Bookvar #003

www.redbox.rs

8 20 24 36 38 64 68 74 80 95

Reč urednika Da li ste spremni za trojku, dragi moji bookvaromani i bookvaromanke? Spremni ili ne trojka je pred vama. Treći broj Bookvara bavi se Ninovom nagradom koju je nedavno dobio Aleksandar Gatalica. Dostojan dobitnik ove nagrade. Takođe se bavimo rasvetljavanjem Velike zavere bibliotekara protivu srpskog čitateljskog naroda kao i gaženje njihove demokratski izražene volje.

Predstavljamo i jednog od najpopularnijih pisaca epske fantastike Džordža R.R. Martina, a u susret početka emitovanja treće sezone serije Igra prestola, upoređujemo ih sa knjigama po kojima su snimljene.

U članku Cvijećarnica u Kući cveća predstavljamo knjigu Lazara Džamića koji je, čitajući strip Alan Ford, pročitao sve nas. Otkrivamo i Dona Rosu, čoveka koji nam je otkrio jednog sasvim drugačijeg Baju Patka.

Kada već NISMO kod dobitnika domaćih književnih nagrada, da skrenem pažnju na tekst o Ivi Andriću i njegovom čuvenom Ćorkanu. Naš Nobelovac kojeg smo

se zbog uskogledateljstva odrekli i isključili ga iz srpske književnosti (isto kao i Mešu Selimovića i Danila Kiša).

Zatim o tekstu o Malom princu pokušavamo da vidimo kako današnji klinci čitaju lektire i pripremaju da dobiju Ninovu nagradu, a tu je i članak o savremenoj književnosti za decu u Srbiji. Da li su deca od lektire pročitala samo statuse na Fejsu? I da ne završimo u ovim mračnim tonovima jer u Srbiji, kada je književnost u pitanju, ipak nije sve tako crno – Iva Štrljić je plava!

Ako ste zainteresovani za saradnju sa nama, javite nam se na mejl bookvarmagazin@gmail.com ili preko naše stranice na Fejsbuku www.facebook.com/bookvar.rs. U slučaju da volite da čitate i mislite da imate nešto da napišete o tome, a znate i kako da to uradite, pišite nam.

Otvoreni smo za saradnju sa svima bez obzira na njegovu klinastu veru ili hijeroglifsko poreklo.

Milan Aranđelović

Bookvar -Magazin za promociju čitanja Izdavač: Regionalni info centar Web: www.bookvar.rs

E-mail: bookvarmagazin@gmail.com Facebook: www.fb.mr/bookvar.rs Magazin izlazi svakog drugog meseca

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Piše: Srđan Nevenkić Zašto je Igra prestola (Game of thrones) toliko popularna? Ne bojte se neće biti spojlera u tekstu.

Da ne bih mnogo otkrivao, neka se zna, da je radnja i za dugogodišnje obožavaoce epske fantastike zanimljiva i inovativna, zato što fabula ne prati veoma rasprostranjen (a time i očekivan) šablon epske sage. Umesto dobroćudne družine, koja uprkos velikoj opasnosti, nose prsten u Mordor, u Vesterosu susrećemo homoseksualne i incestoidne vitezove, naivne kraljeve, i članove jedne beskrupulozne plemićke porodice, koji žive u senci svog nadmoć8

nog oca. Radnja Igre prestola se vrti oko borbe za moć u jednom srednjovekovnom i skoro nemagičnom svetu zvanom Vesteros. Više o tome možete pročitati u samom delu ili videti na ekranima, ovde ću se vise fokusirati na druge aspekte.

U poređenju sa drugim delima epske fantastike, upada u oko da su baš ženski likovi veoma kompleksni. Čest motiv je potraga za mestom u jednom sivom, kvazisrednjovekovnom svetu, koji ženama sem braka skoro da ne pruža alternative. Pošto su žene u fantastici prevashodno imale kliše uloge (majka,

Tema broja

supruga, veštica i tek pokoja ratnica) ili se uopšte nije ni obraćala pažnja na njih, utoliko je zanimljivije, pratiti njihove živote, bilo da su nam sami likovi simpatični ili ne.

Kao i u romanima, likovi su u seriji dobro razrađeni. Pošto imamo natprosečan broj bitnih likova, malo je duže potrebno da upoznamo sve bitnije igrače u borbi za Gvozdeni tron. Zato su početne epizode posvećene upoznavanju likova, zbog čega se radnja veoma sporo odvija. Ovaj način pripovedanja se isplatio u kasnijim epizodama, jer ćemo u jednom trenutku poznavati sve likove i

razumeti razloge njihovih dela kao i njihove namere, tada će se radnja ubrzati i mi ćemo potpuno potonuti u svet Vesterosa i sa nestrpljenjem isčekivati sledeću epizodu. Pri tome je bitno napomenuti da se radnja toliko realno odvija, da se stvara utisak da likovi žive u jednom svetu gde se ne zna ishod njihovih dela. Ovde se ne može već na početku pretpostaviti kraj, kao u Gospodaru prstenova, gde su ili uspeli ili nisu u svom nastojanju, već individualne odluke aktera vuku za sobom logične pa čak i pogubne posledice, koje hrane kompleksnost radnje.

9

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

10

Tema broja

Jedna od odlučujućih inovacija, koja seriju čini toliko privlačnom, su realistično predstavljene lokacije. Ovde nemamo idilični Rivendel, niti magičnu šumu Lotloriens, već gradove i prirodu kakve bismo stvarno zatekli u jednom srednjovekovnom svetu, čak ni visoki položaj u društvu ne pruža utehu niti neprikoslovenu lojalnost naroda. Bilo da ste seljak, plemić ili kralj morate uvek biti na oprezu, na svakom koraku vrebaju izdajnici i ljudi koji slede samo sopstvene ciljeve. Jedan dobar primer ovoga je dijalog posle jednog „fer“ duela: „You didn’t fight with honour“ „No. He [the dead one] did“. Nemamo dobre i loše likove, već čitav spektar likova čiji putevi ka cilju se toliko prepliću da ne znate za koga da navijate. Deo ovog realističnog prikaza sveta je i pozamašan broj

eksplicitnih scena seksa i nasilja.

Može se reći da su čak i neki dosadni razgovori učinjeni zanimljivijim scenama seksa. Dok visok stepen seksa i nasilja u pisanom obliku se veoma lepo uklapa u svet koji je stvorio Džordž R. R. Martin (George R. R. Martin), na malim ekranima često deluje suvišno ponekad i smešno.

I pored ove male kritike smatram seriju jednom od retkih uspelih ekranizacija. Prenošenje na format tv-serije je dobro izvedeno, zadovoljilo je obožavaoce romana i zadobilo mnogo novih fanova, što se odrazilo i na popularnost knjige.

Retko je šta izostavljeno iz pisane osnove, čak su neki relativno nebitni likovi iz romana došli do izražaja, a da pri tome ništa nije dodato ili promenjeno. Stvaraoci serije su uspeli da nam na lako razumljiv

11

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

način prikazu odnose, kako rodbinske tako i političke, među likovima, što je u svakom nastavku romana zahtevalo Apendikse sa detaljnim opisima pripadnosti likova. Pripovedanje iz prvog lica koje je zastupljeno u Knjizi je izbačeno iz serije i time je omogućeno gledaocima da više saznaju o likovima koji su u knjizi samo odrazi mišljenja pripovedajućeg lika. Iako nisam ljubitelj scena iz druge sezone koje su se 12

odaljile od originalnog izvora, smatram da su manje promene dobre jer otvaraju nove poglede na radnju, tako da obožavatelji knjige puni uzbuđenja očekuju njima već poznate scene. S obzirom da Martin direktno učestvuje u stvaranju serije, možemo reći da je, kod pojedinih scena i likova, serija unapređena verzija romana ali ipak samo kod pojedinih scena i likova.

Tema broja

Sa sigurnošću mogu reci da je Igra prestola najbolja savremena serija epske fantastike, bilo u pisanoj formi ili na televiziji. Mogu samo čestitati HBO-u na tako uspešnoj ekranizaciji Martinovog epskog dela. Odmah se prepozna velika količina novca i vremena uloženog u seriju. Kulise, kostimi i pre svega glumci (Šon Bin, Piter Dinkledž, Ejdan Džilen, Mark Edi) su izvanredni. Nadam se da će i treća sezona

koja će početi sa emitovanjem na prolaće 2013. godine biti uspešna kao i prethodne dve. Treća sezona prati dešavanja prve polovine treće knjige, što piscu daje dovoljno vremena da završi sa knjigama dok ga ne stigne serija. Obožavaoci romana ce svakako biti zadovoljni ako serija natera Martina da malo ubrza sa pisanjem sledećeg nastavka.

13

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ko je Džordž R. R. Martin?

Džordž Martin je jedan od najpopularnijih pisaca današnjice.

Najpoznatiji je po svom serijalu Pesma leda i vatre.

Džordž Martin rođen je 1948. u Nju Džersiju kao Džordž Rejmond Ričard Martin. Počeo je da piše još kao klinac, fokusirajuće se, pri tom, na horor priče o čudovištima. Te priče je, poput Stivena Kinga i Kima Njumena, prodavao deci po školskom dvorištu. U srednjoj školi je našao prvu ljubav – stripove, čiji je predani kolekcionar postao. A svoje literarno delovanje je usmerio na pisanje scenarija za stripove za različite fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970, prodavši priču za strip Heroj, a prvu zbirku priča je objavio 1976. godine.

Već sledeće godine objavljuje SF roman izvanredno prihva14

ćen u krugovima ljubitelja SF-a i fantazija, o planeti Vorlornu čija putanja se udaljava od najbliže zvezde što znači sigurnu smrt za stanovnike petnaest gradova podeljene oko pitanja potrebe povratka na zastarele ratničke obrasce ponašanja. Za svoja prva dela Martin osvaja mnoge nagrade od kojih su možda najvažnije dve nagrade – Hugo i tri Nebule u ranim osamdesetim godinama.

Sredinom osamdesetih odlazi u Holivud gde provodi narednih deset godina kao urednik serijala Zona sumraka, konsultant na scenariju za Lepoticu i zver, producent istog projekta, a na kraju i supervizor.

Tokom te decenije ne zanemaruje svoje pisanje, tako da i dalje objavljuje uglavnom kratke priče za koje osvaja nagrade.

Tema broja

Ali tek posle dest godina provedenih u Holivudu, Martin se vraća prozi, i počinje svoj rad na serijalu Pesma leda i vatre. Ovaj ciklus mu je doneo popularnost među ljubiteljima fantazija širom sveta.

Tražeći inspiraciju u srednjem veku, naročito čuvenim Ratom ruža, kao i istrojskim romanom Valtera Skota Ajvanho Džordž Martin gradi do sada neviđeni svet mašte čiju radnju smešta u Sedam Kraljevina Vesterosa.

Pored vanrednog uspeha Pesme leda i vatre, Martinove rane priče ostaju upečatljivi primeri nadahnutog pisanja, koje tanano otkriva emotivne i psihološke nivoe ljudskih bića u nekim drugim-budućim vremenima na našoj i drugim planetama.

Kada su mu je HBO predložio da po njegovom serijalu knjiga snime

igranu seriju Martin je bio dosta uzdržan. Kao pisac scenarija znao je da su njegove prve nacrte za njih ocenjivali kao preambiciozne i preskupe. Zato je, između ostalog, i počeo da piše ovaj književni serijal, jer je bio umoran od ograničenja koje mu je u prethodnom periodu nametao Holivud. Želeo je da konačno napiše šta god mu je plao na pamet. Roman sa stotinama likova, velikim dvorcima, scenama epskih bitaka, krcat zmajevima...

Na kraju je ipak pristao i tako smo dobili seriju Igra prestola, čiju treću sezonu očekujemo uskoro.

Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je američkog udruženja SF pisaca.

M. A. 15

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

16

Tema broja

Pivo – daje ti krila zmaja Kablovska mreža HBO je uradila odličan posao prilikom adaptacije romana Džorža Martina Igra prestola. Međutim jedan aspekt romana nije sasvim dobro urađen u seriji. A to je opsesija hranom.

Pred početak treće sezone serijala pokušaće da isprave grešku. O čemu se radi? HBO je, naime, potpisala ugovor sa malom pivarom iz Njujorka Ommegang o proizvodnji piva

inspirisanog serijom. U planu je nekoliko vrsta piva, a prvo će da bude Iron Throne Blonde Ale koje će da bude pušteno u prodaju na dan premijere prve epizode treće sezone. Druga vrsta piva biće puštena u prodaju na jesen 2013. godine.

Pored piva, nedavno se u prodaji našla i knjiga sa receptima iz serije.

M. A. 17

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ko se Bobić M Piše: Milan Aranđelović

Najčitaniji dnevnik u zemlji Kurir je pod oznakom strašno preneo vest o velikoj prevari Narodne biblioteke Srbije. Bila je to još jedna pljačka veka u Srbiji, koja po njihovoj količini, već obitava negde u 33. veku. Međutim ovde nije reč o još jednoj prehrambenoj aferi, tipa mleko ili Banana, već aferi u kulturnoj sferi (van razvijene teniserske i litijske kulturne scene). Šta se to zapravo zbilo? Okrivljena i, po srpskom zakonodavstu linča, osuđena Narodna biblioteka Srbije je ove godine nagradu za Najčitaniju knjigu dodelila Slobodanu Tišmi za njegovu Ninovom nagradom ovenčanom romanu Bernardijeva soba, a ne statistički 20

stvarno najčitanijoj knjizi po evidencijama biblioteka širom Srbije koja je ove godine imala čast da bude Pismo gospođe Vilme spisateljice i novinarke Jelene Bačić Alimpić.

U narodu se pripoveda da je Koštunica neobavešten. Ali to mogu da kazuju samo laici koji nisu imali da upoznaju obaveštenost srpskih novinara.

Zato je i bio red, da posle sedam (i slovima 7) godina i novinari našeg najčitanijeg saznaju surovu istinu, a ona glasi da se ova nagrada, po ovom principu, dodeljuje od 2006. godine.

