge ekstremne sportove,no, Mučanj je baš neistražen u svakom pogledu i treba ga upoznati.

Ekologic Association GAZO WATER ( GAZO VODA) NVO GAZO WATER

Osnovano je 15.09.2010.god. u Beogradu sa sedistem u ul.

Generala Horvatovica 10, kao nevladina organizacija sa ciljevima shodno STATUTU udruzenja u oblasti Ekologije, zastiti zivotne sredine, prirodnih vrednosti, javnih prirodnih dobara, kvalitetom životne sredine očuvanje istoriskih vrednosti.Udruženje svoje aktivnosti obavlja i vezana je za Prilički kiseljak, Moravički okrug Jugozapadne Srbije.

CILJEVI

NVO Udruzenja

1. Podizanje svesti gradjana o Ekoloskim problemima 2. Razvoj i jacanje regiona proz princip odrzivog, turizma 3. principima medjusobne saradnje edukativnu i ekoloski 4. aktivnost, muzicke priredbe, sportsko rekreativne aktivnosti 5. Priblizavanje Ekoloske, sportske, kulturne i istoriske vrednosrti 6. Organizacija ekoloskih tribima, ekoloskih i sportskih kampova, 7. turisticko istoruiskih izleta

8. Svojim delovanje uciniti koliko je to u nasoj moci zastiti

zivotne sredine, preventivno

delovati na sprecavanju ZAGADJENJA VODE, VAZDUHA 9. Otrgnuti od zaborava istoriska i kulturna dobra SRBIJE

Aktivnosti nvo GAZO WATER

1. EKO-KARAVANI Subotica-Divčibare-Zlatibor Beograd-Kablarko Ovčarska klisura-Mečavnik Beograd-Oplenac-Mučanj-Zlatarsko jezero N.Sad-Drina-Tara-Šarganska osmica (kroz eko karavane proslo oko 80-toro dece i omladine) 2. EKO-KAMPOVI 

Katici 2011;2012



Prilički kiseljak 213;214 (kroz eko kampove prošlo oko 70-toro decei omladine) 3. Uredjenja dvorišta 

Subotica



Beograd 4. Podrška mladima u projektima iz oblasti ekologije (Načević Nenadu, Energetski park)

5. Pokretanje inicijative i prikupljana materijala za zaštitu prirode Jugozapadnog dela Srbije Prilike i okolina 6. Inicirali i radimo na projektu Oživljenja Banje Prilički kiseljak

7. Kroz bloggove https://www.prilickikiseljak.blogspot.com https://www.zelenosrce58.blogspot.com https://www.gavricblagoja.blogspot.com 8. Promovisanje Ekologije putem drustvene mreže na stranicama https://www.facebook.com/gazowater.ekoloskoudruzenje/?fref=ts https://www.facebook.com/Eko-Izgradnja-Saveti-POMOC-172083589510505/?fref=ts https://www.facebook.com/Zeleno-Srce-Banja-Prlicki-kiseljak-203074923041153/?fref=ts https://plus.google.com/u/0/102316247571927853775 https://plus.google.com/u/0/101040366682687053775 https://plus.google.com/u/0/103774525271504786818 Web sajtovi http://ekologija-casopis.mojsajt.rs/ http://gazo-water.mojsajt.rs/ http://prilickikiseljak.mojsajt.rs/ http://gazowater.com/ Na društvenim mrežama i web stranicama aktivnost Gazo Water brošure koje se mogu besplatno preuzeti u pdf formatu, tekstovi o Ekologiji, Eko proizvodnji, Eko Rualni turizam, civilno drustvo, Priličkom kiseljaku 9. Priprema i pisanjeza priručnika Boravak u prirodi 10. Pisanje scenarija za snimanje video klipova o nacinima eko-poljoprivrede, reciklaze, komprosta 11. Priprema brosura i letaka za eko proizvodnju 12. Priprema seminara iz oblasti ekologije na području Jugozapadne Srbije, stvaranje kontakata sa lokalnim samoupravama 13. Pokrenuti predlozi PROJEKATA 

ZELENO-SRCE-BANJA-PRLICKI-KISELJAK EKO SRCE SRBIJE



EKO CENTAR Arhus centar Prilicki kiseljak



BUDI AKTIVAN UČESNIK A NE PASIVNI KORISNIK



Internacionalni eko volonterski kamp Prilički kiseljak



EKO FOTO SAFARI



ŽIVETI SA PRIRODOM BEOGRADE 14. Članstvo Gazo Water u organizacijama 

Sektorske organizacije civilnog drustva (SEKO) Srbije



Zelene linije Srbije



Kampovi srbije

15. Generalni menadjer GAZO WATER je član Unije ekologa (UNEKO)

ПРОЈЕКАТ ОЖИВИМО БАЊУ ПРИЛИЧКИ КИСЕЉАК 1873

1. Иницијатори и пократачи Пројекта НВО Еколошко удружење непрофитабилна организација ГАЗО ВОДА (GAZO WATER) 2. Месна канцеларија ПРИЛИКЕ (Општине Иванјица)

