Moc da se kaze

Борислав Радосављевић

МОЋ ДА СЕ КАЖЕ

Дневник писца, 1969–2000.

Јагодина, 2008. (Допуњено е-издање, Београд 2016)

2

СРЕЋНО У НОВУ 1969!

У последњем тренутку снег је спасао част и „обелио образ” новогодишњој ноћи. Без њега још на самом старту многе макси хаљине биле би избачене из строја и неупотребљиве за јарко осветљене, али слабо украшене и задимљене дворане. Овако, на белим и клизавим улицама тло је измицало испод ногу и трезнима. Штимунг је био ту. Чим је куцнуо „дванаести час”, кренули смо у обилазак града. Весели младићи и девојке окитили су улице уместо шарених папира и лампиона. Иза осветљених прозора кафана чуо се „поноћни танго”, а из свих улица одјекивали су пуцњи прангија и пиштоља. Електродистрибуција нас није почастила минутом таме. Додуше, она је на рачун тога минута узимала аконтацију читаве године, па и уочи саме Нове године: прекида струје је те вечери било толико да су многе фризуре под хаубама постале готово неупотребљиве. Док је мраз напољу све јаче стезао, температура је расла свуда где је Нова година дочекивана уз чашицу и ћуретину. У хотел Палас нисмо могли да уђемо од разбијених чаша и тањира. У „Србији” смо затекли мирнију атмосферу. У паузи између два „народњака” могли су се чути чак и вицеви. Обред љубљења и честитања био је већ завршен. Само су још сликар Милан Рашић и пројектант његовог атељеа Малиша једнако један другом честитали ко зна какве нове подухвате… Али многи су радост новогодишње ноћи морали да одложе за сутрадан. Те ноћи били су на својим радним местима и бринули друге бриге. Дежурном фармацеуту звоно није дозволило да буде „на месту вољно”. Новогодишња ноћ је многој деци донела високу температуру, ону обичну, што долази од грипа и прехладе. У Болници је било мирније. Чак и у породиљском одељењу владала је тишина. „Ове ноћи нисмо добили ниједну принову”, рапортирала нам је дежурна бабица Стоименка Васиљевић. Деци очигледно не прија новогодишње славље. На улици смо затекли милиционера Мијалка Грујића. Нисмо му тражили исправе, али је и он морао да нам рапортира. „Ноћас гледам кроз прсте”, рече нам, „али и да није тако, не бих имао много посла.

3

Нема изгреда, свет је ноћас заузет весељем. Једино су неки младићи обили врата Техничке школе – да уђу на игранку”. Кад је жеља да се уђе била толика, значи да је игранка добра. Пошли смо баш да видимо. Оркестар је грмео. Попели смо се на сто да сликамо и нисмо били упадљиви. Занети у лудом ритму, младићи и девојке нас нису ни приметили. На крају смо отишли и до железничке станице да видимо да ли и у овој ноћи возови долазе и одлазе. Одиста, ишли су и то – пуном паром. Чак је било и путника. Дежурни отправник возова била је Косара Марковић. Она је дежурала ваљда зато да се мушкарци не љуте, јер је једина жена отправник на прузи Београд – Ниш. „Сметњи у саобраћају нема”, рекла нам је, „једино што путнички возови мало касне, због великог броја ванредних”. Један воз је управо долазио и она је поздравила машиновођу високо уздигнутим фењером. Срећно у нову 1969!

(8. јануар 1969) Кад сам решио да своје записе – белешке, цртице, или како смо то већ крстили – те мале колумне разбацане по новинама, сакупим у једну књигу, схватио сам да нема погоднијег текста за почетак од овог штурог репортерског записа о дочеку нове 1969. године у Јагодини, ондашњем Светозареву. Читајући га изнова, после толико година, разабрао сам да је он, у свој својој шкртости, немилосрдно тачан, да са мало речи, прецизно као хируршким ножем, слика опскурну атмосферу једне наметнуте, туђе, неразумљиве и неприродне прославе. Божић, највећи празник свих хришћана, који се у целом демократском свету везивао за Нову годину, не само да није смео да се слави, већ није смео ни да се помиње, као ни јулијанска Нова година коју су Срби традиционално славили као своју. Календарска Нова година славила се јер је држава то тако хтела, јер је глумила нормалан свет. Али њени поданици нису имали никаквог личног разлога ни мотива да је славе. На крају године своде се биланси успеха и слављем праве подстицаји за нова прегнућа. А какве су то успехе могли да славе Срби – поданици? Ако су се уселили у нови стан, нису га зарадили и купили, него су га добили молећи, цвилећи, клечећи, понижавајућу се пред руководиоцима и разним комисијама, или уз свађу, вику и дреку, уз лажне потврде о месту становања, уз лажна лекарска уверења о болести деце и укућана, уз замерке и 4

омразу са конкурентима, макар им то били и најбољи пријатељи. Ако је неко добио боље радно место и већу плату, није то било што је боље и више радио, већ што се боље додворио, био покорнији и послушнији, или дрскији и бескрупулознији, што се „дошколовао уз рад”, купио диплому на неком радничком универзитету од корумпираних професора-тезгароша који су се тих година нагло множили по Србији. И то одсуство искреног славља и радовања материјализовало се те вечери док сам са фоторепортером листа „Каблови” Миодрагом Томићем, по шаблону који је тада важио за све медије, обилазио оне који славе и оне који су у празничној ноћи на својим радним местима. Град је био не само неукрашен и мрачан, већ и безљудан. Нигде самозадовољних људи који би покушали да у маси и заједничкој радости дочекају Нову годину. Свако јавно окупљање је сумњиво. Милиционер кога смо срели је неки мршав и жгољав човек за кога те ноћи нема посла. Он још увек носи униформу са упртачима и капом титовком. Милиција личи на војску, само што је штоф другачије боје. Прослава се своди на кафанску вечеру уз музику, или на игранке које приређују млади. Али и музика је строго цензурисана. Младима је дозвољен рок и они га некритички конзумирају, али старији су на муци. Српске песме које могу да миришу на национализам забрањене су. Због њих се иде у затвор. Турбофолка још нема, новокомпонованих песама има мало и строго имитирају народни мелос или такозване староградске (кафанске) песме. Офуцани шлагери и народна кола. Ред купуса, ред меса. И пиће у великим количинама, Али пази шта радиш и шта причаш. Крај тебе је увек неки цинкарош који реферише о свему. Све улази у досије, све је важно. Удба мора да зна и твоје слабости и твоје навике, да их у датом тренутку, по потреби, користи за уцену или претњу. Ако си женскарош, ако си говорљив и искрен кад се запијеш – све улази у досије. Колико пута су ме нуткали пићем и постављали питања на која су желели одговоре, јер су знали да сам превише причљив кад ме ухвати пиће. Али, разуме се, никада нисам био толико пијан да не препознам бедне цинкароше!

5

ДЕЧАЦИ С КРОВОВА

Лепљиви снег је упорно падао и због белине којом се заогрнуо град сутон се хватао полако, крадомице. Улица Бошка Ђуричића, која од железничке станице води према центру Светозарева, иначе шеталиште младих, била је скоро пуста. Хладноћа и влага су се увлачиле у кости и, верујем, онај ко није имао прека посла није радо избивао из куће. Преда мном, тротоаром поред дугачке стамбене зграде Индустрије каблова, журно је грабила млађа жена. У наручју је носила дете увијено у дебело ћебе. Кишобраном је штитила бебу и себе од насртљивог снега. Наједном је са врха зграде на жену полетела огромна, тврдо набијена грудва снега. Грудва је пала посред кишобрана. Жице су попуцале, жена се занела и с муком задржала на коленима, грчевито стискајући бебу у наручју, док је сломљени кишобран потпуно покрио и њу и дете. Помогао сам жени да устане, а кад се мало повратила, обоје смо погледали у врх зграде: неколико дечака се клиберило на крову. Сцена им је очигледнмо причињавала пријатну забаву. У том тренутку сам се сетио да сам те дечаке, можда не ове исте, али можда баш и њих, у сваком случају дечаке који станују у том најнасељенијем кварту града, виђао много пута током летњих вечери како трче овим истим равним крововима. Било их је од шест до, отприлике, дванаест година старости, па сам са запрепашћењем констатовао да се у њихoвим рукама светле – цигарете. Покушавали су да разговарају шатровачки, а изрази који су допирали до мене ни у ком случају нису за цитирање. Тако је овај мангуплук који се догодио пред мојим очима дошао као потврда мог већ стеченог мишљења о њима, па ми је прва мисао била да се испнем горе и да им опалим по један шамар којег би се сећали и кад одрасту. Али друга мисао ми је била, а шта би било све и да могу да их стигнем и остварим своју „васпитну” меру? Дечаци би се раскукали, веома подло би вриштали све док се не окупе комшије које би ме прогласиле за садисту коме сметају дечје игре. Родитељи би ме, вероватно, тужили суду. Но, помислио сам, шта ако бих пронашао њихове родитеље и казао им шта им деца чине? Замислио

6

сам и ту сцену: родитељи би их вероватно мало изгрдили преда мном, али сумњам да би ми се сутра јавили на улици. И нисам урадио ништа. Само сам жени помогао да пређе снегом завејани паркић и продужи другим тротоаром, са сломљеним кишобраном у руци.

(17. децембар 1969) Овај запис о несташним јагодинским дечацима доживео је, много година касније, своју непланирану допуну и – исправку. Моја тако јавно исказана (педагошка!) љутња према неваспитаној и дрској деци коју сам виђао по крововима како пуше и псују показала се као наивна и неправедна оптужба. Нашао сам се 14. јула 1990. године у Паризу. То је дан када Француска, помпезно и радосно, уз мноштво догађаја и невиђену пиротехнику, слави свој Дан Републике. Било је вече и реке људи кретале су се улицама, средином, не хајући за аутомобиле који су стајали или се кретали брзином пешака. Сви су бацали петарде и оне су праштале између наших ногу стварајући заглушну буку. Ишли смо од Трга Републике према Бастиљи, где је била централна прослава, неким сплетом малих улица. Мислим да смо били у Улици Беранже кад ме погоди у главу нешто хладно, влажно и мекано, али тако тешко да поклекнух, а наочаре ми одлетеше између ногу тог људског стампеда. Бацих се за њима, онако ошамућен и збуњен, и видех још набреклу али напуклу најлонску кесу из које се, као из неке огромне медузе, лагано по још топлом асфалту цеди вода. Схватио сам да је то била та хладна и влажна бомба која ме је погодила у главу и, придигавши се, погледао према балконима високих зграда: а горе, на највишем балкону, неколико дечака пресавијало се од смеха и задовољства! Радовали су се још једном успешном поготку! Нису то били никакви дрипци, већ лепо васпитана париска деца која нису могла да одоле изазову. Из њихове визуре та гомила која се кретала улицом била је само привлачна мета за њихове, како су сматрали, безазлене и веселе игре. Али како, у тој маси, погодише баш мене? Тај погодак, мислио сам, био је одоцнела казна за моје јавно огрешење према оним сиромашним и убогим јагодинским дечацима који су се, некада давно, забављали на исти начин.

7

8

КАКО ДА СЕ ЗОВЕМ

Да име није без значаја за човека, доказано је много пута. Најсвежији је пример енглеског певача који није могао да успе све док себи није дао име ИНГЛБЕРТ ХАМПЕРДИНГ. Сад га сви знају, можда баш зато што никако не успевају да му упамте име. И обични људи понекад пожеле да се зову друкчије него што се зову. Имена застаревају као и обичаји. Поружне с временом. Добију други смисао или призвук. Сада модерно име за људе, кроз десет година постаје модерно за псе или коње. Човеку се преврће у стомаку. Зато домишљати кумови издевају деци нова, непрофанисана имена. Али нису сви луцидни. Један отац је назвао сина Милојко, по имену свог оца. Дете је сада основац и смртно се вређа кад га неко ослови именом Милојко. Одмах узвраћа: „Ти си Милојко!” То име сматра за искључиву привилегију свога деде. Али смртном човеку није лако да промени име. Док схвати да му име не одговара, оно је већ уписано у гомилу докумената и потребно је много воље и упорности да се то промени. Људи зато забораве на администрацију, надену себи неко лепше име и почну њиме да се потписују. И ту почињу невоље. Лако је великим уметницима којима нико не тражи сведочанство или крштеницу. Обичним људима је све то потребно. Један студент је недавно дипломирао као Бранко. Да би подигао диплому морао је у општину да одведе два сведока из Босне где је рођен да докажу да су Бранислав и Бранко исто лице. У таквим стварима улогу игра и људски нехат, случај или презирање администрације. Задесио сам се недавно код матичара и присуствовао оваквој сцени: – Ви се, човече, не зовете Марко, већ Марисав! – узвикује Матичар.

– Немогуће – брани се човек – у свим документима које имам пише Марко.

– Могуће, али ова књига је најважнији документ, а у њој пише Марисав.

– У реду, дајте крштеницу на име Марисав.

– Презиме је, како овде пише, Павловић?

9

– Ау, побогу, какав Павловић, Ја сам Јовановић. То је презиме по првом мужу моје мајке. Нису били још разведени кад сам се родио.

– Извињавам се, сад видим исправку, нечитко је дописана. Није званично ни оверена, али да Вам верујем кад кажете! – збуњено говори матичар. – Жена Вам се зове Вука?, наставља већ несигурно да проверава матичне белешке.

– Каква Вука, то ми је прва жена! Трећа жена ми је Мара! Имам с њом и децу!

– Побогу, човече, Ви бисте најбоље урадили да се поново родите!

(27. август 1969) Ова весела згода код матичара, коју сам забележио на овај начин и која ми је дала повода да размишљам о именима, није била само доказ о аљкавости и неписмености чиновника који брину о матичној администзрацији. Нема, нити је у Србији икад било, тако неписменог чиновника који не би умео да читко упише у књигу десет – петнаест слова нечијег имена и презимена. Кроз небригу о именима одсликавала се небрига према људима. Име чува човеку достојанство, а држави Србији никада није било стало до људског достојанства, већ једино до контроле над људима. Да их што тачније изброји и обележи, као овце у тору. Зато је повремено наређивала да се људи пописују са презименима по оцу или деди. Да их лакше нађе кад их тражи у војску или да наплати порез. Тако се догађало да се два рођена брата упишу са различитим презименима, један по оцу, други по деди. А притом су напуштена стара породична презимена, па се временом изгубио сваки траг о сродству, чак и међу блиским рођацима. Име и презиме, а тиме и порекло и припадност некој фамилији или братству, постало је у Србији последња рупа на свирали.

10

РЕЧ

У наше време милијарде појмова траже да добију своје име, да постану реч. Гурају се у говор, журе да заузму своје место, немају времена да чекају, хоће да уђу све одједном. И улазе нове речи у говор, али говор постаје од тога сиромашнији. Губи своју магичну моћ. Реч је најснажнија кад се обраћа животу, кад изражава бол, патњу, радост, кад је посвећена љубави и смрти. Али реч није само привилегија човека и не говори само о животу. Реч је позајмљена и компјутерима, она све више постаје део технике, средство учења. Прилагођена новој намени, осиромашена, ослобођена свих тонова и призвука, нова реч је почела да даје тон говору. Говор људски, онај који се обраћа животу и човеку, смрти и љубави, болу и радости, озбиљно је почео да губи снагу и тамни. И обичан човек устаје у одбрану говора, али притисак је толико велик да он не одолева. Чини уступке, тражи компромисе, прилагођава се. Песник остаје последње упориште. Поезија је вазда, од свог настанка, бранила говор. Враћала је речима њихову исконску снагу, моћ убеђивања. Песници су принуђени да своју реч нуде у писаном облику и тиме су је изједначили са оном наменском, оном новом, осиромашеном. Они знају то и зато све чешће настоје да своју реч дају живо, да је сами изговарају и да јој тако враћају њену снагу. Славни совјетски песник Јефтушенко штампа, али пре тога рецитује своје песме. И стотине људи слушају његову реч и поддају се њеној магији. Један наш велики песник, Брана Петровић, у време кад нико није знао за њега, кад му име није било овенчано ореолом славе, опробавао је снагу својих песама пред случајном публиком у београдском кружном трамвају званом „Двојка”. Кад би са задње платформе почињао да довикује своје стихове, људи би остављали новине и прекидали разговоре, најпре се осмехивали, а онда, понети снагом речи, аплаудирали непознатом дрзнику који је на тако пријатан начин реметио њихов свакодневни тренутак журбе. Ето, и тако песници устају у одбрану говора. Наш читалац из Светозарева Д. Димић јавио нам је недавно да су два млада песника гимназијалца на једној игранци преузела микрофон од ансамбла 11

„Поноћне лампе” и младима, који су те вечери хтели да мисле само на игру, дуго читали своје стихове. Нико се због тога није наљутио. Напротив, млади песници су позвани да то учине опет. Реч је деловала.

(11. март 1970)

12

ПЕКАР

Сваког дана сам га сретао, тачније пролазио поред њега, јер је он чешће седео, уствари увек седео: и кад је ишао није остављао утисак да иде некуд одређено, него тек тако, без везе. И његово седење, уосталом, није имало неки циљ, увек је било свеједно да ли седи или иде, или једноставно стоји и клати се. Неки разлог, и то, сада верујем, неки дубљи разлог, постојао је једино у томе што се увек виђао на Малој Пијаци, испред стаклорезачке или столарске, кројачке или неке друге радње, којих тамо има доста, мада сам у почетку веровао да је тамо само због ниских степеница на којима је могао да седи и да куња на сунцу и због доброћудних власника који нису сматрали за потребно да му отказују такву врсту гостопримства. При сусретима са њим јављала се у мени нека нелагодност, нека неодређена грижа савести, осећај кривице који се, верујем, јавља код сваког при сусрету са убогим и јадним човеком. Временом сам се, међутим, сасвим навикао на ове сусрете и тај осећај је ослабио, па се, узгред, чак јавила љубопитљивост: из њега је, наиме, из целе његове појаве, избијао неки необичан бунт. И начин на који је седео, и начин на који је говорио, уствари гунђао, начин на који је ишао или гледао, или било шта друго, одавао је протест, али протест који није био уперен ни против кога и ни против чега, већ тако, једноставно, изражавао незадовољство. У изражавању тог протеста било је, опет, много опрезности и страха, као да ће због тога обавезно уследити шамари, али и упорности и решености да се, без обзира на те шамаре, протестује и буни и исказује големо незадовољство. Тај бунт, дакле, и није био свестан чин, већ се јавио спонтано и био саставни део њега. Догађало се, на пример, иде средином улице пијан и гунђа. Послушам: псује. Али псује тако као да размишља вреди ли уопште да се тим псовањем излаже опасноти да због тога буде кажњен: псује живот. И најтеже је у тим псовкама назрети бунт. Чини се сасвим као да, просто, наглас разговара са собом. Кад седи и ћути главе нагнуте скоро до колена издигнутог на степенику, бунта је много више. Можда, као што често бива, не бих ни био свестан да сам виђао овог човека да од неког времена не штуче некуд. Најпре сам уочио да нешто недостаје тамо оним радњама, али нисам знао шта. Неки 13

натпис, фирма, излог, шта ли. Онда сам се сетио да на степеницама нема тог човека. И запитах.

– А, чика Миле, рече стаклорезац Драгомир, био је болестан, али данас је опет дошао, ту је негде. А шта ће ти?

– Онако, рекох, сасвим онако. Али он ми не поверова. Рече да сачекам у радњи и оде да га доведе однекуд. Ваљда из радозналости и чуђења, да види шта ће ми и шта ће из тога да испадне, јер тог човека, ваљда, нико никада није тражио нити питао за њега. Тако се упознадох са чика Милетом. Био је трезан и вероватно због тога, а можда и због прележане болести која је оставила трага, на лицу му се огледао једино умор, а оног типичног израза бунта није било ни у начину на који је седео на столици без наслона. Међутим, кад је почео да говори, протест изби. Зовем се, каже, Милан Пантић, пекар сам по занимању, а таквим гласом као да је најгоре од свега што је могло да му се деси баш то што се зове Милан и што је пекар. Био сам вољан да га слушам, а и други (код Драгомира увек има понеког), па Милан, верујући да то што ја хоћу да га чујем мора да има неко, додуше њему непознато, али важно значење, поче да прича. Рођен сам, вели, у Бачини код Варварина 1904. године. Оца се не сећам, погинуо је још у Првом балканском рату, а и мајка ми је одмах затим умрла, па се и ње скоро не сећам. Живели смо код стрица, ја и моја два млађа брата. Моја браћа помреше у размаку од недељу дана и шта ја сад мислим о стрицу и стрини то ви, мислим, можете и сами да претпоставите. Стриц и стрина су сад мртви, а синове и ћерке имају, и они имају децу, и шта сад ту има да се прича. Стриц ми је био јајар, то јест скупљао јаја у селу па их продавао у вароши, и имао је једног ортака. Е, тај човек ме је, кад сам завршио трећи разред, одвео у Крушевац да учим занат. Хтео је да ме да код трговца али ме не примише, а један пекар ме прими. Био је добар човек. Кад сам завршио занат, даде ми калфенску диплому и отпусти ме, а прими другог ученика, калфе није могао да плаћа. Радио сам онда у Крагујевцу десет година, па у Чачку пет-шест, па у Нишу и Смедереву још толико. Рат ме затече у Параћину. Ради се за кору хлеба, нико ништа не плаћа. Печем хлеб за војску. Отераше ме у Јужни кучај. И то прође. Вратим се у Параћин, али посла нема. Земља је слободна, али тешке године. Превише има нас што печемо хлеб, али хлеба нема. Приватник неће да те погледа, а предузећа – и она не примају.

14

Једног дана седим у кафани „Зајечар” у Параћину. Уђоше два пензионера.

– Миле, хоћеш једну ракију, питају.

– Хоћу, кажем.

– Попиј па трчи у Светозарево, у кафану „Солун”, тражи те један господин, посао има за тебе и има да те обуче од главе до пете. Одем, а тамо четворица. Међу њима је и Мирко, сад је директор Паласа, знате га сигурно. Знам га још док је био дете. Отац му је био касапин, уби га бик у кланици, још пре рата.

– Спреми се, каже Мирко, првог да дођеш да будеш пекар у мензи Фабрике каблова.

– Како ћу, бата Мирко, овакав? Ни ципеле, ни чарапе, ни гаће, ни кошуља! Не иде то – овакав, па у мензу!

– Не брини, Мирко, казаше она тројица, ми ћемо све да му дамо. И одоше. Дође први, ништа. Трећег примим помоћ, 3.000 сам онда примио, купим панталоне и кошуљу и ципеле и одем у Светозарево. Тако сам опет био пекар. Дадоше ми самачку собу. А у Параћину сам спавао у штали, у јаслама. Прође тако више од две године, а онда ме позове Мирко, а ту и секретар, и каже, не мени него секретару: – Имаш да га исплаћујеш шест месеци, а он да не ради, него само да долази по плату. Тако и би. А онда ме упутише на комисију. Скини се Милане, до пола, тако, прегледају ме и – неспособан за рад. Опет комисија, и трећи пут комисија, и увек исто: неспособан за рад. После тога стиже решење: има 28 година радног стажа (ону годину и по што сам за војску пекао хлеб нису рачунали, али свеједно), али пензију не може да прима јер има велики прекид. У Фабрици каблова је радио три године, а да је радио пет, имао би право. Тако, сад не радим ништа. Примам 18.000, помоћ. Стан плаћам шест хиљада. Једно сопче, влажно, и смрди. До штале је, па коњ пробио рупу. Испред врата је буре, па и оно смрди. Газда се бави таквим послом, комуналним. Буре му је алат. Кад кажем газди да зазида рупу и уклони оно буре, он ме псује. Ако ти не ваља, каже, иди. А ја немам куд. Други траже за собу 12.000. Како ја то да платим? Милан наједном заћута и загледа се негде у страну с таквим изразом као да вели: пих, што ме насамарише да толико причам, и од тога ми неке вајде!

(10. мај 1970) 15

Моја опседнутост Миланом пекаром, овом напаћеном и изгубљеном људском душом, ни мени самом дуго година није била јасна. Тек много година касније ми је синуло да је он, у то време, иако га ја нисам познавао и о њему нисам знао ништа, био мој литерарни јунак из сенке, човек који је, у својој неспретности, повукао потезе који ће утицати на судбину јунака књиге коју пишем. Роман „Време кад смо женили Павла”, који сам управо писао, почињао је тако што главни јунак јавно, на састанку, подржан од многих, изражава незадовољство мензом Фабрике каблова. У средини у којој незадовољства не сме бити, чак ни због погачица и бурека у мензи, то је био озбиљан прекршај који је морао да покрене лавину страдања. Та прича о мензи била је заснована на истинитом догађају. Радници су тамо, заиста, у погачицама, кифлама и буреку почели да проналазе ексере, металне запушаче од киселе воде и разне друге предмете. А виновник тога био је нико други до пекар Милан Пантић чија ме је судбина тако необјашњиво дирнула и привукла – толико да о њему напишем репортажу. Њему су, заједно са свим тим предметима, у тесто падали и масни парчићи узице којом је везивао панталоне, зној са чела, а често и слине из носа, на згражање сервирки и чистачица које су често вриштале и са шаком на устима трчале напоље да се исповраћају. Њихове опрезне и бојажљиве притужбе стигле су, најзад, и до моћног човека, шефа Мензе Мирка Димитријевића, који је Милана и запослио. Тако је Мирко морао, иако га је примио из најбољих намера, да спасе једну изгубљену пролетерску душу, а и из људског сажаљења, да изрекне своју сурову пресуду и одстрани га са посла. Дакле, иако ја тада тога нисам био свестан, између мене и пекара Милана постојала је јака веза. Он је био моја робиња Брисејида из ратничког шатора хероја Ахила због које се Ахил наљутио на краља Агамемнона, што ће покренути лавину страдања и инспирисати Хомера да опева догађај. Лак и брз ратнички поход претвориће се у десетогодишњу мучну опсаду Троје и одвести у смрт Ахила и многе друге дичне Ахејце, а на крају ће настрадати и сам краљ Агамемнон, кад се, пропао и уморан, после двадесетогодишњег избивања, врати свом дому, од руке своје жене, док се купа у кади.

16

17

ЈУНАКОВ ГРОБ

У селу Рибнику, на утрини према Липару, налази се једна стара хумка. Изравната, зарасла у траву. Дрвени крст давно је појело време и један обичан камен чини њено обележје. Сеоска млађарија која овде напаса стадо и не зна шта тај камен представља, али старији људи знају да ту лежи наредник старе југословенске војске Фрања Рибић. Али ни они не знају ко је он, одакле је, има ли кога од рода и знају ли његови шта се са њим догодило. Било је пролеће 1941. Село су надлетала два авиона, али то никог није узнемиравало. Рибничани су мирно радили на својим њивама. Били су то авиони – познаници. Већ неколико дана бомбардовали су мостове и путеве којима су се кретале немачке моторизоване трупе. Тог дана Немци су спремно дочекали упорне челичне птице. Отворили су ватру и један авион се срушио у пламену. Други је, без обзира на застрашујућу канонаду, направио један круг над местом где је ватра прождирала половину ове мале ескадриле и затим нестао у плаветнилу неба. Сељани су из авиона извукли два угљенисана леша, а подаље је био трећи, поштеђен од ватре, али унакажен. Документа су, случајно, била поштеђена од пламена и тако су сазнали да су посаду авиона сачињавали мајор, капетан и наредник. Још истог дана сеоски лимар, од крила авиона, направи лимени ковчег са три преграде и људи се окупише да својим познаницима с неба одају последњу почаст. Три Немца бануше тад у село. Настаде мук. Али они не учинише ништа. Кад поворка крену, они стадоше мирно, поздравише. „Гут”, рекоше сељацима. Ето, згледаху се они. Непријатељу, па почаст. Утисак је био добар. Још у току рата родбина капетана и мајора, коју председник села обавести преко Црвеног крста, дође по кости својих, али наредник оста на ледини, под Липаром. Сељани се сећају да мајорови и капетанови рекоше тако нешто као да нису могли да обавесте наредникову жену јер се одселила у родни крај, али где је тај родни крај, или како се зове жена и слично, они не рекоше, или, пак, сељаци на упамтише.

18

У годинама после рата нико се није усудио да трага за родбином наредника, јер беше то, ипак, само војник једне пропале армије, армије на коју паде црна сенка издаје, мада су знали да Фрања не може да се идентификује са том армијом, да је био храбар и да је и погинуо зато што није хтео да призна издају. У дубини душе сматрали су га својим непризнатим херојем. И уврстише тог незнанца у своје. Спомињаху га често, а жене су уочи празника китиле горб свежим цвећем и палиле свеће. Међутим, време чини своје. Све мање је људи који се сећају како погибе Фрања. Гроб опусте и затре се сасвим. Неколико старијих навалише на хумку повећи камен и тај камен остаде као последњи покушај да се очува успомена на незнаног јунака.

(29. јул 1970) Овај запис написан је по казивању Драгомира Глишића из села Рибника, кројача који је држао радњу на Малој пијаци у Јагодини. Он је као дечак све то видео и доживео и било му је веома стало да се о томе чује у јавности не би ли на тај начин власти дозволиле да се гроб обележи на достојан начин. Био је веома захвалан кад сам се, после неколико позива, одазвао и саслушао ту причу седећи на хохлици у углу његове скучене радње. Напис је охрабрио још двојицу мештана Рибника да се огласе јавно и затраже да се гроб обележи. Ишли су потом и у Савез бораца и од тадашњег председник Милоша Живановића добили не само дозволу, већ и обећање за материјалну помоћ да се Фрањи Рибићу подигне споменик, што је наредне године и учињено.

19

БРЕЗЕ

У недокучивим Кучајским планинама столећима су расле и умирале шуме по природном реду и закону. Недавно су се у природни ред и закон умешали људи. Инжењери помажу шуми да живи најбоље и умре корисно. Да би се то постигло, Шумско газдинство из Светозарева, уз помоћ јединица Армије, а упркос горопадним планинским водама, које су једном успеле да разоре већ довршено дело, морало је да изгради стотине километара путева. Користећи ову погодност и ја сам се једног од ових зимских дана нашао у срцу планине. Тамо, под залеђеним крошњама столетних букава, које су ћудљиви зимски ветрови опасно љуљали из корена, срео сам професора Шумарског факултета у Београду Сретена Николића. Он ми је испричао ову причу о брезама. Кад шумски пожар оголи планину, на згаришту најпре никну брезе. А тек кад брезе порасту, у њиховој сенци расте и друго дрвеће. Оно ће касније сасвим да надвиси и угуши брезе. Њих ће нестати, а само ће њихово лако семе ветрови носити кроз далека пространства да би га бацили на неку нову голет, ново згариште. Али ова романтична прича о злехудој судбини лепих бреза, рекао је професор, припада прошлости. Људи сада пошумљавају голети брзорастућим четинарима. Захуктала индустрија тражи нова стабла и онда – ко ће да чека на брезе?

(15. јануар 1971) Ова прича о брезама фасцинирала ме је у тренутку кад сам је чуо, а фасцинира ме и сада, после толико година, кад је поново ишчитавам. Има у њој неког фатума, нечег судбинског, надљудског и вечног. Брезе увек буду уништене, од природе или од људи, свеједно. Али се увек изнова рађају. Њихово паперјасто семе кружи стратосфером и чека погодну прилику, црно згариште загрејано од сунца, да проклија. Као лепота, као цивилизација, коју и природа и људи сурово уништавају, а она се увек изнова обнавља. Фасцинира и то планетарно кружење, та свеприсутност која сведочи о јединству

20

и повезаности свега на земљи, живог и неживог, мислећег и немислећег. Мој водич кроз кучајска пространства био је Смиљко Миладиновић, директор Шумског газдинства, човек о коме сам у једном коментару у „Политици”, кад је конкурисао за директора, у намери да укажем да има бољих кандидата од њега, написао да је завршио школу „која има мало везе са биљкама”. За разлику од других, који би ме због тога довека мрзели, он се није љутио. Напротив, смејао се и после тога настојао да ми се приближи, да ме придобије за пријатеља. Једном је, мени и колеги Љуби Исаиловићу, и објаснио ту своју животну филозофију. Хтео је да нас поведе на Јухор, да нас упозна са лепотама те планине, али нам је рекао да намерава да позове и секретара Комитета Ратка Гачића. Ми смо углас повикали да га не зове, да нам не квари дан, да нећемо с њим да се дружимо. Баш тих дана, наиме, Ратко се опасно замерио новинарима назвавши их лешинарима. Јурите само за сензацијама, рекао је, као какви лешинари дојурите само кад се деси нешто ружно, а кад треба писати лепо, нигде вас нема!

– Уреду, казао је Смиљко и слегао раменима, али грешите, много грешите. То је лепа прилика да се зближите са њим и да га придобијете за себе! Не треба у животу стварати непријатеље, него пријатеље! Али оно о стручњацима и нестручњацима није заборавио. Онако узгред, током дана, поред много других ствари, испричао ми је на ту тему и две приче. Дошао код њега неки млад шумарски инжењер да тражи посао. Смиљко се обрадовао. Има посла, младићу, казао је, и те како. Шумско газдинство је велико и проблеми су велики. Аако хоћеш, можеш да почнеш одмах. Обезбедићу ти кола да те одвезу на градилиште у Јужни кучај. Јави се управнику и све ће бити сређено. Млади инжењер се, међутим, врпољио и знојио неко време а онда казао да он не жели у Кучај, да би он хтео да ради нешто у канцеларији и да би требало да му се изађе у сусрет јер је он – дете палог борца!

– Шумарском инжењеру је место у шуми, говорио је Смиљко мени као што је говорио и том младом инжењеру који је на крају ипак, и са дипломом и са препоруком мртвог оца, морао тамо да започне своју каријеру. Друга прича је о приученом пекару. За оваква градилишта у дивљини Кучаја тешко се налазе кувари, пекари и друго особље.

21

Годинама је зато ту радио један млади приучени пекар, недоучен али вредан и послушан. Једног дана и он даде отказ и оде у Шведску, у печаллбу. Прошле су године и сви су, па и Смиљко, заборавили на њега.

– Једног јутра крај прозора моје канцеларије, прича Смиљко, која је, као што знаш, у приземљу, стаде један нови, црни „мерцедес”. Ја устанем мало узнемирен, помислио сам да је нека важна личност из Београда, али зашто долази ненајављена? Улази на врата неки лепо одевен, млад човек. Ја га гледам и не говорим ништа. Не познајем га и чекам да се он представи. А он се смеје и каже: – Чика Смиљко, Ви сте ме заборавили! И мени сине: био је то онај млади пекар са градилишта у Кучајској шуми. Ето, он је успео радом, и без дипломе.

22

СЕЛО И ГРАД

Штабови стручњака брину да оплемене и унапреде све што село производи за град: сваке године у нашем селу ухвате корена и стигну до градских трпеза нове сорте пшенице, кукуруза, кокошака, свиња, крава и тако редом. Милиони се инвестирају, наравно, не узалуд. Град добија више и боље, село постаје богатије. Али из села у град не долазе само производи – долазе и људи. После рата многе српске градове преплавили су сељаци. И кад је о култури реч, о културном нивоу тих градова, онда се обично употреби један незгодан израз: „сељачки менталитет”. Испада да су сељаци покварили град, наметнули му своје „сељачке” навике, не иду у биоскоп, у позориште, не интересује их књига, не читају новине и тако даље. Рекло би се, по томе, да су неки наопаки људи ти сељаци. Али није тако, ни најмање. На селу је највернија публика за све врсте културних приредби, чак и оних најгорих, село је највернији потрошач радио и ТВ програма, село је пријемчиво за нове напредне идеје ништа мање него град. Зашто се онда о сељацима тако ружно говори увек када је реч о култури и културним навикама? Један могући одговор је и овај: зато што штабови стручњака брину да оплемене пшеницу, али не и онога ко је производи. Не чини се довољно за подизање нивоа културе на селу. Не улаже се готово ништа. Узмимо, на пример, шта год хоћете. Села имају школе, амбуланте, домове културе. Али мало је лекара, а све је мање и просветних радника који живе на селу. Села су изградила путеве да им оду они који би им користили својим присуством. Можда у томе и нема ничег рђавог. Можда не треба силом терати лекаре и просветне раднике да живе на селу. Али зар нема силе која би их натерала да своју просветитељску улогу врше и тако, у новим условима, путујући на четири или два точка? Изгледа да нема. Све су чешће примедбе из села да и они просветни радници који живе на селу, сем што уче децу (како их уче и то је понекад велико питање), не дају селу ништа. Неће, и готово. Не интересује их сељак. Хватају везе да добију службу у граду. Зашто би трошили време на дилетантске секције, кад за то нису плаћени. Зашто би организовали приредбе у селу, кад од тога немају 23

користи. Зашто би сељаке учили елементарној култури, кад то није у програму. Кад тако просветни радници, зашто друкчије ветеринари, агрономи, лекари и други профили наше интелигенције службом везани за село? Рђав пример просвете следе и други. У данашње време бесмислено је казати да би ово требало да се измени само по себи и да би некадашњи, послератни, ентузијазам требало на чаробан начин да се усели у све људе. Зашто би декомерцијализовали интелигенцију на селу, кад смо се свим силама трудили да комерцијализујемо и сељаке. Ни они не нуде више џабе јаја просветним радницима, и то је добро. Један такорећи напредак у развитку елементарне културе. Али где су паре? Где су паре од огромних дажбина које сељак плаћа? Зар друштво одиста не може да организује планско и систематско просвећивање села? Да учини више на урбанистичком изгледу села, побољшању хигијене, организовању културног и јавног живота, на подизању елементарне културе? Зар није циљ сваке напредне државе да село у свим аспектима, од производње до културе, изједначује са градом? Како сада ствари стоје, ми чинимо супротно: град изједначујемо са селом. И за то кривимо село. Село које смо оставили да живи или умре, како само нађе за сходно.

(19. мај 1971)

У време кад је настао овај запис морало се читати између редова. Сматрало се за новинарску храброст ако се нешто прецизно наслика, ако се проговори о спољним, видљивим манифестацијама дубоко запретеног проблема. На читаоцу је било, ако уме и сме, да продире у суштину. Ко би онда смео јасно и гласно да каже да је режим саздан од самих парадокса: док се на једној страни трудио да прати светске трендове у производњи и науци, да учи и купује од Запада, да се приказује савременим и напредним, на другој страни се очајнички борио да од грађана ствара поданике, да не дозволи да напредак било коме донесе богатство и самосвест и самосталност који уз њега иду. Као куге се бојао издвојеног мишљења. Монолит и јединство у свему. Зато је сељак смео да производи високородне сорте пшенице и расне прасиће, али је могао да их продаје само држави, по багателним ценама. Да остане сиромашан и да притом љуби руку 24

задружном чиновнику за сваки исплаћени динар. Ако је неко хтео да се обогати радом, морао је да се сели на Запад. Тамо је могао да има и паре и своје мишљење, али се оно више није зарезивало ни у шта. Он је био „гастарбајтер”, човек који се за паре продао Западу и тако одрекао свих права у домовини. Ако је ипак, болан и носталгичан, хтео да остварује нека права и овде, морао је обилато да обасипа парама и почастима државне чиновнике. Постајао је, са свим својим парама, већи поданик и од сиромашног рођака који ужива у самоуправним даровима своје домовине. Тако створен поданички менталитет дошао је до пуног изражаја деведесетих година кад се срушио комунистички поредак и кад су нове, сурове, у комунизму однеговане вође, покушале на згаришту пропалог поретка да изграде себи славу и моћ бивших челника, својих вечних узора.

25

ТРАВА РАСТЕ ИЗ БЛАТА Градска естетика и још нешто

У нашим градовима све је мање слободних травнатих површина. Многи градски житељ не ретко затужи за добрим старим временима кад је на свакој раскрсници било понеко пољанчета на коме је пикао лопту. И то је штета. Травнати терени су украс града. Они су украс свуда где постоје, али у граду, суочени са асфалтом и бетоном, у контрасту са њим, посебно. У граду травнати терени су и више од тога: они су здравље. За плућа, за очи, па и за душу. Градитељи олимпијског комплекса у Минхену, који ће остати забележен као грађевинарско чудо у веку кад чуда не постоје или трају кратко, не само да су травом озеленели све што није асфалт и бетон, већ су и белину онога што мора остати бетон разбили редовима зелених столица. А организатори су судије обукли у зелено! Све ово, памет других кад је у питању трава и заелена боја, изнели смо да бисмо боље истакли један парадокс који постоји у градовима на нашем подручју. У њима, наиме, и дан-данас има много слободних површинаа, али без траве. Површина пуних рупчага, прашине и блата. У најбољем случају ту расте нешто боце и корова. И нису то утрине које су некад биле. На њима сада штрче солитери. Градећи куће, градитељи су их унаказили, раскопали, раскаљали, зађубрили. И сад стоје тако, блатишта. А трава из блата ниче. Када би један вредан булдожериста само дошао да их поравна и неко бацио шаку семена, никла би. На улицама би било мање блата, у ваздуху мање прашине, градови би били чистији и лепши. Али за такве послове нико нема пара. На неизграђеним утринама нико не сеје траву, јер ће оне тек бити раскопаване. Макар то било само у плану, макар се десило кроз десет година. А око кућа које су већ изграђене урбанисти нису предвидели само траву, већ и стазе, дрвеће, цвеће и игралишта. Па док се за све то не сакупе паре – нека стоји блато. Ето, због такве логике пара нема ни за шаку семена. И није стање такво да то нико не види и нико не протестује. Месна заједница Светозарево је, на пример, више пута расправљала о чистоћи свога града и о недостатку травнатих површина, друштвених 26

и приватних. Поделила је и награде које су добили они малобројни што су и досад имали уређене вртове и дворишта. Ништа се ново због тога није десило. Очигледно да наградни конкурс није најбоља форма за оно што се жели. Али неки начин ипак мора да постоји. Да је око нас само бетон, као на олимпијском стадиону у Минхену, обукли бисмо зелена одела. Али око нас је блато.

(15. октобар 1972)

27

ЧИЈИ ЈЕ РАДНИК – ДЕТЕ

После много перипетија и свађа, из састава ВЕЛМОРТРАНСА издвојило се бивше саобраћајно предузеће ЈАГОДИНА-ЕКСПРЕС. Тачније, донете су о томе одлуке, али процес издвајања још траје. Заједничка средства и заједничка служба треба да се поделе, а то не тече тако брзо и лако. Док се тај посао заврши, много ће штете претрпети и предузеће и радници. То је сасвим разумљиво и о томе нећемо говорити. Овде је реч о једном неразумљивом случају. Дошла је једна радница са двогодишњим дететом у наручју да овери здравствену књижицу. Дете је имало високу температуру и носила га је код лекара. Али оштро око службенице којој је, између осталог, задатак да оверава дечије здравствене књижице, запазило је да после поделе ова мајка-радница припада ЈАГОДИНИ-ЕКСПРЕС. И одбила је да овери књижицу, јер она, службеница, припадала је сада ВЕЛМОРТРАНСУ. А ЈАГОДИНА-ЕКСПРЕС, ваљда, још није имала службеницу за оверавање књижица.

– Ти више ниси наш радник, иди код Ђекића (директор ЈАГОДИНЕ-ЕКСПРЕС), нека ти он овери књижицу – рекла је службеница. Мајка је почела да плаче.

– Дете ми гори у ватри, другарице – рекла је – има 39 температуру, где ћу сада са њим?

– Шта се то мене тиче – рекла је мирно службеница. Онда су изашли и други службеници из суседних канцеларија и говорили овој службеници да је и она мајка и да се не понаша тако, и да дете није криво, и да је то формалност, и створила се гужва, а мајка је плакала, и то не кажемо само да бисмо ганули читаоце, МАЈКА ЈЕ СТВАРНО ПЛАКАЛА, а дете је трептало очицама не разумевајући ништа од свега што се догађало у ходнику те старе Шохајеве зграде, горе на спрату. Дете је патило јер, у овом часу, не припада ни ВЕЛМОРТРАНСУ ни ЈАГОДИНИ-ЕКСПРЕС. Али оно припада једном будућем времену у коме ће, надајмо се, бити мање РАДНИКА ВЕЛМОРТРАНСА и РАДНИКА ЈАГОДИНЕ-ЕКСПРЕС, а више – људи.

28

(28. март 1973) У време кад је настала ова белешка редакција Новог пута делила је зграду са саобраћајним предузећем ВЕЛМОРТРАНС. Била је то стара, али веома лепа зграда у самом центру Јагодине, одмах до Центра за културу, прави архитектонски споменик с краја 19 века, национализовано власништво некадашњег апотекара Шохаја. Фасада је била оронула а унутрашњост нагрђена преградама од картона и лесонита, али је ипак одасвуда провиривала некадашња лепота. Из пространог хола са мозаицима од већ излизаних керамичких плочица водиле су на спрат широке степенице од кованог гвожђа и шириле се у кружну галерију дуж које су биле поређане, сада, канцеларије. Нови урбанисти, васпитани да презиру и ниподаштавају све што је старо, наложили су да се овај, непроцењиво вредан, архитектонски споменик Јагодине поруши. Догађај који се овде збио описивао сам тако рећи in vivo, пратећи сву ту гужву с вратију своје редакције која су се отварала из хола у приземљу. Опис је зато крајње веран, моја реакција спонатана, а порука примерена за то време. Али данас кад размишљам о томе, хвата ме блага језа. Оно што је мени тада било неразуммљиво, сада је постало разумљиво свима. Спутани у свему и фрустрирани, људи су сурово реаговали кад су осећали да су им угрожена и она мала права која су могли да имају. Систем је гурао људе у себичлук, саможивост, гасио у њима солидарност, самилост, племенитост и доброту. Нигде није експлицитно речено, али се из контекста назире да та жена није смела да оде код лекара без оверене књижице, јер би вероватно (или је бар она у то веровала) одбили да прегледају дете. Та запарложена људска савест, та однегована суровост током дугих пет деценија, дошла је до пуног изражаја у зверствима која су се догађала у братоубилачким грађанским ратовима деведесетих година, а за које нико није веровао да се, тада, на овим просторима могу догодити.

29

ЧЕ ГЕВАРА ИЗ МИШЕВИЋА Уместо приказа једне књиге

Герилски ратови су модерна верзија библијске приче о Давиду и Голијату, рата нејаког са јаким у коме и нејаки има шансе на победу. Правило герилског рата је да нема правила, тачније да ствара своја сопствена, увек нова, па је то и рат ума и снаге. А ум царује, снага кладе ваља. Дакле, више је разлога што је герила савремени мит којим су опчињени многи, а посебно млади људи у целом свету. А кад герилски рат започне и води човек који је и сам мистерија и мит у светском социјалистичком покрету, Че Гевара, кад, у свом стилу, препусти другима да даље учвршћују већ осигурану победу на Куби и оде у прашуме Боливије да запали ватру гериле, са тако мало изгледа да се она претвори у пожар, већ једино са вером и зарад вере да је та буктиња борбе нужна, да мора постојати све док на свету има угњетених, да није бесмислено дати живот и за тај пламичак слободарске борбе – кад је све то тако, онда герилски рат постаје сама идеја слободе, симбол свих облика борбе за прогрес и социјализам. Смрт Че Геваре учинила је да се у све то не може више сумњати, учинила је герилу неопозивим симболом слободе, а Че Гевару новим мучеником, Христом двадесетог века. Кад је тако, онда се читалац који добије у руке књигу Миодрага Алексића ЧЕ ЈЕ ЖИВ неће зачудити што је и један несвршени гимназијалац из Горњег Мишевића постао толико опседнут овим ликом да је обимну новинску грађу решио да понуди у виду књиге и да у ту књигу уложи својих два и по милиона старих даинара. Опседнут Че Геваром, Алексић се упустио у ризичну издавачку авантуру убеђен да нам је таква књига потребна и да њеном позиву да се више сазна о легенди наших дана читаоци неће одолети.

(27. јун 1973) Овај текст објавио сам у рубрици Нове књиге јер сам као уредник културне рубрике сматрао за своју дужност да редовно пишем приказе књига поморавских писаца, а преда мном је и овог пута била једна књига. И њен аутор, младић кога сам познавао од раније и који 30

је полагао право да му књига буде приказана у Новом путу. И тако сам написао овај приказ који је изазвао благе осмехе мојих колега, јер сам задовољио аутора а о књизи нисам рекао ништа. Сви су, наиме, знали да су једине две речи које је аутор Миодраг Алексић написао биле његово име и презиме које је ставио на корице књиге. Између корица били су оригинални, нередиговани дневни извештаји кубанске амбасаде у Београду о хватању и убиству Че Геваре у боливијској прашуми. Гимназијалца Миодрага Алексића из Мишевића упознао сам годину дана раније. Професор социологије Радојица Зиројевић довео је у редакцију школску новинарску секцију којом је руководио, да ђаци сазнају основне појмове из новинарства и виде уживо рад новинара. Зиројевића су упутили на мене, пошто сам ја био задужен за такве едукације, а он ми је одмах представио Алексића као председника новинарске секције и, уз широки покрет руке, казао ми да све што имам објасним том младићу кога новинарство јако занима, док је он као професор само формални руководилац – организатор, иначе га новинарство не интересује. Помислио сам да је у питању неки надарени ученик па сам Алексића, уз осмех, да разбијем лед и започнемо разговор, питао да ли је одличан ученик.

– Ма нисам – рекао ми је тужно – понављао сам прошле године.

– А из српског стајиш добро? – инсистирао сам ја мало зачуђено.

– Ма какви – рекао је – ту најгоре. Ја сам занемео. Какав је то професор који секцију поверава таквом ученику, помислио сам, и шта се то догађа са нашим школама кад су и такве ствари могуће?

31

КУЋА УМЕСТО ОЦЕНЕ

Никада се није десило да једна школа зажели да свом ученику сагради кућу. Бесплатне уџбенике и прибор, тога је било. Бесплатни доручак у школи, и тога је било. Новац за екскурзију, бесплатно летовање на мору. Кућа, никада. С неверицом смо читали допис Радмиле Милојевић – Јовановић, наставнице матерњег језика у основној школи у Рибару, у коме извештава да се тако нешто управо догађа, да је колектив школе у том приградском селу донео управо такву одлуку, па моли да се о томе чује, тражи помоћ. Какав је то ученик коме школа жели да сагради кућу? Одличан, каже директор Ратко Милетић. Ређа само одличне оцене. А миран је, повучен, добар, омиљен међу друговима. Никада да каже ружну реч, да се потуче. Спреман је увек свакоме да помогне, шта може, колико може. Уопште, једно мило дете. Наставници га воле. А сиромашан? О, да, свакако! Али то његово сиромаштво, заправо, треба видети… и њега треба видети. Јер ми за његово сиромаштво знамо већ дуго, али нисмо све то схватили како треба, док нисмо видели. Друго је то из прича. У реду, да видимо. Кренули смо аутомобилом кроз село. Раскошно поподневно сунце, готово би да се посумња у новембар да под нама није тежак, раскаљан пут. Вијуга дуго, води нас у поље, према Ракитову. Никне тек покоја нова, недовршена кућа, у пољу, на месту некадашњих чаира, међу дрвећем које губи лишће. Село се шири. Али мучи нас знатижеља. Питамо, а директор Милетић и његов заменик Радован Антонијевић причају. Из питања и одговора, реч по реч, из сећања, састављамо причу. Тамо негде, једва се може рећи да је то крај села, у пољу, живео је и живи ученик Драгослав. Долазио је у школу, као и други, а тиши од њих, и бољи ђак, од многих, неупадљив, одакле је долазио, ко то зна? А једног дана, некако у ово време прошле године, чуло се: две жене, несрећнице, разбиле излог у Светозареву, па чекале да их милиција 32

одведе у затвор. „Водите нас”, рекле, „немамо шта да једемо”. Свашта, помислио милиционер, а питао: „Одакле сте?” Из Рибара. „Не верујем” казао милиционер, „не верујем да у Рибару има некога ко је гладан и коме је до затворске хране. Али, молим лепо, проверићу!” А у месној канцеларији нов човек, из другог села, не познаје дотичне жене. „Какаве гладне жене”, виче у телефон, „откуд у Рибару неко гладан, побогу, па ово је најбогатије село у општини! На свакој кући антена, у дворишту трактор или аутомобил!” Ујутру су жене пуштене из затвора. Биле су то мајка и тетка ученика Драгослава. Тако се то сазнало. То о глади, било је сасвим тачно. А још и болесне. Често се лече на нервном одељењу. Наизменично, а понекад и обе у исто време. Драгослава онда слали у прихватилиште Центра за социјални рад. Позвао директор школе Ратко Милетић Драгослава у канцеларију. Он плаче, боји се грдње. Али директор га милује по глави, теши га. Што нам, Драгославе, ниси испричао да тако тешко живиш, помогли бисмо ти. Ми смо ти овде у школи као родитељи, треба све да нам кажеш. Стид ме, каже Драгослав, што је све то тако са мајком и тетом. А у Центар више нећу. Тамо су рђава деца. Отимају ми задатке па покажу као своје. А ја не умем да се браним. Зато сам четврти завршио са врлодобрим. Али ове године бићу одличан, видећеш! (Тако он сваком каже: видећеш, али у његовим очима је доброта, он тиме никог не вређа). Школа му је онда уплатила доручак, само за њега, код продавца преко пута, јер тако је неухрањен, тај Драгослав. Скупе између себе новац па му купе од одела што треба. Месна заједница одредила и стараоца. То је комшије Живота Димитријевић. Два месеца је Драгослав био код њега.. Било му је тамо добро, али кад се мајка вратила, отишао је. Имам два сина, он ми је био трећи, каже Живота. Много сам га заволео. Тако дивно дете! Отишао је преко лета Драгослав на море. У Бар, петнаест дана. Бесплатно. Кад се вратио, посетио га директор. Видео кућу која то и није: само један кревет и шпорет, једва и то стало, један зид срушен, уместо црепа зарђали плех од буради. Разговарао са мајком. Чуо њену причу. Причу мајке Драгиње. Драгослав је ванбрачно дете. Отац, радник Живота Милојевић, признао га и плаћао алиментацију. Али умро млад, несрећно. Тражила пензију за Драгослава, ишла у Пољопривредну задругу где је 33

несрећни отац радио, али нема уверења да је Живота признао дете за своје, било у суду па сада нема, опет из Завода то траже, али нема па нема… Ради ту и тамо, на пољима, друштвеним и приватним, живи се некако, док је здравље и лето, а кад дође зима, или болест, никако, али опет се живи… Наставници су одлучили да се Драгославу сагради кућа, на месту где је сада трошна колиба. Затекли смо Драгослава са секиром у руци, сече шибље, чисти терен за кућу. Ову трешњу, каже, немојте да ми посечете, само ту трешњу, молим вас! Жао му је те трешње, каже комшија-пролазник, велика је и лепа, сам је посадио и неговао, па гледајте и нека остане. Кућа може иза ње, има места. Остаће, Драгославе, твоја трешња, како да не. Али реци нам како у овој кући можеш да учиш, и још да ређаш петице? Учим, ставим ташну на крило и пишем задатке, волим да учим. Памтиш ли оца, Драгославе? Памтим. Видео сам га једном, кад сам био мали. Имаш ли овде неког доброг друга? Сви су ми добри другови. Али неког посебно, с ким, можда, идеш заједно у школу? Пролазе овде ђаци из Ракитова, али ја одем пре њих. А кад се враћаш, идеш ли с њима? Пожурим, да пре стигнем. Волиш ли што ће ти саградити кућу? Волим. Да је на другом месту не бих волео. Али овде волим. Поздравили смо се. Ауто је опет кренуо по житком блату. Возач Никола, који је, у доласку, гунђао пред сваком већом каљугом на путу и спомињао околишне, боље и утабане прилазе, сад ћути, усмерава „пезејца” небирљиво средином, пршти под точковима на све стране, као да му је сад свеједно што ће цело поподне провести са цревом у рукама, у гуменим чизмама…

(27. новембар 1974)

Репортажа је написана да би се истакао један позитиван пример бриге о човеку, али из ње ипак избија разочарање. Још и данас, као и онда кад сам писао, срце ми стеже сазнање да је овај дечак стигао 34

до петог разреда а да нико, па ни његови учитељи и наставници, нису знали, или нису хтели да знају, у каквим условима живи. Зашто је било потребно да његова мајка и тетка разбију излог и затраже да иду у затвор да би се сазнало за њихове патње? Како је било могуће да нека бирократска установа изгуби документ којим је отац признао своје ванбрачно дете? Зар није било ниједне потврде о плаћеној алиментацији, зар није било ниједног сведока? И ко је онда притекао у помоћ? Школа на чијем челу је један хумани просветни радник, директор Ратко Милетић. А да је био неки безосећајни послушник, какви су углавном тада бирани за директоре, опет ништа не би било. Нигде општине, бројних СИЗ-ова у које се сливају огромне народне паре, месне заједнице. Све то ме је погодило више него што данас може да изгледа, јер ја сам тада, упркос свему што се мени лично догађало, био искрени левичар који је веровао у ново друштво и прокламовану бригу о човеку. Овакви случајеви су ме збуњивали и доводили у сумњу моја убеђења. Роман Време кад смо женили Павла који сам објавио у јесен 1971. и због којег сам пао у немилост режима није био уперен против система, већ против појединаца који тај систем не спроводе, којима су лични интереси изнад друштвених. Уз свакодневне нападе на моју књигу у штампи, на радију и телевизији (медији су се утркивали ко ће шта ружније да каже о том памфлету), мени су стизала и бројна писма подршке од незнанаца која су за мене била доказ да има много поштених људи и да има смисла борити се за ново друштво. Што је још горе, ја сам у то време сматрао да је борба потребна, да алтернатива и не постоји, јер је ново друштво једна датост, једна историјска нужност. Нисам имао никакву дистанцу у односу на режим, моја породица је била сиромашна и по природи левичарска, и ја сам ствари гледао изнутра. Моја политичка знања била су геоцентрична, сматрао сам да је социјализам центар света и да се космос врти око њега. После Другог светског рата социјализам се проширио на пола Европе и готово целу Азију, управо тих година гледали смо како осваја Африку и Латинску Америку, а и европске земље све одреда имале су моћне комунистичке партије које су нам, јаднима и заблуделима, пуниле главу новом вером у моћ човека да преузима судбину у сопствене руке. Тада још ништа нисам знао о снази режима и безначајности воље оних који му не служе. Сматрао сам да свака воља, ако је довољно јака и убедљива, има исте шансе.

