Andjelko i drugovi by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

АНЂЕЛКО И ДРУГОВИ

Роман Параћин, 1993.

СОКАК СА ДВА ИЗЛАЗА

Говорили cy, a речи cy ce вукле као магла низ потоке, отуда с Великог брда, Рашинца, Два гроба, Диверсиловице, Томинца и Мариног извора; надлетале су дубичке мале и сокаке, падале по њима као роса, слана, као иње, разједале као влага, омамљивале као спарина, убијале као жега, комешале ce с малим лахорима, прегруписавале без реда, задржавале се или лагано кретале, у малим колонама, једна за другом, не марећи која ће пре стићи, све док се не истање, не ослабе и коначно не ишчезну према спрудовима, добричевским топољарима, Јончићевим и Јоцићевим врбацима. Допирале су до свести лажно безазлено, тихо али незадрживо, неприметно али свемоћно, као окаснела поплава кад зелениш поља скрива мутну црвену воду све док не заклобуча удно дворишта, крај кошева, сулдрма и торова. И Анђелко Тацак морао је да их слуша. Ма колико се трудио да постане слеп и неосетљив на њихова кружења и облике, ма колико је у томе успевао, на крају крајева, показивало се, све је било узалуд. Речи које није желео да чује наједном би се издвојиле из благданског жамора, из успављујућег зујања поднева, из свечане тишине улице на коју је налегао први снег; пријемчив за лепоту, примирен и сабран, чуо би речи које cy у његовој с толико напора примиреној души звучале као врисак, лелек, као дозив у помоћ – и сигурност ce у њему рушила као ниска, песковита обала. Речи су саопштавале да је његова мајка Милика била курва. Уђу кроз онизак прљав прозор, испод чандије у којој без прекида бунтовно галаме врапци, са млазом жутог сунца које се упија у бели чатмени дувар, и нађу га опет касно пробуђеног, узнемиреног, са испровоцираним осећањем да живот тече негде далеко од њега, недохватно. Задрже га као црна решетка на прозору, спрече његов нагонски покрет да излети напоље. Још једном, по ко зна који пут, изнова и изнова, побеђује знатижеља. Увеличана фотографија под стаклом, у испрљаном раму на зиду. Лепо невино лице (усне стиснуте у мали паћенички осмех) вечно се бори за себе. Али мека коса колмована врућом укосницом пада на чело. Неумољиви рефлектор „Фото-Бате“, радња на углу „Код огледала“, открива светлуцање у очима, потенцирано ретушом као игла танком четкицом на великој 3

плочи – негативу; страст која оптужује хоће да изађе са фотографије. Анђелко, међутим, пружа руку да додирне меку, колмовану, смеђу косу. Даље од прозора, од чандија, од врабаца, царује пустош летњег поподнева, на простору који ограђује домазлук Веље Бајкића, и шире. Цацори понека кокошка у дну авлије, чују се прасићи у тору. Мирује зелениш кајсије под плаветнилом. Љуто и опојно миришу ситни цветови папучице у сеновитој длан-баштици под зидом. Крај ње води путић до сокака. Сокак, примирен, прохлађен од врелих заранака, пошто је утихнуо клопарање кола, издувао се од копања, огртања кукуруза, кошења детелине, ческања и прскања винограда, сецања тешких, жутих дулека по спарним њивама – сокак после тога води у метеж равновске чаршије, у кратку доколицу варошке вечери, са пометеним тротоарима, очишћеним оканцима каћиперних излога са „албус“ сапунима, бисквитима, бомбонама, папучама, опанцима, лепо нараслим сомунима; а на крају лаковане женске и мушке црне ципеле, пенџета, кифласти блокеји, па још даље беле фиронге, дречав, шарени циц и дискретно штампан црни уздах-сомот. Боже, варош! Али сокак не води увек тамо. Ако је благдан, ако је јутро, ако бистрином неба као листићи на брзаку плове праменови ноћи, води на вашаре и саборе. У Мајур, Сињи Вир, Трешњевицу, Стубицу, Сење. Обуче се бело, везено, чипкано, нарумене се образи, нагараве обрве, на гушу стави дукат, па у јату породице, или две и две, три и три, на честито гледање и безазлен провод. Сокак, дакле, има два правца, два излаза: за празник и обичан дан, за јутро и вече. Прво се дубичким девојкама одобрава, друго забрањује, али оне ипак иду и тамо и овамо, подједнако грешне, подједнако грешећи; не знају, нити било ко други зна, шта их где чека. А кад се догоди и прође и слегне, нико не криви сокак са два излаза, ни јутро, ни вече, ни среду, ни петак. Тада неке старе жене, неке мајке, с великим напором тражећи оправдање, за све, за свакога, оно велико, највеће, кажу: то је судбина. Једино за Милику Бајкић то никад не кажу. За њу веле: „Шта је тражила, то је нашла!“ Милика је, дакле, тражила, она је баш тражила, код ње није било случаја.

СВЕШТЕНИК ФИЛМА У ПАСАЖУ

Биоскоп Давида Тацака смештен је у главној равновској улици, тачно на средини између чувеног ћошка Код огледала, то јест посластичарнице Оријент Тана Сељмана, и Фото-Бате. Улаз је у пасажу који непримећен целог дана вири из сенке у врели, жегом притиснут равновски трг са бронзаним војником на високом постаменту, а увече га Тацак осветли топлим жутим сијалицама и цео помрчином притиснут трг зури у њега и диви се сликама Клерка Гебла, Хемфри Богарта, Марлене Дитрих, Грете Гарбо, Ерола Флина, Гари Купера, у великој витрини која виси на ољусканом зиду и најављује програм. Милика гледа слике-светиње сама, у подне, кад се сенка пасажа пред белином врелог дана претвори у ништавну тачкицу. Пожутеле фотографије, избодене на угловима чиодама као уши факира, представљају неке чудесне људе, неки далек привлачан свет, преко девет гора и мора, који зове, зове, пун чудеса, уживања и пустоловина; али представе су увече, а Милика не сме да омркне. Ако и омркне, нема пара за карту. Једном је, на Петровдан, био је вашар, остала касно и биоскоп је био почео. Ушла је у пасаж, прошла га, зидови су се размакли, нашла се у некој назови башти, биоскопу иза леђа: тамо се чуо звук филма. Напрегнуто је слушала звучне ефекте, музику и говор, дубоке сонорне мушке гласове, мазне или хитре и пискаве женске, звуке чуда које долази из далеког света у пустињу да нахрани гладне божјом маном. Сећање на тај звук који је сведочио о вртлогу догађања чинило је да јој је сваки нови сусрет са мртвим, искрзаним сликама у пусто, тихо и глуво подне, у пасажу са кога су се љускале прљаве наслаге креча, падао све теже. А она је ипак долазила још упорније, неизбежно; измешан осећај радости и патње услед понављања постајао је све јачи и владао је њоме као пијанство. У то време Моца Тацак, на свом старом некада плавом бициклу марке „орион“, довуче са станице тежак оковани сандук са ролнама новог филма. Прођe кроз пасаж, откључа метална службена врата која воде у кабину на спрату, угура бицикл у тескобу и мрак улаза, а онда се чује како сеца сандук уз степенице, стење и саплиће се; после, кад повади и замени ролне, врати се да откључа витрину и стави нове слике. Милике тада више нема. Постидела се и отишла. 6

Осећала се као да је затечена да присуствује неком тајном и посвећеном обреду. Моца први пут не обрати пажњу, ни други пут, али после је већ запажа и жао му је ако је не затекне у доласку, а још више ако штукне у међувремену, док он замењује ролне. Једном покуша да је охрабри, стидљиво јој се насмеши; она ипак нестане, као и увек. Али једном не оде, сачека га. Суво лето је већ на измаку, пуно је жутог лишћа на тротоарима и у пасажу, дрворед га одбацује више због врућине него због хладноће. Милика је сада ту док он шпенадлама пробада факирске уши фотографија, радознала више за Моцу и његове беле, дуге, спретне прсте него за оно што раде. Одакле добија те слике? – прошапуће с великим напором, док срце хоће да је угуши. Он каже из Београда, из Крагујевца, из Пожаревца, Крушевца, одасвуд. Има распоред, месечни, све се то зна унапред, његов отац Давид то договори, то је велики посао. А да ли она гледа филмове? He гледа. He остаје увече, а нема ни паре. Нека остане увече, он ће је увести, на споредан улаз, без пара. A филм је много леп, смешан, Абот и Костело. Она не мисли више на филм, само гледа њега иако више не чује шта прича, гледа га и дрхти кад јој се приближи, сва устрепери. Он је загрли, поведе у мрак службеног улаза да јој покаже посвећена, тајна места биоскопа, али не закораче ни један степеник, забораве све шта су рекли и хтели; љубе се у тескоби а око њих се размичу зидови и шири се пространство и нестаје све, као у потопу. Милика не може да издржи дуго сопствене дамаре, одгурне Моцу и бежи у дан. Бежи да се врати и врати се да бежи; чини тако све док игра не веже тешко, како то само збиља може. Воле се. Милика за свако бежање у град добија тешке војничке шамаре Веље Бајкића. Још теже од шамара падају лелек и клетве мајке Босе. Милика их је кажњавала сурово, они су је кажњавали сурово. Изабрала је пут мрака и греха, сматрали су, и кажњавали је тешко не би ли се вратила, све теже и очајније уколико им је нада бивала мања. И Моци Тацаку та љубав из пасажа није благословљена. Ослабљени, разводњени, потиснути принципи тих залуталих Јевреја, готово посељачених у метежу Равнова, наједном су оживели и забадали оштре пламене ножеве равно у срце. Отац Давид покушавао је да се сети светих заветних речи које обавезују Јевреје, црвенео је напрежући се, муцао и стењао проклињући Бога што је одузео памет његовом сину. Та сељанчица која је као дух ушла у њихов живот није била „кошер“, тај народ њен није био „чист“ – навике, храна, обреди и говор, живот читав, све је било погано, отровно и погубно. Давид је закукао над својом судбином; увиђао је да не може да се бори 7

усамљен и напуштен, окружен мноштвом непосвећених, грабежљивих и злих Мораваца. Спремао се да Моцу ишчупа из срца, да га разбаштини и најури, и заборави на њега. Мајка Фанија тад је почела да преврће очи, да уздише и јечи; пошто није морала да одлучује, сматрала је да може и треба да жали свог сина. Све то као лавина пада на две устрептале душе, притиска их и угрожава, а оне од тога постају још јаче, још слободније; и још више се воле. Милика изађе у ноћ – летња је, топла, црна ноћ, около су плотови, шупе, сулдрме и торови, зрачи земља топлоту, понеки залутали лахор из поља јави се у ниској крошњи кајсиje, чyje ce туп удар y тору, ован ce саплео у мраку, свиња тихо скичи у сну, негде далеко залаје пас, попци под распуклом чатмом зричу, мешају се мириси цвећа, штале, распуклих махуна пасуља на поњавама, врбовог прућа под настрешницом, чандија пуних врабаца. Загледа ce у небо осуто ситним жутим светлима, срце јој се стисне у грудима и она заплаче од туге и среће. Све је саздано на смрти и пролазности. Зашто је туку, зашто је мрзе, зашто је муче? Кад је први пут то питала Моцу, он се преломио. „Више не“, рекао је. „Узећемо се, знам у Крагујевцу једног човека који нас крштава и венчава, све ћемо му рећи. Нека нас после најуре. И то је боље него овако.“ Незнане и застрашујуће радости наједном испуне Милику. Моца је тако тих и нежан, добар и поштен. У њему је нека танана душа, пуна сјаја и ватре, нешто тако блиско као сестра, мајка, отац и брат заједно, али тако чаробно, тајновито као осмех лепог официра на коњу. Моца Тацак са њом на пољском путу, вијугавом међу кукурузима, под звездама. Моца Тацак, тајновити свештеник филма у пасажу, па у метежу трга, сред равновске младежи, међу дућанџијама, шегртима и калфама, окружен ћепенцима са својим парчићима тротоара који се мету ујутру, са малим прљавим окнима иза којих се назиру претрпани рафови, са натписима намолованим великим црним словима – Влајковић, Младеновић, Илић, Вуновлачара, Колонијал, Бакалница, Ткачница, Штампарија, Обућар – Моца Тацак, њено добежиште из пустог кључа, блатних сокака, прљавих авлија. Чудо љубави посветило је Милику Бајкић. Има ли још увек тог одсјаја у очима које збуњено, под светлом, гледају у старински објектив у замраченој радњи „Фото-Бата“?

ДАВИД ПСУЈЕ КАО СРБЕНДА

Јутро у касну јесен већ пригушених боја поведе их у Крагујевац. На брежуљку изнад Равнова, где се свило селце Трнава, пробије слабашно сунце и бела непрозирна магла остане за леђима, скрива целу варош и долину; из ње израњају у даљини, као острва, Кучајски висови. (Тек су закорачили а већ су далеко, далеко, с планинама за петама). Тај поглед са узвишице, та лако освојена светлост, потискује им стрепњу. Дан је благословен, лековит као хладно млеко. Моца и Милика корачају лако, прешли су Драгоцвет, Белицу, Бунар, Врбу, мало је отоплило, око њих мразом очерупани, још румени шумарци, жуте котлине у којима је кукурузовина зденута у купе, чобани су понекад сасвим близу пута, гледају их радознало али кришом, испод ока: где су се то запутили двоје младих, обучени по варошки? Моца има сиво одело са широким ногавицама и мало светлији „иберцигер“, таман, готово црн шешир испод којега бујају коврџе, Милика пепито костим и исто такав шеширић. Обоје на ногама имају јаке ђонске, шивене ципеле, са блокејима који весело лупкају кад наиђу на калдрмисани део пута, на некој узбрдици или кроз село. Под тим погледима укоче се и уозбиље, тако исто кад их срећу или сустижу кола пуна сељака. Кад су сами, ухвате се за руке, опусте се, гледају се заљубљено, храбре осмесима, потрчкују. Једно време вози их на шпедитеру неки чича из Сабанте. Гледа их са симпатијом, покушава да заподене разговор, да их испитује, да се убаци у њихов живот и свет, смеши се кад добије шкрте и неодређене одговоре; допуњава их сам, искусан и мудар сељак. Jleno се забавља док касају два коњчета a он седи на клупици омекшаној трокатном чергом, пошто је продао купус кафеџијама у Равнову и враћа ce у Сабанту коју обасјава сунчани дан. „Ајдете децо, са срећом! До Крагујевца је сад већма низбрдо и близо. Кад прођете Белошевац, одма ће ту и Тополивница, а то ви је – Крагујевац!“ Каква авантура! Кратки јесењи дан ближи се крају кад пронађу четврт где живе Јевреји и рабин Сократ Леви. Затекну га у собици позади, пошто се једва провуку кроз његову претрпану радњу, праву јеврејску магазу са робом до плафона. Уђе им у раширене очи то обиље и памте га после још дуго, ако чак и не знају шта означава и 10

чему служи. Било је ту највише текстила, енглеских и домаћих („Теокаревић“!) штофова, „Тивар“ кошуља и одела, али и амрела „Венус“, сапуна „Жоли“, парфема „Верлен-Париз“, помада „Симон“, „Берзон“ гумене потпетице (“недостижне у трајности!”) поређане као клавијатура поред праве бечке цихармонике, велика „Алба“ огледала продужавају простор у удубљењима да личи на дубоке светле ходнике, такође претрпане свачим. Ту су Фелерове Елса-флуид водице, „тунгсрам“ сијалице, Историја Срба од Др Константина Јиречека у четири књиге из штампарије Геце Кона, целокупна дела Љубомира П. Ненадовића у четрнаест књига, издање Рајковића и Ђуковића, женски шешири Симе М. Лазаревића, минерална вода „Света Розалија бунар“, пржена кава Јова Р. Јовановића из Тузле, ципеле Јакоба Лаха и кишне кабанице, дечје хаљинице Цирила Вајта, звона за стоку Алојзија Јана, чак и неколико расклопљених чешких месинганих, гвоздених и плеханих кревета и једна кожна клуб гарнитура Јосифа Фабианека; са плафона су висили свилени лустери Јелене Бугарске. Услужни мали Сократ, велике гривасте главе, зачас постане неповерљив кад Моца стане да га сећа на Давида Тацака, старог пријатеља, исписника из Равнова. Промени израз кад разабере каква је услуга у питању, уплаши се, узнемири; искусна јеврејска душа намах схвати да су ствари озбиљније од потписа на меницу. Узмува се, закључа радњу, поведе их кроз мала дотле невидљива врата у пасаж, па уз степенице у велику собу, салон са старинским, тешким, излизаним фотељама, у које их посади. И као да му тек тада, и тек овде, у заклону и интими дома, попусте све кочнице, Сократ наједном прокључа као заборављени чајник: грди их, подучава, моли, изговара свете речи, чита цитате из Талмуда, помиње смртне грехове и вечне омразе. „Ми не можемо назад“, каже тихо Моца. „Милика не сме да се врати у село. Она је у другом стању.“ Вођа мале јеврејске заједнице у прометној улици у крају који Крагујевчани зову Калварија, свештеник, судија и измиритељ Сократ Леви, стави тад своју белу капицу на гривасту главу, узме у руке недавно укоричену али изнутра сасвим пожутелу и уништену Тору, прочита аљкаво и с досадом шта треба и упише Моцу и Милику у своју исто тако изакану Књигу венчаних. А потом их задржи још мало да Давиду биоскобџији, свом пријатељу, напише писамце. Тора нас учи, пријатељу, написао је, да су господњи путеви недокучиви и зато

прихвати Милику за снају, зарад сина свога. Родиће ти унуче, умножиће Тацаков род, на срећу свих нас, пријатељу мој. Врате се у Равново возом, преседају у Лапову, ноћ је; уморни али срећни, шћућурени седе на тврдој жутој клупи треће класе, комфорно као краљеви док им се ноге хладе од дугог ходања. И пре него што стигну, у Равнову се зна, и у Дубици, да су се узели. Почне да кружи прича која има у себи нешто од елегичне среће оријента, све док Давид не прочита рабиново писмо. Онда опсује, тешко и опоро као какав прави Србенда, закључа Моцу у кабину а Милику пошаље у село. Тада се једна горка борица намрешкала око усана младе Милике. Намрешкала се и остала, као нека тиха болест, до краја. He изостаје ни у радњи „Фото-Бата“ под рефлектором, не брише је ни добро зашиљена ретуш четкица, видна је под прљавим стаклом у запуштеној Анђелковој соби у коју се пригушено, кроз мали, решеткама оковани прозор, као кроз воду, увлаче помешани звуци села у одсјају поднева. Милика је са својим варошким пепито костимом и шеширићем поново у авлији ограђеној натрулим плотовима, где мирише на лисник, дутке, кокошарнике и свињце, под тврдим, несажалним погледима оца Веље и мајке Босе. Они за њу више немају речи, ни она за њих. Ћути свако за себе док му не слегну дани и догађаји и док му не дође нова памет. Први проговори Веља: псује племе чивутско. Онда се охрабри Боса, па их куне. Те клетве и псовке, гле чуда, Милика први пут за свога девојаштва препознаје као топлу родитељску реч, као огрубелу руку на коси, пољубац пред спавање и тихо, муцаво лаку ноћ, као шарени накићени дар, саборник за њену свадбу, повојницу за нерођено дете; и запућује се лагано, лако, без стида, блатним сокаком, следећи кривудави једва угажени путељак испрекидан барицама, да се састане са Моцом. Шетају се некуд поред железничке станице, иду путељцима крај споредних колосека на којима заборављени празни вагони још увек воњају реским мирисом својих непознатих товара. На лепом лицу младог Тацака су нежни колутови несна, у очима се читају стид, страх и очај. Али кад се загледа у Милику и види постојан сјај у њеним очима, некакав јасан, светао осмех и ону малу, малу бору која се са толико сигурности сместила под јагодицом, Моца прогута пљувачку, искашље се мало, размишља који минут, па каже: „Омекшаће Јеврејин кад будеш родила. Ако не омекша, отићи ћемо, створићемо себи нови живот.“ Ту, на удаљеном слепом колосеку на 12

коме је мразна јесен ојачала пиревину, ове очајничке речи прогутају се као пилуле. Нада уђе у њих као белило дана.

БОЖАНСКА ЗВЕЗДА УРЕЗАНА КАО У ЧЕЛО

Тако су дочекали зиму, и пролеће, и прохладни април с кишом и ветровима, и једну примирену недељу, и мало омекшало и избељено подне, када се у Равнову створила гунгула јер су отуд од Драгоцвета, на својим троточковима као на трбатим, скотним, црним псинама, ушли Немци. А у граду је данима већ било војске и оружја и младих официра, муцавих и наивних, васпитаваних на песмама о Милошу Обилићу и младом Бугарчету које прескаче коње да победи Латине. Па је почела пуцњава, сметена и безнадежна, јер иза трбатих псина долазили су споро и достојанствено камиле-тенкови, тешка германска армада пуна кукастих крстова. А кад се све разбежало, кад је све утихло, на том широком јадном бојишту-Равнову остале су само две жртве: једна незнана девојка, однекуд из уличица око Ротове фабрике, и Моца Тацак, син Давида биоскобџије. Девојка је чула пуцње, преплашила се, јурнула на улицу и налетела на Немце. Они су се такође преплашили и неко од њих је повукао запети ороз. Један живот се угасио, а Равновци су дуго после тога нагађали знају ли је или не знају, ишли изокола, помињали појединце из њене фамилије који су се било чиме и било када истакли и завредели нечије сећање. A Моца Тацак се тога поднева као и увек враћао са железничке станице. Чудећи се пуцњима и немиру који је захватио град, гурао је свој стари бицикл марке „орион“ и десном руком нежно придржавао на задњем носачу оковани ковчежић са ролнама новог филма. Журио је да избије на трг и види о чему се ради, мало је полегао по „ориону“, погурио ce, а однекуд с бока забрундала је трбата псина „циндап“ и пресекла му пут, брзо и лукаво. Стао је збуњен и уплашен, а отуд је, нишанећи у њега, неко, опет, повукао ороз: сандук на бициклу изгледао му је познато, личио на оне из магацина, са муницијом. Сад је посматрао како Моца покушава да се окрене, с изразом гађења, како се одваја од бицикла, кратко њише сам и клоне на углачану зеленкасту калдрму. А бицикл, одвојен од њега, као да чини напор да утекне из овог тренутка чемера, крене некуд у страну, стресе са себе тежак сандук са ролнама, али се одмах саплете, смота и преврне. Сандук се отвори и разлете се ролне. Из једне се одмота филм на коме се, бескрајно умножени, 14

распознају човечуљци с белим власуљама и у смешним доколеницама с подвезицама. На сахрану мало знане девојке дошли су многи – свет око Ротове фабрике који се осећао обавезним, али и други, удаљени. Дошао је чак и вод Немаца, покајнички постројен, испеглан, уљаштен, обријан. Лајали су своје команде и пуцали увис, почасно. На сахрану Моце Тацака није дошао нико сем укућана. Поређали су се отац Давид, мајка Фанија, тетка Султана, теча Симон, брат Аврам, братанчићи Леон и Бјанка и послуга која је носила ковчег; неки биоскопски цепачи карата, разводници и чистачи. Тако је овде, у Равнову, на овај тихи начин бљеснуло јеврејско питање: ни Моравци нису волели Чивуте. Њих овде није окруживала мржња, већ усамљеност. Пре него што су Немци покупили и одвели све Тацакове, Давид је успео да Моци подигне споменик – једну косу надгробну плочу са божанском звездом урезаном видно, као у чело. И то је једини белег који сведочи о Тацаковима, ако се не рачуна онај давно заравњен, са већ иструлелим крстом, под Арнолдовом стеном, у Аустрији, на путу за Филах. Милика је дошла после сахране; уствари, чекала је да оду, да би пришла гробу. Имала је на себи исти онај пепито костим, а под јагодицама исти онај неизменљив осмех, али је он повремено постајао тако чемеран да је горчина капала двојици каљавих гробара равно у око, као љута медицина. Нису је питали, она није говорила. Завршили су посао, стапкали гроб, обликовали вишак земље, поравнали ивице, осмотрили још мало испод ока, ту и тамо тапнули мало лопатом, и отишли. Гроб је био без крста, без икаквог знака, чудно усамљен, као у мору. Милика је препознала ту усамљеност, Моцину и своју; заплакала је ридајући и гушећи се, неутешно и незадрживо, као у сновима. Породила се првог дана у августу. У соби је било спарно, а напољу је изненада почела да сипи нека хладна, готово јесења кишица, мрачило се од поподне. Са њом је била Цвета „бабица“, мргуд-баба чије године нико више није знао, a у суседној су два „станара“ Немца, већ добрано пијана, играла с Вељом “крајцарице”. Бацају немачке монете с двоглавим орловима „на црту“ уз ивицу дувара, где је глина пода, сушећи се, напукла. Смеју се громогласно, задовољни, кад, жмурећи на једно око и клатећи се, нациљају на право место па новац тамо и остане. Тапшу Вељу по рамену, пљескају рукама, сагињу се, кревеље, баксузирају док баца онај други, препиру се реским 15

немачким гласовима ко је ближи. А кад пара одскочи и откотрља се под астал, под клупу са филоретама, под кревет, негде у најмрклији мрак одаје, бенасто се сагињу, бауљају, криве вратове, завирују, зову Вељу у помоћ; на крају одмахују рукама, ваде из панталона с трегерима нове новчиће и настављају игру. Анђелко је, кад је поодрастао, играјући се, још увек налазио те новчиће по буџацима, на неочекиваним местима, потамнеле од времена и влаге. Прости пруски сељаци, незадовољни улогом војника, својим садашњим стањем, ратовањем, смештајем у ниској непроветреној чатмари са воњом блата, трулежи, ђубрета, усред разбуцаног сеоског крајолика којим доминирају сада мокре гране дудова, крушака, шљива, јабука, багрења и јасенова, у којима се гнезде свраке и чавке, сумњајући дубоко у себи у рат, у Фирера и у све што се предузимало, лако су падали у ватру. Заморени од “крајцарице”, изгладнели од вина, тражили су да им се за вечеру испече кокошка. Веља је ширио руке, извињавао се, нема више кокошака, нема ничега, све је већ поклано, у штали су само њихови коњи. Они изађу онако раздрљени, у кошуљама, само опашу пиштоље, да се увере сами. Чују да у комшилуку гачу патке, прескачу плотове, лове их, пуцају раскорачени у блату, срећни и забављени, храстова врата добро су замандаљена, нико не провирује, само Веља трчи за њима, хвата их одостраг, моли, преклиње, виче доста, има есен, има за вечеру; боји се оптужиће га комшије да им је довео пијане Немце у авлију. И нико не чује и не упамти како Милика Бајкић вришти, стење, напиње се, на крају тихо плаче окрећући главу да не види модрог ружног дечачића који с очајним напором покушава да се огласи. Тако се родио Анђелко. Име му је наденуо кум Милисав, богобојажљиви старац који је држао до реда и обичаја, особито кад cy у питању кумства, побратимства и друге лепе међуљудске везе. Лично је, својом руком, још грубљом и неспретнијом него обично због претерано малог, изгриженог и затупљеног патрљка оловке који је једва пронашао у лому фиоке у кухињском асталу – међу укосницама, чешљевима, маказама, крпицама, дугмадима, поломљеним ручкама прозора, завртњима – исписао име Анђелко на жутом парчету папира које је некада било кеса од шећера и послао га по својој снаји Гени. Веља је чкиљећи уз светлост лампе протумачио садржај у себи и свима обзнанио: Милисав јавља да нам се дете зове Анђелко. Папирић је ставио у своју војничку буквицу која је била 16

похрањена на дну шифоњера, под Босиним ручно тканим чаршавима. Анђелко је нашао папирић једног лета, за ферија, и осећао се кривим као да је отворио забрањена врата у дворцу. Кад су прошли јесен и зима и дошло пролеће, кад су лале и нарциси као копља хитнута из дубине проболи натруло мокро лишће по баштама, па опет отоплило и изненада замирисали плави, бели и розе зумбули – Немаца више није било у Дубици нити Тацакових у Равнову. Пруске сељаке, одморене и ухрањене, чекали су постови у рововима на неким удаљеним ратиштима. А Тацакови су сви скупа, чак и деца, мада то тада, овде, нико није знао, нестали заувек у логорима по Немачкој. Ништа их није упозорило нити им рекло да је тако нешто могуће. Све свете и пророчке књиге испале су недоречене, муцаве и наивне. О томе ништа није говорила ЦЕНЕ РЕНЕ са свим својим Мојсијевим подукама и заветним пророчанствима, на јидишу, набављена негде у Немачкој или Чешкој, у младости, на неком од ретких путовања, коју је Давид с муком тумачио о сабату и благданима; на потпун нестанак није упозоравало ниједно наравоученије из МАЈСЕБУХА, о паклу конц-логора није говорила ниједна мудрост ТАЛМУДА и МИДРАША А Милика је опет почела да одлази у варош. Лутала је осунчаним тргом, седела на клупи код споменика под младим тујама, зурила у високе спратне фасаде и троугласте забате с таванским отворима, у крошње липа над којима су кружили голуби; није се трзала на далеку јеку ратних авиона, на блиски бат војничких чизама, на галаму Недићевих жандара. Није питала нити јој је неко рекао, али знала је да Тацакових више нема. Над биоскопом је још увек стајало црно анилинско име Давида Тацака, али она је знала да је то смртовница и да биоскоп у коме се пре сваког филма приказују журнали о немачким победама држи неко други. Враћала се у село рано, играла се с дететом, гласна каква никада дотле није била; у мрклим пролећним вечерима излазила је изненада у двориште, гледала у просторе звезда и опет осећала језу ништавила, смрти и пролазности. У очима јој се палила ватра, а онај горки осмех повукао се, истањио, остао једва уочљив у угловима устију.

СТРАШАН УЧИНАК ГОВОРА

Дубицом су почеле да круже приче. Био је то најпре шапат који се вукао горњоселским сокацима попут подмуклих отровних испарења њихових глибавих неуређених авлија, а потом све гласнији ромор који се ненадано јављао усред дана или усред ноћи са сваког места у селу и пољу, са поводом и без повода, очекивано и неочекивано; пригушене слутње које су се са уживањем и насладом ослобађале из душе. Најпосле биле су то кратке и тврде речи, мутава и неизменљива сељачка убеђења, бацане са удаљености насумце по Ужарској и Буљанској мали, отуд из Пљоште, из Некрштеног, из Бегавице, Митрићевице и Рашинца. Те речи биле су као чини, моћ њихова била је страшна. Једне црне летње ноћи у Вељину авлију ушуњала су се три мушкарца. Покуцали су злослутно на врата, а кад се Веља појавио, уперили су му батеријску лампу у очи. Није видео ништа, али је осетио цев пиштоља на ребрима. Тражили су да буде миран, да сви буду мирни. Где је Милика, питали су и одмах ушли у другу собу, извукли је из кревета и чекали да обуче неки хаљетак, да натакне неке разваљене ципеле, да привеже косу у пунђу, онако по мраку, држећи укоснице у зубима. „Идеш на саслушање“, рекли су. Боса је била будна, гледала је из мрака одузета од страха, али је ипак, при слабом одсјају светлости која се одбијала од Вељиног лица и расипала по густој тами куће, успела да разазна високу, кошчату силуету Мите коритара, Циганина, познатог кољача. Нека крвава шака почела је да јој чупа срце из груди: знала је да Милика иде у смрт. Повели су је некуд шљиваром, на неко одређено место, на неко договорено жртвилиште. Милика је ишла још ошамућена, несвесна опасности. Владао је онај брујави ноћни мир који све звукове појачава и разноси далеко, прекидан само удаљеним, реским лавежом џукаца, злослутним кликтањем ноћних птица, кукувија и буљина, сабласним, далеким зовом петлова, као са другог света. Сем двоје старих у кући, нико није знао шта се догађа са Миликом. Никакви богови нису покушали да је претворе у срну. Морала је, нагло и прекасно отрежњена, да се бори и отима, да покушава да дозове у помоћ, да хвата голим рукама њихове оштре двосекле

ножеве, све док се није смирила у неописивом ропцу и док нису обрисали о траву своје крваве каме. Ујутру је у Дубици завладао мук. Уплашени од учинка сопственог говора, ћутали су и ћутали. Окупљали су се испред Вељине куће и заплашено зверали, понеко је улазио у двориште, до прага, завиривао унутра, не би ли, тако, изазвао Вељу или Босу – чије је слабашно јечање допирало изнутра – да се појаве. И све што се после догађало, цео обред сахране, у Дубици гласан као што је свуда на Балкану, пролазио је овај пут у дрхтавој, покајничкој тишини: прича је овде вазда била за живот, a у бољитак који доносе људске главе нико није веровао. И заиста, никакви повољни ветрови нису дунули у црна кољачка једра. Њихове су се лађе сударале по мраку и тонуле једна за другом. Ако се неки појединац, очајничком вољом и напором, успео и да спаси, судили су му после рата, сурово и безнадежно: у име народа, у име правде, у име говора, разговора, викања и шапутања, поверавања и прећуткивања, лупетања, баљезгања, изругивања, подсмевања, палаврења, зачикавања, изазивања, свађања, пањкања, оговарања, заговарања, наговарања, преговарања, у име свега што је дубички народ одувек чинио и што ће чинити. Судило се и Мити Циганину који је успео да избегне ратне замке и да сачека крај рата скривајући се међу својим коритарима по тамним моравским врбацима; стрељали су га одмах, у дворишту среског равновског затвора. А дубички затвореници, којих је тада било, који су после дошли, причали су како је неки стасит и страшан милицајац пуцао кратким рафалима, најпре у ноге, па у стомак, најпосле у груди; a правио прекиде да гледа и слуша како се Мита трза и цичи, као лисица коју још живу деру, пошто су је ухватили у кљусу, у бучинама на Оџинцу. Само, Анђелку та правда није значила ама баш ништа. Гадило му се то наивно и бенасто ликовање, то препричавање детаља који cy, по свој прилици, били измишљотина. Чињеница да се Мити судило, да су данима одлазили у Равново готово сви које је познавао, узнемирени и напети, престрашени и постиђени, преко мере говорљиви, пуни пренемагања, правдања за себе и своје поступке, да су, тако окуражени и припремљени, тамо сведочили, па после причали шта су сведочили, домишљали се шта су пропустили, присећали се и убеђивали шта ће сведочити наредни пут, све док се истина и домишљање нису тако измешали да је тужилац, сав црвен у лицу, морао да вади пиштољ и да прети да ће их пострељати као саучеснике – да је после свега тога Мити кољачу пресуђено и да је 19

стрељан – није Анђелку помогла да види и упамти један сеновит кут шљивара где плот прави необјашњиву кривину, где нико никад не залази, где се коров суши и обнавља сваке године нетакнут. Свуда је могао да види понешто лепо – бели цвет попонца у трави, ненадано израсли и процветали љубичасто-бели слез, врежу дулека која се лоповски окачила на плот – овде никада; то место стоји празно, недодирнуто, неистражено, неосвојено, као бела мрља његове душе. Суђење и стрељање биле су за Анђелка само две далеке шупље речи које одзвањају празно као напуштене коњушнице, простране а мрачне као ноћ. Никаква галама и бедасто препирање нису га могли ослободити страха од ноћи и осамљених места. Тројка коју је предводио Мита коритар лутала је и даље, оптужујући кога хоће и зашта хоће, неразборита, сумњичава и брзопотезна, по све већем пространству које је, с напором, како је растао, освајао за себе. А кад, временом, ипак, ти детињи страхови ослабе, кад се преко тих страшних лица превуче патина неба и воде, киша и ветрова, снегова, слана, летњих жега и сувомразица, постова и благдана, напора и брига, радости, надања и усхићења, ишчекивања и радозналости – страх, не предајући се, као зли чаробњак из приче, налази опет своје ново лице и долази да опомене Анђелка. Имао је Мита брата Микана, такође коритара и кољача, коме, међутим, судови у Равнову нису доказали кривицу јер, говорило се, чинио је своја недела негде далеко и опрезно; нико га није препознао, нити је са сигурношћу могао да сведочи. Био је висок, сув, кошчат, црн, ћутљив, кретао се тихо као утвара, није се осмехивао ни мрштио, никоме није говорио добар дан и помоз бог. Дубичани су га показивали један другоме, упозоравали на његово присуство, на неизбежан сусрет по врбацима, у пољу, према Морави, од Мораве, кријући уста рукама и шапућући. И Анђелко је једном морао да се сретне са Миканом на узаном пољском путу. Видео га је издалека, израслог из младих кукуруза; био је виши од шиљате громаде Ртња на хоризонту. Бескрајне Кучајске планине – уснули љубичасти змај налегао на моравски зелениш – једва су му до колена. Само је нежно, прозрачно, јутарње небо над њим, да боље оцрта кошчату црну главу чију силуету коса проширује и подебљава на врату, тамо где би морала да се сужава. Дроњава енглеска блуза од војничке чоје посивела од дима и ватри коритарских. Брич панталоне од некада зеленог официрског камгарна прешироке у туру а уске преко чакљастих цеваница, са аљкаво опшивеним завршетком изнад грубих војничких цокула. Корача укочено, бацајући своје дугачке ноге као да гаца по 20

плићацима. Боје јутра и звукова равнице нестану. Све побели, не чује се далеки тутањ воза, ни писак, замре брбљање врабаца негде далеко позади, у дудовима, не круже орлићи, не прелећу и не гракћу чавке, не узлећу и не стрмоглављују се голуби, нема гугутки на сувим гранама, не претрчавају ласице прашњави пут; никаквих запрега у пољу нема, ништа не тандрче, не клопара; ни малих чобана који нaпacajy своje козе пo јендецима, ни стараца који ce вуку за својим ушатим мршавим свињама, ни жена које воде за улар своју краву. Сам самцит мора да се сусретне са страшном сподобом, велика црна кошчата рука мора да му промаше изнад главе, мора да омирише цигански воњ, да види и упамти велика, избледела и просењена колена; официрски штоф истањио се и побелео од клечања по песковитим врбацима, по пиревини и купинарима, од клечања по увратама, крај плотова који праве необјашњиве кривине, док чворновате угарак-руке машу ножевима за меку врбовину. Дуго, дуго после тога чинило се Анђелку да је стрељан погрешан човек.

ДВА ХАКА, ДВА ЏИМА

Топли прсти сунца већ су са зида сишли на црвенкаст глинени под. Анђелко искорачи у дан. Урони у белу светлост преподнева, у дашке ветра који из кукурузишта, преко корова, зеља, рена, троскавца и слеза, у забитим кутовима авлије долећу до кајсија и вињага пред кућом. Подиже руку на поздрав. Шта ће донети дану? Дубички дечаци и девојчице – по цели дан, од саме зоре до мрака – сакупљају вредно као пчелице сва догађања, вешти да одмах запазе и разаберу сва чуда, необичности, загонетке и обрте богатог и узаврелог дубичког живота. Прави су мали зналци, рецитују као навијени: неко је негде умро, неко се родио, тамо се припрема свадба, нова снаха, ново прасе или теле, нова тараба, довели друго куче, Јова купио пушку двоцевку, Дине долазио на одсуство, друмом прошао камион, деда Дула тукао баба Јулу, Андреја се завлачи с Мирјаном у конопљу, Гина нацртала веђе, Петар сутра вози у воденицу, Милија иде за Петровдан у госте, чак у Ресавицу. Како су важни кад имају шта да саопште, како шире очи, како шапућу, како криве вратове, како се смеју! Али пред Анђелком положе оружје, утишају се, заблену: прича им о Д. Артањану, Скарамушу и Сирану де Бержераку. Изађе ћутљив из пространог, запуштеног Вељиног дворишта, нехајан за мене и промене, усамљен, необавештен о свему што се догађа око њих, и прича им о чудесним, далеким људима и пределима; бели штап претворио је у мач и он сад сева пред њиховим носевима, невидљиву рукавицу скида с руке и баца им у лице, необично искорачује и боцка их под грлом док се голицљиво не закикоћу, скаче са степеница, тајним стубама стиже на кров, премеће се на грани кајсије. Анђелко после школе гледа у Равнову филмове. А завучен у сено, на кљокани, или сакривен у лиснику удно баште, под крушкама, чита књиге. Доноси их из града – узима из читаонице или од нових другова. Деца капетана Гранта, Дух Љана Естакада, Благо Сребрног језера, Бели очњак, Кожна Чарапа, Џери са острва, Острво с благом, Последњи Мохиканац, Кроз пустињу и прашуму, Пут у средиште земље, Гуливерова путовања, Робинсон Крусо, Давид Коперфилд, Гроф Монте Кристо, Доживљаји Томе Сојера и Хаклбери 22

Фина, Ловчеви записи, Кавкаске и Севастопољске приче, Детињство, дечаштво и младост, Моји универзитети, Јадници, Спев о Нибелунзима, Кво вадис, Винету, Бакоња фра Брне, У регистратури, Поп Ћира и поп Спира, Андерсенове бајке, народне песме и приче – без реда, халапљиво, с неугаслом нервозом незаситога. Смењују се бескрајни простори руских тајги и степа, пустиња, америчке прерије с мустанзима и бизонима, Јенкијима, западњацима и жутокљунцима, Апачима, Сијуксима и Команчима, дефилују канадски трапери и даброви, острвски и аустралијски домороци са својим табуима, афрички људождери, гусари, путници, пустолови, проститутке, лопови, професори, фармери, мудраци, чаробњаци; све је то једно за другим, згуснуто, у брзом ритму, излазило из ограђене и лепо сагледиве Вељине авлије, уз чуђење и згранутост свих учесника у вечерњим уличним летњим седељкама, укључујући и понеког одраслог бленту кога вечно занима шта раде и причају деца. Попустио је у школи; Веља мора да га тражи и извлачи из скровишта, да му заплењује литературу, да се љути и прети. To помогне привремено, али од занетости нема спаса. Данима преживљава сваку књигу. Домаће клепано секирче постаје томахавк, кухињски нож мора да се забада у врата сулдрме позади, прави копља и стреле и учи дружину како се све то баца из заседе или кружног напада. Али има књига после којих дуго не прича ништа, осамљује се, избегава их, живи неки чудан и туђ живот. Руске су књиге пуне шума, летњих ноћи, река у којима је много риба, зима у којима ноћу, под ногама, шкрипи снег – и људи који траже љубав, који воле, воле. Дубица се после тога измени и данима не личи на себе. Ипак, најдуже га опседа Хаклбери Фин. Његова предузимљивост, реализам, практичан дух, одсуство стида. Одбачени син пијанца креће се мирно кроз град под својим напуклим шеширом од рогоза и нико му се не руга, нико не уче и не звижди за њим, не удара му чврге, не туче га, не кези му се злобно и презриво у лице! Примају га равноправно и називају именом! Сви га познају и лепо и уљудно му кажу: Хак. Хеј, Хак! Нема: Хеј, ти, мали, лопужо, цопино, соме, караконџуло, смрдљивко, слинавко, вашљивко, бубо, гуштеру, твору! Ништа од тога. Чак једна добра и уљудна жена покушава да га усвоји и доведе у ред, а судија се према њему опходи лепо, чува му новац и исплаћује интерес! Једино га отац пропалица прогони и злоставља и даје прави разлог да Хак утекне, крене великом реком у свет, у пустоловине, и заувек освоји срце Анђелка Тацака.

Цело једно лето, чувајући козе по ничијим топољарима уз обалу Мораве, гледајући у топлим преподневима како се бело љаска лишће до у бескрај, низводно, Анђелко је маштао о сплаву који ће га понети у непознато. А онда је једном проговорио. Имали су по дванаест година, корачали су пругом, праговима, између трачница које су из бескраја у бескрај секле равницу, под млаким јутарњим сунцем. Са стране, у фигурама, били су бистри вирови у којима су расли шевар и зука, понегде мирисне врбе и тополе, пуни караша и чикова. Тражили су пикавце да би могли да ољуте цигаре од свиле па да кашљу, ригају и бришу очи. Анђелко и Зоран, чувари коза у ничијим топољарима уз клокотаву и шумећу моравску обалу. Били су сами али нису били слободни; пут и кретање били су им омеђени и надзиравани. Хтели су да буду сами, своји и слободни пред искушењима и изазовима великог света. Одлазили су што даље, сваки пут до неког другог непознатог врбака, топлим песковитим путем који су лепо засекли гвоздени точкови запреге, седели крај навоза неке воденице и посматрали мокро витло чије шумове надјачава клопарање и шкрипа дрвених зупчаника и реско брујање каменова, претраживали наплавину на спрудовима, лишће и трулеж, газили плићак до неке аде обрасле ниским тополама; и враћали се истим путем, у заранке, гледајући у ниско сунце над дудовима. „Хоћеш да се једном не вратимо?“ – пита Анђелко. „Како, како можемо?“ – пита Зоран. „Знаш, има једна књига у којој је све то описано“ – каже Анђелко. „Хаклбери Фин. Доживљаји Хаклбери Фина. Он је живео поред реке Мисисипи. И њему су заповедали, а кад му је дојадило, знаш шта је урадио?“ „Шта“ „Оставио увече своје одело на обали и превезао се чамцем на другу обалу. Чамац онда гурнуо да га однесе вода, а он се скривао у колиби. Кад су хтели да га открију, Хак прешао на острво. И тамо нашао, знаш кога?“ „Кога“? „Свог пријатеља, одбеглог црнца Џима! И више није био сам! А што је тај црнац био мудар! Умео је да предсказује време, да заложи ватру, да спреми нешто за јело, знао је где да се крију ако их траже, све је знао!“! „И ти све знаш, ти си Џим“ – рекао је Зоран. „И ти си Џим!” „Џиме!“ „Џиме!“! Мало касније Зоран и Анђелко, Хак и Џим, два Хака, два Џима, леже у нетакнутом песку неке мале аде, усред Мораве, иза неке кладурине коју је матица обложила муљем и травуљином, окружени младим тополама; посматрају како их Дубичани траже, како промичу скелом и галаме тик покрај њихових носева, како грувају топом не би ли вода избацила утопљенике. Миришу барут над рујавом водом, слушају како пљискају весла и скела се лагано удаљава; вода је носи 24

до краја аде, заклања је велико растиње, ускоро се утихли гласови чују чак са друге стране, под стрмом обалом Јончићевих врбака. „Жао ми је мајке“, каже Зоран. „Мислиће да сам мртав, да ме никада више неће видети.“ „И мени је жао бабе“, каже Анђелко, „има само мене.“ „Џиме!“ „Џиме!“ Скачу изненада из заклона, вриште и затрчавају се у плитки брзак рукавца; козе су нестале са обале и чине штету у кукурузима.

МАШТАЈУЋИ О СЕБИ МУДРАЦУ

Анђелко стоји на басамацима, под стрехом, и гледа у дан. Авлија избледела у светлости, окружена шљивама, дудовима, брестовима, зеленишем поља и врбака, модрим Кучајским планинама на хоризонту, испуњена је летњим звуцима села: ружно и монотоно као троскавац певају кокошке, пијукање пилића забада ce у ваздух као игла у јастук, галама врабаца – гомиле трња на баштенским прилазима уместо капија, удвојени зов гугутки таман и лепљив као зреле дутке, удаљени, кратки, промукли лавеж пса, скичање прасета у тору, изненадни, спори, дебелим смрадним зидовима штале пригушени мук краве – сасушени венци пољског цвећа на поцрнелим капијама и чађавим довратницима. Осећао се, од свега тога, превареним, ко зна по који пут. Био је такав исти дан када је писао Ружици писмо. Све је било провидно, надахнуто, радосно и усхићено. Дан млак као плићак, чист и прегледан. Поље је каснило због поплава, кукурузи – упарађене зелене тачке на риђој земљи. Доле под њим (креће се насипом пруге) ђикају младе врбе и тополе, чак и у дубоким, заобљеним вртачама које су начиниле тешке авионске бомбе (летеле везане ланцима у паровима), високо и неразговетно на бљештавом небу дозивају се вране. A у њему туга због растанка – последњи је дан у школи, започело је ферије. Ружица се враћа међу рударе, тамо у Кучајска брда која су одавде, из равнице – авај – тако плава и блиска. „Пиши ми“, каже му неочекивано a са лепим, паметним осмехом, „напиши ми писмо.“ Анђелко се, идући усамљен насипом по коме су лахори таласали траву, спремао да напише писмо. Писао је у овој истој соби, заборавивши на све, док је дан одлазио. Драга Ружице, написао је, а то му је сметало као да се мрља разлила по белом папиру. Тражио је, лутао, тапкао у мраку, чинио очајничке напоре, али ни рука се није усудила да напише оно што ниједном није смео да изговори: да је воли. Писао је нешто о септембру, о несташном окупљању у дворишту Гимназије и узбуђењу прозивки, о великом стиду кад је ушао у одељење пуно девојчица, о страху и немиру који га је чинио дивљим и недружељубивим.

Али Ружица, ваљда, није разумела то бунцање о септембру и почетку школске године, о сунцу које с умирућим сјајем пада кроз двострука окна на зелене столове, мирису креде и табле, зујању минута, потајном осматрању како пулсира главна улица – неравна, углачана калдрма пресијава се на сунцу између две линије тамних дрвореда, људи, кепеци, тачкице, помичу се а између њих вржде прљави улубљени камиони, зује мотори малих аутомобила, тандрчу кочије, степују поткована коњска копита, достојанствено так-такћу воловска кола – она је очекивала да јој напише како ће је већ кошчатом чврстом руком ухватити за мршаво раме, окренути је и пољубити у мала напућена уста и стезати је у наручје; лепо, мушки и безобразно. И није му одговорила. Анђелко Тацак смешио се сажаљиво самоме себи: опет је правио исту грешку, ко зна по који пут. Овога лета добијао је из Дарувара, од Љиљане, очајничка писма у којима га моли да се уразуми и да јој каже већ једном шта мисли и осећа према њој. „Овде има много таквих као што си ти, али ја их све одбијам и чекам тебе, будала!“ Љиљана је била црномањаста, мекана, лепо грађена. Имала је чулне усне, ниско чело, велике беле груди и кратке бутине које је продужавала још краћа сукња. Састајали су се целог пролећа у парковима око чешких вила, ломатали се на грубим клупама док је по тамном зеленишу около падала роса. Тонуо је у њу као у лепо пространство, али је већ тада имао осећај горчине. А сада је могао да поцрвени при помисли како су били узалудни његови покушаји отварања! Она је хтела њега, али није хтела његову прошлост, његов очај, његов страх, његова питања, његове тамне, нејасне наде. Заклињао се да ће бити јак, надмоћан и затворен. Замишљао је себе као тајанственог, неразговорљивог и ироничног човека. Смеши се презриво, проговори кратко и ненадано, духовито и с мером, па утоне опет у надмоћно ћутање које све види, све чује и разуме. Маштао је о себи мудрацу, а знао је да нема снаге, да су искушења све јача и да ће, на крају, клечати и молити за љубав. Љиљани више није писао. У тренутку кад покушава судбински да искорачи из Вељиног дворишта које је – какво год да је – ипак било његово гнездо, устрептао и уплашен истовремено, Анђелко мора да се суочи са истином да и његова политичка искуства нису ништа мање жалосна него љубавна. „Рад са омладином“ ни њега није могао да заобиђе. Једном cy га у равновској Гимназији били поставили за председника „одељенске заједнице.“ Добијао је задужења да после часова чита 27

ђацима некаква обавештења, да дели позиве за састанке, акције и слетове. Нису хтели да га слушају, галамили су, јурили напоље као и обично, као да њега нема и да им се не обраћа. Црвенео је, стидео се, сматрао то личним неуспехом. Али упркос том стиду и несигурности, упркос изостанку било каквих резултата, упркос, њему се чинило, свима знаној чињеници да је оно што је код других у политичком раду било весело ачење и дружење код њега постајало мука и понижење – упркос свему томе – водећа политичка личност у селу, председник општине Дима Митровић, почиње озбиљно да се занима за њега. Позива га на партијске састанке, даје му ситнија задужења: да пише плакате, да редигује саопштења и политичке прокламације; једном га је чак натерао да одржи предавање о настанку религије, у читаоници, пред малом скупином сељака. Добио је и „литературу“ да се припреми: Карл Маркс и Фридрих Енгелс: „О настанку религије“, јефтино издање „Културе“ из 1947. године. Није имао храбрости да одбије. Прочитао је књижицу, научио важне цитате напамет и дошао у заказано време молећи Бога да нико не дође. Сељаци су, међутим, дошли и он је морао да им препричава Маркс-Енгелсову теорију о људском страху од природних појава, о потреби за заштитом, о улагивању непознатим силама, о приписивању божанских моћи мртвим прецима и животињама и стварању малих, локалних богова које ће хришћанство претворити у свеце и ђаволе. Улагао је велики напор да се прибере и савлада стид. У почетку је нервозно трзао главом и избегавао да икога види, после се опустио и открио у себи непознато говорничко надахнуће, па је осетио чак и неко задовољство. А сељаци – који од свега тога нису разумели ни реч али су урођеним лукавством разабрали да је ово ништавило заврбовано од партијаша да их одбија од вере – добацивали су сурово и заједљиво стара и недотупава питања на која није било одговора: одакле облаци и киша, сунце и ветар, реке и мора, биљке и животиње? Одакле се створио човек да зна и ради све што ради? На крају су га, гласом пуним мржње, питали откуд на свету толики попови и цркве, књиге, иконе и песме, откуд толико народа верује и иде у цркве, јесу ли сви они глупи и незналице, а само је јеврејско копиле Тацак паметно и у светске тајне посвећено? Анђелко је одговорио нешто неодређено и са чемерним осмехом патње напустио говорницу на којој се до малопре разметао својим знањем и замишљао како му расту значај и уважавање, док су сељаци галамили, викали углас дајући одушка својој победи. Био је то тежак и, чинило му се, незаслужан пораз. Ти људи су му изгледали пакосни, 28

зле воље, глупи, себични и обесни. У томе се, а да то и није знао, слагао са Димом. Само што је овај, шаљући такве извештаје, још више учвршћивао своју позицију у кадровској хијерархији среза, а Анђелко је, шапућући то себи до неко доба ноћи, лечио своје ране. Болело је то Анђелка, али било је довољно да устане из кревета и осети благи налет ветра споља, чује зрикање попаца, удахне мирис сена на кљокани или ненадани мирис липе, мајчински близак и познат, па да одбаци бол као прокисли ледени капутић и да чак ужива у суровости пораза. Као да је познавао тај унутрашњи распоред осећања и чекао повољан тренутак, Дима се појавио неки дан касније да га неочекивано похвали за труд и успех. Тапшао га је по рамену, срећно се осмехивао да му искаже своје задовољство и мрмљао нешто о младим кадровима, „нашем подмлатку“, како се изразио, и „новим снагама“!; Анђелко је збуњено ширио очи, занемео, и данима размишљао о томе како се то његов интимни пораз и патња могу претворити у политички успех који заслужује оволике похвале. Димин однос је обавезивао. Кад га је поздрављао, кад му је говорио „добар дан“ или „деси дечко“, или шта друго, то је увек значило једно: имаш шансу, ми смо широки, ми те прихватамо. Анђелко је знао да су патња и уништење његове породице за Диму били нека нема и тешка, обавезујућа препорука која га је однекуд из даљине приморавала да са њим тражи савез. Али Дима је, чинило се Анђелку, уносио у све то лични мотив, личну жељу, упркос чињеници да га је луди Веља Бајкић називао лопужом, као и све партијаше. Дима је на све то презриво одмахивао руком: Веља је рођени контраш! To је јасно и чисто као суза! Симпатизер партизана онда кад се за тако нешто висило на бандери, опозиција сада кад се може напредовати једино ако си члан Партије! Тја! И у томе је Анђелко био сагласан са Димом. Презирао је свог деду Вељу. Али сада, овог благог јутра, нешто се збива. Згрудвана као експлозив у њему је туга пролазности. У сликама које се ређају уназад трепери нека изненађујућа мисао; нека убеђеност да га испод коре одбојности деда Веља воли. У дамарању нестајања, у блискости растанка, све изгледа другачије. Сада, кад заувек нестаје могућност да се међу њима деси онај сањани тренутак љубави, блискости и топлине, који је увек изостајао, чинило му се без њихове кривице, покушавао је да тражи дубље, скривеније мотиве Вељиних поступака. Изгледало је Анђелку, док је пре подне дамарало као 29

велико срце, да Веља не оптужује зато што је глуп и идиот, већ што је убеђен да је право вишег реда на његовој страни; што се вечито од њега тражи нешто што никада и никоме није обећао, што га терају да враћа дугове које никада, ни у сну, није узимао. Мали, тужни, несрећни Велимир Бајкић има права да оптужује, да се брани: у тешку, квргаву, сиротињску руку нико никада није ставио ништа што није с муком зарађено. А ако је хтела сама да заграби – тукли су је по прстима душмански и немилице. Велимир је морао да изгради брзе рефлексе, као жута ласица која живи на сунчаној страни у камењару Диверсиловице, лукава и недодирљива. Навек бежећи од деде Веље, патећи без љубави и нежности, Анђелко се сад испунио сажаљењем. Разабирао је, и то сазнање га је болело, да и Веља живи без љубави и топлине, да и њему треба нежности и разумевања. Авај – сазнао је то у магновењу сусрета два воза који се удаљавају путујући различитим трачницама; за тренутакдва нестају задњи вагони у далекој благој кривини у равници, звук сирене јечи нагло слабећи, таман као пространа ноћ. Имао је позив у џепу. Одлучивало се о његовом пријему у Партију. Опраштали су му прошлост, терет наслеђа, личне слабости, сулудог деду. Он је био човек за лепшу будућност.

ШАРМ ЋУТЉИВКА ПОКРИВАО ЈЕ КУПЕ

Дубичка железничка станица у топлој ноћи касног међудневичког лета је као слатка манистра на огрлици пруге која нежно обавија дугачки, већ златно-жућкасти врат Поморавља. Висока зграда са плитким рељефима у малтеру који имитирају громаде тесаног камена. Кров разуђен као на планинским кућама, поцрнео током деценија од перјаница густог хуктавог дима локомотива. Али топла жута светлост сијалица, интимни, заштитнички загрљај ољускане фасаде, шуштање велике, тамне крошње липе, тихо ујање бандера под снопом телефонских жица и јатом белих шоља. Све се понавља у спором, литургијском ритму путничког воза 531 Ниш – Београд: Сикирице-Ратаре, Појате, Гиље, Буковче, Ланиште, Багрдан, Милошево, Марковац, Плана, Крсна, Врчин, Рипањ, Ресник... као тутањ на саставцима шина, црна слова на осветљеним фасадама, липе и чађави кровови. Лепота тих станица-манистра присна је и туђа: такве исте, са старим липама и кестеновима, бетонским стазама и узаним прозорима као уклесаним у масивне зидове, малим лепим перонима као терасама, виђају се и по Алпима, залепљене на косину, уз уске пруге. Једино је топчидерска станица изузетак. Нова и бела у зеленилу, као летњиковац и храм; моћ простора лажних дорских стубова дотиче ce у кретању док воз-трамвај, већ Београдом, кривином Сењака, плови према наткриљеним перонима. Анђелко Тацак у топлоти и жутој светлости препуног купеа друге класе. После усамљености под заштитничком фасадом станице и на сумрачној, утабаној стази дуж колосека, са налетима хладњикаве промаје из поља, из мрака равновских бара, одакле се сву ноћ чује чежњива јека и крекетање, сигурност вагона у кретању, одбројавање на саставцима, уједначен ритам локомотиве, далек и тих напред, појачан у кривинама. Клопара железница кроз ноћ, Београд-магнет вуче је моћно, она се одупире, цијуче, шкрипи, струже, понекад накратко успе да стане. Напне се да саслуша кратку церемонију извикивања кондуктера, да уђе понеки ноћни путник, па опет јој снага попусти и преда се брзини. Недељко Пејчин, машиновођа, обеси се на ручицу свом снагом у тачно одређени час и успе да смири композицију док клизи 31

насипом Моравске улице која се доле губи и растаче (наставља се у пољима и луговима), тражи погледом своју кућицу и маше, маше, даје знак жени Мари: синчић им је већ три месеца у болници на Дедињу, кад ујутро стигне у Београд, узеће такси и посетиће га. Скретничари су рано вечерали сланину и бели лук и дремају између кантица пуних олаја у загушљивим кућицама-кулама на којима, као први поздрав, црном крупном ћирилицом, пише име станице; издресирани, прво звоно пропусте, на друго скачу, проверавају скретницу и укипе се пред тутњем воза који их расхлади и бучно залепрша прљаво црвено барјаче које су принели грудима. Недељко, нагнувши се грудима напоље, пуштајући да га бије промаја, (због чега ће му страдати фацијални живац и искривити му једне године уста до под само уво) пријатељски их поздравља. Сећање на ту ноћ Анђелку ће везивати, дуго, нека Тања из Сталаћа. Седи укосо од њега и гледа га како, одсутан, пожудно увлачи дим зелене „Мораве“ без филтера. Нема храбрости да јој се обрати. Тоне све дубље у себе и гледа кроз прозор у таму кроз коју промиче светлост воза, пребрзо да уочи хаос детаља, и слуша Тању како прича да иде на курс дактилографије, из Сталаћа, у Бесград, у Улицу Иве Лоле Рибара. Осећа да то прича њему и да покушава кришом да ухвати његов поглед. Она бар зна где иде. Шта да јој каже кад се растури метеж и остане сам под танким стубовима-канделабрима на београдској станици? Али лепо му је док пуши и жмирка и Тања га кришом гледа сред поспаног мрморења купеа а скретничари напољу поздрављају укипљени са барјачетом на грудима док машиновођа пријатељски руку за поздрав диже до качкета и воз-магнет тутњи. Радосни тренуци ишчекивања зачињени Тањом; његов шарм ћутљивка покривао је купе као сунцобран. Пријатне снове купеа, зачудо, није распршило рано јутро у Београду у коме се догодила експлозија доласка воза број 531. Кретао ce у том мноштву путника, особља и носача који су дочекивали воз, са својим спорим електричним возићима што вијугају кроз стешњени и отрапавели народ на перону њачући као изгладнела магарад, и даље недодирљив и надмоћан; али питања су ипак дошла: да ли заиста зна куда и зашто иде, да ли му је пут познат а циљ достижан? Да ли је и он припремљен, истрениран и оспособљен, да ли треба само да се нађе у матици и да га она носи, као моћна захуктала композиција у којој је провео ноћ удобно смештен у задимљеном жутом купеу, препуштен дугом времену и задовољству уживања у себи самоме док је гледао свој лик тајанствено моделиран слабом светлошћу у тамном 32

одсјају застакљених разгледница; и још једном, духовно, са стране или одозго, оним издвојеним ја које се мало по мало стварало из књига, испилило из безбројних корица између којих су ходали ликови који су били његова браћа, шта више он сам, извучен из љуштуре, ослобођен обавезе да се креће дубичким сокацима и атаром, да учи, да извршава различите обавезе, да слуша Вељине псовке, да трпи понижења од злурадих и тупавих. Са узбуђењем препознавао је себе у шареној поворци књижевних ликова, без обзира у које су време и у које прилике били бачени. Јахао је средњовековним шумама пуним разбојника, афричким и азијским џунглама, доживљавао мразне зимске ноћи у руским тајгама и топла ноћна пространства у степама, болно кратка норвешка лета која миришу на загрејану боровину, дивље кањоне и реке Америке. Али боравио је и у тескобним градићима ренесансе пуним подмукле веселости, пренасељеним метрополама Европе, Паризу и Лондону, и тражио излаза из тамног лавиринта улица и односа. Свуда је био он, незадржив у покрету, у глади за животом, у трагању за лепотом и правдом, достојанствени губитник који са благим и тужним осмехом одлази остављајући, пред удивљеном и запањеном светином, љубав, славу и богатство које је завредео после незамисливих мука, страдања и понижења. Тако је закорачио и сада, са сигурношћу која је била у нескладу са свиме што га је очекивало у узаврелом Београду последње године шесте деценије двадесетог века, кад је на њега дошао ред да из закоровљених дубичких дворишта и благданске учмалости Равнова дође овде и заслужи академско звање. Био је то тежак и частан пут ка успеху и он се, срећни губитник, тужно смешио знајући какви га све бескорисни напори очекују; до знања и звања не држе ама баш ништа они који воде земљу и народ. Дубички председник Дима био је несвршени кломферски шегрт, за време рата правио је џезве за кафу и млеко, од немачких конзерви. У равновском среском комитету седео је абаџијски калфа, у општини столарски радник; њихове секретарице биле су све од реда пропали равновски ђаци, мале лукаве сладостраснице, већ помало огрубеле од побачаја и отежале од масних јела. Анђелко није хтео да учи за њих. Њима, сматрао је, припада само загонетни шарм ћутљивка. Тренутак сазнања, нелагодност недостижне разлике, бљесак изазова усред мора тупости и мртвила. Неки други, неки други, неки далеки и умни чекају га. Осећао је велику снагу у себи; био је сигуран да им је близу, да већ разговара са њима, да већ говоре о њему и очекују га. Није журио. Сад кад је стигао овде, сматрао је да има право да се окрене око себе. 33

Било је млако и бистро јутро септембра. Срећна сањалица, несном раздражених чула, примала је Београд, његове дамаре, слике и звуке, у складу са оним што се догађало у његовој души. Није било уморних путника, болесне деце, мрзовољних продаваца, пиљара и накупаца, шверцера и лопова, лењих чиновника, замишљених пролазника, изгубљених за све око себе, луталица и ноћника који су били негде и опет су негде, свег тог света који се навек тиска на великом простору испред железничке станице. Било је само шарених пролазника, пријатне буке и жагора, занимљивих, сликовитих кретања и напора: пролазе трамваји и звоне радницима који седећи поправљају шине; они се само мало повуку, не устајући, повију ноге и окрену се, као кад у биоскопу, седећи, пропуштају окаснелог гледаоца. Трамвај-гледалац, крупан као слон и шарен као шатра, очеше се трбухом на коме висе мотори и промили до станице крај парка сустижући други који вуче вагон-трамвај и сусрећући се са трећим који такође пристаје, из супротног правца, пошто се шкрипаво спустио низ Немањину. За један час тамо је стиска и метеж, а онда цин-цан трамваји одмиле и мали простор прошири се, нема више ничега, остану само чађави киосци с претрпаним излошчићима, залепљени на тужан градски зелениш. Кроз прозоре трамваја у покрету види девојке, понека му се допадне, има весело лице и витку, градску фигуру. Понека му се насмеши, сметењаку: неко, ма како био безначајан (издвојен и нешкодљив), запазио је њену лепоту и улепшао јој дан. Тргне га нечији глас. Крупан, кошчат носач, готово старац, спој тако тужан за ову професију (зашто униформе носача увек личе на одбачене униформе железничара?), на великој проседој глави избледела тегет-капа, сред лабавог ширита уместо знака оклембесио се крупан носачев број – пита га треба ли да му понесе куфер. Куфер је пун књига, кад се повуче за ручку, метална шина испод натегне картон као опруга пре него што се терет одлепи од асфалта. Човек је подигао куфер (метална шина се затегла и оцртала кроз картон и платно), заметнуо га на раме и кренуо крај станичних ресторација према студентском дому „22. децембар“ и Економском факултету, пео се лагано Каменичком. Анђелко је ишао за њим осећајући се, сасвим безразложно, одговорним за његову муку. Тај осећај му је сметао да гледа и опажа. У неким другим приликама, део по део и мало по мало, ући ће у њега слика плавог неба над београдским узбрдицама које гледају на Саву и тамо преко на Нови

Београд који се помаља из ничега, геометријски правилан и простран, на пескушима којима почиње, или се завршава, равница. Носач је нешто лакше дисао кад је кренуо подно Зелене пијаце, према живописном тргу у Бранковој улици која ту и тамо новим фасадама као да је хватала везу са градом преко реке према коме је била усмерена. Спустио је куфер поред једног од стубића са редом вожње који нико не чита. „Заиста је тежак“, рекао је. Анђелко је плаћао трудећи се да одагна осећај да је преварио старог човека.