DA СЕ ПОНОСИМО А ЗАШТО НЕ И ДАНАС БАЊА ПРИЛИЧКИ КИСЕЛЈАК 1874, 1960тих ПОНОС СРБИЈЕ ДАНАС ЗА БОЉЕ СУТРА ОЖИВИМО БАЊУ ПРИЛИЧКИ КИСЕЛЈАК

На иницијативу Еколошког удружења Газо Вода (GAZO WATER) “Оживимо Бању Прилички кисељак” и напора Месне канцеларије Прилике Општине Иванјица, уређења извора Бање Прилички киселјак и чињенице да су термални извори Бање познати још из времена Илира и Римљана , за време Турака нису коришћени, а поновно указом из 1873.г. активирани кад је проглашена банјом и извори из којих је пио и Кралј Александар I. Тржишним утакмицама Словенци (Раденска) 70тих година затварају ивориште термалних вода, а затим бахатошћу и мотивисано личним интересима(2000тих) је докрајчују појединци и стварају подручје запуштено неискоришћено и извориште доступно случајним пролазницима и локалном становништву. ПРОБЛЕМИ Недовољна заштита и одржавање главних националних, природних и културних ресурса/атракција, илегална градња, као и непримењивање закона, контроле и казнене политике код инцидената на подручју животне средине. Недовољна свест и разумевање важности система туристичких искустава и успостављања целокупног ланца вредности. Недостатак квалификованих хотелских и туристичких менаџера, кадрова у новим туристичким занимањима (анимација, забава, манифестације, тематски паркови, интерпретациони центри и сл.), као и ниска мобилност радне снаге и нефлексибилност система запошљавања (сезонски рад, флексибилно радно време и сл.). нудећи свету различите туристичке производе, који комбинују атрактивне природне, историјске и социјалне елементе којима окружење обилује. Недостатак смештајних капацитета, садржаја, идеја. Еколошка дестинација Бање и њена околине нетакнута природа, историске културне знаменитости, лековитост извора и ваздуха, близина културних догађаја, незапосленост, неразвијеност подручја, екотуристичка дестинација са свим потенцијалима, , недостатак локалних (регионалних) визија, као и недостатак туристичког структурисања разлог су: ПОКРЕТАЊА ПРОЈЕКТА “ ОЖИВИМО БАНЈУ ПРИЛИЧКИ КИСЕЛЈАК 1873” од стране Еколошког удружења ГАЗО ВОДА и Месне канцеларије Прилика.

НАЗИВ ПРОЈЕКТА ОЖИВИМО БАЊУ ПРИЛИЧКИ КИСЕЛЈАК 1873 ТЕМА ПРОЈЕКТА ЕКО ЕТНО РУАЛНА ТУРИСТИЧКА ДЕСТИНАЦИЈА АКТИВНОСТИ ПРОЈЕКТА Не очекује се да Прилички кисељак одмах, односно истом динамиком може да развије и успешно комерцијализује свих производа екотуристичке дестинације. Препознати су они који уз најмањи напор могу да дају најбоље ефекте у што је могуће краћем року. Ови производи треба да имају функцију својеврсних покретача развоја, што значи да би се ефекти њиховог брзог и успешног комерцијализовања постепено ширили и на друге, инвестиционо и технолошки захтевније производе туризма. Из тих разлога активности пројекта би се остваривали кроз више фаза: 

Едукација локалног становништва о значају и могућностима еко туризма, еко исхрана, интернет презентације, екотуристичких публикација,брошура, практичних примера ,



Промоција екотуристичке дестринације и еко туристичких призвода ( интернет презентације, друштвених мрежа, организацијом сталног интернационалног волонтерског еко кампа)



Израда планске документације у складу са Законом о туризму (Службени гласник РС, бр.36/09,88/10,99/11-др.Закон 93/12 и 84/15)



Израда Планске и пројектне документације (документи просторног и урбаног планиранја, пројектно-трхничке документације, студијеи докумената по међународним правилима неопходних за пројекте из фондова ЕУ и других страних донатора)



Уређенје грађевинског землјишта, изграднја/унапређенје постојеће комуналне инфраструктуре као основ за развој турустичких капацитета и садржаја.



