Camenzind #11 by Camenzind Redaktion

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

ОРИJЕНТ

OCCIDENT

E D I T O R I A L РЕЧ УРЕДНИКА Камензинд је позван у Савамалу да буде део Урбан инкубатор пројекта. Своју улогу видимо у стварању истраживачке платформе за размену знања о архитектури Савамалске четврти. Један од производа ове размене је и овај памфлет - први од четири - који садржи прилоге домаћих и страних учесника. Већ први чланак даје метафору за овакав процес размене знања, приказујући на који начин овакав приступ даје узбудљиве и непредвидљиве резултате.Читање објављених чланака одаје утисак додиривања локалне историје и урбане митологије. Нeшто попут популарне изреке Жан Коктоа која гласи: више волим мит од историје, јер историја почиње са истином а претвара се у лаж, а мит почиње са лажима и постаје истина. Свакој заједници је потребна митологија,

Camenzind have been brought to Savamala, Belgrade as part of the Urban Incubator project. As we see it, our role is to create a research platform for a knowledge exchange on the built environment of the Savamala neighbourhood. One of the products of this exchange is this pamphlet – the first of four – that contains articles by both local and foreign participants.The first article here gives a metaphor for this process of knowledge exchange, the way an interchange of this kind produces exciting results that one can never predict. Reading the articles printed here it seems that many touch upon where local history meets urban mythology. As Jean Cocteau famously said, I prefermyth to history because history starts with a 1

КАМЕНЗИНД

truth that becomes a lie but myth starts with a lie that becomes a truth. Every community needs its own mythology, and this is a good place to start when considering Savamala, as it is so rich with history, animated by so many stories that exist behind the facades and beneath the foundations of the buildings that we see around us. After doing a cartographic study, where we asked locals to draw the boundary of this city-quarter on a map, we found that the borders of the area known as ‘Savamala’ vary hugely in people’s minds. Exactly where this space begins and ends seems to be an open-ended mystery, as you can see from the maps printed on the inside cover. Amongst the articles in our first pamphlet we have an account of the first Serbian to attempt to fly, a speculation on the mysterious figure of Savamala’s ‘savior’ Luka Celovic, and a poetic evocation of the ruins of The Spanish House. Another article examines the crumbling facades of buildings here and how to preserve them without loosing their distinctive character. We also have articles on urban improvement projects in Belgrade that suggest changes in the present that will make the city a better place for future generations. As is evident we have used a visual style that is a homage to Zenit magazine, the avant-garde publication created by the artist and poet Ljubomir Micic (pictured on the first page), published monthly in Belgrade and Zagreb between 1921 and 1926. Micic defined his project as abstract metacosmic expressionism and though this is rather too surreal a mandate to re-enact, we hope we have captured something of the energy and spirited aesthetics of the original. One of Zenit’s articles about architecture is republished here to illustrate a contrast between attitides to the cityscape of Belgade then and now. CAMENZIND

зато у њој и узимамо полазишну основу за разматрање Савамале, која је толико богата историјом и анимирана са толико прича, које се напросто помаљају иза фасада, испод темеља и из зграда свуда око нас. У покушају да начинимо картографску студију, упитали смо мештане да нам означе ову градску четврт на мапи и тако открили да се границе овог подручја познатом као Савамала доста разликују у главама људи. Као што се може видети на мапама штампаним на унутрашњим корицама, управо та линија где овај простор почиње и завршава се, остаје попут отворене мистерије. Међу чланцима у нашем првом памфлету имамо и извештај о првом српском покушају летења, затим промишљања о мистериозном лику спаситеља Савамале Луки Ћеловићу, као и поетско присећање на рушевине шпанског дома. У једном од чланака разматра се питање руинираних фасада овдашњих зграда и како их сачувати а да се не изгуби њихов препознатљив карактер. Имамо и текстове о пројектима урбаног развитка у Београду, који указују на могуће промене у садашњости које би будућим генерацијама град могле учинити бољим местом за живот. Очгледно, коришћени визуелни стил представља омаж ЗЕНИТ магазину, који је био авангардна публикација уметника и песника Љубомира Мицића (на слици на првој страни), објављивана месечно у Београду и Загребу између 1921. и 1926. Како је Мицић свој пројекат дефинисао као апстрактни мета-космички експресионизам, нама се чинило прилично надреалним у било ком смислу понављати његов подухват, но ипак се надамо да смо ухватили бар нешто од енергије и духа естетике оригинала. Одлучили смо да поново објавимо један чланак о архитектури из ЗЕНИТ-а како бисмо добили увид у тадашње ставове према градском пејзажу и архитектури, и тиме илустровали контраст између 2

You will also find a review of our first Salon Savamala that took place in our project space, of which there will be more to follow. These are public events where people are invited to come and consider and discuss and exchange perspectives on the city around them.At Camenzind we are convinced that architecture should not solely focus on producing and reflecting the built environment. Rather, we think that it is also our task to realise changes in this environment through the society that inhabits it. We seek to publish and promote the opinions not only of architects and urbanists but also artists, musicians, engineers, art historians, philosophers and economists as well as the everyday inhabitants and users of architecture, which could be any one of us. As part of the Urban Incubator project we would like to thank the Goethe Institute for their kind invitation to be here and take part, as well as the Swiss Embassy and the Swiss Arts Council Prohelvetia and BHSF Architects.

Београда онда и сада. У првом памфлету наћи ћете и преглед првог Савамала Салона који се одржао у нашем простору и које ћемо правити и надаље. То су заправо јавни догађаји у којима су људи позвани да дођу, размотре, дискутују и размењују погледе на сопствено градско окружење. У Камензинду смо убеђени да архитектура не би требало да се фокусира искључиво на производњу и анализу изграђеног окружења. Више волимо да мислимо да је наш задатак остваривање промена и то кроз друштво које их усваја. Ми не желимо да објављујмо и промовишемо мишљења искључиво архитеката и урбаниста, већ да укључимо и уметнике, музичаре, инжењере, филозофе, историчаре уметности и економисте, као и свакодневне становнике и кориснике архитектуре, а то може бити било ко од нас. Као део пројекта Урбан инкубатор желимо да изразимо захвалност Гете институту за њихов љубазни позив да будемо овде и учествујемо, као и за подршку Амбасаде Швајцарске и Уметничког савета Швајцарске Прохелвециа и БХСФ Архитектaма.

The Editors www.camenzindbelgrade.com

Уредници www.camenzindbelgrade.com

КАМЕНЗИНД

BREAU

BUREAU DE CHANGE: Ка теорији о размени знања

DE CHANGE:

Вилијам Дејвис

Towards a Theory of Knowledge Exchange

Погледајмо основни принцип размене: радња у којој се једна ствар да заузврат за другу. Промена новца може да послужи као добра метафора за размену: одем до банке и за 100 Евра добијем 130 Долара. Ове новчанице су сада безвредне на неким територијама, а опет на неким другим вреде; вредност је променљива, не само бројчано већ и у односу вредности и географске локације; облик, текстура и опипљиве вредности се знатно разликују. На новчаници од 100 Евра, комбинација ултравиолетних мастила, микро и рељефне штампе, сигурносних влакана, баркодова, сачињава колаж бројева и звезди, мост у Барок и Рококо стилу, као и карту Европе, а новчаница од 100 Долара је, између осталог, сачињена од портрета Бенџамин Франклина и Декларације независности, . Упркос многобројним променама у виду вредности састава и облика, сврха ових новчаница и даље остаје иста. Да би ова размена успела, нешто се губи (у овом случају, провизија). Уколико би наставио да размењујем ове новчанице, ускоро ми не би ништа остало! И како нас овај пример служи у контексту размене знања? Када размењујемо знање, ми преносимо идеје чињенице и информације од једне особе до друге. Различитост особа не мора бити превелика да би се информација знатно изменила током размене. Како не би све остало изгубљено у преводу, поступку би се потпомогло уколико би се на њега гледало као на неку врсту укрштеног опрашивања: када се ствари размењују и поступци буду покренути, нешто ново се ствара. За разлику од просте комбинације две ствари, добија се хибрид: нови производ видљиво посебан у поређењу са претходницима.

by William Davis Let us look at the basic principle of exchange: the act of giving one thing and receiving another. Changing money functions well as a metaphor for exchange: I go to the bank and hand in 100 Euros, in return I receive 130 Dollars. These notes are now useless in a number of territories, and useful in just as many more; the amount is different, not only numerically, but also its worth in relation to geographic zones; the shape, texture and material qualities are also very different. A combination of microprinting, security thread, barcodes, ultraviolet ink and raised printing make up a collage of numbers, stars, a bridge in the Baroque and Rococo style, and a map of Europe on the 100 euro bill, whilst its dollar counterpart composes an image of Benjamin Franklin and a declaration of independence amongst other things. Despite the myriad of transformations that happened in value, materiality and form, the effective purpose of each set of notes remains the same. For this exchange to work something is lost (in this case, a commission charge). If I went on changing the notes back and forth, eventually I’d have no money at all! So how does this metaphor serve us in the context of knowledge exchange? When we exchange knowledge, we translate ideas, facts, and information from one party to another. The difference between CAMENZIND

parties may not have to be too large for that information to change vastly in its translation. To help us from getting lost in translation, this process could be aided by understanding it as a kind of cross-pollination: when things are transferred and frameworks initiated, something new is created. Rather than a combination of two things, we have a hybrid: a new product completely distinct from its predecessors.

У контексту размене знања, ова метафора нам помаже у реализацији свих суптилних и сложених интеракција које проистичу међу играчима различитих подручја, сваки са узајамним идејама о томе шта желе али без назнаке о томе шта ће, у ствари, на крају добити. Тешко је поуздано предвидети шта ће проистећи ван ове Српско-НемачкоШвајцарске размене знања. Ово је креативни експеримент, и ми се фокусирамо на процес. И ма колико претпостављали, сигурни смо да ћемо сами себе изненадити. Очекивања су ту да би се надмашила. Како ће се донето знање изменити у оквиру Српског контекста? Колико ће сврха и распон Камензинда бити промењена након године у Савамалој? И шта ће остати након што се пројекат заврши? Гледајте ово место.

In the context of knowledge exchange this metaphor helps us to conceive of all the subtle and complex interactions that may occur as players from two contrasting environments bring their wares to the table, with an idea of what they want for them but no clear idea of what they’ll get. It is difficult to clearly predict how the outcome of this exchange of Serbian-German-Swiss knowledge on the built environment will manifest. It is a creative experiment and we are focused on the process. And though we may hypothesise, we are sure we will surprise ourselves. Expectations are there to be confounded. How will the knowledge we bring become altered in the Serbian context? How will Camezind in turn be altered in it’s scope and purpose after it’s year in Savamala? And what will remain in the neighbourhood after the project is over? Watch this space.