35

Данас видим да сам управо тих година, кад су ме највише нападали као свог противника и издајника, написао највећи број догматских и правоверних чланака. Понекад ми је мука да бацим поглед на њих јер помишљам да сам се додворавао режиму и покушавао да се искупим. Али не. Исувише је у њима напада на лоше комунисте и указивања на прави пут. Чак сам био сковао и синтагму свестан човек коју сам често употребљавао као синоним за доброг комунисту који се бори за хумане идеале, за боље и праведније односе међу људима. Причи о дечаку Драгославу, која се није уклапала у моја уверења, било је суђено да стане у предворје моје сопствене приче о дефинитивном протеривању из јавног живота, која је убрзо уследила. Таквих покушаја било је, наравно, и раније, али сви су били безуспешни. Понекад су због мене страдали други, али ја сам ипак опстајао. Највише ме је погодио случај професора Саше Ђукића из Параћина који је био уредник листа „14 дана”. Њега су сменили за ноћ само затао што је објавио једну моју причу са кратким подацима о аутору, јер је на анонимном конкурсу тога листа добила прву награду. Само двадесетак дана касније, 18. децембра 1974, Добривоје Бошковић, примајући по други пут плакету Скупштине општине Параћин, говорио је, такође по други пут, о мојој књизи Време кад смо женили Павла. Према извештају уредника Новог пута Радета Јовановића, он је рекао следеће: „Хтео бих да кажем нешто о ономе што сам говорио прошле године. Тај говор је актуелан и сада из простог разлога што нигде није објављен. Ја сам у том говору полемисао са нечим, и то је потребно да овде на овом скупу кажем. Полемисао сам са писцем књиге Кад смо женили Павла, у којој он каже да је Божидар дофуран из неког краја где је било више партизана у крај где их није било. Ја нисам дофуран, другови, рекао сам то да сам по налогу Покрајинског комитета, по налогу Главног штаба за Србију упућен на подручје Поморавља у својој 22. години са функције партијског руководиоца, функционера Треће шумадијске бригаде, после ослобођења Краљева, после месец дана узастопних борби на Бумбаревом брду. Ако се после 30 година нађе човек који може и тако да напише, онда се може поставити питање шта се то догађа у нашој друштвеној заједници? И сигурно да протекли период који је иза нас, на нашу срећу, зна се који су разлози, који мотиви били да се до њега дође, јер су ту споменути још неки људи у тој књизи, као што је Милош Живановић, који је сахрањен на 36

светозаревачком гробљу и коме је одржан говор. То је у суштини покушај да се наша револуција сахрањује. То је био онај период пре 21. седнице. Људи из револуције нису идеални и они треба да буду критиковани за грешке које чине, али не на овај начин. Мене је ова средина тако увек прихватала да ја немам речи да искажем колико сам срећан. Наравно, било је и горких тренутака, падова и успеха, али су резултати били опипљиви и они су део мене. Ово је тренутак људске интиме за који сам сматрао да тгреба да га искажем”. Тај тренутак интиме био је, уствари, позив на линч и сви су то знали. Саопштио ми је то уредник Јовановић чим се вратио са седнице из Параћина. Био је то Добривојев човек од поверења и преко њега ми је овај слао разне сигнале и предлоге да се сам померим из информисања (што значи из јавног живота) и прихватим понуду да будем шеф маркетинга. Јовановић ми је тада рекао: „Пошто ниси хтео сам, сада ћемо другачије”. Било ми је јасно да ће сада притисак бити појачан, да ће се умешати Општински комитет, да ће укинути и плате ако треба да би изазвали незадовољство мојих колега па да они сами донесу одлуку. Све су то били познати и много пута опробани методи. Нисам хтео да до дога долази па сам, кад се предлог за моју смену нашао на дневном реду Збора радних људи, сам гласао за њега и тако преломио доношење одлуке. Нисам морао то да чиним. Могао сам да их натерам да донесу одлуку против моје воље па да их тужим и на суду оборим одлуку. У суду је тада још увек било старијих, некорумпираних судија који су судили по слову закона. Окружни јавни тужилац Петар Васић, на пример, и поред свих притисака одбио је да забрани моју књигу. Био је то старији господин кога сам познавао из виђења, али се званично никада нисмо упознали и нисмо се јављали један другоме на улици. Ја сам чак сматрао да он мене не познаје. Једном ме је, међутим, зауставио и са смешком ми рекао да је прочитао моју књигу и да је није забранио јер нема никаквог основа за то (а ја нисам знао ни да је неко тражио да се она забрани!). „Закон штити само највише државне руководиоце”, рекао ми је Васић, „а они о којима си ти писао нису обухваћени тим законом.” Кад сам све то знао, зашто се нисам борио? На то питање данас имам само један одговор: ја сам тада још увек био убеђени левичар и веровао у социјализам. Веровао сам да вреди поднети понеку жртву да би се људима указало где и у чему греше. У том тренутку нисам био ни близу сазнања да такозвани социјализам колико год се трудио неће макнути даље од источњачког деспотизма који се, у разним 37

облицима, репродуковао у Србији кроз векове, а ево, сведоци смо, репродукује се и данас у такозваној демократији и вишепартијском систему. Сви су видели и разумели да су образложења која су писана против мене била небулозна и смешна, да је све то једна велика фарса, и ја сам тиме био задовољан, веровао сам да сам већ самим тим постигао некакав успех, да ће то деловати на људе и да ће се они кад-тад због тога стидети. Наши интелектуалци у то време, па и већина европских, били су потпуно необавештени о карактеру власти у Југославији и наивно су узимали ново за готово да је Броз пронашао неки трећи пут, неки хумани социјализам у коме разум има шансе. Многи европски левичари долазили су овде да се диве слободи и благостању и да нам пуне главу критиком сопственог друштва. Уствари, долазили су овде да се проводе за мале паре, као што смо ми ишли у Русију, Бугарску и Румунију. Но, нама овде који нисмо могли да имамо никакву ни временску ни интелектуалну дистанцу од сопственог режима то није много помагало да разумемо стварни положај у коме смо се налазили. Тако, рецимо, никакву запитаност у мени није изазвала чињеница да је Добривоје Бошковић чекао пуне три године да проговори јавно о мојој књизи и затражи моје дефинитивно протеривање из јавног живота. И том приликом наглашава, чак, да је о томе говорио и пре годину дана, на истом месту и истим поводом, али да тај говор нигде није објављен. Зашто је толико чекао и зашто је говорио само у затвореним круговима? Да сам тада ишта знао о карактеру власти ја бих разумео да ме Бошковић није желео за непријатеља, већ за пријатеља, да се понашао тако зато што је веровао да ја морам, у борби за сопствени опстанак и каријеру, да затражим од њега да изгладимо односе. Он ме је упорно дозивао, али ја сам остао нем и глув. После три године узалудног чекања он се одлучио да учини радикалнији корак у нади да ће тиме постићи свој циљ. Али морао је да чека још пуних пет година да би ме видео у свом кабинету у старом, обреновићевском двору, у соби из које су – како ми је сам причао – завереници преко балкона избацили мртва тела краља Алеаксандра и краљице Драге Машин. Толико ми је било потребно да схватим да социјализам не постоји, да ми само губимо време и да су у праву једино они који са смешком прихватају правила игре, ма шта о њима мислили. Овде морам да застанем и да садашњем, а још више неком будућем читаоцу објасним зашто је једном високом комунистичком 38

функционеру било стало до добрих односа са једним у суштини безначајним, провинцијским новинаром који је нашао за сходно да га у својој књизи-првенцу представи у ружном светлу? Има данас на Западу много писаца, аналитичара, историчара књижевности и културолога који се баве феноменом књижевности и књижевника у доба комунизма и посткомунизма у земљама Источне Европе. Један од таквих је и Ендру Барух Вахтел, професор словенских књижевности на Нортвестерн универзитету у Евенстону, држави Илиноис у САД, чија је књига Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма недавно објављена и на српском језику. Вахтел у тој књизи констатује чињеницу да је положај писаца, чак и оних који су као дисиденти били званично осуђивани, у комунистичким земљама (изузев за време Стаљина у Русији) био много повољнији него на Западу, да су они у суштини били привилеговани слој друштва и да су о таквим позицијама писци на Западу могли само да маштају. Сви су они били негде на платном списку, а у ствари су се бавили једино писањем, књиге су им објављиване у великим тиражима и за њих су добијали толики новац да су се сврставали у вишу класу друштва. То им је, разуме се, доносило и одговарајуће привилегије, положај и углед. Чак и дисиденти су имали запослење и могли да објављују приватно, у малим тиражима (чувени самиздати), и да тако обезбеде себи углед који би их препоручивао за западне издаваче и азиле у иностранству. После пропасти комунизма у овим земљама, међутим, констатује Вахтел, све се руши и нестаје па и привилеговани положај писаца. За њихове књиге више слабо ко мари, тиражи се нагло смањују и они су принуђени да се баве неким другим, уноснијим пословима. Једни користе углед писца да се домогну неког положаја у политици и власти, други постају новинари, колумнисти у утицајним медијима, писци сценарија за ТВ драме и филмове, или потпуно одустају од писања. Зашто су писци у овим земљама имали па изгубили углед? Вахтел на ово питање, на жалост, даје потпуно погрешне одговоре. Вахтел полази од чињенице да су све земље источне европе стварале своје нације током 19, века (што, наравно, није сасвим тачно) и да су у том стварању писци, по угледу на немачки модел стварања културних, пре свега језичких предуслова, играли важну улогу. Такви су писци, наводи Вахтел, Александар Пушкин у Ресији, Адам Мицкјевич у Пољској, Тарас Шевченко у Украјини Христо Ботев и Иван Вазов у Бугарској, Михајло Еминеску у Румунији, Шандор Петефи у Мађарској, Франц Прешерн у Словенији, Петар Петровић 39

Његош у Србији и Црној Гори и Иван Мажуранић у Хрватској. „Ти писци”, каже Вахтел, „представљани су као кодификатори националног књижевног језика (који је предуслов политичког стварања нације) и ствараоци књижевних дела која наводно изражавају духовну суштину нације, њену душу. Пошто су их најпре канонизовали интелектуалци – градитељи нације, затим искоришћавале младе националне државе, те су их коначно реканонизовали комунистички режими, добили су статус националних хероја. На основу њихових примера књижевна професија стекла је престиж и статус какве никада раније није имала. Писци – градитељи нације уживају поштовање до данашњег дана…” Узгред, Вахтел овде не помиње Вука и Доситеја који би, на основу овакве аргументације, морали да се помену јер су били језички и културни градитељи српске нације. Али тежа је грешка што Вахтел сматра да је на писце у комунизму као „инжењере људских душа” падао златни прах њихових великих претходника и да су због тога уживали повлашћен друштвени статус! А кад више није било потребе да писци бране право нације да постоји, нити су били потребни као глас савести у репресивним режимима, њихов углед и статус су неповратно пропали! Све о чему Вахтел пише догађало се у свим нацијама на свету, а не само у источноевропским. У темеље сваке нације узидани су неки писци великани (Данте, Петрарка, Шекспир, Сервантес, Рабле итд.) и њихов златни прах непрестано пада на све писце тих и свих других нација. А разлог зашто су комунисти посебно привилеговали своје писце лежи у нечем сасвим другом. Први и основни разлог јесте што сва комунистичка друштва нису заснована на божјим, природним законима, већ на разумским, људским, и отуда је постојала стална потреба да целокупна интелектуална елита, у коју спадају и писци, буде на бранику домовине, да буде будна и да непрестано пред народом оправдава сваки потез политичке елите (који је увек, по правилу, погрешан јер је противприродан). Писци су имали МОЋ ДА КАЖУ и то је, у таквим режимима, морало да се дигне на високи пиједестал. МОЋ ДА СЕ КАЖЕ била је восоко цењена и из једног другог, за владајућу елиту не мање важног разлога. Та елита, наиме, није могла да има приватну, већ је располагала искључиво друштвеном или државном имовином. Сваки члан те елите, сваки појединац, уживао је привилегију да неограничено располаже друштвеном имовином само док опстаје у тој елити. Ако престане да буде део те елите, он губи све што је имао и пада на ниво 40

просечног грађанина коме елита удељује нешто или не удељује, по својој милости и своме ћефу. Да не би пао на те гране сваки члан елите у тим друштвима бори се свим средствима не само да опстане, већ и да напредује у хијерархији власти и због тога је опште стање духа у елити – лична несигурност. Сваки појединац из владајуће елите зна да негде у некој тајној фијоци има досије у коме се чува све што је о њему лоше казано или написано и он се труди да се о њему говори и пише добро, да се у свакој прилици приказује само у најбољем светлу. Отуда у тим друштвима толико парада, признања и одликовања. Груди сваког члана елите окићене су безбројним медаљама и орденима.. Зато су они просто опседнути интелектуалцима и писцима, желе да их имају крај себе и за себе, дају им високе положаје и разне привилегије. У време док је био само политички функционер, Добрица Ћосић се дружио (у чувеној Симиној 9) са независним интелектуалцима слободног мишљења, као што је био, на пример, Борислав Михајловић Михиз, а кад је и сам постао писац од угледа, Јосип Броз је покушао да га придобије за себе позивом на пут мира до Индије и Полинезије бродом Галеб. Ћосић сам сведочи о томе како је пристао не знајући праве мотиве, а кад је схватио, покушао је да на кратком задржавању у Грчкој напусти брод, али му је доктор Исидор Папо саветовао да то не чини да не би угрозио голи живот. И Ћосић је издржао неколико месеци на том броду путујући морима која га у животу нису интересовала и о којима никада није написао ни једну једину реч. Зато је Добривоје Бошковић, на начин који је њему био иманентан, покушавао не да ме одбије, већ да ме придобије за себе. Нагло губљење угледа писаца у бившим комунистичким земљама Вахтел веома наивно тумачи избијањем у први план нових хероја нације, пре свега политичара и бизнисмена, затим либерализацијом културе, што подразумева не само појављивање знатно већег броја домаћих писаца, већ и дотле непознатих иностраних аутора, нарочитао дотле у тим земљама мало познате популарне литературе која нагло осваја тржишни простор. Све је то, наравно, тачно, али није од пресудног значаја. Основни узрок је у томе што враћањем на природне принципе друштвеног уређења, прихватањем приватне имовине и тржишне економије, држава губи интерес да подржава, негује и плаћа повлашћену елиту интелектуалаца која непрекидно треба да бди над њом и брани њено постојање од свих унутрашњих и спољашњих непријатеља. Али онда се догодило оно што се готово редовно у таквим приликама догађа: са прљавом 41

водом држава је избацила и дете. Јер каква год била та елите и чему год служила, у њој се садржала и целокупна духовна, па и морална надградња друштва. Људе који су имали МОЋ ДА КАЖУ и тако стварали себи привилегије али и одржавали на положају елиту једног неприродног режима, држава је препустила хаосу несређеног, нагло либерализованог тржишта у коме су стари критеријуми за духовну надградњу укинути, нови нису створени, па је на сцени општа пометња у којој најчешће доминира негирање потребе за било каквом духовном надградњом. Цени се само оно што доноси зараду, а на улагање у културу гледа се као на непотребан трошак. Писци и интелетуалци у паници сада моле на све стране, али у њихове испружене руке пада само ситниш намењем божјацима и просјацима. Оно што они раде и стварају на тај начин постаје још мизерније и непотребније. Политичку сцену у транзиционим земљама напуштају политичари који су живели од МОЋИ ДА СЕ КАЖЕ, а на њу долазе политичари који су нагло присвојили огромно друштвено богатство и почињу да живе од МОЋИ ДА СЕ ПЛАТИ. Често су то исти људи који су се преко ноћи обогатили и истом брзином променили животни принцип. Свој ранији углед лојалних и скрупулозних комунистичких функционера они су изгубили већ у самом процесу личног богаћења, али њима до тога више није стало јер су нова правила добро разумели пре но што су се и упустили у мутне тајкунске воде. Новцем се влада, новац даје моћ, новцем може све да се купи, поготову у земљи где народ нагло сиромаши и очајнички се бори за голу егзистенцију. Они први пут искушавају моћ новца, и то у таквој, срамотно сиромашној средини, и бескрајно уживају у томе. Осећају готово патолошко олакшање што више не зависе од често каприциозних и непоткупљивих писаца и интелектуалаца, што њихова МОЋ ДА КАЖУ више не кошта ништа. Могу они сада да говоре и пишу свашта, народ то више не интересује, он се окреће онима који имају МОЋ ДА ПЛАТЕ. Новобогаташи купују све, па и новинаре, писце и интелектуалце. МОЋ ДА СЕ ПЛАТИ купује МОЋ ДА СЕ КАЖЕ. Тајкуни оснивају своје новине, своје телевизије, стварају своје јавно мњење, на сваку оптужбу одговарају противоптужбом, шире лажи дрско и цинично, релативизују сваки разумни говор, сваку истину, сваку чињеницу, сваку логику и смисао. Понашају се као вуци који једу гусане зато што шичу на свеца и јагњад зато што им муте поток низводно. Корумпирају полицију, 42

тужилаштва и судове и тако постају победници у сваком процесу који воде или који се води против њих. Ако се упркос свему догоди да некога не могу да купе, исмеју, ућуткају и обесмисле – они га убију. Множе се убиства политичара, новинара и јавних радника за која се никад не пронађу кривци, а ако се и нађу – суђења се саботирају и отежу до гађења и одвратности. Круна тих убистава у Србији је убиство њеног премијера Зорана Ђинђића. Јавна сцена, тако, постаје засићена највећим сензацијама, живот постаје занимљивији од сваке фикције и интересовање за праве писце додатно слаби и из тог разлога. Најбоље се продају документарне и фактографске књиге које аутентично колико је могуће говоре о новонасталој ситуацији – убиствима, криминалу, интригама, борби за власт. У тако створеним условима првобитне акумулације капитала – вучјег отимања, мржње, бескрупулозности, злочина, занимање за писце који истрајавају на моралним и духовним вредностима човека равно је занимању за монахе и пустињаке. Занимање за те вредности порашће тек кад се нови силници истутње, кад прођу неке године и кад схвате да новац ипак није све, да постоје несреће, болести, смрт, неминовни крај који свакоме одузима сваку моћ и његову душу суочава са Богом, или празнином, или ништавилом – шта год ко веровао – а његово дело заувек препушта на оцену будућим нараштајима. Бог се, уосталом – веровали ми у то или не – увек тако и исказује: кроз оцену нашег дела коју ће нам дати потомци.

43

МИСАО О ПАТЊИ

Читао сам књиге Хајнриха Бела. Ратне. И нисам ништа разумео. А онда сам прочитао једну љубавну. Бонско-келнско-католичку. Естетичку такорећи. И наједном сам схватио како се морао осећати један представник те напредне грађанске цивилизације, са добро умашћеним чизмама до пола утонулим у блато неког, у поље пруженог, тако прегледног и промајног сокака, док гледа усрана задња дворишта и нагло ућутале сељанке са мрљама менструације на чарапама. Ниједна мисао о патњи и напретку. Крв Исуса искупитеља текла је једном засвагда. Прича је ушла у књиге, па слике, скупе. Девица Марија је постала део амбијента, комад намештаја. Све је опрано, очишћено, уредно сложено, као препарирани стари новчићи на црвеној чоји музејске витрине. Па даље: лепо, скупо знамење, зачин живота, златни привесци, гривне, огрлице, шнале, значке на реверима и оружју. Нешто за сваку прилику, за сваку потребу, за свачији укус. Знак исусове патње на тенковима. Заврћен руком надмоћнога као чигра, свети ореол се разбио у траке, вуку се за крацима крста као знак брзине. Ко је сада у стању да с Исусом разговара рођачки, као пророк? Може ли тај војник, са чизмама у блату, да зна: да је преко регрутног списка, возовима, хранећи се чоколадом и конзервама, доспео директно у Ветлејем, на обред искупљења, и да га провиђење испуњава мржњом да би се испунило оно што је записано; да је све што постоји, на жртвама; да се за сваки узнапредак плаћа крвљу, да је жртва Исусова изгубљена у годинама, вековима и мноштву, да се обнавља, догађа и сада, у промајном сокаку, са свим знамењима на небу, невидљивим. Шта о томе мисли Хајнрих Бел? (Доба, 1975) Неки од уредника књижевног часописа ДОБА, не сећам се више ко је то био, припремајући један од оних ад хок бројева који излазе с мене па на уштап, затражио ми је неки исечак моје прозе, по 44

инерцији, не повезујући моје књижевно стварање са положајем у редакцији. И мени је такво понашање изгледало сасвим природно. Понудио сам му овај кратки есеј инспирисан прозом Хајнриха Бела и он га је објавио. Реакције на тај текст, међутим, биле су за мене, у најмању руку, злослутне. Када сам у марту 1975, са презиром према свим тим полтронским притисцима, пристао да напустим редакцију и прихватим место шефа пропаганде, роман Доња мала не само да је био написан, већ је у рукопису имао две значајне награде. Исечак из романа, на анонимном конкурсу за причу Књижевног клуба добио је прву награду, а следеће године на истом конкурсу прву награду је добио и роман у целини. Професор Мирослав Ристић, председник жирија, препознао је мој рукипис и звао ме телефоном увече у десет сати да ми изрази дивљење. Сви који су читали рукопис (а с временом бивало их је све више) говорили су о књизи као о значајном остварењу. У уверењу да ће књига брзо наћи издавача, ја сам у то време ужурбано и еуфорично писао нови роман – Раногрешнике. Оно што се догађало са мном на послу доживљавао сам као пуку тривијалност. Уосталом, место шефа пропаганде чиновнички гледано било је значајније од новинарског. Радио станице биле су тада утицајни медији и забављало ме је како су ме сада са уважавањем примали директори разних фирми. Многи су се сада мени додворавали као човеку који путем медија може да утиче на њихов живот. Било је то једно ново искуство које ме је испуњавало благим гађењем, али осим тога посао је био веома угодан јер је доносио привилегије да се путује, борави по хотелима о државном трошку, присуствује многим семинарима и конгресима, дружи са занимљивим људима. Мој положај и моја будућност нису ми изгледали нимало мрачни. А онда су ми, као у нaјвећој тајности, у поверењу, конспиративно, шапћући, казали да су неки значајни људи, у Комитету, расправљали о мом тексту о патњи, да су замерили што је објављен, да су поставили питање каква је то патња у Србији, какви су то блатњави сокаци, каква је то слика земље коју ја нудим читаоцима; да је све то декадентно и реакционарно; да се тако у овој земљи и о овој земљи не може да пише. Следило ме је сазнање да је мој безазлени текст о европском недостатку разумевања за патњу изазвао такву реакцију моћника. Наслутио сам, тада први пут, дубоко и потресно, да сам надзиран, праћен, изопштен, да ми је отворен некакав тајни досије, да сам стављен на неку црну листу, да је општа слобода само 45

маглени привид и да је моје уверење да се против слободе и општих начела људскости боре само рђави, грамзиви и славољубиви појединци, са којима ћу ја лако изаћи на крај, без икаквих основа. Тада сам разумео да објављивање моје књиге у локалним оквирима, под патронатом Заједнице културе, Библиотеке и слично, више не долази у обзир. Једина шанса су ми биле велике издавачке куће за које сам веровао да је литература њихова једина религија и да за њих не важе политичке, поготову локалне, анатеме и забране. Али до њих се није долазило директно, већ преко посвећених књижевних кругова и личних препорука њихових књижевних ментора. А ја сам био далеко од тих кругова и нисам био спреман да тражим књижевне менторе. Пузање пред њима изгледало ми је исто као пузање пред Добривојем Бошковићем. Каква разлика? Нудићу, па шта буде. Можда ће се некоме довољно допасти да сам, без мог понижавања и мољакања, препоручи књигу за објављивање? Управо тих дана НОЛИТ, угледна државна издавачка кућа, расписао је конкурс за објављивање нових дела савремених писаца. Била је то прилика да искушам своје наде и ја сам, наравно, одмах послао свој рукопис. После неколико месеци у штампи се појавише резултати тог конкурса. Примљено неколико збирки песама и један роман. Мог имена нигде. Одем у НОЛИТ да узмем свој рукопис у нади да ћу видети неког од уредника и да ћу искамчити неку, било какву, информацију о мојој књизи. Да ли је неко бар прочитао, да ли се некоме допала, да ли је била у конкуренцији или је одмах одбачена као безвредно скрибоманско штиво? Али доспем само до секретара редакције. Неки ситан, мршав, анемичан господин с црном, зализаном косом, у изношеном црном сакоу, учтив и услужан, али ћутљив и одсутан, гледа више у сто него у саговорника. Делује готово преплашено. Личио ми је на једног од оних интелектуалаца из старих грађанских породица кога су рат и комунисти омели у школовању па је остао да животари разочарано и безвољно, без струке, без амбиција, коме је неко учинио милост овом службом па га сада потурају да буде на удару свакаквих лудих књижевника, бесних што им се враћају рукописи и што неко руши њихове снове о брзој књижевничкој слави. Био је то створ – тако је бар мени изгледало – у много чему јаднији од мене и то ме је у тренутку инспирисало да покушам нешто о чему дотад нисам ни размишљао.

– Господине – рекао сам држећи свој рукопис обема рукама на грудима, споро и оклевајући, са колико је год могуће мирољубивијим и умиљатијим осмехом – ја живим у Светозареву и тамо ме 46

уважавају као књижевника, неки чак мисле да је моја књига најбоља која је тамо досад написана. А овде она не пролази. Ја бих волео да знам да ли је неки критичар од угледа прочитао овај рукопис и да ли има неко мишљење о њему. Волео бих да чујем то мишљење, макар у једној реченици, ма какво оно било. Макар да знам да ли да пишем и даље или да не губим време на оно зашта нисам талентован. Човек ме је тада осмотрио први пут, некако тужно и запањено у исто време. Раширио је мало руке и рекао тихим гласом, готово шапатом: – Али ја не знам ништа о томе. Ту је директор Милош Стамболић, ако би Вас он примио па да Вам каже… И показао је руком на велика врата пред нама. Уђите Ви па га замолите да ме прими, молим Вас, рекао сам. Он ме је и даље гледао онако плашљиво као да се спремам сваки час да скочим на њега, али је ипак лагано устао и ушао на та врата. После неког времена она су се отворила и на њима се појавио неки крупан човек, очигледно директор Милош Стамболић. Секретар се провукао иза њега, онако ситан, и отишао за свој радни сто погнуте главе. Уђите, рекао ми је директор, кажите шта желите? Ја сам поновио, мање-више оно исто што сам казао секретару.

– Где Вам је рукопис? – питао је, а ја сам гестом главе показао на своје руке. – Оставите га секретару и дођите, рецимо, идуће среде у исто време. Можете ли? (Била је среда, и подне, значи – за недељу дана).

– Могу – казао сам. Идуће среде секретар ме је дочекао са нешто више љубазности и чак са неком врстом пријатељске топлине. Сачекајте, сад ћу позвати Зорана Мишића, он ће Вас примити, рекао је док је извлачио из фијоке мој рукопис, а онда додао тихо: – Ја сам га читао, ово је дивно, али ко мене овде шта пита! Па потом шапатом, готово заверенички: – Ако одбије да штампа књигу, замолите га да објави одломак у Књижевности, он је уредник! Тако припремљен од мог неочекиваног, тихог савезника, пођох за Мишићем у ходник, па у неку пусту конференцијску салу чији су прозори гледали доле на Теразије. Мали, токмасти човек велике, црне, проћелаве главе. Звучно критичарско име. Сели смо у угао, одмах до врата. Почео је да прича и причао је дуго, инсистирао на детаљима, оичигледно је хтео да ме увери да је књигу не само читао, него читао пажљиво. Добар, занимљив рукопис, казао је, нешто са композицијом 47

не штима, рат почиње исувише касно, али и поред тога рукопис је добар, пласирао се на конкурсу на друго или треће место, али ми смо имали новац само за једну књигу. Ове године објављујемо само једну једину књигу савремених писаца, не рачунајући, наравно, класике. И шта се ту може? Објавите је идуће године, казао сам. О, не! Идуће године је нови конкурс, стићи ће нови рукописи, ко зна какви! Као да се романи пишу за Нолитов конкурс и ни за шта више. Па ако пропадну, пропали су и нема им лека. Сав труд иде у ђубре!

– Има ли неки део који Вам се посебно свиђа?, питао сам после кратког ћутања.

– Да – рекао је – и пронашао онај део Зоранових болних сећања на детињство и неспоразуме са оцем – овај део ме је заиста одушевио!

– Објавите га у Књижевности – рекох.

– Не! – рече леденим гласом ошинувши ме погледом, очито љут што сам га навукао да се експлицитно изјашњава. Та кратка негација била је заиста речита. Схватио сам да велике издавачке куће, поред све своје клановске, непотистичке и корупционашке затворености, и те како воде рачуна и о анатемама изреченим у за њих мало битним српским паланкама. Нико овде није био спреман да због неке провинцијске усијане главе губи заиста лордовске привилегије: велику плату, стан у Београду, посао који воли, моћ и утицај у књижевном свету. Аутор те једине прозне књиге коју је НОЛИТ примио за објављивање била је нека млада жена чију сам слику видео у неким новинама. Била је дотерана, модерна и атрактивна, што ће рећи слободна и без сувишних скрупула, какве већ знају да буду младе списатељице свуда у свету. Гледајући овог малог, здепастог човека како се више од два сата брани од мене иако га не нападам, нисам могао да одагнам опаку, пакосну мисао да је са том младом женом остварио можда интимну везу и да ће њен роман у угледној издавачкој кући бити награда за то. Овакви људи од утицаја у културним сферама, писци, музичари, сликари, зашли у године али још увек снажни физички и духовно, обично вуку за собом неке метресе маленог талента које виде у њима велике узоре и које они покушавају да наметну јавности преко сваке мере и оправдања, у великој несразмери са њиховим правим дометима. Једна млада жена убирала је прве плодове свог талента, а ја сам, одбачен и понижен, у мислима, покушавао њу да унизим. У то време пушио сам много, а и Мишић је пушио, такође много. Кад смо напуштали конференцијску салу, у њој су се, обасјани кроз

48

прозоре косим сунцем које је пламтело изнад китњастог крова хотела Москве, колутали плавичасти облаци дуванског дима. После тога безвољно сам понудио рукопис још неким издавачким кућама – Народној књизи, Раду, Вуку Караџићу – али су ми га враћали без иједне речи објашњења. О овом мом тужном напору да објавим књигу знали су не само сви у редакцији, већ и у Општини, па и многи грађани који нису имали никакаве везе са културом и књигама. Због Доње мале замрла је издавачка делатност у Светозареву. Да не би одговарао на непријатна питања зашто не финансира објављивање моје књиге, СИЗ се правио да нема новца и није финансирао никога. Уобичајена комунистичка пракса (примењивана, додуше, само у крајњој нужди) била је: ако не можеш да доскочиш појединцу, укини му институцију. Управо некако у то време Рековац је затворио Пољопривредну школу, једину средњу школу коју је имао, да би из ње истерао наставницу Милицу Вуловић, која се после запослила код нас као новинар, где је радила десетак година, све до своје преране смрти. Догађало се много пута да ми познаници, онако узгред, у разговору који се дотицао и моје мучне ситуације, као решење предложе да одем и поразговарам са Добривојем Бошковићем. Били су то, знао сам, Добривојеви пријатељи, или пријатељи његових пријатеља, дакле – његови директни или индиректни гласници. Ја сам у тим приликама са леденим осмехом прекидао разговор и одлазио. Гнушао сам се и при самој помисли да морам да молим за милост човека који свој лични став намеће као друштвени, који на најгрубљи начин злоупотребљава своју функцију и уништава писца чија је једина кривица била што је говорио истину. Тако су пролазиле године. А онда се једног септембарског поднева 1980. године – цео онај циркус са болешћу, смрћу и сахраном Јосипа Броза већ се био догодио и захуктавало се оно хистерично заклињање у његово име и дело чија неприродност је омогућавала луциднима да наслуте катастрофу која нас је чекала – десило да нас неколицина, седећи опуштено на столовима у једној од просторија редакције, водимо један од оних необавезних разговора какве новинари воде пошто су обавили своје дневне обавезе. Био је ту и Добрица Милићевић, први глас наше радио-станице, који се већ спремао да оде у Радио-Београд где ће направити сјајну каријеру и много година, све до пензионисања, обављати уредничке функције. Неко је, у склопу претресања опште ситуације, поменуо и мој случај (ја лично никада нисам започињао такве разговоре), а Добрица ме је погледао мало 49

љутито и сажаљиво у исто време и рекао: – Ма иди бре… (следила је једна од оних сочних, другарских псовки), да сам на твом месту, ја бих тај проблем решио за 24 сата! Није рекао: иди код Добривоја, уради ово или оно. Рекао је: да сам на твом месту, ја бих тај проблем решио за 24 сата. А Добрица није био пријатељ Добриовја Бошковића. Није био ни пријатељ његових пријатеља. Није био његов гласник, није говорио у његово име. Говорио је у своје сопствено име. Изговорио је то спонтано, у тренутку, и не размишљајући. И те његове речи ошинуле су ме, као муња. Тужно сам се насмешио и готово у тренутку донео одлуку. Ја грешим, рекао сам себи, Добрица је у праву. Он са својим боемским, козерским и бонвиванским гледањем на свет зна истину боље од мене. Живот је један, коме га ја то поклањам? Наједном ми је синуло јасно пред очима оно што сам већ низ година наслућивао: да сви напори Срба да изграде добру власт не стигну даље од источне деспотије, да се све завршава једном хијерархијом полтрона, да ко хоће да живи мора да прихвати ту стварност. Нека је пљује, презире и исмева, али мора да је прихвати. Није битно да ли је то лажно, подло, глумљено, нико то не проверава, нико не захтева исповедање, важно је формално прихватање правила. Твоје име мора некоме да служи. Ако не служи никоме, оно смета. Добривоје жели да има моје име за себе. И имаће га, рекао сам. Љут на себе и своје припросто, сељачко васпитање, своју искреност и наивност, дубоко повређен, тог тренутка донео сам одлуку да прихватим оно што је Чеслав Милош називао кетман, а што је у суштини значило претварање и глуму у ситуацији кад се нема избора; што би рекле Кинескиње – кад не можеш да се одбраниш, а ти легнеш па уживаш. Политички гледано, тог тренутка мени се десило просветљење. Све дотад ја сам у суштини, негде дубоко у својој нутрини, био левичар који је веровао у моћ људског разума да пречицом, по својој жељи, гради боље, праведније и хуманије односе. Политички непоткован, како се то тада дивно говорило (јер поткивају се само коњи, волови и магарци, дакле, запрежна стока), ја сам прихватао тај бучни, марксистички галиматијас напросто као чињеницу која не треба да се проверава кад је прихвата половина света. Отада, међутим, почео сам да се дивим људима који упражњавају кетман, који глуме да прихватају та искривљена левичарска правила која се увек претварају у голу деспотију, а у суштини их дубоко презиру. Ту моћ приписивао сам људима који имају грађанско васпитање, дакле европско, људима који су имали срећу да већ у породици стекну 50

дипломатску мудрост да се праве немере крију, да се истина не говори увек, да се бисери не бацају пред свиње. Много пута сам – после тог мог муњевитог просветљења – причао анегдоту о Иви Андрићу и Радовану Зоговићу. Андрић је после рата, кад су комунисти овладали Југославијом, био писац сумњивог држања и још сумњивије прошлости, високи дипломата у прокаженој и срушеној Краљевини, а Радован Зоговић прослављени пролетерски песник и председник Удружења књижевника Југославије који је, после многих већања и консултација, указао Андрићу част 1946. године да га прими у Удружење писаца. А само десетак година доцније Андрић је изабран за члана Савета федерације, док је Зоговић животарио негде у беди и сиромаштву, непризнат, непожељан и заборављен, пошто је одлежао три године на Голом Отоку, најозлоглашенијем Титовом концентрационом логору – иако је тада писао неке од најбољих песама које су икада написане на српском језику. У тих десетак корака, колико ми је било потребно да стигнем до своје канцеларије и свог писаћег стола, са истим залеђеним тужнопрезривим осмехом, донео сам одлуку да затражим пријем код Добривоја Бошковића. Он је тада био заменик секретара Централног комитета СК Србије задужен за кадрове. Откуцао сам писамце од неколико реченица у коме сам, без образложења, замолио да ме прими на разговор, кад буде могао. Однео сам писмо одмах на пошту. Било је око два поподне, а већ у пет сати писма су отпремана. Тада су она ишла директно према одредишту (а не као сада најпре за Крагујевац) и већ ујутру моје писмо је било на столу Добривоја Бошковића. Истог дана у два сата зазвонио ми је телефон у стану. Био сам већ код куће јер сам раније изашао с посла, што сам, иначе, чинио веома често. Јавио се неки женски глас. Била је то Бошковићева секретарица. Питала је да ли сам ја тражио пријем код друга Бошковића. Потврдио сам. Можете ли сутра ујутру у осам да будете код друга Бошковића, питала је. Занемео сам за тренутак, а онда рекао: могу. Знао сам да ће ме примити, да то жели, толико пута ми је слао абере. Али нисам очекивао да ће то учинити тако брзо, истог тренутка кад је примио писмо! Ујутру пре осам, сав сметен, био сам пред обреновићким двором где је столовао човек који је тражио моју лојалност. Размишљао сам шта да кажем, како да почнем. Шта ако ми не пружи руку, ако буде само седео, гледао ме, слушао шта му причам и осветнички се наслађивао што сам, коначно, допузао пред њега? Хоћу ли моћи да издржим све то и да му кажем оно што треба? Секретарица (ваљда 51

она која ми је телефонирала) дочекала ме спремно и одмах проследила у кабинет. Друг Бошковић Вас очекује, рекла је. Бошковић је устао кад ме је угледао, кренуо према мени (канцеларија је била велика) и изговорио реченицу која ме је изненадила и коју сам после много пута цитирао: – Друже Радосављевићу – рекао је – до овог сусрета требало је много раније да дође! Било је то моје прво, дубоко и драматично искуство са готово болесном фрустрацијом комунистичких главешина да уз себе имају људе од пера. Пошто смо се поздравили и ја сео у фотељу, започео сам ону напамет научену реченицу која је гласила отприлике овако: Друже Бошковићу, знам да сте љути на мене, али кад сам писао књигу мени то није била намера… Но, Бошковић је махнуо руком и прекинуо ме. Знам, рекао је, али твоја грешка била је у томе што ме ниси ништа питао, што се ниси обавестио о мени. Ти не знаш мој животни и револуционарни пут, а он није био нимало лак… И почео је да ми прича своју причу, о томе како је дошао у Јагодину, како је добио тежак партијски задатак да формира власт у једној четничкој, нимало пријатељски настројеној средини према новом режиму, каквим се све опасностима излагао, какве је претње добијао. Тако, дакле. Бошковић је био срећан што је постао јунак једног романа, али је хтео да слика о њему буде онаква каква живи у његовој глави. Да сам то учинио, уместо што сам га описивао онако како сам га сам видео, ја бих сада био вољен и мажен писац. Али он ми још увек пружа шансу да то исправим! Слушао сам ћутке, дуго. Једва сам успео да дођем до речи и да му кажем да сам заправо дошао због књиге коју сви хвале али нико неће да објави и да га молим да се заузме да буде објављена. Не брини, казао је, та ствар ће бити решена! Срдачно смо се поздравили и аудијенција је била завршена. Само после неколико дана јавио ми се телефоном секретар општинског комитета Милован Филиповић, мој друг још из Фабрике каблова, и радосно ми саопштио да је стигло писмо од Добривоја Бошковића у коме он сугерише Комитету да се заузме око издавања моје књиге, јер Комитет мора да води бригу и о развитку културе у својој средини и да помаже талентоване ствараоце! Тако је започео, у оно време, тежак подухват објављивања књиге. Библиотека се прихватила да буде издавач па смо директор Милорад Трајковић Пајко и ја формирали редакциони одбор, пронашли рецензенте, погодну штампарију… Ствари нису ишле баш глатко, чланови редакционог одбора нису били једногласни, један од њих (дописник Политике Зоран Симић) поред похвала написао је и да се кроз целу 52

књигу вуку неке магле, али се ипак све добро завршило и књига је угледала светлост дана. Интересовање је, разуме се, било велико. Одржане су бројне промоције, књига је читана и коментарисана, о њој се много писало. Поред приказа, у Политици је објављен и опширан интервју који је са мном водио нови дописник Слободан Жикић. Једног дана у Јагодини се појавила Гордана Мајсторовић, уредница за културу првог програма Радио-Београда, са намером да пише о књизи која изазива толику пажњу. Имала је неку емисију у којој о књизи треба да говоре издавач, аутор и дистрибутер. Разговарала је са издавачем и замолила мене да нешто кажем. Шта да кажем о књизи коју сам писао две године и наредних шест покушавао да нађем издавача? Шта да кажем о књизи која прати две завађене српске породице у распону од готово једног века? Треба ли, уопште, писац да говори о својој књизи? Да ли је прочитала Доњу малу, питао сам . Није, рекла је. Хајде да се договоримо овако, казао сам. Даћу Вам књигу да је прочитате. Па ако Вам се књига не буде допала, заборавите и на њу и на мене. Зашто бисте писали о књизи која Вам се не допада, какве то сврхе има? А ако Вам се књига допадне, Ви дођите и питајте ме шта год хоћете, ја ћу Вам одговорити на свако питање. Ако будете сматрали да је књига добра, Ви ћете као културни радник имати и друштвену обавезу да такву књигу популаришете! Гордана ме је ћутке слушала и – пристала. Однела је књигу и појавила се поново кроз десетак дана. Направила је са мном двочасовни интервју и емитовала га на првом програм Радио-Београда једне суботе пре подне, а потом већи део поновила сутрадан у недељу. Тај интервју је давно потонуо у забораву година не оставивши за собом никакав траг ни доказ да је постојао. Тешко да у РадиоБеограду ико више чува писану кошуљицу његове најаве или одјаве, тешко да га се ико више сећа, исцурио је на текућој траци наше безначајности и пролазности. У мом потамнелом сећању сачувала су се само два питања и два одговора, нејасно и магловито у детаљима, али верно у суштини. Како је то могуће, питала ме је Гордана Мајсторовић, да књигу коју би морала да има свака српска кућа не објави неко од великих издавача? Испричао сам своје искуство са њима, свој лукави покушај и свој фијаско са НОЛИТ-ом и Зораном Мишићем, али без икаквих коментара и алузија на мој положај одбаченог и проскрибованог писца. Не што сам се плашио, већ да то не би звучало као оправдање за њих. Никада тим љигавим 53

интелектуалцима нисам опростио пасју покорност према режиму. Друго питање је гласило отприлике овако: Како то да данас кад мушкарци стављају минђуше на уши, кад сви измишљају неке екстраваганције да би се по нечему разликовали од других, да Ви имате тако моралан однос према језику? Иза одговора на то питање стао бих и данас. Рекао сам да онај који настоји да истражује и дефинише живот мора да се труди да говори што је могуће простије и јасније. Јер живот је толико дубок, компликован, тајанствен, неистражен, да би компликовано изражавање прекинуло сваку комуникацију са читаоцем. Живот је често толико несхватљив, да писац који га дефинише остаје неразумљив свом читаоцу и поред огромних напора да се изражава јасно и сувисло; као кад слушате професора квантне физике који се изражава сведено и редуцирано, просто и популарно колико год је то могуће, али Ви ипак не разумете оно о чему прича… Са књигом је било кренуло, али ја сам још увек радио посао у комерцијали, по казни. Нисам се био усудио да водим разговор и о томе, било ме је стид да молим за себе, сматрао сам да је то исувише велико понижење које нећу моћи да поднесем. Да молим за књигу, то ми је било прихватљивије, као – не молим ја ништа за себе, него за уметност, за културу, такорећи за општу ствар! Али већ после неколико дана било ми је јасно да сам погрешио. Кад сам већ закорачио у фолирање, кад сам већ разумео са ким то ја имам посла, требало је да се заложим за своје интересе до краја. Срећом, нова прилика брзо ми се указала. Учитељ Јован Лукић и Микица Милановић намеравали су да Бошковићу уруче некакву повељу у име Пчеларског друштва Светозарева. Ја сам у то време имао неколико кошница на Јухору и дружио се са њима па су ме позвали да пођем као новинар и забележим тај сусрет. Били смо опет у његовом кабинету и ја сам их сликао на оној тераси са које су аписовци бацили доле на калдрму беживотна тела краља Александра и краљице Драге Машин. Бошковић није био изненађен што ме види са њима, али ни обрадован. Хладно се поздравио са мном као да ме први пут види у животу. Било ми је јасно да ми тиме ставља до знања да сам га разочарао. Очекивао је да га зовем, да му се захвалим на ономе што је предузео, да га обавестим како напредује припрема за штампу, да покажем спремност да будем његов човек. Али ја сам се, штоно кажу, правио Енглез. У једном тренутку обратио сам му се без имало снебивања.

54

– Друже Бошковићу – казао сам – хтео сам да искористим прилику да Вас замолим да ме вратите у редакцију. Тон ми је био можда мало и превише одлучан за неког који моли, јер сам очекивао тихи отпор и био спреман на расправу. Али, зачудо, Бошковић је одмах одобрио мој захтев. Очито је био спреман да игра своју игру до краја. Знао је: док молим, ја сам његов човек, ма како се понашао.

– У реду – казао је – али ипак иди код руководилаца у општини и обавести их, ред је да и они буду упознати. Учинио сам како ми је рекао и стао да обилазим општинску врхушку, једног по једног. Свима сам говорио исто: да сам био код Бошковића и да ми је рекао да их обавестим да се враћам у редакцију. Сви су били љубазни и пожелели ми срећан повратак, осим председника општине Радмила Богдановића. Скочио је кад је то чуо као разјарен бик. Како је то могуће, викао је, знаш ли ти шта је он нама све радио због тебе и шта је све од нас тражио? Деловао ми је наивно. Да ли је могуће, питао сам се, да он искрено верује у све оно што се говорило о мени као о непријатељу револуције и социјализма? Да ли је могуће да он у све то верује? Слушао сам га ћутке, а онда, хладније него што је то било примерено, рекао: – Ако не верујеш, а ти имаш телефон, па провери! И отишао сам. Била је већ јесен и одлучио сам да се вратим у редакцију од нове године. Трећег јануара 1981. ујутру отишао сам у своју стару просторију у приземљу Таушановићеве зграде, до улице, и сео за свој стари писаћи сто у ћошку. Уредник Радослав Николић Мане, одраније обавештен да ћу то урадити, дошао је да ме опомене да још увек немам решење. Не интересује ме, казао сам надмено. То са папирима решите ти и Столе, а ја од данас радим овде. Стојан Ђорђевић Столе био је директор кога су довели да сређује увек непослушне новинаре. И он је то успешно радио. Раније је био секретар општине и ко зна шта још. Био је то један од оних способних, послушних, поверљивих и упорних чиновника (дипломирани правник) који су имали моћ да спроведу у дело сваку одлуку моћника, да надмудре сваки самоуправни орган, да стављају на дневни ред један предлог толико пута и у толико варијанти док свима не досади, док не дигну руке од свега и не изгласају га. Један од оних – ако бих хтео да употребим неку оштрију метафору – гонича робова каквих је било у свим народима и у свим временима. Гонич робова из царства самоуправљања, несврстаности и активне коегзистенције.

55

Кад сам се коначно измирио са комунистима и кад сам добио њихову подршку, ја сам дефинитивно престао да будем комуниста и постао дисидент.

56

ЗАКОПАНО БЛАГО „ПОМОРАВЉА” Рудник оникса и травертина у Лозовику поново актуелан

Под танким слојем лапорасте земље, на брду изнад села Лозовика, у сенци столетних храстова, од памтивека назирало се камење необичног састава и голицало радозналост ретких мештана и пастира. А од 1912. године, када је у овим белим стенама препознат полудраги камен оникс, касније и травертин – једиственог квалитета у целој Европи – и када је Лозовик уцртан у геолошку карту Србије, учињено је много покушаја да се отвори рудник. Ипак, све до дана данашњег, оникс из Лозовика остао је – као хајдучко благо из народних легенди – да лежи дубоко под земљом. Беле палате венецијанских дуждева доживљаване су у овим далеким провинцијалним крајевима само као посредно изазвано, гостољубљем подржано, усхићење које су собом доносили далеки намерници, трговци, скитнице и ходочасници. Плитки рељефи у малтеру који имитирају фино тесане камене коцке медитеранских кућа још су присутни на старинским јавним зградама. Па и богатији приватници упуштали су се у трошак да им фасаде буду као од белог тесаног камена. Вредност камена, који се тешко подаје челичној руци и длету мајстора, знана је била и овде. Али сиротиња није имала времена за стрпљиво тесање и глачање. Лозовичким ониксом зидани су темељи и бунари. Вађен је из земље и враћан под земљу. Данас је камен прескуп да би се од њега правили зидови. Реже се у танке плоче за облагање. Камени фурнир. Зграда њиме обложена уписује се у рубрику: највиши степен завршне обраде. Луксуз. Камен се враћа тамо одакле је почео: у сферу уметности. Постаје елемент декора. Знак непатворености, знамење трајности. Скуп и тражен. После огромних улагања у истраживање и елаборате и дуге фазе експериментисања – са могућностима производње, прерадом , тржиштем – Радна организација „Поморавље” из Светозарева одлучила је да посегне за закопаним благом у Лозовику. У план развоја колектива у наредном петогодишту унето је отварање и коришћење рудника. Дате су и планске обавезе које се крећу од 1.000 кубних метара производње у овој, до 4.000 кубних метара производње и прераде у 1985. години. Овај план „Поморавља” ушао је у 57

општински и регионални план развоја. Друштво је прихватило задатак као приоритетан. Али садашњи, дуго очекивани тренутак има и своју предисторију. Како је рудник у Лозовику уопште дошао у посед „Поморавља”?

Поклон Срезу беличком После ослобођења постојала је потреба да се региструју, систематизују и плански користе природна богатства земље – практично једина материјална добра која је ратом опустошена земља имала. Тако је и оникс из Лозовика, знан геолозима још с почетка овог столећа, после кратког размишљања неког ужурбаног посленика прве петолетке, придодат удруженим мајданима мермера и украсног камена „Венчац” са седиштем у Београду. И „Удружени мајдани украсног камена” почели су да дају свој допринос првој петолетки, али некако слаб и стално под знаком питања. Дочекали су крај петолетке и анализу рада и дошле су сумње: видело се да су им дани одбројани. Камен се, додуше, у то време тражио много, тражио се и шљунак и песак – путеви су се насипали каменом и песком па поплочавали гранитним коцкама – али украсни камен – никако. Иностранци куповали од нас угаљ, дрва и још понешто, али за украсни камен ни они се нису интересовали. Мермер – још и некако: за спомен обележја, за понеки траг вечности. Али над ћилибарски нежним лозовичким каменом људи су само тужно вртели главом. Забога, коме то треба! Људи су голи и гладни, немају кров над главом, кућу од цигала! Чему би могао да служи тај лепи камен? Лозовичком камену сметало је оно што му се навек приписивало као вредност: лепота. Била су то тешка времена. И морало је да се деси: при крају топлог лета 1952. (27. августа) влада Народне републике Србије доноси решење о расформирању „Удружења мајдана”. Лозовик се додељује Народном одбору Среза беличког. Престоничка брига престала је. Лозовик се вратио у мир провинције.

У окриљу „Поморавља”

58

Народни одбор по кратком поступку уступа мајдан „Среској грађевинској радионици” у Светозареву. Али већ наредне године (7. маја 1953) изузима га од ове радионице и додељује младом и полетном грађевинском предузећу – „Поморављу”. Не знамо да ли је неко тада био дубокомислен или само хладно логичан, али на оникс из Лозовика морало је, ипак, и у окриљу „Поморавља”, да се чека још дуго. Две године касније, схвативши у међувремену вредност овог поклона, „Поморавље” се одлучује да озваничи имовину и право на будућу производњу. Другог јула 1955. уписује „Мајдан украсног камена травертина и оникса” код Окружног привредног суда у Крагујевцу. После тога приступило се озбиљним истраживањима. Ти напори крунисани су 1970. године када су извршена детаљна геолошка истраживања резерви и сачињен стручни елеборат производње. У потпису овог документа – на коме се базирају и сви данашњи планови – је Завод за геолошка и геофизичка истраживања из Београда.

Самоуправни споразум То је предисторија рудника. Његова историја, верујемо, почиње прошлог петка, 6. фебруара 1981, рано ујутру, када је стручни колегијум „Поморавља” позитивно оценио „Самоуправни споразум о удруживању средстава за финансирање рудника у Лозовику”. Овим документом предложено је ООУР-има у саставу Радне организације да удруже средства под равноправним условима ради коришћења лозовичког камена, али таква могућност није ускраћена ни другим радним организацијама заинтересованим за коришћење оникса. Самоуправни споразум ће се ускоро наћи и на зборовима основних организација удруженог рада. Шта ће се догађати после тога? О томе су нам говорили Милојко Обрадовић, руководилац општег сектора, Љубомир Вулић, технички директор ООУР „Грађевинска оператива”, и Миодраг Вукићевић, инжењер у служби развоја. Суштина њиховог казивања своди се на следеће. Ова година је зашла у други месец и треба журити. После усвајања спорзума треба купити опрему, расписати конкурс и попунити радна места (неки профили радника су дефицитарни!) и до краја године ископати планираних 1.000 кубика камена. До краја године, они се надају, биће купљена и прва линија за прераду камена и монтирана у постојећој 59

хали у кругу предузећа, тако да се засад не улажу средства у нове грађевинске објекте. Са прерадом би се, значи, отпочело већ идуће године. Следећи корак ће бити пресељење на нову локацију, поред аутопута, између садашње локације ИНЕ и будућег комплекса трговине „Морава”. Тамо треба да буде изграђена друга линија за прераду оникса, погон за израду терацо плоча и друге галантерије, бетоњерка, нова сепарација и све друго што је петогодишњим планом развоја зацртано. Што се пласмана производа тиче – за то нико не брине. Досадашња, више експериментална, производња готово је разграбљена. Имајући све у виду, „Поморавље” очекује и нешто више од тржишних ефеката. Захтеви за грађевинама вишег степена обраде све су присутнији на тржишту. А оникс је материјал који у томе пружа неслућене могућности. Ћилибарска прозрачност и лепота спојене са трајношћу камена добијају своју тржишну вредност. Зидови обложени ониксом нису само лепи, већ практично и – вечити. Савремена технологија у грађевинарству учинила је да беле венецијанске палате постану далека провинција. Сваке године, за сантиметар – два, кажу, Венеција тоне у море. У прошлост је потонула одавно.