Još je davne 2005. godine tadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić odlučio da nešto

Čitanost

Mojsilović još? mora da se menja u načinu na koji se dodeljuje ova titula. Dakle, dragi novinari, još u martu 2005. godine je održana javna rasprava povodom ove teme. Na ovu raspravu su bili pozvani članovi upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, direktori javnih biblioteka u Srbiji, članovi komisije za dodelu ove nagrade, književnici i brojne ugledne i ugledne ličnosti. Sreten Ugričić je smatrao da Narodna biblioteka ne sme da zalaže svoje ime, tradiciju i autoritet za promociju populističkih i komercijalnih merila vrednosti koja su postala dominantna u našoj kulturi i ružičanstvenoj stvarnosti. On se, pri tom, nije zalagao da biblio-

tekari prestanu da dokumentuju i istražuju društvenu klimu, naprotiv.

Smatrao je da bi oni to trebalo da rade još preciznije i sveobuhvatnije, kao i da nastave sa redovnim objavljivanjem spiska najčitanijih knjiga u bibliotekama. Neki su se složili sa njim,neki su imali svoje predloge, ideje i sugestije. Najveći oponent u ovoj raspravi, ulogu lidera DOS-a protiv ovog cenzorskog i birokratskog sistema, preuzela je na svoja nejaka pleća, do tada trostruki šampion u kategoriji Najčitanija knjiga, Ljiljana Habjanović Đurović.

Elem, epilog svega je da je od naredne godine nagradu dodeljivao žiri. I tako je ostalo do danas.

21

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Da li je ovo problem? I u čemu je problem? Osim tabloidnog, selektivno neobaveštenog i srpskog novinarstva, dakako.

Da li je problem to što najčitanije knjige nisu i najkvalitetnije? Da li je problem što je ukus većine jako loš? Da li je problem što su ljudi slobodni da konzumiraju ono što njima prija i što im se sviđa? I da li neko ima pravo da usmerava publiku i da im na taj način menja ukus i mišljenje?

Svako ima pravo da organizuje sopstveno takmičenje, na kome će po sopstvenim merilima i kriterijumima da odredi pravila igre, po kojima će da odabire pobednika. To pravo je 22

iskoristila i Narodna Biblioteka Srbije.

Njihovo takmičenje, njihova stvar.

Možda je u ovome problem ono narodna u nazivi organizatora takmičenja. Dakle ne narodnjačka, privatna komercijalna prćija, već narodna u smislu javna, opšta, koja pripada svima nama. Ako izuzmemo to da upravne organe Narodne biblioteke Srbije bira upravo narod preko svojih izabranih predstavnika na demokratskim izborima, možda u ovome ima i neke istine. Da li tu postoje neki skriveni interesi? Da li postoje klanovske borbe u ovome?

Možda. Ove godine je bio jači klan ninotivaca, sledeće će da nadvlada

Čitanost

trojni pakt Alimpić-Bobić-Radusinović, a naredne ko to zna. A možda su i ovo samo spekulacije.

Ono što je meni lično problem nije u tome što se nekome sviđa Ceca ili Jeca, Zvezda ili Partizan.

Ili što neko želi da mi, na ovaj ili onaj način, nametne da navijam za jedno ili (pre)ostalo. Problem je u bogatstvu ponude. Problem je u kvalitetu, koji upravo i stvara kvalitet. Problem nije u dominantnoj turbo-folk sceni, problem je u onoj drugoj. Jadan je onaj koji može da bira između Zvezde i Partizana, jer, ma kakav izbor da učini, on je prinuđen da navija za očajan tim dustabanlija, koji ne

mogu da se kvalifikuju za kvalifikacije nekog ozbiljnog takmičenja. Problem nije ni u Slobodanu Tišmi. Problem nije ni to što je njegov roman prosečan, zastareo, zarobljen u osamdesetim godinama (istina prošlog, a ne nekog ranijeg veka). Njegov roman nije loš. Dobar je. Ali samo to. To je naš problem. Spali smo na to da je nešto najbolje što imamo samo dobro. I zadovoljni smo, ako i to imamo. Sredina tabele je naš vrh mogućnosti.

Između Zvezde i Partizana ja navijam za Barselonu.

23

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

Ko mi je kriv k

24

U senci NINove nagrade

kad sam naivan Dve naše, tvrde upućeni, najprestižnije književne nagrade, NINova i Mešina, za 2012. godinu dodeljene su istoj knjizi, romanu „Veliki rat“ beogradskog autora Aleksandra Gatalice. Ta me je vest jako obradovala. Duple lovorike sam protumačio kao znak da je napokon napisano novo kapitalno delo srpske književnosti. I bilo mi je milo. Volim domaću književnost. Čitanju dvostruko nagrađenog romanu prišao sam, dakle, čista srca, s visokim očekivanjima. Pročitao sam ga od korica do korica, svih 438 strana, što se u slučaju čitanje, da budem iskren, pokazalo veoma mukotrpnom rabotom. Kada sam knjigu zatvorio upitao sam se zašto čitanje nisam batalio na vreme, što veoma često činim. Koja me je buba ujela da se mazohistički borim do kraja? Najbolje objašnjenje koje sam našao bilo bi: zato što sam naivno, 25

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

poverovao „autoritetima“. Naime, ja sam se, mukica, do samog kraja nadao da ću negde, na nekoj od 438 stranica, pronaći razlog koji je književne žirije i kritičare naveo da učine to što su učinili.

Da sam samo malo pažljivije pročitao šta je o toj knjizi bilo rečeno, do ove neprijatne epizode ne bi došlo. Izjava predsednika žirija NINove nagrade da je ove godine „književna produkcija bila slaba“, zaparala bi mi uši. Zazvučala bi mi kao pravdanje. Da sam pažljivije čitao. Ali nisam.

Da sam pratio piščeve izjave, tek onda knjigu ne bih uzimao u ruke. Gatalica kaže: “Uložio sam veliki napor, ali ne vredi da se žalim, jer piščevo je da se muči, a na čitaocima je da uživaju”. On, dakle, priznaje da je njemu pisanje mučenje. Očigledno nema pojma da kada je knjiga bila mučna za napisati čitalac to neizostavno mora osetiti. Ako sam stvaralac nije uživao dok je delo stvarao, na koju foru mi da uživamo konzumirajući ga? Nije badava Italo Kalvino pisao o lakoći kao neophodnosti.

Kamen sa srca mi je pao tek kada sam otkrio da nisam jedini koji je ovim romanom ozbiljno razočaran.

Guglujući sam naišao na tekst jednog kritičara kome se ova knjiga, iz istih razloga kao ni meni, nikako nije dopala. On, naime, tvrdi da je reč o „bespotrebnoj knjizi, koja bi bez 26

ikakvih problema mogla da ostane nenapisana jer ne predstavlja ništa više od stilske vežbe u relativno velikoj formi. Pompeznost i šepurenje su jedino što ovaj tekst zaista krasi“, da je „upravo kič jedna od konstanti ovog romana“ da pisac „veoma često

U senci NINove nagrade

sklizne s onu stranu dobrog ukusa“.

Po jednom pitanju se, međutim ne slažem ni s pomenutim kritičarem.

On smatra da romanu Veliki rat „nedostaje to što se što se ne vidi zbog čega je on napisan“. To, smatram ja, apsolutno nije tačno. Sam autor je

objasnio da povod postoji – podsetio nas je da se 2014. godine obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata.

Veliki rat, dakle, po priznanju samog autora, jeste roman napisan na prigodnu temu. Znači, kapiram ja, to i nije roman nego sastav, a kao svaki sastav napisan je tako kako je napisan da bi se dopao učiteljici, da ne kažem žirijima. Pisac je, naime, iskoristio svaki trik koji dobar đak u školi koristi da oduševi profanku – bogatstvo jezika mu se ne može oporeći, stilskih figura koje mirišu na poeziju u knjizi ima kao salate, samo nije jasno čemu sve to služi osim pukoj dekoraciji. Ako je peticu dobio za trud, onda dobro, vidi se da se trudio, čak i previše. Ipak, nije to ono što meni najviše smeta. Smeta mi što to sve nije uradio konciznije umesto da nas kinji na 483 stranica osim ukoliko mu je namera bila da nas uveri da se umetnost može stvarati erudicijom, trudom i štreberajem bez i trunke srca i duha.

Ne krivim ja Gatalicu. On piše kako misli da treba i kako najbolje ume. Krivim žirije. Zašto se nisu ugledali na žiri za Andrićevu nagradu pre nekoliko godina, i zbog loše književne produkcije, koju su sami priznali, nisu odlučili da se nagrada ne dodeli. To bi, po mom mišljenju, bilo sasvim fer.

Ime autora poznato redakciji 27

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Na svakih 8 napisanih slova dolazi po jedno slovo “e”.

U knjizi Jadnici Viktor Igo je napisao jednu rečenicu koja ima ukupno 823 reči.

28

To nije smetalo Ernestu Vinsentu da 1939. godine napiše roman Gadsby od 50 000 reči ni jednom ne koristeći slovo “e”.

Police u Javnoj biblioteci Njujorka dugačke su 128 kilometara. Najtraženije knjige u njoj su one o drogama, veštičarenju, astrologiji i Šekspiru.

Reči u brojevima

O šahu je napisano više od 20 000 hiljada knjiga.

U Americi se svake sekunde proda 57 knjiga. Dnevna kupovina bi zauzela policu dugačku 125 kilometara.

Matematičarima možda najzanimljivija knjiga jeste ona u kojoj na 800 stranica na kojima se nalaze 2 000 000 cifara broja Pi.

Noelu Vebsteru je bilo potrebno ukupno 36 godina da završi svoj prvi rečnik.

29

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ukupno je štampano 2,5 milijarde Biblija. Kada bi ih poređali na jednu dugačku policu i krenuli da se vozimo njenom dužinom brzinom od 88 kilometara po času, bilo bi nam potrebno 40 sati nedeljne vožnje da bi smo posle 4 meseca stigli do kraja.

Lav Tolstoj je svoj obiman Rat i Mir napisao pre pojave kompjutera, indiga i kopir aparata, tako da je njegova supruga morala da prepisuje ovo delo svojim rukama ukupno 7 puta.

30

Poslednjih 12 godina svog života, veliki zavodnik Kazanova, proveo je kao bibliotekar.

Reči u brojkama

Prvo izdanje Hari Potera izašlo je u tiražu od svega 500 primeraka, jer se izdavač bojao da neće uspeti da ih proda.

30,8 miliona dolara je cena najskuplje plaćene knjige na svetu. U pitanju su rukopisi Leonarda Da Vinčija koje je na aukciji kupio Bil Gejsts.

Najveća knjiga na svetu, The Klencke Atlas, visoka je 1,75 metara, a široka 1,9 metara.

A najskuplje porcenjena knjiga je Die Aufgabe Tomasa Aleksandra Hartmana koju je autor procenio na 153 miliona evra iako knjiga ima samo 13 strana.

31

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

“Leševe na videlo” dobitnik novog “Bukera” u knjižarama Nastavak romana Vučje leglo, koji je takođe dobitnik Nagrade Men Buker (2009), Leševe na videlo je delo koje istražuje jednu od najtajanstvenijih i najstrašnijih epizoda engleske istorije: propast i pad Ane Bolen, druge žene Henrija VIII. Mešajući istorijske činjenice i fikciju, Hilari Mantel uspešno dočarava duh Engleske 16. veka, naročito kraljevsku porodicu Tjudor, ali i važne ličnosti koje su ostavile dubok trag u istoriji te zemlje, kakva je Tomas Kromvel, glavni savetnik Henrija VIII. "Čarobna knjiga" je savršeno tempirala puštanje u prodaju romana britanske književnice Hilari Mantel "Leševe na videlo" koje se poklopilo sa dodelom dveju najvažnijih književnih nagrada za englesko govonro područje "Man-Bukera" i "Kosta".

Ova izdavačka kuća osmelila se da kupi autorska prava za drugi tom trilogije Hilari Mantel uverena da je prvi tom "Vučje leglo" (Wolf Hall) koji je pre dve godine objavila "Mladinska knjiga"i kome je tada pripao, takodje, " Buker", bio loše marketinški lansiran i da će nastavak priče o dvoru Hernija VIII naći put do čitalaca.

Visokotiražna autorka, koja se pre " Vučjeg legla" afirmisala sa devet romana i memoarskim delom " Ispustiti dušu" koje je bilo nagradjeno 2006 godine, a čitaoci je znaju i kao pisca kritika

32

i eseja za vodeće listove sa obe strane Atlantika, hrabro se poduhvatila nezahvalnog zadatka da se vrati na jednu od najeksploatisanijih tema, ne samo u literaturi već i u drugim medijima (film, televizija) bračnim "nevoljama" Henrija VIII iz dinastije Tjudor.

Već prvim tomom, u kome je centralni zaplet vezan za napore Henrija da se ratosilja prve supruge Katarine Aragonske koja mu je rodila princezu Meri,a on se zaljubio u vragolastu Anu Bolen, autorka je ubedila "neverne Tome" da čitalac može da zna sve istorijske činjenice, da je čitao romansirane verezije tog skandala iz pera više autora ,ali pravi majstor poput Mantelove, može da ponudi svežu i fascinantnu verziju kojoj neće odoleti ni strogi žiri "Bukera".

"Vučje leglo" je ubrzo steklo epitet najprodavanijeg romana u istoriji "Bukera", a autorka je tri godine kasnije sa " Leševima na videlo" ušla u anale ove nagrade, kao prvi pisac kome je

Preporuka

nastavak već nagradjene knjige, takodje, odneo to priznanje. Ona je i prva žena pisac koja je pokupila dva "Bukera" a sada je baš drugi tom ovenčan i nagradom "Kosta" Kojim liternim sredstvima je Mantelova osvojila najstrožije kritičare koji nerado nagradjuju dela koja pripadaju žanru istorijskog romana, a istovremeno čitaoce koji su, ne tako davno imali pred sobom iste istroijske likove u serijalu koji je potpisala Filipa Gregori (objavljen i kod nas u izdanju Lagune)?

Tim pitanjem će se baviti literarni svet jos dugo vremena, taman do trtećeg i poslednjeg dela trilogije u kome će se na gubilištu završiti Kromvelov život . Već sada je sigurno da je Mantelova uspela da napiše delo koje donosi brilijantnu sliku tjudorskog dvora, života običih Engleza, medjunarodne političke igre i sveto vidjeno očima Tomasa Kromvela koji se od kovačevog sina preko plaćenika, trgovca, pratioca najvišeg crkvenog prelata kardinala Vulsija, dokopao pozicije kraljevog sekretara i sive eminencije engleskog dvora.

Dok u "Vučjem leglu" Kromvel igra odlučujuću ulogu u progonstvu kraljice Katarine i trijumfu Ane Bolen, u "Leševima na videlo" njemu će pripasti ne-

zahvalna uloga da i nju ukloni da bi se Henri mogao oženiti Džejn Simor.

