Bookvar #005 by Bookvar Magazin

www.redbox.rs www.facebook.com/redboxknjige

Knjige možete naručiti preko e-maila: redboxknjige@gmail.com ili telefonom na: 063/364-885

12 30 36 60 64 84 96 104 118 132

Reč urednika Dragi prijatelj, Jul je mesec vruć kada čita pola nacije, u biblioteci ni za lek nema mesta bez rezervacije, pevao je svojevremeno Ekrem Jevrić u kulturnoj rubrici „Farme“. Jul i avgust su špic sezone letovanja i pakovanja dve knjige „za plažu“ čiju prvu stranu čitamo tokom svih deset dana u Bečićima. Ovaj put me je, ipak, iznenadio broj ljudi koji su na svom Fejsbuk proﬁlu okačili slIke sa letovanja na kojima oni čitaju nešto. Ili je u pitanju bilo samo sunčanje? Znajući te ljude ja sam optimista. Čitanje knjiga ne bi trebalo da bude moda. Zato što je moda prolazna. Čitanje ne bi smelo da bude ni obaveza, ma gde se našli. Na plaži ili u školi. Neke od najlepših knjiga koje sam pročitao u životu jesu školske lektire... one koje sam preskočio tokom školovanja, a onda ih, da nadoknadim propušteno gradivo, dobrovoljno uzeo pod oko godinama posle mature. Dakle jul i avgust su meseci kada bi školarci i turisti trebalo da uživaju u čitanju, sa istim žarom kao i kada se

vrate sa letovanja. Baš o tome govori tekst Nebojše Milenković „O takozvanim knjigama za plažu“. U ovom broju Bookvara preporučujem intervju sa našim poznatim književnikom Vladimirom Arsenijevićem koji smo uradili povodom njegove najnovije knjige „Let“. A tu je i intervju sa mladim lavom srpske poezije Markom Stojkićem kome je iz štampe nedavno izašla druga knjiga pesama. Bavimo se i temama o cenzuri u književnosti, kao i o navikama ekscentričnih književnika. Tu je i tekst o tome kako vesele i šarene Diznijeve animirane bajke svoju inspiraciju crpe iz mračnih izvora. U susretu premijeri ﬁlma „Svetski rat Z“ pročitali smo za vas knjigu po kojoj je sniman ovaj letnji hit. Leto je vreme kada se skidaju majice, i zato se svi trude da pre toga otrče do lokalne teretane da se malo izblaziraju pred strašni trenutak istine na plaži ili bazenu. A da li superheroji idu u teretanu? Pročitajte o tome u ovom broju Bookvara. Vaš, Milan Aranđelović

Bookvar -Magazin za promociju čitanja Izdavač: Regionalni info centar Web: www.bookvar.rs

E-mail: bookvarmagazin@gmail.com Facebook: www.fb.mr/bookvar.rs Magazin izlazi svakog drugog meseca

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ljubav je najesencija Radnja Vašeg novog romana obuhvata period 1932. do 1937. godine. Jednom prilikom ste izjavili da je ovaj period „u umetničkom i estetskom smislu veoma inspirativan i interesantan“. Zašto tolika vremenska distanca, radnja Vaših prethodnih romana i dnevnika je sadašnjost u kojoj pišete? Priču koju sam konačno ispričao romanom „Let“ ja već veoma dugo nosim u sebi. Ona je prevashodno inspirisana zbirkom od desetak foto-albuma koji su ostali za mojim dedom, mladim pilotom VKJ koji je poginuo 1937. u dvadeset sedmoj godini života. Bio je to mlad i dinamičan čovek koji je živeo brzo, bio potpuno uronjen u duh epohe, i pokazivao izrazito interesovanje za savremene stvari i tehnološke inovacije. Bavio se i fotograﬁjom pa je za njim srećom ostalo čitavo brdo foto dokumentacije jednog života koji na tim fotograﬁjama izgleda prekrasno ali koji je doživeo tragičan kraj i na personalnom i na opštedruštvenom planu. Moj je deda, dakle, poginuo, baka je ostala 12

Intervju - Vladimir Arsenijević

alnija književna tema sama s mojom majkom koja je imala jedva dve godine, a samo par godina kasnije stvari su postale više nego gadne. Počeo je Drugi svetski rat iz kog će konačno 1945. čitava ta porodica izaći strahovito oštećena. Sva ona lepota zabeležena na fotograﬁjama mog dede otišla je bestraga za sva vremena. Sva imovina je u međuvremenu nestala, mnogi muškarci poginuli su u ratnom haosu, žene su živele zajedno u istoj kući, grejale samo prostoriju u kojoj se sedelo i u prvim poratnim godinama štrikale ukrasne predmete za Narodnu radinost da bi preživele i hranile sebe i decu pasuljem sa sušenim crnim maslinkama koji je dolazio u velikim neoznačenim konzervama kao humanitarna pomoć. Taj rez koji se tridesetih godina dogodio i na lokalnom i na globalnom planu i koji je onaj prividni uzlet iz dvadesetih, i svu onu razigranost epohe moderne pretvorio u strašan pad (nacizam, fašizam, staljinizam), bio je glavni razlog da roman smestim u tu izrazito uzbudljivu epohu. 13

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

U romanu „Let“ se, osim ﬁktivnih junaka, pojavljuju i neke istorijske ličnosti. Zbog čega ste i njih ubacili u knjigu? Namera mi je, dakle, bila da oživim vreme moderne, koje me je oduvek izrazito interesovalo, a budući da se knjiga najvećim delom odvija u Bečkereku tj. Petrovgradu, tridesetih godina XX veka, bilo je više nego prirodno iskoristiti izrazito živopisni i ﬂambojantni lik Todora Manojlovića, jednog od naših vodećih i svakako formalno najobrazovanijih, „najsvetskijih“ modernista, koji je poreklom bio upravo iz Bečkereka. U knjizi, međutim, osim njega, promiče i čitava galerija drugih istinskih ličnosti epohe poput Pavla Bihaljija, Endrea Adija, Miloša Crnjanskog, Gece Kona, ali i prvog srpskog aeronauta Koste Miletića, ili banatskih komunista poput Serva Mihalja ili Žarka Zrenjanina. Ovaj roman je ljubavna priča. Koji su razlozi zbog kojih ste se odlučili za tako nešto? Budući da je onaj vidljivi deo mog bavljenja pisanjem (koji se uobičajeno naziva “književna karijera”) počeo devedesetih ja sam se zanimao isključivo za trenutak – bilo je to takvo vreme. Pratio sam logiku svoje utrobe pre nego mozga i čupao iz

sebe sve ono što je moju svakodnevicu toliko zagađivalo. Za mene je tada bilo nemoguće pa i nemoralno pisati o bilo čemu drugom. Međutim, uprkos tome što mi neki ljudi neosnovano zameraju da neprestano tematizujem devedesete, istina je da sam ja tom dekadom prestao da se književno bavim čim je bila gotova – moja poslednja knjiga o devedesetima je „Meksiko – ratni dnevnik“ iz 2000. Tada sam ujedno i počeo da se pitam kako li je to raditi na malom prostoru koji ne podrazumeva eksplozivnu dinamiku i pirotehniku ratnog stanja. Ratovi su, jasno, užasni ali su ujedno neverovatno pogodni za umetničku eksploataciju. Sva ta pirotehnika! I tada sam se prvi put zapitao kako bi bilo napisati, nakon svega, jednu običnu ljubavnu priču, bez ikakvih dodatnih sadržaja, zasnovanu samo na analizi odnosa – da li bi to moglo da se uradi na jednako uzbudljiv način? „Let“, naravno, nije to, on je rekonstrukcija epohe u čijem je središtu ljubavna priča, ali moje bavljenje tom idejom potiče od tog vremena. Iako se ljubav kod nas uobičajeno smatra nečim trivijalnim, ja ozbiljno mislim da je to, naprotiv, esencijalna, ako ne i najesencijalnija književna tema.

Intervju - Vladimir ArsenijeviÄ&#x2021;

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

„Let“ je dosta različit od Vašeg prethodnog dela „Predator“. Da li je za Vas, kao pisca, bio izazov da napišete nešto sasvim drugačije? Za mene je dosadno da ponavljam savladanu formulu. Ja čak ne bih mogao ni da se bavim samo pisanjem – umro bih od dosade. Zato i radim sve te druge stvari, poput pisanja kolumni ili bavljenja regionalnim književnim festivalom KROKODIL. Tako je i s pisanjem. Dopada mi se kretanje u cik-cak i jako volim da postavim samome sebi u zadatak nešto što na početku rada liči na gotovo nesavladivu misiju pa da se onda lagano penjem uz sve te uspone i litice do vrha i nazad. Sve drugo za mene ne bi imalo smisla. Mislim da sam u duši alpinista. Ovaj roman ste objavili za izdavačku kuću Laguna. Vaša „tradicionalna“ publika obično sa podozrenjem gleda na Lagunina izdanja. Zašto ste se odlučili na ovaj korak koji je deﬁnitivno odjekunuo? U odgovor, pomenuću imena nekoliko Laguninih autora: David Albahari, Slobodan Tišma, Sreten Ugričić, Dragan Velikić, Filip David, Mirjana Đurđević, Mirjana Novaković, ali i Roberto Bolanjo, Mo Jen, Orasio Kasteljanos Moja, Džonatan Frenzen… ne znam kad tačno da stanem pa ću prestati ovde a lista bi mogla da bude i mnogo duža od ovoga. Rekao bih da Laguna vozi paralelno na dva kolo16

seka i to izuzetno uspešno. Objavljuju i sabrana dela Borislava Pekića, recimo. Pitam se koji bi izdavač mogao da se upusti u reobjavljivanje svih sedam tomova Zlatnog runa danas i ovde. To poprilično košta a ma koliko se svi kleli u Pekića (od njegove smrti naovamo, naravno, budući da Srbi najviše od svega vole mrtve ljude) malo ko ga čita, to svakako i sami dobro znate. Ja lično sam se umorio od situacije u kojoj ljudi znaju otprilike za svaku treću moju knjigu. Između „Predatora“ i „Leta“ ja sam objavio knjige „Jugolaboratorija“ i „Minut – put oko sveta za 60 sekundi“, ali za ta dva naslova je malo ko uopšte čuo budući da su objavljeni kod uglednih ali malih izdavača slabih distributivnih moći. Radim po dve ili tri godine na rukopisu – ja naprosto više ne mogu sebi da dozvoljavam takav luksuz. Otud Laguna. I ta sinergija, pokazalo se to već do sad u praksi iako je knjiga objavljena pre nepuna dva meseca, daje jako dobre rezultate. Prezadovoljan sam saradnjom. Da li u budućnosti od Vas možemo da očekujemo da i dalje pišete u maniru u kojem je urađen „Let“ ili će da se „vratite korenima“ ili je, možda, na pomolu „treći put“? Moji spisateljski planovi za budućnost apsolutno staju u te dve slatke reči – „treći put“. Razgovarao: M. Aranđelović

Intervju - Vladimir ArsenijeviÄ&#x2021;

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Cenzurisani klasici Cenzura je postupak nadziranja slobode izražavanja. Ona se može sprovoditi na mnogobrojne načine - od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsiﬁkovanja onih delova koji se ne podudaraju sa svetonazorom ili zakonskim odredbama vlasti ili urednika. Bilo bi divno da čovek može da kaže da je cenzuru izmislio drug Staljin u naletu jako bolnih problema sa šuljevima. Još bi lepše bilo da možemo da kažemo da je cenzura preminula zajedno sa njenim tvorcem na podu njegove sobe za razmišljanje sa vodkom. Nije sve tako bilo. Cenzura postoji verovatno od kada se pojavio prvi dušebrižnik sa toljagom zabrinut za moral zajednice. Verovatno se, ovaj praribar ljudskih duša, krije u ma-

glama praistorije čovečanstva. Međutim, lakše je da pratimo cenzuru u nešto novijoj istoriji. Cenzurom su se bavili još stari Rimljani. Tako je car Avgust zabranio Ovidijevo Umeće ljubavi, a njegovog autora proterao iz Rima. Još stariji Grci su zabranjivali izvođenje nekih drama. Književnu cenzuru, onakvu kakvom je danas shvatamo, uveli su, naravno, crkveni koncili. Već su Nikejski koncil 325. godine i koncil u Efesu 431. godine zabranili neke jeretičke spise. Cenzura se nastavlja tokom vrhunca vladavine hrišćanske crkve, koji je u istoriji poznat kao mračni, srednji vek. U 13. veku neki univerziteti su dobili dužnost da vrše cenzuru. Jedna od tekovina Francuske revolucije je i ukidanje svih oblika cenzure, ali tekovina Direktorijuma jeste preventivna cenzura. Jedan od najnovijih primera cenzure jeste i ona iz 2011. godine, kada su, i dalje uticajni

Zanimljivosti

članovi porodice Kenedi, uspeli da spreče snimanje mini-serije koja je posvećena njima. Cenzura često može da bude i bizarna. Poznat je „naš“ slučaj, kada je u predratnoj Jugoslaviji (čiji je deo Ustava koji se odnosi na štampu imao samo jedan član „Sva štampa je slobodna“) cenzor zabranio dalje objavljivanje kajševa stripa o Mikiju Mausu. Američki novinar koji je o tome izveštavao proteran je iz Jugoslavije. Stvarno je previše slučajeva cenzure i jedan tekst nije dovoljan da se svi oni samo nabroje. Zato smo odabrali nekoliko sočnih primera cenzure knjiga koje su književni klasici. Kada je Oto Frank, jedini preživeli član porodice želeo da objavi dnevničke zapise svoje ćerke koji su opisivali period u kome se porodica Frank skrivala od nacista izdavač mu je skrenuo pažnju na to da bi pojedini delovi iz dnevnika u kojima se Ana bavi svojom seksualnošću mogli da zasmetaju određenim čitaocima. Posledica ovog prijateljskog saveta jeste da je 30% dnevničkih zapisa bilo jednostavno izbačeno iz štampanog iz-

danja. Šezdeset i šest godina kasnije neki roditelji se i dalje žale zbog pornografskih detalja u knjizi. I imaju pravo – reč „vagina“ je zbilja vraški pornografska. Zašto nije iznenađenje da u ovakvom tekstu naletimo na starog, dobrog strica Oskara Vajlda i njegov roman Slika Dorijana Greja? Urednik je Oskaru Vajldu skrenuo pažnju da se u rukopisu koji mu je doneo za objavljivanje nalaze stvari koje bi mladu, nevinu devojku mogle da ometaju u njenom puritanskom sazrevanju i da neke stvari moraju da se iseku (oni delovi koji dublje istražuju seksualni odnos između Bazila i Dorijana). Oskar Vajld je obećao da će svoje delo da ispolira tako da će da bude prihvatljivo i najprobiranijem ukusu. Čak i tako osakaćeno, ovo delo je izazvalo takvu buru besa tokom objavljivanja u časopisu, da je verzija koja je bila objavljena kao knjiga morala da pretrpi dodatnu redakciju. Potpuna verzija konačno je objavljena 2011. godine. Najpoznatiji roman Džejmsa Džojsa Uliks je čak deset godina bio zabranjen u Sjedinjenim Državama, Ka-

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

nadi, Engleskoj i Irskoj zbog optužbi za razvratnost i nemoral. Sporan je bio deo u kome je opisana masturbacija, kao i deo u kome Penelopa slikovito opisuje polni odnos. Džejms Džonsonov urednik ga je zamolio da u rukopisu pod naslovom Odavde do večnosti izbaci eksplicitno pominjanje gej seksa, kao i nebrojeno ponovljenu Onu reč. Džejms je pristao na izmene, ali je proročki napomenuo da će se za nekoliko godina sve te reči i opisi, sve jedno, naći u nekim drugim knjigama. Šesdeset godina kasnije njegova ćerka je objavila prvobitnu verziju romana. Gustav Flober je odabrao pogrešno vreme za objavljivanje svoje Gospođe Bovari. Puritanski devetnaesti vek je ipak imao previše usko grlo da bi progutao isprazan i nesrećan srećan brak, tako da je pariski sud zabranio ovu knjigu. Iako je ova zabrana brzo ukinuta knjiga je i dalje ostala sporna (i učinila uslugu njegovom autoru, jer ga je učinila jako prodavanim). Vatikan je ovu knjigu uvrstio u svoj spisak zabranjenih knjiga, a američka Organizacija za pristojnu književnost (zamislite samo) je ovaj roman stavila na svoju crnu listu sto godina kasnije. Alisa u zemlji čuda je prošla kao svoj na svome u drevnoj Kini. Kineske vlasti su davne 1931. godine zabranile ovu knjigu zbog „kapitalističke propagande“... Šalim se. Kineskim vlastima su smetale životinje koje 20

govore. Smatrali su da nije dobro da se na taj način životinje izjednačavaju sa ljudima. Nekako ostatku sveta nije smetala ova, tako očita, antikomunistička propaganda tako da je lako postala globalno popularna. Ako je sasvim očigledno zbog čega je Alisa zabranjena, onda je pomalo neshvatljivo zašto je bio problematičan svima simpatičan mangup i gusar u pokušaju Tom Sojer kojeg je Mark Tven napisao 1876. godine. Ovaj prvi roman koji je napisan na pisaćoj mašini je zasmetao Bruklinškoj biblioteci. Nije im bio jasan karakter i svetonazor glavnog junaka. Zbog optužbi da se koristi rasističkim rečnikom bila je zabranjena u Sovjetskom Savezu 1930. godine, a sedam godina kasnije ju je zabranila i brazilska vlada zbog optužni da je komunistička i subverzivna. Žerminal je delo koje je Emil Zola napisao posle detaljnog istraživanja života francuskih rudara. Desničarima je smetala jer su smatrali da je ona otvoreni poziv na revoluciju. Knjiga je takođe bila na spisku zabranjenih knjiga države Vatikan kao delo koje nije za katoličke oči. Dva veka pošto je napisan, Volterov Kandid je zasmetao puritancima sa one strane bare tako da su u godinama 1929. i 1930. zaplenjena sva izdanja sa Harvarda, a i Vatikan ju je ušuškao u svoj dugačak spisak zabranjenih knjiga. Najpoznatiji roman Vladimira Nabo-

