Čovek zavisi od prirode

Čovek zavisi od prirode Sve veliko i značajno što je čovek u toku svoga kulturnog razvoja postigao, stvorio je posmatranjem prirode. Pronalazak vatre, noža, točka, metala, korišćenje vodene energije i još mnogo drugih stvari, rezultat su posmatranja prirode i njenog poznavanja. Samo tačno poznavanje predmeta i promena u prirodi kao i njenih zakonitosti omogućuje dalji opstanak i dalji napredak čovečanstva..

Sve delatnosti kojima čovek obezbeđuje svoj život zasnivaju se na tekovinama prirodnih nauka. Svi vidovi poljoprivredne i šumarske proizvodnje, tj. celokupna proizvodnja hrane i mnogih sirovina, zatim sva dostignuća o medicini, hirurgiji, proizvodnji lekova- zasnivaju se na istinama do kojih je došla nauka o živim bićima, biologija i njeni mnogobrojni ogranci.

Ceo današnji život čovekov, makar i onaj najudaljeniji od prirode, u celini zavisi od poznavanja prirode. Stepen poznavanja zakonitosti prirode određuje stepen naprednosti jednog naroda. Imajući u vidu ovako ogroman značaj prirodnih nauka za opstanak i napredak čovečanstva, moramo istaći da je potrebno buduća pokolenja što bolje upoznati sa prirodnim naukama i njihovim dostignućima.

Organizam čoveka prilagođen je životu u prirodi

Priroda je kolevka čovekova. Čovek je u svom dugom razvoju, telesnom i duševnom, stotinama hiljada godina bio najtešnje povezan sa šumom i životinjama, sa celokupnom prirodom. Tek se u poslednjih nekoliko stotina godina, uporedo sa znatnijim razvojem tehnike i složenijeg načina privređivanja, izvestan deo čovečanstva donekle odvojio od rada i života u prirodi. To se pre svega odnosi na stanovništvo gradova. Telesna i duhovna, odnosno fiziološka evolucija čoveka nije u stanju da u tako kratkom periodu ide u korak sa napretkom nauke, tehnike i privrede, tj. čovek nije u stanju da se u svemu prilagodi novim životnim uslovima. Neslaganje koje postoji između prilagođenosti našeg bića jednom načinu života i rada i našeg života u svim drugim uslovima dovodi do izvesnog telesnog i duševnog nesklada.

Lekari su utvrdili da se iz godine u godinu povećava broj ljudi sa nedovoljno razvijenim mišićima, sa smetnjama u normalnom radu unutrašnjih organa- srca, jetre, organa za varenje, nerava i drugo, i da je uzrok tim nedostacima nedovoljno kretanje i rad na čistom vazduhu, u slobodnoj prirodi. Slično stanje utvrdili su psihijatri na polju duševnog života ljudi. Kao glavni lek za lečenje ovih nedostataka i lekari i psihijatri preporučuju kretanje na svežem vazduhu i bavljenje u prirodi. Godišnji odmori, kao i banjska i klimatska lečenja, popravljaju stanje zdravlja kod odraslih ljudi, čiji je organizam već poremećen preteranim i jednoličnim radom daleko od prirode. Ali naš narod lepo kaže da je bolje sprečiti nego lečiti.

Kod mladih ljudi fiskultura i sport donekle popravljaju ovakvo stanje, naročito u pogledu telesne otpornosti. Što češćim dodirom sa prirodom, tj. redovnim nedeljnim izlascima i boravkom u prirodi moramo sprečiti da telo i duh dece dođe u stanje koje će zahtevati banjsko i klimatsko lečenje. Kretanje u prirodi, na čistom vazduhu, i zanimanje onim na šta se u njoj naiđe usklađuju i dovode u red kod čoveka sve ono što je nenormalnim životom bilo poremećeno. Česti izlasci u prirodu, povremeni odlasci u šumu, na livadu ili more osiguravaju normalan telesni i duševni razvoj deteta.

Priroda povoljno utiče na razvitak deteta

„Priroda je jedan od najmoćnijih faktora u vaspitanju deteta…“ Upoznavajući decu s predmetima, pojavama i zakonima prirode, bogatimo njihovo značenje činjenicama i pravim istinama. Upoznajemo ih sa „tajnama“ sveta koji nas okružuje i obogaćujemo njihovo iskustvo.

Otvarajući im oči, dajemo im u ruke činjenice na osnovu kojih mogu zauzeti pravilan stav prema prirodi i

jasno sagledati svoj pravi položaj u njoj i u ljudskom društvu. Takva deca će biti u stanju da ispravno obajsne sve što se oko njih dešava. Pravilno tumačenje stvarnosti je osnova za formiranje dijalektičkomaterijalističkog pogleda na svet kod dece. Upoznavajući decu sa raznovrsnim predmetima iz prirode raščišćavamo kod njih mnoge nejasne pojmove, bogatimo njihov um sve novim i novim predstavama.

Razgovarajući sa njima o prirodi, najlakše ćemo bogatiti njihov rečnik novim rečima i razviti moć pravilnog izražavanja.

Operišući sa stvarnim činjenicama koje im očigledno prikazujemo, vežbamo njihovo pamćenje i rasuđivanje, tj. jačamo njihove duhovne snage i sposobnosti. Misaone moći se kod dece u znatnoj meri razvijaju kad ona vrše samostalna posmatranja i oglede iz prirode. I u estetskom pogledu priroda ima prvorazredan značaj. Svojom lepotom, svojim bogatstvom boja, oblika, zvukova i harmonijom koja vlada među njima, priroda pruža obiman materijal za vaspitanje estetskog ukusa kod dece. Upoznavajući dete s prirodnim lepotama rodnoga kraja i cele naše zemlje, razvijamo kod njega ljubav prema domovini. U dodiru sa prirodom podstičemo u detetu onu urođenu radoznalost, onaj istraživači žar, koji je u kulturnoj istoriji čovečanstva bio glavni pokretač za sve dalje prodiranje u neotkrivene tajne i zakonitosti prirode. Ova radoznalost podsticaće dete da vredno uči i istražuje, tj. da uspešno osvaja sva nova znanja potrebna za njegov život. Izvodeći dete u prirodu i upoznavajući ga sa njom, naoružavamo ga i mnogim praktičnim navikama. Dajući mu da rukuje predmetima prirode, da ih posmatra i eksperimentiše njima, naoružavamo ga mnogim veštinama. A te navike i te veštine korisno će mu poslužiti pri upražnjavanju njegovog budućeg poziva, u privatnom životu, u kući i društvu. Njegova čula, izoštrena u prirodi jasnije će ocenti razne situacije. Upoznajući dete sa prirodom razvijamo kod njega ljubav prema radu i stvaramo radne navike.

Navike i znanja stečena proučavanjem prirode biće od ogromne koristi našem detetu za čuvanje njegovog fizičkog i duševnog zdravlja. Kako vidimo, postoji mnogo veoma ozbiljnih razloga (zdravstvenih, obrazovnih, vaspitnih) da dete vodimo u prirodu i da ga upoznamo sa što više predmeta i pojava u njoj.