Ovo je jedna od najmračnijih i najmisterioznijih epizoda britanske istorije jer, za razliku od Katarine, Ana nije bila sapremna da bez borbe prepusti drugoj ženi svoje mesto i uskrati ćerki Elzabeti svaku šansu da jednom sedne na engleski presto.

Način na koji je spisateljica "dala glas" Kromvelu podseća na najbolje stranice memoarske literature tjudorovske Engleske,a njegova promišljanja i reminiscencije otkrivaju čoveka od krvi i mesa, usamljenog, koji je spreman da oko sebe okupi mlade ljude da bi im dao šansu da napreduju u svetu koji nema milosti za niše klase ali i spremnog da bezobzirno likvidira svakoga ko mu je na putu da sačuva Englesku od spoljnih neprijatelja, od verskih sukoba i ispuni želje vladara kome duguje sve. Tjudorska Engleska oživljava pod prstima Mantelove kao što to nikome pre nje nije pošlo za rukom i to nije romantična vizija već surova i potresna ali opisana tako prefinjeno i poetično kao da joj je ruku vodio sam Vil iz Stratforda koji je posedovao najbogatiji rečnik engleskog jezika medju veli9kim piscima.

Mnogi se slažu da je Mantelova pomerila i izmenila granice istorijskog romana i da će njeni romani o tjudorskoj Engleksoj postati rfeper za buduće pisce.

Za sada je sigurno da se priprema pozorišna verzija njenih romana, kao i BIBiSijeva šestodelna serija,a Mantelova je odbila ponudu Holivuda da se prema njenim romanima snimi film, rekavsi da je "tema previše kompleksna".

33

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Žan Marija Gistav l Izdavačka kuća "Čarobna knjiga" objavila je čuveni roman nobelovca Žana-Marija Gistava Le Klezioa "Pustinja", bogatu, poetsku, provokativnu i zahtevnu knjigu koja, kažu kritičari, predstavlja esenciju ovog dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2008. godine.

Pred našim čitaocima konačno je osvanulo najpopularnije delo ovog autora nastalo posle njegovog formalnog raskida s „novim romanom“. Književni kritičari kažu da se ovaj roman „ističe divnim opisima, a hod istorijskih zbivanja prožimaju teme ljubavi i saosećanja. Napisan u duhu duboke poetske kontemplacije, a predstavlja svojevrsnu odu prirodi, očaravajućoj severnoafričkoj pustinji, a naročito njenim nomadskim narodima, ‘slobodnim i plemenitim ljudima’ koji govore berberskim jezikom“.

"Pustinja" je priča o Nuru i Lali, pripadnicima Tuarega koji se bore za opstanak, svako na svoji način i njihovi životi se ne prepliću.

Nur je rođen u 19, a Lala u 20. veku.

34

Roman je napisan 1980. i nagrađen prestižnom nagradom "Pol-Moran" koju dodeljuje Francuska akademija.

Reč je o romanu koji "pokriva" ceo 20. vek. To je priča o poslednjim danima pustinjskih ratnika koje nazivanju plavim ljudima, kolonizaciji i njenim posledicama, zapadnoj civilizaciji, sukobu prirode i gradova, ali i pustinji koja je i sama glavni junak romana sa svojim stenama i vrućinom, lavirintima dina i talasima otvorenog prostora, bezvremena, kraljevstvo ali i stanje duga. "Pustinja" se čita sporo i na momente teško zbog raskošnih opisa neba, ptica, vetra, svetlosti koji se ritmično ponavljaju i zapravo predstavljaju metafore smeštene u knjigu sa ciljem da podstaknu na razmišljanje. Ali kada se prevaziđe pomalo neobičan stil, čitalac biva nagrađen savršenim romanom u kome se prožimaju večite teme ljubavi i saosećanja.

“Pustinja” se ističe divnim opisima, a hod istorijskih zbivanja prožimaju teme ljubavi i saosećanja.

Napisan u duhu duboke poetske kon-

Preporuka

le Klezio: Pustinja templacije, ovaj roman je oda prirodi, očaravajućoj severnoafričkoj pustinji, a naročito njenim nomadskim narodima, “slobodnim i plemenitim ljudima” koji govore berberskim jezikom. Roman je podeljen u dva dela: „Sreća“ i „Život kod robova“, a na srpski jezik ga je prevela jedna od najuglednijih evropskih prevodilaca Mirjana Vukmirović.

Le Klezio je rođen u Nici 1940, ali je njegov rad obeležilo odrastanje na Mauricijusu, ostrvu u Indijskom okeanu, i život u Nju Meksiku. Smatra se jednim od najznačajnijih savremenih francuskih pisaca. Kritičari kažu da piše iz ličnog iskustva i da on sam predstavlja "sumu slika iz celog sveta". "Moje knjige su ono što mi najviše nalikuje", rekao je Le Klezio jednom prilikom. Njegova najpoznatija dela su "Potop", "Rat", "Afrikanac", "Tužbalica o gladi", "LJudi oblaka"...Napisao je 40-tak romana i dobitnik je prestižnih svetskih nagrada. www.carobnaknjiga.com 35

ČITANJE JE SEKS

SI

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Naš Nobelovac i Piše: Vanja Đurić Postoji jedno vrlo interesantno gledište Andrićevog stvaralaštva kojim se ističe to da je Andrić bio tvorac apsurda. Stvarajući u vreme kada je apsurd svetu bio pomalo stran, Andrić u svojim delima stvara likove koji u svakom smislu odskaču od onog što bismo mogli okarakterisati kao svakodnevno i očekivano.

Koreni ovog Andrićevog apsurda svakako potiču od istorijskih okolnosti u kojima on stvara, a koje bi se najjednostavnije mogle okarakterisati kao: Bosna i Hrecegovina u drugoj polovini devetnaestog veka.

Dakle, pojava ove crte u njegovim delima mogla bi se tumačiti kao posledica socijalnih i istorijskih faktora u čije su klupko upali Andrićevi likovi, pokušavajući da iz njega pronađu put koji vodi dalje od neizvesnost.

Ovakav pogled na Andrićev rad mogao bi da posluži kao dobar osnov za tvrđenje da je on u svojim delima stvorio tip lika koji je izgub38

Klasika

i njegov Ćorkan ljen, nemiran i u večitoj borbi sa neminovnošću koju nosi sudbina. Ovakvih likova je svuda po njegovim delima, počev od Alije Đerzeleza, preko Mustafe Madžara, Alidede, Mule Jusufa, fra- Marka Krnete, Fate, Ćorkana, velikih konzula i vezira bačenih u kolotečine života i sredine koje su njima potpuno strane, pa sve čak do životinje, vezirovog slona, nesrećnog i neshvaćenog bića, bačenog u ljudski svet.

Sudbina svih ovih junaka je istovetna: snažna borba sa životom, stvarima i ljudima i konačni krah, očajanje i nemir nakon neuklopljenosti u sredinu, ili neshvaćenosti od strane ljudi. Ono što, stvaranjem ovakvih likova, pokušava da dokaže jeste nemogućnost borbe protiv života i onoga što je sudbinom u njemu zacrtano.

Kao posebno interesantan iz grupe ovih likova mogao bi se izdvojiti lik Ćorkana, koji se pored svoje uklopljenosti u apsurdnost sveta u kome živi, izdvaja i po tome što ga Andrić vrlo vešto provlači kroz nekoliko svojih dela. Pre svega, mit o ve39

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

čito zaljubljenom nesrećniku kome ljubav nikada nije bila uzvraćena srećemo u pripoveci „Ćorkan i Švabica“, zatim se njegov lik poput seni u nekoliko navrata javlja u romanu „Na Drini ćuprija“, gde postaje čak i simbol, a onda, sa zvucima jedne te iste pesme koju će pevušiti ovaj lik kroz sva dela, dolazimo i do pripovetke „Mila i Prelac“, u kojoj će Andrić i završiti i priču o Ćorkanu i zapečatiti njegovu sudbinu.

Jedina pripovetka u kojoj Ćorkan nije epizodni lik, jeste pripovetka „Ćorkan i Švabica“, u kojoj je priča o njemu započeta i data samo u naznakama. Tako, kao što je i „komendija došla tiho i bezazleno“ došla je i cirkuska plesačica i uvukla se u život ovog grotesknog lika, celog sazdanog od kontrasti. Bio je sin jedne Ciganke i nekog vojnika Anadolca, odrastao sam, hranila ga i oblačila čitava kasaba, radio najprljavije poslove i ceo život pio. Sada kad je u kasabu došao cirkus, a s njim i cirkuska plesačica Švabica, Ćorkan je opsednut njenom pojavom, zanesen time što ona radi, i hvalisav kada govori o susretu s njom. Kad popije stvari bivaju još gore, što ljudi iskorišćavaju da bi ga zadirkivali, a na posletku i tukli.

Otkako je počelo sve to sa cirkuskom igračicom, Ćorkan se mnogo promenio, jedva postiže da pozavršava poslove, mnogo pije i 40

sav je u nekakvim visinama sa kojih posmatra i svoj život i čitavu kasabu.

Neretko će pisac dati Ćorkanu reč, a on će, pod dejstvom alkohola otpočeti sa jadikovanjem svog jadnog života i služenja po kasabi. Pričao je Ćorkan kako Švabicu ne bi takako kad bi mu dali da bude njegova, samo bi je, kao u svojim snovima, gledao kako hoda po žici. Haotično stanje i nered koji je cirkus sa sobom doneo, trajali su sve dok se nije pročulo kako se i cirkus, a sa njim i Švabica, moraju seliti iz kasabe za nekoliko sati. Duboko u noć svet je nakon opijanja po kafanama odlučio da još večeras gleda devojku na žici, pa su svi u takvom žaru, predvođeni očajnim Ćorkanom, ušli u šatru i tražili devojku.

Međutim, umesto devojke, uskoro se pojavila milicija, ali su jedino Ćorkana zadržali čitav dan i bezdušno ga tukli. Kad su ga pustili, nekoliko dana je samo spavao, plačući u snu poput deteta, a onda, oporavivši se, išao je kroz čaršiju sve igrajući i pevajući. Zaboravio je sve muke i uživao u svojoj slobodi, ne obazirući se na povike i podsmehe vinovnika svoje nesreće.

Neverovatna je snaga poslednjih reči ove pripovetke i njihovog značenja, gde Andrić maestralno daje, umesto čitavog opisa situacije, samo sliku ulice i pakosne uzvike prolaznika, na koje ova groteskna

Klasika

41

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

42

Klasika

pojava odgovara igrom i prostim, ali nezaboravnim ritmom: „ Ti- ridam, ti- ridam, tiridiridiridiriridam, tiridam!“ I time je sve rečeno. I više je nego jasna činjenica da se Ćorkan pomirio sa igrom svoje sudbine, da protiv nje ne može, ali da nastavlja sa svojim životom prkoseći igrom i pesmom onima koji žele da mu napakoste.

Pesma koja je upućena i sopstvenoj nesreći i besmislu života, čuje se i u romanu „ Na Drini Ćuprija“. Ovde se Ćorkan pojavljuje kao epizodni lik, ali ne i manje važan, jer nakon čitanja romana svakako u svesti svakog čitaoca ostaje poznati ritam Ćorkanovog pevanja, ali i slika strahovite igre sa životom na mostu.

Igra sa životom na mostu, mogla bi se okarakterisati i kao igra sa životom za život. Dakle, iako se u romanu pojavljuje kao epizodni lik, Ćokan ima svoju priču u priči koja počinje u sedmom poglavlju romana, nastavlja se za trenutak u osmom, da bi se, nakon nekoliko sporednih epizoda, priča o Ćorkanu u romanu završila u petnaestom poglavlju.

Petnaesto poglavlje romana sa sobom nosi upečatljivu priču za koju bismo mogli reći da je u pripoveci „Ćorkan i Švabica“ ostala donekle nedorečena, a ovde dobila svoj konačni oblik. Pisac nas samo jednom rečenicom zapravo podseća na uzrok Ćorkanove boli, aludirajući pri tom na zbivanja iz pripovetke „Ćor-

kan i Švabica“, a onda govori o tome kako i toliko godina posle postoji u sećanjima ljudi ova priča, koje se domognu svaki put kad im je po kafanama dosadno. Malo treba Ćorkanu da bi se obuzdao od osmeha na pominjanje cirkuske plesačice Švabice, i tada sve počinje. Tada uz čuveno „Rum za Ćorkana“ otpočinje i njegovo tužno jadikovanje i pravdanje pred svetom. Nakon nekoliko flašica, počinje i trenutno aktuelna ljubavna priča, koja je takođe samo plod pakosnih šala dokonog sveta, ali koja narušava mir koji je Ćorkan imao tri godine nakon ljubavi i bruke sa Švabicom.

Sada se priča o lepoj Paši, sirotoj vezilji o čijoj lepoti svi govore i maštaju, pa i Ćorkan, ali da zlo bude veće, celu priču do usijanja dovode čaršlije i njihove neumesne šale (na primer: scena sa ašikovanja na kojoj je iz dvorišta u kome je bila Paša baš pred Ćorkanom pao struk kalopera).

Priča ipak uzima tolikog maha, da Ćorkan opet pada u svoj svet zanesenosti, u kome dok je trezan sve odbacuje, ali čim začuje čuveno „Rum za Ćorkana!“, sve se istog časa menja i postaje magla u kojoj on zamišlja lepu Pašu i sluša pesmu: „ Akšam geldi, sunce zajde; na tvom licu više ne sja.

Da mi se je ogrijati Na sunašcu kraj tebe!“ 43

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Čitava je zima protekla u njihovim šalama, a pred njen kraj Paša se udala za Hadži- Omera da bi mogla da mu rađa potomke, što je odmah bio i početak Ćorkanovog novog stradanja, što zbog još jedne izgubljene i nesrećne ljubavi, što zbog novih pakosnih i zajedljivih priča bezdušnog sveta. Ćorkan i veruje i ne veruje u priče o Pašinoj slepoj ljubavi prema njemu, kao i u priče o tobožnjem nasledstvu u Anadoliji koje mu je ostavio otac, i to preplitanje traje sve dok traje njegovo stanje opijenosti ili dok je trezan. Tako se prepliću, ali i smenjuju trenuci sreće i velika nesreća. Šta je zapravo to što nagoni ovaj prost čaršijski svet da se ovako surovo ophodi prema ovom nesrećnom čoveku? On je zapravo duhovna potreba kasabe, a teraju ga da luduje oni koji su i sami žrtve ludila, tešeći ga teše sebe, smejući se njegovom ljubavnom bolu oni leče sopstvene neostvarene ljubavne želje. Poziv „Ubij se, Ćorkane!“ samo je eho očajnika koji bi bili spremni da tako nešto i učine u očajanju kada bi imali hrabrosti, a Ćorkan je samo medij koji ima smelosti čak i tome da se prepusti.