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

Zanimljivosti

kova Lolita je jako teško našao svog izdavača. Nabokov nikako nije mogao da nađe izdavača dovoljno hrabrog (ludog?) da ga objavi u Americi. Kada je konačno objavljen kod jednog francuskog izdavača, roman je bio zabranjen četiri godine zbog opscenosti, a u Velikoj Britaniji je, kao „čista i neobuzdana pornograﬁja“, bio zabranjen sve do 1959. godine. Kada je konačno objavljen u Sjedinjenim Državama za samo dve nedelje je prodat u 100 hiljada primeraka. Ironija je da se i roman Reja Bredberija Farenhajt 451 koji je upravo kritika cenzure knjiga našao cenzurisan. A bilo je potrebno punih trinaest godina da i sam autor sazna za to. Petnaest godina posle izlaska iz štampe, izdavač je spremio posebno „pročišćeno“ izdanje namenjeno srednjoškolcima. U njemu je izmenjeno i prepravljeno gotovo sedamdeset i pet pasusa. Psovke su, naravno, izbačene. Kada je saznao za ovo, Rej Bredberi je zahtevao da se sve te knjige povuku, a da izdavač izda necenzurisanu verziju. Što se na kraju i desilo. Politički roman Zli dusi Fjodora Dostojevskog cenzurisan je tako što je celo poglavlje, u kome jedan od likova opisuje kako je zlostavljao tine-

jdžerku koja se posle toga ubila, izbačeno iz nje. U modernim izdanjima ovo poglavlje se objavljuje, ali je često izdvojeno od ostatka romana. Milan Kundera je samo jedna od žrtava komunističke cenzure. Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve knjige Šala (koja predstavlja satiričnu kritiku komunističkog načina života) Sovjeti su izvršili invaziju na Čehoslovačku. Nedugo posle toga Kundera se seli u Francusku. Njegova dela su se prvo nalazila na crnim listama, a zatim zabranjuju i njihovo izdavanje u Čehoslovačkoj. U Francuskoj Kundera piše svoju Nepodnošljivu lakoću postojanja koja je zabranjena za objavljivanje u Čehoslovačkoj sve do njenog cepanja 1989. godine. Alegorija Životinjska farma Džordža Orvela bavi se satiričnim prikazom komunističke revolucije i svinjama koje su je izdale. Nije ni čudo što je, takva kakva je, zabranjena u Sovjetskom savezu, ali je malo čudnije što je zabranjena i u Sjedinjenim Državama. Amerikanci su uvod smatrali komunističkim, a u njemu je autor kritikovao stanje u Velikoj Britaniji. M.A. 23

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Pedeset nijansi Postoje u književnosti misterije koje nisu deo radnje nekog trilera ili krimića. Misterije koje nisu plod nečije mašte koje će možda baš zbog toga da ostaju zauvek nerešene. Ovo su samo neke od njih.

Ko je napisao Beovulfa? Beovulf je najstariji preživeli deo anglo-saksonske literature. Opisuje junaka koji ubija čudovište Grendela, a kasnije i izvesnog zmaja koji teroriše lokalni živalj. Priča o njemu, ona koja je danas poznata, sačuvana je samo u svitku koji se zove Novelov kodeks. Verovatno ga je zapisao, na osnovu usmenog predanja, neki od hri24

šćanskih sveštenika koji je došao u zemlju Vikinga da prosvećuje pagane. Jedino što se zna, jeste da je nastala, odnosno zapisana, negde između osmog i jedanaestog veka. Ko je autor ovog dela, verovatno će zauvek da ostane misterija. Kao i one varijante koje su kao deo usmene tradicije kružile pre nego što je ova verzija zapisana.

Misterije

i misterioznije Od čega je umro Edgar Alan Po? Četrdesetogodišnji Edgar Alan Po je jedne mračne oktobarske noći 1849. godine pronađen kako u delerijumu luta ulicama Baltimora. Odneli su ga u bolnicu gde je posle četiri dana i preminuo. Okolnosti smrti su takve da nikada nije otkriveno od čega je zapravo ovaj pisac umro. Poslednji put je viđen kra-

jem septembra kako napušta Ričmond i ide za Njujork. Gde je proveo te dane i kako je dospeo u Baltimor nikada nije otkriveno. U bolnici je smešten u odeljenju za alkoholičare, i odbijao je sve posete. U noći kada je umro, po svedočenju bolničara, nekoliko puta je vrišteći izgovorio ime Rejlonds. 25

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Zašto je Edgar Alan Po umro u tuđoj odeći?

Da misterija bude veća, osim misteriozne smrti i okolnosti u kojima je pronađen u Baltimoru stvaraju misteriju oko smrti Alana Poa. Kada je u delirijumu primljen u baltimorsku bolnicu on je nosio staru i pocepanu odeću, što nije bilo u skladu sa njegovim redovnim stajlingom uredno obučene osobe. Vlasnik odeće u kojoj je pronađen se nikada nije javio. Postoji spekula26

cija da je Alan Po bio uvučen u izbornu prevaru i manipulaciju koja je u to vreme bila česta. Naime, u cilju dobijanja što većeg broja glasova, kandidati i njihovi izborni štabovi, koristili su uličare i klošare, dovodeći ih na mesto glasanja da bi imali što veći broj glasača. Međutim, Alan Po je bio i previše poznat u Baltimoru, tako da bi ga i na ovaj način teško sakrili pred izbornom komisijom.

Misterije

Da li je Emil Zola ubijen?

Nesrećan slučaj, samoubistvo ili ubistvo? Kada je, šezdesetdvogodišnji književnik i politički aktivista, Emil Zola 1902. godine umro u svom stanu od trovanja ugljen-monoksidom izazvanog zapušavanjem njegovog dimnjaka sve tri opcije su dolazile u obzir. Jer kada je, četiri godine ranije, Emil Zola objavio čuveno otvoreno pismo predsedniku Republike „Optužujem“ u kojem ga je okrivio za antisemitizam i ometanje pravde u „slučaju Drajfus“ stekao je veoma moćne neprijatelje. Nekoliko puta su i pokušali da

mu ugroze život. Kada je pronađen mrtav oni su, slaveći, rekli da se ubio jer nije mogao da podnese činjenicu da je Alfred Drajfus, oﬁcir francuske vojske jevrejskog porekla optužen za izdaju, kriv (što se na kraju ispostavilo kao netačno). Dosta godina kasnije jedan majstor koji se bavi popravkom krovova, na samrtnoj postelji je priznao da je on zapušio Zolin dimnjak „iz političkih razloga“. Mada nikada nije otkrio po čijem nalogu je to uradio. I na kraju nam ostaje i Misterija Edvina Druda. 27

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

O takozvanim knjigama za plažu: Ku Verujte mi, plakala sam dok sam ovu knjigu pisala – u navedenom, prigodničarskom tonu (pre)poručuje nam jedna od ovdašnjih novopromovisanih spisateljica – naravno, uz podrazumijevajući poziv da njenu knjigu obavezno kupimo

Piše: Nebojša Milenković

Svako malo u popularnim emisijama sa TV ekrana, iz šarenih magazina, bilborda pored puta, sa Facebooka, Twittera, raznoraznih ﬂajera i ostalih EPP novotarija pod oznakom „knjige o kojima se priča“ suočavamo se sa preporukama tzv. letnje literature, knjigama za plažu — poznatijim kao knjige za letnje odmaranje mozga, i sl. Po pravilu, kao autori preporučivanih literarnih uradaka pojavljuju se

Kolumna

upuje se u knjižari, a nije književnost raznorazne pevaljke (i ženske i muške, kako ne bih bio optužen za rodnu nekorektnost), starlete i starletani u pokušaju, voditeljke i voditelji odnosno učesnici i učesnice popularnih emisija (ili, kako se to sada uobičajeno kaže: televizijskih formata) sa psovanjem, kuvanjem i još ponečim što ipak nije za ozbiljne novine. Sve u svemu: grešnice (grešnici) i svetice (sveci) i ostali dokon li-

terarni svet. Istovremeno, u popularnim talk show emisijama, kad „dobiju šansu“ da progovore o svojim literarnim sastavima, sami autori/autorke ovakve „literature“ obično nas do najsitnijih detalja obaveštavaju o tome: šta im je bila inspiracija, kada im je i kako sinula ideja da urade ovu knjigu – i kako će, jelte, pošto se ista srećom, jako dobro prodaje uskoro svakako morati da urade još jednu…

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Pisanje uz plač - Verujte mi, plakala sam dok sam ovu knjigu pisala – u navedenom, prigodničarskom tonu (pre)poručuje nam jedna od ovdašnjih novopromovisanih spisateljica – naravno, uz podrazumevajući poziv da njenu knjigu obavezno kupimo, kako bismo mogli da plačemo zajedno… Verovatno ćete biti začuđeni, ali ova reklama zaista oslikava realno stanje stvari pošto u najvećem broju slučajeva (moguće da postoje i časni izuzeci, međutim, pošto navedenu „literaturu“ u poslednje vreme nešto slabo čitam, ipak ne mogu tačno da navedem ko su oni) zbilja jeste reč o knjigama za plakanje! Naravno, ovi bestseleri prodaju se u knjižarama zajedno sa ostalom, ozbiljn(ij)om literaturom – reklo bi se čak i za prsa ispred nje (misli se na ozbiljnu literaturu). Svako ko primeti kako su „ovakve stvari uobičajene svuda u svetu“ – pa zašto to onda ne bi bile i po našim zabačenim balkanskim vrletima – svakako da neće biti nimalo u krivu. Priručnici za srećan život, velike životne tajne i raznorazne „iskrene ispovesti“ uglavnom banalnih a poznatih ljudi, preporučena „praktična uputstva“ za fantastičan seks ili vodiči kroz to kako da pronađete idealnog muža/ženu zbilja predstavljaju istinski globalni hit današnjice.

Idealna prilika Vidno istaknuta po kioscima i u izlozima, na knjižarskim policama i po podrazumevajućim top-šop listama, pomenuta štiva, zanimacije i razbibrige zaista jesu „idealna prilika“ (koja se ne propušta) za sve one koji čitanje praktikuju isključivo kao sezonsku (speciﬁčno letnju) aktivnost da se eto i oni (valja se) bar malkice literarno omrse. Po istom principu i izložbe se posećuju isključivo u noći muzeja, kada je to, dakako, cool & inn, no to već izlazi iz teme. Naravno, tu se čitava problematika nikako ne završava – pošto nas istinske nevolje čekaju tek onda kada se konzumenti pomenutih književnih razbibriga sa svojih

Kolumna

„letovanja iz snova“ vrate kućama i onda: po gradskim autobusima, na društvenim mrežama, liftovima stambenih zgrada, dečjim igraonicama, rođendanima, slavama ili nekim drugim „zgodnim prilikama“ počnu da nam otvaraju duše na temu toga kako su na godišnjem odmoru čitali jednu super knjigu, koju, naravno, „moramo i mi da pročitamo“ pošto nam je, dabome, upravo oni „najiskrenije preporučuju“. „Književnost“ i posledice Suština priče, naravno, nije u autorkama ili autorima ovog kvaziliterarnog treša, nije ni u onima koji navedene „article“, koji se kupuju u knjižarama iako nisu književnost, s podrazumevajućim (let-

njim) zadovoljstvom ponosito konzumiraju – problem nije čak ni u izdavačima koji, vođeni imperativima tržišta, ovakve knjige štampaju i distribuiraju. Suština priče, jeste, naravno u samom karakteru i prirodi ovdašnjih medija – u tome šta nam i na koji način ti mediji promovišu. U činjenici da čak i na televizijama s nacionalnim frekvencijama (ograničavam se na to da iz ličnog iskustva govorim o Srbiji, mada, sumnjam da i u ne malom delu regiona stvar nije značajno drugačija) za neku drugu, ozbiljniju i relevantniju literaturu uglavnom nema mesta. U tome što su (elektronski) mediji današnjice zaboravili na vlastitu društvenu i obrazovnu ulogu i funkciju (kao iznimno pozitivan regionalan primer da stvari mogu da budu i drugačije navodim primer HRT-a). U svetu u kom je raznoraznih banalnosti ionako previše, svakodnevno pridodavanje novih na tas koji ionako nihilistički prevaže na stranu opšteg besmisla, nikako ne može da ostane bez širih i ozbiljnijih socioloških pa i ekonomskih posledica. Govoreći na slične teme Nebojša Romčević u jednom intervjuu daje veoma preciznu deﬁniciju pomenute društvene patologije: „Problem je u prirodi medija, u onome kuda se današnji mediji kreću. Mediji su sebi oduzeli bilo kakvu drugu ulogu osim 33

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

zabavne. Ta zabava se kod nas već decenijama vezuje za ideju da je narodu potrebno da odmori mozak. Međutim, još uvek nisam uspeo da odgonetnem čime je to mozak zamoren, kojom to intelektualnom aktivnošću?!“ . Uloga kulture Na kraju, umesto zaključka — ukoliko je ovoj temi bilo kakav „zaključak“ uopšte potreban — moram da podsetim kako u ozbiljnim i zrelim društvima, društvima koja streme svakom socijalnom i ekonomskom razvoju, istinska kultura i umetnost, književnost posebno, nikad nije ona koja anestezira i „odmara mozak“.

Uloga kulture, književnosti posebno, jeste ta da: postavlja pitanja, proizvodi dileme, tera na razmišljanje, nudi odgovore, podstiče (unutrašnji) dijalog… U kontekstu naslova ovog teksta, osnovni problem sa onim što nam u ovim sunčanim mesecima (popularni) mediji promovišu kao takozvanu letnju literaturu – mogao bi, na primer, biti upravo taj što se tu o bilo kakvoj literaturi zapravo uopšte ne može govoriti. A, ako mene pitate, godišnji odmor je (najčešće) samo jedan, pa zašto onda da ga trošite na stvari i pojave koje – eto, da budem na kraju politički i tržišno korektan – treba da postoje (po principu: svaka

Kolumna

roba nađe svoga kupca) iako obrazovan, pristojan i kulturan svet o njima najčešće uopšte ne govori. Čita ih još manje. Tačnije: uopšte ih ne čita! Mislite o tome… Tabloidna politika i tabloidna kultura Tabloidnoj i kratkovidoj politici, koja se ne zasniva na velikim idejama već isključivo na partikularnim i prizemnim (stranačkim) interesima — sasvim prirodno i sasvim logično odgovara njen pandan koji se lako identiﬁkuje u tabloidnoj kulturi. Primera radi, u Srbiji kao zemlji čije su dve centralne muzejske ustanove (Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu) „zbog rekon-

strukcije“ zatvorene već čitavu deceniju – iz i inače skoro pa nepostojećeg budžeta za kulturu (dakako, kriza je, moramo razumeti) ove godine potrošena su milionska sredstva na obeležavanje famozne 1600-te godišnjice od donošenja Milanskog edikta. Iako gotovo niko od nadležnih ne ume da objasni šta taj Milanski edikt uopšte znači – a o tome kakve on veze ima, odnosno nema, sa (današnjom) Srbijom da i ne govorimo. Po sličnoj političkoj i ekonomskoj apsurdnosti srodan bi mogao biti i primer projekta Antičko Skoplje (kom nameravam da posvetim poseban tekst)… Uz dopuštenje autora, tekst preuzet iz kulturnog dodatka Pobjede od 20. jula 2013.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Najlepše knjižare

Boekhandel Selexyz Dominicanen, Mastriht - Holandija: Pre nekoliko godina arhitekte Merkx i Girod pretvorili su ovu dominikansku crkvu u jednu jako zanjimljivu knjižaru.

Amaz naruč štam štam skoj f elekt bolje mora željen kriza

zon je sajt preko koga ljudi mogu da če gotovo svaku knjigu koja je ikada pana. Ili čak i knjige koje nikada nisu pane, već postoje samo u elektronformi. A tu su i sve brojniji i zgodniji tronski čitači knjiga. Stvari postaju sve e i bolje za ljubitelje knjiga. Više ne aju da ustaju iz fotelje da bi došli do ne knjige. Sa druge strane sve je veća za klasične knjižare. Mnoge od njih

Najlepše knjižare

se zatvaraju, neke i zauvek. Što je velika šteta, jer neke od njih su tako predivne da su vredne ustajanja iz udobne fotelje, čak i kada ne želite da kupite ni jednu knjigu. Knjižare imaju veliki značaj – one su društveni centar, mesto za istraživanje i otkrivanje, spomenici književnosti, i to sve u jednom. Pokušali smo da da prikažemo neke od najlepših knjižara širom sveta od Belgije do Japana, preko Slovačke.

The Bookàbar Bookshop, Rim - Italija

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Plural Bookshop, Bratislava - Slovačka Prelistavanje knjiga dok sedite na stepenicama, police koje prekrivaju cele zidove, jednostavan dizajn

Livraria Lello, Porto - Portugal Otvorena davne 1906. godine ova knjižara u neogotik stilu predstavlja svojevrsne stepenice ka raju.

Najlepše knjižare

Cook & Book, Brisel - Belgija

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Bookworm, Peking - Kina Knjižara, biblioteka, bar, restoran, kulturni centar. Sve u jednom.

Librería El Ateneo Grand Splendid, Buenos Ajres na hiljade turist

Najlepše knjižare

Poplar Kid’s Republic, Peking - Kina Kako bilo koje dete, veliko ili malo, može da se odupre čitanju u ovoj knjižari?

- Argentina Pozorište pretvoreno u knjižaru privlači ta svake godine.

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

Cafebreria El Pendulo, Meksiko Siti - Meksiko

Najlepše knjižare

Shakespeare & Company, Pariz - Francuska Ovo je jedno od najpoznatijih „knjiških“ slika na internetu. Divno mesto za istraživanje, čitanje i dremku.