Уредници Камензинда

Editors of Camenzind

КАМЕНЗИНД

МАНОЈЛЕ MANOJLE ПРВИ СРПСКИ ИКАР

THE FIRST SERBIAN ICARUS

Никола Гаjовић

by Nikola Gajovic

Када се ковачки калфа Манојле, чије презиме хроничари нису забележили, усудио да свој сан спроведе у дело Београд је још увек увек био подељена варош. Турски гарнизон је био стациониран у тврђави, али је цивилна власт већ била у рукама српске Жандармерије. Кнез Михаило Обреновић је само пар месеци раније пребацио престоницу из Крагујевца у Београд. Политичка ситуација је била напета. Балкански status quo. Несретном Манојлу ни временске прилике нису ишле на руку. Зима је те, 1841. године долетела у Савамалу муњевито. Није чекала да јој календар дозволи приступ београдском приобаљу и, већ у новембру, оковала је обале Саве огромним снежним наносима. Леденом Кошавом успела је да паралише луку и заустави бродове

When Manojle -a blacksmith who’s full name history has forgotten- decided to fulfill his dream of flying, Belgrade was a divided city. A Turkish garrison was still stationed within the fortress walls though the civil authorities were already in the hands of Serbian gendarmerie. Prince Mihailo Obrenovic had recently moved the capital city from Kragujevac to Belgrade and the political status quo in the Balkans was tense. On the 13th of November1841, even the weather was against poor Manojle, with winter arriving early in Savamala. By November the riverbanks were buried under huge snowdrifts. Icy winds had paralyzed the harbor, forcing boats to moor right in front of the customs buildingfrom which Manojlo had planned his

CAMENZIND

leap towards the heavens and into the history books. Manojle knew that his endeavor would need a certain height and initially he approached the church authorities to ask if he could jump from the roof of the Church of St. Michael the Archangle. The astonished priests just stared at him in disbelief, crossing themselves openmouthed. Manojle narrowly escaped a beating with a silver stick for making such a blasphemous suggestion. So the idea of jumping form the church was abandoned. The logical second choice was The Djumurkana- the Turkish customs house- which was the tallest building on the river. We will never know what drove Manojle to pick such a cold and windy day as he did. Perhaps, after surviving the threats of a beating and his denunciation by the church authorities, Manojle decided that bad weather was the least of his problems. So he decided to go ahead and bribe the drunk customs guards into letting him smuggle his flying apparatus onto the roof. The contraption with which this blacksmith intended to fly was based loosely on the designs of Leonardo da Vinci. Manojle had no knowledge of Latin, but he liked Da Vinci’s drawings. Naturally he had a couple of objections concerning the dimensions proposed by the Italian but, in true Serbian style, he just made his own improved version. What could possibly go wrong?... And so, on that cold day, Manojle stood on the roof of the Djumurkana (today Karadjordjeva street 17) shouting down to the occasional passer-by that they were about to witness a moment of great historical significance. Windswept people, either minding their own business on the street or guests of the nearby hotel Kragujevac, raised their heads to see Manojle balancing perilously on the roof, with wings spread wide. Witnesses

баш испред царинарнице коју је Манојле изабрао као полазну тачку свог путовања према небеским висинама и историјским књигама. Шта је Манојла натерало да изабере баш тај хладни и ветровити дан, тридесети у новембру, никада нећемо сазнати. Избор зграде је логичан, Ђумрукана (турски – царинарница) је била највиша грађевина у приобаљу. Манојлу је била потребна одређена висина, толико је и он знао, мада никада није имао прилику да своје теорије провери експериментом. Зато је решио да баш тог дана одмах пређе на праксу. Тражио је он, додуше, дозволу црквених власти да се баци са крова Саборне цркве, али су га згранути попови гледали крстећи се отворених уста. Мало је фалило да Манојле добије и сребром окованим штапом по леђима због предлога који ни безбожницима не би пао напамет, а камоли Православцу. Тако да је опција Саборна црква отпала као могућност. Манојле је вероватно био убеђен да му, пошто је преживео претње Анатемом и батинама од стране црквених власти, климатски услови неће представљати велики проблем. Решио је да подмити већ пијане чуваре царинарнице и да свој „апаратус” прокријумчари на кров зграде. Скаламерија, којом је ковачки калфа планирао да се вине у небо, била је направљена по нацртима Леонарда да Винчија. Манојле никада раније није ни чуо за овог латина, али су му се нацрти допали. Имао је, наравно, замерке на димензије и још пар ситница које је латин предложио, па је, како то већ српски менталитет налаже, направио сопствену верзију. Бољу! Сада више ништа није могло кренути наопако. И тако, тог хладног дана око поднева, стајао је Манојле на крову Ђумрукане (данашња Карађорђева 17) и урлао на ретке пролазнике како нису свесни историјске вредности догађаја коме ће ускоро присуствовати. Кошавом шибани 7

КАМЕНЗИНД

claimed that Manojle´s speech appeared courageous, but no one could actually hear it over the roar of the wind. Though the image of a man with wings perching on a rooftop was amazing enough to attract a crowd and people gathered beneath him despite cold weather. Satisfied with this attention from his fellow citizens, Manojle crossed himself and jumped. The flight lasted just a few seconds before this Serbian Icarus came hurtlingdown just twenty meters from the customs house and into the banks of the Sava river that he had intended to fly over. Horrified people ran and dra gged the unfortunate Manojle out from under his own demolished flying machine, trying as they did not to move his broken bones. According to the records of the Town of Belgrade on the 30. November 1841: ´a journeyman Manojlo, employed in the workshop of Atanas Tihov, regained consciousness in the gendarmerie station of Savamala. It has been determined by the hearing that the subject believed that he could use his self-fashioned wings to fly at will over the city…´ After this police investigation all traces of Manojle were lost, though he has been credited in research studies on early aviation in the region. This dreamer was the talk of Belgrade for a long time after. It is said by some that Manojle made a complete recovery from his humiliating fall and headed north to Prussia where he at last fulfilled his ambition to fly. But others say that in fact he married Anka from Dorcol and taught their children that the cobbles are for humans and the skies are for birds. The gendarmerie and the court dismissed all charges against him.

људи који су се ту нашли неким послом или одсели у хотелу Крагујевац који је био у непосредном комшилуку, подигли су главе и видели Манојла како са огромним крилима балансира на крову зграде. Сведоци тврде да да је Манојлов говор био сигурно достојан таквог подухвата, али да га нико није могао чути због гласног хука ветра. Сама слика човека са крилима на крову зграде била је довољна да привуче пажњу гомиле која се брзо скупила упркос ветру и хладноћи. Манојле се, задовољан пажњом коју је добио од суграђана, прекрстио и скочио. Лет или, да будемо искрени, пад трајао је неколико секунди. Сручио се српски Икар и тешко пао на обалу Саве, коју је хтео да прелети, само двадесетак метара од царинарнице. Ужаснути људи су притрчали и из скршене скаламерије извукли несретног Манојла пазећи да му што мање померају поломљене кости. Запис у Акту Управитељства вароши Београда, сачињен 30. новембра 1841. открива „Калфа Манојле, запослен у радионици Анастаса Тихова, дошао је к свести у Жандармеријској постаји Савамала. Саслушањем је утврђено да је исти себи начинио крила сасвим птичија и да је веровао да може тиме летети куда му драго...’’. Манојлу се после ове полицијске забелешке губи сваки траг. Истраживачи ваздухопловства на овим просторима поклоне му по који ред у обимним студијама. Београдска чаршија је дуго брујала о овом сањару, причали су људи да се Манојле потпуно опоравио од понижавајућег пада, да је отишао на север, у Германију и тамо спровео свој наум у дело. Други су причали како се оженио Анком са Дорћола и како својој деци увек причао како је калдрма за људе, а небо за птице. Жандармерија и судске власти су оптужницу подигнуту због ремећења јавног реда и мира одбацили као неосновану... CAMENZIND

ФЕЈС - ЛИФТИНГ FACE - LIFTING

ФАСАДЕ FACADES by Sara Sopic i Marko Gavrilovic

Сара Сопић и Марко Гавриловић У шетњи Београдом погледом се могу ухватити најразличитије зграде из протеклих деценија и векова. Грађевине различитих периода и стилова представљају својеврсну изложбу богате традиције вешто израђених фасада. Обрађени слој у суштини чини нешто као кожу зграде, често окићену различитим декоративним елементима. То може бити врло суптилна форма украса, са естетским варијацијама у текстури и ширини којом се ублажава угао, продубљује капија или се површини даје посебан акценат. Лутајући Савамалом можемо препознати мноштво различитих стилова и техника, поготову када се узме у обзир да је реч о релативно малом кварту. Међутим, већина од онога што се може видети је у поодмаклој фази распадања. С друге стране, баш тај недостатак пажње сачувао нам је увид у првобитни дизајн. У сваком случају, обради фасада Београда, које формирају суштинско лице града, потребна је нега. Теретни саобраћај, загађење и неодржавање узели су свој данак. Иако постоје рестаураторски програми који третирају ове проблеме, остаје питање да ли се током овог процеса довољно бриге и пажње посвећује самој аутентичности. Требало би прописно истражити и пописати одговарајуће алате, материјале и технике, како би ово архитектонско наслеђе, које је у опасности да буде изгубљено, ипак било сачувано за будуће генерације. Разговарали смо о овим темама са Тањом Бојовић и Наташом Краљевић, оснивачима Антик Арта, компаније која ради на рестаурацији и конзервацији објеката од историјског и културног значаја од 2007.

While strolling through Belgrade various buildings of the last decades and centuries catch one’s eye. Buildings of different periods and styles showcase a great tradition of skillfully rendered facades. Render layer is in essence the skin of the building and is often augmented with various decorative additions. These can be a very subtle form of ornamentation, with aesthetic variations in texture and thickness that can soften a corner or deepen a doorway or give a distinctive consistency to a surface. Wandering around Savamala we can see many different styles and techniques of render on show within the confines of a relatively 9

КАМЕНЗИНД

small area. However most of we see here are in an advanced state of decay. In some respects this lack of attention preserved what was originally designed. But Belgrade’s render, which forms such an intrinsic part of the city’s make-up, needs care. Heavy traffic, pollution, lack of maintenance have taken their toll. Even though restoration programs attend to these problems the question remains whether enough care and attention is being paid to authenticity during this process. The tools, materials and techniques should be properly researched and catalogued so that this architectural inheritance, that is in danger of being lost, can be preserved for future generations. We discussed these topics with Tanja Bojovic and Natasa Kraljevic, founders of Antik Art, a company which has been working on the restoration and conservation of buildings of historical and cultural significance since 2007.

КАМЕНЗИНД: Да ли се у Србији обраћа пажња на аутентичност при рестаурацији фасада?

