Centar za obrazovanje i kulturu „Božidarac – 1947“
DEPILACIJA Autor skripte: Tijana Baletić Estetičar medicinske nege lica i tela
Beograd 2017
DLAKA (PILUS)
GRAĐA DLAKE Dlaka predstavlja jedan od kožnih dodataka, adneksa. Kod čoveka je dlaka izgubila svoju fiziološku ulogu i zadržala kozmetičku ulogu. Bogata inervacija daje humanoj dlaci osobine i ulogu organa suptilnog dodira. Naravno da kod čoveka kosa ima veliku estetsku, pa samim tim i socijalnu i seksualnu ulogu. Funkcije kose su: kozervacija toplote i fizička zaštita protiv mehaničkih udara i radijacije. Na dlaci razlikujemo vidljivi deo-stabljiku dlake (scapus pili) i deo u koži-koren dlake (radix pili). Dlaka je smeštena u folikulu koji predstavlja tubularnu invaginaciju epiderma i zajedno sa glatkim mišićem podizačem dlake (m.arrektor pili), pripojenim na zadnjem delu folikula i lojnom žlezdom koja se u njega otvara, čini pilosebacealni aparat. Svojim najvećim delom, dlaka predstavlja mrtvu strukturu, završni proces diferencijacije epitelnih ćelija dlačnog bulbusa. Stabljika dlake keratinizovana je tvorevina, a granicu prema biološki aktivnim ćelijama čini keratogena zona. Dlačni bulbus smešten je u hipodermu i svojom bazom obavija grupu mezenhimnih ćelija koje čine folikularnu papilu. Na uzdužnom preseku dlačnog folikula idući prema dubini, razlikuju se sledeće anatomske celine: 1) dlačni kanal koji se prostire od površine kože do epidermo-dermalne granice 2) infudibulum koji se prostire od otvora izvodnog kanala lojne žlezde 3) predeo oko otvora izvodnog kanala žlezde lojnice 4) istmus koji čini deo folikula sve do mesta pripoja mišića podizača dlake 5) deo folikula koji okružuje mesto pripoja mišića podizača dlake. Ovde se završava postojani, nepromenljivi deo folikula i započinje prelazni, promenljivi deo folikula 6) donji deo folikula koji se prostire do vrha dlačnog bulbusa i predstavlja keratogenu zonu 7) dlačni bulbus koji je najdublji deo folikula dlake. U bulbarnom delu folikula dlake dlaka nastaje iz nekoliko slabo diferentovanih epidermalnih ćelija koje čine matriks. Ćelije matriksa se dele i keratinizuju. Dlaka sadrži tvrdi keratin. Između ćelija matriksa nalaze se melanociti koji daju boju dlaci. Ishranu matriksa, a time i epidermalnu proliferaciju i diferencijaciju, omogućuje mezenhimno tkivo papile folikula. Ishrana dlačnog folikula ostvaruje se preko subdermalnog arterijskog pleksusa. Celom dužinom folikul je okružen velikim brojem senzornih vlakana, dok inervacija m.arrector pili potiče od autonomnog nervnog sistema.
2
DLAKA NA POPREČNOM PRESEKU: razlikujemo 3 zone U sredini nalazi se medula (srž). Sadrži meki keratin. Ćelije medule se osuše pa je dlaka u sredini šuplja. Velus dlake nemaju medulu. Cortex (kora) čini najveći deo dlake. Ćelije korteksa su poligonalnog oblika i potpuno keratinizovane. Korteks i kutikula sadrže tvrdi keratin. Cuticula (spoljašnja opna) sastoji se od jednog reda ćelija. One su pločaste i preklapaju se na krajevima kao crepovi na krovu.
Folikul ima višeslojan zid koji vodi poreklo od epidermisa i od elemenata dermisa. On predstavlja omotače korena dlake i to od epidermisa nastaje njen epitelni omotač, a od dermisa vezivni omotač. Epitelni omotač je složene građe i sastoji se od dela koji se nalazi uz dlaku i raste zajedno sa njom (unutrašnji epitelni omotač korena dlake) i perifernijeg dela koji se može smatrati uvratom epidermisa (spoljašnji epitelni omotač korena dlake). Sa folikulom su u vezi lojne i apokrine znojne žlezde čiji se kanali otvaraju u folikul. Za zid folikula vezan je mišić podizač dlake (musculus arrector pili) koji je drugim krajem inserciran u dermo-epidermalnu vezu. Deo folikula koji se nalazi između insercije mišića podizača dlake i ušća kanala lojne žlezde je sužen i naziva se istmus, a deo od ušća kanala lojne žlezde do spoljašnjeg otvora folikula je levkasto proširen i naziva se infundibulum. Zavisno od tipa dlake koja se u njima formira folikuli su različite dužine. Folikuli malja, velus dlaka, dosežu do sredine dermisa, a termalnih dlaka zadiru u hipodermis.