БАЈКА О КАПЕТАНУ И МАРШАЛУ

Несуђени двор, та палата венецијанска која се дично уздиже подно саме Кнез Михаилове, на прегледној равници корак од некада тако идиличне стрмине, са чијих се лучних прозора и још боље са зупчастог крова види Дунав са својим бескрајним баруштинама, сада је тајанствени Ректорат Универзитета и центар света за младе филологе: иако је за све семинаре ту одавно постало претесно и они су се раселили около, уписно место је још увек ту, у тескобном ходнику на првом спрату. Ходник је уствари дуг и широк како приличи палати, али тескобним га чине дрвене кабине, са шалтерима које су излизале бројне генерације студената; иза високих, прљавих чеоних стакада, окружене дебелим протоколарима, деловодницима, формуларима и картотекама, седе службенице, вечне „студентске мајке“, наоружане племенитим стрпљењем и разумевањем за сликовити младалачки неред који се обнавља неисцрпно, као слике у калеидоскопу. Али кад Анђелко уђе опрезно гурајући непримерено велика и тешка храстова врата, поцрнела и ољускана – он још не зна да су то врата несуђеног двора, који час касније сазнаће – све је немо и замрло. Био је топао дан касног лета а он заморен широким тротоарима Студентског трга. У глави му још зује возила, смењују се зелени тролејбуси, упорни у кружењу, полупразни. Само што је одвојио поглед од тешке, гвоздене чипке ограде увелог парка. Високе зграде под њим, у Симиној, давно су поквариле видик и Анђелко није наслутио да је наниже падина, да су ту некад били виногради и да је краљ, да га је било, изнад њих могао да броји беле дунавске лађе. Све се то утопи у полутаму кад се велика врата притворе сама, споро вукући сопствену тежину. Хладовиту унутрашњост носе стубови, беличасти у полутами, повезани луковима. Излизане степенице нестају у тами са обе стране. Али широка дворишна врата отворена су и ромбоид сунца бљешти на сивкастом мермерном поду на коме су трагови многих ногу. Двориште једне палате! Коцка мира сред вечног жамора велеграда: високи сиви зидови са узаним прозорима, над њима само далеко, прозрачно небо. Анђелко не издржи да одмах не завири унутра. Атријум је већим делом поплочан, али има нешто 36

траве и дрвећа. Висока липа наткриљује неки улаз на супротној страни, под њом заборављени столови и одбачена амбалажа. Слика му се уреже у сећање, открави у њему неку топлину и он увек, касније, кад уђе у овај пространи, мрачан и ледено свечан хол, у коме се сваки уљез мора осећати као слуга, најпре мора да провири у двориште. Тако више не зна да ли је тада или касније видео тамо студенте филологије како попуњавају формуларе за упис и пријаве за испите, студенте хемије из оближњих подрума-лабораторија који су дошли овде да попуше цигару и проветре плућа од сумпорводоника (H2S, просто и смрдљиво), раднице које перу пипете и епрувете, у белим мокрим мантилима, и пију кафу са женама асистената које станују около по мансардама-голубарницима. Одбљесак сунца са пода осветљава високи зид на коме су, под стаклом, као осушени лептири, безбројни листови А4 формата, набодени чиодама по римски обележеном редоследу, већ помало уврнутих ушију, са уредно откуцаним програмима за све одсеке филологије: српско-хрватски језик и књижевност, руски, пољски, енглески, француски, компаративна књижевност, светска са теоријом... Ту застаје и почиње да чита пажљиво (крупна ћирилична слова неке црне „ремингтон“ машине из тесних кабина у ходнику на спрату куца „а“ увек мало ниже). He зна колико времена мора да проведе да би сазнао да се на овој групи изучавају источне књижевности – египатска, индијска, персијска, јеврејска, античке – грчка и римска, епови – Хомер и Хесиод, трагедија – Есхил, Софокле и Еурипид, комедија – Аристофан, философија – Сократ, Платон, Аристотел, оратори, историчари – имена, имена, сели ce у Рим – Овидије, Лукреције, Вергилије, Цицерон, Плаут, Плиније, имена, имена, ренесанса, Данте, Бокачо, Петрарка, средњи век, Еп о Роланду, Калевала, Нибелунзи, шпанска књижевност, Сервантес и вечни Дон Кихот, енглеска, руска, немачка, француска... имена, имена, имена! О мој Боже, каже скоро гласно, уписаћу светску књижевност! Стоји као прикован, гледа и даље опчињено у стакло под којим су листовилептири, али је наједном, на неки далек и чудан начин свестан хладовите полутаме и јаке светлости сунца која је укриво насликала отвор вратију: зуји самотно јутро у опустелом дворишту, у прелазу буђења, док су сва чула још опијена сном а већ примају тугу усамљених поља коју доноси сунце, чује у глави чудан ритмичан говор који плени лепотом; надире са свих страна немушт и болан као музика. Разабира акценте, наглашавања, мелодичне ударе, али му измиче сваки смисао, речи су празне као рамови без слика; моћна 37

жамор-река отиче некуд а да му није послала тајни знак споразумевања, завереничку поруку посвећених. Тражи, тоне у њу, разгрће дамаре, али ритмичне речи беже и сливају ce у празнину и бесмисао. Опет му у глави шуми река, моћнија него икад, дамара, али жамор сна и несна наједном се артикулише као грчки хексаметар Илијаде, празнина се попуни речима и ритмични акценти дођу тачно на своје место, обрезане слике стану у жљебове рама: Срџбу ми богињо певај Ахилеја Пелеју сина... „Ха, и ти ћеш да упишеш светску“ – каже неко кога су родиле огромне сенке дворског приземља. Окрене се и види пријатељски смешак који увек рачуна на сродност душа, али мало уздржан, увек мало лукаво уздржан. To гласу даје шарм необавезности, љупкост занесењаштва које прича само са собом, тако изазовног у великом велеградском ћутању. “Да“, рекао је Анђелко, „мислим да хоћу“. „Јаој“, каже придошлица, „Јаој“ – уз смешак и гест великог паћеника – али да ли смо у праву или грешимо, питање је сад (хамлетовско, за нас је то хамлетовско, неспа? Питање живота, јел тако? А знаш ли како се то каже на енглеском? He знаш, је ли, не знаш енглески? Ево, овако: Ту би op нот ту би, дет из куешчен! Видиш како то лепо звучи: Ту би op нот ту би!) јер то је најтежа група, нај-те-жа! Али и најлепша! Па свет“ – каже начинивши сажаљиво лице и ширећи руке као да се предаје на милост и немилост тој великој сили – „не може се без света; шта смо ми, ми смо тако мали, где ми можемо без света?“! Анђелко је без зазора и задњих намера прихватао улогу ученика. Смешио се одговарајући само очима на бројна питања, признавао без комплекса да не зна, није скривао да га прича интересује. Незнанац му је пружио руку. „Ја сам Стојан“, рекао је. „Анђелко.“ „Знаш шта, Анђелко“, рекао је Стојан, „ти имаш вољу, ти ћеш то завршити, ја то видим, мени је то јасно, али за себе нисам сигуран, знаш ли да нисам сигуран, заиста. Унапред знам, али свеједно, ја не могу без тога. Слушај“ – каже наједном у поверењу – „шта друго да студирам, нећу ваљда нашу историју или нашу књижевност, па они су све осакатили, они су све прекратили, они су Светог Саву избацили из читанки, они су све избацили што је вредело и убацили неке бомбаше, читанке су пуне бомбаша, ми учимо децу да бацају бомбе и минирају пруге!“ Снуждио се, растужио, готов је да заплаче, цвили: „Пинки, Пинки, Буха, Шолаја – то су нам звезде водиље! Па не почиње историја са седам офанзива, не почиње, је ли тако?“! Анђелко се смеје. Ова брбљивост има система и симпатична је. 38

„Добро“, каже Стојан правећи жалосну гримасу и помирљиво. „У реду, за неког почиње, слажем се. Има ту и добрих ствари, вероватно. Многи су ту нешто и добили. Па за њих је то онда нешто добро, је ли тако, тo ce мора разумети. Ја то могу да разумем, али мој отац не може, он је у Петровцу имао радњу и они су му је узели и дали је другоме и сада је у њој неко други и како он то може да разуме? Они су узимали, све живо су узимали, и ово би узели, овај ректорат, овај факултет би они узели, напунили старинским намештајем и сликама и газили овим светим простором својим поткованим бољшевичким чизмама, само да Капетан Миша Анастасијевић није то на време завештао свом отечеству. Претворио је двор у задужбину и – спасао га. Видиш ли шта је живот, видиш ли шта је судбина? Да је Миша Анастасијевић био себичан, да је овде остала да живи његова ћерка Сарка са својим Карађорђевићима, сада би они били прогнани а овде би се шириле дебеле комунистичке гузице, као што се шире по Дедињу и Белом двору!“! Напољу је, ако се добро ослушне, и даље могао да се чује, кроз дебела улазна врата, танки, ужурбани цилик велеграда, у подневу топлог дана касног септембарског лета. Анђелкова мисао вратила се на трг под сунцем и он је могао да види, горе високо, на самом врху посивеле и ољускане фасаде, изнад зелено нагрижених статуа Аполона и Афродите спутаних у својим монашким удубљењима, крупна црна слова: МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ СВОМЕ ОТЕЧЕСТВУ. А мало даље, на некој другој згради, исто тако на врху: ЗАДУЖБИНА ИЛИЈЕ КОЛАРЦА. Слова су, додуше, била посивела, избледела и прљава, али су ипак, ако се добро осмотре, могла да се читају. Нико их није уклонио. Анђелко се сад присећао да га је то чудило. Какве задужбине, мислио је. Све је то опљачкано од народа. Какво фарисејство: поклањати народу оно што си опљачкао од њега! Дубоко је веровао у оно што су га учили о богаћењу без рада, о процентима које су мученицима и сиромасима наметали зеленаши и капиталисти; што су слова још увек горе цела, што их нико није уклонио, тумачио је неким чудним и увредљивим пропустом нове власти. Као да му је читао мисли, Стојан је, с унутрашњим набојем који га је чинио узнемиреним и незграпним, наједном полемички озбиљан и упоран, навалио: „Знаш ли ти ко је био Капетан Миша и како је све ово стекао? Знаш ли? Зар мислиш да је пушком отимао као што су то они чинили? Био је сироче, растао је у српској забити, сиромашан и сам, у Поречу на Дунаву, окружен водом. (Пореч град 39

више не постоји; кад су изградили обалске насипе, острво је постало водоплавно и људи су се раселили, раселили се, чујеш ли како та реч звучи: као судбина, српска судбина!). Миша је своје универзитете завршавао по дунавским пристаништима (Горки, чист Горки, то сигурно знаш, кљукали су те тиме!), али крај није исти, нешто се не уклапа, никако се не уклапа: мали Миша, бурлак са Дунава који је промрзао и гладан вукао дереглије уз воду, није отпловио као пена низ матицу, замео се међу пониженима и увређенима у прљавим крчмама. Обогатио се, постао је власник готово свих капетанија све до Кладова, постао је српски моћник, румунски бојар, Капетан Миша! Видиш, бајке су се догађале и онда, сиротиња је и тада могла да освоји царевину, али не уз помоћ бомби и бољшевичких доламица и чизама, не уз помоћ опште пошасти, смрти и страдања народа, него у миру и реду, уз помоћ сопствене памети.“ (Памети, памети – Стојан је то изговарао утањеним гласом, правећи гадљиву гримасу, жмиркајући, док га је савијеним кажипрстом кљуцао у чело, а Анђелко се збуњено смешио). „Има о томе прича, и записано је остало, али ти то не знаш, ти о томе појма немаш! To су, мон шери, рупе у образовању, неспа? Признај: рупе у образовању! Није све почело са седам офанзива! Послушај ово: Била гладна година. Кнез Милош размишљао шта да ради да му не изумре народ, па смисли. Нареди да се из Мачве откупи кукуруз и спусти дереглијама низ Дунав па да се по пристаништима раздели народу, по кнежинама, како следује. Повери тај посао неком бистром, поверљивом и послушном момчету из канцеларије, неком потрчку, сиротану из Пореча, од покојне мајке Руже и покојног оца Настаса. Момче ce прими задатка и радосно оде, а Кнез Милош чекаше извештај. Чекаше и чекаше. Прође доста времена и Кнез већ беше живциран и љут, хтеде за младићем да пошаље пандуре да га нађу и доведу, кад се оно појави само. Кнез је био наспаван и одморан и умивен и наједен, али гневан и мрк, а младић неиспаван, прљав, уморан и гладан, али озарен и радостан; скиде шубару, баци велике бисаге на под и поклони се по турски, као што је Кнез волео. „Љубим Вам скуте, пресветли Кнеже“, рече, „све сам урадио како је требало и дошао сам да Вам јавим.“ „Шта си то урадио како је требало“, рече љутито Кнез, „зар ти је толико времена требало да купиш кукуруз и пустиш га низ Дунав?“ „Молим пресветлог Кнеза да прво прими што је његово“, рече младић и просу садржај великих чупавих бисага од козјевине пред њим: беше то голем новац. „Одакле ти тај силан новац?“, пита згрануто Кнез. „Трговао сам с Вашим новцем и 40

зарадио.“ „Кукуруз си продавао“, севну Милош. „Не секирајте се, Кнеже“, смиривао га је младић, „народ је плаћао и благосиљао, народ има пара али нема кукуруза. A нисам скупо продавао, зарада није од кукуруза него од соли.“ „Како од соли?“ „У Румунију сам ишао, купио со и продао је трговцима. Отуд зарада. Зато сам се задржао.“ Милош је ћутао и чупкао свој кафтан. Погледа, сад први пут, пријатељски на тог момка, шутну с гађењем оне каљаве бисаге на поду, па се као мало осмену: „Таког момка још досле нисам имао“, рече. „Можеш ићи, а ја ћу се одсле бринути за тебе!“! Миша (јер то је био он) опет се поклони и захвали Кнезу и том приликом, већ излазећи, и он се као мало осмену: брига Кнеза њему није била потребна. Он се за себе већ био побринуо. Куповина соли у Румунији текла је, сва је истина (а он то Кнезу није имао рашта казивати), овако: пошто је прикупио новац од кукуруза, оде у Румунију и сеђаше тамо неко време и распитиваше се, пошто је румунски знао као и српски; кад дознаде за неког бојара трговца сољу коме је трговина добро заглавила, он право њему. Овај се обрадује кад му рекну за купца, али кад га виде никаквог, разочара се, помисли да је нека варалица која тражи вересију, па мане руком да га отпусти. Али Миша се само мало осмену, рече да он ради с готовином, смаче каљаве бисаге с рамена и показа новац. Бојар нешто као опсова али га прими у кућу. „Ја бих купио милион ока соли“, каза му Миша, „по толико ока.“ Бојар га је гледао дуго преко монокла као да ће га сагорети очима, али на крају пристаде правећи жалосне гримасе као да су га опљачкали. „Ја бих“, рече тад Миша, „купио још милион ока, али по пару јефтиније.“ Бојар се узбуди, поче опет као нешто да псује, али пристаде. Миша је и даље стајао мирно пред њим, па ће у неко време опет: „Купио бих ја још милион ока, али за још једну пару јефтиније!“ Бојара чисто ухвати мука, хватао се за стомак и клањао не сагињући главу као да покушава да се обеси о ниско уже, али ипак пристаде! Миша у трену састави да је тридесет хиљада динара у злату, у тим бисагама од козјевине, сад његово, претвори и то у со, по тој најнижој цени, рече да има пара за још десет милиона ока, само да хоће, и оде. А кад је прешао Дунав и продао со, сироче из Пореча прометну се у богатог српског трговца! Co и злато и задужбина! Анђелко је ширио очи чудећи се искрено и дубоко. У сећање му је надирала оваква сцена: у високим јаслама за козе и овце, заглављене међу огуљене врбове притке које се шире нагоре као прсти, стоје крупице соли зелене и сјајне као мрамор, које 41

су храпави козји језици овално издубили и углачали између притки. Анђелко свакога дана, у зимској топлоти штале, у оштром воњу коза и оваца и бројних наслага ђубрета, гледа како се крупице смањују и клизе надоле до самих рачви одакле их – већ ситно грумење – длакаве њушке обарају а затим траже по смрдљивој слами машући повремено чистунашки њушкама да им из ноздрва изветри мирис. „Видиш ли шта чини памет“, ликовао је Стојан, „видиш ли? А сад да ти откријем тајну: ова задужбина где ми сада стојимо, знаш шта је то требало да буде? Двор, двор Карађорђевића! Ево како је то било: Карађорђе је имао два сина, Алексу и Александра. Алекса беше мудар и учен, али болестан и умре рано. За собом је оставио сина Ђорђа. Кад је Србија отерала у изгнанство кнеза Милоша и његовог млађаног сина Михаила Обреновића, она доведе на престо Александра. Он беше здрав, али ни мудар ни учен и Капетан Миша, који коначно дође са дунавских капетанија у Београд и откри своје големо богатство од кога многима заклецаше ноге, удаде своју мезимицу, најмлађу ћерку Сарку, за принца Ђорђа и науми да је учини краљицим. Ђорђу, као прворођеном прворођеног, рече, припада српски престо. И сазида овај двор за своју лепу ћерку и племенитог зета; стајаше га сто хиљада динара у злату, а још толико потроши на подмићивање и агитацију. Али овај пут не беше пред њим румунски бојар коме слабо иде трговина, већ ћудљиви и уклети српски народ коме није било писано да на престо доводи мудре и прворођене: Александра сменише, али на престо поново доведоше маторог Милоша; и сам принц Ђорђе дође Милошу на додворење! Капетан Миша тад поклони двор своме отачаству и диже руке од Срба и политике: оде у Румунију и постаде велики бојар. Богатство се вратило тамо одакле је и дошло”. „У реду”, рече Стојан пошто је прекинуо самога себе. „У реду, немој да се љутиш. Признајем, и седма офанзива је била бајка: тамо се један бравар претворио у маршала. Ето, увек се догађају бајке. И немој да заборавиш што сам ти рекао: ту би op нот ту би! – видиш како то лепо звучи!” И док је Анђелко још ослушкивао одјек његовог гласа који је замирао уз излизана стубишта којима су, сасвим је могуће, бешумно промицали занети и ћутљиви филолози, Стојан нестаде у сасвим незнатном прорезу огромних врата који је пропустио у мрачни хол само мало светлости пошто је трг већ давно био у сенци. Анђелко потрча за њим, с муком отвори тешка врата и излете напоље, али Стојана већ не беше нигде. Бадава је упињао очи ненавикнуте на 42

светлост, извијао врат, заглеђивао пролазнике. Пође преко пута, потрча дуж китњасте бетонске ограде парка, па поред Градске скупштине надоле у Улицу Змаја од Ноћаја где је била менза; али тамо, као за инат, беше све пусто као периферија.

ЈЕФТИНИ ЦРНИ ЛИМ БОЉШЕВИЧКОГ ВАСПИТАЊА

Естаблишмент одсека светске књижевности и те јесени деловао је разочарано и повређено. Професори су се скривали по кабинетима, излазили само накратко да одрже предавање, смркнуто, без коментара и досетки, тако симпатичних међу академским грађанима, доценти су отезали речи с неким тужним смешком и нису крили незадовољство, асистенти су одговарали на питања надобудно и свађалачки. У велику светлу слушаоницу (низ прозора гледа у мирно двориште, само с времена на време понеки жути камион, мотор се не чује, довезе угаљ који се складишти за зиму) на другом спрату оног крила Рударског факултета према Таковској улици, улаз тачно преко пута Ботаничке баште, сакупило се превише уљеза. Долазили су из свих праваца – одозго из Таковске, од Скупштине и Главне поште, или одоздо са Дунав станице, Далматинском, или отуд са Трга Републике, Македонском и Хиландарском покрај РадиоБеограда (на углу Палмотићеве пређу Душанову којом зврндају трамваји) – долазили cy у ово светилиште естетске мисли света пошто су се довукли из својих комунистичких недођија с главама препуним јефтиних марксенгелс цитата, те крте стакларије чији се цилик и цангрљ просто могао чути при сваком њиховом кораку, уверени да је свет почео од њихових малих локалних старешина које су они већ били превазишли, којима су се већ потајно у себи подсмевали, па према томе да свет почиње од њих самих и да све зависи од њихове чврсте руке, од моћи да зграбе и стисну, отргну и очепе што им буде требало. Долазећи на прва предавања, професори су их гледали згрануго. Шта да им раде? Ваљало је толико напора да их обесхрабре да су већ и сами помало били обесхрабрени. Избити те налицкане, ретуширане, плејбојске Титове слике из њихових глава, то олако сиротињско надимање, то дрско фашистичко кревељење, ту страшну испразну артикулацију. Били су дефинитивно уверени да богатство мисли, дебело устајало и укртело под наслагама времена, боја и музика свих тих прелепих речи исклесаних у белом камену литературе, с временом све бељем, као божји храмови у пустињама, у којима се, као у нервозном Баховом рукопису, назиру напор генија и просветљеност тренутка (после чега долази мудрост поклоника, 44

његово сазнање о великој људској немоћи, о великој празнини, о јаловим пословима, о сизифовским патњама човека, о вековима који прођу док се не роди један тренутак просветљености неког генија) – да све то не могу да приме јефтино и на брзину очешљане главе сулудих јуришника на бункере. Откуд им само таква жеља? Естаблишмент је напросто излуђивао себе таквим питањем. Зашто они који су шљапкали каљавим сокацима, док им је у гуменим опанцима под прстима жмрћкало блато, мокри и промрзли, који су у алабукастој дерњави и јурњави, прљави и знојави, пикали лопту на периферијским пољанчићима, у прашини од црне шљаке, који су такви никакви морали у школи да се постројавају, примирују, повинују, да снисходљиво изучавају нови ред и поредак света коме су њихови нови свеци претходници – зашто такви хоће да изучавају Хомера, штит Ахилејев китњаст с Хефестом да кују, чежњу за Итаком родном с Одисејем да живе? Мека професорска срца стегла су се тад у грудву, постала су комуњарски тврда и груба: „Идите ви лепо на права и економију“, рекли су им. „Каква лепа књижевност за вас. To је без перспективе. Кад завршиш, ниси ништа. Тамо где сте ви били, и где ћете бити, нико за то не зна и не хаје. Ако не одете милом, ми ћемо вас, богме, мало и притиснути. На крају године је контролни испит, па гледајте да га положите.“ Тако су претили, са неким значајним смешком који није скривао њихову убеђеност да се на светску не долази одозго или одоздо из Таковске, из Далматинске, Хиландарске, Палмотићеве или које му драго друге улице, већ из старинских салона са просењеним ћилимима, са тамним витринама и црним бечким клавирима са диркама од слоноваче, на којима неко повремено и свира, из соба у којима горе камини, у којима се старији укућани, огрнути меким кућним хаљецима, клате у столицама за љуљање, са летњих тераса на којима се беле гарнитуре од прућа, из експресних возова за Милано, Беч, Минхен, Париз – црни, брзином и временом добро патинирани возови, удобност плишаних фотеља, спаваћих кола, вагона-ресторана – из белосветских зимских и летњих састајалишта, из ваздушних бања које чувају столове за којима су седели туберкулозни писци. Поступци, речи и осмеси професора имали су дејства. Студенти светске књижевности постали су забринути и застрашени. Али нико није одлазио. Лица су им се укочила као да скривају болове у абдомену: испод јефтиног црног лима њиховог бољшевичког васпитања горела је моћна ватра чежње за лепотом. Било је само питање тренутка када ће га прегорети. 45

ВЕЛИКА МИСАО ГАРДОША

Дан је започињао невиђеним гужвама у тридесетшестицама које брекћу са Новог Београда. Испресовани на задњој платформи (тек ту се заправо пробуде, то им помаже, отуда осмех пријатности, толико у нескладу са тим тегобама вожње) једва успевају да подигну руку и пруже картончић на оверу царски издвојеном кондуктеру који двапут притиска звонце за полазак кад успе да затвори врата. Понекад миришу јефтини парфеми колегиница, понекад водица против ћелавости колега, понекад, у изненадном затишју, Јаша Гробаров, који се онако мали, црн и глават неприметно увукао међу њих, каже: „Уздах ми се оте, јебем те животе!“ Или викне: „Зауставите планету, хоћу да сиђем!“ Они се онда смеју зачуђени том бистрином у седам изјутра. Јаков Гробаров ноћу смишља своје јутарње досетке, закључују. (Тада нико од њих није знао да Јаков Гробаров ноћи проводи по крчмама са туберкулозним песником из Никшића Витом Николићем и да ујутру прича оно што је ноћу од њега чуо.) Од Зеленог Венца до Кнез Михаилове за њих је само један мали корак узбрдо поред „Електросрбије“, па кроз оронуле пасаже. Иза тешке гвоздене капије у пролазу за аутомобиле њиховог броја 40, који не служи ничему јер нико нема аутомобил, је мала студентска кујна; доручкују жути амерички сир из великих конзерви, сечен на троуглове којима је једна страна заобљена, и чоколадни напитак куван од млека у праху које има метални укус, а онда их прогутају вежбаонице славистике. Лекторске вежбе. Дивни стрпљиви Руси Кирил Свинарски и Ана Мухина. Неки иду на немачки. Бескрајне конверзације са Видом Печник. Неки цело пре подне проведу на романистици, продубљују свој француски, или тек започињу италијански код Моме Савића коме и самом није увек све јасно и воли да проверава, проверава. Окупе се ко зна по који пут на естетици код Драгана Јеремића, или на историји уметности код Дејана Медаковића или Лазе Трифуновића. Понекад cy у библиотеци Ликовне академије, групно разгледају репродукције Ђота, Тинторета, Тицијана, Рафаела... Анђелко мора да настави дан на Калемегдану, да брзо пређе онај уређени плато пун леја цвећа и траве, са ружама које се пужу уз оштећену циглу зидина, крај Лоле и Моше, и да залута у оне 47

запуштене просторије у утврђењу према Опсерваторији, где из зидина расте дивља лоза. Понекад тамо га прати Стојан. Завирују у пушкарнице, веру се на развалине, пројуре кроз тешке бедеме капија; утопљени у бледу светлост јесени сликају се малим „алтиксом“ на црно-белом „изопан“ филму. Прастаро им камење за леђима, опоро и неопозиво као инквизиција. А око глава им је магличасти ореол даљине, велика сремска равница препуна невидљивог комешања, грешних малих земаљских лепота. Препиру се, шегаче, траже арбитре, шармирају девојке, склапају чудна, случајна познанства. Сатима се удварају горе над црквом Ружицом у коју лагано као у минско поље улазе монахиње да пале кандила. Мора да нађе времена за лудило Студентског Града, за дуга бдења и приче својих цимера, за картања, изласке, игранке, посете девојака, натегнуте и провидне церемоније кад треба „очистити кавез“ да би он или који други уживао слободу. Посећивале су их мале налицкане нимфоманке које су их желеле колико и они њих. Биле су то све одреда „познанице“ Ралета Црног, Ралета Швалера; он их је доводио и упознавао са свима, али су се оне одмах понашале фамилијарно, примале су свачија удварања и све је остајало у породици. Долазио је често, током већ захладнеле јесени, рано поподне, док свуда још влада готово света тишина (док факултетске ауле и кабинете још притиска нервоза поподневних предавања и вежби), да чита са жудњом и журбом, са осећањем греха због пропуштеног. Лежао би на кревету занет, пренет у светове писаца, живећи време прошло и време садашње, док га је пријатно грејало млако сунце кроз прљаво стакло прозора. Зачуо би тада тихо куцање и са лепим, готово стидљивим осмехом ушла би сељанчица којој је велики град рупио у походе. Мека кестењаста коса, влажне, благо нарумењене усне и бели зуби, лака сукњица и кратак капутић, постављен танким белим вештачким крзном, истичу њено лепо младо тело. Седа поред њега на кревет, он се придиже, узима је за руке, мази је, грли, нежно љуби и осећа изненадну навалу захвалности што и она љуби њега, што га хоће, што га мази, притиска и привлачи. Осећа њене покрете, њено увијање, благи, податљиви отпор тела. Свлаче се, улази међу њене хладњикаве бутине које се припијају и греју уз њега, претрнуо је од среће и задовољства, шапуће јој лепе речи спреман да је воли, да је истински воли, да буде њен, само њен. Она ужива опуштена као у мајчином наручју. А сутрадан то исто ради са неким од његових цимера, виђа је и са другима, исто тако је лепа, занета и податљива, понекад и са оним 48

малим, похотљивим црнцима којих је у Студењаку сваке године све више. Коме припада небо над Гардошем, Анђелко не зна. Аустријски склад малих кућа, малих улица и тргова, доминирају велике црне пумпе што уместо ручке имају ливене точкове као муљаче. Државна инвестиција, светиња воде. Нека топлина зрачи из тих ониских прозора са шебојима, старих поцрнелих врата која понекад варљиво уместо у одаје воде у пролазе за дворишта, одшкринута нуде поглед на напрстак баште, привилегију на неку трешњу, крушку или јабуку усред геометрије белих и жутих фасада коју притишћу црни кровови угнути под бибер-црепом. Пролази туда много пута, под млаким сунцем јесени, као да жели да упије у себе анахрону и готово невероватну мисао Гардоша: велика држава брине за мале људе. Тамо на крају, где Гардош, јако узнемирен и приснижен, свија уз обалу Дунава своје кућице као ластавичја гнезда, пун остарелих рибара и њихових жена, остарелих мрежа и чамаца на остарелом плочнику пуном рупа, је веслачки клуб у коме један четверац чине Ралетови школски другови, бивши земунски гимназијалци. Ако дође у заказано време, Анђелко може да гледа како млади дивови сложно бацају на рамена дугачки жути чун и реско, као по команди – лева десна – износе га из тунела спремишта у малу сенку Гардоша, а затим на велику светлост обале; истренирано спуштају га у воду уз саму бетонску ивицу кеја, каче весла, заузимају места на клупицамаклизачима, па се зањихају, ухвате ритам и брзо засеку мале љаскаве таласе великог Дунава некуд према Лиду, или према Ушћу, право у водену слику Београда. Какви су то моћни и весели момци! Анђелко је за њих само нека егзотична играчка која им се, за тренутак, нађе на путу. Док с Ралетом договарају вечно исте младалачке конфузне трансакције, за вечерас, за сутра, за суботу или недељу, за нешто ради чега треба отићи или стићи, што треба купити, присвојити, пронаћи, шармирати, шокирати, изблефирати – четири сложна момка и пети Рале све решавају весело јен два – они га тапшу по рамену, грле гвозденим захватом тешких ручерди, мазе као неког клинца или клинку с плавим увојцима, а он се отреса од њих једним осмехом који они на крају, пошто се само привремено повуку, с непољуљаним победничким расположењем, лепо искарикирају. Ставе му два прста на углове усана, мало приснизе своју висину да им се очи боље сретну, и кажу: „Много смо лепи кад се смејемо, закачићемо ти овде две шпенадлице!“!

Тргови, улице, паркови и шеталишта касно увече, тама изједена топлом светлошћу града. Журба да се стигне на превој Црвеног Крста, да се већ преморено тело слабо ложено танким варивима студентских мензи захвално ослони на црвени плиш Београдског драмског позоришта које је тада, у Београду, авангардно: струне им трепере до бола, неко је тако лепо претворио у покрет, у звук, у реч, у слику, онај неухватљиви флуид милиона судбина Американаца и Африканаца. Разлива се по плишу тешки, сладуњави сонг, као врели прелив од чоколаде: Кад црни брат пође за Јоханесбург, он неће натраг доћ! За Јоханесбург. За Јоханесбург! Можда ће касније, шљапкајући већ и по снегу, усамљен као сред мећаве у тами поља, уживајући у свом покрету против моћног ветра, журити према неком Дому културе на Врачару, или тапкати промрзао пред Кинотеком чекајући да се отвори, залазити у клубове љубитеља филма, књига, љубитеља дружења и слушања музике са плоча, или младих филмских старова. У мраку Кинотеке, у готово побожној тишини, лецнуће га поново амбијент сметењака Жака Татија: пејзажи француског села, пустош тргова малих градова, укочени погледи бркатих винопија, речите „ф“ позе њихових жена – сви ти дамари живота који је пролетео крај њих као метеор, а они га, отупели и равнодушни, нису ни запазили него се чуде Татију зашто се злопати и мучи да га стигне; или су пак – јер и то је могуће – искусни и мудри, знају да га нико стићи не може па су занемели од чуда што још увек има некога који то не зна. Али Жак Тати је, тада, још увек, у Паризу, жив и здрав и агилан. Свој нови филм снима у колору негде у радничком предграђу Бобињи и крај прометних магистрала за Лил. Дело под називом „Мој ујак“ одлази у свет, стиже и до Београда, а Анђелко га, први пут, гледа на вечерњој пројекцији у биоскопу „Централ“ у Земуну. Неколико акорда неке француске шансоне с почетка филма, као и слике Париза који ће тада, на тај начин, видети први пут, неће га напуштати више никада. Као да је сам постао око камере, привезан на високи крак телескопске дизалице који лагано клизи над улицама у само свитање док бледи жута светлост на стубовима, упијао је у себе призор: гомила паса сложно каска и готово обредно обара сметларске канте; већ пресити пси само летимице њуше богатство смећа, кефћу, мало се свађају и трче даље, даље. А међу том гомилом беспризорних један псић у лепом црвеном џемперу. Кад дођу до неке нове ограде, псић мора да се провуче, дугме се покида, џемпер на рамену заврне, грешник напушта своју веселу браћу и враћа ce у крило реда. Ноћно дружење господичића са скитницама. Из те куће реда, на дружење, одлази и 50

дечак, a у њу долази, повремено, ујак са периферије. Париз смешног ујака! Радни дан у париским предграђима, или недеља, дан кад ујак иде по испеглану кошуљу и свраћа у бистро на чашицу. Ликови који најављују нове ликове, простори који отварају нове просторе; неки незадрживи грлени смех задовољства потресао га је целог док су се смењивали кадрови, сцене, призори и ликови. А онда га нека млађа жена, усред тог вулканског задовољства, док јој преко лица у таласима прелази бојена светлост париских улица, грубо гурне лактом у ребра. „Зашто се толико смејеш“ – упита га осорно – „шта има ту толико смешно“? Понекад cy по цели дан у Таковској. Пре подне Рашко Димитријевић, пун разумевања за оне о којима говори, вечни бранилац књижевности и књижевника, музикално и динамично као да свира етиде, са својим француским „хр“, прича им о Гетеу или о Русоу или о Волтеру. Дође тако у благу јутарњу светлост слушаонице и пре него што седне за катедру и пре него што обредно постави пред себе свој џепни „лонжин“ и отвори његов сребрни поклопац на коме су утиснуте победничке медаље, застане, као да га је нека сила зауставила пред самим циљем, извуче из џепа сакоа броширану књижицу, подигне је високо изнад главе и каже: „Мала је ова просторија да прими све што је Волтер написао. А данас, после два века, од њега је остало само ово – Кандид!“! А поподне очекује их Никола Милошевић са његовим двосмисленим питањима која изазивају панику, јер је у њима садржана и осуда дебелих глупости којима су препуни њихови семинарски радови! Са том зебњом друже се мало у ходницима па се разилазе. Тада он и Стојан грабе у Гајрет да ручају на „бон више.“ Девојкама долазе пакети од куће, а понекад нису гладне. Извирују одозго са степеништа, нагињу се преко ограде и бирају купца, траже ко им је симпатичан. Стојан их шармира, за њега увек има бон, тера са њима циркус, прича им свашта, јадикује над својом судбином гладног и изгубљеног студента без икога свога; оне циче од смеха и задовољства. Чувају за њега бонове, па кад га виде, вичу: Зина, Лела, Суада, Аира, Весна – ево Стојана, дај онај бон! Али није увек Стојан са њим да хвата на његов шарм. Оде понекад без ручка, запали цигарету и споро се шета под дрворедима који су већ посивели и напола без лишћа. Крене поред ограде Ботаничке баште, запути се Улицом Џорџа Вашингтона, стигне лагано до Душанове, слуша уједначену буку града коју реским звоњењем нарушавају трамваји, утопи се после у сплет 51

уличица на Дорћолу, онако насумце, од дуга времена; не зна ни где је ни шта ће ту. Дан је хладан и беличаст, улице су сиве, без дрвећа, куће старе, згуснуте, гурају се једна уз другу, баш онако људски, присно. Нешто у њему неприметно ради: упија блискост и топлину овог ружног краја, намирује се у њему нека велика глад. Ово место је сањао, то згуснуто беличасто људско насеље, пусто и блиско у исто време, и сад га је препознавао; не у појединостима, већ у целини, одједном, као да га надвисује и обухвата погледом широко. Док је пуштао да се слика тих примирених улица слаже у њему, осећао је како њихова људска тежина, та згуснута узбудљивост могућих доживљаја, та испуњеност неслућеним могућностима случајних сусрета, растерује ледену спознају самоће, страшну звер нежељеног сазнања које је тако видно носио у својим тамним очима да су се људи трзали за тренугак и окретали главу. Упијао је блиске дамаре старог насеља, осматрао ретке пролазнике, кришом, дуго, све док не би зашли иза угла, пратио је складан ход младих жена. Смешио се задовољно, озарено. Његови грозничави, устрептали снови били су јава која се пружа пред њим, а јава коју је болно носио у себи одлазила је у сан; осећао се као да корача испод шарене дуге где се догађају чуда или да је, попут Алисе, закорачио у огледало. Болна пустош неких тренутака које је спознао у Дубици нестајала је. Кренуо је сам у брда у топло, спарно летње подне. Корито потока, усечено између два брда, било је испрано бујицом. Нестало је трагова чобана, коза, крава и оваца, вода је однела згажено ситно камење, донела друго, испрала зелени станац који ту и тамо вири из земље, поткопала обале, оголила жиле дрвећа. Пут је оцедит и просушен, испарења се осећају у носу, у благим налетима промаје, одоздо, из потока. Кад скрене на косу Томинца и наткриле га крошње високог багрења, ослушкује њихово лако, бескрајно шуштање, тоне у то шуштање, у тај бруј поднева у благој удолини која се пење навише, у бескрај, према небу. Пријатно му је да то слуша и гледа благе, расплинуте једва видљиве мрље сунца на земљи, под тим крошњама, па кроз њих даљину и небо, све док не разазна да је окружен општим брујањем, чудесним облицима живота, док му се као бљесак сечива у груди не зарије сазнање да му то планета Земља открива своје тајне: и он је део тог брујања у подне, те нељудске експлозије живота; и орлићи који круже високо, и гугутке које чује а не види, и врапци, сенићи, царићи, косови који шушкају у жбуновима, сојке, зебе, чворци, и веверице, зечеви, гуштери и змије, пужеви, лептири, мушице и све ситније од тога што се види и не види, што даје свој 52

удео звуку шуме у подне, исто је земљи као и он сам, све је то она сама, једна, у разним облицима видна. Али мисао је његова изван свега тога, велика и моћна, божанска. Узме га као вила, стави себи на грбину, одигне са земље и полети са њим у долину. И дуго још потом, кад се већ зада село под њим и разазна улице и људе, не може да се смири, болно му се напреже срце: хтео би још даље, даље. Осећа, на неки неисказив начин слути, да је тек сада на месту за којим је жудео. Ти стамени, дебели, прљави зидови дорћолских кућа, у целом том сплету уличица све до Дунав Станице, светлели су тог поподнева неком топлом светлошћу као брегови и урвине на Ђотовим фрескама које обасјава сунце библијских чудеса. Тада је занети шетач Анђелко Тацак изненада застао, подигао мало главу као да је опазио неку црну тачку на небу, заклатио се, телом му је прешао један готово непријатан дрхтај, и сео на прљав, посан и избледео асфалт тротоара у Улици Стефана Високог. Увече, кад су се сви окупили, рекли су му да је Рале Црни нашао стан за себе и њега негде у Земуну, у Виноградској улици, на корак од парка; кућица у празном плацу, са улице се не види ништа, само високи зид, по пречански, а газде нема, живи у неком сремском селу, Бечмену, Сурчину, где ли. Права слобода и уживанција. Кревете у Студењаку већ је уступио неким компањонима. Још један пословни потез Ралета Великог. Заиста, нови су стигли одмах, довукли торбе, пели их на препуне, прашњаве шифоњере од лесонита. „Идемо“, рекао је Рале, „да спавамо у нашој кући, ствари ћемо иселити сутра.“ Отишли су. Преко Новог Београда, испод надвожњака, ушли су у неку слабо осветљену улицу; приземне куће, још понека башта, периферија Земуна коју гази Нови Београд. Улазе у мрачно двориште, кућица има само једну собу, ниска је, раван кров нижи од зида до улице. Тескобно је, кревети су хладни и неудобни. Анђелко дрхтури док не заспи а онда сања Дорћол, али одоздо, са Дунав Станице, као да долеће са ширине Дунавског кеја и улази у сплет улица утопљених у светлост. Али наједном ту, сред малих, темељитих зграда које крију своје лице, диже се вишеспратница кицошки отворена, пуна прозора и балкона: нешто као павиљон Студентског Града. Улази у зграду, пење се уз широка степеништа, силази, лута ходницима, али не налази шта тражи; изнутра, зграда је заморна, преварна, негостољубива и претећа. Сваки час изгуби путоказ и залута у неке чудне и пусте просторије. Страх га придави и он покушава да виче све док се не пробуди.

PAЛETOBA ЗЛАТНА ЖИЦА

Кућица-собица у Виноградској улици, приснижена, невидима с улице а зрикава кад се гледа из дворишта са својим једним и по прозором (један насред зида, низак, скинут с неке рушевне сремске куће, и још додатно оканце на вратима, у висини очију), са својом шљивом која не рађа, стазом од цигала, самониклим слезом дужином зида и троскавцем около – као далека и невидљива звезда у свемиру – почела је да пулсира топлином правог дома. Ма како јадна, импровизована и нерегуларна, подигнута кришом, иза зида, недељом и празником, што није могла да сакрије, кућица је ипак била број у улици, адреса коју је Рале исписивао китњасто, готово красописом, надимајући се од поноса што је успео да материјализује своје необичне, маштовите и углавном остапбендеровске напоре да себе укњижи у сувласнике великог града; хтео је да стекне нешто своје и притом није питао за цену. Београд студентима са стране даје само привремено уточиште. Адресе у њиховим личним картама имају ознаку „привремено.“ Остварују студентске привилегије на јефтину исхрану, превоз и становање, али су њихова грађанска права заробљена у маглама даљине из које су дошли; тако су они још увек у рукама оних људи од којих су бежали. Дужници су и таоци својих завичаја. Њихове потврде, крштенице, личне исправе и досијеа cy у власти њима све даљих, свезнајућих провинцијских канцеларијских старешина. Београђанин се постаје рођењем или – запослењем. Кад је то дознао, Рале Црни, Рале Кочоперни, Рале Брзи, или како су га већ звали, развукао је лице у онај свој неодољиви осмех и донео одлуку: запослиће се. Такоје редовни студент права постао чиновник у Индустрији мотора. Број 47 у Виноградској улици, адреса кућицесобице, с дозволом газде из Бечмена или Сурчина (који је био задовољан да му се редовно месечно намирује кирија) и потврда о запослењу, створили су од Ралета Довитљивог, остапбендеровске скитнице из Крагујевца, Ужица, Јагодине, Ћуприје (његови су се сељакали), новопеченог Београђанина. Тако је Рале сам себи скувао клин-чорбу и кусао је. Повремено је био преварена старица која се вајка због утрошених намирница, а 55

повремено гост који се слади на туђ рачун. Једном је говорио себи: скупо је, други пут: и вреди. Анђелко никад до краја није схватио шта је Ралета стајало фуриозно залетање на факултет да се скупе потписи, овере семестри, да се убеде професори да си редован, да те има тамо где те нема, па ноћна учења, борбе с несаницом и грађанским правом, јоги дисање и гимнастика, јутарњи одласци на посао после игранки, љубавних сусрета и теревеники; Рале је морао да се понижава на послу, да моли, да измишља преке потребе за одсуствовањем, да узима боловања, да закашњава и трпи прекоре и укоре, да на себи носи печат смутљивца и нерадника, забушанта и хохштаплера. Али имао је моћ да ствари гледа са веселије и лепше стране: плату је зарађивао а примао дечији и студентски додатак, студирао и стицао радни стаж и иметак који ће му послужити као основица, надао се, за богатство о коме је маштао. Лепша страна била су и нова познанства. Рале је имао потребу да стално упознаје нове људе. Свако је понешто знао, умео или могао што је Ралета занимало, што му је могло дати идеју, инспирацију или шансу, неку нову могућност за коју није знао. Стално је претресао своју огромну галерију ликова, испитивао, пресејавао, триорио на густа и ретка сита. не би ли међу њима пронашао онај драгоцени алемкамен, оног кључара који ће му откључати тешке браве социјализма и усмерити га на пут богатства и моћи; триори су били тешки, сита су пуцала под теретом испраних мозгова послушника, јефтиних сладострасника који су се продавали за пиво и порцију ћевапчића. Али Рале је био млад, одлучан и у замаху; терао је даље не штедећи се и понекад би ce у најгушћем ситу задржала понека идејица, болешљива, танушна, прегладнела, коју је Рале морао да понегује и покрпи пре него што се њоме послужи. Тако је чуо да се може добро зарађивати на фотографијама; преко ноћи је постао фотограф и купио мали „алтикс“ којим су годинама после сликали зарађујући једва за папир, развијач и фиксир. Идеја је пропала. Онда се уписао у Клуб есперантиста и то је већ било боље: добио је пасош и визу да иде у Холандију на конгрес. Уместо у Холандију, он је, заједно са Багијем, земунским гаменом који се облачио старомодно као какав свештеник али носио златне ланчиће са привесцима и наруквице (који му је и указао на лукаве могућности мелодичног језика Лазара Лудвига Заменхофа), отпутовао у Немачку. Купили cy по један половни мотоцикл. Возили су се кроз Европу, свраћали у велике градове, обилазили робне куће богате као аладинова пећина, возили аутостоперке, водили с њима љубав за украдене парфеме, уживали у брзој вожњи, сунцу и ветру, и вратили 56

се препланули, срећни и весели. Анђелко се мало возао Ралетовим мотором, кришом, без дозволе, периферијом Земуна, да осети дах брзине и пустоловине, а онда је Paлe продао мотор и ударио темељ својој будућој финансијској моћи. Понекад је у триору остајала само плева, само смеће у коме је једино занет и прегрејан Paлe могао видети неко зрно бизниса. Међу првима је насео на преварантске позајмице са великом каматом. „Страшна ствар“ – хвалио се – „за месец зарадиш педесет одсто, за два месеца дуплираш nape, а прстом не мрднеш.“ Али кад су истекли сви рокови, схватио је да је увучен у прљаву игру. Неке натукнице о ризику, изговорене с пола уста и као против урока, постале су сад зао удес, божја судбина, несрећа. Посао је човеку пропао, пара нема, мора да се вади и спасава. Рале се понижавао за сопствене паре, молио да му врати дуг без камате. (Пошто су комунисти, немилосрдни у узлету своје „победе“, педантно и до краја одузели имућним људима њихову имовину, а њих позатварали и отерали да калдрмишу улице, свака помисао на богаћење постала је срамотна и прокажена; покушаји појединаца, који су ницали жилаво као коров, тонули су у подземље и тамо опстајали, бледи и анемични али подмукли и без правила, отровни и застрашујући; резултат тих напора је зато био обесхрабрујући и потирао нове иницијативе колико и званични органи власти; и Рале је на свом путу морао да се судари са леденим дахом овог проскрибованог, подземног капитализма; али, на његову велику срећу, то му се десило тек пошто је видео Европу и прави капитализам, Немачка је и даље сијала у његовој свести као рудару златна жица). Опет је морала да проради „есперантска веза.“ Чувари гвоздене завесе нису имали довољно јаке разлоге да забрањују тај наивни, занесењачки покрет; уосталом, тако су свету бацали прашину у очи. Рале је добио визу и отишао да купи свој први фолксваген. Нашао је неки крш, дао за њега готово све што је имао, једва је претекло за бензин, и возио се од Франкфурта до Земуна дан и ноћ, без одмора и јела. Спреман да увек истиче своје подвиге, да се хвали и ачи, да карикира, да тиме забавља себе и своје другове, овај пут је ћутао, нерасположен: била је то велика жртва. Али чим се наспавао, опет је почео по старом; причао је о томе као о свему другом, надмоћно и победнички. После неког времена продао је „фолцику“ и купио „таунус 12 м“, моћну машину са глобусом на маски којом се хвалисао: јурио је на мала славља живота, возао другаре често и до удаљених сремских села дижући велику прашину за собом. Па је продао и „таунус“ и купио другог „фолцику“, немачки 57

педантно воженог, очуваног, белог. Држао га је у дворишту на зеленом тепиху троскавца као експонат, чак га је чистио и дотеривао. Та кола је сматрао својим. После свих трансакција добио je њих бадава и још је зарадио. He само у очима Анђелка, већ и у очима Лазара, Петра, Растка, Милоша, Дејана, њихових другова који су повремено живели са њима, кад у септембру допутују, док се не снађу за стан, док се не уселе у „Студењак“ или другде, у очима Стојана који је имао многа прибежишта у Београду, који је долазио али ретко ту и становао, заноћивао само кад одоцни, кад изгуби и последњи тролејбус – у очима свих других који су свраћали овде долазећи с разних страна: четрнаестицом или петнаестицом са Зеленог Венца, или обратно, с Тошиног Бунара, или са Сутјеске, пешице са Кеја, поред ресторана на води, познате „Венеције“, кроз парк поред касарне, са Новог Београда пошто се провуку под надвожњаке, у очима свих тих студената, студенткиња, ученица, разних почетника и почетница у различитим пословима, па и постаријих типова који су се вазда окретали младости у намери да што-шта ушићаре – Рале је морао сад бити задовољан. Али он је био зловољнији но икад. Узимао је плаву хемијску писаљку у руке и педантно, готово красописом, писао колоне бројки и сабирао. Збир прве колоне био је обично онај који је већ у његовом џепу. Збир друге био је нека мање-више остварива претпоставка: разне могуће позајмице, без велике штете по икога, на рачун будућих плата и других Ралетових сталних прихода. Збир треће колоне био је онај прави, жељени, још недосегнути: биле су то неке замишљене позајмице, не од бораније која је окруживала Ралета, већ од правих људи, оних које је можда срео, или које тек треба да сретне, који му могу позајмити много и на дуги рок, којима би враћао кад обрне велики посао. Био је зачуђен, незадовољан, онерасположен што још није срео такве људе, или бар није чуо за њих. Како је то уопште могуће? Ко их може познавати ако их Рале Свезнајући не зна? Он је стицао познанства на сваком кораку и у свакој прилици; људи су падали на његов шарм, младост, црну коврџаву косу, бистру памет, васпитање и меру, храбру и тачну досетку. Везивао их је за себе малим услугама, сталним загонетним шансама које га окружују као и гомила малих нимфоманки које су га обожавале и које је, церећи им се у лице, намећући им своју вољу дрско и беспоговорно, подметао другима – које је волео или желео да купи и придобије. Седео је Рале у својој собици за чојом прекривени сто намештен уз ниски прозор (тај сто је 58

био и писаћи и кухињски и карташки и свакакав), писао своје цифре, повремено шамарао радио да не крчи и чудио се како је могуће да у овом проклетом великом граду живе све саме гоље и пролетери. Да није тако, његова безбројна ретка и густа сита већ би просејала нешто вредно пажње. „Неко је сејао пре мене“ – рече Рале. – „Ја сејем просејано.“ Ухвативши ову мисао, као слабашни траг непријатеља у трави, Рале је више није напуштао. Касао је веома упорно и на крају пуче пред њим прегледна равница и он јасно виде: они чија сабрана дела, велики томови лепо укоричених књига, украшавају витрине канцеларија сејали су и триорили све док је било и једног који размишља о парама. „Шта сам ја то рекао?“ – упита Рале незаинтересованог Анђелка који се с књигом у рукама ваљао по кревету. „Ништа ниси рекао“, одврати Анђелко. „Онда, шта сам ја то мислио?“ „Не знам шта си мислио.“ „Књиге које украшавају витрине!“ – узвикну Рале. – „Књиге које нико не чита али које нико живи не сме да одбије. Књиге наших учитеља. Слике наших учитеља. To има будућност! To морамо да прославимо! Вечерас зовемо друштво и бићемо пијани као да ми је рођендан!“! Неисплативи посао триорења социјалистичке плеве проговорио је као у бајци, дошануо Ралету на уво своју муку, своје извињење, своје разлоге што је неисплатив, окренуо га од себе и упутио на прави пут. Сав претрнуо од узбуђења отишао је Рале у „Партизанску књигу“ (месингана плоча на главном улазу обавестила је Ралета да је овај важан издавач на седмом спрату мермерне палате, лифтови раде, сиво меблирани ходници, бело тапацирана врата) и изразио жељу да продаје сабрана дела нових класика југословенских следбеника теорије и праксе Маркс-Енгелс-Лењина, њихове слике, плакате с њиховим најпознатијим мислима, каширане на тврдом картону и с кончићем за вешање о ексер (Туђе нећемо – своје не дамо, Чувајмо братство и јединство као зеницу свога ока, Фабрике радницима – земља сељацима), значке и привеске с потписом и ликом Ј. Б. Тита, извештаје с историјских конгреса и другу партијску литературу. Виши комерцијални референт, бивши новинар с завршеном вишом дипломатском школом, просед и крупан, по имену Коста Балетић, питао га је има ли кола, стан, телефон и довољно слободног времена. Рале је cвe потврдио слагавши за телефон. Коста се мало орасположио али је и даље отезао. „Седни“, рекао је. „Ја сам комуниста“, рекао је Рале и одбио да седне. Потурио је књижицу и молио Бога да је Коста не гледа јер је био тазе комуниста, учланио ce у предузећу имајући на уму управо овакву прилику. Али Коста је само 59

одмахнуо руком. „Верујем“, рекао је. Но, Ралетова упорност му се допала. Коначно је отворио орман иза леђа и почео да износи „пропагандни материјал“ – спискове књига и робе, ценовнике и закључнице. „Проучи ово па дођи сутра да се договоримо.“ Рале је све то проучио, договорио се са Костом и кренуо добро очуваном „фолциком“ у своју осму офанзиву. „Била су то моја бисер-путовања“, говорио је касније. За једно боловање-путовање зарађивао је више него у фирми за шест месеци. Младић из престонице са „фолксвагеном“ (приватно је тада мало ко имао ауто, а службене лимузине комитета једва су досезале до „милићента“!), претрпаним тако важним књигама и материјалима, био је права божја казна за плашљиве секретаре. Превијали су се пред њим сматрајући га поверљивим агентом виших органа, извињавали се због сопственог сиромаштва и финансијских неприлика својих општина, али би куповали све што су заједничким увидом утврдили да недостаје у витринама, на зидовима или столовима. Чак су услужно, после свега, кад би пребобали куповину тих скупих реликвија и мало је одболовали, препоручивали и друге којима би се могло, и требало, понудити: општине, судове, службе унутрашњих послова, експозитуре банака, школе. Paлe је наступао све поузданије, наметао им своју вољу, сугерисао шта да купе, безмало одређивао. Најбоље је пролазио у прашњавим, забитим паланкама у којима је продавао практично све што је имао. Понекад му је било жао тог плашљивог сиромашног света. Возио је бескрајно кривудавим, излоканим путевима кроз богато обасјане лепе пределе, слушао на радију сладуњаве, уњкаве песме Ђоке Марјановића, на брзину препеван Сан Ремо, уживао рачунајући своју зараду и готово несвесно упијао слику предела: заталасана поља и сељаци који подгрћу младе кукурузе у врелини поднева, проређују репу, прскају и заламају винограде; ауто је ишао даље, предео се мењао, усамљени сељаци изгубљени у пољу нестајали из видокруга, промицале су неке фабричице, приближавао се нови град, мостић, пруга, парче асфалтног пута, неке нове куће, живописна збрка периферије. Тражио је центар вароши, бирао место за паркирање и меркао где су општина и комитет, његове нове жртве. Почео је, церећи се, поново да прича лепо о вођи. „То је мој најдражи аутор“ – говорио је у свом накарада-стилу – „нетражен али тиражан. Али бар кад су му слике у питању – мора се признати да их не продајем једино на прпу: чова изгледа лепо из сваке позе. Зато ми је увек био симпатичан, а сад поготову.“ 60

Негде на југу, не тражећи, Рале је открио и једног правог бизнисмена, оног о коме је маштао, који је, и поред успеха са књигама, вазда био у његовим сновима. He успевајући да сакрије узбуђење, што му се ретко догађало, готово дрхтавим гласом причао је Анђелку да је срео човека који има сопствене багере којима вади шодер са спрудова и кипере којима га превози. А ради углавном за грађевинске фирме. Био је то неки Жути из Алексинца који је подмитио и корумпирао цело локално чиновништво – инспекцију, секретаре, председнике и директоре. Рале је кисело размишљао о свему: није осећао одвратност према миту и корупцији, сводио је то на учешће у заради, већ према премисама на којима почивају: требало је бити упарложени локални сладострасник, проводити ноћи с кафанском музиком уз шприцере и заљућени роштиљ, вешалице у скрами, јагњеће са ражња, клањати се и полтронисати својим „газдама“, плаћати им галантно цехове, губити велике суме на коцки, позајмљивати им да никад не врате, тонути до краја и без остатка у њихова прљава правила игре. Рале се стресао од гађења. (Али багери и камиони брујали су и бректали у његовим мислима. Зачуо би их понекад у сновидним тренуцима пред сан, кад му душа постане неопрезна и дечије чиста, како заурлавају у тишини промајних моравских спрудова, а моћни врбаци на хоризонту, далеко уз обалу, не досежу им ни до точкова). Није му преостајало ништа друго до да се држи свог срећно откривеног и уходаног, ситног али уносног посла с књигама. Кад се заокружила једна година – лето, јесен, зима и пролеће – Рале је имао довољно новца за свој први стан у Београду. Храбри и упорни имају на крају и среће. Неко му је понудио перспективно усељив и јефтин стан у сутерену господске, предратне зграде у Улици цара Уроша. Уз мале, на брзину скупљене позајмице (друга колона), Рале га је купио, а онда је затражио годишњи одмор и изјавио – да иде на радну акцију. Частио је себе тиме што је поново, макар и на кратко, постао безбрижни студент. Дружина га је примила с одушевљењем. Сваки повратак Ралета био је права свечаност.