CAMENZIND: Is enough attention being paid towards preserving authenticity in the restoration process when dealing with buildings in Serbia?

Т и Н: Генерално врло мало интересовања и слуха има за такве ствари. Како је данас све подређено заради, тако грађевинске фирме, уколико их тендер не услови, не ангажују стручна лица, већ њихови мајстори то забашуре, напрскају малтером да сакрију оштећења, или префарбају поликолором који је после јако тешко скинути. Не поштује се поступак којим би се обезбедила трајност у следећих двадесет, тридесет или педесет година. Проблем је и у томе што је код нас гарантни рок за извођење радова на фасадама само две године, наводно због климатских услова, али се за две године десе промене које нису само због временских услова, него због лоше изведених радова.

T&N: In general, there is very little effort being made to accomplish this, nor is there much interest in the topic of authenticity overall. As with most things in this day and age, the focus is on profit, so construction companies, unless specifically and contractually bound to do so, do not consult or employ experts, but instead, have their own workers shore up, or mortar over damaged areas, or simply paint over areas with polycolor which is notoriously difficult to remove later on. No one follows procedures which would ensure the quality of craftsmanship over a period of the next twenty, thirty, or even fifty years. Compounding this problem is the fact that the warranty

CAMENZIND

period for work completed on facades lasts only two years, supposedly due to weather conditions, but changes occur in this time period not only due to weather, but poor workmanship. As you already know, contracts here are legally bound to be awarded to the lowest bidder, who, in turn, in order to maximize profit, only hires the cheapest labor, and uses only the lowest grade material. With everything set up like this from the get-go, it is difficult to avoid getting caught in a vicious cycle. If there existed a minimum threshold, under which one cannot go when dealing with serious projects, there would be a greater chance that things would be done the right way.

Као што знате, код нас је законом регулисано да тендер добија онај ко има најјефтинију понуду, а тај најјефтинији онда, да би извукао максимум профита узима све јефтино, нестручне људе, материјале и друго. Са тако постављеним стварима на почетку, тешко је извући се из зачараног круга. Када би постојала доња граница, испод које не сме да се иде када се ради неки озбиљан пројекат, тада би постојала већа вероватноћа да се посао уради како треба. КАМЕНЗИНД: У том смислу, можда је боље не дирати ништа, него радити погрешно. Т и Н: Да. Некада је боље ништа не дирати. А боље и јефтиније је урадити чишћење и ставити хидрофобни премаз, него пребојити. Ето, то је минимум неки. Не морате да санирате рупе, пукотине, одвајања... Само да се очисти и да се уради заштита, да се више не лепи смог, да зид не упија воду. Јер временом материјал губи везивна својства, и кроз кишу, кроз влагу, он упија материје које га разарају. Зато се све то сада круни, дроби, одваја... Значи, ми кад спречимо продор воде у вештачки камен, он је сачуван и структура ће му дуже опстати.

CAMENZIND: Well in that case, wouldn’t it be better not to do anything at all, rather than do it incorrectly? T&N: Yes, sometimes it would be preferable to do nothing.It would be cheaper and better to simply clean and then cover with a water repellant coating, rather than paint over. There – that would be some sort of minimum threshold. They wouldn’t need to patch holes, cracks or tears… Only a cleaning and a protective coat, so that soot and grime do not adhere to the surfaces anymore, and that the walls do not soak in anymore water. Over time, materials begin to lose their adhesive properties, and due to weathering, moisture and humidity, they begin absorbing compounds which begin to dissolve them, which is why now, everything is crumbling and falling apart…. When we prevent water from seeping into masonry, it becomes protected, and will remain structurally sound for longer. CAMENZIND: Is there any other way in which to finance the restoration of facades, other than the federal budget?

КАМЕНЗИНД: Да ли постоји неки други начин финансирања обнове фасада осим државног буџета? Т&Н: Не постоји. Углавном су то буџетска средства за одржавање фасада... Чак и када би неки приватник (под условом да има довољно новца, јер су сви ти радови јако скупи) желео да уложи новац у обнову фасаде, администрација је толико компликована да би врло брзо изгубио вољу и одустао.

КАМЕНЗИНД

КАМЕНЗИНД: Како се ви борите са овим проблемима? Т и Н: Овде, у овом граду и у овој држави уопште, постоји проблем са очувањем аутентичности, са начином извођења радова, са односом према тим објектима и према начину на који су они рађени. То је неки мало шири друштвени проблем на који појединац врло мало може да утиче, али ипак може... У домену у ком радимо, ми утичемо. Наравно, уколико нас позову. Уколико нас не позову, ми просто немамо приступ. КАМЕНЗИНД: Да ли данас уопште постоје мајстори који би, у иделаним условима, такве фасаде могли да изведу/ поправе?

T&N: No, there isn’t. Even if a private company were to embark on such an expensive and costly venture (and it is very expensive), the administrative hurdles would be so cumbersome that they would quickly lose any interest.

Т и Н: Ми познајемо Македонце који овде повремено долазе да раде. Они су са Охрида, од малена уче тај занат и одлични су у томе. Дакле, постоје људи само су раштркани. Када би постојали озбиљни пројекти, такви људи би могли да се скупе и организују. Друго питање је питање материјала. Например, камен таквих гранулација се више не производи. Некада се то радило ручно и могли су се добити различити облици (троуглови, квадрати...). Данас се то ради машински, те се добијају само округле гранулације, што је велики проблем уколико се настоји да се рестаурише аутентично.

CAMENZIND: How do you cope with these problems? T&N: Here in this city, and in this country in general, there is a huge problem with preserving authenticity, the manner in which work is done, with the general relationship towards the buildings being worked on. It is a bit of a far flung social problem on which an individual can scarcely make an impact, but an impact can be made nonetheless… Within our domain, we do make an impact. Of course, only if we are asked to do so. Unless we are brought on board, we simply can’t do anything.

КАМЕНЗИНД: Нама је јако занимљиво то што смо приметили да се вештачки камен појављује на зградама у различитим архитектонски епохама. Од академизма до модерне. У ком тренутку је тај начин обраде престао да буде доминантан?

CAMENZIND: Are there craftsmen still around today, who could, in ideal circumstances, repair these facades? T&N: We know some Macedonians who come here from time to time to do these repairs. They are from Ohrid, and have

Т и Н: Када се све окренуло бетону. После Другог светског рата. Сада то више нико не ради, јер није исплативо. Нажалост. CAMENZIND

studied their craft since they were kids, and they are extremely good at it. There are people out there, the problem is that they’re all over the place. If projects like this became serious matters, these people could coalesce and organize. The other concern is the materials used. For example, stone with that particular granulation is not produced anymore. Once upon a time, this was all done by hand, and you could order various shapes (triangular, square, etc…). Today, everything is done by machine, so you only get round granulation, which is a huge problem if you want to restore something to its original state.

Са обновом Савамале која предстоји, велики је ризик да ће ово предграђе изгубити препознатљиви изглед и да ће рестаурацију вршити грађевинске фирме без стручне консултације. Да није све тако црно показје пример фирме Антик Арт која је на многобројним пројектима успела да утиче на очување првобитног изгледа грађевина. У случају да се нема довољно новца за праву рестаурацију, требало би послушати њихов савет и конзервирати затечено стање, како се камен заштитио од даљег оштећивања. Чекајући, као и ми, нека срећнија времена.

CAMENZIND: We found it interesting that this type of stonework can be found on buildings from many different periods. When did this stop? T&N: When everything went concrete. After the WW II. Nowadays nobody does this type of work anymore because it isn’t profitable. Regrettably. With Savamala's impending restoration, there is a high risk that this district will lose its signature appearance, and that any work completed will be done by construction companies without expert consultation. Tanja Bojovic and Natasa Kraljevic, have been able to influence the outcome of numerous restoration projects for the better, successfully preserving many buildings' authentic appearance. In instances where there are not enough funds to do a complete restoration, their advice on simply preserving the masonry from further damage should be followed so that they can be preserved for better times to come.

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

BELGRADE WITHOUT

artistic edification. We are just beginning to free ourselves from the shackles of patriarchal life, let alone developing an artistic culture, wherein architecture is but a distant glimmer. But our distinct culture did exist once, in the 14th and 15th century mostly, a monastic, ecclesiastical culture. It was the result, and at the same time a repository, entirely, of Serbian erudition. Within that period, when the Greek and Byzantine empires became almost wholly vapid, our monasterial architecture began developing with full force. Countless examples still remain to this day, even if in disastrous decay and disrepair. This period, of the so called "Byzantine Style" - that resulted in perhaps the finest frescoes ever produced - is the only period of truly Serbian architecture. In our Balkan state, these comprise the only edifices of architecture, in the true sense of the term. The Ottoman Empire, it seems, was not able to destroy quite everything. Amongst all the other injustices contributing to our ignorance, perhaps those committed upon these very monuments are the finest testaments to our deepseated barbarity. If there existed a clear Byzantine influence, there was also ample contribution by Middle Age Serbianism. Indeed, these influences were punctuated and reciprocal. Without a doubt, the influence of Serbian monasterial architecture upon not only Byzantine culture, but the Italian Renaissance, and Russian architecture and art of the same period, is clearly evident. Several years before the war, this "Serbian Style" was being forced in Belgrade, but to little fruition. The aim was to return to a tradition of clean surfaces and alternating polychromatics. However, such attempts were more often than not committed by dilatants, not true artists, who could only produce poor copies, not actually create something anew.

ARCHITECTURE Originally published magazine, in 1925.