(11. фебруар 1981) Редакцијски гоничи робова нису могли да спрече мој повратак, али су могли да ми дају послове од којих други беже. Годинама сам морао да извештавам са скупова разних СИЗ-ова и синдиката (који је по рејтингу, како би се данас рекло, био последњи међу политичким организацијама) и да пишем плаћене текстове из појединих радних организација и суседних општина. Зато сам се трудио, кад год је то било могуће, да ми текстови буду нестандардни и креативни. Тадашњи председник Општинског синдикалног већа Станиша Симић ме је због тога сматрао малтене чланом Већа (касније је одиграо значајну улогу код мог избора за уредника листа), а колеге из редакције су често пред гоничима хвалили моју инвентивност и више него што треба. Био је то неки својеврстан чин подршке слободи мисли, професионализму, МОЋИ ДА СЕ КАЖЕ, отпор сталној репресији, понижавању новинара, цензури и самоцензури.

60

И ова прича о руднику оникса требало је да буде рутинска, плаћена репортажа о одлуци једног предузећа да започне озбиљнију производњу. Уместо тога написао сам есеј о камену као синониму српског сиромаштва и светског богатства и напору једне фирме да знањем и технологијом то стање измени. Плаћени текст досадног садржаја претворио се у хит репортажу коју су људи читали са смешком и зачудним слегањем раменима. Нажалост, планови пуни оптимизма, тако лепо описани, нису се никада остварили. Годину дана раније, заједно са Јосипом Брозом, а да то нико од нас још није ни знао, сахрањени су инострани кредити, а са њима и многи амбициозни пројекти.

61

ЈОСИФ ПАНЧИЋ, СРЕТЕН АЏИЋ И БРАНИСЛАВ НУШИЋ У ЈАГОДИНИ РАДИО ИГРА

Пролог Јосиф Панчић, лекар, знаменити ботаничар, први председник Српске академије наука, Сретен Аџић, професор, оснивач Учитељске школе у Јагодини, писац многих педагошких књига, и Бранислав Нушић, највећи српски комедиограф, били су готово савременици. Кад је Панчић умро, Нушић је имао 24 године и кушао прве плодове своје младалачке антирежимске речи, а Сретен Аџић је зашао у тридесет и трећу и пео се узлазном линијом ка свом животном делу. Сва тројице су, на неки начин, у мањој или већој мери, остала везана за Јагодину. Јосифу Панчићу Јагодина је била прво место службовања, Аџић је Јагодини дао целог себе, а Нушић је бивао у њој, почесто, идући на југ вођен списатељским немиром и наредбама о изгнанству. Није остало нигде забележено да су се познавали, дружили и разговарали. Али ми ћемо их окупити, да нам кажу неку реч о себи и времену у коме су живели.

Разговор ЈОСИФ ПАНЧИЋ: Ви сте, господо, Јагодину такође упознали, али било је то после, да – после. Кад сам ја дошао, улице беху некалдрмисане, калне. Пол дана вукоше коњи нашу малу кочију према Црном вр`у, који нам, међутим, беше пред очима тако блиско да се чињаше руком ћемо га доватити… СРЕТЕН АЏИЋ: Ишли сте у село Мишевић, у прву српску фабрику стакла господина Аврама Петронијевића, књажеског представника и попечитеља инжењериских дела, кавалера… ЈОСИФ ПАНЧИЋ: Манте се титулације, господине Аџићу. Да, тамо иђах. Али бејах кратко. Ти стакларци, ти мајстори аустријски и те ракије црновршке… Каква изступљенија прављаху, какав неред и 62

покору… Срећом, позваше ме у Јагодину за физикуса, лекара окружног. БРАНИСЛАВ НУШИЋ: А шта Вас доведе физикусе-оморико у Србију-пустахију? ЈОСИФ ПАНЧИЋ: Медицину сам завршио, али волео ботанику. Та љубав одведе ме 1845. у Беч. Тамо упознадох Вука. Говораше ми о Србији много. Запали се у мени неко чувствије, преломи се нешто у мени. Народу том, рекох, да помогнем морам. Вук просвећује и песме скупља. Ја ћу лечити људе и скупљати биљке. Тако ми се та мисао, тамо у Бечу, учини великом и лепом да сам горео од жеље да дођем… СРЕТЕН АЏИЋ: И јел Вам тако би и у Србији? ЈОСИФ ПАНЧИЋ: О, не, Аџићу! Пуста беше. Слободна беше, без Турака, али народ исти као пре. Сећах се записа Бузбека, посланика цара Карла, који прође овуда средином 16. века и описа српске нарикаче. И сликовитог описа леди Монтегије која иђаше кроз велико, дивље отоманско царство праћена пашом и четом јаничара: поиздаље пратила их је „пуста рашка момчад, наоружана тољагама, којима је косила бурјан и чичак украј пута”. А кола сваки час упадаху у каљуге под храстовима… баш као и моја кочија. СРЕТЕН АЏИЋ: Али Евлија Челебија остави нам запис да Јагодина беше пристало место… БРАНИСЛАВ НУШИЋ: Ех, професоре, пустите то. Евлија је путовао да слави царевину и веру и свуда видео шта је хтео: џамије, амаме и срећне Турке. СРЕТЕН АЏИЋ: Оштар Вам језик, Нушићу. Но, не мари. Ја ипак мислим да је Јагодина била знатно место и срећан сам што сам и ја нешто за њу допринео. ЈОСИФ ПАНЧИЋ: Па реците нам нешто о томе. СРЕТЕН АЏИЋ: И намеран сам био. Велика зграда беше у Јагодини. Зидана је за окружно началство, а после се у њу смести првостепени суд. Подруми јој беху велики и претворише их у апсану. Знајући за потребу државну да се у унутрашњости поред алексинчаке отвори још једна учитељска школа, ја предложим да то буде у Јагодини, а началство убведим да зграду уступи. И тако буде. Округ Моравски одобри неких 24 – 25 хиљада динара кредита за поправке. Потребе беху велике, а све то ишло је споро: неће суд да се исели, па суд се иселио апсана остала – примили смо већ били и прве ђаке, а по авлији се још мотају стражари, у подруму звецкају окови апсеника… БРАНИСЛАВ НУШИЋ: Видело се одмах да ћете бити велики педагог: одмах сте, тако рећи, увели очигледну наставу из 63

патриотизма. СРЕТЕН АЏИЋ: Манте шалу, Нушићу! Кад се сетим само тих ургенција, те преписке, тих молби началницима, министрима, банкарима. Запело после за мој стан који је требало да буде крај самог интерната. Такав је био мој став: да би интернатски уређен завод напредовао како ваља, један од главних услова је да управитељ има стан у самом заводу, те да су непрестано питомци пред његовим очима и да је његов надзор беспрекидан и дању и ноћу. БРАНИСЛАВ НУШИЋ: Браво, Аџићу, браво! И мој принцип је вазда био такав. Додуше, код мене је то обрнуто: ја нисам никад био управитељ, већ питомац, али сам увек настојао да ми управитељи буду пред очима! ЈОСИФ ПАНЧИЋ: Баш је лепо што се вас двојица тако слажете. Но, не рече нам ништа, Нушићу, како пронађе Јованчу Мицића, те од њега учини тако драг и забаван лик? БРАНИСЛАВ НУШИЋ: Не нађох ја њега, поштовани докторе, већ он мене. Згоди га срећа да путује, па хтеде да се то још и овековечи. Аџићева је то школа, Панчићу: умиљат, а продоран! СВИ: (Смеју се).

Поговор Јосиф Панчић беше у Јагодини кратко и она није сачувала спомен на њега. Пут га је одвео у Крагујевац, па даље на Тару, да у тишини велике планине, као на другој планети, нађе дотле невиђено биље. Сретен Аџић је цео остао у Јагодини. Учитељска школа је данас Учитељска академија, има нову зграду, а стара зграда постала је Дом студената и ученика. Испред некадашњег главног улаза, са дворишне стране, стоји биста Сретена Аџића: овековечен је његов педагошки сан да бди над младим људима дању и ноћу. А Нушић, опсенар, оставио је Јагодинцима оно што су и без њега имали: Јованчу Мицића.

(15. фебруар 1981) Ова радио игра има везе са новинским записима и колумнама утолико што је написана као новинарски задатак, за потребе редакције, по налогу уредника, на исти начин на који се пишу и сви други новински текстови. Радио Београд је био увео емисију под 64

називом МОСТ за коју прилоге припремају радио станице из збратимљених градова у различитим југословенским републикама. Почетком фебруара те 1981. године било је договорено да крајем месеца ту емисију припреме збратимљени градови Светозарево (Јагодина) и Вуковар. Уредник Радослав Николић Мане је поделио задатке, одредио ко ће шта из које области да пише, али пошто сам ја био још увек крајње непожељан за друштвено значајније текстове, мени за ту – новинарски гледано – значајну емисију Радио Београда није допало ништа. Међутим, после неколико дана дође Николић код мене и каже ми да му из Радио Београда траже неки прилог о познатим личностима везаним за Јагодину, па мисли да бих ја могао да напишем нешто о Јосифу Панчићу, Сретену Аџићу и Браниславу Нушићу. Шта би то требало о њима да напишем, питам ја, како би тај прилог требало да изгледа? Не знам, каже Николић, нешто као радио игра. Шта је то радио игра, питам ја опет, никад нисам писао радио игре. Не знам ни ја, одговара ми он. Рецимо: замислиш да су се састали па разговарају о себи и Јагодини. Ја онда питам зашто не укључимо и Ђуру Јакшића. О његовом боравку у Јагодини има највише података, Милан Радојевић је објавио и монографију под насловом Ђура Јакшић у Јагодини која може да се искористи. Не о Ђури, каже Николић, о њему ће да пише други, посебно, ти само напиши о овој тројици. Тако ја започнем да се информишем о Панчићу и Аџићу. О Нушићу није ни било потребе да истражујем јер података о његовим, евентуалним, боравцима у Јагодини није ни било. Највише сам сазнао из књиге докумената Светозарево Милана Петруничића. И дођем у редакцију једне недеље пре подне, кад никога није било. Неко бледо, ниско, зимско сунце бацало је кроз прозор своју светлост на супротни зид све време док сам на расклиматаној редакцијској машини писао зането своју радио игру, према упутству свог уредника Манета. Предао сам ујутру рукопис и – заборавио. Неколико недеља касније, долазећи на посао, видим у холу Душана Стојановића Џојса, који је тада радио као ораганизатор у Радио Београду, и у пролазу чујем како окупљеним новинарима прича како је стигао неки страшан текст о Панчићу, Аџићу и Нушићу, како су у Радио Београду попадали на теме, како су поделили глумцима улоге и сад га снимају, Ђуза Стојиљковић, Власта Велисављевић, Милутин Бутковић, Михајло Викторовић – прва лига. Па то сам ја написао, кажем ја изненађено. Ти си то написао?, пита Џојс такође изненађен и прича се ту прекине. Очито да није видео текст и да се нико није 65

потрудио да му каже име аутора, јер Дуле ме је знао још од свог детињства. На моје изненађење та радио игра није емитована у емисији Мост. Међутим, после неколико дана, на полувремену једне важне међудржавне фудбалске утакмице (не сећам се са ким смо играли – можда са Немцима или Енглезима), уместо уобичајених реклама и музике чујем како спикер свечано и помпезно најављује радио игру из Јагодине књижевника Борислава Радосављевића! Радио преноси фудбалских утакмица тих година били су изузетно слушани, а објављивање овакве радио игре у полувремену био је апсолутни преседан. Многи су ме звали телефоном да ми честитају и да узгред питају како сам то направио тако нагли продор у Радио Београду да ми укажу такву част. Мени је све то пријало, али сам убрзо схватио да то са мном и нема много везе. Била је то нека потајна глад за текстовима из српске прошлости, неки предзнак буђења Србије из деценијске замрлости. Али зачудило ме је да ми се нико никада из Радио Београда није обратио, да честита или да нешто пита, да евентуално понуди неки хонорар, или – кад сам већ тако талентован књижевник – да ми понуди даљу сарадњу. После неког времена отишао сам у Радио Београд да замолим за копију снимка емисије и добио сам је. Са снимка је била обрисана она помпезна најава, а на омоту је само писало: Радио игра из Светозарева. Снимак се чува у фонотеци Радио Београда као дело непознатог аутора. Тако сам открио велику тајну режима Јосипа Броза, који је и даље владао, из гроба. Опроштај који сам добио био је за једнократну употребу. Сваки пут када сам хтео нешто, требало је да молим изнова. Ја ово, међутим, нисам хтео. Догодило се нечијом грешком. А велика иронија тог буђења Србије, које је на такав начин започињало у Београду, била је да су Вуковар, кућу по кућу, улицу по улицу, трг по трг, кварт по кварт, систематски и до темеља, порушили топови којима су руковали резервисти из побратимске Јагодине.

66

БАЗЕН

Светозарево, 10. јун 1981. године. Метеоролози ће у своје дневнике уписати да је овај дан касног пролећа, или раног лета, био необично топао: над асвалтом широке улице пред Јагодинском пиваром трепери јара. Топло је возачима камиона, аутобуса и лимузина, топло је путницима у аутобусима и лимузинама, продавцима, домаћицама, саобраћајцима; топло је радницима у кругу Пиваре и онима крај загрејаних машина, и радницима у Фабрици каблова преко пруге и доле крај Лугомира. Али они стоички подносе врућину, бришу зној и стрпљиво чекају своја ситна задовољства која ће доћи касније, навече, кад се земља и ваздух мало расхладе. Топло је и ђацима који су из загрејаних учионица похрлили на прегрејани асвалт над којим трепери јара. Немају стрпљења, не чекају ништа. Радознали су, живе у тренутку. Купали би се. У некоме од њих је нешто као сећање и он га тумачи гласно: у близини је базен. Зелена вода, пливање и скакање! Можда већ има купача. Само да гледамо! И тројица се издвајају, траже пут около, кроз ограду, прескачу је. Један од њих нема среће: нешто му се закачило за ограду, саплео се, пада на бетон, па даље, тоне у прљаву, алгама згуснуту воду… Последња слика коју је мали основац, првак Владимир Тодоровић, понео са собом била је издајничка: никакви пливачи, бистра вода, ништа. Хладна развалина пуна жабокречине. Два смртно преплашена другара одступају. Спасилаца нема. Слика је, нажалост, веома истинита, потврђује је ујутру, записнички, црно на белом, комисија коју сачињавају озбиљни и одговорни људи – Драгиша Игњатовић, инспектор рада, Светислав Миладиновић, инспектор противпожарне уаштите, и Живота Симоновић, санитарни инспектор. Потврђују је (такође записнички) и три присутна, такође озбиљна и одговорна лица: Славољуб Алемпијевић, Радомир Митровић и Новица Новаковић. Шест људи кажу оно што је видео и дечак Владимир у самртном трену: базен је само смрдљива рупа пуна устајале воде, ограђен, не толико да би спречио три радознала дечака, али довољно да би био невидљив за раднике и чуваре у Пивари, за пролазнике на улици.

67

Зашто је то тако, кад је овај базен више од двадесет година служио Пливачком клубу за тренинге и грађанима за купање? Зашто Клуб није и сада уредио базен за купање, као да се пита комисија. Можда би записник и био тако завршен, са благим усмеравањем на недужне пливачке раднике, да се у последњем тренутку није појавио потпредседник тога Клуба, познати пливачки радник Мирослав Ковачевић, који је хиљаде дечака и девојчица научио пливању, на том истом базену – да се није појавио и рекао да Клуб већ неколико година није у стању да одржава тај базен, да то више нико није у стању, да је базен то што јесте, једна рупа којој нема помоћи. Светозарево, дакле, 10. јуна 1981. године нема базен, већ само једну крајње опасну, за децу провокативну, рупчагу пуну воде. Малог основца Владимира, жељног освежења и пливања, тог врелог поднева нису дочекали пливачки тренер, дежурни спасилац, купачи. Није било никог да спречи несрећу. Сви су подносили прерану јунску врућину, препуни стрпљења.

(17. јун 1981) Ова колумна објављена је са наднасловом ОПТУЖБЕ. Истинити догађај описан је на литераран начин тако да се може (и мора!) схватити и као метафора, као критика ширих, општих друштвених прилика, а не само односа према једном пливачком клубу и базену за купање. Последња реченица: Сви су подносили јунску врућину, препуни стрпљења, била је прави позив на побуну. Наравно, није такав напис могао ништа да промени. Било је то време када је почела да се белодани права позадина оних силних суза проливених над Јосипом Брозом: огромна машинерија једне тоталитарне, бирократизоване земље почињала је да слути своју скору пропаст, јер није било више њеног инспиратора, творца и храниоца. Нагло су пресахњивали инострани кредити, пуцали су фондови, банке су постајале неповерљиве и ускраћивале гаранције, на све стране откривани су мегаломански пројекти који никада неће бити довршени. Страх од губитка доброг живота увукао се међу осиљено и мажено чиновништво, себично и саможиво, коме је народ увек био задња рупа на свирали, а поготову сада када се и само осећало угрожено. Чиновништво – то је држава. Дакле, држава одрођена од народа лила је крокодилске сузе над самом собом. Ојађена и рањена, дрско је одбијала да се позабави и најмањом народном потребом. Зато је слика тог напуштеног базена, те рупчаге пуне устајалом 68

водом, у којем је заувек затворио очи несрећни мали Владимир, била снажна метафора. Иако такви чланци ни у најмањој мери нису могли да утичу на тај неминовни сплет историјских кретања, чињеница је да су они постојали, да су новинари могли и тако да пишу, да су изазивали горак укус у устима али и дивљење према онима који су имали ту МОЋ ДА СЕ КАЖЕ. Та моћ била је толико на цени, тако дубоко усађена у свест људи као квалитет без кога власт не би могла да постоји, да су новинари који су умели тако вешто да користе књигу живота, ма колико тајно критиковани и осуђивани, примани као нека виша сила, као природна појава против које се не може ништа. Била је то contradictio in adjecto, супротност која се не може разрешити, нешто неопходно и опасно у исто време. Прилика је то да направим мало поређење са стањем новинарства у садашњем, посткомунистичком друштву. Храбри глас дрског колумнисте у мору безличног, хорског, полтронског новинарства, стварао је око њега неки ореол витештва (макар и донкихотовског!), неко поштовање (макар и са дозом сажаљења), неки штит који га је чинио недодирљивим (макар и изопштеним и прокаженим). Ауторитет таквог новинара могао је да узрасте до националне институције. Данас, међутим, кад се влада помоћу новца а не помоћу речи, такав статус било ког колумнисте незамислив је. Они који имају МОЋ ДА СЕ ПЛАТИ наћи ће други медиј, другог новинара, другог колумнисту, који ће све да оспори, искарикира, понизи, упрља, сроза у лаж и ништавило. Фабрикују се чињенице, црно претвара у бело, бело у црно, дрско и са презривим кезом. Једина могућност одбране истине је судска парница, тужба за увреду и клевету. А суд, са својим крутим, застарелим законима и параграфима, често је неподесан, немоћан, понекад и корумпиран, за одбрану животних истина. Ако и стигне до пресуде, она је новчана и мала, осуђени је плате уз галаму, псовке и нове увреде, као да бацају ситниш просјаку под ноге. Уместо да пред судом буде заштићен, оштећени је понижен. Од западних демократија смо преузели слободу говора, али не и одговорност за јавно изговорену реч. Тако смо дошли до страшне антиномије посткомунистичког, транзиционог времена: више је поштовања било за онога ко је говорио истину у време опште диктатуре и неслободе, него за онога који то чини данас. За велики успех храбри колумниста би могао да сматра данас већ и то ако га не исмеју и јавно понизе.

69

70

ЈЕЗИК СТРУЧЊАКА

У бројним списима („материјалима”) које стручне службе из различитих области упућују самоуправним структурама као информације битне за одлучивање, нађу се не само непрецизности и уобичајене језичке грешке (тога има свуда), већ и нејасноће и права језичка замешатељства. Очигледно, није у питању само немарност. У једном од таквих материјала, који нам је при руци, стоји – да на примерима илуструјем горње наводе – оваква реченица: „Извори и предлог циљева конкретизује задатке и правце развоја у очекиваних услова заокружења”. Дословце. Шта значи ова тврдња? О каквим се изворима ради и како то они конкретизују задатке и правце развоја? Какви су то очекивани услови заокружења? Или оваква: „Полазећи од потребних објеката… дошло се до потребних средстава, за планирани обим радова и расположивих средстава под предвиђеним условима финансирања дошло се до формирања предлога смерница, праваца и приоритета развоја”(!) Од чега се овде пошло и до чега се дошло? На који се то начин пође од потребних објеката па се дође до потребних средстава, па још и до расположивих средстава, па до предлога смерница, праваца и приоритета? Ружно би овде било навести из ког материјала су истргнути примери, која „стручна служба” стоји иза овога, јер се такви галиматијаси могу наћи у већем делу обимне гештетнерске продукције. Уместо тога, поставимо још нека питања. На пример. Зар ти стручњаци, који, вероватно, знају добро посао за који су плаћени, нису у основној школи учили шта је подмет, шта прирок, шта додаци? Коју су средњу школу завршили, који су професори стали иза њихове (прелазне) оцене из српско-хрватског језика? Где су, у којој вишој школи, или на ком факултету, стекли своја стручна знања? На београдском, нишком или крагујевачком? Или можда у прохладним просторијама неког радничког универзитета – на скраћеним предавањима између два воза или два аутобуса? И зар та стручна знања нису морали да доказују на свом матерњем језику?

71

Питања има много, али можда би неко, врло благонаклон, могао и да одговори на њих и да нађе нека оправдања за стручњаке који своја знања не умеју да изложе на матерњем језику. Али може ли неко, ма како благонаклон био, да нађе оправдања што се ти тако неписмени материјали умножавају и шаљу у јавност као важећи и добри, не само стручно, већ и језички? Зар је толико тешко наћи некога ко ће их дотерати и исправити, учинити јасним и доступним онима којима су намењени? Не крије ли се у тој немарности и један лажни, каћиперски, малограђански презир „стручњака” према прецизности, јасноћи и језику уопште? Јер укоренило се неко наопако схватање: што си нејаснији, запетљанији и високопарнији – утолико си ученији. Постали смо робови једне надрипсихологије по којој се незнањем језика доказује стручност. То нам не служи на част.

72

НЕПИСМЕНА ЕВИДЕНЦИЈА

У разним статистикама које се у свету објављују Југославија заузима веома ниско место по потрошњи меса, млека, јаја, рибе. Судећи по томе, у Југославији се живи на граници глади. Међутим, болеснички картони су нам последњих деценија препуни латинских назива болести које су последица ситости и обиља. Странци који читају статистике дођу код нас малтене са зебњом, а после се чуде како лепо живимо. У чему је ствар? Бојим се да нам евиденција није светлија страна. Увек ме је занимало, на пример, како статистичари приказују нашу пијачну потрошњу, о којој не остаје нигде никакав траг? Ко бележи колико наши пољопривредни произвођачи током године поједу меса, млека и осталог из сопствене производње, што нити је продато нити купљено, па према томе није ни било роба у промету о којој статистика води рачуна? А то сигурно нису мале бројке, јер 50 одсто Југословена још увек живи на селу. Колико Југословени мало једу (статистички), толико су много незапослени. Само заводи за запошљавање у шест поморавских општина воде на евиденцији близу десет хиљада незапослених. И упорно се такви подаци објављују, иако је свима јасно да бар половина пријављених није суштински назапослена. У већини случајева ради се о људима који су се накнадно оквалификовали и желе запослење у својој струци, а живе на селу и остварују високе приходе у пољопривреди. Шта више, рад у пољопривреди не напуштају ни касније, а запослење им служи као допунски приход. Има незапослених који годинама намилају и не прихватају запослење које им се нуди, већ чекају искључиво јачу фирму или лакши посао. По статистикама такође, Југословени су веома неписмени. Недавно се чуло да у привреди Светозарева ради три хиљаде неписмених и полуписмених, а да је на евиденцији завода још хиљаду таквих. Питање је, међутим, веома велико да ли се ту заиста ради о неписменим људима. Наша евиденција не признаје за писмено све што нема осмогодишњу школу. А међу таквим „неписменим” има и ретко добрих мајстора, преписмених за посао који раде. Још до пре једне деценије евиденција је као полуписмене водила и ВК мајсторе 73

који су квалификацију стекли редовним школовањем, али им је полазна основа била четвороразредна, а не осморазредна основна школа. Што се евиденције тиче, она би их и сада тако водила, али они су, срећом – у пензији. Тако, захваљујући неписменој евиденцији, у нашој земљи људи гладују и лече се од високог притиска, запошљавају се презапослени и школују преписмени.

(2. септембар 1981)

74

ПОТРОШЊА ОСЛАБИЛА СТРУЈУ

Делегат села Рибника, један од оних којима је мандат истекао овог априла, поставио је у скупштини општине Светозарево питање зашто је у његовом селу слаба струја: сијалице жмиркају, ТВ слика трепери, хидрофори и млинови чекићари се не укључују. Питање није било обично, већ делегатско, па је на њега морао да уследи писмени одговор, преко секретаријата за привреду и друштвене делатности, службено заведен, умножен на шапирографу и дат на увид делегатима. Садржина овог одговора, међутим, (и нажалост) у потпуном је раскораку са озбиљношћу процедуре, па све то, стога, неодољиво подсећа на она препуцавања из народних песама када неки моћник „ситну књигу пише, пак је шаље на бијеле дворе”. Традиција је, види се, жилава и не умире тако лако. Чак и овог пролећа ове, од јуначких песама тако удаљене 82, двадесет првом веку приближене године, нађе се у „Електродистрибуцији” Светозарево неко епског духа и пера да сачини ситну књигу делијама у Рибнику. „Од периода електрификације до данас – вели та ситна књига – „Електродистрибуција” Светозарево није учинила ништа што би изазвало лошији квалитет у снабдевању потрошача електричном енергијом. Проблеме су направили сами потрошачи повећањем потрошње. Само у периоду од 1968. до 1976, на пример – гневно подвлачи овај електрични књигописац – потрошња је повећана за преко четири пута”. Све је ово права дивота од аргумената, али, наравно, ни издалека није све. Кад се епска рука једном размахнула, неће тако лако да стане. „У међувремену – присећа се злурадо онај који поштује традицију нашег епског дописивања – није било разумевања од стране Месне заједнице села Рибника за акције које је водила „Електродистрибуција” у вези стварања услова за побољшање квалитета у снабдевању електричном енергијом”. И више од тога: „Те акције су погрешно схватане и радило се на томе да оне буду без успеха”.

75

Ах, ти одметници рибнички! Сад нам је, дакле, тек све јасно.

(11. април 1982)

Све колумне неминовно се баве актуелном колотечином збивања, са тек мало помереним углом гледања, са намером (питање колико успешном) да нешто акцентују, да на нешто укажу, да зумирају неко оболело место друштва. Нису, наравно, изузетак ни моје колумне из тог периода. Али видљива је у њима посебна инспирација, посебна надахнутост, кад се баве пропустима које чине државни органи, велика, разграната државна бирократија. Увек је видан покушај не само да се укаже на проблем, већ и да се наслика та крута сила која управља нашим животима. Колумнама, као каменчићима, правим мозаички портрет те касарнске машинерије која понизно пузи пред моћнима и бездушно малтретира оне којима би требало да служи. У то време ја у души више нисам левичар, већ притајени противник тог назови социјализма и ловим сваку прилику да га поставим на оптуженичку клупу. Већ ми је завршен у рукопису роман РАНОГРЕШНИЦИ у коме сам описао наш тежак, детињи грех што смо изневерили веру, традицију, родитеље, и приклонили се ђаволској страсти рушења свега старог. Роман је награђен другом наградом (прва није додељена), а Слободан Ракитић, председник жирија, који није имао храбрости да таквом рукопису додели прву награду, пита ме у поверењу: Где си покупио тај страшни талог живота? Рукопис је већ одбијен од многих издавача. У Просвети ме љубазно примила Светлана Велмар Јанковић, али кад је прочитала рукопис није хтела да се види са мном. Рецензију је оставила код секретарице и поручила ми да су комерцијалисти били против, јер је рукопис херметичан и неће оправдати улагања. Рецензија је позитивна, и данас ми је драго кад је прочитам, али је ограничена само на мој стил и књижевно умеће (Својом реченицом Радосављевић успева да сугерише готово музички тоналитет неке носталгичности, врло танане, неодвојиве од ауторове приче о необичним животима такозваних обичних људи). Ни речи о тим необичним судбинама које режира власт манипулишући безазленим, живота жељним младим душама; ни помена о чемерним сликама расула породице, као што је слика одласка младића у цик зоре, кроз још мрачно заталасано поље и насипом пруге, а на пристојном одстојању прати га отац, непожељан и непозван, жури да га достигне док му се повремено 76

испод ногу, бучно у ноћној тишини, сфуљава камење, и сустиже га тек на бледо осветљеној железничкој станици, том светом месту одласка, док ћутке плове ка пустоши перона. Књига ће бити објављена тек крајем осамдесетих (стицајем чудних околности ја сам тада уредник листа), кад смо већ искусили разне оскудице, проживели разне фрустрације и понижења, наслутили трагичан распад свих вредности система па и саме Југославије, и кад се о временима Јосипа Броза говорило отворено и отровно. Један амерички теоретичар је написао да је главна одлика бирократије њена стална тежња да на сва водећа места у друштву постави некомпетентне људе, да себе у целини учини некомпететнтном. Мислим да је у Југославији, захваљујући постојању критеријума морално-политичке подобности, то јест негативној селекцији кадрова, ова природна тежња бирократије била готово у целини остварена. Уздрмана смрћу Јосипа Броза, страхујући за своју привилеговану будућност (добро плаћена радна места на којима се ради мало или нимало, друштвени станови по жељи, привилеговани кредити о којима одлучују партијске комисије у банкама и који се инфлацијом обезвреде за две године, службена путовања по иностранству и братским републикама, регресирана летовања и зимовања у државним одмаралиштима и хотелима, право на школовање уз рад, са свим принадлежностима, признавање све бројнијих штанцованих диплома без икакаве провере знања, итд, итд.), бирократија је постала још суровија према народу којем би требало да служи, још немарнија према свему о чему би требало да брине. Зато су безнадежно, до урушавања и неупотребљивости, у земљи у којој се још увек добро живи и у којој цветају све могуће привилегије, пропадали базени, спортске хале, домови културе, биоскопи, школе, музеји и библиотеке, болнице, општинске, судске и друге јавне зграде, задруге и пољопривредна газдинства. О екологији нико није водио рачуна, загађивани су бесповратно и трајно ваздух, вода и земља, реке, језера и планине, градило се свуда, сулудо и без плана. Пропадали су путеви и улице, градови су оронули, поружнели и посивели, блатњава села су опустела. Привреда, која је до седамдесетих година још некако држала корак са светом, нагло је почела да застарева и губи тржишну утакмицу. У свим сегментима бирократизоване државе почела је нагло да се шири корупција. Започињао је велики процес (који и данас траје) преливања друштвене имовине у џепове страних и наших приватника.

77

Социјалистички менаџери су уговарали готово нестварно штетне куповине (застарелих машина) и продаје (квалитетне робе) за један аутомобил, пар хиљада долара у швајцарској банци, или летовање на Карибима. Али упркос свем том „отимању” тих „негативном селекцијом одабраних кадрова”, тој све већој распродаји државе, или баш због тога, будућност југо-бирократије бивала је све црња. Распадала се земља, распадали се разни сизови, окрузи, синдикати, комитети, институције, банке, политичке фабрике, и маса људи је с високе гране пала на тврду земљу, збуњена и уплашена за голу егзистенцију. Парадигматичну слику тога процеса видео сам 1998. године, када сам као директор Радио-новинске организације позван у Савезно извршно веће да са државом потпишем нове уговоре за наше радио фрекфенције. Сви ратови, осим оног на Косову, били су завршени, све републике осим Црне Горе биле су отцепљене, а све савезне институције са свим кадровима трајале су у Београду и даље. Србија и Црна Гора, у паритету, фифти-фифти, као нова Савезна република Југославија, шириле су се у огромним просторима Савезног извршног већа, Савезне скупштине, Централног комитета, Синдиката, Привредне коморе, Генералштаба и ко зна чега све још. Смањени буџет више није могао да покрива све те трошкове и плате администрације су се истањиле, привилегије испариле, сам опстанак им је висио о танком концу, били су свесни да су на корак од улице. И у таквој ситуацији неки савезни министар за телекомуникације, имена му се више не сећам, укочен, леден и безизражајан као тајни агент 007, смишља стратегију да финансијски подупре своје министарство: свим радио-станицама у Србији укида њихове трајне и бесплатне фрекфенције, претвара их у привремене са роком важности од годину дана, и тражи да се за свако обнављање уговора плаћају високе, комерцијалне цене. Једногодишњи закуп једне фрекфенције износио је, приближно, половину свих годишњих прихода радиостанице! Већина радио-станица у Србији, победом на локалним изборима, била је прешла у руке опозиционих, демократских партија и већ је започела оштру кампању против тоталитарног режима у Србији, уз обилато преношење вести светских медија. И тај уштогљени министар са лицем тајног агента вероватно је мислио: ако хоће да лају, нека плаћају! Можда је још и сматрао да сва та опозициона калакурдија за своје опортуно деловање прима паре из иностранства, 78

па нека ти белосветски налогодавци одреше сад кесу и прелију мало пара и у сиромашпно министарство! Ко зна шта је све он могао да мисли у оним својим великим и пустим, луксузним одајама, навикнут на непресушно дотицање пара и привилегија. А ми смо једва састављали крај с крајем! Општинске касе затекли смо не само празне, већ и презадужене. Евиденција је била у расулу, новац од пореза, доприноса и такси пристизао нередовно и умањено, градило се мало и углавном без дозвола, привреда је била у дуговима. Од наших спонзора и коминтената је такође била слаба вајда. Државна привреда, иако у баснословним дуговима, окретала је и даље велике паре, али она је са нама прекинула сваку сарадњу. Приватној привреди којој је ишло добро није била потребна реклама код нас, а она којој је била потребна наша услуга – није имала пара. Новостворене акционарске банке су нам се улагивале и нудиле позајмице – са зеленашким каматама. Права идила! И у тој ситуацији нама стигне решење о укидању дозвола и позив да их обновимо, уз уговор о закупу. Одређен дан и сат. Место: Плави салон у згради СИВ-а на Новом Београду. Консултујем се телефоном са директорима других станица, неки псују и неће да иду, ја, међутим, дисциплиновано кренем на заказани скуп. Занима ме. Први пут ћу ући у зграду крај које сам годинама пролазио и гледао је издалека. Чудовиште, а не зграда. Паркинг и улаз са северне стране. Сачекују нас униформисани водичи и у групама по десет воде до Плавог салона. Без њих се никада не бисмо снашли. Фараонски лавиринти. У Плавом салону дочекује нас лично укочени министар с леденом маском на лицу, помоћници нас легитимишу и уручују нам фасцикле са уговорима за потпис и решењима за нове, привремене фрекфенције, штампаним као дипломе, са потписом министра и сувим жигом. Укључене камере државне телевизије. Потписивање церемонијлано, за великим столом иза којег је зид са огромним, рељефним муралом пастелних боја. После потписа руковање. Министар обучен свечано, тамно одело, кравата, ципеле шљаште, уредно потшишан и зачешљан. Ми углавном обучени спортски, у кошуљама, џемперима, фармерицама, понеко чупав и необријан, сви смркнути и озлојеђени због ове фарсе, због овог позоришта које нам се приређује. Безброј приватних, пиратских радио-станица већ ради по Србији, нико никоме ништа не плаћа, а ми потписујемо уговоре са државом који ће нас, ако их испоштујемо, затворити! Али онда се догађа нешто што ми привлачи пажњу и прекида ток туробних мисли: у салу улазе жене, лепо обучене, нашминкане, са 79

шатираним фрузирама, очигледно особље из министарства, жене које раде у савезној администрацији, и носе послужавнике са кафом и соковима. Прилазе тихо, смеше се пријатно, нуде нас снисходљиво и понизно, и ја наједном схватам: ми смо њихова сламка спаса! Оне су давно схватиле да је све отишло у тандарију, да су једном ногом на улици, да ће се за њих заувек затворити двери овог дворца из хиљаду и једне ноћи у који су ушле заслугом очева, рођака, мужева, а можда и неком својом личном, посебном заслугом – свуда у свету и увек догађало се свашта па тако и овде – да ће заувек изгубити своју престижну службу, своје расхлађене кабинете, своје угледне шефове, своја луксузна бифеа и ресторане, своје гараже са скупоценим аутомобилима, своја летовалишта, своја путовања и сусрете на високом нивоу, све су то оне добро схватиле и разумеле, а неко им је сада улио наду да ћемо им ми, опозициони дрипци, директори радио-станица из неких бедних и офуцаних српских паланки, својим парама одгодити тај страшни тренутак! И оне су се сад нама умиљато смешиле и нуткале нас освежењем као своје драге пријатеље! Наједном сам, чудећи се самоме себи, осетио према њима сажаљење. Не, нису оне биле никакви злочинци. Биле су то обичне, драге жене, лепо васпитане, уљудне, добре мајке, супруге, пријатељице, комшинице. Сва је њихова кривица била само у томе што су радиле ту где су радиле и што су биле у страху да ће то изгубити. Једини који је сносио део кривице за такав след догађаја био је овај есесовски тајанствен министар у кога су оне, међутим, гледале као у свог спасиоца!

80

КАКО РАСТЕ АДМИНИСТРАЦИЈА

Упркос чињеници да имамо превише администрације и да се јавно декларишемо да је треба смањивати – она налази начина да и даље расте. Како? Пример који ћемо истаћи није за уопштавање, али је илустративан. Управо ових дана Извршни одбор самоуправне интрересна заједнице за комуналне делатности у Светозареву имао је прилике да расправља о документу под називом: „Самоуправни споразум о удруживању у Савез самоуправних интересних заједница комуналних делатности Србије”. Испод овог наслова, у неких четрдесетак тачака и подужем образложењу, саопштена је намера да се формира Савез свих комуналних СИЗ-ова у ужој Србији, и то као професионална установа, са плаћеним радницима и стручном службом. У члану 32 овог Споразума сасвим одређено се каже да средства за рад Савеза морају да обезбеде удружени СИЗ-ови, а износ средстава одређиваће сваке године Скупштина у којој ће свака чланица имати представника. Овакав Споразум, који без увијања обећава да ће у Београду настати још једна „републичка” установа, са својим канцеларијама, стручњацима, телефонима и секретарицама, није наишао на одобравање светозаревачких делагата, без обзира што је стигао увијен у обланду ауторитета Секције за комуналне делатности Републичке конференције Социјалистичког савеза. Делегати су, дискутујући веома аргументовано и отворено, замерили оваквој интенцији множења непродуктивних радних места „у име стабилизације”. Чак и у општинама, изнето је овде, има превише СИЗ-ова и ило би добро да се неки укину или споје у један. У Светозареву, речено је, неки СИЗови имају и веома бројне стручне службе које су ипак често на тапету због неефикасности. Други, као на пример СИЗ за основно образовање, постоји само за једну, удружену, основну школу. Није ли једна од ових двеју администрација сувишна? На крају, постављено је питање: зар секција за стамбене и комуналне делатности Републичке конференције Социјалистичког савеза заиста не може да даје свој допринос стабилизацији и развоју самоуправних друштвено-економских односа у овој области – уколико 81

не формира Савез као професионалну институцију која би новим наметима још више оптеретила ионако истањене општинске приходе намењене за комуналну изградњу? Питање, свакако, не тражи одговор.

(12. јануар 1983) Овај необично оштри, опортуни коментар формално је покривен одлуком Извршног одбора СИЗ-а. Одлука јесте донета, али готово без икакве аргументације, немушто, са кратким уводним образложењем и гласањем. Извршни одбор је мени дао одлуку, а ја сам њему, накнадно, овим коментаром – аргументацију. О чему се ради? Коментара је заиста било, али пре седнице, у приватним сусретима, док је предлог кружио по месним заједницама. Сви су желели да се о томе проговори јавно, али сами нису били спремни на то. Биле су то године кад су још увек сваког 4. маја у три поподне у градовима завијале сирене за узбуну (уместо црквених звона и молитве!) у знак сећања на смрт Јосипа Броза, а људи, ма где се у том тренутку затекли, морали да стоје у ставу мирно! Светозарево је био једини град у коме се такав предлог појавио. После тог немуштог „не” Извршног одбора и гласног коментара у Новом путу, предлог је повучен и идеја о формирању Савеза је пропала. Откуда да такав предлог крене баш од Јагодине? Ја претпостављасм да је снажан подстрек томе дао извесни Аца Богдановић, Јагодинац, који је у то време био секретар репупбличког Савеза СИЗ-ова становања. Био је он дуго времена директор Културно-пропагандног центра коме је задатак био да покретном шеснаестмилиметарском киноапаратуром приказује филмове (разне Козаре, Сутјеске и Неретве) по селима. Кад су села опустела и интерес за филмове опао, та фирма је кренула да поправља телевизоре и другу технику, па је изгубила друштвени значај и Аца се решио да је напусти. Завршио је на овдашњем Радничком универзитету скраћени курс за дипломираног економисту и анвазовао у секретара СИЗ-а становања у Светозареву. Ту се добро снашао не само у изградњи станова (пара за то је било на претек а извођачи су били увек исте друштвене фирме), већ и у коминкацији са важним људима који су ускоро формирали Савез СИЗ-ова за становање и њега поставили за секретара. Сећам се да је био веома агилан секретар и стално је организовао неке конгресе и саветовања, водио булументу од секретара и секретарица по новоизграђеним хотелима 82

широм Србије, где су данима, уз обиље штампаног материјала, расправљали о изградњи, расподели и одржавању друштвениих станова – о стварима које би се и без њих одвијале како су се одвијале. То је било нешто тако лепо да је изазивало и друге друштвенополитички заслужне кадрове да покушају да и они формирају такве савезе, у оквиру других СИЗ-ова. Али, авај, изгледа да су у томе мало окаснили, да су се неке ствари ипак мењале, иако су грађани и даље 4. маја, уз звуке сирене за узбуну, стајали мирно. (Морам, макар овако у аколади – што би рекао Радован Бели Марковић – да поменем да је било чак покушаја да се при Радничком универзитету „Ђуро Салај” у Београду формира Заједница књижевних клубова Србије(!) и да се за секретара прими некакав Миодраг Шијаковић, потпуно тајанствена и непозната фигура у српској књижевности!).

83

СТАНОВИ

Изградња суперлуксузне стамбене зграде у центру Светозарева у јеку економске стабилизације, кад је стамбени динар готово преполовљен а стамбене потребе назадрживо расту, само је драстична и ексцесна последица низа недостатака, нејасноћа и пропуста у вођењу комунално-стамбене политике у овом граду. Ово би, у најкраћем, био резиме јавне дискусије која је последњих месеци вођена у основним организацијама Савеза комуниста и Савеза синдиката, а коју су крајем новембра прошле године иницирала општинска председништва ових организација. О којим и каквим пропустима и нејасноћама је реч? Прве замерке упућене су урбанизму: грађани су без довољно утицаја на урбанизацију грађевинског земљишта, а политика коришћења није дефинисана на дужи рок, већ се решава од случаја до случаја. Није добро дефинисана ни висина ренте, због чега просечне цене комуналних услуга данас задовољавају само просту репродукцију, а за инвестиције не остаје готово ништа. Слична је ситуација и са станаринама које су далеко испод економских, па су фондови празни а цена изградње станова расте чак далеко брже него што расту лични дохоци. Тако се ствара јаз који је у садашђњем тренутку, када су и банке остале без пара, готово непремостив. Кад се томе дода да извођачи радова у стамбеној изградњи нису били заинтересовани да снижавају цену изградње, да је СИЗ становања објективно још увек у ситуацији да буде инвеститор, а не место договарања, и да радници имају мало утицаја на пласман средстава – онда је јасно зашто још увек нема прецизних стандарда и друштвених договора који би онемогућавали разне ексцесне случајеве. Слабости у стамбено-комуналној изградњи нису, наравно, никакав специјалитет Светозарева. Има их и у другим срединама. Али овде се о њима сада јавно говори и траже се решења која ће брже водити општем циљу: јефтиној и брзој изградњи примереној потребама радних људи и њиховим тренутним материјалним могућностима.

84

(2. фебруар 1983)

85

ОБРАЗОВАЊЕ

Више од два и по сата расправљали су прошлог четвртка делегати Општинског већа Савеза синдиката у Светозареву о усмереном образовању. Дебата је била тако дуга да је састанак морао бити прекинут и донет закључак да се о усмереном образовању поведе дискусија у основним организацијама Синдиката. Зашто је ова тема наишла на тако неочекивано велико интересовање делегата? Очигледно је да средњим усмереним образовањем данас нисмо потпуно задовољни. Реформисана школа није пронашла кључ за смањење незапослености, а истовремено је испољила и неке своје слабе тачке, своје пропусте. За многе је то био довољан разлог да на плећа васпитача свале кривицу што су спискови незапослених све дужи, што ученици све мање желе да изучавају производна занимања, што их практичан и користан рад све мање занима и што по сваку цену желе да се оките неком дипломом која би им обезбедила лак и угодан живот. Истини за вољу, анализа коју је сачинила Комисија за образовање, науку и културу, за коју је податке добила од самих школа, радних организација и СИЗ-а запошљавања, не заговара тезу да су школе главни кривац, као што је истина да ни школе нису сасвим без кривице. Али набрајање садашњих, свима знаних проблема, као што су школовање суфицитарних, никоме потребних кадрова, недостатак производних струка и недовољна практична оспособљеност ученика – наводи лако на помисао да су школе извор свих недаћа. То је и био разлог доста опширног, аналитичног, понекад и жучног реаговања многих делегата, у првом реду представника просвете. Ни они, наравно, нису могли да сведу проблематику на саму њену суштину, али су истакли неке главне тезе које се морају имати у виду кад је у питању школовање. Најпре, речено је, не треба губити из вида да смо реформу образовања започели у далеко повољнијим друштвено-економским условима, а да је спроводимо у поприлично отежаним. Директна последица погоршавања положаја привреде јесте не само напуштање сопствених планова запошљавања (на којима су базирани програми реформисане школе) и престанак 86

интересовања за пријем – већ и за школовање нових кадрова. Тако се школа суочила не само са новим наставним програмима и садржајима, са муком остварења свега што је нови програм наметнуо – почев од обезбеђења нових профила наставног особља до нових учила и просторија и стварања нових односа са привредом – већ и са небригом друштва за њен рад и њен производ. Препуштена себи, школа, наравно, није могла све проблеме успешно да реши. Али то је тек последица укупних друштвених прилика, а не њихов узрок. Заиста, кад знамо да наше школство данас успешно образује кардио-хирурге и атомске физичаре, можемо ли поверовати да не може зидаре? А ако деца не желе да буду зидари, да ли је за то крива школа?

(30. март 1983)

87

ГЕОЛОГИЈА

Биће скоро две године како смо, на овом месту, писали о нашој необичној шкртости кад су у питању издаци за геолошка истраживања. Под нашим ногама теку топле минералне воде, мирују дебеле наслаге угља и ко зна каква се све богатства крију. Оно што користимо само је незнатни део онога што још имамо. Ко мисли на будућност – истражује. Зато је неко мудар, који законе ствара, наложио свима да издвајају делић свога дохотка и за геолошке радове. Налог, међутим, мало ко извршава. Тако је било пре две године, тако је и сада. Геологија, додуше, не мери време годинама већ миленијумима, јер се на кори земаљској ствари споро мењају. Али за свест, социјалистичку поготову, година би морала да буде прихватљива јединица. У овом случају, међутим, као да се мир и дуговечност којима зрачи геологија рефлектују и на нашу свест о потреби да се нешто мења. Делегати Регионалне самоуправне интересне заједнице за геолошка истраживања управо су ових дана, као што су и пре две године, утврдили да је од 635 основних организација удруженог рада у региону само њих 158 (24,8 одсто) потписало споразум о удруживању у СИЗ, а још мање (152) је прихватило да издваја средства. Дакле, једва да се макло даље од почетка, баш као у оној чувеној Чика-Јовиној пачијој школи. И све то упркос обавезујућем пропису који налаже свим ООУР-има да приступе СИЗ-у и уплаћују средства. У нашем крају зна се где има минералне воде, где има угља, шамота, оникса, мермера, креча, лапорца, глине, гвожђа, калаја, бакра… Нешто од тога се одавно и у великим количинама користи, али највећи део је само у фази назначења и у економском смислу представља потпуно неистражено богатство. Да би се за њим посегло, потребна су улагања. Систематична, упорна, дугорочна. Бар онолико колико су данас упорна и дугорочна наша одбијања да се латимо тог посла.

(1. јун 1983)

88

89

КОГА ШТИТИ СИНДИКАТ?

Када се говори о заштитној улози синдиката, онда се превасходно мисли на заштиту самоуправних права радника, а врло ретко или чак никада на заштиту друштвене својине од тих истих радника. Међутим, ове две компоненте у уској су вези и не смеју се раздвајати, јер се самоуправна права радника код нас веома често злоупотребљавају и схватају као могућност насртаја на друштвену имовину која је темељ нашег поретка – то би, у најкраћем, био закључак до којег се дошло после свестране дискусије спроведене у свим подружницама и Акционој конференцији Индустрије каблова у Светозареву. Облици присвајања друштвене имовине веома су разноврсни и Синдикат још увек није нашао начин да им се ефикасно супротстави, а у неким случајевима још увек није учињен чак ни покушај. Кад је у питању, на пример, радна и технолошка дисциплина, утицај Синдиката морао би бити пресудан. Међутим, у Индустрији каблова, како је констатовано, уобичајена је појава напуштања радног места, затим уништења или оштећења готових производа или репроматеријала, из незнања или немарности, понекад чак и из намере, великог шкарта и слично. Ове појаве указују да још увек нема награђивања према раду, да радници не осећају да им зарада зависи од обима и квалитета њиховог посла. Веома су разгранате различите крађе и свакојако развлачење и злоупотреба друштвене имовине – од изношења вредних ствари, до коришћења машина за приватне послове. Служба обезбеђења није довољно развијена нити је кадровски адекватно попуњена да би спречила такве појаве. Оцењено је да су мито и корупција посебне врсте присвајања друштвене имовине, које због деградације морала имају и своје несагледиво продужено дејство, али о којима Синдикат до сада није водио довољно рачуна нити предузима енергичне мере. Најзад, као један од најчешћих и најтежих облика угрожавања друштвене својине, наводи се несамоуправно понашање на радном месту које има за последицу да се створе губици у пословању, да се неоправдано инвестира, неоправдано исплаћују високи лични дохоци, закључују 90

штетни уговори, не организује рад и не користе постојећи капацитети. О свему овоме у радној организацији се говорило и говори, али недовољно конкретно и ефикасно, у несразмери са штетом која произилази из таквог понашања.

(21. децембар 1983) Мој генерацијски друг са факултета Бранислав Стојановић, син предратних имућних трговаца из Петровца на Млави, који ми је, дискретно, давао прве подуке из грађанског морала који је, потиснут и забрањен, и даље жилаво опстајао и с висине гледао на комунистички отимачки простаклук, форсирано је учио језике запостављајући књижевност јер се спремао да оде на Запад. Тако је на крају и урадио – отишао је најпре у Рим, па се скрасио у Паризу. Тамо је на Сорбони дипломирао на катедри за француски језик, нашао посао у неком париском хотелу и, будући писменији од Француза са којима је радио, брзо напредовао служби. И управо тих раних осамдесетих година десило се да аутобусом путује кроз Србију идући за Соко Бању. Са тог пута понео је један утисак који ми је касније, кад смо се видели у Паризу, пренео на свој шаљив и саркастичан начин: – Ви уопште нисте нормални, ви само причате и причате, глава ми је пукла од причања, хтео сам да полудим, за све време вожње аутобусом радио је био укључен и само је емитовао вести, вести, коментаре, некакве бескрајне приче и објашњења! Утисак мог друга Бранислава био је потпуно тачан. Ми смо тих година причом хтели да спасавамо наш поредак који се пред нашим очима распадао. Некаквим чудом нама је у том поретку још увек било јако добро и ми смо били животно заинтересовани да га, како знамо и умемо, очувамо. Али нисмо знали како и нико није знао како. Зато смо као хипнотисани, као у бунилу, причали да је Тито жив, да је његова идеја жива, да смо ми Тито. Човеку који је умро у дубокој старости ми смо и даље славили измишљени рођендан као Дан младости, присиљавали смо омладину да игра и пева на стадионима док јој се са екрана, из мрклине ноћи, аветињски обраћа неземаљски увећана Титова слика која им се обраћа увек истим, старачким и излапелим порукама које одавно немају везе са реалношћу. Мртвом човеку уручивали смо штафету. Примали су је омладински председници и, као Еро са онога свијета, преварантски, уместо на 91

небо носили на његов гроб у Кући цвећа на Дедињу, у свој комшилук, јер су и они тамо имали своје приватне и службене виле. Ми смо били убеђени да је наш систем добар, али да људи нису добри и да га рђаво спроводе. Такође смо веровали да је комунизам вечан, да се точак историје не може вратити уназад, а да је наш социјализам једина права варијанта те да смо и због тога дужни, пред собом и пред светом, пред будућношћу, да се пожртвовано боримо за њега, да га изучавамо и сагледавамо његове мане и врлине, да поправљамо људе, да их едукујемо, кажњавамо, стављамо на стуб срама (често смо, на пример, објављивали спискове оних који не плаћају струју или кирију, уз пригодне, критичке коментаре), да их милом или силом упрежемо у јарам и гонимо да нас извлаче из блата које је, упркос свему томе, бивало све дубље. Резултат тих напора биле су непрекидне реформе свега и свачега којима су претходиле бескрајне дискусије, па потом изгласавање закључака, ставова и анализа. Сви форуми, све институције, све службе непрекидно су се филигрански удубљивале у разну проблематику и предлагале компликована али спасоносна решења, а новинари, убеђени да им је напор од Бога благословен, упињали су се из петних жила да та решења што разумљивије и лепше пренесу конзументима својих медија. Ни ја нисам у томе био никакав изузетак. Гурнут да извештавам из разних СИЗ-ова и Синдиката, пратећи свакодневно њихове седнице, постао сам прави зналац те проблематике и упињао се да је на што оригиналнији и упечатљивији начин пренесем читаоцима. И ја сам, као неки полуосвешћени демократа, веровао да се ствари могу поправљати причањем, поготову ако је јавно, критичко и свима разумљиво. Новинар „Политике” Коста Константиновић, некадашњи дописник из Јагодине и мој узор, био је у то време задужен да пише о пензијама. Запослени су тада стварали губитке у предузећима и вишкове у пензионерском фонду, па се овај давио у парама и држава га је черупала као дебелу гуску. Због тога, а и због велике инфлације и брзог скока цена са којима су пензије губиле корак, било је много проблема па су пензије стално усаглашаване, пеглане, дотериване, уз много процедуре и компликација. Коста је, савестан какав је био, до танчина улазио у те замршене бирократске шеме и пунио странице „Политике” објашњењима, тумачењем поступака, примерима обрачуна пензија и сличним, а пензионери су се данима удубљивали у те написе, тражили себе, покушавали да докуче да ли их је држава оштетила или није. Права лудница!