ЉУБАВ У КОВАЧНИЦИ ПОСЛУШНИКА

За младе комунисте, у које је спадао и Рале Довитљиви, студентслужбеник и хонорарни продавац тврдо укоричених мисли и говора, радна акција је почињала састанцима и договорима како да се окупи омладина и заврбује за ову друштвено-корисну ствар. Поратни занос „за обнову и изградњу земље“ био је нестао; патриотске фразе служиле су за подсмех свуда осим на јавним местима и било је већ тада потребно много додатног загревања да би се омладина окупила на програму стахановштине. Говорило се о дружењу, ковању братства, школи социјализма и слично, али се убрзано радило на томе да се обезбеди бољи смештај, боља храна, организовани су курсеви за возаче, за трактористе, за фотографе. Није изостајала ни пропаганда у тада још скромним масмедијима. Довођене су „радне бригаде“ из других земаља па се о њима онда навелико писало и трубило. Залутао би у тај метеж понекад какав приватни или професионални радозналац из западног света: водали би га около као знаменитост, неговали и хранили посебно; он би дисциплиновано одлазио на радилиште са „својом“ бригадом и тамо би с досадом гледао шта се ради чудећи се зашто толико младих људи губи драгоцено време кљуцајући тврду земљу мотикама и крамповима кад би то једна машина, сама и моћна, урадила зачас. Замарао се тражећи скривени смисао свега тога, бележио сваки податак, сваку чињеницу, али узалуд; у рационалној сфери одговора није било. Размишљао је неко време и доносио закључак да смисао тога метежа морају знати једино стратези специфичног југословенског пута у социјализам. Помало је, вероватно, и слутио истину: цело то лудило није била ковачница братства и јединства, већ ковачница „нових кадрова“, нових послушника. Учешће на радним акцијама улазило је у биографију, а „ударничке значке“ имале су сјај правих одликовања. Онај ко је могао, само значке и похвале ради, не тражећи у свему дубљи смисао и потребу, да се излаже убиственим физичким напорима, не плашећи се крвавих жуљева на рукама, пликова на леђима од сунчаних опеклина, био је прекаљен и спреман да сутрадан, без питања и поговора, ради свакакве друге ствари, поготову другима. 62

Али омладина није разбијала главу тим питањима као усамљени странци. Свако је имао неке своје разлоге да буде тамо где јесте, да ради оно што ради. Рале је на договорима био мазан као ангорски мачак. Било је то за њега наградно одсуство и он је настојао да га што безбрижније и што лепше искористи. Бријао се редовно, облачио нове беле мајице или кошуље, чисте платнене патике и панталоне, пуштао своју меку коврџаву косу да гради моћан ореол око његовог умиљатог шармерског осмеха. А са непознатима је, окружен и испуњен изазовом упознавања, први пут у месној ћелији младих активиста. Шта девојке мисле о тајанственом лепом Ралету? Оно мало одстојање које има Рале, она мала самосвест видљива само у угловима очију, у крајичку осмеха, тај осећај надмоћи којим глумац у дифузном сјају позорнице води наивну и доброћудну мисао гледалаца утонулих у таму дворане, изазов је ту за некога. Једна домаћица авиона, у униформи која јој лепо обликује кукове, под бело-плавом капицом ЈАТ-а, која узима ствари у своје руке код узлетања и слетања, на српском, енглеском и француском, успостављајући потпуну контролу у сваком дворедном, троредном или четвороредном ДЦ-6, 8 или 10, овај пут не може да обузда једног разбарушеног и немирног у белој мајици и тенис патикама; он би да припада свима и свакој истовремено. Мора после састанка да га издвоји, да га дуго вода преко Новог Београда пре него што стигне до свог улаза, да му дозволи да је ту, једва заклоњену сенком растиња, дуго и безобразно разголићује и љуби. Сва је у заносу и трепери. Она би њега појела; једна стјуардеса је заљубљена. Кад се сред жарког, сувог лета врате у Београд, уз шкрипу и трескање полупразних трамваја који се чују још дуго пошто се као мрље истопе у фатаморгани прегрејане асфалтне улице, док им метаболизам разграђује последње остатке брома који су им стратези акције издашно замесивали у хлеб, кад се петнаестицом довезу у исто тако сув и жарки Земун, лепљиви од зноја, жељни да се окупају ла Лиду и сперу са себе ужегли мирис акцијашке мензе, кућица у Виноградској улици, њихов дом, има димензију више: љубав; са њима је Милица стјуардеса. Отада и она зна да је кључ на греди изнад врата, може да чита цедуље-обавештења која прецизно региструју њихово кретање; право с пута, са великом плавом торбом преко рамена, долази најпре у кућицу. Ако их не затекне, они затекну њу или њене поклоне: свеже поморанџе и банане из Каира, колаче и торте из Прага, чоколаде из Цириха, колоњске воде из Париза. Понекад само лепо упакован авионски ручак: пилетина с куваним 63

поврћем. Из Дубровника донесе слану кожу, лизну јој руку да се увере. Понекад нађу преврнут сто, разбијене тањире, бачен радио, згажену ћебад: то је Милица открила неки траг њихових тајних оргија са земунским курвицама. Они су све знаке њеног присуства примали са једнаким уважавањем. Ако је било потребно, Рале ју је љубио у уста и очи као брат и клео се у своју верност. Још увек горопадна, Милица га је љубила и шамарала истовремено, а после, разнежена, љубила и Анђелка и враголасто запиткивала Ралета зашто не живе утроје. Анђелко их је остављао с тим блесавим и родоскврним мислима, испуњен и срећан као никад дотле. Дизао је руку на поздрав комшији Таси који је отпоздрављао укипљен из леја младог лука. На раскрсници код парка застајао је да посматра доброћудну луду Емила који је регулисао саобраћај, добро као прави полицајац. Пред киоском код Пољопривредног факултета затицао је пса Бућу, кога су он и Рале једне хладне вечери покупили у парку, како упорно шени пред студентима све док му не баце парченце виршле. „Срам те било“ – ачио се попут Ралета стежући Бућу за мекани рунави врат – „просиш од сиромашних студената!“ Бућа га је онда кришом пратио, увлачио се за њим у тролејбус и седао под његово седиште, право некој жени на ноге; она би завриштала, возач би морао да интервенише, Бућа није хтео из тролејбуса, очајнички се борио да остане унутра, прикривао ce у тој гужви, пузио испод седишта, настајала је цика и смех, навијање за и против, све док га возач не би најзад шчепао и избацио као сваког џукца. Тролејбус је могао да крене, Анђелко да одахне. У вртлогу тих дана Анђелко се кретао сигурним кораком. Ни из чега, опсенарски вешто, Рале му је створио дом. Догађало се понекад и у Виноградској улици да осване миран, топао летњи дан, као благдан у деда-Вељином пустом дворишту. Синоћ се вратио касно са игранке на коју је ишао сам, пошто никог није затекао код куће. Седео је негде по страни и забављао се посматрајући девојке. На тим местима у тим приликама походио га је стари стид који је долазио од сазнања да је лоше обучен, да лоше игра, да га све ово не занима, да га мала љупка правила студентских игранки чине нервозним; да говори о љубави није умео у мноштву и пред свима, уз јефтине мелодије које једва успевају да одрже ритам за игру. Али није било ни потребе: запажале су га само мале ружне бруцошкиње, слабо обучене и усамљене као што је и сам био, лоше скривајући збуњеност и страх пред вртлогом у који су бачене равно из скучених српских сокака. Бирале су га за игру процењујући женски лукаво да је „њихов“, да их неће одбити и понизити, али опет 64

стрепећи, спремне на свако изненађење. А он се, видевши све то, брзо враћао у равнотежу, започињао разговор, пропитивао их, био с мером и тајанствено радознао, чинио ситне предлоге, са осмехом и пун такта. Знао је: провинцијалкама годи озбиљност и разборитост, мала иако нетражена брига о њима. Нека од њих се „упецала“ на једног од оних фрустрираних и агресивних момака који су се у Београд сливали сваке године из разних племенских недођија („сперма им ударила у главу“ – говорио је за њих Рале кезећи се). Одговарала је мало на његове погледе, охрабрила га да приђе, а кад је уочила његову посесивност и простоту – уплашила се и повукла; правила се да га не примећује, али било је касно: на сваки почетак игре он је изнова скакао пред њу, смртно озбиљан и љут што га одбија, заморно тражећи објашњења која она није била спремна да пружи. Бојала се да је не туче, ту пред свима, и лагала је, провидно: „Заузета сам“, говорила му је. За изданке племена то би био аргумент, да је истинит. Он се обазире мало около, али не види никога, зна да лаже. „Девојка је са мном“, каже Анђелко изненада и гледа га хладно у очи, „видиш да је са мном?“ Момак се тргне, стегне зубе и песнице, зна да је преварен, уочава заверу, покушава да извуче истину од жртве: „Јеси ли стварно са њим, јеси ли?“ Изненађена, она баци један свеобухватан поглед на Анђелка: резултат је позитиван. „Јесам, и остави ме на миру“, каже охрабрена. Племенски момак се измакне корак-два, али још не одступа, хоће да се увери. Анђелко и девојка се погледају, слегну раменима, насмеше се и пруже руке једно према другоме, да заплешу; а онда застану и први пут за све то време ослушну оркестар да чују шта свира, да подесе кораке. Други пут, опет, некој која га је бирала за игру па се тако одала и сва узнемирена сад очекује простаклуке, уз братски смешак поставља питања о факултету и учењу, пита је како се снашла и упозорава шта треба да чини. Трећи пут чини нешто треће, слично, и резултат је увек исти: само толико је овим девојкама из провинцијског мира, бистрим и лукавим, потребно да изврше своју битну селекцију, да се увере да се под пријатном маском лица не крије насилништво, болест и лудило, замаскирано мноштвом, небригом и недохватљивошћу велеграда. Све финесе људских односа оне су биле способне да решавају у своју корист. Нудиле су му се и давале само онолико колико је њихов сценарио дозвољавао, разрађиван темељито у безброј варијанти бескрајно много пута, у осами њихових идиличних домова у којима природа живи и буја док оне вену и пате као заборављено цвеће без воде. Оне би га упорно позивале на лепа и прометна места, да се 65

друже и посећују приредбе, да се проводе и радују и да тако у свом маленом кругу пријатеља, земљака и познаника – кад се већ то није могло десити у раскошном богатству веза и родбине њихових завичаја – понегују биљчицу љубави. А он се, пун разумевања за њихов бескористан напор, смешио широко, ћутке им се уносио у лице и дуго их и проницљиво гледао у очи: у њему је горела мутна љубав подавања без рачуна, буктало је тамно лудило страсти, карте у његовој руци биле су вазда брижљиво скриване; он је тражио игру на невиђено, улог и ризик, спремност да се добије и изгуби подједнако. Слутећи истину да је међу њих залутао у часу осаме, да не припада свету коме теже, да бежи отуда куда оне иду, ценећи да су им напори били узалудни и да ће уследити неминовни растанак, присиљене да на тренутак завире у таму његових очију, оне би само успеле да кажу: „Чудан си. Ти си врло чудан.“ А његов смешак је тада постајао цвилећи тужан: био је гладнији љубави него икад. Напустивши заморну игру непотребног удварања Анђелко се те вечери раније враћао кући. Кретао се под бледим светиљкама Новог Београда, широким тротоарима, под још младим платанима, пречицама које су водиле до подвожњака испод којег се улази у Виноградску улицу, у тихи ред и дотерану периферију Земуна, помало на опрезу као и увек, ишчекујући сусрет који је сањао. Било је то сетно и пријатно маштање свих дубоких усамљеника који живе у мноштву а стиде се и боје своје самоће. У тим приликама, разуме се, сусрета никада није било. Они су долазили неопазице и ненадано, њих је живот доносио као збрку и хаос, са њему својственим немаром, никада их није дефинисао ни тумачио, човек је морао тек касније, у сећању, да из нереда издваја светлост тих тренутака и да ужива у њима онда када их више нема и кад није сигуран да ће их опет бити. Али ово вече као да беше изузетак. Готово пред самом кућом, као да се материјализовала из његове жеље, искрсну нека девојка. У њеним спорим покретима, том срачунатом гибању девојке, под сијалицама и малим округлим сенкама уредно поткресиваног ониског дрвореда ове у предграђу загубљене улице којој је ниоткуда, из пустаре, у походе дошао велеград, он примети онај мали трептај који је наговештавао сусрет. Неспреман да овлада ситуацијом, притиснут грчом несигурности, као и увек у таквим приликама, хтеде већ кукавички да прође кад примети да је трептај био само гест једног познатог лица: много пута су се сретали у овој улици, гледали се, пиљили једно у друго отворено и безобразно, иако се никада нису ословили. А сада је, ево, било неизбежно. Срце је престало да грува и 66

он је, коначно удахнувши дубоко, дошао до ваздуха; а само секунд пре него што ће стати пред њу гримаса на лицу претворила се у онај слатки осмех који је момцима с Дунава ишао на живце. У прави час и на правом месту она је – пожељна – стајала пред њим, враћајући се ко зна из каквог топлог кревета и каквих загрљаја. „Гледам те и пропуштам толико пута“ – рекао је тихо, шеретски – „али сада нећу.“ „Шта хоћеш?“ – питала је уморно и немарно, али у очима јој је било радозналости за њега. „Пољубац“, рекао је и ставио прст на њене усне. Она га је послушно пољубила, кратко, као да га лептир такао по усни. Савио је руке око ње и она је рекла немој, али се није опирала кад ју је повео у двориште пуно троскавца и слеза и прислонио уз грубу дашчану ограду која је у чворовима који се сада у мраку нису назирали мирисала на тамњан. Узимао ју је тако с ногу, љубећи је посвуда и привлачећи њено податљиво тело као да ће се увући у њега, а она се подавала с немаром, препуштала се да чини шта хоће, ничим не показујући да је узбуђује његова врелина. Млитаво је припијала уз њега руке, ноге, груди, бокове, споро и зналачки, пуна разумевања за ту страшну студентску похоту. A кад је умирила његову страст, кад су се његови трзаји, као ропац, смирили, он је наставио, готово лежећи на њој, да је љуби по врату и голим грудима, нежно, нежно, благим додирима, готово без покрета, као да јој лиже ране; па је замро држећи је тако у наручју, чинило се неко време да је престао и да дише. Она је гледала увис, забачене главе, црнило неба изнад малог, топлог уличног светла и како летњи лахор трепери у једној лиснатој грани која се дизала над оградом. „Шта ти је?“, упита га тихо, не без нелагодности у гласу. Па још једном: „Шта ти је?“! Слушао је оностран, треперав, нежан звук неке мелодије који се несигурно шетао по це-дур скали, застајкујући и журећи без логике и система, као пијанац који споро и трапаво прескаче јендеке упадајући у њих, а затрчава се на утабаном пољском путићу псујући живот, судбину и предео. Мелодија је на тренутке звучала познато, он је хватао у себи ноте као да слаже мустре на паус папиру, почињао да певуши, па да пева гласно; прсио се и надимао, наједном сасвим свестан да је у уштирканој белој кошуљи и с црном лептир машном под грлом, да пева у хору дечака, са пуном одговорношћу за успех наступа. Али та несигурност мелодије коју је настојао да прати онеспокојавала га је. Отварао је уста и пуштао глас у погрешном тренутку, мелодија је искакала из ритма и ма колико се напрезао, (а чинио је то све више и са све већим страхом), пукотине на мустраманотама постајале су све веће и било је само питање тренутка када ће 67

то постати очигледно и публици, када никакво подешавање и ужурбано допевавање неће моћи да га прикрива. Нелагодност је почињала да му стеже грло, осећао је блискост потпуног фијаска, звиждука и протеста гомиле. Улагао је огроман напор да појача свој глас: онда је осетио како се буди; његов напор, страх и нелагодност слабе, као да израња из воде и притисак се смањује. Само још трен и он дише слободно. Будан је али још осећа убрзане дамаре срца који сведоче о напорима сна. Но, да ли је то био сан? Он чује и даље сметене тонове мелодије која самоубилачки прескаче јендеке скале клатећи се као пијанац. Несигурност траје тренутак, а онда схвати: то његов друг Дејан, тамо у дворишту, седећи на столичици која је своје штуле побола сред троскавца, увежбава неку нову популарну мелодију из Сан Рема. Несигуран, понавља трзалицом једну ноту по неколико пута док следећу покушава да отпева, као на солфеђу, распевавајући час себе, час гитару. Врата и прозор су отворени, рано је, возова нема, периферија Земуна је утихла као на Велигдан, и звуци Дејановог солфеђа улазе у собу велики и дебели као беле комшијске мачке. Дејан га тако, забављајући се с гитаром, чека да се пробуди. Заиста, само што је у паузи између две ноте зачуо његово гласно зевање, ноте утихну и гитара се оглашава још само муклим треперењем свог трупа који се сударио с тврдим седалом столице. Дејан га, насмејан, хвата за подбрадак и мало придави да га што пре расани. „Хајде, спавалицо, чекам те дуго“, каже. И док се Анђелко спрема, умива на чесми пред кућом, клати стазицом до нужника удно баште, Дејан је из његовог ормара који мирише на ужегао зејтин и ванилу, из неке недоступне преграде, извукао кафу, шећер, лонче и шоље. Скувао је кафу на решоу и сад седе заједно, на две столичице сред троскавца; загрлио га, унео му се у лице и прича му, узбуђено и поверљиво, своје доживљаје са оном истом девојком са којом је Анђелко имао синоћ колико неочекиван толико пријатан сусрет. Хвата га повремено за мишицу и стеже чврство пиљећи му равно у очи; хоће да чује Анђелково мишљење, о свему и потанко. „Рађа се велика љубав“, каже. „Шта ти мислиш?“, пита. „Шта ти мислиш?“!

С БОЛНОМ НАСЛАДОМ ЗАЦРТАН ТРАГ МИСЛИ

Дошло је другачије јутро. Отварао је очи док су сновидна чула примала у себе стравичну тишину, свестан страха који она буди у њему. Свест се тада бранила, сналазила, измицала, мигољила, покушавала да се спаси тако што ће му саопштити мале али неопходне истине о њему јуче, синоћ, јутрос, што ће му протумачити садржај на брзину, у журби исписаних порука његових цимера, или његових личних забелешки-подсетника, којих мора бити на столу, на вратима, убодених рајснадлама у дрво већ ољусканог, резедо бојеног ормана. Устао је да чита. Отишао сам на факс, покушај да уплатиш мензу, долазим око 12 – поручивао је Петар. Милице, вероватно ћеш затећи Анђелка, ја сам ту тек поподне, договopu ce с њим – Лазар. Ди сте скитнице, долазим већ други пут – Чеда. Размрсивао је клупко дана али оно се мрсило све више, петљало се све брже, умарало га, нервирало; окретао је главу од њега, усмеравао поглед кроз ниски прозор на башту и видео неки ванвременски предео, згуснут, дречаво обојен, уцењивачки спреман да нестане, да се расплине пре него што му пружи одговоре на питања која изазива. Анђелко хвата тај тренутак, исправља га, пегла, дотерује му ивице, поравнава окрзане крајеве, дуго и зането трља и четка да нестану флеке од блата и лапавице, савија га у неке препознатљиве облике које најзад испише на великој белини испод поруке коју је ижврљао Растко и која се данима вуче по столу. Инспирацију рађа оно недоживљено дo краја – записује он – наслућено путевима маште, заустављено у могућности почетка. Она се јавља да продужи покрет, да уништи смрт. И зато доноси собом радост, као живот, као победа, као сазнање. Она је лична као крв и зато потпуна. У њеном покрету и трајању ја живим и бољи и гopu, никад доживљен дo краја, ybeк нob. Покушавао је Анђелко да дефинише тај надолазећи живот изнутра који је наваљивао на њега у таласима и настојао да га сасвим прогута, да речима изрази страх и отпор који се притом у њему рађао, паничну жељу да бежи у живот, ковитлац и кошмар који га обузима и који он сада тако нежно, еуфемистички зове инспирацијом. To је инспирација, убеђује он себе и тако записује: To је тренутак кад ми се проживљено вpaћa у таласима и ја вuдuм јасно као светлост на 69

хоризонту cbe пропуштене могућности, cbe што је било почетак нечег и могло да буде нешто. Али од тога ми је мука и гади ми се; хоћу напред у таму жuвoтa, у мрачну пећину, у непознато гротло пуно искушења. Савладава се Анђелко, мирније корача по собици, дише равномерније, враћа се опет за сто, узима хемијску оловку, зачкиљи и не без ироније пише: Инспирација је краљевствo у коме сам ја понекад краљ, понекад принц, понекад просјак. Она ме је као Кирка омађијала и ја сам бесмртан да бих јој био роб. A живот као домовина зobe ме да се отиснем на узбуркано море. Али ја сам ucybuшe издајник да бих cxватиo, cyвишe слаб да бих прекинуо неживљење, cybuшe мало uycтолов да бих прихватuo ризик и смрт. И чекам. A bu ћете помислити да је Одисеј био бољи човек од мене кад је изабрао да живи и умре. (Коме ли се то обраћа? Можда својим цимерима? Можда у њему тиња нека свест, као жижак у мећави, да ће они наћи и прочитати његову поруку? Можда он због њих тражи и бира речи које и они могу да разумеју; притиска га одговорност споразумевања? Само себе ради он би могао да пише и гушће и тамније и шифровано, он сам разумео би свој запис, али дубоко у њему сигурно ради, бије, кљуца истиха као детлић далеко у густишу шуме, сазнање да све има смисла и дејства једино ако буде схваћено, ако се утисне у свест других. Отуда и та страшна нервоза, тај дрхтај рукописа, та несигурност израза, ти синоними, та понављања, то убеђивање тихо као плач, као молба, као цвиљење.) Ја ћу вaм рећи да није могао друкчије. И ја се спремам да обиђем град. Оно што ce дo краја дожuвu ослобађа. Ја ћу и од инспирације побећи да је не бих доживeo дo краја. Тако је Анђелко, и сам готово свестан своје наивности, формулисао своју немоћ и одустајање од тих болних, готово присилних покушаја да из себе извуче неку генералну мудрост, неки увек важећи наук који би му помогао да хладне главе закорачи у свет који се отварао пред њим, толико жељен, пун обећања. Осећао је неку хладноћу у себи, неке тешке јесење магле које су се вукле просторима његове душе, у којима се повремено губи, занемео од стида и немоћи, свестан да су спасоносне обале тако близу. Кадгод би му се учинило да нешто види, да нешто јасно види, кадгод би се због тога узбудио као поморац који се враћа с пучине и наједном угледа копно, кадгод би му дошла та његова ИНСПИРАЦИЈА, он би ипак, брже боље, записивао, савлађујући нервозу и готово чемерну сумњу да тиме било шта решава; грабио би некакве пожутеле блокчиће са стола, бирао 70

белу страницу или исписану окретао на полеђину и записивао мисли занет као пророчица. Време је заустављено – записао је Анђелко. Нека 3abeca, као нож, као гиљотина, пресекла је врпцy времена, исекла вену живота, ток стремљења. И кpв сећања цури, шикља, надире – болно, преболно. Зато сам ce зауставuo. (Да ли у то верује? Да ли у то може да верује? Или хоће сам себе да убеди!) Рана је озлеђена. Сећање истиче. Гледам: искидан ток мога живота хоће да ce наставu пружајући пипке кроз време, а оно надима cboje тренутке као плима водy, растеже их, утапа ме. Време мора да се живи. Оно је изгубљено само ако припадам прошлости. Али ја морам да изгубим oвo вpeмe, морам, да бих сутра живео – два времена. И опет се будим, и опет се будим – у прошлост. Али понекад се пробуди – у садашњост. Затекне кућицу празну, а дан као млеко, нека тиха енергија испуњава му невидљиве дамаре, зове, зове, али узалуд јер је уморан, тужан и усамљен. Ови редови који ће уследити – пише Анђелко испод колона Ралетових салдираних позајмица – нису инспирисани данашњим облацима који су се над Земуном иситнили у капи прљавe кише. Ја сам ту воду видeo тек кад се са стрехе слила у лавор испред вратиjy. Није важно што ће почети септембар. Ја сам замишљен. Јуче је спарно двориште мирисало на mpaвy. Благи налети ветра полазили су са насипа пpyie и заустављали се насред улице, збуњени прокопаним тротоарима. Око подне су ме оставили и отишли на викенд бучним трамвајем на Аду Циганлију. Пpabo је чудо да сам их уопште поздравuo на растанку. Они су најподлија ствар y oвoj yлuцu. Посматрам око себе. Ништа није ни цело ни савршено. (Овде се одаје, открива своју заокупљеност собом, његова рука исписује увек исте дилеме, поставља увек иста питања и тражи одговоре). Парк Луја Х1V и беба у колицима плаче. Сифилис и слике Ван Гога. Kpoв на oвoj кућици прокишњава. Капље – исши прљавu парчићи облака. Ha кpoвy амбара неко је преко црепова пребацио плех и притиснуо гa камењем везаним жицом. Кола мога комшије су покварена. Умазан уљем, он се заbлачu y мотор. Једином дрветy у башти најлепше гране су одсечене. Оно се чудновато искривило. Пролазим поред oвих стваpu кораком мачке. (Лаже, лаже сироти Анђелко, и тако му је лепо од тога, тако утешно и умирујуће!) Ја нећу прстом мрднути да се oнe поправe. Оне имају cвojy историју. Оне имају cвoj смисао и cвojy логику. За себе их никад нећу пpuлaгoђaвaтu. Нека пропадну. Бележење скривених мисли, покушаји да ухвати боју тренутака своје усамљености, тужне борбе са самим собом, постали су Анђелку 71

пасија, страст, мора. Писао је на папирићима којима су обележавали где су стали са читањем, на стоним календарима за протекле године који су се вукли по кући, на маргинама новина, на празним страницама уџбеника за предмете које су исполагали. Писао је чак и песме, онако од прве, како му дођу, понекад чак и римоване. Оне су га разједале највише. Стидео се због тога сам пред собом, јер оне су биле доказ да свему томе жели да обезбеди и неку уметничку форму, да својим мислима дода ону општу вредност неопходну за идентификацију других са њим; а он се свим силама трудио да баш то забашури. Зато је и писао тако немарно, дозвољавао да му се записи цепају и губе, уништавају и бацају као смеће. Било је то лудило првог стварања, мазохизам несхваћеног уметника који чека да га неко открије и примора на генијалност. Негде дубоко, на самој периферији маште, у њеним пространствима пуним магле, он је болно уживао у недоказаној чињеници да његове најбоље песме које би могле вечно сијати на фином бездрвном папиру, међу тврдим корицама на којима је његово име у златотиску, служе као подметачи чашицама за ликер и завршавају у кеси за ђубре. – У граду мојих мисли гope зелена cветлa, али на раскрсницама сећања влада мир и тамни тргови размимоилажења празни су, споредним улицама гину колоне мојих осећања, кад се сусретну – писао је он унапред жалећи за пропашћу тога што пише, питајући се потајно и издалека хоће ли икад у будућности бити у стању да се сети те слике која сада гори у њему као буктиња и да је стави у ове речи које му сада навиру? Никада, никада, говорило је нешто у њему. Никада. И он је писао сулудо и даље. Дан се огласи лелеком запевке, над одром ноћи, негде у Источној улици. Сањuвo, сањивo, село протеже cвoja плећа бледећеi неба с истока на запад и слеђене руке cвojux улица цвилећих точкоba, с влагом у гласовима близу-далеким, над лишћем птица, ћутљиво, у увалама сна. Недотакнута гласом смрти, моја најдража се преточи у јутро. Ах, нема рану oceтљивости на себи, ах, моја најдража! Paлe, Стојан, Милош, Растко, Лазар, Дејан, почели су да откривају те његове записе, да проналазе цедуље; оне би им искрсавале на очи у разним приликама и они су понекад били принуђени да их читају, са малом дозом кривице и тајновитости као што се читају туђа писма. Са реке долетеше двa изгубљена крика, крилати мpaв зимског јутра мицао се – читали су на једној цедуљи; а на другој: Волим да слушам твoj глас због музике, јер он је ветap ноћни над самотним стењем мога сећања; а на трећој: Вал дo града дође и безглас гa осуши, неплач тог камења гa уби, град беше бео и мртab. Па опет даље: Двa 72

зелена брега у пролеће плачу цветним гранама бресака (у огледалу баре кружиле су птице). Са неког прљавог календара тазе мастило им довикује: Помириће нас, лето, они који не познају ни мене ни тебе, присутни смо обоје за стваpaње; и вeтpoвu и дрвећe и боје и звукови и простор и вpeме умиру на моје очи, а ти, лето, жubuш. Њушкају даље, истражују, сада већ са неким системом, наслућују места где се запис може да пронађе, и труд им убрзо уроди плодом. Са неуредне полице такорећи сама падне књига и сама се отвори управо тамо где треба да неко од њих, ко је у датом тренутку преузео улогу истраживача Анђелкових тајних активности, може да прочита: Једном док сам посматрао бели папир прсти ми се cacтавише y празно, поглед одлута и сећање поче oвлaш да куца. Хтео сам нешто да прибележим. Данас сам се питао када је то било и зашто је тај тренушак одтиктакао не оставивши трага на белој поворци мојих дана. To ми је можда и био циљ. Остали су нетакнути, бели као лабудови, моји дани. Оно што их испуњава није лако испричати. Пуни су преко ивица шаренилом егоизма и покривени белом зaвecoм моје жртве. (Шта трабуња, смешкали су се, шта овај трабуња, мајко божја!) Лагано клепећу дани јесени. Вашар је само данас и зато жури. Младост – пословни дан живота. Али ритам дана је лаган. Ја ослушкујем времe река, мора и ветpa. Оно је моћно и споро као ум. Зашто ли сам се затрчао у oвy луду јесен? Дуго и споро времe учинило ме је осамљеним. Oвe јесени сам жpтвoвao боговима туђа стада, cвoja нисам имао. Шта то значи? Шта то стварно значи? Размишљају о Анђелку који заједно са њима једе студентску храну, жали се на неукусне и недовољне порције, шпарта на земунском корзоу, гура се у градском превозу, одлази на факултет, враћа се, јури курвице, увек спреман да се набацује, ако има лове иде на игранке или у кафане – а исписује тајне поруке, води двоструки живот, размишља о заумним стварима. Виде га усамљеног, обузетог мислима, занетог у неки тајновит, само њему доступан свет у коме важе нека непозната правила и вредности. Њима се чини да се тамо куда се Анђелко затрчава не иде од добре воље, да је њиховог друга освојила нека сила која га присиљава да је следи и слуша. Спремни у почетку да ствар узму с веселије стране, да се аче и подсмевају, да тумаче те записе како им се ћефне, да речима каче репове, да ствари карикирају и своде на добро проверене простаклуке који увек пале, касније изгубе вољу, све им се прикаже с мучније стране, чак се мало и забрину; ти записи им изгледају као тајне Анђелкове поруке, вапаји, позиви у помоћ. To он њих призива, 73

то он њима оставља белеге да га траже, нађу и спасу; тo ce не може другачије и боље, то је све што ce у тим приликама може, тајне морају остати тајне, записи су највећи напор да се од њих отргне оно што се сме, a они морају бити проницљиви и мудри и открити суштину записа, дешифровати тајни говор. Али кад су дотле дошли (наравно, не без напора који им је измамио тежак уздах) кад су то разумели, одмах им се учинило да су и сами прешли неку дозвољену границу, да су прекорачили црту и нашли ce у заклетом и посвећеном простору који обавезује на тајну и ћутање. Нека немушта мисао прострујала је кроз њихове главе готово истовремено и саопштила им да је тај напор разумевања без повратка, да их он не води према врху већ према дну, да су на стрмини уз коју се не иде назад, па су, као по договору, брзо потражили стајну тачку, неку добру зараван, неки пут лево или десно који води у њима знане просторе; одустали су од простаклука и смешили се Анђелку љубазно и значајно, као болеснику од кога се скрива тешка болест. Будући да су били свесни да су поруке ипак ту, да ће и даље бити ту, да ће искакати из корица књига, испод застирача, звати са календара, махати са одлепљених етикета „Књаз Милош“ и „Три срца“, као стална и опасна провокација за њихову наивну и простодушну радозналност – а нису имали начина да се против њих боре – одлучили су да их игноришу, занемарују, превиђају. Ако би се који од њих преварио да нешто од записанога примети, ако би га нека забелешка тако испровоцирала да је прочита наглас, псовали би га на онај кратак и беспоговоран начин, као кад се дете туче по прстима, који не даје прилику за одбрану и коментар. Ако би неко са стране, неко од неупућених, приметио неку од свуда присутних порука и подлегао искушењу да то стави до знања, они би нервозно и хитро одмахивали рукама, правили гримасе гађења и омаловажавања, са мање или више обзира, како су већ морали, каква је особа била у питању, багателисали тај повод за причу и прелазили на нешто друго, гласом који није остављао недоумице у погледу тога шта је важније.

НЕОЧЕКИВАНА ДЕЈСТВА ЗАПИСА О ОСКОРУШИ И ПОРОДИЦИ

Тек трећи пут Весна је открила један од Анђелкових записа. Бежала је са часова, из гимназије, и долазила ту кришом, у по бела дана, да се састане с Растком, да куша забрањено воће. Била је крхка и нежна и Растко ce у почетку чудио што је бацила око баш на њега, мушкарчину. Ускоро је, међутим, открио да је похотљива и жилава и да је уживала у томе да га задовољава. „Хајде“ – говорила му је кад би посустао – „узми ме још, задовољи се.“ Равно из његових руку, једва мало дотерана, враћала се понекад поново у школу, на часове, са невиним, смерним и мало одсутним осмехом, међу другарице које су сумњале. Покушавале су да заслуже њене тајне тиме што су јој поверавале своје. Вукле су је на страну да јој саопште с ким су синоћ биле, докле су ишле, у шта су се упуштале; грлиле су је, лепиле своје образе уз њене и причале успаљено и усхићено детаље које нико не сме да зна. Весна им је делила мале другарске пољупце, правилa гримасе као да је затечена у крађи слатка са ормана и узвраћала поверљиво: „Била сам са Растком.“ Само толико. И њима је било довољно. Само одсуство детаља, распричаности, успаљености, сам њен осмех и мирноћа, сведоче да се ту иде до краја, да ce у нежном телу њихове другарице налази жена на којој сагоревају и такви као што је Растко. Оне би зажмуриле за тренутак напрежући се да савладају врелину у образима; обожавале су је. Али већ после првог сусрета, њена заинтересованост за Растка, њена страшна успаљеност, смањивала се. Дешавало јој се то први пут и било је супротно њеном искуству. Мушкарци би јој обично распаљивали страст, она би их вешто ослобађала стида и они би постајали све незаситији и све нежнији, њој би то све више годило и она би постајала све покорнија, све преданија, све оданија. Али са Растком је било друкчије. Некако намештено, глумљено. Под његовом кожом мушкарчине није осећала страст. Није се трудио да осети њене дамаре, прихватао је њене изазове као да их је очекивао, узимао је њено тело а није се усхићивао. Посматрала је његове крупне црте и назирала у њима нешто што ју је одбијало; сазревала је у њој нека нејасна мисао да је допала педерчини. Трошила је последње резерве 75

своје похоте и полако схватала да је неспремна за тај изазов. Нешто јој је говорило да тај његов егзибиционизам није хладна контрола, већ немоћ да се уживи, недостатак жеље да буде са њом. Зато је већ код трећег доласка покушавала да избегне утврђен ток њихових сусрета. Уместо да се посвећује њему, да га мази и да се препушта мажењу, Весна је с неком намештеном веселошћу исказивала интерес за њихову „собицу“, за то неуредно мушко станиште; започињала неку врсту игре да по стварима разбацаним свуда около у страшном нереду погоди кога ту све има и ко се чиме бави и шта студира. Седели су на кревету, он је покушавао да јој скине белу свилену блузицу, као што је увек чинио, али она му то овај пут није помагала, сваки час се мигољила, пружала руке према овоме и ономе, коментарисла ствари које дохвата и које покушава да дохвати, нарочито књиге – правне, медицинске, техничке, философске, историјске, филолошке – грађанско право, математика један и два од Милана Кашанина, Хеленска књижевност од Милоша Ђурића, руско-српски словар, Вујаклија, разбацана издања Гетеа, Библија, једна прастара и предебела Анатомија... Читала је наслове све док из једне од тих књига није испао папирић, лист из ђачке вежбанке „са коцкама“, ситно исписан плавим мастилом. Био је то један од уврнутих Анђелкових есеја о располућености његове душе, о трагању и разочарању. „Јаој“ – рекла је напрежући се да чита јер су прозоре били замрачили – „види шта овде пише, ко је то писао?“ Растко, који се већ полусвучен мучио око ње целих пола сата и полако схватао да је женска хировита и неурачунљива, само направи презриву гримасу и одмахну руком. „Нека будала као што си и ти“, рече. Али није одустајао од покушаја да је „среди.“ Оборио ју је на кревет, откопчао и вукао сукњу, најзад је успео да је скине. Весна се бранила само овлаш, као да се и није бранила, готово се препуштала да ради од ње шта хоће, али упркос томе није одустајала од тога да му скрене пажњу на садржај онога ситно исписаног листа свеске. Пронаћи само једну једину спасоносну реч било би oдвећ лако стечено оздрављење – читала је Весна. – Треба нацртати слику са вишe димензија, обојити бол красноречивошћy. Али болест није позната, бол је необичан. Трајање му се губи негде кроз времe, наизглед у вечност, али чини ми се да застаје поред омеђених њuba мојих предака; кад су, изгладнели од бежања, појели штипкавy оскорушу пре свитања и поболи upвu колац, да се омеђе. (Јаој, што је ово лепо речено, коментарисала је лежећи налакћена на кревету зането али и нападно, покушавајући тако да придобије и Расткову пажњу који је 76

настојао да је осови на колена и да јој приђе отпозади). Очи су им сјале од задовољене страсти за cbojoм оскорушом и cbojoм земљом. Засадили cy шљиве и искалемили дуње, и подигли убогу плетару, cboj дом; a гope уз 6peг засејали гpo6oвe и запевали тужбалице. Умирали cy смирено. Био је почетак, дошао је и крај. („Ко је ово писао?“, питала је умиљавајући се, јер је Растко почео да се нервира и да псује. Савијала се на кревету, грчила као неко дете, и Растку се на крају смучило да се носи с њом. „Анђелко“, рекао је, „она аветиња од човека, јебач на виолини, онај што му је сперма ударила на мозак, ако си успела да га запазиш!“ Али она га није слушала. Читала је и даље.) Жuвeлu су немирно, јер живот није тако ypaвnoтeжен као почетак и крај. Оскоруша се осушила, а плоmobu иструлели. Један од њих је засадио нoвy оскорушу и подигao нobe међе, дpyгu је разочарано пљуцнуо преко ледине и отишао у свет. Није се никад вратuo. Траг му се изгубио далеко иза планине куда се запутио довикујући чудна имена даљине. A у дугим вечepuмa децембра, уз мирис сира и препеченоi хлеба, киселих паприка и димљеног меса, глиненог пода и неопраног oвчujeг руна, bлaгe и воња ђубришта у двориштy, петролеја и глеђосане грнчарије, скупљени у топлој соби док је на прозоре надирао мрак и звук смрти, деца су упамтила легенду о њему. („Што је ово лепо и осећајно речено“, уздисала је док се Растко облачио, чешљао и дотеривао, испуњен сада више презрењем него срџбом. Скинуо је застор са прозора – неко олињало суро ћебе – светлост је улетела у собу, а она је читала и даље, онако голишава и згрчена на изгужваном и неуредном кревету, као да се ништа није догодило.) О човеку који је умро али није покопан на гробљу изнад села. О нашем знаном коме није испевана тужбалица. Деца су гледала мутним очима у тамна oвлaжeнa стакла на прозорима и виделa пpocmpaнcmвa даљине. To су била места где је излазило и залазило Сунце. Дubna места у планинама. Прозрачно плав и језом осенчен cвem због којег се оставља топла соба и димљивa петролејка. Легенда о човеку који је напустио ледину и видеo та места причана је и у мојој младости. И гле, погоди ме у срце прича о даљини и ја пођох у cвет. А тамо пронађох cuновe далеколутајућег. Они су ми тада испричали легенду о претку који је засадио шљuвe и оскоруше, омеђио њиве и посејао гробље изнад села; легенду о чудноватом човекy који се заклео да ће умрети у међама. Abaj, рекох, проклет сам. To су били моји преци! „Ко је то писао, ниси ми рекао ко је то писао?“ питала је опет Весна пошто је завршила са читањем, окретала лист и закључила да 77

нема више ничег исписаног на њему, пиљећи курвински умиљато у Растка. „Рекао сам ти“, рече он мрзовољно и кроз зубе. „Анђелко, онај мали, она пизда од човека.“ „Баш је занимљиво“, рече она. „Баш занимљиво пише, морам да га упознам.“ И док је Растко окретао главу од ње – било му је одвратно да је гледа при пуној светлости овако разголићену и раскречену на кревету – она се полако обукла и обула, дотерала сукњу и блузу, очешљала и нашминкала, и уз свој умиљати осмех и дечје радознао и весео поглед, оставила Растка и кућицу и двориште пуно троскавца и слеза, кроз одшкринуту чамову капију извила се напоље и благо се њишући отишла низ Виноградску улицу, па широким алејама централног парка до гимназије, да се измеша са својим другарицама и у првој згодној прилици исприча им о свом открићу, о чудноватом запису који је открила међу књигама, у нереду момачког стана; својом великом похотом, која није била ништа друго него притајено материнство, она је наслутила оно што је Анђелковим друговима, у немиру њихових дана, стално измицало: да је малој пизди Анђелку потребна љубав. Цедуље са записима појављивале су се овде још годинама касније, кад Анђелка већ давно није ту било, па ни његових најближих другара, кад су их заменили неки мање познати, па и сасвим непознати станари. Али све је ређе било оних занимљивих састава, оних провокативних, мистичних, који су гонили на размишљање, чак плашили, и спасавали Анђелка поруге и спрдачине. Они су као неким чудом нестајали, а појављивали су се мање успели, неуспели, тривијални, оне његове готово дневничке забелешке и ламентације које му баш и нису могле служити на част. Који је то след ствари, која логика, која законитост могла постојати у свему томе, тешко је рећи, може се само нагађати. Или је сам Анђелко вршио неку своју селекцију па на виднија и дохватнија места остављао оне по сопственом уверењу боље записе, или су селекцију вршили они који су их у разним приликама налазили, па односили оно што им се допадало; да још једном прочитају, да неком покажу или да задрже за успомену. А можда cy у питању само глупе случајности, као и догађај који следи. Живео је ту неко време, привремено и подстанарски, неки Бајо Црногорац, леп младић, нежног, белог тена и тамне таласаве косе, коленовић красних манира, један од оних за које народ каже: „Леп као девојка.“ Живео је ту у Земуну, у нереду и некомфору те кућице у Виноградској улици, иако је имао и услова и потребе да живи негде у Београду, у бољем стану и у бољем крају, а свакако и у бољем друштву 78

– само због девојке (после је то изашло на видело), неке Ксеније која је живела негде у близини. Није заправо била ни девојка, већ распуштеница без деце, запослена, самостална, увек дотерана, али не много лепа. Сви су се чудили кад су сазнали, јер нека прилика за Бају баш и није била. Али Бајо је био опседнут њом. Њене помало грубе, мушкобање црте, увек фино сенчене шминком, њени исто тако помало груби покрети фино суздржавани женственошћу, крили су у себи притајен, дискретан секс који је Бају бацао у очај јер га се није могао наситити никада. Затварао се са њом сатима у кућици, малтретирао цимере који су често морали за то време да бесциљно тумарају по Земуну и Новом Београду, да измишљају где да оду и убију време, не схватајући шта толико налази у тој ружњикавој распуштеници, кад га опседају клинке и по и може да бира. Малтретирао је и Ксенију, која је често долазила на кратко а морала да остане дугачко, нервозна због неодложних обавеза, због послова који јој пропадају, због непријатности које због свега тога следе. Морала је да га избегава и да проређује састанке, иако га је волела и уживала у њему. А то је Бају још више дражило и још више везивало за њу. Никако није могао да разуме како може толико да ужива са њим и толико да га избегава. Тражио је од ње објашњење, преклињао је да му каже где је грешка, у чему он греши и шта греши, да ли јој не посвећује довољно пажње, да ли је не воли довољно, да ли је не уважава и не поштује довољно. Ксенија, којој је он био нешто најлепше што је имала у свом ружњикавом животу, избегавала је да му каже истину, подавала му се страсно и гледала да га насити собом, да угаси његову ватру, да га смири и орасположи, да му врати интересовање за друге радости живота. Али кад би видела да у томе не успева ма колико се трудила, да он остаје сулудо упоран и незасит, она је почела изокола да му набацује истину. „3амараш ме, лепи“, говорила је, „много ме замараш. He могу толико времена да ти посвећујем колико је теби потребно, имам обавеза! Мораш да се помириш са тим да некад будемо и одвојени!“ Тај њен покушај да га приволи на разум и разложност имао је, међутим, супротно дејство. За Бају, кога су стално мучиле најцрње слутње, било је то отворено признање да га не воли довољно и да га избегава; уместо да се превазиђу старе расправе, створене су теме за нове, заморне, бесловесне, бескрајне. Бајо је почео да је прати, уходи, да је сачекује кад одлази на посао и кад се враћа. Ксенија је онда нагло променила тактику. Прилазила би му пријатељски, љубила га кратко, смешила му се умиљато, махала му руком и одлазила одлучно куда је хтела или 79

морала. Тако је чинила и кад је долазила код њега: погледала би на сат и кад би закључила да је њено време истекло, спремала се и одлазила стављајући му прст на усне уместо пољупца и смешећи му се пријатељски, као детету. Кад је одлазила, Бајо је добијао нападе беса. Називао ју је курвом, пропалицом, проститутком, али није успевао да стиша страст и жељу за њом. Цимери су га све чешће затицали у таквом расположењу и чинило им се тада да га не препознају, да не личи на себе, као да је неки други човек дошао међу њих. И заиста, Бајо се мењао. Ћутљивко и мудрац, постао је галамџија и непромишљен. Слао их је да купују огромне количине хране и пића, тобоже да нешто прославе, гонио их да неумерено једу, пију, пуше и да се коцкају, сам је предњачио у свему, драо се и галамио, на крају би, потпуно пијан и сломљен, почињао да говори о Ксенији, да се исповеда, да цвили и плаче, викао да ће умрети, да не може да живи без ње, скакао је и покушавао да изађе да је тражи, ма које доба ноћи било, ма какве биле временске прилике; они би га задржавали, обарали, присиљавали да остане. Понекад, ако су били превише пијани, попуштали би и одлазили сви до Ксенијине куће, споредним и мрачним улицама. Они чекају напољу а он се клати и ломата до мрачног улаза, гребе на вратима, удара песницом у зид, као неки договорени знак, удаpa и главом, мумла, ломоће, док се најзад, у кућној хаљини, једва мало заглађене и врпцом подвезане косе, али смирена и прибрана, не појави Ксенија. „Шта је, лепи“, пита га тихо, „зашто тако касно?“ А он шапуће, шишти неке глупости, покушава да је мази руком. „У реду је“, наређује она, „иди сада, видећемо се сутра!“ И Бајо иде. Више је не псује, примирио се, чека то сутра које је већ наступило јер увелико је зора. Хтео би и да не спава, да остане будан док не дође обећани тренутак, али чим стигне у стан, легне онако обучен и одмах заспи. Пробуди се сам и главоболан. Цимери су отишли на факултет. Нејасно се сећа шта је ноћас радио и гади му се од самога себе. Чак му ни помисао на Ксенију не поправља расположење. Није више нестрпљив да је види. Нека одвратност се прелива преко њега, преко ствари, преко кућице, преко цимера којих нема, који су негде далеко. Разгрће неред по столу, нема цигарета, тражи даље, отвара фиоке у нахткасни, завирује на полице, раскриљује орман, тражи на местима где је све мање наде да ће их наћи, подвлачи се под сто, гура руке иза пећи и извлачи отуда неки папир. На њему нешто пише и он махинално чита. Једна породица треба да има добар светао стан са двориштем и малом алејом од које ће жена направити цветњак. 80

Породица – то вам је једна душа: њени члaнoвu су само њени деловu. Зато је, кажем вам, породици потребан леп стан да је што чешће држи на окупу. Јер кад се свет гледа из круга породице, он изгледа чудесно леп и хармоничан, као далеке земље, као прастаре приче, као изумрле цubuлuзaцuje. Живети у породици је правa срећа, јер cbeт је и добро и зло, од нас зaвucu шта ћемо узети. („Мајку му“, рече Бајо правећи гримасу као да ће да повраћа, „овај је потпуно луд.“ Али настави да чита као да себе хоће да казни, кревељећи се као да га туку по стомаку.) У једној срећној породици нико не би могао да жuвu без осталих као ни део без целине. Кућица је слободица. Код куће се и дише слободније. Али нajвaжнuje је да у њој има што напољу нема, или нема довољно. Отац породице ту налази поштовање и разумевање које ретко добија у cвeту... (Бајо ce овде загуши, загрцну, поцрвене у лицу, али настави да чита шиштећи, као да је решен да се убије) ...и uживљавa go краја cвoj рањени егоцентризам. Лечи ce и то успешно. Мајка ту налази љy6aв, а деца – cbe. Али за cвoje лечење отац плаћа несебичношћу и самопрегором, за љy6aв мајка плаћа као и отац, а деца гутаjy поклоне заједно са омотима и расту безбрижно. To је срећна породица и она je створена из потребе. (Бајо овде прекиде читање, поче да се дере као магарац, да њаче, да пушта неартикулисане крикове, али очи су му и даље биле приковане за папир, осећао је да је сад већ немоћан да се уздржи од читања, да га је савладала самоубилачка радозналост. “Да ди сам већ умро од глупости“, питао се, „или тек треба да умрем кад дочитам до краја?”). Али има породица које cy створене из досаде или због традиције. Cтвopuлu су их чудни, егоистични људи који за породицом немају потребе, јер ce cвудa осећају као код cвoje куће. Они улазе у комедију која ce зobe породица незаинтересовано и игpa им се убрзо смучи. Онда одустану од cвojux улога и започну са преуређењем заједнице. Скуп који није породица мора ипак на нешто да личи. Идеје за преуређење откривajy ce полако, јер cy поистовећене са личношћу. Људи ce откриbajy и упознају. Њuxoвe дубоке разлике излазе на виделo и започиње борба. На оном прелазу кад деца постају људи и она узимају учешће у тој борби, али пошто су деца једина која од тог скупа желе да поновo начине породицу, то ce против њих удружују обе стране као против заједничког непријатеља. И у тој борби деца подлежу. Крајњим напором воље, готово дрхтавом руком, Бајо окрете папир, јер се нека шкработина и отуд назирала, и прочита шапатом: Милице, Рале је отишао јутрос око 6 са Пером да га уведе у посао. 81

Вратиће се око 12 и 30. Сачекај гa мало. Такође и Анђелко ce bpaћа негде око 12. Лазар. “Овде су живели лудаци”, викну напињући своја моћна плућа и тресну бели, емајлирани, добрано ољускани бокал о прозор. Стакло се распршта као тресак, а бокал се једва проби и некако сметено и трапаво паде под сами прозор, на гомилу срче. Бајо излете у авлију, онако чупав, необријан, подадуо, у господској пругастој пиџами од зенане. „Лудаци, лудаци, овде су живели лудаци!“ – викао је све гласније, као да дозива, као да шаље поруку коју треба што даље и боље да чују. Најзад отрча у башту коју је комшија Таса са много пажње неговао, леже и поче да се ваља, једнако урлајући, по младом црном и белом луку, по тек расађеним патлиџанима и паприкама. Таса одшкрину капијицу у огради и провири слутећи неко зло, па кад виде шта се догађа, отвори широм очи и занеме: он је имао проблема са кучићима који су често копали рупе по башти и ломили садљике, али да то чини човек, и то још такав господин, није могао да поверује. „Лено“, викао је жену, Лено, зови помоћ! Зови хитну помоћ! Комшија, комшија Жаре, види шта је ово, комшија!“ – готово закука Таса па се баци на Бају, али га овај одбаци онако ситног као лопту; ствар би била начисто пропала да отуд са улице, гурајући уз стругање велику чамову капију, не уђе лагано пензионисани адвокат, комшија Жаре. Нимало не убрзавајући корак он приђе Бају и као какав исцелитељ стави му своју ручерду на главу; овај се од тога заиста примири, придиже и разрогаченим очима унезверено гледаше шта се око њега збива. Тако су сад стајали чекајући да дође лекарска екипа, а Жаре је био стожер овог друштва које се сваки час увећавало новим, окаснелим знатижељницима. Он им је својим музикалним баритоном, школованим за оперско певање, којим је толико иритирао своју прву сусетку Викторију кад је тресао тепих под сам њен прозор и притом безобразно, упирући поглед равно у њу, певао ону арију из Риголета „жена је варљива“, понављајући по сто пута, као каква покварена грамофонска плоча: варљива, варљива, варљиваааа – он им је сада, дакле, као да опет пева неку своју арију, објашњавао да то није ништа, да су у питању живци, да је то од великог учења, а можда и од нејела и неспавања. Деловало је то некако умирујуће, сви су се чак мало и смешкали, па и сама Викторија, која је због тих његових простаклука са тепихом и дрских арија из опере падала у несвест па ју је сестра Виолета морала да полива хладном водом и шамара; чак и она га је гледала некако с поносом и двоумила се да ли да се ипак помири с њим. И поред свега она га је волела, а ово је била јединствена прилика, ко 82

зна када ће се опет поновити. „Комшија Жаре“!– рече му трепћући као да је решила да скочи у бунар – „кад ту не будете више потребни, дођите код мене на кафицу, имам повода да частим.“ Он стави руку театрално на груди и поклони се. „Са задовољством, госпођо Викторија“, рече; и он је потајно био заљубљен у њу. Убрзо после овог догађаја Бајо се изгубио из Виноградске улице. Да ли је отишао у неки лепши крај Београда, што су сви сматрали да му приличи, или се вратио у своју црногорску госпоштину, нико није знао. Али по томе што се никада више није појавио нити дао гласа од себе, сви су знали да је успео да преболи Ксенију; као да га је ручерда музикалног адвоката Жарка Нацковића заиста исцелила, или да је та љубав, кроз ту ручерду, исцурила из њега, ушла у моћним баритоном обдареног дворишног оперског првака и усмерила се према сићушној, сваки час премирућој, али још кокетној и допадљивој госпођи Викторији. Ксенија је одсуство свог лепотана примила у почетку с олакшањем, али убрзо се увукао у њу неки немир. Бајо је почињао да јој недостаје. Затицала је себе, не без неверице и ишчуђавања, како с насладом машта о тренуцима које је проводила с Бајом, и то управо о оним тешким, нервозним, распетим и болним, кад од насладе није било више ни трага, кад су јој живци пуцали и кад је све у њој вриштало за слободом; било је то неко блазирано и болесно осећање којег се плашила и које је покушавала да савлада новим везама са мушкарцима. Одлазила је на посао, на седељке код пријатеља, на приредбе, „у друштво“ како су тада говорили, шетала се Виноградском улицом, на корзоу испред „Централа“, газила штиклицама лишће под дрворедима на широкој променади крај „Венеције“, дотеранија и кокетнија него икад. Прилазили су јој многи мушкарци и она их није избегавала; али тако пожељан као што је Бајо био, нити јој је ко пришао, нити је таквога видела.

КО НЕМА ТЕТКУ ЕДИПА, УЧИ ТЕОРИЈУ

Прве фебруарске лапавице кад се (још под облачним небом) снег опусти на широким, стрмим тротоарима у Бранковој улици, док некад лепе мокасине, купљене на бувљаку „код Цветка“, једва издржавају навалу влаге и маштају о малим радијаторима под седиштем у аутобусу, па после јутарњи мразеви кад ту и тамо под ногом цијукне мрвица прљавог леда, кад се граби узбрдо да се претрче Теразије и брисани простор пред Скупштином, да се смандрља низ Таковску (тек што је уклоњена тешка, црна ограда од ливеног гвожђа па отуд зрачи неки суманути страх да се поље дејства смркнутих и ћутљивих милицајаца проширило на сав простор около; све је отворено а људи пролазе што даље од замишљене линије где је некада стајала ограда, уз саму ивицу коловоза) – те лапавице и ти мразеви, дакле, као први весници јунског рока, пресеку студенте негде испод грудног коша, за тренутак им зауставе дах и они посустану, зарибају, зашлајфују као парњача кад нагло крене по залеђеним шинама. Анђелко тада застане и прави се да гледа неки излог, уствари зажмири и удахне неколико пута дубоко као Рале кад изводи своје јутарње јоги вежбе; полако се концентрише на свој семинар, слушаоницу, библиотеку, дозива слику свега тога – дугачког ходника, бројних професорских кабинета, полица са књигама, свечане тишине учења и жамора у паузама кад се свако преслишава причајући другоме као важно сазнање, вредно да га сви чују, оно што је до малочас читао – да би после, примирен и одлучан да ce са свим тим суочи као краљ са гиљотином, заиста све то и видео. У то време и баш на том брисаном простopy, негде између Трга Маркса и Енгелса и Главне поште, сретне Стојана који се, сав промрзао, са дигнутом крагном своје зелене и већ мало тесне јакне, али бодар и весео, опремљен некаквим замотуљцима-поклонима које стеже под мишком, запутио на Косанчићев Венац код белогардејке, грофице Катарине, која му даје часове француског. Велика је морална обавеза сваке добре душе да помогне заблуделом другу и да га врати у наручје мајке науке. „Ми морамо сада низбрдо“, каже Анђелко, „низ Таковску улицу, под дрворедом са кога још опада иње, да уђемо на ону масивну капију, увек отворену, коју државна демагогија још није уклонила, да се попнемо на семинар и сазнамо шта не знамо, шта смо 84

пропустили током зиме, као и сви кампањци.“ „Ти ништа не знаш“, каже Стојан са презрењем које обилато зрачи из одречног климања главе, из мрдања рамена и руку све до опасности да замотуљци поиспадају на залеђени тротоар, „ти ћеш умрети као блажена незналица. Светски манири за тебе ће остати вечна тајна. Једна грофица не може се оставити да чека.“ На промајној, мразној, јутарњој чистини Београда, стојећи на танким ђоновима, са вратовима увученим у истањене јакне, овај страшни несклад жеља и интереса нестаје брзо као пара из уста која кристалише и пада на врхове ципела као морска со. После грофице и француског с премазом бутера, чајем и етикецијом, следи сурова стварност кућице у Виноградској улици где се припрема дуготрајна изолација. „Морамо, човече, да учимо!“ Тако они за један дужи период сведу свет на своје кружоке, затворе очи за све; а кад их отворе, виде чисто и јасно, са оштрином коју би тешко постигао и „алтикс“ са плавом оптиком, да су гараве гранчице дрвореда у Скадарској, Хиландарској, Таковској и Палмотићевој испилиле младо, лепљиво лишће, да је у дворишту никао млад троскавац а крај зидова слез. Виде то одмах и знатно пре од оних који су за све то време у све то буљили широм отворених очију. „Да би се нешто добро видело, треба мало одвратити поглед“, закључују они са цинизмом правих мудраца. За то време, значи, док су им очи биле затворене за све смрзле прљаве гранчице у Таковској и бледе травчице по испуцалим тротоарима крај зидова у Виноградској, они су давали своју душу Томасу Полоку, Теодору Мајеру, Марку ван Дорену, Веселовском, Гетеу, Шлегелу, Јозефу Надлеру, Робертсону, Томпсону, Карлу Јунгу, Ничеу, Марксу, Енгелсу, Веберу, Максу Шелеру, Шпенглеру, Грину, Жирмунском, Емпсону, Алфреду Ајнштајну, Штумпфу, Кајзеру, Осипу Брику, Шраму, Шнајдеру, Паунду, Ричардсу, Ван Тигему, Петерсону, Махалу... и њиховим дотераним, сугестивним дефиницијама књижевних жанрова, њиховом размахнутом тумачењу ПРИРОДЕ И ОБЛИКА ИЗМИШЉЕНОГ ПРИПОВЕДНОГ САСТАВА, па затим СЛИКЕ, МЕТАФОРЕ, СИМБОЛА И МИТА, па ЕУФОНИЈЕ, РИТМА И МЕТРА; њиховом помало цепидлачком настојању да разграниче књижевност и друге уметности, да објасне све одлике постојања књижевног уметничког дела... Објашњавали су један другоме све те потанкости, на неко кратко време постајали, искључиво ради значаја онога што желе да кажу (али не без одсуства сваке глуме и измотације, као ни без зреле сугестивности будућих професора) Џорџ 85

Стјуарт, Оливер Елтон, Томашевски или Шрам, рецитовали као Брана Петровић и Јесењин, псовали као Јаков Гробаров; кад су закључили да је коначно све у њиховим главама помешано, смућено и укрчкано, да о свим тим питањима знају сада много мање него пре, сели су да се одморе, дотерају, умију, обрију и крену на испит. Кад студенти из Виноградске улице, а можда и из целог Земуна, из целог Београда, са Дорћола, са Вождовца, Бањице, Карабурме, Сајмишта, Топчидера, Звездаре, са Црвеног Крста, кад крену на испит, осете тешку слабост, болове и мучнину у стомаку; пресавију се и погрбе, убледе и онемоћају, изгубе своју уобичајену живост и бахатост, ако им се у руци нађе папирић они га дуго гужвају и најзад баце у контејнер, немају снаге да се гурају на аутобуској станици него уђу последњи, једва се држе на ногама. Срећом да је увек гужва и да их људи придржавају са свих страна, иначе би пали између седишта чим аутобус цимне. Толико су слаби и пресамићени да би џепароши могли да их опељеше како хоће, немају снаге да се бране, не могу да дигну руку и да се ухвате за горњу шипку; али нико не зна шта ce с њима догађа, крију да су студенти и да су кренули на полагање, ником живом то не откривају, тај дан је тајна и за најближу родбину, а камоли за сапутнике и џепароше. Анђелко и Стојан стигну тако у Кнез Михајлову где је одређено да се полаже теорија и гледају семинар као да га први пут виде. Данас је та зграда преуређена, нема више тих прљавих спратних тераса изнад запуштеног унутрашњег дворишта, са оградама од кованог гвожђа на којима висе студенти, станова-голубарника при врху из којих извирују жене асистената, малих мрачних слушаоница у којима трају церемоније јунских испита. Унутрашња фасада је свеже обојена, кроз прозор се види уредно поплочано двориште у коме су улични продавци поређали шарене хладњаке за сладолед; а мислили су, идући у круг и распитујући се за слушаоницу где се полаже теорија, да ће сведоци тог њиховог напора, те њихове храбрости, трајати вечито. Анђелко је крио своје узбуђење, а Стојан се сав тресао, обамирао, падао у безнадежну малодушност, дивио се његовој снази, чврстини и куражи, и тако га обавезивао да истраје. „Ти можеш, ја не могу“, закључио је кратко и беспоговорно. „Ти си паметан, способан и храбар, ти си теорију књижевности ставио у мали прст, он има да види сада ко си ти, очитаћеш му лекцију да се памти. А ја сам човек мртав, премро сам и више не дишем.“ Бадава мување у ребра, подсећање да он, Стојан, све то зна боље, да је он таленат за теоријска питања уметности од Платона до Шкловског. Све је бадава. 86

Одазива се само Анђелко, извлачи цедуљицу, чита питања, концентрише се, даје потајне знаке да све зна, да Стојан више не губи ваздух од страха. Шта је сада за њега да из збрке и мутљага њихових учењем прегрејаних часова издвоји и као мањом ручицом „алтикса“ изоштри све оне варијације које једну песму разликују од вајарског или сликарског дела? Да ли је хладноћа песме исто што и хладноћа белог мермера или гипсаног одливка? Наравно да није. Може ли Ариостово описивање женске лепоте, без обзира што јесте делотворно, да замени пријатност гледања Милоске Венере? Све то, дабоме, није исто, као што ни музикалност стихова не може да замени мелодију песме; Анђелко може сада о томе да распреда ватрено, са страшћу једног дискутанта који у глави истовремено има више извора, који може да говори про и контра разложно, аналитички и са примерима. Најзгоднији су они кад се једна личност огледа у различитим дисциплинама. Текери је сам илустровао cвoj „Вашар таштине“, али његова извештачена карикатура Беки Шарпове тешко да има икакве везе са сложеним карактером у роману. Muкeлaнђeлoвu сонети тешко се могу поредити са његовим сликама и скулптурама, мада у cвeмy можемо наћи исте неоплатонске идеје. Професор се сагао да упише оцену, а сви су већ знали да је десетка. Како је то било лепо! Анђелко је узео индекс и изашао на терасу да прочита оцену при последњој светлости дана, а многи су пошли за њим, да му честитају, да га нешто питају, да се обавесте како је и колико учио, из којих књига; најглавнији био је Стојан који је као каква торокуша, иако га нико ништа није питао, објашњавао да је Анђелко геније за теорију књижевности, да живи испоснички и продуховљено, осамљен сред велеграда као монах на Светој Гори, и да се храни само биљкама. Причао је и причао, сав егзалтиран, у надахнућу чија се енергија, како је изгледало, обнавља сама од себе. Причао је и кад су се растали доле на улици, док је одлазио причао је, окретао се и говорио, махао рукама и давао знаке онда кад се већ више нико није могао чути, мимиком и гестовима превладавао простор; тако му је било стало да покаже да се та лавина одушевљења у њему не може да заустави. Онда га није било два дана и Анђелко је, смешећи се са симпатијама за његове будалаштине, замишљао да он говори и даље, познатима и непознатима, да путницима на задњој платформи трамваја објашњава суптилну разлику између Бенедета Крочеа и Џона Ђуија у тумачењу оне заједничке супстанце свих уметности, оних „општих услова без којих је искуство немогућно“, која је професору и доктору наука Алимпићу може бити била и 87

непозната, али не и његовом другу испоснику Анђелку који ce у изолацији и глади хранио претежно црним луком из баште сажаљивог комшије Тасе. Но, кад се Стојан после два дана коначно вратио, Анђелко је морао да закључи да ce у целини преварио и да је Стојан заборавио све теоријске финесе један минут после њиховог растанка; као да се не сећа ничега у вези полагања које је било круна њихових воздвижничких дана напора и одрицања, као да му је тај део живота захватила потпуна амнезија, он је, опуштено лежећи на кревету, загледан у ниски плафон, причао како је коначно обезбедио пасош за одлазак у Париз. Реферисао је потанко како cy га у милицији цедили, саслушавали, испитивали, проверавали, отпуштали па поново звали, и најзад уделили путну исправу као какву нежну справицу коју он неће знати да користи, коју ће неизоставно поломити својим грубим, трапавим ручердама једног путника–аматера. „Ево ти пасош“, рекли су као да сажаљевају сами себе што су принуђени да то благо повере једном зврндову, „па чим стигнеш у Париз, а ти најпре иди код Даре Српкиње, у ту четничку јазбину, међу тај емигрантски олош! Немој никако да ускратиш себи то задовољство!“ „Ето, тако су ме ти наши интелигентни суповци и удбаши обавестили, упутили ме где да идем, усмерили ме“, говорио је сад Стојан, „указали ми на ту знаменитост коју ја нисам познавао. Сад ћу баш да одем код Даре Српкиње, хвала им што су ми рекли. Распитао сам ce о њој и рекли су ми да је то златна жена. Држи кафану у Латинском кварту и код ње се окупља све што је српско у Паризу. To је, човече, права српска амбасада!“ „Али пасош, како су ти дали пасош?“, пита запањено Анђелко и одмах сазнаје да је он незналица, да ће умрети као незналица, да је пут који води том циљу не само дуг и кривудав, већ и скривен од очију књижевних теоретичара. „То су стазе за посвећене“ – говори Стојан опет егзалтирано, за пола октаве више и не без насладе – „стазе на којима Сфинге убијају путнике, разуме се – само оне путнике које не шаље моја свемоћна тетка Вука.“ Каква тетка Вука, луди Стојане? Тетка Вука која је комшиница и кафе-пријатељица једног познатог глумца који у ратним филмовима игра партизана-бомбаша и пред чијим заслугама колена УДБЕ клецају, драги мој! „Ко нема теткуЕдипа која зна решења за све Сфингине загонетке, нека учи теорију. А што се мене тиче, можеш сматрати да сам већ у Паризу, да су свуда око мене светла Латинског кварта и да ја клечим у подножју цркве Нотр дам пред Даром Српкињом као пред Богородицом и молим је да ме прими за перача посуђа!“! 88

Била је субота, вече. Анђелко је, мрштећи се, изашао у башту и начупао свежањ младог црног лука, и неколико струка белог. Таса га је гледао преко ниских тараба и храбрио: „Све што имам у башти, као да је ваше! Потпуно као да је ваше! Ништа се не устручавајте!“ Очистио је лук, пронашао у орману неку већ мало ужеглу сланину, пржио је дуго у нагорелом тигању, потом и црни лук; бели је сервирао жив, као салату. Стојан је у међувремену трчао до ћошка за хлеб и цигарете. Вечерали су, а онда стали да се облаче: бирали су сакое, џемпере, панталоне, али све није вредело по луле дувана. Све је то било већ изношено, полуодбачено, полузаборављено. Слегли су раменима: ионако је већ увелико био мрак, а намера им је била једино да се прошетају на корзоу, испред Централа.