ZENIT

Should I write a treatise regarding our architecture? This would be a most difficult task indeed. To be honest, I cannot make up my mind: do we even have architecture, or is it simply construction? I believe I would be closest to the "artistic truth" if I were to claim that Belgrade is bereft of modern architecture, namely, that contemporary architecture simply does not exist in our country. There are indeed many valid reasons for it being thus. Indubitably, the true reasons lie within the tragic past and our pernicious history. But for all these valid reasons, there are countless more unsound ones. These lie mainly within the absolute lack of any cultural or CAMENZIND

And it is precisely here that the roots of our modern day epoch of monstrosities lie. This is most true of architecture, more so than any other medium producing and manifesting the human spirit. Belgrade is monumental due to its historical significance and its natural placement, but that is all… Contemporary Serb youth likes to proclaim that Belgrade is the Balkan New York, but it is so painfully far from that. Its facade is indeed quite imposing, which is why its rotten core is all the more astounding. Several thousand buildings were erected after the war. Not one is less than 5 or 6 stories tall. And lamentably, perhaps not a single one of these new buildings bear any architectural mark whatsoever. They all seem like a poorly colored deck of cards, with a quaint garland here and there. I have not seen, save for perhaps one or two exceptions, a building which can boast a clean surface or anything of a concrete character. It is impossible to imagine any building in Belgrade without an ornamental facade, or some sort of artistic "adornment". Every building (duly!), is crowned with its own "head", i.e. ends either with a gothic tower or some such other grotesque ornament. It is a true rarity to see a clean arch of a Byzantine dome, quite applicable in a modern, urban style of architecture. It is not uncommon to just barely perceive the silhouettes of one meter tall vases, or perhaps a shallow urn which could barely contain half a gallon of water, atop Belgrade's "skyscrapers". Most common are typical "sculptures", reminding one of the myriad figurines from botanical gardens. And next to these giant deformities, wholly devoid of any contemporary architectural scale, rot old, single-storied "Turkish" houses (even though it is utterly erroneous to call them "Turkish"). There are several of

these that exemplify Belgrade architecture with their clean surfaces and evenly spread forms and dimensions. Eureka: herein lies the new Balkan style of architecture! But that is not, at present, important. Without any degree of levity or ill will, amongst the most beautiful architectural buildings in Belgrade are several military barracks and a single church hidden amongst some trees. That church is a building of simple white surfaces and several plain cubicles. Along with the aforementioned Balkan houses, this church exemplifies the entirely pure form: ARCHITECTURAL ZENITISM! It is devoid of any Byzantine or Greek decorations and tasteless ornamentation. It is naked and pure as our epic. In conclusion, with very few exceptions, Belgrade architecture is grotesque and bears deformational characteristics. It is the dominant expression of a base spirit: of war profiteers and loan sharks of every kind. Zenitism, locked in an epic battle with all this country's cultural delusions, is barely coming to the fore – just enough to entice. With regards to architecture's realization, it is still a long time until Zenitism will directly influence execution. Regretfully, I can only repeat what I have already said in ZENIT in 1922: a new time has come, with new possibilities, but our architecture is from an old "style" – even though fate has granted that we build in the most artistic and most creative of periods. Belgrade, May 20th, 1925 Ljubomir Micic

КАМЕНЗИНД

ОПУС ASH TRASHING

ЈЕДНОГ ОПУШКА

Katarina Cirilovic-Popovic

Катарина Ћириловић-Поповић

Smokers the world over feel like their right to smoke is a fundamental civil liberty, and one that they feel they are being persecuted for. In the spirit of free choice one could sympathise, but if we are talking about choice then who would choose to live among the second-hand smoke and cigarette butts that are the product of this freedom. Civil liberties are also compromised when one’s children cannot play in our public parks anymore because they are so littered with butts. Somewhere there has to be a compromise between the puffers and the puritans and those who just want to enjoy a little cigarette-free public space. A third of Serbians smoke and they smoke everywhere, only recently was smoking banned in the workplace and in hospitals. This amounts to 73 million cigarettes a day, which amounts to €3.1million of business per day for the tobacco companies and 6000 tones of cigarette butts per year for the country to deal with. One of the major problems

Пушачи широм света верују да пушење спада у основне људске слободе, а опет осећају како их друштво константо прогони и осуђује. Могли бисмо да саосећамо са њима док причамо о слободи избора, али када дође до избора, ко би бирао да живи окружен пикавцима који су продукт овакве слободе. Људске слободе су такође угрожене када деца не могу да се играју у нашим парковима јер су затрпани пикавцима. Некако би морао да се пронађе компромис између пушача, чистунаца и оних који само желе да уживају у јавним површинама очишћеним од пикаваца. Трећина људи у Србији пуши. Пушење је донедавно било дозвољено чак и у болницама и канцеларијама. Дневни биланс је 73 милиона попушених цигарета, што дуванској индустрији доноси 3.1 милиона евра промета дневно и 6000 тона опушака годишње с којима се треба бавити. Један од главних проблема ове свеприсутне навике нације је што нико не жели да преузме одговорност за отпад који та навика производи, поготово након

CAMENZIND

of the nation’s favourite bad habit is that no one wants to take responsibility for the waste it generates. Indeed, people have become so used to seeing butts on the ground that they no longer even notice them, until that is, your child puts one in their mouth. Cigarette butts are highly toxic, filled with cyanide and cadmium and other nasty preservatives and this gets washed straight into the water supply. On average cigarette butts take ten years to decompose, so they do not go anywhere until they are removed or extinguished somewhere other than the street. A group of enterprising activists, who call themselves PIXLA, are single-handedly attempting to tackle this problem. In 2012 the Secretariat for Environmental Protection created Belgrade’s first official ‘smoking areas’ for which PIXLA have produced a prototype for an easily installable public ashtray. This effective and attractive design consists of a 110cm steel tube, into which people can drop their cigarettes without even needing to extinguish them. PIXLA have estimated that Belgrade alone needs a minimum of 5000 of these public ashtrays in order to make a real difference. But, as with many things in Serbia, during the realization of the project they have come up against a mountain of bureaucracy. They set their sites on installing five ashtrays in five ‘designated smoking areas,’ but found that they had to fill out a five-

што је усвојена одлука о Забрани пушења у јавним институцијама и на радним местима. Људи су већ толико навикли да виде пикавце по поду да их више и не примете све док им дете не дође с опушком у руци. А то је само најочигледнији исход. Пикавци који остану на тлу, стварају много веће проблеме, због своје изразите токсичности. Пуни су цијанида, кадмијума и других отровних супстанци које се из земљишта спирају у водене токове. Опушку је потребно у просеку 10 година да се распадне, тако да док се не уклоне са зелених површина, ту су. Група предузимљивих активистаосновала је удружење „ПИКСЛА” и решила да се позабави овим проблемом. Крајем 2012. године, Градски секретаријат за заштиту животне средине, финансирао је пилот пројекат „Прве пушачке зоне у Београду”, који је подразумевао и производњу прототипа модела и прве серије од 10 екстеријерних пепељара за јавне површине. Дизајн је врло ефектан и једноставан за монтажу. Пиксла изгледа скоро као скулптура изведена у облику тубе од челика висока 110 cm, у коју људи могу да убаце попушену цигарету без да је претходно угасе. Процена ове организације је да је само у Београду потребно поставити минимум 5000 пиксли како би се видео прави резултат. Међутим, као и са многим другим акцијама у Србији, током реализације пројекта морали су да се суоче са „брдом” бирократије: за постављање само једне пушачке зоне на стајалишту градског превоза, било је потребно попунити пет формулара у пет различитих институција. Испоставило се да за то што они планирају да ураде уопште не постоји законска регулатива, не постоји процедура за постављање „пушачких зона”, а пиксла коју су дизајнирали и произвели није званично заведена као део урбаног мобилијара. Након састанка са представницима свих комуналних

Serbians smoke 73 million cigarettes a day, which amounts to €3.1million of business per day for the tobacco companies and 6000 tones of cigarette butts per year for the country to deal with. 19

КАМЕНЗИНД

page form for just one. This is because what they are doing falls outside normal regulations, there is no law defining a ‘smoking area’ and the ashtray they have designed is not an ‘officially recognised’ solution. They persisted and finally met with municipal officials at a central meeting of different departments and were granted permits for the most critical locations. Now the goal is to find a responsible partner to help install enough ashtrays to make this problem visible enough for people to recognise its importance. Ultimately, as is the case in Italy, PIXLA feel tobacco companiesshould really be the ones investing in this problem. They profit from selling an addictive substance and one that produces significant environmental waste. Under the basic principles of environmental protection law it’s the polluter who should pay. But the first task is to raise the profile of the problem and prove that the public ashtrays work. So please, when you see one, use it!

CAMENZIND

предузећа постигнут је договор о добијању дозвола за постављање зоне на једном од најкритичнијих места, док су преостале 4 зоне поклоњене институцијама које су се обавезале да ће их одржавати. Следећи корак је да се пронађе савесни партнер пројекта који би могао да финансира следећу серију пиксли како би се проблем пикаваца учинио видљивијим чиме би се приближили трајном решењу овог проблема. Између осталог, сматрају да би дуванска индустрија у томе могла највише да помогне, као што је био случај на пример у Италији. Део позамашног профита би могао да се уложи у уклањање цигаретног отпада и тако испоштује једно од основних начела Закона о заштити животне средине „загађивач плаћа”. Но, за то све је потребно доста времена, а први задатак је да се подигне ниво јавне свести о обиму овог проблема, и да се покаже да пиксле обављају своју функцију. Тако да, када је видите, убаците у њу своју цигарету!

REMEMBERING СЕЋАЊЕ НА

LUKA ЛУКУ

CELOVIC ЋЕЛОВИЋА by Leila Peacock

Лејла Пикок

Last year the artist Ivana Ivkovic built an installation in the Belgrade Cooperative, in which 200kg of prunes were offered to the audience in an artwork inspired by the ‘savior of savamala’ Luka Celovic. It was Celovic who founded the Belgrade Cooperative and funded the construction of this extravagant and extraordinary building. The prunes were stacked on the floor, and the audience were invited to eat from the pile, a process that was intended by the artist to be a visual metaphor for the building itself, both structures decaying over time. For Ivkovic the act of giving and tasting prunes - a product by which Celovic made his fortune - invited people to reconnect with the history of the building

Прошле године у Београдској задрузи, уметница Ивана Ивковић поставила је инсталацију инспирисану Луком Ћеловићем - "спасиоцем Савамале”, у којој се публици нуди 200kg сувих шљива. Иначе, овај господин је оснивач поменуте Београдске задруге и финансијер изградње овог екстравагантног и импозантног здања. Суве шљиве су биле наслагане на поду, а публика је позвана да их једе са гомиле, што је процес којег је ауторка поставила као визуелну метафору саме зграде, кроз аналогију ове две структуре које се распадају током времена. За Ивковићеву, овај чин давања и дегустација шљива (производа којим се Ћеловић обогатио), представља позив људима да се изнова повежу са историјом зграде 21

КАМЕНЗИНД

and also to confront its present ruin. This installation opens a door onto the mysterious figure of Luka Celovic who was responsible for building huge sections of modern Savamala. His face still stares down on us from numerous bronze plaques in Savamala, but despite the physical presence of his built legacy it seems very little is known about this mysterious man. Luka Celovic was one of the wealthiest merchants in Belgrade in the early twentieth century. At the time of his death he was worth a reported 50 million dinars, though he himself lived very modestly. The inventory of his personal possessions after his death was nothing but a dining table, desk, six chairs, three closets, two cupboards, two beds with mattresses, two mats, two curtains, a woollen blanket and a wooden case. Born in 1854 near Trebinje, we have little information about his early life apart from the fact that he was denied a proper education himself. There seem to be some contradictions in the information here because people like to remember him as coming from a very poor background and working his way up from nothing. Yet sources say that his family were already wealthy and well-respected merchants. In fact it seems that, apart from a few well-told stories, information about this man is quite hard to find. We know that in 1882 he established the Belgrade Cooperative, whose main goal was to help the middle class traders and artisans by providing soft loans to help avoid the loan sharks. It is said of Celovic that he used to go into bars around Belgrade to observe how people behaved. If someone was seen drinking and gambling then the next day he would terminate their credit at the cooperative. Was this selfless altruism or a vindictive moralising? Celovic certainly did a lot to help the weaker members of society, founding the CAMENZIND