Израда приступних саобрачајница



Паркинг простора



Електро-енергетска инфрастуктура



Систем водо снабдевања и каналисанје отпадних вода са урадјајима за пречишћаванјем



Телекомуникациони системи



Уређење јавне површине око изворишта лековите воде



Изградња /проширенје капацитета ЕКО ЦЕНТРА као основ покретанја еко туристичке дестинације Приличког кисељака и околине



Изграднја/уређенје рекреативних шумских стаза, уређенје трим стаза, тренинг стазе, уредјенја потока око у Бањи



Поставлјанјем еко туристичке сигнализације

ОБЛАСТИ 

ТУРИЗАМ



ЕКОЛОГИЈА



ЕДУКАЦИЈА



ПОЉОПРИВРЕДА

ДЕСТИНАЦИЈА Прилички киселјак и околина ВИЗИЈА Прилички киселјак и околина еко-срце Србије прима еко-туристе из земље и иностранства, указујући на своје богато наслеђе, неговане и заштићене природне ресурсе и модерно опремљене у стилу еколошких, етно руалних смештајне капацитете. Овде се налазе кључни природни и историјски, еколошких и лековитих ресурса, а висок стандард опремљености зимских и летњих здравствених и рекреативних средишта, као и густа мрежа путева баштине, нуди јединствен увид у живи организам Поморавског региона духовне културе - манастира. Овом подручју припада Планина Мучанј, Јавор, Јелица, река Моравица, Грабовица, Лјупча, Рача, Клисура Пањице,Овчарско Кабларска клисура, извори термалних вода, лековити извор Савина вода, Манастир Клисура, Среднјовековне цркве, догадјаји, Гуча, Нушичијада... ( да не помињемо близина Златарског језера, Златибора итд)све у кругу од 60 км. За почетак развоја еко-туристичке дестинације, кроз екологију као саставног дела одрживог развоја имајући у виду разореност постојећих објеката и инфраструктуре. Имајући у виду да за формиранје нове – старе туристичке дестинације потребно одједном много средстава оваквим приступом оживљаванја банје Прилички киселјак кроз екологију, отваранја, етно-руалног смештајног капацитета, призводнјом и нудјенјем домаћим и стараним гостима исклјучиво здраву исхрану на оставштини наших предака а коришћенјем законских

регулатива и учења и примене еко-полјопривреди, еко-етно-руалног туризма, створити нову – стару лековиту еко-туристичку дестинацију 1) која радо прихвата госте из целог света, при чему са њима успоставља присност, разумевање, толеранцију, односно лично и професионално уважавање; 2) која кроз еко туризам изражава свој понос, идентитет, односно све своје културно-историјске природне вредности и карактеристике; 3) која цени и која је максимално посвећена очувању и заштити свих својих природних историских и културних блага; 4) као сигурну, занимљиву, веродостојну и изнад свега чисту еколошку туристичку дестинацију с препознатљивим идентитетом; 5) која у туризму рачуна на различите производе, изведене из богате и равномерно распоређене ресурсне основе и структуре атракција, с циљем да у туризму буде запослена током целе године; 6) чије становништво, интелектуалне и политичке елите прихватају Прилички киселјак и његову околину кроз екологију и туризам и туристичку привреду као важан фактор политичке интеграције, привредног развоја и дугорочног економског просперитета Приличког кисељака и околине 7) која је свесна да благостање кроз еколигију и туризам није могуће остварити без квалитетне инфраструктуре и супраструктуре, знања, образовања и нових технологија, односно њиховог преноса свим актерима у туризму; 8) која активном и иновативном туристичком политиком интегралног и одрживог развоја у наредних десет година битно увећава промет и приходе у екотуризму и постаје озбиљан учесник у домаћој и светској туристичкој привреди. ЕКО-ТУРИСТИЧКИХ ПРОИЗВОДИ БАЊЕ ПРИЛИЧКИ КИСЕЉАК И ОКОЛИНА Значај ових производа за Прилички кисељак као туристичку дестинацију у највећој мери произлази из чињенице да их у домачим размерама одликује велики и константан обим тражње или динамична стопа раста тражње или велика просечна потрошња по дану боравка. У том смислу, продор на тржиште било ког од ових производа би се у великој мери позитивно одразио на данашњи број и структуру долазака и ноћења, као и на остварену инострану туристичку потрошњу у земљи. Не очекује се да Приличког кисељака одмах, односно истом динамиком може да развије и успешно комерцијализује све наведене производе. Препознати су они који уз најмањи напор могу да дају најбоље ефекте у што је могуће краћем року. Ови