Središna tačka romanesknog prostora u romanu je kapija, koja nije samo centar svih zbivanja u romanu, već se ima utisak da kapija predstavlja centar sveta: „kapija je srce mosta, koji je srce ove kasabe koja 44

svakome mora da ostane u srcu“. Na njoj su ostale zapečaćene mnoge sudbine i važne stvari poput sledećih: zapis da je Mehmed- paša ostvario svoj zavet 1571. godine tako što je podigao ovo zdanje, tu su zastajale sve svadbene i pogrebne povorke, na njoj se nalazio „čardak“ za vreme bune u Srbiji (1804), tu su kažnjavani mnogi nedužni ljudi (starac Jelisije i Milo sa Lejeske). Na kapiji je završen i život Fate Avdagine, postavljena tri proglasa (1878, 1908. i 1914. godine), tu su se okupili predstavnici sve tri vere da bi dočekali okupatore, Milan Glasičanin se baš tu kockao sa đavolom, a Bukus Gaon pronašao „đavolji dukat“ i postao skitnica i kockar. Proleće i ženska lepota koštali su života i mladog Gregora Feduna, ali je svoje mesto na kapiji našao i Ćorkan, igrajući sa životom ples koji je trebalo da od njega konačno napravi čoveka. Ćorkanova igra po zaleđenoj ivici mosta jeste vrsta osvete svim promašajima koje je imao za života, osveta patnji, ali i dokaz da se ne boji sudbine i smrti. To njegovo, pomalo sablasno „tiridamdiranje“ po zaleđenom mostu jeste i vrsta prkosa, ali i dokaz apsurdnosti svega, pa i ništavnog života koji mu je dodeljen.

I najzad, želeći da svoju priču o jednom ovako kompleksnom liku sazdanom svog od suprotnosti zaokruži, Andrić to ne čini u romanu „Na Drini ćuprija“, već kao da ima po-

Klasika

trebu da mu u svom delu dodeli što više prostora, da istakne važnost njegovog postojanja, pa mu posvećuje i treće svoje delo, neverovatno psihološki obojenu pripovetku „Mila i Prelac“.

Ko bi poverovao da se u jednoj priči o dečakovom viđenju sveta i ljubavi koju oseća prema tetka Mili, može naći rasplet i kraj priče o Ćorkanu. Pa, ipak, Andrić je to tako maestralno uklopio u priču, pomerajući vreme za nekoliko decenija, ali dajući Ćorkana u potpuno istom ambijentu.

Ostareo je i oboleo, i dalje u dronjcima, a u dečakovoj svesti poznat po priči o nesrećnoj ljubavi prema cirkuskoj igračici. U priču se uvodi njegov lik onog trenutka kada se u gradu javila potreba za čovekom koji bi uradio najprljaviji posao, posao koji bi svako odbio. Ipak, pošto su građani znali da je Ćorkan u vrlo teškom stanju, odustali su čak i od namere da ga pitaju za uslugu.

Tada se perspektiva čitave priče menja, pa sa dečaka koji oseća bezgraničnu ljubav prema tetki, neku vrstu opsesije i zanesenosti, a koji je tih dana pratio nepoznatog čoveka s kojim je Mila razmenila njemu strane i čudne poglede, težište priče prelazi na Ćorkana. Tog maja, poslednjeg dana njegovog života, još jednom je u kasabi bilo spomenuto njegovo ime, i to naravno u vezi sa najprljavijim poslom koji je trebalo da obavi da na „najfiniji“ mogući način pobije sve 45

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

pse lutalice.

Tog dana sedeo je na ruševinama kasabe, na svom omiljenom mestu i sunčao se. Izgladneo, oboleo, nije više smeo da pije, a sve što je u poslednje vreme govorio, bile su reči neke njemu davno poznate pesme, stihovi kojim su ga svojevremeno zadirkivali po kafanama dok je bolovao za Švabicom i Pašom, a sada jedine reči koje je izgovarao. Sedeći i pevušeći, mrvio je kamen pod sobom i tako pronašao stari bakreni novčić i bio neverovatno uzbuđen što mu je ta građevina udelila nešto toliko vredno. Bacio je novčić i nastavio da izgovara poznate stihove, gotovo ne mičući usnama, a prisećajući se šala koje su se zbijale na račun njegove nesreće.

Tako se Ćorkanov život polako gasio, ali ne samo sa ovom mišlju o neispunjenim životnim željama, već i sa gordim i pomalo ponosnim razmišljanjem o sitnim ljudima koji su ceo njegov život učinili još ništavnijim nego što je bio. Pitao se da li bi iko smeo sada da ga

46

upita za kakav prljavi posao, i sa mislima o njegovom gradu, kulama i ženama, napustio je ovaj svet.

Neverovatna je sposobnost Andrića da pri stvaranju dela ne stvara i granicu između realnog i onog što je iluzija, između bića i predmeta, koji svojom postojanošću i prisutnošću, ali i svojim osobinama, ukazuju i na postojanje samih bića i njihovih sposobnosti. Tako je i sada Andrić dao sliku veoma tragičnog i pomalo grotesknog Ćorkanovog života koji se završava baš na oronulom kamenju starog grada, oronulog kao što je i on sam.

Dovoljno dobra i upečatljiva slika koja nam pomaže da u svesti i sami zaokružimo priču, pa i život ovog junaka, posle koga nam svakako ostaje u sećanju ne samo strašna smrtonosna slika čoveka koji poskakuje po zaleđenim ivicama mosta želeći da se suprotstavi sudbini, životu, čitavoj kasabi, pa i sebi, nego i vesela melodija koja prati i to poskakivanje, i svako Ćorkanovo opijanje, pa i samu njegovu smrt.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Nestašluci Ive Andrića Piše: Miloš Sečujski „Sex is a root of everything“, rekla mu je devojka u svojim ranim dvadesetim godinama. Imala je uzak struk, a na sebi je nosila dugu haljinu i končani džemper. Bila je pegavog lica, bledunjava, nasmejana i neobično negovane kose i kože budući da je u posleratnom i razrušenom Londonu vladala opšta nemaština. I pored skromnih mogućnosti, one se na njoj nisu primećivale.

Na tu njenu izjavu, da je koit koren svega, On se od nje samo u mislima odmaknuo jedan korak u nazad. Distancirao se po automatizmu, verovatno još uvek analizirajući „srž“ sentence. Na licu se taj imaginarni korak i neslaganje odrazilo siromašnim i jedva vidljivim smeškom i spuštanjem pogleda u stranu. Ne seća se da li se pogled susreo sa podom obućarske radnje ili kamenom stazom nekog od londonskih parkova u kojem je voleo da sedi i 48

troši svoju pauzu za ručak. Seća se samo da mu je to njeno viđenje muško ženskih odnosa bilo suvo, bljutavo, fizičko, a najmanje suštinsko. Jer, ako je seks koren svega, zadovoljstvo kao suština, šta je onda ljubav? Neka druga krajnost i neka druga suština?

Za Ivu Andrića, kako kažu – zakletog neženju, seks definitivno nije bio koren svega tj. suština. Ako je tačna ona po kojoj je Ivo Andrić bio u intimnim odnosima sa Persidom, ženom svog kuma Gustava Krkleca, hrvatskog pesnika, imao je on/seks i izvesnu dozu avanturističkog. Ma koliko ga glorifikovali i kalupili lik Ive Andrića kao jednu smernu, povučenu i uvek na distanci personu, on je bio mangup. A kako i ne bi kada lepa reč zna da otopi i omekša žensko srce. A lepa reč je pola šarma. Andrić je, priznaćete, prilično dobro baratao rečima.

Voštana figura Ive Andrića u Jagodini

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

I taman kad iz priče vidimo kako je i on čovek od krvi i mesa, bacajući oko ni manje ni više nego na kumovu ženu, opet bi pokazao tu svoju hladnokrvnost. Ona se sa lica pretapala u reči, čak i u jednoj takvoj nezgodnoj situaciji kada Krklec zahteva objašnjenje. “Znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica… Pa, tako, onda se i to desilo”, objasnio mu je Andrić, štaviše, baš mu je objasnio. Ne znam da li je ovo napisao/rekao pre okončanja ovog ljubavnog trougla, ili neposredno nakon, ali verujem da se vodio ovom: „Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“ Svaka, Krklecu, čast, budući da su se, kako kažu, kasnije njih dvojica izmirili. Međutim, niko nije posvedočio kako se i završilo to veče.

Sumnjam da je jugoslovenski pesnik mirno prihvatio to poetično objašnjenje koje nikako nije ličilo na pravdanje. Taj odnos Andrića i Perside bio je viša sila, kratak a nezaustavljiv zanos ili požuda, čist seks koji se izgleda teško kontroliše. Zapravo i ne želi niko da ga iskontroliše. Kao kočnice koje otkažu a vi se pomirite sa sudbinom i gledate prelep pejzaž dok jurite kanjonskim putem. A i ta brzina uzbuđuje. A možda mu se Persida našla tek kao ispusni ventil nagomilane a okom nevidljive frustracije i presije teškog života. U jednom intervjuu datom slovenačkoj 50

televiziji Andrić govori kako mi, čitaoci, vidimo samo onu finalnu i završnu obradu i doteran tekst dok stranice i stranice bivaju zgužvane i bačene ili pak više puta prepravljane.

Budući da je pisanje mukotrpan i zanimljiv rad, u isto vreme, sasvim je normalno da je tu tišinu, kojom je bio okružen, morao s vremena na vreme da zameni sa kojim ženskim uzdahom. Jer i taj uzdah rasterećuje, bistri um i daje novu snagu za pisanje. Možda čak i inspiraciju. To su neke čudne uzajamnosti i ukrštena i zamršena računovodstva. Tu svako svakom nešto duguje i vraća. Na specifičan i svojstven način.

Da seks nije koren svega, kako je to izgovorila ona mlada Britanka, već samo potreba i avanturistički duh Andrićev, govori i činjenica da je svoju ljubav škrto čuvao. Više – uporno čekao. Iako nije važio za škrtog već racionalnog čoveka, ta njegova upornost i doslednost za današnje vreme su gotovo nepojmljivi. Andrić se oženio Milicom Babić, kostimografkinjom u Narodnom pozorištu. 27. decembra 1958, venčali su se u opštini Stari grad. Andrić je do svoje ljubavi, verujem, one prave, došao u šezdeset i šestoj godini života.

Strpljenje je teško, izazovno, puno oštrih krivina i „kiša“ koje rominjaju i prođu ali se naposletku isplati.

www.facebook.com/bookvar.rs

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

ČOVEČULJCI, LORENSKI KRSTOVI, KRSTOVI...

Piše: Vladimir Barać „...posmatran izdvojeno, deo slagalice ne govori ništa; on je samo nemoguće pitanje, neproziran izazov; ali čim posle par minuta, nakon nekoliko pokušaja i grešaka, ili u deliću sekunde velikog nadahnuća, uspemo da ga povežemo sa susednim delom, taj deo nestaje, prestaje da postoji kao deo; nesavladiva teškoća koja je stajala na putu približavanja delova, koju engleska reč puzzle – zagonetka – odlično izražava, ne samo što više nema svoje opravdanje nego se čini da ga nikad nije ni imala, toliko je stvar postala očigledna; dva čudom spojena dela od sada čine jedan, i taj postaje izvor novih zabuna, oklevanja, pometnji i očekivanja.“ Ni noćas nisu grejali. Hladno kupatilo. Srk vrele kafe. Malo je lakše. Ipak, težina u želucu podseća na to da će se i danas riljati jalova 52

bašta u društvu mutavih dodola. Najmanje osam sati. Fraj. Užas! Ali, šta da se radi? Drugog izbora nema.

Jaknu na leđa, pa na stanicu.

Doručak ili cigarete? Ko će da izdrži do uveče? „Da, tvrdo pakovanje, hvala.“ Autobus je pun k'o oko.

Bezvoljna lica, podignute kragne kaputa, babe neke, pošle negde, sad, muška šaka oslonjena na zamagljeno staklo... Probiti se do sredine, tamo niko neće da stoji. Plaše se da ne propadnu. Zaglavljen u gumenu harmoniku. Gibam ka paklu. „Građani su stekli pogrešan utisak. Naime, grejanje se plaća svakog meseca zato što ogromna većina korisnika ne bi bila u stanju da plati ukupan iznos podeljen na manje rata. Zašto ne grejemo? Gde ste to pročitali?“ Dvadesetogodišnji muškarac u elegantnom odelu

Kolumna

naprasno prekida konferenciju za štampu i odlazi da savetuje nekog bitnog o nečemu važnom.

Fric prodaje tompuse na crno. Pre četiri godine, pobegao je iz Haitija u Dominikansku Republiku.

Kaže da mora da sakrije neki dolar od gazde da bi mogao da izdržava porodicu. Gleda u pod. Rutinski delje komad drveta i ispija rum-kolu.

Ponekad nalije čašicu i ponudi mušterije: „Vitamina, ola, vitamina!“ Na njegovom licu je teško primetiti koliko je zabrinut za svog petnaestogodišnjeg sina koji od jutra do večeri vuče velike džakove kafe.

Samo ponekad opsuje. Prokleti Bejbi Dok. Drugi put ima šansu da bira da li će da stane ili će da povuče novu kartu. Vilijam Mustard nije kockao sedamnaest godina. Oslobodio se starih poroka, oženio i usvojio jednu

devojčicu. Sa malo više od pedeset godina, započeo je novi život. Sutra puni sedamdeset godina. Odavno već ne podnosi napetost. Šta mu je ovo trebalo? Muči ga blaga vrtoglavica. Provlači ledene prste kroz dugačku sedu kosu. Na talonu je čitava životna ušteđevina njegove žene. Postaje svestan toga da se iz ovoga neće izvući ni samoubistvom.

Za te pare neće da nariču i gotovo! Domunđavaju se na nekom tajnom jeziku. Srboljub Jugović, pokojnikov sin, ne može da razume ni jednu jedinu reč. Obleće oko četiri babe obučene u crno i mlati svežnjem novčanica od dvesta dinara pokušavajući da ih dozove pameti.