КУРВИНСКИ ЗНАК HA НЕВИНОМ ИЗГЛЕДУ ПРИНЦЕЗЕ ИЛИ О ВЕСНИ СЕКУЛИЋ

Негде на простору између масивних голубије-сиво офарбаних улазних врата земунске Гимназије и бронзаног споменика партизанском бомбашу међу столетним дрвећем у парку, на увек веселој, гимназијалкама испуњеној асфалтној стази која мимоходи мир двеју старих цркава, православне и католичке, заискрило је нешто као знатижеља према Анђелку Тацаку, у том тренутку на овој стази неприсутном, непознатом, и самим тим загонетном. Весна Секулић стезала је своју другарицу Лилу испод руке, нагињала се према њој и обзнањивала чудо неодољиве привлачности које се јавља према неком фактички непознатом. Описивала је Лили те своје снове који су је терали да иде тамо где неће, који су сваког дана постајали сила јача од ње, којој никако не може да се одупре, која је приморава да одшкрине врата тајанствене и забрањене одаје. Имала је притом онај невини и недужни израз лица на коме трепери радост ишчекивања, жеља да се што пре отворе врата и доживи узбуђење; израз који је Лила примала са смешком јер је слутила Веснино искуство и разлоге што се толико загрејала за непознатог кога су јој само једном, у пролазу, показали. Загрлила ју је, пољубила мало разблудно иза ува и прошапутала: „Једва чекам да га видим, сигурно је сладак кад те толико излуђује!“! Свет земунске периферије, индустријализованог и бољшевизираног сремског села, у коме се родила и одрасла, моделирао је веселу, радозналу и посесивну душу Весне Секулић. У црну и масну панонску земљу усекле су се бетонске дугачке хале са косим стакленим крововима, типске и узбудљиво препознатљиве; весници метежи и стварања новог доба. Тамо где су били јендеци пуни смрдљиве воде, ледине обрасле купином, бурјаном и чичком, глибишта по којима гази боса дечурлија да бере кафене маце израсле на стабљикама зуке, бљескао је на сунцу асфалтиран фабрички круг, сплет улица између фабричких хала, магацина, управних зграда, штапер-плацева, кранова и димњака; чудан домазлук који загонетно мирише на лакове, нафту и разређиваче – усред тог пространства равнице испресецане “ленијама” – као нове, тек офарбане чезе у 90

дворишту. Ушорене тророге куће са добро замандаљеним високим капијама, са по два прозора затамњена фиронгама који осматрају сунчани шор, нису више гледале само Сремце с клемпавим шеширима и забрађене гузате Сремице које гањају гуске и прасиће. Шором су сада промицали гарави момци у плавим комбинезонима, високи, плећати, окати, који се у слободно време лепо облаче, гланцају ципеле, чешљају, и зову девојке у кантину на игранке, и још даље, у град, на зборишта нове младежи. Младе Сремице су излуделе. Друго се већ и није причало него која је кога упознала, где су ишли, шта су радили, шта су се договарали. Сами крај вароши, тамо где се она растаче и престаје, претворио се у нови центар. Све се окренуло наглавачке. Необичан и паметан свет из далеких градских центара долазио је овде, а заборављени, искомплексирани, фрустрирани, сиромашни периферијски народ ускочио је у аутобусе и грунуо тамо. Младићи који су се гегали за стоком, дељали штапиће, правили пуцаљке од зове и свирајке, прихватили су нове фазоне, бацили клемпаве прљаве шешире, обукли плаве комбинезоне и огаравили руке испод кранова на новом штапер-плацу где се пресијавају нове, тек произведене машине. И они су сада долазили на шop као нови, препорођени, да заједно са придошлицама бирају девојке, да их меркају, да их свлаче погледима и облаче поново, по своме, не би ли тако у каракушљивим девојчурцима, као у оном шугавом коњчету из бајке, препознали крилатог коња из својих снова. Али њих је било много више, девојчурака све мање, па је избирљивост попуштала, критеријуми су слабили, почело се узимати с реда, дај шта даш, помало и насумце, као на пијаци кад се лепо воће распрода рано па после оде и оно ситно и квргаво. Девојке су трепериле од унутрашње нервозе и нестрпљења: свака је могла да пронађе себи принца, макар за једну ноћ; а ако за једну ноћ, зашто не и за две, и за три, па и заувек? И најскривенији снови постајали су остварљиви. Ма колико излуђене и узбуђене, оне су успевале да се савладју, да остану мирне и на висини тренутка; радиле су журно, али сремачки разборито, цењкале се и погађале као прави бироши, набацивале се па узмицале и успевале да се учине слатким и пожељним чак и у приликама кад је сваком разборитом то изгледало потпуно сулудо. Берберин Боца, који их је познавао још кад су као девојчурци долазиле да им „по мушки“ скрати вашљиву косу, босих и прљавих ногу са шљампавим прстићима којима мрдају док их шиша, само је подизао обрве и ширио очи иза својих ружних „социјалних“ наочара са пластичним

оквиром када би их видео кроз стакло излога у свом огледалу на зиду како промичу успаљено загрљене с лепим фабричким момцима. Окружене том потражњом девојака, том грабежи за момцима која није узнемиравала чак ни конзервативне и задрте родитеље (упркос дрским мушким издајама, честим растанцима, сузама беса и очаја; све је трајало кратко, све се брзо сређивало, ране се зацељивале; остављена од доброг, девојка је сутра налазила бољег, па је сад остављала она њега, уверена и полакомљена да је прекосутра чека најбољи; ничег више трајног, трагичног и непоправљивог у тим односима није било) – девојчице су биле више него иначе узнемирене, постиђене и збуњене својом рано пробуђеном сексуалношћу. Окружене тим обиљем љубавних односа, у мрежи тих горљивих погледа, заљубљене у све момке истовремено, љубоморне на све што они само погледају а камоли додирну, на смрт уплашене да не буду презрене и одбачене, девојчице су скривале своју похоту, ни себи самима нису смеле да признају своје тајне снове, постајале зле и пакосне, тужакале своје старије раскалашне сестре код родитеља или бивших момака и за то добијале понекад батине, понекад чоколаде. Весна Секулић, међутим, није се уклапала у овај прототип. Сазнање о својој похоти примила је с радозналошћу, не са страхом и узнемирењем. Посматрала је себе у огледалу, своје ситно и мршаво тело, праву и од сунца избледелу косу, неугледно, мало пегаво лице, велике шаке и стопала, и сваки пут очекивала да ће приметити на себи било шта од онога што момци опажају и желе. Наравно, ничега није било, али она није показивала разочарање. Кретала се метежом нове земунске периферије озбиљно, дрско и изазивачки као да је одрасла девојка, биркајући из прикрајка себи сад једног сад другог момка; а неуспехе, подсмехе па и простаклуке примала је мирно као да је не погађају или да се на њу не односе. Тражила је и налазила друштво старијих девојчица, оних које мушкарци примећују. Умела је да их приволи на поверење, иако сама није узвраћала истом мером. Али то се од ње није ни очекивало. Она је још била „мала за оне ствари“, али мудрица и радозналка којој се могу поверити тајне. Умела је да прати момке као сенка, да их прогања као дух, да кокетира копирајући своје старије другарице, тако да су они запањено истраживали по њој да виде чега ту има, примећивали онако у магновењу лепе преплануле бутинице, али готово ништа више, и бежали запањени њеном дрскошћу и преплашени да их не прогласе за настране и манијаке који насрћу на децу. Сличан осећај имао је и Јовица који је као активиста из фабричког и месног комитета био 92

постављен за пионирског руководиоца и протекле године водио управо Веснино одељење. Њега је она прогањала више од других, пресретала га као да хоће да га нешто пита у вези пионирских „активности“ а изваљивала „штосове“, то јест примећивала како је данас обучен, какве су му очи, каква фризура, какво држање, и слично. Он ју је избегавао мање него што би иначе, управо због те „службене“ везе која је постојала између њих и која је Јовици могла послужити као оправдање; ласкало му је да слуша, од тог девојчета, такве ствари. И тако, један омладински руководилац, улежан, одморан и потентан машинбравар у новом тегет оделу, са белом кошуљом и штрафтастом краватом, чије cy поре на мало препланулом врату и лицу јефтиним сапуном давно ослобођене наслага црног машинског уља, а чврсте кошчате руке пријатно омекле, и девојчица која слободу детета да носи минић већ годину дана злоупотребљава да заводи својим бутиниц|ама док се кокетно њише или седи на ниској огради прекрштених ногу тако да се виде беле гаћице, која се, обасјана сунцем, огледа у тамним излозима да примети шиљате наборе на свиленој блузици који украшавају њен профил – срећу се безброј пута дробећи сваки пут по комадић те лабаве, глумљене чедности која обавезује комунистичког васпитача и младу васпитаницу; она, наравно, увек има иницијативу која њему прија и од које се невешто брани. Једне тамне, топле, пролећне вечери, пред само ферије, његова лабава одбрана попустила је неочекивано лако чак и за Весну Секулић; готово у једном трену остварио се њен најдубљи, најинтимнији и најнестварнији сан. Срели су се на самом крају шора, тамо где су куће све ређе а ограде наткриљене дудовима све дуже, готово под самим затамњеним прозорима маторог Стеве Иланде. Већ по самом начину како иде, по силуети, док ce у мраку није могао назрети лик, Јовица је знао да је то Весна па је застао, као да јој начини места на тротоару поплочаном великим сремским циглама. Она је такође стала и пружила му леву руку као за поздрав и смешећи се некако нарочито мазно. Онда је сагла главу и пришла му сасвим близу, држећи га једнако за руку, и чинила се као да јој је од нечега зло, Јовици се чак учинило да је чуо како њуца; но, она је то само шапутала нешто као тепање: Њуцо, Јоцо, Јуцо, Куцо, набијајући главу право у разрез његове беле кошуље. Страх од настраног, сладострасног насртаја на девојче још му је стезао стомак кад је кошчата рука, некако као сама од себе, пригрлила вижљаста рамена. Али тај покрет као да је био сама чаролија: чим је осетио притисак 93

податног младог тела на себи, страха је нестало. Спојена тела осећају те импулсе. Весна је престала да се само млитаво ослања. Њене руке су почеле неочекивано да вршљају по њему, ослободиле су га одела и миловале његову успаљену мушкост, све док Јовица није зажмурео и подигао је са земље у страсном загрљају. Она се подавала тако кочоперно, цичала и стењала тако пожудно, да је ватра излетела из њега пре него што је постао сасвим свестан шта се то са њима догађа. А онда се тек прибрао, пустио је да полако скине са њега ноге којима га је опкорачила и поново додирне земљу, па је посматрао како завлачи руку међу бутине да се брише гаћицама, како се увија док облачи те исте гаћице, поправља сукњу, увлачи блузу. Сва његова потенција нестаде, све што га је надраживало претвори се у гађење, гледајући њену равну клиначку прилику учини му се да је грлио тарабу Стеве Иланде. Појави се поново страх и он опсова кроз зубе; сада га тек неће остављати на миру и мораће да буде према њој дрзак; оде без поздрава, док је она уређивала косу држећи шналицу зубима. Предвиђања Јовице заводника нису се остварила. Весна се вратила на шор и у друштво, својим старим навикама и обавезама, са неким загонетним осмехом који није откривао никоме ништа. Он је понекад, при случајним сусретима, покушавао да је погледа значајно – већ помало радознао и помало сујетан – да види хоће ли дати неки знак, хоће ли било чиме да открије њихову блискост; међутим, она се смешила на исти начин и њему. Али док се он мотао око својих секретарица у Комитету, жена његових бивших другара који су наставили да раде у три смене (без шанси да са руку и лица до краја сперу трагове машинског уља), које су добиле своју чиновничку шансу због шарма и лепог изгледа, које су пушиле пунећи пепељаре пикавцима умазаним ружом и откривале бутине вртећи се на својим окретним дактилографским столицама, ватале се са њим на брзака у бифеу и шапутале шифре за састајање – са Весном Секулић догађало се чудо. Још се лето није било добро ни загрејало а њена се силуета већ дискретно попунила, бокови су испунил дечју мини сукњицу, груди затегле свилену блузицу, лице се заокруглило, коса постала нежнија а бујнија; само осмех једнако исти, мало шеретски, мало загонетан. По том осмеху је, чини им се, једино још могу и препознати, толико се изменила и пролепшала. Чак и њена мајка Зорка гледа у њу збуњено: сећа се да је још колико јуче бауљала по земљаном поду у летњој кујни, балава, мусава и чупава, а сада сваки пут кокетно улази у кућу забацујући косу на потиљак, као да управо стиже бог те пита откуд, као да никада није боравила овде и никога 94

од њих не познаје. Момци су почели да је примећују, да стежу зубе кад је сусретну, да се набацивачки осмехују и простачки да коментаришу њене нарасле дражи. Јовица је тад морао да ћути, да крије тајну, да се прави невешт. Осећао се чудно: као да је пољубио жабу која се претворила у принцезу. И то осећање, за веома кратко време и неочекивано, претворило ce у нежност посебне врсте, у ону танану осећајност коју гаји творац према своме делу. Збуњен тим преокретом, ненаданом снагом те привлачности, Јовица је забаталио своје секретарице којима мужеви смрде на машинско уље и почео сасвим дискретно да облеће око Весне, да се набацује изокола и невино, као да је први пут у животу види, као да никада ништа међу њима није било: бојао се да ће га нова Весна одгурнути као човека кога је узела и потрошила, који је одиграо своју улогу у њеном животу. Постао је спутан тим страхом као шипарац који се први пут удвара; пребацивао је себи да је своје право првенства олако и прерано искористио, сумњао да се све може вратити на почетак и да га може опет стећи, али се осетио заробљеним и немоћним; имао је Весну онда када је нико није желео, морао ју је имати и сада када је сви желе. Постало је то његова опсесија, а страх да се то можда неће остварити доводио га је до забезекнутости и очајања; подсмевао се сам себи, пљуцкао презриво у мраку, кисело се кезио и одмахивао рукама, разговарао сам са собом, убеђивао се и оспоравао, као да је напрасно полудео, као да му се личност предвојила. А кад је та мора достигла врхунац, кад га је стегла за гушу као непријатељ који не зна за милост, он је пришао Весни и, спреман на сваку евентуалност, гласом који је био промукао од скривеног узбуђења, предложио јој да некуда пође са њим, да се мало проведу само њих двоје; говорио је намерно тако неодређено, да се може схватити и овако и онако, да би имао одступницу, да може да остане жив ако га одбије, да може да одмахне руком и каже како је мислио само на игранку у Студењаку. Весна је ћутала један тренутак (њему је он изгледао дуг и поразан), а онда се насмешила на онај исти начин и пружила му леву руку дозвољавајући да је привуче, или приближавајући се сама, било је то тешко проценити. Жаба-принцеза привила се уз њега. Јовица је одахнуо: чаролија није разбила његову моћ, она је деловала једнако као и пре. „У понедељак ујутру“, рекао је, „полазим на службени пут у Бечкерек. Желим да поведем и тебе. Смисли неки начин да одсуствујеш од куће један дан и једну ноћ.“ Та ноћ која је почињала у понедељак првог августа била је забележена, подвучена, заокружена на корицама свих Весниних 95

књига, на свим свескама, у свим блокчићима и календарима. Била је то као нека тајна шифра, као магичан датум; током времена Лила је сазнала, а можда и још нека од другарица, из реченог колико и из прећутаног, шта је све тај датум скривао и шта је за Весну значио. Тај тако безвезни, маргинални задатак омладинског активисте са периферије Земуна прегажене индустријализацијом, тај пут на седницу у Бечкерек и та ноћ у прашњавом хотелу „Звезда“ са баром и музиком, били су за Весну њено брачно путовање и њена прва брачна ноћ. Било је то тајно брачно путовање и скривана брачна ноћ, али Весни баш зато лепши, слађи и значајнији. Понижења која су нужно морала да прате догађај – значајни погледи хотелских сладострасника, презрење собарица, јефтино опирање хотелског портира била су за Весну само оне мале препреке које, савладане, задовољство чине већим, уживање слађим. Те ноћи она је дозволила Јовици да од ње начини жену: дозвољавала му је да продре у њу колико хоће, да се навраћа кад хоће, мазила га и љубила бескрајно као свака жена која од свог мушкарца очекује много, дражила га да не посустане, да се њихов контакт ни за тренутак не прекине. Али Јовица се ипак на крају заситио, уморио и одмакао, пребацујући руку преко ње више да је притисне и смири него да је мази, и заспао. Она се помамљено вртела још мало, па се на крају примирила; осетила је бол међу ногама, непријатна севања и контракције, притисла је стомак рукама, покушавала да мисли на нешто друго, и на крају заспала и она. Јовица се пробудио први, извукао се из кревета, умио и уредио, скакутао је весело и разгибавао се спреман да је пробуди, смакао је са ње покривач, али она је спавала још увек и он је почео да је посматра: била је рашчупана, из уста јој је потекла бала и влажна мрља разлила ce по јастуку, бутине су јој биле пуне модрица, стопала још увек велика, прсти раскречени. Осетио је опет познато гађење, немир, незадовољство. Чинило му се да је изигран, да принцезе нема, да је опет целу ноћ страсно љубио жабу; отишао је из хотела не пробудивши је. Први пут у својим односима са мушкарцем кога је изабрала Весна је доживела шок. Све досад она је интуитивно осећала да конце држи у својим рукама, да време ради за њу, да ће Јовица њене женске чари морати да плаћа скупо и све скупље. Била је у томе тако сигурна да је дозволила себи занос правог женског подавања, без цењкања и калкулације; летела је у том заносу цели јучерашњи дан, и целу ноћ, топлим летњим небом над Бечкереком, чиста и просветљена 96

љубављу, као светица. Пад са те висине право у ову празну хотелску собу која мирише на непроветреност и дезинфекциона средства, на овај кревет са жућкастом, лоше одржаваном постељином која сада мирише на њихов зној и сперму, био је нешто превише чак и за њену урођену моћ да се увек дочека на ноге. Сазнање да ју је Јовица оставио овде да се, после свега, пробуди сама у овој загушљивој соби, усред већ добро одмаклог, спарног и пустог јутра у досадно развученом, успореном и лењом Бечкереку, засекло је велику рану чији ће ожиљак остати заувек. Док се на-врат-на-нос облачила и паковала, док је јурила бешумно ломећи ноге степеницама застртим прљавом тепих стазом, док је враћала кључ и слушала лалински отегнуто саопштење портира, уз такође успорено и значајно одмеравање, да је „соба плаћена, госпојице“ – рана је још крварила и чинило јој се да ће је сопствена крв, коју је осећала како у млазевима шикља у њеним грудима, угушити. Тек напољу, кад су на њу почели да насрћу невидљиви дашци промаје под сенкама ретког и развученог дрвореда, кад су јој се очи сузиле од надируће светлости велике равнице, кад је у себе упила познати звук отегнутог и мазног жамора, лековити и спори ритам провинције – док је ишла према аутобуској станици – Весна Секулић је осетила како рана полако зацељује, како је напушта неко недефинисано, мутно осећање бљутавог отровног укуса, блиско страху, паници, очају и смрти. Била је опет у стању да влада собом, да чини шта жели, опажа и прима утиске. Касније, кад је све прошло, више од свега сећала се путовања назад аутобусом. Кондуктер је стајао на вратима, љубазно примао оне који улазе и исто тако љубазно испраћао путнике који силазе, скакао да им помогне око тешких ствари, кад су их уносили или износили, весело махао кад аутобус полази, поздрављао, стално желео свима свако добро. Није затварао врата ни кад су јурили друмом, стајао је држећи се за шипку и дозвољавао да пријатна промаја расхлађује аутобус. Путници су, уз таквог брижног домаћина, били смирени и опуштени, говорили у пола гласа, уживали у брују мотора, звуку и слици кретања бескрајним равним друмом кроз светлост и сјај дана, извињавали се један другоме и поздрављали се док су силазили у мир успутних насеља; то обично, досадно, заморно путовање кроз спарну равницу, ето, било је прави лековити мелем за рањену Веснину душу. Кад је после неког времена Весна Секулић поново изишла на шор, у њеним очима сијала је нека сладуњава, курвинска љубопитљивост. Мушкарци су јој прилазили, смешили се, стезали јој руке, водили је да се шетају топлим, мрачним улицама према Гардошу, вукли је у 97

бедне самачке собице, а она их није одбијала; желела је да доживи нешто лепо, најлепше, лепше и од оне ноћи у спарном Бечкереку. Сваки нови мушкарац кога би упознала пружао јој је нову прилику за то и она није хтела да је пропусти. И заиста, уживала је у свему томе, предавала се до краја, али је после свега морала да закључи, после сваког новог покушаја, да је она ноћ у Бечкереку била лепша, а да јој је Јовица, ма колико изгледао ружнији од других са којима је ишла – некако сувише жгољав и кошчат, са мршавим ногама и рукама – изгледао привлачнији. Са ужасом (који је ону искру у њеним очима знатно појачао) схватила је да јој сваки нови љубавни сусрет причињава све мање задовољства, да јој сваки нови мушкарац изгледа све мање привлачан, а да она луда и болна бечкеречка ноћ и њен Јовица не губе ништа, па се тако ђаволски неприродно повећава привлачност нечега што је било и некога ко је отишао на штету онога што јесте и оних који су присутни; слуђена тим сазнањем, Весна је готово заледила на свом лицу неки нервозни осмејак и постала још упорнија, још више решена да нађе неког који ће истиснути коначно и заувек Јовицу из њених мисли. Али управо кад би јој се учинило да је близу свог циља, кад је имала момка, кад се лудо забављала, Јовица би јој прилазио опет. Био је готово увек гаменски тврд, мада споља уљудан и пажљив, у очима му се читало да је свестан своје надмоћи, да зна шта се догађа у њеној души и да нема потребе да било шта прича нити да се труди; довољно је да је благо загрли и привуче и она већ ћутке набија главу право у разрез његове беле кошуље, лепећи усне на потамнелу кожу његових груди, немоћна да се одупре, иако то почиње да жели: зна да ће се опет све завршити његовим нестанком и боји се тишине празне хотелске собе. Јовица тако долази и одлази, a њена осећања постају све сложенија; доживљај страха и понижења је све слабији, али и Јовица постаје све обичнији, сличнији другим мушкарцима. Чак ни са њим онај доживљај из Бечкерека више не може да се понови. Свеске, вежбанке, агенде, блокови и календари остали су ускраћени за неку нову забелешку, за неки нови датум. Весна Секулић, са свежим и невиним изгледом средњошколке, носила је свој осмех лепим и гостољубивим улицама Земуна и, мора се признати не без уживања, трагала и даље. Тај курвински знак на невином изгледу средњошколке, боже, што то момке излуђује! Та кочоперна понуда, тај пркосни изазов, та немарно скривена похота, као провидни вео бачен преко голих женских бедара! Чак и стидљиви стицали су пред њом смелост и 98

сигурност, а они дрскији били су спремни да клече и да јој љубе ноге само да би је добили. И Анђелко је тако реаговао: са осмехом и руком која је одмах пошла преко њених рамена. Али брзо је запазио и оно дубље што је покушавала да сакрије у свом веселом уживању са мушкарцима, ону тврду линију осмејка која је говорила о мучном трагању, о великом напору, о опсесији која је горела у њој као ватра и око њене податне и похотљиве прилике, пуне курвинског кикотања, за топлих летњих вечери у густој тами земунског парка, стварала ореол мученице. To сазнање погодило је Анђелка у најосетљивију жицу; тог тренутка, а да заправо свега није ни био свестан, страсно је и трајно пожелео да он буде тај бољи мушкарац за којим она трага, који ће јој повратити изгубљено достојанство и чар прве љубави. Та болесна самилост била је предодређена да се претвори у љубав. Анђелко је имао потребу да воли оне којима је била потребна помоћ.

БЕЛЕГ СРЕЋЕ ИЛИ КАКО СЕ ЗАДОБИЈА РАЗБЛУДНА ЉУБАВ ГИМНАЗИЈАЛКЕ

Љубав је ушла у Анђелков живот као пукотина у њихову малу студентску заједницу. Напори једног Ралета да се његови сјајни успеси преливају и на остале, као и сваког патер фамилијаса, да се на ватри коју је разбуктавао греју сви под кровом, подразумевала је и сујету вође, тежњу ка послушности. Она се манифестовала у облицима нежним и крхким, лепим и немоћним, као брижно другарство, тескоба и жаљење због изневерених очекивања, као речито разочарано ћутање које понекад зна да се утопи у сулуду пијанку, немотивисано, тешко и невесело оргијање. Ти мали испади имали су своју функцију, они су, као камен бачен у воду, стварали круг нових реаговања, увлачили су друге, па и грешнике, у обред очишћења, просветљења и измирења. Нова веза Анђелка Тацака изгледала је Ралету у почетку, као и све сличне, неважна. После, кад је разумео о чему се ради, кренуо је да се кикоће изокола, да окреће ствари нa шалу и забаву, да лукаво провоцира. Растко је о свему говорио отворено, мада не баш пред Анђелком директно, њему у очи; али како су се ствари одвијале, то је било само питање тренутка. И други нису увек били тактични. Али сви њихови напори свели су се на то да их Анђелко на крају више и не слуша, да се креће међу њима као сенка, па и то све мање. Он, који је био најпажљивији слушалац међу њима, најбољи саучесник, који је све видео, све знао, о свему говорио као мудрац, себе сада нити види, нити разуме, нити уме да посаветује, нити од њих хоће савет да прими. Сударени са том муком, они нису сматрали да је она сама по себи таква, да је то сила која постоји изван и мимо њих, самостално и вечно, да путује кроз простор и време и усељава се у људе слабе да се одупру, чинећи их послушним. He, никаква философија није им била блиска; они су само Анђелка кривили, његову болесну настраност да разговара цедуљицама, да исписује поруке, да се исповеда ни о чему никоме. Човек који има тако настране потребе није могао ни да воли као сав остали свет (сматрали су), него неку пола курву пола ученицу, подлу и преварну, са којом никада ниси начисто, која те понижава кад те воли и рањава кад те не воли, коју треба избегавати и за једно вече, а ноћ је 100

већ премного. Како су они те мисли саопштавали Анђелку? Цедуљице они нису писали. Растко је искористио прилику кад га је Весна нагазила самог, дошла ненајављена али Анђелка није било, још једном је повалио, овај пут уз цичање и опирање. Рале је то покушао другом приликом али њему се није дала, претила је да ће га тужити код стујардесе, и учинила је то, у пролазу, необавезно, уз кикот, не баш директно, некако уз назнаке; али Милица је одмах све разумела и већ сутрадан дошла у Виноградску и пре него што је скинула плави ЈАТ-ов жакет тако ошамарила Ралета да је морао да приседне на курварски кревет, па да устане да би сва постељина летела напоље у Тасину башту, па тигањи, чаше, шерпице, кашике крадене по мензама, радио лампаш, и на крају столица. Увече су још скупљали стварчице по башти; тако је Анђелко сазнао. Покушај спасавања Весне Секулић био је сам по себи парадоксалан, унапред означен неуспехом, ирационалан и немогућ, конфликтан. Весни је било потребно да је неко спасава, она је то тражила, она се за то борила, она је то очајнички стављала до знања, али се спасење није састојало у ономе што су други могли да јој пруже; а кад су се збуњено питали шта је то, она није знала ни сама. Чинило се да највише жели нежност, уважавање и пажњу, а кад би то добила, осећала се разочарано и злочесто. Анђелко је то брзо осетио, јер управо је он био тај који је инсистирао на невиним љубавним састанцима, заказивао подневне шетње замрлим земунским улицама, вечерња љубљења у парку, који је водио рачуна о њеном распореду часова, бринуо се да не закасни на вечерњи аутобус. Ти његови опробани старатељски рецепти били су код Весне сасвим контра продуктивни: она је устајала, ишла испред њега корак-два као да ће сваког часа да потрчи и утекне, ћутала и презриво се осмехивала у ноћне сенке и чкиљава улична светла. Једном је у таквом расположењу, као сасвим узгред, као нешто не баш много важно, рекла да се жури. Има састанак „са дечком.“ Анђелку се учинило да није добро чуо. „Молим“, рекао је. „Имам састанак“, поновила је она. „Нисам знао да имаш дечка, ниси ми рекла.“ „Ниси ме питао.“ „А шта сам ти ја?“ „Не знам, и ти си ми важан.“ Анђелко је заћутао увређен, али није хтео то да покаже. Пробудио ce у њему понос губитника. Отпратио ју је као и увек, истим стазама, утрошио је на њу исто време, разговарали су и даље као и раније; она се наједном није журила и све је могло да буде блеф, нешто што ce у тим односима подразумева. Весна је постала поново умиљата, али Анђелкове нежности су изостале. Она га је погледала изненађена и видела 101

осмех, светлуцање очију, али и неку мирноћу коју дотад никад није видела, ни на једном лицу. „Хоћемо ли сутра да се видимо?” „Не“, рекао је он, „нећемо.“ „А прекосутра?.“ „Не, ни прекосутра. Нећемо никада.“ „То се ми, значи, растајемо?“ „Да, растајемо се.“ „Је ли ти жао?“ „Жао ми је.“ Смешио се са оном истом тврдом мирноћом. Тај осмех губитника, уствари, тог тренутка, био се вратио ма Анђелково лице, али Весна то није знала. Није ни могла знати, јер упрво је она била та која је превукла нежну руку гимназијалке преко његове тужне фаце изгубљеног Јеврејчета, чак пре него што се уопште сусрела са њим, и збуњеној публици показала осмех заљубљене бене. Нити јој је ко због тога аплаудирао, нити је она била задовољна; резултат тог транге-франге потеза био је жалостан. Тек сада, кад је нека сила поништила чаролију, Весна је гледала Анђелка какав је он заиста био и неко страшно одушевљење поче да је гризе испод груди; разумела је да права ствар почиње да се дешава тек сада кад су се практично растали, да је за растанак она крива, али да је, опет, заслуга те кривице што је могла да види оно што је видела, што је сазнала истину. Пошто је отворила врата оне забрањене собе у дворцу, принцеза-жаба се тргла и смешила збуњено, с половином уста. Онда је подигла мало рамена и отишла у мрак, збуњена али обрадована; она је тада знала што Анђелко није знао: да овај растанак није заувек. Заиста, радост његових другара, кад су видели и протумачили његов стари, добро знани осмех, морала је да траје кратко. Њихова нежна брижност, која се састојала у томе да се под хитно измисли неки рођендан и приреди пијанка, ту у кућици, да се краљевски госте сендвичима и ликерима, да се грле и певају руске романсе, са оним ритмом и наглашавањем карактеристичним за крушковац и пелинковац, да се преспава у том кршу и ујутру у мртвој тишини чине трапави покушаји да се бар делимично ствари доведу у ред – та брижност, дакле, била је бачен труд, јер Весна је дошла већ сутрадан, одмах после њихове пијанке, чим су они псујући мамурлук отрчали за својим обавезама. Она је лично средила кућу цакум-пакум и с победоносно-прекорним осмехом чекала да их види. А кад је међу последњима стигао и Анђелко и кад је Весна видела и даље ону тврду мирноћу, онај дубок поглед, ону снагу која се не може победити, којој се не може наудити, јер она у поразу налази више задовољства него у победи, можда и једино у поразу, јер победе не зна и не признаје, била је спремна да му се преда ту пред свима, да буде понизна као кученце, да моли за опроштај. Нека озареност светлела је из ње, као из Ђотових светих ликова на Синајској гори, нека дубока вера да је та 102

снага Анђелкова, та његова спремност на пораз, управо оно што је тражила, белег њене среће, травка лековита коју ће сада зането узбрати трчећи под благим јутарњим сунцем у пољу, не обазирући се што ће изгубити сандале у блату, што ће јој роса залепити сукњу за бутине, што ће боса и каљава изнети за собом на пут тешке штрапке смонице; није било никакве силе која ће је спречити у намери да присвоји Анђелка. Paлe, Лазар, Дејан, Растко, изашли су из кућице као по војничкој команди, у колони по један, пошто су поново испревртали ствари тражећи купаће гаћице, да би отворили сезону на Лиду, у још леденој води Дунава; тамо, под Гардошем, на обали, Рале је нашао своје другаре из четверца. Познали су одмах да је тужан и боцкали га моћно у ребра кезећи се. Било је то лековито као акупунктура и Рале је расположено почео да их напада хватајући их као менгеле јаком шпанском крагном за врат; они су се отимали преврћући се кечерски на леђа и дахћући као нилски коњи. У предаху, дижући руке као Индијанци за помирење, договорили су се за увече; игранка у Дому ваздухопловства. Уз валцере и фокстроте бариће нове цице, стјуардеса је одлетела за Каиро. Весна се предавала сад Анђелку са страшћу која јој је била својствена. Он је грешно уживао потпуно свестан да је тај чаробни добитак платио свиме што је дотад био стекао. Није било у његовој природи да мери и пребројава, да се ћифтински прерачунава шта је добио а шта изгубио; али онај чудан поглед губитника није га напуштао ни у највећој сласти са његовом разблудном гимназијалком.

103

CAH O ИЗДАЈИ

Семинар y Таковској зујао je тог пролећа као кошница. Анђелко је одлазио повремено тамо са осећањем кривице, као покајник, као пијанац после мамурлука, у намери да удахне атмосферу, да се обавести докле се стигло и шта све треба; да упија у себе ону моћ учења, ону кондицију која овде зрачи, а која је њему измицала, трошила се у сразмери са снагом љубави која га је обузимала према похотљивој девојчици са земунске периферије, Весни Секулић. И заиста, његови преподневи у светлим ходницима семинара били су лековити. Већина је била расположена да прича, даје обавештења, да показује научено и парадира знањем, да се преслишава и лови сопствене шупљине или да глумата ученост; а Анђелко је умео умиљато да слуша отворених очију, да немим климањем главе охрабрује, да прати основну линију мисли и да дискретно интервенише кад она закривуда или залута, да вешто заустави тркача који се батрга у непознатом свету чињеница и врати га опет на раскрсницу коју сви добро знају и која им даје поуздане оријентире за кратке излете у непознате квартове и насеља знања. Тако се, слушајући друге, Анђелко охрабривао да и сам, без помоћи чудесне и дрске Стојанове ерудиције која је без страха улетала у све и са свим и свачим кореспондирала надмено и са висине, зарони између корица све већег броја књига чији су спискови, већ мало пожутели, откуцани на старој семинарској машини са излизаним ћириличним словима, стајали под прљавим стаклом табле за обавештења попут загонетних питања Сфинге, после којих следи смртна пресуда јунског испитног рока. Али часови у земунској гимназији завршавали су се рано, а Весна је често и бежала после другог одмора занемарујући физичко, ликовно или музичко васпитање које искусни педагог што прави распоред часова увек остави за крај, кад се концентрација ђака истроши и смањи. Школску торбу оставља другарици и комотна, празних руку, хитро и врцкаво на полувисоким штиклицама, прође поред Дома ваздухопловства и касарне да испред „Централа“ ухвати четрнаестицу, или супротно, поред црвеном шљаком насутих и добро уваљаних игралишта за кошарку и тенис, затим поред ограде 104

Пољопривредног факултета, избије равно на кривину где пристаје петнаестица. Растојање јој је исто, а обе троле се састану већ код Филиповића и истим путем, уз Дунав, покрај посивелог костура напуштене новоградње која ће касније постати хотел „Југославија“, фурају према Ушћу и преко Бранковог моста попну се на Зелени Венац. Одатле Весна следи Анђелков траг, као пас који га дуж зидова у Виноградској следи све до тридесетшестице на Новом Београду, па се потом завлачи испод седишта уз цичање препаднутих госпођа. Она већ помало доживљава Анђелкова света места поред којих мора да прође, „Касину“ где он, кад има пара, части себе топлом мусаком, Безистан из кога су улази за биоскоп „Јадран“ и Организациони одбор Фестивала документарног филма за који он сваког пролећа нешто трчкара, по уговору преко Студентске задруге из Балканске четири, редакцију Новости која Анђелка заокупља и пред којом увек застане да гледа изложене фотографије, промајну чистину пред Скупштином и угао Таковске где нагло заокреће и трчи под дрворедом (чије мене извежбаним оком сељачета прати из дана у дан целе године) право у средиште света које окружују Душанова, Хиландарска, Далматинска и Ђушина. Весна се попне горе, прође кроз светао дугачак ходник, отвори висока врата на његовом крају и погледом тражи Анђелка; види га како зането пиљи равно у накарминисана уста неке распричане и озарене колегинице, како је сваки час нежно хвата за руку или јој стеже облу мишицу док она забацује главу да уклони тешки прамен смеђе косе с наочара и премешта се кокетно с ноге на ногу док јој се оцртава руб гаћица под тесном сукњом; гледа слуђено у ту своју (чини јој се) супарницу, види њене обле листове, дебеле бутине, прати њихов траг спреда под сукњом све до оне вреле тачке где се састају, осматра набрекле бокове и утегнут струк, сексепилну облину стомака, нешто опуштене груди под деколтеом плаве италијанске блузице, и наједном сама себи изгледа жгољава, мршава, лакокракаста, непожељна, одбачена. Чаролија светлог семинара и призора који ту види, испуњеног њеним Анђелком окруженим моћним женским облинама, претвара принцезу поново у жабу. Она стоји потресена и немо гледа, гледа, све док он не осети тај поглед као врућ сунчев зрак и не осврне се у том правцу; онда се окрене, отвори велика врата и, колико јој снага допушта, искосивши се цела као да вуче зграду, залупи их. Анђелко у тренутку све схвата и, упутивши тој својој вампколегиници само један растужен осмех, јури да стигне Весну која већ тутњи широким степеништем као за тропрег, стиже је тек на излазу 105

док раменом отвара тешка врата с наглашеним луковима, рве се с њом да је заустави. Весни прија што је одмах дотрчао и што је грли али неће одмах да призна. „Врати се оној намолерисаној“, каже, „грли њу, она то једва чека.“ „Лудо, само смо размењивали знање!“ „Размењујте га и даље, води је у стан па наставите тамо.“ „У праву си“, каже Анђелко, „она би то веома радо, само кад бих имао стан и ауто да је одвезем до њега. А ти ћеш поћи и без аута у оно што зовемо стан, а није стан.“ Весна тад каже да би та друга пошла а да она неће, а он опет да хоће, па се грле, раздвајају спајају, и у томе су већ одмакли некуд према Калемегдану где ће се дуго водати за руке и уживати. После ће отићи у Земун и цело поподне шетаће се некуда пустом дунавском обалом, пустим периферијским улицама, залазиће и на гробље, огледаће се на углачаним црним, мермерним споменицима, љубиће се седећи на поцрнелим гробљанским клупама, читаће натписе на споменицима, памтити податке о давно умрлим људима и поруке које су у камен уклесали њихови ближњу; нису се бојали, смрт је била тако далеко од њих. Поруке на споменицима примали су као обавештења која живи остављају о свом кретању, као пожутеле цедуљице које су једни другима остављали у својој „кућици“!; а туга избија из њих увек кад их нађу касно пошто су изгубиле своју практичну вредност обавештења и представљају још само траг о времену. Тако су њима и ове поруке у камену изгледале тужно само зато што су их они открили касно, што више немају сврху и што трају тек тако, као сведок нечега што је било. Вечери које су долазиле иза таквих дана доносиле су неку чудну носталгију попут убода ножа у срце: лежећи сам у мрклини, док се уоколо разлегао уједначено и неразговетно ук града, Анђелко је с болом размишљао о последњим, самотним данима свога деде Веље. Пекла га је тешка кривица незахвалности. Није се јављао, није писао. Шта се тамо догађа, питао се, да ли је деда још жив? Изашао је у двориште и гледао ноћну белину неба према југу, тамо где се морало налазити његово усамљено село, брда изнад њега која деда Веља познаје боље него ико: Марин извор, Два гроба, Диверсиловица. Дисао је кратко и с напором; у грудима му је била нека празнина која се није дала испунити, као бескрајна ледена пустиња. Осећао је отпор према повратку, према селу, према деда-Вељи и свему што је он персонификовао. Отуда је требало бежати и он је побегао. Сада је овде где треба да буде. Нема повратка. Повратак је ништавило и смрт. Било је то јасно, логично, беспоговорно, истинито. Али бол није постао мањи. Осећао се као да му из неке вене отиче крв и да му на 106

очи не долази сан, већ смрт. Трзао се, уверавао себе да је све на свом месту и како треба, склапао очи и упадао опет у нелогичности и кошмар. После тога је сањао, често, увек исти сан. Запутио се однекуд издалека на свој факултет да полаже дипломски. He зна зашто путује издалека, то га мало збуњује, али има осећај неке интиме и блискости: сигуран је у себе, у своје знање, све му изгледа своје и познато, чини му се да треба само да се појави пред професорима и знање ће потећи из њега. Али семинар није више у Таковској, у оном крилу Рударског факултета преко пута запуштеног улаза у Ботаничку башту, већ негде на спрату, у неким мрачним одајама КапетанМишиног здања. Пење се кривудавим, излизаним степеницама које тако добро познаје, одгурне нека тешка, посивела, ољускана врата и уђе у слабо осветљену просторију налик на библиотеку. Нема дневног светла, упаљене су неке слабе жуте сијалице. Свуда уоколо су витрине с књигама, тешким и старим, у платно и кожу повезаним, са ољусканим и поцрнелим златотиском. Под ногама је неки прастари олињали caг, уместо шара види се основа тамо где се највише гази, као белуњаве, тек просушене стазе на утрини. За тешким столовима, масивним као катедре, седе библиотекари-професори готово невидљиви. Анђелко тек тада примети и студенте, негде покрај полица с књигама, боље рећи испод њих, јер су оне тако високе; ћуте, гледају немо и с пажњом у професоре-библиотекаре и такође су готово невидљиви. Ту је крај путовања, али и лакоће која га је дотле испуњавала. Страх се увлачи у њега и почиње да му леди мисао и покрете. Сад би и он да постане невидљив, али то није могуће, јер он је некако пред свима, он је позван да дође и одмах је на реду, тог тренутка, само су њега чекали уствари. А он не зна ништа. Осматра редове тешких књига под прљавим стаклом које се бледо пресијава под светлом слабих сијалица што висе на старим гајтанима с плафона; не зна шта у њима пише, никад их у животу није ни отворио, а камоли читао. Пиљи у своје колеге, али они су неразговорљиви, неми и невидљиви, као сенке. A професори, и сами изгубљени у овом зачараном простору, заробљени, гледају га с неким очекивањем, с неком надом; као да му дају неке знаке, храбре га да проговори. Он губи ваздух, осећа бол у грудима, не зна шта би да говори, не зна о чему, онај утисак знања који је имао, она његова самоувереност, све је нестало. Ватра наде у погледима професора полако се гаси, уместо ње јавља се нека ледена, осветничка хладноћа. Сече га мисао о томе да су га звали да их спасе, да изговори неку реч 107

која скида чини, која развејава уклетост, која тескобе односи као руком и све расветљава, али да је он све олако схватио и да их је изиграо; чини му се да је сада све шансе прокоцкао и да га они никада неће пропустити, чак и ако икада буде знао. Покушава да се направи невешт, као да не зна зашто је дошао, да се провуче поред катедри и прикључи оним невидљивим студентима, али заустављају га њихови разочарани умни погледи који га читају скроз, дубински. Немо одмахују главама; одмахују чак и кад се он пробуди, у тами његове собице, док их гледа очима укоченим од страха, обливен леденим знојем немоћног напрезања. Рале је тих дана, пошто га је вођа поприлично погурао својим сабраним делима и портретима, ратним и поратним, озбиљним и насмејаним, одлучно–радничким и сањалачко–умним, штампаним на белом кунсдруку, чинио надљудске напоре да купи свој први стан у новоградњи, негде у Љешкој на Бановом Брду, а Стојан је већ био у Паризу. Обучен у црвену ливреју са позлаћеним манжетнама и еполетама, дочекивао је госте испред хотела Лоти са знаком крунисаног лава, у Кастиљанској улици, под самим Наполеоновим спомеником, на неколико корака од парка Тиљери; његов словенски, шармерски осмех под накривљеном хотелском шапком збуњивао је богате даме и господу, сигурне и самоуверене. Обраћао им се оним својим опробаним триком који смирује увек напет велеградски нерв, гласом као да говори самоме себи, или некоме трећем, непостојећем, свеприсутном, који све чује и све разуме. Ловио је њихове погледе, тумачио њихово расположење, хватао њихове узгред изговорене речи и реаговао муњевито, коментаром који би био увреда да није пропраћен прописаним гестовима плаћене сервилности. „Отварам врата специјално за вас, мадам“, говорио је. „Багаж овде има крила, јер га ја носим.“ „Хотели су лудница, госпођо, верујте мени!“ Гости су се онда трзали са смешком. Симпатично хотелско спадало. Касно увече, после једанаест, кад одради своју другу смену, Стојан иде да вечера код Даре Српкиње гурајући се да седне ближе првом реду столова резервисаном за њене „генерале“ – четничке официре који никад неће смети да се врате у Србију, јер их УДБА држи на црним листама, и зато непрекидно и једино причају о Србији. Ујутру рано иде на Сорбону и о свом трошку учи француски. Бескрајне лекторске вежбе. Писао је Анђелку дугачка писма. Овај их је само прегледао на брзину и ређао у дебелу, тврдо укоричену руску ХРЕСТОМАТИЈУ коју су заједно украли на вежбама код Ане Мухине. Није му одговарао. Понека разгледница Београда одштампана тако да се боје не 108

поклапају, на којој, пошто се у главној пошти код Скупштине излепе марке и испише адреса, једва остане простора за понеку лоше срочену фразу.

109

ОТРОВНА БИЉКА РACTE У МРАКУ ЊЕГОВИХ СТРАХОВА

Све време је знао да усред њихове величанствене илузије, њиховог семинара за светску књижевност, њиховог храма светске баштине духа и лепоте, рије, гризе, буши као сипац партијска ћелија. Виђао је као увек истом руком писане цедуље, које наједном освану залепљене споља на стаклу огласне табле, са својим препознатљивим скраћеницама, шифрама, неодређеним формулацијама дневног реда. Сударао ce у ходницима са комесарима који свакоме зверају у лице са фамилијарним осмехом, којима су сви људи и сви простори исти, њихови; служе само као амбијент за спровођење важних и брзопотезних партијских задатака. Увек журба. Данас важно, сутра још важније. Што је данас важно, сутра није. Згужвају и баце јучерашње цедуље, за данас су исписане нове, налик на претходне, само много важније. Седе заваљени у професорским столицама, за катедрама, смеју се бенасто и тумаче најновије директиве. Све је то Анђелко знао, али правио се да не зна. Бежао је, глумио неозбиљност, изговарао се обавезама, увеличавао своју упетљаност у згуснуте односе свог новог живота, свестан да му не верују, да му уписују непоузданост у тајну карактеристику, да ризикује да постане „случај“ и заслужи искључење које собом доноси ледену празнину неподобности. Није се бојао. Испуњен светлошћу сунца која је сјала истовремено из сваке од три хиљаде година људске цивилизације, у коју се утапао са сваким отварањем корица књиге, осећао је да је надмоћан и недодирљив за јадне напоре комуниста да их сабију у своје монолитне редове за јефтине дневне шараде. Али јутрос, после кошмарне ноћи, у њега се увукао, а да ни сам тога није био свестан, танак, танак сељачки опрез; решио је да оде на партијски састанак и дисциплиновано отрпи комесарске ступидарије својих „колега“ активиста и функционера. Савладати отпор и гађење од сазнања да се велика слушаоница претвара у провинцијски „дом културе“, у неку ледено-празну „салу комитета.“ Саслушати надобудно, преозбиљно, ритуално бунцање оних који нису дошли да уче, већ да спроводе налоге и задатке. Анђелко је збуњено трептао возећи се шеснаестицом широком обалом Дунава: њима се отварао Београд; 110

они су улазили на врата за друге затворена, као повереници из далека који доносе важне тајне поруке. Тривијалност њихових речи била је у нескладу са важношћу која им се придавала. Неки богати и моћни људи плаћали су скупо тај ситни, преварантски, политикантски бофлук пропалих студената. Ући у тај круг, обезбедити се. После се истиха, с миром, без страха и кошмара, враћати својој љубави. Ситни, спечени црногорски испљувак Пеко радио је већ у савезном синдикату, Ракоч је водио феријални савез, имао је и канцеларију у дворишту семинара у Кнез Михаиловој, Рајко је писао за Новости; свраћао је тамо често, равно са Трга Маркса и Енгелса, као у какву пљеваљску газету, да попуши са уредницима „цигар-дувана“. Колико га је пута Рајко, излазећи из фоајеа у коме доминира мала лакирана стражара са портиром, пресретао баш ту, на промајном тргу (са оном надмоћном ужурбаношћу човека који ради важне и посвећене послове), полазио мало да га испрати према пошти, грлио га фамилијарно и дискретно опомињао на партијску дисциплину „Ди си, пиздо! Нема те на састанцима. И ја сам прошли пут изостао, слали ме у Панчево да пратим штафету.“ Поновило се то и данас, готово у длаку, са оним мутним утиском виђеног и доживљеног који збуњује и паралише. Само уместо да скрене код поште или да се врати, Рајко је наставио с њим Таковском, озбиљан и конспиративан. Да ли је одлуку донео у магновању (Састанак? Анђелко је кренуо на састанак? Коначно!) или је све го смислио много раније? Да ли је планирао ту погодбу баш са Анђелком, или је случај подметнуо Анђелка, пошто га је претходно припремио, обарио, омекшао и препарирао? „Слушај“ – рекао је Рајко – ,ти знаш колико си трчао да скупљаш наше другаре Земунце за радну акцију. Али и да ниси то чинио, и да сам ниси ишао на акцију – ништа, све би било у реду. Али Дики нас зеза, човече, он нас зеза, он се цинички смеје и од своје зајебанције прави теорију против физичког рада уопште, тера и не уме да стане! Данас ћемо то да рашчистимо. А ти немој да ћутиш. Био си, знаш шта је акција, какво другарство и све скупа, колико нас је било из целе Југославије, па из Алжира, Шведске, Етиопије. Шта нам је фалио рад? Казаћеш нешто о томе?“ „Казаћу“, рекао је Анђелко, дубоко у себи чак са неким трептајем задовољства што му се одмах пружила прилика, што му се већ сам полазак на састанак посветио конспирацијом. А у вези акције, заиста, било је све тако како је Рајко говорио. Сува истина. Осећао се сигурним, убеђен у исправност свог слагања, и корачао надобудно као вук који је пошао да се посвети; Дики је, попут гусана из приче, шиштао и на њега. 111

Али кад се све завршило, кад су касно увече изашли у топлу таму Београда, на падину која је некад давно била покривена краљевским виноградима са погледом на Дунав, кад су се разишли на све стране у тиху јеку велеграда, видео је Дикија онако усколеђног како гестикулира својим нежним рукама и збуњено, раширених очију, говори како он није против рада, већ да он не може да ради, да је он слаб и не може да ради. „Рекао сам да ја нисам за рад. Ја! Ја! He да нисам у принципу за рад, да сам против физичког рада уопште, већ да ја нисам створен за такав рад. Видите, ваљда, то и сами!“ Овде напољу, под жутим сијалицама и у сенкама великих крошњи тај глас није личио на зезање, чак је мало и треперио; било је у њему оног тананог страха, оне језе неизвесности. У Партији владају закони покварених телефона, мале ствари постају велике, карактеристике иду за тобом незване, љубав или нељубав према физичком раду може да се претвори у издају, опструкцију, напад на руководиоце, на Партију и светиње. Куд ће и шта ће будући професор светске књижевности ако против њега стане Партија? Анђелко је осетио гађење и мучнину. Као да му је било суђено да сваку партијску заслугу одболује. Дикијев страх га је пекао болно. Свим срцем био је сад на његовој страни, спреман да га спасава, да се жртвује, да скаче у таласе, пред чељусти немани, да се злопати, да подноси жеђ и глад; али све је било касно, ни потребе ни прилике више није било. Продао је Дикија за малу завереничку наклоност непознатих писаца сопствене карактеристике. Мучио је себе питањем, идући према Зеленом Венцу да се сврста у вечите и неисцрпне редове за бусеве и троле (који су се као лађе отискивали са тротоара и пловили изнад Дунава, осветљени, тамом Новог Београда), како је могуће, какав то чудан таленат поседују ти пропали студенти комунисти, миљеници државе, да тако страшно изиграју поверење; само што им је пружио руку, а они су га повукли у понор болних смутњи. Сад је поуздано знао, хладно и са одстојања, као да се радило о неком другом, да је семе које је посејао сеоски партијаш и активиста Дима ницало тог тренутка у слабашну биљку која се расцветавала отровним жућкасто-зеленим бојама. Расла је та биљка тајно, у мраку његових страхова, у неком ограђеном и непознатом простору где му је, чинило му се, (а то је једва и сам разабирао, чудећи се) приступ био најстроже забрањен; ничим видљивим, никаквом силом, већ самом светошћу тајне.

112

Из неке централне, јединствене памети комунизма стварали су се општи, јефтини и отрцани шаблони, прости и ефикасни, чији је учинак код прве примене био готово дирљив. Горак укус испуњења партијских директива брисан је слашћу испуњења потајних, смелих, устрепталих жеља. Младост је имала жеље, комунизам је имао младе. Пукотина која ce створила у Анђелковој души са сећањем на Дикијев устрептали глас у коме се лоше скривао страх, нестала је са узбуђењем кад му је Рајко, само неки дан касније, са поверењем које се дугује друговима, открио да у редакцији имају слободно место за репортера приправника. Око Анђелка Тацака наједном се заталасао круг. Сви њему блиски зачуђено су раширили очи; збуњивала је брзина и наглост у одлуци, загонетка која се крила иза тога. Да ли је могуће да су се сви преварили у њему? Одсутна сањалица, нежни сапутник, челник студентске секте која проповеда јуродиву небригу и сиромаштво, испосник и заточеник њихове кућице-келије, прихватио је обавезе које су сан сујетних и престижних. Још један који може да носи светло-сива или плава одела, беле кошуље, позлаћену дугмад на манжетнама, сребрнасте машне са косим црвеним штрафтама, да иде увече у “Централ”, “Градску кафану” или “Палас” на роштиљ, палачинке и воћну салату, са друштвом у коме се лаком и духовитом конверзацијом гради увек једна веза за њега, нежна и порочна као и све што такав живот подразумева. Мисли су им ишле у претеривање саме од себе, одбијале су да се умере и стану, толико им је тешко падала промена некога ко им је изгледао непроменљив, приближавање некога који је изгледао недостижно далек; чак и његова грешна заљубљеност у Весну Секулић, његова оданост и одушевљење за њену конфузну и незајажљиву похоту, изгледали су им невини и идилични у односу на ненадно прикључење чети прегласних, надмоћних и посвећених новинара. Ипак, свикнути на противуречности, живећи не само са њима, већ и у њима, утопљени у њих као у јутарње магле Новог Београда које још доносе мирис топола и врбака, одмах су зажелели да Анђелко успе, зарадовали cy ce у тренутку кад су и зажалили, стисли му руке, загрлили га, гурнули у раме, мунули у стомак, стегли му врат у менгеле „шпанске крагне“, умиљато му се насмешили и испратили га са жељом да буде дорастао њему и њима непознатим задацима. Један њихов постајао је држава. Рале је инсистирао да се слави, и то не код њега у новом стану, негде у Пожешкој, већ усред њиховог старог и вечног, вољеног и непревазиђеног сиромаштва, у њиховој студентској собици-кућици, 113

невидимо под великим зидом који од улице скрива двориште пуно троскавца и слеза.

114

ПУТ ДО СВЕТЕ ТАЈНЕ ЛЕТОПИСЦА

Први задаци које је Анђелко добијао у редакцији били су наравно лаки, примерени почетницима. Дебели уредник Танаско са наочарима јаке диоптрије, који се знојио чак и зими, коме су додељивани на обуку сви почетници и који је због тога био као нарочито поносан (што је било сасвим без основа, како је Анђелко касније видео, јер је то био потцењен и презрен посао у редакцији), слао га је да сакупља вести и кратке информације са текуће траке живота којима уредници страница попуњавају рупе при дну стубаца и важност мере бројем редова који им је потребан код прелома. Али Анђелку су ти задаци изгледали тешки, понекад чак несавладиво тешки. Често се сатима укопавао код неке обичне ситнице и помишљао да дигне руке од свега, да се врати у безбрижни хаос и слободу науке (како му је то сада изгледало!), у студентску анонимност и неизвесност. Борио се са собом, стезао песнице, огромним напором воље савлађивао стид, носио код Танаска своја срамно неука сочиненија и смерно чекао да овај све испрецртава, подвуче, испише са стране, изнад, испод, нешто сасвим друго и погледа га одоздо раширеним очима које су под диоптријом изгледале још веће, још згранутије. „Човече“, говорио је, „шта ти ово пишеш? Новинарство има правила, то је шаблон. Ко, где, шта, када, како, зашто. Кратки одговори, кратке и јасне дефиниције, никаква философија, никакве двосмислености, никакве тајне! Зар је то тако тешко да се схвати?“ He, није. Анђелко је то разумео и тада му је изгледало лако. Онда је одлазио на нови задатак. У Дому „Ђуро Салај“ гостовало је Народно позориште из Скопља. Била је нека годишњица организације АФЖ, жене су то хтеле да обележе неким гестом братства и јединства, причале су о томе усхићено, управник позоришта је такође био пресрећан, редитељ, глумци, било је то први пут да гостују у Београду, причали су о томе како су путовали, како су стигли у Београд, како су их дочекали, како је публика испунила салу, како их је поздрављала на отвореној сцени. Сви су се трудили да му кажу што више и да му све представе што лепше, а он је збуњено бележио њихове речи, јурио за том бујицом заморен, сломљен; падао је, дизао се, хватао пречице, прескакао урвине, и на крају стао 115

престрављен несавладним простором који су њихове приче отварале пред њим, дисао загушено и тешко, дахтао. Они су онда застајали са благим осмехом разумевања за његове муке, враћали се на нешто већ казано, дефинисали поново, помагали му да подвуче оно битно, да у тој шуми нађе прави пут. Анђелко се претварао да је сада све у реду, да је све разумео и да влада ситуацијом-простором као прави, искусни професионалац. Док се ритуално опраштао од њих, са оном намештеном срдачношћу људи који радећи тако различите ствари проналазе заједнички интерес, за тренутак се и њему самом чинило да је аждају догађаја спаковао у своју новинарску актен-ташну. Но, кад је пошао низбрдо Немањином улицом, па узбрдо Првомајском, забасао у мали парк испод Музичке академије, морао је да седне на најближу клупу и да се прави да гледа како нека жена храни голубове. Његова машта је у вези догађаја који му је јутрос тако живим бојама насликан почела да исписује приче, елегије, расправе, есеје. Видео је колоне афежејки парадно обучених са косом повезаном љупким марамама као сервирке у мензи (које су га дражиле бујним, ознојеним грудима које вире испод белих, раскопчаних мантила) на челу су ишле Димине ћерке, које је гледао на спрудовима како се купају у кошуљама залепљеним за бутине, иза њих младе и веселе учитељице са Новог Београда које мазе своју упарађену дечицу са којом корачају док вас изазовно гледају, за њима женски финансијски ансамбл многих установа и надлештава из Кнез Михаилове, изненађујуће белог тена и згодно оцртаних фигура у црном муслину, медицинске сестре одозго са универзитетских клиника, све у белом, с накарминисаним лепим устима и плавом траком капице на смеђој ћуби косе, а на крају, јако умањене у перспективи, студенткиње и ученице, мушкобање лезбејке и нежне нимфоманке измешане без реда и система, подједнако егзалтиране, размахане и говорљиве. Видео је како им авалским путем долазе у сусрет камиони претрпани реквизитима и кулисама на којима, пронашавши маштовите облике позоришних скаламерија за своје задњице, удобно заваљени, седе глумци и остали. Камиони врлудају на хоризонту, пењу се и спуштају пратећи заталасану линију пута, а позоришна дружина весело и моћно пева, као у неком музичком филму; кад се састану, и даље филмски динамични и распричани, горе изнад Славије, под сеновитим дрворедима у Делиградској, то је опет фешта и метеж у коме Анђелко њуши сопствене трагове, јер се безброј пута пео до „Ђуре Салаја“ и котрљао низбрдо. Опет има прилику да непримерено узаним ходником, у коме се слути старинска, аристократска намена објекта 116

(дискретна али сурово непопустљива контрола улаза) уђе у замрачену салу и заузме једно од плишираних седишта. Према ономе што му је тако позерски испричао редитељ Васил, човек у сасвим белом платненом оделу, бахато изгужваном и већ помало запрљаном, са меком памучном кошуљом и црвеном машном, проћелав, са неукусно дугачком косом на затиљку која му масти оковратник, с нервозним гестовима које је преузео од глумаца (још чује његов звонки македонски говор који ce у лету, с неприметним напором спонтаног превођења, на путу од мозга до уста, претвара у српски, задржавајући колоритни нагласак и јужњачке гласове између к и ћ, г и ђ), дакле, према тој причи, у плишаним седиштима предратне господске сале, после рата прекрштене и преусмерене, седе македонски печалбари из Трудбеника; зидари, тесари, армирачи, бетонирци, фасадери, сасушених лица и задебљалих прстију. Укочени у конфекцијским оделима која су им постала тесна, спутани простором и амбијентом (свикнути на неред и прљавштину градилишта, комотно кретање заштићено тешким, незапертланим цокулама избељеним од креча и малтера, доручковање из шерпица на колену, брисање масних руку о прљаве радничке панталоне), слуте светост догађаја и смеше се просветљено као фреске у Нагоричанима. Нешто њихово покреће апаратуру поретка. Дискретно су им саопштили да је то нешто специјално за њих и они су пристали да буду део процесије и жељно очекују да виде шта ће да се деси. А кад се завеса дигне, кад виде и разумеју њиховог чорбацију Теодосија, кога су Грци претворили у Теодоса, који грми са сцене своје патриотске националне поруке, њима, баш њима (само што их не зграби за гушу и не протресе!), они захвално пљешћу и тиме погађају редитеља право у срце; његов велики труд, његов посебан прилаз и креација дотакли су и просветлили чак и „другове раднике који ретко имају прилике да виде таква остварења и нису још довољно културно уздигнути да прате и разумеју све аспекте представе.“ У живости редакције препуној пепељара и дуванског дима, уз праштање портабл-машина, којима се сваки час заглављју слова, и звоњаву телефона, величанствено издвојен за својим столом стакленим звоном концентрације, Анђелко пажљиво ишчитава своје забелешке, тумачи шкработине и скраћенице разочаран учинком јер је у глави много више него на папиру; трапаво, са десет прстију, као што је видео да раде дактилографи, стално враћајући да појача неко бледо отиснуто слово, куца своју данашњу вест: „За величанствену прославу АФЖ-а, за велики јубилеј, двадесетогодишњицу светлих напора 117

организације жена, дочекан од хиљаде активисткиња, у Београд је допутовао ансамбл Народног позоришта из братског Скопља. Два дана путовали су зеленим ћилимом Моравске долине, а потом дивном, заталасаном Шумадијом, редитељ, глумци и остали, са три камиона у којима су довезли комплетну сценографију и осталу опрему за своју представу коју са великим успехом играју широм Југославије. Орила се од поклика дворана Радничког универзитета Ђуро Салај док су Скопљанци приказивали праведну борбу чорбаџије Теодосија, а посебно разнежени били су Македонци запослени у Трудбенику, који су, на време обавештени, похрлили да виде и поздраве своје земљаке.“ Добродушни Танаско је скинуо наочаре и жмиркајући обрисао маглу са њих, нахватану на стакла од зноја који се испаравао цурећи низ чело. Вратио је наочаре, беспомоћно раширио руке, очигледно убеђен у исправност својих напора, прецртао све, па бледом графитном оловком исписао нови текст: „У оквиру прославе двадесетогодишњице АФЖ, у Дому Ђуро Салај синоћ је гостовало Народно позориште из Скопља. Гости су приказали комад Чорбаџи Теодос у режији Васила Иљевског, који је публика поздравила бурним аплаузима.“ Догађај који су многи људи припремали данима, недељама, месецима, који је покренуо и избацио из колотечине живота на хиљаде активиста и трудбеника, који је био сав од сјајних призора масовних дочека и испраћаја, стао је у две простопроширене реченице које је офрље, онако од прве, без размишљања, бледом лоше зашиљеном графитном оловком, на маргини листа, исписао „уредник за приправнике“, дебели Танаско. „Како је то могуће?“, шапутао је Анђелко згранут и разочаран, „како је то могуће?“! Рукописи које су уредници редиговали ишли су на прекуцавање код Данке Калезић, издвојене стаклом од новинарске халабуке, али не и од простаклука; упућивали су јој немуште, но речите знаке љубави, дивљења, оданости и дрских жеља. Зачудо, било је у том на око ружном односу неке лепе фамилијарности. Усред тог узаврелог демонстрирања похоте цветао је некакав братско-сестрински однос: Данка Калезић, сексипилна и углађена, излазила је само са платежнијима – пилотима, млађим дипломатама, инокомерцијалистима и осталом фелом која живи од зелених долара и без тешкоћа убацује у Југу талијанске крпице и француске парфеме за лепотицу у излогу која новинарима што смрде на зној и никотин дозвољава, ако баш хоће, да све то провере, опипају и омиришу. И 118

управо та дозвола била је и забрана – да се иде даље. Владало је између њих оно потпуно разумевање ситуације, оно дубинско познавање које постоји само у породицама и међу блискима. У томе се састојао тај парадокс који је збуњивао неупућене: уздржани и чедни односи имали су овде привид раскалашности. Та је раскалашност, уствари, била једна фина духовна надградња колегијалне и другарске слободе која је међу њима владала, једна из тих односа природно произашла самоиронија. Тако је тај однос уместо љубавним, резултирао другим, послу примеренијим интригама. Данка је, дакле, била згранута чињеницом да је на прекуцавање почела да добија потпуно прецртане текстове, од којих није остао ни један једини редак, уместо којих је уредник Танаско исписивао нове, па је она морала да чита са маргине, да окреће листове попреко, да их преврће, да дешифрује шкработине. Тутнула је те папире у руке Звонку, Слоби и Горану, а они су се, прочитавши пажљиво оно што је Танаско прецртао, ухватили за стомак. У Анђелковим „вестима“ њима је намах била видна, као искусним драгуљарима рески одсјај рубина, не само новинарска неукост која се огледала у лошем компоновању вести, у рђавом поретку чињеница, већ и она дубинска неприлагодљивост која многе наводи да се изражавају десетерцем и доживљаје певају уз гусле. И сами су, у неком сада већ далеком времену својих почетака, савлађивали стид због својих епских излива и добро разумели ту опасну потребу за свеобухватношћу која према свом крајњем циљу, дефинисању једне истине, иде пипаво, разгранато и околишно; али управо зато што су све то добро разумели већ на самом почетку, они су имали јасан став да је та њихова примитивна, балканска особина смрт сваког модерног новинарства. Упознавши одмах најљућег непријатеља своје професије, они сy се, бистрином која им није мањкала, снагом која се код младих подразумева, упорношћу оних који траже место под сунцем, бацили на њега и савладали га брже него што се то од њих могло да очекује. Њихов уредник, предратни ас Дуја Тасић, само је подизао своје велике, дупле веђе. „Овако талентовану генерацију још нисам имао!“, говорио је. Зато их је ова килавост Анђелкова, ова неспособност да се (чак и после толике дресуре у редакцији) одбаци наивизам осредње писмености и прихвати свети језик заната, забављао преко сваке мере; иза тих чудних покушаја да се општим, готово литургијским речима јавног комуницирања изражавају лични ставови и рефлексије, што је рађало неукусне, јефтине и накарадне емоције, морао је стајати слуђен човек. Звонко, Слоба и Горан су, 119

гладећи чисту свилу преко бутина Данке Калезић све до рубова њених узаних гаћица који су се дискретно пипали, нестрпљиви да сачекају да папирић дође у њихове руке, читали заједно са њом: „Јуче у сами освит дана, док се обалом Саве још вукла магла као да симболише остатке прошлости, чланови Клуба младих задругара из Бежаније са заставама и музиком, на моћним тракторима чији су фарови секући маглу расветљавали пут пред њима, кренули су да оберу златне клипове кукуруза са својих њива. Вредне младе руке брзо су обрале 30 ари, а предводник је објавио да је у тракторску приколицу утоварено 1.900 килограма клипова. У селу је затим приређен свечани састанак коме су присуствовали представници Земљорадничке задруге, пољопривредни стручњаци и председник Општинског комитета Народне омладине из Земуна Јовица Мадић. На састанку је свако имао нешто да каже. Са разумевањем и захвалношћу примљене су препоруке омладинског руководиоца из Земуна Јовице Мадића да Клуб после успеха са кукурузом пређе на гајење култура које тешко продиру на село, као што су пиварски јечам, хмељ и сунцокрет, и да настоје да окупе сву омладину у своје редове.“ Цедуљице са Анђелковим сочним извештајима, заслугом ових спадала, почеле су да се шетају кроз заглушну редакцију, да дискретно иду из руке у руку, производећи увек исти, благ и сажаљив осмех. Анђелко је хватао из даљине њихове радознале погледе које је пратило одмахивање главом и, вероватно, сумњичаво цоктање, јер се оно није могло чути, али страх га је паралисао и сметао му да мисли бистро и ствари поставља на своје место. Осећао је отпор и режање средине, али још није разабирао прави узрок. Трудио се до исцрпљења, у нади која га је скоро напуштала, са готово паничним сазнањем да су његови напори у несразмери са резултатима и да му уместо похвала и признања доносе хладноћу, подозрење и подсмех. Слутио је да ће му дебели Танаско ускоро рећи да више не долази, да је његов смисао за новинарство безнадежан и да његови напори нису од користи; захватио га је стид и очај какав дотад није познавао. Било је поново пролеће, дани су били већ врели а вечери топле и пријатне. Изишао је из редакције готово у мрак, свуда су се около по тргу палила ноћна светла. Одвезао се тролом до Земуна, сишао код „Централа“, скренуо десно поред општине и затим кејом ишао према Гардошу и периферији. Тамо негде чекала га је Весна Секулић којој је, првој, морао да призна свој пораз. Срце му је ударало као грешном детету које се враћа кући: Весна га је храбрила, хвалила, полагала наде у њега, како сада да јој каже истину? Ухватио ју је овлаш за руку, 120

млитаво, гледао некуд у мрак Дунава и мртво, као на опелу, казао: „Знаш, мислим да ћу остати без посла, мислим да они сматрају да сам неспособан за то.“ Весна стаде па га повуче за руку да стане и он. „Зато си тако тужан?“, упита га тихо али враголасто. „Зато.“ „Само зато?“ „Само зато.“ „Будало“, рече му она мазно, “ти пишеш боље од њих, нисам још никог срела који пише тако лепо као ти. Њихове новине су глупе, свако може да пише као они.“ Прибила се уз њега, загрлила га чврсто, љубила, раскопчала своју блузу, извадила сисице па му их гурала у уста, завлачила његове руке у своју сукњу и међу бутине, откопчала му кошуљу и љубила га по грудима и стомаку, све док се није потпуно изгубио, обујмио је и повукао на ситну, изгажену траву која је у бусенима расла на песковитој дунавској обали. Ваљао ce с њом, упијао њено тело које му је она тако несебично нудила, далек и недохватан за нервозну ужурбаност, напоре, цинизам и подсмех редакције. Ујутру је дошао на посао пун добре воље и праштања, као човек који је одболовао пораз. Редакција је била готово празна. Сео је расејано за свој сто, отворио фиоку, извукао непрекуцане концепте, резултат његових јучерашњих мучних напора, спреман да их баци у корпу. Онда поче да чита: „Велика је туга захватила ових дана младе Батајнице: преко 150 младића и девојака пријавило се за радну акцију. Њихова млада срца бију за Ауто-пут Братство-јединство који се гради кроз Србију. Међутим, не могу сви да постану бригадисти и да дају допринос у бици за нове метре бетонско-асфалтне трасе, јер квота за Батајницу је само 22. Остали морају да сачекају следећу прилику. А дотле, они ће се на локалним акцијама борити и изграђивати лик омладинца достојног да обуче сиво-маслинасту бригадирску униформу.“ Анђелко осети како му се лице готово силом, готово против његове воље, развлачи у осмех и глава подсмешљиво одмахује лево десно, баш онако како је то чинила нечија друга коју је јуче посматрао одавде, из даљине. „Тако како они пишу може свако да пише“, рече Анђелко гласно, али опет готово против своје воље. Увуче потом папир у разглављену портабл „олимпиу“ и откуца вест, брзо и лако: „На изградњу Ауто-пута кроз Србију јуче је из Батајнице отишло двадесет двоје младих које је Комитет омладине одабрао међу више од 150 заинтересованих. За шансу да обуку униформу градитеља Ауто-пута остали ће се борити на локалним радним акцијама.“ Направи мали размак па на другој половини папира откуца, мучећи се и даље гротескно да употребљава свих десет прстију, следећу вест: „Ових дана завршила је рад Вечерња 121

политичка школа у Новом Београду. Од укупно 50 полазника ове школе на испит је изашло 35. Седам полазника завршило је школу са одличним, 19 са врлодобрим и 9 са добрим успехом.“ Нешто касније уредник Танаско прими ове вести, прочита их ширећи очи и знојећи се, обриса марамицом наочаре па их поново прочита, затим устаде и оде у бифе, задржа се тамо дуго, врати се отуд лагано, ногу пред ногу, као да му се не ради, као да га ухватила нека ненадана мрзовоља; прочита поново оне вести као с неком одвратношћу, покуша чисто махинално да негде нешто шарне својом бледом графитном оловком, али не учини ништа и предаде их на слагање нетакнуте. Гледао је кришом у Анђелка све док овај не оде из редакције, као за неким послом, као на неки догађај за који само он зна, сигурно и упућено, без уобичајеног запиткивања и мољакања да му се одреди задатак. А кад сутрадан Анђелко дође и током преподнева, ту, на својој расклиманој машини, откуца још две вести којима није могло да се дода нити одузме ниједно слово, Танаско скочи озарен, лупи се по стомаку, баци театрално папир са висине (да лагано врлудајући пада на сто и тако привуче пажњу да буде читан ако некога интересује) и изјави да се у овој редакцији испекао још један врстан новинар; требало је подразумевати, наравно, да се то догодило његовом заслугом, јер он одмах потом, свима који су хтели да га слушају, поче да прича потанкости о својим педагошким методама које се састоје од веома сложеног поступка избора задатака, упућивања у суштину, анализе и редиговања. Слушали су га подсмешљиво али и збуњено: ма шта они мислили о Танаску, чињенице су му овај пут ишле на руку. Анђелко је заиста, као неким чудом, тако рећи преконоћ, успео да обузда свој истраживачки напор, да укроти своју тако забавно небулозну мисао и да је натера у колотечину рутинске, мелодичне, новинске фразе која сваки догађај дефинише лако, сигурно и без недоумица; постао је као они онај који, чинило се, никада то неће моћи.