и тако супротставе њеном тренутном пропадању. Ова инсталација отвара причу о мистериозном лику Луке Ћеловића, који је одговоран за изградњу већег дела модерне Савамале. Иако његово лице још увек зури доле у нас са бројних бронзаних плакета са многих архитектонских здања које су његово савамалско наслеђе, врло мало се о овом човеку заиста зна. Почетком двадесетог века, Лука Ћеловић био је један од најбогатијих трговаца у Београду. Непосредно пре смрти био је „тежак” око 50 (пријављених) милиона динара, иако је сам живео веома скромно. У постхумном инвентару његових личних ствари, није било ничега осим: трпезаријског и радног стола, шест столица, три ормана, две комоде, два кревета са душецима, два тепиха, две завесе и вуненог прекривача у дрвеној кутији. О његовом раном животу такође имамо мало информација, осим чињенице да рођен 1854. године у близини Требиња, те да му је ускраћено одговарајуће образовање. Изгледа да постоје и неке контрадикторности у овдашњим подацима, јер људи воле да од њега праве легенду о богаташу које је од ничега створио све. Ипак, неки извори наводе да он потиче из богате породице афирмисаних трговаца. У ствари, чини се да је, осим неколико добро испричаних прича, информације о овом човеку веома тешко наћи. Знамо да је 1882. године основао Београдску задругу, чији је основни циљ био да се обезбеђивањем повољних кредита помогне средњој класи трговаца и занатлија. О Ћеловићу се причало да је волео да одлази у кафане у околини Београда да посматра како се ти људи којима је помагао понашају. Ако би неког ухватио како пије или се коцка, сутрадан би окончао са његовим кредитним олакшицама у задрузи. Да ли је то био несебични алтруизам или осветољубиво 22

моралисање? Ћеловић је сигурно учинио много да помогне слабијим члановима друштва и оснивањем Одбора за заштиту слепих девојака у Београду. Иако веома слабо образован, показивао је изузетну бригу за развој науке и образовања. Неке приче кажу да ово инересовање потиче из периода у његовом животу када је, као део четничког покрета, постао уско повезан са студентима, што га је довело до доживотног уверења да је образовање основа будућности Србије и резултирало његовом одлуком да Универзитет у Београду прогласи јединим наследником свог богатства. Како је прикупио толико богатство од шљива, кукуруза и свиња? Готово све приче о Луки Ћеловићу говоре о његовој дарежљивости, скромности, моралу и усамљености, а то је управо она врста прича које, таложене током времена, помажу да се од његовог лика полако створила урбана легенда. Информације доступне и начин на који се понављају и памте, говоре нам доста о томе како се најбоље од човека прави мит; што се мање заиста зна о истом, мит постаје моћнији од човека; довољно је само мало правих информација и много више романтичних гласина. Његова прича има све особине самоуког хероја: од пуког сиромаха до великодушног богаташа, скромни добротвор, необразован, заштитник слабих и патриота. Ово би могао да буде опис једног од сјајних филантропа 19. века широм света. Ипак, сећање на њега најбоље је отелотворено у зградама које сада дефинишу Савамалу, јер без њега она не би била ни изблиза оваква каква је сад. Његова улагања препородила су овај раније бедан и често поплављен тржишни кварт. Ћеловић је изградио своју кућу у улици Краљевића Марка, затим палату Београдске задруге, а потом и зграду Завода за геолошка истраживања, као и величанствени хотел Бристол. Можемо

Yet his memory is best embodied by the buildings that now define Savamala, without him Savamala, as it is now, would not exist. Committee for the Protection of the Blind Girls in Belgrade. Although he had very little education himself, his concern for the development of science and education was remarkable. The stories say this stemmed from the period in his life, during which he was a part of the Chetnik movement, when he became closely connected with the students, leading him to the lifelong conviction that education was the basis of the Serbian future, which resulted in his making the University of Belgrade the sole heir of his fortune when he died. How did he amass such a huge fortune out of plums, corn and pigs? The stories that everyone tells are mainly about his generosity, his modesty, his morality and his loneliness; the sort of stories that collect around a man like him and which help to make him into an urban legend over time. The information available and how it is repeated and remembered seems to say a lot about how men become mythologized; the less we really know about him the more powerful the myth of the man; a bit of real information and a lot of romanticized rumour. His story has all the qualities of the selfmade hero: rags to riches, modest, charitable, self-taught, protected the weak, fought for his country. This could be the description of one of many great 19th century philanthropists across the world. Yet his memory is best embodied by the buildings that now define Savamala, without him Savamala, as it is now, 23

КАМЕНЗИНД

would not exist. His investment in the quarter regenerated this once squalid and frequently flooded market district. Celovic built his home in Kraljevic Marko Street as well as building the palatial Belgrade Cooperative, now the Geological Survey building, and the magnificent Hotel Bristol. One wonders what he would make of Savamala today. He would no doubt be sad to see his buildings in their present state. The buildings are the only real thing we seem to have of him, and their combination of using new architectural techniques and promoting the Art Nouvean style in Belgrade show him to be a true visionary and now stand as decaying evidence for the scale of one man’s ambition. At the beginning of this year Mikser Festival, in collaboration with the Belgrade Movement and the Society Savamala an-

CAMENZIND

само да замислимо шта би такав човек од Савамале направио данас. Без сумње би га растужило садашње стање „његових” здања. Као једини извор поузданих информација о њему, ове зграде комбинацијом нових архитектонских техника и промоцијом Арт Нуво стила у Београду, доказују да је реч о правом визионару далекосежних амбиција. Почетком овогодишњег Миксер фестивала, у сарадњи са Београдским покретом и друштвом Савамала, објављен је план да се у Савамали подигне нови споменик Луки Ћеловићу. По њиховом мишљењу, неправда је да човек који је толико допринео свом граду нема споменик. Одржан је јавни конкурс за дизајн споменика који ће бити откривен на отварању овогодишњег фестивала. Биће занимљиво видети како су овог пута изабрали да га памте.

nounced their plan to erect a new monument to Celovic in Savamala. In their opinion it was a travesty that a man who contributed so much to the city was unrecognised with a memorial. They held an open competition for designs and the final piece will be unveiled for the opening of this year’s festival. It will be interesting to see how they have chosen to remember him. Tzvetan Todorov in his book ‘Hope and Memory’ writes ‘While history makes the past more complicated, commemoration makes it simpler, since it seeks more often to supply us with heroes to worship, with enemies to detest’. Monuments are a way of reactualising the past, but really they say more about the present’s relationship with the future and what will be carried forward in the collective memory. Collective memory in turn is what consolidates communities. Yet we should also be wary of instant metaphors and reconstructed narratives. The new monument to Celovic will be unveiled as this issue goes to press and we will be following up on local reactions to the new memorial. Was he a rich moraliser? Or a selfless savior? It is so hard to know from the information that we have. Surely there is something a little strange about a man who leaves the entire fortune he has worked for to an institution. And does it really matter who he actually was. He is a local hero and every district needs one. He fell out of favour in Communist times because of his association with the Chetnik movement, but now people want to celebrate him again. His story is, after all, one of responsible capitalism, the opposite of the corrupt practices that can be seen amongst developers today. He remains a figure of local pride, social responsibility and the virtue of honest hard work, and celebrating him will raise Savamala's pride in it's history and in its future.

Цветан Тодоров у својој књизи „Нада и сећање” наводи: „Док историја чини прошлост компликованијом, комеморација је чини једноставнијом, јер она од нас чешће тражи да јунаке обожавамо, а непријатеље презиремо". Споменици јесу један од начина обнављања прошлости, али они нам заправо више говоре о односу садашњости према будућности и одабиру материјала за колективну меморију. А колективно памћење јесте оно што одређује заједницу као такву. С друге стране, треба бити обазрив према инстант метафорама и обнављању наратива. Нови споменик Ћеловићу биће постављен и читава ствар ће бити представљена јавности, а ми ћемо се трудити да испратимо локалне реакције на овај нови споменик. Да ли је он био богати моралиста? Или несебични спасилац? То је тако тешко закључити на основу информација које имамо. Оно што је сигурно је да има нечег чудног у човеку који оставља цело богатство једној установи. Али зар је битно ко је он заправо био? Он дефинтивно јесте локални херој, а сваком округу је потребан бар један. Пао је у немилост у комунистичким временима због повезаности са четничким покретом, али сада људи желе поново да га славе. На крају крајева, његова прича је прича o одговорном капиталисти, за разлику од саможиве праксе коју данас све више виђамо. Фигура локалног поноса, друштвене одговорности и врлине поштеног и напорног рада кроз прославу његовог лика, подићи ће и понос Савамале над својом историјом и за њену будућност.

КАМЕНЗИНД

ПРВИ ДИДАКТИЧКИ ПАРК Ана Ђорђевић-Петровић

Деца: параван или приоритет? „Деца су наше највеће благо” је фраза којом се у груди бусају сви, од широких народних маса до политичара уочи избора, али када са речи треба прећи на дела, јунаци махом поникну. Београд је град са 1.6 милиона становника од чега су 15% деца млађа од 15 година. Игралишта постоје, као и покушаји да се ти простори некако оплемене и модернизују у односу на оно како су изгледали пре 30 година. А ипак, све ново што се појављује или старо које се сређује, не показује тенденцију ка естетској или функционалној иновацији проистеклој из стварног разумевања потреба деце, које сигурно не подразумевају само развој моторике и потребу за истрчавањем. Осим мањка квалитетно осмишљених садржаја и оплемењених простора за игру и одрастање деце родитељи се по парковима суочавају и са низом непријатности, као што су псећи измет, гомиле опушака, комади стакла, покварених љуљашки, зарђалих ексера, прљавштине. У земљи у којој се 13,2% становништва води као сиромашно, а испод апсолутне линије сиромаштва живи 7,9% становника, унапређивање садржаја за игру деце ретко представља приоритет. И тако стварни фокус на позицију детета у граду, од кампање до кампање, левитира у ничијој земљи. Међутим, једна група родитеља је CAMENZIND

Ana Djordjevic - Petrovic

THE FIRST EDUCATIONAL

PARK Children: A facade or a priority “Children are our most valued treasure” is a an oft used phrase by politicians on the campaign trail, but when it comes time to put words into action, seldom is there a hero to be found. Belgrade is a city of 1.6 million people, 15% of whom are children under the age of fifteen. Playgrounds do exist, along with attempts at repairing and upgrading them from what they used to look like thirty years ago. Yet, whatever is repaired, or what is newly built, rarely reflects innovations in either aesthetics or functionality derived from a true understanding of children’s needs, which do not solely rely upon developing motor skills or simply 26

getting tired out. Apart from a lack of content or humane conditions for play and development, children, along with their parents, are often times confronted with a myriad of other unpleasantries in parks and playgrounds, such as animal excrement, mounds of cigarette butts, broken glass, disintegrating equipment, rusty nails, and general uncleanliness, to name but a few. In a country where 13.2% of the population is considered poor, and 7.9% live below the poverty line, playground improvement represents a rather low priority (Source: The Government of Serbia, Strategies for Poverty Reduction, 2008). Thus, the issues of children’s play areas in cities are stuck in limbo from campaign to campaign. However, a group of concerned parents decided to resolve this conundrum, and presented a series of innovative solutions and plans for the first educational playgrounds in Serbia, offering a multidisciplinary active space for children to both play and learn out in the open.