Nekoliko puta se sudario sa svojim zetom pre nego što ga je uhvatio pod ruku i „posadio“ kraj ograde groblja. Šarl Duval je samo hteo da pomogne.

Ne zna šta ga je snašlo. Čemu čitava ova predstava?

Poštovani čitaoče, dobrodošao u veliku slagalicu. „Monumentalno“ spada u grupu onih reči koje izbegavam prilikom predstavljanja književnih dela. Međutim, struktura romana „Život uputstvo za upotrebu“ francuskog pisca, Žorža Pereka, daje mi punu slobodu da mirne duše, upotrebim ovaj termin.

Pozivam te da zastaneš „između trećeg i četvrtog sprata kuće broj 11 u ulici Simon-Kribelije“. Samo od tebe zavisi kuda ćeš dalje krenuti.

53

56

Čitanje sa preponama

Dugo nisam pročitao knjigu koja ima tako dobru i simpatičnu ideju, koja uspeva da bude i sasvim dobro sprovedena u delo, ali čija je poenta tako loša.

Naviknut na srpske pisce iz Tog miljea, igrače vrzinog kola najprestižnijih književnih nagrada, uvek računajući na njihovu osrednjost, nemaštovitost i bezidejnost nisam očekivao da će se iza zanimljivog štiva i mladosti Mihaila Jelizarova kriti podla zamka.

Telo mu je mlado, a u duši Ninovac… Ma stoljetni Sanuovac.

Elem, ideja romana je sledeća.

Počinje kao bajka – nekada davno u jednoj dalekoj zemlji živeo je jedan pisac. Ali to nije bilo običan pisac. Bio je to Pisac.

Nećemo ga zvati Nikolaj Ostrovski, ali imajte ga na umu. I dakle taj pisac Pisac Gromov, piše svoje knjige socijalističkog realizma, o fabrikama, kombinatima, radnim ljudima, ostvarenim petogodišnjim planovima... Knjige niko ne čita, ali ih štampaju. Takve kakve su, te knjige stoje po magacinima, policama, stalažama, skupljajući prašinu.

Sve dok retki pojedinci koji su imali tu nesreću da ih pročitaju, ne shvate čudesne moći ovih knjiga. Svaka knjiga, koja je pročitana od početka do kraja, bez prekidanja deluje na čitaoca poput droge. I svaka knjiga deluje drugačije. Jedna daje lepa i lažna sećanja, druga daje snagu i borbenost… Vremenom se formiraju grupe posvećenika koji se okupljaju u Biblioteke i Čitaonice na čijim sastancima, poput uživalaca opijuma, glasno čitaju ove knjige. Ovi klanovi međusobno se sukobljavaju, bore i ne prezaju ni od ubistva da bi došli do novih, starih, knjiga.

Vrede samo retki originali ovih,

naizgled, bezvrednih knjiga. Kopije i prepisi ne deluju na mozak kao originalno štampana izdanja. I ovde na scenu stupa mladi Aleksej, nesuđeni lekar, glumac i režiser, koji neprestano traga za pravom smernicom u životu i ostvarenjem na ličnom planu. Sasvim slučajno uleće u središte bobre između klanova i tom prilikom dobija i jedini primerak do tada neviđene Knjige mudrosti. A ona mu otkriva tajnu Gormovljevskih knjiga. Njihovu svrhu. Poentu knjige. Onu glupu.

Pisac ove knjige je, samo da napomenem, Ukrajinac koji se preselio u Moskvu, dobitnik je prestižnog Ruskog Bukera (jedne od najprestižnijih i najuglednijih ruskih književnih nagrada, čijeg dobitnika bira žiri koji se svake godine menja, po kriterijumima koji su previše komplikovani da ga razume um prostog puka… zvuči ninpoznato?), nagrade koja se dodeljuje zaslužnim piscima.

Poenta knjige jeste u mudrosti Knjige mudorosti koja veli da je u stvari Sovjetski Savez bio baš super. Kul po celom svom telu. Eto, kada i Ukrajinac, kao pisac, ali i kao glavni junak romana to kaže, onda tu nema greške. I nije bilo mudro lišiti se te ruske okupacija pod krinkom Sovjetskog Saveza. Imali su besplatno zdravstvo, školstvo, obezbeđen posao kada završe školovanje, crveni pas… da ne preterujem u paralelama. A sada su bedni, osiromašeni, u zakrpama.

A dok postoji Čitalac koji će neprekidno da čita svih sedam gromovskih knjiga, njihova, ne precizira se čija, otadžbina, ne precizira se koja, biće bezbedna.

Preskočite. Čitajte Viktora Peljevina.

Milan Aranđelović

57

58

Pravi horor Steve Kralja

Mladi Stiven King je imao samo devet godina kada je prvi put pročitao roman Drakula Brema Stokera. Kingova majka, i sama pasionirani čitalac, dozvoljavala mu je da pročita gotovo sve. Čak i kada je neka stvar bila đubre, ona mu je uz taj pridev dopuštala da je pročita. Mali King je imao veoma malo zabranjenog đubreta. Interesantno je da su među tim nedozvoljenim đubretom bili su Gradić Pejton i Ljubavnik Lejdi Četerli. A i to je pročitao do svoje trinaeste godine. Drakula je, po svetonazorima Kingove majke, bio dozvoljeno đubre. Bila je to ljubav na prvi pogled između Stivena Kinga budućeg pisca i Brema Stokera, bivšeg pisca. U trinaestoj godini Kingovim kandžama su dopali EC horor stripovi u kojima je upoznao „američke“ vampire. A oni nisu bili suptilni i fini, poput Grofa Krvopije rađenog po uzoru na uglađenog lorda Bajrona. Ne, američki vampiri iz stripova su bili strašniji, brutalniji, krvožedniji. Oni nisu suptilno kušali krv svojih žrtava, oni su im kidali meso, komadali i čupali udove i grickali kraste sa krompirićima. Sve je to ostavilo jak utisak na Stivena Kinga, pozitivan. Dopali su mu se. Kada je po drugi put, zbog potreba svog posla profesora književnosti, pročitao Drakulu, palo mu je na pamet pitanje šta bi bilo da se Grof iskrcao, ne u viktorijanskoj Engleskoj, već Americi šezdesetih i sedamdesetih godina. Kao odgovor na to pitanje, 1975. godine, napisao je roman Salemovo. Kada sam video da su izdavači objavili „novi“ roman Stivena Kinga, koji je napisao početkom sedamdesetih godina prošlog veka bio sam prosto oduševljen. Svi mi koji čitamo sve što King napiše znamo da u poslednjih petnaest godina ovaj „kralj horora“ piše odlične horore. Jedini problem je što nisu strašni. Čitaoci moraju

muku da muče da bi provalili šta je to, zaboga, strašno u njima. Mišljenja su podeljena. Neke strave još uvek nisu ni otkrivene. Već više od decenije, jedini užas u romanima Stivena Kinga jeste sam poduhvat čitanja. Dosadno i sve duže i duže štivo, svakoga plaši. A Stiven je u tome sve bolji i bolji. Romani su mu sve duži i duži i sve dosadniji i neoriginalniji.

Nije ni čudo što on piše romane pod parolom „jedna reč jedan dolar“. A pohlepa je poznati stvaralački pokretač kod nekih ljudi. Zato sam kao vrhunac njegove bezidejnosti doživeo ovo izdanje nove stare knjige. A sa istinskim užasom i strahom da ću umreti od dosade sam pristupio njenom čitanju. I znate šta? Salemovo je odlična knjiga. Ni prineti Kingovim kasnijim (ranijim?) delima. Nije dosadna, ali je zato napeta. Dinamična je, uzbudljiva, zanimljiva... U Salemovu vide se neke ideje i teme sa kojima će kasnije da nas udavi.

Ali ovde su sasvim okej, onako u stadijumu larve, bezopasno opasne i nimalo dosadne. Sa ove vremenske distance, posle svih Blejdova i Podzemnih svetova, pomalo je romantično da čitamo o vampirima koji se zapravo stvarno plaše svete vodice i krstova. I u romanu nema opasnosti od zaljubljenih vampira. Što je takođe olakšanje. Retro-King je i komičan, zabavan, smešan i strašan. On ruši barijere političke mejnstrim korektnosti američkog srednjeg zapada. On je spreman za ono što Stivenu Kingu račundžiji ne pada na pamet – da kroz roman provuče kritiku američke spoljne i unutrašnje politike i da kaže ono što većina ne misli. Romani Stivena Kinga su, za razliku od njega, kao vino, što su stariji to su bolji. Takođe preporučujem odlične nove romane Stivena Kinga – Keri, Kristina i Isijavanje.

Milan Aranđelović

59

60

Predlozi za prevođenje

Pedesetih godina u Francuskoj četvrti Nju Orleansa tajne bujaju kao korov posle kiše. Sedamnaestogodišnja Džosi Morejn gleda svoja posla. Ali pošto je u kraju poznata kao ćerka prostitutke to joj teško polazi za rukom. Ona sanja o uspehu daleko od taloga u kome sa nalazi.

Ali njen plan remeti misteriozno ubistvo u koje će da bude upletena. Nalazi se na pola puta između elitnog koledža i blatnjavog mulja. Nju Orleans je naprosto izaziva da otkrije istinu, stavljajući je u iskušenja i probe na svakom koraku, koji će na kraju dovesti do konačnog testa.

Likovi su romanu su očaravajući kao i oni u poznatom bestseleru Pedeset nijansi sive u kojoj Ruta Sepetis vešto stvara priču bogatu tajnama, lažima, i podsećanjem na odluke koje mogu da odrede našu sudbinu.

61

62

Predlozi za prevođenje

Šta bi bilo da su potomci Vikinga naseljenih na Grenlandu i, kako su oni zvali Američku obalu, Vinlandu nastavili da naseljavaju Ameriku? Kada bi imali pet vekova prednosti u odnosu na ostale Evropljane u kolonizaciji Novog Sveta? Da li bi Kolumbo naišao na hramove i toteme posvećene Odinu i Toru? Šta bi bilo da je su ti potomci Vikinga stvorili dominantnu silu u svetu, kakve su danas Sjedinjene Države? Da li bi bilo dva svetska rata? Kako bi svet danas izgledao? Gde bi bile povučene političke i verske linije i granice?

Ovo je prva knjiga u trilogiji koja će da pokuša da nam da odgovore na ova pitanja.

63

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

64

Preporuka

Alan Ford je italijanski strip prvi put objavljen 1969. godine. Tri godine kasnije pojavio se i na našem, odnosno, ex-našem tržištu.

Autori stripa su bili Magnus i Bunker, u to vreme (pa i kasnije) veoma popularni italijanski tvorci stripova.

Crtač Roberto Raviola, alias Magnus (pseudonim proizašao od Magnus pictor fecit - napravio veliki umetnik), rođen je 30. aprila 1939. u Bolonji. Bio je profesor likovnog vaspitanja u Milanu i strastveni ljubitelj stripa. Stvorio je originalni stil koji su mnogi kasnije oponašali (naročito budući crtači Alana Forda). Pisac Luciano Secchi, alias Max Bunker, rođen je 24. avgusta 1939. u Milanu.

U mladosti je pisao drame, ali ipak se odlučio za pisanje scenarija za strip.

Godine 1960. započeo je saradnju sa izdavačkom kućom "Corno“.

Magnus i Bunker su se upoznali kada su za ovu izdavačku kuću počeli da sarađuju na stripu Kriminal.

Sledili su Satanik, Dennis Cobb, Gesebel…Bili su neumorni u stvaranju.

Svake nedelje je izlazila po jedna nova epizoda, što nije uticalo na njihov kvalitet. Ipak, i pored toliko posla, ovaj dvojac je hteo da stvori nešto novo. Teren za Alana Forda pripremljen je sa stripom Maxmagnus.

Ovaj strip je govorio o kralju i njegovom pomoćniku, ministru finansija, dva prevaranta koji besomučno pljačkaju svoj narod. Nedugo zatim, ko-

načno dolazi na red njihovo najbolje delo - Alan Ford, strip o kome su razmišljali pet godina.

Već u gore pomenutim serijalima Magnus i Bunker su počeli da eksperimentišu i ispituju kakve će biti reakcije publike. Magnus je pri kreiranju lika Alana Forda na umu imao (tada mladog) glumca Petera O'Toola, na koga je u prvih 75 epizoda diskretno ličio. Kada su počinjali da kreiraju Alanov lik, zamišljali su ga kao blagu parodiju Jamesa Bonda.

Prvobitna ideja je bila da Alan bude obučen u odelo i belu majicu, sa mašnom oko vrata. Ipak, bilo je očigledno da bi tako obučen iskakao iz koncepcije grupe, tako da su se odlučili za (sada svima poznatu) crnu rolku i pantalone. Posle godinu i po dana priprema, u maju 1969. izlazi prva epizoda. Čitaoci su bili zbunjeni duhom ovog zabavnog štiva koji je odudarao od bilo kog stripa koji su ranije čitali. Junaci nisu bili ultramoderni špijuni, već bedni siromasi koji su izigravali tajne agente. Takav revolucionarni pristup je rezultovao slabom prodajom prve epizode. Ipak, početni poraz nije uplašio autore.

Pošto nisu bili sasvim zadovoljni prvim brojem, studiozno su analizirali crtež i scenario.

Prvi broj serijala o Alanu Fordu u Italiji je prodat u podnošljivih 22.000 primeraka, dok je već drugi broj ("Šuplji zub") najavljivao katastrofu, pošto je prodat u samo 8.000 65

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

primeraka. Autori su bili očajni. Strip je tada bio na korak do ukidanja, a za opstanak Alana Forda najzaslužniji su malobrojni verni čitaoci koji su pismima podrške ohrabrili Magnusa i Bunkera da nastave dalje.

Nakon dvogodišnjeg mučenja, dolazi do preokreta sa 26. brojem, u kojem se pojavljuje Superhik, bedni đubretar koji u slobodno vreme krade od siromašnih da bi davao bogatima. Može se slobodno reći da je Superhik spasao strip, jer se broj prodatih primeraka popeo na 100.000.

Na vrhuncu popularnosti stripa, na veliko razočarenje ogromnog broja čitalaca, Magnus donosi odluku da prekine sa crtanjem Alana Forda. Poslednja epizoda koju je uradio bila je Odlazak Superhika (br. 75).