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

Barter Books, Alnvik - Velika Britanija

Ler Devagar, Lisabon - Portugal

Najlepše knjižare

The American Book Center, Amsterdam - Holandija

Livraria da Vila, Sao Paulo - Brazil

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Marko Stojkić: Pejzažni slik

U izdanju kraljevačke Povelje, u ediciji Poezija danas, ove godine se pojavila knjiga poezije “Šecele”, koja se može čitati i kao knjiga pesama i kao poema. Ovim povodom razgovaramo Markom Stojkićem, njenim autorom. Stojkić je rođen u Smederevu kojem, kako kaže, duguje prelepo detinjstvo. Beogradu duguje obrazovanje, ključne godine sazrevanja i još mnogo toga. Poslednje dve i po godine živi u jednom malom gradu na jugu Nemačke, gde radi kao lekar. Posle Stojkićeve prve knjige pesama “Laki bolovi” (Mo-

start, Zemun, 2011), knjiga “Šecele” može se čitati i kao autorov burni susret sa nemačkom i zapadnoevropskom kulturom. Odmah na početku vidimo lirskog subjekta u nekoj vrsti bega. Zbog čega on beži? Čemu njegova neprekidna potreba za kretanjem? Mislim da subjekt podjednako i beži i hrli. Od čega ili čemu? Mislim da to ni ne pokušava da otkrije. Nije to ni nekakvo romantičarsko bekstvo od samog sebe, a nije ni mesijanstvo u sebe-otkrivanju. Subjekt je katapultiran, zatečen u situaciji kretanja. I

Intervju

kar ili skakutavi performer

rada na jeziku. A laska mi ako sve izgleda slučajno, spontano. Ako se ne vide šavovi. Jer jezik mora da zahvati to kretanje. I onda sam morao na razne načine da se dovijam, da prevarim i iskrivim jezik, da ga ubrzam. Kretanje se dešava uvek sada i ovde. Ako napišem npr: “Mačka je pretrčavala ulicu, a tamo na uglu je svitalo”, onda sam mumiﬁcirao taj prizor, zarobio i mačku i svitanje, ukinuo kretanje. Zbog toga sam izabrao brzo kadriranje. Na jednom mestu spominjete površne utiske. Koliko ti površni utisci

Pozadinska fotograﬁja: Nenad Branković

onda se to kretanje naizmenično doživljava – čas ekstatično kao sloboda, čas nihilistički u svoj svojoj besciljnosti. Mene je lično zabavljalo da istražujem taj haos i psihodeliju koje kretanje sa sobom nosi. Da živim to kretanje, te vozove, tu prugu. Tokom čitanja stiče se utisak da se sve odigrava upravo sada, pred nama. Svežina utisaka se ostvaruje “brzim menjanjem kadrova” kao na ﬁlmskoj traci. Da li je to svesna namera ili slučajnost? Svesna namera, produkt zanatskog

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

pomažu da produbite temu o kojoj u stvari želite da pričate? Koliko Vas oni podstiču da kažete nešto više? Zanimljivo pitanje. To je naravno soﬁzam, provokacija, jer dobro znamo da “površni utisci” ne postoje. Kao oni staromodni psihoanalitički trikovi – pokaže ti sliku termometra i sad ti kaži šta ti prvo padne na pamet. Radi se o tome da mi je malo muka od toga da je poezija osuđena da ti kaže “dobar dan” nekim simbolom od 5 tona nosivosti, pa da onda obigrava okolo. Hteo sam da zavrtim traku brzim kretanjem kroz taj lavirint marginalija, a da istovremeno svemu tome suprotstavim ekspresiju, jak unutrašnji glas. Kakva je vrsta bekstva od civilizacije koja prožima pesme? Trajna, trenutna? Ili je samo sredstvo da se civilizacija posmatra sa strane i objektivno sagleda? U mojoj prethodnoj knjizi, u pesmi “Bahanalije”, kažem za civilizaciju da je javno kupatilo, što ona u najbukvalnijem smislu i jeste. Ezra Paund ju je zvao još i krezubom kučkom. Nemoguće je pobeći od civilizacije, to je prokletstvo. Sa druge strane, ako rešiš da se poistovetiš sa svom tom formom i normom koja civilizaciju čini, a koja kad se isprljamo treba sve da nas tobož opere i pročisti, ako izgovoriš “ja sam civilizacija”, istog sekunda si izgubio nešto duboko ljudsko. Tako da, jeste, neka 48

vrsta otklona-bekstva je nužna. Ali ne zbog objektivnosti nego upravo suprotno – zbog subjektivnosti koja je postala tabu i koju treba spasavati. Koliko je svesno bežanje od civilizacije i raskidanje sa ustaljenim normama društva? Distanca od civilizacije je tu da bi se norme stavile na probu, da bi se stvari problematizovale, okrenule naglavačke. Nije umetnost tu da bi raskidala s normama, već da bi bacila novo svetlo na njih. Sveštenik masturbira u ispovedaonici jer je nemoćan, cela njegova civilizacija je kapitulirala pred erosom jedne žene. Ovamo imaš jednog mučenog dekicu koji u bolnici umire u teškim mukama, žao ti ga je kad ga pogledaš, čovek si, a onda vidiš da je taj dekica pilotirao za Luftvafe svojevremeno, možda i bombardovao Beograd. Takve stvari me zanimaju, takve problematizacije. Prisutna je i tema Holokausta. Da li je on kao simbol propasti jedne civilizacije, vrhunac besmisla? Ne znam tačno šta je Holokaust civilizacijski predstavljao. Gutao sam knjige Prima Levija, Viktora Frankla, Imrea Kertesa, pesme Celana i Neli Zaks, gledao ﬁlmove, visio satima na Jutjubu i kojekuda, pisao sam o tome u jednom eseju o Neli Zaks i opet ne znam. Ono što me užasava je krivica nečinjenja, krivica okreta-

Intervju

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

nja glave, to da su neka deca tamo neke 1942-1943. u školama sricala tablicu množenja, pred nekim strogim i pravednim učiteljem, i da su svi ignorisali da su odmah tu pored škole prolazili vagoni sa nekom drugom decom, u pravcu Aušvica. Gde je civilizacija danas? Ponovo u 1938? 1940? Koji je ovo vek, koja godina, dan, Karlos… Nekad imam taj suludi osećaj da Kristalna noć i dalje traje, da se stvari do u beskraj ponavljaju, kako god da okreneš vremensku mašinu, da niko tu dođavola ništa ne uči, da je istorija učiteljica laži i merkantilizma, strahoviti sam nihilista po pitanju istorije. Ali verujem, možda “naivno”, kako samo mrzim to pežorativno srozavanje naivnosti, verujem u čoveka. Ima ga ponegde i ponekad. Karlos postoji. U jednoj kritici je rečeno da Vaša poezija nije dovoljno angažovana. Vi u stvari želite da angažujete čitaoca i da ga načinite svojim saučesnikom u angažovanju? Koliko je to optimistično od Vas? Da li bi to trebalo da bude zadatak savremene poezije koji ona zadaje čitaocu? Ah, taj angažman! Ta neizostavna cool tema u svakom totalitarizmu i u svakoj palanci… Zloupotrebiću i razradiću za ovu priliku jednu Brehtovu metaforu. Imaš brod koji tone. I onda imaš jednu grupu umetnika koji na zidovima tog broda slikaju 50

neke prelepe pejzaže. Sa sve ovčicama. A ovamo na palubi imaš konceptualce, umetnike-performere koji trče po palubi i podvriskuju neke tautologije tipa: “Brod tone!” I sve je to lepo i živopisno. Nego ceo kurcšlus nastaje onog trenutka kada ovi pejzažni slikari krenu da koriste svu soﬁstičku teorijsku artiljeriju da bi ubedili sebe i svet da je to što oni rade jedan suptilan, I time upravo najhrabriji angažman. A kada ovi što trče po palubi, verni reciklatori realizma i verizma, krenu da to svoje podvriskivanje proglašavaju za umetnički relevantno. Gde sam tu ja? Ja sam, izvinjavam se na cinizmu, kao i svaki dobar pacov to napustio. Ne brod, nego celu tu metaforu. I nisam ja, niti bilo koji kritičar, taj koji poeziji zadaje zadatke. Poezija ne trpi instrumentalizovanje. A čitaocu niti povlađujem niti ga vučem za rukav u bilo kakvu vrstu zavereništva. Balansiram, kako reče Zagajevski, između lažljivih lepota i surovih istina. A sve to iz jezika, jer se jezikom suprotstavljam i jezikom prisvajam. Ukoliko taj jezik uspem da podignem na visine poetskog, i ako to neko voli da čita, nema srećnijeg čoveka od mene. E sad, da li će neko da me doživi kao pejzažnog slikara, a neko drugi kao skakutavog performera-konceptualca, to više nije moj problem.

Intervju

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Stare, retke i dobre knjige U poseti knjižari-antikvarnici „Baraba“ na Dorćolu

„Stare, retke i dobre knjige“ piše na diskretnoj tabli iznad ulaza u malu knjižaru na uglu ulice Braće Baruh i Solunske na Dorćolu. Knjižara-antikvarnica „Baraba“ dobila je ime po Barabi, pobunjeniku koga su, prema Bibliji, Rimljani osudili na smrt, jer je podsticao narod na ustanak i koji je oslobođen na zahtev naroda. U knjižari zatičem dvoje ljudi u diskusiji. Jedan kaže da je Davičo bio državni pisac. Drugi kaže da je to tačno i dodaje: „Ali jesi li ti pročitao neku njegovu knjigu? I kao državni pisac, pored vladajuće ideologije, produkovao je i gotovo neverovatno subverzivna dela. I pesme i romani njegovi su sjajni. To bih ti baš preporučio.“ Nedugo zatim, razgovor se završio. Prvi se pozdravio, rekavši da mora ići, ali će poslati sina po „one dve knjige“. Nakon toga, drugi se okreće ka meni, pruža ruku i kaže: „Ratibor“. Knjižara je dosta brzo stekla zavidnu reputaciju. Ratibor je biblioﬁl koji se već godinama bavi i druguje sa knjigama. Za većinu pisaca zna ko su bili i šta su radili. O skoro svakoj knjizi zna ponešto i spreman je za digresiju kojom će i autora i knjigu staviti u kontekst prostora i vremena u kome

je delo nastalo. Zna i kada je koje izdanje štampano, kao i propratnu priču, ako je relevantna. Kaže da Barabu od većine drugih knjižara razlikuje pristup poslu: „Mi pokušavamo da naša knjižara knjižarskom poslu pristupa onako kako se to radi u kulturama u kojima je knjižarstvo viševekovna profesija sa svojim standardima i tradicijom. Mi smo knjižari. Dakle, nismo trgovci knjigama, nego knjižari.“ Levičarske, progresivne i prosvetiteljske literature ima veoma mnogo, jer te ideje smatraju izuzetno bitnim. U prizemlju su police sa stručnom literaturom koja obuhvata istoriju, sociologiju, politiku, ekonomiju itd, a na spratu je beletristika. U prizemlju su i police sa avangardom i erotikom, koje takođe smatraju važnima. Filozoﬁja je obimna, od klasika do savremene teorije. Obiman je i izbor iz istorije, esejistike, memoara velikog broja bitnih istorijskih ličnosti itd. Imaju dobar izbor bitnih i uticajnih časopisa poput Krležinog Danasa, Nove literature, Praksisa, od starijih, ali i Arkzina, Preloma i drugih savremenijih izdanja. Postoji i izbor feminističke literature, od klasičnih

Antikvarnice

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

tekstova u vezi sa ženskim oslobođenjem do sajber feminizma, kao i literature sa kvir tematikom. Tu je i predratni NOLIT i drugi progresivni izdavači poput Eosa, Svetlosti i drugih, ali i sva bitna izdanja biblioteke XX vek, Sazvežđa, Globusova, BIGZova, Prosvetina izdanja. I beletristika je probrana, ima dosta avangardne i iščašene beletristike od Barouza do Keruaka, od Novalisa do Nervala, od 1001 noći do Hajnriha Bela, od Birsa do Željka Malnara... Na policama nove i stare knjige stoje rame uz rame. Ratibor kaže da se „suština knjižare ogleda u tome što je moguće nabaviti prvo srpskohrvatsko izdanje Podzemne Rusije iz 1913, ali i novo izdanje iz 2012. Svako izdanje ima svoju cenu.“ Kaže da su nedavno nabavili predratna izdanja Krleže – Moj obračun sa njima, kao i prvo izdanje Balade Petrice Karempuha sa ilustracijama Krste Hegedušića. Imaju dela Iljfa i Petrova u zaštitnoj kutiji i jedina su knjižara u kojoj je moguće nabaviti transkripte sa svih kongresa Kominterne. I, na kraju, tu je i „Kripto“ polica, sa naslovima koji su, prema njegovim rečima, „treš literatura“. Tu ima svega, od Mome Kapora do Koste Čavoškog, od Šešelja do Kasan54

dre i od Berluskonija i Vuka Draškovića do Mlađana Dinkića i Božidara Đelića. Kada izađeš iz knjižare, u tebi dugo ostaje neki neodređeni osećaj. Znam samo da su me dorćolske ulice neodoljivo podsećale na ulice predratnog Beograda. Nije to bio Beograd naivne građanske romantike iz nedavno snimljenih ﬁlmova i serija koje smo svi imali prilike da vidimo u prethodnih nekoliko godina. Ne, to je bio Beograd u kome su komšije pile kafu na uglovima prašnjavih ulica, kada je na Dorćolu postojao Jevrejski kvart, a ilegalci se krišom sastajali po malim stanovima. Beograd u kome je Pavle Bihali štampao Ernsta Tolera, čije su knjige istovremeno u Nemačkoj bacane na lomače. Beograd u kome su izlazili Stožer, Danas, Nova literatura. Beograd nadrealista i socijalne literature, Marka Ristića, Price, Krleže, Moni de Bulija, Daviča... Prkosni Beograd nade i otpora iz onih napetih godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu. Osećala sam se kao da sam dobila priliku da na kratko zakoračim u to vreme, u taj svet. Takav osećaj, otprilike. Piše: Maja Đorđević

www.facebook.com/bookvar.rs

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Izaberi svoju pustolovinu kao film Svi mi koji možemo da se pohvalimo određenim brojem svećica na rođendanskoj torti jednostavne reči „Izaberi svoju pustolovinu“ bude niz najlepših uspomena iz bezbrižnog detinjstva. Sećate se kada smo se krili iza belih korica i tražili pravi put do blaga, strahovali od morskih čudovišta, otkrivali tajne piramide ili putovali u svemir? I sada 20th Century Fox želi da iskoristi tu nostalgiju, ako dozvoljavate? Još uvek nije sasvim jasno kako će sve ovo da funkcioniše. Na koji način će filmski gledaoci moći da odaberu u kom će se pravcu odvijati radnja filma. Naročito u bioskopu, jer koliko ljudi toliko i ćudi. Ako mislite da će ovaj film da bude super idite na stranu 32, a ako smatrate da će da bude promašaj godine okrenite narednu stranu. 56

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Majkl Morpurgo: Senka Aman pamti da je rođen u pećini u Avganistanu, jer su talibani porušili sve kuće u njegovom gradu. Pamti da su mu oca odveli kada je imao šest godina, jer sećanja niko ne može da mu oduzme. I pamti dan kada je u pećinu ušao pas, AMANU I NJEGOVOJ MAJCI prijatelj je bio najpotrebniji baš tada kada se na ulazu u pećinu, u kojoj su pokušavali da prežive u svetu siromaštva, pokvarenosti i policijske surovosti pojavio springer španijel – mršav i izmučen ratnim nevoljama. Nakon što je, zahvaljujući Amanovoj nezi, ozdravio, postao je njegov stalni pratilac, njegova senka, i Aman je odlučio da ga tako i nazove.

Ali život u Avganistanu je sve teži, iz trena u tren. Napokon Aman, njegova majka i Senka skupljaju hrabrost da se upuste u opasno i nesigurno putovanje iz ratom razorenog Avganistana ka bezbednosti doma bliskih rođaka u Englesku. Uz pomoć Senke došao je u Mančester, zavoleo fudbal i želeo da upozna Dejvida Bekama. Bio je srećan, sve dok jednog dana nisu došli iz Imigracionog i odveli ga u deportacioni centar Jarls Vud. Tamo je upoznao Metovog dedu, koji je imao psa nalik Senki. I koji je potpuno promenio Amanov život. I svoj... Kako će ih Senka voditi? I da li je u ovom zastrašujućem novom svetu igde stvarno bezbedno?