производи треба да имају функцију својеврсних покретача развоја, што значи да би се ефекти њиховог брзог и успешног комерцијализовања постепено ширили и на друге, инвестиционо и технолошки захтевније производе. Из тога произилази закључак да не треба чекати са развојем осталих производа које је теже развити и комерцијализовати. Напротив, ако се одмах не започне њихов развој убрзо би нестали најбољи ефекти и не би дошло до постепеног ширења постигнутих позитивних резултата у друге производе туристичког сектора. Примена горе изложеног развојног концепта бележи директне утицаје и на регионални аспект развоја туризма У Приличком киселјаку. Наиме, најбрже би се туристички развијале регије са највећим могућностима/потенцијалима за развој и комерцијализацију оних производа који уз најмањи напор могу да дају најбоље ефекте у што је могуће краћем року. Као и у случају производа ове регије би имале улогу покретача туристичког развоја Иванјичког, Моравичког, Југозападног региона, при чему би се позитивни ефекти оствареног туристичког промета све више ширили и отварали развојни просторПриличког региона и околине регијама које данас објективно имају мање шансе за брзо комерцијализовање својих производа.

1) Кружна путовања, организација ескурзија обиласка окруженја ; 2) Пословни екотуризам, организација семинара из екологије и туризма са стручним предавачима; 3) Здравствени туризам лековитост воде и ваздуха; 4) Планине реке и језера ; 5) Догађаји Гуча, Нушичијада; 6) Руални туризам; 7) Етно туризам; 8) Рекреативни туризам; 9) Екстремни авантуристички туризам; 10) Информативна едукативна дестинација; 11) Волонтерски еко кампови инострани; 12) Еко фото сафари; 13) Сликарске колоније;

14) Рекреативна дестинација; 15) Припрема спортиста; 16) Дестанација друштава и организација из области екологије, одрживог развоја; 17) Едукација (еко,етно,руални туризам, еко пољопривреда, еко исхрана)

Методологија на основу које су утврђени приоритети у развоју идентификованих туристичких производа коришћен је следећи приступ: 1) извршена је оцена тржишне атрактивности идентификованих производа; 2) извршена је оцена конкурентности Приличког кисељака у односу на сваки од идентификованих производа на основу анализе кључних фактора успеха; 3) извршена је коначна оцена развојних приоритета у комерцијализовању појединих производа на основу матрице атрактивности и конкурентности. Да би се на објективан начин утврдило који је од наведених производа тржишно најатрактивнији, коришћен је следећи методолошки приступ: 1) сваки од идентификованих интересантних еко-туристичких производа валоризован је према критеријуму очекиваног доприноса развоју руалног подручја еко-туристичке дестинације, односно друштвеноекономском развоју Приличког кисељака и околине; 2) оцењивање је спроведено на основу претходно дефинисаних варијабли тржишне атрактивности (према Портеру), 3) свака од дефинисаних варијабли посебно је оцењивана на скали од један (безначајан допринос) до пет (највећи допринос), при чему је претпостављено да су све варијабле подједнако важне. Посебно треба нагласити чињеницу да су се приликом оцењивања атрактивности идентификованих производа, уз ослањање на експертно мишљење стручног тима, у највећој могућој мери користила и сазнања произашла из: 1) радионица са свим заинтересованим субјектима за туризам ("stakeholder") Републике Србије;

2) ставова и мишљења анкетираних водећих српских интелектуалаца. Резултати претходно описаног поступка валоризације идентификованих туристичких производа интересантних за развој туризма у Републици Србији. Оцена атрактивности туристичких производа. На основу извршеног процеса оцењивања највећи ранг приоритета имају еко туристички производи. ЦИЉ ПРОЈЕКТА Циљ пројекта развоја еко- туризма Приличког кисељака и околине су интереси Приличког кисељакаи његове околине и то: 

повечанје незапослености, привредног раста и квалитета живљења



развој руалног подручја



повечанје стандарда локалног становништва



успостављање сто веће поверења и сарадње локалног становништва и локалне власти



обезбеђење развоја сопствене позитивне слике Приличког кисељака



обезбеђење дугорочне заштите и интегрисаног управљања природним и културним и историским ресурсима, што је у интересу одрживог развоја еколошке туристичке дестинације Приличког кисељака и околине



обезбеђење стандарда квалитета заштите туристичких потрошача сагласно савременој европској пракси.

Кроз нови и нетолико схватљив вид туризма са садржајима и туристичким производима путем екологије део компоненте одрживог развоја кроз еко туризам, примењујући етно и руалне туристичке принципе и законитости. Имајучи у виду конкурентност у туристичкој понуди, да на овај начин са мало улагања коришћењем већ постојећих ресурса са мало добре организације и актиувности постићи да првенствено буде доступна свим становницима, а уједно допринесе очуванју животне средине, одрживог развоја, и повечања свести код грађана боравком у природи а доступно свим нивоима и стандардима грађана боравком у еко-центру непрофитабилне организације где би плачали економске цене. И на крају подигне вредност дестинације Приличког кисељака и отвори нове могучности и инвеститорима који че на нашем основама повечати понуду и квалитету и у квантитету.