U poslednjih par godina u medijima često možemo čitati o izgradnji novih dečijih igrališta sa savremenim rekvizitima, što je s jedne strane pomak, ali s druge, to su isti oni rekviziti s kojima su se igrala deca i pre 30 godina: ljuljaška, klackalica, tobogan i raketa, bez hlada ili nekakve zaštite od sunca. одлучила да се упусти у решавање овог проблема па је осмислила низ идејних решења за реализацију првих дидактичких паркова у Србији који би деци у градовима пружили мултидисциплинарно осмишљен простор за активну игру и забавно учење на отвореном.

Град по мери детета Посвећени идеји да се од градске урбане сиве машине створи лепше и квалитетније место за одрастање будућих људи, које ће им првенствено развијати конструктиван приступ животу, осмислили су концепт Дида (дидактичких) паркова. На њихов предлог, да се садржајима за децу обогати Светосавски плато, од Општине Врачар су добили позив да ураде идејно решење простора за парцелу поред Патријаршијског дома. Пројектни задатак је подразумевао да парк мора бити тематски прилагођен локацији која припада Српској Православној цркви, што је решено применом Монтесори методе на елементе верске тематике, а све у сагласности са теолошким педагогом препорученог од стране цкрве. На овај начин повезујући верске и дидактичке елементе направљен је пилот пројекат који показује да у зависности од захтева и потреба деце, одабира теме и терена на коме могу настајати дидактички паркови могу се неисцрпно комбиновати материјали, теме и идеје користећи Монтесори метод као проверен и сигуран начин за лако, узбудљиво и дубоко

A city fit for kids Committed to the idea that a gray and dull urban jungle can be transformed into a more aesthetically pleasing and qualitatively better place, one which primarily fosters a more constructive approach to life for our future adults. In response to this problem the DIDA association was created. Upon their suggestion that St. Sava park be embellished with a children’s playground, the local Vracar district assembly tasked them with drafting a project for refurbishing a piece of land next to the monastery’s dorms. The project needed to thematically reflect to its surroundings, which belong to the Serbian Orthodox church, and this was accomplished by applying the Montessori method to religiously themed structures in coopera27

КАМЕНЗИНД

tion with a theology instructor recommended by the church. Combing both religious themes and educational elements, this project proved that by using this method, and depending on children’s needs, the theme selection and the area available, educational playgrounds can combine an almost limitless array of materials, subjects and ideas in a tried and tested approach to a straightforward, engaging and rooted embrace of learning, motor-skill development and experiential stimulus essential to early development. The idea of advocating this type of playground, which incorporates principles of active play, is based on varied research, which shows that a lack of adequate play areas in urban environments can lead to detrimental long-term consequences, not only in terms of intelligence and motor skill development, but social integration skills and complete emotive structuring as well. For these reasons, DIDA playgrounds incorporate several primary approaches to stimulating child development: The pedagogic principles of Maria

усвајање знања, моторичких вештина и искустава која су деци потребна. Идеја коју заговара овакав модел парка, где је важно да се у дечија игралишта укључују принципи активне игре је заснован на светским истраживања, која показују да мањак адекватних игралишта у урбаним срединама код деце може изазвати дугорочне последице, како у интелектуалним и моторичким способностима, тако и у вештинама друштвене интеграције и комплетној емотивној структури. ДИДА игралишта интегришу 3 основна приступа стимулацији развоја деце: Елементе педагошких принципа Марије Монтесори – чије је основно начело «помози ми да урадим сам». Монтесори педагогија је с разлогом постала један од најпопуларнијих развојних метода у свету и обухвата 6 области: развој говора, основних математичких појмова, сензорног, музичког, космичког образовања и рад са практичним материјалима које свеобухватно утичу на развој детета; принцип активне игре у којој не постоје сасвим довршене играчке – већ са задатком који подстиче дете на размишљање; креирање пријатног

CAMENZIND

Montessori – which have at their forefront the idea of “help me do it myself”. The Montessori method has not become one of the most widely used and popular development techniques without reason. It encompasses 6 different areas: speech, basic mathematics, sensory development, musical awareness, a holistic approach, that works with practical materials which influence complete child development; The Active Play principal – which does not employ an already finished product, but instead encourages children to think and resolve on their own; creating an ecological setting supporting the natural surroundings – with the idea that children should be in direct contact with the elements (earth, sand, water, rocks, etc…), where they can relax and egress from their otherwise limited venues (home/ school; computer/TV). The main objective of DIDA’s vision, are that children should be stimulated and encouraged to follow their own curiosity, to engage in work and activity through which they will themselves come to the day-to-day realizations necessary for their development as socially conscientious beings, as well as employ and inspire their parents to become engaged and discover and learn along with them. If playgrounds and derelict city areas would be cultivated in this manner, followed by other places where children are required to passively pass the time (bus stations, airports, post offices, etc…) parents would be enabled to spend more constructive time with their children, and children themselves would develop into more balanced individuals with a greater awareness and respect for their surroundings. Nevertheless, the fate of this project is still undetermined, despite initial local government approval and the church’s blessing. After two long years of nego-

амбијента који подражава природу и њене елементе, с циљем да се створе места где деца могу да контактирају са земљом, водом, песком, камењем.. да се опусте и изадју из својих енергетски скучених визура (кућа/школа; компјутер/тв). Главни циљ ДИДА визије је да децу стимулише да следе своју радозналост, покрену се на рад и активност и кроз њих сами дођу до сазнања која су им потребна у свакодневном животу и њиховом развоју као појединаца у друштву, као и да се подстакну и инспиришу родитељи да заједно са децом уче и истражују. Ако би се оплеменили и садржајно обогатили најпре паркови и урбани џепови, а затим и бројна места где су деца присиљена да пасивно чекају (аутобуске и железничке станице, аеродроми, поште, амбуланте...) родитељима би било омогућено да на здравији и кориснији начин проводе заједничко време са својом децом, а деци да израсту у уравнотежена бића која ће боље разумети свет око себе. Ипак, судбина овог пројекта на Платоу

КРЕТАЊЕ: девет плоча које са једне стране окретањем слажу по хоризонтали превозна средства у ваздуху, на копну и у води, а са друге стране животиње које се слажу по вертикали у односу на њихово кретањe

КАМЕНЗИНД

tiations and design, the project has been halted by the newly formed Committee for the Construction of St. Sava’s Cathedral, under whose jurisdiction now falls the area proposed for the playground’s construction. The members of this committee have concluded that the project fits neither conceptually nor aesthetically into this “sacred” surrounding, as a result relegating children, and their needs, once more to the bottom rung of the priority ladder.

је неизвесна, упркос иницијалној доброј вољи Општине Врачар, да на њиховој територији осване овако осмишљено игралиште и амину Српске Православне Цркве да за такву намену уступи своје земљиште. Након две године преговарања и пројектовања, пројекат је стопиран од стране новооснованог Одбора за изградњу Храма Светог Саве, под чију надлежност сада потпада и брига о Платоу. Чланови овог одбора су проценили да се концептуално и естетски не уклапа у сакрални амбијент, те су деца и њихове потребе опет потиснута на дно лествице приоритета.

SEASONS TRAIN with 8 intractive educational tables

ARBORETUM where kids learn about caring for healing herbs and spices

CAMENZIND

KID’S TEMPLE with more than 10 educational games and a music room

SANDBOX that helps children learn letters and numbers

SOLAR SYSTEM merry go round

‘While searching for new allies who also believe that children are our most valued treasure, we remain true to our Dida concept and look forward to the first generation of kids that will have a chance to play in parks like this daily.’

„Тражећи нове савезнике који оди-ста сматрају да су ‘деца наше највеће благо’ остајемо доследни Дида концепту и стрпљиво се надамо првој генерацији која ће се у оваквим парковима свакодневно играти”.

uran

saturn

jupiter

saturn

60cm

80cm

30cm

70cm

uran

57.5

uran

neptun

zemlja merkur

neptun

jupiter 80

venera

20cm 5 13

50cm 38.5

mars

jupiter

25 97

45˚

97 126

Вртешка Сунчев систем, у којој свако од осам седишта представља једну планету и њену удаљеност од (централно постављеног) сунца је само једна од многобројних едукатвиних справа овог игралишта.

КАМЕНЗИНД

A MODEL FOR МОДЕЛ

SAVAMALA

САВАМАЛЕ Јанија Ли Маја Поповић и БобаСтанић су рођени у Србији, а живе и раде као архитекте у Амстердаму. У Београд су се вратили да направе Модел Савамале у оквиру Урбан инкубатора. У овом интервјуу разговарали су са Јанијом Ли, о Савамали о њеним бројним слојевима, прошлости и будућности ове комплексне четврти и својим плановима да је поново створе кроз разумљив 3Д архитектонски модел. Осим тога, наводе и методолошки приступ који користе за прикупљање података и спајање субјективних и објективних информација за које верују да су од суштинске важности за успешност овог пројекта.

by Yaniya Lee Maja Popovic and Boba Stanic, both Yugoslavian born architects working in Amsterdam, came back to Belgrade to create A Model for Savamal as part of the Urban Incubator. In this interview with Yaniya Lee, they discuss Savamala’s many layers, the past, present and future of this complex neighbourhood, and their plans to recreate it in the form of a comprehensive 3D architectural model. They also outline their methodology for factcollecting, and the solid blend of subjective and objective information they feel is essential to the successful completion of their project.

YЛ: Шта је „Модел за Савамалу”? МП: То је конкретна, 3Д макета која примењује карактеристичну архитектонску терминологију. Разлика између стандардне архитектонске макете и овог модела је да овај модел није основан само на естетици, већ и на информацији – информацији сачињеној од целокупног окружења с којом се затим ствара саставни портрет Савамале. Специфично овом моделу је да има уједно објективни и субјективни део. Субјективни део се односи на наш лични утисак и нашу визију целокупног окружења. Објективан део, такође од великог значаја, се односи на суштинске чињенице као што су број људи који ту живе, друштвено-економски, итд.