122

ЧУН КОЈИ ПЛОВИ УЗ МАТИЦУ

Новинар обележен чудом, који је успео одједном и у потпуности кад су сви мислили да не може ни за дуги рок и делимично, који се није заводнички осмехивао и родоскврно грлио њихову вилу посестриму Данку Калезић, исто тако напречац освојио је и поверење уредника. Звонко, Слоба и Горан могли су само да га мрзе. Неко ко није могао ништа, сад наједном може све. Тако је то у животу: људи су напросто слаби на чудо; и мали ненадани успех радује више од великог очекиваног. Анђелко је почињао да добија веће и одговорније задатке, његови чланци постајали су све дужи и штампали су се курзивним или масним словима, добијали су упадљиве оквире и ударна места на страницама. Поверавали су му да „жигоше“ различите негативне појаве у том младом и просперитетном социјалистичком друштву. Писао је о сељацима који беже са својих плодних поља у Француску да буду робље и труну по подрумима Париза, о нашим школованим радницима који се у немачким фабрикама прихватају најтежих и најпрљавujux пословa, а међу њима има и комуниста, о поповима који добијају помоћ из uностранствa и cвe вuшe привлачe омладину у црквe, о шверцу фармерица и кишних мантила „шушкаваца“ из Италије, накупцима стоке по Србији. Анђелко је почео да расте изнутра, да се напиње. Време се успорило, дани су се кочили као непослушна запрега, застајкивали су да га виде. Сваке ноћи, у мрклини прошараној слабим станичним сијалицама, уредно сложен у пакете, одлазио је тираж Новости у далека одредишта. А отуд, као каменчићи које је добацивала та снажна ноћна експлозија тиража, са јутарњом поштом која се уз нервозу, цигарете и кафу разносила по редакцији, стизали су одјеци његових написа; мале муцаве похвале, подршке непознатих полтрона, понека сугестија или примедба. Непознат свет исписивао је његово име. Тако у редакцију, на његово име, стиже и једна пошиљка из његовог завичаја, из Равнова. Нека ситна, држави одана душа, неки Драги Зарић Железничко насеље 28, запазивши му име у великим државним новинама, уз неискрене, сељачки лукаве речи дивљења за његову сјајну новинарску каријеру, обавештавао га је да ce у Равнову 123

појавио један самозвани писац који је „у овдашњу Штампариу штампо неку као књигу или роман МОЈЕ ГОДИНЕ У РАВНОВУ и ту нагрдио наши руководиоци, све саме лажи и измишљотине“. Драги Зарић Железничко насеље 28 објашњавао је потанко да се ради о једном новинару из локалне редакције на жалост и члану Партије, који је узео на нишан све највиђеније људе и извргао их руглу и подсмеху. To је неки Алек Росић, добеглица, незахвалник један коме су другови из Равнова дали посао и уточиште, а он је све то презрео јер нису удовољили његовим болесним амбицијама да се домогне власти. „Своим отровним пером“ – писао је Драги из Железничког насеља – „тај новинар Алек написао је у своу књигу као да се наш херој и првоборац Живорад Миладиновић звани Жића обесио и да смо га саранили, а међу тим човек ене га жив и здрав као што смо и ми и чуди се и крсти. Нашег прецедника Стојана преставио је све са лоше моралне особине, а све писао о неком другом a паковао Стојану, удробио неки компот и зељаник не мож да размрсиш шта је шта и ко је ко. Ние оставио на миру ни остали руководиоци, прецедника Синдиката, Партије, Социалистичког Савеза, Омладине. Против партизани писао све најгоре, а за инфобировци све лепо, као невини и иду на Голи Оток само зато што воле Руси. У Равново сви љути и нападају га a он се брани да је све измислио и да то нису прави људи, а сви знамо да јесу и препознајемо ко је описан и шта је за кога слагато и измишљено. Добро би било да и неко одозго мало види и узне у заштиту наши руководиоци.“ Тако је писао Драги из Железничког насеља, који се уздао у неко лабаво, пролазно познанство и моћ подсећања, или у голу завичајну солидарност, и прилагао књигу као корпус деликти – јефтино, броширано џепно издање са зеленим корицама и крупним, кочоперним насловом. Анђелко се обрадовао. Одмах је видео да му је удворичка душа земљака указала на златну жицу тиража Новости у његовом завичају. Пред њим на столу, малко искрзаних меких зелених корица, стајао је чун који је веслао уз матицу. Анђелко Тацак отвори књигу и поче да чита. Књига је, зачудо, била занимљива. Очекивао је нешто скрибоманско, пуно наивних и преко мере излизаних метафора, лепршавост неког исувише произвољно схваћеног „тока свести“!; али језик је био једноставан, концизан и непретенциозан, понегде ужурбан, недоречен, траљав, чак неписмен, но мисао је пленила искреношћу и пуноћом доживљаја. Писац је водио причу организовано и она је из странице у страницу постајала све провокативнија, иако је покадшто била огољена, 124

мањкало је маште и детаља, прибегавала дефиницији уместо опису. Свеједно, књига се читала у даху и Анђелко се сав предаде причи, престаде да чује и региструје галаму редакције, непријатну звоњаву телефона, праштање машина, иритирајуће интонације разговора оних који се чују а не виде. Ускоро су сви могли да примете како покретима усана прати мисао, па онда шапуће и мрмори, готово чита наглас, као да је сам самцит у својој соби, као ла око њега нема нигде никога. Писац Алек, о коме Анђелко не беше никада ништа чуо, описивао је своје доживљаје у Равнову, своје искуство са равновским челним људима са којима је по природи посла и ангажовања долазио у додир; говорио је отворено о својим заблудама и њиховом неморалу. Описивао је њих и њихове животе доказујући да су лукави, себични, покварени, властољубиви и осветољубиви. Није се много трудио да измишља и улепшава, користио је познате догађаје и анегдоте које су кружиле о њима и Анђелко је заиста ускоро препознао неке личности и догађаје. Али – баш као што је тврдио Драги из Железничког насеља – нит се брзо губила јер је писац сажимао више ликова или догађаја у један, правио је неку своју причу, зналцима живота у Равнову налик на папазјанију, из које је главна личност, дакле сам писац Алек, излазила рањена и поражена, а сви остали, као и живот у Равнову, настављали су даље, неосетљиви и неумољиви као мутна пролећна поплава. Решен у почетку да нађе слабе тачке тог сочиненија, да их зналачки искористи, смрви писца и одбрани живот који је морао остати изнад свега и недодирљив за очајничке домашаје таквих рањивих, зломислећих, у себе увучених душа – Анђелко разочарано примети да почиње да осећа симпатије за писца и његове смеле, дрске, готово сурове истине, ублажене као неком копреном, неком прозирном сенком, неким елегичним тоном који подразумева судбинско поимање живота. Али кад дочита књигу до краја – редакција је већ била готово празна, примирена и некако глува – и кад поче жмиркајући да размишља чинећи још један додатни напор, јер нешто га је стално узнемиравало, њему се наједном откри јасно, као видик путнику у возу који је изишао из тунела, сличност са оним његовим наивним бунцањем, са оним његовим невештим и некултивисаним покушајима да дефинише и стави на папир чудесну разуђеност и снагу живота, са оним његовим периодом мучне зачараности кроз који је прошао, када је био спутан и немоћан, трапав и јадан, достојан подсмеха или сажаљења. И тек сада, први пут, виде себе изван свега, ослобођеног и надмоћног, разборитијег и 125

јачег од силе која га је давила. На лицу му се зададе, као однекуд издалека, неки мали, једва видљив ироничан осмех који се, међутим, увећавао све више и више, растао као да се приближавао, док се на крају не претвори у прави правцати несуздржани грлени смех који је пратило и мрдање главом и одмахивање руком и свакаква друга гестикулација, чудна и непримерена чак и за редакцијске манире који, иначе, као да нису били од овога света. Анђелко одложи књигу наједном свестан свих њених слабих тачака које су му до малочас несташно измицале. Сад је знао шта може и шта хоће да напише и био је задовољан. Поново се смирио и опустио. Могао је лако да замисли Равновце како злурадо читају књигу, чак и они који књиге не читају, којима се од књига гади и повраћа, како је носају кришом и нуткају један другоме, са кратким, увек претераним и пресољеним обавештењима о њеном садржају. Могао је такође лако да замисли и бес оних који су се ту нашли извргнути јавном руглу и подсмеху. Њихова потреба за „активношћу“, строго одређена и спутавана, смела је сада да добије облик самоиницијативе; правила су дозвољавала да се у таквим приликама пуца слободно на дивљег уљеза, да се организује хајка на своју руку, уз личну домишљатост и лукавство. Таква задовољства нису се пропуштала тек тако. После кратких састанака централних форума на којима се уобичајеном фразеологијом покушавала да дефинише „појава“, мада је и тада већ шаблон пуцао и све врцало од сочних и оригиналних опаски, ствар је ишла „у базу“, да се тамо „издискутује“ и да се „заузму ставови“!; a врховна власт у општини ће тек тада да „сведе расправу“ и на основу „изречене воље најширег чланства“ да каже своју дефинитивну реч. Анђелко је могао да чује грају која после дужег времена поново испуњава запуштене, прашњаве и поцрнеле ћумезе одређене за зборишта месних активиста по насељима и улицама; неко тихо подсећање, као лако пијанство, овладало је њиме. Разабирао је тај говор, разумео његову отровну дволичност: њиме се јавно осуђивало оно што се тајно волело и у чему се уживало. Анђелко се задовољно осмехивао: пронашао је у себи интимно оправдање за своју професионалну, режимску решеност да тешким хаубицама својих тиражних Новости почне да гађа нејаки чун који су већ ковитлали узбуркани таласи. Између два воза, у једанаест увече, када се електро-карама довозе пакети Новости са другом, понекад и са трећом звездицом, полуосветљени перони железничке станице су готово пусти. Низови вагонета као ружне четвртасте гусенице бешумно јуре под стубовима126

канделабрима некуда напред према замишљеној локомотиви уз коју ће непогрешиво стати поштански вагон. Кад се пакети наслажу, воз однекуда домили и започне живост и рутинско договарање док се пакети не убаце, још једном пребројани и поређани по станицама унатраг (у Анђелковој глави све према Београду је унапред, a од Београда унатраг) до Равнова и даље. Ујутру ће сви равновски ранораниоци, уз прву кафу, моћи да читају какве све скривалице доноси књига спорног писца, шта се све може, сме и мора прочитати између редова. Описујући њихове сопствене активности, критике и замерке које сами изричу књизи, наводећи шта је ко од њих, где, када и како рекао, предлагао или тражио (Равновци су уживали у томе да виде како су представљени јавности), Новости су им сугерисале да обрате пажњу – осим свега онога што су сами видели и изнели и зашта, наравно, имају право – и на лик Божидара, алиас Бошка, у правом животу Бошка Бошкића, борца, комунисте и високог функционера из њиховог краја. Како га писац само подло представља као човека који је изгубио позиције „тамо rope у Београду“ и принуђен је да „у додиру са базом као Антеј у додиру са земљом обнови своју снагу”, али наилази на неразумевање и одбацивање (каква лаж, каква лаж, вичу Равновци, иако знају да је то цела истина!). Како презриво описује његову прошлост, његово ратовање и његов поратни пут до висина где се данас налази. Новости из пера неког А. Тацака (појединци знају ко је то у питању и не без хвалисања шире то знање другима) цитирају књигу, подцртавају неке реченице, скрећу им пажњу на дубљи, скривени смисао који оне носе; Равновци, вођени тако сигурном руком, озарено се осмехују уживајући у блаћењу комунистичког главешине, колико и у последицама које очекују храброг писца. „Божидар је дофуран из неког краја где је било вишка партизанских руководилаца, овде где их је поприлично недостајало“, цитирао је Тацак. „Како је то само подмукло, подсмевачки и с презрењем речено! Зар су партизански руководиоци дофуравани? Како то писац види то наше дивно, победничко, херојско време које је нашим народима донело коначну и вечну слободу? Из тог начина изражавања може се наслутити шта писац мисли о људима који су заложили свој живот за ту слободу и за изградњу нашег новог, праведног, социјалистичког друштва. Тај тон је довољан да се разуме његов однос према нашим истинским успесима у обнови и изградњи порушене земље, према свему ономе што данас имамо а што нам је драгоцено и свето, јер су у темељу тога уграђене кости наших бораца-хероја као и недужних жртава, јер смо све то 127

постигли под вођством највећих синова наших народа и наше Партије! И Бошко Бошкић спада у те заслужне синове“ – закључује Тацак – „кога читаоци без напора препознају наказно описаног у лику Божидара.“ Први пут откад је ушао на ова стаклена врата у вреву и навек подигнути тон редакције, Анђелко је осетио како попушта напетост због неурађеног посла која изнутра нагриза новинаре. Осећање неурађеног посла траје ма колико новинар урадио, ма како се трудио. Никакав учинак не може га потрети. Но, успех може. Кад се погоди у ону тиражну жицу, у ону златну нит о којој се одмах прочује и проговори снисходљиво и с поштовањем као о стварима које дарују Бог или Случај, разливена, свеобухватна и гладна радозналост новинара заиста се и примири, повуче човека у благу, божанску опијеност; на жалост, тај осећај траје кратко колико и успех новинара. Већ сутра божанско провиђење доноси радост другоме, а грч трагања враћа се као стари циник. Али радост успеха (као и туга пораза) је догађај који наставља да живи мимо нас и самостално, додирујући нас кад хоће и ако хоће. Анђелка је хтео.

128

ОСУЛА CE СЈАЈНА КАПА ДАНА

Уредник Танаско изводи једну од својих уобичајених егзибиција које стално поседују неистрошену свежину првине и зато, ма колико пута виђене, увек на исти начин привлаче пажњу и забављају редакцију: једном руком снажно прислања телефонску слушалицу на уво, она до половине нестаје иза дебелог образа, а другом излакћеном која под правим углом одскаче са дебеле слабине, снажно притиска слободно уво да неутралише галаму редакције. Притом се заноси у столици, извија своју моћну бисту обучену у огроман, изгужван карирани сако и сагиње главу према дрвеној имитацији зида са које се љускају слојеви поликолора, у несвесном и очајничком напору да избегне неку замишљењу раван буке (као да се гласови, попут отровних испарења, пењу у висину и да их близу пода има мање!) да би боље разабрао шта му се говори преко телефона. По варијацијама са којима изводи овај ритуал подсмешљиви састав редакције може да процењује ко је Танасков саговорник. Са машинистима из ротације, метерима, коректорима и осталим техничким особљем све изведе само до пола, довикне у слушалицу нешто кратко, а онда се, ако мора још увек да слуша, враћа у нормалу, заваљује се, забацује главу увис и гледа у плафон тако да му се кроз диоптрију виде увећане беоњаче. Ако су позиви „из града“, ако га зову приватно, сагиње се још дубље, набија главу готово у под и говори полугласно, делећи, ако треба, ако га не чују добро, речи на слогове, што се сасвим добро види према његовом кежењу и климању главом као да одбројава време за старт ракете: пет, четири, три, два, један, фајф, фор, три, ту, уан – зеро. Разговор са важним личностима из куће тече по истом ритуалу, с том разликом што Танаско тада виче гласно тако да се понека реч може чути и разабрати. Овај пут, очигледно, на линији је „неко одозго“, главни уредник или заменик (они су и буквално изнад њих, на последњем, осмом спрату). „Молим... разумео... свакако... наравно... то је за нас... ва... ва... важно, како да не... све... да... до...“ отеже Танаско и не стигне да доврши реч кад се разговор прекине. А кад спусти слушалицу, окрене се према њима, исправи и завали у фотељу, лице му се озари а дебела стакла замагле. Дакле, у питању је похвала. Тражи неког погледом, дебели врат се готово и не покреће. Анђелко 129

Тацак буде позван вабећим кажипрстом, уз дебели осмех. У свеопштој галами Танаско шапуће, сипљиво шишти, јер је уверен да његове речи сада имају различиту фреквенцију и да се неоштећене пробијају кроз пренасељени и задимљени етер редакције. „Бошко Бошкић је звао нашег главног. Задовољан је твојим писањем. He секретар кабинета, већ он лично, нашем Трајчуги се одсекле ноге! Свиђа му се она луцидна анализа; како си лепо, на примеру, показао да писац омаловажава кроз појединца целу нашу револуцију.“ После тога Анђелко излази на светлост дана, утапа се у буку Београда, са помало сметеним осмехом који крије у себи потребу да се са неким подели радост на начин који не открива усталасано и неумерено самољубље, који се уклапа у меру ситуације и тренутка, који ликовање више подразумева него што описује, који се ничега директно не дотиче па стога ништа не може да сроза нити обезвреди. Али тај осмех који је био слика његове тихе опрезности ускоро се истањио, затегао као једна танка црта, изгубио се са лица као трептај и сенка. Дан je имао пространство, дубину, вреву и ужурбаност лета, поседовао је ону нарочиту омамљеност која рађа осаму. Кућица у Виноградској улици у Земуну била је пуста, под прозором и удно дворишта под високим ољусканим зидом цветао је слез који се отимао суши, као у тешким, лепљивим, пустоморним сновима. Непознати људи, којих је било по улицама, ћутке су некуд журили, а врева која се чула стизала је однекуд издалека, као да долази иза зида, и удаљавала се кад се приближавао, увек на одстојању, далека и недохватна. Дејан, Лазар и Растко проводили су негде своје растрзано студентско ферије. Анђелко их је видео далеке, нечујне и изгубљене у пределима који су вазда живели у његовим страховима, из којих је тако очајнички покушавао да побегне; предели пуни светлости, лахора и мириса, саткани од те устрептале преварне лепоте који везују као мађија, теже него глиб, сиве ледене измаглице и чамотиња. Стојан је и даље живео, нем и изгубљен, у једва слућеном уку великог Париза. Рале Црни, Paлe Кочоперни, путовао је и даље својим елипсастим путањама и стизао неочекивано и без најаве као ретке комете. Милица са својим чулним уснама и великом мајчинском љубављу пртила је плаве ЈАТ-ове торбе пуне хладних оброка које су путници одбили, ужурбана, забринута и љубоморна на Ралета и његов курварски шарм. Тај тешки ковитлац морао је да падне на његову вижљасту принцезу-жабу Весну Секулић. Анђелко се нежно осмехнуо: њој није могао, нити је умео, толико да се поверава. Однос са њом био је 130

метафизички, оностран; сва значења, све вредности мењале cy ce, у додиру са њом важили су други закони, све се преламало, мењало облик, стање, постајало нешто друго. Сигурност је постајала несигурност, извесност неизвесност, мир немир, лепо је било ружно, добро рђаво. Али и супротно. Њен додир умео је да однесе сваки немир, да очисти душу као велики мрки талас песковиту обалу. После свега Анђелко је осећао да управо томе жуди: ћутљив и сетан, са блаженим осмехом заљубљеног дечака, да утоне у пределе Весне Секудић. Али Весна је била у школи. Лежао је цело поподне на ниском лежају са рукама под главом и слушао јеку града, уједначени звук пролазности који испуњава моћан простор али повремено слаби и нестаје у његовом маленом, скровитом и травнатом дворишту, уступајући место болној осамљености лахора који нечујно дође издалека и огласи се тек на корачај-два од њега, тихо као авет, у лишћу прашњавог и кусог дрвета пред кућом. Осећао је болну потребу да овај простор испуни Весном и трудио се, кад се коначно појавила, нападно весела и кикотава, да јој то стави до знања: грлио ју је, мазио, упијао у себе; но она га је одбила кратко, једним покретом руке, као суви лист с рамена. Хтела је према Гардошу и даље, у интиму своје периферије, према пределима где Земун прераста у сремско село. Било је већ вече, смркавало се, топле, прозрачне сенке трепериле су над далеким шоровима, и Анђелко, осетљив за сваки зов, пристаде смешећи се. Уживао је у корачању без напора којим се осваја освојено, доживљава доживљено, потврћује потврђено. Конкретни звуци улице заменили су уједначену, узнемирујућу јеку града, близина Весне Секулић одагнала је мучну потребу за њом. Нека блага тупост овладала је њиме. Није више ни о чему размишљао. Није осетио чак ни нелагодност због близине Веснине куће, због познаника који су јој се јављали зурећи малчански у њега. Загледан у себе, осмехнут над срећом која је у таласима зрачила у ноћ, једва је чуо њене отпоздраве силуетама које су промицале, њен кикот и речи: „Био је то Јовица, Јовица ми је рекао добро вече!“ Никаква мисао није се покренула у њему, али неким трептајем чула осетио је подигнут тон кикота и некакву извештаченост у речима, некакав муцави напор који је у себи садржао исконски дах опомене; смешио се и даље пун блаженог неразбора, али садржај тренутка упио се у њега и наставио да живи независно од његове жеље и воље. Много касније он ће се враћати њему, премотаваће безброј пута траку слике и звука и чудиће ce како у тим нијансама гласа није препознао немир и страх жене која се суновраћује у сласт и ропство порока. Гушио се 131

од непребола: то је његова принцеза звала у помоћ, а он је није чуо ни разумео; дозивала га са високе куле, слала очајничке знаке, a он, задовољан сељачић, мирно је пролазио трсећи чичак и бурјан украј пута. Дуго се враћао кући. Све је већ било дубоко загазило у ноћ кад је отворио своја врата. Из таме собице, из њеног мира и празнине, скочи на њега осамљеност далеких предела, изгубљених пољских путева међу кукурузима, пуних трепераве жеге поднева. У мисао му дође старац Веља Бајкић, његов тежак, усамљен и ништаван живот: и над њим је сада била иста ова мирна, празна ноћ, пуна далеких звезда. Веља Бајкић никога није имао, нити је кога чекао. Пресече га бол сличан носталгији: желео је у том тренутку више од свега да види Вељу Бајкића, да му помогне у неком безазленом послу, да му измами осмех и да га обрадује, али спречавала га је – изгледало му је – непремостива даљина, многе границе пуне грубих полицајаца и цариника, шуме пуне зверова, океани пуни вртлога; а мисао је била тако безнадежно немоћна. Сјајна капа дана осула се као круна маслачка; јутарњи благдански звук звона, који се моћно ширио пространством неба, претворио ce у тихо цмиздрење осаме под ниском таваницом собице у Виноградској улици.

132

БОШКИЋ ПОЛЕМИШЕ СА ПИСЦЕМ

Весело трчкарање Безистаном, Теразијама и Балканском, са првим путним налогом у џепу и дневницама које је благајница Лидија исплатила загледана у бројке и потписе. Дневнице за пут у Равново. Службено, са задатком који му мора прибавити некакву важност, у град његове младости који је за њега гајио само године тешког игнорисања и лаког презира; они којима је био сувишан и као аутсајдер, којима је био сношљив само ако није присутан, судариће се са снажним зрачењем његове професије која га обавија као штит и ствара му ореол посвећености. Да ли су већ чули за њега, или ће се зачуђено, измењујући погледе, међусобно питати откуда баш он, Анђелко Тацак, у одори жреца-извештача са састанка који је заказао и који ће водити лично Бошко Бошкић? Пун страха за ситуације које тек треба да дођу, Анђелко није примећивао преподневну пустош Београда, летње одласке, групе феријалаца који су пртили своје шаторе као лучки радници вреће, а после седели на њима и пушили стрпљиво чекајући најаву воза за који су дошли рано, по петоро, седморо, осморо, због попуста, са уредно овереним формуларима и чланским картама са сликом; био је, још колико јуче, један од њих, а сада је неко са задатком, занет и одсутан. Путовао је брзим возом, седео на црвеним, плишаним седиштима прве класе, гледао кроз прозор како се растаче Београд у ширину топчидерским вилама, индустријским погонима Раковице, ограђеним комплексима неодређене намене, па најзад путевима који зракасто беже у поља и лугове, у авалски и космајски пејзаж; пушио је зелену нишку „Мораву“ и размишљао о себи као о неком другом. Од тренутка кад му је Танаско, подижући свој моћни торзо из ниже равни у којој је тражио тишину да би разабрао глас у слушалици, саопштио да Бошко Бошкић обавештава, лично, да има некакав састанак у Равнову у вези са књигом о којој је Анђелко писао, и да је најбоље да он оде на тај састанак, откад је, дакле, сазнао да иде у Равново али службено, осетио је у себи двојност. Сам се никада не би одлучио да иде у Равново, а ако би се и одлучио, само би прошао кроз град и отишао у Дубицу; сада у Дубицу неће да иде. Боравиће у Равнову кратко, најкраће, видеће га само они који морају, неко ће 133

можда о томе после причати с неверицом, чудећи се што се није показивао више; они који га нису видели можда неће ни веровати да је био, и тако ће све проћи и заборавиће се брзо. Први пут је преживљавао осећај да одлази негде са радошћу као новинар и са тугом као човек. Гледао је у себи неког другог и разабрао да је то тај осећај професионализма о коме су стално говорили у редакцији надмено и тајанствено, као о травки чудотворки која се доноси из даљине, отима од нечастивих сила које бораве иза седам гора и седам мора. Заваљен, жмиркао је као да дрема и осмехивао се загонетно: осећао је своју моћ, или лакоћу задатка, није тачно разабирао. У купе су ушла два трговачка путника из Скопља. Разговарали су македонски, у пола гласа, и салдирали своје књиге. Воз је јурио пољима. Јутро је сазрело у дан кад су стигли у Равново. У то време кондуктери су још увек приљежно узвикивали имена станица: Равново, Равново... ово... во. Чар путовања живела је у њима. Свако успутно место откривали су, увек изнова, дисциплиновано као и сви униформисани људи, као какав удаљен, нови свет. Комитет у Равнову био је у Теокаревићевој вили опасаној зеленом оградом која се положајем и изгледом, мада већ посивела и са флекама влаге на фасади, издвајала од једноличне новоградње; као каква стара, опљачкана и повређена дама која стиснутих усана трпи своје понижење, глад и оскудицу, али не пристаје да стане у ред за проју и шваргле. Капија од кованог гвожђа дала је да се наслути светост приватног поседа. Но, давно већ њу је заменила светост Партије и Комитета: посвећени су улазили лако, не осећајући тежину железа, а они други су, исто као и у време Теокаревића, тешко притискивали кваку, кривећи се, нагињући се целим телом, гурали капију лактом и раменом и страшљиво гледали низ стазу хоће ли се појавити неко и позвати их да уђу. И Анђелко је осећао ту моћ, ту тиранију архитектуре, тих срачунатих облика богаташко-партијске виле. Ушао је у салон, представио се некој службеници која је била дискретни и љупки стражар. Она му је понудила фотеље, да изабере своје место (није хтела да арбитрира ко је и колико важан, сви су то знали и без ње). Сео је негде с краја, она му је донела кафу и опет се окренула вратима; они најважнији требало је тек да стигну. Стизали су са глувилом дана, из светлости и врелине бешумно клизили у освећену, олтарску свежину салона изговарајући празне речи поздрава и добродошлице које су летуцкале досадно као мушице под лустером. Долазили су раније, да се овде охладе и попију кафицу, да друг види да га чекају одавно. Звали су се Владимир, Градимир, 134

Радомир, Бранимир, Велимир, или Станко, Ранко, Марко, Вељко, или Сима, Дима, Лима, Тима, Мима – Анђелко није памтио та имена, она су му изгледала неважна као и они сами, прости, задригли, проћелави, трбати или кошчати, са грубим, сељачким ручердама. У овом тренутку они су били само безлични скуп послушника који чекају свога господара. Дакле, избачени из колотечине и примирени, без онога: диси, јебемтеуста, пиздатиматерина. Скуп моћника затечен у скрушеној молитви Богу; сами себи смешни другари комунисти у улози чланова Светог Синода који чекају врховног поглавара. И врховни у неко време дође. Тихо, мекано као мачка, ситним, спорим корацима домаћина, са тужним, сомотским осмехом којим се сусретају драге особе у тужном часу, ушао је Бошко Бошкић међу њих пружајући им руку као да их мази; као да дарује додир својим кућним љубимцима. Поздравио се са онима ближим, а онда је застао и све их обухватио једним погледом, међу њима и Анђелка који је такође устао и смешио се као и остали, захваћен обредом дочека. Они су се мало измакли, сасвим мало, дискретно, кашљуцајући у неприлици, да га Бошкић боље види, странца међу њима, изасланика неке силе која им није била под руком и за коју лично нису били одговорни, у уверењу да не треба да га представљају, да Бошкић зна Анђелка, да га је он и позвао овде, да су међу њима везе јаче него што су њихове и да они треба само да ставе до знања да за тај однос знају и да га подржавају. Анђелко, у неприлици, непредстављен, није се усудио да приђе, и даље се сметено осмехивао, а Бошкић није сматрао упутним да он прилази новинару, иако је имао жељу да упозна тог изненадног саборца, па га је само осмотрио, упадљиво, подуже, свима је од тога постало непријатно; готово су посумњали да су направили неку грешку. Тако се први и једини сусрет ова два човека, која је сплет догађаја повезао на тако необичан начин, одиграо без контакта и блискости, са неспоразумом; личио је на сусрет два путника на станици која чекају возове у различитим правцима. Дуго после тога Бошкић се присећао тог сусрета; излазио му је на очи тај мали сметени лик који се није усуђивао, или није сматрао да треба, да закорачи напред и представи се, пружи другарски руку и искаже добру вољу за сарадњу. Шта је била истина? Да ли је био сметен, да ли му је било непријатно, или је у њему преовлађивало нешто надобудно, одбојно, самосвојно, дивље и неприлагодљиво? Упињао се много пута да дозове у сећање то лице и на њему пронађе одговор који га је мучио. Да ли је тај гест, питао се Бошкић, био плод случајности, стицаја околности, или је у њему требало видети намеру 135

којом би се могло објаснити и оно што је уследило? Ho, то је све било касније. Тада се Бошкић тиме није много оптерећивао. Сматрао је да мала непријатност не треба да квари тренутак. Сео је свикнуто и домаћински у чело масивног, црно лакираног стола, промешкољио се да из џепова извади цигарете, упаљач и марамицу, обрисао наочаре, гуцнуо мало хладан сок, кашљуцнуо, облизао усне и почео: „Хтео сам мало да полемишем са писцем романа Моје године у Равнову. Хтео сам да то учиним овде, међу вама, који познајете мене, a познајете и тог писца. Ви сте мени, драги моји другови, прошле године, на свечаној седници скупштине поводом јубиларне двадесетогодишњице ослобођења града, уручили плакету – драгоцено признање које додељујете само једанпут. Ја сам том приликом говорио и захвалио се на том високом признању које је мени утолико драже што долази од људи из овога краја у којем сам највећи део времена провео као друштвено-политички радник, од првих дана ослобођења па дуги низ година. Морам да кажем да сам имао једно друго мишљење око устројавања плакете поводом јубиларне годишњице ослобођења. Мислио сам да је било нормално да се та плакета за посебне заслуге додељује и у будућим јубиларним годинама, разним другим заслужним лицима. Међутим, ви сте закључили другачије – да се она додели само једанпут, и никад више. Само је једном била револуција, рекли сте, само је једном било ослобођење наше земље, само је једна генерација могла да стекне такве заслуге, и ниједна више. У реду, ја сам се приклонио, али био сам категорички против тога да ја будем тај добитник, утолико пре што сам баш прошле године примио од вас признање, општинску плакету, додуше редовну, годишњу. Али ви нисте уважили ни то моје образложење и ја сам дужан да се повинујем вашој вољи, да прихватим то признање и посебно да се захвалим, наравно. Дакле, драги моји другови, у говору који сам ја том приликом, том веома свечаном приликом, одржао, ја сам много тога рекао о себи, али намера ми је да понешто од тога поновим и сада, и то вама који о мени сами много знате. Желим то из простог разлога што ce у међувремену појавио тај писац, што се појавила та књига у којој он каже да је Бошко Бошкић дофуран из неког краја где је било више партизана у крај где их није било. Ја нисам дофуран, другови! Говорио сам већ, и понављам: по налогу Покрајинског комитета, по налогу Главног штаба за Србију, упућен сам на подручје Поморавља, у својој двадесет другој години живота. Упућен сам овде са функције партијског руководиоца, као функционер Треће 136

шумадијске бригаде, после ослобођења Краљева, после месец дана узастопних борби на Бумбаревом брду!“ Бошкић је за тренутак застао да среди мисли, a изненада насталу црквену тишину Теокаревићевог салона прекинуо је нападни, громогласни Радомиров рукопљесак. Тукао је својим огромним рукама лепетајући њима као крилима, из рамена, нагнут преко стола према свом идолу, све док аплауз нису прихватили и други, ужурбано и сложно, покајнички. Радомир их је овај пут појебо све одреда, закључили су. „А шта сам затекао овде?“ – питао је тихо Бошкић у опет насталој тишини. „Ви знате шта сам затекао овде“, одговорио је себи, опет тихо, а они су сагли главе. „Нове власти није било, народних одбора није било, партијских ћелија није било, комитета није било. Војна управа је била далеко, a војске мало. Четник Ленка са својим разбојницима крстарио је селима, а ја нисам имао право на страх и опрез. Без икакве заштите, са пратњом коју је често чинио само шофер, из дана у дан, из ноћи у ноћ, обилазио сам села, активирао људе, организовао власт. Једне вечери, тамо негде у беспућу Левча, испред Белушића, Ленка је ускочио у мој џип. Јеси ли ти Бошко Бошкић?, питао је и церио се онако брадат и грозан. Да, ја сам, рекао сам, кажи шта хоћеш. У џепу сам имао пиштољ и био спреман на све. Дошао сам само да те опоменем, рекао је и нестао у ноћ као сотона. Тек после тога схватио сам шта ми се десило и уплашио се, али нисам се зауставио! Никад и нигде нисам стао! И сад, после свега тога, после толиких година моје борбе, када се нађе човек који може и тако да напише за мене, онда се може поставити питање шта се то догађа у нашој друштвеној заједници? Какви су то људи, које су то снаге које сада, двадесет година после ослобођења, дижу главу? Одговор се налази у књизи. Поменути су ту још неки људи. Равновског првоборца, јединог који је преживео рат, друга Живорада Миладиновића Жићу, писац је сахранио на равновском гробљу и одржао му говор!“! „Јес пичка му мајчина“, прошишта Радомир и опет залепета рукама, али произведе само ситан аплауз који нико не прихвати, па он саже постиђено главу. „To је у суштини покушај да се наша револуција сахрањује!“ – продужио је Бошкић. To су оне снаге које је наша двадесетпрва седница поразила! Људи из револуције нису идеални и они треба да буду критиковани за грешке које чине, али не на овај начин!“!

137

Бошкић је нагло заћутао, а онда тихо наставио: „Опростите ми, другови! Мене је ова средина увек тако прихватала да ја немам речи да искажем колико сам срећан. Наравно, било је и горких тренутака, и падова као и успеха, али су резултати видни и опипљиви и они су део мене. Ово је био тренутак људске интиме за који сам сматрао да треба да га искажем.“ Проломио се аплауз, а потом је настао узбуђени жагор и комешање. Људи су устајали са својих места и прилазили Бошкићу да га не само речима, већ и гестовима, дрмусањем и тапшањем, увере у своју лојалност и спремност да учине све да тај писац не напише више ни писмо мајци. „Друже Бошко“ – говорио је Бранимир као да се заклиње – „то је, разуме се, наша грешка, али ми ћемо је и исправити, сада ви немате шта да бринете.“ Анђелко, кога су ове емоције такође захватиле, спакова своју бележницу у ташну, обазре се около и закључи да су сви сада обузети собом, да је непримерено ситуацији да скреће на себе пажњу, и лагано, сагнуте главе, напусти стилску вилу оставивши за собом тешку гвоздену капију одшкринуту. Све оно што је чуо брујало је у њему као звук тешких звона и он се очајнички трудио да заустави поједина клатна, да успори њихово кретање и ублажи звучни удар, не би ли ухватио мелодију у трајању, непрекинуту, и успео да разуме оно што је у њој најлепше и што га је испуњавало емоцијама. Утонуо је у бледило заранака пишући у глави извештај који је већ касно увече, на тргу Маркса и Енгелса, морао да се штампа за свеже јутарње новине.

138

РАВАН ТИШИНЕ ПОПЕЛА СЕ ДО ПЛАФОНА

Задовољан, одморан, окупан, свеже избријан, у танком оделу од свиленкастог листера, Бошко Бошкић је седео у салону хотела Равно на спрату, са чијих се великих прозора, од пода до плафона, пружао импресиван поглед на град украшен јутарњим сенкама, пијуцкао врелу кафу и чекао да му келнери донесу Новости. Као и увек после добро обављеног посла, уживао је да види његове одјеке у штампи. Иако је током времена ушао у многе тајне новинарског заната, научио се да распознаје рутину и лакоћу са којом извршавају задатке, пребацивање готових фраза, формулација и закључака у своје извештаје, а које с толико напора измишљају сами функционери или њихови секретари (добри сте „гимнастичари“, говорио је алудирајући на њихову преписивачку спретност), ипак је према новинарима задржао дивљење које захвални послодавац дугује добрим радницима. Као и сви други, и он је повремено осећао потребу да новинарима ласка и да им подиже значај фразом „оно што новине не забележе није се ни догодило“, којој сурова истинитост никада није дозволила да се излиже и отрца од употребе; наиме, оно што новине нису забележиле било је увек само нека весела, тужна, злонамерна, непријатељска или каква друга гласина којој озбиљни људи не смеју веровати. Дакле, упркос те његове несумњиве упућености у тајне заната, која му је омогућавала да готово увек погоди начин, тон и садржај извештавања са догађаја које је он креирао и на којима је учествовао, ипак је увек изнова осећао мало и пријатно узбуђење када је требало да упореди своја очекивања са оним што је новина уистину доносила. Овај пут, међутим, свему томе придодала се и нека потајна неизвесност зачета још јуче у Комитету када му тај млади новинар није пришао. Јутарње Новости требало је коначно да му пруже одговор да ли је то била само сметеност и политичка несмотреност једног приправника, или смишљени покушај дистанцирања. Све што је више о томе размишљао, бивао је све нервознији; појачавао се осећај ишчекивања нечег непријатног. Неколико пута је морао сам себи да се подсмехне и да одмахне руком узнемиравајући дежурног келнера који се трзао из своје укочености с пешкиром пребаченим преко руке не знајући како да протумачи тај гест. На крају, кад су 139

новине сервилно стављене на његов сто, једва се савладао да мирно стави наочаре и лежерно баци поглед преко вести са прве стране, пре него што окрене и друге, како се тако важној личности и пристоји. Кад је најзад угледао наслов који га је занимао, његове се усне претворише у танку праву линију: схватио је да његове лоше слутње нису биле без основа. На трећој страни, преко пет стубаца, у наднаслову и наслову, писало је: Поводом памфлета који је огорчио Равновце – ХЕРОЈ ПОЛЕМИСАО С ПИСЦЕМ. На здравље, рече Бошкић себи, ова будала ме је цитирала дословно! Није се преварио. Тај сметењак је препричао, мање-више верно, све што је Бошкић рекао: поменуо је и његову борбу на Бумбаревом брду и Ленку четника и признања која су му додељена и његов час људске интиме кад пред својим сарадницима отвара своју душу. Помињао је и аплаузе којима је прекидано излагање, упуштао се и у неукусна претеривања. „Равновци су“ – писао је – „и после толико година осећали неку сигурност у сенци његових херојских леђа.“ Општи утисак текста био је – да се Бошкић жалио, а не да је осуђивао писца! „Послали су ми будалу“, рече и одгурну љутито новине. „Хоћу телефон!“, рекао је келнеру, „овде!“ Окренуо је полако број Трајка Митића, главног и одговорног уредника Новости. „Јеси ли прочитао текст на трећој страни о овом памфлету који је објављен у Равнову?“ „То сте Ви, Бошко? О чему се ради? Да, да... тренутак, ево имам новине на столу... видим... на жалост нисам прочитао.“ „Послали сте ми мамлаза!“ „Да, видим...“ „Учинио ми је медвеђу услугу!“ „Могу да претпоставим... испитаћу случај, ево овог тренутка, одмах...“ „Ја мислим да разумеш колико сам погођен, уосталом, прочитај па ћеш видети и сам, тако нешто не служи на част ни вашем листу...“ „Нема потребе да ми објашњавате, друже Бошко, све ми је јасно, средићу то, верујте ми на реч...“ „Не желим никакву аферу!“ „Па наравно, нема ту афере, ово је чисто професионално, неспособност...“ „Добро и здраво!“ „Здраво, друже Бошко, и много Вам хвала!“! Само минут после тога дебели Танаско, једва разабравши звоњаву телефона у општој халабуци редакције, немарно је подигао слушалицу, ставио на раме и притиснуо дебелим образом да би тешке, од дувана пожутеле кажипрсте могао поново да усмерава на слова писаће машине; онда се укочио, прихватио слушалицу дебелом шаком и почео да се савија према поду ловећи ону своју бешумну раван. Остао је тако дуго, а кад се усправио, стакла наочара била су му тако бела да је личио на пса са очима великим као порцеланске шоље који је чувао врећу са бакарним новцем. Као хипнотисан узе јутрошњу 140

новину, отвори трећу страну и пажљиво прочита ударни чланак Анђелка Тацака, реч по реч, као да га први пут види у животу. „Како сам овако нешто могао да пропустим?“, рече. Лепе, дотеране, избрушене вести које је писао Анђелко потпуно су га успавале. Није очекивао да ће се једном превладани наивизам вратити поново и то код једне тако осетљиве теме, везане за тако важну личност! Заболеше га његови напори у обучавању Анђелка, постиде се свога радовања и будаластог ликовања због брзе Анђелкове афирмације. Подиже руку, а то је значило: састанак. Утихле cy машине, замро говор, занемели телефони; раван тишине са пода попела се до плафона. Из стакленог кавеза изашла је Данка Калезић и села поред Танаска, узалудно вукући кратку сукњу према коленима, спремна да води записник. Но, и није имало шта нарочито да се пише, толика концентрација није јој била ни потребна. Танаско је био ледено кратак: „Јутрос нам се десио тежак кикс. Анђелко Тацак је до даљег суспендован, вероватно ће то бити трајно, о томе ће одлучити колегијум. Признајем и своју небудност, али то не оправдава онога ко је писао. Толико, вратите се на посао!“! Анђелко напусти лагано редакцију праћен погледима Слобе, Звонка и Горана у којима није било ни подсмеха, ни презира, ни мржње, ни сажаљења, у којима није било ничега. Били су тупи и празни као редакција без звукова. Није хтео доле, у тешко освојену интиму великог, ужареног Марксенгелс трга, пуног избледелих аутомобила. Притиснуо је дугме лифта „горе“ и дигао се на раван кров редакције, закорачио опрезно у сурови пејзаж кровова и димњака. Уз највећи напор воље нека места на крову, ту над редакцијом, пруже неки одсјај људске топлине – неки угао под високом оградом који не туче киша, нека алка са остатком конопца за веш из времена кад је зграда имала домара. Погледао је горе: високо и нечујно, небеским сводом чија је боја с муком одолевала, летели су галебови. Овај призор подиже га са кровова и прошири му видик. Са те висине Београд му се учини као једно малено село у пољу, скупина кишом испраних белих стена на узвишици коју птице, добро ухрањене у дунавским ритовима, снажним, чак са земље видљивим замахом, прелете пре него што му међу прстима догори остатак цигарете на који је заборавио.

141

142

ДАНИ КОЈИ СУ РАСПРШИЛИ МАГИЈУ ВИНОГРАДСКЕ УЛИЦЕ

У Виноградској улици било је пуно проседих, лепих, негованих госпођа које Анђелка нису поздрављале никада, било је младих девојака које су поподне, крај отворених прозора, свирале на клавиру Шопенове полке и Моцартове етиде, било је сувоњавих девојчурака који су маштали о ваздухопловним подофицирима са аеродрома, па и недозрелака у широким, шареним сукњама који су долазили однекуд са Дунава, из Паноније, округлих черкеских јагодица и прћастих носева, којима се Анђелко никада не јавља, а прави се да их не види чак и кад му се мазно обраћају, хватају га за руку или под руку и упорно гледају мутним, молећивим, смеђим очима. Испод њихових шарених, циганских сукања гаћице висе, ако скину мајицу остају само мршава раменца, испод сисица броје се ребра. Али вечерас дозива у сећање баш једну од њих, Јулицу, најружнију и најмршавију, која га никад није ухватила за руку али га увек гледа очима које је сузио курвински осмех; ствара је из непрозирне таме собице, а онда је посматра како се распасује, скида и насрће на њега, лака као ваздух. Осећа свуда по телу њен еротизовани, запаљиви додир, обухвата је не знајући шта ће са вишком руку и осећа се моћно: прија му мршава Јулица више од свега на свету. Њена ђаволска игра, коју ствара његов кошмарни сан на јави, развејава пустош минулог дана: крајичком ока види је како прхне у небо као јато врана из већ оголелих палилулских врбака, кад на Дунаву, у тмурни дан, затруби лађа. Само што заспи примирен, утоне у тежак сан, бану у кућу и пробуде га Анте шофер и њихов мали пас Бућа кога су још пролетос, по том истом Анти шоферу, послали у Севојно код Дејанових родитеља. Анте вози камион, из Севојна – где га упуте. Често пролази кроз Земун и донесе од маме Душанке теглу слатка или меда, флашу печених цепканих паприка спремљених за зиму, понекад шерпу пуну сарми или подварка, комад сланине или ужичке пршуте. Ноћас доноси Бућу, весеље и причу. Бућа скаче трупачке високо као каква крзнена и добро напумпана лопта покушавајући да Анђелку лизне нос, Анђелко се брани лактом и покушава, још бунован, да 143

пронађе прибор за кафу, а Анте радосно прича. Бућа је правио џумбус по Севојну. Градско куче не зна шта су кокошке, шотке, гуске, ћурке, јарићи, прасићи. Све му је равно до Косова, горопади се и лаје на све, трси пиладију да све лети перје, сељанке га проклињу, убиће га, код маме Душанке стално долазе делегације. Она мора да се смеје и ако јој се не смеје: „Бог с вама, зашто трпите толики зулум, а да је бар неко куче, него обичан мали гунтураћ. Петао ако га кљуцне, неће знати да погоди капију, о пруту, мотки и осталом да и не говорим.“ Тако село почне да се наоружава, а падну богме и прве батине па Бућа цвили болно и невино као да у животу није лануо на прасе нити препао пиле. Онда се они који немају живину сажале и мазе га, видају му ране, хране га. И Бућа, да видиш, завршава разред са одличним: прима мито на све стране као општинска инспекција, наплаћује што не дира живину. „Навикли смо се на њега, Анђелко, богами“ – каже Анте – „сад ће Севојно да цркне без Буће, не знам шта да им кажем кад се вратим.“ „Ајд, свашта“ – вели Анђелко – „па што си га онда доводио кад сте такво лепо примирје склопили?“ „Нисам“ – каже Анте – „нисам, среће ми! Сам је дошао, не макао ce с места! Кренем ја јуче поподне из Севојна, возим полако, предвече станем у Пожеги да се одморим и вечерам. Кад изађем из кафане – имам шта да видим! Бућа на папучици моје кабине, шени и чека ме! Он трчао за мном од Севојна! Рђо једна, велим му, шта сад да ти радим, морамо зајно у Земун, ускачи у кабину! А он као да ме све разуме, ускаче, седа, шапе меће напред, маше главом, радује се! Неће човек у село, оће у град па то ти је!“! Прича Анте дуго, давно су већ попили кафу, најзад угасе светло и полегају, Анђелко се још смеши, сам, у мраку. Ноћ му је испала за радовање. Али сутрадан се буди касно, мамуран, неиспаван. Анте је отпутовао не будећи га, ко зна какав далек пут га чека, а Бућа, неверан као и увек, пронашао какво веселије друштво. Касно буђење убија звуке преподнева. Они падају мртви на угрејан, избледели слез. Он гледа одакле долазе, али мртви звуци немају путању, лете мукло, без трагова, и он само наслућује, боље рећи замишља, да су са Новог Београда, и још даље, из Бежаније и Добановаца, са обала Саве крај којих, у мртвајама, дремају шлепери на којима се, између плеханих кабина, суши бело рубље. Крене насумце улицом и баш тада сретне Јулицу: она је и даље ружна, мршава и прљава и гледа га смеђим очима које курвински осмех сужава, али њега је срамота да јој узврати поглед, прође је с гађењем и заборави одмах; бели дан је 144

раствори као вода траг на Лиду. Лето се откачило и нико више не може да га задржи. Како се дан загрева, у њему расте празнина. Прође светле мрље парка, просто пројури пустим стазама, попречном улицом избије на трг код „Централа“, али пролазника готово и нема; лено се вуку тролејбуси, понеки ауто одмили, велики црни „капитен“ избије нагло из кривине и зашкрипи гумама, пропагира капитализам. У њему је Доне, мршав и црн као Курд, општински шофер. Увече на великим седиштима тога „капитена“ Доне поваљује општинске службенице; воле да се мазе и циче под њим, човек никада не би помислио да су то оне исте које су, иза шалтера, тако надмене и нељубазне са странкама. Но, Анђелка једе празнина лета. Иде даље према кеју, па узводно према Гардошу. Али рибарска обала је пуста, нема чак ни веслача, весела братија из четверца уписала ce у феријалце и тиска се негде према Дубровнику, спора моторна скела готово празна вози преко на Лидо. Од саме помисли да се одвезе тамо Анђелко почиње да се гуши, толико су Дунав и његово острво пусти под треперавом јаром неба. Зађе у сплет уских улица и иде према периферији решен да пронађе Весну Секулић. Данима већ Весна се не јавља, не даје гласа од себе, не оставља цедуљице под вазном на столу или заденуте у врата. За одсуство папирића са ситно исписаним порукама у којима су једино бројке упадљиве, често и подвучене, бројке које заказују састанак, које обећавају, позивају, моле, прете – Анђелко криви себе, своје непредвидиве обавезе; ма колико њега оне привлаче и испуњавају полетом, за Весну само су празна, суморна кућица урасла у слез и троскавац, пусто двориште, пуста Виноградска улица коју испуњава једино страшна, велика светлост лета. Зато он оставља поруке, пише папириће са својим претпостављеним распоредом слободног времена, заказује састанке у сопственој кући, а потом се присећа шта је последњи пут писао и жури да стигне у одређени час, у нади да га Весна чека, срећна што је превладана пометња. Али затиче своје папириће онако како их је оставио и они му, тада, делују сабласно, мора да их склања, гужва и баца у пећ. После тога ипак дуго остаје у кућици са потајном надом да су папирићи прочитани, да су извршили свој задатак, да је Весна кренула, да ће доћи, али да намерно и пакосно касни да наплати своје узалудне доласке. Осећа да је неправедан према својим цедуљицама-обавештајцима и готово је спреман да их вади из хладног ложишта шпорета (које је сада само обична корпа за папир спремна да се упали), да их поравнава, пегла и

145

враћа на сто. Време пролази и он увиђа да ништа од тога није потребно. Весна није долазила. На његовом лицу и врату, колико дозвољава раздрљена кошуља, још једном су сунце и лахори земунске периферије. Иде ушореном улицом, широким прашњавим тротоарима под дудовима. У кратким попречним улицама које се завршавају кукурузиштима гуске лено гегају према некој бари у пољу, свиње ришкају у јендецима. Тамо напред љаскају стаклени кровови под којима се плаве комбинезони, кошчате руке потамнеле од густог машинског уља држе цигаре, невидљив никотински дим у зеленишу, нове бетонске стазе и паркиралишта, понеки црвени аутобус чека на сунцу. Капија на коју Анђелко треба да уђе висока је као и све друге, иза ње се не види ништа, ни кроз њу: нема ниједне пукотине која може да поткаже кога има у дугачком, циглама поплочаном дворишту. Непријатно му је да сретне Веснине родитеље; у њима (или у њему?) још су неиспрани наноси митских прича о крађи девојака: ала ухити девојку па је добра браћа траже. Дођавола! Отвара малу капију слободно, спреман да одговори на свако питање. Али нема никога да поставља питања. Весна Секулић седи сама на ниским басамацима рукама обухвативши ноге, с брадом наслоњеном на колена, и гледа га одсутно, погледом који не говори ништа; он је тај који мора да поставља питања и да се труди да добије одговоре. Но, узалуд. Весна једнако ћути, a кад постане превише упоран, кад му глас мало задрхти и чак постане молећив, она окрене главу у страну, тек толико да не гледа право у њега. Анђелко тад плане увређено, ухвати је за мишицу у намери да је натера да устане, да му се супротстави, да каже шта има, али она отргне руку и шћућури се набивши лице у сукњу. Тај њен невољни покрет, којим се тако јадно брани од њега, каже му све: Весна је поражена коначно и заувек. Њен напор да се отргне од овог уског циглама поплочаног дворишта и ушорених улица земунске периферије са дудовима био је узалудан. Она се вратила овде где и припада, у простор који је освојио лепи Јовица; било је довољно само неколико празних летњих дана, пуних досаде, жеге и прашине, да се распрши магија Виноградске улице. Анђелко је слутио да cy њени разлози да седи на ниским басамацима много јачи од његових да је узнемирава. Само у мислима, он је помилова по коси која је падала преко њених руку и широке плаве сукње под којом је скривала подавијене ноге, и остаде сам.

146

147

МОЗАИК ПОРАЗА ИЗГЛЕДАО ЈЕ СКЛОПЉЕН

У почетку Анђелко није био свестан празнине коју је за собом оставила Весна Секулић. Негде крајичком свести он је знао о њој исто што и други, на исти начин као и други: шта те се тиче та мала курвица, говорио је себи, која их је наређала толико пре тебе, а тешиће се са другима и после тебе. Али то је био слабашни глас који се одмах и неповратно губио у гласу моћном као трубе под Јерихоном који му је говорио: она је слаба и немоћна, она те је тражила и нашла, био си јој потребан колико и она теби; сада си направио неку грешку, пропустио си нешто важно и изгубио је. И празнина се онда, уместо да се смањује, увећавала. Он је покушавао да је испуни другим женама: дозивао је све своје старе љубави, стидљиве и похотљиве школке из завичаја, радознале и успаљене познанице са путовања, упорне трагачице са игранки у препуним хладним салама, самосвесне нимфоманке са земунских улица, малолетне тајновите кибицерке из аутобуса и трамваја. Оне су се радо одазивале, јуриле према њему са осмехом и упадале у празнину његове душе као у небески бездан; могао је да их види како лете пространством без краја, удаљавају се, умањују, на крају су мајушне као птице, као чворци у јату, као ласте, потом као тачкице, док сасвим не ишчезну. У данима који су уследили Анђелко је једнако долазио на оно место у земунском парку са којега се одлично види улаз у Гимназију и где је знао сатима да седи чекајући да се Весна појави. Био је распуст, лето, школа је била пуста и тужна како само школа може бити за ферија, и стазама у парку једва ако би прошао који пролазник; а њему се ипак чинило да је на том месту мање усамљен. Као да је гајио наду у некакво чудо да ce, у неком тренутку, Весна ипак појави под тешким сводом школског улаза и упути непогрешиво према „његовој“ клупи. Знао је да се понаша сулудо, а ипак је долазио и даље, као да је ту постојало неко зрачење преостало од његових ранијих седења које је сада деловало лековито на његову тугу. Била је то варка, али успешна. На том месту, заиста, могао је чак помало и да размишља. Тако је, у кратким тренуцима свог халуцинантног размишљања, продирући својом сјајном и неоштећеном интелигенцијом у кошмарне слике својих дана, сазнао страшну 148

истину да је за све невоље крива његова страст за истраживањем и дефинисањем сопственог искуства. Био је довољан само мали тренутак опуштености и емоција да заборави на сурова правила заната и испише небулозне и сирове истине којих се мора грозити свака новина и свака јавна реч. Набој његове страсти могле су поднети само тајне цедуље затурене међу књигама, записи на маргинама новина и агенди, забелешке у календарима које се не обазиру на датуме, већ једино траже уредно ишпартану празнину; иако понашање Весне Секулић није имало везе са његовом пропашћу на послу, њему се сад чинило да има, да је то условљено, и да произилази једно из другог, да му је Весну одузела она иста болесна страст којом ју је и задобио. Тако испуњен тешким мислима, осећао се тешко, али није био усамљен. А онда би мисли утихле као што утихне грмљавина, у глави би му се наједном разбистрило, чула би се отворила и постала пријемчива и он би јасно видео светлост летњег дана, мрље светлости на стазама без шетача, осетио топлоту жеге, чуо тихо треперење крошњи – и осамљеност се враћала у њега као струјни удар. Лековитост места је нестајала, он је скакао и одлазио на Дунав да се шета кејом, жипчио пешке до Студењака, улазио у аутобус и бесциљно се возио до Зеленог Венца, а онда се губио у сплету малих улица око Саборне цркве тражећи мир у лепим предратним кућама које су сада биле оронуле, посивеле и тужне, али су још увек стајале усправно и отмено као старе госпође. Куће су га смиривале али му нису говориле шта да ради, како да одстрани од себе страшан осећај да је издан, а да клицу те издаје носи у себи као проклетство којег се не може ослободити, које као неизлечива болест пребива у њему и само чека повољан тренутак да га сломи. Особе које су му биле блиске, које је носио у себи, са којима је разговарао и којима се поверавао, нису хтеле да му помогну. Понашале су се чудно, готово да није могао да их препозна: смејале се малоумно, говориле о неким тричаријама, вукле га собом на нека јадна и незанимљива места; морао је на крају да реагује, да се наљути и једном тешком гримасом патње отргне се и врати у самоћу топле и пусте летње улице која се пење узбрдо, према Калемегдану. Да ли му то његови пријатељи нису хтели да помогну, или он сам, повређен и рањен, није хтео помоћ? Зашто није покушавао да нешто поправи, бар што се посла тиче, зашто није отишао у редакцију да тражи шира објашњења, да разговара са вишима, да се бори? Он је ипак хтео све најбоље, грешка није била намерна, можда је то негде и нечим могло да се изглади? 149

Зашто је заборавио своја прва политичка искуства (а његова је грешка била политичка!) која су му открила да се у политици изгубљене битке лако претварају у победе, туга у радост, несрећа у срећу? He, овога пута таква размишљања била су далеко од њега. У његовој свести мозаик је био склопљен, све је изгледало завршено и коначно, ништа се није дало вратити на почетак. Чак и Весна Секулић, његова принцеза-жаба, коју је спасавао из злобне помрчине периферије Земуна, водао сплетом уличица по Гардошу и љубио под сваким дрветом, окретала је главу од њега. А шта је тек могао да очекује од осталог света који је требало да спасава њега? Анђелко није био у праву. Пошто је истресао свој бес из себе, Бошко Бошкић је и даље размишљао о њему са симпатијама. Поново је видео тог младог човека у салону Теокаревићеве виле која је постала Комитет, његове пажљиве, проницљиве, усредсређене очи, и сада је био сигуран да у њима није било злобе ни умишљености, да је младић био добронамеран, али стидљив и збуњен, и да још није касно да се усмери на прави пут. He само да се више није љутио, већ му је изгледао још симпатичнији. Размишљајући тако, Бошкић није успевао да се не осмехује и не врти главом и секретарица која га је гледала кришом испод очију чудила се. Сад треба да дође, свакако треба да дође, размишљао је Бошкић. Рећи ћу му да убудуће треба да пази, да тако нешто више никада не сме да понови. Утувиће то, и те како ће утувити! Биће то заиста употребљив дечко! Али Анђелко није долазио. Пролазили су дани, недеље, пролазило је лето, Београд се прикупљао са одмора и убрзавао ритам, већ се кроз отворен прозор слушао појачан јесењи ук саобраћаја, а Анђелко није још увек долазио. Но, Бошкић још није губио наду. Очекивао је да ће једног јутра угледати пред својим кабинетом тог малог новинара, уплашеног и збуњеног. Примиће га лепо, попиће сокић и кафицу и у тренутку све ће бити изглађено. Очекивање тог сусрета, мало по мало, постало је права Бошкићева опсесија. Долазећи на посао он је споро и пажљиво разгледао посетиоце ако би их било у предсобљу, чак и познате, толико полако и пажљиво да их је доводио у забуну; нису знали шта да кажу, муцали су и осмехивали се све док се он не би прибрао и позвао их у кабинет. Гледао је по предсобљу чак и кад никог није било, као да претражује, као да се онај кога очекује скрива по ћошковима, орманима и испод дебелих кожних фотеља. Ако је излазио, макар и на кратко, увек је питао секретарицу ко га је тражио. Секретарица је реферисала, али он је увек био незадовољан, мрштио се чак и кад је изговарала имена 150

која се говоре са страхопоштовањем; она се опет чудила посматрајући га кришом. Једнога дана није више могао да издржи и позвао је редакцију, главног уредника Трајка Митића. „Трајчуга“ – рекао је весело – “богати, шта учинисте са оним новинаром, како се зваше, чини ми се Анђелко?“ „То смо средили, друже Бошко“ – одговори му Трајко такође весело – „средили смо одмах, већ сам то и заборавио.“ „Дођавола“ – рече Бошкић – „зашто му нико није рекао да дође код мене?“ Настаде тишина. Тек после неког времена Бошкић зачу: „Не знам, друже Бошко... Проверићу... Тамо доле човек може да очекује свашта.“ Тако је редакција још једном, и задњи пут, могла да гледа како Танаско разговара са Трајчугом одозго, како се савија, онако дебео, готово до пода. Али сада није говорио тихо и неразумљиво; напротив, говорио је гласно, задихано и испрекидано али гласно, викао је готово плачући, цмиздрио, цвилео, сви су могли да чују: „Али ја не знам... Ко ми је рекао... Никад више није свратио... нико не зна где је нити га ко виђа... Зашто, друже Трајко?...“ Кад се исправио, наочаре су му биле знојаве и тако беле да је личио на пса који има очи велике као воденично камење и чува сребрни новац. Био је исто тако узнемирен и тресао се, али никога није било да га подигне, стави на вештичину кецељу и умири. Зато је Танаско устао сам, тресући се и даље, подигао са стола своју кожну, дугуљасту, више официрску него новинарску торбицу, окачио је као ђак преко главе, и сви су могли да виде како се њихов задовољни дебели уредник Танаско поново претвара у смотаног репортера градске рубрике који поваздан некуда табана, смрди на зној и дуван, дува да избаци из себе замор, и свима се смеши умиљато.

151

ТРАЖЕЋИ МОТИВЕ СТОЈАНОВОГ ЛУТАЊА

У тескоби која је тих дана давила Анђелка дозивајуће до бола блештала је светлост Европе. Данима је био опседнут Паризом. Парис. Какво гиздаво, донжуанско и заводљиво име! Париии, Парииии, изговарао је лагано у таму кеја, низ Дунав, под крошњама које су топло дисале, гледајући у још неизграђену пустару Новог Београда: пред њим су била Јелисејска Поља и Монмартр са поплочаним трговима и канделабрима, с платненим настрешницима живих боја изнад малих бистроа с куполама у даљини, као на Монеовим сликама. Па Рим! Рома, Рома, Рома, изговарао је и звучало је то као моћан зов „кенедијевке“, ноћу, на бескрајним трачницама, који одлеже даљином за свагда. Тако је видео Рим: као непрекинути таман и моћан зов, кроз хиљаде година; трг Светог Петра, упарађене стубове, небеске перспективе, китњасте палате Ватикана, под зидинама Колосеума, над катакомбама првих хришћана. А Београд је светлуцао преко реке, на тамној позадини ритова и врбака Борче. Бели град, Белград, како га изговара Европа, вечито ти словенски ГРАДОВИ, тврђаве, зидине и куле, видне издалека, из глибавог кључа пуног воде и испарења. А Загреб? За гребеном, на гребену, на стени? Опет некакав град, кула, замак, мала тачка у пространству и пустоши Балкана! Све што је било лепо, велико и предодређено да траје и увећава се, смањивало се и затирало у пустоши провинције; само су нестајање, срозавање и губитак трајали и увећавали се кроз време у овом суровом балканском пространству. Сплит, царска бања, мала престоница света, био је сада, у Београду, само ћакулање и песма: и три сулара су. Дубровник, република госпара и моћника, научника и песника, радосна и узаврела тачка пресека Истока и Запада, потонуо је у заборав Јужног Јадрана. Од Сарајева до Дубровника путује се сатима у вагонима са плишаним сомотом, маленим као играчке. На Страдуну туристи. Хотел Белведер. Ниш, Наисус, град под плавим небом цара Константина, град-моћник, срозао се на живописни вашар балканске сиротиње. Ивкова слава од Стевана Сремца. Зоне Замфирово. Чорбаџија удаје ћерку. Изругивање за неписмене ђаке: Одакле си? Из Ниш! Сирмиум, престоно место западног римског царства, прекриле су тешке, 152

земљане сремске куће, лепо ушорене, пуне хладовитих буџака сред врелог, прашњавог, војвођанског лета. Стојан је и тамо, у Паризу, задржао навику, коју су сви они стекли овде, у њиховој тескобној кућици у Виноградској улици, да пише на свему и свачему – на папирићима,визит-картама, хотелским проспектима и ценовницима. Анђелко је открио ту чињеницу тек сада, кад се дао на посао, у самоћи која га је тресла као грозница, да пронађе недочитана Стојанова писма за која никад раније није имао довољно времена. To га се дотаче, измами му један тужан осмејак: био је то неки доказ трајности њиховог другарства које је бујало у овом њиховом малом, изолованом дворишту као слез и пелин крај ољусканог комшијског зида. Садржај тих цедуља, танким црним фломастером исписаних визит-карти и колор разгледница хотела Лоти, био му је познат и без читања: били су то носталгични поздрави, писани сред церемоније и буке прослава, другачијих од ових овде, божићних и ускршњих, католички богатих и кићених, гласних и праскавих, тако далеко од светих, божанских благдана православља којих, међутим – ни таквих – више нема; речи које лепо скривају тугу, веселе чаробне речи које имају моћ, кад се ставе на папир, да тугу ублаже. Стојан зна да је кућица пуна његових поздрава и слика Кастилијанског трга са Наполеоновим спомеником изливеним од топова са Ватерлоа, где се налази хотел Лоти, за чији рачун он забавља богате намернике; и то сазнање чини га јачим. Но, Анђелко не жели сада да размишља о томе. Он превиђа те његове лепо срочене поздраве и тражи велика, дуга и надахнута писма у којима ће, зна то поуздано, пронаћи мотиве Стојанових лутања и разлог да га следи.

153

ПРВО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О МАРИЈИ

Драги мој Енџи, Моја лутања по Паризу добила су неки смисао; ја овде истражујем нашу прошлост коју су нам тамо одузели. To је толико узбудљиво да сам изгубио рачун о времену и реалности. Какви се ту дивни сусрети догађају, драги мој Енџи! Обилазим музеје, антикварнице, гледам, преврћем хиљаде страница непознатих књига, тражим неку нит која би ми показала правац, коју бих могао да следим, данима, данима, данима. Трагам за српским насловима, руским, чешким или пољским, читам садржаје. Тако сам се извежбао, чини ми се, да једним погледом могу да обухватим читав садржај и уочим помиње ли се где наша несрећна Србија. У руци ми је једном нека француска књига, стара и луксузна, пуна слика и гравира. Читам наслов: Марија Башкиртцеф. Ко је Марија Башкиртцеф, чиме је заслужила овакву књигу у време кад се књиге нису посвећивале било коме? Окрећем странице: Марија Башкиртцеф, унука руског генерала Павла Грегоријевића Башкиртцефа, ћерка Константина Павловића, руског велепоседника. Рускиња, дакле. Окрећем нервозно странице и шта нађем? Репродукцију портрета принца Божидара Карађорђевића! Лепо пише: Марија Башкиртцеф – портрет принца Божидара Карађорђевића. Марија је била сликарка, драги мој, и сликала је нашег принца. Ко је тај наш принц Божидар? Шта знам о њему? Ништа! Ништа, Енџи, не знам ништа! Али сазнао сам, драги мој. Нећу да те гњавим како, хоћу да скратим да што пре сазнаш и ти. Божидар је најмлађи Саркин син, а Сарка најмлађа ћерка Капетана Мише, онога о коме сам ти причао, који је наш факултет саградио са амбицијом да буде Саркин двор кад Сарка буде српска краљица. Удао је Сарку за Карађорђевог најстаријег унука и маштао о томе, само о томе. Али престо је допао кнеза Михајла Обреновића. Капетан Миша се разочарао, поклонио двор отечеству и отишао у Влашку на своја имања и у своје хареме, а његов сан о краљевању наставила је Сарка: кад није могла она да буде краљица, један од њених синова нека буде краљ. Ни то није могло. Живели cy у скупој Европи, највише у Паризу, и пара је увек недостајало. Старији син се оженио богатом Американком и нестао у 154

обећаној земљи. Млађи, Божидар, није имао дара за краља, већ за уметника. Постао је познати уметник, сликар, гравер, златар. Наш принц сликар у Паризу, наш Модиљани, а ми не знамо за њега, нама је забрањено да о њему сазнамо било шта. Млада сликарка Марија Башкиртцеф, руска племкиња, ради његов портрет док он седи крај прозора, пуши и гледа кровове Париза. О чему размишља млада руска племкиња док слика, о чему млади српски принц док позира? Да ли су се волели, да ли су водили љубав? Да ли су причали једно другоме своје јаде и тешили ce? He знам одговоре, али нешто ме притиска да сазнам, и читам као луд, сву ноћ, књигу о Марији, на француском, хоћу да дознам све о њој. Марија Башкиртцеф, Енџи, право из књиге, еротизирана, улази на моја врата као да долази из вреве Париза, са ужарене улице, у сукњици тако краткој да јој се назиру гаћице са чипкицама. Има дугачку косу везану на потиљку у „коњски pen“, модерно, баш као што се носи данас, плаве очи и интиман руски осмех, а високо лепо чело орошено је слојем зноја танким као кад. Тај зној није од врелине улице, већ од ватре која гори у њеним грудима и пресијава се у њеним очима: она болује од туберкулозе. Она, Енџи, мора да живи кратко и страсно. Она има предност над нама. Незнање о дужини нашег живота, нека лажна вера у бескрајност наших дана, спутава наше кораке, везује их обзирима који се претварају у бедни изговор за кукавичлук. Њен живот није имао изговоре, Енџи. Велика снага која је имала да се оствари у тако мало времена донела јој је узлете и падове које тешко можемо и да замислимо. О каквој се снази ради, сведочи њен кредо који нам је оставила: Шта си ти? Ништа. Шта желиш да будеш? Cвe. Како то звучи страшно, Енџи, као јецај, као звук виолине у самоћи, као сетна мисао Чеховљева која трепери над утихлом степом: Они се вuшe никада неће вратитu; као њен одјек који луталица Томас Вулф чује свуда по Америци: Ми се вишe никада нећемо вpaтuтu. Како је то лепо и нетачно речено, Енџи! Онај који зна да је ништа, већ је постао све, онај који зна да се никада неће вратити, траје вечито! Марија Башкиртцеф је, ево, управо ушла у мој живот. Ја не знам, Енџи, како да ти пренесем оно што осећам. Тагора је поручивао своме читаоцу: Изађи у своју башту, погледај то шаренило цвећа и те беле облаке који се јуре по небу и знаћеш како сам се ја осећао. Дакле, Енџи, отвори очи и гледај девојчицу Марију рођену 1858. у Украјини, у месту Гавронци у близини Полтаве. Отац Рус, Константин Башкиртцеф, мајка странкиња, Марија Бабанин. 155

Гавронци, то је спахилук. Једно село и једна господска кућа која има велику башту, (сад), рибњак са мостом и жалосним врбама које се огледају у води. Прљави, груби и чупави мужици долазе снисходљиво, клањају се, смеше и благосиљају кад виде плавокосу, локнасту господску девојчицу која им прилази умиљато и без страха, док се гувернанта љути и псује. „Немојте се једити, Ваше благородије“ – брундају сељаци – „њена преузвишеност је душа анђеоска и чиста, она осећа нашу љубав и благодарност и зато весели наша срца својим присуством.“ Тако говоре лукави сељаци a кришом ваде замотуљке и подмићују малу принцезу мирисним шумским јагодама, трешњама, или каквим другим сочним плодовима, само да је привуку да им дође опет, да доживе још који пут дирљиву радост сусрета. И та љубав, Енџи, између мале грофице Башкиртцеф и њених мужика, остаће у њеном животу једина трајна, неокаљана и чиста. И кад је сви буду издали, кад остане сама са својом тајанственом болешћу и смрћу која јој се приближава, пошто је и њен отац Константин већ напустио овај свет, она ће још једном путовати у Гавронце, да доживи радост својих сељака који ће пасти пред њом ничице и понудити јој, као некад кад је била мала, прљаве замотуљке са свежим шумским јагодама. Али пустош украјинског спахилука не може да веже њену мајку имењакињу. Породица Башкиртцеф креће у Европу кад је малој Марији дванаест година. Бораве у Бечу, Баден Бадену, па у Женеви. Нередовно школовање, приватни учитељи, први часови цртања. Из дневника који је почела да води кад је имала 14 година, види се да је већ тада, са својих 12 година, „назирала“ војводу Хамилтона, младог и лепог пустолова који јој је давао часове цртања. Са поверењем је стављала своју малену шаку у његову неговану курварску руку, прибијала се на половину његове фотеље и љубопитљиво узносила своју лепу главицу са бујном косом тако близу његове да је морао осећати врелину њеног даха. О чему је мислио Хамилтон док је учтиво љубио њене обрашчиће на растанку? Марија о томе не пише, сведочења нема. Али шта она мисли, о чему сања, то се зна јер је остало записано. Са својих 14 година, Марија у свом дневнику признаје да већ две године у њој гори љубав према војводи од Хамилтона. Мала принцеза бори се пркосно и нападно за свога мушкарца. Све је бадава, не може да га задржи. Ускоро мора да слуша како се њен војвода венчао у Баден Бадену са неком Немицом. Сатима стоји гола пред огледалом, гледа своје мале груди, готово равна бедра, мршаве ноге, и плаче. После тога се облачи, кинђури, флертује и заводи младог Емила Додифреа који редовно посећује вилу породице 156

Башкиртцеф, али због њене мајке. Леже у његов кревет и ужива из све снаге, светећи се војводи од Хамилтона. To се догађа у марту (њен живот је тако кратак да се морају бележити и месеци!), а већ у мају отац и мајка покушавају да спасу своје заблудело миљенче и стално мењају место боравка: Париз, Спа (у Белгији), Остенде, Лондон. To у почетку даје резултате, али већ у Спау Марији се удвара барон Зерик Ервинен и она страсно води са њим љубав, у исто време кад и са једним старијим пољским грофом. У Спа долази и поново их посећује Емил Додифре. Љубавници помало перверзно уживају у том девојчету које кочоперно води љубав и тражи од њих све већа и већа уживања. Кад излију у њу по ко зна који пут своје семе и уморно се опруже и опусте, док их она упорно још увек љуби и мази, негде у зору, при бледој светлости која кроз напуклину прозора процури на њих, са ужасом примете ватру болести у њеним очима и танки кад мртвачког зноја на њеном високом, белом челу. Стресу се од неке нагле хладноће, устају, облаче се аљкаво и на брзину и одлазе на споредни улаз, кроз башту која је још пуна росе; осећају се бедно као да су се сву ноћ коцкали и изгубили иметак. Заклињу се да је више никада неће ни погледати, али кад се одморе и наспавају, осете на себи поново њену страшну пожуду која их усисава као моћни вртлог. Њихов отпор се смрви, нестане као траг у песку, и они са жељом јачом него пре покајнички долазе опет на седељке и чајанке Марије Башкиртцеф чекајући мужјачки упорно и стрпљиво да буду одабрани за њена страсна ноћна лудовања. Тако то траје годину и нешто више дана. Марија је сада права млада сладострасница, необуздана и ћудљива, која незадрживо осваја нове просторе, која тражи све али често добија ништа и бескрајно пати. Мајка Марија и отац Константин, већ у тешкој завади, склапају још једно примирје и чине очајнички покушај да заштите душу и тело своје љубимице. Од августа до новембра те 1875. године путују непрекидно, а задржавају се дуже само у бањама: Париз, Слангебад, Висбаден. Најзад откривају Италију: Фиренца; у то време још увек се верује да блага клима Италије лечи сушицу. Болест се, међутим, погоршава, младој лепотици као да нема лека. Она је усамљена и раздражљива. Већ у јануару 1876. одлазе даље на југ, у Рим. Остају тамо до маја и Марија Башкиртцеф може у свој кратки живот да укњижи и једно римско пролеће. To је довољно за романсу са младим и лепим племићем Пиетром Антонелијем. Сталне патње и непојмљива жудња као да су просветлиле малу Мари, очистиле и профиниле, донеле јој ону тиху уздржаност која краси младе даме 157

лепих облина. Пиетро се заљубљује. Држе се за руке и шетају или возе фијакером док лахори са Тибра, који обилазе седам римских брежуљака, мрсе њихову свиленкасту косу. Смеју се, Пиетро је проси, она сва срећна стеже његове руке и пристаје; њој се тада чини да је Рим њен завичај а млади Пиетро њен свет и верује у провиђење које ју је довело довде. Пиетро такође верује у провиђење. Праве планове за венчање. Отац и мајка, који су већ прихватили младог Талијана, одушевљени су. Гроф Башкиртцеф спреман је да много тога прогледа кроз прсте својој жени и одигра улогу срећног оца. Али један кратак излет мајке и ћерке до Напуља поквари све. Под плавим наполитанским небом, док се пењу стрмом падином Везуфа да са висине осмотре најлепши залив на свету, две лепе даме Башкиртцеф неопрезно говоре руски. Однекуд из маслињака, штоно кажу као из земље, пред њима се ствара гроф Александар Лардарел, више Рус него Швајцарац, и прикључује им се хвалећи земљу што је тако мала да се и на Везуфу могу срести даме из завичаја. Гроф Александар, који преузима улогу чичерона јер у Напуљу није први пут, изражава у почетку нелагодност, не зна којој би се дами определио, али мајка сама даје првенство ћерки и ускоро, док силазе назад према граду, млада Мари већ држи њиховог новог познаника за руку и придржава се за његово раме. У Напуљу готово да и нема времена за нешто више од невиног флерта, али гроф добија римску адресу и убрзо долази њиховим трагом, непогрешиво као расан пас трагач. До касно увече седе сви у породичном салону, он им прича своје ловачке догодовштине у Алпима, наздрављају и смеју се, а онда се гроф опрости, клања се свима, излази готово натрашке, обиђе један кварт и одмах се врати у вилу на споредни улаз и пење се на мансарду у собу младе даме која се у међувремену нагло опростила од оца и мајке и отишла да спава јер је боли глава. Млади Пиетро, обавештен да му се вереница вратила, баш тог јутра порани са прекрасним букетом белих ружа да је пољупцима пробуди и обрадује. Дошуња се сав устрептао и неопрезно отвори врата, али сцена коју тада мора да види шокира га. Оно што његова љубљена ради проћелавом и мишићавом грофу погоди га као ударац у плексус од кога изгуби дах и превије се јечећи од бола. Тако скотурен и клецав сиђе низ степенице, изађе на улицу и исповраћа се у први сливник, једнако држећи у руци онај лепи букет. Још је довољно присебан да заустави фијакер и каже адресу, али кад стигне кући више не уме да говори, само удара главу о зид и јечи. Собар Ђовани дохвати младог господара и однесе га у собу, дотрче родитељи, настане вика и кукање. Позову и лекара који 158

прегледа младог Пиетра, препише му неку водицу за умирење и каже да му није ништа, да ће све бити у реду. Они се осврну око себе и виде букет који, онако са патоса, издајнички проговори и оптужи Марију Башкиртцеф. Италијани не остају дужни. Конте Емилијан и контеса Софија одмах дођу у вилу Башкиртцеф и направе сцену. Мајка Марија их дочека с леденом мирноћом, онда им запрети полицијом и избаци из куће, али Константин фон Гавронци после псује по руски као прави баћушка; њему је свега доста, нешто је у њему препукло и он тог тренутка решава да дигне руке, како би то ми Срби рекли, од своје две луде Маре и да оде заувек у Русију, у своју Украјину, у Гавронце. Уз прасак, уз вику, уз руски напад беса, Константин Павловић Башкиртцеф то и чини. Мајка и ћерка, ипак узнемирене, траже свој мир у Паризу. Али месец је јули, њихово друштво се растурило, неки cy у Биарицу, други у Сан Тропеу или чак и даље, и друштвени живот у њиховом салону одржава се на кончићу. Њен дневник забележио је тих дана познанство са Полом Гранијеом од Касањака који јој се, међутим, удвара бојажљиво и са одстојања, љуби јој руку и гледа разнежено у очи уз фразе као да се сваки пут изнова упознају: Аншанте, аншанте. Марија то не може да поднесе. Париз је лети као добро нарасла векна хлеба: сув и пун шупљина. Размишља о оцу и Гавронцима, први пут осећа нешто као носталгију. Лето на имању зове је из даљине и она осећа да не може да одоли. Тројка која каса путевима без краја, звон прапораца, сељаци у ланеним кошуљама и гаћама који весело машу и клањају се, или трче, хватају коње за узде и заустављају запрегу да понуде пуне кошаре печурака – вргања, лисичарки, млечика – или риба нахватаних рукама у травнатом плићаку рибњака – шарана, гргеча и штука. И Марија пакује кофере, брижљиво као да путује заувек, брине о ситницама, о поклонима, преслишава се, броји на прстима драге особе које жели да обрадује, шапуће њихова имена притом, најзад купује карту на Гар д Лион и већ првог августа у зору креће на своје прво ходочашће у завичај. Шуме и ливаде, ваздух и сунце Гавронаца заиста су лековити за Марију Башкиртцеф. Њени су образи примили боју здравља, она се подмладила и поново је девојчица која људима доноси осмех и радост. Радост се враћа радошћу и Марија готово не примећује како лети време: остаје целог августа, септембра, октобра и новембра! Готово се изненади кад примети да су дани постали краћи, сиви и кишни, да cy по стазама велике наслаге мокрог лишћа које труне и чији мирис почиње да је гуши. Пробуди се ноћу и чује како олуја покреће мокре и већ оголеле 159

гране дрвећа и у тренутку врати јој се дотле примирен и завараван бол који доноси неиспуњена чежња за животом. Бол је тако снажан да јој се чини да ће умрети. He може да сачека јутро, буди оца, послугу, издаје наређења, пакује ствари, доле је већ спремна кочија док они у салону, у сивилу јутра које се тек рађа, пију опроштајни чај и док се глас о наглом одласку младе грофице шири хладним и влажним путељцима спахилука као удар судбине: зрачак светлости одлази из Гавронаца. Мужици се крсте и благосиљају је као и некада: Нека нам је жива и здрава и нека нам опет дође, светлост и радост наша. Марија Башкиртцеф одлази од оца, али не иде мајци. Она је напунила осамнаест година и од тог тренутка њен живот тече самостално. У Паризу она је са мајком само два дана и одмах, убеђена да је то неопходно њеном здрављу, путује у Ницу, да презими. Али здравље ништа боље, а усамљеност се повећава. Све више размишља о Напуљу и ружном грофу Александру који има јаку вилицу, велика уста и сломљен, боксерски нос, који је корпулентан, мишићав и проћелав, али сав у покрету као жонглер, немирних очију. Сећа се његових шала, његовог тврдог руског изговора и лепог баритона којим пева наполитанске песме; мисли да је у њега заљубљена. Пише му а он отписује и већ у фебруару њен дневник бележи напуљско пролеће Марије Башкиртцеф. Напуљ јој се допада a са грофом Александром је срећна. Тај гамен јој се не заклиње ни на шта, не обећава ништа, не тврди да је воли и да ће је волети, a интимизира се са њом као што нико није, узима је темељито и до краја, бескрајно је стимулише на еротику, и она не зна да ли више воли јутро у Напуљу кад се гриље отворе и небеска и морска светлост простре се по њима и позове их у авантуре новог дана, или завршетак тога дана, касно вече кад их притисне наполитанска мрклина, кад опрезно шкрипну тешке капије и предострожно се замандале резе, кад се фини свет повуче и улице опусте а само квартови око луке задрже своју малу, сумњиву живост, кад капци спрече светлост собе да не одлута у ноћ и она позове Александра у свој широки кревет с балдахином. Али блага напуљска клима не задржава њену болест. Једнога јутра, још се није било разданило, бела пруга праскозорја тек се била подигла на хоризонту над пучином, Александра буди напад њеног сувог кашља; док гледа како се она бори за ваздух а чело јој се роси танким слојем зноја као дах на леденом стаклу прозора, он први пут, истински уплашен, покушава да похвата искидане нити њихових односа и да одговори себи на питања која су га, ипак, мучила. Зграби 160

марамицу коју она грчевито стеже у руци и види на њој тамну мрљу крви. Завуче руку у њену косу и пита: „Мари, да ли ти је боље?“ Она се смирила, дише дубоко и тужно се осмехује. „Узми ме још једном, да те носим у сећању. Морам да идем на лечење.“ И они опет воде љубав не обазирући се на бљештаво наполитанско јутро које осветљава собу. Још одраније слушала је како у Ангену крај Париза има добро лечилиште и она, уплашена, одмах одлази тамо. Али убрзо се разочара третманом и путује у Слангебад, потом и у Висбаден. Те лепе бање не изгледају јој више тако живе и монденске као кад је била девојчица и са родитељима, али третман је добар, осећа се боље и присиљава се да издржи што дуже. У септембру сматра да се осећа сасвим задовољавајуће и враћа ce у Париз из којега више нема немеру да се сели. У поткровљу уређује једну светлу просторију за свој атеље и ту проводи све више времена у сликању. He напушта аквареле, цртеже и пастеле, али купује платна и боје и покушава са уљем. Кућом се шири пријатан мирис терпентина. Њени гости је храбре и моле да позирају. Почетком октобра уписује се на сликарску академију Жилијан. Одлази редовно на предавања и вежбе, црта моделе као и остали студенти, али непрекидно слика и у свом атељеу и сви верују да је Марија Башкиртцеф коначно нашла себе. Године 1878, Марија је навршила двадесету. Поново је салеће Пол од Касањака и она проводи многе вечери са њим у атељеу сликајући га. Кад Јелисејским Пољима престану да дувају ледени ветрови и атеље се под стаклима угреје од још невидљивог сунца као зимска башта, Марији се чини да воли тог бркатог племића лисичијег лица. Подаје му се готово понизно на каучу у атељеу, пошто га је сама скинула све до кошуље, ради сликања. Недељу дана касније Пол Касањак се жени неком младом буржујком која доноси у мираз ланац посластичарница и пекара, а Мари добија нове нападе болести и одлази на лечење у Соден. Нама, Енџи, сада може изгледати кратко време од шест месеци које она проводи на лечењу у Содену, али њој изгледа сасвим супротно. Чињеница да та размажена, својеглава и немирна грофица проводи толико времена практично у условима једног санаторијума, говори о њеном страху од болести који се сада, у тако јаком виду, јавља први пут. Она смерно као девојчица испија медикаменте и издржава топле купке, дозвољава да је руке сестара, суве као кора дрвета, масирају, облаче и утопљавају. Страх јој се увлачи у кости, потискује чак и њене еротске снове, она је безвољна и погружена, чак јој се и лепа локнаста коса почела да исправља, лице јој се издужује 161

и почиње да личи на светицу. Нову 1879. дочекује у стационару, наздрављају и честитају једни другима чашом густог црног вина које им доктор Франсоа дели као медицину. Јануар јој пролази у цртању и писању дневника, а у фебруару оставља све, почиње да тутњи кроз лечилиште, да се довикује, да шаље депеше, да се шминка и облачи лепе хаљине. На крају се спакује, обуче бунду од нерца и, поново локнаста, путује у Ницу на карневал. Отада она своју болест хоће да прихвати као изазов: болест више, она више. Фестивал у Ници, са својом буком, музиком, игром, парадама и мажореткињама, је као створен да пркоси болести. Кад протера кера у Ници, путује у Ђеп, ветровито пристаниште на Ламаншу, али се брзо опет враћа у Париз, у своју вилу на Сени, у отменом предграђу Арженту. Целе зиме упорно слика и у пролеће строга и конзервативна цензура Салона прима њену слику под називом: Млада девојка чита књигу о разводу. Пре него што се огласи речју, она сликом већ даје до знања да је загазила у покрет за женска права. Слика скреће на себе пажњу пробирљиве париске публике. Цртеж је у најбољим традицијама Пусенове и Енгрове школе, али колорит има нечег декадентног што подсећа на Монеа; нечег револуционарног и изазовног: велике сиве површине без дубине, неочекиване колористичке акценте, болан недостатак сенки. Новом јунаку Салона стижу похвале са свих страна. Као што се догађа великима, и њен живог се накнадно прекраја и оправдава. Њој сада све изгледа допуштено, а надимак „Венера спаваћих кола“ који јој је Париз наденуо због њеног вечитог путовања удвоје, али и због успутних флертова са келнерима и кондуктерима, сада звучи афирмативно и свима изгледа као неопходно искуство на путу ка успеху. Они који мисле да им се то никад неће десити, падају на колена пред Маријом Башкиртцеф. Један Романов, принц Судзов, проси њену руку. Али, авај! Мала Мари више није за удају. На венчању уштогљеног Касањака она је исплакала своје последње сузе. Сада се само тужно осмехује: она зна да више нема времена за једног мушкарца. Она их жели све, као што жели живот и успех. To је време кад исписује свој мото: Шта си ти? Ништа. Шта желиш да будеш? Cвe. Јадни принц мора да буде одбијен и да плати за све мушкарце који су је напуштали у зору, загрцнуту кашљем и орошену знојем, ужаснути и згађени. Уместо у књигу венчаних, Марија се уписује у покрет за женска права и пише ватрене чланке у часопису Грађанка. Успех и болест управљају животом мале Мари пуне четири године. Она путује, води љубав, пише чланке, слика, ваја, излаже и лагано умире. Оно што се о њој зна, зна се из тих година. Зато ћу, 162

драги Енџи, све то да прескочим. Из тих година је и њен сусрет са нашим принцом Божидаром. Његов портрет је надахнут као ретко који. Из тих година су и писма Золи и најбоље странице њеног дневника који ће накнадно, кад буде објављен, додати каменчић њеној слави. Она и даље путује у Ницу, Бијариц, Шпанију, па у Гавронце. Доживеће да јој умре отац и да јој опусти њено последње уточиште на земљи. После тога морала је да умре и сама. To је година 1884, последњи дан октобра. У Паризу је, у то време, још много светлости. Има је и у салону где лежи мала Мари и делује готово непристојно. Неко неспретно спушта завесе и тек тада се примете свеће које rope по православном адету, више главе. Присутни су све сами мушкарци, њена мајка треба тек да допутује из Нице. Дефилују многи, можда и сам Зола коме се тако луцидно обраћала за живота. Шта ли он мисли гледајући је тако младу, изједену болешћу, на одру? Да ли верује да јој је њена неутажива жеђ за животом донела болест, или ипак слути, можда и разуме, да јој је болест донела неугасиву жудњу? За живота Марија Башкиртцеф имала је седам адреса. Осма је малено гробље Паси на тргу Трокадеро у Паризу. Једну улицу Парижани су назвали по њој: Ри Башкиртцеф. Много Марија данас ходи том улицом, Енџи; носе мини сукње, имају лепе ноге и пуне су ватре у очима. Ниједна не зна зашто се улица тако зове. Многе не знају ни где се налазе. Иду Паризом насумце и оријентишу се помоћу плана који узимају са шалтера робне куће Лафајет.

163

ДРУГО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О ДИНИ

Драги мој Енџи, Да нисам сигуран да још постоји наша адреса у Виноградској улици и да ће поштар, било тамо неког или не било, убацити моје писмо кроз пукотину, јер врата не дихтују добро, да ћеш, према томе, сигурно наћи ово писмо кад се изгубљен довучеш касно увече на легало, мислио бих да пишем никоме. Упорно не дајеш гласа од себе. Добио сам само две твоје разгледнице, на које ниси ставио ни довољно вредне марке (али поштари су каваљери, они са осмехом уручују чак и писмо без марке!), из којих видим само да си жив и да се ништа битно није променило. Или се варам? Можда баш те шкрте речи, та неспремност да говориш о себи сведочи о болним доживљајима које ниси спреман да дефинишеш? Зар ћеш ме оставити у недоумици, зар ћеш ме пустити да нагађам? Драги мој Енџи, обе твоје разгледнице стигле су на моју стару адресу, на улицу Пирамида број 5, а ја сам ce у међувремену преселио у Шато Ландон 21; али управо због таквих као што си ти остао сам у вези са газдарицом и она ме обавештава кад нешто стигне. Нови стан је мој лични, купио сам га ових дана на кредит код Аграрне банке која и овде, усред Париза, важи за једну од најјачих. Ту тајну ми је открио мој пријатељ са посла Марсел са којим често дочекујем јутра по бистроима и хотелима париским. Лудирамо се, опијамо се, крадемо чаше и пепељаре да бисмо наредних дана, кад се истрезнимо, знали где смо све били. Седнемо, поређамо сувенире, па реконструишемо наше конфузне ноћне путање, чудимо се, смејемо, зацењујемо се од смеха кад откријемо да смо се понегде навраћали и по два и три пута. Марсел је Француз од главе до пете, a ја сам Србин сто посто и не дам се. Он чита јеловник и труди се да одабере нешто за вечеру, a ја га бацам и вичем: „Све по мало, мешано, ми у Петровцу бирамо тек кад је на столу!“ Марсел виче: „Литар вина!“ А ја: „Килограм, килограм, једно кило, молићу лепо!“ „Шта килограм?“, пита у чуду још трезан Марсел. „Вино“, кажем, „килограм вина, флашу вина!“ „То је литар“, исправља ме он опрезно. „Код нас у Петровцу нема литар“, кажем ја смркнуто и ауторитативно (знаш ме већ какав сам кад се уозбиљим!), „код нас све иде на кило: кило сира, 164

кило леба, кило вина, кило ракије! Све што човеку за живот треба рачуна се на кило, Марсел!“ Под притиском таквих аргумената Марсел се предаје. „Гарсон, два кила вина“ – виче као прави Србин и сви се смеју. А кад претерамо понекад и понегде, Енџи, кад засвињимо до краја и келнери се смркнуто окупе око нас и почну да размишљају шта да раде са двојицом будала који краду чаше (није добро кад келнери стану да размишљају, Енџи, то никад није добро!), ми потржемо наш последњи адут, смејемо се и показујемо наше значке „Златни кључић“ које доказују нашу припадност њиховој бранши и означавају наш високи ранг (ми смо интелектуалци међу њима, они су само радна снага) и они нас онда, расположени, тапшу по рамену, саучеснички и фамилијарно узимају нас под руку, изводе и наручују такси; а ако има каквих ненамирених рачуна зову нас сутрадан у Лоти, подсећају нас и псују онако другарски, са разумевањем за наше бекријање, као прави камарати. Откад сам купио стан, ређе излазим. Обилазим бувљак, меркам старе и вредне ствари, понеки комад намештаја, порцелан, слике, књиге, бринем се да уредим стан као прави домаћин. Имам лепу терасу коју сам већ почео да претварам у праву башту, пуну цвећа. Кад је лепо време, седим на њој и гледам низ улицу аутомобиле који јуре у таласима, слушам тај ук и вреву Париза. Сваки час завијају полицијска кола. У почетку тај звук ме плашио, али сада сам сасвим навикао: млади и бесни, полицајци пуштају да завија сирена и кад иду на доручак. Но, бива понекад да им је заиста хитња, чујеш како цвиле гуме, како колона кочи и ук мотора слаби док они све претичу. Видим понекад како зауставе саобраћај на раскрсници Jlyj Блан, извлаче сумњиве из кола и легитимишу, или како јуре даље према станици Стаљинград чија се гвоздена конструкција назире са моје терасе, јер ту метро иде средином улице, на стубовима. Тамо испод, страх ме је да пролазим и дању, тамо живи свет изван закона. Срећом, тај свет живи чудно и изоловано, не миче из свог кварта, креће се између авеније Жан Жорес и Абервила где ја немам потребе да залазим. Мој пут за посао води ме супротно, одавде према Опери: Шато Ландон, Пасоније, Каде, Л Пелетје, IIIoc Д Анте, Опера. Ту ја силазим, прођем Улицом мира, уђем у Кастилијанску и ево ме испред Лотија. На том путу, драги мој, упознао сам Дину и о томе сад желим да ти нешто кажем. Необично је то утолико што се на том путу, нити на било ком другом, у метроу, не може упознати нико. Ма колико се гурао, ослањао на друге или они на тебе, удисао њихове мирисе као и 165

они твоје, газио их као и они тебе, извињавао се као и они теби, упознати нећеш никога. Људи ураде у метроу само онолико колико је нужно, све преко тога опасна је фамилијарност коју увек неко може да злоупотреби и сурово казни. Ако можеш, седиш и читаш књигу или новине или гледаш у мрак тунела који се отвара на свакој станици. Жена са дететом иде и проси, декламује о својим јадима и моли, ти јој додаш франак и не погледаш је. Младић свира на гитари и пева, девојка иде около са шеширом и осмехује се. Убациш франак и не гледајући њен љубазни осмех и не чујући њено мазно мерси: можда је то заиста несрећан свет запао у кризу, а можда и олош који неће да ради. У возу који јури под земљом све је могуће, нема ничег сигурног и поузданог, све је сулудо и ирационално. Кад се попнеш горе, на дневно светло, одахнеш са олакшањем: осетиш како си се и сам променио, постао природан, вратио уобичајене критеријуме. Једно од чуда метроа јесте да се никад не возиш са истим људима. Путујеш увек у исто време истом линијом, али никада не видиш истог човека. У тој гунгули великог града у почетку ти се чини да никог не можеш ни да упознаш, јер на истом месту видиш увек нова лица. Временом, међутим, видиш да се ствари догађају мање више као и свуда, да се на одређеним местима у одређеним периодима појављују опет иста лица, и почињеш да их препознајеш, као и они тебе, почињеш одређеним знацима да показујеш да си их препознао, као и они тебе, па им се и јављаш тако, као познаницима, и кроз извесно време ти се и усред Париза, тамо где су твоје сталне путање, крећеш међу познатима, као и у твом Петровцу или којој другој паланци. Најпре упознаш домара и комшије са којима се возиш у лифту, па пекара, месара, пиљара, продавачицу тикета и цигарета, сервисере, власнике суседних радњи, антикваре, књижаре. Али сва та познанства догоде се на дневној светлости, на широким просторима тргова и улица. Никад у метроу. И не само да никог не можеш упознати, и горе од тога, никог познатог не можеш срести тамо. Свет непрекидно куља, тиска се, жури, улази и излази, али увек нов и различит. Никад се не врате они који су већ били, увек дођу неки нови. Као да ту, под земљом, има много више Парижана него што их има над земљом, као да тим подземним тунелима прођу само једном и никада више; дођу, оду и не врате се. To чудо великих насеобина, кад сам га уочио и доживео, готово ме згромило. Она тужна реченица коју сам доживљавао књишки и литерарно, они се више никад неће вратити, погодила ме је равно у моје рањиво, провинцијско срце: гледао сам девојке, тамнопуте и белопуте, лепих, правилних и нежних црта, 166

племенитих, господских физиономија, грациозних покрета, које седе тик уз мене или преко пута мене, додирују нам се руке или колена, и размишљао о апсурдности нашег сусрета који се неће поновити више никада и нигде, који се не може поновити. Све су ми оне личиле на сенке у Хаду, нестварне и недодирљиве, а и сам себи личио сам на сенку, проживљавајући тако своју немоћ и непостојање. А онда се једном пробудио у мени неко из Петровца, храбар и надобудан, пробудио се ту, усред зачараног париског подземља које јури и тутњи као светлећа лопта црнилом тунела, пробудио ce с намером да пркоси и порекне ту мађију несусрета која влада у овим тамним просторима. Седела је преко пута мене нека нежна девојка, одсутна као светица, са ореолом меке кестењасте косе, у танком балон мантилу који је истицао њену фигуру, са лепим свиленим шалом који је говорио о њеном господству. И нехотице сам упијао њен лик са намером да га упамтим и понесем са собом, а онда ме је као нож убола мисао да смо ми овде само сенке, залутали атоми на путу без повратка, и да се никада више нећемо срести. He, рекао сам себи. Победићу чаролију. Ићи ћу за њом, пратићу је, открићу где живи, сазнаћу путеве којима се креће; морам је срести још некада, морам савладати чудовишност ових нестварних подземних сусрета. Било је поподне, враћао сам ce с посла, имао сам много времена. Сишла је код Гар д Ле и упутила се не према излазу већ на кореспондан пратећи ознаку за петицу која иде за Бобињи. Возили смо се најпре око мога кварта, обишли смо Шато Ландон и Луј Блан, па смо јурнули под авенију Жан Жорес, прошли капију Понте и изашли из Париза; Хош, Еглиз д Понте, па Бобињи-Понте, спремала се да сиђе. Најзад на светлости улице. Ишла је полако, имао сам утисак да зна да је пратим, али није предузимала ништа. Стигла је до куће, полако откључала капију и нестала у једном од оних господских вртова који живе скривени и недодирљиви иза високих зидова, усред сиромашних париских предграђа. Пре него што је брава шкљоцнула изнутра учинило ми се да су ме њене очи одмериле кроз пукотину која се сужава, али сам продужио мирно, као да имам свој циљ, сигуран да је тиме нећу заварати. Вратио сам се убрзо памтећи адресу: улица Палада број 6. А знао сам да ми подаци нису потребни, да изглед улице, куће и капије више не могу да заборавим, да ће ми се тај призор јављати и у сновима. Сутрадан сам с посла прешао исти пут до улице Палада у предграђу Бобињи, али моје принцезе није било и ја сам с горчином говорио себи да је моја победа била привремена и узалудна, да 167

чаролија подземља, у крајњем исходу, увек мора да однесе победу. Али нисам одустајао. Ишао сам и наредних дана и шетао се улицом сатима помно пратећи дешава ли се нешто у врту и кући иза високог зида обраслог лозом у броју 6. Ништа се није догађало. Мирно париско предграђе није хајало за моје присуство. Кад сам већ мислио да дигнем руке, кад ми је лик девојке готово ишчилео из сећања, кад је већ почела да ме хвата паника да је нећу ни препознати ако до сусрета и дође – висока врата су тихо шкљоцнула изнутра, одшкринула су се и пропустила девојку у белу светлост поподнева. Није ишла било куда, ишла је према мени и ја сам видео да је решена да открије тајну мога присуства. „Зашто ме пратите“ – питала је – „шта хоћете од мене?“ „Боже благи“ – рекао сам тихо сам себи – „она постоји, она говори, она није чаролија!“ „ Што ви сказали“ – тргла се нагло она обраћајући ми се сада руски – „Ви ње Французскиј, што ви?“ „Ја сам Србин“ – рекао сам – „али живим овде, у Паризу.“ „Ја сам рођена овде, али моји су Руси и ја знам добро руски, али ко сте ви и шта хоћете од мене?“ – поновила је. „Рећи ћу вам ако хоћете да ме слушате и да се не смејете“, рекао сам. „Ја слишају.“ Харашо, рекао сам, и испричао причу о метроу. Она је ћутала неко време. „Нисам никада тако размишљала“, рекла је, „али ви имате право. Метро је зачарана железница, тамо се ништа не догађа. Човек се само превезе с места на место. To је заиста чудно. Никад никог нисам упознала у метроу.“ „Сад јесте“, рекао сам с мојим најзаводљивијим петровачким осмехом. „Очигледно“, рекла је она смешећи се, „ја сам Дина.“! Очекивала је да наставим своју причу, и ја сам наставио. Зашто сам баш њу одабрао? Од свих десетина хиљада који пролазе и који некуда иду и који се више никада неће вратити, зашто баш она мора да сруши чаролију нестајања и пролазности? Дуго сам Вас посматрао, Дина, рекао сам. Мислим да бих умро да то нисам урадио, јер никад више не бих одлучио да то урадим, а жеља би ме сатирала и даље. Да, пањатно, рекла је, иако ни мени самом није било пањатно то што сам говорио. Она се понашала као да зна више од мене о ономе што сам ја њој хтео да говорим. Синула ми је таква мисао кроз главу, Енџи, али ми је изгледала нереална. Но, после сам видео да сам у магновењу наслутио истину: она је знала много више од мене о свему што ме је мучило и сатирало. Моја лутања нису била ништа према њеним, моја је носталгија била малена и провинцијска, моја истраживања импровизована, емотивна и конфузна, моја знања дођошка и куферашка. Али моје задовољство што сам њу упознао, 168

Енџи, било је веће него њено што је упознала мене. Или је она то крила, а ја нисам. Дина је, драги мој, загосподарила мноме лако и без отпора, као принцеза која је неке кишне ноћи дошла из недођије, преспавала на зрну грашка и постала господарица замка. Ја сам срећан, Енџи мој, и писаћу ти о Дини још. Воли те твој Стојан

169

ТРЕЋЕ ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА О ЛОНДОНУ

Драги мој Енџи, После једне вечере коју сам приредио у мом апартману у Ри ди Шато Ландон у десетом арондисману, на самом рубу насеља у коме превлађују бојени и које закон третира као подземље, мада они углавном бораве испод надземног дела метроа око станице Стаљинград, дакле, после те вечере са свећама на којој сам служио прави руски шчи из конзерве који сам набавио по скупој цени у Фошеу, који смо кусали правим руским дрвеним кашикама са бојеним дршкама, купљеним на бувљаку – без тешкоћа сам савладао отпор господске виле у сиромашном предграђу Бобињи. Дина, драги мој, живи са мајком, госпођом Надјождом, ситном женицом плавих очију у којима назирем старачку параноју, која ме прима неповерљиво, напетих живаца, слутећи разочарања и неприлике о којима не говори преда мном само из обзира према Дини коју обожава, и ја морам да удвостручим моје петровачко лудило да шармирам стару белогардејку коју је шибала срџба богова. „Мадам Нади“, кажем, „кућа вам је божанствена, ја обожавам старе куће, али улазна врата шкрипе, шарке су готово зарђале, ако ми дозволите ја бих то подмазао, то је за минут готово. Да ли се слажете?“ „Како да не!“ Стара госпођа се слаже. Да видиш само сјај у тим очима кад је посао готов. He постоји ништа што старе госпође цене више од младалачке бриге за кућу. Одмах живне и расприча се и поведе ме кроз кућу тако да за једно поподне сазнам готово све о ситним и притајеним кваровима које ја одмах упишем у листу приоритета и заједно са мадам Нади скројим план који не трпи одлагање. Мон шер ами! Дина је усхићена! Освојио сам стару и префињену госпођу, која још увек носи брилијантско прстење, својим сељачким шармом! Кад год урадим неки посао у кући – офарбам ограду на лођи, излепим тапете у салону, одвезем дворско канабе да промени цветни тапацирунг – госпођа Надјожда ми топећи се од љубазности уручи мали поклон тајанствено упакован и увезан украсном врпцом – сребрна шатула, стара руска икона, или какав други драгоцен старински предмет. Бадава се батргам, галамим, старо белогардејско руско господство је ту тврђе од камена: „Само ви узмите, драги мој, 170

то је знак љубави и пажње, а не плата. Ви нама чините из љубави, и ми вама!“ Онда прихватим и пољубим госпођи руку. Морам и господство да учим, драги Енџи, не решава се увек све на петровачки начин. Тако се намиримо стара госпођа и ја, али мени је, наравно, важније што то годи Дини. Она за мене има један осмех који ме стално уверава у њену надмоћ која ми прија, јер то је она врста надмоћи која долази од јачег бола и дубљег доживљаја. Она и ја лутамо сада Паризом, али на други начин него што сам то чинио са Марселом. Нас две пијане луде, Марсел и ја, уживали смо у свету камарата, проститутки и травестита, а Дина се тога ужасава. Мени се чинило, док сам банчио са Марселом, да је то нужно, да је то цена коју морам да платим, да се морам изједначити са малим светом бистроа и улица којима се крећем, да ме једино то може спасити овог изгнаничког осећаја и осамљености која ме сатире усред лепоте и вреве Париза. А Дина на све то с презрењем одмахује руком и одлучно одбија такве жртве: „Ништа не вреди“ – говори са оним својим надмоћним, непоговорним осмехом – „то те прати као сенка. Нема је док гледаш право, али кад се окренеш и погледаш иза себе, она је ту.“ Дакле, иди напред, све даље и даље, и не окрећи се. Лечи мамурлук новом чашом ракије, спаса ионако нема. Да ме у то убеђује неко други, био бих очајан. Али из Динине руке и отров је сладак. Решили смо, драги Енџи, Дина и ја, да одемо до Лондона. Решила је уствари она, a ја сам се, по обичају, сложио. „Кад будемо у Лондону, рекла ми је, „Париз ће бити твој завичај. To је леп осећај, видећеш.“ Сели смо једне вечери на воз на станици Сан Лазар. Промицала су крај нас светла градова у ноћи, а тутањ воза готово се није чуо, као да смо на врху таласа који нас носи право у Ламанш. За два сата били смо у Ђепу где нас је већ чекао брод. Дотле ми се чинило да путујемо сами, а овде у пристаништу, кад смо стали у два реда за царинске формалности (Енглези и странци, сваки посебно, енглеске настраности започеле су већ на француском тлу!), видео сам да нас има на стотине. Била је топла јулска ноћ, али са мора је дувао ледени ветар и нико се није усудио да оде на палубу. Испунили смо салоне, ходнике, фри шоп, принуђени да размишљамо о томе да је и сам Бог хтео да Енглези буду мимо осталог света. „Знаш ли која је најчувенија Черчилова изјава?“ – пита ме Дина. „Не знам, можда она да би и крокодила сматрао за пријатеља ако би ујео за ногу медведа са којим се он бори?“ „О, не“, каже Дина. „Черчилова најславнија мисао гласи: Ако бих морао да бирам између Европе и Океана, изабрао бих – Океан!“ Та условљена различитост Енглеза коју је њихова 171

цивилизација уздигла до висине божанског провиђења, која им је дала снаге да трпе више, да се боре јаче и да побеђују, а пре свега да се храбро суочавају са истином, служила је Дини за бескрајне досетке којима ме је обасипала за све то кратко време које смо провели у Лондону. На пристаништу које је имало тако високе докове да смо на њих ступали преко палубе (у Француској док је био готово на нивоу мора, у брод смо улазили пењући се бродским степеншитем!) чекао нас је воз који ни изблиза није био тако удобан као француски: седишта су била ниска и као клупице, човек није знао где ће са сопственим коленима, вагон је шкрипао и тракарао на саставцима шина. Већ се било разданило и осматрали смо пределе: свуда посна, неплодна земља обрасла жбуњем зове, врбе и тополе, коровом, драчом и кукутом. „Ето, на тој неплодној земљи они живе“ – каже Дина – „и, као што ћеш видети, не једу коров и драч.“ А кад смо се приближили Лондону и кад је воз почео да вијуга кроз бескрајна лондонска предграђа, са редовима једноличних посивелих ниских кућа, Дина ми је рекла: „Ти станови, Стојане, су комфорни као и наши данас, а грађени су још у прошлом веку – за раднике. Они нису срушили државу да би градили комунизам, код њих све живи напоредо и развија се.“ Шта пре да ти кажем, Енџи? Утисци су тако бројни и упечатљиви, због те различитости или због Дине која воли Енглезе и шале на њихов рачун. Церекамо се док прелазимо улицу. Гледаш најпре десно, а не лево, грешку можеш да платиш главом. A како да не погрешиш кад не можеш да се привикнеш на њихово лудило које их гони да возе левом страном. Улазиш у метро, возиш се покретним степеницама и кад помислиш да си стигао – све из почетка. Нова трака носи те још толико у дубину, кад она стане идеш још даље пешице и коначно се прекрстиш кад видиш пред собом станицу. И у Паризу је метро под земљом, али није двадесет хиљада миља дубоко! Церекамо се и у хотелу: служе нам за доручак чај или кафу црне келнерице са белим кецељама и капицама, церемонијално као да смо страна делегација. А кад се то обави, одгурнеш кафу или чај који су тако очајни да једва разликујеш шта је шта, узимаш тањир и идеш да се сам услужиш са стола на коме је храна у таквом обиљу да не можеш да се не преједеш. Преједу се алави Шпанци и Французи, сладокусци Италијани, умерени Швеђани, преједу се чак и старе Енглескиње из унутрашњости сасушене од дијете као скадарске сараге, којима се од поста кожа храпави испод два слоја пудера и белила. Неко је слаб на кувано воће – брескве, кајсије, смокве, ананасе – које се залива 172

свежим соком од поморанџе или грејпфрута, неко на кувано поврће преливено укусним сосовима пуним зачина, неко је облапоран на пржаније – јаја у разним облицима, крменадле, медаљони, шунка, сланина, кобасице – а неко на све скупа (као што је случај са мном), тек сви се преједу и после цело пре подне корачају мало раскречених ногу, отежалих стомака, и гледају глупаво крављим очима које не трепћу. Чини им се да су награбусили, да су сатрли стомак, али храна је тако свежа, укусна и сварљива да брзо преброде кризу; једино што уштеде на ручку, а већ за вечеру, пошто у два три паба попију по једну криглу хладног пива, добро изгладне и почињу да разгледају излоге са храном. А кад се врате у свој завичај, сви одреда хвале се овим што су доживели, лупкају се по стомаку, кезе се и вичу: „Инглиш брекфаст – то је сјајна ствар!“! И то ти је вожња левом страном, каже Дина. Свуда по Европи за доручак служе кајзерице, бајат путер и мармеладу, а о Енглезима причају да су још и гори, да служе само овсане пахуљице и млеко или пексимит и кафу. Енглези још ниједанпут нису демантовали те гласине па је зато изненађење још веће: пантагруеловски доручак у Лондону. ,Да, да“, одобравам ја тим настраностима. „Видиш, нас бије глас да смо земља ждероња, а мој пријатељ Енџи и ја, једног пролећа, у Земуну, нисмо хтели да се уклопимо у општи поредак и возили смо левом страном.“ И онда станем да јој причам, Енџи мој, сред оног лудог енглеског обиља на нашем столу, док црни келнери и келнерице церемонијално служе око нас онај безвезни чај и кафу, о томе како смо нас двојица учили у глувилу преподнева, усамљени и невидљиви усред живости града, како сам ја одлазио у Студењак по црвену стотку да успут купим 17 цигарета и пола векне белог хлеба, а ти у међувремену пржио на решоу црни лук из чика-Тасине баште и ужеглу сланину из Севојна, и сервирао још мирисно и вруће уз струкове младог белог лука који смо јели као салату... Говорио сам то Дини, можеш већ да замислиш, сав важан и театралан, шекспировским гестовима сер Лоренс Оливијеа, она се смејала и љубила ме нежно, схватајући моју потребу да јој све то причам, a ја сам онда устајао и приморавао је да благосиљамо овај инглиш брекфаст, ово пантагруеловско обиље и мој гаргантуовски апетит; кадили смо и вазносили обилату и јефтину храну енглеских колонија, певали алелуја церекајући се као клошари, потајно симпатисани од црне хотелске послуге у којој је, под хладним наслагама енглеског васпитања, још куцало топло афричко срце.

173

Енџи мој, био сам готово заволео Енглезе, а онда одосмо у Инглиш музеум да гледамо асирске рељефе, египатске хијероглифе и грчке скулптуре. Изненадила ме једна чињеница необична за велике и богате музеје: обиље материјала са малог броја локалитета. Цела Асурбанипалова палата била је пренета овде, парче по парче, зид по зид, сва у рељефима, читав животопис овог владара; лов, ратови, гозбе, сцене урезане у тврди камен тако прецизном руком мајстора да се разазнају шаре на тканинама и копче на ципелама. Све одаје, сви ходници, све се то исправило овде и поређало на равне и дугачке зидове музејских дворана, као квадрати каменог стрипа који оптерећују својом тежином, старином, садржајем и поруком. И украси египатских пирамида били су терет тихом и опчињеном гледалишту, сав садржај Тутанкамонове гробнице, божански велик и страшан у целини на месту свога постанка, овде разложен, разбијен и поређан парче по парче, заробљен академском атмосфером музеја, оскврњен и обешчашћен, безопасан као дивље животиње у кавезима зоолошких вртова које разгледају деца. А цела једна светла и велика дворана била је испуњена само прелепим фризовима са Партенона. Нешто притиска: Перикле у изгнанству, усамљен међу зидинама Лондона. Ишао сам у круг скоро потресен сопственим закључком: све је то покрадено, отето, опљачкано, на дрзак и суров начин истргнуто из свог природног амбијента, из своје постојбине, и пренето овде да велича скоројевићку енглеску империју стасалу на једрењацима и чају. Што су нашли вредно, пљачкали су савесно и темељито. Постојбини тих старих цивилизација, тим сада осиромашеним народима, остављали су само зидине, камење, пустиње, планине и високо модро небо; да су могли, и то би однели. Кажем то Дини, а она ми се смеје. „Сачували су од уништења“, каже, „отели од пропадања.“ Показује ми црну базалтну плочу исписану хијероглифима који су упола углачани и невидљиви: плоча има на средини рупу, служила је као жрвањ. „Цивилизација је глобална ствар“, подучава ме Дина, „а не локална. Само највреднији зна шта је највредније.“ А онда зажмури па ми каже: „Не скупља Енглеска само вредне старине које прави власници не знају да цене, већ и људе. Ваш краљ, коме сте забранили да се врати у земљу као да је криминалац, живи са мајком и породицим овде. Његова мајка, краљица Марија, ћерка је румунске краљице чији је отац Војвода од Единбурга био брат енглеског краља Едварда. Војвода од Единбурга је, дакле, прадеда по мајци вашем краљу. У палатама ограђеним масивним копљима са позлаћеним врховима, тамо око станице 174

Викторија, док стражу чувају гренадири у шубарама, са енглеском краљицом Елизабетом пију чај и Карађорђеви потомци.“ „Даааа“, кажем ја жмиркајући такође, али не могу то да доживим као истину. Гледам те мостове на Темзи, те тврђаве у којима су чамили бунтовници, те палате, слушам ту буку улица и тргова, уживам у тишини паркова, и ништа српско не могу да видим. „Њичево“, каже Дина, „ти не би поверовао ни кад би своје краљеве видео овде изложене под стакленим звоном, прободене чиодом као скупоцене бубе.“ Вратили смо се у Париз авионом. Од Хитроа до Орлиа једна „каравела“ направила је лук, хитнула нас као из праћке и ми смо готово ошамућени упловили у наш град на платформи зеленог градског аутобуса који се пробија закрченим улицама вешто и стрпљиво, брундајући доброћудно као какав стари, главати клошар на Сени. „Да ли ти је Париз сада ближи, да ли је постао твоја родина?“, прошапутала ми је Дина своје нестрпљиво питање на уво. Драги Енџи, већ је давно прошло подне, осећам како малаксава бука Париза. Ове недеље радим у другој смени и време је да се спремим за посао, да заменим Марсела на рецепцији Лотија. He би он замерио ако закасним, он је и даље прави камарат, али ја волим да стигнем пола сата раније и да му тако учиним пријатност. А ово недовршено писмо о Дини и њеним напорима да ми Париз учини завичајем наставићу првом згодном приликом. Убеди ме претходно да си још увек жив, пошаљи ми једну реч из наше кућице у Виноградској улици у којој сваког септембра, док се не снађу за стан (лепо се види кроз низак прозор из дворишта, соба је осветљена слабом сијалицом на дугачком гајтану) на поду спавају студенти бескућници, другови наших другова. Воли те твој Стојан.

175

ЧЕТВРТО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О НАТАЛИЈИ

Драги Енџи, топла је летња ноћ, сви су прозори отворени. Слушам урлике аутомобила у ритму који диктирају семафори на раскрсници Ри ди Шато Ландон и Жан Жорес. Док дамара тај ук, док траје моја несаница, испричаћу ти како је у мој живот ушла краљица Наталија. Недавно ме Дина позвала да кренемо „на право место“, да видимо „праву ствар“. Дошла је у Ри ди Шато Ландон својим аутомобилом, неким малим смешним „реноом“ (кад су аутомобили у питању, Французи су конзервативнији од Енглеза!), паркирала се преко пута тачно испред поште где је сваки час могао да налети њихов службени фургон (што би значило застој саобраћаја све до раскрснице Jlyj Блан и Лафајет, лудило црног возача који је спреман у таквој прилици не само да псује већ и да зове полицију, одмах одатле, из говорнице која му је при руци, да га заштити од немарних возача који остављају своје аутомобиле где стигну, као конзерве од пива) и долетела горе да ме буди, сеца, облачи и избацује из куће, без сока, без кафе, док очи нисам честито отворио. „Можеш да ме возиш где хоћеш“, говорио сам протестујући, „нити шта знам, нити ћу шта видети, моја душа спава.“ „Одлично“, рекла је, „не идемо тако близу, док стигнемо – наспаваћеш се.“ Возила је некуда лавиринтом париских улица а ја сам се из ината правио да спавам иако ми се уистину више није спавало и копкало ме је куда идемо. Кроз трепавице сам осмотрио силуету цркве свети Денис де ла Шапел и закључио да идемо на кружни пут, негде изван. Инаџијски сам ћутао и док смо јурили Перифериком, увек на истом одстојању од Ајфелове куле, као корпица рингишпила окачена невидљивим нитима за високи шиљак торња. Искључили смо се тек на Пop д Орлеан, пошто смо одавно били прешли Сену и Берси и ја већ почео да бројим капије чудећи се зашто правимо круг око Париза и какво нас то чудо очекује кад се будемо поново вратили на капију Де ла Шапел. Кренули смо, међутим, на југ у густа насеља око Орлија, разгрнули предграђа Бур, IIIo, Ентони, Меси, петљали се код Шенплеа са раскрсницама, усмерили се најзад према Монтију, прошли кроз Арпажон и улетели у пространство поља са малим луговима на хоризонту, као у слику Реноара. Крај нас, далеко у 176

равници, промицала су села. Читао сам путоказе: Евренвил, Шептенвил. Код путоказа за Ларди скренули смо поново а пред нама се отворило пространство житних поља. Негде далеко у позадини црнеле су се шуме. „Идемо у Ларди“, рекла је Дина шкрто. Село је било још далеко, иза шуме, у долини, изгледало је да га нема. Мали жути путоказ је могао бити и лажљив, неко сељачко спадало могло га је окренути на другу страну; али Дина је возила на сигурно, знала је да је село тамо. Стигли смо у Ларди, драги мој Енџи, мало кривудајући, као кроз свако село, и зауставили нашу малу ружну машину у хладовини старих кестенова на тргу пред црквом. Изашли смо из кола као и сви варошани кад стигну у село, исцерени, спори и задовољни што нема гужве, што је мир, тишина и чист ваздух, али ја сам ипак упитно подизао обрве: нисам ваљда само због тога избачен из кревета и у полусвесном стању вожен шездесет километара, кроз градове и поља, да бих удисао чист ваздух и сањиво се протезао под зидинама ове старе цркве? Дина ми се смејала, тапшала „рено“ по хауби са захвалношћу што је тако паметна машина, што се добро сналази по друмовима и што зна где је Ларди, извинила му се због моје простоте и незахвалности, нежно га закључала и понудила ми да бацим поглед на ово лепо село које има патину времена. „Брига ме за село“, рекао сам, „хоћу кафу.“ „Наравно“, рекла је Дина „због кафе смо овде и дошли, разгледање је само узгред.“ Попили смо кафу у гостиони преко пута цркве, а онда ме је повела изван села, на гробље. Ниска бетонска ограда, лепо насуте стазе, редови мермерних споменика са исклесаним ружама, анђелима и вазама. На почетку бели обелиск са државним знамењем на коме је уклесано: Синовима Лардија умрлим за отаџбину 1914–1918. Захвални грађани. He, нисмо дошли због тога. Она то и не види, између четрнаесте и осамнаесте њену су отаџбину освајали лењинисти, после тога није било више никога ко би био захвалан жртвама. Она застаје крај једног белог гроба који већ белином одудара од црних гранитних плоча свуда около. И облик му је необичан. Просте линије, никакви клесани анђели и цвеће, само бела плоча и споменик који личи на лук каменог моста. Крупним словима на плочи пише: Краљица Србије Наталија Обреновић. Драги мој Енџи, наша краљица на малом сеоском гробљу крај Париза, усред житних поља и лугова! Наша лепа краљица Наталија, поносна жена краља Милана, мајка несрећног краља Александра, Наталија Петрова Кешко, ћерка руског пуковника, који је имао имања у Бесарабији, и румунске бојарке орођене са великим породицама 177

молдавским, наша прва краљица од велике европске лозе, која је мрзела мужа али волела сина и Србију, шта тражи она овде? „О јадни мој“ – рекла је Дина – „то је дугачка прича!“ Сели смо на хладни бели камен као на баштенску клупицу пансиона, високим зидом ограђеног од вреве Париза, у коме је краљица провела своје последње дане. Ту ми је Дина испричала Наталијин живот, сваки час прекидајући себе питањем: „Је ли тако, краљице, јесам ли у праву?“! Није ми тешко, Енџи, да замишљам како расте једна лепа девојчица, једна мала румунска кнегињица, на далеким и пустим спахилуцима у Бесарабији и Молдавији, и како доживи бајку да се уда за једног краља у једној далекој земљи. Краљ се звао Милан, био је леп, али није био добар и није био нормалан. Земља се звала Србија, била је лепа, али није била добра и није била нормална. Али то млада кнегињица није знала. Она је заволела свога краља и своју нову земљу и трудила се да то покаже. И у добру и у злу стајала је уз свој народ и народ је заволео своју лепу краљицу и био поносан на њу. Кад се ратовало, војници су јуришали напред и викали: „Умиремо за своју лепу краљицу Наталију!“ Али краљ је био себичан и кукавица и лоше је водио свој народ; петљао је, отпуштао способне људе, окупљао око себе улизице и губио ратове. Наталији је било криво али је трпела. Родила је сина и маштала о томе како ће он бити велики и мудар краљ, како ће поправити све што је његов отац покварио и од Србије направити срећну земљу. Али краљ је видео о чему краљица машта и шта смера и замрзео је. Узео је другу жену, неку ружну и дебелу грађанку, а своју лепу краљицу отерао, потом је наредио патријарху да му одобри развод брака на штету краљице како би могао да јој одузме сина. Кад је то добио, рекао је да се краљица протера. Она није хтела да иде. Народ је био уз њу. Изишао је на улице, закрчио све пролазе и узвикивао краљичино име. Да су нас учили, драги мој, да су нам предавали српску историју, ми бисмо знали да ово није бајка и да се стварно догодило. Улизичка, полицијска српска власт спроводила је вољу свога сулудог краља. Нити краљица, нити народ њу нису интересовали. Власт је наредила да војска пуца у народ. Усред мирног летњег поднева на улицама Београда пала је крв. У паници бежећи на све стране народ није стигао да се окрене и види како један затворени фијакер без прозора вози њихову краљицу на савско пристаниште, у изгнанство. Војници су пуцали у народ и ранили краљичино срце. Она је ушла у пароброд који је запловио преко великог ушћа право у земунско пристаниште окружено великим, суморно једноличним зградуринама аустријских 178

надлештава и било јој је као да са топлог југа путује на хладни север где вечно дувају ледени ветрови и никад не цвета цвеће: мрзела је Аустрију која из хладног рачуна даје снагу њеном мужу – ситном, пакосном, у себе заљубљеном човеку, краљу Милану. С презиром је показала цариницима пасош и затражила дилижансу да је вози у Молдавију, земљу њеног детињства. Било је суво и врело лето, поља у Молдавији су већ мало нагоревала, имала су ону тужну, пепељастожуту боју која појачава осамљеност. Колико се радовала повратку у завичај, очекујући да ће он као лековити мелем извидати њен тешко рањени понос, толико се сада разочарала. Отац, стари пуковник Петров, био је умро, мајка је стално мењала место боравка и младе љубавнике, свет који се мувао по спахилуцима није био онај исти свет, били су то неки преварни и слаткоречиви бојари који су ласкали младој краљици у нади да ће је придобити за своју похотљиву постељу. To је још више повредило већ рањен Наталијин понос. Отац јој је завештао своја имања и она је била богата и самостална. Поред тога Србија јој је слала месечну апанажу, у злату. Шта је она тражила у молдавским забитима? Средила је своје папире, осигурала своје приходе и запутила се где и сви изгнаници – у Париз. Тамо је, драги мој, као што знаш, већ била једна несуђена српска краљица, Капетан Мишина ћерка Сарка Карађорђевић. Њени салони били су познати, кроз њих је пролазило све што је икада имало било какве везе са Србијом, али за Наталију су они били затворени; за ове две велике српске жене Париз је био исувише мали. Краљица је подигла своје служавке, своје дружбенице, целу своју свиту, и запутила се у Бијариц, под Пиринеје, у мирно монденско летовалиште, на ветровиту обалу Атлантика. Тамо, сматрала је, далеко од интрига српског двора и затрованих париских салона, у пејзажу који почива на контрасту питомине који је створила људска рука и дивље снаге океана, она ће васпитавати свог сина да буде јак и праведан, оспособиће га да преузме јаким рукама слабашну круну једног напаћеног и доброг народа и да га учини срећним. Наталија се још увек надала да ће у спору са мужем, ако не оно што припада краљици, извући оно што припада свакој мајци: свога сина. Могу лако да замислим ову лепу амазонку која је рањена, али још увек пуна снаге, која се не предаје, која пркоси, пише на десетине писама дневно на чистом српском језику аргументујући на задивљујући начин своје право мајке да преузме и васпитава своје рођено дете које један себични краљ и његова удворичка влада ломатају по гарнизонима и заводима, стварајући од њега спартанца који у детињству свом није 179

упознао љубав мајке; пише седећи у својој белој собици крај прозора и тако занета не чује како шуме таласи океана док ваљају своју белу пену пустим плажама Бијарица. „Каквог ви то краља хоћете?“ – пита краљица Наталија српску владу – „суровог војника без душе и срца, без лепих и племенитих осећања? Да ли је напаћени српски народ шта скривио свом великом Богу да му додели таквог вођу?“! Писала је Наталија у тишини коју служавке и дружбенице нису смеле да ремете; само су, и даље, шумели велики таласи, беле самотне пруге које надиру однекуд са пучине и грме потмуло, стварајући језовит звук пространства, и пре него што се њихова немирна линија угледа на хоризонту. Писма су одлазила, а за њима су стизали одговори од српских министара, црквених главешина, војних заповедника и владиних чиновника, али увек на исти калуп, неодређени и двосмислени као да их је писао некакав турски паша. Све је било могуће и ништа није било могуће, све је било запетљано и недопетљано, све је било свачим условљено, свако је сваком везивао руке и ништа се није покретало са мртве тачке. Краљевић је растао по српским гарнизонима и караулама у незнању, греху и прљавштини. Дању је ишао на вежбалишта а ноћу су му доводили белолике београдске блуднице да од њега стварају мушкарчину; Наталија, пуна мајчинске интуиције, предосећала је шта се збива и туговала у самоћи слушајући како надиру валови океана на ниске, нежне и песковите обале Бијарица. И кад је помислила да неће успети, да ће јој срце бити заувек сломљено, осетила је да нешто пуца, да се ломи и покреће. Некакав министар је нагло одлучио да крене у Европу и поведе са собом краљевића и писао је да треба неизоставно да дође да се сретне са њим у Баден Бадену, или у Паризу, или ће они, можда, доћи чак и до Бијарица. Све је опет било неодређено, ни датуми нису били сигурни, али је она одлучила да иде у сва та места и да чека и да свог Александра, кад га једном буде прихватила, више не пушта по цену скандала. Тако је и урадила и до сусрета је заиста дошло, у Баден Бадену. Направила је дар-мар у хотелу, узела свог сина и одвела га на станицу; али убрзо за њом је стигла цела свита са полицијом на челу, били су присутни и новинари, заиста је избио скандал, све новине су пренеле да је мајка киднаповала српског краљевића. Наталија се вратила у Бијариц сама и тужна, али није пристајала на пораз. Тих дана краљ Милан се повукао са престола, својим бонвиванским животом са својих тридесет и пет година истрошен као какав старац, искамчио од Србије и Русије замашну своту готовине, и 180

отишао у Беч да се коцка, да шета пса и води љубав са својом дебелом грађанком. У Наталији се запалила нада да ће њен син, кад буде крунисан за краља, доћи сам у Бијариц по своју мајку да је води у Србију, у двор, да живи као краљица-мајка и ужива у почастима и љубави. Време је пролазило и једног дана Александар је заиста постао краљ и заиста се запутио на обалу далеког океана да посети своју мајку. Било је опет лето, са пучине је дувао слаб ветар, по небу су се бешумно ваљали бели облаци а море је у правилним размацима, спорим свечаним ритмом, надирало на меке, ниске обале; Наталија је спремала дочек свом сину краљу, срећна и узбуђена као да је на Топчидеру. Кад се краљ појавио, све дворкиње и дружбенице у најсвечанијим дугачким хаљинама направиле су му шпалир кроз који је он прошао пре него што је стигао до своје краљице-мајке пред којом је онда клекао обгрливши јој колена док га је она љубила у косу; било је заиста потресно и сви су се расплакали, све је личило на испуњење чудесног сна. Али још исте вечери, на хотелској тераси, уз музику, краљ се забављао са дворкињама као да је у официрској мензи, играо је са њима и, привлачећи их страсно уз себе, љубио кришом иза ува и говорио скаредности, а на мајку са којом је провео тако мало времена и која је провела живот маштајући о овом тренутку, није обраћао пажњу. Но, мајка се смешила. Било јој је мило да гледа свог сина чак и тако, као краља-заводника. Једна бора усекла ce у њено чело тек кад је приметила да краљ највише игра са једном дворкињом, да се њој најлепше смеши, да њу највише привлачи и да му она једнаком мером одговара. Наталију пресече бол у грудима: била је то Драга Машин, сиромашна распуштеница коју је она из сажаљења спасла од официрске похоте и понижења и повела је са собом да јој буде служавка и дружбеница. У тој страсти према ниском личио је сада њен син на свог оца, краља Милана. Наталија се сва стресла од подсећања и зле слутње, али тешила се да је Александар само безбрижни момчић коме још траже принцезу за жену. Забога, с ким би он данас флертовао ако не са лепом и податљивом распуштеницом Драгом Машин? Тако се она тешила разумом, али нешто у њој говорило је другачије. И заиста, кад је једнога дана млади краљ отишао у Србију, све Наталијине наде распршиле су се као бели облаци а слутња се згуснула у грудима као нагло утихла црна вода океана: уместо мајке, краљ је са собом повео Драгу Машин. О, да никада није дошао да види своју мајку! Наталија је ридала у себи дуго и горко, слутила је да је неко проклетство пало на српско краљевство. Како да се бори сада, коме да пише? Док је 181

писала другима борећи се за свога сина, гајила је наду. Сада, када је требало да пише сину и да се бори против њега самог, знала је унапред да ће изгубити битку. Али није хтела, није знала, није могла да одустане. Писала је сину упорно и дуго. Чак и онда кад се он оженио Драгом Машин угушујући као прави тиранин негодовања по Србији, она је још увек писала и молила да се узме у памет. А онда је једног дана добила од сина једно просто, себично и страшно писмо у коме се он одриче своје мајке и забрањује јој да се икада врати у Србију. И она последња, танка и готово нестварна нит пукла је и Наталија је коначно остала сама. Никога више није било са њом осим ветровитог Бијарица, океана и његових великих, спорих и свечаних таласа. Помишљала је на самоубиство. Била је поносна до охолости и патила је бескрајно. Она – тако лепа, тако паметна, тако исправна, тако часна, била је сурово кажњена, без повода и неправедно. Сате је проводила у размишљању преиспитујући и мучећи себе, без правог одговора, без правог решења. Зашто јој је Србија, коју је толико волела, наносила толики бол? Док је Наталија тако туговала, однекуд са огранака Пиринеја, са неке усамљене хацијенде, стиже у Бијариц једна шпанска породица. Отац, мајка и ћерка. Ситни, сувоњави, белих лица под платненим шеширима на онај јединствен начин на који то бива само код тамнопутих Шпанаца, тихи, готово нечујни, ћутљиви, кретали су се увек скупа као да се плаше да се растану. Шта такве птице траже у Бијарицу, нико није знао. Бити у Бијарицу a недруштвен изгледало је скандалозно. О њима је убрзо почело да се шапуће и нагађа, за оговарања није било готово никаквих чињеница. Напетост је расла, присуство тајанствене шпанске породице, (ваљда су били породица?) прерастало је у инцидент који је, бар за кратко време, скренуо пажњу са трагедије српске краљице Наталије. Шпанци су били тако повучени, тако затворени у себе, тако ћутљиви, да се нико није усуђивао да им приђе, чак ни да им упути само једну реч, поздрав, осмех, добру жељу. Последица тога је била да су у њиховом присуству, за обедом, на поподневној чајанци и у сличним приликама, говорили гласно, причали тако да могу да их чују и разумеју, бацали им у лице изазовно текуће приче, трачеве и пикантерије, као витешку рукавицу, без наде да ће бити прихваћена. Тако су ћутљиви Шпанци, неког јутра у салону, морали, од некаквих француских сифражеткиња, да слушају причу о храброј и несрећној краљици Наталији која је добила битку против мужа а изгубила је 182

против сина, заувек и непоправимо, и пала у тугу, очај и безнађе. На опште чуђење, стари господин (за кога одмах сазнадоше да се зове Хозе Емануел Кастриљо, јер се најпре учтиво представио, пошто је саслушао причу, искористивши тренутак тишине), устаде и извињавајући се много пута замоли сифражеткиње да га, ако икако могу, представе краљици чију су причу управо испричале. Изненађење је било тако велико да ове даме остадоше без речи готово неучтиво дуго. Шириле су своје пажљиво осенчене очи и колико је било могуће дискретно овлажиле језиком усне пре него што су скоро у глас рекле да ће им то бити драго ако је само краљици по вољи, у шта, међутим, сумњају, јер краљица већ и не излази у друштво, обедује у својој соби са пратиљама, шета се на кратко, тек увече, обалом, а после тога седи сама на тераси и посматра пучину. „Ту жену сам посматрао и видео да много пати, али нисам знао њену причу“, поче Хозе да говори тако поверљиво, тако присно, са тако типичном шпанском брбљивошћу и гестовима да његове саговорнице морадоше опет да се погледају у чуду. „Одмах сам пожелео да је упознам, јер њој може помоћи само неко ко зна шта је патња, али и утеха.“ „Зар Ви, господине Хозе, знате за тако велику патњу?“, питале су брже-боље ослобођене жене Француске. „Бог је одредио“ – рече Хозе тихо – „да је упознам. Ви сте и сами морали приметити да ми нисмо овде ради провода. Ми тражимо лека нашој болесној ћерки. Казали су да ће јој благи морски ваздух пријати и да ће продужити њене земаљске дане. Њена је болест неизлечива, ми смо свесни да је њен крај близу и зато се спремамо да је поверимо Богу. Видите колика је наша патња, госпође моје дивне: краљица је тужна што јој је син окренуо леђа, али хвала Богу, то може бити само привремено; међутим, моја жена Фелиција и ја изгубићемо нашу Силвију заувек. Ми смо тужни, али предани Богу и очекујемо од њега утеху. Наша велика патња и још већа вера пружиће краљици утеху у њеном болу, зато вас молим да ме препоручите.“ „Бојимо се да краљица неће желети утеху“, рекоше сифражеткиње. Хозе тад размисли мало па рече: „Али мени и мојој породици потребна је утеха. Замолите краљицу да нам је пружи. He може нам то одбити, Бог то очекује од ње.“ Чињеница да је Хозе Емануел Кастриљо не само проговорио, већ одмах испричао целу своју причу, са свим детаљима, да је несрећу своје кћери, о којој би се тек смело нагађати и шапутати по салонима, коментарисао гласно и отворено, чинила се овом веселом и безбрижном свету, ма како био мало спреман да са Шпанцима дели 183

њихов верски занос, као стварно божанско провиђење, као чудо које је само Бог у стању да створи. Ипак остаде сумња да ће то произвести било какво дејство на српску краљицу Наталију која је, знали су то сви добро, била поносна и охола у радости и болу. Али кад Наталија, саслушавши шта се од ње тражи, без речи и кротко пристаде да сиђе и поразговара са Шпанцима – Бијариц убрзо испуни неко узвишено, неприродно и готово свето расположење какво овде нико и никада није упамтио. Весели жамор се утишао, људи су се шетали ћутке сами, удвоје или утроје, напрегнуто слушали звукове са пучине и препознавали у њима моћно оркестрирање, грмљавину музике, снажне и потресне симфоније. Иако су били загледани једино у себе и били толико обневидели да су се саплитали на пустој и равној плажи, њима се чинило да виде како одозго, из плаветнила Пиринеја, лете према мору бели анђели. Сусрет ове шпанске племићке породице и српске краљице Наталије, заиста, као да је режирао сам Господ Бог. Нагла Хозеова одлука да краљици не нуди, већ да од ње тражи утеху, била је бљесак божанског надахнућа. Она која је била, како нам сведочи један српски изгнаник, „охола и хладна, која је даривала као да дели одликовања, са висине, не спуштајући се до онога кога дарује“, са сузама у очима привила је на груди младу Силвију и заувек је сместила у своје срце. Краљичине дворкиње, које су ce биле обрадовале овом случају са надом да ће он изменити расположење њихове господарице, да ће јој повратити вољу за животом, пркос и борбеност, окружише паћенике бригом и старањем. Очекивале су да ће Шпанци узвратити на ову пажњу љубазношћу и новим пријатним разговорима, али они поново заћуташе као и претходних дана, издвојише се и усамише као да поново никог не знају и да им нико не треба. Трајала су кратко нагађања, кад Хозе поново проговори, пресавивши се, готово клекнувши пред Наталијом. „Госпођо краљице“ – рече – „пажња Ваших дворкиња је дирљива, али нама је она сувишна. Молимо Вас, пођите са нама у цркву да нашу Силвију препоручимо Богу. Ваша патња биће Богу препорука за Ваше молитве.“ Наталија је ћутке послушала. Мало касније, у тешкој, светој тишини простране цркве клечала је пред кипом деве Богородице преко чијег порцеланског осмеха су прелетале сенке облака који су са пучине летели у високи вртлог Пиринеја и изговарала молитве које дотле никада није знала нити је мислила да их зна. Срце јој се било испунило неком непознатом милином и мржња коју је осећала према превртљивим српским поповима, који су краљу Милану потписали право да је 184

отера, беше сасвим нестала. У овој цркви није било попова, није било никога, била је празна, између Бога и ње није било посредника, била је светла и пуна неких прозрачних сенки које су дамарале као божански дах; а кад је боље ослушнула – велика тишина показала се као тихо и уједначено певање мора које зидови цркве хватају и репродукују попут џиновске морске шкољке. Очи Силвије де Кастриљо засјале су радошћу. Она се молила клечећи такође пред Богородицом, немо и усрдно, осмехнута задовољно као неко коме су молитве услишене. Чудо које је она стално очекивала, знак божанске милости коме се надала, догодило се. Бог је послао једну краљицу да јој измоли препоруке на небу и Силвија је примила то са захвалношћу. После молитве љубила је краљици скуте и руке и падала пред њом ничице као да је она само божанство које је дошло да јој већ овде, на земљи, у љусци њеној људској, слабашној и нагриженој туберкулозом, удели милост. Наталија ју је подизала и привијала себи на груди, као што је сина свог док је био мален и присан са њом. Хозе и Фелиција залеђених осмеха кршили су сметено руке гледајући дело божанског провиђења и били готово сигурни да присуствују чуду и да ће њихова ћерка, Божјом вољом, можда и оздравити. Али преживљено узбуђење шкодило је Силвији. Она још исте вечери упаде у врућицу и целу ноћ Наталија је преседела крај ње скидајући јој хладном мокром марамом танки кад зноја са чела. Ујутру температура паде, а тешко бледило и дубоки подочњаци дадоше родитељима да наслуте да им Бог није попустио и да морају да стегну своја срца. „Краљице мила, Ваше блажено и предобро височанство“ – рекоше они – „бојимо се да је наш боравак у Бијарицу и са Вама завршен. Бог је хтео да Вас овде упознамо и да нам помогнете Вашим молитвама. Али сада морамо у Берк-Сир-Мер, једно мало и усамљено рибарско место у коме се налази болница, јер ће нашој Силвији бити неопходна болничка нега.“ Охола краљица Наталија тада рече овим до јуче њој непознатим људима: „Драги моји пријатељи, ја ћу поћи са вама. Лично ћу неговати вашу ћерку а моју младу пријатељицу. Бог нас је саставио, нека нас Бог и растави.“ Десет дана касније Силвија је издахнула, у ропцу, на Наталијиним рукама, у само свитање кад је врућица престала а оштру румен јагодица сменило густо бледило лепог шпанског тена, док је покушавала да је придигне из постеље и покаже јој – у неприродној тишини јутра – како се рађа зора на још тамном океану док се рој рибарских бродића враћа с пучине, из ноћног лова, а још видне 185

светиљке као свици горе на њиховим прамцима. Сахранили су Силвију на маленом гробљу Берк-Сир-Мера ограђеном каменом оградом и тужним, шиљатим тујама, на узвишеној обали са које се дивно види море са бродовима који плове за Бијариц и још даље, за Сан Себастијан. За прилике у овом селу, на сахрани је било много света. Осим родитеља и Наталије, лекара и особља из болнице, ту је била и Наталијина свита и још понеко од гостију из Бијарица који није хтео да пропусти крај овог друштвеног догађаја који је сам Бог претворио у чудо. Сеоски жупник, уважени дон Емилио, дирљиво је читао цитате из Светог писма, и сам узбуђен због присуства једне краљице у овом заборављеном насељу простих рибара; a Наталија је тихо, готово за себе, ридала широм отворених очију, као да гледа а не види, и осећала како она чврста рука која је стеже у грудима од тренутка кад јој је син јавио да више не жели да је види, полако попушта. Сузе које су се сливале низ њено лице односиле су бол. Плакала је за Силвијом, али и за својим сином који јој је изгледао, у овом тренутку, исто тако као и Силвија, од Бога обележен и осуђен на нестанак. Плакала је због нечега што није знала, али је слутила, као да је добила пророчку моћ, да се мора догодити. А кад је две године доцније чула страшну вест, да су усред ноћи њеног сина изболи официри ножевима у његовој спаваћој соби, Наталија није пустила сузу. Отишла је у цркву, у Бијарицу, ону исту у којој се молила Богу за Силвију, клекла пред кипом деве Марије, склопила руке и остала тако нема и у молитви васцели дан, не би ли измолила опроштај за грехове њеног сина; Наталија је тада већ годину дана била у католичкој вери. Догађај који се тако изненада збио, који је тако кратко трајао, изменио је живот Наталије Петрове Кешко Обреновић за цео живот, и за вечност. Са љубављу према младој, Богу намењеној Силвији, упила је у себе и љубав према том Богу коме се тако верује и који има моћ да највећу утеху и блаженство даје управо онима који највише пате. Наталија се вратила у Бијариц и наставила свој уобичајени живот, али није прекидала везу са Хозеом Емануелом и Фелицијом који су остали да негују гроб своје ћерке и моле се Богу. Обилазила их је често, а и они њу. Сваки сусрет био је за њу ново откриће и нова потврда да се, и са њом, остварује божанска воља. Размишљала је о себи, своме животу и Богу, присећала се свих појединости, повезивала их у целину, причала, поверавала се. Тако је пред њене очи, као осветљена муњом, бљеснула истина и о њеном животу: Бог је одабрао њу, малу, охолу, сујетну, у себе заљубљену молдавску принцезу, да је казни за грех према Богу и људима. Она, лепа и 186

поносна провинцијалка имала је да доживи радост удаје за једног краља, да би је тај исти краљ понизио и оставио, имала је да доживи радост да постане краљица-мајка да би је рођени син, кад постане краљ, пошто се оженио њеном дворкињом која је носила њене одбачене хаљине, заувек протерао из краљевине. Бог јој је давао све што је пожелела, a потом јој то сурово одузимао. Рањеног поноса и несрећна док је имала све то што је сматрала да треба да има, или док се за то борила, смирена и срећна сада кад је све то изгубила, Наталија је схватила да је Бог умешао своје прсте у њен живот; њен понос претворио се у хришћанску смерност и слатки заборав. На годишњицу смрти њене миле пријатељице Силвије, ћерке маркиза де Кастриља, чији лик је светлео у њеном сећању као божанство, краљица Наталија узела је прво причешће у својој новој вери, у БеркСир-Меру, у оној истој скромној болничкој капели у којој су препоручили вечном Богу душу Силвије, од оног истог жупника који је на сахрани дирљиво читао речи проповедникове; океан је тог дана био немиран и чули су се таласи и крици узнемирених галебова. Енџи мој драги, ја сурово сажимам ову причу, прескачем целе романе, занемарујем судбине Наталијиних дружбеница и верних пратиља, пријатеља тронутих њеном судбином, пропуштам часове самоће разједане сумњом, током зиме нарочито, док дувају хладни океански ветрови који доносе напетост и лудило, нервозно и неспретно журим да дођем до краја. Осећам да иза свих детаља, иза свих догађања, иза свих чуда која су слудела и сами Бијариц, постоји нешто још веће, још важније, као дамар над дамарима, као талас над свим таласима, нешто у Наталији јако и непроменљиво, нерањиво и недодирљиво, изван говора, изван молитве, изван греха и опроштаја; слутим то, Енџи, док слушам о њеном покајничком животу у коме доминирају само смерност, молитва, разумевање и доброчинства на која полако одлазе њена велика имања у Молдавији и Бесарабији. По томе, више него по ичему другом, она постаје славна и вољена, најпре у Паризу где се убрзо досељава, а потом и много шире. Нема духовне и добротворне акције у којој није велики, краљевски прилог краљице Наталије. Највише тих прилога, Енџи, има за српски народ у часовима његовог искушења, од 1914. до 1918. Потресне графике које приказују мученички српски народ како у колонама напушта своју земљу у зиму 1915, које су прекриле француска села и градове позивајући на солидарност са Србима, док су новине објављивале баладе Виктора Игоа о јуначком народу, штампане су и парама Наталије Обреновић. Она, која није била српкиња, једино љубав 187

према Србији није хтела да доводи у питање. Она, која се одрекла свих звања, сваке почасти и сваке таштине, једино круне српске краљице није хтела да се одрекне. До смрти и у смрти остала је српска краљица Наталија. Зашто, Енџи? Како је смела, како је могла да љубав према том народу изравна са љубављу према Богу? У време кад је ћутала о свему, кад ништа из свог претходног живота није више сматрала вредним коментара, Наталија је, у тешком часу по српски народ, кад је изгледало да су му и Бог и људи окренули леђа, рекла са поштовањем које је остављало утисак: „Српски народ је велик и праведан, он ће издржати све тешкоће и победиће.“ Французи, затечени тиме, подизали су обрве. Нису се усуђивали да ишта кажу, али ваљда су мислили: „Па тај народ је ипак прогнао краљицу и упрљао руке крвљу њеног сина. Зар се то може опростити?“ Они су, помало циници и бонвивани какви су већ били, ваљда сматрали да милосрђе не иде толико далеко и да краљица, кренувши једанпут тим путем, помало претерује, а помало и глуми. Нису, Енџи мој, знали. Али мени није тешко да замислим подне у Београду и масу народа у широкој, променадној Топчидерској улици, која је притисла двор краља Милана и кличе својој краљици. Љубав испуњава проређени ваздух летњег дана, љубав према једној странкињи у тренутку кад је се муж одриче пошто су је напустили власт и црква и пријатељи, према жени која губи свој нови завичај пошто је стари већ изгубила. Сила која је гони јача је и од краљице и од народа. Али народ српски не признаје ту силу. Он сматра да је љубав његова јача од сваке силе и не да своју краљицу и храбри је да се бори, да истраје, да победи. Слика која настаје, коју ти, Енџи, већ знаш, Наталији непрекидно светли пред очима као слика распетог Христа окруњеног трновим венцем, из чијих руку, ногу и ребара цури крв: кратка, мукла, у општем жамору и галами једва чујна команда, постројени војници у својим сиво-зеленим копоранима клекну и пуцају. Све је стало, нико не верује да се то догађа, само црни барутни дим лебди између војника и народа као злокобни доказ. Још једна команда и још један плотун пре него што маса закука, залелече, зањише се и распршти ломећи ограде и газећи баште около, у паници, оставивши за собом мртве и рањене да крваре на калдрми. А она тамна мајска ноћ, Енџи, кад се злокобне сенке шуњају око двора, под младим дрвећем, које вребају свога краља и његову драгану Драгу Машин, а нигде народа, нигде љубави, само злокобна тишина над тамом Сењака, Топчидера, Дедиња, Авале, Космаја, Рудника и даље широм Србије, та тамна ноћ стеже краљицу Наталију као тешка 188

крвникова рука. Убеђен сам, Енџи, да Наталија не жали свога сина већ народ коме је Бог доделио судбину да извршава његову вољу. Она је можда знала оно од чега се мени сада, док размишљам о томе, диже коса на глави: да је Бог њен драги српски народ, као и њу саму, био за кушање одредио. Краљица Србије Наталија Обреновић умрла је у малом, зидом ограђеном пансиону Пјера Лотија, овде у Кастилијанској улици близу Тиљерија, само шест дана после свог осамдесетдругог рођендана, 8. маја 1941. Више од месец дана било је прошло откако је чула вест да су Немци бомбардовали њен Београд и прегазили њену Србију. Током тих месец дана, док се није коначно смирила, сваки пут кад склопи очи видела би те Прусе у стегнутим униформама како јој, искежени као њихови вучјаци, прилазе у Баден Бадену и отимају њеног Александра који, премро од страха, не уме да се отима, само пући уста и покушава, безгласно њуцајући, да заплаче. Чак и данас, после толико година, тако је лако замислити ту сцену, драги мој Енџи. Воли те Стојан.

189

МЕХАНИЗАМ ТУГЕ КРЧИ КАО СТАРИ ЗИДНИ CAT

Са оне стране шалтера седи некакав ружан, грбави службеник. Велика глава с кратко ошишаном косом насађена је директно на широка рамена. Смежурана и безбојна уста и одсутан поглед кроз дебеле наочари. Све то само повећава код Анђелка ону одвратност коју чине пола страх а пола презир према тим секретаријатима и управама у које залази ретко и у крајњој нужди и где се увек без кривице осећа кривим. Службеници га примају с неком леденом, испитивачком мрзовољом, не слушају га док прича и прекидају га осорним питањима, па мора да понавља као да је он крив што не слушају. Јетко, кроз зубе, неразговетно, казују какве све формуларе мора да купи и попуни и таксе да уплати да би поново дошао код њих; као да су они нека виша инстанца до које се не долази тек тако, са улице, него тек кад се положе некакве квалификације, изврше неке тешке и опасне предрадње, обаве неки мистични, строго прописани, посвећени, њему зврндову недоступни задаци. Ако успе да уради све то што се тражи од њега и поново стане пред њих, с гађењем и мржњом гледају га кроз стакло, после дугог оклевања отварају своје књиге као да преиспитују своју савест да ли да му учине оно што тражи, сваки час се збуњују, спетљавају, и притом немо сикћу стављајући му до знања шта све морају да подносе због њега; на крају стану и блену кад треба да уписују његове податке као да cy ce тек сада досетили да он заправо и не спада овде, да су за њега одговорни неки други и негде другде, узимају међу затубасте прсте наливперо пажљиво као да хватају гуштера, па уписују погрешно име или презиме, проверавају, исправљају, онда му полако изручују папир кроз узани шалтерски прорез пошто је претходно, следећи њихова упутства, морао да провуче руку и у масну књигу упише пријем. Овај земунски „секретаријат за унутрашње послове“ је стара аустроугарска зградурина дебелих зидова са рељефима у малтеру који надобудно имитирају склад камених млетачких палата. Прости и гломазни облици зграде, узани високи прозори, масивна дрвена врата бојена сивим војничким нијансама, претпостављају укрућене и живописне униформисане државне чиновнике; али тог континуитета, наравно, нема. Зграда се користи у недостатку боље, по нужди, док се 190

неки способан начелник не домогне јачег утицаја на државну касу и не сазида нову суповску зграду, са фасадом од тамног шведског стакла. Да је ово смештај по нужди, види се по свему и свачему. Тешка улазна врата су стално отворена, степениште и масна сокла прљави, шалтер-сала је уствари ходник на спрату где су из канцеларија, кроз дебеле зидове, избушени мали шалтери који личе на пушкарнице. А више од свега тај утисак намећу сами службеници који се крећу кроз ову строгу, старинску зграду као кроз крчму у којој увече једу пљескавице и испијају шприцере – смакнутих панталона, заврнутих рукава на увек запрљаним белим кошуљама, излизаних потпетица, масних фризура, подбули и мрзовољни. Предосећање са којим је Анђелко дошао овде, сада, после свих ових утисака, тако је јако да је он готов да се врати. Чини му се да је све то већ видео и доживео и да му је исход познат. Као да се све то догодило још јутрос док се присиљавао да крене и сав обузет тим напором једва успевао да прати опако ратовање, готово на живот и смрт, које је комшија Таса предузимао против симпатичног али недоказаног Буће који упорно копа рупе у расаду лука и патлиџана. Једва је смогао храбрости да се обрати грбавом службенику широких рамена. Али, зачудо, овај није правио мрзовољне гримасе, није сиктао. Послушно је превртао листове дебеле књиге, тражио, радио оно што се од њега очекивало. Анђелко је већ помислио да је сав његов кошмар, који га није напуштао данима, неоправдан, да ће можда добити пасош и без јаких веза и нарочитих оправдања. Ту и тамо, граница се већ отварала спретним шверцерима. Београд је био пун италијанских фармерица, најлон кошуља и мантила „шушкаваца“. Грбавко је забо свој кратки прст у неко посебно важно место дебеле књиге и мирно чекао да га Анђелко, који је очигледно некуд одлутао, примети. „Ти си студент?“ „Да.“ „Пријављен си на привремено, пасош мораш да тражиш тамо где си пријављен за стално.“ „А где је то?“ Грбавко се није насмејао, али је мало сагнуо главу и погледао га преко наочара. „Откуд ја да знам где је то, ако ти не знаш!“! Тај одговор Анђелко је предосећао и њега се плашио свих ових дана. Пријава „за стално“, кад је био добио посао, била је избрисана без његовог знања и питања и враћен му је стари, ништавни статус привремености. Неко је био буднији него што је очекивао. За пасош је морао да иде у Равново. Знао је да га тамо неће добити. Путну исправу, осим ретких повлашћених, тамо још нико није добио, a поготову је неће, после свега, дати њему. Али он није имао избора. 191

Знао је да мора да иде, да се изложи понижењу онога који моли, да отрпи презриве погледе и ледено, беспоговорно, дискреционо одбијање: био је исувише рањен да би могао да живи без икакве, макар и најмање наде. Ако је хтео да дише, да се креће, да живи, морао је да одложи за неко време свој пораз. Покушај да се смири шетајући се дунавским кејом овај пут није му успео. Чим је прошао ресторан на води „Венецију“, пијацу и мрачне магацине који се на њу наслањају и запловио у барокне криве улице Гардоша, у свакој капији, иза сваког кибиц-фенстера, поред сваке гломазне зелене пумпе са точком као од муљаче, видео је Весну Секулић, весело искежену, шареном врпцом везане косе, како се подбочила и онако босонога, чекајући у ред за воду, бестидно показује свој напупели стомак; беше од неког чуо, да је тај од ње лично чуо, да је она у другом стању и пред удајом. Тек кад заокрете у главну улицу, па скрете десно на касарну и парк, осети како му је лакше. Ту се појави нека Весна у црној сатенској кецељи, са белом крагницом, као гимназијалка; ишла је према њему смешећи се умиљато и преварно, али он стеже срце и направи се да је не види, журно продужи даље средином парка право у Виноградску улицу, својој кући. Тамо га, још на капији, сачекаше два клинца из комшилука, Кића и Мића, који су трчањем по цигарете и разним другим ситним услугама куповали право да се утрпавају у његов живот; широм отворених очију, конспиративно, шапћући, подижући се на прсте да буду ближе његовом лицу, саопштише му да је чика-Таса убио пса Бућу и однео га на колосек да изгледа као удес, видели су га мртвог између железничких прагова. Анђелко им поклони само једну сенку туге са свог лица, размаче их нежно да начини себи пролаз, уђе у кућу и леже на офуцани отоман зурећи у ниски плафон. Клинци су вирили кришом неко време кроз прозор да виде хоће ли нешто да предузме, а кад се уверише да неће ништа, одоше ћутке и разочарано, утрнули у невољном напору да овај дан избришу из свога сећања. Нека матрица у њиховом мозгу је стајала, није дала да се утисне сећање. Чули су како прескачу зупци, негде у просторима њихових доживљаја, како крчи тај механизам као стари, потамнели зидни сат који се спрема да откуцава.

192

193

ТУЖНА ПРИЧА О ЖОЛЕТУ

Да није било лето, можда би ствари кренуле другим током. Али било је лето. Трава у парковима већ је била почела да подгорева, а на широким тротоарима, под дрворедима, заједно са смећем и прашином мали вртложни лахори подизали су и бацали право у очи и понеки рано пожутели и сасушени лист. На обали Дунава узводно од Гардоша било је још увек много купача, а сваких сат-два скела их је возила и на Лидо. Али Анђелко се међу њима осећао усамљен и купање га није привлачило. Висока обала Дунава личила му је на неки амбис, вода се црнела у њеној сенци и купачи који су се верали горе-доле, отискивали се низводно и излазили горе на сунчану обалу да легну на неудобне бусене траве прљавији него што су отишли, личили су му на мученике. Удаљена, треперава, бела, песковита обала Лида, на којој су се купачи видели као груписане шарене тачкице, гушила га је пространством; гледајући је осећао се још усамљенијим. За топлих вечери на улицама је било оне примирене летње живости кад се нестрпљиво очекује ноћна свежина, оне мале омаме кад се лако и неодговорно склапају познанства. Анђелко је осећао дамаре тог немира, тих вечерњих немуштих и вилинских позива, кретао се сплетом земунских улица као и пре, али уместо задовољства осећао је само узнемиреност; изазови лета задавали су му бол, утолико јачи уколико су били сласнији. Пут у Равново и понижења у „секретаријату за унутрашње послове“, у том самозадовољном, надобудном и опаком милицијском гнезду, сада су пекли и болели као мамурлук. Осећао је стид, кривицу и кајање. Није требало да иде, није требало да иде, понављао је себи упорно. Гледали су га као да га први пут у животу виде, са шалтера су га упутили негде на спрат, у посвећени лавиринт суповске тајновитости, на нека врата, „у собу број двадесет“. Тамо су му документа узели с врата и пустили га да чека изгубљен у изгланцаном, дугачком, сумрачном ходнику којим тек с времена на време, од једних до других врата, прође понеки униформисани суповац сугеришући слику затвора из америчких филмова. Чекао је тако све док нека невидљива и нечујна направа, са неког непознатог места, није дала знак за паузу. Ходник је нагло почео да се пуни 194

службеницима, милицајцима и секретарицама који су весело журили доле на кафу и доручак. Појавише се и из „собе“ број двадесет. Неко од њих, онако узгред, у пролазу, бацивши на њега један кратак и одсутан поглед, рече да је његов захтев „одбијен“. Ради тог кратког, увредљиво кратког, погледа и те једне речи путовао је готово целу ноћ, путничким возом, са сумњом, мрачан и зломислећи, без задовољства која су му некада доносила путовања; тутањ воза у равници кроз топлу летњу ноћ, рубинска светла сигнала, стругање точкова на скретницама, одјек усамљеног писка локомотиве, топла жута светла у задимљеним вагонима, седење на лакираним дрвеним клупама, узбуђење због лаког додира лепих колена неке Тање из Сталаћа. Осећао је мучнину повратка обојеног поразом. Жмурео је али није спавао: слушао је гадљиво простачку фамилијарност сељака, пропитивања која почињу речима „где путујете?“, исповедања сопствених намера у којима има мало лукавости, жеље да се склопи неко корисно познанство, успостави нека „веза“, неко успутно пријатељство; да се тако, у тим пипавим, лепљивим и бесрамним међуљудским односима открије нека тајна, нека шифра, неки кључ за одгонетке њихових малих, једноличних живота. Као да су улазећи y воз ушли у бајку, као да нису пошли на вашар, на пазар, да купују негде јефтинију чамову грађу, да погађају цигларе или зидаре, да траже препродавце за кукуруз и пасуљ, већ да гоне аждаје и чаробњаке и спасавају принчеве и принцезе, негде у непознатим и зачараним земљама, па траже тајне савезнике да им се нађу у невољи, гатке и знаке да их усмере на прави пут. Да, ноћу у спорим возовима кроз Србију вози се бајковит народ. Била би то заиста дивна истина кад би народ био тога свестан и кад би знао да се понекад тргне, пробуди и разочара. Али сељаци су упорно тапкали у мраку своје бајке чак и онда кад би им постало јасно да се исповедају џабе, да их с досадом слушају мали изгубљени службеници, на смрт уплашени болесници који иду на преглед код среских и окружних лекара или се враћају, млађарија закована у своје тешке еротске снове. Они би с разумевањем које је Анђелка бацало у очај примали свако сазнање, сваки нови податак, сваки прави или искривљени поглед на живот, и стрпљиво тапкали даље с неуништивом надом која је присутна у њима као само својство њихових живота. Пренадражени Анђелкови нерви дамарали су и јаукали као затегнуте струне. Он је својим духовним очима видео јасно да јасније не може бити како се бисер бајке ствара из мутљага живота. Све што се ове топле ноћи у овом смрдљивом и задимљеном 195

купеу тако бестидно желело, a чега није било нити је могло бити, са протеком времена добијало је магличасте, бисерне наслаге, слој по слој, и тако лепо и заокругљено чекало да буде откривено и подигнуто са дна живота. Све што се више желело, све што се бестидније тражило, све што се дуже чекало, све што је више болело, рађало је лепшу бајку. Анђелко се готово гушио од стида, спопадала га је мучнина, знојио се од напрезања, био је готов да отвори прозор и повраћа у ноћ. Био је сам, није било никога да му се насмеје у лице, да га мало чвркне по челу и да му каже: „То су, човече, само живци.“ Морао је да сачека светло београдско преподне на плочнику испред „Балкана“ да ce увери да постоје врата на која се из таквог стања излази и врата на која се улази у неко друго стање, да прича о Алиси није обична измишљотина. Алисино огледало које га је пропустило у неки други свет била су двокрилна стаклена врата те кафане на ћошку поред којих је толико пута до сада пролазио не примећујући њихова својства. He би то приметио ни сада, али десио се један од оних тренутака када су чуда могућа и дешавају се: пред њим је, на широком равном плочнику, дижући руке увис да изрази изненађење и радост, стајао један из четверца који се удаљава на воденом огледалу Дунава и сече слику Београда. Бане, Цане, Мане или Лане, Анђелко не зна ко је од њих, али сви су они Ралетови другови, a то значи и његови, и он мора да се осмехне и дигне руку на поздрав; у опустелом летњем Београду, кад се затворени кругови пријатељства и међуљудских веза истање и расточе, нагло порасте значај сваког сусрета. Анђелко то осећа и готово искрено трепери у њему радост што пред њим стоје четворица који су постали један, боље рећи један који за собом, на малом одстојању, вуче још тројицу, дакле један нови, скрпљени четверац, једна импровизација, права београдска летња шема. Напред је Бане, Цане, Мане или Лане, без двојбе, али они из њега су непознати, скрпљени с конца и конопца, неупарени: један млад а мали, други старији и дебео, трећи још старији и мршав. Четверац који не иде на веслање. To је амалгам тренутка у коме се догађа чудо. „Анђелкићу, Анђелчићу“ – виче уједностручени четверац Бане Цане Мане Лане који за собом вуче свој летње скрпљени надоместак – „ово је мој ујак из Борова (показује старијег и мршавог), а ово су његови пријатељи (млад и мали, старији и дебео). Људи су на одмору, ово им је први дан одмора, дошли у Београд да се проведу. Идеш с нама на једну кафу, на кафицу! He, не, не, не можеш одбити људима који су први дан на годишњем одмору и који су дошли у Београд чак 196

из Борова, Анђелчићу! Само једну кафу!“ И вуче га према великим, двокрилним стакленим вратима „Балкана“ која се никада пре тога за њега нису отворила. Та кафана му је увек изгледала велика и надмена, чинило му се да у њој раде крупни, бркати и надобудни келнери који служе шта коме хоће, колико хоће, и наплаћују како хоће, као у филмовима у којима Чаплин игра скитницу. Али преварио се. Кафана изгледа лепо и светло, има велике прозоре који гледају на трг, парк и „Москву“ преко пута, келнери су као и свуда мали, обријани, брзи, услужни и дискретни. He доносе само кафу већ и коњак. Гладан стомак опире се првој чашици, смањује се, грчи, затвара пролаз тој добро укрћеној мирисној текућини тако жустро да се увијају чак и рамена, руке се покрећу а лице прави гримасе; али једном савладан примири се, опусти и као каква разблудна девојка која се у почетку фемисала тражи још, нове чашице опојног коњака које услужни келнери доносе на малим, већ потамнелим послужавницима од нерђајућег челика и ћутке спуштају пред њих. Келнери ћуте, али не и скрпљени четверац и њихов тек усвојени кормилар коме се сви обраћају, коме би сви да нешто кажу; своје приче они су један другоме већ испричали, он је једини који их још није чуо, и мора сада да их усмерава и упућује на ред, један за другим, један два. Од свих прича које мора да чује, само једна га истински заинтересује; равна и непрепознатљива у почетку као и све друге, ускоро открије своје дубинске трептаје, привуче му пажњу, зароби га и такне равно у срце. Тај процес открића једне приче који се догађа за њиховим столом не остаје незапажен. Манифестација једног дејства има своје чари чак и за оне који само дејство доживе посредно. Тако слушају причу и они који су је толико пута чули уживајући у њеном дејству на онога који је слуша први пут. Ту причу казује најмлађи и најмањи члан скрпљеног четверца из летње београдске шеме. Он је фудбалер екипе Борова и име му је фудбалерски кратко – Жоле, Моле, Кале, Пеки, Пеца, или тако некако. Анђелку је лако да га замисли у дресу, брзог и окретног као веверицу, на зеленом травњаку стадиона усред вреве и шаренила трибина. Жоле, Жоле, Жоле, вичу са свих страна док он жонглира главом, петом, раменом, коленом, чиме хоће и како хоће, док се извија онако омален, полеже по трави увек у неочекиваном смеру, дриблује, набацује дугачке пасове у дубину противничког шеснаестерца или сам шутира на гол, изненада и лукаво. Жо-ле, Жо-ле, Жо-ле! На крилима Жолета жонглера Борово лети према успеху. Заузима прво место у западној зони друге лиге и учествује на турниру четворице за 197

улазак у савезну лигу југословенског фудбала. A турнир се игра – гле неочекиване среће – у Борову! Пред домаћом публиком Борово удвостручује своје шансе. Двадесет хиљада раздраганих произвођача Борово-Бата ципела, опанака и аутомобилских гума, слаће нештедимице своју удружену енергију Жолету и дружини да би остварила подвиг, да име забитог насеља на окуци Дунава уђе у историју и овенча се славом. Напред наши! Све се одвијало по плану, Борово је побеђивало таман колико треба и стигло до финала. Игра се задња утакмица. Победа води у прву лигу и славу, пораз назад у другу лигу и срамоту. Окрилатили су и маштају да им се перје позлати, али страх им окива ноге за земљу и слуте да им судбина може уваљати перје у катран. Само то не! Јуриш за јуришом. Напред наши! Жо-ле, Жо-ле, Жо-ле. Време пролази, утакмица се ближи крају, резултат је још нерешен – нула према нула. Један мали дриблер тршаве косе, бесан, стегнутих вилица, са сјајем у очима, разочаран у саиграче и њихове трапаве, уплашене потезе, започиње свој соло продор према противничком голу. Дриблује прецизно, хитро, неочеквано, прави надахнуте трзаје и варке као никада у животу, оставља иза себе слуђене противничке играче да леже беспомоћно на трави пошто су очајнички, клизећим стартом, покушали да му избију лопту, и улеће у шеснаестерац сам, очи у очи са голманом који, велик као горила, реширених ногу и руку, готово заклања малецни, малецни гол. Још један тренутак оклева, процењује где да провуче, где да пласира лопту поред те нељудски велике громаде од голмана, а тада га сустиже нека груба рука, хвата за дрес и руши. Падајући према земљи он чује пиштаљку, судија свира пенал; док он устаје, занемели произвођачи Борово-Бата ципела грмну из својих двадесет хиљада грла: Жо-ле, Жо-ле! „Ја устајем“ – прича полако и отегнуто Жоле у летњој, зујавој тишини кафане „Балкан“ – „направим два три чучња, потрчим мало у круг, видим ништа ми не фали; погледам према клупи у тренера, он је устао, показује ми да је све у реду, како смо се договорили, ја пуцам пенал. Твој је – виче ми, Жоле, твој је! Наместио сам лопту на белу тачку, све се утишало, све је стало, само ја корачам уназад, узимам залет, концентришем се, посматрам оног горилу, ценим на коју ће страну да полети. He могу да оценим. Пуцаћу јако и прецизно, ако и полети, да не стигне. Затрчим се, пуцам и – промашим! Чујем једно велику Уууууу... као да грми небо, али и судијину пиштаљку. Он улеће између мене и голмана који скаче од радости и показује поново на белу тачку: голман се померао са своје линије пре времена!“ 198

„Промашио је, али судија је поништио ударац“, тихо и тужно објашњавају, погнутих глава, остали чланови летње скрпљеног четверца. „Намештам поново лопту на белу тачку“ – наставља причу Жоле – „узимам залет, пуцам и – опет промашим! Ухватим се за главу и зајаучем, али чујем опет пиштаљку: поништен ударац, голман прерано истрчао!“ „Стварно је тако било, судија је и по други пут поништио ударац“, тихим и тужним гласом уверавају Анђелка. „Трећи пут већ не знам шта се догађа. Хватам лопту као у сну, намештам је, узимам дугачак залет, трчим, трчим, шутирам, голман је опет истрчао, видим лепо како је заклонио гол да се ни крајичак његов не види, лопта је опет одлетела негде ван гола, промашио сам, али судија више не свира, досадило му је, показује да је све готово. Тако је било, веруј ми. Можда си о томе и читао, све новине су писале. Ето, ја сам био тај. Отада више не играм фудбал.“ „То је био он. Више не игра фудбал“, потврђује остатак четверца. Шта ради Жоле кад не игра фудбал? Анђелко се загледа у његово округласто, прерано остарело и посивело лице и осети, кроз тешку копрену пијанства, праву правцату тугу. Био је готов да заплаче. Устаде лагано од стола и клатећи се и врлудајући пође према светлости летњег поднева која се сјајила у стакленим вратима „Балкана“, очекујући да ће викати за њим и задржавти га у друштву. Али ништа се није догађало. Они су ћутали. Као да је завршетком приче била завршена и потреба њиховог дружења, као да су само то од њега и хтели, као да им је то и био једини циљ – да нађу некога коме ће испричати своју причу; сада ће кренути даље и негде другде, пред неком другом кафаном, наћи неког другог који ништа о њима не зна и коме ће моћи да причају поново, испочетка. Било је сјајно летње подне, баш је започињао месец август. Анђелко је стајао, колико је могао, на широком плочнику пред хотелом „Балкан“, поново на улици, пун свежих утисака са тог чудесног пута у земљу чуда где се играо завршни фудбалски турнир за улазак у прву лигу. Размишљао је шта да ради, да ли да коракне, где да коракне, кад му се из празног простора широког, загрејаног, трептавог теразијског трга, ни из чега, као лоптица у рукама мађионичара, створи једно познато, али готово заборављено лице. Приближавало се нагло и некако кривудаво, цик-цак, брзо се увећавало, тако брзо да није стизао да довршава сопствене мисли и прати њихов след, свака је остајала започета и прекраћена, пресечена и затрпана неком другом; са покушајем да те мисли дефинише речима и саопшти их гласно, јер нека сила га је гонила да мисли дефинише гласно како би 199

могли сви да их чују, ишло је још горе. Једва би стигао да изговори прво слово, први слог евентуално, а мисао би већ била збрисана, прегажена неком новом, он би почињао с њом да се рве a долазила би следећа и тако је, буљећи пред собом као да гледа сабласти, изговарао само нека неповезана слова и слогове: м... д... о... са... в... и... Али без обзира на те сметње у операционализовању, на ту његову сасвим сметену мотористику, мисли су биле јасне као насликане. Иако готово онеспособљен да размишља разложно и систематично, иако су се мисли ројиле попут насртљивих вечерњих мушица, његова свест их је примала уредно као и увек, класификовала, разврставала, поравнавала, паковала у одређене преграде љутећи се ако би притом исказивале макар и најмање јогунство и несташлук (та љутња видела се јасно на његовом лицу јер се он у тим тренуцима мрштио, кривио уста, стискао зубе), и он је знао као што би и у свакој другој прилици знао да пред њим стоји његов друг из детињства Зоран, стари Џим са којим се спремао да бежи низ велику реку Мораву; пустоловни свет његовог детињства, доживљен и измаштан, од кајсија у дедаВељином дворишту до тешке тополове кладурине на моравском спруду, сажео се сада у грудвицу, дошао му до под само грло и задрхтао као мала, прокисла и рањена ластавица у шаци. „Џиме“, рекао је Зоран некако тихо и као из даљине иако је био сасвим близу, смешећи се притом збуњено, „Џиме, шта радиш?“ Осетио је Анђелко лаки прекор у том гласу и његова бистра да бистрија не може бити свест издаде му налог да се најпре одбрани, подстаче га на невиђен напор, на дивљења достојну представу. „Џиме, авантуристо и луталице“ – одговорио је с напором и муцајући, али ипак разговетно и са драмским патосом који је појачавао театралним гестовима, ширењем руку, благим наклонима и укоченим погледом – „одбеглицо дубичка која долазиш у Београд једанпут у години, шта ли ти мислиш сада о мени кад ме и тај један једини дан кад дођеш овде затекнеш пијаног, усред белог дана? Да ли то теби говори да је твој друг пијан свакога дана, у свако доба, на сваком месту? Ниткове један дубички!“ – пресече тираду Анђелко нагло и увређено. „Не лупај, Џиме“, рече Зоран помало збуњен и постиђен јер је свет био почео да се окупља око њих, „него ми кажи где станујеш да те водим. Знаш ли куда треба да идемо?“ Анђелку је питање било и тужно и смешно. Њему се чинило да види и зна даље и више него што је икада видео и знао, него што ће сви они око њега икада видети и знати; осећао је страшно, готово неиздрживо оптерећење што они не знају колико он види и зна, што им се чак причињава да он зна мање него иначе, мање 200

него они, да је пометен и да постоји вероватноћа да не зна ни тако обичне ствари као што је пут до његове куће. Осећао је потребу да то некако разјасни и да им саопшти главну, најглавнију ствар која њега заокупља и која би морала и њих да заокупља, која баца у засенак и чини неважним све друго. „Како могу да не знам где станујем, Џиме, пустолове један који се скриваш по врбацима! Како могу да не знам да станујем у Виноградској улици број 47 у Земуну, тролејбус број 15, прва станица после Филиповића, поред агрономског факултета лево. Оно што ја знам, друшкане мој, ти то не знаш и никада нећеш знати. Ти можда знаш када је Борово разигравало за улазак у савезну лигу, то можеш да знаш, то је писало у свим новинама. Можда знаш и да је неко промашио пенал и да зато није ушло у прву лигу. Али ко је био тај који је пуцао пенал и како је пуцао пенал и како је промашио – то не знаш. Жоле то шутира, Жо-ле! Ставља лопту на белу тачку и одмерава голмана који је велик као громада, тако велик да цео гол покрива, немаш где да пласираш лопту, једну рупицу празну није оставио, ево оволику... Жоле пуца и промаши. Промаши гол, промаши прву лигу, промаши све. И знаш ли шта се онда дешава? Наравно да не знаш! Судија поништава тај ударац, ето шта се догађа. Голман се померио са црте пре времена! Жоле пуца и опет промаши!“ „Добро“, каже Зоран већ сав постиђен и покушава да га повуче доле низ Бранкову према Зеленом Венцу јер се око њих окупила већ велика група људи која ужива у представи, „промашио, па шта, идемо ми на тролејбус!“ „Није добро“, виче и Анђелко и отима се, „али судија је опет поништио ударац... и опет је Жоле промашио... опет. Више не игра фудбал. Више не игра фудбал, разумеш?“ „Разумем“, каже Зоран и вуче га надоле тражећи погледом тролејбуску станицу број петнаест.

201

ЛУКАВСТВО КОЈЕ HE ПОСЕДУЈУ ПАМЕТНИ

Наредних дана док се Анђелко трезнио, лежао на ниском прљавом каучу и ригао ништа из празног и запаљеног желуца, излазио повремено у двориште на загрејани троскавац да осети утихли дамар града и заустави заглушно брујање у ушима, Зоран га је служио, бдио над њим, куповао му јогурт и кифле, нуткао га и молио да макар окуси. Анђелко је, међутим, тражио само воду и Зоран је узимао са стола крај прозора мусав стаклени бокал исликан браон цветићима и одлазио на чесму у чика-Тасино двориште, пуштао да вода добро истече и пунио бокал тек кад је вода била тако хладна да се стакло споља замагли. Волео је да иде тамо јер је под орахом на дрвеној клупици, опружених босих ногу са задигнутом сукњом до половине бутина седела Зорица, млађа Тасина ћерка, ни девојчурак ни девојка, притајено успаљена и радознала. Распитивала се ко је он и за кога је вода. Сутрадан је дошла у кућицу да види шта је са комшијом. Било је подне, Зоран је био отишао с мањеркама у мензу да донесе ручак. Задигла је танку платнену сукњу до пола бутина, села на кревет и мокрим рукама охладила Анђелку чело. Он је ухватио њене шаке и ставио их на уста. Она се ћутке завукла под чаршав. „Дајем ти своје младо тело, да оздравиш“, рекла је мангупски. Била је податна, спретна, вешта. За Анђелка неочекивано, имала је велико искуство. Већ дуго је одлазила на игранке у кантини војног аеродрома и забављала се са механичарима и подофицирима, а он је мислио да је још дете. Изненада надражен, био је брзо готов и она га је љубила по грудима и врату да му буде још лепше. „Јел ти лепо“, шапутала је, “јел ти лепо?“ Анђелко је обухвати и поче нежно да је љуби по уснама, лицу, врату и грудима. „Што си њежан рече она падајући у занос; тако су ваљда говорили подофицири са војног аеродрома док су је грубо и похотљиво узимали у помрчини иза кантине, кад је покушавала да се измиче и да протестује. „Сувише си њежна, дјевојчице, не можеш подњети једног правог мушкарца.“ Зоран се вратио корачајући укрућено да не проспе препуњене мањерке. Сервирке су биле сажаљиве према онима који су храну носили кући. Увек су сматрале да ће у том случају један оброк јести 202

двоја уста и сипале су издашно. Одмах је приметио да се међу њима догодило нешто и разочарано је ћутао. Ћутали су и они. Зорица је разместила сто и сервирала им као права домаћица. Позвала их да седну уз мали шаљиви поклон и мирно их напустила каћиперно дигнуте главе. Видели су је кроз низак прозор како корача боса преко меког троскавца кроз двориште вртећи своју малу, лепу задњицу. Сећајући се како му је Зорица рекла: „Дајем ти своје младо тело, да оздравиш“, Анђелко се готово насмеја у себи, али се одмах уозбиљи кад осети да му је заиста много боље. Збуњено је приметио да се ипак десило чудо. Покушао је да размишља о њој са захвалношћу, али није ишло. Видео ју је како одлази и знао да ће се опет враћати својим мушкарчинама на аеродрому. А о његовој нежности, која јој је за кратко тако пријала, размишљаће ретко, ретко. Обукао се, изишао у двориште, утонуо у брујање дана и осетио да се са њим догађа неко веће, много веће чудо од наглог оздрављења. Чуо је музику у ушима, неко моћно оркестрирање које је надолазило у великим спорим таласима и исто тако слабило остављајући за собом праву пустош. Град око њега није више имао своје чврсте координате, места су мењала места, преплитала се, губила своја позната и доживљена својства, потирала се или појачавала као на двапут експонираном снимку; све је на крају изгледало страно, непознато и непријатељско. Таласи су брисали његове трагове у песку града. Као да су са Зорицом, кроз врата кућице, изашле све његове тешко стечене нежности. Њена податност која ништа није тражила од њега и ни на шта га није обавезивала поразила га је и отворила му очи. Гадило му се поново, али не у стомаку већ у души. Његово нагло, чудновато оздрављење претворило се у још већу болест. Мала поклоњена нежност која му је излечила тело, покренула је неку лавину, извукла је неки каменчић под брдом, зањихала је неки големи терет у њему који се покренуо и носио га као сламчицу. У том параноичном расположењу Анђелку се и Зоранова кучећа верност учинила себичном и сумњивом. Гледао је његово понашање и реакције, присећао се случајно покупљених чињеница и почео да саставља нови мозаик његовог живота. Стајали су на црвеној шљаци последњег колосека равновске железничке станице где је била гурнута спора композиција путничког воза да сачека укрштање. Зоран је, тим спорим возом, картом коју је платио војни одсек, путовао негде далеко, за Пулу или Ријеку, у подофицирску морнаричку школу. Њихова дечачка маштања, о којима су сада ћутали као о нечему неприличном, Зоран је на овај начин хтео 203

да претвори у стварност. Подофицирска морнаричка школа чинила му се као место са кога ће се отискивати на дугачка, пустоловна путовања. Пријавио се без размишљања, извадио потребна документа, ишао на лекарски преглед, примио дневнице и возну карту, и ево га сада на станици где безбрижно чека полазак спорог воза. Сад кад је локомотива бучно дахтала негде напред и могла сваки час да сецне вагоне и покрене композицију, Анђелко је почео да осећа тугу растанка; било му је први пут да испраћа неког блиског негде далеко, свестан потпуно тежине простора и времена која ће лећи између њих. Али није га само то мучило. У неком дубљем слоју слутио је да машта мора умрети тамо где почиње стварност и да све те процедуре кроз које је морао проћи Зоран да би га уписали у војну школу не могу бити увод у пустоловна путовања. Било му је жао што Зоран одлази, а било му је жао и Зорана. Препуштао се оној зебњи која захвата све дечаке у приликама кад их сурова збиља приморава да сазревају брже него што желе и кад њихови снови потону слој ниже, слабашни као птичица у шевару која, престрашена, чека ноћну тишину и звезде да полети опет у слободу. Анђелко је веровао да су тренуци које проводе на црвеној шљаци последњег, пустог колосека судбински и да ће, кад воз крене, Зоран заувек постати неко други и другачији, да ће снови због којих се одлучио на овај пут, њихови заједнички снови, морати у њему да умру; да ће се после родити нови који неће бити и Анђелкови и које он, можда, неће бити у стању да разуме и заволи. Међутим, није било прошло ни месец дана, још су вечери биле топле, седели cy у својој дубичкој мали, пред кућом Веље Бајкића, безнадежно усамљени у пространству ноћи која наилази, кад се отуд с краја улице, као и увек што је чинио, пришуњао Зоран и сео међу њих, као да никад и никуда није ни одлазио; није налазио за потребно ни да објасни свој повратак. Тек на огромно Анђелково чуђење и упорна питања процедио је нешто као: „Није тамо онако како сам ја мислио.“ Сам одлазак у војну школу, боравак тамо и начин на који се Зоран отуд вратио, изгледао је сад Анђелку као права авантура која, пошто је претурена преко главе, заслужује да буде испричана. Али Зоран је имао своје представе о томе шта је авантура и све што се није уклапало одбацивао је као суморну и непожељну тегобу. Анђелко је од свега тога осетио мучнину која га никада више није напуштала кад је Зоран био у питању: као да је кап мастила умрљала важан документ и нити је она више могла бити уклоњена, нити је документ смео бити бачен. 204

Та мрља је касније неприметно али стално расла: кад је узгред, пошто је већ био напустио Дубицу, слушао како се Зоран изопачио, постао ситан лопов и бивао по затворима. Сама чињеница да је сада био у Београду, да је познавао град, што је с поносом истицао, сведочила је да су се криминалне везе и активности малог Зорана из Дубице стално шириле и увећавале. Али док је он објашњавао Анђелку куда се по Београду креће, где одседа, у којим ресторанима једе, из сваке речи избијало је истинско дивљење за Анђелка који је живео у Београду на начин бољи и пожељнији – повезан с људима, занет пословима који се не скривају, о којима се јавно брине и говори. Оно што је Зоран знао била су нека места у Београду. Људе ако је знао, није сматрао да је упутно да о њима говори. Поносио се местом које је за себе изборио у великом граду на онај скроман и наиван начин Дубичана који већ самим тим истицањем својих скромних резултата признају првенство онога са којим се упоређују; и више од тога – то њихово хвалисање само је начин да искажу чему се и колико диве. Тиме они, уствари, говоре: и наш је идеал да остваримо то што си ти у животу постигао, и ми се око тога трудимо, ево види докле смо и сами догурали, али ми нисмо тако паметни и способни као ти. Таквим понашањем Зоран ничим није нарушио њихове још у детињству утврђене односе, касније мало неговане. Преузео је одмах, са снебивањем које није без уживања, улогу подређенога која му по природи припада, показујући тако да је у односу на Анђелка остао онај исти одан и захвалан друг спреман на сваку жртву. Једна дрхтава нијанса у гласу притом сведочила је не само колико му је до таквог утиска стало, већ и да је потпуно свестан да је глас о њему као ситном лопову, лажову и преваранту, допирао и до Анђелка. Било шта даје Зоран говорио, то је имало призвук доказивања да се односи са старим другом нису изменили, да је Анђелко изузет и заштићен од полусвета у коме се Зоран креће и правила која у њему важе. Зато је о местима говорио, али о људима, односима и пословима, ни речи. Понашао се као дубички домаћин који уваженог госта прима у намештеној гостинској соби коју сам никада не користи. Анђелко је полако, не журећи се, као какав искусни штабни писар, дешифровао загонетан језик којим се Зоран служио; осећао је чуђење што се баш у овом тренутку појавио неко спреман да му се диви, неко коме он изгледа недостижно успешан, и слабашно и неодређено задовољство које није долазило од самољубља, већ од утешног,

205

људима толико неопходног, лековитог сазнања колико су ствари у животу релативне. „Мислим да су моји послови овде пропали“ – рекао је – „иако теби може да не изгледа тако. Све што сада желим јесте да одем у Париз. Имам једног друга тамо који би ме прихватио и помогао ми док се не снађем. Али ни то не могу да остварим, не дају ми пасош.“ „Шта ће ти пасош?“ – питао је Зоран и Анђелку је постало јасно да је Зоранова прича пуна дивљења садржала и неку информацију, саопштавала му да он поседује неку тајну моћ, неко знање и лукавство које не поседују они паметни којима се он диви. „Како без пасоша?“ – питао је Анђелко. „Тако лепо. Ишао сам толико пута. Одем, купим шта хоћу и вратим се опет. Постоји тајни пролаз.“ „Али ја не желим да се враћам!“ „Ако не желиш да се враћаш, пријавиш се, то је просто. Сместе те у логор и чекаш док не провере да ниси злочинац или криминалац, да те не јури полиција, a онда ти дају визу и идеш где хоћеш.“ Лако је сада замислити Анђелка како гледа оним одсутним погледом кроз Зорана, кроз зидове кућице у Виноградској улици, кроз јек Београда, у топли летњи дан, погледом коме ништа материјално не смета јер управо види оно што се једанпут већ догађало, до у детаље, до у ситнице: исти глас то говори, на истом месту, у исто време. Анђелко као хипнотисан слуша одговоре убеђен да их је знао унапред, да их је већ раније чуо, и да је ово понављање сцене, ово језиво враћање времена, тек сулуда игра провиђења, или можда казна што први пут није добро чуо и упамтио; нека сила обраћа му се по други пут и, ненавикнута да се понавља, има подигнут, узнемирен и љутит тон. Кад се смири треперење гласа, утихну дрхтаји тог узнемиравајућег препознавања, Анђелко је сигуран да је кључ који отвара браву његовог заточеништва пронађен још неког давног лета на обалама Мораве, на спрудовима, док су се скривали иза неке кладурине, заборавивши на стадо које се губи у кукурузима.