3
Koren dlake Korenu pripada germinativni deo, matriks, čijom se mitotskom aktivnosšću stvara dlaka i njen unutrašnji epitelni omotač. Zona mitotske aktovnosti se nalazi uz dermalnu papilu, analogno bazalnom sloju epidermisa, i to u nivou njene donje 2/3. Novonastale ćelije diferenciraju se procesom koji je znatno složeniji diferecijacije keratinocita jer u njemu nastaju 4 tipa orožalih ćelija: ćelije srži, kore i kutikule stabljike dlake i ćelije njenog unutrašnjeg epitelnog omotača. U toku diferencijacije ćelije se pomeraju u stubovima prema površini kože obrazujući koncentrične slojeve. Stabljika dlake je cilindričnog oblika i obrazuju je čelije rasporođene u koncentričnim slojevima. Sastoji se iz srži (medulla), kore (cortex) i kutikule (cuticula). Medula je središnji deo stabljike i nije prisutna u svim dlakama, a u nekima je diskontinuirana. Izgrađena je od nekoliko slojeva velikih poligonalnih čelija koje su rastresito raspoređene. Kada u toku migracije stignu do suprabazalnog regiona u citoplazmi se javljaju vezikule koje u delu stabljike iznad nivoa epidermisa postaju dehidrirane i ispunjene vazduhom. U meduli su nekada prisutni melanozomi. Kora čini glavnu masu stabljike dlake. Kortikalne ćelije su vretenastog oblika i međusobno čvrsto povezane ekstracelularnim matriksom za koji se smatra da je proteinske prirode. Njihov keratin se u velikoj meri razlikuje od keratina rožastog sloja epidermisa, unutrašnjeg omotača dlake i njene module koji spadaju u grupu mekih keratina po tome što sadrži više cisteina. Proces keratinizacije u ćelijama kore karakterističan je po tome što ne uključuje obrazovanje tihohijalnih granula koje su analogne keratohijalnim granulama epidermisa. Sinteza keratina otpočinje stvaranjem a-helikoidnih peptidnih lanaca. Oni se udružuju u tročlani sekundarni heliks, protofibrilu, koji predstavlja strukturnu jedinicu terminalnog keratina. Agregiranjem 11 protofibrila nastaju mikrofibrili koji su gusto pakovani i longitudinalno postavljeni u koncentrične lamele. Na poprečnom preseku raspored ovih lamela podseća na dermatoglife. Takva molekularna organizacija keratina dlake obezbeđuje gipkost i mehačku stabilnost. Pigmentisane dlake sadrže melanozome koji su raposređeni u longitudinalne nizove. Kutikula je periferan, zaštitni sloj dlake. Njen keratin je kompaktan i vrlo bogat sumporom. Kutikula se sastoji od nekoliko slojeva ljuspastih ćelija koje se međusobno delimično preklapaju kao krljušt ribe ili crep na krovu. Slobodni delovi su im okrenuti prema vrhu dlake i služe za učvršćivanje dlake u ležištu. U ćelijama kutikule nema melanina.
4
TIPOVI DLAKA
Tipovi dlake – promene zavisno od dobi, rase i individualne varijacije Opšte prihvaćena klasifikacija pojedinih tipova dlaka podrazumeva postojanje četiri tipa: 1) lanugo-koja je prisutna intrauterino, tanka je i nežna; 2) velus dlaka koja retko prelazi dužinu od 2 cm, tanka je, nema medulu i retko kad je pigmentovana; 4) intermedijarna dlaka podrazumeva prelazne oblike. 3) terminalna dlaka-duža je, deblja, može posedovati medulu i pigmentovana je; Vrste terminalnih dlaka po lokalizaciji su: kosa-capili trepavice-cilia obrve-supercilia brada i brkovi-barba aksilarne dlake-herci pubične dlake-pubes
Pre puberteta, kosa, obrve i trepavice predstavljaju terminalnu dlaku. Pod uticajem androgena, kao obeležje sekundarnih polnih osobina, terminalna dlaka zamenjuje velus dlaku u aksilama i na pubičnom predelu.Istovremeno s aksilarnom, kod dečaka započinje rast terminalne dlake brkova i brade. Na koži vrata, ostalih delova trupa, ekremitetima, terminalna dlaka dostiže svoj puni obim tokom četvrte decenije života. Pored oblika dlake, njena distribucija pokazuje rasne varijacije. Pojačan rast dlake na koži ušne skoljke, ili laktova, pokazuje individualne razlike i naslednog je karaktera. Pojedine vrste dlaka postoje od rođenja kao što su kosa, obrve i trepavice, a druge dlake kao pazušne i oko genitalija javljaju se sa pubertetom nezavisno od pola. Kod muškaraca se uobičajeno terminalna dlaka koja ima i srž i koru javlja na brkovima, bradi, potkolenicama, podlakticama, grudima i leđima. Kod žena u najvećem broju slučajeva na ovim regijama ostaje tanka velus dlaka koja nema srž. Pojavu terminalne, debele dlake na nausnicama i oko bradavica dojki srećemo kod 25% potpuno zdravih žena, ali prekomerna maljavost kod žena može ukazivati i na hormonski poremećaj ili prati ciste i tumore na jajnicima i nadbubrežnim žlezdama. Na čitavom telu ima do 5 miliona folikula dlake. Od toga na kosi ima prosečno 100 000, a na čitavoj glavi 1 milion. Većina dlaka su nežne takozvane velus dlake. Ponekad one jačaju, postaju deblje i naročito kod žena postaju estetski problem. Dlake rastu različitom brzinom zavisno od pola, godišnjeg doba i regije na kojoj se nalaze. Prosečni porast dlake na kosi je 0,45 mm za 24 časa, brži je kod žena nego kod muškaraca. Prosečna brzina rasta dlake iznosi: na temenu 0,44mm/24h, na temporalnoj regiji 0,39mm/24h, bradi 0,27mm/24h, grudima 0,44mm/24h. Stimulacija rasta kose dešava se sa stimulacijom krvotoka i boljom ishranjenošću kao što je slučaj sa svim tkivima. Dlačni folikuli su distribuirani po čitavom telu izuzev kože dlanova, taba i delova spoljašnjih genitalija. 5