YL What is A Model for Savamala? MP A Model for Savamala (AMFS) is a physical, 3D model.It will use a typical architectural language. Unlike typical architectural models, AMFS is not based on aesthetics, it’s based on information, providing information about the whole area and creating a portrait of Savamala in all its composition. What is specific about this model is that it will have a subjective part and an objective part. The subjective part will be related to our own impression and vision of the area, and the impression of our participants, the locals, and the different parties involved. The objective part will also

CAMENZIND

YЛ: Зашто је битно спајати субјективне и објективне информације на једном месту? 32

be very important: these are the facts related to the property, for example how many people live there, what the social structure is, etc. etc.

БС: Ми сматрамо да је важност сакупљања свих информација на једном месту једноставно једини начин на који може да се представи реална слика тог дела града – јединствена платформа где се све заинтересоване стране, од улагача до извођача, или заправо било ко заинтересован за ову четврт, могу сакупити и размотрити ситуацију. За нас је то врло битно, јер једнолична макета која не показује разноврсне детаље нам се чини досадном.

YL Why is it important to put this different objective and subjective information together in one place? BS We believe that it’s the only way to show a neighborhood as it really is, in order to create a platform where all the different people, stakeholders or developers or anybody who is interested in the area, can gather around and talk. For us that’s very important. It’s boring if you just show a model that doesn’t contain different kinds of information.

МП: Мноштво ових информација већ постоји. Нама је било интересантно да их све скупимо на једном месту јер уобичајено је да се ове информације разматрају појединачно. На пример, утисци локалаца, то се сматра као нешто што се само њих тиче, али ако ту информацију ставите поред неких других, битних, чињеница, онда добијете повезану, дубљу слику, базу података с којoм можете суштински посматрати целу површину.

MP A lot of this information already exists. What is interesting for us is to put them next to each other, because, usually, information is observed individually. For example:‘What the locals think.’ That’s only regarding them, but if you put that information next to another valuable piece of information, then you can see the relation between them and it becomes a network, a knowledge base to comprehend this whole area.

БС: А са друге стране, приказивање објективне и субјективне слике предела је битно јер људи који су укључени у цео пројекат и који га чине такође имају своје личне утиске које је исто тако потребно представити, а који би иначе прошли неопажено.

BS On the other hand, collecting this subjective and objective information and showing it in the model is also important, because people are involved in the making of this model, and their subjective impression of this neighborhood is very valuable because it’s something that people don’t know.

YЛ: Имали сте учеснике који су вам прикупљали информације – можете ли нам рећи нешто о њима и о вашем заједничком раду? БС: Направили смо селекцију након одржаног отвореног конкурса. Изабрали смо око 20-25 људи на основу њихових претходних искустава, професије и интелигенције и креативности. Прве недеље смо осмислили списак података који су накнадно користили током прикупљања информација. За почетак су нам били потребни конкретни подаци о

YL You had participants go out and collect this information, could you maybe describe who they were, and what you did together? BS We made selections after an open call we created. We chose around 20-25 participants based on their background, profession, education and creativity. For the first week, we created a fact-finding

КАМЕНЗИНД

sheet, which they used while working through the neighborhood.

комшилуку – реални, објективни подаци. И то су радили, ходали су недељу дана по комшилуку, сакупљајући податке као што су величине зграда, врсте кровова, типови фасада, колико становника, који број јединица по објекту, старост зграде, итд, и записивали су своје опште утицаје и сликали све.

What we need to start with for this model are facts about this neighborhood: physical, objective facts. And that’s what they did. All week they walked through the neighborhood. They collected information such as the height of building, or what kind of roof, what kind of facade, how many inhabitants, approximately how many units, the age of the building. They wrote down their general impression of the building and took pictures.

МП: И ту је наступио субјективни део приче. Прикупили су све техничке податке док смо уједно ми покренули базу података њихових личних запажања. Нас су посебно занимали слојеви, историјске наслаге, па су их они тражили у оквиру реалног стања. Једна зграда саграђена пре Другог светског рата, је могла да има додате слојеве након тога. Такође, и друштвене структуре су интересантне за посматрање јер су људи насељавали Савамалу током више различитих миграционих периода.

MP Which is where the subjective part comes in. They came with the facts, but we opened a completely new archive of their observations parallel to that of the neighborhood. We were very interested in the historical layers, so they searched for them through physical states. One building may have been constructed before the Second World War, and have different layers. But then social structure is also very interesting to observe, because people came to Savamala in many different migration periods.

YЛ: Шта је специфично о ликовима, о људима који ту живе, и архитектури? Да ли стварно постоје тако различити слојеви у оквиру истог простора? БС: То је један веома сложен простор, пун комплексних друштвених структура, што га чини изузетно интересантним. Уједно, све те разлике чине ситуацију тешко објашњивом у овој раној фази пројекта.

YL What’s specific about the people that live in Savamala, and its architecture? Is it that there are these different layers that exist within the same spaces?

МП: Током прошлогодишњег Миксер Фестивала одржали смо радионицу у једном дворишту и тада смо схватили колико је, у ствари, Савамала сложена. То двориште је било одраз целог комшилука. Многе породице су се населиле након Другог светског рата и распарчали зграде на мање јединице уочи национализације, тако да је било случајева где су вишечлане породице делиле исти простор, укључујући и двориште, током више генерација, тако да је, на пример, једна прабаба живела у истој кући са њеним праунуцима.

BS It’s a complex area. It’s a very complex social structure as well, and that makes it very interesting. At the same time, all these differences make it very difficult to talk about so early [in the project]. MP During the last year’s Mixer Festival we did a workshop in a courtyard, and that is where we learned how complex Savamala is. That specific courtyard is a reflection of the whole area. Many families came immediately after the Second

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

World War, and they completely divided the building into small apartments when the nationalization took over. So the building where they lived with their 4-6 member families was divided. Some of these generations remained in the courtyard, so that the great-grandmother now lives in the same house with her greatgrandchildren.

Или рецимо, током 80-их и 90-их година, када су људи сматрали да ће се регион развити много брже него што се накнадно развио, неколицина је инвестирала у куповину станова, тако да поред једне мале зграде где живе читаве генерације има једна жена са станом од 150 m2, фрустрирана чињеницом да јој се инвестиција никад неће исплатити. Тако да имате, у оквиру свега тога, и сложене друштвене саставе.

In late 80s - early 90s, some people thought that the area would develop much faster, so they invested in buying apartments. Now next to that small house where many generations lived in the same block in the same building, there is a woman who bought 150m2 apartment thinking it was a good investment, which it turned out not to be, so she is completely frustrated. And so you have these really different layers in the sense of social composition.

БС: Истовремено, има и разних нових грађевинских пројеката попут ресторана, кафића и општег друштвеног живота, а и ту су и разноразни концерти, Fashion week, итд., тако да имате и потпуно нови слој поврх оног старог, чинећи ситуацију још конфузнијом јер таман кад сте мислили да је у питању само оронули кварт коме је потребна чврста политичка рука, сазнате да је у ствари веома живахан крај који је у ствари тотално хип.

BS At the same time, you have a lot of new developments going on in the terms of public life, like restaurants, cafes and concerts, or Design Week and Fashion Week. So you have that new layer on the top of all of these others, and that makes it also quite confusing.

МП: Хип су само нова догађања – комшилук увек остаје исти. БС: Са нормалне тачке гледишта, све је ово збуњујуће. Ако долазите из неке сређеније средине и погледате околину, помислили би сте: „Ух, овде мора да је баш јефтина кирија!” али би сте се прешли.

Basically it’s confusing, because on the one hand you think it’s just a neglected old area which needs a strong hand in the terms of politics to solve it. But then you dig in a little bit,and you see it’s a very lively neighborhood and it’s quite hip.

YЛ: Да ли то доприноси карактеру Савамале, да се не можете одједном све разазнати, или дешифровати као све функционише? Једно је ноћу, друго дању, разликује се од стана до стана… Али зар то не чини тај комшилук богатијим, ако не и конфузнијим?

MP It’s just hip new events, but the neighborhood stays the same...

БС: Не знам, могуће је. Нисмо још сигурни јер у нашим очима све је то крајње егзотично. Долазећи из иностранства, прилазим ситуацији у оквиру своје обуке и помислим: „Ох да, ово је веома чудновато, има својих врлина’’. Али и даље нисам сигуран, и даље не знам. Људи стичу своја мишљења и тако и ја стичем

BS It’s confusing when you come from a quite organized world, to see such a complex structure of layers. YL Does that somehow add to its character, that you can’t just come into Savamala and immediately decide what it is, or understand how it works. It’s dif-

CAMENZIND

ferent at night; it’s different during the day; it’s different from one apartment to the next. Doesn’t that make it better, even a richer place, even if it’s confusing? BS I don’t know: maybe. We are not sure yet, because in our eyes it’s very exotic. Coming from abroad, you approach it as you are trained to and then you think ‘Oh, this is very exotic. It has qualities!’ But I am not sure yet, I don’t know. People have their opinions, and I am building mine. We agreed that the first three months are going to be a research period, where we are going to come to some conclusions. I can’t tell you right now if it’s a good neighborhood or a bad one. I think it’s irresponsible to approach it and say,‘Wow, this is exotic,’ because we saw people suffering in there. It doesn’t matter if there is a super hip club. Who cares, it’s just an investment, a business. There are old people who don’t even know if they have rights to still live here.

своје. Сложили смо се да ћемо прва три месеца само прикупљати податке, а након тога доћи до неког закључка. Не могу вам рећи сада да ли сматрам да је то „добар” или „лош” крај. Сматрам да би било неозбиљно у овом тренутку закључити да је то једно „егзотично” место, јер смо видели и људе који пате без обзира на то што се ту тренутно налази неки хип клуб. Кога брига, то је само инвестиција, неки бизнис, а истовремено имате старце који чак ни не знају да ли више имају права ту да живе.

MP I would describe it as almost uncontrollable, what is going on at the moment. Out of a kind of creative frustration, we decided to make this project because in a way we want to control it. We want to understand it, and we want to make it transparent.

МП: Ја бих тренутно стање само окарактерисала скоро као неконтролисано. Овај пројекат смо покренули полазећи од неке креативне фрустрације, јер желимо да ситуацију некако подвргнемо контроли. Желимо да је разумемо и да је направимо транспарентном. Иако је тренутно необуздано, то може бити и позитивно јер све могућности су ту. Стално и константно, свакодневно, се ту отвара неки нови простор, постаје клуб или галерија или шта год већ, али сви знамо да томе мора доћи крај. Али какав крај ће то бити, позитиван или негативан, то још не знамо али једно је сигурно – овако не може, а и не сме, да настави.

