XIX

XIX.

Mali princ se popeo na visoku planinu. Jedine planine što ih je dotad poznavao bila su tri vulkana koja su mu dopirala do koljena. A ugaslim se vulkanom služio kao stolčićem. »S planine visoke poput ove«, mislio je, »vidjet ću odjednom cijeli planet i sve ljude...« No nije vidio ništa osim oštrih kamenih šiljaka.

—Dobar dan —reče nasumce. —Dobar dan... dobar dan... dobar dan... —ponovi jeka. —Tko ste vi? —upita mali princ. —Tko ste vi... tko ste vi... tko ste vi... —ponovi jeka. —Budite mi prijatelji, ja sam sâm —reče on. —Ja sam sâm... ja sam sâm... ja sam sâm... —ponovi jeka. »Kakav smiješan planet!« pomisli on tada. »Sav suh, sav šiljast i sav slan. A ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže... Kod kuće sam imao ružu: ona je uvijek započinjala razgovor...«