DeÄ?iji kutak

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Mali ekscesi lo Razlika između ludaka i ekscentrika je samo u količini novca koji poseduju. Ako neko voli da svakog jutra sa sebe skine svu odeću i izađe u dvorište da bi kukurikanjem probudio svoje domaćinstvo, taj će da bude tretiran kao opasni umobolnik u slučaju da je siromašan ili kao simpatični i bezopasni ekscentrik ako je u pitanju lord od Eseksa. Ova ekonomsko-medicinska dijagnoza ne važi u slučaju umetnika. Njima prosto ide u rok službe da budu malo neobični, na svoju ruku, osobenjaci sa

cvetom suncokreta u reveru. Koje su to neobične sklonosti koje su imali neki poznati književnici? Vladimir Nabokov je trčao za leptirima, Ted Hujz je gajio pčele, Flaneri O'Konor je držao paunove. Sasvim uobičajeno. Ali Anton Pavlovič Čehov je imao mungosa. Zvao ga je Svoloč i opisivao ga je kao „kombinacija krokodila, pacova, majmuna i tigra“. Najviše je voleo kada se na pikniku pojavi neka zmija. Na žalost, zbog svojih obaveza koje su ga terale

Pisci ekscentrici

orda od Eseksa da mnogo putuje, morao je da se odreke svog ljubimca. Dao ga je moskovskom zoološkom vrtu, „groblju za životinje“, kako ga je nazvao gde je Svoloč “posthumno” proživeo još dve godine. Kada je neko engleski pisac, pesnik, dramaturg, esejista, književni kritičar i slikar kao što je bio D. H. Lorens onda on naprosto mora da nađe nešto neobičnije nego što je mungos. Ovaj ekscentrik, najpoznatiji po svom delu Ljubavnik Lejdi Četerli, nalazio je da je veoma stimulišuće da se potpuno

nag popne na neko dudovo drvo. Još uvek nije sasvim jasno zašto je smatrao dudovo drvo mnogo bolje od, na primer, javora. Ovo je pravo pitanje za stručnjake... za botaniku. Nemački pesnik, dramaturg, istoričar i ﬁlozof Fridrih Šile je voleo da skuplja voćne mušice. Zapravo, on je tokom pisanja, ispod svog radnog stola držao činiju sa trulim jabukama. Njihov miris je u njemu budio sećanja na njegovo detinjstvo. I uvek, kada ne bi mogao da nađe odgova-

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

rajuću reč, on je posezao za ovom činijom i udisao „inspiraciju“. Njegov mlađi prijatelj Gete bio je začuđen ovom šašavošću. Naravno, Gete nije nalazio ništa čudno u svom kasnijem običaju da na svom radnom stolu drži ljudsku lobanju, za koju je tvrdio da je pripadala upravo Šileru... za života, naravno. Nikolaj Gogolj je bio pasionirani ljubitelj opere. Ovo i nije neobično. Njegov zemljak, kompozitor, Dimitrij Šostakovič je, 1930. osamdeset godina nakon Gogoljeve smrti napisao operu zasnovanu na njegovoj priči Nos. Gogolj je 1930. godine ekshumiran zbog premeštanja na drugo groblje. Tom prilikom je otkriveno da čuveni pisac leži na stomaku. Ili se prevrtao u grobu jer mu se opera nije svidela...ili je sahranjen živ. Imanuel Kant čuveni nemački filozof i omiljena sprava za mučenje đaka na časovima filozofije nije mogao da ustane iz kreveta bez pomoći svog asistenta (za ustajanje iz kreveta). On, naime, nije mogao da zaspi ako pre toga njegovo telo nije sistematski uvijeno u ćebe poput mumije ili sarme. Proces ustajanja je počinjao u pet izjutra, svakog jutra, sve 62

Pisci ekscentrici

dok njegov asistent nije dobio otkaz zbog prekomernog konzumiranja alkohola. Zvezdano nebo iznad i modro-zeleno ćebe oko mene! Čarls Dikens pisac Božićne bajke imao je dva gavrana, dva bernardinca, dva njufaundlenda, po jednog španijela, mastifa, čau čaua, mačku, kanarinca i ponija. Sasvim normalno za svakog prosečnog ljubitelja životinja, ako je u pitanju i pisac. Džeremi Bentram je bio ozbiljan čovek – ﬁlozof i reformator pravnog sistema. U svom testamentu je tražio da njegovo telo balsamuju, obuku u kvalitetno crno odelo, postave da sedi u svojoj stolici i da ga tako izlože na Koledžu u Londonu gde se i dan danas nalazi. Istina je da je njegova glava zamenjena voštanom replikom jer nisu uspeli pokušaji da se original očuva. Bendžamin Franklin je imao običaj da se ujutru skine go i stane pred širom otvoren prozor. On je to zvao „vazdušno tuširanje“. Nešto slično je radio i naš Laza Kostić. Sa tom razlikom da je jedan od naših najboljih pesnika to radio u dvorištu na očigled svih ranoranilaca. 63

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Mračno poreklo

Bajke su izmišljene priče o izmišljenim ljudima u magičnom okruženju. Bajke su uglavnom namenjene deci i, kako to engleski pisac Gilbert Kit Česterton kaže “Bajke ne služe da pokažu deci da zmajevi postoje. Deca to već znaju. Bajke služe da nauče decu da je zmajeve moguće ubiti”. Svako vreme ima svoje zmajeve kojih se deca plaše. U prošlosti deca su živela u mnogo surovijem okruženju nego što je to danas. Deca su bila svedoci i žrtve bezbrojnih monstuoznih radnji, tako da je pripovedačima bajki bilo teško da izmisle neko čudovište strašnije od realnih likova. Zato su i bajke morale da budu u skladu sa vremenom. Danas, deca, makar u zemljama zapadne civilizacije odrastaju u mnogo bezbednijem okruženju. Stvarnost za njih nije, još uvek, mnogo strašna, tako da i bajke namenjene njima mogu da budu u skladu sa realnošću. A šta tada da uradimo sa već postojećim baj-

kama? Glupo bi bilo da ih zaboravimo i bacimo na smetlište književnosti. Zato se bajke transformišu, menjaju i prilagođavaju društvu u kome se pričaju. Jedan do savremenih načina pričanja bajki jesu kroz crtane ﬁlmove. Najpoznatiji su oni koje je napravila kompanija Volta Diznija. Dizni je, naravno, tom prilikom menjao bajke. Koliko je Dizni promenio klasične bajke? Zlatokosa i tri medveda. Sve verzije i adaptacije ove priče imaju zajedničku potku – devojčica, imenom Zlatokosa, se izgubi u šumi, lutajući naiđe na kuću tri medveda – tate medveda, mame medveda i bebe medveda. I onda ona redom proba kaše i kuša bebinu jer joj savršeno odgovara, a zatim joj se prispava i za to, posle biranja, odabere bebin krevet za počinak u kome zaspi. Kada se tri medveda vrate kući oni je zatiču kako još uvek spava u krevetu. Probude je, uplaše i ona pobegne. I svi žive srećno

Istina o bajkama

Diznijevih bajki

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

do kraja svojih života, naravno. Međutim u originalnoj verziji priče besni medvedi koji zateknu Zlatokosu u njihovoj kući bukvalno rastrgnu na komade i pojedu. Mala Sirena. Diznijeva priča je poznata – Mala Sirena, koju su tvorci animiranog ﬁlma krstili kao Arijel, se zaljubi u princa i traži od zle veštice da joj, umesto ribljeg repa, podari noge da bi mogla da bude sa njim. Uz niz peripetija sve se završi lepo i princ Erik i Arijel žive srećno do kraja života. Originalna verzija je malo drugačija. U bazičnoj priči Mala Sirena može samo da posmatra kako se njen ljubljeni princ ženi drugom princezom. I ona ima izbor – može da nožem koji joj je dat ubije princa i tako zauvek ostane čovek sa dve noge ili da ne uradi to pri čemu joj sledi smrt. Ona ne može da se prisili da ubije čoveka koga voli i vraća se u vodu u kojoj umire. Pinokio. Ako mislite da je Diznijeva verzija u kojoj Pinokio ima problem sa nosem koji raste, pretvaranjem u magarca i time što ga je progutao kit strašna, onda nemojte nikada da prionete na čitanje originalne priče o ovom drvenom lutku koji želi da postane pravi dečak. U izvornoj verziji priče Đepeta hapse žandari jer misle da se on iživljava na drvenom lutku. Tom prilikom Pinokio beži, a kada se vrati kući, u njoj zatiče Cvrčka Cvrču kojeg ubija velikim čekićem. Nakon što deo njegovog tela izgori u vatri iz 66

kamina, on odgriza šapu mački, a zatim vidi i vilu smrti. Crvenkapica. Crvenkapa je dobra devojčica koja ide kroz mračnu šumu da bi odnela ponude svojoj baki. Na putu sreće Velikog Zlog Vuka koji joj kaže za lažnu prečicu do bakine kuće. Vuk zatim odlazi pravom prečicom do bake i na brzaka je pojede, a zatim se presvlači u njene haljine. Crvenkapica ipak na kraju stiže do bakine ko-

Istina o bajkama

libe, ne prepoznaje Vuka i ubrzo i ona pada kao žrtva ove zveri. Međutim tu je lovac koji ubija Vuka i iz njegove utrobe vadi, još uvek žive, baku i Crvenkapu. U originalnoj verziji priče nema lovca na kraju. Ovo je bila poučna dečija priča sa naravoučenijem deci da ne veruju vukovima u bakinim suknjama. Mulan. Postoje mnoge priče i glasine o pravoj istini o Mulan. Dizni je adap-

tirao najpoznatiju priču u kojoj je Mulan devojka, koja se pretvara da je muškarac da bi se, umesto svog oca, priključila carskoj armiji. Međutim, postoje verzije u kojoj je Mulan u stvari careva konkubina i gde nije čak ni žena. Takođe, u Diznijevoj verziji njen otac se ne odaziva pozivu zbog povrede noge. U originalnoj priči on je samo suviše mator za borbu. Pokahontas. Diznijeva Pokahontas se samo labavim vezama bazira na izveštajima engleskih kolonista u Virdžiniji. Dizni nam priča priču o tome kako Džona Smita, jednog od kolonista, zarobljava jedno indijansko plema i kako ga, iz ljubavi prema njemu, spašava indijanska prineza Pokahontas. Istina je malo drugačija. Džon Smit, kada je bio zarobljen, nije ni upoznao tada desetogodišnju indijansku princezu. Pokahontas su doseljenici zarobili kada je imala 17 godina, onda su je sistematski u dužem periodu silovali, zbog čega je ostala u drugom stanju. Na silu su je naterali da prihvati hrišćanstvo i da se, protiv svoje volje, uda za Džona Rolfa. I tek kada su je vodili u Englesku da je prikažu kao primer „ukroćenog divljaka“ Džon Smit piše kraljici Ani pismo u kome izmišlja priču koju nam servira Dizni. Pokahontas je umrla kada je imala samo 22 godine. Još uvek nije razjašnjeno da li je umrla od bolesti ili je ubijena jer je znala previše o planovima En-

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

gleza da pokore preostala indijanska plemena. Lisica i pas. Niko od nas ne voli kada slatke životinje iz crtaća uginu na kraju balade. Kao ni Dizni. Zato su promenili svoju adaptaciju priče Lisica i pas u odnosu na originalni roman. U Diznijevoj varijanti gospođa Tvid je na svom imanju pronašla mladunče lisice koje je ostalo bez mame. Usvojila ga je i dala mu ime Tod. U međuvremenu je njen komšija lovac Ejmos Slejd doveo kući štene lovačkog psa koji se zove Koper. Njih dvojica su vreme provodili u igri i jurnjavi. Postali su najbolji prijatelji. U originalnoj verziji Koper i Tod nisu prijatelji. Daleko bilo. Koperov gazda ga trenira da uhvati Toda, nakon što je Tod namamio jednog drugog psa na železničke šine na kojima je našao i svoju smrt. Posle godina neprekidne potere i 68

mnogobrojnih smrti u lisičijim jazbinama, Koper najzad satera Toda u škripac. Tod umire od iscrpljenosti. Nakon toga Koperov gazda drmne rakijicu i upuca Kopera. Herkules. Da ne ulazimo u detalje mita, Herkulesova majka je ostala u drugom stanju sa dva blizanca (od različitih očeva). Herkules odrasta i postaje snažan, veliki i hrabar. Ženi se lepom Megarom i imaju dvoje divne dece... koju Herkules u napadu ludila masakrira. Nakon nekoliko propalih brakova, jedna od Herkulesovih žena njegovu odeću natapa otrovom koji sagoreva kožu. U agoniji on kida odeću, ali sa njom i svoju kožu. Da bi prekratio svoje muke on sam sebe živog spaljuje. Snežana i sedam patuljaka. Mi smo odrasli uz verziju ove priče koja se razlikuje od originala braće Grim. U pravoj priči zla Kraljica je kanibal.

Istina o bajkama

Tako je. Kada lovac, koji je kao dokaz da je po kraljičinoj naredbi ubio Snežanu doneo njeno srce, Kraljica od njega spremi paprikaš i u slast ga pojede. Kraljica pokušava da ubije Snežanu tri puta. Prvi put joj veže korset toliko jako da ova ne može da diše, drugi put proba sa otrovnim češljem, a tek treći put udari sa otrovnom jabukom. Na kraju Zlu Kraljicu nateraju da obuje gvozdene cipele koje su pre toga bile zagrejana ne vrelom uglju, tako da Kraljica „igra“ dok ne umre. Uspavana lepotica. Dizni je „pozajmio“ motive iz dve različite priče da bi kreirao savršenu Uspavanu lepoticu. U prvoj priči Uspavanu Lepoticu siluje njen kraljevski otac dok ona spava. Ona ostaje trudna i rađa blizance, a probudi se tek kada jedna od beba slučajno skine prsten sa njene ruke koji je sve vreme i odr-

žava u snu. U drugoj priči Uspavana Lepotica je zbog prokletstva koje je na nju bačeno osuđena na stogodišnji san. Mnogi prinčevi pokušavaju da je probude, ali oni umiru svo do jednog kada se približe trnovitim divljim ružama kojima je okružena. Zamislite tu scenu – Uspavana Lepotica među leševima. Pepeljuga. U celom svetu postoji mnogo verzija priče o Pepeljugi. U jednoj od njih lokalna grofica nagovori Pepeljugu da ubije svoju maćehu. Ova to i uradi, a zatim natera svog oca da se uda za groficu. Grofica ima šest ćerki iz prvog braka koje se iživljavaju na Pepeljuzi. Na kraju dolazi Princ na konju. Svi se sećamo srpske verzije koju smo čitali u petom razredu osnovne škole. U njoj se Pepeljugina majka javlja u telu krave koju Pepeljuga mora da pojede. 69

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Kritika: “Let” - Vladimir Arsenijević Čini se da Let Vladimira Arsenijevića, nedopustivo loše delo, sagledavano i u okviru opusa ovog autora , ali i unutar podžanra kome teži da pripada, ponajpre i najrečitije može da posluži kao zgodan primer o značaju čitanja. Naime, da je autor ako ne više, a ono barem pažljivije i usresređenije čitao postojeće iz korpusa ovdašnjeg i kulturološki bliskog ljubavnog romana, svakako ne bi kao rezultat napora da proširi područje svoje borbe ponudio ovako manjkavo, neubedljivo i problematično štivo. Uz jasno i glasno naglašen sud da Arsenijević u slučaju Leta makar otvoreno ne prezire žanr i formu u kojima se dragovoljno obreo, posve je evi-

Piše: Zoran Janković

dentno da autor u nezadovoljavajućoj meri razume kanone i zahteve ljubavnog (ili melodramskog) romana. Ljubavni roman je kao vazda popularno štivo ovde ponajčešće nalazio na prezir kako od strane kritike, tako i strane autora očito naklonjenijih onome što bi se (uz dosta relativizovanja) moglo nazvati umetničkom prozom, i premda, kao što je već istaknuto, u Letu prezira nema, ponuđeno između korica ove knjige još jednom je potvrdilo da su popularne forme (najčešće okićene priručnim

Kritika

epitetima poput ’banalnog’, ’konfekcijskog’, ’saharinskog’...) na nivou krajnjih i konkretnih postignuća ipak daleko zahtevniji oblici izražavanja nego što se to čini nedovoljno dobronamernom ili upućenom oku / umu. Na primeru Arsenijevićevog Leta dosta jer lako detektovati ključne falinke proze koja, uz sva preimućstva

i svu naknadnu pamet ovog našeg sada, ipak nije ni dorasla pretečama poput Mir-Jam i / ili Nade Marinković, da pomenemo tek najlakše prepoznatljiva imena iz tog ogranka srpske proze.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

I premda to pukim prepričavanjem događanja, a kanda i u suprotnosti što bi sam autor ovog romana priznao, Let počiva na dosta jednostavnoj premisi, koja ipak nije ni približno jaka da na svojim plećima prevede ovo suštinski banalno štivo u vode moćne, sugestivne, emotivno ubedljive melodrame, što je ovde bio Arsenijevićev očiti naum. Priča o pogibiji mladog pilota kraljevske vojske (i to pred sam osvit Drugog svetskog rata) i retrospektivno i tobož-nelinearno ispričana njegova romansa sa mladom mu suprugom, kao i njegov život do tog zlosrećnog trenutka zastaju u dubokom mulju brzopotezno i nedovoljno osmišljenog/promišljenog. Arsenijević u Letu niže datost do datosti, očigledno siguran u spremnost potencijalnih čitalaca da sve te evidentne, slabašne i prilično neupečatljive konstrukte prihvate kao odraz višeg koncepta i primer pripovedačkog samopouzdanja, čije im pokriće ipak nekako uporno izmiče. Kad se razgrana sva ta silna magla ambicija kratkog daha ostaje tek niskokalorična proza koja u potpunosti promašuje ionako samozacrtanu metu i biva samo primer loše proze nekog čiji nam prethodni opus ukazuje na potencijal za znatno više. 72

Istinske drame ovde nema, a Arsenijević zahteve melodrame ovde iscrpljuje pukim sentimentalizmom bez vidljivog utemeljenja bilo u emociji, bilo u samoj priči, bilo u stilu i izrazu koji ovde bira, kao i izlišnim i posve jalovim izlivima hipersaharinske metiljavosti poput: „I kad je poželela, jače nego ikad pre, da bude s njim zauvek, da on večno bude u njoj, da ona bude u njemu, da bude on, da on bude ona,

da se prožmu za vijeki vjekov, da potonu jedno u drugo, da se umnože, da imaju hiljadu dece, da budu jedno telo, jedna glava, blizanci, pa i više od toga – jedno srce, jedan život, zauvek, zauvek, zauvek!“ Ovde vredi ukazati na još jednu srodnu slabost ovog romana – naime, Let svako malo garniran prizorima seksa, ali ovde odabrano i primenjeno jezičko ruho okončava u vodama bizarne, začudne, nenamerno smešne, pa, nimalo čudno i sasvim ne-

Kritika

funkcionalne leksike. Osim toga, Arsenijević potklizava na još jednom značajnom planu – u silnoj želji da načini čvrst okvir za istoriju privatnih života u toj eri srpskog viđenja belle epoque-a u završnim stadijumima pre velike nesreće i krvave završnice za čitave generacije, autor potpuno izgubi kontrolu nad upotrebom arhivske građe, te io-

nako nejaka drama Leta naprosto popusti pod težinom onoga što je trebalo da bude tek priprema za samo pisanje i da ostane izvan završne verzije ovog romana, a sva je prilika da se ni mnogo promišljenija i sadržajnija proza ne bi urušila pod bagažom ničemu potrebnih faktografskih preterivanja, trivija i nizanja za samu priču jalovih podataka poput zrenjaninske i prestoničke toponimije na treću decimalu, sadržaja menija viđenijih kafana, primera voljenih proizvoda i sličnog. Kada se tome doda potpuno nerezonsko uvođenje novih i novih likova u priču (a čije će prisustvo okončati pred najezdom novih aktera bez povoda i stvarne uloge u ključnom delu priče), ne čudi što Let izneverava na bezmalo svim važnim planovima – i kao ljubavni roman, i kao izdanak retro-šik proze, i kao ciljana društvena hronika, i kao porodična saga, i kao ogled na samozadatu temu. Imajući sve to u vidu, ni najmanje ne čudi što Let Vladimira Arsenijevića na kraju biva još samo jedno delo zanimljivije po nameravanog nego po u krajnem ishodu postignutom, te još jedno podsećanje da će srpska melodrama kao prezreni, ali i veoma varljivi žanr ipak mora ti da počeka na neka vrelija, verziranija i fokusiranija pera. 73

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Piše: Milan Aranđelović

Kritika

Maks Bruks: Svetski rat Z Izdavač: Paladin, Beograd, 2009. “Čudovišta koja se dižu iz mrtvih nisu ništa u poređenju s onima koja nosimo u srcu.”, admiral Sju Džicoj, Svetski Rat Z Godinama pre nego što je ceo svet zahvatio strašan virus filma Svetski rat Z, postojale su brojne enklave čitatelja spremne na ovu zarazu čitajući knjigu po kojoj je snimljen film. U trenutku dok su producentske kuće vodile ljutu bitku o tome da li će spasavanje sveta od najezde neumrlih poveriti Bredu Pitu ili Leonardu Dikapriju, nadmećući se za autorka prava, i čitaoci u Srbiji su imali priliku da se upoznaju sa ovim delom Maksa Bruksa, sina daleko poznatijeg Mela Bruksa. I dok je ova knjiga, zatvorenih korica, skupljala prašinu na našim policama, scenaristički timovi su radili operacije na otvorenoj knjizi, menjajući knjigu do neprepoznatljivosti. Kada je pogledao film koji je snimljen po njegovoj

knjizi, Maks Bruks je rekao da su sličnosti između njih samo u naslovu i zamolio je svog izdavača da nikako ne štampa nova izdanja ove knjige sa Bredom Pitom na njihovim koricama. Svetski rat Z je svojevrsni „nastavak“ Priručnika za odbranu i zaštitu od zombija (dostupan je i na srpskom jeziku). Inspiracija i uzori za ovaj roman bili su knjiga ovenčana Pulicerovom nagradom Dobri rat: Usmena istorija Drugog svetskog rata i, hvala Bogu Dobre Knjige na tome, Romerovi ﬁlmovi o zombijima. O čemu se radi u ovoj knjizi? O jednoj devojčici koja je nosila ponude svojoj baki, a imala je crvenu kapuljaču po kojoj se i knjiga zove Svetski rat Z. Mislim da to nije ispravan trag. Knjiga govori o zombi apokalipisi, virus koji prvo ubija ljude koji su zaraženi njime, a zatim ih „oživljava“ se proširio celim svetom, ljudska vrsta je pred izumiranjem, ali na kraju se sve dobro završi i čove-

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

čanstvo pobedi. Prva stvar koja ovu knjigu čini interesantnijom od većine drugih zombi knjiga jeste pristup temi. Knjiga je zamišljena i napisana kao niz intervjua ljudi širom sveta u kojima oni objašnjavaju šta im se dešavalo tokom apokalipse. Svako od njih, u zavisnosti od svoje ličnosti, priča svojim osobenim stilom, načinom izražavanja… Izvestilac Ujedinjenih Nacija, Maks Bruks, je sa ovlašćenjima koja su mu data uspeo da intervjuiše najvažnije i „najnevažnije“ učesnike ove kataklizme, a zatim je prikupljeni materijal, na predlog svoje šefice objavio kao knjigu. Svedočanstva su poređana po vremenu u kome su se dešavale stvari koje su u njima opisane tako da priču možemo da pratimo od početka i nekog malog kineskog mesta u kome se zaraza prv put pojavila, preko toga kako se ona širila celim svetom, pa sve do konačne pobede čovečanstva. Kvalitetan humor je ono što ovu knjigu čini boljom od drugih. U njoj se nalaze brojne, manje ili više, vidljive kritike upućene savremenom društvu. A to je ono što ovu knjigu, poput Romerovih filmova, čini dobrom zombi knjigom jer takve knjige i filmovi nisu tu da pokažu kakvi su nemrtvi, već da pokažu kakvi su živi. Naravno zombije možemo da po-

smatramo i kao nas same u potrošačkom i konzumentskom društvu. Koliko puta vam se učinilo da neki ljudi žive po samom automatizmu, da više ništa ne osećaju i da sve rade bezvoljno i nerazmišljajući? Koliko se njih gega kroz život neživeći? Koliko hodajućih leševa vi znate? Ali to nije prava svrha zombija. Pitanje koje bi dobre priče o zombijima trebalo da nas nateraju da postavimo jeste – kako to da zombiji, koji su glupi, spori, slabi uspevaju da pobede snažno, jako, inteligentno, brzo i tehnološki napredno čovečanstvo (ili grupu naoružanih ljudi u kolibi na farmi)? Kako spori zombiji, bez ikakvog plana i sposobnosti organizacije, uspeju da iz Azije, za jako kratko vreme stignu do Kanade i Latinske Amerike kada je to problem i nekim ljudima? Pravi horor horora sa zombijima je u odgovoru na to pitanje. Ako želite da pobedite ljude, računajte na ljude, glasi stara zombi poslovica. Ljudi su, jednostavno ljudi. Puni slabosti, pakosti, zla, pohlepe, sebičnosti... Ljudi pobeđuju ljude. Zombiji nam i ne trebaju, osim da nam skrenu pažnju na tu činjenicu. To je tekovina Džordža Romera. Nije fora da, kao u Pritajenom zlu ili sličnim ostvarenjima, zombi budu

Kritika

mnogo jaki, brzi, inteligentni, sa krilima i ogromnim kandžama. To je dosadno. Maks Bruks je u svojoj knjizi uspeo da nas upozori na sve slabosti savremenog čovečanstva i opasnosti koje upravo iz toga slede. I nije štedeo svoj britak humor u tome. Istina je da se knjiga zasniva na predrasudama o određenim narodima, državama ili ljudima i, kada sa predubeđenjima nastupaju ljudi ograničenog duha, to može da bude opasno, ali je pre svega glupo. Maks Bruks je to uradio na šarmantan i dopadljiv način, nešto što je već viđeno u stripu o Asteriksu tako da samo osoba operisana od smisla za humor može da se oseti uvređenom. Knjiga je takođe i detaljnija. Autor se obaveštavao o temama o kojima je želeo da piše u onoj meri u kojoj je to potrebno za dobar horor roman. Da li postoji nešto loše ili naizgled loše u ovoj, inače, dobroj knjizi? Da. To je nešto što naprosto bode oči na šta se u svom članku u Njujorkeru osvrnuo i novinar Hendrik Hartzberg. U knjizi cela Severna Koreja na pretnju od zombija reaguje tako što netragom nestaje. Spekuliše se da su se zatvorili u svoje, već

odavno pripremljene, podzemne gradove, dovoljno velike da prime celokupno stanovništvo, a ne samo državni vrh i voljenog im diktatora. Da li to znači, pita se Hendrik Hartzebrg, da su Kim Džong Sung, Il i Un najpametniji lideri na svetu jer su predvideli izlaz za, čak, i ovu pretnju? Druga stvar koja je malo sporna jeste Zid. U knjizi izraelski obaveštajac, prvi u svetu, otkrije opasnost od zombi virusa i njegova vlada mu poveruje u to. Zato Izrael uvodi „dobrovoljni karantin“ – povlače svoju vojsku iz pojasa Gaze i nekih osvojenih teritorija, koje ne mogu da drže u slučaju najezde zombija i grade zid oko svojih granica. I, naravno, upućuju poziv da se su njihova vrata uvek otvorena za sve Jevreje širom sveta, ali i Palestince. Sa jedne strane ovo može da se posmatra kao svojevrstan poziv na pomirenje između zaraćenih strana. Ali, sa druge strane, spekuliše novinar Njujorkera, ovo može da bude i drugačije pročitano. Zid je dobar, a Zid je već tu, jedina loša strana postojećeg Zida je njegova mala čvrstina veličina. Ovde dve spekulacije ipak nisu razlog da čovek ne pročita ovu dobro napisanu knjigu. Stranice knjige su uvek otvorene za svakog ljubitelja zombija i onoga ko to želi da postane.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Jedna odluka menja sve

Odluka kakvu je donela šesnaestogodišnja Beatris Prajor zaista je promenila sve. Izgubila je život koji poznaje, porodicu, sigurnost, mir. Dobila je neizvesnost, stalnu borbu, opasnost. Ali i avanturu koja ne prestaje, uzbuđenje i zadovoljstvo što konačno pronalazi sebe. Ovo je knjiga koja je u sebi pomirila mnogo toga – to je i knjiga o odrastanju, ali i štivo koje je opčinilo čitaoce svih generacija i na svim meridijanima, to je veliki hit koji će uskoro doživeti i holivudsku ekranizaciju, a ujedno kvalitetno i moderno napisano delo, to je knjiga puna akcije i neočekivanih obrta koju nećete moći ispustiti iz ruku a, takođe, i sjajno razvijena nežna emotivna priča. Ako se radujete izuzetno napisanoj ljubavnoj storiji ili uzbudljivoj borbi za preživljavanje u futurističkom društvu, ako ste neko ko se uvek oseća mladim i spremnim za avanturu, ako volite uzbudljive romane koji pomeraju granice – uživaćete u majstorstvu Veronike Rot. O priči U dalekoj budućnosti, grad Čikago je podelio društvo na pet odvojenih frakcija, od kojih svaka predstavlja određene vrline čovečanstva: Nesebični, Miroljubivi, Čestiti, Neustrašivi i Učeni. Na Dan odabira, svi šesnaestogodišnjaci u gradu polažu test sklonosti kojim se određuje kojoj frakciji zaista svako od njih pripada. Nakon testa, sami odlučuju da li će se prebaciti u frakciju koju im je test sklonosti sugerisao ili će ostati u onoj u kojoj su rođeni. Beatris Prajor je rođena u porodici Nesebičnih, ali to nikad nije osećala kao svoj jedini

Preporuka

izbor – uprkos ljudima oko sebe, bila je usamljena i osećala je da je život među Nesebičnima sputava, kao da tamo istinski ne pripada. Za Beatris, odabir buduće frakcije je odluka da li da ostane sa svojom porodicom ili da bude ono što zaista jeste. Njen izbor i njena hrabrost iznenadiće sve, pa i nju samu. Čeka je teška i opasna inicijacija u Neustrašivima. Sada pod imenom Tris, suočiće se sa potpuno novim načinom života, ali i sa izazovima, i sa svojim strahovima. Otkrivajući svet mnogo veći i opasniji od onoga koji je do sada znala, Tris će se naći pred mnogim iskušenjima – od otkrivanja velike zavere koja može poremetiti do sada savršeno uređeno društvo, do svojih ličnih… u susretu sa mladićem koji će joj otkriti novi svet. I sve pod velom tajne koja će je ili uništiti ili pomoći da spase one koje voli. O spisateljici Veronika Rot je američka autorka rođena 18. avgusta 1988. godine. Proslavila se svojim prvencem Divergentni, prvim delom istoimene distopijske trilogije izdatim 2011. godine. Već 2012. je objavila drugi deo trilogije, Pobunjeni, a trenutno piše treći deo, koji će izaći u oktobru. Veronika Rot je dobitnik više priznanja među kojima i Goodreads Choice Award 2011, i jedan je od najprodavanijih autora sa liste bestselera Njujork Tajmsa. Rođena je i živi u Čikagu, a diplomirala je na kreativnom pisanju na Northwestern univerzitetu.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Naslov: „Mala braća” Pisac: Rik Hautala Izdavač: Paladin, Beograd, 2013. Rik Hautala, autor romana Mala Braća, je rođen 1949. godine. Diplomirao je na Univerzitetu države Mejn i magistrirao je na engleskoj književnosti. Na književnu scenu horor literature probio se tokom osamdesetih kada je objavljivao brojne knjige i priče po časopisima. Mnoge od njegovih dela su prevedena na strane jezike i objavljivana u celom svetu. Njegova treća knjiga, Noćni Kamen, objavljena 1986. godine, jedna je od prvih knjiga na svetu koja je imala holografsku naslovnu stranu, i postala je internacionalni bestseler. Rik je, pored ovoga, pisao i scenarija za

ﬁlmove. Roman Mala braća je njegovo najpopularnije delo, koje je u najvećoj meri doprinelo da Udruženje horor pisaca njegovom autoru dodeli nagradu Brem Stoker za životno delo. Mala braća je napisan 1985, a prvi put je objavljen 1988. godine. Radnja se dešava u jednom malom gradu negde u Mejnu punom dobrih ljudi koji su „samo imali najbolje namere“ i prati jednu okrnjenu porodicu koja se bori sa sopstvenim demonima iz prošlosti, ali i demonima generalno. Šestogodišnji Kip Hauard je, dok je cela porodica sređivala plac za izgradnju vikendice, bio svedok ubistva svoje majke. Video je, ili mu se učinilo da je video, kako njegova majka biva raskomadana usred kovitlaca

Piše: Milan Aranđelović

Mnogo muke o

Kritika

malih smeđih stvorenja. Naravno, niko mu ne veruje, a on je čak morao da ide i kod psihijatra. Ubica njegove majke, ni posle pet godina kada se i dešava radnja romana, nije pronađen. Njegov otac je prinuđen da se bori sa sopstvenom tugom, ali i sa žalošću svojih sinova koji se, svako na svoj način bori sa traumatičnim gubitkom. Rikov stariji brat, Marti tugu sakriva iza maske grubijana i najviše voli da maltretira svog malog batu. Pet godina je prošlo, a oni još uvek nisu našli način da se izbore sa bolom. I onda, kao ideju, Kipov otac, Bil predlaže da nastave izgradnju vikendice kao sredstvo da ponovo udruži svoju porodicu. Na njegovu žalost, stvorenja koja su ubila njegovu suprugu, untsingahanki, na sva-

kih pet godina izlaze iz zemlje i počinju potragu za novim ljudskim obrokom. Jedna od njihovih kapija ka površini se nalaze u temeljima neizgrađene vikendice. I tu, naravno, počinje pravi horor. Ili ne? Rika Hautalu često zovu i „drugi pisac horora iz Mejna“. Naravno, svi znamo ko je prvi. Mala braća neodoljivo podsećaju na neki roman Stivena Kinga. Svi motivi su tu – malo mesto u Mejnu, dobar šerif, loš policajac, zli i osioni trgovac nekretninama, usamljeni dvanaestogodišnjak, koji sam mora da se izbori sa čudovištima, Indijanac koji zna za čudovišta ali mu niko ne veruje, podzemne pećine u kojima se kriju čudovišta i njihovo periodično pojavljivanje... Dok sam čitao knjigu stekao sam utisak da je

oko Male braće

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

ovo samo prerađena kultna knjiga To. Ali To je napisana godinu dana posle Male braće. Ili, makar, Rik Hautala tako kaže u uvodu. Izdata je 1988. godine. Taman toliko vremena da njihov autor pročita To i unese, sasvim originalne, ispravke u prvobitni nacrt svog dela. Ovo su već spekulacije i verovatno nisu tačne. Ali postoji snažan utisak da je tu neko od nekoga pozajmljivao ideje. A osamdesete su godine kada je čak i Stiven King imao bujnu maštu koju je obilato koristio. Sa maštom ili bez nje Stiven King je uvek bio stilski perfektan, Gospodar Rečenica. I da roman Mala braća posmatramo kao originalno delo, ono ipak ima i druge mane. Autor u svom predgovoru za ovo reizdanje iz 2005. godine, kaže da je u odnosu na original uneo samo male korekcije i prepravke, kao i da njemu, sa ove distance, delo deluje pomalo slabo jer su neke rečenice loše i nedovršene. Da, rečenice su krive za sve. Da su rečenice dobre i likovi bi bili prikazani uverljivije, ne bi se pojavljivali, a zatim na volšeban način nestajali iz romana (Gejl), dobre rečenice bi dovršile započeto građenje likova, dobre rečenice bi nam objasnile da za pobedu nad čudovištima nije potrebno samo da uđemo u njihovo leglo i da ih spalimo benzinom,to ume svaki dvanaetogodišnjak, već i da pobedimo i strah u nama samima, da pobedimo sami sebe i da iz obra82

Kritika

čuna sa demonima izađemo kao bolje ličnosti. Iz pohoda protiv untsingahanka gotovo svi izlaze samo kao ličnosti. Ako uopšte i izađu jer sa nekima i ne znamo šta se desilo. Međutim, ne znam koliko bi bolje rečenice uspele da postignu sve ovo, jer i sam autor, u predgovoru ovog reizdanja, kaže da „nema velikih izmena u zapletu ili likovima...Tek poneka mala izmena tu i tamo“. Ipak, ovo jeste klasično horor delo. Originalno ili ne, sa faličnim rečenicama ili bez njih, ova knjiga pruža ono što svaki ljubitelj horora i očekuje. Nastala je u vremenu kada auotri nisu pisali sa isključivim ciljem kako će da se obogate od toga što će HBO da snimi ﬁlm po njihovoj knjizi. Rik Hautala nije u svojoj glavi imao mogućnosti modernih ﬁlmskih efekata kada je pisao Malu braću. Zato je i skoncentrisao svoje spisateljske mogućnosti na radnju, dijaloge, koliko-toliko i na likove, a ne na „bigbada-bum“. Zato je ovaj horor je prava romantika u odnosu na Hari Vorner Bros Potera, koji vas neće terati da ne mislite već da kažete WOW! Ovu knjigu nemojte da čitate na plaži. Sačekajte da ostanete, sami, u mraku, sakrijte se pod ćebe, sa knjigom, baterijskom lampom i kiki bombonama, kao nekada kada smo smeli da imenujemo Onoga Koji (danas) Ne Sme Biti Imenovan – Penivajza! 83

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Poslednji obrtaji Piše: Vladimir Milošević Častio sam sebe vanrednom kupovinom stripova i knjiga, pa sam između ostalog nabavio i oba dela novog Točka vremena, serijala koji je u prethodnoj deceniji prošao put od sjaja do očaja i nazad. Tornjevi ponoći su pretposlednja knjiga u seriji, a ako sve bude išlo po planu, do kraja godine će biti izdato i Sećanje na svetlost, poslednji deo Točka. Konačno ćemo dočekati kraj, ako ne najduže (mrzi me da upoređujem koliko Gudkajnd ima napisanih strana Mača istine ili Fajst Midkemije), onda svakako najzamršenije sage u istoriji epske fantastike. Vala, bilo je i vreme. No, dok sam čitao kako Lan prvi put nakon događaja u Zenici sveta jaše kroz Pustoš, prisetio sam se razloga zbog kojih mi je Točak vremena veoma draga priča, uprkos mnogobrojnim nedostacima i pogrešnim skretanjima koje je Džordan tokom godina gomilao, te se nadam da ćete mi oprostiti što ću biti malo sentimentalan i podeliti ih sa vama. Naime, Zenica sveta je prva epskofantastična knjiga koju sam kupio i knjiga sam kojom sam započeo svoj kolek-

cionarski poduhvat u fantastici. Možda sam čak i prvi kupac Točka vremena u Srbiji. Zenica sveta se prvi put u prodaji pojavila na Sajmu 2001. godine, a ja sam se još prvog dana ujutru zatekao tamo sa dvoje prijatelja sa faksa. Bili smo na Sajmu u deset ujutru, tik po otvaranju, lutali besciljno među štandovima od kojih je možda tek svaki peti bio otvoren, kad sam naleteo na knjigu u čije sam primerke na engleskom jeziku već pola godine zijao po knjižarama. Kupio sam je i ostalo je... bezrazložno iživljavanje nad jadnom hartijom. Taj primerak Zenice je preživeo tri ili četiri čitanja, pozajmicu prijatelju koji ga je nosio na more (i vratio odatle, sre-

Recenzija

i Točka vremena ćom), dve moje selidbe... Uglavnom, jadna raskupusana knjiga sa jednim gotovo istrgnutim listom danas zauzima počasno mesto na mojoj polici. A evo, dvanaest godina kasnije, priči započetoj na njenim stranicama konačno dolazi kraj. Uprkos tome što je u više prilika izgledalo da to nećemo dočekati. Uprkos tome što ga ni sam autor nije dočekao. Uprkos tome što okretima Točka nema kraja ni početka. Okej, nakon malog izleta u patetiku potaknutog ličnim demonima, opštim stanjem u svetu i povećanjem cene voćnog jogurta, da se malo vratimo na temu. Sada se već deﬁnitivno može reći da je nakon katastrofalnog

perioda od VII do X knjige, koji bi trebalo da ostane zabeležen kao najbesramniji poduhvat razvlačenja i produžavanja jedne priče u istoriji fantastične književnosti radi ceđenja dodatne zarade iz džepova zaslepljenih fanova, svaka naredna bila melem na ranu, a Tornjevi ponoći su najblistaviji biser u novom nizu. Znam da je epski krkljanac nazvan Poslednja bitka kome je posvećena poslednja knjiga predviđen za vrhunac serije, ali se plašim da će teško moći da bude bolji od Tornjeva (osim ako Egvenu konačno ne pogine na početku Sećanja i poštedi me muke koju predstavlja čitanje njenih poglavlja ili Mhejl postane Nae'blis na užas starih izabranika Mračnog). Zašto je ova knjiga toliko dobra? Zato što je Sanderson iz nje izbacio sve spisateljske trikove koje je Džordan godinama unazad koristio kako bi prolongirao završnicu Točka - prevashodno nenormalno duge opise lokacija na početku svakog poglavlja, zatim frizura, haljina, kaputa, ogrlica, prstenja i ostalih odevnih predmeta i nakita koji krase potpuno nebitne likove, beskorisnih osobnih zapažanja o prisutnim osobama i slično. Radnja je konačno dobila na intenzitetu, do-

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

gađaji se smenjuju munjevitom brzinom kao u prve četiri knjige, a memorabilnih epskih momenata je više nego ikad. Lični favorit mi je trenutak kada se Lan konačno odluči da napusti skrivanje i objavi da "Zlatni ždral leti ka Tarmon'Gai'Donu", žmarci su me proželi dok sam to čitao, ali tu je i fenomenalna tučnjava u Tar Valonu, koja se odvija u dva sveta - Svetu snova i "realnom" (samo zbog Perinovog i Koljačevog sučeljavanja Sanderson je zaslužio pohvale, da ostale ne pominjemo), Perinovo kovanje novog čekića (ljubitelje Nordijske mitologije bi oduševila ova scena iz razloga koje

je zasad bolje prećutati). Ovaj put Rand nije jedan od likova koji nose radnju, već ga vidimo kroz oči drugih likova, najčešće Min, ali mi to uopšte nije smetalo, jer ga ionako čeka dugo ﬁnale u Sećanju na svetlost čija je glavna zvezda. Odnos između njega i Egvene je konačno zaoštren do kraja - šteta je što Džordan nije još jače potencirao ovaj segment priče u prethodnim knjigama, o tome kako je Egvena od devojčice koja sanja da izbavi Ponovorođenog Zmaja od njegove tužne sudbine postala žena svesna opasnosti koju njegovo postojanje predstavlja, spremna da pokuša

Recenzija

da ga kontroliše ili da mu se čak otvoreno suprotstavi. Elejna dovršava započeto u Andoru i Kairhijenu, a Avijendu na poslednjem testu za položaj Mudre u Ruideanu čeka znatno teže iskušenje od onog kojeg su podvrgnute njene prethodnice. Perin se sa svojom s koca i konopca okupljenom vojskom našao pred armijom Belih Plaštova koja je krenula da se pridruži Zmaju u Poslednjoj bici, ali su se neki među Decom Svetla prisetili da s njim imaju neraščišćenih računa koje bi valjalo namiriti. I kao šlag na tortu, Met Kauton, poznat i kao Kockar, Varalica i Sin Bitaka, a u posle-

dnje vreme i kao Princ gavranova, konačno je krenuo sa Tomom Merilinom i starim Noelom ka Kuli Gendžei kako bi sa Zmijama i Lisicama odigrao igru u kojoj je nemoguće pobediti, svestan da tamo "mora da se odrekne polovine svetlosti sveta da bi spasao svet". A ono što je nagovešteno u epilogu ne smem ni da spominjem. Zbilja dobra knjiga, jedna od najboljih u čitavom serijalu. Ako Sećanje na svetlost ne razočara, a nadam se da neće, konačna ocena Točka Vremena će biti pozitivna, uprkos bledoj središnjici priče.

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Kao odgovor na blaziranost i apatiju što nagrizaju svakodnevnicu, Pričljive noći su zbirka priča koje odišu spontanom kreativnošću i koje pred čitaoca postavljaju galeriju likova kroz čije svetove pisac, kao povezujući niti, provlači pitanje o mogućnostima življenja u harmoniji sa svetom i samim sobom. Koliko mi, zaista, možemo znati o ljudima koje susrećemo i koji nas okružuju? Koji je njihov način da se izbore sa prazninom i duhom banalnosti? Postoji li on? Među povlašćenim motivima proze Marka Reljina izdvajaju se motiv

puta i motiv pisanja. Reljinove priče u sebi nose trag romantičarske vere u umetničko ostvarenje kao medij koji će obezbediti približavanje stvaraoca idealu kojem teži. Zbirka bi se – stoji u predgovoru knjige iz pera Tamare Živankić – mogla sagledati kao kombinacija tekstova razvijene fabule, katkad i sa elementima krimi priče. “Pričljive noći” su zbirka zanimljivih ekspresija kojom Reljin stupa na književnu scenu, štivo koje će čitaoca nesumljivo zabaviti, ali i uputiti na razmišljanje.

Prvenac

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Filip Karter: Eliksir Večnosti Eliksir večnosti se, nakon manje od godinu dana posle izlaska iz štampe, našao na listi bestselera Njujork tajmsa. Marketinški trik je bio jako jednostavan, a mi, u Srbiji, ga zovemo “radio Mileva”. Ljubitelji trilera su ga preporučivali jedni drugima I tako je broj ljudi koji su pročitali ovaj roman dosegao velike razmere. Međutim, kakvi su trileri i krimići danas u opticaju, ovaj podli reklamni trik nije jedina zasluga što je Eliksir večnosti postao toliko popularan i čitan. U pitanju je jako dobro napisan triler. Interesantan, je, uzbudljiv je, napet, akcione scene su majstorski opisane, a ima ih mnogo, likovi su dobro okarakterisani i prikazani, makar dvodimenzionalno, za razliku od jednodimenzionih kolega iz drugih knjiga. Gotovo svako ko se susreo sa ovim romanom kaže da je čitanje bilo kao gledanje akcionog ﬁlma. Sadrži sve elemente koji drže pažnju i želju da se pročita u dahu - tu su sudari automobilima (mnogo sudara), pokušaji ubistva, razotkrivanje teorije zavere, zagonetke, potencionalno natprirodni elementi, loši momci, dobri momci (nekada ne možeš da razlučiš jedne od drugih)… Neosporno je da je ovo delo pisca koji ima iskustva u radu sa slovima, ali je pitanje ko se krije iza pseudo90

nima Filip Karter. Oko ovog romana kruži još jedna misterija koja nije vezana za samu temu kojom se bavi. Ko je Filip Karter? Ko se krije iza ovog pseudonima. Izdavač, a i zvanični sajt Filipa Kartera kažu da je u pitanju “internacionalno poznati pisac”. Izdavač je tajanstven. Jedino što su otkrili jeste da je on/ona/ono već ranije pisao, pod drugim imenom, i da je prodao/la/lo mnogo knjiga. Spekulacije su da je roman napisao Robert Ladam, Den Braun ili neki drugi poznati pisci trilera. Neki čak smatraju su ga napisali više autora, svaki je pisao delove iz ugla posmatranja jednog od pripovedača. Zašto neki autori žele da sakriju svoj identitet? Koji su razlozi u pitanju, osim, naravno marketinškog trika? U pokojnom Istočnom bloku mnogi autori su svoje samizdate objavljivali pod pseudonimom bojeći se političkog progona. Postoje knjige pisane pod krinkom tajnovitosti, ali koje u sebi sadrže toliko ključeva za razotkrivanje da nije nimalo teško da se otkrije ko se krije iza pseudonima. Takav je bio roman Primary Colors, po kome je kasnije snimljen i ﬁlm, o prvoj predsedničkoj kampanji Bila Klintona. Nije da Filip Karter ne otkriva ništa o sebi. Na svom sajtu kaže da je u pita-

Prikaz

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

nju “internacionalno poznati pisac”. To bi bilo kao da je, u 19. veku, izdavač knjige Šarlot Bronte Džejn Er za njenog autora potpisanog kao Karer Bel rekao da je “u pitanju pisac sa severa čiji će vas pol možda iznenaditi”. U Srednjem veku pojedini autori nisu imali običaj da potpisuju svoja dela jer su smatrali da su ona delo svemogućeg Boga i njegove mudrosti. U današnje vreme, ovaj koncept je brojnim autorima takođe shvatljiv jer većina njih voli da budu smatrani bogovima, da ih publika voli i obožava, tako da oni, za razliku od srednjevekovnih kolega, veoma rado ističu svoja imena kada pišu. Ako autor stvarno želi da sakrije svoj identitet on će to lako da uradi. Poznat je slučaj knjige Priča o O iz 1954. godine. Njena autorka, francuska novinarka i spisateljica Ana Desklos, je četrdeset godina krila da ona stoji iza ovog erotskog romana, sa sadomazohističkim elementima. Na kraju se sama razotkrila. Postoje i drugi razlozi za objavljivanje pod pseudonimima osim anonimnosti ili straha od progona političkog režima. Neki autori žele da, stvaranjem, alter-ega razdvoje žanrove u kojim pišu. Tako je, na primer, pisac Jan Banks, svoja dela naučne fantastike pisao pod “pseudonimom” Jan M Banks. Džulijan Barns je krimiće pisao pod imenom Dan Kavanah. Nekda i sam izdavač naglasi čiji je pseudonim u pitanju. A nekada istina polako počinje da izlazi na videlo, u sitnim koracima. Tako je Šarlot Bronte, koja je pisala pod muškim pseudonimom jer u to vreme na autore ženskog pola nisu gledali sa odobravanjem, polako počela da se razotkriva u književnim krugovima u kojima se kretala. Tako da je na kraju bila javna tajna među književnim kriti92

Prikaz

čarima kose krije iza pseudonima. Ali ona je i posle toga zadržala svoj pseudonim, ako ništa drugo, da bi ga ona kontrolisala, a ne da njime upravljaju izdavači i kritičari. Sličan je primer i sa Džordž Eliot. Ona je bila veoma brzo razotkrivena u književnim krugovima, ali je masa običnih čitatelja i dalje bila u zabludi da je u pitanju muškarac. Jedno od poslednjih istraživanja u Velikoj Britaniji je pokazalo da je većina čitalaca krimića ženskog pola, ali da muškarci kupuju krimiće čiji su autori potpisani kao muškarci. Tako da je i prodaja romana ono što danas natera nekoga da piše pod pseudonimom. Šta je problematično kod pola autora danas? Postoje predrasude da muški autori ne opisuju dobro scene seksa, a žene scene sudara automobila. To može da utiče i na sam proces pisanja, jer autori žele da zadovolje očekivanja publike. Pseudonim otklanja ovu potrebu za (ne)dokazivanjem. Doris Lesing, dobitnica Nobelove nagrade za književnost, je svojevremeno pokušala da dokaže kako je nepoznatim autorima teško da objave svoje romane. Tako je ona svom izdavaču, poslala dva rada, koja je potpisala pod lažnim imenom. I odbijena je. Kada je konačno našla izdavača koji će da objavi ove njene radove, oni su objavljeni bez velike pompe i slabo su se prodavale. Možda bi prodaja i pompa bile veće da je ona, poput Filipa Kartera, nagovestila da se iza pseudonima Džejn Samers krije “anonimni internacionalno poznati pisac i dobitnik Nobelove nagrade”. U svakom slučaju, knjiga Eliksir Večnosti je odlično i inteligentno napisan uzbudljiv triler, u moru proseka i teških gluposti. Vredi čitanja. 93

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Rju Murakami: Plavo, gotovo prozirno U izdanju kuće Booka nedavno je iz štampe izašao novi-stari roman Rja Murakamija Plavo, gotovo prozirno. Ovo je treća Murakamijeva knjiga ovog izdavača (pre nje su objavili romane Audicija i U miso supi), a prva knjiga koju je on objavio, davne 1976. godine. Osim što piše, Murakami režira ﬁlmove, svira u rok bendu i vodi jednu tv emisiju. Rju je rođen 1952. godine, a njegovo puno ime Ryūnosuke je preuzeto iz jednog romana. Osnovnu i srednju školu je završio u svom zavičaju. U prvoj godini srednje škole je, kao bubnjar, postao član rok benda, kada se bend raspao, počeo je da trenira ragbi, a nakon toga se pridružio novinarskoj sekciji. U trećoj godini srednje škole, Rju i njegovi istomišljenici su se,u znak Nekog Vrlo Važnog Mladalačkog Bunta, zabarikadirali na krovu škole. Zbog ovoga Murukami je bio osuđen na tri meseca kućnog pritvora. Posle diplomiranja, 1970, seli se u Tokijo gde upisuje umetničku školu iz koje je, pola godine nakon toga, izbačen. Dve godine kasnije primaju ga na Umetnički fakultet u Fusi, gradu u kome je američka vojska imala vazduhoplovnu bazu. Tada, kao učesnik na konkursu za debitante književnog časopisa, piše svoj prvi roman Plavo, 94

gotovo prozirno. Naravno, dobio je prvu nagradu, a njegov roman uskoro postaje I bestseler. On, na osnovu svog romana, režira svoj prvi ﬁlm. Plavo, gotovo prozirno je roman koji je odmah podelio već, na puritance i

Kritika

one druge, podeljenu publiku kao i uvek kada neko prikaže scene nasilja, drogiranja, narkomanskih halucinacija i grupnog seksa. U knjizi gotovo da i nema radnje. Ona prikazuje grupu mladih ljudi, tinejdžera, kako besmisleno gluvare. Seks, droga i rokenrol je ritam po kojem oni žive. A opet, oni u tome ne nalaze neko posebno zadovoljstvo. Svi oni su svesni da traće svoje ži-

vote, ali nemaju volje ili snage da počnu nešto drugo. Roman je gotovo copy/paste zapadnjačkih knjiga sa tom tematikom iz tog vremena. To je njegova mana jer postoje mnogo bolje knjige, napisane iskusnije. Ako se izuzme ovo, Plavo, gotovo prozirno je solidna knjiga, odlična za debitantsko delo, sa ličnim pečatom samog autora. Nama, deci ovog veka i sa ovih prostora, ovaj roman ima još jedno značenje. On nam pokazuje Japan, kakav je bio u relativno skoroj prošlosti, i koji nije onakav kakvim ga obično zamišljamo. U njemu nema rodoholičarskih mrava, jakuza, gejši, bonsaji drveća i samuraja. U Plavom, gotovo prozirnom klinci nose farmerke, kožne jakne, idu na koncerte (gde preskaču ogradu jer nemaju kintu za kartu), maltretiraju ljude po vozovima, slušaju Dorse, Mika Džegera, Džima Morisona, Džejmsa Brauna… A, opet, oni u kućama idu bosi i pišu “zvanična izvinjenja policiji”, ma šta to značilo… Kao i druga dela japanskih autora koja su stigla do nas, i ovo je moralo da bude napisano u zapadnjačkom stilu, ali i sa osobenostima istoka, što mu daje posebnu čar. Plavo, gotovo prozirno je bilo delo autora koji obećava. I Murakami je održao to obećanje. Njegovi naredni romani su odlični, što ne mora da znači da i njegov prvenac ne moramo da pročitamo. 95

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Nedavno je britanska izdavačka kuća Penguin UK Books zatražila od deset najpoznatijih graﬁti umetnika da na zidovima kreiraju nove korice knjiga za savremene klasike. Kako se ispostavilo „ulična umetnost“ ne deluje loše na koricama knjiga tako da je izdavač odlučio da još deset svojih izdanja ukrasi ovom vrstom dizajna. Pogledajte neka od graﬁčko-uličnih rešenja.