Osim u rodnoj Italiji ovaj strip se „primio“ još samo u Jugoslaviji. U Francuskoj je, na primer izašlo samo dvanaest brojeva, u Brazilu tri. Na engleski jezik ovaj strip nikada nije ni preveden. A danas, čak i u rodnoj Italiji gotovo niko i ne zna za ovaj strip.

Iako još uvek izlaze nove epizode.

Međutim, na BHS govornom području, ovaj strip je i danas jako poznat. On je i više od toga. Vremenom je postao deo naše/njihove kulturne baštine, sastavni deo našeg jezika i kulture.

Zašto je to tako? Zašto je ovaj strip postao lokalni fenomen? Nedavno se, u zajedničkom projektu izda66

vačkih kuća Jesenski i Turk i Heliks, pojavila knjiga Cvjećarnica u kući cveća koja je pokušala da pruži odgovore ne ova pitanja. Autor knjige je Lazar Džamić nekadašnji novinar i bubnjar iz Smedereva, koji danas inače živi i radi u Londonu i ugledni je stručnjak za digitalni marketing.

Na početku knjige Lazar Džamić počinje da se bavi ovim stripom, njenim korenima, idejama i inspiracijama na kojima je nastao, ali zatim, veoma brzo, knjiga počinje da se bavi nečim sasvim drugim. I u jednom trenutku mi shvatamo da više ne čitamo knjigu o stripu već knjigu o nama samima, o našim naravima, mentalitetima, društvenim i političkim sistemima u kojima smo živeli i u kojima i dalje živimo. Isto kao što mi, čitajući Alana Forda, nismo čitali o avanturama Grupe TNT, već smo čitali o nama samima, našim avanturama u zemlji beskonačne farse i fušeraja.

Cvjećarnica u kući cveća ilustrovana je brojnim prizorima iz stripa, maštovito napisana i kreativno dizajnirana. To je knjiga koja će čak i onima koji nikada nisu čitali Alana Forda pružiti uvid u fenomen jednog doba, jedne zemlje, nedovršene prošlosti. To je i priča u kojoj će svako od nas pronaći i deo sebe... М.А.

WWW.CINE.RS

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Velike muke ok Piše: Milena Marković

68

Čitanje procenjivo! Čita hrana, potreba, ljuba avantura i još mnogo,mno bilo za moju generaciju. Kao d žena” čitanjem, a danas mogu slo sam ja zavisnik čitanja. Tokom svog de pod ruku”. Sećam se da bi mi mama po izađem malo napolje i nadišem se vazdu ruci u svojoj sobi. U sebi bih se smejala ma da ja dišem i dok čitam i to punim plućima bez problema, one koje bi me oduševile sam “na rate”, malo po malo i uporno do kraja. Ta pskog jezika i da ću se jednog dana suočiti sa pr

Kako današnja deca čitaju lektiru

ko Malog princa

e je neanje je disanje, v, strast, želja, lepota, ogo toga. Ustvari, bar je tako dete ja sam naprosto bila “zaraobodno i sa ponosom da kažem da etinjstva čitala sam sve što bi mi “palo onekad zabrinuto rekla da uha, ali ja bih i dalje ostajala sa knjigom u ami jer mi nije bilo jasno kako ne primećuje a. Knjige koje smo imali za lektiru čitala sam m “gutala”, a one manje privlačne čitala sam ada nisam ni sanjala da ću postati profesor srroblematikom čitanja. Danas uglavnom “vodim

69

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

rat” sa svojim učenicima oko čitanja lektire, jer su deca naprosto ravnodušna prema čitanju. Par puta me je porazila činjenica da čak ne čitaju ni postavku nekog kratkog gramatičkog zadatka, a kamoli lektiru od stotinak ili više strana. Bacaju me u očaj kada svojim umilnim glasićima pitaju: “Nastavnice, a šta se traži u ovom zadatku?”. Današnja deca stvaraju otpor prema čitanju i razumevanju onoga što su pročitali. Naravno, ima i izuzetaka među njima, ali vrlo malo. Pokušavam na sve načine da kod svojih učenika probudim volju za čitanjem, ponekad pobedim, ponekad izgubim i tako u krug. Nadam se da ću jednoga dana probuditi i ljubav prema knjizi i čitanju bar kod nekih od njih.

Da, LJUBAV, a ne samo VOLJU prema čitanju.

Znate, naši časovi lektire su poprilično zanimljivi. Ustvari, kako za koga! Kada malo bolje razmislim uglavnom se ja zabavljam, a moja dečica muku muče. Svaku lektiru radimo po dva ili tri časa, zapravo treći čas zahteva pisanje sastava na osnovu pouke izvučene iz date lektire. Obično na početku proveravam iskrenost svojih učenika sa pitanjem da li su pročitali lektiru. Neki su krajnje iskreni te priznaju u startu da nisu ni takli knjigu, dok drugi pokušavaju malo da me prevare sa tvrdnjom da im je ostalo još malo da čitanje privedu kraju. Kada ih MALO “pritisnem” dođem 70

do zaključka da je to MALO pola knjige ili više od polovine. Onda ja napravim kratku repliku podsećajući moje slatke đačiće da nismo na pijaci, pa da možemo da se cenjkamo, niti ja mogu da im dajem polovične ocene. U tim trenucima postavljam ultimatum koji glasi – SVE ILI NIŠTA. Znate, to ih poprilično preplaši tako da do sledećeg časa uglavnom svi pročitaju knjigu do kraja osim onih koji je nisu ni malim prstom takli. Naravno, i za njih se uvek nađe “srećno rešenje” u vidu dopunske nastave, tako da na “povuci – potegni” većina njih pročita zadatu lektiru, ali ne baš svaku na godišnjem nivou. Uvek moram “u rukavu” da imam i neku zanimljivu priču vezanu za lektiru ili pisca kako bih im malo ”zagolicala” znatiželju.

Kod mnogih učenika ta mala smicalica ima pozitivan efekat i tada pročitaju knjigu do kraja. Najsimpatičnije

Kako današnja deca čitaju lektiru

na tim časovima su izgovori zašto nisu pročitali lektiru. Uglavnom je to zbog toga što su: učili druge predmete, imali trening iz odbojke, fudbala, rukometa, košarke i slično , proveli ceo dan kod lekara, negovali bolesnu strinu, babu, ujnu i još mnogo toga.

Jedna od obaveznih lektira ove školske godine za učenike sedmog razreda bila je i knjiga “Mali princ” Antoana de Sent Egziperija. Pošto predajem i osmacima, sa kojima sam prošle godine radila ovu knjigu, imala sam mogućnost da uporedim koje su to teškoće na koje učenici nailaze prilikom čitanja ove knjige. Zapravo, da shvatim kako učenici čitaju knjige koje ulaze u obaveznu lektiru za školsku godinu.

Ova knjiga je zanimljiva jer ima bajkovitu po-

zadinu, nema mnogo stranica (izuzetno bitno za učenike) i knjiga je za sve, od 7-77 godina. Ono što je, takodje, veoma bitno za njih i ujedno olakšavajuće jeste da ovo književno delo sadrži crteže samog pisca. Za učenike to znači manje čitanja, a više gledanja što im se veoma dopada.

Kada svojim đacima kažem da sledećeg meseca radimo lektiru uvek me pitaju isto: “Nastavnice, koliko ta knjiga ima strana?”. Kada sam ih uputila na ovu knjigu znala sam da sam u prednosti jer im nudim knjigu koja nije DEBELA, jer je, takođe, jedan od učeničkih uslova da pročitaju knjigu da ona ne bude “mnogo debela”.

Zato sam im pokazala knjigu, a iz oduševljenja koje sam uočila na njihovim licima zbog toga što je knjiga tanka bila sam sigurna da će je većina pročitati.

Prošle godine sa bivšim sedmacima rezultat je bio poražavajući.

Više od polovine učenika nije ni otvorilo knjigu. To me je poprilično naljutilo i malo porazilo, na trenutak.

Ultimatum je postavljen - svi koji za dva dana ne pročitaju knjigu idu na polaganje popravnog ispita u avgustu. I tako, ja u ulozi veštice pobedih, što i nije baš potpuna pobeda. Učenici su pročitali “Malog princa”, ali nisu bili baš oduševljeni i mnogi od njih nisu mogla da u potpunosti razumeju knjigu ili nisu hteli.

Moram još i da napomenem da mnoga deca ne znaju za čitanje 71

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

“sa olovkom u ruci” na kome ja lično insistiram kada je lektira u pitanju.

Moram da istaknem da je bilo i onih učenika, uglavnom devojčica, sa kojima sam više nego odlično i uspešno analizirala ovu knjigu. Neke od njih su bile poprilično brilijantne u tome. Ta činjenica je malo ublažila

72

moje totalno razočarenje. Međutim, sveopšti utisak nije bio najsjajniji.

Poučena ovim iskustvom ove godine sam rešila da budem malo zahtevnija i upornija. Tako sam osim sitnica, poput kratkoće knjige i crteža, rešila da ih uputim na inte-

Kako današnja deca čitaju lektiru

resantni Egziperijev život i na njegov misteriozni nestanak bez dokaza njegove smrti. Ova taktika je urodila plodom i većina učenika došla je na časove lektire pripremljena sa probuđenom znatiželjom. Naravno, kada kažem većina želim reći da je i za ovu knjigu, bez obzira na njenu kratkoću, bilo one dece koja nisu privela kraju svoje čitanje, a bilo je i dvoje - troje njih koji je nisu ni otvorili. Toga uvek ima, tako da ne treba živeti u zabludi da će svi učenici pročitati celu knjigu, ne samo ovu već bilo koju. Bila sam više nego zadovoljna...

Moji ovogodišnji sedmaci bili su uspešni u savladavanju lektire “Mali princ” i nagrade su usledile u vidu ocena. Za razliku od prošle godine ovde je postojala želja da se knjiga pročita, a neki su joj pristupili i sa strašću i na kraju zavoleli ovu knjigu, pronašavši i jedan deo sebe u njoj. To je bilo dobro uočiti i ja kao nastavnik bila sam više nego zadovoljna. Međutim, i na ovogodišnjim časovima posvećenim “Malom princu” uočila sam nedostatke i mane đačkog čitanja. To su uglavnom mane koje su iste iz lektire u lektiru i koje se ponavljaju kao po inerciji jer većina mojih učenika ne čita “sa olovkom u ruci” pošto je to za njih gubljenje vremena. Zbog toga se prilikom analiziranja mnogi ne sećaju nekog događaja iz knjige,

nekih likova iz knjige, zaboravljaju imena likova (pa čak i ime glavnog junaka ponekad!), detalji su nevidljivi za njih jer nisu obratili pažnju na nešto tokom čitanja. Eto, i tako u krug bez kraja i do beskraja!

U današnje vreme čitanje je postalo bezvredno i precenjeno za današnje instant generacije. Mnogi bi hteli da saznaju o nečemu na brzinu, bez gubljenja vremena i mnogo truda. Strpljenja je veoma malo, pogotovu kada je čitanje u pitanju. Neki od mojih učenika svoje lektire čitaju u skraćenoj verziji na internetu, ali kada ih razotkrijem, tog momenta ih šaljem u školsku biblioteku po knjigu. Na sve načine i uz pomoć svih mogućih dostupnih sredstava trudim se da svojim učenicima pokažem kako je čitati lepo i kako je čitanje neprocenjivo. Želim da ih naučim kako je lepo držati knjigu u ruci, uživati u njenoj sadržini i kako je fenomenalno pronaći sebe makar i u smo jednoj rečenici neke knjige. Kod nekih probudim potpunu želju, kod drugih trenutnu, dok kod pojedinih želju je nemoguće probuditi. Tako stalno iz dana u dan “vodimo rat” i kako mi se čini još dugo ćemo tako. Moj cilj je da pokažem svojim učenicima da je čitanje poput melema, leči dušu, daje ti mogućnost da budeš neko drugi i upoznaš delove sveta koje na mapi današnjice ne postoje.

73

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Savremena književnost za decu u Srbiji Piše: Tijana Spasić Na nedavnoj tribini posvećenoj književnosti za decu u Kulturnom centru Grad grupa sagovornika koja se na različit način bavi ovom oblašću pokušala je da sa više strana osvetli položaj dečje književnosti u Srbiji. Bilo je reči o potcenjivačkom ili u najboljem slučaju ravnodušnom odnosu državnih institucija, medija i uticajnih književnih krugova za stvaralaštvo za decu u celini, pa tako i dečju književnost, dok je s druge strane primećeno opadanje kvaliteta tekstova za decu, kao i nedostatak novih imena na ovom polju. Krug je potpun: zahvaljujući nevidljivosti u medijima, nedostatku državne potpore, nagrada koje uz plakete i zahvalnice donose značajniju finansijsku

74

podršku, ili bar neku vrstu šireg društvenog prestiža, retki su mladi ljudi koji odlučuju da se oprobaju u ovoj oblasti, a i oni koji pokušaju - pod utiskom preovlađujućeg shvatanja da je stvaralaštvo za decu manje vredno i "lakše" od stvaralaštva za odrasle često ne ulažu dovoljno truda i pristupaju tom poslu olako (u tome su se složili direktorka Kreativnog centra Ljiljana Marinković, dugogodišnji urednik dečjeg programa RTS-a Vladimir Andrić, Diana Kržanić Tepavac iz organizacije za pozorište za decu i mlade ASSITEJ, te Jasminka Petrović, poznata autorka za decu koja je bila i koorganizatorka tribine ispred NVO "OK-Obrazovanje i kultura").

Kutak za decu

U tom smislu bilo je korisno uporediti praksu kod nas i onu u razvijenijim zemljama. U Skandinaviji su autori za decu priznati i cenjeni, a postoji čitav niz državnih mera, potpora i nagrada koje im omogućavaju da nesmetano rade. Društveni ugled dečijih pisaca na severu Evrope očigledan je i na primeru Sajmu knjiga u Beogradu 2010, na kom se delegacija iz Švedske predstavila sa čak polovinom dečjih pisaca. U Engleskoj, pak, država ne brine u tolikoj meri o položaju pisaca za decu - objasnila je urednica Odiseje Marija Vukosavljević - ali su opšta klima, sistem vrednosti i raspoloženje medija takvi da podržavaju autore koji se bave dečjom kulturom, što opet rađa interesovanje sponzora koji se uključuju u proces izdavanja knjiga ili finansiraju vredne nagrade. U oba slučaja postoji razvijena svest o tome da će današnja deca za koju deceniju biti nosioci društvene energije, i da od toga da li se kod njih sistematski raz-

vijaju kreativnost, maštovitost, sposobnost samostalnog razmišljanja, tolerancija i senzibilizacija za socijalne probleme koji ih okružuju - zavisiti i sudbina datog društva.