92

Ове колумне су резултат сличних напора (пробрао сам их пажљиво, јер већина представља тако минуциозно разглабање и поседује такву веру у ефикасност тог распредања, да би данашњем читаоцу оне деловале као дечија магија Хари Потера), али их доносим из другог разлога. За многе од тих колумни, које сам штампао у листу и читао на радију, добијао сам бројне похвале. Али не због онога што је у њима речено, већ због начина на који је речено. Стварао се круг читалаца листа и слушалаца радија који је уживао у лепом причању. Причање из нужде, из потребе да се ствари мењају, да се спасава земља која пропада, постајало је сврха сама себи. Наше револуционарно средство – као што је бивало и у другим револуцијама – претварало се у циљ. На разним форумима временом су се профилисали способни говорници, учени марксисти који су умели да дају компликоване одговоре на свако просто питање и зато били веома цењени и награђивани. После хероја револуције (бољшевизма) и обнове (стахановштине), дошли су на ред хероји ораторства (фразеологије). Такви су, рецимо, били Зоран Моравчевић и Радојица Зиројевић, обојица неуспешни директори наше куће које је Комитет – пошто смо их се једва ратосиљали – наградио још лепшим директорским местима! Тих година прославио се као предавач марксизма разним полазницима на Радничком универзитету наш бивши новинар Никодије Трифуновић. Са дивљењем су говорили о њему као марксистички поткованом (не могу да се савладам а да још једном не поновим: какав диван израз!), па су и њега допала директорска места на којима је опстао све док се и Јагодина није изборила за своју нову демократску власт. Некако у то време, једне касне летње вечери, гледао сам неку телевизијску емисију у којој се говорило о нашим слабостима и давали разни замршени предлози како би се оне отклониле и наше друштво брже кренуло у обећану будућност. Водитељ је имао три госта, а један од њих био је чувени професор Правног факултета у Београду, академик Радомир Лукић. Док су она двојица надугачко распредала о томе како да поправимо оно што не ваља, професор Лукић је само одмахивао својом тада већ увелико седом главом и са неким киселим осмехом рекао: Све је то лепо што ви причате, али то ништа неће помоћи ако се систем не промени. Систем је оно што не ваља, сви проблеми произилазе из њега, он ствара проблеме. И они никада неће бити решени ако се систем не промени.

93

Тада сам први пут чуо да неко јавно изговори оно што сам одавно наслућивао, али о чему нисам смео ни да размишљам, а камоли да говорим, да наш систем није добар. Бленуо сам као опчињен у телевизор, а стари професор је још неколико пута, са истим киселим осмехом, поновио ту своју мисао о лошем систему који треба мењати. Боже – била је моја прва мисао – шта ли ће се десити са овим човеком? А потом: сигурно смо дубоко потонули кад је неко скупио храброст да ово јавно каже. Тешко нама!

94

ЗАДАХ АМОНИЈАКА

Са пута по страним земљама човек се враћа пун нових утисака и сазнања. У сећању су му живописни градови и крајолици, занимљиви људи чији је делић живота покупио у пролазу. Све то, кад ишчиле напори и неизбежне непријатности, стапа се у лепоту доживљеног. Задовољили смо глад за путовањем, живимо још неко време опијени том магијом, причамо о томе, пропагирамо досегнуте даљине. Али има непријатних ствари које се трвдоглаво пробијају кроз све те дебеле наслаге лепота, и што време више одмиче, што се више хладимо од утисака, оне су све присутније у нашој свести. Довољно је да само за тренутак лепи доживљаји напусте нашу свест и, гле, у празан простор већ се убацила нека непријатност, нека ружна ситница која нас је задесила диљем пута и за коју смо сматрали да је нисмо ни упамтили. Има у томе неке грозне законитости: лепши доживљаји потисну оне претходне лепе, али ружни само нас подсете на оно што је било. Из таме свести тада исплови нека већ проживљена непријатност, увек све већа. Тако на крају, после много времена, неке бесловесне ситнице, на које једва да смо обратили пажњу током пута, нарасту до прворазредног утиска, запрете да постану сама суштина доживљеног, наше основно искуство о крају и народу који смо посетили. И заиста, тешко је рећи с каквим правом осетимо неку тескобу кад нам у сећање дођу мали немачки градови пусти у преподневима и хладна пословност ретких пролазника, или нагонску побуну кад се присетимо оријенталне галаме и насртљивости италијанских и грчких продаваца на бувљацима. Питамо ли се какве све непријатности очекују намернике код нас, које ће то ситнице расти с временом, у сећању, до нашег обележја? Ако гостољубље, богате пијаце, лепи пејзажи, реке и планине, спадају у оно лепо које ће временом избледети, шта ће попуњавати, жилаво и трајно, као наше обележје, насталу празнину? И без великог удубљивања могли бисмо наређати доста тога, али једно је сигурно: са пута кроз Србију странац ће собом понети и задах амонијака из санитарних чворова у његовим боравиштима. Нема хотела, чак и луксузне категорије, посебно у провинцијским градићима без туристичке традиције, у којима вас неће, већ у фоајеу, ошинути 95

непријатан воњ устајале мокраће измешан с мирисима јефтиних дезодоранса и детерџената. И још је добро кад има тих смрдљивих „чворова” и нових хотела. Шта да кажемо за гурманске кафанице у којима се још увек иде „позади”, у некакав оронули, никад опрани објектић над септичком јамом, за градске паркове у којима ни таквих објеката нема већ влада права балканска слобода? Задах амонијака прати нас као наше тешко наслеђе. Упоран и неуништив, допире из давне прошлости, пробија се даље, кроз време, анахроно опстаје крај нових луксузних хотела у стаклу, крај вишеспратница са комфорним становима, крај приватних и јавних купатила у плочицама. И иде даље. Покрај нас, нехајних.

(22. јун 1983)

96

КЊИГОМРЗАЦ

Кажу да најјачи утисак на путника који посети Русију направе читачи. Људи читају док се шетају у парку, док се возе у метроу, док чекају у реду. Али ако човек дубље размисли, мора се запитати зашто то наши људи приамју као неко чудо. Ваљда зато што они толико не читају. Русима који долазе код нас сигурно је велико чудо што нигде не виде ниједног читача. Да ове туристичке, успутне опаске нису без дубљег основа, има и бољих доказа. Својевремено смо настојали да директора једног од наших превозничко-туристичких предузећа убедимо да финансира рекламну емисију Радио-Светозарева тако што би слушаоцима обезбеђивао награду у књигама. Сматрали смо да радној организацији може само да користи ако слушаоци повезују њено име са добрим књигама које добијају у наградној игри. После неколико наших покушаја, међутим, тај директор је раширио руке и узвикнуо: „Све је у реду, али зашто књиге, побогу, шта сте запели баш за књиге!” И прихватио да даје далеко скупље награде – туристичка путовања и боравак у хотелима. Овог директора књигомрсца ових дана потпуно је бацио у засенак један трговац из продавнице „Агроопреме” у Светозареву. Презир који је он показао према књизи заслужује да се исприча. Неки матурант Пољопривредне школе у Свилајнцу, тражећи литературу за свој дипломски рад, угледао је у излогу ове продавнице управо оно што је тражио: књигу под називом „Нега и поливање повртарских култура у пластеницима”. Обрадован, улетео је у продавницу, али продавац, пошта га је саслушао, само је одмахнуо руком. „Каква књига”, рекао је „видиш да је затрпана џаковима и да не могу да је дохватим”. Никакве молбе нису помогле. Узалуд се несрећни дипломац нудио да сам помери те џакове. Умешали су се и родитељи, уследиле су интервенције код директора, и најзад је продавац, сломљен оволико упорношћу, малко померио три џака концентрата, јер само то је била препрека, и дохватио књигу. Нажалост, нисмо успели да сазнамо име тог продавца. Да јесмо, вредело би га одштампати крупним словима, јер га је овај подвиг свакако издигао на почасно место шампиона – књигомрсца. Али, 97

ипак, ко зна? С обзиром на наш менталитет, можда бисмо му тиме само учинили услугу. Људи би можда одобравали и, као онај директор, рекли: „Шта сте запели за те књиге!”

(27. јун 1984) Само две колумне у две године које одударају од осталих темом и вокабуларом, које нису писане из осећања дужности, већ, очито, на основу инспирације и личног задовољства! Толико смо били притиснути обавезом да цитирамо и препричавамо тај огромни државни жамор, те бескрајне приче које су непрекидно текле са јавних говорница, као моћна, незадржива и несавладива река магле која је покривала све опорији и све присутнији воњ трулежи и распадања нашег братством и јединством окованог друштва.

98

ДВА ВОЗАЧА

Није овде реч о „два возача, мало јача…”, о другарима као што су Паја и Јаре. Возачи о којима је реч у овој хроници раде у два различита предузећа и тешко да се међусобно познају. Заједничко им је да возе аутобус и тао на истој релацији: Светозарево – Крагујевац или Крагујевац – Светозарево, свеједно. Али свака даља сличност ту и престаје. Заправо, разлике међу њима су и прави повод за писање. Први возач вози аутобус „Велмортранса” из Ћуприје. Нисмо дознали како се зове. За ову рубрику то и није важно, али ако би за некога то било од посебне важности, не би било тешко дознати јер је упамћено да је управо он возио аутобус који је у суботу, дванаестог дана овог леденог јануара, у 16 часова кренуо из Крагујевца према Светозареву. Кондуктера није било, возач је сам продавао карте и, како сведоче путници, наплаћивао произвољно. До Сабанте није хтео чак ни да издаје карте, а после тога је издавао али углавном на ниже суме и без кусура. Љутње путника нису га много узнемиравале. У Светозареву је стао у центру града. „На аутобуску станицу не смем да идем” – рекао је – „јер ово је ванредан аутобус, овде је излаз”. Многи од путника ишли су даље, у Светозареву су само преседали. По цичи зими морали су да пешаче до аутобуске станице, неки нису знали ни како да стигну до ње… Други возач вози аутобус „Аутосаобраћаја” из Крагујевца, није ванредна линија, саобраћа свакодневно. Такође нисмо дознали како се зове. Такође за ову рубрику није важно. Али ако се неко макар једанпут буде возио тим аутобусом, знаће да је управо о њему реч. По чему ће знати? По томе што тај возач за своје путнике има само лепу реч. Сваког испрати са „до виђења, пријатно, желим Вам срећан пут и све најлепше”, или неким другим, сличним лепим речима. Путовали смо са њим једне такође хладне вечери из Крагујевца. Стајао је на невидљивим, пустим стајалиштима између Крагујевца и Светозарева, понекад, за вољу путника, и на безименим раскршћима са којих воде стазе до удаљених села, и свуда испраћао путнике као пријатеље.

99

Звучало је то, у ноћи, под светлом аутобуса који се ломио по врлетним кривинама и неравном путу, готово нестварно. И рецимо на крају и ово: није овде реч о критице једног предузећа нити о похвали другог. Убеђени смо да и у „Велмортрансу” има добрих возача и у „Аутосаобраћају” рђавих. Овде је, једноставно, реч о нама: какви јесмо и какви можемо да будемо.

(23. јануар 1985) Моја фасцинација, због које је овај текст и написан, био је заправо овај други возач са којим сам једне хладне вечери путовао из Крагујевца. Сасвим случајно се десило да ми баш у то време незадовољни путници испричају догађај са возачем „Велмортранса” па сам ја, у духу новинарске моде васпитног мудровања и друштвене критике, контрапунктирао њихова понашања. Случај првог возача био је само један криминални инцидент каквих је било сваког дана, на претек. Човек је напросто искористио неку прилику да направи једну „дивљу” туру за свој џеп и није га било брига шта ће ко да каже и мисли. Крало се на све стране, дрпао је како је ко знао и умео, сви су растезали законе и морал, до пуцања. Понашање овог другог возача било је чудо и није заслуживало да буде контрапункт баналном понашању једног лопова. Његова љубазност, пријатност, услужност, љубав коју је исказивао према путницима, чинили су путовање надреалним. Једно тегобно, напорно, досадно путовање претварало се у лагодно, занимљиво и радосно. Нико није примећивао труцкање аутобуса, поскакивање, заношење у кривинама, свима се чинило да стари, дрндави аутобус бешумно клизи, да и не додирује земљу, да лебди као какав чаробни летећи ћилим. Доброта коју је тај возач на такав начин исказивао била је ванвременска. Она није била необична само зато што су други возачи били нељубазни. Она је имала снагу искрености која је деловала на људе тада као што би деловала и сада, и увек. И моја фасцинација тим догађајем није била тренутна и није престала кад сам о томе објавио чланак у новинама. Остала је у мени трајно. Тај догађај и тај лик искористио сам у роману Анђелко и другови кад сам описивао повратак Весне Секулић из Бечкерека, кад се осећала напуштеном и изданом од човека кога је волела и коме се без размишљања предала. Возила се једног спарног дана аутобусом у коме су, због врућине, сва врата била отворена, и само су је доброта и љубазност возача, звук његовог пријатног гласа, који је мелемно деловао на њену ужарену 100

свест, спречавали да не искочи из аутобуса при пуној брзини и не оконча живот смрскана на асфалту. Само том великом болу младе девојке та несхватљива, дивна доброта возача могла је бити примерени контрапункт.

101

МАЛИ ВЕЛИКИ РАДИО

Пут који кривуда обалама Мораве, пробија се кроз Грделичку клисуру да се преко кумановске котлине докопа долине Вардара и повеже Европу са Азијом, постоји хиљадама година. Њиме су се кретали народи и сеобе, хорде освајача, војске, трговци, крсташи и ходочасници. Тај пут војски и народа, тај царски друм, добио је у последњих неколико деценија префикс модерног доба, реч: ауто. Постао је аутопут. Та мала реч означила је велику промену. Током дугих миленијума царски пут био је више географски него било који други појам. Аутопут је пре свега привредни, саобраћајни, туристички појам. То је свуда, а у нашој земљи и више од тога. Назвали смо га „Братство и јединство”, градили га као мезимче, рукама младих, и у први план истакли његову моћ да повеже земљу од Јесенице до Ђевђелије. И даље га градимо. Долином Мораве, од Београда до Ниша, сада са две трасе, аутомобили и тешке друмске крстарице јуре у несусрет, на север и југ, у даљине. Сада већ далеке 1962. године у име хиљада младих градитеља огласила се први пут радио станица у Светозареву. Рoдио се мали радио на месту где се догађало нешто велико. Родио се принцип локалног радиjа – радио на месту догађања. Радио-аутопут постао је Радио-Светозарево, а Радио-Светозарево постало је део радиодифузног система Србије и Југославије. Мали и велики радио су се изједначили, све је постало једно: радио са места догађаја. Аутопут је покренуо ланац повезивања, унео дух савремености, принудио нас да другачије видимо и мислимо. Морава прати аутопут, манастири су његова знаменистост, изворишта Ресаве, Грзе и Црнице су оазе за одмор путника. И данас аутопутем тече река аутомобила, река савремених номада која повезује људе, нације и државе. Тај исти аутопут, са тим истим путницима, који пролази овде крај Светозарева, Ћуприје и Параћина, продужава за Салцбург, Минхен, Франкфурт, скреће за Женеву, Париз, Стокхолм, или за Варшаву и Будимпешту. Иде на југ до Истамбула и Багдада. Чека на воз да пређе Ламанш и стигне до Лондона. Из Свилајнца за Лондон, из Деспотовца и Рековца за Париз. Аутопут је 102

пронашао принцип удруживања, начин да мали град постане велики, велики да се увећа до малог. Аутопут је постао улица дуж Мораве, улица великог града.

(2. јул 1985)

Овај кратки есеј о изградњи аутопута кроз Србију и настанку Радио-Светозарева написао сам по наруџбини за Радио-Београд поводом неког јубилеја Удружених радио-станица Србије. Требало је да се све радио-станице представе кратким текстовима у свечарском и здравичарском тону, како и приличи тренутку славља. Уредницима се допао текст, а посебно синтагма мали велики радио. Тај изазовни парадокс синтагме који упућује на дубљи смисао и суштину одмах је скренуо на себе пажњу и касније је обилато коришћен. Била је то нека моја визија глобализације – кроз ширење мреже ауто-путева, кроз ширење мреже радија. Школовани, оспособљени новинари на лицу места, мелодични, сонорни спикерски гласови који се оглашавају из малог радија као и из оног великог… Авај, како то данас звучи превазиђено, као из давних, прохујалих векова! Тако слаби пророци смо били ми из земаља успаване технологије. Неко на Западу, у то време, већ је могао да наслути праву будућност глобализације, тоталну демократизацију тих негованих и тетошених државних медија, па потом њихову маргинализацију и појаву новог, јединственог и планетарног медија – интернета – за који није потребна никаква школа, леп изглед и школован спикерски глас, на коме се могу појављивати сви они који могу да покрећу макар само једну руку и да куцају са два прста.

103

ДОЛИНА ЦРНИЦЕ

Идући на југ, ако код Параћина скренете налево за Зајечар, па још једном налево за Поповац, заобиђете налево његове високе димњаке који засипају белом цементном прашином кровове и поља, испнете се на брег и спустите са њега у село Забрегу, заобиђете село са леве стране и – коначно! – једанпут скренете десно, наћи ћете се на сеоској утрини, разливеном песковитом жалу реке Црнице окруженом белим тополама. Утрина се неприметно сужава у утабани пут уз реку. Са десне стране реци се одмах примиче брдо, са леве још неко време вас прате баште, док не прођете поред последње колоритне воденице-поточаре. Онда су пред вама само бистра Црница и питома брда обрасла шумарцима. Тај крајолик није се променио за последњих пет стотина година. Затворите и отворите очи, као Јенки који се буди, и ви се налазите у средњем веку. Са брдске стране сваки час у сусрет вам може доћи коњаник са оклопом, сабљом о левом и буздованом о десном боку, или брадати калуђер са очима које сјаје од глади. Немојте с неверицом вртети главом. Место на коме се налазите заслужује вашу пажњу. Уз реку Црницу више него уз било коју другу притоку Велике Мораве јахали су витезови и самовали калуђери, пут којим идете води у њихов град Петрус и продужава даље, све до изворишта где се налази Манастир светог Сисоја. А свуда дуж пута, расути по странама где расте кржљави граб, налазе се остаци монашких ћелија, „црквишта” како кажу археолози (какво само багателно име!), малих, тако малих светилишта да Богу нису била угодна да преживе. На месту где се долина изненада проширује, где Црница описује грчко слово омега, стоје остаци града Петруса: једна полусрушена кула дебелих камених зидова. Археолози су откопали и зидове малене цркве на којима се очувао малтер са остацима простог живописа. И ништа више. Чак и Манастир светог Сисоја, подалеко одатле, на изворишту реке, у самом центру некадашњег рударског насеља Сисевац које је сада излетиште и летовалиште, не пружа вам готово ништа. Мален,

104

разграђен, оштећен, са ранама на себи од пљачкаша и нехајника сваке врсте: чобана, луталица, деце, излетника и туриста. Та негдашња живост која се слути, тај број цркава и зграда, у несразмери је са оним што је остало. Зашто нешто од тог богатства не дотече до наших дана? Кажу да су долину Црнице населили калуђери одбегли због Турака из Свете Горе. Дошли су пуни наде и хтели нову Свету Гору. Али били су тврди на плаћању и спремни на компромисе са својим сјајним плановима. Као и сви сиромаси, градили су бедне камене колибе и сањали о палатама. Али снови нису за вечност. Време је развејало њих и њихове мале самостане, чак и невелики град опасан водом која исписује последње слово грчког писма. И археолози, тако жељни ископина, овде слежу раменима разочарано. Доле у Параћину, такође на обали Црнице, са терасом изнад саме воде, саграђен је нови, високи хотел, налик на кулу. Назван је Петрус.

(31. јул 1985)

105

РАВАНИЦА

Да ли је већ тада Кнез Лазар посумњао у вечност своје престонице, Крушевца? Битка на Марици била је изгубљена. Спремало се Косово. Лазар је смишљао клетве за оне који не дођу, а бојао се да неће доћи многи. Одавно се носио мишљу да подигне задужбину, цркву у којој ће га грчки живописци насликати као свеца. Али сада, кад су му описивали место, долину пуну јоргована са непресушном водом Раванице, у коју се стиже кроз узани пролаз који је у брду издубила ова река – одлучио је да ту подигне и своје куле. Ако претекне од боја, да ту проживи остатак живота дружећи се са светим људима. Заклоњен од пљачкаша, заштићен својим верним слугама. И подигао је цркву и град Раваницу, журбом која дотад не беше виђена, за само три године: од пролећа 1375. до јесени 1377. Није имао среће да преживи Косово. Хтели су да му се жеља оствари бар с оне стране живота и сахранише га овде. Али са првом сеобом морали су да му ископају мошти и понесу са собом преко Саве, у Врдник, у неку нову Раваницу о којој Лазар нити је знао нити сањао. Црква Раваница зидана је солидно, као и све у то време, са знаком крста у основи, са једном великом и четири мање куполе на крову, које су симболисале заједништво на коме је Лазар радио и о којем је маштао. Била је повремено напуштана, скрнављена, низ лепе фреске сливала се вода снегова, у светим одајама склањале су се животиње. Тај паћенички живот Раванице видан је и данас, после свих вештих и брижних рестаурација које су, већ у ово наше време, у више наврата изводили професори и студенти београдске Ликовне академије. У брду иза манастира постоји једна пећина са улазом високим да у њега стане коњаник. Људи причају како је то била одступница Кнезу за не дај боже, али и комуникација, пут којим му је долазило појачање чак из Зајечара, кад са високе куле да знак ватром. Народ воли да су му владари мудри и досетљиви и да имају високе куле. Кула Кнеза Лазара крај манастира је полусрушена и није висока као што народ прича. Део је велике фортификације која је опасивала цркву, као што је у то време био обичај. Пре десетак година рестауратори су покупили растурено камење по ливади и вратили га 106

на место, али општи изглед рушевина стоји и сада. У високој Лазаревој кули видни су отвори за тешке храстове греде. На једном месту чак, чудом, сачувала се лучна таваница предворја краљичине одаје, осликана живим бојама. Цинобер и окер тонови гледају у сивило камења испраног вековима. Део интиме отворен за све очи буди неки неприличан осећај, као да гледамо краљицу распуштене косе, спремну за починак, у дугачкој, свиленој спаваћици која открива једно раме.

(7. август 1985)

107

МАНАСИЈА

Деспотовац је неразвијена општина за чије име се, као губа, последњих година залепила једна реч из светске ултрамодерне технологије: медиапан. Та реч има све шансе да међу нама изгуби своје првобитно значење и постане синоним за промашене инвестиције. Тужно је путовати у Деспотов град, престоницу Балкана с почетка петнаестог века, и размишљати о медиапану. Људи који су га градили желели су само најбоље. Какво то проклетство тече некада бистром, а сада замућеном речицом Ресавом? Није ли тај Деспотов град, нису ли те куле високе, није ли та црква од тесаног камена, у облику великог крста, са припратом у облику мањег крста у којој је чудесан под од интарзије у црвеном, плавом и белом мермеру – није ли све то, из данашње перспективе, велика промашена инвестиција Деспота Стефана Лазаревића, чије кости овде почивају вечност? Та није Деспот тесао цркву од камена као палату венецијанску, и писарнице, конаке, благоваонице и коњушнице, и све то зидом тврдим и кулама опасао, само зато да би смерни калуђери имали где Бога молити. Зидао је то за војску и велможе, за силу и свиту, као престоно место и буктињу која ће бацати светло на целу државу, у које ће се сливати порези и дужни знаци поштовања. И било је тако, али за кратко време. Све се осуло брже него што је Деспот могао и да сања. Дух отпора срозао се и велможе су одлазиле на север, у изгнанство. Нису помогли ни насликани ратници на зидовима цркве, којих има више него светаца. Манасија је у широкој котлини, видна издалека. Она се ни од кога не скрива. Она има високе зидове и стоји пркосно. Стоји тако кроз дуге векове, и стоји тако и данас! Гледајући је из близине, сасвим из њене сенке, човеку се намеће нека невероватна и нереална мисао да је тако себе и сачувала, снагом и пркосом, јер су душе рушилаца бедне и кукавичке. Знамо да камен такву моћ нема, да је та мисао варљива, али она овде има оправдања: Манасија стоји као и некада, готово нетакнута, бела на сунцу. А кад уђете унутра, међу зидове, зароби вас њен простор, сугестиван склад цркве, зидина и свега осталог. Прозрачност, небо које трепери између зидина, неминовно вас увери, чак и да то не знате, да вам нико није рекао, да стојите на 108

старом светилишту. Обузме вас нешто од узбуђења које осећате на брду изнад Атине, међу стубовима Партенона. А онда поново, још јаче, кад се обазрете око себе и изнад кула угледате зелениш кучајских шума које је размакла питома долина Ресаве. Тада ипак поверујете у неки виши смисао свега, у неку нужност да се све ово деси баш овде где се десило.

(14. август 1985)

109

КАЛЕНИЋ

Сви моравски манастири подизани су на усамљеним местима, дубоко у брдима, на изворима лепих, бистрих речица, моравских притока. Живописне долине ових река заиста имају, у свако доба године, нешто од светачког сјаја, а њихова изворишта пружају тишину која је калуђерима потребна за размишљање и молибденија. Но, биће ипак да су време и место изградње условљени реалнијим и јачим разлозима. Дружине дрских османлијских пљачкаша крстариле су Србијом. Страх од пропасти и жеља за очувањем вере и народа били су све јачи. Долине речица, далеко од места напутних пљачкашима, пружале су заклон, воду и храну. Тако и манастир Каленић. Диже се на лепој заравни близу изворишта Каленићке реке, код села Превешта. Река се одатле искраде и после безбројних кривудања, као да би да затури манастиру траг, неочекивано зађе планини Јухор иза леђа и улије се у Мораву код Варварина. Тако је добро сакрила пут, да се манастиру сада прилази из сасвим другог правца – који води долином Лугомира! Остало је записано да је Каленић саградио Богдан, управитељ манастирског блага Деспота Стефана Лазаревића. Градитељ му је покушао дати облик крста, симбола вере, са једним кубетом као круном, симболом државности. И настојао је да ту светињу богато украси, споља и изнутра. Нико није смео да жали труд. Црвена опека и бели камен са уклесаним орнаментима, местимично и бојен (розете на прозорима, надвратници и друго), дају спољним зидовима изглед богате чипке. А хладовита унутрашњост цркве сачувала је оригиналне живописе на којима су свеци и велможе. За сваки српски манастир причају да продаје добро вино и ракију којој су храстови бурићи и године подарили посебан укус. И у праву су. Има тога и у Каленићу, јер је и он наследио дебела имања, шљивике и винограде, буриће и хладовите подруме. Па вам се може учинити на тренутак да је мир манастирски зачарао време и да се овде ништа није променило, столећима. Да су калуђери они исти који су љубили Деспоту скуте, и цвеће исто, и сељаци који су дошли да упале свеће.

110

Можда би једном, у млаку јесен, требало одустати од асфалтног пута и аутомобила и пешачити уз Каленићку реку до манастира, заборављеним, у шуму зараслим или преораним путељцима којима су сељаци, одређени на кулук, терали своја тешка воловска кола, натоварена песком и кречом, псујући себи у браду Деспота и калуђере.

(21. август 1985)

Десило се једном да ме директор Завичајног музеја у Јагодини, археолог Сава Ветнић, знајући за моје интересовање за прошлост, позове да обиђемо групу археолога из Крагујевца који су истраживали средњовековни град Петрус у долини реке Црнице код Параћина. За град Петрус био сам чуо (по њему је назван нови хотел који је подигнут у Параћину), али сам некако магловито веровао да он уистину никада није постојао осим у народном предању, као вила Равијојла и коњ Шарац који с Марком пије вино. Чињеница да је он заиста постојао, да су његови остаци још увек видни и да их археолози истражују, изненадила ме је и одушевила у исто време. Тако сам с радошћу кренуо на тај пут. Долина Црнице, утихла и светла у топлини летњег преподнева, сужена брдима и сва окренута небу, без икаквих трагова насеља и људи, оставила је на мене дубок утисак. А Сава Ветнић (чија археологија је увек била лепа и маштарска) ми је причао историју те долине, показивао остатке црквишта, уверавао ме да је овде некада све врвило од живота, да су калуђери прогнани од Турака овде хтели да оснују нову Свету Гору и да су у томе били безмало и успели, да је Петрус био њихов град у којем су живели много година негујући неопходне занате и штитећи се од насртљиваца и разбојника. Тако смо уз лепе приче које су оживљавале прошлост стигли до изненадног проширења долине где је Црница необично меандрирала у облику грчког слова омеге и правила невелико острво на коме су били видни темељи и половина високе камене куле која је још увек одолевала времену! Камена кула града у овој пустоши, дубоко у брдима, окружена бистром речицом, стара четири стотине година! Све до вечери мотали смо се знатижељно по том маленом пределу и причали са тројицом младих археолога који су недељама овде истраживали очекујући много више налаза, али ипак нису били незадовољни.

111

Тај мој излет у прошлост данима ме је испуњавао немиром, све док нисам сео и написао кратку, литерарно интонирану цртицу под називом ДОЛИНА ЦРНИЦЕ. Занимање читалаца за тај текстић било је тако велико да ми је уредник предложио да наставим да пишем нешто слично, о манастирима на пример.Тако су уследили текстови о манастирима који су такође изазвали право одушеављење. Морао сам да их читам најпре на нашем радију, а потом да устајем рано и да их уживо читам за јутарњи програм Радио-Београда (мислим да се емисија звала „Туристичка разгледница”). Откуда толико интересовање за те текстове? Уредник је инсистирао да наставим да пишем те цртице под заједничким наднасловом „Места на која треба отићи”, да то буде нешто као представљање нашег краја. И ја сам наставио да пишем трудећи се да будем инвентиван и маштовит.

112

ИВАНКОВАЧКО ПОЉЕ

Опет је то била једна равница, опет су се виле заставе и белели чадори. Иванковачко поље, шести август 1805. Опет је турска војска бројнија. Додуше, на њеном челу сада није сам султан, већ Хафис паша, горди паша у чијем држању се огледа сјај круне. Али на српској страни ранг је још далеко нижи. Незнатно име, народни кнез Миленко Стојковић. Параћински Турци зову га „сиромах Миленко”. Сунчано јутро обећавало је још један врео дан. Срби су седели у шанчевима, мирисали су свилу и млечац у својим крчевинама. Шљиве маџарке презревају необране, свиње их пабирче по прљавој, изрованој трави. Чују како руште коштице. Плашили су се боја, али и онога после боја. Шта ће од свега остати ако наљуте цара, питали су се. Да беже? Куда? А Миленко је знао шта мисле Срби. Рекао им је: „Цар нам неће опростити што смо секли Турке. Врана врани очи не вади. Послао је војску да нас казни. Назад више не можемо, зато напред, да осветимо Косово!” Тако је Иванковачко поље ушло у историју. Срби су до ногу потукли Турке, ранили Хафис пашу, ослободили се страха од царске војске. Карађорђу, који је дошао да помогне, ујутру су параћински Турци довикивали: „Бег Ђорђије, теби Бог помаже!” Догодило се чудо, Срби су, после више од четири века, осветили Косово. Радост која је захватила устанике, нажалост, није нашла одраза у песми. И догађаји су као и људи, и њих има срећних и несрећних. Бој на Иванковцу, авај, био је без среће: није имао свог песника. Песничка постојбина Филипа Вишњића била је западна Србија, па је мање знатан бој на Мишару опеван дирљиво, док су о Иванковцу његове гусле ћутале. Иванковачко поље стајало је век и по необележено, тонуло у заборав, над њим се слегала светлост година. Српска академија наука је, коначно, 1979. године о боју на Иванковцу издала књигу, а Ћуприја на месту светом подигла споменик вођи Миленку Стојковићу. О државним празницима овде сада полажу венце. Са црвеном звездом петокраком.

113

(Последњу реченицу уредник Николић је избацио. Попут дресираног полицијског вучјака који проналази скривену дрогу, препознавао је непогрешиво све жаоке усмерене против комунистичког реда и поретка).

114

БУКТИЊА

Окружни суд у књажеском граду Крагујевцу ухапсио је једног јануарског дана 1874. двадесетседмогодишњег књижевника из Јагодине Светозара Марковића. Зато што је – нападнут да је сувише млад да новине уређује и о политици расправља – одговорио: „Кад Устав признаје да може бити младић од 18 година спосбан да управља народом, бесмислено је тврдити да не би био способан да уређује новине”. И зато што је „уобразивши да је он тај очекивани Месија који ће земљу ову реформисати у духу социјалистичких начела, безобзирно, отровним својим пером”, у свом листу „Јавност” написао: „У овој дебати владини посланици показали су особиту склоност да се пред народним посланицима размећу својим параграфским знањем… Они треба да знаду колико самим својим присуством понижавају српску скупштину пред целим образованим светом, па да је бар својим говором не праве још нижом и ништавнијом”. Изведен на суд два месеца доцније, последњих дана фебруара, Светозар је, анализирајући оптужбе својим ретко бистрим умом, храбро и достојанствено рекао судијама да њему није била намера да вређа народне посланике, јер да је тако било, он би могао просто казати да они лажу оне сељаке и чаршинлије, а он је казао да се владини посланици разбацују својим параграфским знањем. Каква је то увреда? У томе нема ништа што каља и обешчашћује човека. А што он не уважава разбацивање параграфима, но га осуђује, то је његова начелна ствар за коју није суду одговоран. Тако је говорио мали јагодински књижевник лојалним крагујевачким судијама 29. фебруара преступне 1874. године и био осуђен на годину и по дана тамнице. Издржао је, ту српску тамницу, девет месеци. Било је то довољно да му потпуно наруши слабашно здравље. Поживео је још само три месеца и умро три дана пре годишњице своје осуде, 26. фебруара 1875, усамљен, у хладној хотелској соби у Трсту. Дували су мокри, слани ветрови залива, пуни болештине. А он се тамо био запутио здравља ради. Његов брат Јеврем учинио је прави подвиг да тело вољеног брата пренесе у Србију и сахрани на гробљу јагодинском, на узвишици 115

изнад града. Оно ту почива и данас. Посетите тај гроб једног пролећног дана, кад покрај гробљанских стаза процветају зумбули. Учините то, чак и ако не волите да посећујете гробља, јер то и није гроб, то је буктиња. На крају крајева, и не морате. Баците само на ту страну један поглед, јер она је видна издалека.

116

МУЗЕЈ

Велика долина, обрасла густом прастаром шумом, припадала је води. Река се разливала двапут, можда и трипут годишње, и за собом остављала бројне рукавце, баре и мочваре. Воду су људи звали мора, па реку назваше Морава. Нико не зна када та реч постаде синоним за реч мука, јер долина је била негостољубива, пуна змија и болештина. Али без долине и воде људи нису могли. Ту је била њихова храна – дивљач и рибе. Зато су се настањивали на обронцима са којих је пуцао видик на лиснати тепих долине и вијугаву, светлу, траку Мораве, са којих су могли да запазе и једни друге, ако запале велике ватре. Било је то пре три хиљаде година. Данас су на тим обронцима, на местима где су живели људи, њиве (сељаци сведоче да рађају увек, и кад је суша, и кад се не ђубре), пашњаци и шикаре. Око лаика не може открити ништа. Али археолози кад посете та места, у временом и орањем заобљеним узвишицама виде остатке утврђења, у рупчагама и неочекиваним заравнима светилишта и жрвништа. И можете да им не верујете колико хоћете – кад почну да копају они нађу и доказе: распукнуте глинене посуде и стаутете, груби камени алат, пепео давних ватри, кости поједених животиња. Кад се ти предмети лепо обраде, конзервирају и сигнирају, дођу у Музеј, под стакло и на црвену чоју. Можете их видети у Завичајном музеју у Јагодини. Музеј је у центру града, преко пута Позоришне сале, у некадашњем Дому друштва за телесно васпитање Партизан. Стална изложба заузела је главни простор – салу за вежбање. Праисторија, с мамутовим костима, почиње из левог угла где је увек био мали разбој, за клинце. Ретки експонати лепо су поређани даље, на простору где је такође била мала трамбулина са струњачама. Маштовите женске фигуре од глине, понекад са отворима за фитиљ и уље на неочекиваним местима, дика сваког музеја, шепуре се на месту где су предњаци изводили вратоломије на круговима и вратилу. Други ред (место коња са хватаљкама, козлића, греде) неосетно улази у средњи век са дебело оксидисаним штитовима, копљима и пернатим буздованима, па иде даље, меко се слије са етнологијом која као да цела почиње у

117

прошлом веку, са преслицама, разбојима и јармовима, тако присним стварима наших бака и дедова. Сада се морамо запитати којим су људима припадали и ти најстарији предмети, ископани на обронцима? Има ли каквог континуитета међу народима који су живели у овим пределима, па затим нестајали, заувек? Можемо ли се ми, Словени, сматрати наследницима оних који су ту живели пре нас? Ко зна. Људи су се убијали углавном због имовине коју су поседовали. Један је тежио ономе што други већ има, желео да научи оно што други зна. Нека тестија за воду или вино, нама тако блиска, можда долази равно из праисторије. Као огњишта у кући, баџе на крову, груби дрвени јармови за волове, овчији кожуци и шубаре. Много тога обитава у музејској сали ДТВ Партизан. Овакве текстове објављивао сам, из броја у број, током 1985. године. Писао сам о готово свим занимљивим местима којих сам могао да се сетим, потом сам прешао на Приче музејских експоната, има тих текстова доста, али ниједан од њих није изазвао интересовање као прва четири која гаоворе о српским витезовима, велможама, монасима, свецима и манастирима. Навикнут да људи хвале моје лепо срочене текстове, нисам у почетку ни размишљао о томе, а после сам доконао да постоји нека глад за прошлошћу, нека велика празнина, неко бездно, нека неутажива чежња за изгубљеном и поништеном историјом, и да је интересовање за прве текстове у вези са тим, а не са мојим умећем писања. Српске кнежеве, краљеве и деспоте посекла је туђинска рука, или збацила са трона туђинска сила. Србима није пружена прилика да се сами боре и да сами убијају или збацују са престола своје тиране. У српској историји реч ДЕСПОТ звучи нежно као ПАТЕР, ОТАЦ, а не страшно као ТИРАНИН. Жалост због њиховог уништења превладала је сваку љутњу и назадовољство. Ако је у сећању остало да су чинили нешто нажао народу, народ је то превалио на њихове жене, снахе из далека, несрпкиње, даме из белог света! (Та навика да се за све што у Србији не ваља окривљују странци – авај – остала је до дана данашњег!). Уместо мита о поштованој краљици, краљици супрузи и краљици мајци, у Србији се родио мит о ПРОКЛЕТОЈ ЈЕРИНИ, краљевој супрузи из неке туђинске земље која је терала народ да кулучи да би градио њене дворе! Једном створен, архетип зле краљиџце наставио је да живи у народу. Та митолошка српска фрустрација у великој мери је помогла неспособном, осионом и неодговорном краљу Милану 118

да протера из земље краљицу Наталију и тако трасира пут затирању лозе Обреновића. Оставши усамљен, без породичне бриге и васпитања, одрастајући у војничким логорима више него на двору, млади Александар је лако постао жртва разних интрига и завера. Иако сам те 1985. године уочио ту неутаживу глад за прошлошћу, још увек нисам могао ни да наслутим да ће она – и то од стране актуелних наследника комунистичког режима! – бити злоупотребљена на тако сраман начин, да ће се једна у суштини невина и наивна страст народа према давно несталим крунисаним главама систематски претварати у мржњу према свему несрпском, у страх од свега несрпског, у фашистичку причу о угроженом небеском народу!

119

УМОТВОРИНЕ

До руку нам је дошла књига која већ самом својом појавом буди радозналост – јер носи ознаку Рековца коме динар ретко када претиче и коме издаваштво није прва брига. Разлог што је и ова сиромашна општина решила да пружи свој допринос развоју културе свакако је у наслову књиге Народне умотворине Левча. Није мали изазов понудити, данас, културном свету умотворине народа сакупљене у једној „оази” какву у цивилизацијском смислу представља Левач. Али добра намера остала је само у наслову. Тешко разочарање очекује евентуалне читаоце ове књижице. Мало чега ту има што би се могло подвести под наслов. Највише је песама, пословица и загонетки које су већ одавно општепозната народна баштина, које је већим делом још Вук обрадио и записао, а које су овде „сакупљене” и штампане у некој лошијој варијанти. Вероватно се ради о кварењу које је дошло као последица слабог памћења и аљкавог казивања. Аутор ове књиге, иначе секретар СИЗ-а културе у Рековцу Бративоје Марковић, који је у заглавље ставио: Библиотека „Вуковим стазама”, књига прва, проглашавајући тако себе за Вуковог следбеника, не сматра за потребно да напомене, а можда то и не зна, шта је и где од тога материјала који публикује већ објављено и у којој варијанти. Уместо тога напомиње: казивач тај и тај, из тог и тог села, нудећи тако читаоцу један свој нарочит критеријум за препознавање народних умотворина – ако нешто казује човек из народа, онда је то народна умотворина, па макар да сриче песму из читанке свог унука! Тако се читаоцу нуди једна папазјанија у којој су песме Три ливаде, Чај Горо, Голубице, Широко је лишће и друге дате упоредо са понеком која би заиста могла да буде изворна левачка, као што су, рецимо, Прођох Левач и На извору Лугомира. Но, таквих је веома мало, па је стога критеријум веома танак. Чак тешко да се о неком критеријуму може и говорити. Бративоје Марковић једноставно не зна за обавезу сакупљача народних казивања да бира и објављује само оно што може да задовољи естетске критеријуме читалаца којима се књига обраћа. Он је унапред убеђен да је народ уман и кад пева Песму о девојци Верици и кад збија доконе тривијалне шале и кад измишља 120

надобудне вулгарне загонетке. Врхунац некритичности је, ваљда, штампање стихоклепанија под чудним насловом Прођох Левач, прођох Шумадију и опарићко коло. Ево једне случајно отргнуте строфе, а ниједна није боља: Прођох Левач, прођох Шумадију на сабору покрај Каленића и на корзо у центру Опарића. Сличног квалитета су и Приче из Левча, изреке и загонетке, ако су „оригиналне”, ако нису препричавање већ познатих. Неколико изузетака, рекло би се, само потврђује правило, па је крајњи утисак отужан. Не можемо и нећемо улазити у то како и зашто су рецензенти дали позитивне оцене овом сочиненију, и како се за ту књигу нашло новца, али о неким чињеницама са којима се манипулише, на корицама ове књиге, нешто се ипак мора рећи. Најпре, несхватљиво је како се приватно писмо, у коме се на куртоазан начин одбија понуда за писање рецензије, могло појавити уместо рецензије! Не знамо да ли је аутор писма то дозволио, али је у сваком случају манипулација. А затим, у краткој белешци о аутору на маргини друге корице наводи се, дословце: Бави се сакупљањем народних умотворина. Добитник је „Вукове награде”. Шта се са овим хоће? Они који познају Бративоја Марковића знају и то да је Вукову награду добио као организатор сабора Прођох Левач, прођох Шумадију, а за оне који ће га упознати преко ове књиге тај податак може само да компромитује и доведе под сумњу једно угледно друштвено признање.

(28. јануар 1986)

У време цензуре и аутоцензуре веома ретко се догађало да могу да напишем једну овакву критику, по новинарској савести и по мери онога о чему пишем. Били су то искључиво осврти на књиге. Имао сам привилегију да ме у тој области сматрају компетентним, а осим тога књиге никада нису изазивале посебну пажњу нити уживале подршку ове средине. И писање и критиковање књига – осим ако нису дирале вође и Партију – имало је своју аутономију која је, уствари, била последица потпуне маргинализације. А оштра критика тако споредних ствари била је радо виђена и поздрављана у новинама јер је доживљавана као сурогат праве друштвене критике и доприносила стварању илузије о слободи штампе и медија. Много

121

пута, на свим нивоима, писци су се гањали између себе без икаквих последица по свој друштвени статус. Овде је, међутим, занимљиво нешто сасвим друго – однос аутора према критици. Тако сам, рецимо, још седамдесетих година написао негативну критику за књигу песама Жена од камена Раде Стефановић и изазвао њен страшан гнев. Жалила се и јадала свуда наоколо, али ипак није сасвим прекидала односе са мном, а касније се то изгладило. Али критика дечјег часописа Гороцвет, који је уређивао наставник и дечји песник Селимир Милосављевић, није прошла тако глатко. Он је због тога престао да говори са мном и није проговорио до дана данашњег. Због једне критике књижевног часописа ДОБА коју је на моју иницијативу написала колегиница Анђелка Марисављевић, тадашња уредница часописа није говорила са мном више од годину дана. Бративоје Марковић, међутим, чију сам књигу „оплевио”, како се каже, сто пута оштрије него ове поменуте, који је био и део система власти и могао и с те стране да ми пакости, није ни покушавао да се наљути. Оћутао је све што се догодило и наставио још ревносније да сарађује са Новим путем и упорно да ме моли за помоћ у редиговању његових текстова. „Види, молим те” – говорио је – „послао сам ти један текст, исправи га лепо и дотерај, ја сам то нешто на брзину, нисам имао много времена”. Увек тако, а то његово немам времена било је, ваљда и њему самом, синоним за слабу писменост, иако је по струци био наставник. И ја сам редиговао те текстове, потом сам их давао нашој лекторки Љубици Јовановић да их и она погледа, па сам их тако дотеране објављивао. Били су то текстови о обичајима у Левчу, а потом о старим занатима. Бративоје је секао те чланке из нашег листа и, тако непрекуцане, носио у штампарију. Објавио је најпре књигу ОБИЧАЈИ У ЛЕВЧУ, а потом и СТАРИ ЗАНАТИ, и ни о једној нисам могао да напишем ништа лоше јер сам их лично, део по део, сређивао. Касније је, користећи све претходне текстове, објавио репрезентативну монографију о Левчу и тако, иако недовољно образован и писмен, оставио иза себе један занимљив опус какав нису оставили ни много умнији и писменији људи од њега. Бративоје је имао моћ да комуницира са људима слободно и природно, да се приказује такав какав је, без сујете и фрустрација, и без икакваих кочница. Ишао је без устручавања код оних који су му били потребни, били они уредници, директори, министри или шта друго, мољакао и тражио да се помогне његовом сиромашном и неразвијеном Левчу и – такав какав је – свима је био симпатичан.

122

Имао је везе у Телевизији Београд, Политици, Новостима, Борби, министарствима и свим другим републичким институцијама. Кад сам 1989. објавио РАНОГРЕШНИКЕ водио ме у министарство културе код Василија Тапушковића (умро је управо ове, 2007. године, потпуно заборављен, чак ни телевизија Београд на којој је некада радио као уредник није донела вест о томе!) да ме препоручи за откуп књиге. Од тога, наравно, није било ништа, али сам имао прилике да видим како га радосно поздрављају, како улази у министарске кабинете као у месну заједницу у Рековцу, ставља на сто флаше домаће левачке затворене заломљеним врхом кунине и извињава се што није имао ништа друго да им донесе. Исте године приредио ми је у Рековцу промоцију романа на којој је (веома лепо и садржајно!) говорио Првослав Ралић, тада високи српски функционер, а одломке је читао глумац Милош Жутић!

123

ЗАШТО ВРИШТИ ЖИКИЋ?

Чињеница да је изношење неколико података из сфере културног аматеризма у Светозареву изазвало такву бурну реакцију и присилило двојицу културних радника и носилаца функција да ми одговарају путем штампе, оваквим тоном, убеђује ме да су ствари, у држави Данској, труле више него што сам то и очекивао. Посебно ме у то уверава одговор Слободана Жикића, мог, да кажемо, колеге по перу, који не бира много речи у покушају да ме нагази на врат тако да, у будућности, више ни кучету не кажем чибе, а камоли једном писцу да је непознат. Постоји очигледна корелација између ова два „одговора”, јер би Жикићев био бесмислен без оног првог, пошто он седници није присуствовао, седница није снимана нити стенографисана, па он није имао начина да сазна шта сам ја то све рекао и шта су рекли други. Међутим, Жикић не само да зна шта сам ја говорио на седници, већ зна и шта ће Томсилав Васић, што истинито што лажно, да напише у свом писму редакцији. Жикић није телепата и то што зна морао је од неког да чује. Незгода је у томе што Жикић баш и није чуо све, а и то што је чуо покушава не као новинар да објасни, већ као истражитељ да окрене против онога који је то рекао, то јест против мене. Притом се служи методама ућуткивања. Елем, о ономе што жели, Жикић се изјашњава већ у првој реченици: њему није до тога да открива истину, већ да дезавуише онога који истину износи. Зато даје читаоцима „до знања” да се ту ради о некаквом повратнику у новинарство, дакле о човеку сумњивом и климавом у професији. Он не каже где сам ја то био и одакле се враћам, већ оставља читаоцима да нагађају сами: са Голог Отока, из прогонства или из ништавила морално-политичке подобности? Али зато без увијања тврди да тамо где сам био да био нисам преваспитан, ако се нисам вратио још и гори него што сам био. Одлазим на јавни скуп па испричам лажи и увреде, а затим трчим у редакцију да све то изнесем у јавност, упркос резигнацији и противљењу свих осталих учесника седнице! А све то само зато да бих назвао непознатим драмским писцем свог колегу Слободана Жикића, који је, међутим, не само познат, већ и гледанији од Шекспира! Сјајно, заиста! Од 124

једног драмског писца, макар и непознатог, требало би очекивати више скромности, достојанства и људских врлина, а мање комесарског духа. Ако Жикић изневерава ту општу слику, то не може бити без дубљих, личних мотива. Одговор Томе Васића, да то што сам изнео у јавност не представља став Председништва КПЗ, јесте „шлагворт” Жикићу за тираду и главни „аргумент” да формира стрељачки вод ради уништења моје маленкости. Иако је и он новинар и одлично зна да су једино чињенице важне, овом приликом тврди да је главни грех, за осуду и дебелу казну, ако је икако могуће и за протеривање из новинарства, то што је мени мало кад нешто говорим на јавном скупу, него, то исто, после износим у новинама. По Жикићу, дакле, морал је неко софистичко-схоластичко питање и све зависи од тога да ли је неко нешто негде рекао тамо где није имао право да каже, или како другачије. Овде важи, тамо не важи, овде је морално, тамо неморално. Пре ће бити, драги другови Васићи и Жикићи, да је тамо мање, а овде више опасно! Тамо је речено на маленом скупу од десетак људи, од којих су неки те ставове подржали, а други сагли главе и све јуначки оћутали. Са часним изузетком секретара КПЗ Радојице Зиројевића који се из све снаге упињао да докаже како за оно што се пре њега догађало он не сноси кривицу, а да је ово како се сада ради у позоришту, у издаваштву и са клубовима, све добро да боље не може бити! Можда то и није све баш у складу са новинарском етиком, је ли тако, друже Жикићу? Можда су ту мало помешане карте? Зиројевић је, такорећи до јуче, био мени директор, директор Радио-новинске организације, па и он зна, ваљда, нешто мало о том нашем новинарском кодексу, али ипак не реагује. Можда зато што зна да сувишна реклама помаже, али зна и да одмогне? Дакле, да будем јасан: ја сам зато и писао да би одговор стигао, пошто га на Председништву нисам добио! Наравно, нисам га очекивао од једног увређеног писца, успаниченог за свој добар шекспировски реноме! На седници сам изнео неке чињенице, а неке од њих сам касније поменуо и у свом извештају, пошто их на Председништву нико није оспорио, нити је то могао да учини, јер су оне – истините. Навео сам констатацију да Светозарево и у овој великој беспарици дозвољава себи луксуз да у области културног аматеризма прави промашене инвестиције. Навео сам Аматерско позориште које је, радећи мимо важећих принципа, спремајући текстове непознатих аутора и са непознатим редитељима, правило тешке промашаје, тј. бацало паре 125

кроз прозор. Споменуо сам представу „На раскршћу”, а посебно акцентирао представу „Биће скоро пропаст света” за коју су дате велике паре, а после тога је позориште – затворено. А онда сам ставио и једну ограду и рекао да кад су у питању такозване „документарне драме” Слободана Жикића, да њихово припремање има оправдања, јер се ту ради о нарученим текстовима, писаним специјално ради обележавања одређених јубилеја, у чију естетску вредност не улазим, али и ту важи општи принцип да је неопходно, кад је већ аутор неафирмисан, да буду афирмисани драматург и редитељ. Ако улажемо новац у нешто – дужни смо да урадимо све неопходно да посао успе. Ако је посао успео и без тога – свака част, али је то ипак онда случајност, јер ми нисмо предузели оно што је било неопходно. Говорио сам и о томе да је конкурс за објављивање књига светозаревачких писаца спроведен тако што је ангажован само један рецензент, а и он није афирмисани критичар, већ песник. И да је на том конкурсу изабрана само једна књига, али да КПЗ није ни њу планирала да објави. Све су то чињенице које траже одговор, а одговор је стигао само кроз искривљено огледало једног увређеног и сујетног (да ли само сујетног) писца кога ја, у новинама, нисам чак ни именовао! Жикић, елем, сматра да он није непознат позоришни писац јер је писао успешне радио-драме и у њима су играли познати глумци. А осим тога, каже, његово име је било исписано на плакату, а плакат је био излепљен свуда по Светозареву, па сам могао да прочитам. Што се тиче тих радио-драма, оне ми нису познате, ја о њима нисам говорио и ограђујем се. А што се тиче тих плаката по Светозареву и тих огромних, посебно штампаних позивница које су у великим ковертама слате на све стране, и што све скупа стаје поприличну своту новца, верујем да су оне заиста одиграле неку улогу и учиниле да Жикић постане познат у Светозареву. Али ја сам, упркос вему томе, сматрао да Жикић није прави драмски писац, писац позоришних комада, и да су ти његови игрокази писани само за јубилеје, дакле пролазни и кратковечни. У том смислу сам и говорио, а због тога Жикића у извештају нисам ни помињао. Али он се сад сам јавља и доказује да јесте драмски писац и то још познат, да је његов последњи комад игран већ пет пута и да је гледанији него што би био Шекспир. И ја сам, признајем, у дилеми: можда се ја и варам, можда Жикић јесте драмски писац? (Признати или не признати, питање је сад!). Али у том случају, као јавни радник и новинар, морам да поставим 126

питање: зашто се у Градском аматерском позоришту у Светозареву, коме је Жикић у међувремену постао и управник, три пута заредом играју само Жикићеви текстови, то јест драме? Ако јесте драмски писац, зар је толико добар, врхунски, најбољи? Зар других добрих драмских писаца код нас и у свету нема? Или је можда у питању приватизација Позоришта и – средстава: из фонда за обележавање годишњице рођења Вука Караџића Жикићу је, на име ауторства, исплаћено осам старих милиона. У том светлу његово успаничено и отровно писмо, којим жели да убије сваку помисао да се ради о непознатом писцу, није само последица повређене сујете, већ има и своју конкретну, материјалну страну: ако докаже да је велик и познат писац, његов неки будући игроказ, за неки следећи јубилеј, имаће свакако много већу цену. Ако су то Жикићеви критеријуми за одређивање моралности, онда сам ја заиста – неморалан. Са таквима ја никада нисам био на истој страни. Да би био убедљив, Жикић оспорава моје наводе да су принципи за успех аматерског позоришта – рад са провереним писцима и редитељима. И ја сад морам да га питам: којим аргументима и са којих позиција он то мени оспорава? Ако је у питању друштвена верификација и стручност, онда сам ја тај који може и сме да тражи да му се верује на реч. Жикићева скромна стручна позиција изискује да своје ставове темељито образлаже и документује, па ако кога убеди.

(11. март 1987)

127

НЕ ТУМБАЈ – ШЕКСПИР

Своју „смешно-провинцијску ономатопејску” полемику Жикић је зачинио таквим претњама да морам бити још и срећан што се идентификовао са Шекспиром. Шта би тек било да је уобразио да је Наполеон Бонапарта? Осим што прети, Жикић се толико хвали разним угледним редакцијама да тиме показује не само да нема углед, него да не зна ни шта то значи. Угледном човеку није потребна ни хвала ни одбрана, јер га сам углед хвали и брани. А читаоцима је и без потенцирања јасно да мене његове тезге не занимају, али да сам плаћен да знам како се и на кога троши скромни светозаревачки културни динар. Иначе, своје знање о Шекспиру Жикић је очигледно пабирчио по џепним издањима у којима је, примерено потрошачима, удробљено свашта. Али ни то није умео да прочита како треба већ се хватао само за оно што му лично одговара, трудећи се да Шекспира „скроји” према себи. Чињенице су, на Жикићеву жалост, неумољиве. Чак и у џепним издањима пише да Шекспир није био сељак. Стратфорд је и 1564. био град, а Шекспиров отац угледни грађанин, одборник, председник општине и почасни судија, бавио се трговином, имао куће и поседе, а пред крај живота стекао је право и на мали грб. Цитирани латински епитаф не стоји на Шекспировом гробу. Тамо је други натпис на коме су уклесане речи које сведоче о томе да је Шекспир слутио са каквим ће све Жикићима, у будућности, имати посла: „Благословен нека је онај ко поштеди овај камен А проклет ко помера моје кости”. Да је окренуо још коју страницу свог омиљеног џепног издања, Жикић је могао да види да није тачно ни то да Шекспир нема никакве школе. О томе се само мало зна, а накнадно се испрела легенда да Шекспиру школа није била ни потребна. Та легенда са нама нема везе. Код нас је пракса да се људи прогласе генијалним тек пошто пропадну у покушајима да се домогну неке дипломе. Очито је да Жикић сматра да диплома уназађује, чак и једног Френсиса Бекона, па му препоручујем, у складу са тим убеђењем, да своју децу испише из школе, односно да их и не уписује, како би им омогућио да у животу постигну велика дела.

128

А што се тиче мог „протрчавања” кроз новинарство, ни то није тачно. Ја још увек трчим, на велику жалост и муку оних који би, поодавно, да ми пребију ноге. (25. март 1987) Ова, у суштини жалосна, полемичка епизода са тадашњим дописником Политике Слободаном Жикићем само је један од безбројних покушаја разних режимлија и културтрегера да ме заувек уклоне из информисања. Непосредно пре овог изненадног јавног напада одбио сам, с благим гађењем, предлог директора Стојана Ђорђевиа, да пређем на рад у библиотеку Школског центра! Очигледно да је Жикић имао међу присутнима на овој седници Председништва Културно-просветне заједнице свог инсајдера, и то злонамерног, једног од оних којима сам увек сметао и који су вребали сваку прилику да ме уклоне из јавног живота. То што сам седници присуствовао у двострукој улози – као члан и као новинар – што сам био у ситуацији да дискутујем на седници а после да ту дискусију препричам у новинском извештају, и што је та дискусија на посредан начин штетила и Жикићевим тренутним интересима, тај инсајдер је схватио као одличну прилику. Ко би боље и убедљивије од Слободана Жикића, угледног „Политикиног” новинара, песника и писца, могао ову чињеницу да дефинише као злоупотребу професије и приватизацију форума зарад личних интереса? И успео је. Покварено и лукаво, „херцеговански” – како би рекао владика Атанасије Јефтић – навукао је Жикића на ту идеју. А он се, зачудо, „примио”, како би то данас рекли, боље него што је инсајдер могао и да се нада. Не само да је прихватио причу као целу истину, већ је клонирао и њихов игнорантски став, презир и ниподаштавање, чак мржњу. Није одговарао на чињенице, већ је атаковао на мене, покушао да ме дезавуише као човека и новинара, да ме згази као пикавац у сувој трави. Ишао је и даље од тога: са висине великог новинара „савезног значаја” држао је лекције малој провинцијској злици-незналици. Кад се чланак појавио у новинама (уредник није нашао за потребно ни да ме обавести да је стигао одговор на мој текст!), они који су га прижељкивали ликовали су. Био је то прави ударац у плексус. Сматрали су да су им се карте сложиле у флеш ројал и да је то, више него сигурно, почетак мога краја. Одговор их је, међутим, све, укључујући и Жикића, поприлично охладио. Ствари нису ни изблиза стајале тако како су инсајдер и Жикић хтели. А начин на који је Жикић писао ослободио ме је сваког обзира, сваке колегијалности, па сам отписао пуном мером, дрско, цинично и сурово.

129

Карте се нису сложиле онима који су били у то уверени, али сложиле су се мени, а да ја то нисам могао ни да наслутим. Кад сам, коју годину касније, постао главни и одговорни уредник Новог пута и почео да критикујем владајући режим, ретко се ко усуђивао да ми јавно одговори. Долазили су у редацкију да изнесу своје усмене примедбе, звали телефоном и износили своје контрааргументе, али на мој предлог да то напишу и објаве, одговарали су увек исто: „Јес, па да ми ти после одговориш!” Тај мој одговор био је у њиховој свести нешто тешко и застрашујуће, неподношљиво, што треба избећи по сваку цену. Свакако су мислили да кад један Жикић није могао да изађе са мном на крај, чему тек могу они да се надају! Неки су, ипак, из осећања дужности или по наређењу, покушали да полемишу, али су брзо одустајали. Био је то најпре ондашњи секретар Комитета Пеђа Трајковић, затим секретар Светозаревих сусрета Радојица Зиројевић, а онда професор доктор Живомир Спасић из Крагујевца. После њих – пуне две године – тајац. У то време општег незнања и пропадања диплома је била прави фетиш. Она је одређивала радно место, положај, плату, углед. Многи су је стицали на најчудније могуће начине, чак банчећи са професорима-тезгарошима по кафанама, одмах качили на своја врата плочице dipl ecc. i dipl ing. и почињали у свакој прилици да истичу своју стручност. У таквој атмосфери недостатак факултетске дипломе био је болан хендикеп и знао сам, истичући то у самој завршници одговора, да ће Жикића да погоди најтеже од свега. И заиста, у одговору на одговор највише се бавио доказивањем да човек може бити генијалан једино ако нема никакву диплому! Али, упркос томе, Жикић је нешто касније наставио своје занемарене студије југословенске књижевности и убрзо дипломирао.

130

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРАЗНИКА

У основи Празника рада је крвави штрајк 40 хиљада чикашких радника који су 1. маја 1886. године изашли на улице да јавно и солидарно затраже од сурових послодаваца три осмице људског достојанства: осам сати рада, осам одмора, осам културног уздизања. Власт је тога дана пуцала на раднике, после им је судила. У спомен на те догађаје радници у целом свету почели су на тај дан да излазе на улице са црвеним каранфилом у реверу, као симболом проливене крви њихове класне браће. Први мај је зато велик и дирљив празник. Радници у социјализму славе Први мај слободно, а код нас је од ослобођења Први мај државни и општенародни празник. Свако има право да изађе на улицу, са црвеним каранфилом или без њега, а нема потребе да тражи осмочасовно радно време јер је оно сада седмочасовно, па и краће. Али то не значи да данас нема потребе за новим захтевима, да су радници решили све своје проблеме, да је наш социјализам остварио свој циљ, своје постављене задатке. Напротив, радници постављају своје захтеве, боре се против отпора, али у неко друго време, неког другог дана. Први мај нам личи на празнично примирје. А то му није у бити и традицији. Ако смо у привреди правили промашаје, ако смо створили гломазну администрацију, ако бирамо на руководећа места неспособне, ако не плаћамо рад него нерад, и ако се све то ломи преко леђа радника који радећи не зарађују довољно, ако они то незадовољство изражавају и данас штрајковима, онда Први мај мора постати празник преиспитивања. Празник диференцијације – на раднике и нераднике, на одговорне и неодговорне, на поштене и непоштене, на комунисте и „комунисте”. Код нас Први мај славе и они који у ноћним сменама спавају док им се машине не поломе, и они који „болују” на сопственим њивама, и они који запошљавају нешколоване рођаке, док паметни и школовани чекају на бироима, и они који напамет одређују ко је способан а ко није, и они који по стоти пут купују у иностранству исту лиценцу због процента који их чека на сопственом рачуну у швајцарској банци, и они који трују реке и језера, и они који присвајају друштвена добра, користе рупе у закону да крадуцкају, и 131

они који купују дипломе, и разни други, мимикрирани, прикривени непријатељи рада, реда, поштења и напретка. Њих морамо да препознамо у празничној поворци и да их удаљимо. Нема свако права да слави Први мај и да носи црвени каранфил у реверу.

(29. април 1987) Било је то први пут да један празнични уводник садржи тако отворену, генералну критику стања у држави. Празнични уводници увек су служили за исказивање лојалности режиму, били су пуни радних победа, набрајања прошлих, а још више будућих успеха. Такво писање није више представљало неки ризик, али је ипак била потребна нека доза личне храбрости новинара да се експонира овако, у уводнику којим би требало да доказује оданост. Није то још био директан напад на режим, већ критика слабости – у име режима. Али и то доказује да се нешто крупно догађало, да су неке стеге пуцале: дотле је једино режим смео сам себе да критикује, да обелодањује сопствене слабости, да тражи кривце и проглашава непријатеље.

132

СИВА ЕМИСИЈА КАДРОВА

У расправама о нечувеној крађи Агрокомерца неко је већ споменуо да наш систем не онемогућава само сиве емисије новца, већ и сиве емисије кадрова. Шта су сиве емисије новца то, сада, сви знамо. То је вредносни папир, меница, иза којег не стоји никаква роба, никакав покретни ни непокретни капитал. Ништа. Човека који ти је продао такву меницу можеш да изврнеш наглавачке, из њега неће испасти ни жута банка. Такве исте су и сиве емисије кадрова. То су они кадрови, руководиоци, директори, функционери, који су у оптицају иако иза њих не стоји никакво знање, никаква стручност, често ни обична, бистра памет. Многи од њих су чак приглупи, били су ужасно лоши ђаци, у своје време. Једино што су лукави, подмукли и безобразни. Немају оно што доноси корист, а имају оно што штету дуплира. Ако је тако, а јесте тако, морамо се запитати како је могуће да ми ту појаву прихватамо и не чинимо оно што треба да је сузбијемо? Уствари, нама се чини да нешто радимо: критикујемо лоше кадрове, указујемо на њихове промашаје, нападамо штанцовање диплома. Али од свега тога нам је слаба вајда. Незналице и даље долазе на челне позиције и гурају као Меркури. Тако ће бити све док се не измени нешто у систему који то узрокује, који то омогућава. Ево, на пример, институција конкурса. Узмите новине и прочитајте било који конкурс за неког директора, руководиоца и слично. Тамо нема ниједног слова које би показало да тражимо човека паметног, стручног и доказано способног. Уместо да услови за пријем буду, рецимо, овакви: да је основну и средњу школу завршио са одличним успехом а просек оцена на факултету да је већи од осмице, да је у досадашњем раду унапредио производњу, организацију рада, остварио уштеде, о чему поднети потребне доказе који ће обавезно бити проверени – у конкурсима пише: тражи се факултетска диплома. А сви знамо како се све до диплома долазило, на лак начин, неозбиљно, да има штанцованих и напросто купљених доказа о школској спреми. Даље обично стоји: да је био на руководећим радним местима. На тај начин дајемо предност ономе ко је био директор и упропастио фирму над оним који никада није 133

имао прилике да покаже своје способности. Па онда да је социјалистички опредељен, да воли самоуправљање, и слично. Укратко речено, наши конкурси су напросто створени за блефере, за људе који немају никакве вредности, који нуде само папире без покрића. Неко ће опет питати: а како ћемо другачије? Заиста, тешко је мењати линију мањег отпора. Тражити директора без оваквог конкурса много је теже. Директори су ретки људи, посебно надарени, са посебним способностима. Треба их моћи препознати, па онда гурати, форсирати, слати на дошколовање и специјализацију, храбрити их да истрају. Наћи и створаити доброг директора – то је тежак, мукотрпан и стваралачки друштвени посао. Много је лакше расписати конкурс и онда натенане, уз кафицу, штиклирати папире: одговара условима. Удари преко њега велики округли печат. Тако се путује у сиромаштво.

(30. септембар 1987)

Иако је критика оштра, још увек нема имена. Критикују се појаве а не људи. Такви текстови више нису реткост, мада је и даље мали број новинара који се усуђује да их пише. Већ је друга половина 1987. године, догодила се и Осма седница ЦК, Милошевић је изговорио на Косову своје чувене речи нико не сме да вас бије и почиње да добија ореол српског заштитника. Овакве критике сада се, на известан начин, прећутно, тумаче као подршка осмашима: да је све било како треба у друштву, они не би морали ни да преузимају власт на такав начин. Моји текстови су потпуно на тој линији, јер ја користим сваку могућност да криткујем све што не ваља. То ме код многих који још имају моћ одлучивања препоручује за будућег главног уредника листа (мада ја о томе још и не размишљам) и показује колико смо много очекивали од тог најновијег заокрета у Партији и колико смо били жељни бољег и праведнијег друштва! Они који данас мисле да све невоље Србије почињу са Милошевићем и да је пре тога све било боље, да би ти стари кадрови, да се није појавио Милошевић, довели српски брод без потреса у неке мирне воде, варају се. Ти стари кадрови тонули су у живо блато једне промашене и пропале идеје. Они су радили ништа и служили ничему. Код њих је све било забрањено осим онога што је 134

било немогуће. Они су стварали празан простор у који је морао, кадтад, да утрчи неки Милошевић. И више од тога: они су створили Милошевића. Он је поникао међу њима, они су га школовали и припремали, неговали га и тетошили, кумили се и братимили са њим. Он је био њихов паметни дечко коме су наменили улогу да налази решења и да их вади из живог блата. Нису они били глупи да не виде да тону, само нису знали како да се спасавају. Милошевић је требало да буде њихов џокер, играч са клупе који ће донети преокрет. Стамболић је, после дужег размишљања, њега одабрао, као најумнијег, да гаси пожар на Косову. Они су прогањали српске академике који су хтели (пишући Меморандум) да ратују аргументима, а подржавали Милошевића, тог свог умног и харизматичног лидера, који нас је уводио у крвави грађански рат најглупљом паролом која је икада изговорена у свеукупној историји људске цивилизације: „Ми не знамо да радимо, али зато знамо да се бијемо!” Сав народ, целокупни српски национ, како би казао Црњански, он је том паролом свео на банду уличних мангупа. Слободан Милошевић је природни крај владавине српских бољшевика. То што је Милошевић убрзо постао непријатељ сваке демократије, па и оне танушне, лажне, социјалистичке, којој су робовали они који су га довели на власт, што су убрзо и они сами постали његове жртве – не може их аболирати од одговорности што су створили чудовиште и дали му моћ.

135

КАДРОВСКЕ ЗАМКЕ

Ево како је Председништво Општинског већа савеза синдиката Светозарева оценило, на последњој седници, кадровску ситуацију у овој општини. Најкраће препричано, оцена је следећа: Светозарево све досад није учинило никакав покушај да окупи и задржи најбоље ученике и студенте. А кад они сами по завршетку школовања затраже посао – тешко до њега долазе. За свој одличан успех они не добију ниједан поен предности на Заводу. Али и ту није крај невољама, Ако пробију све те баријере, млади способни стручњаци не задржавају се дуго у Светозареву јер им нико не обезбеђује адекватну награду за рад, а о становима не могу ни да сањају. Ако после свега Светозарево још увек има ту и тамо способне људе, онда то није последица плана и нашег настојања, већ њихових личних мотива да опстану и истрајавају ту где јесу, као неискоришћен кадровски потенцијал. Зато се о привреди Светозарева сваке године изричу све лошије оцене. Немамо разлога да верујемо да је у другим нашим општинама ситуација са кадровима боља. Надајмо се да ће и други, попут Председништва синдиката у Светозареву, прихватити битку да се савладају кадровске замке које смо сами себи поставили.

(6. јул 1988) Јака личност јагодинске политике у то време био је председник Синдиката Станиша Симић. Синдикат је често стављао на дневни ред негативне појаве и оштро их критиковао. Мени је то тада изгледало веома храбро и ја сам са уважавањем писао о томе. Они безгласни комунисти полтрони, и млади и стари, којима су директиве биле важније од свог мишљења, мрзели су и оговарали тог човека, и он ми је због тога био још симпатичнији. Мислим, мада за то немам доказе, да је и он мене ценио као професионалца и да се, бар прећутно, сложио да будем постављен за уредника листа, кад се о томе одлучивало, после много жучних и опречних расправа.

136

Касније није био на истакнутим функцијама, мада поуздано знам да је остао левичар. Али, за разлику од многих, никада, ни речју ни гестом, није изразио протест због мојих критика режима и свег другог комунистичког наслеђа. Зато ми се сада чини, мада у то никада нећу бити сигуран, да се чак потајно, у себи, слагао са мојим ставовима, на исти начин као што је то чинио док сам писао о његовим акцијама у Синдикату.

137

САХАТ-КУЛА

Има анегдота како је један Турчин продао енглеском туристи Сахат-кулу у Цариграду. Погледао Енглез на сат, а Турчин му затражи два крајцара. Зашто? – пита Енглез. – Па погледали сте на сат, а Сахат-кула је моја – објасни Турчин – и ја сам зато овде да наплаћујем онима што је користе. Енглез се заинтересује за тај необичан начин стицања прихода, па реч по реч, те купи од Турчина цариградску Сахат-кулу и доживи да буде поштено исмејан. То је само једна прича која не нуди много разлога да се у њу поверује. Али у Светозареву се управо ових дана догађа изистинска продаја Сахат-куле. Притом се нико никоме не смеје, напротив, све је исувише озбиљно, а последице те чудновате продаје вероватно ће морати да расправљају и судови. Елем, ево о чему се ради. Пољопривредно газдинство „Морава” из Светозарева продаје СИЗ-у материјалне производње парцелу од три хектара, поодавно одређену да буде сточна пијаца, у замену за бившу преко које је прешла петља за ауто-пут. У „Морави”, дакле, седи неки Турчин који сматра да су у СИЗ-у Енглези који купују сахат-куле. Јер земљиште је саставни део града Светозарева, баш као што је и „Морава” светозаревачка, као што је и СИЗ светозаревачки. Ко ту има шта да продаје? И преко чијих леђа би се, у крајњој линији, превалила та купопродаја друштвене земље? Да појасним ствар, да неко не помисли да се ради о некаквој одштети: то земљиште се не обрађује, на њему је насеље „Партизанског пута”, насуто је шљунком и тешко би га ко изорао све и да хоће. Толико о томе. А до купопродаје, наравно, неће доћи. СИЗ је затражио измену урбанистичког плана како би стекао законско право да ту земљу експроприше. То се, значи, може и мора средити и Светозарево по томе неће ући у анегдоту, али уцена „Мораве” ипак није без последица. Наиме, због недостатка сточне пијаце и зараде коју она доноси, „Стандард” од СИЗ-а тражи одштету. СИЗ нема пара, па ће „Стандард” вероватно тражити паре преко суда. Можда ће их и добити. Тај новац ће морати да обезбеде грађани, они исти који се

138

муче без сточне пијаце и за прасе иду чак у Рибаре газећи блато периферијских њива. А за све то време добро насута ледина надомак града лежи бадава. Та ледина није сахат-кула, али ипак казује колико је сати.

(13. јул 1988)

Свака диктатура у почетку личи на освајање слобода, па је тако било и у Србији те 1988. године. Слобода за све убрзо се претвара у слободу за одабране, али у почетку сви кушају њене плодове и свима промене које наступају изгледају сјајно. Али док се једни труде да прошире слободу говора, други се упињу да прошире слободу богаћења. Они који су одувек мислили само на новац, који су стекли велику праксу у изигравању лабавих, промајних социјалистичких закона, сада су почињали да вуку запањујуће инвентивне и далековиде потезе: почињали су да продају друштвену земљу! Све је то, разуме се, још увек било под окриљем „колектива”, то јест друштвених предузећа, али сви су знали да од тога вајде могу имати само директори. Конкретна продаја коју сам овде акцентовао ваљда је осујећена, али „проналазак” није. Продаја друштвене земље у најразличитијим формама касније је добила неслућене размере и траје до дана данашњег, посебно у градовима где земљиште има високу цену. Продаје се свако парче градског земљишта на које неки парајлија баци око. Посао са земљиштем је постао толико уносан да су многа предузећа, у процесу приватизације, продата само зарад земље коју поседују.

139

ДОБАР ЧОВЕК И ЗЛО ВРЕМЕ

У прошлу недељу на јагодинском гробљу сахрањен је возач хитне помоћи Медицинског центра Радомир Димитријевић, кога сви познају под надимком Де Гол. Умро је један обичан, скроман човек, радник, а пред црквом на гробљу одакле је Де Гол полазио на свој вечни починак тискао се силан свет. Његови рођаци, пријатељи, сарадници, познаници, комшије, свет из улице, људи из колектива, млади и стари, непознати и познати, угледни и виђени Јагодинци. Шта је све ове људе окупило на сахрани овог скромног човека? Нажалост, никаквих говора није било. Свештениици су одржали опело, препоручили су Богу душу овог раба Божјег, овог мирног и скромног човека који је, ако ико, заслужио милост божју, али нико се није обратио људима да им препоручи живот овог човека, оно што је била његова суштина, што је остало да живи, што је нагнало толике људе да дођу и да му одају последњу пошту. Људи су ипак говорили. Шапутали су тихо између себе и у тишини поворке могло се чути понешто из живота шофера Радета. Деценијама је возио кола хитне помоћи, ауто који се толико пута тркао са животом. И никада није одбио да крене, у било које доба дана и ноћи, по било каквом времену, никада није кренуо са мрзовољом и гунђањем, никада се није заборавио и успорио, никада се није наљутио на оне које вози нити је одбио да им учини какву људску, малу услугу, да повезе овога и онога, ово и оно, успут, у журби његове свакодневице, какву поруку за болесника, поздрав, мали поклон од најближих. На Радета Де Гола увек се могло рачунати, њему се могло увек обратити, никада није одбијао, нити је умео да одбије, помоћ људима. Овај окупљени свет на сахрани посведочио је да уме то да цени, да га је дирнула доброта тог човека и ретка племенитост. Али требало је свакако рећи, викнути јако, да сви чују: ево шта значи бити добар ради доброте саме, бити добар и у зло време, када су све вредности окренуте наглавачке, када увећан рад не доноси профит него губитак, када они који раде зарађују мање од оних који не раде, када друштво мрзи оне који воле и воли оне који мрзе; упркос том злом времену, упрокос свему томе, упркос овој немуштој 140

сахрани, живот овог скромног човека светли у општем мраку, брани нас, подржава нашу веру у нашу доброту, у нашу праведност, у нашу моћ да то препознајемо и да то волимо. У тренутку када је шофер Де Гол кренуо на вечни починак и кад су зазвонила црквена звона, његови камарати укључили су тужне, завијајуће сирене кола хитне помоћи. Дирнути том пажњом, многи су заплакали. Можда су то биле, негде дубоко унутра, и сузе наде: звучале су те сирене и као заклетва пријатељу, као обећање да ће живети онако како је он живео и радити онако како је он радио.

(24. фебруар 1993) Више нисам био главни уредник и нисам могао да пишем слободно као што сам писао. Избор чланака које сам писао од почетка 1989. до краја 1992. већ је био ушао у књигу под називом ЗЛОЧИН ВЛАСТИ која је чекала издавача. Неколико година касније (1997) ту књигу, са рецензијом Војислава Коштунице, из времена када је био само један од лидера ДЕПОС-а, објавиће издавачка кућа Народна књига из Београда. Дакле, те 1993. ја сам опет имао уредника-цензора (био је то сада Станимир Станковић), који је будно мотрио да се не објави ништа што би сметало режиму. Но, репови слободног, отвореног, демократског листа, какав је „Нови пут” био до пре само неколико месеци, још увек су се вукли и Станковић није имао смелости да баш све забрани. Ипак, уз гунђање и прекоре да „злоупотребљавам смрт једног човека ради политичарења”, избацио је реченицу која гласи: Тај живот који смо, ево, препознали, брани нас од наших сатана и од оних у свету који, због њих, све нас сатанизују. Овом реченицом хтео сам да покажем да у овом тужном скупу видим и димензију тихе побуне, немог протеста. И заиста, убеђен сам да је он то и био. Али требало је чекати више од седам година да ова нема поворка која је ишла за ковчегом возача Радета нарасте до цифре од петсто хиљада, да седне у возове, аутобусе, камионе, аутомобиле, да се одвезе до Београда, да подивља од полицијске репресије, пендрека и сузавца, да провали у зграду Скупштине, демолира је и запали, да потом то исто учини и са Телевизијом, и да коначно, тако, докине српски режим мржње.

141

142

ДЕЦА И РАТ

Рат који се данас води на југословенским просторима посебно је неправедан према деци. Деца увек трпе последице рата, али овај пут она су пречесто и директне жртве и предмет сваковрсног, суровог физичког и духовног насиља. Најмање што може да им се догоди јесте да остану без завичаја, без дома, без свог природног окружења, да се нађу у понижавајућим условима избеглиштва и немаштине. Последице овог рата, на један другачији начин, трпе и деца у овим нашим подручјима која нису захваћена ратним пожаром. Слике насиља које дању и ноћу светлуцају са телевизијских екрана утичу на психу малишана на начин који је не само тешко контролисати, већ често и појмити. Код младих све чешће су појаве депресије, апатије, бесциљности и опструкције на једној страни, и насилничког понашања, несхватљиве агресивности, бездушности на другој страни. Порастао је број самоубистава и убистава, туче и рањавања. Недавно је један дечак у Јагодини пред улазом у једну зграду покушао да закоље пса, љубимца деце из те зграде. Деца су вриштећи узбунила родитеље и спасла своје куче, а мали убица је побегао. У једно одељење школе „Бошко Ђуричић” пре неки дан упала су три дечака и затражила да један ђак изађе – да би га тукли! Наставница их је отерала, али они су касније ипак претукли тог ђака. Нека група малих хулигана је, опет, од једног ученика ове школе захтевала новац, па кад га није добила – напала га је физички и један га убо ножем. Ова ствар ће имати и судски епилог. У свим школама наставници алармирају да је порастао број туча, о крађама не вреди више ни говорити. Школски инвентар је такође на удару. Ломе се столови, столице, врата, прозори, учила. Рат не бесни само у српским крајинама. Рат бесни и у главама наше деце. Како га зауставити?

(3. март 1993)

143

144

ГЕНЕРАЦИЈЕ У ПРОЛАЗУ

Зима је ова без снега. Ухватио сам себе више пута у чежњи да се деси то чудалество, како је говорио Радован Зоговић, да се град поново, одозго, слаже – бијело и назидан и приснижен. Да га бар снег учини другачијим и поетичнијим. Заиста, овако зимски огољена, прљава, неопраних улица, Јагодина као да показује своје ране, као да се жали, тражи заштиту и разумевање. Свакодневно пролазим крај парка Учитељске школе. С љубављу засађен и негован, парк који су посећивали српски краљеви, који су генерације ученика одржавале у беспрекорном стању, сада је запуштен, обрастао у коров, стазе руиниране, клупе поломљене, ситно растиње заломљено, ограде оштећене. Нове генерације ученика престале су да воле ово свето место. Свуда бацају масне папире, кесе са остацима хране и старе ђачке свеске. Уместо у канте за ђубре, бацају и канте за ђубре. Поломе их, искриве, згазе и баце и њих у парк. Имао сам прилике да улазим у школу. Нова школа, нове учионице, нов намештај. Али однос према свему томе исти као и према парку. Прозори искривљени (и поразбијани), столови „изрезбарени”, на зидовима нема цртежа, мапа. слика, све је пусто и огољено као зимске улице без снега. Ни у другим школама стање није боље, још је и много горе. Ни у другим деловима града није боље. Нове клупе на кеју поред Белице демонтиране и поломљене, тешке бетонске жардињере бачене у реку, улична светла поразбијана. У самом центру, поред робне куће и хотела, нови метални канделабри искривљени! Колико је снажних младих руку морало да се ухвати за канделабр од ливеног гвожђа да би га искривило! Нови и комплетно уређен парк око Музеја наиве демолиран је у мери у којој је то могуће без булдожера и других тешких грађевинских машина. Делује прљаво, жалосно и поражено. Као да се бранио и није се одбранио. Као да је нешто скривио па је сурово кажњен. Шта је скривио тај парк, шта је скривио овај град? Нове генерације младих понашају се према свему као да су у пролазу, као да их ништа не интересује, као да не живе у овом граду и као да никада у њему неће живети. И горе од тога. Као да их је неко 145

силом довукао у овај град, у ове школе, у ове паркове, на ове улице, под ова светла, пред ове излоге, у ове продавнице и кафане, па су због тога љути и очајни и искаљују свој бес. Као да су немоћни да се одупру и казне онога који их је овде заточио, они се свете стварима недужним које су створене да и њима служе, и пре свега њима. Јер на младима свет остаје. Те улице, те школе, ти паркови, та светла, њима треба да остану у наслеђе. А они их не желе ни за себе ни за оне који ће доћи после њих. Ти наши млади људи, ти школци који се осећају међу нама као да су у пролазу, као да су овде само накратко, у мимоходу за неку другу, праву, њихову домовину, понекад уистину тако и учине, оду из ове земље. Обилазе стране амбасаде, пишу молбе за исељење. Понекад им то и успе. Недавно ми се једна познаница похвалила да јој је ћерка отишла у Канаду. Легално, преко амбасаде. Чак и у овим тешким временима кад је на Србе у свету повика, неко прихвата нашу омладину. И питам се, кад ти наши млади оду тамо, у те стране земље, у тај бели свет, да ли се и тамо понашају као да су у пролазу, да ли и тамо искаљују свој бес на недужним стварима? Често се распитујем о томе, пратим штампу, читам вести. Копка ме да дознам да ли понесу са собом те лоше навике, ту мржњу, тај дивљи рушилачки бес, или се тамо, у тим новим земљама, смире и упристоје. Желим да дознам да ли су они рђави, или са овом њиховом домовином нешто није у реду?

(24. фебруар 1993)

146

ЂАК И ПУШКА

Од чувеног југословенског система општенародне одбране, који је, наводно, измислио лично Тито, па на конто тога добио и почасни докторат наука и чланство у свим нашим академијама наука, није остао ни камен на камену. Кад се заратило, тамо где се заратило, такозвана општенародна одбрана се или претворила у регуларну војску, или у дивљи лов на људе, хајдучију и пљачку. Треће и није могло бити. Рат је исувише озбиљна ствар. Или се ратује по правилима, војнички професионално, или се све сроза на освету и криминал. Пропала је општенародна одбрана, али није пропала припрема за њу, оно што јој претходи. Наука о убијању непријатеља остала је као обавезан предмет у свим нашим школама. Додуше, одбачене су замршене и небулозне теорије о наоружаном народу, па је предмет претворен у праву војну науку. Деца уче као да су уписала какву војну академију, као да се за официре спремају, темељито и детаљно, о свим врстама пешадијског наоружања. Облик, делови, употреба, балистика. Општенародна одбрана је мртва, али неки делови тог разгранатог полипа, и то тамо где нам најмање треба, у школи, живе и даље. Заиста, нико паметан да пита: ако већ нема општенародне одбране, чему толика милитаризација деце? Свако нормално дете, ако баш затреба, научиће за десет минута, на практичан начин, да рукује сваком врстом пешадијског оружја. Та оружја се праве просто и функционално да свако може да их употреби и без нарочитих припрема. Чему толико удубљивање? Зар није данас далеко неопходније да се време које школа троши на изучавање справа за убијање употреби на моралну подуку деце, како би се од њих створили грађани способни да потржу аргументе и истину, а не пушке и пиштоље? Зар нисмо већ констатовали да су наше школе кроз много деценија уназад, наше „шуварице”, биле фабрике за производњу полуинтелектуалаца, некултурних, неваспитаних и недоучених стручњака чија је главна карактеристика била да се без икаквих моралних скрупула боре за своје место у овом иначе лоше скројеном систему? Те упропашћене генерације наших 147

ученика данас су актери нашег јавног живота од чијег деловања нам се почесто смучи живот. Десио се недавно, у једном селу надомак Јагодине, један страшан и трагичан догађај који је ове две бољке данашњег тренутка – војну преученост наше омладине и недостатак моралних скрупула – довео у жижу и претворио се у метафору зла. Један младић од 17 година узео је очев карабин и, нишанећи прецизно као какав професионалац, кроз стакло прозора једним хицем убио своју комшиницу, једну усамљену старицу чија деца живе у иностранству. Учинио је то без икаквог повода, чисто из знатижеље да види како се убија, да види последице свог вешто испаљеног хица, свог поготка у живу мету, да осети узбуђење смрти које му нуди очева пушка на зиду. Младић је знао да употреби оружје, али није знао да се њиме не сме убити недужан човек.

(12. мај 1993)

Један ражаловани уредник покушава да се удене у норме коју су му наметнуте и да се уздржава од директних оптужби и квалификација. Пишем о лошим појавама, дајем читаоцима слике које и они гледају, свакодневно, али настојим да их учиним упечатљивим. Захуктава се година 1993, година инфлације, несташица, разношења имовине, лова у мутном, пљачки, превара, неморала и неподопштина сваке врсте, али ја не могу о свему да пишем, већ само „из свога делокруга”. Опет сам уредник за културу па су ми ђаци и омладина ресор. А година 1993. је избрисана из евиденције, она се данас не рачуна ни у шта. Колико је била тешка да се преживи, толико је данас лака у рачуну: она није имала производњу и потрошњу, доходак и лични доходак, промет, извоз, увоз, раст и пад – ништа што може да се убележи и упамти. Једна празнина. Имала је лоповлук, пљачке и безобразлук, Језду и Дафину, али ни то није ушло у попис, ни о томе није имао ко да води рачуна, са јунетом отишло и уже. Сећам се како су неки привредници узимали кредите од по неколико стотина хиљада марака да изграде нове производне хале, па их већ при крају године враћали у динарској противвредности која је била десетак пута мања. Сећам се како су радници Робних кућа „Београд” и других трговина сакривали скупоцену робу па је после куповали по

148

непромењеним, смешно ниским ценама, а сада кукају што су им трговине пропале и са њима радна места. Данас је све промењено, споља и изнутра, свуда је заведен ред, много се и лепо гради. Рђавих ствари има и данас, али око њих се диже страшна галама. Колумне које сам писао 1993. биле су инцидентне, једва су успевале да буду објављене, данас би биле исувише углађене, нико више тако не пише. Сада се за све неко прозива, напада, оптужује. Немерљив напредак. Али ипак на сваком кораку срећем људе који ми говоре да је данас много горе него што је било! Они говоре то са таквим убеђењем да ме присиљавају да размишљам: шта им је то, дођавола, било онда боље? Знам одговор, знам, али – која вајда? Код сваке промене људи очекују да на власт дођу не само паметни, већ и поштени, искрени, добронамерни. А то се никад не догађа и људи се због тога силно разочарају. И сада су, као и увек, на власт дошли људи сумњивог морала и лепљивих прстију. Нису на власт дошли добри, већ они који имају, како је говорио Ниче, вољу за моћ, а ти по правилу нису добри. Ниче није грешио кад је тврдио да воља за моћ и доброта не иду заједно, да воља за моћ искључује доброту. Они који поседују доброту, самилост, разумевање, оболели су од ресантимана и не служе ничему јер не стварају ништа. Стварају они који су јаки, који имају вољу за моћ и који владају слабима. Ниче није грешио у разумевању карактера, грешио је у разумевању њихових односа. Јаки и зли ће се увек докопати власти, али добри и самилосни више не кукају над својом судбином, него се боре да ограниче власт. Ресантиман поодавно има друго име. Зове се – борба за људска права. Они који чезну за правдом, који су оболели од самилости и спремни да се жртвују за друге, стварају јаке институције које се боре за њихове идеале. Трпети више није модерно. Ако неко не жели да буде власт, то не значи да ће трпети сваку власт. Они који сматрају да могу да владају без разумевања за народ и његове потребе, доживеће на изборима пропаст и срамоту.

149

ПЕНЗИЈЕ

Поштар са надутом торбом који жури да обиђе сплет уличица у предграђу, који са смешком броји новац стојећи пред вратима и извињавајући се што нема времена да уђе, а и већ је доста кафа попио тога јутра – то је донедавно била стварност и наших пензионера. Сада, међутим, то је за њих само некакав далек, магличаст и нестваран сан. Нешто тако обично постало је у њиховој свести необично. Готово да не верују себи да је тако нешто и постојало. Подела пензија постала је тежак и напоран државни посао о коме цела држава стално размишља и напреже се до крајњих граница да га обави. Телевизија и радио преко целог дана емитују вести о томе како, на који начин и када ће пензионерима моћи да се исплате њихове пензије. За новац путују специјалним камионима у Београд. Кад стигну, новац се из СДК исплаћује банкама, али никад га нема довољно за све и у довољно ситним апоенима да може да се исплати у целости. Тако су вести које стижу са радија и телевизије само делимично тачне. То ствара страшну нервозу. Кад објаве дан исплате пензија и њену висину, пензионери израчунају колико чега могу да купе. Док стигну на ред у банци да подигнму свој новац, он вреди упола мање. Свако зато жури да буде први, од зоре стаје у ред пред банком и чека да се отоворе шалтери. Стварају се невиђене гужве. Идилична слика веселог младог поштара који звиждуће док разноси пензије и одбија да се послужи кафом постоји још само у филмовима. Гледао сам ових дана како јагодински пензионери примају своје пензије у Југобанци. Банка се испуни у тренутку кад се отвори и на свим шалтерима створе се огромни редови. Људи се тискају да предају књижице у које најпре њихове пензије морају да се упишу као „штедња”, а одмах као „исплата” (зато се прво чека на шалтеру код ликвидатора, а потом на шалтеру благајне!), али службеници одуговлаче са пријемом књижица. Говоре да још нису стигле паре, или не раде терминали, или нема ситнине. Онда приме књижице, почну да их „обрађују”, па прозивају власнике. Набавили су звучник са појачалом па један од службеника узме микрофон у руке и повишеним тоном прозива пензионере. Понеко 150

није ту па га зову више пута. Човеку позлило па га извели напоље, или ко зна шта је друго у питању. А књижица не може у терминал ако власник не иде одмах на благајну да подигне новац, јер се онда неће сложити благајна са ликвидатуром. Па виче службеник осорно та имена, љути се. И та огромна шалтер сала Југобанке, сва у стаклу, мермеру и итисонима, наједном личи на некакву свадбарску шатру у којој је завладала чудна нервоза, јер су однекуд банули неки незвани гости. Делује то тако нестварно. Заиста, где то има, у којој земљи на свету, да је тако тешко да се људима изброји и подели њихов новац.

(12. јануар 1994)

Само који месец касније ступиће на сцену чувени деда Аврам, гувернер Народне банке, кога је Милошевић довео из Америке, убедио да заборави на велику доларску пензију и тешку болест и да отпочне спасавање српског, до краја израубованог финансијског система. Пљачка помоћу инфлације, наиме, давно је била прешла свој зенит и постајала контрапродуктивна. У државну касу више се нису сливали никакви приходи, а системи пљачке који су још функционисали све више су измицали контроли, богатили су се и непожељни, друштвене фирме почели су будзашто да откупљују и тајкуни из супротних табора. Убедили су честитог деда Аврама да је Србија упала у беду због ратова у окружењу које је морала да финансира, због неспособних гувернера, због опште збрке и незнања, и он се, што би рекли клинци, примио. Израчунао је очас да целокупни платни промет у Србији тог момента износи само шесдесетак милиона немачких марака, ставио толики девизни депозит у касу, одштампао у том износу нове динаре – и прогласио их конвертибилним. Од силних милијарди плате су спале на 30 – 40 динара, то јест марака. Банке су, онима који су то хтели и могли, за један динар морали да продају једну немачку марку, и то без провизије. Догађало се чудо: службеници су завлачили прсте у трезоре који су прогутали 20 милијарди марака народне штедње и отуд извлачили марке да их продају за динаре! Дека са својим цегером шетао се по пијаци и уверавао народ да се више не боји, да је сада тако и да ће тако и остати, и народ му је веровао. Нестале су страшне гужве у банкама. Прорадиле су поштанске торбе и

151

призор који сам описао брзо је заборављен, тако брзо и темељито да данас делује надреално, као да је сцена из Бергмановог филма. Али деда Аврама су лагали. Иза леђа су му штампали динаре и вредност марке опет је почела да расте. Лопови нису могли без крађе. Опет су се појавили дилери на улицама. Дека се разочарао и ушао у отворен сукоб са режимом. Две године касније убедили су га да стане на чело новостворене опозиционе коалиције „Заједно”. Он је пристао и, онако стар и болестан, једног лепог летњег дана 1996, кренуо са Зораном Ђинђићем, Вуком Драшковићем и Весном Пешић да по Србији држи предизборне митинге. Првог дана на програму су били митинзи у Пожаревцу и – Јагодини. Пре подне у Пожаревцу, поподне у Јагодини. Тог поподнева први пут сам уживо гледао и слушао Драгослава Аврамовића, популарног деку Аврама. Био сам одборнички кандидат и заједно са осталима стајао на бини испред робне куће „Београд” чекајући да се појаве лидери из хотела. Они су се најзад појавили, али дека Аврам је каснио. Неко дође и рече како га на вратима хотела сколетео неки завичајни писац и, уз епске уводе, хоће да му поклони своју књигу, роман о историјским борбама Јагодине за ослобађање од Турака. Умислио да дека Аврам чезне за тим штивом и да ће му због тога бити довека захвалан. А старац се једва држао на ногама. Видео сам га како се пење на бину уз туђу помоћ, потамнео у лицу, испијен и уморан, и беснео сам у себи због толике нувиђавности тог писца. Дека Аврам, овако болестан, кренуо да мења Србију, а локални писци му уваљују књиге! Боже, спаси нас! Срећом, лидери који су га пратили имали су више уважавања. Чак је и глагољиви и сујетни Вук Драшковић започео свој говор реченицом: „Бићу кратак, јер иза мене треба да говори неко ко је много важнији!” Дека Аврам је говорио на крају и држао се добро, био је јасан, језгровит и сугестиван, из њега је зрачила снага воље која је била у потпуном несагласју са снагом тела. Привредник Драган Николић Феман, високи функционер Демократске странке у то време, као домаћин, позвао нас је да после митинга дођемо у мензу његове фабрике, на освежење и дружење. Сели смо у кола и кренули. А тамо, у тој мензи, свој у плавим плочицама, дочекала нас је постављена трпеза – препуни тањири печења, салате и хлеба – и музика, два хармоникаша са певачицом. Свирали су док смо улазили као да смо гости на свадби. Припала ми је мука од срамоте и нелагодности. Погледао сам по сали и видео да Ђинђић није ни дошао. У челу софре седела је, чинило ми се ледено мирна и раширених очију, Весна Пешић, а до ње деда Аврам и Вук.

152

Сели смо и ми, попунили софру до краја, и настао је тајац. Сви су чекали да се најпре послужи деда Аврам, али он није на то ни помишљао. Гледао је испред себе у једну тачку и ћутао. Њему је, по свој прилици, у том тренутку, дијализа била преча од печења. Весна је, тек да нешто уради, убола виљушком листић салате, а Вук је, из солидарности, такође само мирно седео. После десетак минута устали су и, извињавајући се да им се жури, отишли. Певачица је опет нешто промукло певала, хармоникаши су је пратили. Било је већ касно поподне, а ми нисмо ручали и били смо гладни. Печење је било изврсно и мамило нас је, али било нас је, после свега што смо видели, срамота да једемо. Ипак, појели смо по парче два, тек да не испадне да бојкотујемо добру намеру домаћина, па се покупили и ми. А сутрадан у штампи осванула једна реченица којом деда Аврам, без икакавог образложења, отказује своје лидерство у коалицији „Заједно”. Нити је он икад рекао, нити је, и поред велике полемике и нагађања, ико одгонетнуо зашто је повукао такав потез, али ја сам био уверен да је на то пресудно утицао управо митинг у Јагодини. Пре свега, није био нарочито ни посећен. Од четрдесетак хиљада житеља, окупило се једва нешто око пет хиљада. Морао се деда Аврам запитати – где су остали? Коме то он треба да поклања оно мало својих дана који су му преостали? Можда повлачење деде Аврама заиста нема никакве везе са оним што се догодило у Јагодини, али ја се ни данас не могу отети утиску, сећајући се његовог немог погледа у Фемановој мензи, да је управо тада схватио да Србија неће промене, а да и она незнатна мањина која се за њих бори заправо не зна шта жели и своју срећну будућност замишља као трпезу са печењем, уз певачицу и хармонике.

153

ГИМНАЗИЈА КАО ЗАВИЧАЈ Вељку Губерини, уместо честитке за педесетогодишњицу матуре

На Видовдан, 28. јуна, кад се до краја упали светлост овога лета, навршава се тачно педесет година од матуре последње ратне генерације, 1944. године. То су они које је слобода затекла за ферија: матурирали су у јуну, још увек под окупацијом, а на факултет кренули касно у јесен у новој, ослобођеној и обновљеној Југославији. Слободи се не гледа у зубе. Они су били млади и полетни и радосни због свега што се десило, жељни знања и афирмације. Генерација матураната јагодинске Гимназије из 1944. добила је 1969. године, за стогодишњицу школе, Златну плакету. После нашег најавног текста у претпрошлом броју, када смо најавили да ћемо писати о истакнутим ђацима Гимназије, јавили су нам се писмом представници ове генерације Милан Митровић, пуковник у пензији, и Вељко Губерина, адвокат, са призвуком протеста што та чињеница није споменута. Ми смо писмо објавили, са жељом да таквих писама буде много више, јер само они који су живели у том времену могу да врате право сећање на њега. Наша је жеља да се о 125-годишњици Гимназије напише и чује много од онога што је вредно да се не заборави, али смо свесни да никада неће бити споменути сви који су, у дугом низу деценија, били и остали понос школе. Таквих је много и простор у новинама је за то исувише мали. Али то не сме да нас спречава да о некима, ипак, говоримо. Овога пута реч је о Вељку Губерини. Нека му овај напис у нашем листу буде уместо честитке за педесетогодишњицу матуре, њему и његовој генерацији из 1944. Породица Губерина обрела се у Јагодини у ратном вихору, бежећи однекуд из српских крајина испред усташког ножа. Вељко је ту учио више разреде Гимназије и матурирао. Живот га је после тога одвео из овога града, али он није престао да га носи у срцу и да се осећа Јагодинцем. Јагодина за Губерину тих година – то је била Гимназија. Кажу за људе протеране са огњишта, кад их лепо приме у другој средини, да на чудан начин заволе свој завичај. И Губерина тако воли свој други завичај. Никада још није пропустио да у својим јавним

154

наступима, када је о њему била реч, истакне да је у Јагодини учио Гимназију и матурирао. Гимназија је била и остала његов завичај. Животни пут овог сјајног јагодинског гимназисте био је необичан, а његов професионални успех као адвоката готово невероватан. Иако веома рано сукобљен са „диктатуром пролетаријата” у варијанти Јосипа Броза, означен као дисидент и сурово кажњаван – или баш због тога – Губерина је успео својом необичном надареношћу, готово непојамном бистрином, али и надљудским радом и упорношћу, да постане најпознатији и најнезависнији адвокат, не само у тадашњој једноумној Југославији, већ и у свим комунистичким земљама које су тада представљале половину планете. Бранећи убице, криминалце и свакакаве трагичне преступнике, Вељко Губерина је успео да стави на оптуженичку клупу, заједно са њима, цео један заблудели систем права који се примењивао у Југославији и на половини Земљине кугле, који се заснивао на грубој сили, диктатури моћника на једној страни и слепој послушности на другој. Суднице у којима је он говорио постајале су јавне трибине на којима се, уз помоћ необоривих чињеница у једној тако важној области као што је правосуђе, храбро до дрскости, критиковао један недодирљиви, фараонизирани режим. Његов глас постао је глас наде не само за оптужене, већ и за милионе других који су патили због различитих других, бројних, незамисливо замршених и неизрецивих неправди. Својим даром, знањем, елоквенцијом, искуством, Губерина је од своје професије адвоката успео да створи за себе штит довољно снажан да издржи нападе беса и незадовољства режима. Нису му могли ништа јер се лукаво држао правила игре која су сами прописивали. Склонити Губерину, значило би уклањање сваке демократске маске и завођење отворене диктатуре и у судству. Морали су да трпе, да се савијају под ударцима, да се праве невешти и узмичу. Један човек, сам самцит, са оним што му је било доступно, са књигом фолирантских Брозових закона у рукама, поражавао је један сурови режим, раскринкавао га, подсмевао му се, извргавао га јавном руглу. Правни случајеви „Воз борј 116”, „Точиловац”, „Деспотов” и други, које је заступао Вељко Губерина, далеко су превазишли интересовање које изазивају занимљиви судски процеси и постали синоним за пркос режиму, за моћ да се говори истина, да се тиранији згази на реп.

155

Упркос свом анимозитету и непријатељству које је режим морао осећати према Губерини, он је ипак постао медијска звезда, пре свега у светским па и у нашим гласилима. Тај пророк демократије напросто се није могао спречити у својој вулканској захукталости. Толико је био суверен и надмоћан у свом занату, толико је био доминантан у знању, да је режим морао да узмиче. После Губерине дошли су други. Али њему остаје слава првака, човека који је успео да оствари оно о чему су генерације других само маштале. Животно дело Вељка Губерине уткало се тако и у ђердан успеха јагодинске Гимназије коју он тако емотивно носи у срцу. (Нови пут, 16. март 1994) Метеорски успех београдског адвоката Вељка Губерине од самог почетка је посебно привлачио моју пажњу управо због те шире димензије његовог деловања. Брозов казнени режим био је често бруталан и у бити неправедан. Привилеговани нису кажњавани никада, а послушни су често успевали да избегну казну. Судило се „у име народа” остатку народа. Али бахато и аљкаво, и без материјалних доказа, са изнуђеним признањима, лажним сведоцима. Полицији, која је често окривљенима одваљивала бубреге да би дошла до признања, веровало се а приори. Кога је полиција осудила, осудио га је и суд. У такво аљкаво и политизовано правосуђе професионалац као што је био Губерина уносио је праву панику. Догађало се да сурове убице које је бранио Губерина, збога рђаво спроведеног истражног поступка и слабих материјалних доказа, буду на корак од слободе! То је изазивало невиђено медијско интересовање и свакоме је онда постајало јасно да таквим деловањем, рушећи такав судски систем, Губерина руши и режим који га је створио. Али они који су, тада, о томе писали, разуме се да нису смели то да спомињу. А Вељко Губерина је био тако велики професионалац да никада не би признао да је у свом раду имао било какву другу примисао осим да правним средствима и у складу са важећим законима брани пред судом своје клијенте. Међутим, далеко од тога да није имао свест о томе да његове одбране имају и ту ширу димензију. Показала је то и његова реакција на овај текст у Новом путу. Убрзо је дошао у редакцију да се упознамо и тада ми је рако да је овај текст разаслао својим пријатељима свуда по свету. Ретко је када после тога говорио јавно о Јагодини а да, поред других њему драгих имена, не 156

спомене и моје. Редовно ми шаље све књиге које објави. Овај текст уградио је у шести том своје обимне књиге под називом Сведок историје.

157

БОСАНСКИ СИНДРОМ

Хакија и чакија стављени су и у песму. Хакија је Босанац, Муслиман, а чакија је његов нож. Брзина којом Хакија потеже своју чакију на сваког који га погрешно погледа или ослови одавно је на овим просторима мера нецивилизацијског нивоа, простаклука који се као тешко, отровно испарење вуче у доњим слојевима друштва. Хакија и његова чакија, као авети, изађу понекад из мрачних улица подземља, из лавиринта у коме су загубљене вредности људске цивилизације – вера, морал, савест, самилост, разумевање и човекољубље – и појаве се у времену и простору где их слабо ко очекује. Изазову стрес, згражање, мучнину, отпор и бунт. Огласе се народне вође, утицајни појединци, друштвене организације које чувају вредности друштва и поставе питање шта се догађа, где су то попустиле кочнице морала, витештва, савести и људскости. У последње време Хакија и његова чакија готово да су међу нама, одомаћено се шетају нашим улицама, обилазе кафане, куће, клубове и кафиће, завирују у сва места где се окупља наша омладина. Оставе свој крвави траг и оду готово дигнуте главе, не скривајући се. Само пре неколико дана, на плочнику пред кафићем, у центру Јагодине, један младић који је тек напунио 17 година остао је да лежи прободена срца. И шта сада? Хоће ли се огласити наше народне и духовне вође, наши политички, верски и школски поглавари, хоће ли покренути своје институције, хоће ли заказати ванредне седнице, хоће ли се огласити порукама и саопштењима, хоће ли жигосати зло и тражити пута и начина да се оно протера и сатера у ограђене и добро контролисане просторе нељудскости, камо и припада? Сумњам. Ко зна који је ово по реду злочин Хакије и чакије за који се нико не осећа одговорним. Чак ни милиција више не издаје званична саопштења, но само одговара преко воље, тешко и с муком, ако неко пита. Тешки и прљави рат који се, ево, већ две године води у Босни, коме су управо Хакија и чакија дали основну антицивилизацијску карактеристику, ослабио је наше моралне критеријуме и појавио се као подмукли, разарајући фактор. Потреба да и наше младе главе 158

учествују у том рату, да гину за више циљеве и идеале, да бране веру и нацију, заузела је велики простор у нашем јавном животу, у нашим медијима – на телевизији, радију, у новинама, чак и у школским уџбеницима. Томе се не би имало шта замерити да са тим позивима за одбрану наше државности и наших живота, у сразмери која је неопходна, расту наша вера, морал и људскост. Нажалост, ратни поклич за одбрану код омладине готово у потпуности лишене моралног и верског васпитања може да делује као позив на убијање. Уместо да се одбранимо од Хакије, ми се на њега угледамо. Тај босански синдром је ту, нема разлога да жмуримо и да се завравамо, но да гледамо како да га превладамо.

(25. мај 1994)

159

ВОЗ, КОНДУКТЕР И ВОЈНИК

Железничке станице поново пружају слику „из добрих старих времена” кад аутопутева није било и када се претежно путовало железницом. Пред долазак сваког воза окупља се велика група путника. Такву слику пружа и железничка станица у Јагодини у недељу предвече. Људи чекају брзи воз који из правца Ниша стиже у 17 сати и 45 минута. И воз стиже, зачудо на време. Путници се тискају, журе да убаце ствари и да ускоче у вагоне, брзи је воз, нема се много времена. Они који испраћају рођаке и пријатеље измакли су се корак-два и чекају да воз крене, да махну руком за срећан пут. Али воз не креће. У вагону на средини композиције, тачно наспрам преосталог народа који не путује, или не путује тим возом, нешто се догађа. Крупни, бркати кондуктер оштро заповеда некоме да напусти воз јер нема карту. Никога он неће да вози бадава, виче кондуктер, док је њега живог нико се неће возити без карте. Али путник без карте, невидљив за нас који догађај пратимо са перона, не напушта воз. Не чује се ни његов одговор кондуктеру. Уместо њега говоре путници који су, у ходнику воза, окружили кондуктера. „Пусти војника” – галаме – „шта си навалио, како те није срамота! Шта ако је без карте, једном војнику тако нешто се може прогледати кроз прсте!” У питању је, значи, војник. Али кондуктер не прави разлику. Он се уживео у улогу чувара воза са дивљег америчког запада који по цену живота и смрти мора да заштити воз од слепих путника. „Воз не креће док он не напусти купе!”, виче да чују и они у возу и они крај воза – „где је милиција да га избаци, има ли овде милиције?” Има милиције. Два млада милиционера улазе у воз да интервенишу. Убрзо, међутим, излазе и шире руке. „Ми нисмо надлежни да избацујемо војника из воза” – кажу – „он не прави никакав неред и нема разлога да интервенишемо”. Време пролази, воз стоји, путници почињу да губе живце. Пусти вој-ника! Пусти вој-ника! – скандирају. Кондуктер и даље неумољив. „Воз не креће док га не избацим!” – виче – „где је отправник возова, има ли овде отправника возова?”

160

Има отправника возова. Он је ту и све то гледа у чуду. „Ја нисам надлежан да избацујем путнике из воза” – каже отправник и гледа на сат. – „Воз касни без разлога већ 15 минута” – каже – „молим путнике да уђу у воз, даље закашњење не могу да толеришем!” Отправник почиње да звижди, да даје знак за полазак, љутито, маше истовремено сигналном палицом и руком. Кондуктер и даље протестује, путници галаме… Воз ипак креће, ваљда је и машиновођи досадило ово необично натезање. Воз је напустио јагодинску станицу, полако је нестао у кривини код старог „Јухора”. Они који испраћају рођаке и пријатеље још стоје на перону. Заборавили да машу. Нико није пожелео срећан пут.

(22. јун 1994)

161

ШОФЕР И СТАРИЦА

На излазу из Јагодине код Пиваре, путем према Ћуприји, запутила се сићушна старица. Иде пешице и добро је одмакла од града. Пролазе покрај ње аутомобили, камиони, трактори, престижу је – нико не обраћа пажњу. Бака иде жустро и очигледно се запутила негде далеко. А онда се догађа нешто чудно: неко је ипак приметио старицу, једно возило се зауставља поред ње. И то не било које возило, већ аутобус препун путника. Возач аутобуса „Јагодине експрес” запазио је да бака иде пешке и далеко. Стао је, отворио врата и – на чуђење свих путника – пита: „Куда си се запутила, бако?” „Ја, синко, у Јовац”, одговара збуњено старица. „Е, до Јовца не могу да те повезем, али до Гиља могу, хајде, упадај!” Старица захваљује и улази. У аутобусу – тишина. Људи готово не верују да се догодио овакав гест добре воље у ово време општег себичлука, зла и пакости. Шта ли би шофер рекао да му је баш тог тренутка наишла контрола? Одмахнуо би руком и насмејао се? Или би можда мирно платио казну за свог слепог путника? Шта је натерало возача да поступи овако? Ова жена која је уместо аутобуске карте до Јовца – ја верујем – купила бомбоне за унучиће, можда га је подсетила на сопствену баку која му је такође доносила из града ситне поклоне. Некадашња доброта неке баке платила је овој старици возну карту до Гиља. У роману Браћа Карамазови од Достојевског Аљоша Карамазов каже деци да је највреднија ствар коју могу понети са собом успомена на неко добро дело које су доживели у детињству. Кад год им буде тешко у животу, они ће се враћати тој успомени. У овом аутобусу „Јагодине експрес” било је и деце. Можда ће бар неко од те деце поступак овог шофера понети у живот као своје велико богатство.

(9. новембар 1994)

162

Шта да ради смењени уредник новина коме нико више не жели да наређује шта да ради? Пошто неће да ради оно што сви раде – да пуни новине ратном и националистичком еуфоријом – по старом комунистичком правилу он мора да не ради ништа. Многи привредници, са менаџерским способностима, који нису у послу тражили мишљење својих партијских секретара, били су смењивани са положаја и годинама су ишли на посао да не раде ништа. За њихове канцеларије смишљено је и посебно име: шок соба. Друг из шок собе. Иде на посао, али не ради, да не квари посао другима. И ја сам тих година био нешто слично. Обавеза ми је била – да не радим. И оно што сам радио, више је сличило литератури него новинарству. Слике из живота, цртице са наднасловом Ту, око нас. Али у тим сличицама ту око нас дували су ветрови рата, долазили негде издалека и доносили узнемиравајуће облике нереда и зла. Само ретко, све ређе, контраста ради, бележио сам и понеки пример доброте која се манифестовала све ређе, али је ипак трајала, жилаво, упорно, неуништиво.

163

ОДГОВОР РАДОЈИЦИ ЗИРОЈЕВИЋУ

Иако Радојица Зиројевић уображава да „сатанске душе”, у које убраја и мене, једва чекају да нешто о њему напишу, морам на овај начин, јавно, да га разочарам тврдњом да о њему веома нерадо пишем. Радо бих нешто написао о онима који такве као што је Радојица постављају за директоре, али, нажалост, они су ван сфере интересовања ових малих, провинцијских новина. О Радојици сам писао у оквиру својих радних обавеза уредника за културу и просвету и то само онда кад сам баш морао, кад је јавност била толико изиритирана његовим поступцима као директора Гимназије да се то никако није могло избећи. На пример када је, иако директор, једном одељењу предавао социологију и то на такав начин да су га ђаци буквално најурили из одељења. Био је то први случај у стодвадесетшестогодишњој историји ове угледне школе да ђаци на овако драстичан начин изразе протест због накарадног интерпретирања једног школског предмета. Како сам, као плаћени хроничар поморавских збивања у просвети и култури, могао да прећутим такав инцидент? Разуме се да сам том приликом, у складу са новинарским кодексом који Радојица помиње (он воли да помиње туђе кодексе и да се прави да у послу који он ради нема никаквих кодекса), покушао да разговарам и са њим као директором школе и професором коме су ученици забранили да уђе у одељење. Но, он је одбио да говори, и тада и убудуће, на вјек и вјеков, у складу са својим параноичним ставом да му сатанске душе раде о глави. Тако сам своје читаоце морао да ускратим за више разговора са Радојицом у којима бих му нужно поставио више занимљивих питања. Урадио сам једино што сам могао: поставио сам та питања јавно. Ако већ не могу да добијем одговоре, могу да постављам питања. Да и то има сврхе, показује допис који је срочио Радојица и у коме он покушава да одговори на та питања и опере се од блата које је претходно сам бацио на себе. Шта Радојица-директор има да каже на оптужбе родитеља да је двема ученицима одбио да изда заслужене Вукове дипломе? „Консултовао сам се са два надлежна представника министарства 164

просвете и три директора средњих школа” – каже Радојица. Не каже да је одбио да тражи тумачење од правника у Министарству који је једини надлежан за таква тумачења, да је малтретирао родитеље да сами то учине, да је тражио од родитеља да добију написмено од правника, па тек кад су му они донели написмено, са потписом и печатом, да је он ћутке, без иједне речи, попунио и уручио Вукове дипломе. Читоаци сада лако могу да створе слику: директор мргодно, са зловољом, присиљен од више инстанце, уручује преко свог стола Вукову диплому родитељима који су такође зловољни, разочарани, повређени до сржи у костима; а где је школска свечаност, украшена сала препуна свечано обучених матураната и њихових родитеља, где су дирљиви говори, школски хор који пева химну Гаудеамус игитур, срећна и насмејана лица директора, професора и ученика – јер Вукова диплома као круна успешног четворогодишњег школовања само тако може да се уручује! О томе, наравно, Радојица-директор не жели да говори. „Надлежни” из Министарства и тројица директора (који су за њега такође надлежни тумачи прописа) руководе његовим понашањем. Он правницима не верује и не воли их јер они не умеју да се понашају ирационално, они све тумаче онако како јесте, али њихове наредбе мора да извршава јер их се плаши као пас шибе. А о брљотинама са оценом из владања ученици Марији Живадиновић Радојица-директор има само да каже да се ту не ради о фалсификату него о исправци и да он као директор није вршио исправке. Врло проста логика: зашта год да те оптужују – не признавај. А шта ћемо са чињеницама? У сваком службеном документу, какав је и школски дневник, исправка се врши тако да се види шта је исправљено и ко је исправио. Ако се подаци бришу коректором па се преко тога уписују нови – онда је то фалсификат. Ако су ти фалсификати довели до инцидента, као што јесу, јер се родитељ побунио, онда је директор био дужан да то уочи и предузме мере. А шта је Радојица учинио? Солидарисао се са професором који је брљао у дневнику, чекао да му дође комисија из Министарства, сама открије брљотине и наложи исправку оцене, и тиме постао саучесник у фалсификовању, па и више од тога: као надлежно лице преузео је на себе одговорност за фалсификовање. У том светлу, признање које је учинила професорка Мирјана Вељковић да је сама „вршила исправке” не само да нема правног дејства, већ је мучно и жалосно као покушај да се одбрани директор.

165

Занимљиво је, међутим, „образложење” професорке Мирјане за учињене „исправке”. Она, наиме, тврди да је седница Одељенског већа на којој су закључиване оцене одржана два дана пре завршетка школске године, а да је ученица Марија изостала из школе последњег дана, па су неоправдани изостанци морали да се уписују накнадно! Како је могуће да се оцене закључују пре него што се заврши полугође или школска година? Ако то ипак, из техничких разлога, мора да се уради, онда све што се деси после тога мора да буде ирелевантно и без утицаја на већ закључене оцене! Овакво образложење је уствари признање фалсификата, као што је признање и чињеница да је ученици Марији оцена исправљена – додуше само на четворку, иако јој следује петица, јер су фалсификатори ваљда проценили да је кривица мања ако се призна само за половину! Све ово на најбољи начин илуструје како се Радојица-директор односи према ученицима и њиховим родитељима. А како се односи према професорима – написао је он сам. Уместо да се као дирекор школе труди да заштити углед и интегритет својих професора, он на монструозни начин („уживљавајући” се у его професора Миладина Стошића, замишљајући, ваљда, да је Фројд, Адлер, Јунг или који други велики маг психологије) извргава руглу једног од најбољих професора књижевности у Јагодини, угледног и часног интелектуалца. А зашто? Зато што је професор Стошић указао управо на неприхватљив однос Радојице-директора према старим и угледним професорима, што га је подсетио на неиспуњено обећање и позвао се на његову част и људско достојанство. Каква част, какво људско достојанство код Радојица-директора! Он само повије главу, подигне рамена, страшно рашири очи и јурне напред да „помрси рачуне”, не бирајући ни речи ни средства, свакоме ко се усуди да му стави и најмању примедбу!

(31. јул 1996)

Много пута, крећући се путевима, стазама и путељцима своје професије, на очекиваним и неочекиваним местима, као онај дечак из приче који је носио мливо и у свакој воденици затицао Ћосу кога је управо желео да избегне, сусретао сам се са ликом и делом Радојице Зиројевића. Има га и у књизи Злочин власти, а ово је већ трећи пут да га спомињем у овој. Истакнути комитетски идеолог, добијао је стално директорска места у разним друштвеним институчцијама.

166

Имао је Радојица проверену способност да звучно дефинише закључке, да силу и наметање представља као идеолошко, револуционарно и самоуправно кретање напред. Имао је моћ говора која је код неписмених и полуписмених комитетлија нарочито била на цени. Једно време био је и директор Радио-новинске организације па сам и лично, на различите начине, морао да се ангажујем да се са тог места склони. Био је до те мере склон инцидентима да је у једном тренутку против себе имао цео колектив. Тада су, дефинитивно, морали да му нађу друго радно место. Али зашто ја данашњег читаоца замарам са неким Зиројевићем, послушником једног режима који више не постоји, у једној земљи која такође више не постоји? Зато што послушници режима који добијају значајна места у јавној управи и државној администрацији у потпуном нескладу са својим способностима, који нас једнако воде у неко ново безнађе, постоје и данас. Није комунистички изум да се верним слугама дају власт и имања. Постојало је то и пре њих, хиљадама година. Режими се мењају брзо, али људи споро. Код њих је то само неочекивано процветало, примило се на плодно тло, јер је све што постоји у држави постало њихово, па се бирократија намножила и тамо где никада није била. Матрица која тако дуго траје постаје способно да се прилагођава новим условима и да настави да живи и даље. И данас се руководећа и министарска места деле према политичким, а не стручним заслугама. Само што је систем измењен и поље тог ретроградног деловања сужено. Има опозиције, слободне јавне речи, јавног жигосања злоупотреба. Има борбе. У том контексту и прича о Зиројевићу је вид борбе. Он у овој књизи није лик, већ метафора, друго име за једну појаву, снимљену у нашем миљеу, у нашим, специфичним и препознатљивим приликама.

167

УЧИТЕЉ И ГЕНЕРАЛ

Хиљаде нас Јагодинаца доживело је ових протеклих зимских дана, на које нас подсећају још све тањи и тањи јутарњи мартовски мразеви, са стидом, мучнином и гађењем, тренутак кад се наши часни и угледни суграђани претварају у нечасне. Горчина тих тренутака падала је по нама као ледена, тешка, зимска, ноћна магла и гушила нас. Дували смо у пиштаљке и трубе, викали „црвена бандо”, „лопови, лопови”, узвикивали нека имена, „шетали” се полумрачним, опустелим јагодинским улицама тражећи куће оних који су нас разочарали да бисмо им довикнули нашу буку и бес.

Деца Били смо, кажу, страшни – та бучна, претећа, ноћна руља. Они чија смо имена узвикивали, које смо именовали бандитима и лоповима, гасили су светла и спуштали ролетне, да пригуше наше страшне гласове. Деца су им се, кажу, траумирала. Дрхтала су и плакала затворена у купатилу, да не чују, а ипак су чула, ту нашу страшну, промуклу вику. А нама ни на крај памети није било да се од тих наших пиштаљки и напева плаше деца. Ми смо сматрали да смо, тако захуктани, шарени, карневалски расположени, као какве ноћне машкаре, баш деци привлачни и забавни. Са нама у поворци, из вечери у вече, била је и дечурлија. Оне мање родитељи су водили за руку, неке су носили на раменима, било је чак и беба у колицима. Деца су се забављала као никад, а чак и бебе биле су мирне и задовољне. Каква су то деца која су се плашила од нас и бежала у купатило да нас не чују? Зашто се нису, као и друга, сјурила низ степенице, са пиштаљкама и трубама, да нам се придруже, да скупа вичемо „бандо црвена”? Зашто су та деца сматрала да су она та банда и ти лопови које ми именујемо? Јер су та деца разумела да ми вичемо против њихових родитеља и јер су била убеђена да им чинимо неправду, да њихови родитељи нису банда и лопови.

168

Чудо Догађао се, а да ми то нисмо ни могли ни хтели да знамо, један тренутак античке трагедије. Неки људи постали су издајице свога народа само зато што су били послушници режима, што су слушали своје вође, што су, том послушношћу, бранили своја топла места у хијерархији власти, моћи и утицаја. Нису схватили да је дошао тренутак да је часније бити на улици, на ветру, киши и снегу, него у фотељи. Нису то могли да кажу ни себи ни својој деци. Гасили су светла, закључавали се, звали милицију да их чува. Ништа није вредело: кад су ујутуру излазили на улицу, на светло дана, бивали су жигосани као издајници свога народа, као продужена рука режима који свом народу не даје посао, зараду, мир, песму, забаву, благостање – већ милицију, пендреке, водене топове, глад, оскудицу, лоповске банке, рекеташе, окрутне порезнике, претње, страх и принуде сваке врсте. За једну ноћ, угледни и часни постали су неугледни и нечасни, а најугледнији и најчаснији – најнеугледнији и најнечаснији. Њихова имена нико није смео да изговара гласно, преко микрофона, јер би онда настала пометња, вика, протест, бес, нестајало би шаренила и веселости карневала, кварио би се дух мирног и контролисаног протеста. Џаба му било. Кад само помислиш на њих, пиштаљке се огласе свом снагом, да оглувиш.

Сјај и беда успеха Нећемо им ни овде поменути имена. Једног ћемо назвати Учитељ, другог Генерал. Један је заиста био учитељ, други месарски помоћник, момче са вештином да лако коље волове. Учитељ је постао виђен политичар у Јагодини, бивао је на свим челним положајима у општини, завршио је у међувремену и факултет па је искорачио до високих функција у Београду, у Републици. Постао је и министар и посланик, гледали смо га у директном ТВ преносу како председава Скупштини, како руководи парламентом државе у величанственој дворани скупштинског здања које је изградио, по угледу на бечки парламент, краљ Александар Карађорђевић. Да дах застане. Дете из моравског блатног села у фотељи једнога краља.

169

Јенки на двору краља Артура. Министар који 9. марта 1991. командује милицијом Србије која има задатак да у крви угуши „догађање народа” у Београду. Патриота који боље но ико зна како треба наоружати крајишке и босанске Србе да „бране своја огњишта”, како у име Срба свету треба показати песницу, како треба освајати Хрватску и Босну; а потом – како треба склапати мир и како те исте Србе, као избеглице без игде ичега, размештати по Србији. Моравски Учитељ постао је члан најужег државног естаблишмента, носилац је бројних награда и одликовања, дипломе почасног грађанина завичајног града; о чему локална телевизија снима филм. Генерал је кренуо у партизанску борбу као дете с јагодинске периферије. Борио се храбро, добио одликовања, вратио се из рата као победник. Завршио је многе војне школе, постао генерал, окачио на груди бројно ордење. Реч и утицај постали су му већи од чина. Други су генерали нестајали, он је настајао. Док је носио униформу био је велик, кад је скинуо униформу, постао је још већи. Он и Учитељ, људи од утицаја, богови и батине свемоћног режима. Лепе су то каријере, за поштовање и дивљење. Не догађа се свакоме и свакога дана да се из таквих низина дигне у такве висине. Подразумева се ту и памет и воља и рад и упорност, бескрајна ноћна бдења, способност да се савладају замке и искушења. Али зашто Срби дувају у пиштаљке кад чују њихова имена, зашто се њихов углед преко ноћи претворио у срамоту? Јер су постали то што јесу служећи тиране. Јер су увек током свога века свакоме знали да одговоре, осим ономе ко је био изнад њих. Јер су пристајали да буду на власти онда када је било часно бити у затвору. Ево, пођимо од друга Генерала.

Заслуге Генерала Служио је верно свог Врховног Команданта, Распућина, самозваног Маршала, за све време рата – и кад је убијао једног Немца да би за то било стрељано сто Срба, и кад је мучки ликвидирао све оне који су у рату могли да угрозе његову харизму и вођство – шпанског борца Бранка Крсмановића, предратног официра, главног стратега партизанских војних акција у Босни и Далмацији, Љубишу Урошевића, најхаризматичнију личност целог партизанског покрета Иву Лолу Рибара и многе друге, нама данас знане и незнане. Малом касапину било је топло уз Титове скуте и нису га се тицале судбине 170

оних које је народ волео и којима је веровао. Остао је Генерал веран Титу и кад се овај одвојио од Стаљина и почео да гради неки свој, лични социјализам, и кад је ухапсио Ђиласа, и кад је за сопствене грешке окривио Ранковића (који му је, ипак, и тако смењен и понижен, остао веран до гроба!) и кад је признао муслиманску и македонску нацију да би разорио српску територију створену крвавим жртвовањем у Балканским и Првом светском рату, и кад је посмењивао најумније српско комунистичко руководство: Марка Никезића, Латинку Перовић и остале, остао му је веран и кад је Шлосер, коначно, срамним уставом из 1974, над којим се згражао чак и сам Кардељ, разбио остатак Србије на три дела, и то тако да покрајине имају већу власт од централне Србије. Определио се потом Генерал за новог вођу, настављача великог Шлосеровог дела. Стао је уз бок Милошевићу кад је уједињавао Србију под комунистичким знамењем од којег су у том тренутку бежале не само европске демократске, већ и све комунистичке земље. Гурао је Генерал нашу децу обучену у униформе „јенеа” са звездама петокракама на челу да гину у Словенији, у Хрватској, у Босни, подржавао свог новог вођу да ратује против целог света, подржавао га и кад је „мудри” вођа одустао од рата и прогласио се миротворцем, кад је пустио низ Саву, Дрину, Уну, Босну и Дунав Србе да се подаве или да постану избеглице. Ниједна потреба српског народа није Касапину-Генералу била већа ни преча од воље и наредбе његовог вође. И што је народу бивало горе, Генералу је бивало боље.

Заслуге Учитеља Сличан, само нешто скраћени пут, прешао је и Учитељ. Служио је верно Тита кад је овај наређивао да се хапсе најбољи српски привредници, најбољи српски професори и интелектуалци, оштар као Стрељников ангажовао се да од српских школа направи Титове „шуварице”, да од добрих фабрика направи „ООУР-е”, да незналицама, нерадницима и џабалебарошима набави факултетске дипломе преко разних радничких универзитета, да понизи цркву, војску, Академију наука, да измени српску историју и затре колективно српско памћење. Трудио се Учитељ из све снаге и имао успеха. Народ је постајао све неписменији, све нераднији, све неморалнији, све безбожнији, 171

све сиромашнији и све јаднији, а Учитељ је бивао све већи, све значајнији, све моћнији, све богатији. А онда је народ изашао на улице, осврнуо се око себе, погледао около отворених очију и наједном видео да су га, толике године, слуђивале барабе. Прекрстио се, пљунуо преко рамена да отера нечастиве силе и снажно дунуо у пиштаљке. И десило се чудо: два моћника треснула су о ледину као два преплашена слепца с крушке.

(2. април 1997)

После више од три месеца непрекидних протеста, у којима сам увек био међу првима, режим се израчунао да је боље да нам призна победу него да и даље скреће пажњу света на огромно незадовољство народа, и ми смо еуфорично ушли у Скупштину општине. Сада сам био директор Радио-новинске установе, поставио сам нове уреднике гласила, преузео бројне директорске обавезе, и нисам више имао времена да пишем. Али ја сам осећао потребу да се јавно оглашавам. И писао сам, више него док сам чамио незапослен, цензурисан. Гонила ме је моћ да се каже, могућност да се говори истина. У раним јутарњим или касним поподневним часовима, суботом, недељом, седео сам у својој директорској канцеларији на спрату и писао толико да су колеге почеле да ми замерају да мој посао није да пишем, већ да обезбеђујем боље плате. Било је то тачно и ја сам се трудио и око плата, и свега осталог, али сила која ме је гонила да пишем била је исувише јака и ја нисам могао да престанем. Искуство са протестима, из дана у дан, из вечери у вече, из ноћи у ноћ, по ветру, киши и снегу, упркос кордонима полиције, мраку, недостатку струје за разглас, упркос страшним и злослутним претњама, било је толико ново и значајно да сам морао, кад се све то окончало, да га некако поменем, да оставим неки запис, неку забелешку о њему, да дефинишем његову превратничку, историјску суштину. Први пут за мог живота српски народ окупљао се на протесте својом слободном вољом. Дотле сам виђао само режиране, организоване, изманипулисане скупове, јадне и жалосне, у част тирана, за подршку њиховим одлукама. Народ је дотле само пружао образе да га шамарају и задњице да га шутирају. Говорили су увек исти и непроменљиви и увек исто и непроменљиво. Сада су долазили неки други и говорили нешто друго.

172

Тај осећај да стварамо историју, да учествујемо у нечем великом и значајном, да су наши мирни грађански протести јачи од топова, био је тако снажан да се међу нама који смо се окупљали створило неко завереничко пријатељство. Долазак на протесте постао је питање части, недолазак је изазивао осећај кривице. Реч шетња добила је ново, померено значење. Ја шетам, говорили су, или ја сам шетао, а то је без двоумљења и без посебног тумачења свима значило: ја учествујем, ја сам учествовао у револуцији. Магнетна моћ тих ноћних шетњи замраченим, главним и споредним улицама Јагодине била је тако велика да су нам се придруживали и они који нису имали праву свест о томе шта се догађа: весела дечурлија, стари и неразборити, болесни и јуродиви. Данима је са нама ишла и једна велика, шарена и смртно озбиљна кучка. Нико је није мазио, нико је није подмићивао јелом, нико није ни обраћао пажњу на њу, али она је долазила увек у исто време и ћутке, безгласно, ишла са нама бучнима. Наша снага није произилазила из уверења да смо група завереника која инаџијски истрајава у остварењу својих захтева, већ напротив, из сазнања да смо само мали део упорних који на овај начин исказују убеђење огромне већине наших суграђана. Док смо у касне вечерње сате пролазили замраченим градским улицама најављујући се пиштаљкама и трубама, палила су се светла у становима, отварали су се прозори и отуд су извиривали људи, жене и деца, поздрављали нас осмесима и махањем руку, а ми смо трубили још јаче и сложно викали: Ајде, ајде, сви у напад! Мислим да је и већи део полиције, коју су слали да нам затвори улице, да нас спречи да се макнемо са трга, био на нашој страни. Полицајаца је било много и били су опремљени као космонаути, а нас никада није било више од неколико хиљада. Али у том гурању и кошкању ми смо увек излазили као победници, увек смо пробијали њихове кордоне и ишли улицама где нам је воља. Понекад ми се чинило да они помало глуме своју строгоћу, да се претварају да извршавају наређење, али да им у суштини није стало до тога. Тукли су нас ретко, али и то само ако су били изазвани, ако је неко од наших, понет снагом масе, занет психологијом гомиле, покушавао да их победи грубошћу, да се са њима туче. Зато је било више покушаја да се наше мирне демонстрације учине насилним и да се тако створи основ за њихову забрану. Убацивали су нам провокаторе који су покушавали да нас радикализују, или су њихови, режимски људи изазивали разне инциденте – улетали колима у масу, или нас псовали и вређали. Једне 173

јануарске вечери, док се колона кретала периферијом Јагодине, улицама иза Пиваре, из једног солитера је истрчао судија Бранимир Јеремић и с псовкама и увредам насрнуо на нас. Био је то веома непопуларан судија, чини ми се и због тога што је био члан Изборне комисије која је лажирала наше изборе, па је и сама његова појава изазивала бес међу нама. А кад је још насрнуо на нас са увредама, једна група момака је појурила за њим у зграду спремна да га линчује. Нас неколицина са чела колоне улетели смо у зграду и виком и убеђивањем зауставили наше људе да не начине неку глупост, јер је он, очито, с таквом намером и направио провокацију. Међу том неколицином био је и Борис Тадић, посланик и активиста Демократске странке који је повремено, као и многи други, долазио у Јагодину да нас подржава да истрајемо у протесту. Нико, тада, није могао ни да наслути да ће шест година касније један већ збачени режим ошинути репом и убити премијера Зорана Ђинђића и да ће нови председник Демократске странке, а потом и председник Србије, постати овај достојанствени и симпатични момак који се маси обраћа увек разборито, разложно, разумљиво и људски топло. Неколико месеци касније, кад смо већ преузели власт у општини и кад сам ја изабран за директора Радио-новинске организације, Борис Тадић нам је упутио једно кратко писмо у коме се осврнуо на провокацију коју је изазвао судија Јеремић. Писмо смо објавили у Новом путу од 9. априла 1997. године. Тако је заувек остао траг да је садашњи председник Србије своју борбу за рушење еспеесовске и радикалске диктатуре водио и са нама, у протестној колони која се оглашавала уобичајеном буком мрачним улицама Јагодине. Други разлог да напишем овај текст јесте намера да деперсонализујем своје директне, често као олово тешке оптужбе. Нападао сам у својим текстовима многе људе као носиоце негативних појава, али људи, поготову они које никакве промене не интересују или их не желе, склони су да ствари банализују, да их своде на личне, међуљудске односе. Ту, иначе разумљиву и људску интенцију, подгревала је и свемоћна удба, или како се већ звала, преко својих бројних сарадника. Зато су многи сматрали, и говорили, да ја мрзим људе које критикујем. Једно време сам много писао о Фабрици каблова и њеном тадашњем директору Миладину Алексићу који није имао слуха за тржишне промене и водио фабрику тамо где су је водили и сви ранији директори – равно у пропаст. (Данас је та фирма са девет сведена на хиљаду и по радника, једва животари и чека да је неко купи или да по сили закона оде у стечај.) У исто време 174

дружио сам се, најчешће у атељеу сликара Штетића, са Алексићевим братом Рачетом. Једног дана он ме је, тужно и огорчено у исто време, питао: Зашто, бре, толико мрзиш мог брата? Од ових напада сам се бранио тако што сам објављивао сва писма у којима се читаоци залажу управо за оне личности које сам ја критиковао, али сам имао потребу да повремено и пишем текстове у којима разложно објашњавам своје ставове и разграничавам људе као грађане и као носиоце друштвених функција. Док сам био главни и одговорни уредник Новог пута објавио сам један критички текст о тадашњем министру полиције, Јагодинцу Радмилу Богдановићу. Уследио је одговор који је послао његов бивши школски друг, неки учитељ из Левча. Бранио је свог школског друга како је знао и умео, али доста неписмено. Средио сам тај текст, дотерао га, дао му леп наслов и објавио на видном месту. Изненађени учитељ ме је отада увек поздрављао преко мог колеге Банета Јовановића и говорио да сам прави демократа. И на овај текст о Учитељу стигао је одговор од неке Светлане Стевановић. Бранећи Учитеља, кога је, каже, препознала, навела је да је он многим Јагодинцима који су му се обраћали за помоћ излазио у сусрет. На тај начин она је сама прецизно дефинисала деспотски систем у коме смо живели и у коме обичан грађанин није могао ништа да добије без помоћи моћника. У следећем броју објавио сам одговор у коме сам рекао и ово: Народ је, госпођо Светлана, управо зато и изашао на улице и почео да звижди и труби што су комунисти-социјалисти у Србији створили такву власт да ниједно грађанско право не можете да остварите без мољакања, подмићивања и понижавања, што вам за све и свашта треба понеки „кум” да вам заврши посао, да остварите неко право које вам у демократским земљама гарантују управо за то и организоване и плаћене институције.

175

СВЕ НАШЕ ЗАБЛУДЕ

Срећу ме ових дана јагодински „шетачи” и причају ми, као новинару, као хроничару ових бурних дана, али и као човеку који им се много пута обраћао на јагодинским трговима као својим драгим, најдражим саборцима, причају ми своје незадовољство, говоре о свом разочарању у нас, нове одборнике, нову власт која је преузела кормило у општини. Нема, кажу ми, очекиваних промена. Досадашњи, комунистички кадрови и даље седе на својим местима, нико их не смењује, а „те комуњаре”, кажу, као да виде нашу немоћ или неагилност и као да се сладе из потаје. Шта је то са нама, питају ме. Зар смо зато три месеца демонстрирали, свако вече, по зими, киши и мразу?

Режим и револуција Објашњавам колико знам и умем, али свестан сам, одувек сам био тога свестан, да ће неке ствари бити веома тешко објаснити, јер те ствари, које је тако тешко објаснити, управо су кључ свега. Да смо то могли знати пре десет година… Не, нећемо о томе, неукусно је причати шта би било да је било. Али, зар их не можемо докучити бар сада, после свега што нам се догађало и што нам се догађа? Народ каже: никад није касно, и још каже: и од горег горе има. Елем, некако испада да су у праву они који очекују брзе кадровске промене, брзу и ефикасну чистку оних „комуњара” који су активно или пасивно подржали изборне крађе којима је режим покушао да сачува своје привилегије. У праву су, јер они су три месеца учествовали у једној револуцији, а свака револуција подразумева брзе и корените промене, блиц-чистке, оно што је било да не буде, што је било овако, да буде супротно. Питање је само – ко је хтео да то буде револуција? Ми то нисмо хтели. Ми смо учествовали на изборима, хтели смо да освојимо власт на миран, легитиман и демократски начин. И тако смо је и освојили. Хтели смо потом да уђемо у Скупштину општине и преузмемо тај минорни сегмент власти, ту очерупану локалну самоуправу, и да на 176

том малом примеру покажемо да се много може кад се ради правилно и у корист народа. Али режим нам то није омогућио. Хтео је да нас у томе спречи и ми смо били принуђени да применимо револуционарне методе. Извео нас је на улице, а онда почео да виче: гледајте руљу, снаге хаоса, рушиоце мира, творце нереда! Заиста, жилава је и мудра та српска комунистичка власт која опстаје и после свега што нам је учинила. Знате ли колико је година тврђа комунистичка Србија од Берлинског зида? И сада се они добро бране кад нас гурају у револуцију, јер револуција никада никоме добра није донела. На нама је сада ред да будемо мудри. Режим нас је принудио да будемо револуција, а сада чека да се са улице као стихија прелијемо у надлештва и предузећа и почистимо као метлом своје неистомишљенике. Али ми то нити хоћемо, нити смемо, нити смо икад икоме обећали. Нисмо изашли на изборе, нити смо месецима шетали залеђеним улицама да бисмо наше јуришнике поставили за директоре и функционере. Нисмо никоме обећавали нову 1944. Нећемо смењивати политичке противнике, већ неспособне, покварене, нерадне и некомпетентне, све оне које нам је донела мутна наплавина комунистичке негативне селекције током протеклих деценија. А шта ако је неко од њих у међувремену променио боју, ако је постао „наш”, ако је био „шетач”? И њега ћемо сменити. Неспособни немају боју. Неспособни су увек неспособни.

Где су способни Наше је обећање било да ћемо остварити владавину паметних, креативних, талентованих и поштених, и ми то обећање морамо да одржимо. Али – где су такви, у нашим главама замишљени радници? Свако за себе сматра да је упрао такав и сви данас вичу – узми мене, ја сам способан и талентован! Не прети ли нам опасност да смењујемо рђаве а постављамо још горе? Како да знамо какав је ко док му не пружимо шансу? Е, управо је у томе одоговор! Морамо дати шансе онима који сматрају да су способни, али и сменити их кад се уверимо да смо погрешили. СМЕНЉИВОСТ СВИХ И СВАКОГА је тај врховни принцип који нас води изналажењу најспособнијих, јер препуштање дизгина спосбнима је процес, а не именовање и устоличење за сва времена.

177

Они који мисле да смо одабрали, и да су одабрани, за сва времена – варају се.То је управо онај принцип против којег смо се борили, због кога смо се целе зиме, из вечери у вече, смрзавали, пиштали, трубили и тукли се с милцијом. Никад више вечни кадрови: упропасти једно предузеће, добије друго, упропасти друго, постане председник општине, упропасти општину, постане министар!

Окивање народа Режим који је од свега ценио једино послушност оставио је дубоке трагове у нашим душама, оковао нас је тешким заблудама. Све се могло доводити у питање осим режима. А ми данас морамо једино тај режим да доведемо у питање. Тај режим (та њихова „револуција која једе своју децу”) држао је, а и данас држи, једино до себе. До људи – ама баш ни мало. Разлике у мишљењу су космичке, нигде да се сретнемо! И зато тај режим, та његова моћна Удба, или ДБ, или како се већ зове, преко свих својих моћних медија, преко свих својих милион доушника и плаћеника, дању и ноћу, бије народу у главу: не ваљају ти опозиционари, видите како су себични, како се свађају, како изгледају, рекли ово, рекли оно – као да је суштина ствари у томе да људи из опозиције морају бити људи са неке друге планете, а не обични смртници као и сви други. Та моћна режимска пропаганда, на тај начин, заобилази кључно питање данашње Србије: режим који не даје никоме шансу осим самоме себи, води народ у пропаст! Погледајте на које кадрове се данас свео српски режим: Шаиновић, Матковић, Томић један и два, Горица Гајевић, Зоран Тодоровић Кундак, Љубиша Ристић… Управо ових дана из својих замрзивача извлаче на сцену давно залеђене Жељка Симића, Милорада Вучелића и Душанку Ђого. Можда ће ускоро морати да посегну и за Перчевићем и пензионисаним Бором Јовићем? А да ли сте видели оне хиљаде студената и професора београдског универзитета током оних сто дана протеста? Видели сте их? Колико је ту памети, креације, талената, снаге, духа, упорности и поштења? Е, њих режим још увек не види.

(9. април 1997)

178

Освајање локалне власти у Јагодини у ситуацији кад је сва имовина власништво државе и сва власт централизована, није значило скоро ништа. Била је то само једна претња, једно пребројавање, једна предигра, припрема за коначно збацивање режима. Општина није имала ни полицију, ни судство, ни школство, ни здравство, ни инспекције – није могла никога да присили да нешто плати, није могла да одређује и даје локације за изградњу, ништа. Имала је своју администрацију и неколико јавних предузећа од којих је највеће и једино рентабилно било комунално. И нови освајачи власти навалили су да заузимају то што су добили. Дотле критикована комунистичка матрица подобности преко ноћи је оживела у још суровијем и примитивнијем облику. Предузећа су издељена партијама, а оне су одмах почеле тамо да запошљавају своје људе. „Заслужни шетачи” који у том вучењу нису добили ништа, или су добили мало, јавно су дигли свој глас, изразили огорчење и разочарање и били спремни да издају власт за коју су се борили, само ако би им неко понудио неку ситну добит. У Радио-новинској организацији где сам именован за директора било је десетак хонорарних сарадника који су у том статусу радили годинама. Одлучио сам да запослим за стално оне који то заслужују и започео консултације. Нисам питао ко је члан које партије, већ ко како ради. На основу тих оцена једне сам запослио, друге отпустио. Ускоро се испоставило да сам запослио једног сарадника који је био члан омражене социјалистичке партије и отпустио сарадницу која је била члан победничке партије којој сам и сам припадао – Српског покрета обнове. До ушију ми је стигло говоркање да сам направио катастрофу и да је ствар стигла до Вука. Ја сам се смејао, нисам могао да поверујем у тако нешто. За ту сарадницу су ми сви одреда рекли исто: да је отпустим јер по цео дан не ради ништа, испија кафе и омета и друге да раде. Међутим, говоркања су била истинита! Вук је беснео што сам се тако понео, јер не само да је та сарадница, већ и њени отац и мајка били су чланови СПО-а! Ускоро нас је посетио Вуков „генерал” Милан Комненић и ми смо га куртоазно одвели на ручак у ресторан „Витез”. Седео је до мене и у пола ручка ми се обратио леденим гласом: Да ли је истина да си отпустио чланицу СПО-а која осам година ради као хонорарни сарадник? Гледао сам га запањено неко време, а онда сам му одговорио, најледеније што сам могао: Знаш шта, Милане, мој син је за четири године постао професор светске

179

књижевности, а та „сарадница” за осам година није успела да научи да куца на машини. Комненић је набио главу у тањир и занемео, али после тога људи из СПО-а гледали су на мене, све док ме коначно нису избацили из партије, као на црвљив сир. А ја сам, свестан да тиме задајемо мучке ударце самима себи и да још ништа није урађено, покушавао да људима отварам очи, да их подсећам на правила којих морамо да се држимо, очајан што се партије које смо збацили са власти сада сеире и самоуверено проповедају да они нису били добри, али да смо ми још много гори.

180

СВИ СРПСКИ СЕПАРАТИСТИ

У јеку патриотског покрета у Србији, док су специјалне јединице покојног генерала Баџе изводиле акције у циљу спречавања косовског сепаратизма, док је некадашња „јенеа” безуспешно ратовала против сепаратистичких република Словеније, Хрватске и Босне, један млади Србин, грађевински инжењер, мој рођак, одлучио се такође на сепаратистички корак. Спаковао кофере и скупа са породицом отишао у Холандију, напустио политички програм етнички чисте Србије и почео да се дружи са Хрватима, Муслиманима, Бугарима, Македонцима и Словенцима. Ишли су један код другог на роштиљ и пиво и гледали на телевизији како напредују српске, хрватске и муслиманске војске и избеглице, као да их се то ама баш ништа не тиче. Своју малу сепаратистичку заједницу они су дигли на виши пиједестал од својих домовина.

Откривене карте Како та њихова сепаратистичка заједница фунцкионише, искусио сам и ја лично кад сам од мог рођака затражио један лек који овде није могао да се купи, већ само у Немачкој. Мој рођак Србин није могао да добије визу за Немачку, а његовом другу Хрвату виза није била потребна: по мој лек у Немачку тркнуо је – Хрват. После су заједно отишли на аеродром Шипхол у Амстердам, па је чак Хрват инсиситрао да он части пилота што ће лек да донесе, али је овај (срећом!) одбио да наплати услугу, пошто је лек у питању. Јадан ја: у јеку борбе са Хрватима, док смо им рушили Дубровник, Вуковар, Осијек, Задар, док смо им палили и затирали села по Славонији (а и они нама, богами!), мени лекове купује Хрват! Нисам то никоме смео да признам до дана данашњег, да ме не оптуже да шурујем са сепаратистима. Сада је, међутим, дошло време да се откривају карте. Са сепаратизмом се мора на видело. Враг је однео шалу, ствари су постале озбиљне. После Словеније, после Хрватске, после Босне, после Македоније, после неколико стотина хиљада младих Срба, 181

право на сепаратизам, ево, тражи да оствари и Црна Гора, Војводина је сва у знаку аутономаша, Чанак и Веселинов шире око себе победничку еуфорију у очекивању избора, а Албанци на Косову су одавно створили своје паралелне институције и само што не шаљу Србији ултиматуме, као некада Аустрија. Људи моји, шта да се ради? Да шаљемо Баџу да сређује Косово – не вреди, мртав је. Да шаљемо „јенеа” на Војводину и Црну Гору – не вреди ни то, „јенеа” више не постоји, а и да постоји не би вредело, она је све ратове изгубила.

„Покрет отпора” Нешто мора хитно да се предузме, ако не мислимо да од Србије остане само Шумадија. Разговарам са људима, гледам около, видим – сви су узнемирени, сви као траже нека решења, предлажу неке мере. Гледам ономад на телевизији Момчила Трајковића, председника „Српског покрета отпора”. Шта хоће организација са тако чудним, бомбашким, диверзантским именом? Да подрива монолитност и унутрашње јединство косовских Шиптара? Не, он каже да би да преговара. Он је више за мирне преговоре, а оно „отпор” више се (ваљда) односи на Србе који за баснословне паре продају Шиптарима своје куће и имања, иако је свака купопродаја на Косову забрањена. Србија, каже Трајковић, Србија мора да преговара са шиптарским народом, са његовим вођама, и да пронађе модус да се тамо живи и ради у миру. Предлог није лош, али поставља се питање – која Србија? Или, још прецизније да поставим питање, који Срби? Они који су напустили Србију, који живе у Холандији, Белгији, Француској, Немачкој и другде по Европи, они су тај проблем решили. Они су пронашли свој „модус вивенди” за заједнички живот и наше проблеме гледају једино преко телевизије. Значи, проблем морају да решавају Срби који су остали да живе у Србији. Али како ће они да решавају проблем косовског сепаратизма, кад се и они сами стално сепарирају? Једни и даље одлазе у Европу, други покушавају да отцепе Црну Гору, трећи Војводину, четврти Санџак. Па кад би се бар на томе зауставили, него иду даље, много даље!

182

Две Србије Поделили се српски градови на оне у којима је победила опозиција и на оне у којима је победила Социјалистичка, владајућа партија. Опозициони градови формирали су „Савез слободних градова Србије”, неку своју „републику”, јер Република је развластила градске самоуправе и решила да сама поставља директоре школа, болница, вртића, библиотека, да сама, без конуслтовања локалних власти, поставља судије, тужиоце, инспекторе. Све се изделило на „наше” и „њихово”. Подвучена је оштра црта, нико не сме да је прекорачи, ни за живу главу. У општинама где опозиција држи власт социјалистички одборници не долазе на седнице, и обрнуто. Створиле се две паралелне, одвојене Србије. Дакле, није само на Косову створена паралелна власт, није само тамо проблем који треба решавати. Проблем је створен и у Србији. Србија има Косово пре Косова. Како да решавамо проблем Косова, ако не решимо Косово у Србији? Ко ће да преговара са Шиптарима и које аргументе да им понуди да се не одвајају од Србије, да остану у њој? Да им каже како је овде слога, идила божја, рад, ред и мир – само они, Шиптари, одударају од опште хармоније и кваре идилу? Да ли тако да им каже, те аргументе да потргне из потаје, као Краљевић Марко нож из чизме на Мусу Кесеџију? Српски режим управо тако и говори, и управо зато му се тако мало и верује. и управо зато има тако мало успеха у спречавању сепаратистичких покрета. Кад режим помири Србина са Србином, „четнике” и „партизане”, опозиционара и позиционаре, кад мом младом рођаку – сепаратисти из Холандије створи услове (и материјалне, дакако) да и овде једе роштиљ и пије пиво са Хрватима, Муслиманима и Словенцима, кад уместо Удбе војвођанским аутономашима и црногорским сепаратистима пошаље слободу да раде и привређују према мери својих могућности, кад у српски парламент уђу сви српски посланици и договоре се како да превладају све српске сепаратизме, како да створе једну Србију – онда ће моћи Шиптарима да замери за антисрпско понашање. Овако, шта то Шиптари раде што ми нисмо урадили пре од њих? Зашто би нас Шиптари волели и хтели да живе са нама, кад ми сами себе не волимо и не желимо да живимо сами са собом?

183

Косовски проблем не решава се на Косову, већ – верујте ми на реч – на Дедињу.

(23. април 1997)

Тако смо говорили, док је још имало времена да се нешто уради, али није имао ко да нас чује. И дошли смо довде докле смо дошли. А они који су нас водили и нису хтели да нас чују, сада нас оптужују што вадимо кестење из ватре. Они би да нас опет макну и да распире ватру, да све, да сви сагоримо у њој. Српско лудило и даље је актуелно.

184

ОД ТОПОЛЕ ПА ДО РАВНЕ ГОРЕ

Кад је 1990. године, на једном од првих опозиционих скупова у Јагодини, књижевник Милан Младеновић проговорио о трагичној судбини Драже Михаиловића и потреби превредновања учинка и статуса четничког покрета у Србији, маса огорчених јагодинских комуниста кренула је у физички обрачун са њим, мало је фалило да буде линчован, морала је милиција да интервенише. Гробови невиних, викали су несрећном говорнику, гробови закланих и стрељаних које су четници посејали по Србији, говоре о њима, то су заслуге Драже и његових четника! Само у Јагодини, у једној ноћи, 1. фебруара 1944, четнички зликовци заклали су на најсвирепији начин 28 недужних грађана, родољуба, антифашиста и симпатизера народно-ослободилачке борбе. Ено им споменкостурнице горе на гробљу, викали су, објасни њима Дражине заслуге!

Сатанска власт Народ је одобравао комунистима, звиждали су говорнику. Била је то истина, необорива и непорецива, да су четници клали невине људе, без суђења, без могућности да доказују да ли су криви или невини. Нису били потребни никакви књижевници, никакве књиге, никаква историја да то доказују, народ је све то памтио и знао. Али народ није памтио и није знао, боље рећи – није му дозвољено да памти и зна, силом је брисано из његовог сећања, претњом и уценама, глобом и робијом, да су и комунисти сејали невине жртве по Србији, да је њихова власт обележена још масовнијим покољима. Те жртве, међутим, проглашаване су издајницима, сахрањиване по утринама, нису им зидане спомен-костурнице нити су им о годишњицама одаване почасти. Њихова родбина и потомци били су жигосани и прогањани као слуге издајника и непријатељи Србије. Острашћеност са којом је затирана свака успомена на четничку борбу, сваки траг њиховог постојања, оставила је током 50 година комунистичке владавине неизбрисиве последице. Народ српски 185

мрзео је своју сопствену прошлост, свога сопственог краља, своје сопствене војнике, своју сопствену веру, цивилизацију, културу. Заволео је нешто ново, дречаво, хвалисаво, лажно, кичерско и подло. А кад се то ново и подло срушило само од себе, као и свака лажна позлата, као и сваки кичерај што се руши, нашли смо се у вакууму, у празном простору који су одмах, великом брзином, попунили неки нови зли људи, неки нови кољачи, убице, лопови, зликовци и ратни профитери. Јер таквих има у свако време, у сваком друштву, у свакој идеологији и они само чекају свој тренутак. Они су као пена на таласима друштвених ломова. Они су посејали своје крваве трагове кад је четнички покрет пропадао, кад се комунистичка власт учвршћивала, кад је пропадала прва Југославија, кад је пропадала друга Југославија. Људи се не деле на вере и идеологије, већ на добре и зле. А власт која то не зна, која не поштује ту поделу од Бога, него ствара своје поделе, која признаје само послушнике или противнике, зла је и сатанска власт.

Равна гора и Црњански Кад сам први пут посетио Равну гору, место где је Дража 13. маја 1941. окупио остатке југословенске војске и прогласио устанак против окупатора, кад сам видео те чудесне пределе, те бескрајне заталасане висоравни обрасле ситном, меком травом, те шуме борова и бреза, ту чисту реку која извире из пећине у подножју, обузела ме била свог једна тешка мисао којој се нисам изотео до данашњег дана. Каква је то власт, питао сам се, која је у стању да заборави, да превиди овакав део Србије? У име чега, у име какве идеологије, у име каквог добра се један народ може одрећи овакве лепоте, оваквог природног богатства? Јер, видео сам, Равна гора је остала сама као пустиња, до ње не воде путеви, она нема насеља, струје, телефона, нема ничега осим пространства, неба и птица и ветрова. а лепша је и већа од Дивчибара и Златибора узетих заједно! Док сам се шетао шумских стазама и газио неку траву која је, сред те дивљине, ширила свежи, питоми мирис белог лука, размишљао сам о томе да су та огромна пространства Равне горе тек мали и видљиви део српског наслеђа и културе које је нова власт потиснула у заборав. Био сам већ дипломирао на групи за светску књижевност кад сам први пут добио у руке „Сеобе” Милоша Црњанског. Дотле сам за 186

Црњанског само био чуо да је уређивао некакве фашистичке новине под Стојадиновићем, да је био некакав дипломата у трулој Југославији и да је зато одбегао у Лондон. А дрхтао сам док сам читао, тресао сам се као у грозници. Колико ли је крив овај човек свом народу, кад овакву његову књигу скривају, питао сам се. А онда сам дознао, кад се Црњански коначно вратио, кад су га помиловали, да је био невин, заплашен, параноичан, да се мучио и злопатио у туђини на правди Бога. Кад сам, почетком седамдесетих, читао његову поему „Ламент над Београдом”, коју је још 1953. у Јоханесбургу штампао Јагодинац Драган Аћимовић, тек онда сам разумео сву тугу и трагедију, сву пустош коју за собом оставља осиона, нељудска власт. Црњански ми је, тада, изгледао као оно расцветало багрење које мирише над црном, блатном, банатском земљом. Да је само са Црњанским тако урађено, премного би за Србију било… А где су Слободан Јовановић (о коме се прозборило тек почетком осамдесетих!), Владимир Велмар Јанковић, Драгиша Васић и многи други.

Потврда Мите Абадића Други пут кад сам посетио Равну гору нисам више гледао природу, већ људе: сељаке из удаљених околних села (који су се још зором довезли на тракторским приколицама, који вас веома смерно и уљудно поздрављају са „помоз Бог, брате!”, којима је, видео сам то, ова пуста Равна гора последње што је остало од њихове Србије о којој су маштали, за коју су гинули), остареле официре некадашње краљевске војске обучене у чисте и испеглане, ко зна где и како сачуване униформе, са чиновима и ордењем, жене које пале свеће, клече и моле се крај споменика, непрегледну шарену гомилу људи из града дошлих као на ходочашће, пробуђених Срба, четника-почетника, жељних да чују, науче и надокнаде све што им је током живота ускраћено. Да ли је могуће, питао сам се, да је све ово „сами четнички олош”, да су сви ти људи издајице, петоколонаши и непријатељи свога народа? Да ли је могуће да међу њима нема добрих, поштених, осећајних, сажаљивих, искрених? Зар је све добро на једној, а све зло на другој страни? Када је и где тако било?

187

Сетио сам се приче човека кога су четници за време рата оптуживали да шурује са партизанима, да скрива и ноћу им доставља оружје. Била је то тешка оптужба о којој се шушкало по околним селима и човек није спавао чекајући да га посети кољашка тројка. Онда је решио да иде код неког капетана Лазића, господина, предратног официра, који је столовао у неком подјухорском селу, и испричао му да је невин и сиромашан, да су то само старе сељачке мржње и заваде. И капетан Лазић га је ту, пред свима, разрешио кривице и рекао да иде слободно, да не брине. А после доласка Руса, тог човека, управо због те четничке заштите, мобилисали за сремски фронт. Он се већ био спремио да пође, а онда је дочуо да се тамо шаљу само на смрт осуђени, прежаљени, да се тамо иде али се отуд не враћа. Уплашио се, направио се болестан и добио од лекара уверење да није способан за фронт. Али партизани су се само смејали и говорили да они лекарска уверења не признају. Човек је онда отишао код Мите Абадића у Јагодину, чија је реч тада у тим стварима имала дејство, и признао му да је здрав али да има жену и ситну децу и да се плаши да их остави, да ће помрети од глади. Мита Абадић је сео и на старој „ремингтон” машини откуцао да се тај и тај, због болести, ослобађа обавезе да иде на сремски фронт. Смрт фашизму – слобода народу! Ударио је велики, партизански, округли печат и потписао се. Сећа се како је тај човек држао ту пожутелу потврду у рукама, нежно, као каквог ретког егзотичног лептира, много година касније, кад више није било ни сремског фронта, ни погибије, ни преких партизанских судова.

Моћ говора Трећи пут кад сам посетио Равну гору био је опет рат, српски младићи су гинули по Босни, а по Србији се србовало. У наш аутобус који је милео излоканим путем кроз ретка насеља ускакали су младићи, нуткали нас ракијом и сви смо певали „Од Тополе па до Равне горе” и осећали се као да поново дижемо устанак. И горе нас је било много, маса је испунила ону долину и заталасане брежуљке, и шенлучило се и пуцало као да се тога тренутка креће у рат. Горе крај споменика био је микрофон и ређали су се говорници и сви смо имали кнедле у грлу и били смо спремни да јуримо неке непријатеље и да изгинемо. А онда је микрофон узео Вук Драшковић и почео да 188

говори о Дражи као великом Југословену, како је у његовом штабу било и Словенаца, и Хрвата, и Муслимана, и Македонаца, како је пред напад на Вишеград (где су Муслимани били извршили покољ Срба) издао наређење да се ни један цивил не убије (све жене у овом граду су ваше мајке и ваше сестре, рекао је), како је био Европљанин, демократа и русофил, како су му син и ћерка ратовали на страни партизана а он их се никад није одрекао нити их проклео, нити назвао издајницима. Не знам где је, на којој ливади песник Брана Петровић написао своју песму „Моћ говора”, али ја сам тада осетио како бронзани Дража силази у заталасану масу која је покривала ливаде Равне горе, другачији него што га знамо. Дража из академије у Сен Сиру. Дража због кога Де Гол никада није дозволио да Тито закорачи на тло Француске. Усред говора, из свог шатора, изашли су Биљана Плавшић, Мирко Јовић и Оливера Катарина и кренули кроз масу да положе венац на споменик. Они су тада били против мира у Босни и хтели су на тај начин да искажу свој презир према онима који су заговарали ВенсОвенов план мира. Настала је вика, пометња, маса је протестовала, чуле су се псовке. Вук је узвикнуо: „Молим вас да се умирите! Равна гора је довољно широка за све оне који воле Србију!” И људи су се смирили. Положен је и тај, окаснели, венац. Ни тада, ни касније, нисам хтео да прихватим те Вукове речи буквално. Увек сам хтео да верујем да он није мислио на Равну гору, већ на – српску душу. Она је довољно широка за све оне који воле Србију. Она би требало да буде. Али, да ли је?

(7.мај 1997)

Победа опозиције у великим градовима у Србији и ослобађање бројних медија омогућили су да се започне да сагледава сав понор у који нас је бацила деценијска тоталитарна власт. Ствари су почеле да се догађају великом брзином. Једно драматично искуство још није стигло да се слегне, а долазило је друго, још драматичније. Моја навика да дефинишем сопствена искуства и да их делим са читаоцима гонила ме је да налазим времена за писање и поред великог броја других обавеза.

189

Једно од таквих искустава, о коме сам морао јавно да проговорим, била је и Равна гора, тај српски Цауберберг, Чаробни брег који су комунисти учинили српском табу-планином, до којега нису водиле стазе ни богазе, који је самовао безљудан, усамљен и заборављен усред распамећене Србије која је галамила и крештала свуда уоколо. Планину је откривао Српски покрет обнове, Вук Драшковић, лидер-Распућин који је на Дражиној судбини покушавао да изгради сопствену политичку каријеру. Подигао је горе споменик, реплику неког споменика који су дражине присталице поставиле у Чикагу, неинвентиван, наивно реалистичан, гробљански, у потпуном нескладу са величином и лепотом простора колико и са величином догађаја који треба да симболизује. Али нико није замерао на томе, сви су разумели да се и то једва отело од режима, да се и толико једва могло. Милиција је затварала путељке, спречавала да се тај спомени довуче до планине, хапсила и претила. Кад је држао микрофон у руци (који се струјом напајао од агрегата чија је бука нарушавала исконски мир предела) и говорио крај тог споменика, Вук се осећао победником. Равна гора чинила ми се лепшом од свог имена (гора, па још равна!), пространа, девичанска, небеска. Замишљао сам дискретно урађене, чисте и опране, асфалтне путеве који стидљиво вијугају около да не наруше лепоту предела, базене испуњене оном кристално чистом водом из пећине, тениска игралишта, лепа сатаклена здања, приснижена, која као да се сагињу и клече да не ометају поглед у даљину, скаутске шаторе и зборишта са заставама на удаљеним, заталасаним бреговима, децу доведену да уче и да се баве спортом на овом здравом ваздуху и сунцу, тихе и замишљене људе који су из великих градова дошли овде на опоравак и дружење са боговима на овој планини-Олимпу. Уместо тога видео сам само бучне новопечене националисте испуњене мржњом према режиму, који пуцају из пиштоља кад треба да аплаудирају, шатре у којима се пије пиво, једе печење и пушта гласна фолк музика, тезге на којима се продају пљескавице, гибанице и давно заборављена четничка знамења. Ти људи нису видели оно што сам ја видео, они нису откривали планину због планине, већ због себе, нису сматрали да су они њени, већ да је она њихова, покушавали су да је одмах подреде себи, да је освоје и обележе као медведи који трљају леђа о дебло букве.

190

Остављајући своје трагове овде они су доказивали себи и свету да су, упркос комунистима, освојили свето место Дражиног устанка и били због тога поносни на себе. И то је било све. Равна гора је после те буке била још самотнија, још пространија, још безљуднија. Бронзани Дража личио је после тога, у сумрак, под месечином, на диверзанта који је искочио из авиона и загледао се у пустош непрегледног пространства, немоћан да закорачи нити да да гласа од себе, запитан где су његови људи, где је Србија?

191

ШТА САМ НАУЧИО ИЗ ТИТОВОГ ГОВОРА

Моја генерација (као и толике друге, уосталом) расла је и формирала се у сенци моћног диктатора Јосипа Броза. Ја памтим како су нам у основној школи стављали у руке црвене папирне заставице и терали да кличемо Стаљин – Тито, како су нас касније, у Гимназији, изводили на улице да скандирамо Трст је наш, како су нас, још касније, на факултету, гањали са Новог Београда пешице до белгијске амбасаде да протестујемо због наводне империјалистичке подршке Чомбеу.Увек смо били само гомила, стадо оваца које је моћни државни апарат, понекад и уз директно учешће „народне милиције“ усмеравао по сопственој хировитој вољи. Свест интелектуалца која се лагано формирала у мени бунила се против те тираније и слепог подаништва које је било једини одговор на њу. Како је могуће да народ буде толико послушан и поред тако провидних манипулација једне простачке, примитивне, балканске тираније? Одговор је лежао у све већем стандарду, све бржем општем развоју, досегнутим демократским слободама о којима је остатак комунистичког света могао само да машта, у формули која је држала на окупу и у миру тако различите и до недавно тешко завађене народе. Диктатор Броз је очигледно био пронашао формулу за необичну, дуговечну владавину, пуну парадокса, која је давила и уништавала интелект, народни дух и све што је лепо у једном народу, а истовремено му нудила јефтин и лак просперитет, живот без рада, дипломе без школе, пароле „лако ћемо“ и „нема проблема“. Притискала ме је мисао о безнадежности и немогућности побуне, о вечности те љигаве диктатуре која подилази неукости и простаклуку. Хистерија народа која је пратила Брозов боравак у Поморављу 1973. године, када се трудио да Србији објасни зашто је због побуне у Хрватској Србија оптужена за „либерализам“ и смењено њено руководство, затекла ме је у редакцији Новог пута у статусу полудисидента, новинара који се већ био огрешио о режим али кога казна још није била сустигла. Већ ми је тада било забрањено да извештавам са партијских и других режимских скупова па сам се понадао да ће ме заобићи обавезе у погледу дочека и писања о Титу. Али нас је тада било мало, а наметнуте обавезе биле су велике.

192

Требало је сутра ујутру да се изда ванредни број листа посвећен боравку Тита у Поморављу, са комплетним извештајем и говорима. Мала редакција провинцијског недељника била је тога дана претворена у деск дневне редакције. Ујутру су се од нас очекивале новине и сви смо морали да се ставимо у погон. Директор Војислав Митић, са својим западњачким шеширом и комитетским, загонетним осмехом, заборавио је на моје дисидентство и одредио ме да дочекам Тита у Ћуприји. По протоколу, додуше, није било предвиђено да Тито стаје и говори у Ћуприји, па је требало да ја описујем само његов пролаз и „одушевљено клицање народа“, али Тито је стао и говорио. Био сам тамо поред трибине, на корак од њега, са Милачићем и осталим функционерима Ћуприје који ме, у оној екстази у којој су били, срећом, нису ни приметили. Тито је импровизовао говор, а ја сам га после препричавао. Био је то мој први физички сусрет са овим диктатором из кога нисам извукао никакве поуке. Остала ми је у сећању гужва, колоне луксузних аутомобила, хистерија поданика, Титови и Јованкини блазирани осмеси, неко тихо гађење које ме је гонило да се склањам да ме камере не ухвате у истом кадру са њима. Мој прави сусрет са Титом, који ме је обогатио за нека сазнања, десио се касније током ноћи, у штампарији Глас у Београду, кад сам држао у рукама његов говор скинут са стенографских белешки који је тог поподнева држао „привредно-политичком активу Поморавља“ у хотелу Палас и који смо ми морали да објавимо. Наша је обавеза заправо била да одштампамо званичну верзију Титовог говора коју ће објавити агенција Танјуг, али нико од нас није знао када ће та званична Танјугова верзија говора стићи, а ми смо морали ујутру да имамо одштампане новине, радници Гласа су радили пуном паром и већи део наших извештаја већ је био изливен у оловне редове. Нисмо имали никаквог искуства са тим Танјуговим извештајима и били смо нервозни, нисмо смели даље да чекамо, морали смо нешто да предузмемо. Шта ако званична верзија говора стигне тек ујутру кад је наш лист морао већ да буде готов? Пала је одлука да ја као најискуснији и највештији у тим пословима започнем да редигујем верзију говора скинуту са стенографских белешки коју смо понели са собом из Јагодине. Било је тада већ око десет сати увече. Чим сам бацио поглед на текст видео сам да је тај говор, што се језика тиче, скандалозан. Тито је говорио из главе, тада је још увек веровао (или су други веровали) у своје менталне способности, 193

говорио је о материји која је била крајње конфузна, објашњавао је поморавским послушницима и каријеристима одлуке које су биле нобјашњиве, а намера му је била не да нешто објасни, већ да још више замути. Са таквим намерама, и још онако уживо, импровизујући, и најбољи говорник направио би обичан галиматијас – а Тито је и без тога био конфузан и тежак у изражавању, замењивао је речи, грешио у падежима...Преда мном је био текст пун самоуверености, тежак од ауторитета, пун заповедног набоја, али је све било само у назнакама, мисли су биле хаотичне, кретале су се у безброј праваца али су застајале на пола пута и остајале недовршене, заборављене. Узалуд сам се мучио да ухватим неку логичну везу, да пронађем неки ред и склад, да саставим реп и главу. Човек је лупао и лупао, ауторитативно и безглаво, гомилао полуреченице, полумисли, назнаке и алузије. Онима којима се обраћао било је све то потпуно јасно, и из говора се видело да је све то њима морало бити јасно, јер је њима и без говоранција све морало бити јасно, пошто диктатор није имао обавезу да њима нити било коме било шта објашњава, па је његов говор као такав био потпуно излишан и самим тим ослобођен сваке обавезе да буде сувисао и разумљив. Било је то свакоме па и мени јасно као дан, али се то ипак тако није могло штампати у новинама јер би то онда и другима постало јасно и личило би на провалу, на издају, на тврдњу оног детета из бајке да је цар го. Мој задатак је био да говор учиним сувислим и да се тако Тито у јавности прикаже као брижан и одговоран владар који иде по земљи и своје одлуке објашњава народу. Прионуо сам зато на посао, сконцентрисао се, издвојио, постао недоступан за буку и бруј штампарије, шкљоцање линотипа, довикивање радника. До дванаест сати успео сам да редигујем прву страну, а говор је имао десетак страница! Не само да нисам могао брже, већ сам се бојао да ће надаље ићи још спорије. Постајао сам све уморнији, све нервознији, а говор све конфузнији! Шта да радим?, питао сам колеге, ово иде преспоро. Ћутали смо, нико није имао одговор. А онда је неко из штампарије, из телеграфског одељења, дотрчао и донео ту дуго чекану званичну верзију говора! Зграбио сам је и почео да читам. Благи Боже! Говор је био као умивен, дотеран, нашминкан, сређен, јасан и течан. Нејасне реченице избачене, смислене убачене, погрешне речи замењене правим. А притом су остале оне карактеристичне поштапалице, онај мирис и боја свих Титових говора. Могао сам се заклети да ће и сви они који су слушали 194

тај говор у хотелу Палас у Јагодини тврдити да је Тито све то изговорио, од речи до речи! Какви су то језички стручњаци, питао сам се тада, који су успели за тако кратко време на такав начин да среде тај говор? Били су то апсолутно врхунски стручњаци, такви које ја дотле у свом животу срео нисам. Поразила ме је тада једна страшна мисао: те стручњаке ја никада нећу ни срести, они се и не могу срести, они живе, постоје и раде у тајности, у неким службама, институцијама, заводима и организацијама о којима јавност појма нема нити може да има. Тада сам, на тај начин, разумео да Титов режим није оно што сам дотле ја мислио да јесте – режим који подилази простаклуку, режим за кога раде и који одржавају прости и необразовани људи. Разумео сам да је моје уверење да су паметни људи против тог режима само јадна илузија. Видео сам да за тај режим раде плејаде изузетно паметних и способних професионалаца, екипе мозгова, армија људи у чију се компетентност не сме да сумња. Схватио сам да тај режим, са таквим људима, може с висине и презриво да гледа на тај малени број храбрих, незадовољних интелектуалаца који ту и тамо дижу свој слабашни глас протеста. Ипак, морам данас признати, ни тада нисам потпуно и до краја схватио колика је снага памети режима. Нисам веровао да је памет и способност тих људи тако велика да су у стању да одрже и очувају режим и поред свега што је он урадио са овом земљом. Тек данас и само донекле ја могу да појмим колико је тих моћних интелектуалаца морало бити, по свим тим привилегованим институцијама, владама, амбасадама, изасланствима, коморама, институтима, и колика је њихова моћ и способност, кад су успели и још увек успевају да одржавају на власти режим који је сахранио сопствену земљу, увео у братоубилачки рат сопствени народ, опљачкао га и осиромашио, изоловао од света, уништио му наду и будућност. Заиста, ништа на свету није случајно, па ни то што је Србија последња комунистичка земља у Европи, што нас полиција ових дана кажњава ако су нам се на аутомобилским таблицама обрисале црвене петокраке, што славимо седми јул, 29. новембар и осми март, што се клањамо грбу са петокраком и певамо химну „Хеј Словени”, што се председник државе свом народу и својој војсци још обраћа са другови зраво, што нам је 90 одсто друштвеног капитала и имовине под контролом режима, што нам је штампарија новца под контролом режима, као и судство, просвета, здравство, медији, милиција, војска, партије и народ.

195

Потценио сам режим. Глупи и прости такву моћ никада не би могли да остваре.

(3. март 1998)

Овај текст био је мој прилог свечаном броју Новог пута поводом педесет трогодишњице његовог постојања. Искористио сам прилику да се присетим неких својих давних искустава и сазнања која су и тог тренутка била актуелна пошто је Титов режим, у својој бити, у једном много лошијем издању, живео и даље. После овог текста задуго сам био заћутао, готово сасвим сам престао да се оглашавам и да заступам своје идеје, па су многи овај текст разумели као моје интимно признање пораза и опроштај од борбе за смену режима. То, наравно, није било тачно, али је било тачно да сам и овим текстом покушавао да уразумим своје саборце, да их натерам да се мало замисле и запитају шта то раде. Била се навршила година откад је коалиција „Заједно” однела победу на локалним изборима. Година нашег хаотичног и несложног владања општином. Не само да смо се ми доле били изделили и загорчавали живот један другоме, него је пуцало и горе у врху. Вук Драшковић и Зоран Ђинђић почели су више да саплићу један другог него што су се борили против Слободана Милошевића. Шанса коју смо имали на републичким изборима топила се из дана у дан. Режим је потенцирао нашу неслогу и ликовао. Они ће се међусобно потаманити у борби за власт, говорили су за нас комунисти и били су у праву. Да бисмо им избили тај аргумент из руку морали смо да се ујединимо, а то је једино што ми нисмо хтели. И са свог победничкиг трона морали смо да гледамо како нам све брже долази сопствена пропаст. Режим који се и даље упорно одржавао чинио је страшне ствари и требало га је нападати, али ја напросто нисам могао јер сам сагледавао сву беду и неморалност у нашим редовима. Општински одбори владајућих странака у општини, измакли контроли, заборављени од врхова странака који су се бавили сопственим сукобима, сматрали су општину за сопствену прћију где могу да раде шта им је воља. Нас тројица из општине ишли смо два пута код Вука (председник Оштине Др Василије Тодоровић, заменик председнка Извршног савета инг. Миодраг Марковић и ја, у функцији председавајућег одборничког клуба Коалиције, односно владајуће 196

већине) да протестујемо што је странку у Јагодини препустио неодговорним људима који нас брукају и срамоте. Једном нас је примио, гледао у плафон и питао: „А ко је бољи?”, а други пут нас је примио неки Росић који нам је саопштио да од свих послова које уговара општина треба да рекетирамо десет одсто за странку. „А ако уговорите и десет одсто за вас лично, да поделите, ми се у то нећемо мешати”. Враћајући се колима за Јагодину ћутали смо све до Колара, а онда смо почели да се крстимо и чудимо шта нас је снашло. После тога нас десетак изашло је из СПО-а и формирало сопствени посланички клуб. Деловали смо тако једно време у оквиру Коалиције док се већина није приклонила тада непопуларној Аркановој странци Српског јединства која се, тако увећана, удружила са ЈУЛ-ом и Еспеесом и формирала нову скупштинску већину. Власт за коју смо се борили деценијама предали смо својим политичким противницима на тацни. Са украсном машницома у коју су се претворили ланци и букагије којима смо везали сами себе. Поступак тих наших одборника деловао је шокантно, многи су га оштро осудили а неки га, вероватно, осуђују и данас. Ни мени није пријатно да се сећам тога, али ми је одувек било јасно да су и то одлике демократије за коју смо се, тако дуго и тако пожртвовано, борили. Први пут, на нашу несрећу прерано, морали смо да гледамо како се носиоци јавних функција опредељују личном вољом, без икаквог удела и присиле режима, како одлазе тамо где им се више свиђа или где имају веће користи, без икавог устезања или страха од било каквих санкција. Партије су деловале по комунистичкој матрици по којој су чланови били партијски робови, али нису више имале никакве инструменте да то и остваре, осим неких моралних норми до којих већини, после таквих ломова, није више било ни стало.

197

ДИЛЕРИ

Реч „банка” долази од италијанске речи „банкиа”, што значи клупа. Први банкари рођени су у Венецији и свој посао радили су напољу, на улицама, седећи на тешким дрвеним клупама, са сточићем и вагом испред себе на којој су премеравали и обрачунавали вредност златника. Венецијанска лука врвила је од мореполоваца који су долазили са разних страна света и доносили собом различити новац којим су хтели да купују робу. Постојала је потреба да се тај новац конвертује, да му се израчуна тачна вредност и сравни са венецијанским златником са ликом лава. Натив њиховог занимања морао је звучати на италијанском као што на српском звучи реч „клупари”. Нешто ружно али неопходно. Како је време пролазило, „клупари” су постајали све богатији и могли су себи да изграде или купе лепе дућане, да свој посао не раде по киши, сунцу и ветру. Заједно са њима, у дућане је ушло и име „банкиа”, али оно није више звучало тако ружно као док су свој посао радили на улици. Појам „банка” лагано се диференцирао, померио, одвојио од појма „клупа” и почео да означава најзначајнију новчану институцију савременог друштва. Посао мењача новца окружио се посвећеном тишином банке, тихим зујањем каса и шкљоцањем браве на тешким, тајновитим вратима. Невоље које су у последњој деценији овога века задесиле Србију учиниле су да мењачи новца поново, као некада у Венецији, изађу на улице. Банке су остале са својом посвећеном тишином и празним шалтер-салама, а мењачи новца заузели су воја места на прометним тротоарима у центру градова. Не седе на тешким дрвеним клупама, него стоје. Не носе лаке, дискретне унифаорме банкарских чиновника. Обучени су обично, спортски, носе фармерице и патике. Немају оловке, дигитроне, рачунају напамет, бзо и тачно као компјутери. Новац не држе у каси већ у џеповима и баратују њиме брзо и вешто. Те наше нове мењаче валута на улицама назвали су дилерима. Дилери дилеришу. Посао се зове дилерисање. Дилер је „уговарач”, трговац, посредник. Значење и ове речи се диференцирало, али према ружном. Није један ружан назив добио озбиљно значење, него је 198

једна озбиљна реч добила подсмешљив призвук. Нису банкарски послови са улице прешли у институцију, него су из институције изашли на улицу. Дакле, нема изгледа да ће у будућности реч „дилер” звучати озбиљније него што сада звучи. То, међутим, никако не значи да су дилери људи који заслужују тај пежоративан назив. У њихов прилог мора се рећи да су озбиљни и поштени, да свој посао – без обзира на жалосне и непримерене услове – раде савесно и одговорно. Пажљиво израчунавају разлику која треба да остане њима као зарада и неће вас преварити никада, ни под којим условима, ни за динар. Мора им се признати да се, с обзиром на услове, држе прилично професионално. Једино кад се најави неки неочекивани „удар”, неки нови инфлаторни скок, постају сметени и збуњени. Купују девизе али их не продају, цеде нека извињења кроз зубе, нервозно се шеткају и окрећу главу од пролазникаааа, својих могућих муштерија, као да их је срамота. Боје се да им не пропадне зарада која није мала, али није ни лако стечена.

199

ПРОСЈАЦИ

Рат у окружењу донео нам је последњих година мноштво просјака. Оној неколицини домаћих, на које смо већ били навикли, које смо познавали, придружио се велики број младих и старих, жена и деце, којих никада ту раније није било, из нама удаљених крајева. Заузели су бусију на прометним мостовима и тротоарима и углавном моле и благосиљају, траже новац у име Христа, за здравље и срећу дародавца. Просе на начин на који се одувек просило у словенским земљама. Просјака има по целом свету, али не просе сви на исти начин. По Европи има много оних који просе забављајући пролазнике певањем или свирањем. Праве некакву представу и глуме да су заслужили бакшиш. Неки га траже смерно, или га уопште не траже, препуштају то доброј вољи, а неки се готово љуте ако га не добију. Младићи и девојке, најчешће у метроу где немате могућност да се уклоните од њих, изводе читав концерт, а онда зареде са шеширом и упорно чекају све док не убаците новчић. Њихов акт има понекад тиху, притајену дозу насилништва. Видео сам једном у Паризу, на звијутку прилаза подземне станице у метроу, младог црнца високог два метра, правог атлету, који проси лупајући у мајушни добош окачен о врат. Његова музика је фарса, он очигледно проси застрашивањем. То је пола прошња, пола изнуда. Има и оних који вам између две станице, брзо и вешто, издекламују читав тужни роман, своју претешку животну причу због које су, наводно, принуђени да вас моле за помоћ. Млада жена вам прича како јој је муж настрадао и оставио је са тгроје мале деце, а сада се једно дете тешко разболело и она нема пара да му купи лекове, итд. Уствари, она нема пара да купи алкохол, још чешће дрогу. Последњих деценија тај рецепт полако продире и код нас. Није ретко да вас на железничким и аутобуским станицама пресретне младић пристојног изгледа који вас тужно и сметено замоли за неку суму да купи карту до свог родног места јер су му управо тог тренутка украли новчаник. Не ретко младе жене упрте неко мусаво дете и иду од врата до врата мрмљајући некакву причу да је детету потребна помоћ.

200

Има различитих просјака али је свима њима заједничко да не желе да раде. Новац добијен радом, зарађен новац, за њих је прљав и јадан у истој мери у којој је за нормалног радног човека прљав и јадан новац добијен прошењем. Био сам присутан кад једна млада просјакиња са дететом у наручју звони на врата и излази стара жена која јој каже: „Даћу ти новац ако ми бациш ђубре“, и пружа јој кесу. Такву услугу би свако од нас и без икакве награде учинио овој старици, али млада просјакиња се тренутно окреће од ње, молећива гримаса на лицу нестаје, она прилази следећим вратима а старица стоји са својом кесом пуном ђубрета као да је ваздух. Тај гест просјакиње био је пун пркоса и увређености. Старица је повредила њен најсветији принцип – да ни под којим условима не прима новац који је зарађен. Она је на понуду да новац заради реаговала онако исто као кад би неко нормалном човеку понудио милостињу: увређено се окренула и отишла. Просјаци су неки други, паранормални свет, са оне стране црте. Прошња је за њих посао и они се труде да буду добри професионалци. Разрађују тактику, правила, стратегију. На крају дана изводе рачуницу, цене своју успешност. Ако им негде не иде, мењају град. Зато ће пре нестати са улица ако будете мање осетљиви на њихове тобожње вапаје и приче.

201

УЛИЧНИ ПРОДАВЦИ

Живо су ми у сећању тајанствене скитнице великих уплашених очију које се крећу нечујно као уходе и прилазе вам неопажено, ниоткуда, да би вам шапатом, као у највећој дискрецији, понудиле штофове који се на киши скупљају за половину, сатове без рубина који раде један дан, „златно“ прстење које већ сутра потамни. Отварају пешева мантила и отуда извлаче замотуљке скупоцене робе коју су добавили илегално, издалека, негде у белом свету где тог блага има на претек, или још чешће на начин о коме наводно не желе да причају, због чега су увек на опрезу и у страху од полиције. Та роба је само за вас, само ваше очи имају привилегију да је виде, и зато вас вуку у капије, у ћошкове, у сеновите паркове. И цена је само за вас, не зато што желе да вам учине, већ зато што су у невољи, немају времена да чекају, а ви сте срећник на кога су налетели и коме морају, хтели не хтели, за било какав ситниш да уступе своје благо. То су били улични продавци. Било их је најпре у свету, а онда су долазили и у наше крајеве, мотали се по железничким станицама и у прометним улицама, ловили наивне путнике, понекад улазили и у периферијске авлије и рекламирали своју робу знатижељним и забезекнутим домаћицама. Успех њихове добро разрађене, психолошки простудиране тактике није био за потцењивање. Број тих продаваца сведочио је о њиховом успеху. Сећам се наших првих туриста шездесетих година који су враћали из Италије пуни прича о томе како им се посрећило да налете на ситне лопове који су им, у страху од полиције, за багателу продали шаку злата. Доцније сам имао прилике да и сам срећем те ситне лопове по паркинзима око Венеције и Падове. Прилазили су као у страху, разврћући се около, говорили „Ио морнаро“ упирући прстом у своје груди и вадили замотуљке безвредне бижутерије уверени да ви разумете да се ради о украденом злату које ћете сада, ако сте само довољно вешт трговац, јефтино стрпати у свој џеп. Нису то били стини лопови већ велики преваранти, и нису поткрадали далек и непознат свет, већ вас лично. Такви су били ти први улични продавци којих се сећам.

202

А онда су дошли на наше улице прави продавци разних ситница – пертли, жилета, чешљева, огледалаца, касније жвакаћих гума, сличица и чоколадица, па перли и минђуша, разне шљаштеће увозне бижутерије. Они су сада имали своја стална места на улици, своје малене тезге, нису се крили ни прикрадали, зазирали од полиције и вукли вас у ћошкове, нити су лажно представљали своју робу. А ипак нека сенка преваре лебдела је над свима њима, нека сумња обавијала је као аура њихове мале тезге. Била је то роба без порекла и гаранције, куповали сте на сопсвени ризик, нисте имали коме да рекламирате ако би вам се перле распале, огледалца ољускала, чешљеви поломили. Већ сутра улица је могла бити пуста, продавци су могли да прхну и одлете као птице на неки далек спруд. Њих је одржавала јефтиноћа и сама чар куповине. Иако сте све то знали, куповали сте са смешком говорећи у себи: Знам да ништа не вреди, али ништа и не кошта. Последњих година, међутим, улице српских градова запосели су другачији продавци који нуде другачију робу и старе представе о уличним продавцима морају да избледе заједно са сећањем на њих. Пре свега није то више некакав непознат и тајновит свет који долази из далека носећи собом мирис лаког криминала и авантуре. То су наши људи, пријатељи, познаници, комшије и суграђани, радници без посла, пензионери и домаћице. Своје мале тезге ставили су на тротоаре у својој улици, често пред својом кућом, не глуме странце, поздрављају вас као и пре. А роба коју нуде нема изазовни шљаштећи сјај, нису то слаткиши за децу и украси за младе (мада понекад и тога има), већ бензин и цигарете, понекад зејтин и шећер или нешто слично чега тренутно на тржишту нема. Несташице и ти нови улични продавци су као спојени судови: чим неке робе нема у радњама, она се појави на улици, уколико је дуже нема, утолико је више продаваца. Наши пријатељи и познаници улични продавци не тврде, разуме се, да су морнари и да продају робу које нигде нема и да ће је продати само вама. Они продају робу које тренутно нема и продају је свима којима је потребна. Али неке сличности са њиховим далеким претходницима ипак има. Они вам никад неће рећи одакле баш њима роба које у продавницама нема, одакле, којим каналима она долази баш на њихове тезге које држе пред капијом и увече уносе у кућу. Прелазећи та два корака од авлије до тротоара, они су се од комшије, познаника и пријатеља претворили у уличног продавца, уписали у еснаф, и ево, већ вам то са смешком стављају до знања.

203

204

ЉУДИ И ВРАПЦИ

Право је чудо какве све птице и животиње људи не чувају као своје кућне љубимце. Од вечних пратилаца паса и мачака, преко птица, до разних дивљих животиња, гмизаваца и инсеката – змија, корњача, крокодила и великих паука. Чувају не само ретке, необичне и егзотичне врсте, које им ваљда задовољавају неиспуњену жељу за путовањима и авантурама, већ и сасвим обичне, домаће, свакодневне као што су лисице, веверице, вране , чворци и косови. Једино што никада нећете наћи на том дугачком списку кућних љубимаца јесте – врабац. Свакакве ћете птице видети у кавезу, само врапца никада. Ћовек никада није осетио потребу да тог галамџију џивџана стрпа у кавез и чува у својој соби. Да ли то значи да према њему има одбојност, да га на воли? Не, нипошто! Људи воле врапце, и то оном тихом постојаном љубављу која се не истиче и не рекламира, којом се не парадира, којом се воли род рођени, комшије, пријатељи, земљаци, народ и нација. Тај мали несташко је одвајкада пратилац човека. Живи у неком делу његове куће, обично у стрехи под ћерамидом или црепом, ту је изградио гнездо и подиже своје младе, храни се на његовом буњишту у авлији заједно са кокошкама и другом живином. Осећа се сасвим свој на своме, домаће, бори се храбро за свој малени простор и за своје зрнце хране, симпатично се љути и свађа ако га ометају, бескрајно се брине за своје младе, храни их, брани, учи да лете. И није издајник – селица. Остаје са домаћином и преко зиме да дели његову судбину, да трпи хладноћу, да се бори за храну. Зато је наш човек заволео врапце. Толико их је заволео да их сматра за нешто своје. Од рођења слуша њихову галаму у стрехама и разуме њихов говор. Никад не каже врапци цвркућу, или врапци џивџикају, или врапци певају, него врапци галаме, врапци буне, врапци се љуте – баш као што би рекао за људе. Иако их не распознаје, иако није сигуран да су то баш увек исти врапци, за врапце у његовом дворишту који једу са његовим кокошкама, домаћин каже – моји врапци. Завлаче се свакодневно у амбар и краду пшеницу, а он одмахује руком и смешка се, не пада му на памет да се на њих љути.

205

Недавно сам на јагодинској пијаци, рано ујутру, видео овакву сцену: млада продавачица зането и приљежно брише крпом још празну тезгу на коју ће тек изнети своју робу, спрема се за почетак свог дугог, пазарног дана. Крај тезге је отворен џак пун првокласног кочанског пиринча, крајеви су поврнути и пресијавају се белином крупна зрна, а усред вреће два врапца која мирно кљуцају. „Врапци кљуцају пиринач“, тужим ја мале лопове, онако у пролазу, и очекујем да их продавачица отера, а она ме само погледа, мирно каже: „Знам“, и настави да уређује тезгу: врапци кљуцају са дозволом. Они су њени пријатељи. И мени није тешко да замислим како ова млада продавачица свакога јутра, док је пијаца још готово пуста, сређује своју тезгу, а једино јој ова два врапца весело и умиљато зажеле добро јутро, мотају се около и чаврљају са њом, праве јој друштво, забављају је. И она нема срца да их не нахрани. Отвара врећу пиринча, подврће њене ивице и ужива што се њеним пријатељима допада то необично бело зрневље. Врабац је човеков љубимац на слободи. Човек нема потребе да га ставља у кавез и неће то никад учинити. Они су пријатељи. Дирљиво је како то пријатељство траје и како се негује усред ових наших, људских, страшних подела, мржњи и омраза.

206

ЂАВОЛОВИ ШЕГРТИ

Има једна прича како је отац хтео да обезбеди сину занат, па га довео у варош да одабере који му се свиђа. Водао га кроз чаршију и показивао му шта раде разни мајстори – ковачи, кујунџије, абаџије, опанчари, ткачи, бербери и разни други – али дечаку се није свидео ниједан. Тек кад је видео једног човека како седи на великом сандуку и маше ногама, дечак ускликнуо да ће код њега да учи занат. Побогу, зачудио се отац, па овај човек ни сам ништа не ради, како ће тебе нечему научити! Али дечак је био упоран. Шта он ради, то ћу и ја, рекао је одлучно и остао. А то је био ђаво и дечак је постао његов шегрт. Тај дечак из приче коме се ниједан занат осим ђаволског није свиђао велики је изузетак. Толики изузетак да је морао и у причу да буде стављен. Већина деце има потребу и жељу да ради нешто корисно што раде и старији, да се у томе посебно истакне и допадне. Енергија са којом млади приступају послу који заволе огромна је и непоновљива. Огромна је и њихова жеља да нађу неку лепу и корисну занимацију. За децу ничег горег на свету нема од пустоши, празнине и досаде. Кад им старији не помажу да на користан и занимљив начин испуне своје време, деца покушавају да га осмисле сама, смишљају разне игре, забављају се. Али деца су кратког даха, а времена је много. Старе и немаштовите игре које знају брзо их заморе, а старијих нема да им понуде нешто лепше, маштовито, изазовно, и она почињу да се досађују, да седе на сандуцима, машу ногама и смишљају опачине. Хоћеш-нећеш, постају ђаволови шегрти. Троше џепарац за дуван, алкохол, понекад и за дрогу. Кад понестане џепарца, онда џепаре – најпре родитеље, а затим кога стигну и шта стигну. У животу бива да се тек тада појави онај отац из приче и покушава на сваки начин да упише сина на некакав занат, али тада је касно, сину се већ никакав занат не свиђа, он их је већ све прерастао, он би једино да седи на сандуку и маше ногама. Гледам сваког лета, па и овог, за ђаке још дужег него иначе јер им је школа престала још у марту, како се по цели боговетни дан мотају око солитера беспослена дечица и хватају за било шта не би ли то 207

испала нека забава. Неки човек у подруму прави рамове за кошнице, струже и укива летвице. Прозорчић је отворен и звуци тестере и чекића весело узлећу навише у светло, пролећно јутро. Неко дете се сагне да гледа, онда дотрче и друга. Чико, има ли нешто да помогнемо пита буцмасти дечак, сав устрептао, жељан да се укључи. Има, каже човек. Ево, носите готове рамове пред кућу да их убацим у кола. Деца циче од радости и утркују се кроз сумрачне подрумске ходнике ко ће пре да стигне до чике коме треба помоћ. Али тај посао је брзо готов, чика одлази и деца опет тужно тумарају около. Исто сваког лета: чим престане школа, престану све секције, свака активност, свако организовано дружење. Раде спортски клубови, многи окупљају и децу, али нису сва деца за спорт, а и родитељима је то додатна обавеза, често и додатни трошак, па их нерадо пуштају. Понешто се догађа у култури, понеки вечити и неуморни ентузијаста увежбава са децом фолклор или приредбу, али и то окупља мали број деце. Нигде клубова једриличара, радиоаматера, сниматеља, љубитеља змајева, љубитеља природе, еколога. Ишчезли чак и горани, а извиђачи се претворили у професионалце, јуре за победама и медаљама, масовност им је постала исувише скупа. Или нема више старих ентузијаста спремних да своје време поклањају младима. То је заиста тачно, нема више ентузијаста као некада. Али кад боље размислим, и не треба да их има. Толико је њих који примају плату а ништа не раде да је постало срамота да неко ради а не прима плату. Имамо службенике за све и свашта, али нико да се сети да запосли једног хоровођу, диригента, редитеља, глумца, сликара, фотографа, моделара или неког другог који би окупљао децу и преко лета, кад су свима на терету, кад их сви забораве, и учио их да не постану ђаволови шегрти.

208

СМРТ ТВ ГЛЕДАОЦА

Данас кад умре неки човек умро је и један ТВ гледалац. Али М. Ј. из Јагодине је своју смрт на посебан начин везао за телевизију и издвојио себе као телевизијског гледаоца. Мождани удар њега је задесио на тешко приступачном равном кровг солитера у тренутку док се трудио да подеси ТВ антену. М. Ј. је био човек у годинама, без деце, живео је сам са супругом, и гледање телевизије била је његова велика пасија. Како се повећавао број ТВ канала тако се множио и број његових антена на крову. Није му било први пут да се пентра на кров да их монтира и подешава, али судбина је хтела да му тај пут буде и последњи. Било је предвечерје, смирај летњег дана, комшије су се одмарале и нико није ни запазио да је он опет на крову. Жена је сматрала да је негде у шетњи и тек кад је почео његов омиљени ТВ дневник, она се лецнула и запитала зашто га нема. Како је одмицао ТВ програм тако је расло и њено узнемирење и гаснула варљива нада да се само негде задржао дуже.него обично. Позвонила је комшијама, кренули су да га траже около у крају где се обично увече шетао. Тада се неко присетио да га је тог поподнева видео на крову како поправља антену. Пожурили су назад, испентрали се на кров и нашли га још живог и свесног али непокретног и немоћног. Потресени том несрећом и сметени настојали су да му некако помогну, покушавали да га спусте с крова несигурним стубама, а он је замолио да му најпре дотерају и учврсте ТВ антену. Одмахнули су руком и наставили да га спуштају. Сматрали су да бунца. М. Ј.међутим није бунцао. Био је потпуно свестан. Од тренутка кад га је задесио удар, док је лежао усамљен на крову који се лагано хладио, он је размишљао једино о томе да није успео да подеси антену према неком новоотвореном каналу и да ће тај програм морати да гледа са непријатним треперењем на екрану. Сви они били су ТВ гледаоци, али нису могли да разумеју ту његову страст и причали су касније о томе као о нечем чудном и необичном. Били су то млађи ТВ гледаоци, рођени уз телевизор, у граду, који себи никада неће моћи да представе глувило забитог српског села и паланке, без радија и телевизије, без телефона, без аутомобила, а готово и без штампе. Прођу дани и недеље пре него што се појави неко ново лице.

209

А нова лица опет нису нова лица: то су тетке, стрине, стричеви, ујаци, кумови и пријатељи који вам долазе обредно о празнику, свечано обучени, дотерани и измењени, или којима одлазите такође о празнику, узбуђени као да путујете у далеко и непознато. Сви се труде да што је могуће дуже одрже чар новине – изгледају лепше, говоре лепше, понашају се другачије, али на крају дана опет све нестаје, нова лица постају стара, испод свечаних одела избија свакодневица. Постаје вам опет познато све шта ће неко да каже или уради, опет вам се чини да сте све то већ преживели и видели и убија вас тешка, бесконачна досада. Познати гласови који вас нервирају, познате речи које вам не говоре ништа, простачке шале које вас не забављају. Музика – пијани хармоникаши, ћеманисти који певају храпавим гласовима, лимене банде које стварају буку и за којима трче деца. Они који нису тако живели како да разумеју узбуђење тог првог сусрета са ТВ екраном кад се пред вама из ничега, из неке тајанствене дубине простора, на равној површини стакла уобличио лик који говори, пева, свира или глуми? Из тескобе доживљаја, посредством ТВ екрана, М. Ј. је запловио у чудесан, маштовит, разноврстан и занимљив свет који се бесконачно обнављао и који је сада испуњавао његов живот не само унапред, већ и уназад, надокнађујући празнине из прошлости. После недељу дана комшије су посетиле М. Ј. у болници. Њему је бивало све теже, живот му се полако гасио, видело се да неће још дуго. Али он није размишљао о томе, није га мучила извесност његовог блиског краја. Гледао је равно пред собом и видео једино велики екран са неизоштреном сликом који је треперио и замарао му очи. „Јеси ли ми поправио антену?“ – питао је тихо свог блиског комшију у кога је имао поверења. „Јесам“ – рекао је комшија – „поправљена је, не брини“. М. Ј. се задовољно осмехнуо и наставио да гледа екран који је сада престао да трепери и на коме су се стале уобличавати слике бескрајних поворки нових лица. Изгледало је то као стална, непрекинута свечаност која нема краја, на којој се гости неће уморити и затражити да иду кући. М. Ј. се упињао да им се придружи, чинио је напор и у једном тренутку то му је пошло за руком: прешао је виртуелну црту и нестао у маси раздраганог света, у поворци без краја која је вечно нешто прослављала. Остао је тако са осмехом, широм отворених очију. Неко му је после склопио очи, али он више није био ту.

210

211

ОСМЕХ

Гледао сам недавно директан пренос тениског меча између Мартине Хигинс и Панове. Једна лопта, коју је Панова узвратила свом снагом, ударила је у мрежу, али није хтела да се преда, да падне на земљу. Наставила је да се бори да некако прескочи мрежу, као да је живи и мислећи створ. Кренула је да се котрља лагано, лагано, према затегнутом рубу мреже, упињала се из петних жила, застала за тренутак на самом рубу неодлучно као да нема више снаге ни да падне где треба, а онда изненада и победнички пала у поље Мартине Хингис која је, чудећи се и сама овој акробацији, направила два закаснела корака у правцу мреже па немоћно раширила руке. Сви су се насмејали овој чудној упорности лопте, смејала се и Панева, али смејала се и Мартина. Изгубила је важан поен, али смејала се. Гледао сам, нешто раније, такође у директном ТВ преносу, један други спортски догађај на коме се догодила једна слична сцена која није засмејала ни публику ни актера. Била је то фудбалска утакмица између Хрватске и Југославије у Загребу, а тренутак за упоређивање био је други гол за Југославију. И тада се лопта понела као какво бескрајно упорно живо биће које се отима свим законима физике у настојању да пређе црту противничког гола. Голман Дражен Ладић је скочио на њу, зграбио је, легао преко ње свом снагом, али се она некако искобељала испод њега и кренула лагано, лагано да се котрља према голу, с напором, као да се упиње, као у тешком грчу. Ладић је гледао како се она отима и котрља и напросто није веровао, а кад је коначно поверовао и онако са земље скочио на њу, било је прекасно. Он је устао, а на његовом лицу није био осмех због ове смешне лоптине акробације, већ гримаса бола и ужаса човека коме су на правди бога изрекли осуду на смрт. Он је ширио руке и, с том гримасом, гледао лево и десно у своје суиграче који су и сами били снуждени и нису знали шта да му кажу. Смешан ход лопте која се изотела законима физике скинула је Ладићу ореол националног хероја и запретила му вечним жигом издајника који неће смети да се прошета тргом Бана Јелачића. Галама која се дизала око ове утакмице и бескрајно преувеличавање њеног значаја можда може да оправда Ладића, али 212

немоћ да се са осмехом прими пораз исувише је чест на нашим спортским теренима и у нашим животима. Осмех Мартине Хингис и гримаса ужаса Дражена Ладића нису правило понашања. Правило су псовке, увреде па и ударци. Док гледамо Мартину како се осмехује кад губи не само поене, већ и утакмице, како са осмехом пружа руку противници, онда нам постаје јасно да напори спорта, умор, нереална очекивања, сваковрсни притисци и нервоза не смеју бити изговор за провале беса и вербалне и физичке насртаје на противника у тренутку кад се губи. Кад шампион света може да се осмехне на крају изгубљеног меча, какво оправдање за вику и тучу има неки сеоски фудбалер? А какво тек оправдање можемо наћи за наше већ пословично одсуство љубазности и осмеха у свакодневном опхођењу, када нико од нас не тражи и не очекује никакве подвиге, већ управо и једино то: да будемо нормални и љубазни? Можда ће неко са омаловажавањем рећи рећи да је тај осмех западњака извештачен и неискрен, ствар дисциплине и дресуре, али покушајте бар једном, у тренутку када вам неко узима нешто испред носа, неко који има иста права као и ви, који се бори за исту ствар као и ви, да се неискрено и куртоазно насмешите. Биће то заиста тежак напор, али ви будите упорни као она лоптица која потире законе физике и пење се уз мрежу или котрља према голу. Ако успете, бићете награђени не само тиме што је противник изгубио поен, већ и зато што сте победили негде дубоко у себи инерцију сопственог ретроградног кретања.

213

ДРАЖИ СПОРТА

Један од најбољих кошаркаша у историји југословенске кошарке, некада веома популарни члан репрезентативне петорке Љубодраг Симоновић Дуци, посветио је свој живот, како се чини, борби против спорта. Своју блиставу спортску каријеру прекинуо је веома рано, у својим најбољим спортским годинама, на првенству Европе у Паризу 1972, после утакмице са Порториком коју су „плави“ изгубили, у знак протеста што надлежни органи нису дисквалификовали очигледно допинговане Порториканце. Наши су наставили такмичење, али без Дуција, и заузели су неславно пето место. Уместо да оштети Порториканце, Дуци је својим протестом оштетио наше. Иако високо моралан и принципијелан, Дуцијев потез био је ипак клиначки брзоплет и, будући у сукобу са ставом целе екипе, себичан и штетан. Уместо да се касније покаје и изглади сукоб, Симоновић је тврдоглаво наставио да брани свој поступак, да проширује и продубљује свој сукоб, да га диже на ниво теорије и принципа. Тако је дошао до закључка да спорт у коме су такве махинације могуће није за људе користан. На том основу касније је развио целу теорију коју је изложио и у више књига и која се своди на то да је спорт фашистичка ујдурма, да њиме из потаје руководе фашистички и нацистички злочинци, да је то злоупотреба слободе личности, нови вид поробљавања помоћу кога се богате неморални и бескруполозни појединци. Зачудо, овим бесмислицама које су очигледно плод фрустрација и тешких унутрашњих сукоба, наши медији повремено дају публицитет. Гледао сам више пута Дуција на телевизији, у ударним вечерњим терминима, како се нервозно пресавија, онако витак, још увек спортски леп, и с неком готово болесном сугестивношћу, која као да није од овога света, и с елоквенцијом која је очито плод опсесивне усредсређености на једну тему, објашњава гледаоцима да светски зликовци спорта бескруползно увлаче у своју мрежу милионе младих људи од којих ће само безначајно мали број испливати на површину, успети се на пиједестал и постати светске звезде, док ће сви остали који су изманипулисани, који су служили само као декор и спаринг-

214

партнери оној мањини, потонути у заборав, беду и сиромаштво, са горким сазнањем да су искоришћени и одбачени. Боже, чудовишне ли теорије! Знам да ове Дуцијеве приче неће поколебати ниједно дете које данас раздрагано трчи спортским теренима, утринама и пољанчићима и неће га навести да се одрекне дражи спорта. Да ли је то уопште и могуће? Који то дечак или девојчица који данас у свом најдражем дресу, са сликом својих идола у глави, покушава да превазиђе самога себе, радује се својим успесима и машта о све већим, сматра да је роб непознатих светских крвопија? Који то зрео човек који се спортом бавио само у рангу аматера или нижег професионалца није поносан на ту своју малу спортску каријеру? Он не само да се не осећа изиграним и злоупотребљеним, већ сматра да је тиме награђен и привилегован, хвали се својим успесима и, како године пролазе, све више их глорификује и увеличава. На крају, у којој то области људског делања само незнатан број не досеже врхунце, док већина остаје у сивилу просечности и рутине? По несрећном Дуцију, осим те мањине крајње успешних појединаца, сви остали требало би да се осете превареним, злоупотребљеним и поробљеним од тајних и неморалних моћника. Кад идући пут Дуци опет буде на телевизији, прећи ћу на неки спортски канал.

215

КАБЛ ЗА ШОЛТУ

Пензионер Иван Мијајловић, из улице Бранка Радичевића број 25 у Јагодини, сваку трећу ноћ проводи у хотелу. Не би се он тако шеретски хвалио, разуме се, да није у питању баш луксузан хотел, најлепши што га овај град има, хотел Јагодина. Видим, шали се, па се шалим и ја. Лако је вама, пензионерима, кажем, кад имате тако висок стандард. А не, каже он, погрешно си ме разумео, не идем ја у хотел на провод, него да радим. Дежурам, човече, каже, и смеје се. Ја сам пензионисани електричар, не радим ништа, ноћу ионако слабо спавам, а хотел је пун избеглица и сиротиње која је после поплаве остала без смештаја. Кваре се инсталације, склопке, лифтови, неко то мора, и ноћу, да надгледа и одржава. Били пре мене неки млади мајстори, прчкали нешто, гледам па се чудим: како шта радили, тако оставили. Поскидали ламперију са плафона, па је тако оставили, гази се преко ње. Општи неред. Прву ноћ сам најпре све обилазио и склањао ствари на место. У моје време мајстор је ценио себе и свој посао, тако нешто није могло да се догађа. Које је то време било, мајстор Иване, питам? Ех, које време, каже сетно мајстор Иван, па оно време кад смо ми у Еф ка есу радили велике пројекте о којима је цео свет писао и говорио, кад смо осветљавали Далмацију, правили подморске каблове за Брач, Вис, Шолту и друга острва. Направити такав кабл, изједна, човече, пребацивати га из погона у погон, од операције до операције, а било је тих олперација да те глава заболи, па превести ту грдосију од 20 – 30 тона железницом, утоварити у брод, па положити у море, били су то, човече, прави подвизи, биле су то авантуре, догађале су се тешке и непредвиђене ствари које си морао да решиш одмах или да умреш! Није то, човече, било да скинеш плафоњерку и замениш сијалицу! Вучеш ме за језик, човече, да ти испричам шта се мени лично десило кад смо правили кабл за Шолту. Због тебе ћу да закасним на посао и Бека (директор хотела) ће да ме отпусти, каже опет шеретски мајстор Иван. Био сам дежурни електричар у Јакој струји кад је дошло наређење да се кабл за Шолту вади из компаунда (уља за 216

изолацију папира) и заједно са конзолом пренесе на оловне пресе, да добије оловни плашт. Та конзола са тим каблом била је тешка преко 23 тоне! Електромотори никада дотле нису успевали да дигну такав терет и нико није имао храбрости да их укључи. Ако откаже мотор, терет ће сломити отпор кочница и десиће се невиђена хаварија. Скупили се инжењери, ту је Шиме, Жика Љутић, он је био шеф Јаке струје, Опачић као технички директор, већају шта да раде. Мајстори такође већају и слежу раменима. Ја размишљам неко време, па позовем Шимета у страну. Шиме, кажем, ја могу ово да урадим. Како, каже Шиме, говори како! Хајде са мном, кажем. Кренемо ми, а ја заредио на склопке, мењам осигураче, стављам вишеструко јаче! Да они не издају, само да они не издају! Мотор познајем у душу, по звуку ћу познати кад почне да издаје. Позовем помоћника и кажем му да узме пајсер, стане крај кочница и гледа у мене: кад му дам знак да га гурне међу зупчанике, да кочнице не откажу! Пробаћемо, каже Шиме, али ја не могу да одобрим без Љутића. Одем код Љутића и испричам шта сам наумио, а он гледа негде поред мене и врти главом. Љутићу, виче Шиме, пусти човека, ја гарантујем! У реду, каже Љутић, кад ти гарантујеш! И ми урадимо тако! Дигне се то чудо тачно до нивоа који нам је био потребан и тек ту мотор застење, успори, зазуји. Сад, викнем помоћнику и он гурне пајсер међу зупчанике. Готово је, кажем и бришем зној са чела, готово је. Сви се смејемо и псујемо по српски. Слушај, каже ми Шиме и вади пљоску из сакоа (волео је да гуцне Шиме, као сваки прави Далматинац!), заслужио си за ово један наградни одмор, да бираш бању! Али знам да од тога неће бити ништа, зато да ми наздравимо овде! И ми наздравимо. Било ми то милије од бање. Каква бања! Кабл за Шолту, није то била мала ствар. Осветлити острво, човече! Пола Далмације нас је дочекивало, и поздравне говоре су нам држали! А у бању сам ишао кад сам хтео, и без награде. Такво је то време било. Ја сам ћутао, а мајстор Иван устаде. Е сад коначно идем, рече. Бека ће стварно да се наљути!

217

ЈАБУКЕ

Дуње на креденцима које миришу и трају до Божића, то је давно прошло време. Данас је у зимским месецима главно српско воће јабуке. Пијаце су пуне јабука. Једре, крупне, сортиране, поређане у гајбама или на тезгама, саме призивају и маме купце. Јабуке са плантажа, сортне, калемљене, са страним именима. Јонатан, делишес, мелрозе. Право чудо савремене пољопривреде. Ја,међутим, не волим те савремене јабуке. Пролазим поред тих препуних, раскошно аранжираних тезги и идем даље, мотам се по рубовима пијаце, загледам сељачке корпе поређане по асфалту. Тражим да препознам наше старе домаће сорте – колачаре, кожаре, будимке, замњајке. Дражи ми је њихов изглед и укус. Буди успомене. Црни се оголело дрво јабуке у позну јесен. Суморан, хладан и влажан дан. На већ посивелом мокром лишћу зацрвени се јабука. Подигнем је – једра је и здрава. Обришем је о капут и загризем. Прокисла је и освежава. Кора јој, у устима, док жваћем, добија укус прве трешње, па се тако затвори круг лета, једем истовремено прво и последње воће. Док једем дрхтурим мало од хладноће и гледам у дрво јабуке. Црне, чворновате гране некако питомо стреме надоле, као да се сагињу да нуде плодове. Осећам задовољство као да сам топло понуђен. Између јабуке и мене догодио се некакав обред, као на задушницама или о великим празницима кад жене зову на капији и нуде пуне тањире, љубећи храну и крстећи се, својима за душу. Кад препознам такве јабуке, које сам виђао у мокром лишћу или усамљене на већ оголелим, поцрнелим гранама, ја их купим. Понекад им је кора оштећена, имају црне флеке гљивица или тамне печате од пада са високе гране. Ја их ипак купим. Свеједно како изгледају, укус им је увек исти, препознатљив. А моја супруга се чуди како међу толиким лепим јабукама ја увек пронађем најгоре. Толике године купујеш, каже прекорно, а још ниси научио шта су лепе јабуке!

218

219

ШПРИЦ ЗА ДЕДУ

Догађало ми се последњих година да се касно увече нађем у дежурној апотеци и да присуствујем оваквој сцени: дечкић, од својих 13 – 14 година, иштркљао и блед, улази бојажљиво, несигурним кораком прелази оних неколико метара „брисаног простора” до рецептуре, и тихим гласом тражи да купи шприц. Апотекарица му каже да нема, а он, сасвим у нескладу са својим сметеним и уплашеним изразом, некако увређено почиње да објашњава да је то шприц за деду који је шећераш, коме је то неопходно, али је, јадан, заборавио да купи. Апотекарица му каже да жали његовог деду али да шприцева, нажалост, нема. Дечкић стоји још неко време, сад више није сметен него је чак непријатан, нарогушио се, стиснуо вилице, мало се и зацрвенео, заузео готово агресиван став. А онда се нагло окреће и излази. Апотекарица гледа тужно и резигнирано за њим и каже: наркоман. Сада ја изгледам збуњено и сметено; не могу да верујем да је то дете, у мом граду Јагодини, који је још увек мали и провинцијски, једна тачка загубљена у балканском метежу, стигло дотле да се боде у вену и ушприцава себи хероин. Осећао сам нелагодност кад сам читао у новинама да се такве ствари догађају некој деци у неким великим светским центрима, како да поверујем сада да се то догађа овде, на Беличком кеју, у парковима, по мрачним хаусторима? Почео сам да се распитујем, код младих, кажем им да не могу да поверујем, питам да ли је то могуће, а они ми кажиу: свашта! Па то је, веле, масовна појава. Дрога се продаје по кафићима, пуши се хашиш, шмрче кокаин, шприцају се испод столова. Па погледајте, кажу ми, бачени шприцеви по улицама колико хоћете! Почињем да гледам и, стварно, видим бачене шприцеве по тротоарима. Ваљда их деде шећераши, пошто су дали себи инсулин, бацили кроз прозор. После тога престао сам да се чудим. Нисам се зачудио ни кад сам прочитао вест да је неки младић у Елмосовом насељу нађен мртав од превелике дозе. Али сам се зачудио кад сам прочитао изјаву начелника СУП-а Жике Трифуновића да судије изричу тако благе казне растурачима 220

дроге да милиција губи вољу да јури преступнике!

Ове текстове писао сам током 1999. године, доста редовно (изузимајући време бомбардовања, од 24. марта до половине јуна), осим последња два која су с почетка 2000. године. Био сам смењени директор коме се нико није усуђивао да наређује шта да ради, па сам ту и тамо писао по коју колумну, белешку, цртицу, литераризован запис за који бих проценио да може да прође ригидну цензуру уредника ЈУЛ-овца. Али нисам могао увек да проценим. Дубина сумњичавости те цензуре била је изван мојих могућности процене. Тако мој безазлени осврт на луде идеје Дуција Симоновића није прошао. Објављујем га овде да илуструјем са каквим су великим страхом читали моје текстове. Била је то претпоследња година једног потпуно уврнутог режима који је производио страшне последице. Крешендо лудила. Година Рамбујеа у којој је сваком нормалном постало јасно да је шиптарски лоби у Америци коначно успео да убеди ту силу да је неопходно последњем комунистичком режиму у Европи задати смртоносни ударац. Тако што ће од Косова начинити независну државу! Једно лудило производи друго! Лудило се лечи лудилом! Клин се клином избија! Један део народа је тражио да нестане Милошевић, да престане лудило и да започне лечење тешких рана, по цену свих губитака који су постали видни и неминовни, други део је хтео да он постане још јачи, да нарасте до лидера свих мрачних сила овога света и да од Америке и целог Запада начини прах и пепео! Како насликати ту подељену, шизофрену Србију коју притиска нека танка али неприродно моћна копрена мирења и нечињења, сива и помодрела као смрт? Како писати кад се не сме писати? Лепо стилизовани, лирски записи, слике живота који нас окружује и на које смо давно свикли, које су давно постале део наше свакодневице, то је могло да пролази. Лепо речено, дивно написано, говорили су ми комунисти који су још увек ценили МОЋ ДА СЕ КАЖЕ и били задовољни што ме и у новинарству заокупља литература уместо критике. А ти текстови, тако истинити и лепо написани, били су надреалнији од Маркесових описа риба које за кишних дана пливају по овлаженом ваздуху. Већину њих сам готово дословце искористио у роману Славолук за опис атмосфере у једном малом граду за време НАТО бомбардовања. Та атмосфера је таква да се један од јунака са радошћу прикључује другоме који из нужде мора аутомобилом да 221

путује у Београд, ауто-путем дуж којега падају бомбе. Излазак из тог града на осунчану ширину ауто-пута њему се чини као освајање слободе, без обзира на опасност од бомби! Почетак бомбардовања крајем марта ослободио ме је готово свих новинарских обавеза и ја сам решио да урадим нешто што сам одавно желео а зашта никада нисам имао довољно времена: да напишем књигу о ретроградном хероју, о цени коју човечанство мора да плаћа за право на апсолутну слободу. Започео сам од Илијаде и Одисеје, заронио у поновно читање и са чуђењем открио да су та два дела заправо права и једина света књига човечанства, Библија коју је хришћанство са презиром шутнуло у прастара паганска времена, док их развој цивилизације потврђује као пророчанство будућности. Читао сам и писао као занет, тражио и налазио потврду мојих теза и Хомерових порука код Платона, Софокла, Еурипида, Макијавелија, Достојевског, Ничеа, Берђајева, Томаса Карлајла, Виктора Игоа и многих других писаца и мислилаца, налазио потврду тих давних порука у ратовима и страдањима, чак и у стварању страшне творевина Лењина и Стаљина… Ту књигу под насловом Трагање за вођом објавио је београдски РАД 2002. године, добила је награду „Живојин Павловић”, писало се и говорило о њој, па је пала у заборав, као и све друго што не доноси новац.

222

РАСТЕЗАЊЕ ОПШТИНЕ

У покушају да се одржи по сваку цену, бивша општинска управа у Јагодини растезала је Општину. Сигурни да их градски бирачи неће, челници Општине донели су одлуку да упориште потраже по рубовима општине где се још увек могу наћи наивни и простодушни људи који могу да се купе за два литра зејтина и неколико килограма шећера. Одлука да се број одборника у Јагодини од 63 повећа чак на 89 (Београд са више од два милиона становника има 110), од тога 56 сеоских и 33 градска, била је дрска али – сада се то види – и очајничка. Није било лако растезати Општину. Није она кора за гибаницу. Изделили су они села и засеоке лако, али где наћи кандидате за одборника спремне да се заложе за ЈУЛ-СПС идеологију? Сељаци су се правили наивни и смешкали се, изговарали се да су они за мотику али не за политику. Нису били спремни да свој домаћински образ укаљају куповином гласова за зејтин и шећер. Тако су улогу тих зејтин-кандидата морали да преузму на себе управо они којима је до тих одборничких места било највише и стало. Неки од најмоћнијих и најутицајнијих јагодинских директора отишли су да агитују за себе у селима за која су дотле једва знали и да постоје. Посредством телевизијских екрана сви смо могли да видимо, на пример, како је директор Јагодинске пиваре, дипломирани машински инжењер Јован Стојановић, један од најмоћнијих привредника Србије који се вози у лимузини са тамним стаклима и код кога се без заказивања не може ући, отишао у село Горње Штипље да се за свој одборнички мандат избори међу осамдесетак бирача, „последњих Мохиканаца“ који још нису напустили ово село. Повео је са собом и председника Опшптине лично, Животија Јовановића, да му помогне својом елоквенцијом и говорничком вештином. Говорио је Жота шта је говорио (сви смо то видели и чули), а онда је дао реч чувеном Јоци. А овај ће: „Ја се налазим међу вама јер гајим посебне симпатије према селима из брдско-планинских крајева у којима је наталитет у опадању!“ Гледам и мислим: шта ли је човек хтео да каже? Очигледно је Јоца био у неприлици. Није му било лако да нађе оправдање за оно што ради. Та није могао пред камерама да се погађа 223

са сељацима, да каже дајте карте на сто, кажите колико кошта ваш глас па да идем кући! И многи други утицајни и моћни Јагодинци мучили су тих дана исту муку. Није било лако убедити сељаке да је неколико литара зејтина права надокнада за све што им је отето последњих десет година. Зато су неки успели, али неки и нису. Кад је о Јовану Стојановићу реч, он је успео, али не без много труда и личних жртава. Толико је времена проводио у Горњем Штипљу да је потпуно запоставио своје директорске обавезе у Пивари и на тај начин изазвао прави гнев својих радника. Задовољио је сељаке у Штипљу, али је наљутио раднике. Кад је коначно стигао из села, нису хтели да га пусте ни да уђе у Пивару. Успео је да постане одборник, али ће изгледа више времена проводити у Окружном суду него у Скупштини општине.

Коначно, после много јалових преговарања, циничних опструкција, ситничавих личних прерачунавања, огромне нервозе народа, претњи омладинаца окупљених у покрету Отпор да ће сами преузети власт, закулисних свађа и јавних заклетви, опозиција је успела да се уједини, да петог октобра 2000. окупи народ у Београду и силом, на улици, преузме власт. Вук Драшковић чак ни тада није смогао снаге да са Зораном Ђинђићем седне за исти сто и остао је, једини од великих лидера, по страни. Превише је ценио себе и није веровао да ће та боранија успети да збаци Милошевића! Боранија је сменила Милошевића, који је после много натезања признао пораз, асли се одмах видело да нешто није у реду међу лидерима и да Ђинђић и Коштуница неће моћи заједно. Коштуница је од првог дана наступио опортуно. Власт је била само формално пала, али је суштиниски, заштићена Коштуницином причом о легализму и мирном преузимању власти трајала и даље! Текст о растезању општине, о бедном напору да се, по сваку цену, сачува макар општинска власт, написао сам у еуфорији победе, праве, коначне победе, на нивоу државе. Али нисам успевао да га објавим, месецима. У општини је седела нова, демократска власт, али директор Новог пута још увек је био исти, ЈУЛ-овац, а одговорни уреник тврдокорни еспеесовац. И кад су демократе на крају поставиле свог директора, уредник је остао исти! Како је урађено овде, тако и свуда по Србији. Видео сам већ по томе да тај наш пети октобар није донео праве промене, већ тешку смутњу и маглу.

224

Демократију од које ће највеће користи имати старе, моћне, организоване, ретроградне снаге старог режима.

225

ПОКЛОН

Почео је, ево, децембар, још један српски изборни месец. Пре него што се он заврши десиће се важни избори, а кампања као да још није ни почела. Опште сиромаштво оставиће трага и на ову политичку акцију. Мало ко има пара да плаћа скупе телевизијске спотове и емисије. На протеклим изборима, међутим, који су се десили само пре два месеца, била је другачија слика: режимске странке ЈУЛ и СПС нису силазиле са екрана. Као да смо тада, под њиховом управом, били много богатија земља. Наравно да нисмо, али они нису имали душе да нам то саопште. Било им је жао. Толико им је било жао, да су свим силама настојали да убеде народ да не гласа за демократију која је безобразна и која ће му рећи да је сиромашан. Никада нећу заборавити како је, на пример, чувени министар иностраних послова Југославије Живадин Јовановић, на јагодинској ТВ Антени (локални програм који је производило дописништво ТВ Београд) упитао свог домаћина, још чувенијег уредника те телевизије, Радослава Манета Николића: ,,Шта је то, бре, ДОС? Ја не знам тај ДОС, ту опозицију. Ја бих волео да постоји опозиција, ал ми немамо опозицију, то су само неки издајници. Ето тај Коштуница... Он,бре...он, бре...он.бре, примио у ДОС Расима Љајића, тога издајника кој оће да нам отцепи Санџак!“ Има и других доказа да су челници бившег режима јако сажаљевали народ. Жао им било што се народ толико мучи и пати па су му давали разне поклоне да га утеше и обрадују. Тај исти, већ поменути Живадин, рецимо, поклонио је својој родној изборној бази Опарићу, баш у јеку изборне кампање, скоро нов аутобус из увоза. Узео човек аутобус од свог пријатеља Брацике са царине и одвезао га у своје село. Али после избора се показало да је то био туђ аутобус, да је припадао граду Кикинди. Тако је Опарић остао кратких рукава, али зато његов Живадин није. Изабран је за савезног посланика, а осим тога није никоме вратио оних 900.000 марака које је заједно са аутобусом узео са царине од свог Брацике. Осим ако се и за те паре не појави прави власник.

226

Том несрећном осиромашеном Левчу поклањали су и други. Бивши српски премијер Мирко Марјановић великодушно му је поклонио багер. Као да је предосећао шта ће се десити 5. октобра па резоновао: боље багер у Левчу, него у Београду. Несрећа је, међутим, у томе што је Левчу заједно са багером стигао из Крушевца и рачун, већи него што је цео Рековачки буџет. Значи – опет ништа. Левач ће морати да врати багер, а Марјановић оно што му припада можда и неће. Ти поклони, ти тројански коњи, од којих вајду има само онај који дарује, били су, уствари, веома добро разрађен систем пљачке. Бивши режим СПС-а и ЈУЛ-а је на тај начин друштвену имовину преливао у своје приватне џепове и успут просипао маглу како брине о народу. У свим општинама, па и у јагодинској, тај режим је асфалтирао улице, градио водоводе, игралишта, породилишта...Челници су на све стране секли врпце, гостили се, пили и јели у славу народа. А кад су отишли, рачуни почели да стижу. Показало се да је све то било на дуг и да ће народ морати накнадно да плаћа. Суштина, међутим, није у томе што ће народ морати да плаћа оно што је изграђено, већ у томе што ће морати да плаћа и оно што су челници ставили у своје џепове. Јер све те позајмице узете су од приватних банака под зеленашким условима, са месечном каматом од десет одсто! Тако су буџети општина на дуги период претворени у банкарски дуг и приватни власници тих банака сваког месеца од тих народних пара ујме десет процената! Народне паре легално прешле у приватне, а они који су то омогућили још се сликају на телевизији, хвале се да су народни доброчинитељи и убирају поене. Али доћи ће Кикинда и по тај аутобус. Приближавају се избори.

Нова демократска власт у Јагодини, у којој је главни био индустријалац Драган Николић Феман, са којим сам, док смо заједно били у општинској власти, преко новина, измењао доста непријатних аргумената, није више рачунала на мене. Седео сам тамо где сам седео и под Милошевићем, без икакве функције, и нисам радио ништа. Готово силом сам се изборио да на новоотвореној телевизији у саставу наше куће добијем једном недељно емисију у коју сам доводио разне саговорнике и отварао различите теме. А онда је, коначно, дошло и до промене уредника листа. На то место постављен је Бајо Џаковић који ме је, самоиницијативно, замолио да пишем колумне, и ја сам прихватио. Неке од њих сам, ево, одабрао и за ову књигу.

227

Прича о томе како су се понашали лидери бившег режима не би имала смисла да нови лидери нису наставили да се понашају на исти начин. Демагогија, придобијање бирача ситним парама и истовремено отимање од њих све што се отети може, све се то настављало и даље. И бивши комунисти су се убрзано претварали у капиталисте као што су то чиниле и нове демократе. Али и поред свега, демократија је, нужно, доносила и новине. Променила се спољна политика. Престало је инаћење са светом и самоизолација, јавно су признате европске вредности, освојена је већа слобода медија, почео је процес ограничавања разуларене пљачке и отимачине, Милошевић је, коначно, (после комичне и понижавајуће оптужбе српског тужилаштва за кршење закона приликом куповања плаца на Дедињу!) ухапшен и испоручен Трибуналу у Хагу, што ће највећег међу демократама, премијера Ђинђића, коју годину касније стати главе.

228

ХОТЕЛ

Како се хотел Јагодина, као каква огромна кристална ваза, спустио у нулти центар ондашњег Светозарева, многи данас не знају. Човек чијом се заслугом то догодило, некадашњи директор Паласа Мирко Димитријевић, живи мирно и повучено као пензионер и власник мале кафане. У хотелу га се одавно не сећају, не зову га на свечаности и не одају му почасти. Био је то у потпуности човек Титовог режима па зато и дели његову судбину пуну контроверзи. Имао је тај режим своје дубоке падове, али и своје блиставе тренутке, па су и осећања према њему подељена, у зависности од тога кад се чега присетимо. Изградња хотела Јагодина био је један блистав тренутак и режима и његовог поданика Мирка Димитријевића. Одједном, из неких нама непознатаих фондова, у потпуној тајности, стигле су у Југославију велике количине новца. Касе свих банака пуниле су се зеленим новчаницама, али зајмодавац је за њихово трошење имао један чудан услов: могле су бити употребљене само за подизање привредних објеката. Настала је јурњава за таквим пројектама, тражени су на све стране људи који имају идеје, али у безглавој поданичкој нацији једино тога није било. На све стране само поданици и празноговорници. Сва кључна привреда већ је била изграђена и живело се боговски. Никоме више није било до ломатања око неке нове градње, покретања нове производње, освајања нових тржишта. А политичари су ипак маштали о неким својим задужбинама па су упорно трагали и постајали лак плен за светске хохштаплере и пробисвете који су им нудили и продавали неке хокус-покус технологије и пројекте, попут фабрике дијапан плоча у Деспотовцу. Било је то време политичких фабрика и промашених инвестиција. Али понегде би се нашао и понеки трезвен и приземљен човек који је имао визију и умео да употреби новац на прави начин. Изградња хотела такве лепоте, и то још са називом Јагодина и ћураном као симболом, усред комунистичког Светозарева, био је готово пророчки тренутак у животу Мирка Димитријевића. Године су, међутим, прошле док су се јагодински келнери, навикнути на крчме и ћумезе, едуковали да се понесу са хотелом са пет звездица. Застрашујуће леп и празан, хотел је дуго служио само за 229

показивање и промоцију локалних политичких моћника. Тако се у сећање многих Јагодинаца урезао као симбол једног хедонистичког режима који је имао проблем да потроши позајмљене паре, као споменик нашег дуга који се мери милијардама долара и који ће неко морати да врати, заједно са каматама. Лупали су главе о плоче оникса у предворју хотела и најзад се досетили да је хотел зато и изграђен, да зарађује и враћа дугове. Растрчали су се и баш у тренутку кад су успели, кад је јагодински хотел постао тачка на туристичким картама Европе, кад су странци почели да га посећују и да остављају девизе – десила се Осма седница и на сцену је ступио један нови режим који странце више није хтео да гости већ да убија и протерује. И хотел је почео да вене и пропада, спрат по спрат, као биљка, одозго до доле. Режим који није хтео странце хтео је паре, и то све више и више, па хотелу није достајало ни за одржавање, ни за конзервирање постојећег. Што се једном покварило више се није поправљало, почело је опште черупање. У нешто мало соба данас живе бескућници са Косова, остале су демолиране и неупотребљиве, базен уништен, у гаражама и ноћним клубовима могу да се снимају хорор филмови. Затамњена стакла на фасади хотела су испуцала, ољускана, провиде се покидане скупоцене завесе, лом и неред. Пре неки месец изгореле су и електричне инсталације, само је чудо спасило зграду да не изгори до темеља! Човек који је руководио пропадањем хотела, и који још увек њиме руководи, зове се Небојша Михајловић Бека, члан је Југословенске левице, у потпуности је политичар режима Осме седнице. За све време пропадања овог најлепшег јагодинског здања није сазвао ниједну конференцију за штампу, није се ниједанпут пожалио на уништавање баснословног друштвеног богатства. Напротив, свим силама се трудио да све то прикрије и пословање фирме прикаже у ружичастим миромарковићким цветним бојама. Док је хотел пропадао, сећам се, он је мирно седео у одборничкој клупи окружен неким чудним тетовираним момцима који су нас, опозицију која је хтела да стане на пут том режиму, тукли и износили из зграде Скупштине општине.

Овој причи о два времена, Титовом и Слободановом, о хотелу и двојици његових директора, једном који га је саградио и другом који га је упропастио, није потребан коментар ни сада, нити ће икада бити потребан у будућности.

230

231

АКСА И ФРАЊА

На прошлој седници Скупштине општине Јагодине одборници су нашли мало времена да одузму статус почасних грађана Радмилу Богдановићу и Петру Грачанину. Желимо да сви грађани буду равноправни, рекли су том приликом. Очито да је код избора ове двојице некада моћника у српској власти за почасне грађане Јагодине мањкало равноправности. Ова висока почасна звања они су добили по неким критеријумима из којих су били искључени остали грађани лишени моћи и власти. У тим критеријумима није било важно колики допринос дајеш своме народу и својој општини, већ колико си високо на лествици власти. Народ који липсава без хране и лекова, који све масовније иде на казан у некадашњу „Крагујевац кафану“, клања се и дели почасна звања својим главешинама који живе као какви осредњи кувајтски шеици... Ја, ево, запео да објашњавам, а одборници нису о томе готово ни говорили: само им измакли те почасне фотеље, па нек лупе задњицама о ледину. Премного се водило рачуна о тим главешинама, а премало о народу. Дошло време да се нешто промени. Не само којекакве почасне дипломе, већ и нешто сасвим конкретно – плац за фирму или кућу, кредит и слично – морају добити не они који су се винули високо у власти, већ они који својим радом дају највећи допринос својој општини, а тиме и своме народу. Општина мора да усвоји и јавно презентира критеријуме шта је за њу корисно и ко има права на приоритет у додељивању, на пример, плацева за становање и обављање индивидуалне делатности. Досадашњи критеријуми су били да ће пре добити плац чиновник банке или општине са добрим везама него најбољи доктор код кога долазе пацијенти из целе Србије. Илустроваћу ову тему на примерима двојице грађана Јагодине. Ти грађани су Милосав Аксентијевић Акса и Фрања Пореден. Они немају међусобно никакве додирне тачке, напротив, стоје на сасвим супротним странама, и зато су њихови примери парадигматични за тему о којој је реч. Милосав Аксентијевић је одувек био „наш човек“, лојални политичар, заклети комуниста и вечити директор и као такав 232

без икаквих потешкоћа добио је пре око 40 година леп плац за кућу у Улици Јосипа Панчића, једној мирној, слепој уличици иза Учитељске школе, само коју стотину метара од строгог центра Јагодине. Акса је започео на том месту да зида кућу, стигао до прве плоче, па забаталио. Тај плац стоји тако, са том започетом градњом која се пола урушила, и дан-данас. Очигледно да ни тај плац ни та кућа том Аксентијевићу нису били ни потребни, да му је то неко напросто увалио, можда да му се додвори, да би преко њега остварио нешто за себе. Како било да било, тек Акса је добио нешто што није тражио и што му није ни требало, а Фрања Пореден, први и најпознатији јагодински мајстор за ауто-гуме и реглажу трапа, иако му је требало и очајнички је тражио, никако није могао да добије локацију да изгради нови сервис. Памтим Фрању још од 1965. кад сам купио свог првог фићу: услужан, љубазан, одговоран у послу, јефтин. Очински је опомињао кад су гуме биле лоше и представљале опасност, саветовао, предлагао решења... Није било возача који није знао и ценио Фрању Поредена, мајстора свога заната. Добио је Фрања и признање Аутомото савеза Југославије, ушао у њихове карте и проспекте, постао једна тачка сигурности и поверења на путу Београд – Ниш. Да један приватник, у то време, добије једно такво признање, то је било право чудо. Главна улица у Јагодини увек је била закрчена возилима која су чекала на услугу код мајстор-Фрање. Ма колико су се он и његови момци трудили да буду брзи, возила је било све више и Фрања је маштао да изгради један већи сервис на неком погоднијем месту, даље од центра града. Али године су пролазиле и Фрања је добио локацију за сервис тек кад је Србију захватила општа либерализација. На жалост, Фрања није дочекао да прима муштерије у новом сервису, али његов посао наставили су син и унук, на исти начин као што је то чинио и Фрања, и посао се развио и проширио. Долазе ту муштерије не само из Јагодине. Нека сад неко пита какву корист има општина од овог Фрањиног сервиса у који долазе људи из целе Србије, а какву од оног Аксиног плаца на коме труне кућа изграђена само до прве плоче? И да ли је требало дати Акси плац пре 40 година, а Фрању пустити да исто толико чека? Ове примере требало би да има пред очима онај ко данас у општини потписује решења о додели нових локација.

233

Иако писана да наслика једно наопако време и да позове на промене, ова колумна, бар једним делом, бар мени, значила је и подсећање на једног изузетног суграђанина, првог а дуго година и јединог јагодинског вулканизера, пријатеља свих возача, од бициклиста до камионџија, у тешким временима сиромаштва и мизерног технолошког нивоа гумарске индустрије.

234

БУШЕТИЋ

Први човек поморавских социјалиста, председник Окружног одбора Томислав Бушетић, већ десет година чини озбиљне напоре да његово име постане синоним за ову партију. На крају је у томе и успео, али заиста сасвим на крају, па је његово име постало синоним, али не за успех, како је он хтео, већ за крај и пропадање еспееса. Сећам се Томе Бушетића од пре десет година кад се као члан једне екстремно неспособне општинске владе, која никако није налазила начина да ме смени са места главног и одговорног уредника Новог пута, залагао – у стилу правог ортодоксног комунисте – да се укине Нови пут. Тада сам изговорио ону реченицу коју данас већ многи знају: „Да сам ја власт као што сте ви сада, па да мени стаје на жуљ неки новинар као ја вама, ја бих га за уши избацио из редакције.“ Наравно, ја сам им се тада само дрско подсмевао у очи. На Тому Бушетића, међутим, то нимало није утицало и он је наставио веома успешну партијску каријеру. Тако је ове последње, најважније, преломне председничке изборе дочекао, као што рекох, као први човек поморавских комуниста, па је у том својству водио жестоку кампању за свог председничког кандидата. На тадашњој државно-приватној локалној телевизији Антена, чијем статусу је и он вероватно доприносио колико је могао, Бушетић је веома елоквентно говорио о кандидату Слободану Милошевићу, у свом стилу, опет онако ортодоксно комунистички. Слободан Милошевић је највећи вођа српског народа, вансеријска личност, победио је Америку и НАТО пакт, ослободио Србију, сачувао Косово, изградио брзе пруге и шведски сто (пардон, стандард), има жену као мрену, има сина Животина, и тако даље, у том стилу, све нај-нај. Али све те лепе приче нису Милошевићу помогле да не изгуби већ у првом кругу од Војислава Коштунице, иза кога је стајао највећи издајник и НАТО плаћеник Зоран Ђинђић. Стрмоглавио се Милошевић са своје висине, као каква грудва снега низ планину, у некакво смеће и шипражје, тако да данима нису могли да га откопају и пронађу, нико није знао где је. Али ни то није могло да поколеба лидера Тому Бушетића. Гледам га поново пре неки дан – сада на новој градској телевизији која је у 235

међувремену отворена – како се залаже да његова партија освоји републичку власт. И опет ортодоксно комунистички напада кандидата опозиције Владана Радовановића како својим радницима не плаћа пензијско осигурање. Не каже да је за такво понашање крив његов режим који је прописао такве намете да нико не може да их плати и да је сва привреда отишла у сиву економију, да пензијско осигурање не плаћају ни највеће државне фирме, па се многи радници ударају у главу кад реше да иду у пензију и открију да им фали нека година стажа, да 1993. нико у Србији није плаћао пензијско осигурање па фонд осигурања званично ову годину не рачуна у просек и једини је на свету коме протекли миленијум има једну годину мање – него за све то окривљује недужног Владана. Понаша се као онај вук из басне који оптужује јагње да му мути воду да би могао да га поједе. Само што Бушетић више није вук, него некакво размажено и осиљено јагње које, заједно са прапорцима и црвеним машницама, покушава да поједе вука. Наравно, није све то Тома Бушетић чинио из убеђења, већ због не малих личних користи и привилегија. Свих ових година био је, и још увек је, директор Здравственог фонда. У овој општој беспарици и сиромаштву то је један од ретких фондова у коме још увек има пара. А режим је одредио да у том фонду директор има нека дискрециона права. Сваки директор било ког здравственог центра могао је да наручује робу и од приватника и да плаћа било коју цену – ако му то Бушетић одобри. И приватни апотекари могли су да издају лекове на рецепт, ако Бушетић пристане да им новац рефундира. Тако је неки Зоран из Јагодине годинама издавао на рецепт чак и најскупље лекове, цитостатике, чија се цена мери често и хиљадама немачких марака. Али тај Зоран је, разуме се, био члан еспееса. Не пишем ово зато што се бојим да ће Бушетић и његова партија моћи и даље да раде као до сада и да чине друштву штету. Он и његова партија су прошлост. Верујем да ће се ускоро преселити у ону малу, скрајнуту зграду иза Општине која је одређена за седиште опозиционих партија и да ће их народ временом сасвим заборавити. Пишем ово због неких нових бушетића спремних да некритички, из себичних интереса, хвале нову власт. Пишем због нове власти да никад не дозволи такве оде и хвалоспеве. Јер нема горег непријатеља од пријатеља који те хвали и кад грешиш.

236

Овај помало циничан али крајње истинит есеј о једном режиму који, упркос мојим лепим жељама, и данас траје и снажи се у лику једног Томе Николића и његових радикала, донео ми је телефонске претње „да ћу писати из инвалидских колица” и стална узнемиравања која су трајала месецима. На крају сам све то, писмено, уз плаћене таксе, морао да пријавим полицији и да затражим да се пронађе починилац. Истог дана поноћне телефонске претње су престале. Неко из полиције је одмах дојавио коме треба. Дај Боже да те претње нису из полиције и далазиле! Тако ми је, и на овом примеру, постало јасно да је бивши режим званично, помоћу својих полуга власти, омогућавао својим људима да се богате на рачун народа, награђивао их за исказану верност. У прилог Томе Бушетића може се рећи да је он, за разлику од неких који су променили страну чим су престали да имају користи, остао веран старом режиму и данас. Недавно је (2007) промовисао књигу некадашњег уредника ТВ Београд Душана Чукића, новинара о коме кружи анегдота да му је из Београда, кад је био дописник из Москве, јављено да је умро Брежњев. Чукић је објавио књигу о светским заверама против Слободанове Србије, и то из прве руке, као да је, малтене, лично присуствовао састанцима на којима су коване завере светских моћника!

237

ВУК И ПАЛМА

Не само безбројне српске врачаре и гатаре, већ ни најсавременије, компјутерски опремљене агенције за испитивање јавног мњења, нису умеле да прорекну да ће на републичким изборима у Србији са политичке сцене нестати највећа опозициона странка – Српски покрет обнове – а да ће се на њу попети најмања – Странка српског јединства. Али то се ипак догодило и названо је највећим изненађењем ових избора. Странка вође српских паравојних формација у ратовима за српство преко Дрине Жељка Ражнатовића Аркана завршила је неславно као и ти ратови и као исцеђен лимун из престонице и са моћних државних медија предата у руке једном партијском активисти у селу Праћини код Јагодине, Драгану Марковићу Палми. У том тренутку тај Драган Марковић био је одборник у Скупштини општине Јагодина и то је била једина функција коју је та странка имала у Србији. Цела странка – један одборник. Био сам присутан кад је Аркан у хотелу Јагодина предавао Палми своју странку као изношену кошуљу. И поред много лепих речи ваљда ни он није веровао да ће од ње нешто бити, да ће се она, као птица Феникс из Праћине, поново вратити у Скупштину. Српски покрет обнове је тада у Јагодини био водећа странка и у Скупштини држао конце власти у својим рукама са 17 одборника, а имао је велики број посланика и у Републичкој и Савезној скупштини. Док је једини одборник Странке српског јединства седео у задњој клупи Скупштине општине у Јагодини и размишљао о томе како да асфалтира пут од Праћине до Предора, засеока у коме живи, Вук Драшковић је шпартао кроз Србију дочекиван као краљ и владао престоницом Југославије као и многим другим великим градовима. Док се Драган Марковић борио да се његова реч чује у Општини, Драшковићу су били отворени сви опозициони медији у Србији укључујући и Студио Б, као и сви страни. Име Вука Драшковића изговарано је тада са еуфоријом, Драгана Марковића са подсмехом. Ко је онда могао да предвиди да ће у директном дуелу на изборима на крају 2.000. године Давид победити Голијата, мала странка из Праћине победити Српски покрет обнове?

238

Али Странка српског јединства је од доласка у Праћину стално ишла узлазном, док је Српски покрет од заузимања власти у градовима стално ишао силазном линијом и тако су се ове две странке, идући у супротним правцима, мимоишле на децембарским изборима. Одговор на питање зашто се то догађало биће поучан за све оне који у Србији желе да се баве политиком. Странку српског јединства воде бизнисмени који су се обогатили у најсмутнијим временима кроз које је Србија прошла, на начин који ће нама смртницима заувек остати непознат. Зашто су они решили да део тог тако стеченог богатства уложе у сопствену промоцију на изборима, знају само они, али чињеница је да је Драган Марковић успео да тај новац не буде утрошен улудо. Српски покрет обнове се обогатио газдујући Београдом и другим градовима на начин који није виђен ни у време „јагњећих бригада“ Драже Марковића. У ове изборе уложио је велики новац не због сопствене промоције, већ да би задржао стечене позиције. Али, што би рекли Шпанци, није прошло. Како је то Драган Марковић Палма успео? Тако што је поштовао људе, чланове своје Странке и бираче подједнако. Како је то велики Вук Драшковић пропао? Тако што није поштовао људе, чланове своје Странке и бираче подједнако. Док је Вук Драшковић обилазио стране земље и био приман код светских државника, Драган Марковић се борио да придобије за своју Странку јагодинске одборнике. Надобудни Драшковић је јурио из своје Странке свакога ко га је погледао попреко, Марковић је скупљао незадовољне, давао им значај и публицитет, отварао за њих радна места, помагао их материјално и свакако. Док је Драган Марковић био у прилици да се бори за одборнике, да их велича, хвали, да им даје значај који можда и немају, Драшковић је јурио из своје Странке писце и академике, највеће српске интелектуалце и привреднике. Драшковић је раскидао савезе са Ђинђићем, Коштуницом, Мићуновићем и другим највећим српским политичарима пљујући по њима као по издајницим и најгорим људима, јурио из Депоса и Странке једног Љубомира Симовића, Мићу Поповића, Михиза, Данка Поповића, Младена Маркова, Љиљану Лашић, привреднике Миличића, Вељу Илића и Микицу Марковића, активисте и интелектуалце Хорвана, Илију Радуловића, Боровића, Миковића итд, итд, а Драган Марковић је за то време наставника фискултуре Борислава Пелевића промовисао као највећег српског интелектуалца коме нико не може бити раван, о непознатим бившим посланицима и одборницима говорио као о надама Србије и српства.

239

Док је Вук Драшковић доводио у Београд Бијелопољце да владају и обезбеђују његовој странци богатство, Драган Марковић се борио да сиротиња добије понеки пакетић хране, да избеглице неко дочека и прихвати, да понеко село добије асфалт, осветљење, читаоницу. Више од онога што су добијали људи су ценили што је неко дошао да их обиђе и да их пита како им је и шта им треба. Приговарају данас да Драган Марковић није за тај асфалт и те поклоне трошио своје паре, да је добијао донације и трошио општински буџет. Можда, али шта људе брига одакле новац? Зашто се неко други није потрудио да обезбеди новац и помогне им? Неко ко без икакве сујете толико угађа члановима своје Странке и својим бирачима мора да стекне поверење народа. Неко ко тако препотентно јури најбоље чланове своје Странке и о људима мисли да су овце које може да окупља на трговима и говори им сад једно, сад друго, како је када расположен, мора да изгуби поверење народа. Многи од данашњих великих политичара мораће понешто да науче од Моравца из Праћине Драгана Марковића Палме, ако не желе да у директном дуелу са њим, на неким будућим изборима, прођу као Вук Драшковић.

Ни најосетљивији сензори политичког живота у Србији нису могли да предвиде овакав успех једне мале, провинцијске странке. За мене као професионалца био је прави изазов не само да саопштим генезу тог успеха, већ и да га упоредим са правим крахом најјаче опозиционе странке којој сам и сам некада припадао. Оно што у тренутку кад сам писао овај текст нисам знао, а што ми је тек сада поптупно јасно, јесте да је творац тог успеха Драган Марковић Палма, кога сам сматрао за недемократу и свог политичког противника, уствари прави, аутентични производ демократије, неупоредиво више од такозваних демократских лидера стасалих испод Титовог шињела. Слобода коју је донела демократија права је шанса управо за такве лидере: бескомпромисне, негадљиве, који у борби за власт не бирају средства, иду и лево и десно, према потреби, али стално, макар и на један прост и демагошки начин, додворавају се својим бирачима. Народ воли да се лидери спуштају на његов ниво и да му се, повремено, омогућава да нешто ушићари од државе. То је била Титова формула успеха, али то примењују и сви вешти политичари у западним земљама демократије. Борба за власт је свуда сурова. Таквим политичарима припада заслуга за наше 240

коначно отрежњење од маштарија да је демократија друштво праведних и поштених. То је само друштво једнаких шанси. А шансе, пре свих, искористе они који су најспособнији да се прилагоде новим условима и у оштрој конкуренцији искажу велике лидерске квалитете.

241

ФОЛИРАНТИ

Негативна селекција кадрова која је трајала пет деценија доводила је на најодговорније друштвене функције и сладуњаве послушнике чије је главно гесло било: не таласај. Послушници дрски и осиони према народу морали су покаткад и раније да се уклањају, да не изазивају бес и презир народа, а поготову сада после правих демократских промена. Али ови сладуњави, који навек говоре народу само оно што воли и жели да чује, понегде опстају још увек. Много година уназад функцију начелника Поморавског округа држи Влада Јовановић звани Шампион. И још увек је држи. Столује у Јагодини у не знам ни ја колико канцеларија бившег Комитета СКЈ (као и председник некаквог државног синдиката Милош Вујисић), има службени аутомобил са шофером, секретарицу, све врсте телефона, и стално је заузет некаквим пријемима, брифинзима. пресецањем врпци, отварањем изложби, свечаним ручковима и вечерама. Извежбао се за поздравне речи и здравице, однео би победу на сваком такмичењу здравичара. Не знам каква му је плата и какви су му други приходи, али увек је, штоно кажу, као из кутије, дотеран и миришљав како таквом функционеру и доликује. Нећу сада да говорим о томе шта се десило са привредом, школством, судством, здравством и осталом о чему је начелник округа, ваљда, морао да води бригу док нас је тако шампионски репрезентовао пред светом. Рећи ћу само да су из његових уста вечно излазиле само похвале, само оде и панегирици. Он никада није делио пацке, већ одликовања. Њега ко је слушао морао је бити убеђен да заиста, и то брзим корацима, градимо брзе пруге и шведски стандард. Нећу о томе. Сетићу се једне драматичне ситуације које ће се, верујем, сваки Јагодинац сећати док је жив и која је занавек раскринкала Владу Јовановића и све остале фолиранте. Претпоследња година овог тек минулог миленијума била је за нас Србе, авај, катаклизмична. После бомбардовања и жалосних и узалудних жртава, дошле су кише и поплаве усред лета. Једне ноћи нагло је набујао Лугомир и направио праву пустош у селима у свом горњем току, а у доњем току поравнао се са насипима и озбиљно запретио и самом граду. У том тренутку је, разуме се, начелник 242

Штаба за општенародну одбрану на нивоу Округа, по функцији, Владимир Јовановић, а на ниову Општине Јагодина, опет по функцији, председник Општине Животије Јовановић. И шта у том драматичном тренутку раде ова два најодговорнија човека? Рано ујутру помпезно дочекују министра здравља, јуловског главешину Милована Бојића, фолиранта над фолирантима, фолиранта мајстора, носиоца црног фолирантског појаса четвртог, петог или не знам ни ја ког другог дана (који се прославаио тако што је пред камерама РТС-а у параћинској апотеци пронашао два монизола и упитао: „Ко каже да нема лекова?“), а потом цело пре подне заједнички позирају пред тим поменутим камерама у горњем току Лугомира где се већ десило шта се десило и где никакве помоћи није било. Фолирали су јадне и унесрећене сељаке да ће им надокнадити штету, а за то време запењени и полудели Лугомир у пролазу кроз град већ је био расквасио своје насипе и лагано цуркао према насељу Сарина међа. У том тренутку пет хиљада Јагодинаца са пет хиљада џакова земље или песка могло је да спречи катастрофу. Али није имао ко да зазвони на узбуну, да их позове и организује јер су наши фолиранти заузети сликањем и лепим говорима. И тако пролази читав дан и ја увече у осам сати, пошто је фолирант мајстор, после успешно обављеног посла, већ давно у Београду, гледам на телевизији Владу Јовановића и Животија (опет) Јовановића како смиреним гласом и задовољни што су лепо дочекали и испратили свог министра обавештавају Јагодинце да никаква опасност од поплаве више не прети граду, да се Лугомир смирује и да могу мирно да иду на починак. Они после завршене емисије још дуго седе у пријатном дружењу са уредницима, испијају кафе, сокове или виски из танких чаша са златним ивицама, смеју се и ћаскају, док огромни, мутни талас Лугомира, коначно пробивши брану, брзином и снагом торнада пустоши град. Тај мутни талас нанео је највећу штету Јагодини у њеној новијој историји. На седници Скупштине општине, када се о томе расправљало, кривица за ту страшну немарност сваљена је, веровали или не, на неког стручњака из Београда који је, по општем принципу надлежности, био задужен да брине о водама из слива Велике Мораве! Он, а не они који су се сликали у кањону који је опустошио Лугомир, морао је да зна да ће увече попустити насип. А то је могао да зна и предвиди сваки сељак који је икада у овој водоплавној долини гледао како се излива Морава!

243

Животије је отишао са својих функција, али Влада још увек није. Нису ни многи други – директори великих фирми у којима се годинама друштвени капитал топи у пословању са приватницима, који живе као шеици, возе најскупља кола, зимују на Копаонику, летују на Тасосу или Кипру. Опстају зато што су глатки, мазни и слаткоречиви, што испод скупоцених Армани или Версаће одела носе црни појас фолиранта четвртог или не знам ни ја ког другог дана. Они којима је то посао нека их што пре промене, јер јесте ово сушна година, али ко гарантује да се Лугомир смирио заувек?

Страшна поплава која је те године задесила Јагодину и несхватљиво понашање двојице комунистичких лидера дали су ми повода да, и нехотице, направим паралелу између ових ликова који су трајали деценијма и Драгана Марковића Палме који је тек ступао на сцену. Заиста, Марковић их је прозвао у Скупштини општине, оштро да оштрије не може бити, иако је са њима у коалицији био на власти! А мени као новинару никакве претње нису стизале, и поред овако директне јавне критике, са именима и презименима.

244

СКОРОЈЕВИЋИ

Шта значи бити скоројевић, у чему је суштина тог појма, најбоље објашњава она стара прича о енглеској трави. Питали Европљани – каже та прича – Енглезе како су успели да створе енглеску траву, фину и мекану као најбољи тепих. О, рекли Енглези, нема ту никакве тајне, то је сасвим обична, најобичнија трава. Само је треба сваки дан заливати и косити, и тако – триста година. Дакле, поука је ове приче, није довољно бити само бујан и зелен, већ треба имати и педигре. Није довољно бити само богат, већ треба имати и све оне одлике које само цивилизација може да дарује човеку: знање, културу, част, понос, поштење. Прича о скоројевићима стара је колико и цивилизација. Одувек је било богатих људи који су новцем покушавали да купе оних триста година заливања и кошења. И одувек су ти њихови напори били предмет подсмеха и тема за литературу. Типови скоројевића вуку се још из старе грчке комедије, веома се множе у новој, засмејавају народ у римској и ренесансној комедији, постају опште место свих националних литература. Ни Србија није изузетак, Стерија их веома вешто слика у Кир Јањи, а посебно у Покондиреној тикви. Тако је то било свуда и увек осим у небеској Србији последње деценије минулог миленијума. Не да тада није било скоројевића, напротив. Било је скоројевића више него икада, али о њима није смело да се пише и говори, о њима је смело једино да се ћути. Они су постали табу тема, државна тајна, заштићено јавно добро. Један једини пут када сам се усудио да о њима пишем, и то сасвим опрезно, узгредно и неувредљиво, погодило ме је оно копито краљевског коња из блата, о коме је говорио покојни Владимир Дедијер. Ево како је то било. У марту 1999. године био сам, као и много пута до тада, извештач Новог пута и Радио Јагодине са Фестивала Дани комедије. И све је било како треба док на ред није дошло крушевачко позориште са комадом Путовање господина Перишона, који, авај, говори о скоројевићима! Али били су то неки стари скоројевићи из 19 века, неки меки и свилени, пуни скрупула, некакав господин Перишон који у папучама тапка за својом женом и ћерком, кога је тако слатко играо 245

Мима Караџић, да сам се ја нашао у потпуном чуду коме је то пало на памет да у садашње време пуно опаких момака који су се преконоћ обогатили преварама, пљачкама, ратовима и убиствима, пуно лажних привредника, лажних банкара, лажних патриота и лажних политичара, представља тако свилене скоројевиће! Шта уопште да напишем, поред овог нашег скоројевићства које гази преко потока крви, о том бедном, скрупулозном скоројевићу Перишону? А онда ми је синуло – па у томе је цака, помислио сам. У том контрасту је управо снага тог комада. Нема бољег начина да се осуде данашњи криминалци од ове питоме приче о једном давнашњем богаташу. И написао сам рецензију следеће садржине: Синоћ је на Данима комедије у Јагодини крушевачко позориште приказало Путовање господина Перишона, лаку салонску комедију француског писца Ежена Лабиша коју је редитељ Милан Караџић улепшао театарским стилизацијама, сјајним костимима и допадљивим сонговима и тако је скренуо мало и на мјузикл. Али ма како улепшана, ова прича о богаташу скоројевићу из прве половине прошлог века деловала је превише углађено, скрупулозно, префињено и успорено. Богаташ бивши колар који испуњава жељу ћерки и супрузи да путују у Швајцарску, удварачи џентлмени који се не туку због девојке већ пружају један другоме руку, увређени који примају извињења...Највећа подвала је ситна позајмица ради зеленашења, отимање ситниша из руке и нељубазна послуга, а разлог за озбиљан сукоб је увредљива реч записана у књизи утисака. Заиста, и поред лепе музике, лепих костима и лепог певања, добро уиграног крушевачког ансамбла, са гостима Милутином Караџићем и Горицом Поповић на челу – премало да се данашњи гледалац увуче у једноставну причу о томе како човек не воли онога који га спасава, јер се тако осећа пониженим, а воли онога кога је спасао, јер му то пружа прилику да се хвалише у новинама... А онда сам помислио како и ми данас имамо богаташе скоројевиће и покушао да замислим господина Перишона како вози велики џип пајеро и разговара малим мобилним телефоном, његову жену како, без обзира на личне димензије, носи кратку и узану сукњу, дебеле златне бразлетне и ланце, собарице као жестоке, ошишане и тетовиране момке – и представа ми је наједном изгледала савремена и занимљива. Заиста, како се неке ствари тешко мењају и како неке поруке имају вечну актуелност! Ево, погледајмо те наше данашње скоројевиће: колико се они жестоко боре да унапреде привређивање, каквим се све ризицима и опасностима излажу. Свакодневно читамо 246

у новинама како су некога од њих убили на вратима стана или фирме , киднаповали, опљачкали. Колико су они пута, упркос свему томе, помогли разне институције, појединце у невољи, добротворне акције, па ипак ми њих не волимо, говоримо и мислимо о њима ружно. Колико асоцијација може да изазове једна мирна, весела прича о доброћудном скоројевићу Перишону! Па када боље размислим, то уопште није лош комад. Напротив! Тако је гласила та рецензија коју сам оставио дежурном уреднику Радија уверен да ће бити прочитана у Дневнику без проблема. Али у три поподне, управо док сам ручао, зазвонио је телефон – подигло се оно копито из блата: тадашњи директор Радија и Новог пута Станимир Станковић наредио је да одмах дођем у редакцију да вратим карте и акредитацију за Фестивал! Наравно да сам вратио карте, али сам увече отишао приватно да гледам следећу представу. Била је то комедија Кокице Народног позоришта из Београда. Међутим, представа је трајала само десет минута: управо тада јављено је да су пале прве бомбе на Приштину. Представа је прекинута, Фестивал одложен. Наредне, 2000. године Фестивал је пратила колегиница која је о представама смела да каже једино како се зову, ко их изводи, ко је редитељ и како се зову глумци. То ипак није помогло највећем српском скоројевићу Слободану Милошевићу да се одржи на власти. Пао је, као што сви знамо, крајем исте године. Нису му помогли ни директор Станимир Станковић кога никада није ни упознао у животу, ни генерал Павковић коме је делио виле и плацеве по Дедињу, ни министар полиције Влајко Стојиљковић коме је дао да се о трошку државе израде нови новцати порцелански зуби.

Моје лично искуство, о коме пишем у овој колумни, има шири значај. Тај значај даје му чињеница да се све то десило дан уочи бомбардовања и почетка праве пропасти комунистичке Србије и њеног јуловског режима Мире Марковић. Попут јапанских самураја (са којима су волели да пореде себе!) јуловци су терали своје чак и у тренутку кад су бомбе летеле према њиховим главама!

247

248

НАШЕ ДВОРИШТЕ

Док слушам све учесталије приче о томе како ми не можемо да испоручимо наше ратне злочинце Хагу све док он не позове и оне из суседних држава и не очисти све криминалце из сопствених редова, увек се сетим Волтеровог Кандида. Али сетим се увек на исти, околишни начин: мој професор светске књижевности Рашко Димитријевић долази да држи предавање носећи мало, броширано издање Кандида у џепу свог спортског сакоа од твида. Лагано вади књижицу, маше њоме и каже: „Ово је све што је остало од великог Волтера!“ А мени се сада, са овог временског одстојања, чини да је и од Кандида остало мало, само она задња реченица у којој он каже – после силног искуства које је покупио лутајући по свету – да свако треба да обрађује свој врт. Не знам да ли је то одблесак те Волтерове мудрости или сублимат сопственог искуства, али тек и наш народ каже да свако мора најпре да почисти ђубре у сопственом дворишту. Заиста, каквог смисла има гледати преко плота и причати ко шта није урадио у сопственом дворишту док се наши ратни злочинци, криминалци, пљачкаши и починиоци свих најтежих кривичних дела против сопственог народа и државе мирно шетају на слободи? Да ли ми то чекамо, на пример, да Карла Дел Понте или неки други страни тужилац оптужи Језду, Дафину и Бору Костића што су нас варали и пљачкали, па да ми подвикнемо да нико не сме да се меша у наша посла и да почнемо својски да их бранимо? Шта се тих тамо неких белосветских тиче ко нас овде вара и пљачка, нека гледају они своја посла, је ли тако? Е, па – није тако. Или боље да кажем – зло ће бити ако је тако. Жртве и патње које смо поднели само зато да би Милошевић и његова камарила задобили моћ и неслућено богатство не могу бити опроштене. Ако би они који су заузели њихове фотеље, њихове секретарице и шофере, хтели сада да се направе великодушни и да забораве, мора им се рећи да они такав мандат нису добили од народа. Мора се судити не само Милошевићу и камарили, већ и оним нижим њиховим слугама и сеизима. Да ли ћемо дозволити, на пример, да начелник јагодинског МУП-а Жика Трифуновић мирно оде 249

у пензију после свега што нам је радио, после свих оних кордона полиције које је слао на нас 1996. и 97. да нас туку и малтретирају, да нас онемогуће да протестујемо против крађе избора? Да ли заиста нико неће да подигне оптужницу за тешко кривично дело лажирања избора против тадашњег председника Општинске изборне комисије Ружице Томић и још увек актуелног председника Општинског суда Десимира Миленковића? Ружица Томић је поништавала изборе због два празна листића тамо где је победио опозициони кандидат, а признавала их тамо где је било и сто вишка ако је победио режимски, а Миленковић је својим пресудама све то мирно потврђивао. Та Ружица Томић је и даље у правосуђу, суди као судија за прекршаје, а Десимир Миленковић, као што рекох, и даље је председник Општинског суда! Ако све то тако и остане, како ћемо нашим младим људима да објаснимо да морају да се понашају у складу са законом и моралом? Шта је једно убиство према хиљадама гурнутих на кланице ратишта? Шта је једна крађа према хиљадама покрадених штедиша? Шта је једна пљачка према стотинама хиљада опљачканих бескућника? Шта је малтретирање једног човека према малтретирању целог једног народа? Како ћемо Европи са којом желимо да сарађујемо објаснити да код нас владају ред и закон ако још увек суде они којима треба да се суди? Они који би хтели да избегну одговорност причају данас о реваншизму. Док су чинили злодела, међутим, говорили су о закону. Ми смо тада говорили о – безакоњу. Хајде коначно да се једанпут сложимо па да сви причамо само о закону. Јер ако ми не очистимо наше двориште, други сигурно неће.

Овај текст, последњи у овој књизи, први је који се, у потпуности, обраћа новој, постпетооктобарској власти. Са зебњом у срцу увиђао сам да нова власт у Србији није у стању да се договори о неопходним променама и да нема ко да почисти наше двориште. Већина лидера, свесна своје кратковечности, била је окупирана једино приватизацијом и личним богаћењем. Народ је захватала апатија. Сматрао је да се борио узалуд и да нова власт не хаје за све оно што је обећавала. Моје колумне нису ни изблиза имале одјека као оне које сам писао у време кад смо рушили један дотрајали режим. Ни моје ни било чије. Народ је све мање читао и све мање веровао прочитаном.

250

Јављала се афера за афером, учестали су судски процеси. Моћ новца показивала је своје право, опојно лице. Моћ да се каже све мање је занимала и власт и народ. Пропаганда и убеђивање народа почели су из медија да се селе у разне професионалне институције и агенције које то раде на научној основи, за велике паре. Највећи број интелектуалаца, међу њима писци и новинари, у свим комунистичким земљама, ангажовао се на рушењу старих режима и стварању демократије. Показало се да су на тај начин секли грану на којој су седели. Треба ли због тога да жале? Мада би за многе потврдан одговор изгледао логичан, ипак мислим да не треба. Та грана на којој су седели била је трула. Нова је трновита, али здрава и јака. И они који имају МОЋ ДА КАЖУ, као и сви други, мораће да науче како се и на таквој грани може седети удобно.

251

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Борислав Радосављевић, новинар и писац, дипломирао је на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, живи и ради у Јагодини. Досад је објавио: Време кад смо женили Павла, роман, 1971. године, Доња мала, роман, 1981, Раногрешници, роман, 1989, Српски белег, приче, 1991, Анђелко & другови, роман, 1993, Злочин власти, чланци и полемике, 1997, Ериксонови далеко, роман, 1997, Трагање за вођом, оглед из историје разума, 2002, Славолук, роман, 2005.

252

НАГРАДЕ

Награда регионалне институције са седиштем у Параћину Културолошки пројекат „ЈУХОРСКО ОКО” за 2008. годину. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ НАГРАДЕ: Годишња награда „Јухорско око” за 2008. годину додељује се Бориславу Радосављевићу, књижевнику и публицисти из Јагодине, за превод Пушкинове поеме „Кавкаски заробљеник” и књигу „Моћ да се каже” (Јагодина, 2008), као знак признања за афирмацију духовног простора Подјухорја. Господин Борислав Бора Радосављевић је један од најангажованијих поморавских писаца (рођен у Јовцу, радио у Јагодини, сада у пензији). Објавио је шест ормана („Време кад смо женили Павла”, 1971; „Доња мала”, 1981; „Раногрешници”, 1989; „Анђелко & другови”, 1993; „Ериксонови далеко”, 1997; „Славолук”, 2005), збирку прича „Српски белег”, 1991, оглед „Трагање за вођом”, 2002, књигу полемика и чланака „Злочин власти” 1997, и сада књигу „Моћ да се каже”, са поднасловом „Дневник писца 1969 – 2000.” Жири је посебну пажњу задржао на преводу Пушкинове поеме „Кавкаски заробљеник” који је објављен у часопису „Нова зора” у РС. Ради се о посебном изазову, јер је пре њега ову поему превео (препевао) славни српски песник Јован Дучић, а часопис „Нова зора” својеврсни је настављач познате „Зоре” из Требиња. Жири је нашао да је Радосављевић овим својим преводом исказао себе на нов начин, каквим га раније нисмо познавали. За понос је да је тај превод потекао из Подјухорја. С друге стране, књига чланака и полемика „Моћ да се каже”, коју је 2008. године објавила библиотека „Радислав Никчевић” из Јагодине, има веома посебну и за наше прилике оригиналну садржину. Реч је о одабраним теткстовима које је аутор као новинар објављивао у распону од 1969. до 2000. године у јагодинском листу Нови пут. За више од три деценије, пошто је рано уклоњен са текуће новинарске активности због политичких примедби на роман – првенац Време кад смо женили Павла, писао је друштвену хронику нашег духовног простора (Поморавље, Ресава и Левач), на коме се углавном остварује и Културолошки пројекат „Јухорско око”, чији је био један од иницијатора. Коментари, који прате сваки текст, дају 253

књизи, која у основи садржи нашу прошлост, димензију актуелности која траје и неће бити скоро превазиђена, што значи да ће још дуго живети међу читаоцима. Жири оцењује да је са ова два своја подухвата, преводом и књигом, Радосављевић дао значајан допринос афирмацији духовног простора Подјухорја. У Параћину, 5. новембра 2009. године. ПРЕДСЕДНИК ЖИРИЈА Злата Живадиновић

254

Садржај СРЕЋНО У НОВУ 1969! ДЕЧАЦИ С КРОВОВА КАКО ДА СЕ ЗОВЕМ РЕЧ ПЕКАР ЈУНАКОВ ГРОБ БРЕЗЕ СЕЛО И ГРАД ТРАВА РАСТЕ ИЗ БЛАТА ЧИЈИ ЈЕ РАДНИК – ДЕТЕ ЧЕ ГЕВАРА ИЗ МИШЕВИЋА КУЋА УМЕСТО ОЦЕНЕ МИСАО О ПАТЊИ ЗАКОПАНО БЛАГО „ПОМОРАВЉА” ЈОСИФ ПАНЧИЋ, СРЕТЕН АЏИЋ И БРАНИСЛАВ НУШИЋ У ЈАГОДИНИ БАЗЕН ЈЕЗИК СТРУЧЊАКА НЕПИСМЕНА ЕВИДЕНЦИЈА ПОТРОШЊА ОСЛАБИЛА СТРУЈУ КАКО РАСТЕ АДМИНИСТРАЦИЈА СТАНОВИ ОБРАЗОВАЊЕ ГЕОЛОГИЈА КОГА ШТИТИ СИНДИКАТ? ЗАДАХ АМОНИЈАКА КЊИГОМРЗАЦ ДВА ВОЗАЧА МАЛИ ВЕЛИКИ РАДИО ДОЛИНА ЦРНИЦЕ РАВАНИЦА МАНАСИЈА 255

3 6 9 11 13 18 20 23 26 28 30 32 44 57 62 67 71 73 75 81 84 86 88 90 95 97 99 102 104 106 108

КАЛЕНИЋ ИВАНКОВАЧКО ПОЉЕ БУКТИЊА МУЗЕЈ УМОТВОРИНЕ ЗАШТО ВРИШТИ ЖИКИЋ? НЕ ТУМБАЈ – ШЕКСПИР ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРАЗНИКА СИВА ЕМИСИЈА КАДРОВА КАДРОВСКЕ ЗАМКЕ САХАТ-КУЛА ДОБАР ЧОВЕК И ЗЛО ВРЕМЕ ДЕЦА И РАТ ГЕНЕРАЦИЈЕ У ПРОЛАЗУ ЂАК И ПУШКА ПЕНЗИЈЕ ГИМНАЗИЈА КАО ЗАВИЧАЈ БОСАНСКИ СИНДРОМ ВОЗ, КОНДУКТЕР И ВОЈНИК ШОФЕР И СТАРИЦА ОДГОВОР РАДОЈИЦИ ЗИРОЈЕВИЋУ УЧИТЕЉ И ГЕНЕРАЛ СВЕ НАШЕ ЗАБЛУДЕ СВИ СРПСКИ СЕПАРАТИСТИ ОД ТОПОЛЕ ПА ДО РАВНЕ ГОРЕ ШТА САМ НАУЧИО ИЗ ТИТОВОГ ГОВОРА ДИЛЕРИ ПРОСЈАЦИ УЛИЧНИ ПРОДАВЦИ ЉУДИ И ВРАПЦИ ЂАВОЛОВИ ШЕГРТИ СМРТ ТВ ГЛЕДАОЦА ОСМЕХ ДРАЖИ СПОРТА 256

110 113 115 117 120 124 128 131 133 136 138 140 143 145 147 150 154 158 160 162 164 168 176 181 185 192 198 200 202 205 207 209 212 214

КАБЛ ЗА ШОЛТУ ЈАБУКЕ ШПРИЦ ЗА ДЕДУ РАСТЕЗАЊЕ ОПШТИНЕ ПОКЛОН ХОТЕЛ АКСА И ФРАЊА БУШЕТИЋ ВУК И ПАЛМА ФОЛИРАНТИ СКОРОЈЕВИЋИ НАШЕ ДВОРИШТЕ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ НАГРАДЕ

216 218 220 223 226 229 232 235 238 242 245 249 252 253

257