206

СВЕТЛА КОЈА CE ПРИМИЧУ БРЗИНОМ МЕТКА

Иако је већ дуго времена био решен да напусти поприште својих изгубљених илузија, својих горких промашаја, о самом тренутку одласка никада није размишљао. Он му се увек показивао као неодређен и далек, недефинисан, а на крају и неважан; није ни слутио колико ће га, кад коначно буде дошао, тај тренутак болети. Сав његов напор да себи подигне одлучност, тако присутан последњих недеља, да себе убеди да је са овим животом овде завршио и да нема више за чим да жали, наједном је пао у сивкасто зелену, прљаву Саву којом споро плове тегљачи са једним или два тешка шлепера, узводно, према Шапцу. Видео је своју одлучност како се батрга у дубокој води под тумбасима железничког моста, док са Аде Циганлије, нежно као покрети лепеза, насрћу топли лахори. Иако је и после накнадног детаљног претраживања кућице морао да закључи да практично нема ништа чак ни да понесе, а камоли да остави – све су његове ствари стале у једну омању спортску торбу – чинило му се као да иза себе оставља неслућено богатство и да су му све припреме за одлазак потпуно узалудне, да сам себе обмањује и заварава, јер у одлучном тренутку неће имати снаге да крене. Кад је закључао врата и гурнуо кључ у шупљину изнад греде, знао је да ће га за нешто мање од месец дана ту пронаћи Лазар, Дејан, Петар или неко други, да ће широм отворити врата, акнути своју торбу или кофер на под и почети да тражи његову поруку. Поруке, међутим, неће бити. Он не зна где иде и где ће бити. Његов нестанак мора остати тајна све док не буде у прилици да на адресу у Виноградској 47, из неког непознатог и удаљеног места, слушајући непознате звукове и гласове, не пошаље неколико нервозних и носталгичних речи. После је замишљао оне девојке које ће га, понекад, тражити овде, самоуверено убеђене да је ту и да их очекује, наилазити на закључана врата, вирити с неверицом кроз прљаво стакло у таму собе, одлазити разочарано и навраћати касније опет, све мање уверене да ће га наћи, док најпосле не затекну ту само његове другове који о њему такође ништа не знају и који ће покушавати да их збаре за себе ако нису у шкрипцу са временом. Једино Весна Секулић, знао је, никада више неће долазити овде и

207

распитивати се за њега. Она је, одавде, већ била отишла као што је он одлазио сада. Мисли које су га опседале биле су тако тешке да се повијао под том тежином, малаксавао и губио дах. Дa су му само оне биле у свести, на крају би се стропоштао смрвљен и неспособан да покрене самога себе. Али оно сурово уживање губитника, она варљива магличаста свест о поразу као зачетку неке нове победе, сенчила је његов страшни немир, кротила га и стишавала. Чинио је покрете мало успорене, кретање му је било мало с напором, али урадио је све што је било потребно, одговорно и прецизно, преслишавајући се понекад наглас и куцкајући се прстом у чело; Зоран није могао ни да наслути шта се збива у њему. Кад су кренули, трчкарао је за њим као неко ко је вођен а не онај који води, иако је пут испланирао и припремио он – и воз, и час поласка, и карте с резервацијама. Анђелко је ишао напред и корачао равномерно, сигурно, чак жустро. Било је уобичајено пре подне у улици, с мало пролазника, велики хладовити Централни парк кроз који су прошли треперав и пуст као шума, Гимназија, Дом културе, игралишта, Дом ваздухопловства, све је било уобичајено, летње, пусто, умирујуће. To га је освежило као хладна боза у замагљеној чаши у посластичарници код Арифа у Главној улици, дозвало га к себи, вратило му неопходну путничку радозналост која му је давала снаге да све посматра чак с висине, као сваки одлазећи, радујући се сталним променама. Ушли cy у воз, већ помало уморни од чекања тролејбуса, вожње стојећи и пешачења одозго са Зеленог Венца, завалили се, опружили ноге; а кад је воз по изласку из станице нагло скренуо преко Саве назад у Земун, Анђелко је устао, отворио прозор и чекао познати драги пејзаж од железничке станице надаље, поред Филиповића и Агрономије, дуж Виноградске, све док је воз не исече тутњећи надвожњаком, а она не исцури испод уливши ce у неред новобеоградских солитера. Видео је кућицу, двориште, шљиву, зелени тепих троскавца, башту, потамнелу ограду, високи, ољускани зид комшијске куће. Све је дошло у видокруг, стајало за тренутак блиско и присно, па брзо јурнуло назад бежећи из периферијских башти пуних ружичњака и зелениша Бежанијске косе, стапајући се са центром Земуна; сада су коначно били сами, без свога града и топлине дома, путници у возу, авантуристи који чезну за даљином. Силазили су успут да напуне флаше водом, крали зреле шљиве пожегаче на станици v Путинцима где су чекали укрштање, Зоран је одломио и велики комад погаче зрелог сунцокрета, дробио га и пунио џепове 208

семенкама. Смејали су се својим несташлуцима не зазирући од путника, препланулих Грка са златним наруквицама који се враћају на рад у Европу, риђих Немаца и Холанђана, поцрвенелих од јужног сунца као рак, који задовољно, без нервозе, путују у завичај пијући нагорко балканско пиво и пушећи јаке и мирисне, дугачке америчке цигарете. У рано јутро воз је у Јесеницама и они морају да сиђу. Изађу из града пешке, кривудавом главном улицом, кроз збијено, сиво и оронуло радничко насеље сабласно поспано у зору, поред железаре која ради и ноћу, хучи, светли и испушта чудовишни црвени дим који се ваља ниско над усеком у који се завукао град. Сунце их затекне на путу веселе од несна као од јаког пића. Покушавају да стопирају и после неког времена стане им расклиматани камион тротонац са широком, трбушастом кабином. Мали, дебели Словенац прима их весело и љубазно, али чим крене покуша да им наплати вожњу. Кад чује да немају пара, прикочи да их избаци, али се предомисли, насмеје и каже: „Имате среће, служио сам војску у Србији, имам тамо добре другаре!“ Неко је, значи, већ платио њихову вожњу. Погледају се и слегну раменима. Уосталом, они имају новац али не желе да стопирају и још да плаћају. Но, Словенац иде само до Мојстране. Увелико је дан кад стигну до знака који дебелом Словенцу налаже да се престроји, успори и укључи леви жмигавац. Уместо да их остави ту, на главном путу, Словенац скреће нагло и продужава за Мојстрану. Смеје се, то је његова мала освета за бесплатну вожњу. Они ћуте. Уосталом, како би видели град. Обилазе центар, доручкују сендвиче, које су успут купили, на мосту под којим хучи бистра и хладна Сава. На некој хотелској тераси наруче кафу. Мали Словенац дечко је љубазан. Просим лепо, каже сваки пут кад им приђе. У подне су видели аутобус који вози за Крањску Гору и ушли у њега. To је крај њихових путних перипетија. Поподне су били у самом центру Крањске Горе и тако близу границе да им је изгледало да свежина коју су осећали, промаја која је вукла однекуд са Срника, са висине, долази извана. Ручали су у хотелу „Славец“, напунили опет флаше водом, ставили их у торбе и кренули пешице изван града, скренули узбрдо према Корен Седлу, сустизани често од иностраних аутомобила. Пели су се полако кривудавим путем, одмарали, уживали у панорами градића који се одозго видео лепо, пола у сенци, пола окупан сунцем. Предвече су стигли на висораван; шума је нагло престала и пред њима су се распрострли пашњаци на којима су, ограђене жицом, лењо пасле шарене краве. „Нећемо даље“, рекао је 209

Зоран и скренуо у шуму лево, на стазу која се једва назирала. „Готово смо на граници“, рекао је показујући руком на пут са кога су скренули. Рекао је то и нехотице тихо, иако није било никога у видокругу; дух авантуре био је у њима и они су били спремни на подвиг. Ишли су стазом која се убрзо изгубила, али они нису мењали правац. Два три пута силазили су дубоко у кланце и пели се опет, Анђелко је упитно застајкивао, али Зоран је ишао напред и одлучно позивао руком: даље, само даље, не застајкивати, не сумњати. Почињао је да пада густ мрак и Зоран је убрзавао корак, готово је трчао. „Још мало, још мало“, шапутао је. Пре него што се сасвим смркло наслутили су неко нејасно светло пред њима које је означавало руб шуме. „То је крај“, рекао је Зоран, „то је Аустрија!“ Довукли су се пипајући, ногу пред ногу, са рукама напред, саплићући ce о камење и дебеле жиле дрвећа над земљом. Приближавајући се рубу Анђелко је наједном угледао пред собом, доле у равници која се слутила у мрклој ноћи, топла, жута светла неког насеља. Занет, без икаквих мисли, готово несвесно, испружених руку напред, начинио је још неколико корака, спотакао ce о нешто а одмах потом и оклизнуо низ неки стрми камен; опрезно се извио напред очекујући да удари у нешто, а онда је осетио како се пред њим отвара бездан и како пропада у тамну ноћ. Падајући, видео је под собом топла жута светла која су му се примицала брзином метка нациљаног у његове очи.

210

ДОН ПЕТИЦ HE РАЗУМЕ НИ РЕЧ

Од почетка сусрета са Анђелком оптерећен конфузним осећањем да води некога који је његов вођа, да је преузимао иницијативу онда када је требало да слуша, схвативши у тренутку да се десило нешто страшно и неопозиво, Зоран се потпуно изгуби. Седе на месту где се налазио, слеђен од страха, паралисан, и поче да плаче и рида као каква бена. „Анђелко, Анђелко, Џиме, Џиме!“ – дозивао је њуцајући и некако у пола гласа као да се још увек плаши да би га могли ухватити граничари, мада је, уствари, сада највише од свега волео упрао то – да се појаве граничари и одведу га некуд на сигурно. Ужаснут трагедијом која се десила, уплашен за сопствени живот, седећи на овој стрмини на рубу неке провалије док су се борове иглице измицале под њим a он се хватао за неко ситно растиње и дебеле, квргаве жиле које су пробијале из камена, Зоран је у позадини свега тога осећао још увек тегобу немира пред неизвесношћу последица које им је могла донети њихова весело започета авантура. Тај немир гушило је досад сазнање да ће замршене следове догађаја решавати Анђелко, да он зна и уме, да је способан и дорастао тим изазовима; сада, кад је тај заклон пропао негде у црни понор, Зорана је тресао и страх од неизвесности. Пробдео је сву ноћ јечећи болно, укочен од хладноће и некретања. У освит, кад се зададе бела пруга негде на аустријском небу, далеко изнад дравске котлине, Зоран разазнаде да је одиста на самом рубу провалије, да је пред њим планина пресечена као ножем и да је тик под њим равница, питомина са лепим селом; китњасте аустријске куће, црква са витким, шиљатим звоником. Место на коме се налазио, са којега је Анђелко закорачио, било је најкраћи пут до села и до неба. Зоран се повуче и пође назад, да тражи околишне путеве. Сунце је већ било одскочило кад се довукао до села, поднадуо од плача и несна, изгребан од шибља, поцепаних и раскрвављених колена од фуљања низ лазине. Видео је мртво тело опружено на уредно ошишаној енглеској трави у црквеној порти, покривено ћебетом. Около је била група људи у којој су се истицали сеоски жупник и два полицајца. Ишао је премро од страха, немоћан да стане, право на њих. Стао је тек на оштар, заповеднички покрет руке. 211

Почела су питања, али он није разумео ништа. На звук гласа окретао је главу према ономе који пита и гледао пренеражено, кршећи у очајању прсте, спреман да закука. Нису изгледали нимало дирнути трагедијом и његовим положајем. Љутили су се што не разуме њихов језик, одмахивали разочарано рукама, тапкали у месту насикирани због необављеног посла. Онда су пронашли негде неког припростог Словенца, неко је ишао негде да га тражи, довео га је право из неке стаје, воњао је кисело на коње. Словенац је натуцао мало хрватски. Мучио се да му постави питање, с напором слушао његове одговоре, а онда преводио на некакав грлени, неразумљиви, искварени швапски језик којим се говорило у овом селу. Зоран га је једва разумео, a он је једва разумео Зорана. Прекидали су један другога, понављали већ речено, замуцкивали, махали рукама. Али полицајци су били задовољни, забележили су податке у своје блокове, њима је све било јасно и без велике приче. Шта сада? Почели су да већају. Сељаци су стајали около. Дошли су иако их нико није звао и укључивали ce у разговор иако их нико није питао; сматрали су се позваним, јер уљези су дошли у њихово село и угрожавали њихов мир. Говорили су кратко, псовачки, заповедали да се уљези врате тамо одакле су дошли, не правећи притом разлику између мртвог и живог. Доста гласно, дрско, готово протестујући, тражили су да се један и други ставе у полицијски ауто и одвезу на границу, горе на Вурцен Пас, где и припадају, па нека они тамо трљају главу. Срећом, Зоран није разумео шта они говоре, а полицајци нису обраћали на њих никакву пажњу. Они су знали шта ће са живим, правила су ту била сасвим јасна, али нису знали шта ће са мртвим. Први пут им се десило да неко погине у тренутку кад закорачи на њихово тло. Извештавати сад амбасаду, чему? Она не може стајати иза њега јер он је избеглица. Али погинуо је пре него што је потписао пријаву, пре него што га је нова земља прихватила. Трупкали су у месту, обилазили тело, гледали увис глатку стену као да је први пут у животу виде, као да први пут схватају колико је страшна, опасна и уклета. Откад знају за себе гледали су је како расте равно из црквене порте, сигурна и стамена, и никада ни помислили нису да тамо преко те стене и преко те планине живи неки народ. Арнолдштајн, Арнолдов Камен – тако се звало село – био је одувек крај света; какви су то људи који живе даље од њега? Из тих мисли трже их фатер Петиц који укори своје сељаке једним широким покретом руке који је личио на крст у ваздуху, а потом и неком врстом благе предике. „Бог је један за све људе“, рече отац Петиц, „и само Он зна разлоге наших хтења и 212

путева. Овог младог човека сахранићу о свом трошку на овом месту које је Бог одредио да му узме живот.“ Полицајци саслушаше то мало подигнутих вилица као да размишљају, па задовољно климнуше главама и кренуше полако из порте према својим колима која су паркирали подаље на путу. Један мали, готово неприметан покрет главе упућен је Зорану који послушно полази за њима. Зането корача асфалтним путем, уз крај, уз саму ситну, ко зна колико пута кошену траву. Улази у кола која одмах крећу. И не осврће се да види како се село удаљава, китњасте куће, црква, бели звоник, тамна ограда, цео Арнолдштајн, па и сама планина; како, смањујући се, тај Арнолдов камен, окружен тамним зеленишем Алпа, све више личи на подмукло, просењено, циганско колено. После неког времена један од полицајаца вратио се, зауставио ауто тик уз црквену ограду, потражио фатера Петица и предао му један папирић. Неколико најупорнијих сељака, који су одбили да се разиђу и још увек са занимањем пратили шта се догађа, видели су како полицајац и жупник живо гестикулишу и пришли су да чују о чему се ради. На жалост закаснили су, полицајац се нагло окренуо и отишао, а жупник није био вољан да са њима разговара. Ушао је у кућу и пошто је неко време зурио у плафон и ћутао као да се моли Богу – уствари се концентрисао на свој оскудни француски језик и преслишавао шта ће да каже – позвао је сеоску централу и замолио да му дају број у Паризу 4036437 који је прочитао са цедуље на којој је још стајало име Стојана Јовановића и адреса: Ри ди Шато Ландон 21; међу стварима које су полицајци нашли код Анђелка било је то једино име са адресом и, после кратког већања, они су одлучили да фатер Петиц дотичну личност обавести о несрећи. Стојан се јавио, потврдио да је он лично, Стојан Јовановић, да има пријатеља у Југославији по имену Анђелко Тацак; a кад му је дон Петиц рекао да је тај његов пријатељ настрадао у Аустрији, на граници, Стојан је почео ужурбано и у паници да поставља питања а отац Петиц да одговара, да се запетљава не знајући шта да одговори, да меша француски и немачки, што Сгојану није сметало, што није чак ни примећивао, јер је разумео и тај језик, али што жупник није знао. „Аусгешлосен, унмеглих“ – викао је Стојан у телефон – „искључено, немогуће, Анђелко није погинуо, шта ви то причате, човече, ко сте ви, говорите ми, какав Арнолдштајн, где је то, где се то налази... Чекајте да узмем мапу... Ево гледам... Ево тражим... To је у пизду материну... то је у курац...“ (ово последње говорио је сам за себе, на српском, и жупник срећом није разумео ништа). Разговор се отезао, дон Петиц се 213

унервозио, сав се презнојио, гледао је на сат, ко зна колико ће то да кошта, чак је и рекао тако нешто, мало је и подигао тон. „Ја вам то, господине, јављам од своје добре воље и о свом трошку, а ви изволите па дођите, сутра ћу га сахранити, до Беча имате авион, до Филаха аутобус, после је лако, нађите нека кола.“ Стојан је стигао тек око подне. Јутарњи авион из Париза је каснио неколико минута са поласком, на аеродрому је била некаква гужва, писта је била заузета, слетале су некакве државне делегације, свуда се мотало обезбеђење; млади полицајци са береткама, готово још дечаци, постављали су около покретне гвоздене ограде, импровизоване пролазе за државнике, као за лавове у циркусу. Стојан је сваки час налетао на те препреке, а иначе се тешко сналазио у метежу аеродрома, читао светлећа обавештења, слушао поруке са разгласа и опет ударао на погрешне улазе, нервирао се, псовао а потом извињавао кад су га љубазни службеници смирено упућивали где треба. Ушао је у авион сав сметен и растројен, чинило му се да је изгубио много времена, да је прави авион давно одлетео и да је он ушао у неки други, погрешан; гледао је на сат, скакао, тражио стјуардесу и молио да му потврди да је то авион који лети за Беч, сада, одмах, директно. Она га је смиривала процењујући његово понашање дискретно, испод ока, свикнуто и професионално. У Бечу није имао стрпљења да тражи аутобус, погодио се још на аеродрому са неким таксистом да га вози у Филах; то јест у Арнолдштајн. Објашњавао је ужурбано таксисти где се налази тај Арнолдштајн, десно од Филаха, под самим Алпима, према Италији, али таксиста је прекинуо његову бујицу речи једним мрзовољним покретом руке. Их вајс, прогунђао је. Знам. Ставио му је до знања да Аустријанци познају своју земљу. Стојан ту жаоку није ни приметио. Ушао је у кола смирен што је пребродио и последњу препреку, што се предао у руке овом Шваби који ће га, без даљих петљанција, одвести на право место. Али мир је трајао кратко. Чинило му се да Шваба вози превише споро, а затим да је изабрао неке споредне, лоше и заобилазне путеве и да никада неће стићи. Пут је био узан и оптерећен, чекали су негде дуго на укрштање са железницом, пролазили су кроз села и градиће, стајали на малим раскрсницама. Њему се чинило неморалним и неправичним да они који се возикају по граду, из улице у улицу, с краја на крај, из села у село, имају предност над њим који се запутио толико далеко и за тако важну ствар. На крају је почео гласно да изражава своју љутњу и своје сумње, рекао је да не верује да Аустрија нема боље путеве, да је ово 214

„бламаж“, да он жели да стигне што пре и да захтева да одмах изађу на најкраћи и најбољи пут. Таксиста му је онда увређено одговорио да Аустрија нема лоше путеве, да је ово најпречи и најбољи пут за Филах, да ће стићи веома брзо где су пошли и да господин треба да се смири. Таксиста је био у праву, стигли су одиста брзо, али Стојан се није смирио. Сав устрептао искорачио је из кола, која је Шваба уредно паркирао на проширењу пута пред самом црквом, кршио прсте, узмувао се, јурнуо као мува без главе на све стране, пошао некуд даље, па назад, па супротно од улаза – на крају је таксиста морао да га ухвати под руку и стрпљиво поведе; није му било првина да он буде тај који мора да зна разлоге и циљ путовања оних које вози. Пред црквом је стајала група људи у тамним оделима, то је био као неки одбор за сахрану, a Анђелко је лежао у цркви у отвореном сандуку који су још јуче довезли из Филаха пошто је Црвени крст уредно платио. Из групе се одмах издвојио фатер Петиц и пошао им у сусрет. Учтиво се представио, преузео Стојана од таксисте и повео га у цркву покрај ћутљивих, укрућених парохијана. Стојан већ на сам додир дон Петица поче тихо да јауче, као да му је тај додир одузео ону последњу, варљиву наду да ће ce у последњем тренутку све претворити у случајну пометњу и мучни сан који се мора распршити. Ушао је у цркву раширених руку, као да ће Анђелко да устане и да му полети у загрљај; тако је пришао и тако је – раширених руку – пао преко ковчега. Дон Петиц га је извео напоље да се мало смири, a људи су за то време затворили ковчег, изнели га и положили у већ ископану раку иза цркве, под самом стеном, где су, на кратко ошишаној енглеској трави, пронашли тело. Дон Петиц га приведе, препусти на кратко божијој вољи а сам склопи руке, подиже очи к небу и изговори речи опроштаја, по сећању, из Књиге проповедникове: Прах јеси и праху те предајемо, молећи се богу за твоју вечну душу. Бацио је грудву земље, а учинили су то и други. Потом су затрпали раку и очас је израсла хумка у коју су заболи крст са малим, сребрним словима. Стојан као да се тек тада пренуо из укочености. Обазирао се около, раскорачао се као да премерава порту, упињао се да упије у себе сваки детаљ овог места – равно и неговано тло, лепу, металну ограду цркве, саму цркву, парохијски дом, беле куће под брдом, само брдо, стрму и погибељну Арнолдову стену, зелене гранчице јела које вире над њом и дубоко, плаво небо. Није у свему томе видео питомину села, није осећао дамаре дана зрелог лета, није примећивао далеке и успорене покрете 215

људи који су радили свој посао: одасвуд је према њему дувао ледени дах смрти, пејзаж је имао сурови изглед краја света, личио на предворје пакла. Први пут током целог тог дана из даљине зададе се нека мисао и он је ухвати, јер је била болна. Одгонетну му се сасвим јасно колико је за све време свог изгнанства желео да Анђелко буде поред њега. Видео га је у веселом метежу Париза, у лумперајкама са Марселом, у трагањима, на излетима, у дружењу са Дином, на узаним и кривудавим путевима сазнања којима се са тешкоћом али и уживањем кретао; налазио је његове поруке у стану у Улици дворца Ландон исписане на календарима, новинама, старим разгледницама, папирићима, салветама и подметачима за пиво, кувао кафу, отварао боцу „каора“ и одлазио весело на терасу да чека његов повратак. He схватајући куда му мисли лете, дон Петиц покуша да га разговори и утеши, поче да му прича о томе како је био узбуђен и жалостан кад је рано ујутру пронашао његовог друга мртвог и разумео шта се догодило, каква трагедија, какав тужан случај. „Та проклета стена“ – причао је дон Петиц – „одувек ми је деловала тако претеће и дивље, тако се диже стрмо и високо, не даје никоме шансе, Боже, никакве шансе. Знате, налазио сам ту, с пролећа, младе птице испале из гнезда. И зечеве понекад, не бисте веровали, ма како да су спретни та стена их понекад превари, чак и младу срну једне зиме. Али човека – нох нии, још никада.“ Слушајући га, Стојану се напунише очи сузама од беса и бола. Узмува се опет, узнемири, поче тихо да кука, да јечи, да рида и лелече, потом да богоради. „Шта ће та стена ту“ – кукао је – „мој Енџи, шта ћеш ти на њој? Куда си кренуо, куда закорачио? Што у мом Петровцу кажу“ – рече плачући и као да се обраћа дон Петицу – „с курца на плот.“ „Разумем Вас“ – рече топло и саучеснички дон Петиц не разумевајући ништа од онога што Стојан прича. „Нека је Бог са њим. Нека је милост Господа нашега са свима вама.“ Гот зај мит ин. Ди гнаде унзерес Херн зај мит ојх ален.

216

РАЛЕ ПРИЧА CAM СА СОБОМ

Возећи се удобно драматичном стрмином према Филаху, Рале Црни (Рале Кочоперни, Рале Жилави, Рале Швалер – како га све нису звали) дисциплиновано и без журбе убацио је у прву брзину, јер тако је наредила табла на последњој окуци исписана на четири језика; четврти је руски, као универзални језик свега што долази иза „гвоздене завесе“. Целим путем, не мењајући израз чак и за време рутинске царинске контроле на Корен Седлу, Рале се кисело смешкао због онога што му је рекла Соња Крижар, љубазна келнерица хотела “Алпе Адриа” у Крањској Гори, где су били одсели. „Ах, каква Италија!“, рекла је. „Купујте само у Аустрији. Ми све купујемо у Аустрији!“! Како су ти Словенци само заљубљени у те аустријске ћифте! А тако су им и слични. Закључивши тако, Рале је био принуђен да размишља о геграфији: некаква невидљива препрека зауставила је надирући талас медитеранског духа, тај колоритни неред и преплитање, то нестрпљиво трагање, тај немир надметања, што се с топлим сланим ваздухом над плитким заливом Венеције завлачи дубоко у планинске усеке и зауставља тачно на граничном прелазу Ратече. Као да су ту негде, одакле се одваја благи успон за Планицу и Тамар, стајала страшна утврђења искићена саксонским копљима, која су потом, незнано када, оставивши иза себе невидиму границу, потонула у безмерну дубину мочварног изворишта Саве Долинке. A хладну, резонску душу Австријца, опремљену великим ранцем и маленим пијуком, нису зауставиле ни опаке стрмине Алпа. Кретао се полако, старачки упорно, закљуцавајући пијучићем столетне јеле, и кућио се на свакој ливади; кад пређеш границу, никакве разлике. Наравно, није у Аустрију ишао због Соње Крижар, већ због депозита. Нова влада, у процепу између дугова и прокламација о „слободама и правима“, није смела да забрани путовања на Запад, али је измислила „депозит“ – плаћање за сваки прелазак границе, осим првог. Ралету је ове године то био први прелазак и хтео је да га што боље искористи. У Италију ће, где је, упркос Соњи, углавном намеравао да пазари (и пије капућино у Тарвизиу, на тераси, уживајући у вреви пијаце) отићи равно из Филаха, заобилазећи 217

висину Вурцен Паса и југословенску границу. До Ралета седела је његова друга жена Аница („Моја Хрватица“, говорио је; комунистички наднационализам имао је за њега увек своју практичну, реалну цену – Аница је била из Вараждина и богата, њени су живели у великој, барокној кући у центру града), а позади две ћерке. Старија њена, из првог брака, а млађа њихова; то је сад била његова породица. Студентска љубав, стјуардеса Милица, живела је са сином у Монаку. Звао их је повремено телефоном. Хвалио се сином, као сваки Србијанац, а на крају изводио своју, вицкасту математику: „Свако од нас има по двоје деце, a заједно три!“ Нови „голф“ се захуктавао, сада већ на благој падини, равно у сјај и зеленило дравске котлине. Био је крај јуна, време алпско, нестабилно, позади, косином брда, вукли су се бели праменови испарења; али из долине дувала је промаја и предео је био светао, као утопљен у млеко. Нису се дуго задржали у Филаху. Свратили cy у супермаркет на самом улазу, купили кафу, чоколаде, банане, нешто од козметике, затим су следећи стрелицу „центрум“ дошли до реалне гимназије и једва нашли место за кола ниже ње, па се упутили пешице главном улицом. Рале је купио неки мали јапански стерео касеташ, Аница и ћерке по један ручни дигитални сат, Аница је гледала и златне наруквице, али је одустала. И пошли су назад, према Италији. Бљештало је и даље светло преподнева, пут је био широк и прав, асфалт нов и раван. Деца су се домунђавала и кикотала на задњем седишту: и она су волела Италију. (Капућино, џелато, пице, врева на пијаци у Тарвизиу, тезге с воћем, крупне црвене трешње, ананаси, диње, поморанџе, па затим „оно право“ – метеж импровизованих радњи с џинсом, трикотажом, обућом и кожом). После раскрснице за Корен Седло пут се ближио планини. Пресецао је мала, чиста, благдански мирна села, бела, са бљеском лимених кровова. Ралету паде у очи некаква црквица окружена с неколико кућа, под самом планином, боље рећи под одсеченом стеном; леп мали домазлук, питомина под бело-сивом закрпом у великом, моћном зеленилу брегова. Арнолдштајн, трже се, Арнолдштајн! Аница га погледа изненађено испод тамних наочара. „Јеси ли то рекао нешто?“, упита га. „Не“, рече Рале и готово да се осмехну у неприлици, „препознао сам једно село.“ „Па шта?“ „Ништа, шта би било?“ Није волео да прича Аници о ономе што је било пре ње: стари другови, бивша жена, тада још велика љубав. Зашто да се о томе прича, да се повређују односи? Али сада се љутио на себе што тако мисли. Вукло га је нешто да стане, да се окрене и потражи пут до црквице: тамо негде, у порти, 218

под давно заравнатом хумком, лежао је неко тако далек и у исто време близак као рођени брат. На очи му изађе готово немогућ призор: младић лепог, загонетног осмеха, паметних благих очију, који делује тако чврсто и разумно, коме се увек повераваш, а он ћути, смеши се и каже ти неко решење, увек неко решење – тај младић наједном баса ноћу шумом, прескаче опаке вододерине и, надомак циља, пада са тог Арнолдовог камена, омиче се и лети у смрт. „Зашто си журио, зашто ниси сачекао неку годину?“, упита Рале и испружи руку негде крај волана, у празно, као да би да пресретне и ухвати у лету једну прозрачну силуету која је анђеоски благо кружила високо над светлом долином. Деца су се опет кикотала и домунђавала позади. „Тата је почео да говори сам са собом“, рече млађа.

У Јагодини, 31. маја 1992.

219

Импресум

Библиотека Савремена проза књига бр. 14, I издање Борислав Радосављевић Анђелко & другови Издавач: ДД ИП „Вук Караџић“, Параћин, Томе Живановића 22 За издавача: Слободанка Toдоровић, генерални директор и главни и одговорни уредник Рецензенти: Слободан Жикић Живорад Ђорђевић Ликовно решење корица: Слободан Штетић Технички уредник: Душан Живковић Штампа: ДД ИП „Вук Караџић“, Параћин Тираж 1000 Параћин/1993.

CIP - Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд 886.1/.2-31 РАДОСАВЉЕВИЋ, Борислав Анђелко и другови / Борислав Радосављевић. - (1. изд.). - Параћин : ДД ИП „Вук Караџић“, 1993 (Параћин : ДД ИП „Вук Караџић“!). 273 стр. ; 20 см Тираж 1000 ISBN 86-7493-187-1

220

Додаци

КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ Проза ЛЕТ КА ЗЕМЉИ НАЗИВ: Анђелко & другови АУТОР: Борислав Радосављевић ИЗДАВАЧ: “Вук Караџић”, Параћин 1993. ОЦЕНА: Умеће сочног, реалистичног приповедања, у трећем лицу, ненарушене хронологије, у традиционалном маниру признатих али све мање читаних класика, вратило се на неупадљиво отворена, али легитимна, стамена и функционална врата разноврсног обиља савремене српске књижевности и романом Борислава Радосављевића. Право изненађење и освежење у насртљивом бујању постмодерне вегетације у којој све чешће имитатори надмашују машту својих узора и учитеља. Љиљана Шоп Ваља се чувати предрасуда, казујем себи свесна да умало нисам под нехотичним дејством једне од њих занемарила добар роман. Име писца из Јагодине, неуведено у посвећене кругове престоничког књижевног живота (премда Радосављевић има иза себе три романа и књигу прича) није обећавало изненађење, наслов не звечи, издавач из провинције, сем што чини чудо објављујући књиге у овом времену, не рекламира се, сиве корице су све пре него агресивне. А потенцијални читалац се рве с неким другим бригама, све мање спреман на уживање у тексту, традиционалном или модерном, свеједно.. Радосављевићева једноставно срезана и сигурно вођена прича започиње у дубичкој, провинцијалној недођији уочи прошлог рата: љубавна романса Анђелкових родитеља осујећена је верским предрасудама, примитивизмом и, коначно, ратом у коме обоје бивају невине жртве. Обележен самоћом и сеоским говоркањима, уз припростог деду чије муке не може разумети у дечачком узрасту, расте осетљив и несигуран, склон књигама и маштању, младић чијим образовањем управљају партијаши, и сами неуки али заато ватрени у својој оданости победничкој идеји. Захуктало у самоуређивању и стварању будућих послушничких кадрова, друштво шаље Анђелка 221

Тацака на студије у престоницу. Муке и лепоте студентског живота шездесетих година, сукоб идеја и утицаја, лектире и живота, јаве и снова, емотивно и интелектуално сазревање, бивају окосница приче која успева да заводљиво балансира између обиља детаља, индивидуализма, посебности с једне стране, а казивања о типичном, честом, колективистичком и симптоматичном за оновремено друштво, с друге. Веома лична али и сасвим типична јесте ова прича о усвајању и освајању искуства, знања, града, његових улица, тргова и институција; у име хиљада сличних једна је морала бити испричана да посведочи о вечитом стизању уплашеног и одлучног, гладног и жедног, изгубљеног и самоувереног Провинцијалца у омамљујућу, сурову, равнодушну обећавајућу престоницу, о физичким и духовним авантурама тог сусрета који личи на двобој у коме оба учесника нуде и отимају, милују и газе истовремено. Радосављевић је добро осетио и класичне димензије, и ритуалну страну, и индивидуалну боју и снагу Сусрета који обликује људске судбине али и дух града, његов трајни профил. Око Анђелка Тацака буја живот баш као и у њему, на онај донекле несвестан начин како га младост осећа, придајући свему и свима важност, слутећи дубље разлоге али и преувеличавајући значај збивањима. У једнаком раитму буја и прича, претичу се епизоде, траже свој простор и споредни јунаци и муњевити утисци. Индивидуалносати се отимају све организованијим облицима друштвеног, тачније партијског живота, али се и саплићу, нестају као точкићи супериорног колективног механизма. Ни обични наслов романа у том светлу није сасвим обичан. Другови око Анђелка јесу другови (цимери, пријатељи, другари), али и другови који траже послушност, партијску солидарност, политички ангажман. Епизода са Тацаковом новинарском каријером сажима у себи дугу и знану причу о отпорима и пристајањима, каријеризму и отпадништву, рутини и креативности, о куповини душа и продаји савести. Радосављевић расним приповедањем и вештим сажимањем успева да избегне сваку од колотечина у коју би основна прича могла да одведе. И критичност, и сентименталност, и књишка ученост, и лекције из историје, и натурализам, нису циљ већ средство да се многоликост живота ухвати на рубу, тамо где је и сјај и беда, и суза и смех, и непоновљива и вазда иста. Ту страст за изузетношћу (времена, простора, јединке, судбине) можда најбоље потврђује епистоларни део романа, четири писма које ће Анђелку из Париза упутити друг са

222

факултета, још један од освајача престонице. Радост сазнавања равна је мукама спознаје, у њој посвуда и увек има близине трагичног. Нимало случајно – наш писац је добар психолог – главни јунак ова озбиљна писма, ове јауке сународника (који, тражећи своје место под сунцем, схвата како га је тражила српска краљица Наталија, руска грофица Марија Башкиртцеф, српски трговац Миша Анастасијевић), не чита док воли, ради и док се нада, него када му измакне тле под ногама, када га разочарају људи, превари град, сиренски дозову даљине и прострели одлука да напусти отаџбину. Анђелков обични живот зачет у сенци личних али и опште трагедије, завршава се несрећним падом са литице на југословенско-аустријској граници. Апсурд оваквог краја само је један у низу апсурда који су у смрт одвели читаву породицу са очеве стране, мајку, а његовим летом (на земљу уместо на небо) окончали један недужни породични ланац без будућности, невину авантуру у којој су све могућности завршиле ништавилом. “С болном насладом зацртан траг мисли”, назив је поглавља у коме се описују муке почетничких покушаја писања. Иако више ни у чему почетнички, већ само доследно опредељен за приповедање које би могли да прогласе прошлошћу, овај роман обитава на таквом путу, без жеље да се додворава измима. (НИН – 4. фебруар 1994) КЊИГЕ Роман јагодинског писца о првим трагачима за срећом у туђини ТРАГИЧНО ОТКРИЋЕ ЗАПАДА Борислав Радосављевић, у роману “Анђелко & другови”, успешно транспонује физичку у уметничку стварност, причајући о момцима с краја педесетих и почетка шездесетих година који су, најпре преко књига а потом и у стварности, откривали могућност живота на Западу, која се по Радосављевићевог јунака завршила трагично Међу нашим читаоцима у западним земљама има сигурно и оних који су тамо стигли пре него што је њихова Југа широко отворила капије и своју децу послала у свет. Њих ће на некадашњу неизвесну авантуру подсетити једна књига која се ових дана појавила у завичају – роман Борислава Радосављевића “Анђелко & другови”. Она, поред осталог, прича и о томе како су младићи стасали за авантуру 223

самосталног живота, крајем педесетих и почетком шездесетих година, откривали Запад и пробијали граничне баријере, ређе уз помоћ пасоша а чешће без њега. Занимљива Радосављевићева књига стиже из предела који се, у не баш оправданом стереотипу, назива културном провинцијом. Радосављевић је по струци професор упоредне (светске) књижевности а по професији новинар, уредник листа “Нови пут” у Јагодини. Захваљујући њему, из Јагодине су, пре ове, пред читатељство стигле добре и запажене књиге – романи “Време кад смо женили Павла”, “Доња мала” и “Раногрешници” и збирка прича “Српски белег”. Реч је, дакле, о већ искусном и доказаном писцу. А кад се заједно нађу он и његов параћински издавач “Вук Караџић” (последњих година веома смео и инвентиван), Поморавље постаје књижевни центар без провинцијског комплекса. Радосављевић је изврстан зналац теорије књижевности, али се, можда баш зато, не упушта у велика експериментисања, већ, користећи оно најбоље у књижевној традицији, свој роман гради класичним поступком, хронолошком композицијом и једноставним, али динамичним приповедањем. О чему приповеда Радосављевић? ЗЛАТНИ МОСТ Анђелко Тацак, ратно сироче одрасло код деде по мајци у неком поморавском селу, једне бруцошке јесени долази у Београд да ту пронађе себе. С њим је и цео талас момака који покушавају то исто. То је она генерација која је историјски жртвована за изградњу златног моста међугенерацијског помирења: са претходном се хватала у козарачко коло и за њу ишла на радне акције, а са оном иза себе стигла да ђуска у рок ритму. Али, сувише близу ратним победницима, било идеолошки или тек само физички, остала је без праве шансе да преузме живот у своје руке, јер је чврста рука ратних победника била још превише јака. А кад су револуционарни “патријарси” почели да се проређују, припадници Тацакове прескочене генерације били су већ престарели да нешто почну, па су они иза ње наступали по природном праву. Анђелко Тацак неће ни дочекати ту смену генерација. Откривши свет најпре на плану идеја, као студент светске књижевности, он га, са својом генерацијом, постепено открива и у стварности. Власт је шкрта у отварању граница и издавању пасоша, па ће најсмелији савлађивати границу илегално. КОБНИ ПАД

224

Данас, кад Срби на Западу желе да демонстрирају српску истину, међу говорницима је доста и тих некадашњих момака (један од оних који су свет открили најпре на семинару опште књижевности у београдској Таковској улици, а потаом из из тог света самог, је и познати париски Србин Комнен Бећировић, који је у живот кретао управо са генерацијом Анђелка Тацака). Сукобљен са стварношћу која му није пружала много шансе да се докаже, Анђелко Тацак креће у илегално освфајање света, вођен писмом свога друга који то некако већ успева у Паризу. У мрклој ноћи, у беспућу граничних планина негде око Филаха у Аустрији, пада низ огромну стену и на обећану земљу стиже мртав, једва нешто раније него што ће почети отварање граница. Има у Радосављевићевом роману веома успелих пасажа, а најзанимљивији је и свакако најделотворнији епистоларни део – писма друга из Париза која се баве судбином Рускиње Марије Башкиртцев и српске краљице Наталије Кешко Обреновић, као и причање, у првим деловима романа, о капетану Миши анастасијевићу. Сви су они помало Радосављевижев Анђелко Тацак, док покушавају да на пространом небу улове своју звезду која се пред њима одмиче у широке дубине космоса. Радосављевићево полазиште је аутобиографско (али, разуме се, само оно – полазиште). Она инспиративна стварност и плодна пишчева имагинација створили су књигу која је занимљива и као фабула и као носилац кодованих пишчевих идеја. Радосављевић веома вешто физичку стварност транспонује у уметничку. Потписник ових редова, који је и сам припадао кругу око Радосављевића и његових јунака, може да сведочи лично (ако тао има неког значаја) да је та пишчева транспозиција стварности веома успешна и плодна. Павле ПАВЛОВИЋ (Франкфуртске Вечерње новости, март 1994) ПРОМОЦИЈЕ О РОМАНУ БОРИСЛАВА РАДОСАВЉЕВИЋА “АНЂЕЛКО & ДРУГОВИ” На трибини “Француска 7” у Удружњу књижевника Србије у Београду 8. јуна 1994. године одржана је промоција романа Борислава Радосављевића “Анђелко & другови” на којој су говорили књижевни критичари Љиљана Шоп, Чедомир Мирковић и Ђорђе Ј. Јанић. Овде доносимо њихова излагања, уз незнатна скраћења и са редакцијским насловима. 225

Љиљана Шоп: ПРИВИДНА ЈЕДНОСТАВНОСТ ПРИЧЕ Зашто се роман “Анђелко & другови” нашао овде на промоцији у Француској 7? Напросто, реч је о добром роману и ја ћу покушати у неколико кратких црта за ове прилике да вам кажем о чему се ради и зашто сматрам да је роман “Анђелко и другови” завредео пажњу и критике и читалачке публике. Ако смо већ годинама, чини ми се да јесмо, између осталог и у поплави проза које настоје да онеобиче, да зачуде, да формом распире нашу машту и наше страсти, да фантастиком надвладају реалност, да на различите могуће начине и средствима различитим којима литература располаже буду што иновантније и што необичније, онда, помало можда и заморени тиме, долазимо у ситуацију пред једним оваквим романом да помислимо о томе како је у питању један од могућих повратака, условно речено великог, а неуништивог реализма. Наиме, храброст је, мени се чини, данас испричати једну тако привидно једноставну причу о једном привидно обичном, а у суштини, видећете, трагичном и необичном животу, и испричати је по свим оним нормама класичног реалистичког романа, али не и само тако. Храброст је на неки начин данас увести главног јунака од рођења у причу и водити га до његове преране и трагичне смрти, без неких великих литерарних помпи и без неких очекивања да не знам какво чудо у таквом једном кратком и релативно обичном животу сретнете. А управо такву једну причу, и то врло цизелираним, самоувереним језиком и стилом, не посустајући ни једног момента, исприповедао је господин Радосављевић сликајући животну историју Анђелка Тацака, дечака искомплексираног, уплашеног од живота, али, са друге стране, исто тако увереног да живот и сопствену судбину може да узме у своје руке. Вредело је и чини ми се да је неко морао једнога дана да напише ту велику причу о свакогодишњем доласку генерација и генерација младића и девојака у овај град. О сусрету младих, мање или више талентованих, мање или више амбициозних појединаца са Београдом као са метрополом, са Београдом као са местом где почиње њихово животно искуство, где се зачињу и умиру њихове љубави, где почиње а каткад и завршава њихово образовање и васпитање, где се, дакле, мења увелико њихов живот у односу на оно што су са собом из 226

провинције понели, где се у једном одређеном времену одиграва драма тих младих људи на различитим нивоима, од оне индивидуалне – куда и како у живот ући, до оне нешто општије – како у друштву и времену и у овој земљи у њиховом добу почети свој друштвени живот, почети свој радни век. Дакле, на једном свом плану, ово је једна врста велике приче – омажа свима онима који су у овај град дошли пуни наде, без обзира у којој генерацији и када, а који су деценијама у њему често наилазили на низ разочарања, на мноштво искушења, а понекад доживљавали стравичне судбине, као главни јунак овог романа. Као што је прича о Београду, тако је, можда и више од свега, рекла бих, ово један психолошки роман. Господин Борислав Радосављевић је одиста писац који уме да проникне у психу човека. Овде је у питању једна млада генерација са својим идеалима из оног времена, али не само она. И сваки епизодни јунак овога романа, а има их много, као што то у класичном реалистичком роману бива, и сваки ток приче овог романа помно се изводи и на психолошкој равни нијансира, и сваки детаљ овога романа уклапа се у једну мозаичку слику и завршава се на известан начин кроз основну причу. Постоји још један, епистоларни део овога романа коме такође треба посветити пажњу. На први поглед изгледа да писма која Анђелку Тацаку из Париза шаље његов пријатељ излазе из основног тока приче и на први поглед изгледа да су та писма нешто што композиционо не чини јединство са самом романсијерском причом. Али то је само варка. Та писма су изузетни прозни медаљони и тичу се неког другачијег света и неког другог времена. Једно од њих, о Наталији Обреновић, јесте и један од токова у овом роману који задире у историју овога народа; друго је једна прелепа прича о Рускињи сликарки Марији Башкиртцеф. Прича која је заправо један есеј и трактат о односу између уметности и болести. Трећа је опет један покушај, инаџијски покушај тог сјајног младића, интелектуалца који је утекао у оно време из ове средине да у једној заиста велеградској атмосфери покуша да превари велеградску судбину која му каже, по рачуну вероватноће, да никада у метроу неће срести исту личност. Е, он са неком врстом сељачког ината ту теорију уништава тако што ће пратити једну девојку коју је срео и која ће на крају постати девојка његовог живота. И овај епистоларни део, и та хронолошка прича о малом Тацаку, од његовог рођења до преране смрти, до једног у животу готово невероватног, али у литератури тако начињеног да постаје и симбол и 227

метафора – али и велика животна исатина! – до једног пада сасвим буквалног, са стене у Аустрији, приликом покушаја бекства у иностранство – читава та, кажем, прича има своју велику дубину, сложеност, искреност, једноставност са једне стране, а са друге врло компликовану, изнијансирану, психолошки богату историју. Када у једном тренутку говори о првим искуствима тога младића, још у провинцији накљуканог баналним изводима из марксистичке литературе и припреманог за оноваремени живот у нас, колективни, са свим заносима комунизма и послератног времена – када говори о њему таквом и многима таквим који су стигли у овај град са другачијим жељама, другачијим идејама у глави, писац говори о “јефтином црном лиму бољшевичког васпитања” који ће се у њиховим главама и у њиховом животу сукобити са оним првим спознајама које доживљавају у овом граду. Сукобиће се, наиме, већ при доласку на факултет, са причом о Миши Анастасијевићу, са причом о српској историји – једном од оних прича о којима, у том моменту, момци и девојке нису могли да знају ништа, или је бар било врло мало шанси да нешто знају. А касније, кад му пријатељ оде у Париз и тамо покушава по библиотекама да открије све што има у литератури некакве везе са Србима и српском историјом, поново ће се тај Стојан сусрести са причама које су и те како повезане са историјом и са судбином овога народа; и у тим својим писмима покушаће пријатељу да исприча на свој начин о свом виђењу себе у свету и о свету који мало зна о нама. Све те приповести, од оне историјске, преко једне животне, па до времена у којем је живео и имао своје другове, али и времена у којем су неки други другови одлучивали о животу, о запослењу, доводили у питање да ли бити моралан или не, да ли се бавити изнуђеним и траженим и нарученим новинарством или бити свој, да ли улазити у колотечину живота или остати на путу трагања за светском књижевношћу, за уметношћу, за неким вредностима изван времена у коме се живи – сва су та питања кроз лепо исприповедану причу покренута и доведена до некаквог трагичног и апсурдног краја. Чедомир Мирковић: ПРИПОВЕДАЊЕ БЕЗ ПРАЗНОГ ХОДА Роман је привилегован пред књижевном публиком, то је познато. Али он поседује нешто што га чини привилегованим и пред књижевним критичарима и увек се са више поузданости може судити 228

и о писцу и о његовим књижевним амбицијама и дометима кад се он појави с романом. И приповетка, и песма, и ини књижевни облици који више припадају сфери рационалног саопштавања данас су саздани на познавању многих дисциплина и познавању књижевног заната, али је за роман врло извесно да, без обзира на књижевну обдареност, на богата искуства, на намере, на осећање живота – а све је то предуслов за успешан роман! – доброг, успешног романа нема без познавања заната. И то је ваљда разлог што је у српској књижевности много романа, а релативно мало добрих и успелих. И то је ваљда разлог што већин српских писаца успева да напише први роман са релативним успехом, а већ следеће романе са мање успеха. Све то говорим да бих подсетио на ту несумњиву истину да романсијерска уметност тражи и извесну технологију, и добро познавање разлитих области, осећање за језик романа као посебан језик, јер се он у много чему разликује од језика сличних жанрова, и све то помињем да бих одмах рекао да аутор књиге “Анђелко и другови” Борислав Радосављевић познаје романсијерски занат. И то је сигурно, бар према моме осећању, најафирмативнија оцена која једном писцу, који излази са књигом која није прва књига, која је роман, може да се каже. Радосављевић је у овом роману саопштио једну целобиту животну судбину са јединственом драматургијом, са драматуршким луком који се постепено подиже да би се нагло спустио на крају, са осећањем за ритам романсијерског језика, јединственим књижевним средствима, са живописним ликовима, са успешним амбијентирањем и вешто вођеном причом – дакле, са занимљивом причом без које, окрениобрни, упркос свим искуствима, нема добре прозе и нема доброг романа. То је прича о једном дечаку који се рађа за време рата, који је плод неке узгредне љубави и који одраста у послератном времену, чији живот се одвија паралелно са једним периодом који је врло занимљив и по ономе што је донео, и по томе колико је трајао, и по начину на који се, бар као део живота друштвене формације, завршио. Тај дечак одраста у имагинарном граду у унутрашњости Србије у којем би вероватно свако ко познаје топографију могао, можда, да препозна и родни град аутора. Касније долази у Београд на студије књижевности и ту проводи низ година, а онда се, са нарастањем осећања пустоши, бесмисла, батргања целог друштва, и тај дечак запућује неким другим путевима и скончава трагично. Бројне су епизоде које говоре да Радосављевић има осећања за густо приповедање које не пристаје на танку причу, не пристаје на 229

празне ходове. Има живописних ликова. Главни лик Анђелко је учесник свих тих збивања, али истовремено и нека врста медијума кроз којег се прелама све оно што се у реалности, посебно у такозваној друштвеној реалности, збива. Дакле, та обухватност, та амбиција паралелизовања индивидуалног и колективног, та ширина погледа, битан је квалитет овог романа. Истини за вољу, та велика амбиција отворила је и неке проблеме, стваралачке проблеме. Из тих великих, ризичних и по ризику значајних амбиција, дакле, произашле су и неке мањкавости. Једна од тих мањкавости коју треба условно схватити – јер сваки разговор о романима је по правилу разговор о пукотинама тих романа, а и највећи романи имају своје пукотине! – јесте у јакој реалистичкој основи овеа књиге која је можда писца омамила да превише реалистичких детаља унесе у књигу. А познато је да чак и традиционалистички роман, а модеран, модеран у смислу савремене технике писања, посебно, тражи онај интензитет који је бар већи од реалног животног интензитета. Можда то, додуше, није књижевно и вредносно релевантно, можда је доживљеност многих амбијената и призора превише оптерећивала писца, па је унео ту количину занимљивих реалистичких детаља који се можда појављују као известан вишак и због тога што је неке од сличних мабијената наша литература већ користила у различитим варијантама. Мислим ту пре свега на оне детаље који се баве студентским животом, катедром за светску књижевност, клубом студената, на живописне ликове професора, Студентског Града и тако даље. То је све врло занимљиво и добро урађено са извесним ризиком превелике количине реалистичких детаља који се баве провинцијским животом, мада је, рекао бих, Радосављевић имао више осећања за опаснот општих места кад се тим детаљима бавио. Међутим, да је реч о романсијеру од дара, романсијеру који познаје романсијерски занат, види се посебно у другом делу књиге када је Радосављевић изузетно добро осетио да ма колико једна прича била обухватна, сериозно и писхолошки изнијансирано испричана – да не може рачунати на посебну пријемчивост ако нема одређену дубину, ако не надилази ниво хронолошке једносмерне приче. Види се то по оним детаљима којима је у хронологију одједном уведена историјска димензија. Дакле, извођење главног јунака, или окретање главног јунака ка европским релацијама и увођење епистоларних детаља који се баве неким историјским темама – судбином краља Милана, краљице Наталије – одједном је књизи чак и ретроактивно дало један један нови координатни систем 230

узбудљивије фабуле, што је овај роман спасило ризика којима се излажу многи, превасходно реалистички романи, а то је да буду једнодимензионалне, занимљиве приче које, ако су такве, увек остају само варијације у читавој лепези таквих поступака. Дакле, ако сам указао на неке од нијанси тих пукотина, пре свега на то гомилање реалистичких детаља који су унеколико успорили интензитет, на нека места која су литерарно већ истрошена, онда сам сигурно обавезан да кажем да целина, са свим елементима, а пре свега са заводљивом причом, са осећањем за логику живота, за филозофију живота, за неке психолошко-менталне димензије времена, за пустош деценија у којима јунак живи, показује да је реч о књизи која представља једног писца и са даром и са умешношћу стварања прозне литературе. Ђорђе Ј. Јанић: ОВО ЈЕ ЈЕДАН МЕТАРЕАЛИЗАМ Читање књиге Борислава Радосављевића за мене је повратак у младост. Самим тим сам већ у старту био, да кажем, хендикепиран – хендикепиран као књижевни критичар, јер сам одједном почео да се сећам свог доласка у Београд, својих студија, свог факултета, свог дворишта филозофског факултета, Кнез-Михаилове, где смо имали сви из унутрашњости своје “амбасаде”, своје ћошкове, своје углове, своје кафанице, и где смо живели један живот паралелан животу Београда и паралелан животу у новинама. Овај детаљ посебно истичем – у новинама, јер у новинама се живео један други живот. Живот за који смо знали али који смо желели да не примећујемо. Један од тројице главних јунака, човек који одлази у Париз, био је уствари један од нас. Један од нас који је успео да пређе границу и да нестане тамо негде где је била слобода. А ми који смо остајали ту да седимо, да тражимо књиге којих нема у библиотекама, да један са другим мењамо те књиге, да пишемо о стварима о којима се иначе не прича, ми смо полагано таворили своје дане и одлазили у ништавило. Помињем ништавило због тога што роман “Анђелко и другови”, то моји претходници на жалост нису рекли, јесте уствари роман о губитнику, или роман о губитницима. Роман о људима који, као што рече Милан Ракић: “Улудо, госпо, на песму, протраћих свој век” – који су проћердали свој век живећи у једном друштву које им није пружило могућност да се искажу.

231

Многе младости овде титрају кроз роман, многе илузије пролазе, многе илузије општељудске, свакодневне, илузије младости, многе илузије политичке, многе илузије филозофске – све то полагано стреми ка једној стени. То је детаљ који је важан, то је детаљ који показује да је Борислав Радосављевић добар приповедач. Све се концентрише ка стени где Тацак иде да би најзад завршио свој већ унапред бесмислом обележен живот – бесмислом или, можда тачније, поразом. Ако гледамо роман “Анђелко и другови” у жанровском смислу, то јесте реалистички роман, но то је једна, ако могу тако да кажем, варка, која је и мене у почетку завела. Завела баш због те приче о студентима из унутрашњости и о њиховом животу у Београду. Уствари ово је један, ако могу тако рећи, метареализам. Ради се о једној филозофији жвиота. Ради се о причи о животу човека у времену не мутном, јер време више није било мутно, не време смутно, јер никаквог нереда више није било, него у времену мрачном, у времену недогађања, а не у време догађања. Све се овде догађало у једном малом дворишту у Земуну. Читав живот свих тих јунака одвија се у том двориштанцу где су долазиле неке девојке, неке стјуардесе, неке већ унапред обележене девојчице, неки људи који су долазили, пили, повраћали, заљубљивали се, љубили се – све је то један живот о коме званичан живот нема никакву представу. Једини тренутак кад званичан и обичан живот дођу у колизију, то је тренутак кад један од ликова, да кажем друштвених, државних, политичких руководилаца, Бошкић, пита шта се десило са Анђелком. Тај човек који је кадровик партијски, човек који је дошао у крај потпуно четнички и тамо “спровео револуцију”, на основу чега су сви касније тврдили да су били револуционари, тај Бошкић је некако увидео да је Анђелко наједном нестао, а нестао је само због тога што је он, Бошкић, ставио примедбу да није добро урадио извештај са једне седнице. И то је тренутак када се званичан живот и обичан живот сусретну. На жалост, питање Бошкићево никада неће добити одговор, јер је у међувремену Тацак пао са стене и нестао из овога света. Ово о чему сам до сада говорио односи се на идеологију, или на психологију јунака романа “Анђелко и другови”. Надаље желим да говорим о композицији, чиме су се и госпођа Љиљана и Чеда више бавили. Композиција роман је организована, да условно кажем, у два слоја: први слој је реализам, реализам у коме живимо; то је слој о Тацаку, то је слој о двојици његових другова, о њиховим девојкама, о 232

пијанкама, успесима и неуспесима свакодневним. Други слој је прича, то јест други слој су писма. Та писма су један посебан део у роману и по мени можда и најуспешнији у стилском погледу. Та писма показују да Радосављевић када се ослободи притисака детаља које зна превише добро, а то су они детаљи из свакодневног живота младог новинара – када се ослободи свега тога, одједном перо почне да му клизи по папиру и све се ставља на своје место без икаквог напора, нигде се више никакав рез не примећује. Када Анђелко долази на факултет, он улази у зграду која је поклоњена српском народу зато што поклонодавац није могао да види свога зета као кнеза Србије. Од тог тренутка се ствара једна веза – то није примећено до сада – и то Борислав Радосављевић врло вешто ради. Неки детаљи које он помиње и преко којих ми, читајући први пут, олако прелазимо – сви су ти детаљи отварање нових могућности за радњу. Све је то једно гранање, све је то ширење композиционог спектра. Главни јунак среће човека очито реакционара, који ће отићи у Париз. Тај реакционар почиње да му говори о историји. Од тог тренутка писац уводи у раван романа и династију Карађорђевића, и династију Обреновића, и сликарку Башкиртцеф, и читав један свет који уопште не може да постоји на терену Београда и Земуна од 1958. до 1964 – отприлике то је тај период о коме се овде ради. Тај свет и не мора да постоји, он је бајковити део, бајковит а потпуно реалан, јеар приче које прича Стојан и које причају писма, то су потпуно реалистичне приче. Прича о краљици Наталији, о њеном животу, о њеном успону и паду као жене и мајке, као српске краљице, која никада није заборавила да је српска краљица, прича о човеку који је поклонио свој дворац да би се у њему српска наука гајила, помињање његових унука Божидара и Алексе, људи који су се бавили уметношћу (Божидар је био пријатељ Пјера Лотија), помињање Сарке, ћерке Мише Анастасијевића, жене која је 1934. године поклонила пола планине Кучај Београдском универзитету – помињање свега тога, што је иначе српска реалност, даје овој књизи једну нову раван, једну нову димензију. Још један детаљ бих напоменуо у вези са методом Б. Радосављевића, а то је немање мржње. За наш реалистички роман последњих десетак година карактеристична је напетост и препуност – препуно мржње која је против џелата, против свих оних који су људима уништавали животе. Код Радосављевића, међутим, те мржње нема. (Лист за књижевност и културу Доба, 15. јун 1994) 233

234

Садржај СОКАК СА ДВА ИЗЛАЗА СВЕШТЕНИК ФИЛМА У ПАСАЖУ ДАВИД ПСУЈЕ КАО СРБЕНДА БОЖАНСКА ЗВЕЗДА УРЕЗАНА КАО У ЧЕЛО СТРАШАН УЧИНАК ГОВОРА ДВА ХАКА, ДВА ЏИМА МАШТАЈУЋИ О СЕБИ МУДРАЦУ ШАРМ ЋУТЉИВКА ПОКРИВАО ЈЕ КУПЕ БАЈКА О КАПЕТАНУ И МАРШАЛУ ЈЕФТИНИ ЦРНИ ЛИМ БОЉШЕВИЧКОГ ВАСПИТАЊА ВЕЛИКА МИСАО ГАРДОША PAЛETOBA ЗЛАТНА ЖИЦА ЉУБАВ У КОВАЧНИЦИ ПОСЛУШНИКА С БОЛНОМ НАСЛАДОМ ЗАЦРТАН ТРАГ МИСЛИ НЕОЧЕКИВАНА ДЕЈСТВА ЗАПИСА О ОСКОРУШИ И ПОРОДИЦИ КО НЕМА ТЕТКУ ЕДИПА, УЧИ ТЕОРИЈУ КУРВИНСКИ ЗНАК HA НЕВИНОМ ИЗГЛЕДУ ПРИНЦЕЗЕ ИЛИ О ВЕСНИ СЕКУЛИЋ БЕЛЕГ СРЕЋЕ ИЛИ КАКО СЕ ЗАДОБИЈА РАЗБЛУДНА ЉУБАВ ГИМНАЗИЈАЛКЕ CAH O ИЗДАЈИ ОТРОВНА БИЉКА РACTE У МРАКУ ЊЕГОВИХ СТРАХОВА ПУТ ДО СВЕТЕ ТАЈНЕ ЛЕТОПИСЦА ЧУН КОЈИ ПЛОВИ УЗ МАТИЦУ ОСУЛА CE СЈАЈНА КАПА ДАНА БОШКИЋ ПОЛЕМИШЕ СА ПИСЦЕМ РАВАН ТИШИНЕ ПОПЕЛА СЕ ДО ПЛАФОНА ДАНИ КОЈИ СУ РАСПРШИЛИ МАГИЈУ ВИНОГРАДСКЕ УЛИЦЕ МОЗАИК ПОРАЗА ИЗГЛЕДАО ЈЕ СКЛОПЉЕН ТРАЖЕЋИ МОТИВЕ СТОЈАНОВОГ ЛУТАЊА 235

3 6 10 14 18 22 26 31 36 44 47 55 62 69 75 84 90 100 104 110 115 123 129 133 139 143 148 152

ПРВО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О МАРИЈИ ДРУГО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О ДИНИ ТРЕЋЕ ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА О ЛОНДОНУ ЧЕТВРТО ВЕЛИКО ПИСМО ИЗ ПАРИЗА ИЛИ О НАТАЛИЈИ МЕХАНИЗАМ ТУГЕ КРЧИ КАО СТАРИ ЗИДНИ CAT ТУЖНА ПРИЧА О ЖОЛЕТУ ЛУКАВСТВО КОЈЕ HE ПОСЕДУЈУ ПАМЕТНИ СВЕТЛА КОЈА CE ПРИМИЧУ БРЗИНОМ МЕТКА ДОН ПЕТИЦ HE РАЗУМЕ НИ РЕЧ РАЛЕ ПРИЧА CAM СА СОБОМ Импресум Додаци

236

154 164 170 176 190 194 202 207 211 217 220 221