GraямБti

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

GraямБti

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

100

GraямБti

101

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Deset najboljih knjiga u 2013. godini Urednici sajta „Amazon” izabrali su deset najboljih knjiga objavljenih od početka godine do danas. Na spisku su se našla pisana ostvarenja različitih žanrova. Pogledajte listu:

102

1. „Life After Life” („Život posle života”), Kejt Etkinson: Ako bi imao priliku da se opet rodiš, šta bi uradio? Ovaj roman govori o tome kako se Atkinson kao protagonista kreće kroz više života i kako koketira sa ravnotežom između izbora i sudbine. Ocenjena je kao izuzetan podvig narativne ambicije i rad književnog genija.

2. „The Son” („Sin”), Filip Mejer: Sin je veliko dostignuće u kojem višegeneracijski Zapad obuhvata upade u Teksas od 1800. godine do 20. veka.

3. „Frozen in Time” („Zamrznuta u vremenu”), Mičel Zakof: Dve avanture u jednoj. Prepričava rušenje američkog teretnog aviona i posade na Grenlandu, i opisuje sopstveno učešće autora u modernoj misiji da otkrije misteriju njihovog nestanka.

4. „The Interestings” („Zanimljivosti”), Meg Volicer: Roman prati grupu tinejdžera koji se upoznaju u letnjem kampu 1974. i tako održavaju prijateljstvo kroz takmičenja i odrastanje.

Top lista

5. „And the Mountains Echoed” („A planine odjeknuše”), Haled Hoseini: Autor svetskih bestselera „Lovac na zmajeve” i „Hiljadu čudesnih sunaca” napisao je još jedno remek-delo, koje se kreće kroz rat, razdvajanje, rođenje, smrt, obmanu i ljubav. Ilustruje kako su akcije ljudi zavijene u dvosmislenosti. 7. „Gulp” (“Gutljaj”), Meri Rouč: Radi se o zabavnom naučnom piscu, a ova knjiga govori o tome kako nas uzimanje hrane navodi da mislimo, da se smejemo…

9. „Tenth of December” („Deseti decembar”), Džordž Saunders: Saundersova prva kolekcija kratkih priča za šest godina, uvodi njegovu ironiju, apsurd, dubinu i duhovit stil za armiju novih čitalaca.

6. „Eleanor & Park” („“Eleanor i Park”), Rejnbou Rauel: Roman o dvoje dece koji su se zaljubili u autobusu i priča o tome kako i odrasli mogu da vole.

8. „After Visiting Friends” („“Posle posete prijateljima”), Majkl Hejni: Odvija se kao roman, ova publicistika prati život novinara koji otkriva nedoslednosti u čitulji svog oca, i dok će istina posle smrti biti otkrivena, junaka očekuju veće istine, one koje će promeniti način na koji on gleda prošlost i sadašnjost. 10. „The Golem and the Jinni” („Golem i Džini”), Helene Veker: Ovaj očaravajući debi je i dobro istraženi istorijski roman i spektakularan rad fantazije.

103

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Ne ceni knjigu po koricama Pozorište Patos iz Smedereva organizovalo je od 4. do 7. jula Deveti međunarodni multimedijalni festival PATOSoffIRANJE koji je celodnevnim aktivnostima na ulicama, trgovima i pešačkim zonama, kao i u prostorima Centra za kulturu Smederevo, publici ponudio ulični teatar i predstave priznatih pozorišta iz Srbije i regiona, performanse, filmske projekcije na otvorenom, izložbe, umetničke radionice, koncerte i klupske večeri sa ukupno više od 150 izvođača. Deveto PATOSoffIRANJE nosi podnaslov “Matrikula”. Značka za ličnu identifikaciju uzeta je kao simbol programa u želji da se skrene pažnja na

104

krizu identiteta, kako pojedinca, tako i zajednice. “Identitet je trajno osećanje celovitosti i postojanosti ličnosti uprkos promenama u njoj i oko nje. On se gradi i hrani kroz kulturu i svest o kulturi. Bez kulture, degradiran je i obesmišljen. U trenutku kada se kultura tretira kao luksuz, pitamo se: koja je cena naših ‘matrikula’?”, navode organizatori Festivala. Ove godine PATOSoﬀIRANJE je po drugi put predstavilo Živu biblioteku, ostvarenu u saradnji sa Savetom Evrope, Ministarstvom za omladinu i Kancelarijom poverenice za zaštitu ravnopravnosti Srbije.

Živa biblioteka

Prva Živa biblioteka organizovana je u Danskoj 2000. godine. Izvornu ideju realizovala je danska omladinska nevladina organizacija Stop nasilju na festivalu Roskilde. Neposredan povod za njeno osnivanje bilo je brutalno ubistvo zajedničkog prijatelja petoro osnivača organizacije. Uprkos svim početnim strahovima prva Živa biblioteka je postigla ogroman uspeh. Živa biblioteka funkcioniše baš kao prava biblioteka, gde čitaoci dolaze da pozajme “knjigu” na određeno vreme. Postoji jedna razlika: knjige u Živoj biblioteci su ljudi, i knjige i čitaoci imaju priliku da uđu u pravi dijalog. Knjige u Živoj biblioteci su ljudi koji predstavljaju grupe koje su često meta predrasuda i stereotipa, i koji su često žrtve diskriminacije, predrasuda i socijalne ekskluzije. U ovoj bi-

blioteci, knjige ne samo da mogu da pričaju, već mogu i da odgovaraju na pitanja čitalaca, a mogu i da postavljaju pitanja i da uče. Čitalac može da bude svako ko je spreman da se suoči sa svojim predrasudama knjige u Živoj biblioteci predstavljaju manjine koje su često diskriminisane od strane društva. Knjige pokušavaju da čitaocima prenesu svoje vrednosti i na taj način promovišu ljudsko dostojanstvo i ljudska prava. Smederevci su mogli da “pročitaju” između ostalog knjige musliman, vegan, ateista, političarka, bivša gogo igračica, mala osoba, osoba sa invaliditetom, izbeglica, gej, Albanac, musliman, transrodna osoba, osoba koja živi sa hiv-om, terapeutkinja za rad sa žrtvama nasilja, lezbejka, Mađar, Srpkinja sa Kosova…

105

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Živimo u vremenima kada je digitali knjige i stripove u elektronskoj formi, su prelistavale naše bake i deke. Mi s Zato je lepo da vidimo neku knjigu ko Ali stranice knjiga-slikovnica koje je uobičajeno. Ovaj poljski fotograf i g deluje jako ukusno. Koristeći osnovne – zelena salata, sir, luk, meso, ovaj po koji čitaoci mogu sa apetitom da pr stavlja po jednu namernicu. Pawel je dočarao sir, zgužvao hartiju zelene b kada pročitate ovu ukusnu knjigu mož

106

Ukusna knjiga

izacija uzela maha. Sve češće čitamo a novine su odavno postale nešto što skrolujemo. oja zapravo može da se drži u rukama. napravio Pawel Piotrowski nije nešto raﬁčki dizajner je napravio nešto što e elemente svakog prosečnog sendviča oljski umetnik je stvorio vizuelni obrok relistavaju. Svaka stranica knjige preprobušio rupe na žutom papiru i time boje stvarajući utisak zelene salate... I žete da zatvorite njene korice... hleba.

107

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Dve kugle Tiho

Leto je sezona čitanja na plaži. da čitaju na plaži i da se, pri tom Šta bi bilo kada bi se neke knjige sladoledi bili kada bi njihovi proiz Nedavno je sajt Quirk Books po nje. Ovo su neki od njihovih pr leto.

108

Zanimljivosti

og Dona, molim!

Kao i sladoleda. Neki ljude vole m, rashlađuju tonama sladoleda. e pretočile u sladolede? Kakvi bi zvođači bili inspirisani knjigama? kušao da da odgovor na to pitaredloga za dugo, toplo čitalačko

109

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Neverwhere Richard Mayhew vodi miran činovnički život, uvijek u strahu donositi ikakve odluke. Tu ulogu uvijek preuzima njegova dominantna zaručnica Jess. Sve dok jednog dana, bez obzira na Jessino neslaganje, ne odluči pomoći nepoznatoj, ranjenoj ženi na koju su naišli na ulici. Uskoro otkriva da je njeno ime Door te je u bijegu od progonitelja, Mr. Croupa i Mr.Vandemara, koji su prethodno poubijali cijelu njenu obitelj. Dok Door otkriva da svi tragovi vode prema anđelu Islingtonu, Richard, zbog pomaganja Door, uskoro nestaje iz stvarnog Londona i završava u podzemlju koje se naziva "Donjim Londonom"... „Dragi Dnevniče, započeo je Richard. U petak sam imao posao, zaručnicu, dom i život koji je imao smisla. (Pa, barem onoliko smisla koliko može imati). Zatim sam naišao na ozliješenu djevojku koja je krvarila po pločniku i odigrao ulogu Dobrog Samaritanca. Sada više nemam zaručnice, doma, posla i upravo lunjam nekoliko stotina stopa ispod ulica Londona, s očekivanim život110

nim vijekom jedne suicidne voćne mušice.“ Uvodni citat pripada Neilu Gaimanu, koji je i izvorni tvorac ove priče. Mnoga djela danas dobivaju razne adaptacije, ali malo njih ima povijest nastanka kao „Neverwhere“. Sredinom 90-tih, Neil Gaiman je napisao scenarij za istoimenu mini-seriju, a nedugo potom istu je pretočio u svoj prvi roman. 10-ak godina kasnije, Mike Carey, najpoznatiji po "Lucifer" serijalu i svojem doprinosu "Hellblazeru", napravio je i ovu strip adaptaciju. I sam je rekao da isprve nije bio siguran da li se prihvatiti ovog posla jer prebacivanje romana u strip nerijetko nosi i ograničenost u razradi priče, s obzirom da ista mora biti prilagođena stripu. Vjerujem da je najteže bilo skratiti dijaloge i same opise likova "Donjeg Londona" te prilagoditi sam razvoj radnje tom, ponekad nezahvalnom, stripovskom formatu. Najveća promjena koju je Carey napravio, a koja je po mojem mišljenju bila pun pogodak, bilo je staviti Richarda u ulogu pripovjedača (iako je sam roman bio napisan

Strip

Piše: Tomica Leljak

111

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

112

Strip

u trećem licu). Ne samo da je na taj način bilo lakše pratiti radnju, nego su Richardovi opisi događaja pomogli i oko predstavljanja samih likova. Nije ovdje autor imao vremena ni prostora mnoge od protagonista posebno predstavljati, ispričati priču svakoga od njih. Čak i koristeći Richarda kao pripovjedača, neki likovi su bili izbačeni (recimo Lamia & The Velvets, vampirske zavodnice), a neki su, barem nama kojima je ovo prvi susret sa svijetom "Donjeg Londona", ostali pomalo nedorečeni i neiskorišteni. Možda ne bi bila loša ideja da je ovo napravljeno kao malo dulji serijal ili da se jednog dana napravi nastavak. Zanimljivo bi bilo saznati povijest pojedinih likova, pogotova markiza Carabasa, zatim članova obitelji "Door" i što se krije iza nastanka redovničke organizacije koja čuva poseban Ključ, koji otvara sva vrata (uključujući i ona koja vode u Raj). Iako, barem dio toga se vjerujem može saznati u istoimenom romanu. Devet sveski jednostavno ne nudi dovoljno prostora za ulazak u ovakve detalje. Zanimljivo je prikazana i "Ploveća tržnica", gdje se, po odgovarajućoj cijeni, može doći do svega i koja se nalazi uvijek na drugom kraju svijeta. Čini ju cijela plejada likova koji prodaju što god čovjeku može pasti na pamet; od smeća, strvina, iznu-

trica preko odjeće, oružja, tjelohranitelja i do, u tipičnom Neil Gaiman stilu, najnovijih, divnih snova i prvoklasnih noćnih mora. Treba i spomenuti "Noćni most", kojeg Richard mora prijeći na putu do "Ploveće tržnice" , gdje će se naći s Door, čije spašavanje je uzrok njegovim problemima. Most, čija se tama sruči na njegove pješake i tijekom tog prijelaza uvijek uzima žrtvu, koja više nikad neće iskoračiti iz tog mraka. Niti u ovom slučaju prijelaz neće proći bez posljedica. Na trenutak me strip radnjom podsjetio i na odličan “Midnight Nation“ J. M. Straczynskog, u kojem glavni akter također nestaje iz stvarnog svijeta i završava u stvarnosti koja nalikuje našoj, samo što se u njoj nalazi sve što je napušteno i zaboravljeno. Ali osim te poveznice, ovaj strip je potpuno drukčije radnje, sa likovima koji su poprilično originalni i upečatljivi. Osobni mi je najzanimljviji bio markiz Carabas, koji iako je pun sebe, arogantan i podmukao, svejedno je uvijek odan prijateljima i, premda on to nikad ne bi priznao, ima i neku skrivenu sentimentalnu stranu (koju najbolje vidimo pred sam kraj stripa kada je pomogao Richardu, iako se i dalje drži ravnodušnim). Tu su i Mr. Vandemar i Mr. Croup, pravi duo krvnika koji se lijepo međusobno nadopunjavaju. S jedne 113

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

strane, Mr. Croup je vrlo pompozan brbljavac koji donosi odluke, takoreći mozak svega. Mr. Vandemar je pak, takoreći ogroman majmun, koji izvršava njegove zapovijedi, uživa sakatiti svoje žrtve i oživljavati razne ideje mučenja koje mu Mr. Croup predlaže. Zatim, imamo i Hunter, neustrašivu Doorinu tjelohraniteljicu koja ima želju ili možda bolje rečeno opsesiju, suočiti se sa Zvijeri koja prebiva u tamnim zakucima „Donjeg Londona“. Iako je uvijek hladna i predana svome poslu, upravo ta njezina opsesija, njezina ovisnost, potreba za dokazivanjem, ujedno je i njezina jedina slabost koja će na kraju svima ugroziti živote. Naravno, treba spomenuti i Door, djevojku koju je Richard spasio i koja želi osvetiti svoju obitelj, pobijenu iz još uvijek nepoznatog razloga. Odlično je i prikazan njezin odnos s Richardom, gdje se vidi kako sve više postaje privučena k njemu, iako Carey vješto izbjegava pretvaranje svega u nekakvu, sto-put-viđenu, sapunicu. Ništa manje dobro je prikazana i Richardova preobrazba u osobu koja konačno priznaje samom sebi koliko uzaludan, prazan život vodi u "Gornjem Londonu". Kao da je u lijesu koji je napravljen za čovjeka malo manjeg od njega, kako on kaže. Vjerujem, mnogi se tako danas osjećaju, nerijetko jer se ne usude priznati da za njih postoji 114

nešto više. Ili sanjaju o nekom drugom, boljem svijetu. A tako je i s Richardom, iako on ima priliku doslovno zakoračiti i živjeti u tom drugom svijetu. Eh, da je stvarnost kao strip. Za crtež se pobrinuo Glenn Fabry, najpoznatiji po radovima na Hellblazer i Preacher serijalu. Njegov crtež je, kao i uvijek, detaljan i realističan, iako mu naslovnice djeluju pomalo neujednačene kvalitete. Prve dvije su odlične dok mi se kasnije neke čine pomalo bezidejne, na brzinu nacrtane. Šteta da na nijednoj nisu prikazani Mr. Vandemar i Mr. Croup, "Ploveća tržnica" ili "Noćni most". Inače, u samom stripu, odlično se snašao, pogotovo u prikazu svijeta „Donjeg Londona“ te svaku stranicu izgleda da je radio jednakom predanošću, bez brzanja. Ukratko, jedna vrlo dobra strip adaptacija, sa par dobrih preokreta, vrlo dobro razrađenim scenarijem te zanimljivim i pamtljivim likovima zbog kojih bi jednog dana bilo lijepo napraviti i neki nastavak. Bez obzira da li u formi ﬁlma, knjige ili naravno, stripa. Mogućnosti za daljnji razvoj radnje zasigurno ima i više nego dovoljno, a jedna ovako maštovita priča to zasigurno i zaslužuje. Uz dozvolu autora preuzeto sa sajta stripovi.com

Strip

115

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

SKC: Salon stripa Jedanaesto izdanje Međunarodnog salona stripa biće održano od 26. do 29. septembra u SKC-u u Beogradu, a organizatori su raspisali konkurs za sve one koji na njemu žele da učestvuju. Pravo učešća na konkursu imaju autori svih uzrasta, uslovi konkursa su sledeći: - Kandidat, prevashodno, rad na konkurs šalje poštom ali će biti prihvaćeni i radovi koje kandidati lično donesu - Rad može biti i delo više autora - Kandidat može podneti samo jedan rad u originalu ili dobroj kopiji, obima od 1 do 4 table (A3 ili A4 formata) - Odabir teme, žanra i autorski pristup, potpuno su slobodni - Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima - Tekst u stripu mora biti na jednom od jezika naroda ex-jugoslovenskih republika ili engleskom jeziku. - Uz rad je obavezno poslati PRIJAVU NA KONKURS ZA 11. MEĐUNARODNI SALON STRIPA koja se može preuzeti sa www.skc.rs - Svaku tablu rada na poleđini označiti brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4) Adresa za slanje radova: SKC, Srećna Galerija MEĐUNARODNI SALON STRIPA Kralja Milana 48 11 000 Beograd, Srbija 116

Strip

Napomena: Bez ovih podataka rad se neće uzimati u razmatranje Žiri će pristigle radove selektovati za veliku izložbu i zvanične nagrade Salona. Nagrade: - GRAND PRI SALONA, uključuje novčani iznos od 1.000 evra - Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika - Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika - Nagrada za najbolji scenario (ideju) -Nagrada za najbolji crtež - Specijalna nagrada žirija za inovaciju Međunarodni salon stripa je festival devete umetnosti, koji organizuje i vodi Srećna galerija Studentskog Kulturnog Centra u Beogradu, koji je prošle godine proslavio prvi veliki jubilej – 10 godina svog postojanja. Salon je najmasovniji i najveći strip događaj u Srbiji, i jedna od najznačajnijih smotri devete umetnosti u regionu. Kroz izlagački i edukativni program, Salon je koncepcijski zasnovan na: takmičenju po međunarodnom konkursu autora svih uzrasta iz svih zemalja sveta; gostovanju najrelevantnijih svetskih strip autora; revalorizaciji domaćeg strip stvaralaštva od njegovih početaka do danas; aﬁrmaciji mladih; popularizaciji stripa i srodnih izraza poput animiranog ﬁlma i ilustracije. Kao tradicionalna manifestacija, Salon se svake godine održava u periodu od četvrtka do nedelje, tokom poslednje sedmice septembra, u svim prostorima SKC-a. 117

Magazin za promociju Ä?itanja - www.bookvar.rs

Koliko Ä?esto superheroj

118

Strip

ji idu u teretanu?

119

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Superheroji uvek moraju da budu u top formi za borbu protiv kriminala i zlikovaca, ali kada oni uspeju da nađu vremena za teretanu? I koji im je trening? Koliko puta nedeljno treniraju, kako kombinuju vežbe, da li I oni, poput običnih smrtnika, „vole“ kardio i trbušnjake? Ma koliko bili različiti jedno je zajedničko svim superherojima – neverovatno dobra telesna građa. Nekada je ﬁt forma krucijalno važna i odlučujući tas na vagi koji odlučuje u borbi između dobra i zla. Neki među njima su svoje super-moći stekli nesrećnim slučajem ili genetskom mutacijom, ali time oni ne stiču uvek automatski super-građeno telo. Vežbanje je nešto što svi mi radimo (ili planiramo da uradimo) u našim normalnim životima. Nama je ipak lakše da treninge ubacimo jer imamo „običnije“ obaveze u školi, na fakultetu ili poslu. Život super-heroja je mnogo nepredvidljiviji. Oni u svom tefteru ne mogu da notiraju „sprečavanje invazije demona pakla od 14:00 do 16:00, u 17:45 sprečavanje pljačke banke, 18:00 teretana, ludi naučnik od 20:00 do 20:30“. Priroda njihovih moći možda ne zahteva da mnogo treniraju, a nekada je čak i bolje po njihovu snagu sama borba protiv snaga zla, nego dosadan trening. Postoje mnogu junaci koji nemaju super-snagu. Betmen, Betvuman, Zeleni Strelac su samo neki od onih koji 120

nisu imali tu sreću da imaju nesreću u laboratoriji, njih nije ugrizao radioaktivni pauk ili su došli iz svemira (ili upali u kazanče sa čarobnim napitkom kada su bili mali). Oni su svoje snažno telo sami izgradili i moraju da ga konstantno održavaju. Ako posmatrate vrhunske sportiste oni, kada dostignu top formu, ne smeju da se opuste i da mesecima i godinama sede u fotelji i u uživaju u plodovima svog napornog rada. Uvek postoji mesto i vreme za poboljšanje forme. Mi stalno posmatramo heroje kako vežbaju i treniraju. To je krucijalno za njih da opstanu u igri. Biti ekspert u borbi protiv zločina nije nešto što se dosegne i zatim ostavi za sobom. Ne. Kao i sportisti – to je nešto na čemu oni moraju kontinuirano da rade. Ako heroj nema neku super-moć vežbanje je najvažnije da u održavanju njihovog tela. Oni zato moraju da imaju strog režim treninga. Biti mekan, makar i malo, je nešto što može da ugrozi njihov život ili živote nevinih ljudi. Problem sa superherojskim životom je taj da ti ne možeš da imaš normalan (uobičajen) raspored života. Oni moraju da budu uvek u pripravnosti. Mnogi žrtvuju svoj privatni život da bi imali dovoljno vremena za svoju superherojsku borbu. Oni imućniji superheroji mogu da dopuste sebi svoju ličnu teretanu, ali nikada ne znaš kada će osvajači iz svemira da

Strip

121

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

zakucaju na ozonski omotač. A šta je sa junacima koji imaju super-moći? Da li Supermen, Hulk ili Spajdermen moraju da treniraju? Supermen crpi svoju snagu i sposobnosti iz zračenja našeg žutog Sunca. Da li on mora da trenira da bi izgradio svoje snažno mišićavo telo ili je Sunce vremenom transformisalo njegovo telo u onakvo kakvo je sada? Kada je jednom naučio da leti ili da koristi svoj super-pogled da li mora da ih trenira i da ih poboljšava tokom vremena da bi postigao njihov pun potencijal? Nedavno je u vežbaonici Veritasa uspeo da podigne težinu koja odgovara težini cele planete Zemlje. Čisto da dokaže da može i pokaže doktorki da se oporavio. Hulk je sav od besa i gama zračenja. A baš se dobro odradio. Da li ima potrebe da trenira? Da li on pazi na ishranu? Da li će, ako pređe na grickalice, čvarke, slaninicu njegovo telo da se deformiše i prekrije salom ili će gama zraci sve da otope i održe ga u top formi? Kako su ga gama zraci uopšte „isekli“ tako dobro prvi put? Spajdermen svakako ne mora da vežba svoje specijalno spajder-čulo ili sposobnost da hoda po zidovima, ali je deﬁnitivno u odličnoj formi. Jedno vreme je trenirao Kung Fu sa Šang Čijem, majstorom ove plemenite veštine. Naravno, ako želi da sačuva svoja znanja o tome on mora da ih trenira. Šta je zaključak? Ne moraju svi superheroji da treniraju redovno. Ali je vežbanje u njihovom najboljem interesu. Posebno je teško da ubace trening u svoj raspored dnevnih obaveza. Čak ikada su prirodno super-lepo građeni ili su stekli svoje moći i izgled oni moraju da vežbaju svoje sposobnosti. Uvek postoji prostora za poboljšanje sposobnosti, a superheroji ne bi smeli da dopuste da to ne iskoriste. Oni moraju da se snađu i nađu vremena za treninge kako bi sačuvali prednost u odnosu na zlikovce i tako sačuvali svoje, ali i živote nevinih ljudi. 122

Strip

123

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Superman protiv A Superman je dete dvadesetog veka u kome je proživeo svoje najbolje godine dok je Asterix junak koji je živeo u pedesetoj godini pre nove ere. I nije samo vremenska distanca problem za obarenje ruke između ova dva junaka. Superman je superherojski strip, a Asterix je strip komičnog žanra. Kako su onda ova dva junaka ikako mogla da se susretnu? Na neki način i nisu, ali, opet, i jesu. Ali da krenemo redom. Sve je počelo, sada davne, 1986. godine u Action Comicsu. U tom periodu svi stripovi sa Supermanom su imali pomalo bizarnu radnju, nekada i besmislenu i glupu. Nije bilo protivnika koga Superman ne bi mogao da savlada jednom rukom, žmurećki! Najveće opasnosti su bile ili da Supermanove moći otrgnu kontroli ili da on siđe sa uma. U ovom slučaju je primenjen ovaj potonji scenario. Priča počinje kada je Jimmy Olsen zajedno sa Lucy Lane posetio muzej. Baš tada u muzej upada i grupa lopova koja želi da ukrade čuveni Overnijski štit, štit koji je poslednji 124

vođa otpora prema rimskoj najezdi Vercingetorix predao Juliju Cezaru nakon što je poražen. Poznavaoci Asterixa znaju da je ovaj štit završio pod nogama Drmatoriksa, poglavice sela u kome žive Asterix i Obelix. Jimmy svojim satom-komunikatorom pozove Supermana u muzej da bi ih spasao. Kada jedan od članova lopovske bande slučajno polomi Overnijski štit Superman i Jimmy se vraćaju u... ...godina je 253. nove ere. Zar se radnja stripa o Asterixu ne dešava 50. godine pre nove ere? Objašnjenje je jednostavno. Druid Panoramiks, koji se u ovoj verziji zove Picturix, nije samo pravi čarobni napitak koji je Galima davao nadljudsku snagu, već je činima uspeo da oko čuvenog galskog sela stvori vremenski mehur pod kojim sve odoleva zubu vremena. Tako da su pod njim i selo i četiri rimska logora. Istovremeno u Luteciji zli prorok želi da se dokopa čarobnog napitka koji daje nadljudski snagu onima koji ga popiju. Da bi realizovao svoj lukav plan, on koristi

Over nam vrem moć pitka dosp Pror šak p nad rix. D veku dovo troli druid Sa d sko s je pr Malo naku koga strip lice. men kaza Tu s dava ket n kavic

Strip

Asterixa

rnijski štit. Baca čini na njega sa merom da pomoću njega u svoje me dovede super-jaku osobu poću koje bi došao do čarobnog naa. Tako Superman i Jimmy pevaju u to vreme. rok daje Supermanu čarobni prapomoću kojeg zadobija kontrolu Supermanom i naziva ga SupeDa li se neko zapitao šta će čou koji može da iz budućnosti odi super-jake ljude i da im konše umove čarobni napitak da Panoramiksa? ruge strane, Jimmy odlazi u galselo u kome mu daju odeću koja ripadala Asterixu. o je bezveze da se pravi omaž juu, bez tog junaka. Ali tu je Obelix, a nazivaju Columnix. Međutim u pu njemu nikako ne prikazuju Mada je tu i dalje mali beli pas, nhiri, priča da je kao mali upao u an sa čarobnim napitkom. u i drugi motivi – igre rečima u anju galskih i rimskih imena, banna kraju balade, rimski vojnici kuce... 125

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Povratak Flasha na troja vrata!

Najbrži stripski junak Flash se vraća među gledaoce. Prvo, zahvaljujući velikom uspehu prve sezone serije Arrow, u drugoj sezoni možemo da očekujem i Flasha kao epizodnog lika. Ako su autori Arrowa odustali od ideje da u svojoj seriji imaju ljude sa supermoćima i fantastične 126

elemente, tvorci Čoveka od čelika ne moraju da prave ovakve kompromise. I zato će u nastavku ovog ﬁlma biti i Flesh. Takođe postoji veoma velika mogućnost da Flesh dobije i svoju sopstvenu tv seriju, ponovo.

Strip

Superman protiv Batmana po receptu starog majstora? Kada je režiser najnovijeg ﬁlma o Supermanu Zack Snyder najavio da će se u nastavku Čoveka od čelika pojaviti i Batman odmah su počele brojne spekulacije. Legendarni tvorac stripa Povratak Mračnog viteza u kome se sukobljavaju Batman i Superman

Frank Miller je najavio da će da se susretne sa Snyderom i porazgovara oko ovog projekta. Oni su ranije već radili zajedno. Snyder je režirao ﬁlm 300 koji je rađen kao adaptacija stripa Grenka Millera.

127

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Od jeseni serija Agents of S.H.I.E.L.D. U septembru se očekuje premijera mnogo puta najavljivane i otkazivane serije Agents of S.H.I.E.L.D. Serija je rađena po istoimenom stripu, a pratiće grupu koja rešava čudne sluča128

jeve u kojima se suočava sa opsanostima koje prete od ljudi sa nadnaravnim moćima kao i one koje dolaze iz svemira.

Strip

Superman je dobio novi logo Povodom proslave 75. Supermanovog rođendana, DC Comics je odlučio da mu pokloni novi logo. Ovaj logo je premijerno prikazan u novom serijalu o Supermanu – Supeman Unchained. Ovaj strip koji je izašao u junu 2013. Radial su dvojica velikana iz DC-a. Scenario je radio Scott Snyder, a crtež Jim Lee. Priča počinje

kada trinaest satelita koji su kružili oko Zemlje počnu da padaju. Superman je uspeo da spreči da dvanaest njih naprave katastrofu. Ali ko je spasao dan od onog trinaestog? Batman kaže Supermanu da je u pitanju neko ko je mnogo moćniji od njega i da se pričuva.

129

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Priče o nauci i nauka u pričama Kada je Edward Livingston Youmans u maju 1872. pokrenuo „Popular Science“, malo ko je mogao da pretpostavi da će se, 140 godina kasnije, ovaj časopis biti preveden na 30 jezika, prodavan u 45 zemalja, čitan u milionima domova... Tokom godina, izdavači su se menjali, a sa njima i magazin koji je pričama o nauci i tehnologiji, prilagođenim prosečnom čitaocu znatiželjnog uma, osvojio više od 58 nagrada, „razmileo“ se svim medijskim kanalima, postao prvi magazin s pretplatom za tablet računare. Tajna uspeha? „Popular Science“ je jedinstveno štivo, koje baca posebno svetlo na nauku i njenu primenu u tehnologiji, približava je čitaocima željnih novih znanja, daje nauci jedno opipljivo, "ljudsko" lice, s čijom pričom svako od nas može lako da se poistoveti. Sa naučno relevantnog stanovišta i bez trunke senzacionalizma, ali jednostavnim, pitkim jezikom, autori Popular Science-a pišu o novim dostignućima, ali i svakodnevnim po-

javama i „neprimetnim“ događajima u kojima svako od nas svakodnevno učestvuje a da toga nije ni svestan. Oni nauku pretvaraju u jednu metodološku priču koja se dobro uklapa u obrazovnu slagalicu, otkrivaju njenu praktičnu primenu u domenu tehnologije, predviđaju kada će naučni rezultati doći do fabričke trake ili školskih udžbenika. Trude se, i u tome uspevaju, da svoje čitaoce na pravi način informišu, edukuju i zabave. Najvažnije misija časopisa „Popular Science“ je da pozitivno utiče na razvoj naučne kulture, da zainteresuje ljude da čitaju o nauci, posećuju popularna predavanja, muzeje i naučne festivale i uvek slobodno pitaju šta im nije jasno. S druge strane, važno je i naučnicima približiti nenaučnu publiku - "naterati" ih da drže više popularnih predavanja o svojim istraživanjima - da jednostavno kažu šta rade - i, konačno, povećati broj naučnih ustanova koji će svoja vrata otvoriti znatiželjnim sugrađanima.

Nauka

131

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

Tvrđava teatar 05

132

U Smederevu je od 14. Do 20. jula održan peti po redu pozosrišni festival Tvrđava teatar. Umetnička direktorka Festivala, Branislava Liješević, između ostalog kaže da je on “osnovan kao odgovor na izraženu potrebu umetnika i publike u Srbiji, kao i posetilaca Srbije, za savremenim ambijentalnim predstavljanjem vrhunskih teatarskih postavki. Festival takođe odgovara na potrebe lokalne sredine za utvrđivanjem kulturnog identiteta grada koji će objediniti kulturnu ponudu i promociju turističkih izuzetnosti Smedereva i smederevske tvrđave kao idealnog prostora za prezentaciju visokih umetničkih dometa. Svakako je u gradu najatraktivnija lokacija Mali grad Smederevske tvrđave koji svojom ekskluzivnošću nadmašuje slične prostore u regionu koje je već naselila kultura u vidu teatarskih, ﬁlmskih ili muzičkih festivala. Festival Tvrđava teatar determinisan je položajem i uslovnostima kao festival ambijentalnog karaktera. U Srbiji postoji nekoliko značajnih pozorišnih festivala koji se realizuju u zatvorenim klasičnim pozorišnim prostorima, najčešće oslonjeni na neku pozorišnu kuću, a odvijaju se u

toku pozorišne sezone. Pravi pozorišni festival u ambijentu i pod otvorenim nebom, na tvrđavama koje su idealno okruženje za izvođenje atraktivnog pozorišnog programa, izrazito nedostaje u letnjoj ponudi pozorišnog života u Srbiji.”

Pozorište

– Čudo je moguće U glavnom programu ovogodišnjeg festivala nastupili su Teatar “Maska” iz Bukurešta (Rumunija) sa predstavom “Pjero ludak” po scenariju i režiji Mihala Malaimarea, Šabačko pozorište sa predstavom “Mladi Staljin” Džona Hodža u režiji Nebojše

Bradića, Akademija umetnosti iz Beograda sa predstavom “Per Gint” Henrika Ibzena, u režiji Nebojše Dugalića i Hane Selimović, Narodno pozorište iz Subotice sa predstavom “Čudo u Poskokovoj Dragi” Anta Tomića u režiji Snežane Trišić, Narodno

133

Magazin za promociju čitanja - www.bookvar.rs

pozorište iz Užica sa predstavom “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića u režiji Ive Milošević i Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház sa predstavom “Opera ultima” Bomaršea, Kokana Mladenovića i Kate Đarmati u režiji Kokana Mladenovića. Nakon odgledanih svih šest predstava iz glavnog repertoara stručni žiri u kojem su Aleksandra Nikolić, dramska umetnica, predsednik žirija i članovi Miloš Jagodić, reditelj i Branislav Nedić, dramaturg doneo je odluku o laureatima ovogodišnjeg izdanja festival. Najbolja predstava je "Čudo u Posko-

134

Pozorište

kovoj Dragi" Anta Tomića u režiji Snežane Trišić i izvođenju Narodnog pozorišta iz Subotice. Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu "Opera ultima" autora Bomaršea, Mladenovića i Kate Đarmati, koju je izveo ansambl Novosadskog pozorišta (Ujvideki Sinhaz). Najbolja glumica festivala je Emina Elor, nagrađena za ulogu Rozine u predstavi "Opera ultima", dok su Srđan Sekulić i Marko Makivić proglašeni najboljim glumcima za uloge blizanaca Branimira i Zvonimira Poskoka u predstavi "Čudo u Poskokovoj Dragi".

Specijalna nagrada, koja se dodeljuje povremeno, ovog puta, bez obrazloženja, nije dodeljena. Jedina loša stvar koja se desila na ovogodišnjem Tvrđava teatru jeste to što su, zbog tehničkih razloga, dve predstave , “Čudo u Šarganu“ i „Opera Ultima“ morale da se izvedu u u Velikoj dvorani Centra za kulturu Smederevo, a ne u Malom gradu Smederevske tvrđave, kako je bilo planirano. Ali na to može da se gleda i sa vedrije strane jer je publika mogla da uživa u dva ambijenta, onog u Malom gradu i onog u Centru za kulturu, po ceni jednog.

135