Na adresu organizatora tribine stiglo je pismo podrške Hrvatskog društva pisaca za decu i mlade, u kom se naglašavaju slični problemi i otvorenost za saradnju na regionalnom nivou. Time je bačeno svetlo i na jednu okolnost koja govori o izvesnoj pasivnosti - neki bi rekli i skromnosti - dečjih pisaca: za razliku od gotovo svih drugih umetničkih oblasti, stvaraoci koji se bave kulturom za decu u Srbiji i dalje nisu organizovani, a osnivanje pionirskog udruženja, bilo da to bude udruženje pisaca za decu, ili šire: stvaralaca za decu, mogao bi biti prvi korak ka promeni nepovoljnog stanja u ovoj oblasti.

Kada je reč o aktuelnoj produkciji u Srbiji, postoje autori koji, uprkos lošim uslovima, stvaraju vredna književna dela koja mogu stajati

75

Rubrika

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

rame uz rame sa knjigama Duška Radovića, Jovana Jovanovića Zmaja i drugih klasika dečje književnosti. Budući da je književnost za decu u Srbiji i dalje u velikoj meri konzervativna oblast, u ovom izboru osvrnućemo se na knjige koje se izdvajaju kvalitetom, kao i na one koje nastoje da se bave osetljivim temama i pomeraju granice.

Knjige Jasminke Petrović prevođene su na preko 20 jezika, po njima su igrane pozorišne predstave u Srbiji i drugim zemljama, a ono po čemu je ova autorka posebno prepoznatljiva je hrabrost da se bavi zapostavljenim temama koje su i dalje tabui u našem društvu. Na podsticaj uredničkog tima Kreativnog centra napisala je svoju do sad najpoznatiju knjigu "Seks za početnike", na kojoj je sarađivala sa psiholozima, pedagozima i samim mladim čitaocima, i uspela da na pristupačan i često duhovit način obradi sve manifestacije seksualnosti, uključujući i homoseksualnost. Za izdavačku kuću Odiseja po istom principu je napisala roman koji govori o sve češćoj pojavi anoreksije i izgladnjivanja među devojčicama (roman "35 kalorija bez šećera"). Među njenim temama su i ratni sukobi iz perspektive dece ("Giga pravi more"), svakodnevni problemi i frustracije mladih ("Ovo je najstrašniji dan u mom životu"), kao i netrpeljivost prema romskoj deci (priča "Silvana šesnaest godina" u 76

zbirci "Prostor za mokrog psa").

Vladimir Andrić je autor koji se sa uspehom oprobao kako u poeziji (nagrađivana zbirka "Daj mi krila jedan krug"), tako i u prozi za decu ("Kroz gudure Obrenovca" i dr.) i televizijskim formama ("Laku noć, deco", "Pustolov").

Njegova tradicija je parodijska, koja se može pratiti od nadrealista i Vinavera, pa sve do Andrićevog nekadašnjeg urednika i učitelja Duška Radovića. U njoj ključnu ulogu imaju duhovite igre s jezikom, koje razvijaju maštu kod dece i podstiču samostalno razmišljanje.

Jedan od najosobenijih savremenih srpskih pisaca

Kutak za decu

za decu, Igor Kolarov, autor je nesvakidašnjeg poetskog naboja i veoma originalnog izraza. Njegov fragmentarni poetski roman "Agi i Ema" izlazi iz okvira uobičajenih tema za decu, pošto govori o prijateljstvu dečaka odbačenog u svojoj sredini i jedne krajnje nekonvencionalne starice. Roman je ekranizovan u režiji Milutina Petrovića, kao prvi dečiji film u Srbiji nakon čak 25 godina. I u svojoj novoj knjizi, zbirci priča "Rusvaj", Kolarov nastavlja da smelo hoda po ivici očekivanog kada je reč o dečjoj književnosti.

Fragmentarne i nadasve maštovite priče iz zbirke "Rusvaj" govore o neobičnim prijateljstvima, putovanjima, pisanju knjiga ili svako d n e v n i m stvarima poput pravljenja ručka, a odlikuje ih i izrazita jezička veština i humor protkan elementima apsurda.

U izboru najzanimljivijih savremenih knjiga za

decu mora se naći i roman "Princ od papira" prozaistkinje, pesnikinje i filmske kritičarke Vladislave Vojnović.

Radnja knjige smeštena je u savremeni Beograd, prljavu prestonicu sumnjivih poslovnih ljudi i izgladnelih umetnika koji se odaju kriminalu, u kom se prave vrednosti često nalaze na neočekivanim mestima. Interesantan kuriozitet je intertekstualna igra sa romanom "Agi i Ema" Igora Kolarova, u kojoj se likovi iz jedne knjige prelivaju u drugu. Jedina zamerka ovom delu je veliki broj slovnih grešaka, što je propust izdavača, Narodne knjige.

Uz Vladislavu Vojnović, još jedan autor afirmisan u drugim književnim oblastima napisao je izuzetno delo za decu, a to je dramaturg i romanopisac Uglješa Šajtinac. Njegov kratki roman za najmlađe čitaoce "Vetruškina ledina" osvaja vrhunskom poetičnošću i izvesnom dozom banatske melanholije, a draž knjizi daju i ilustracije koje svojom svedenošću zapravo otvaraju prostor za domaštavanje. Zbog te naizgled jednostavne, ali zapravo majstorske kombinacije postepenog razvijanja radnje i poetičnosti najvišeg ranga, knjiga je pogodna i za decu s posebnim potrebama.

Romani Mine D. Todorović naslanjaju se na tolkinovsku tradiciju epske fantastike, koja - uprkos velikoj popularnosti među čitaocima - do pojave ove autorke nije dobila svoj 77

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

pravi pandan u našoj sredini. "Vir svetova" i "Gamiž" klasične motive epske fantastike kombinuju sa motivima proisteklim iz slovenske mitologije i ovdašnjom humorističkom tradicijom, dok ih današnjem vremenu približavaju ekološka svest o velikoj zagađenosti u kojoj živimo, i upotreba savremenog žargona.

Kada je reč o autorima koji nastoje da premoste sve veći jaz između književnosti za decu i stvarnog života dece, tu je i Raša Popov, koji u svom najnovijem romanu "Sofija u kandžama smora" uvodi teme poput vršnjačkog nasilja, agresivnosti navijača, ali i devojčica kojima je ideal celodnevno sedenje u tržnom centru "Ušće". Kao i u slučaju Narodne knjige, i ovde je izdavač (Udruženje srpskih izdavača Lento) "zaboravio" da lektoriše tekst, što je još pokazatelj opšteg survavanja kriterijuma kada je reč o tretmanu kulture za decu.

Uprkos tek prosečnoj izvedbi, hrabar odabir teme svrstava u ovaj izbor i Ivana Zdravkovića, koji u romanu "Dnevnik dr Globusa" opisuje život doktora-klovnova koji provode vreme u bolnicama zabavljajući decu bolesnu od raka.

78

Izdanje koje je izazvalo dosta polemike su Srpske narodne bajke za decu XXI veka, proglašene za dečju knjigu godine na Sajmu knjiga 2012.

Poznate bajke su adaptirali pisci kao što su David Albahari, Dragan Velikić, Oto Oltvanji, Aleksandra Glovacki i (najvećim delom) Darko Tuševljaković, u pravcu ne samo osavremenjivanja jezičke dimenzije teksta, već i prilagođavanja izmenjenim društvenim uslovima. Iako se ništa ne može zameriti pokušaju da se pojedina izdanja bajki osavremene i na taj način približe današnjoj deci, ostaje i pitanje da li bi - kad je reč o izbacivanju pojedinih motiva poput pasivnog položaja žena ili nasilnosti pozitivnog junaka - bilo ispravnije uticati na sistemske izmene u interpretaciji, u kojima bi se naglašavalo vreme nastanka bajki, elementi koji su univerzalni i oni koji se mogu razumeti samo u kontekstu određenog vremena, koje nikako ne treba shvatati kao model ponašanja. U pogledu stilske pročišćenosti i jezičkih kvaliteta, vidljivu prednost imaju adaptacije istaknutih autora poput Albaharija i Velikića, što zbirku čini stilski donekle neujednačenom.

Autorka je književna kritičarka i urednica književnog programa KC Grad

Upoznajte Benovu baku. Ona je vrlo, vrlo tipična baka: Ima sedu kosu, debele naočare, veštačke zube, koripćene maramica viri joj iz džepa i ona je... međunarodni kradljivac dragulja!

Ovo je dirljiva priča o dečaku Benu kojem život upravo sprema najveće iznenađenje. On i njegova baka prave plan da ukradu, ni manje ni više nego dragulje engleske kraljice...

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Don Rosa – Ži Piše: Milan Aranđelović

80

Strip

ivot je Baj(k)a

81

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Don Rosa je čovek koji je vratio Diznijeve stripove na velika vrata.

Neki ovog inženjera građevine zovu i naslednikom velikog i legendarnog Karla Barksa. Ipak, on za sebe kaze da ne zna da crta, a o sopstvenom stilu da je "prepun nepotrebnih i iritirajućih detalja".

Ko je, zapravo, Don Rosa?

Don Rosa, dete italijanskih emigranata, rođen je 1951. Godine u Kentakiju. Donov deda je emigrirao u Ameriku gde je osnovao svoju građevinsku firmu. Njegov sin, Rosin otac, je takođe radio u ovom preduzeću. Zato je, verovatno, u nameri da nastavi porodični biznis i Don Rosa stekao diplomu građevinskog inženjera. Možda baš zato što nikada nije završio nikakvu slikarsku ili umetničku školu ili kurs Don Rosa za sebe kaže da ne zna da crta.

Stripovima se „zarazio“ zahvaljujući svojoj tada jedanaestogodišnjoj starijoj sestrici koja je imala veliku kolekciju, među kojima su se nalazili i oni Diznijevi. Don Rosa je naročito voleo da čita stripove sa porodicom Patak, a najviše je voleo one koje je uradio Karl Barks, „otac“ Baje Patka. Don Rosa je počeo da crta stripove pre nego što je naučio da piše. Njegov otac je rekao da je mali Don počeo da crta baš negde kada je izašao iz kolevke. Sve do srednje škole, junaci njegovih stripova su bili, manje-više, obične Čiča Gliše. To je zbog toga što on nije mnogo davao na značaju crtežu već priči. Priča je ono što je on smatrao da je važno u

82

stripu. Zato je posle crtanja molio roditelje da oni, umesto njega tada još uvek nepismenog, popune balone sa tekstom koji im on izdiktira. A balona je uvek bilo.

Tokom studija Don Rosa je objavljivao svoje karikature i stripove u studentskim novinama i raznim fanzinima. Zbog njih je stekao određeni ugled među onima koji su pratili neafirmisane stripove. Čak je dobio i nacionalnu nagradu kao najbolji karikaturista u studentskim novinama.

Posle diplomiranja, Don Rosa se posvetio porodičnom biznisu i firmi, a stripove je crtao samo kao hobi.

I nikada se nije odrekao skupljanja stripova. Neki kažu da je njegova kolekcija stripova najveća u Americi. A natpis na njegovim automobilskim tablicama je „Comics“.

Teško da je Rosa i sanjao da će upravo stripovi pomoći da se popne do prestola na kome je sedeo njegov voljeni Karl Barks. Ali baš se to i desilo.

Sredinom osamdesetih godina situacija sa Diznijevim stripovima nije bila baš sjana, a budućnost ništa manje svetla. Karl Barks se povukao, izdavačke kuće koje su izdavale Diznijeve stripove su uglavnom izgubile licencu za njihovo objavljivanje. Vreme američkih autora je bilo prošlo.

Ipak, grupica fanova Diznijevih stripova iz Arizone je 1986. godine osnovala malu izdavačku kuću Gladstone publishing sa namerom da stavi akcenat na stripove sa Patkovima. Oni su posao uglavnom radili iz zadovolj-

Strip

83

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

84

Strip

stva, a radili su ga odlično. Oni su, takođe, stavljali imena autora u prvi plan, tako da sada, zahvaljujući upravo njima, znamo za autore poput Dona Rose ili Flojda Gotfredstona.

Kada je Don Rosa u prodavnici stripova ugledao jedno Gledstonovo izdanje on je podsvesno znao da je to ono Ono što je čekao celog života.

Odmah je pozvao urednika Bajrona Eriksona i rekao mu je da je on jedini Amerikanac koji je rođen da napiše i nacrta priču o Baji Patku i da je to njegova sudbina.

Kada mu je Bajron odgovorio da im on pošalje priču, a oni će da vide šta će sa njom, Don Rosa je upravo to i uradio.

Pre nego što je počeo rad na svom prvom stripu o Patkovima Don Rosa je otišao kod svog bratučeta koji mu je bio i ortak u porodičnoj firmi.

Rekao mu je da bi oni uštedeli hiljade dolara godišnje, ako bi on radio sam dva dana u nedelji u preduzeću, a preostala tri dana bi crtao stripove.

Ono što je Dona zapravo tištalo je što je on godinama radio u firmi, a to mu nije donelo ništa osim novca. Novcem je mogao da plati račune, hipoteku, da kupi novi televizor i to je sve. Nije mogao da pokaže nešto opipljivo i da kaže da je to ono što je uradio tokom te godine. A strip bi bio materijalni dokaz da je nešto stvarno uradio. Don Rosa je smatrao da bi to bilo vrednije, čak i u slučaju da zaradi manje para.

Posle razgovora sa partnerom i rođakom, zajednički su odlučili da ugase porodičnu firmu. A Don se po-

svetio svom prvom stripu o Patkovima – Sin Sunca.

Smatrao je da će to da bude jedini strip koji će da uradi za Gledston.

Međutim, nominovan je za Harvey Award (Oskar u svetu stripa), za najbolju priču, izdavači su hteli još i to je bilo to.

Tako je, u nekoliko godina, Rosa napravio niz izuzetnih priča, što kraćih humorističkih, što dugih epskih, sa izuzetno bogatom radnjom, istorijskim činjenicama, referencama na stripove Karla Barksa, na svoje omiljene filmove, i još mnogo toga. Šta je ono što je Rosu izdvojilo iz gomile drugih autora? Pre svega njegova posvećenost, težnja ka savršenstvu, cilj da se napravi neka smislena radnja, kao što je to radio i njegov uzor, Karl Barks. Baš su iz tog razloga, iako zahtevnije i napornije, dugačke priče sa kompleksnom radnjom i obiljem referenci na druga dela, kao i povezivanjem sa stvarnim svetom, su one priče koje Rosa najviše voli da stvara. Don Rosa kaže da najviše mrzi kada dobije zadatak da nacrta kratku humorističnu priču od deset strana.

Uprkos tome, on ima izuzetan smisao za humor koji je vešto uobličavao kroz kadriranje, kroz izraze lica, kao i kroz izuzetno vešte igre rečima!

Posle dve godine Don Rosa je bio prinuđen da prekine svoju saradnju sa Gledstonom. Prvi razlog je materijalni. Jako malo je zarađivao, a kompanija Dizni, koja je u međuvremenu otkupila Gledston, uvela je politiku da zadržava originalne crteže i da

85

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

ih ne vraća autoru. To je bio dodatni udar na budžet Dona Rose jer je on dodatnu zaradu ostvarivao prodajući ove svoje originalne table. Drugi razlog je taj što je on želeo da bude kompletan autor priča i da ima potpunu kontrolu nad radom. A izdavač ga je ograničavao u tome.

Situacija za Dona Rosu nije bila sjajna. Ali tada se desilo nešto što je Vudi Alen u jednom svom filmu definisao kao „Hvala Bogu na Francuzima!“ Mada su u ovom slučaju bili Danci.

Naime, Don Rosa je stegao veliku grupu fanova u Evropi. Danska izdavačka kuća Egmont je kontaktirala Dona Rosu i izrazila želju da on radi za njih. On je prihvatio i počeo je da radi za Egmont za koji će da crta narednih trinaest godina,sve do kraja svoje karijere.

Radeći za Egmont Don Rosa dostiže vrhunac svoje stvaralačke magije. Najbolje stripove o Patkovima je uradio upravo u ovom periodu. A poznato je i da su Evropljani mnogo veći ljubitelji Patkovgrada od Amerikanaca.

Rosa je pažljivo skupljao sve činjenice o Patkovima skupljao iz svih Barksovih stripova i onda ih spojio u jednu koherentnu celinu. U Patkovgradu Karl Barks je centripetalna sila, dok je Don Rosa centrifugalna, ona koja održava ceo sistem u ravnoteži.

Kao kapitalno delo iz tog perioda je svakako veličanstveno Žitije Baje Patka(Life and times of Scrooge McDuck). U dvanaest svezaka Don Rosa nam pripoveda životnu priču o

86

Baji Patku. Od trinaestogodišnjeg čistača cipela u Škotskoj do najbogatije patke na svetu ovo je priča o traženju sebe, o potrazi za pravim blagom, o ljudskosti, ali pre svega pričao o večnom i slobodnom avanturističkom duhu.

Ovo nije strip koji nam pokazuje kako je nastao namrgođeni škrtac Baja. Na jako površnom nivou da, ali strip nam u stvari pokazuje kakav je Baja Patak ispod tog perja na površini.

Ko se krije ispod njega. Najveći užas je ako zaključimo da to nismo mi, ili, makar, ne više.

Don Rosa kaže za Baju Patka da je on u stvari jedna tragična ličnost koji je nekada imao sve u životu, a da sada ima jedino trezor pun para i sve ono što sa parama može da se kupi.

A u ovom stripu Don Rosa nam objašnjava i pravu tajnu i smisao Bajinog trezora i novca u njemu, kao i tajnu njegovog „srećnog“ novčića (koji u stvari i ne donosi sreću, već služi kao nešto drugo).

Na žalost Don Rosa je morao da odustane od crtanja stripova. Najviše zbog toga što mu je vid oštećen tako da više nije mogao da crta kao nekada, ali ni da obavlja obimna istraživanja o istorijskim i naučnim činjenicama, pre nego što počne da radi na stripovima. Don Rosa je, nastavljajući Barksovu tradiciju, uspeo da razbije predrasudu da su Diznijevi stripovi isključivo za decu i pruži nadu da će uskoro ponovo da budu veliki, kao što su nekada bili.

Strip

87

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

88

Strip

Lepljiva istina o Spajdermenovoj mreži Pauci prave svoju mrežu od materije koja se proizvodi u posebnim žlezdama koje se nalaze u gornjem delu njihovog trbuha. Dakle, ne prave mrežu u svojim ekstremitetima.

Da li to znači da je naš dobri komšija Spajdermen anatomski pogrešan? Pa… ne baš.

Naime, pauci stvaraju sedam vrsta mreža u različitim žlezdama.

Ove mreže imaju različitu funkciju – paučina za hvatanje plena, paučina za umotavanje plena, paučina kojom se sam pauk pričvrsti za svoju mrežu, padobranska mreža kojom je pauk pričvršćen kada pomoću vetra “leti” u potrazi za novim mestom za mrežu, zaštitna mreža za gnezda, mreža od koje se pletu kesice za jaja pauka i ona koja nas zanima.

Mužjaci pauka nemaju penis (Jadna mala MJ). Oni imaju modifikovane ekstremitete na prednjem delu svog tela koji se zovu pedipalpi (mada za ovu potrebu mogu da koriste i klješta ili udove) pomoću kojih predaje ženki paketiće, u posebnu mrežu upakovane, sperme.

Sada ste se upoznali sa pravom prirodom Spajdermenove mreže. I znate zašto negativci toliko paniče kada je on ispusti na njih.

89

Od 11. od 25. aprila 2013. godine www.sdkultura.org.rs/nusicevi-dani

Četvrti „Gulini dani“ u Petrovcu na Mlavi U subotu 23. marta po četvrti put se podiže zavesa Međunarodnog festivala glumačkih ostvarenja „Gulini dani“ u čast Dragoljuba Milosavljevića Gule, poznatog pozorišnog i filmskog glumca, rođenog Petrovčanina.

Prvi pred publiku izlazi Teatar 5 iz Beograda sa predstavom Buba u uhu. Sutradan, u nedelju, pozorište „Janko Veselinović“ sa komadom Dušana Kovačevića „Život u tesnim cipelama“ a trećeg dana festivala svoje umeće na teatarskim daskama pokazuju glumci pozorišta Pačetin iz Hrvatske. Njihova predstava je

Mornar Popaj.

U utorak 26. marta Trsteničko pozoriąte igra komad Duąana Radovića „Ženski razgovori“. Petog dana festivala, domaćini, pozorište „Bata Bulić“ se predstavlja svojoj publici Nušićevim komadom „Narodni poslanik“ a pretposlednjeg dana je na sceni pozorište iz Prijepolja sa predstavom „Noć ludaka u gospodskoj ulici“.

Festival se završava u petak, 29. marta sa komadom „Luda lova“ u izvođenju pozorišta iz Bijelog Polja (Crna Gora). www.gulinidani.com 91

Festival “Dani komedije” u Jagodini U Jagodini u sredu 20. marta počinje 42. festival "Dani komedije". Takmiči se sedam predstava, u izboru Juga Radivojevića, a festival otvara “Sumnivo lice” JDP, u režiji Jagoša Markovića Predstava "Sumnjivo lice" Jugoslovenskog dramskog u režiji Jagoša Markovića, u sredu otvara 42. Pozorišni festival "Dani komedije" u Jagodini.

Do 27. marta, jagodinska publika biće u prilici da vidi i novosadski ansambl Srpskog narodnog pozorišta sa "Slugom dvaju gospodara" (režija Boris Liješević), "Čudo u Poskokovoj Dragi" subotičkog Narodnog pozori-

92

šta (Snežana Trišić), predstavu "Hamlet u selu Mrduša Donja" Narodnog pozorišta iz Sombora (Kokan Mladenović) i "Građanina plemića" Prištinskog pozorišta (režija Darjan Mihajlović), sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Na repertoaru "Dana komedije" je i predstava "Do gole kože" u izvođenju kragujevačkog Knjaževsko srpskog teatra (Pjer Valter Polic) i "Zona Zamfirova" (Kokan Mladenović) Pozorišta na Terazijama, dok će u čast nagrađenih poslednjeg dana Favi teatar izvesti "Divan dan" s rediteljskim potpisom Slavenka Saletovića.

BDP obeležava Svetski dan pozorišta Beogradsko dramsko pozorište već petu godinu za redom obeležava Svetski dan pozorišta, 27. mart, kada će posetioci ovog poznatog beogradskog teatra imati priliku da prisustvuju različitim manifestacijama, diskusijama i radionicama.

U okviru ovogodišnje proslave Svetskog dana pozorišta, BDP će već tradionalno otvoriti vrata svojoj publici i pokušati da prikaže delić onoga što se krije iza kulisa, šta se to dešava u pozorišnim radionicama, gde se pravi scenografija, gde se čuvaju kostimi.

Biće organizovana diskusija na temuKako nastaje pozorišna čarolija?, 27. Marta, sa početkom u 17 časova, u kojoj će učestvovati glumci, reditelji, kostimografi, scenografi, tehničko osoblje, operativci.

U okviru obeležavanja ovog značajnog datuma, biće održana i manifestacijaDani knjige u BDP-u.

Ovo će biti drugi put da je BDP domaćin ove manifestacije koja povezuje ljubitelje knjige i pozorišta, a koja će biti održana u periodu od 25. Do 27.marta, u terminu od 18 do 22 časa.

Povodom proslave Svetskog dana pozorišta biće organizovana i Mala škola šminkanja BDP-a, 30. i 31. marta, u terminima od 10 do 13 časova, kao i od 14 do 17 časova.

Na sceni Rade Marković, 27. marta, sa početkom u 20 časova, biće izvedena predstava Doktor D, po tekstu i u režiji Gorana Markovića. To je priča o progonjenom čoveku koji se skriva i menja identitet, dok na kraju i sam ne poveruje da je neko drugi.

Glumačku ekipu čine: Dragan Petrović Pele, Pavle Pekić, Slobodan Ćustić, Slobodan Boda Ninković, Dragiša Milojković, Milica Zarić, Savo Radović, Srđan Dedić.

93

Beč u znaku Verdija i Vagnera

Beč ove godine slavi 200 godina od rođenja Vagnera i Verdija, pa i kulturnu sezonu u glavnom gradu Austrije obeležavaju programi u čast čuvenih kompozitora.

Bečka državna opera u ovoj sezoni na repertoaru ima Verdijeve opere "Bal pod maskama", "Simone Bokanegra", "La Traviata" i "Rigoleto". Od Vagnera će se davati između ostalih "Parsifal", "Tristan i Izolda", "Zigfrid" i "Valkira". U pozorištu "Teater an der Vin" igraće se u julu 2013. godine Verdijev "Atila", a za vreme Bečkih festivalskih nedelja će ovde biti izvedena Verdijeva opera "Trubadur".

Austrijska Narodna biblioteka je do 10. februara imala izložbu "Voljen, ismevan, obožavan. Rihard Vagner i Bečlije", čija je tematika bezuslovno 94

sledbovanje, ovacije, ali i odbijanje i podsmeh koje je Vagner doživljavao u Beču zbog svog revolucionarnog životnog dela.

Jevrejski muzej, povodom jubilarne godine Vagnera, organizuje od 24. septembra kritičku izložbu "Rihard Vagner i jevrejski Beč". Vagner se etablirao s jedne strane kao antisemitska vodeća figura unutar nemačko-govornog građanstva, a s druge strane je svojim muzičkim stvaralaštvom imao ogroman uticaj na njegovo vreme i buduće generacije.

Vagner je u Beču ostavio brojne tragove, a Verdi samo nekoliko. Zainteresovanim posetiocima Beča u ponudi je šetnja kroz grad koja poziva na približavanje ovim muzičkim ličnostima na zabavan način.

“Aida” ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta Jedno od najpoznatijih operskih dela Đuzepea Verdija "Aida" posle četiri godine pauze, ponovo će biti na repertoaru Narodnog pozorišta JEDNO od najpoznatijih operskih dela čuvenog Đuzepea Verdija "Aida" posle četiri godine pauze, ponovo će biti na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Premijera je planirana za 10. april, a naslovnu ulogu tumačiće, u alternaciji, Jasmina Trumbetaš Petrović, Ana Rupčić Petrović i Sanja Kerkez. Režija je poverena gostu iz Bugarske Ognjenu

Draganovu. Dirigent je Peter Leonard, muzički direktor i glavni dirigent Nemačke filharmonije, scenografiju kreiraju Dejan Miladinović i Miraš Vuksanović, a kostime Milanke Berberović obnoviće Katarina Grčić.

U podeli za obnovljenu "Aidu" su Jelena Vlahović, Nataša Jović Trivić, Dragana del Monako, Jadranka Jovanović koje će u alternaciji igrati Amneris a Janko Sinadinović, Hon Li i Dušan Plazinić igraće u alternaciji Radamesa.

95

Nenadu Stojmenoviću nagrada “Miloš Žutić” Glumac Nenad Stojmenović dobitnik ovogodišnje nagrade "Miloš Žutić", koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. Stojmenović je nagrađen za tumačenje dva lika - Ivana Pavloviča Šatova u predstavi "Zli dusi" i Džona Vortinga u predstavi "Važno je zvati se Ernest".

Nagrada ''Miloš Žutić'', koju svake godine dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije, ove godine pripala je Nenadu Stojmenoviću.

Stojmenović je nagrađen za tumačenje dva lika - Ivana Pavloviča Šatova u predstavi "Zli dusi" F.M. Dostojevskog, u režiji Tanje Mandić Rigonat, kao i Džona Vortinga u predstavi "Važno je zvati se Ernest" Oskara Vajlda, u režiji Nikole Zavišića. Obe predstave su produkcija Narodnog pozorišta u Beogradu.

96

Stojmenović je 18. laureat priznanja koje nosi ime jednog od bardova srpskog glumišta Miloša Žutića.

U konkurenciji je ovoga puta bilo 15 glumačkih ostvarenja izvedenih u našim profesionalnim pozorištima u periodu od 30. juna 2011. do 30. juna 2012. godine.

Odluku je doneo žiri čija je predsednica glumica Vanja Ejdus, a članovi Svetozar Cvetković (prethodni laureat), dramaturg Slavko Milanović i reditelji Đurđja Tešić i Goran Cvetković.

Dodelu nagrade "Miloš Žutić" pomažu Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.

Svečano uručenje biće u Narodnom pozorištu, a datum će biti određen naknadno.