At the moment it’s uncontrollable, which can also be positive because there are all these opportunities. Constantly, everyday, a new space is opened out of nowhere, and a club is inside or a gallery space. But we all know from foreign examples that that will come to an end. And what kind of end will that be? Whether it will be positive or not, we don’t know. But it cannot, it will not, continue existing like this.

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

REVIEW OF THE FIRST ОСВРТ НА ПРВИ

SALON САЛОН У САВАМАЛИ SAVAMALA&

и на БеогРадиофонску радионицу

The Belgradiophonic Workshop by Yaniya Lee

Јанија Ли

As part of the Urban Incubator revitalization project, Camenzind will, over the year, center its activities around four core weeks in Savamala. Each of these weeks will be hosted by an invited expert – a radio producer, an art historian, an artist and a curator- and each expert will also present their work one evening in the form of a Salon in Camenzind’s Savamala project space on Kraljevica Marka street.

Као део пројекта Гете Института за ревитализацију Савамале, Камензинд ће током године све активности распоредити на 4 главне недеље током којих ће стручњак из одређене области, радио продуцент, историчар уметности, уме- тник и кустос, представити свој рад на Салону отвореном за јавност у просторијама Камензинда у улици Краљевића Марка. Гост прве радионице Камензинда одржане у марту, је био радио продуцент и уметник за звук Robin the Fog. У свом најпознатијем раду под називом Духови Буша (The Ghosts of Bush) је, користећи аналогну технологију снимања звука, створио звучни портрет зграде Буш. Зграда је недавно напуштена након што је скоро цео век била седиште светског сервиса BBC-a, - а Робинов рад се кроз звук фокусира на цео тај историјски простор.

For the first workshop in March, Camenzind invited UK sound artist Robin the Fog. Robin is best known for his widely praised work, The Ghosts Of Bush, which used analogue recording technology to create a portrait-in-sound of Bush House - which housed the BBCs World Service for nearly a century - in this way focusing the entire experience of that historic space through a single sense. Robin spent a week teaching our participants

КАМЕНЗИНД

how to record and edit their own radio documentaries, to seek out stories in Savamala in order to create a series of radiophonic portraits that combined history, field recordings and interviews with local people.

Током недељу дана трајања радионице Робин је упознао учеснике са основама снимања и монаже документарне радио емисије, како би истражили приче Савамале и створили серије радиофонских портрета који обједињују историју, снимање на терену и интервјуе са локалцима.

The first SALON SAVAMALA,was held on a cool Wednesday evening on the 27th of March, 2013 at the Camenzind headquarters. Drinks were served and the space was filled with chairs to create an atmosphere conducive to open exchange. We filled up our Savamala space, people spilled out the back of the room onto the sidewalk outside. Robin the Fog was joined by local sound man Vladimir Milanovic to present their experiences documenting the sounds of the city. Robin, who regularly produces radio content for the BBC, gave a short and thrilling overview of the history of musique concrete with the help of illustrative sound clips. He then unveiled a preliminary edit of his sound portrait of Savamala, and finally shared a few extracts of the sound pieces and radio documentaries made by our participants. An entirely different set of sounds was discussed in the second half of the evening when NOFM.rs DJ Vladimir spoke about his ongoing work using local testimonials to create a sound map of Savamala. His conceptual cartography furthers the work he began with Andrija Stojanovic, who together produced the Dorcol Sound Map – an interactive sound map of the Dorcol district, where visitors to their website can click on different street corners to hear stories from local inhabitants that bring the map to life.

Први Салон Савамала је одржан у просторијама Камензинда, током једне хладне вечери, у среду 27. марта 2013. Постављене су столице, послужено је пиће, све у циљу стварања атмосфере погодне за отворену дебату. Просторија се убрзо толико напунила да су неки од посетиоца стајали испред врата на плочнику. Осим Робина своја искуства у бележењу звука града је представио и Владимир Милановић, са пројекта Звучна мапа Дорћола. Робин, који иначе ради као продуцент радио емисија за BBC, је уз помоћ звучних илустрација госте провео кроз узбудљиву историју Musique Concrete. Затим је пустио кратак исерт из свог портрета Савамале да би на крају са публиком поделио и пар радио документараца које су направили учесници радионице. У другом делу вечери DJ NOFM.rs радија, Владимир Радиновић је говорио о свом тренутном пројекту који документује сведочанства локалног становништва стварајући звучну мапу Савамале. Овај концепт сајбер картографије је наставак пројекта - Звучна мапа Дорћола који је почео у сарадњи са Андријом Стојановићем, а представља интерактивну мапу градске четврти Дорћол, на којој посетиоци веб странице могу кликом на одређене локације да преслушају личне приче и искуства локалаца које мапи дају другачију димензију стварности.

After the success of this event we are excited to invite the public back into the space for the next SALON SAVAMALA which will feature a talk by renowned Serbain Professor of Architecture IVAN

CAMENZIND

Након успешне прве недеље имамо част да позовемо публику у наш простор за

KUCINA about his work researching and designing a new communal space for the residents of Crnogorska 5.

следећи Салон Савамала, на коме ће реномирани српски професор архитектуре Иван Куцина представити свој пројекат обнове заједничких просторија у Црногорској улици број 5, у сарадњи са станарима.

It is hoped that these Salons will provide an open forum where people can come and present and discuss and exchange ideas on the built environment and that these events will gain momentum of their own and hopefully continue after the Urban Incubator project is over.

Надамо се да ће ови Салони пружити могућност људима да се сусретну и представе своје идеје о јавним и приватним просторима и да ће овакви догађаји наставити да се одржавају и по завршетку пројекта Урбан инкубатор.

Rendering design of Camenzind project space by Tamara Popovic and Iva Bekic

3Д приказ просторија Камензинда архитеката Тамаре Поповић и Иве Бекић

КАМЕНЗИНД

САВАМАЛСКИ THE TEMPLE OF

ХРАМ

SAVAMALA

Мирјана Утвић

by Mirjana Utvic

Мистериозна структура љуштуре Шпанске куће, са којом све у Савамали почиње и са којом се све завршава, представја својеврсни Савамалски храм. Изгледа као археолошки локалитет, услед свих трагова које јој је време нанело и обележава приче које су се десиле и које се и даље дешавају у Савамали. Лако је можете уочити приступајући граду са Бранковог моста. Првенствено је одликује њен положај на обали реке Саве, од које је још увек одвојена пругом. Како се на обали Саве временом успоставила београдска лука, изграђени су бројни складиштни објекти за потребе речног саобраћаја. Шпанска кућа је првенствено саграђена као зграда Царинарнице (Бродарског друштва) у којој се вршила администрација долазећих и одлазећих бродова. Након Првог светског рата на кратко време је пренамењена у Музеј речног бродарства. Након тога судбина овог објекта се турбулентно мењала. Многа предузећа су ту нашла своје седиште, остављајући трагове боравка који се и данас могу видети. Последњих година непознати инвеститор је покушао да је пренамени у хотел. Током 2009. године извођачи долазе на градилиште. Скинут је кров као и сви прозори, и ојачавање конструкције је почело. Међутим инвеститор (срећом) није био у могућности да настави планиране радове и Шпанска кућа остаје напуштена и заборављена. Био је то кључни моменат за овај објекат.

We have come to think of The Spanish House as the temple of Savamala, because it seems to us as though everything in Savamala begins and ends with this mysterious stucture, which many call just - the shell. The Spanish house is instantly recognisable when approaching the city across Branko’s Bridge. It is primarily distinguished by its position on the banks of the Sava, the river from which it is still separated by railway lines.It looks like an archeological site, bearing the scars of time. As the riverbank developed into Belgrade’s first port, warehouses were built for the needs of the river traffic. The Spanish House was originally constructed as the headquarters of the Shipping Society and housed the administration of the arriving and outgoing ships. After the Ist World War it was converted for a while into a museum of shipping. Over the years many different companies had their offices there. You can still see the marks from its many and varied tenants. In recent years, an unknown investor tried to convert it into a hotel. In 2009 the developers moved in.The entire roof and all the windows were removed and workmen began attempts to strengthenthe structure. However, the investor has (luckily) been unable to continue the planned conversion and the Spanish house remains unfinished and abandoned. By removing the ‘’unnecessary’’ and leaving only the primary elements,

CAMENZIND

Уклањањем непотребног, остављањем само примарних елемената, Шпанска кућа добија едукативну вредност, а отвара се питање вредности старине и такве естетике. Ове необичне околности оставиле су незаборавне трагове, које је боље оставити баш у стању у каквом су пронађени и заштитити од даљег пропадања. Зграда се обрушава, приказујући све слојеве старења и промена кроз које је прошла, као и колективно сећање Савамале. Унутар фасадних зидова још увек можете видети недовршене стубове из којих штрче арматурне шипке налик на форму савремених уметничких инсталација. Као и остатак Савамале, често је била плављена реком Савом. Вода, као и увек, нађе свој пут, реметећи постојећу концепцију простора. Поплављени подрум, рефлектује несвакидашњу светлост и ехо, чинећи се као свето и мистично место, где је тишина прекинута једино песмом птица или ехом присутних.

This crumbling, edifice showcases all the layers of its decay, its scars give an insight into its history and the collective memory of Savamala. this structure has come to educate us on the beauty of ruination. This crumbling, edifice showcases all the layers of its decay, its scars give an insight into its history and the collective memory of Savamala. As with the rest of Savamala, it has frequently been flooded by the Sava river, the water, as ever, finds its way inside, breaking the conception of the known space. The flooded basement, reflects the echo and casts an unusual light, making it seem like a sacred place, mystical and divine, where the silence 43

КАМЕНЗИНД

is broken only by the song of the birds or the echo of the those present. Its recent history has given it this final, and we could say most distinctive look. By taking off the roof of the building it looks like someone has opened the soul of it. Naked with no makeup, is what makes it more beautiful than ever. One could say this site represents Savamala and its history as a whole. You can’t tell whether development is starting or ending, whether it’s getting better or worse, what the future will bring. But the echoing music of its imperfection is not something you will soon forget.

Ово стање у којем данас налазимо Шпанску кућу, оставља све који прелазе мост у недоумици. Недавна историја дала јој је овај финални, можемо рећи и најупечатљивиљи изглед. Без крова изгледа као да је неко отворио њену душу. Огољена без додатног декора, чини се лепшом него икада. Овај објекат представља Савамалу и њену историју у малом. Није извесно да ли градња почиње или се завршава, да ли ће бити боље или не. Шта будућност доноси за ову зграду то не знамо, али знамо шта она представља данас, знамо како звучи. Одјек њених несавршености се не заборавља.

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND