Camenzind #15 / Kamenzind #5 by Camenzind Redaktion

МЕЂУНАРОДНИ ЧАСОПИС ЗА АРХИТЕКТУРУ INTERNATIONAL ARCHITECTURE MAGAZINE

КАМЕНЗИНД БЕОГРАД - КРАЉЕВИЋА МАРКА 8 - САВАМАЛА

Замена теза - On False Premises - Извод из часописа „Урбанизам Београда”(1978) Reprint From Urbanism in Belgrade (1978) - Звучни портрет града - Sound Portrait of a City – ПарМинута архитектуре - ParMinuta Arhitekture – Музеј прекинутих веза - Museum of Broken Relationships – Вучићев Београд, зазидани град - Vucic's Belgrade: A City Walled In - Србија ван Београда - Serbia Out of Belgrade – Коме треба критика? - Critcism, Who Needs It? – Симулакрум јавних простора посткапиталистичког града A Simulacrum of Public Space in the Post-Capitalist City – Четири духа савамале– The Ghosts of Savamala –

IMPRINT No.5 October, 2014. PUBLISHED BY: Camenzind Belgrade EDITORS: Leila Peacock Ana Djordjevic-Petrovic Jeanette Beck Benedikt Boucsein Axel Humpert Tim Seidel Design concept, layout, graphics, production: Ana Djordjevic-Petrovic & Leila Peacock Illustrations: Leila Peacock From the Magazine 'Urbanism in Belgrade' TRANSLATED BY: Dina Miovic Edited by: Kaya&Vuja PRINTER: 'DMD' stamparija RUN: 500 CONTACT: info@cazmag.com www.camenzindbelgrade.com ADDRESS: КАМЕНЗИНД Belgrade, Kraljevica Marka 8 Beograd, Serbia

КАМЕНЗИНД

Content

Садржај

Taking Time

Потребно је време.

On False Premises

Замена теза

Reprint From 'Urbanism in Belgrade' (1978)

Извод из часописа „Урбанизам Београда”(1978)

Sound Portrait of a City

Звучни портрет града

ParMinuta Arhitekture

ПарМинута архитектуре

Museum of Broken Relationships

Музеј прекинутих веза

‘Vucic's Belgrade: A City Walled In’

Вучићев Београд, зазидани град

Serbia Out of Belgrade

Србија ван Београда

Critcism, Who Needs It?

Коме треба критика?

A Simulacrum of Public Space in the Post-Capitalist City

Симулакрум јавних простора посткапиталистичког града

The Ghosts of Savamala

Четири духа савамале

CAMENZIND

Ta k i n g Ti m e . Потребно је време. Welcome to the fifth issue of Kamenzind in Belgrade, where ‘time’ seems to have emerged as a prevalent theme: the time it takes to build something, how long a building lasts, but also the time necessary to understand what is needed and the time necessary to envisage how a built structure might effect its surroundings now and in the future.

Добродошли у пети број београдског Камензинда. Тема која доминира у овом броју јесте ‘време’. Време које је потребно да се нешто изгради, али исто тако и време које је потребно да се у потпуности разуме који објекти јесу потребни, а који не, и да се предвиди утицај који би изградња објеката могла да има на одређену средину, како у тренутку градње тако и у будућности, а поставља се и питање трајања зграда кроз време.

Architectural structures usually stand for several generations. With this overwhelming permanence in mind, it makes sense that a lot of time should be taken over the decision to build, and yet one of the alarming features of the Belgrade Waterfront project, which is discussed in depth in this issue, is the alarming speed with which the politicians and developers plan to get it built.

Архитектонске грађевине трају генерацијама. Имајући у виду њихову импозантну трајност, логично је да се и у сам процес одлучивања о градњи улаже велика количина времена. Упркос томе, једна од најалармантнијих карактеристика пројекта Београд на Води, о којем ће детаљно бити речи у овом броју Камензинда, јесте застрашујућа брзина којом политичари и инвеститори планирају његову изградњу.

This seems to be a problem with politicians the world over, their inability to take the long view, to benefit from 3

КАМЕНЗИНД

a historical perspective, to see beyond their own (short) burst of influence. The problems created by governments bending their own rules to court foreign investment is also a worldwide phenomenon. But in Belgrade it seems that the stakes are extremely high, because of what will be lost, and what will be irreversibly added to the landscape and how quickly this will happen.

По свему судећи, у целом свету постоји овај исти проблем са политичарима на власти, односно са њиховим недостатком способности да сагледају ствари из дугорочне перспективе, даље од периода њихове (краткотрајне) моћи. Проблем владе која крши сопствене законе да би се додворила страним инвеститорима је феномен који постоји у целом свету. У Београду су, међутим, у питању високи улози, због свега онога што ће неповратно бити изгубљено, и онога што ће неповратно бити додато на пејзаж града, као и брзине којом ће се све то догодити.

The second article in this issue is particularly interesting on this idea. It is a reprint of an article published by Urbanism in Belgrade in the 1978, written by the president of the Belgrade City Council at the time of the redevelopment of Knez Mihailova. It shows a very different attitude towards the time necessary for an urban redevelopment scheme, it emphasises the complexity of cities, it talks about long-term spatial planning and how important it is to achieve a harmony between the old and the new.

Други чланак у овом броју значајан је због тога што представља занимљив осврт управо на ову проблематику. У питању је репринт чланка објављеног 1978. годинe у публикацији Урбанизам у Београду који је написао тадашњи председник Скупштине града Београда, а који се односи на планирано реновирање Кнез Михаилове улице. Ту се показује један другачији однос према времену које је потребно за планирање урбаног развоја и реконструкције градске средине, чија се комплексност посебно наглашава. У тексту се говори о важности тога да се успешно постигне хармонија између старог и новог.

As Ljubica Slavkovic points out in the first article ‘we shape our houses, and then they shape us’ and this is the same for cities, perhaps even more so. Changes in the built environment, change people. You should treat your city as you would your house.

Цитирајући Љубицу Слaвковић која у свом чланку подсећа да ‘прво ми обликујемо нашу кућу, а онда она обликује нас’, морамо да закључимо да се ово и те како односи, ако не још и више, на градове. Све промене у градској средини мењају и његове становнике. Зато се према свом граду треба односити као према својој кући.

The future is coming, and fast, just make sure that it is a future you chose.

October 2014.

Будућност стиже, и то веома брзо, само треба да будемо сигурни да је то она коју смо ми сами одабрали. Октобар, 2014. CAMENZIND

Замена

On False

теза

Premises

Љубица Славковић

Ljubica Slavkovic

Шта није у реду са Београдом на води? Да би критика била релевантна и конструктивна, требало би да буде објективна. Одговор „ништа није у реду“ не делује тако, али нажалост, једини је могућ. Oбјективно, не постоји ни један аспект пројекта Београд на води који је дугорочно исплатив и одржив, на који је адекватно одговорено или који, народски речено, пије воду. Зашто онда Славимо Београд? Како нешто тако лако обориво, по свим ставкама, опстаје и настаје? Јер народ пије ту воду. Иако постоји конструктивна критика овог пројекта и немали број оних који су аргументовано (усмено или писмено) образложили шта у њему не ваља, ипак небројано је више гласова који читаву фарсу гажења правних, економских, архитектонских, урбанисти-

What exactly is it about the ‘Belgrade Waterfront’ project that isn’t quite right? If an architectural review is to be considered pertinent and its criticism constructive, it should be unbiased, so to then reply ‘everything’ as the answer to what’s not right about the project, doesn’t exactly sound unbiased, and yet, unfortunately, this is the truth. Because objectively, there isn’t a single aspect of the ‘Belgrade Waterfront’ project that is either solvent or viable in the long run, or has adequately answered the existing urban planning needs of the area. To put it simply the project ‘just doesn’t hold water”. Why are we then taking it as an excuse to celebrate Belgrade? How can something as seemingly tenuous as this project in all its unsubstantiated details, exist at all? 5

КАМЕНЗИНД

чких, еколошких, инфраструктуралних и социјалних принципа правдају са „боље ишта него ништа“ изреком. Народни став испада да је „боље и то да буде него ово ругло које је сада“ или „ако већ краду, нека бар нешто изграде“, а понеко постави и питање „а јел’ имате ви те паре?“.

Constructive criticism is there; there isn’t a shortage of those who have used valid arguments to demonstrate, verbally or in writing, what is wrong with this project and why. Unfortunately the number of those trying to find excuses for this whole farce – leap-frogging the basic principles of law, economy, architecture, urban planning, ecology, infrastructure and social justice – is far greater. Justifications such as ‘better this than nothing’ or ‘better this than the state of the riverbank right now’, or even, ‘well, since they are going to rip us off anyway, let them build something while they’re at it’. Some even respond to criticism of the project with the retort: ‘do you have that kind of money to invest?’

Боље ишта него ништа – могло би постати велика грешка са катастрофалним (и дугорочним) последицама када се примени на архитектуру и урбанизам. За то какве последице, и то баш по Београд, има „боље да се нешто гради него ништа“ сликовито прича маса објеката грађених 90их година прошлог века. Градио је ко је како хтео, без икакве норме, регулативе, а често и здравог разума. Ко је имао паре, изградио је, за вјек вјекова. Ти објекти нису привремени, напротив. Остају ту, укопани да дефинишу окружење, а тиме и живот наредних генерација. „Прво ми обликујемо наше куће, затим оне нас“. Није се градило по плановима, већ по нахођењу онога ко инвестира. Грабило се шта се могло, за личну корист, а на општу штету. Исто као и код пројекта Београд на води, где планови нижег реда поништавају планове вишег (нпр. усвојене Измене и допуне ГУП-а 2021.), ради остваривања инвеститорских жеља. Није кључна разлика то што је то деведесетих било илегално. Измене и допуне генералног урбанистичког плана зарад пројекта Београда на води предложене су од стране Привременог већа (које је већ престало да постоји) и усвојене на седници града непоштовањем или замагљивањем већине процедура и прописа. Стога се и оне могу сматрати илегалним, а тиме и сама градња. Није нам баш лепо у Београду који је грађен деведесетих? Неће нам бити ни у отуђеном приобаљу. То што смо наизглед огуглали на крађу, то је само показатељ колико смо систематски и вишегодишње уништавани, и да ствари, односно наше поимање ствари, CAMENZIND

The ‘better than nothing’ approach to architecture and urban planning is a huge mistake that has disastrous long-term consequences. One does not need to look far to see the impact this ‘better than nothing’ approach has already had on the city of Belgrade – just take one glance at all those buildings built in the 1990s. In those days anyone could build any way they wanted, and they did, without any regard for standards, legal regulations, or common sense. Who ever had money erected a building, and those buildings have lasted. Because buildings are not temporary structures, they are permanent. They are here to stay and shape the environment and subsequently the life of generations to come; we shape our houses and then they shape us. These buildings were not constructed according to greater schemes, but in accordance with investors’ desires. Everyone building then, tried to seize the opportunity for purely personal gain at the expense of the common good. And now the same thing is happening again with this ‘Belgrade Waterfront’ project, the high-level plan (General Urban Plan - GUP 2021) is being amended to fit the needs of a low-level plan, so as to fulfil the investors’ wishes. And no, you can’t say that this is a different situation 6

because urban construction in the nineties was just plain illegal. These new amendments to the GUP, adopted expressly to meet the needs of the ‘Belgrade Waterfront’ project, were in fact put forward by an Interim Council (which it is worth noting, has already ceased to exist), and were approved during a session of the City Council by using a breach, or misinterpretation, of the official legislative procedure. These amendments can therefore be considered illegal, and consequently, so can the entire construction. Do we feel good around those buildings built in the nineties? No, we don’t. We won’t be feeling any better on our estranged riverbank either. The fact is, that here in Serbia we are all too used to the powers-that-be stealing from us in this way, which itself is indicative of how prolonged and systematic the destruction of the people’s will has been. People’s whole mentality, including their perception of the issues involved, needs a complete overhaul. Here we have a perfect example of an error in judgement that results from an understanding based on on false premises. No, it is not better to ‘just let them build something as they will steal from us anyway’. Surely the better, and the only acceptable situation, is that no one steals from you. And that no one can actually get away with building ‘anything’.

мора да се мења из корена. Замена теза. Не, није боље кад већ краду да бар нешто изграде. Боље је, а и једино прихватљиво - да не краду. А и да не граде било шта. Последњи њихов „аргумент“ да само онај који има или може да набави толики новац има право и на критику, једе сам себе. Погледајмо ствари из угла тржишног урбанизма и дајмо одрешене руке ономе ко има новац, с резоном да инвеститор за свој новац жели да добије најбоље и уложи у оно што му се исплати, а то је оно што је тражено. Прихватимо да зарад пара и занемаримо јавни интерес. Зашто се онда земљиште не понуди инвеститорима на лицитирање, да једни другима дижу цену? Како да знамо да нико други не би дао „те паре“, када нико други није ни имао шансу, а по свој прилици неће је ни имати? Здраво тржиште је само оно у коме има конкуренције. Не монопол, а нарочито не обавијен дебелим, мрачним велом мистерије. И инвеститорски урбанизам није једнако здраво тржиште. Прекројавање планова вишег реда на основу планова нижег реда само зарад

As for the last ‘excuse’, the one that says that only those who have a similar amount of money to invest actually have the right to criticize, this also proves to be wrong. Sure, let’s look at things from the perspective of market urbanism, let us give the carte blanche to those who have money, assuming that investors want the best for their money and want to see those investments pay off in exactly the way expected. We may as well agree to renounce the public interest altogether and sell everything for cash. Why was it that the Sava riverbank land was not offered to investors in the form of a public auction, to let them 7

КАМЕНЗИНД

raise each other’s financial bids? How can we ever know that there wasn’t also someone else who ‘had that kind of money’ and was willing to invest it, when no one else ever had the chance to make an offer nor ever will, as it now seems. A healthy market is one where there is healthy competition, and not a monopoly. Especially not if this monopoly is hidden behind a thick, dark screen. This kind of ‘investor urbanism’ does not represent equal opportunities or a healthy market. Re-tailoring large-scale urban plans to meet the needs of smaller-scale plans, just to please the investors, represents a direct breach in the procedures of urban planning. A lack of adherence to procedure in the urban planning process, annuls the raison d’etre of the urban plan itself. Our state agencies and public institutions seem to be standing down and yielding the city up to investors, even offering their services to defend their interests. So who is standing up for the public interest?

Слика може бити лепа.Уметничко дело или дизајнерски подухват. Импресија. Али није приказ комплексности планирања, урбанизма, архитектуре, а понајмање будућности града. Стога је рендер овог пројекта гледан у контексту и у служби онога због чега је израђен, безвредан.

And no, the ‘Belgrade Waterfront’ isn’t going to be pretty either. It was alarming to see just how many people bought into this cheap trick with the shiny 3D model (in fact, it was probably rather expensive) that doesn’t even accurately portray the terrain on which the project will be built, neither does it show what the area will really look like in the future. Belgrade is not a flat surface. The steep slopes of Kalemegdan fortress do exist, and are not some detail one can neglect when representing the city of Belgrade, and the same applies to many of Belgrade landmarks and houses protected by law, that have forged the city’s identity over history. Exactly which ‘Belgrade’ is being represented? Because the Belgrade shown in the 3D model presented to the public has very little to do with the actual city. The 3D model also completely fails to address some of the most important issues. It overlooks the fact that the majority of the city’s population uses public trans-

излажења у сусрет инвеститору је апсолутно непоштовање процедура урбаног планирања. Непостојање процедура урбаног планирања једнако је укидању урбанизма. Надлежни и јавне институције уступају своје услуге (и град) инвеститорима и свим снагама стају у одбрану интереса инвеститора. А ко онда стоји у одбрани јавног интереса? И не, неће бити ни лепо. Алармантно је да се велики број људи „упецао“ на јефтини (у ствари, вероватно скупо плаћен) бљесак 3Д рендера који не приказује реално стање нити реалну будућност. Београд није равна плоча. Калемегдан постоји и није занемарљив детаљ у приказу Београда, као ни многи градски реCAMENZIND

port to get around (which requires physical space), that numerous cars will need garages, and ultimately, that an urban project of this magnitude requires extensive analysis and planning, which we absolutely don’t see here. The model may be pretty to look at, an impressive work of art, a triumph of design. But this model falls short of demonstrating the true complexity of architectural urban planning, or really explaining how the city of Belgrade will look in the future. This is why the 3D model of the ‘Belgrade Waterfront’, when assessed in the context of the purpose for which it was created – is worthless: just a house of cards. And anyone can see this, alas if people would only look at it properly and not just stare in silence. The key issue is that this 3D model is the only existing official document explaining the intentions of the project, even though its implementation is already well under way.

пери и заштићене куће које учествују у стварању идентитета овог града. Који је то Београд на води приказан, јер ово на рендеру с Београдом нема баш пуно везе? Град у коме је потпуно занемарено да се становништво служи јавним превозом (коме је потребан физички простор), да је бројне аутомобиле потребно сместити у гараже, и укратко, да урбанистички и архитектонски пројекат (ових размера!) настаје након исцрпног анализирања и планирања, а овај овакав рендер је апсолутно лишен приказа тога. Слика може бити лепа. Уметничко дело или дизајнерски подухват. Импресија. Али није приказ комплексности планирања, урбанизма, архитектуре, а понајмање будућности града. Стога је рендер овог пројекта гледан у контексту и у служби онога због чега је израђен, безвредан. Шарена лажа коју, нажалост, свако може да види. Само када би заиста гледао, а не немо посматрао. Још опасније је што је тај и такав рендер једини званични документ овог пројекта који постоји, иако се на његовој реализацији увелико дела. Сви наведени „аргументи“ и истицање бесмисла рендера, уз мало среће, многим (разумним) људима је потпуно сувишно. Подразумева се. „Аргументи“ толико обарају сами себе да не заслужују ни да се тако зову. Али нажалост, нешто није кврцнуло како треба. Велики је, можда и огроман број људи који самим својим битисањем у овом заједничком лонцу утичу на развој ствари и будућност која нам предстоји, колико год мислили да њих нико ништа не пита. Али они би могли, иако их нико не пита (а требало би), да кажу нешто сами, уместо да ћуте. То је проблем, а не нормално стање ствари.

These facts alone should be more than enough for many (wise) people to make a judgement. It is obvious. And the various proofs of the situation, outlined here, are not biased speculation, they are simple facts. It is just very unfortunate that people do not seem to be able to see this. The number of people this project concerns is so huge that their collective weight really has the potential power to influence the future; no matter how little they may think they are or whether they think they have a right to have a say. At the moment people are not saying anything at all, and they really should be speaking up. No one speaks up because no one is being asked, no one wants to be the first to speak out, preferring to keep quiet. But this in itself, this silence, has become the norm and this should not be normal and this is the real problem here.

КАМЕНЗИНД

Изводи из часописа Reprint From „ У рбанизам Urbanism in Београда”(1978) Belgrade (1978)

Овим издањем Урбанизма Београда из 1978. облележена је десетогодишњица овог часописа, који данас више не постоји. У наставку следи репринт уводне речи тадашњег председника Скупштине града Београда, Живорада Ковачевића, који говори о приоритетима државе око преуређења подручја Кнез Михаилове улице. Након тога објављујемо и шему која детаљно приказује кроз које све кораке је било неопходно проћи у процесу урбаног планирања у то време. Желели бисмо још и да се захвалимо професору Ивану Куцини што нам је указао на постојање овог часописа који, по нашем мишљењу, представља снажан контраст са ситуацијом у којој је урбано планирање данас. CAMENZIND

This issue of Urbanism in Belgrade, published in 1978 celebrates ten years of this, now defunct, magazine. Opposite you will find a reprint from the magazine by the then President of the Belgrade City Council, Zivorad Kovacevic. His article details the govenment’s priorities for the redevelopment of the city centre in the 1970s, followed by a diagram laying out the proper processes for urban planning that were followed at that time. We would like to thank Professor Ivan Kucina for directing our attention to this magazine which we think provides a thought-provoking contrast with the situation today.

The question of how to protect and revitalize old city centres and historic neighbourhoods and integrate them into the life of the modern city, is becoming increasingly important not only in our country but worldwide. Practical solutions are being sought to revive and enrich old city centres and make them more generally accessible to the public. It is not only historical cities who have become actively involved in this process, but also newer ones. The issue of protection and revitalization of old urban centres is all the more relevant today inasmuch as it has become an issue of environmental protection, or at least one of the major components of environmental protection. As a rule, the final outcome of the process is the creation of pedestrian zones enriched with new facilities, programs, and events. Recognizing the need for further treatment of this important issue, in search for practical solutions to resolve the said problem, has, quite understandably, become one of the main concerns of modern-day city agencies who specialise in the protection of cultural monuments. Said agencies have drafted a proposal for the long-term spatial planning of Knez Mihailova Street and the surrounding neighborhood. A public debate about the future of one of the oldest and most valuable monumental neighborhoods in the city of Belgrade will be opened with an exhibition of draft plans made by urban planners. This issue of our magazine, together with the planned exhibition and its materials, shows that the area around Knez Mihailova Street, with all the impor-

Проблеми заштите и ревитализације старих градских центара, споменичких амбијената и њиховог укључивања у савремени живот града, постају све актуелнији, не само у нашој земљи, већ у целом свету. Траже се практичнија решења у циљу њиховог оживљавања, обогаћивања и оплемењивања. На томе се ангажују не само историјски градови већ и они много млађи. Актуелност ове теме се још више потврђује чињеницом да заштита и ревитализација старих градских центара, у ширем смислу, постаје управо заштита, или бар једна од значајнијих компоненти заштите човекове средине. Јер, по правилу, ради се, када је реч о финалним резултатима, о пешачким зонама обогаћеним новим просторима, програмима и садржајима. Уочавајући значај и потребу даље обраде ове теме и тражења практичних решења у разрешавању проблема који су, сасвим разумљиво, постали једна од основних преокупација и савремене - активне заштите споменика културе, специјализоване градске службе припремиле су предлог дугорочног уређивања подручја Кнез Михаилове улице, као и изложбу планерских радова којима се отвара јавна расправа о будућности једног од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената на подручју града Београда. Овај број часописа и изложба, као и припремљени материјали указују нам да просторне, архитектонске, урбанистичке и амбијенталне вредности подручја Кнез Михаилове улице представљају нашу најзначајнију културно-историјску и споменичку целину у којој су садржана 11

КАМЕНЗИНД

tance it holds in terms of spatial planning, architecture, urbanism and the environment, is beyond doubt our most important cultural, historical and monumental entity, which contains material evidence of the emergence and growth of one of the oldest parts of our city of Belgrade. This is why we are resolved to invest all our efforts and unconditional determination and dedication to preserve all those said values and will continue to cherish them even more so in the future, as these are the values that will shape that future. As one follows closely the details of all the changes that took place in this area over the centuries, one is able to take notice of all its characteristics so essential for our city; they are revealed to all of us, both experts and citizens, surely not only as facts of history, but rather as an incentive to further continue with the noble unification of the city’s past, present and future. Regeneration of the old city centres and urban areas is a very complex task for cities and their expert agencies. The reason for this is that the active protection of monuments of culture is never sufficient in itself to ensure the duration of such environments. It is necessary to achieve a harmony between the old and the new. Moreover, accurately understanding the purpose and substance of historic neighbourhoods is the key not only to preserving this heritage for the public, but also to ensure their continued involvement in the life of a modern city. Given the importance of this problem, there is a pressing need to ensure that objective criteria for the protection of historic urban areas are found, criteria that will be established based on the examination of all elements that could have an influence, and to ensure that the right decisions are made in order to preserve the true value of the old parts

материјална сведочанства настајања и раста једног дела нашег Београда. У томе су и сва наша настојања и безрезервна определења да сачувамо и убудуће још више негујемо све ове вредности које носе облике даљег трајања. Пратећи у детаљима или кроз векове све промене на овом подручју пред нама као да израстају сва она битна обележја овог нашег града; откривамо их сви ми, и стручњаци и сви наши грађани, сигурно не само као историјску чињеницу већ далеко више као подстрек даљем племенитом спајању прошлог, данашњег и сутрашњег. Проблем регенерације старих градских центара, односно урбанистичких целина, представља веома сложен задатак за градове и њихове стручне службе. Активна заштита споменика културе сама по себи никад није довољна да обезбеди трајање ових амбијената, где је неопходно остварити хармонију старог и новог, и коначно што од адекватне намене и садржаја зависи не само чување и приказивање споменичких амбијената већ и њихово присуство и трајно укључивање у савремени живот једног града. Имајући у виду значај овог проблема намеће се потреба проналажења сигурних критеријума заштите у градовима, заснованих на испитивању свих елемената који могу бити од утицаја на доношење одлука којима би се сачувале истинске вредности, а стари делови агломерације уклопили у нови живот. Управо та садржајна веза између споменика културе у живом градском организму и функције савременог живота треба да буде основни предмет Детаљног урбанистичког плана подручја Кнез Михаилове улице. Тим планским документом треба да се оствари повезивање и сарадња веома великог броја различитих активности у циљу јединственог решавања заштите, потпунијег упознавања урбанистичке целине, њене комплексне приCAMENZIND

of the city and enable them to adapt to the new life of the agglomeration. It is precisely for this reason that it is important to create a meaningful connection between the old city centre as a cultural monument within the wider city as a living organism, and this role it must play in the in the modern life of the city should be the main subject of the Detailed Urban Plan for Knez Mihailova Street and the surrounding area. This urban planning document should strive to achieve an interaction and cooperation between a large number of different activities aimed at resolving the unique problem of protecting the said urban area, through a thorough acquaintance with the area as an urban entity and its complex nature. The old city centre is, namely, not only a monument - no matter how valuable a monument it indeed is – but, as a rule, it is also the centre of modern life and has, as such, multiple functions, and users that have different, more or less conflicting, interests and expectations of it. Active protection is the path we must pursue for such monuments in order to preserve their purpose and their artistic, aesthetic and cultural value by assigning new roles. I am confident that the results of the public debate on this issue will serve as a sound basis for the creation of a future Permanent Plan, and for all subsequent works on this very important part of the city’s central zone. Belgrade City’s cultural heritage cannot, and should not, remain only the focus of experts of one institution, or one department. It belongs to every citizen of our city, and as such, has to be of interest to all interested parties in the city.

роде која није само споменичка (ма колико била вредна као споменик), већ по правилу и центар савременог живота са многоструким функцијама и мање или више опречним интересима и захтевима корисника тога простора. Активна заштита представља пут да, добијањем нових функција, споменици културе сачувају своју намену и уметничку, естетску и културну вредност. Уверен сам да ће резултати јавне расправе послужити као база за даљи перманентни план и рад на уређивању овог изузетно значајног дела централне зоне града. Јер, културно наслеђе града не може и не треба да остане само у сфери интереса стручњака једне институције или уско једног ресора. Оно припада сваком грађанину, те би требало да буде интерес свих заинтересованих фактора у граду. Председник СКУПШТИНЕ ГРАДА БЕОГРАДА Живорад Ковачевић (1978)

Zivorad Kovacevic, President of the Belgrade City Council (1978) 13

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND 16 17 КАМЕНЗИНД

Natural structure of the Knez Mihailova Street area

Expert assessment of proposed draft plans

Expert testing

Urbanism conditions

Spatial planning concept

Draft document concerning technical infrastructure

Public exhibition

Conditions regarding urban planning and conservation to meet in order to call the public competition

Plan version B

Plan version C

Testing and evaluation

Program details

Final version of the Plan

Decision on adoption

Sessions of the City of Belgrade Executive Council and the Local Community Executive Council

Plan version A

Expert evaluation of suggested plans

Once the final version of the urban and spatial planning document of the Detailed Urban Plan for the Knez Mihailova Street Area is adopted at the session of the City Council, legal basis is created to start with the implementation of its planned items.

Defining general and specific development goals

Data processing and technical assessment

Inherited obligations with regards to urban planning and conservation

Draft Detailed Urban Plan - DUP

Urban plan concept

Draft plans for smaller areas with details of the urban planning project

Public discussion

Draft plan

Draft plans of smaller areas with details of the urban planning project

Expert testing

Reaching an agreement with the users (both existent and potential ones)

Obligations under the existing general urban development plans applicable to the Knez Mihailova Street area

Analysis and evaluation

Ac- Urquired ban struc- structure ture

The condition of the structures of the Knez Mihailova Street – development situation in 1977

Defining the subject, the goal, the scope, and the methodology of implementation

Recommendations for the plan

Evolution of Knez Mihailova Street and the surrounding area through history

- Public interest - Present condition - Direct interest for the users

Analysis of legitimacy

Spatial planning alternative I

Draft plan

Selecting the best version

Spatial planning alternative II

Comparative analysis

A diagram of the methodology of work on the Detailed Urban Plan for the Knez Mihailova Street Area

Streets that Speak:

Улице које говоре:

A Sound Portrait of the City

Звучни портрет града

Vladimir Radinovic Владимир Радиновић

“Not to find one’s way in a city may well be uninteresting and banal. It requires ignorance — nothing more. But to lose oneself in a city — as one loses oneself in a forest — that calls for quite a different schooling. Then, signboards and street names, passers-by, roofs, kiosks, or bars must speak to the wanderer like a cracking twig under his feet in the forest, like the startling call of a bittern in the distance, like the sudden stillness of a clearing with the lily standing erect at its centre. Paris taught me this art of straying;” – Walter Benjamin

“Не сналазити се у неком граду је једна незанимљива и банална ствар. Све што вам је потребно је незнање - ништа више. Али да би сте се изгубили у граду онако како се може изгубити у шуми – за то је већ потребна сасвим другачија филозофија. Тада залуталом путнику улични знаци, табле са именима улица, пролазници, кровови, киосци и барови, почињу да говоре онако као кад у шуми сува гранчица крцне под ногама, или се зачује звук преплашене птице у даљини, или кад одједном све утихне и само један дивљи цвет стоји насред чистине. Париз ме је научио овом умећу, умећу лутања улицама;” - Валтер Бенџамин

In 2001, Budapest did to me what Paris did to Benjamin. It taught me to explore the city through the act of flaneurism, by simply letting myself wander at will through its streets, disregarding any of the pre-mapped routes followed by the hordes of tourists. At that time, and the situation hasn’t changed much since, my main interest was seeking out record stores. For this reason the route I followed through the city didn’t involve tour guides and historical sites but rather local neighbourhoods and stores hidden down small side streets. Since then I have realised that, for me, this is the ideal way to explore any new city. I prepare maps with the locations of record stores drawn on them and use this as my unusual guide. Mapping sources of sound has become very important to me and when I returned to Belgrade, indoctrinated by the ideas of Benjamin and Debord, I began work on a ‘sound map’ of Belgrade. The project has been active for three years

2001. године у Будимпешти ми се догодило исто што и Валтеру Бенџамину у Паризу. Будимпешта ме је научила да истражујем град кроз flaneurism скитњу, да се просто препустим бесциљном тумарању кроз улице и не обазирем на унапред осмишљене руте намењене хордама туриста. У то време имао сам страст, која ме до дан данас није напустила, да проналазим продавнице плоча. Зато путање којима бих ишао кроз град нису биле од оних које нуде туристички водичи нити, су се на њима налазили споменици од историјског значаја. То су били крајеви града претежно локалног колорита са продавницама у забаченим споредним уличицама.

CAMENZIND

now and we have managed to map two of the oldest neighbourhoods in Belgrade – Savamala and Dorcol. The final aim is to cover the entire old town area and eventually the whole city. Straying from the classical phonographers’ approach to sound-mapping, we decided to record local stories and shift the focus from field recordings to a more anthropological approach. The idea is rooted in the recent cultural trend of preserving and digitizing non-material heritage by documenting a local oral history that is in danger of being forgotten. These fragments of local experience are recorded in situ and then assimilated to create a sound portrait of each neighbourhood. Combined with the process of collecting stories from inhabitants is the notion of endangered sounds in our environment. This might not seem like such a great issue but with the current rate of urban development, many sounds are actually disappearing from our daily soundscape.

Тада сам схватио да је за мене управо ово идеалан начин за истраживање сваког непознатог града. Унапред припремим мапу на коју уцртам продавнице плоча и користим је као свој неконвенционални туристички водич. Мапирање извора звука постало ми је веома важно. По свом повратку у Београд сам, под утицајем идеја Валтера Бенџамина и Ги Дебора почео да радим на ‘звучној мапи’ Београда. Пројекат постоји већ три године, за које време смо успели да израдимо мапу два најстарија краја Београда – Савамале и Дорћола. Крајњи циљ је да се пројектом обухвати цело подручје старог града, а евентуално и читав град. Одлучили смо да одступимо од класичног фонографског приступа звучном мапирању и померимо тежиште са снимања на терену ка једном више антрополошком приступу, те да снимамо локалне приче. Идеја потиче од савременог културног тренда дигиталног очувања нематеријалног наслеђа бележењем локалног усменог 19

КАМЕНЗИНД

предања којем прети заборав. Фрагменти локалног доживљаја снимају се на лицу места и затим се укључују у израду звучног портрета за сваки поједини крај града. Паралелно са прикупљањем прича од локалних становника одређеног краја, поклања се посебна пажња звуцима којима прети изумирање у датој средини. Ово можда не изгледа као неки велики проблем, али уз тренутан темпо урбаног градског развоја, многи звуци ће заправо нестати са нашег звучног пејзажа. Примера ради, један од звукова који ће ускоро нестати са улица Београда је и звук старих трамваја модела Татра КТ4 који су представљали симбол идентитета града током читавих четрдесет година. Београд нема институцију као што је Одељење за друштвену историју у Музеју града Лондона које се бави прикупљањем артефаката града, од старих уличних светиљки до трамваја који се више не користе. С обзиром на недостатак сличне архиве у Београду, ми смо препознали потребу да се промени начин на који размишљамо CAMENZIND

To give an example, one of the sounds that will soon disappear from the streets of Belgrade is that of the old Tatra KT4 trams that have been one of the defining features of the city for the last forty years. Belgrade doesn’t have an institution like the Department of Social History at the Museum of London, which collects all of the city’s artefacts from old lamp posts to trams that are out of use. Given the lack of an equivalent archive for Belgrade we identified the need to transform the way we think of archives and to shift towards using new digital means to preserve local culture efficiently and openly. In our opinion the effect of sounds on the human imagination is greater than any other form of physical perception. Last year together with the ImprovE2.0 – a collective of musicians based in Belgrade who meet monthly and are interested in experiments with electro-acoustic-visual communication and exploring performance possibili20

о архивама и да се преусмеримо на коришћење нових дигиталних средстава у циљу ефикаснијег очувања локалне културе за јавност. По нашем мишљењу, ефекат који производи звук на људску имагинацију, снажнији је од било које друге чулне перцепције. Прошле године смо у сарадњи са колективом музичара Импрув 2.0 (Improve 2.0), који су базирани у Београду и заинтересовани за експериментисање са електроакустичном визуелном комуникацијом и за истраживање извођачких могућности које она пружа за стварање нове музике, произвели прву звучну шетњу кроз Дорћол. Шетња је замишљена тако да води слушаоца по звучним тачкама које садрже аудио-приче локалних становника, а које су већ обележене на нашој мапи. Шетајући од тачке А до тачке Б, учесници могу да слушају музичке нумере произведене специфично баш за ову руту. Музичари који су се одазвали на наш јавни позив добили су аудио снимак са терена на одређеном делу руте и те звуке користили као основ за стварање свог музичког дела. Коначни производ био је албум који на себи сопствени начин представља soundtrack тог краја. Ова идеја наишла је на одличан одјек од стране корисника што нам је дало подстрек да крајем августа 2014. поновимо исти процес у Савамали. Наш отворени позив за музику, за звучну шетњу кроз Савамалу, резултирао је дупло већом количином одговора, тако да смо прикупили довољно материјала да направимо две шетње. Шетња Звуци за Савамалу састоји се од више музике, док Звуци Савамале представља дела која спадају у домен радио-уметности. Све три шетње могу се бесплатно преузети у виду пакета са музиком, мапама и информацијама о уметницима. Данас скоро свака европска престоница има неку врсту своје звучне мапе. Ово интересовање за алтернативне облике

ties for new music - we produced the first sound walk through Dorcol. The walk was designed to lead the listener through sound spots containing audio stories of local inhabitants, already mapped out on our website. While walking from point A to point B, the participants can listen to musical tracks produced specifically for this route. Musicians who responded to our open call received an audio field recording of the route and used these sounds as a basis for the production of their musical piece. The final product was an album that in its own way represents a soundtrack of the neighbourhood. The idea received a great response from the public and we were encouraged to repeat the process in Savamala in August 2014. Our open call for music for the Savamala soundwalk resulted in double the number of responses and we acquired enough material to create two sound walks. Sounds for Savamala consisted of more music, while the Sounds of Savamala presented works which fall into the genre of radio art. All three walks are available for free download, as a packages with music, maps and artist info. Almost every capital city in Europe now has a sound map of some form. This interest in alternative methodolo21

КАМЕНЗИНД

ParMinuta Arhitekture:

ПарМинута Архитектуре:

Aрхитектура Architecture ЈЕ важна! DOES matter! Анита Кнежић и Мирјана Јеремић

доживљавања једног града довело је до оснивања Би-Тур (B Тour) фестивала за представљање нових уметничких форми водичких тура, који је започет у Берлину а који ће се у Београду одржати од 26. до 28. септембра 2014. Верујемо да смо реализацијом овог сета сајберкартографских инструмената понудили слушаоцима један личнији увид у наш град, неку врсту прозора у оно што чини идентитет Београда. Надамо се да ће на овај конципиран облик водичких тура понудити алтернативу посетиоцима Београда, да ће их инспирисати да мало одмакну од очигледних рута за туристе и уз нашу помоћ пронађу нове начине да уживају у граду, пуштајући улице да саме говоре.

gies for appreciating the city has led to the foundation of B Tour, a festival for showcasing new forms of guided artistic tours, started in Berlin and which will be held in Belgrade from the 26th- 28th of September 2014. We believe through the implementation of this established set of cyber-cartographic tools we can offer listeners a more localised insight; a window into what led to the formation of Belgrade’s identity. We hope this new way of conceiving of a ‘guided tour’ will offer alternatives for visitors to Belgrade, inviting them to stray away from the obvious tourist routes, helping them to find new pathways for appreciating the city. Letting the streets speak for themselves.

Све звучне шетње могу се преузети са веб странице http://improve2.bandcamp.com Звучна мапа Београда www.zvucnamapabeograda.rs ImprovE 2.0 www.i2.rs B Tour festival www.b-tour.org

All the soundwalks are available to download free from: http://improve2.bandcamp.com

CAMENZIND

Belgrade sound map www.zvucnamapabeograda.rs ImprovE 2.0 www.i2.rs B Tour festival www.b-tour.org 22

Anita Knezic and Mirjana Jeremic Architecture matters to me. And I really believe it should matter to everyone else. Sometimes it seems that there are entire countries to whom architecture matters very little and plays absolutely no part in their society. The circumstances we live in today in Serbia, is probably one of those situations, where it looks like the only ones who need architecture are architects. Vasa Perovic, Architect

„Мени је архитектура важна. И мислим да би требало да буде важна и свима другима. На тренутке ми се чини да постоје читаве државе којима архитектура апсолутно није важна, односно, не игра никакву улогу. Вероватно је и ова ситуација у којој се данас живи у Србији једна од таквих ситуација у којима изгледа као да је архитектура потребна само архитектама.“ Васа Перовић, Архитекта

Architecture does matter. We architects believe that if people live in good cities they will be happy, just as if families live in good houses they will be healthy. In apartments filled with light, people will sleep better and find it easier to breathe. We believe children will learn about the world around them and become more responsive, responsible and discerning with every day spent in spacious schoolyards with lots of greenery. Our environment and the spaces we spend a lot of time in on a daily basis, inspire emotions inside us that we are often not aware of. The spaces we live in reflect our selves, and vice versa; we incorporate our visions, desires and dreams into the space that surrounds us. It is a two-way interaction. It is for this reason that we have been posing the question to architects, ‘why does architecture matter?’ What memories do they have of their elementary school space? What are the main criteria for them when they are designing new spaces?

Архитектура јесте важна. Верујемо да у добрим градовима живе срећни људи, да у добрим кућама живе здраве породице, да се у становима пуним светла боље спава и лакше дише. Верујемо да у пространим школским двориштима пуним зеленила мали људи упознају велики свет око себе и постају спретнији, одговорнији и паметнији сваким даном. Простори у којима свакодневно боравимо и оно што нас окружује испуњава нас различитим осећањима, а да тога нисмо ни свесни. Простори у којима живимо осликавају нас саме, и обрнуто, ми своје визије, жеље и снове уграђујемо у простор око себе, не иде једно без другог.

КАМЕНЗИНД

Many found this a tough question, why it matters. Nonetheless, their answers and experiences, condensed into a few minutes, represent an illuminating introduction into the various complexities of the current situation, from the position of architects in society, to the impact a good space can have, and the fight to see their ideas implemented. ParMinuta Arhitekture (A Few Minutes of Architecture) is an initiative to promote knowledge about architecture and to raise public awareness about the discipline. We believe an initiative like this has the power to make a change in our environment, in a country like ours that seems to have forgotten what role architects play in society. It represents a small step towards resolving the crisis in architecture, but it is a step forward none-the-less! Please watch the interviews available online on our new website www.parminuta. rs. We are inviting all those who would like to contribute to this initiative, or who have suggestions, proposals, to contact us through this website. Together let us start a different, more responsible approach to architecture!

Зато смо питали архитекте, зашто је архитектура важна? Каква сећања имају на простор основне школе? Шта су им главне водиље при пројектовању нових простора? Тешко питање, рекли су. Али њихови одговори и искуства, сажети у свега Пар Минута, представљају сјајан увид у проблематику ове области, актуелну ситуацију и положај архитекте, снагу коју може имати идеја о добром простору и борбу за њену реализацију. ПарМинута Архитектуре је иницијатива за промоцију архитектуре са циљем повећања нивоа знања и информисаности шире јавности о овој области. Верујемо да би овакве иницијативе могле бити од пресудног значаја за средину каква је наша, средину која је негде успут заборавила која је улога архитекте у друштву. Оне су мали корак ка решавању кризе на том пољу, али ипак, корак напред. Погледајте интервјуе на www.parminuta. rs. Позивамо све који желе да допринесу овој иницијативи својим предлогом, сугестијом или учешћем, да нас контактирају путем овог сајта. Покренимо заједно другачији, одговорнији однос према архитектури!

CAMENZIND

www.parminuta.rs.

МУЗЕЈ

MUSEUM of Broken

прекинутих веза Relationships Са Драженом Грубишићем разговарала Лејла Пикок

Interview with Drazen Grubisic by Leila Peacock

1- Која је била ваша главна инспирација за оснивање овог Музеја? Већина идеја углавном креће од неког личног искуства. Музеј прекинутих веза је добар пример за то. Идеја нам је пала на памет током нашег сопственог раскида, Олинкиног и мог. Настала је из личног искуства покушаја да сачувамо нашу везу, да је трансформишемо, и на крају, да пребродимо раскид наше везе. Поставило се питање: шта човек да уради са свим тим знацима љубави које је скупљао и чувао током везе? Прву изложбу одржали смо у Загребу 2006. године. То је заправо била једна уметничка инсталација под називом “Музеј прекинутих веза” и била је постављена унутар једног контејнера за транспорт ствари. Поред сваког предмета стајао је његов назив и картон на којем је писало колико је веза трајала и прича написана од стране власника предмета, да би се предмет ставио у емотивни контекст. Изложба је постигла огроман успех и доживела неочекивани број посетилаца. Убрзо је дошло до тога да организујемо изложбу по Хрватској и у иностранству. Седам година касније, оно што је почело као путујућа изложба претворило се у музеј са сталном поставком у Загребу. Поносни смо што је наш пројекат први отворио пут презентовању дискурса о љубави у контексту музејa.

1 - What was your primary inspiration for founding the Museum? Of course, most ideas originate from some form of personal experience and the Museum of Broken Relationships is a good example of that. It was during our own break-up, Olinka's and mine, that this idea came to us. It was born out of a personal experience of trying to save, transform and ultimately overcome the breakdown of our relationship: what to do with all those tokens of love that one collects during a relationship? The first exhibition took place in Zagreb in 2006, it was actually an art installation with the title "The Museum of Broken Relationships" and it was installed in a shipping container. Each object was given a title and a was displayed with a placard that stated how long the relationship lasted, as well as an accompanying story written by the the owner to give emotional context to the object. This exhibit was a huge success and generated an unexpected amount of interest, we soon found ourselves organizing exhibitions both in Croatia and abroad. Seven 25

КАМЕНЗИНД

2- У недавном чланку посвећеном м уз еј и ма по д н а зи во м “Х ра мо в и задовољстава”, часопис Економист (Тhe Economist) наводи да постоји негде око 55000 музеја у свету, што је дупло већи број у односу на број музеја од пре двадесет година. Концепт одласка у музеј се мења, да ли стога сматрате да почиње ново доба за музеје и где је ту место за Музеј прекинутих веза?

дговорно, и говори много тога о људима на власти и шта они мисле о људима. Музеји би по мом мишљењу требало да буду неодвојиви део образовног процеса. Одустајање од музеја значи одустајање од образовања сопствене нације. 4- Ваш музеј се на интернету налази на многим листама најчуднијих и најдивнијих музеја, док је тема коју он обрађује тако универзална. У какав контекст се трудите да сместите поклоњене предмете? Који је ваш однос према ‘записима против заборава’. Да ли икада размишљате о томе шта ће људи мислити и осећати гледајући ову изложбу за триста година?

Надам се и верујем да је ово друго случај, док би ово прво требало да и даље буде главна функција сваког музеја. У потпуности подржавам то што нови музеји придају велики значај новом, отворенијем и колаборативнијем, приступу посетиоцима. Иначе, све детаљније разгранавање тематике музеја такође је допринело толиком порасту броја најразличитијих колекција. Ако свака од њих буде добро посећена и успе да преживи, онда би се могло рећи да то показује да постоји интересовање и потреба за оволиким бројем музеја.

years later, what began as a travelling exhibition has turned into a museum with a permanent display in Zagreb. We are proud that this project has pioneered a new way of representing the discourse of love in the museum context.

3- У једном од претходних бројева Камензинда имали смо чланак о жалосном стању музеја у Београду. Народни музеј и Музеј савремене уметности су већ годинама затворени за јавност, наводно због реновирања кoje никаko da cе реализује. Које је ваше мишљење о праву грађана на приступ својим музејским збиркама, и какву јавну функцију врши добар музеј?

2 - In its recent report on museums, entitled ‘Temples of Delight’, The Economist identified approximately 55,000 museums worldwide, a figure which has doubled in the last two decades. The whole concept of museum-going has changed as a result, do you think we are entering a new age for the ‘museum’ and where does the Museum Of Broken Relationships fit into this?

Чуо сам за овај проблем и тачно знам како је то, јер смо ми овде у Загребу имали сличан проблем са Музејем савремене уметности чије је реновирање трајало десет година. Осим што је грађанство било ускраћено за уживање у уметности, читаве генерације уметника и историчара уметности су изашле са факултета а да ни једном нису виделе слике које је требало да виде. То је пре свега неоCAMENZIND

is more the case; while the first should still be one of the main functions of any museum. I fully support the importance that new museums place, on a more open and collaborative approach to visitors. Also, a diversification of museum themes has helped give rise to so many different kinds of collections. If all of them are well attended and are able to survive, I would say that it demonstrates that there is a need for, and interest in, this plurality.

It would be interesting to analyse the exact subjects of these newly opened museums as well as their way of approaching visitors. Only this would tell us whether this increase in the number of museums reveals a growing need to preserve cultural artefacts, or simply a different way of perceiving the museum as an institution. I believe and hope that the latter 26

3 - We had an article in our third issue about the sad state of the museums in Belgrade where the National Museum and the Museum of Contemporary Art have been closed to the public for years under the pretext of renovations that never happen. How do you feel about a public’s right to access its museum collections and what public function should a good museum serve?

Музејски предмети одувек су били нека врста подсетника, средства за очување сећања на нешто, било на читав један народ или на неки друштвени слој, локалну заједницу, или период у еволуцији природе. Изгледа да данас све више доминира важност личног, појединачног сећања, у музејском контексту. Оно што чини да се неки од новонасталих музеја виде као ‘чудни’ и уврсте као такви на те листе, долази углавном од тога што се дати музеји баве неком неочекиваном уско специфичном темом, иако притом остају у сфери традиционалног ‘приказивања предмета’. И Музеј прекинутих веза слави значај једне врло специфичне врсте предмета, који у овом контексту служе за проживљавање једног универзалног осећања које је углавном неопипљиво. Овај музеј је основан са жељом да се направи колекција предмета који у људима изазивају болна сећања. Он као такав пружа свакоме прилику да се суочи са својим осећањима губитка и усамљености после раскида, тиме што људима нуди могућност да се путем креативности опораве од тог бола. Изгледа да то има прочишћавајући, катарзични ефекат како на донаторе тако и на посетиоце.

I’ve heard about this problem, and I can relate to it because we had a similar problem in Zagreb with the Museum of Contemporary Art, whic took ten years to renovate. Besides the fact the public is deprived of enjoying art, you also get several generations of artists and art historians that have received their degree without ever seeing paintings they were supposed to see. It is irresponsible, and it says a lot about the government and what they think of people. In my opinion museums should be an integral part of the educational process, so giving up on museums is also giving up on educating your own people. 4 - Your museum is featured on many internet lists of the world’s most weird and wonderful museums, yet the issue you are addressing is so universal. What kind of context to you seek to create for your donations and how do you feel about the power of the ‘memento’? Do you ever imagine how people will feel and think looking at this collection in 300 years time? 27

КАМЕНЗИНД

Red shoes 2 years Paris, France

Црвене штикле 2 године Париз, Француска

We met at work 20 years ago. I fell in love with him as soon as I saw him and never stopped. During that time he met a girl and had a child and I myself had two children. We were great friends and what was bound to happen indeed happened! ... He left his wife and I was already separated from the father of my children. We experienced a powerful story full of travelling and intense moments, he found some sort of freedom in my company, but as Catherine Ringer put it so well, “les histoires d’Amour finissent mal en généraaaal”... He got these shoes for me at a sex shop in Pigalle...

Упознала сам га на послу пре двадесет година. Заљубила сам се у њега оног тренутка кад сам га угледала, и од тада нисам престала. У то време је он упознао једну девојку, и са њом је добио дете, а и ја сам имала двоје деце. Били смо супер пријатељи, али оно што је морало да се догоди на крају се и догодило! ... Оставио је жену, а ја сам већ била растављена од оца своје деце. Проживели смо једну снажну везу, пуну путовања и интензивних тренутака. Уз мене је пронашао својеврсну слободу, али, што лепо каже певачица Катрин Рингер (Catherine Ringer), “les histoires d’amour finissent mal en généraaaal”... (“све љубавне везе углавном заврше се туужноооо”) Ове ми је ципеле купио у једном сексшопу на тргу Пигал...

Једна прилично класична прича, у ствари. Најбоље намере, искрена вера и заслужено поштовање. Стварно мислим да смо се обоје трудили да успе, али се некада ствари у животу једноставно тако испоставе, и то не значи да је неко од нас лоша особа, просто некако тако функционише свет.

A pretty typical story, actually. Good intentions, full faith and credit, I think everyone really tried, sometimes things like that happen in life and it doesn't mean anyone is a bad person, the world just kind of works that way.

Guitar strings 11 months Amsterdam, the Netherlands

Жице за гитару 11 месеци Амстердам, Холандија

A birthday present symbolising our relationship. 'No strings attached.'

Поклон за рођендан. Каква симболика. “Пуче веза к’о жица на гитари.” A magnifying glass Manila, Philippines

Лупа Манила, Филипини

She gave it to me as a remembrance before I left. I never did get why she gave me a magnifying glass nor did she ever explain what it meant. But she always said she felt “small” whenever she was around me.

Пред мој одлазак ми ју је дала као успомену. Никада нисам схватио зашто ми је поклонила баш лупу, нити је она икад објаснила шта та лупа значи. Али се сећам да је стално говорила да се у мом присуству увек осећа тако ‘малом’.

Dreads October 2001 - August 2008 Alfortville, France

Дредови Од октобра 2001. до августа 2008. Алфортвил , Француска

A 39° Celsius relationship which ended as a supernova and left a huge black hole... Those were difficult days - those were dangerous days.

Грозничаво врућа веза која се завршила великом експлозијом попут супернове, после које је остала огромна црна рупа... Уследили су тешки дани, опасни по живот...

Frogs 36 years Bloomington, Indiana

Жабице 36 година Блумингтон, Индијана, САД

Mom left when I was 3. This is one of the few Christmas gifts she gave me.

Мама је отишла мало после мог трећег рођендана. Ово је један од ретких поклона што ми га је дала за Божић.

CAMENZIND

A stuffed loon that makes a loon sound upon being squeezed December 2011 to sometime in February. Not quite sure when it died, really Toronto, Canada

Плишана канадска гуска која гаче кад је притиснеш Од децембра 2011. па до неког датума у фебруару. Нисам баш сигуран тачно када нам је веза одумрла. Торонто, Канада

A stun gun March 2009 - July 2010 Zagreb, Croatia

Електрични пиштољ Од марта 2009. до јула 2010. Загреб, Хрватска

The stun gun travelled all the way from Buffalo to Zagreb with a mission to protect his “little treasure” from the evil people while he was away. The love ended because my beloved got his planes and flights mixed up. Instead of boarding the plane which was supposed to take him to his daughters, he boarded the one that took him to a rich widow on the coast. To this day, the stun gun has never been used.

Овај електрични пиштољ је путовао чак од Бафала до Загреба, а он ми га је дао да се “његово мало злато” брани од чика са лошим намерама док је он на путу. Љубав се завршила тако што је мој вољени мало побркао авионе и укрцао се на лет у погрешном правцу. Уместо да узме авион који га води кући ка његовим ћеркицама, он је ушао у онај који лети до богате удовице на обали мора. За одбраном од нападача до дан данас није било потребе. Тостер освете Денвер, Колорадо, САД 2006. – 2010.

The toaster of vindication Denver, Colorado 2006 – 2010

Када сам се иселио из стана, отишао сам на сасвим други крај државе Колорадо и понео наш тостер са собом. Ето ти. Сад ти види како ћеш да тостираш хлеб.

When I moved out, and across the country, I took the toaster. That'll show you. How are you going to toast anything now?

КАМЕНЗИНД

Врло је занимљиво ваше питање о томе шта мислимо како би људи могли да реагују на нашу изложбу кроз три стотине година. Ако је закључити по ономе како ми доживљавамо историју из данашње перспективе, вероватно ће више размишљаити о њој него што ће је осећати. Можда ће им наша изложба омогућити да покушају да схвате шта смо ми осећали, или шта смо ми мислили о осећањима.

Museum objects have always been mementos of some form; either of nations, of a class, a local community or moment in natural history. It seems that today the importance of personal mementos is becoming more prevalent in the museum context. The perceived “weirdness” of some of the new museums included in these lists stems mostly from an unexpected specialization in somewhat peculiar field (but staying in the traditional realm of “the object”). The Museum of Broken Relationships also celebrates the importance of a very specific kinds of objects, but always also as vessels of some universal feeling that is more intangible. The museum started from a simple premise to collect objects that trigger painful memories for people. The museum therefore offers a chance for everyone to confront the feelings of loss and loneliness after a break-up, by giving people a chance to be creative in order to recover from that pain. This seems to have a wonderfully cathartic effect for both donators and visitors. Your question about how we think people might react to our collection in 300 years is really interesting. If we draw from the way we approach history today, they will more think than feel. Maybe they will try to use our collection to think about the way we felt or use it to understand the way we were thinking about feelings.

5- Колико експоната садржи отприлике ваша колекција? Како се као кустоси бринете о таквој једној збирци? Колекцију тренутно чини око 1200 донираних предмета, чији број стално расте. Већину експоната смо добили тако што сваки пут када одемо некуда са поставком добијемо пуно донација. Од њих и зависи локални успех наше изложбе. Када се привремена изложба затвори, онда ти предмети бивају уврштени у нашу сталну колекцију у Загребу. У музеју у Загребу имамо предме те из најразличитијих места као што су Килкенy, Манила, Амстердам и Сарајево. Постоји и друга могућност, а то је да донирате предмет директно музеју у Загребу тако што ћете попунити формулар на нашем сајту и ваш предмет послати поштом. Углавном прихватамо све донације, једини критеријум је да у причама које иду уз њих нема никаквог облика дискриминације или вређања. Све примљене донације се заводе у каталог и адекватно похрањују док не нађу своје место у некој од наших трајних или привремених поставки. Што се тиче кустоског дела посла око експоната, они се могу приказивати сви заједно јер их везује скоро иста мотивација. Публику у најпотпунијем смислу доживљавамо као ко-ауторе изложбе. Ипак, кустос је тај који одређује на шта ће се ставити нагласак у некој излоCAMENZIND

5 - Roughly how big is your collection now and how do you go about curating a collection like this? Our collection currently comprises over 1200 donations and is still growing. Most of these objects were collected on tour since every new exhibition relies on local donations for its success. These donations then become part of our collection and are taken back to Zagreb once the temporary display closes. Our Zagreb museum contains objects from places as diverse as Kilkenny, Manila, Amsterdam and Sarajevo. Another option is to donate directly 30

to the museum in Zagreb by filing in an on-line form and sending the object by post. We tend to accept all donations, our only policy being that the stories accompanying them contain no abusive or discriminatory messages. All the donations received are catalogued and stored appropriately until they find their place in either our permanent or temporary displays. In temrns of curating the objects, in some sense thay can all somehow be shown together since they are all donated with a similar motivation in mind. We perceive the public as a co-creator of the exhibition in the fullest sense. However, it is a curatorial decision in what direction to place the emphasis, as curators we have a role as mediatos of these personal investments. Because every exhibit will elicit a different response from a different visitor, depending on the person’s personal experiences of love and loss, there is no way of predicting what will ultimately be seen as melancholy or weird or funny.

жби, будући да ми кустоси имамо улогу медијатора ових личних залога. Ипак, будући да различити посетиоци различито доживљавају љубав и губитак, ми ипак немамо начин да унапред предвидимо да ли ће нешто бити доживљено као дирљиво или чудно или смешно. 6- Да ли се и Ви слажете са мишљењем многих да се најбоља уметничка дела стварају када човек пати?

6 - Do you think, as many believe, that having the ‘blues’ creates the best art?

Да. Мислим да смо ми управо одличан доказ тачности овог исказа. Текстови који стоје уз експонате на нашим изложбама написани су у стању патње, и неки од њих су изузетно дубоки или лирски. Цео наш музеј створен је из осећаја туге. Можда то нешто говори о томе како људи доживљавају срећу, као ‘нормално’ стање, које је самим тим незанимљиво. Срећни људи су превише заузети својом срећом да би се бавили креативним радом. А можда је и обрнуто, можда сама срећа није норма, и траје превише кратко да би се могло створити нешто лепо из ње.

Yes, I think we offer a great example of this statement. The stories that accompany the objects in our displays, some very profound or poetic, are created in a state of the blues. Our whole museum has been created out of a feeling of the blues. Perhaps this says something about how people perceive happiness, as a ‘normal’ state and therefore not so interesting, happy people are too busy being happy to be creative, conversely perhaps happiness itself is not the norm and actually rarely lasts long enough to create something beautuful from it.

(Аутор фотографија Ана Опалић)

(Photos Courtesy of MBR by Ana Opalic)

КАМЕНЗИНД

RFE: Mister Kovacevic, Belgrade is a city that spreads across two rivers. This, of course, has always been its advantage, but it is only now that the project referred to as the ‘Belgrade Waterfront’ is being implemented. Is this the first time Belgrade has descended towards its rivers? Was there ever a time in its history that the city lived by the water?

Photos: Njuz.net

РСЕ: Господине Ковачевићу, Београд је град на две реке, што је, наравно, његова предност, али тек сада треба да се реализује пројекат који је назван ‘Београд на води’. Да ли први пут Београд излази на воду или је некад у историји био град на води? Ковачевић: Београд је преко доњег града Београдске тврђаве, где је данас, нажалост, само један парк, ледина, био све до краја XVII века врло озбиљно урбано насеље, цивилно насеље на самом ушћу Саве у Дунав. После тога је тај простор добио искључиво војну намену, али, кажем, до краја XVII века тадашњи Београд је живео на води свакодневно.

Вучићев Београд,

Vucic's Belgrade:

зазидани град A City Walled In Делови интервјуа Бранке Михајловић са архитектом Бојаном Ковачевићем. Преузето са сајта Радио Слободна Европа1

Parts of reporter Branka Mihailovic's interview with architect Bojan Kovacevic, as taken from the Radio Free Europe website

Архитекта Бојан Ковачевић објашњава зашто сматра да је пројекат “Београд на води” са шопинг моловима, кулом која ће практично зазидати град, конфекцијским вишеспратницама, прескупим апартманима....промашај. Сазнаћете шта познати београдски архитекта мисли о таквим споменицима које властодршци остављају за собом. Подсећа, при том, да постоје домаћи пројекти који су примерени овом поднебљу и начину живота. Иначе, Београд је био град на води све негде до краја XVII века, подсећа саговорник РСЕ.

Architect Bojan Kovacevic explains why he believes the ‘Belgrade Waterfront’ project, with its shopping malls and tower that will practically wall the city in, its readymade high-rises and ridiculously expensive apartments ... is a failure. The renowned Belgrade architect shares his views of leaders who like to leave ‘monuments’ such as these behind. He also takes the opportunity to point out that there have been plenty of local projects which were better suited to this part of the world and its way of life. As Mr Kovacevic remarks to the Radio Free Europe reporter, up until the end of the 17th century, Belgrade was a town on the riverbank.

1 http://www.slobodnaevropa.org/content/vucicev-beograd-kao-zazidani-grad/25450938.html CAMENZIND

Kovacevic: Until the late 17th century, the area below the Belgrade fortress, called the ‘Lower Town’, was a proper urban settlement, a civilian town situated on the very confluence of the river Sava into the Danube. After the end of the 17th century, this territory was used for military purposes exclusively. Today unfortunately only a park, now a wasteland, remains, but until the late 17th century Belgrade was a city by the water.

РСЕ: Својевремено је направљен пројекат ‘Варош на води’. Какав је то пројекат био? Ковачевић: Пројекат ‘Вароши на води’ радили су архитекти Драгомир Манојловић, као вођа тима, Антоније Антић и још неколико колега. То је обухватило простор леве и десне обале Саве, што је узгред буди речено, једна од крупних главних мана садашњег пројекта ‘Београда на води’, где лева обала Саве уопште није укључена. Ја сам у једном свом тексту за Политику покушао да будем ироничан, па сам написао да смо ми први народ који је измислио реку са само једном обалом, што наравно не постоји.

RFE: In the 1980s there was a project called the ‘Town on the Water’, can you tell us about this project. Kovacevic: The ‘Town on the Water’ project was designed by a team of architects led by Dragomir Manojlovic and including Antonije Antic. The project covered the area on both on the left and right banks of the river Sava. Indeed, one of the biggest drawbacks of the present “Belgrade Waterfront” project is precisely that it completely ignores the left bank of the Sava. In an article I wrote for ‘Politika’, I humorously remarked, that we Serbs are the first nation to have invented a onebank river. Such a thing, of course, does not exist. […] This group of architects saw the opportunity to, in contemporary jargon, ‘reset’ the city of Belgrade, that is, to go back to the historical roots of its urban planning, and to place buildings of major importance here, in this area, together

[...Аутори пројекта су] видели као могућност да Београд коригује, ако хоћете данашњим речником – ресетује своју урбанистичку историју и у том простору смести неке доминантне јавне зграде, институције које нама у Београду или недостају или су у потпуно неприкладном смештају. Подсетио бих вас да је за тај простор предвиђено да се смести и нова зграда београдске опере, неколико музеја и још 33

КАМЕНЗИНД

with institutions that we either lacked in Belgrade or that existed, but were situated in inadequate locations. Allow me to remind the public that the construction of a new building for the Belgrade Opera, along with several museums and other buildings of public importance were foreseen by this project. Most importantly, this idea was originally presented as part of a different project designed by architect Milos Perovic, some years before the ‘Town on the Water’. Mr Perovic’s solution foresaw the construction of two large squares, one on the left and one on the right bank of the Sava. As we architects call it, the two squares were to be latitudinally aligned, that is, the buildings on both sides would have been regulated by height quotas in such a manner as to form an architectural unity between both sides of the river. Of course, presented as it is to us, you see no trace of a concept like this in this entire ‘Belgrade Waterfront’ story.

нека јавна здања, и оно што ја мислим да је најважније, то је било у пројекту архитекте Милоша Перовића, који претходи један мањи број година пројекту ‘Вароши на води’, а то је да постоје са леве и десне обале два трга који су, како се то каже међу архитектима, висински потпуно усклађени и грађевине регулисане својим котама, тако да представљају један ансамбл са обе стране реке. Наравно, данас у овој причи о ‘Београду на води’, како нам је презентовано, од тога нема ништа. РСЕ: Зашто нису узета та нека домаћа решења? Ковачевић: Па, што је најгоре, ја нисам сигуран да нису узета уопште, али су узета у врло лошем смислу. Први пројекат ‘Београда на води’, који се појавио у предизборној кампањи 2012. заправо је био прилично лош и траљаво реинтерпретиран пројекат ‘Вароши на води’, са неупоредиво, то морам да кажем, мањим капацитетом изграђеног простора него што нам се сад нуди. Ова варијанта сада је потпуно презатрпан простор са огромним бројем квадрата, огромним бројем потребних паркинг места. Подсетићу вас само да је за ону изграђену квадратуру која се спомиње, од око два милиона квадрата, потребно четрдесетак хиљада паркинг или гаражних места.

RFE: Why weren’t some of these local architectural solutions taken into consideration? Kovacevic: The worst thing is, I am not sure they were not consulted at all, but if they were, it was only for the worse. The first “Belgrade Waterfront” project presented to the public during the election campaign in 2012 was actually a rather poorly recycled ‘Town on the Water’ project. I have to say that it originally envisaged a much smaller number of square meters of newly constructed space than the current version. The present version offers both a completely overcrowded space and an enormous number of square meters and parking spaces. I will remind you that, the amount of square meters mentioned in the media will require the construction of some forty thousand parking spaces.

РСЕ: Наши слушаоци су већ схватили да Ви спадате у групу архитеката који имају озбиљне примедбе на пројекат ‘Београд на води’. Цитираћу једну Вашу реченицу: 'Коме треба сва та двомилионска квадратура конфекцијске архитектуре кутија за ципеле'. Да ли је то Ваша основна примедба? Ковачевић: Моја основна примедба се заправо крије иза тога, а то је што за тај простор се нисмо на нивоу државе, друштва и града договорили о програму. Знате, људи CAMENZIND

RFE: Our listeners have grasped by now that you belong to that group of architects who have serious objections to the “Belgrade Waterfront” project. To quote you, “Who needs these two million square meters of off-the-rack shoe-boxes they are calling architecture?”. Is this your main objection to the project? Kovacevic: My main objection actually concerns what lies behind all this, that is that the plans for the Sava Amphitheatre gave not been agreed upon by all of us jointly, at the level of the city, the state, and society. You see, people can just state the obvious now, looking at the model, that there are twenty, 25 meter high apartment buildings about to be erected, but one wonders who approved this proposal for Sava amphitheatre? I wasn’t there when this was taking place, but I can claim with certainty, and any architect with a little experience in working here can confirm that, it was done in the following way: our decision-makers most likely offered this space to potential investors, Mr Alabar or anyone else, by offering that they could construct anything they thought appropriate, that is, anything that would best suit their interests, and so on and so forth. I’ll give you one simple example: in the documents published in our media a couple of months ago, a table appeared, with a list where one could see the total number of square meters to be built here and only one percent was set apart for cultural facilities. This list couldn’t have been provided by anyone else but the investors themselves. And even that one percent, I assume, is listed there so officially it’s not zero.

могу да констатују да су тамо, на макети, неке куће од двадесет, двадесетпет спратова, али ко је дао програм за тај простор? Ја могу да тврдим, иако нисам био присутан, и сви ће вам архитекти иоле с искуством и знањем то рећи, да је тај простор пројектован тако што су наше власти неком потенцијалном инвеститору, да ли господину Алабару или било коме другом, нудиле простор да га он изгради онако како он мисли да треба, како се њему исплати итд, итд. Навешћу вам један врло једноставан пример: у материјалима који су публиковани у нашим медијима пре неколико месеци појавила се и једна табела, коју сигурно нико није дао осим из кругова оних који то инвестирају, да у новим зградама укупно има један посто квадратуре за објекте културе. А и тај један посто је заправо дат, претпостављам, да не буде нула.

КАМЕНЗИНД

RFE: And what percentage of space goes to business space?

РСЕ: А колико је дат бизнису? Ковачевић: Сад не знам у процентима колико, али бизнис заправо доминира. Додуше, ми не можемо да натерамо неког да инвестира у нешто што нама треба, а да он не види никакав свој интерес. Рецимо, нове опере у Европи које су подизане у последње време, две су најпознатије, у Копенхагену и Ослу, спектакуларне грађевине, прошле кроз све могуће архитектонске часописе и на интернету, виђене хиљадама и хиљадама пута, њихова цена се креће у десетинама милиона евра. Знате, ми не можемо да приуштимо себи да сами то градимо, али можемо да резервишемо простор. И ту је кључни проблем – што пројекат ‘Београда на води’ заправо сатире тај простор који је потпуно уникатан и кога је историја изродила тако што је својевремено био железничко постројење, па појавом Новог Београда и развојем бановобрдског правца Београда, тај простор се нашао заправо у срцу, у геометријском центру Београда. И сада, уместо да га чувамо за највредније намене, за ову средину, ми тамо треба да правимо неки шопинг мол од петсто метара и неку кулу од двеста метара, коју нико одавде није тражио. РСЕ: Кад погледате пројекат, шта се намеће као одговор на питање: коме је он намењен, који слој људи ће ту долазити и коме ће, на пример, бити доступни станови на тој локацији? Ковачевић: Ти станови ће пре свега бити апартмани, ако их уопште икада буде. Мислим да никакав јавни амбијент ту неће бити много могућ. Наравно, лаици то не примете одмах, мада није ни тешко проникнути у те ствари. То земљиште је врло незгодно за прављење већег броја спратова подземних гаража. И кад погледате на макети, овој садашњој, а у Кану је била мало друкчија верзија, јер CAMENZIND

Kovacevic: Now, I wouldn’t be able to tell you the exact percentage, but business dominates the project by-and-large. Now, I’ll warrant that we cannot make someone invest into something we need, without them seeing an interest in it for them as well. Those new opera houses that have been constructed in Europe in the past couple of years, such as, for example, the one in Copenhagen and the one in Oslo, are spectacular constructions that cost tens of millions of euros. They have been featured in all the important architecture magazines and websites. We in Serbia cannot afford, of course, to build such buildings on our own, but what we can do is earmark that space, and make sure that it will be used for a specifically planned purpose in the future. Which leads us to the key problem, namely that the ‘Belgrade Waterfront’ project will actually efface a unique space created over many years. This area was used as the train station for a long time, and then when New Belgrade and Banovo Brdo were being built, it came to be at the very heart of the city of Belgrade, right at its geometrical centre. And now, instead of preserving this space for great intentions, for buildings of the highest importance for our city, we are about to construct a huge 500m shopping mall and some 200m-high that no one here ever asked for.

ја имам, наравно, документацију коју сам добио од пријатеља и о томе, све високе зграде имају неки пето-, шесто-, седмоспратни анекс који је већег габарита него што је сам високи објекат. Ти габарити су гараже, јер не могу да иду испод земље због подводног тла, било би баснословно скупо правити вишеспратне подземне гараже. Да ли сад треба да разговарамо о амбијентима када шетате између гаражног и другог гаражног анекса с друге стране улице? Да ли то неког уопште интересује?

RFE: When you look at this project, what comes to your mind first in answer to the question ‘for whom is the ‘Belgrade Waterfront’ intended, which layer of society will come there, and who will be able to afford apartments there?

РСЕ: Да ли се иза ове приче о овом конкретном пројекту крију различите концепције градова и начина живота које заступате, на пример, Ви и други критичари понуђеног пројекта, и с друге стране аутори ‘Београда на води’ из Емирата?

rented to tourists as suites. I doubt that any public space will be built there. Lay people cannot see this right away, although these conclusions are not hard to reach. The terrain in question is of such a structure that it would be really difficult to build several stories of garage space below the ground. Thus, when one looks at the scale model, one can easily see that each high-rise has at least one five-, six-, or seven-story annex building attached to it, of a larger volume than the building itself. These large constructions are the garages. As they could not dig deep into the ground because of the terrain, multi-story underground garages would be too expensive to build and will have to be constructed above ground. The tower in Cannes represents an example of this, only slightly different. I know about it as I was able to obtain project documentation for the Cannes tower through friends.

Kovacevic: If there is ever any apartment space there, it will most likely be 36

КАМЕНЗИНД

Now I don’t need to tell you what kind of environment that this will create for citizens as they walk between one garage annex and the other? This really should be discussed, but does anyone care about it?

Нико у Београду није тражио кулу од 210 метара и нико није тражио оно што стално слушамо да се понавља – да ће Београд добити нови идентитет. Ко је тражио нови идентитет? Ко је прописао тај нови идентитет?

RFE: Does the story about this particular project reveal different concepts concerning the approach to a city and its way-of-life? One being the concept that you and other ‘Belgrade Waterfront’ adversaries advocate, and the other being represented by those backing the ‘Belgrade Waterfront’ project from the Emirates?

Ковачевић: Апсолутно то је један од главних проблема у фокусу, и мом личном и многих других људи. То је тзв. бављење културолошким урбанизмом, односно културолошко бављење урбанизмом, јер градови својом структуром, својим начином живота итд, увек вуку за собом много веће последице него што смо ми у тренутку свесни. А постоји једна велика опасност од тзв. спорих процеса. Интензитет тог испољавања ви почнете да схватате тек кад је готово, кад нема више времена за поправку. Навешћу један баналан пример: и без ‘Београда на води’ приметили сте колико је пао интензитет људских кретања и трговине рецимо у зони Кнез Михајлове улице, која је апсолутни центар Београда. То су урадила ова два-три велика тржна центра, шопинг мола која су направљена и пре ‘Београда на води’. Ви данас имате у зони Теразија најмање 20.000 квадрата неиздатог пословног простора, јер немате коме то данас да издате, а оно што је мало непријатно за коментар, али мора бити речено, модел живота у Емиратима, где ви не можете да шетате улицом на педесет степени, не можете пребацити у Београд. Ако неко негде живи између стана, апартмана, офиса и шопинг мола, које је место за излазак, па то не значи да то треба Београду. Ми већ данас имамо проблем са млађим генерацијама, које заправо појам изласка везују за шопинг молове.

CAMENZIND

Kovacevic: This is absolutely one of the major problems revealed here, that myself and many others are concerned about. It’s about the so-called cultural urban planning, i.e. a culture-focused approach to urban planning, because cities with their structure, their way of life etc, always have a much stronger impact than we are aware of in a given moment. In addition to this, a great danger is presented by the so called ‘slow processes’, the intensity and impact of which one only starts to realise after it’s too late to fix anything. I’ll give you a simple example: leaving the ‘Belgrade Waterfront’ aside, it is easy for anyone to see exactly how the intensity of the crowds, and consequently commercial activity, has dropped in the zone of the pedestrianised Knez Mihailova street right at the core of Belgrade. This phenomenon is the direct result of the construction of two or three large shopping malls, before we started even talking about the ‘Belgrade Waterfront”. Today, in the zone around the central Terazije street, there are at least 20 000 square meters of unrented business

space, because there is no one to rent it. What I am going to say may not sound pleasant to some people, but it has to be said. You cannot simply transfer a model of life pertaining to the Emirates, where one cannot walk through the streets of the city because it is 50°c outside, to a city like Belgrade.

РСЕ: Онда се чини сасвим разумљиво питање да ли иза оваквог пројекта Ви видите неку озбиљну и заокружену идеју о правцима развоја Београда, или је то волунтаристички пројекат који крије амбицију власти да за собом остави споменик себи? Ђиласов мост јесте велики и највиши и његов врх видљив је из свих делова града, али Вучићева Кула на води ће бити још већа, како је сам премијер рекао – биће то „убедљиво највећи град Југоисточне Европе“ или „град будућности Јужне Европе“ – како се на сајту Београда назива овај пројекат.

If, in some parts of the world, people divide their lives between their apartment, their office and the shopping mall - as only real place to go out - that does not mean that we in Belgrade should live like that too. We are already have the problem of a younger generation who think that going out automatically means going to the shopping mall.

Ковачевић: Плашим се да су, не Ваш коментар него њихове идеје, да су врло поједностављене и упростачене, извините на изразу, жеље да се остави сопствени траг. Нико у Београду није тражио кулу од 210 метара и нико није тражио оно што стално слушамо да се понавља – да ће Београд добити нови идентитет. Ко је тражио нови идентитет? Ко је прописао тај нови идентитет? Па зар неко стварно мисли да би кула од двеста метара била јако важна за београдски идентитет? Мислим да је велики проблем ‘Београда на води’ што је он схваћен и доживљен пре свега као економски пројекат. Ето, сад ће неко да улаже, ми ћемо да дамо земљиште, иселићемо пругу и онда ћемо делити профит. Пазите, Србија може шест пута да премине, док почну да се продају ти квадрати.

RSE: So do you see in these proposals the possibility for a serious, coherent plan regarding which course of development the city of Belgrade should take in the future, or do you think rather that this is a project motivated by the ambition of the people presently in power to leave behind a monument to themselves? Djilas’s bridge is indeed big, it is the highest one we have, and its highest point can be seen from all corners of the city, but Vucic’s tower by the water will even be bigger. As the Prime Minister said himself, this will be “by far the tallest city in South-Eastern Europe”, or “the city of the future” for this region Kovacevic: I am afraid that these ideas are very over-simplified, I am not referring to your comment, but to the ideas therein, that represent, if you’ll excuse the expression, a vulgar, primitive, primal, animal-like desire to leave traces of one’s own presence on the region. No one in Belgrade asked for a 210-meter-high tower, and no one here asked for what we hear repeatedly in the media – that Belgrade is going to gain a new identity. Who asked for a new iden-

РСЕ: Па добро, ако је тако, зашто стручњаци, зашто домаћи архитекти, урбанисти нису гласније дигли свој глас и рекли шта мисле о овом пројекту? Ковачевић: Ја не бих желео у детаље да коментаришем понашање својих колега, многих, мада, наравно, неки су дигли глас, и што је врло битно, дигли глас на време. Пре бих рекао да су касно дигли глас. Ми смо имали пре десетак дана ван39

КАМЕНЗИНД

er to express what they really thought about this project?

них. Али број незапослених не може да се смањује са овом врстом срљања у простору и срљања у вођењу политике. РСЕ: Када су у питању велике светске метрополе које имају своје старо централно историјско језгро, како се решава тај судар старог и новог?

Kovacevic: I wouldn’t want to go into in detail why my colleagues, many of them, behaved a certain way. Although some did raise their voices, and, more importantly, they raised them in time. As for the others, it seems to me that they raised their voices too late. Some ten days ago, we held an extraordinary joint session of the Association of Architects of Serbia together with the Society of Architects of Belgrade, where we drafted an extensive protest letter against the amendments that represent a violation, not to say a rape, of the General Urban Plan. I am sorry, but I just don’t have a better verb to describe what was done by this government. If the amendments to the General Urban Plan are adopted, there will be no boundaries anymore, no limitations at all. And this goes way beyond the whole ‘Belgrade Waterfront’ issue. For example, an Israeli company Plaza Hotels has been asking for a couple of years now for the permission to build a 30-story hotel at the end of Kneza Milosa street, on the site of the former Federal Yugoslav Ministry of Interior Affairs. If there are no longer any regulations to protect the city, they could be the first ones to profit from these newly introduced changes into the GUP. Urban planning is an activity of great public importance, a field that concerns all of us, the effects of which take a long time to show. What the government are doing now is seemingly an attempt to create an environment freed of all regulations, so much so that all you need for a permission to build is to offer to invest some money and reduce unemployment, which is of course something every society struggles with. But one mustn’t

Ковачевић: Однос према баштини је различит, зависно од неког укупног културног модела, а богами и економског модела, јер природна је жеља инвеститора да направи што више квадрата и да, ако треба, сруши шта мисли да треба да се руши, да њему не би ометало реализацију. Ми имамо таквих случајева и у Београду, колико хоћете. Погледајте само тај проблем визура на Београдску тврђаву са Дунава у оном платоу према Дунаву, већ са доње стране Београдске тврђаве и пројектом доградње фабрике Беко, која је приватизована и која је добила, што је најгоре, сагласност тих неких установа културе и заштите културне баштине. редну скупштину Удружења архитеката Србије и Друштва архитеката Београда, где је направљен један широки протестни захтев против измена Генералног урбанистичког плана, којег је ова власт силовала, немам бољи глагол. Ако то буде усвојено, ви немате више никаквог ограничења. Није само тема ‘Београда на води’. Израелска фирма Плаза хотели тражи од пре неколико година да на крају Улице кнеза Милоша, тамо где је био Савезни СУП, да на том месту гради тридесет спратова. И они могу први да се окористе тим изменама Генералног плана, јер више нема никаквих регула. Урбанизам је једна споровозна, јако важна и колективна делатност, односно делатност која се односи на све нас. Ово је сада, да кажем, покушај прављења једне дерегулације, једне либералне атмосфере, само да неко уложи неке паре, и оно што свако друштво има као проблем, да се смањи број незапослеCAMENZIND

[…]

tity? Who prescribed this new identity? Who regulated/legalized this new identity? Is there really anyone who thinks a 200-meter-high apartment building could be be of such great importance for Belgrade’s identity? I believe a huge problem concerning the ‘Belgrade Waterfront’ project is that it is perceived above all as an economic project. People say: “now there’s someone coming to invest here, we will give them the land and we will move the entire railway away from it, and then we will share the profit.” But mark my words, we could see Serbians die six times before these square meters start being sold.

РСЕ: И да то ураде што пре, док не никне чувена кула и све то заклони.

RSE: Well, if this is the case why did experts, local architects and urban planning experts not raise their voices loud-

Ковачевић: Да то ураде што пре, јер ће после тога морати да консултују фотоархиве. Кула је толико спорна својом ви-

РСЕ: Ево, ми смо на почетку лета, долазе туристи. Куда Ви своје пријатеље из иностранства или из унутрашњости водите? Ковачевић: [...]Својим гостима, и Београђанима и себи самом, препоручујем, с времена на време одлазак на шеталиште преко пута француске Амбасаде, и поглед на Савски амфитеатар и на Нови Београд, одакле имате малтене једно ктиторско осећање да држите макету пред собом и да гледате у њу.

КАМЕНЗИНД

be tempted to try to reduce unemployment by rushing into constructing new buildings or by adopting rushed political decisions. RFE: In the case of big international metropolitan cities that have an old historical centre, how do they resolve this clash between the old and the new? Kovacevic: The attitude towards heritage can vary depending on an overall cultural model, but also on the economic situation. It is the real estate developers’ natural desire to try and build as many square meters of space as possible, and they are prepared to tear down everything they deem necessary for their investment to go smoothly. We have had cases like that in Belgrade, and plenty of them. Take for example, the obstruction to the view of the Belgrade Fortress from the Danube, not the plateau in the direction towards Danube, but from the lower side of the Belgrade fortress, and the project there to build an annex to the privately owned BEKO factory. The worst part is, the project managed to obtain permission from the agencies that protect cultural heritage and from some other cultural institutions.

РСЕ: Шта ће бити заклоњено? Ковачевић: Биће заклоњено заправо све, ја нисам иначе верник – да оно што је и Бог правио, и архитекти, и градитељи, и историја, да је обесмишљено неком идејом која је врло, врло танка. Осим тога, не заборавите још једну ствар: та Кула има 210 метара, али кад одете тамо, па погледате макету, схватићете да иза ње, у позадини обале, има гомила зграда високих 20-25 спратова. Значи, није само та кула од 210 метара што препречује поглед, него буквално Београд тиме бива зазидан.

RFE: What will be blocked by it? Kovacevic: Well everything actually. All those beautiful things that were created by God – and I am not much of a believer, mind you – but things created by architects, civil engineers, and by history. All of it will now be stripped of its essence thanks to an idea that just doesn’t hold. And let us not forget, this tower is 210m tall, but when you go and take a good look at the model, you realize that there is a huge mass of apartment buildings behind it that are all twenty to twenty-five stories tall. This means there won’t be just this one tower blocking the view, but virtually the entire city of Belgrade will be walled-in by this development.

RSE: So here we are at the beginning of the summer, when tourists start coming to our city. Where do you take your friends who visit from other countries or other places in Serbia?

Tа Кула има 210 метара, али кад одете тамо, па погледате макету, схватићете да иза ње, у позадини обале, има гомила зграда високих 20-25 спратова. Значи, није само та кула од 210 метара што препречује поглед, него буквално Београд тиме бива зазидан.

CAMENZIND

RFE: And to do it as soon as possible, before the infamous tower springs up and blocks this view. Kovacevic: Yes indeed, to do it as soon as possible, because afterwards one will have to consult photo-archives to see how it was. The permitted height of this tower is so questionable that I do wonder why there isn’t a general public protest against it. The Sava bank where the tower is planned is situated at 70-72m. Compared to the Vracar plateau which is at 60m above the Sava. This means that, even when standing at the top of the Saint Sava plateau, you will still be able to see 150m of the tower. I am really not sure Belgraders understand what proportions we are talking about here.

синском регулацијом, да просто не могу да верујем да не постоји једна општа побуна против тога. Обала Саве, на коју кула треба бити постављена, је на коти од 70-72 метра надморске висине. Врачарски плато је око 60 метара изнад Саве. То значи да ћете, ако станете на Светосавски плато, видети око 150 метара куле увис. Ја просто не знам да ли Београђани схватају о којим мерама се ради.

Kovacevic: [...] what I recommend to my guests, and to myself, and to all Belgraders, is to go and take a stroll every once in a while down that promenade that begins across the street from the French Embassy, and admire the view towards the Sava amphitheatre and Novi Beograd, the view that gives the viewer a sense of being a patron of the city standing on high and looking down. 42

КАМЕНЗИНД

Serbia

Србија ван

БЕОГРАДА

out of Belgrade

Љубица Арсић

By Ljubica Arsic

Недовршеност је појам дубоко утиснут у физички и ментални склоп Србије. Током деведесетих година прошлог века, у периоду распада Југославије, развио се читав низ различитих облика недовршавања: недовршена посла, прекинути преговори, неразрешени конфликти, фрагментарно распарчани простори, нереализоване визије и неодговорена питања. Неспособност да се нешто започето приведе крају била је свеприсутна, до ње је долазило из разноразних разлога, а све се по правилу завршавало пат позицијом. Остављање нечега недовршеним је пасивни чин, који за собом оставља једну чудну врсту отпада. Када се првобитно замишљени

Unfinished is a term that is engraved deeply in both the physical and mental structure of Serbia. During the 1990s, the period that marked the end of Yugoslavia, there was a mass of various forms of unfinishing: unfinished businesses, debates broken off, unresolved conflicts, fragmented spaces, uncompleted visions and unanswerable questions. An inability to finish a thing which has already been begun may occour for many different reasons, but ends in a familiar stalemate. To not finish a thing is a passive act but it leaves behind a perculiar kind of waste, for when the originally intended function

CAMENZIND

is not realised, obsoletion is imminent. The new generations have been born into this unfinished landscape, full of obsolete structures which they accept unconsciously as something that has, for them, always been so. In the disordederd wake of post-socialism new actors emerged from the chaos. In the unpredictable currents of the new system there was no central organising body to regulate individual behavior, as a result people were largely left to their own devices. With no idea of how long this chaos may last, or what the consequences might be, people equipt themselves with a wide spectrum of informal strategies to insure themselves in a very unsure situation. Extraordinay improvisations combined with ingenous circumventions of the legal regulations led to whole new methods of construction. On the downside, the consequences of the controversial privatization, criminal activities, and "turbo capitalist" developments from this time, are still felt. A Belgrade-focused centralization of social and political life in Serbia has led to a clear differentiation in terms of quality of life between Belgradians and the rest of Serbia. The town and municipality of Aleksandrovac, located in the Rasina District of Central Serbia, shares the fate of many former industrial centers that collapsed after the closure of factories that were directly or indirectly employing most of the local population. For many years now, migrations between Aleksandrovic and Belgrade have been predominantly in one direction, while the town itself has been left open to opportunistic constructors, bribes and cultural malaise. One particular building hold a significant place in the town's silhouette as its tallest object, this unfinished structure looms over its surroundings like a ghost of the early post-socialist system. The story of this building is emblematic of

објекат не реализује, његова напуштеност остаје присутна. Нове генерације рађају се у тако недовршеној средини препуној застарелих незавршених структура које њихова подсвест прихвата као нешто што је одувек тако и било. У неуређеном хаотичном свету раног пост-социјализма појавили су се нови актери. У непредвидивим струјама новог система, без постојања централног органа који би управљао понашањем појединаца, људи су углавном били остављени сами себи. Не знајући са каквим последицама нити колико дуго би хаос могао да потраје, људи су развили широк дијапазон неформалних стратегија, да би обезбедили себе у небезбедној ситуацији. Маштовите импровизације у комбинацији са домишљатим проналажењем рупа у закону, довеле су до нових метода и у изградњи. Негативне последице спорних приватизација, криминалних радњи и ‘турбо капиталистичког’ развоја из тог периода осећају се и дан данас. Централизовани друштвени и политички живот у Србији са седиштем у Београду довео је до јасне поларизације између квалитета живота грађана Београда и остатка становништва Србије. Град и општина Александровац у Расинском округу у централној Србији доживели су исту судбину као и многи други индустријски центри који су колабирали после затварања фабрика које су директно или индиректно запошљавале већину локалног становништва. Дуго су у самом граду владали ‘халапљиви‘ инвеститори, корупција и културна заосталост, а чији остаци су приметни и данас. Већ годинама, миграција на релацији Александровац-Београд иде углавном само у једном смеру. Силуетом Александровца доминира једна грађевина, као највиши објекат града. Ова недовршена структура се надвија над околином као некакав уклети дух раног пост-социјализма. Прича ове зграде може 45

КАМЕНЗИНД

се симболично применити на архитектуру широм Србије, која из неког разлога углавном остаје недовршена. Иако се поменута зграда налази у географском центру долине, далеко од тога да представља и културни центар града. Она, заправо, представља највећи јавни тоалет у целој општини. Град Александровац, у немогућности да пронађе средства за изградњу преко потребног простора за општинске службе, донео је одлуку да ово земљиште поклони приватним инвеститорима. За узврат, инвеститори су били у дужности да изграде нове просторије за Општину Александровац у оквиру предвиђеног пословно-тржног центра. Онај део зграде у којем се налази општинска управа завршен је у року од две године, али остатак комплекса остао је недовршен. Изградња је првобитно обустављена 1996., услед спора између инвеститора и политичара око недостатка новца. Уследио је судски поступак у којем није пронађено никакво компромисно решење, а цео тај застој на крају је заокружен и недостатком политичке воље да се заврши оно што је започео ‘претходни режим’. У протеклих двадесет година није пронађено ниједно решење за овај објекат и изгледа као да ће он заувек остати у овом ‘разапетом‘ стању. Многе околности повезане са изградњом објекта учиниле су целу ову аферу трагикомичном. Инвеститор је скоро све локале пословног центра Жупа продао још пре почетка изградње, углавном грађанима из дијаспоре. У неким случајевима, исти локал три пута је купило троје различитих купаца, наравно без међусобног сазнања о томе. Пар година касније, инвеститорска грађевинска фирма одлази у стечај и блокиран јој је рачун. Група оштећених купаца подигла је оптужницу против инвеститора, али је у одсуству правоснажних уговора случај застарео, десет година по подизању оптужбе, без донеCAMENZIND

much of the architecture accross Serbia that has, for various reasons, been left incomplete. Despite the building being at the center of the valley geographically, it is far from being at the center of the town culturally and is the biggest unofficial public toilet in the whole municipality. The city of Aleksandrovac, unable to fund much-needed new municipal facilities, made the decision to give away this land to a private investors. In return, these investors would build a new municipal administration as a part of a planned new business center. The part of the building where the municipal administration is located was completed within two years, but the rest of the complex was never finished. Construction was initially halted in 1994 after a quarrel between investors and politicians over the lack of money. This was followed by a court case which found no compromise, and this deadlock was then compounded by the lack of political inclination to finish the previous regime’s ‘work’. Over the past twenty years no solution has been found for this object and it feels like it will forever remainin in this suspended state. There are various factors connected to the construction of this building, which made it such a tragi-comic affair. The investor had sold almost all of the shops in the business center Zupa before its construction began, mostly to citizens working abroad. Some of these ‘shops’ were then sold up to three times to different buyers without them knowing it. A few years later, the investor’s company went bankrupt due to a frozen account. A group of buyers then raised a lawsuit against the investor, but in the absence of valid contracts, the case got very complicated. Ten years after it began, the case was closed without resolution. Some of the buyers then tried to or46

ganize themselves to finish the building with their own money. Things became complicated further by an illegal extension to the building and the fact that the unsold shops fell under the ownership of the state after the liquidation of the company. Because there were so many owners, and politicians who profited from the whole affair, demolition was not an option. During the NATO bombing of Yugoslavia, between the sounds of the air raid sirens, children would spend their ‘peace period’ playing their favorite game of ‘war’ using sticks for guns and pine cones for bombs and grenades. During that summer of 1999 this pretend war existed within the real one, and for this game children sought out abandoned structures. This building-site was one of them, so empty and ominous, it was the perfect playground, its dilapidated structures permeated with the tense feeling that something terrible might be just around the corner. Over the years, layeres appeared and disappeared over the building. Several

тог решења. Након тога су неки оштећени купци покушали да се организују тако да градњу заврше о сопственом трошку. Ствари су се додатно закомпликовале због нелегално извршене надоградње, као и због чињенице да су непродати локали по ликвидацији грађевинског предузећа потпали под власништво државе. Како је било много власника локала као и политичара који су из целе афере извлачили корист, рушење зграде никоме није било у интересу. Током бомбрадовања Југославије од стране снага НАТО, у предасима између сирена за узбуну, деца би се играла своје омиљене игре ‘рата’ са штаповима уместо пушака и шишаркама, као бомбама и гранатама. Током тог лета 1999., овај замишљени ‘рат’ одвијао се паралелно са правим, а деца су за своју игру тражила напуштене просторе. Ова зграда била је једна од њих. Тако празна, са својом дотрајалом структуром, прожета напетим осећајем да се нешто страшно крије баш иза угла, представљала је савршено место за ову игру. 47

КАМЕНЗИНД

times locals remember the building being wrapped in scaffolding. Some kind of perpetual cycle of installing and dismantling this scaffolding created an atmosphere of expectation, each time the cocoon reappeared it created a repeating cycle of uncertainty, excitement and disappointment when it was suddenly left naked and unprotected again and at the mercy of weather and theives. Brick by brick the building was slowly dismantled during the night and most probably recycled in local construction projects: development through illegal demolition. The last layer left is an organic one, consisting mainly of moss, weeds and dandelions sprouting over the strucutre, returning it slowly to nature. It is hard to classify a building-site like this precisely and when it gets officially categorised as a ruin. Walter Benjamin remarks that in ruins: ‘human history is physically merged into the natural setting’, and according to John Ruskin, they have a ‘mediating power, between the old and the new, and between nature and culture’. A ruin is a sort of a mental structure, reminding us about the inevitability of time and causing us to think about a past that is gone, but a ruined building-site is about a past that might have been and a future that never took place. When a building is unfinished like this is there anything worth preserving and when should you just demolish the remains to make way for something new? Some buildings do exist for years in this cycle of perpetual construction, with work lasting for decades or even centuries. There are many reasons for construction works being halted. When construction stops, and the construction site becomes abandoned, it becomes an eternal construction site. These kind of ruins present no evocative nostalgic past-life to the visitor. They simply sit in stasis, derelicting

Током година које су уследиле, слојеви су настајали и нестајали са зграде. Како се локално становништво сећа, више пута је зграда била обавијена грађевинском скелом у свој својој величини. Нека врста вечитог циклуса постављања и демонтирања скеле створила је атмосферу константног очекивања. Сваки пут када би се ‘чаура‘ изнова појавила, пратила ју је смена неизвесности, узбуђења, а затим и разочарења онда када би изненада бивала остављена гола и незаштићена, на милост и немилост временских услова и циглокрадљиваца. Циглу по циглу, крадљивци су зграду демонтирали током ноћи, да би материал највероватније бивао искоришћен у неким другим локалним пројектима: развој путем илегалне разградње. Последњи слој који је остао, онај органског порекла, састоји се од маховине, корова и маслачака који расту свуда по њој, враћајући је полако природи. Тешко је прецизно класификовати овакав објекат, као и одлучити када би он могао бити сврстан у категорију руине. Валтер Бенџамин опажа да су руине “историја човечанства која се физички стопила са својим природним окружењем”, а Џон Раскин је за руине рекао да “имају моћ посредовања између старог и новог, између природе и културе”. Руина, као врста менталне структуре, нас подсећа о неминовности времена и изазива нас да размишљамо о прошлости која је нестала. Али, рушевина грађевине која се тек градила представља рушевину прошлости која је могла да постоји, и будућности која је требало да се догоди, али никада није. Када је грађевина недовршена, има ли ичега вредног чувања? Када би требало срушити остатке и направити простор за нешто ново? Неки објекти остају годинама у овом циклусу сталне изградње, са радовима који трају деценијама или чак вековима. Постоји много разлога за заустављање грађевинских радова. CAMENZIND

Када се стане са изградњом, и градилиште остане напуштено, оно постаје вечно градилиште. Ова врста руине не евоцира никакве носталгичне успомене на свој прошли живот код посетиоца. Она једноставно остаје у стагнацији, пропадајући током времена због занемаривања, чекајући да буде завршена. За локално становништво прихватање чињенице да је овакав објекат трајно ‘у изградњи‘ је лакше, него да је заувек ‘напуштен‘ и већ ‘рушевина‘. Ова зграда ипак представља и неку врсту споменика. Иако није од историјског значаја, нити је важан пример архитектонске и/или културне баштине, она је постала ‘споменик нестабилности‘ једног режима и представља комеморацију поводом његове смрти. Са друге стране, ако споменик служи да сачува значење и спречи заборав, можемо ли га и даље звати спомеником ако нико више не жели да се сећа тих времена? Ова недовршена грађевина може да комуницира, са некаквом другачијом сврхом, као сведочанство о неуспелим намерама. Иако људи ову грађевину виде као нешто ружно и страно, у реа-

over time through neglect, waiting to be finished. For locals is is easier to accept this structure as permanently ‘ongoing’ than as readily ‘abandoned’ and already a ‘ruin’. This building is also something of a monument, even though it has no particular historical importance and it is not considered as an example of important architectural and/or cultural heritage, it has become a ‘monument to instability’, commemorating the death of a regime. If monuments are created to preserve meaning and to prevent the fading of memory, can they still be called monuments if no one actually wants to keep these memories alive?

КАМЕНЗИНД

Коме треба

Critcism,

критика?

Who Needs It?

О развоју, стању и улози архитектоснке критике у друштву

On the evolution, status and role of architectural criticism in society. Ljubica Slavkovic

Љубица Славковић

Gabriel Cornelius von Max, 1840-1915, Monkeys as Judges of Art, 1889

The unfinished object can communicate with a different purpose, a testament to failed intentions. Even though people find this building very alien, in reality it is very human. It is a human mistake on a monumental scale. What occurs, in this case, is an ‘architectural hangover’, something we regret after it is already built. The incomplete building in Aleksandrovac captures a transitional process in Serbian society in its very stasis. There is something evocative and nostalgic when man moves out of a building and nature begins to take it over, but a ruined building-site which was never even inhabited by man raises different emotions. Haunted not by history, but by a history that never happened, or a future put permanently on hold. The narrative of this building encapsulates the wider story of Central Serbia. Just like this building, provincial cities, towns and villages are decaying, full of paused developmets left fragmented by different regimes, ideologies and waves of emigration. Everybody perceives this decay as the result of a problem created in the past. Some are, however, aware that these broken spaces present new opportunities for the future, but they are prevented from developing them. The whole region is in a deadlock, where ignoring the problem seems like the only strategy. The unfinished can find a new purpose with a change in the legal framework that will allow it to be ‘repurposed’. The unfinished should be finally recognized as something positive; offering hope, as something with a lot of potential, for in the unfinished there is always a space for the imagination to play.

лности она је веома људска. То је људска грешка монументалних размера. Овде се јавља случај “архитектонског мамурлука”, када кајање наступа тек пошто је нешто већ изграђено. Може се рећи да је ова недовршена зграда у Александровцу овековечила процес транзиције српског друштва, у својој стагнацији. Има нешто носталгично и тужно у томе када се човек исели из неког простора, и природа почне да га преузима. Али урушено вечно градилиште које никада није могла бити усељива грађевина буди сасвим другачија осећања. Грађевина, прогоњена не стварном прошлошћу, већ прошлошћу која се никада није догодила, или будућношћу стављаном на чекање заувек. Нарација ове грађевине обухвата ширу слику централне Србије. Баш као и овај објекат, читави градови, варошице и села пропадају, са прекинутим развојем и просторима остављеним у фрагментима услед разних промена режима, идеологија и следствених таласа емиграције. Ово пропадање многи виде као последицу проблема из прошлости. Ипак, има и оних који су свесни да постоје нове могућности за будућност ових испрекиданих простора, само им није дозвољено да се ангажују на њиховом развоју. Цео овај регион је у ‘мртвом чвору‘, где је игнорисање проблема једина стратегија. Ако би се правни оквир изменио тако да омогући ‘пренамену‘ недовршених објеката, они би могли наћи своју нову сврху. Недовршено би се коначно могло препознати као нешто позитивно, нешто са много потенцијала, пружајући наду, јер у свему недовршеном увек постоји простор за игру маште.

Getting into architectural publishing in Serbia is one of the most futile ways to connect with one’s friends and colleagues and socialize around a common purpose.1

Бавити се штампом, архитектонском публицистиком, то је овде један од најзалуднијих послова којима човек може себи и својим пријатељима да испуни време, да их повеже и да им да сврху дружења. 1

Architecture is one of the oldest human pursuits. However, architecture criticism as a recognized discipline is one of the youngest forms of criticism in the arts; ‘the richest art, the poor-

Архитектура је једна од најстаријих људских делатности, њена критика као призната дисциплина је међу најмлађим 1 http://www.cab.rs/blog_home?page=8

CAMENZIND

1 http://www.cab.rs/blog_home?page=8

КАМЕНЗИНД

est criticism.’.2 Ever since its official beginnings in the late 19th century, architectural criticism has been subjected to different interpretations of the exact scope of its activity, its methods and its goals. This worldwide community of architectural experts has long been preoccupied with questions like: ‘what is architectural criticism’, ‘what does is it include’, ‘who is it intended for’, ‘what is its purpose’, ‘is it facing a crisis’, ‘is it dying out and if so why’ and ‘how great is its importance to society’. Thanks to the enthusiasm of certain individuals (e.g. Ada Louis Huxtable who initiated a personal campaign in the USA in the 1960s to raise public awareness on the necessity of writing about architecture), architectural criticism has finally become a recognized discipline. In 1970, A. L. Huxtable was the first to receive the Pulitzer Prize, the highest internationally recognized award for architectural criticism, for her articles published in The New York Times in 1969. Around the same time, in Yugoslavia (now Croatia), Antoaneta Pasinovic publicly protested against the absence of public discussions on architecture, and the "vacuum in theoretical-critical thought on architecture and urbanism.".3 Over a decade later, Aleksandar Milenkovic, a university professor and architecture critic from Belgrade, stated that: "in addition to some enthusiastic architects, learned laymen and university professors, a certain number of architecture critics has begun to stand out, who are more or less professionally engaged in this delicate matter. Up until their appearance on the scene, there

критикама уметничке продукције. „Најбогатија уметност, најсиромашнија критика“ 2. Од свог признатог настанка, с краја 19. века, само дефинисање поља деловања, начина и циља архитектонске критике отворено је различитим тумачењима и полемикама. Шта је архитектонска критика, шта обухвата, коме је намењена и са којим циљем, да ли је и због чега у кризи и на путу одумирања, и од каквог и коликог је значаја за друштво - питања су која окупирају стручну јавност света. Захваљујући ентузијазму појединаца (у САД-у Ада Луис Хакстабл/ Ada Louis Huxtable крајем 60их. година 20. века покреће личну кампању да је потреба за писањем о архитектури неопходна), архитектонска критика тек недавно постаје призната дисциплина. Ада Луис Хакстабл прва добија Пулицерову награду (1970. године) препознату као највише архитектонско признање, за архитектонску критику и текстове објављивање у Њујорк Тајмс-у током 1969. године. Отприлике у исто време, Антоанета Пасиновић у тадашњој Југославији (Хрватска) јавно протествује против изостајања јавног разговора о архите-ктури, и „вакуума теоријско-критичке мисли архитектуре и урбанизма” 3. Више од деценију касније, Александар Миленковић, београдски професор и критичар архитектуре, наводи да “сем пасионираних архитеката, ерудита или професора архитектонских факултета, запажена је активност извесног броја архитектонских критичара који се мање-више професи2 http://architecture-plus.blogspot. com/2007/04/panel-najbogatija-umetnost.html

2 http://architecture-plus.blogspot. com/2007/04/panel-najbogatija-umetnost.html

3 Antoaneta Pasinovic, Izazov misljenja o prostornom jedinstvu; priredila Sandra Krizic Roban, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb, 2001

CAMENZIND

were only populist general information articles written by a circle of 'initiated' authors, which led to the creation of a closed circuit of communication on the topic. The social impact of architecture criticism was therefore negligible, resulting in a increasingly insubstantial communication between architecture and society, which in turn caused a considerable amount of exclusivity and elitist behavior among architectural professionals of the so-called first ranks.”4 Antoaneta and Aleksandar Milenkovic actively write for the art magazine OKO (THE EYE), the editor of which has embarked (after the publication of Alexander's articles) on a battle for more space for architectural criticism. In the last century, the 1980s gave rise to a more critical appraisal of architectural and urban production than any decade that preceded it or followed it. Then in the 1990s, the circumstances in the Balkan region led to a sudden increase in illegal construction and to an overall decline in the quality of architectural and urban production and thought. After a brief consolidation at the end of the first decade of 2000s, a new crisis in construction struck, this brought about a noticeable drop in the quality of architectural production, despite this change, architectural critics did not speak up. The reasons are many. Unlike other forms of artistic expression, architectural work reflects and is inextricably tied to a wide range of parameters that exist prior to construction, and involve a number of actors and relevant institutions. The uniqueness of architectural criticism in comparison to some other related disciplines with a long tradition of criticism (art, music, film, theatre, literature) lies in the fact that, in most cases, it refers to an object that

За разлику од других уметничких израза, архитектонско дело осликава и нераскидиво је од широког спектра параметра који претходе градњи, у којој учествују бројни актери и надлежне институције. онално баве овом деликатном материјом. До њихове појаве дотадашњи информативно-популаризаторски написи ограничавали су се на серкл ’посвећених’ аутора, што је стварало затворени круг комуницирања. Друштвени утјецај био је занемарљив, што је повратну спрегу друштво-архитектура још више слабило, а као последицу изазвало је још изразитију ексклузивност и елитистичко понашање архитектонских посленика тзв. прве гарнитуре.4” Антоанета и Александар Миленковић делују писањем у уметничком часопису ОКО, чији уредник (након Александрових навода) креће у борбу за више речи о архитектонској критици. Осамдесете године прошлог века изнедриле су више критичког сагледавања архитектонске и урбанистичке продукције него иједна деценија која је претходила или уследила. Околности деведесетих година на нашим просторима доводе до наглог пораста илегалног грађења и целокупног пада квалитета архитектонске и урбанистичке продукције и мисли. Након краткотрајног јачања, грађевинска криза с краја прве деценије 21.века поново слаби квалитет архитектонске продукције, док њена критика остаје на маргинама, бројни су разлози зашто. За разлику од других уметничких израза, архитектонско дело осликава и нераскидиво је од широког спектра параметара

4 ibid. 4 ibid. 53

КАМЕНЗИНД

has already been physically constructed. The lasting existence of the building, its (practical) inability to be repeated, altered or removed, and its "unavoidable" physical presence in public, make criticism of architecture different from other artistic disciplines. Should architectural criticism, encompassing a combination of political, economic, cultural, environmental and other factors, have a place (only) in the cultural supplements of newspapers and expert publications, or is its presence actually very necessary in media intended for the general public, where issues of social importance are discussed. Film, theatre, literature, art and music criticism have the ability to significantly affect the future of a work of art, its acceptance (or not) by audiences, its renewed or permanent display or performance, and/or its consumption. This is not the case with architecture. The fate of a building, once it is erected, is much less dependent on the critics' expert opinion. This is not to suggest that the existence of architectural criticism is meaningless, but to point instead to the far-reaching effects it can have and the wide spectrum of its activities. It can be viewed as an intermediary between the world of professional experts and the general public. In this sense, architectural criticism assumes the role of bringing the public closer to the meaning of architecture and the complex processes out of which a work of architecture is created. Criticism aims to offer the general public a criteria for the evaluation of architecture and thus raise the level of quality of future construction projects. It is indispensible to experts, because it provides an opportunity for a permanent exchange of (local and global) ideas and educational practices. Architectural criticism is a mirror of architectural thought, without which the discipline itself would be reduced

Специфичност архитектонске продукције је и у њеној зависности од надлежних институција и економске моћи. који претходе градњи, у којима учествују бројни актери и надлежне институције. Специфичност архитектонске критике у односу на сродне дисциплине са дужом традицијом постојања (ликовном, музичком, филмском, позоришном, књижевном итд.) је у томе што се она се она већином односи на физички изведен објекат. Трајност, непоновљивост, (практично) немогућност промене и уклањања, и „незаобилазна“ физичка присутност у јавној сфери издвајају је од осталих уметничких дисциплина. Питање је колико је архитектонској критици, која у себи носи сплет политичких, економских, културних, еколошких и др. параметара, место (само) у културним додацима и публикацијама, или је заправо њено присутво неопходно у медијима намењеним широј јавности и са темама од друштвеног значаја. Филмска, позоришна, књижевна, ликовна или музичка критика значајно могу да утичу на будућност самог културног дела, његово (не)прихватање од стране публике, поновно и даље приказивање или извођење, и/или конзумирање. Са архитектуром то није случај. Судбина једном изграђеног објекта мање је зависна од суда критичара. То не имплицира бесмисао постојања архитектонске критике, већ указује на далекосежност и широк спектар њеног деловања. Може се проматрати као медиј између стручног света и шире јавности. У том смислу, критика на себе преузима део улоге да јавности приближи архитектонску суштину и комплексност из којих настаје архитектонско дело, CAMENZIND

да појасни систем вредновања, а тиме и подигне ниво квалитета, зарад будуће градње. Неопходна је стручњацима, у сталној размени (локалних и светских) идеја и едуковања, а од виталног значаја је и за ширу јавност. Архитектонска критика је огледало промишљања архитектуре, без којег би се и сама дисциплина свела на ниво технике или занатства, док је „сама архитектура савршена слика о моралном, етичком и културном стању житеља града“5. Специфичност архитектонске продукције је и у њеној зависности од надлежних институција и економске моћи. Захтевана презентација објеката и оправдавање градње од власти и концентрација моћи, или избегавање конфликта, узроковало је доминацију афирмативне критике, чиме је ослабљена објективност, конструктивност и сложеност целокупне критичке мисли. Такође, неетаблираност архитектонске критике као професионалне праксе неретко повлачи незадовољство аутора изведеног дела. Често је оно усмерено ка самом критичару, уместо ка

to the level of mere technique or craft, when actually "architecture itself is a perfect picture of the moral, ethical and cultural conditions of the inhabitants of the city."5 The nature of architectural production is dependant on the relevant institutions and economic power structures. The pressure to present buildings, and justify their construction, by people in power, has brought about an increasing predominance of affirmative criticism, which has in turn, significantly weakened the objectivity, usefulness and complexity of critical thinking. In addition, architectural criticism is still not officially accepted as a professional practice. Hence a critique often demonstrates the dissatisfaction of the author towards the work they are critiquing. This dissatisfaction often ends up being blamed on the critic rather than on the notion of critical thinking itself. In response to received criticism, the author of the criticized work might question the credibility of the critic as an architect. Compare this with theatre

5 http://www.b92.net/putovanja/destinacije/ evropa.php?yyyy=2010&mm=12&dd=05&nav_ category=801&nav_id=477040

КАМЕНЗИНД

or film, where a much longer tradition of criticism exists. Criticism is accepted as an independent professional practice, and receiving negative criticism does not cause anyone to question the skills of the author of the review. Today, architectural criticism is found predominantly in magazines dedicated to home decoration, interior design, and in annexes to daily newspapers. The review of a work of architecture is often reduced to an assessment of its purely aesthetic characteristics. In order for a critical review to really be critical (and not a mere discussion of the design), it needs to depart from the focus on appearance and form, and start analysing the wide range of parameters that influence and determine the quality of an architectural structure. Architectural criticism in Serbia is also published in professional journals, of which there are few, and those few are mainly consumed by a small circle of readers. Published in this way, only a fraction of the possible areas of architectural criticism get covered, which leads to an architectural criticism that is gradually loosing its importance, and consequently the spectrum of its effects. "The little day-to-day architectural criticism that we used to have was "buried" inside professional journals, while an entirely different kind of discussion about architecture appeared in newspapers, most often involving semi-expert and often totally incompetent opinion." This quote represents a description of the state of architectural criticism in former Yugoslavia in the sixties and seventies. Discourse on architecture in our country is still alive today, and a series of events dealing with architectural production are held on a regular basis. However, what is presented in these events represents only a small percentage of what is built. Only the archi-

критичкој мисли, где се као одговор на критику доводи у питање архитектонски кредибилитет самог критичара. Примера ради, за позоришно или филмско дело, продукцију са далеко дужом традицијом критике, критика је прихваћена као пракса и неафирмативна критика не повлачи питање редитељског умећа самог аутора критике, који се тиме ни не бави. Данас архитектонска критика водеће место публиковања налази у магазинима посвећеним дому, уређењу, дизајну и сличним додацима у дневним новинама. Такво сагледавање објекта своди се на пуко представљање, најчешће његових естетских карактеристика. Да би критика то заиста и била (а не представљање или полемика дизајна) нужно је да изађе из домена опне и форме, и да проблематизује широк спектар параметара који условљавају и одређују квалитет једног архитектонског дела. Други вид публиковања архитектонске критике код нас је у неколицини стручних часописа, који су претежно намењени и праћени од уског круга људи. Тиме је испуњен само део могућег домена деловања архитектонске критике, чиме она губи на значају, а последично и на спектру деловања. „Оно мало текуће архитектонске критике било је »закопано« по стручним часописима, а други и другачији говор о архитектури могао се појавити у дневним новинама тек спорадично, изазван каквом афером или скандалом и, најчешће, полустручан, а врло често и посве нестручан.“ опис је стања архитектонске критике у бившој Југославији из шесдесетих и седамдесетих година прошлог века. Дискурс у архитектури код нас данас је жив и одржава се на низ манисфестација које се баве архитектонском продукцијом. Ипак, маркантни опус продукције представљене на њима односи се само на мали постотак изграђеног. Осим ауторске архитектуре која доспева до селекција за признања, иако битно бројнији - већи

tecture that gets nominated for prizes gets publicity, while the majority of the constructed buildings - though much more numerous - get a marginal space in discussions on architecture. Pulitzer Prize-winner for architectural criticism, Blair Kamin, called himself and several other award-winning critics the "critics of the urban, as well as critics of architecture." While awards may be reserved for top architects, architectural criticism gains its full significance only if and when it addresses the entire gamut of urban construction and not just the ‘gems’: the mass-development, the generic apartment and office buildings, in other words, the architecture that constitutes the physiognomy of each city. Architecture is an art that cannot be avoided. It can only be analysed within the context of its surroundings, the environment from which it emerges. It lives through use. "Placing architecture in its cultural, social, economic, political and urban context can not be avoided, as architecture does not serve its purpose outside that context",6 and neither does architectural criticism. Without criticism, there is no thinking, and no architecture. Lack of public interest in criticism is a lack of interest in understanding, evaluating and using the man-made environment, a lack of interest in recognizing and understanding its value. "An insufficient presence of art criticism in an environment or society indicates a lack societal self-awareness and an absence of interest in the true values of human spirit. As concerns what it means to artistic creativity itself, and architecture in particular, lack of true

Без критике, нема ни мисли, а тако ни архитектуре. Одсуство критике и интереса јавности за критику - за разумевање, сагледавање и коришћење механизама грађене средине и архитектуре, за препознавање и схватање њихових вредности, сигуран је пут ка њиховом занемаривању, па и подређивању појединачним интересима део градитељског опуса маргинализован је у архитектонском дискурсу, а тако и у критичкој мисли. Добитник Пулицерове награде за архитектонску критику, Блаир Камин, ословио је себе и неколицину награђиваних критичара као „критичаре урбаног, баш као и критичаре архитектуре“. Док награде и манифестације могу бити резервисане за сам врх архитектонске продукције, критичка мисао архитектуре добија пун значај и смисао само када се односи на комплетан урбанистички опус, на масовну градњу, свеприсутне стамбене и комерцијалне објекте, архитектонско стваралаштво које чини физионимију сваког града, а не његове „украсе“. Архитектура је уметност која се не може избећи. Сагледива је само у контексту који је окружује и из ког произилази. Живи онда када се користи и на начин на који се у њој живи. „Постављање архитектуре у културне, социјалне, економске, политичке и урбане параметре је неминовно јер архитектура изван тог контекста не служи својој сврси“6, а тако ни архитектонска критика. Без критике,

6 http://www.radiosarajevo.ba/novost/44073/ maja-babic-zasto-nema-arhitektonske-kritike

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

7Antoaneta Pasinovic, Izazov misljenja o prostornom jedinstvu; priredila Sandra Krizic Roban, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb,

7Antoaneta Pasinovic, Izazov misljenja o prostornom jedinstvu; priredila Sandra Krizic Roban, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb, 2001

2001

CAMENZIND

Photo credit: Nathan Phillips

criticism certainly contributes to uncontrolled production and artistic blundering ... Art in general, and architecture in particular, need art criticism as it is a part of their aesthetic and moral consciousness. We can safely conclude that there is no society that does not need criticism, and least of all our own."7 More than three decades later, the recent adoption of the Amendments to the General Urban Plan 2021 is a testament to Antoaneta Pasinovic’s prescient words. Institutions in the service of the public interest are subordinating to the interest of investors. Procedures are being allowed that are in legal conflict with all recognized mechanisms of urban planning and architectural values and the core principals of urban planning are being neglected. The absence of architectural criticism, combined with the absence of a strong protection of the public interests, are together clearing the way for a governmentally endorsed annulment of proper urbanism.

нема ни мисли, а тако ни архитектуре. Одсуство критике и интереса јавности за критику - за разумевање, сагледавање и коришћење механизама грађене средине и архитектуре, за препознавање и схватање њихових вредности, сигуран је пут ка њиховом занемаривању, па и подређивању појединачним интересима. “Недовољна заступљеност уметничке критике у једној средини или једном друштву, значи помањкање свести о себи и губитак интереса за истинске вредности људског духа. За само уметничко стваралаштво, посебно за архитектуру, помањкање истинске критике сигурно доприноси стихијском и стваралачком лутању... Уметничка критика је за уметност, а према томе и за архитектуру, неопходна као нека врста естетске и моралне свести. Са сигурношћу можемо закључити да критика ни у једном друштву не може бити непотребна, а најмање у нашем.7” О визионарским наводима Антоанете Пасиновић у нашем друштву више од три деценије касније сведочи недавно усвајање Измена и допуна ГУП-а 2021. Надлежне институције у служби јавног интереса подређују га интересу инвеститора, легализују се поступци противни признатим урбанистичким механизмима и занемарују урбанистичке и архитектонске вредности и значај планирања. Коначно, одстуство критике и јавног интереса крчи пут институционалном укидању урбанизма.

Симулакрум

A SIMULACRUM OF

јавних простора

PUBLIC SPACE

Александар Бобић

By Aleksandar Bobic

Глобалне промене у сфери економских односа препознатих као постиндустријализација, односно информатизација, успоставилие су нове односе засноване на принципима модела симболичке економије и културе конзумерског начина живота. У пракси, ово значи да је дошло до промене репродукције капитала у репродукцију потрошње, што је резултирало променом структуре начина живота, те редефинисаног коришћење јавних градских простора. Ова промена се може сагледати кроз три урбанистичка концепта, превасходно насталих у САД-у, према којима приватни простор може да се користи као јавни, затим јавни простор у приватном власништву и организовање и коришћење јавног простора заснованог на јавноприватном партнерству. Сва три концепта долазе као последица одговора урбанистичке праксе на новонастале захтеве

Global changes that have taken place in economic relations that have come to effect the way we value a city, its citizens and those spaces deemed open to all of a city’s citizens. This change can be observed in three concepts in urban planning created in the USA: 1) the concept of private space that can be used as public; 2) the concept of privately-owned public space (POPS); and 3) the concept of public space design and use based on a publicprivate partnership. All three concepts have emerged as a response by urban design practices to the rising demands of contemporary society and of neo-liberal capitalism, in its search for models that would best suit the new structures of living. It is worth mentioning that, regardless of the type of ownership relations (be-

посткапиталистичког града

IN THE POST-CAPITALIST CITY

КАМЕНЗИНД

tween the private and the public), and regardless of the origin of the capital invested in their creation, redesign, managing and maintenance, all the aforementioned urban space concepts have kept, to a greater or lesser degree, the elementary principle of being focused on the community – i.e. on the public sphere. Nonetheless, despite the fact that these public spaces display a certain level of quality, safety and sociability, in this discussion we intend to state our case against all three of the concepts, for the following reasons: Privately owned public space alienates its users from reality by using a series of manipulations and seductive methods whose aim is merely to serve the interests of private capital. Private owners of ‘public’ spaces try to avoid the obligations they had originally agreed to under their contract with the city authorities, and strive to achieve and protect their own interests, which they deem a priority.

друштва и неолибералног капитализма, а у циљу трагања за најбољим моделима који одговарају новој структури начина живота. Основне карактеристике јавних простора насталих као резултат имплементације наведених концепата огледају се као виртуелна реалности иманентна „Дизнијевом свету“. Исто тако, без обзира на власничке односе или порекло капитала уложеног у њихово креирање, редизајн, организовање и одржавање, сви наведени концепти су задржали основни принцип, у већој или мањој мери, у с м и с лу окренутости ка заједници – јавној сфери. Међутим, упркос достигнутом квалитету, безбедности и друштвености, овим разматрањем ће се настојати да се сва три концепта оспоре, из разлога што: приватни простор са јавним коришћењем отуђује кориснике од стварног живота низом манипулација и принципом завођења у циљу остварења интереса приватног капитала; приватни власници „јавних“ простора настоје да из-

CAMENZIND

бегну своје обавезе проистекле из уговорног односа са градским властима у циљу остварења и заштите својих интереса као примарних; у јавно-приватном партнерству приватни капитал настоји да подреди јавни интерес свом интересу, односно да комерцијализује, односно приватизује јавни простор у циљу остварења интереса. Дакле, приватни капитал настоји да кроз различите механизме манипулације, злоупотребу правне регулативе и слабости градских власти искористи јавни простор за остварење и заштиту својих интереса не обазирући се на стварне потребе, навике или стечена права корисника. Следствено томе, изводи се теза да у савременом концепту коришћења јавних простора приватни интерес надвладава јавни.

In the public-private partnership, the private capital strives to subordinate the public interest to its own interests, i.e. to commercialise and privatise public space so as to realise its own interests. Hence, by using various mechanisms of manipulation, such as misuse of legal regulations the weakness of city authorities, private capital strives to profit from public space to achieve and protect its interests, without taking into consideration the real needs, habits or acquired rights of the users. We set out the theory here that, in the contemporary concept of public space use, private interest outweighs the public interest.

Приватни простор са јавним коришћењем Дизниленд и Дизнијев свет су не само најпознатији приватни простор са јавним коришћењем друге половине 20. века, већ концепцијска основа данашњих друштвених вредности које дају оквир и садржај живота савременог градског човека. Он представља модел размишљања, визуелно представљен и репродукован уз помоћ технологије, стварајући тако нови друштвени простор. Дизнијеви тематски паркови, како аргументује професорка Шерон Зукин, надилазе етничке, класне и регионалне идентитете нудећи за узврат националну јавну културу базирану на „естетизацији различитости и контролисању страха“ успут се ослањајући на „екстензивну радну снагу и експанзивну мрежу материјалних ресурса“ 1. Визуелна кохерентност Дизнијевих паркова створиће јавну културу

Since the second half of the twentieth century, Disneyland and Disney World have been the best known private spaces that are used as public ones. They also represent the conceptual basis for today’s social values and provide a framework for contemporary city life. Disney World represents a model of thinking, visually presented and reproduced with the aid of technology, in such a manner as to produce a new social space. As professor Sharon Zukin argues, Disney theme parks exceed ethnic, class and regional identity. In return, they offer a national public culture based on the “aestheticisation of differences and on control of fear”, supported by “an extensive work force and expansive network of material resources”.1 Visual coherence of Disney parks helped create a public culture around the idea of decency and security, of a world free of violence and poverty, a world where

1 Sharon Zukin, "Learning from Disney World," Urban Design Reader, Steve Tiesdell & Matthew Carmona, eds. (Oxford, Architectural Press.), 2006: 130.

Private space used as public space

КАМЕНЗИНД

real experience does not exist, only idealisation does. Through the implementation of models of symbolic economy and the concept of creative industry, this idealistic world served as an important basis for the development of new relationships inherent to a post-fordist economy. Other theme parks, mirroring the Disney concept, also offer some kind of a mesmerising simulacrum or another; one which makes both users and employees believe that the reason they feel good is precisely because they are there. This hybrid world of make-believe is in fact a non-place, a heterotopia, a space outside all physical or social context, a reality of itself, that can be mass-produced not just physically but also in terms of content. Thus created space aims to create an illusion of a different reality, offering an object of desire as real, detaching its users from real life, even if only for a brief moment. Strict and clear rules of conduct based on cognitive mapping apply in these parks, so as to simulate the freedom inherent to public space. Theme parks are created through an investment of private capital into some form of entertainment. One goes to them on a voluntary basis, and pays an entrance fee, as in the case of any other form of commercial entertainment, and there is nothing about it to criticise. But the problem arises when such spaces are presented as public, and when the practice of urban design takes this model and transplants it on the urban spaces that are formally supposed to be public (regardless of their ownership status).

окупљену око идеја пристојности и безбедности, свет без насиља и сиромаштва, свет за који непостији искуство већ само идеализација. Такав идеалистички свет ће кроз примену модела симболичке економије и концепта креативних индустрија постати важна основа за развој нових односа иманентних постфордистичком добу. С друге стране, тематски паркови, по угледу на Дизнијев концепт, нуде различитим групама корисника, али и својим запосленима, једну врсту о(б)мам(н)е да се добро осећају зато што се налазе баш ту. Тај привидан, хибридни свет представља не-место, хетеротопију, простор ван физичког и друштвеног контекста, нешто што је само за себе, што се може серијски мултиплицирати не само физички, већ и садржајно. Тако креирани простори имају за циљ стварање илузије о некој другој стварности, о нечему што је предмет жеље као реалном, бар на тренутак отуђујући кориснике од стварног живота. У њима важе стриктна и јасна правила понашања креирана на принципу когнитивног мапирања у циљу опонашања слободе иманентне за јавни простор. Без обзира на све критике, тематски паркови настали су као последица улагања приватног капитала у једну врсту индустрије забаве у коју се одлази на добровољном принципу и за коју се плаћа улаз као и за сваки други вид комерцијалне забаве. Међутим, проблем се огледа у представљању оваквих простора као јавних, те преузимању модела истих од стране праксе у циљу редизајна формално јавних градских простора без обзира на њихово власништво. Транзиција дизнијевог концепта у град

The transition of the Disney theme park concept into the city

Са развојем постфордистичког града, правила и језик осмишљени за тематске паркове прелазе из субурбије у централне градске комерцијалне зоне у CAMENZIND

city, rules and language originally designed for theme parks moved from suburbia to downtown commercial zones where theme park rules were then adapted for a new culture of consumerism, thus creating a new identity for the consumer society. Parallel to this process, a new phenomenon in the form of Privately Owned Public Spaces – POPS, also emerged. In addition to this, in the second half of the twentieth century a new model was established, the model of public-private partnership, which aimed at improving quality of life, rethinking the existing mechanisms of urban public space management and creating new, different ones.

којима тематски паркови своја правила усклађују са новом културом конзумеризма, градећи тако нови идентитет потрошачког друштва. Паралелно са овим процесом, у САД-у настаје један нови феномен који се огледа у настанку јавних простора у приватном власништву (Privately Owned Public Spaces – POPS), сада не више у субурбији, већ у централним комерцијалним зонама. Исто тако, у другој половини двадесетог века долази до успостављања новог модела јавно-приватног партнерства окренутог ка унапређењу квалитета живота превасходно заснованог на редизајну и успостављању другачијих механизама управљања везаних за јавне градске просторе.

Privately owned public space

Јавни простори у приватном валсништву

Privately owned public space represents one of the most controversial concepts in modern urban planning. The concept implies a privately owned property that can be used as public under certain conditions and rules determined by the owner. This concept was developed at the time when local city authorities, with the best of intentions, tried to compensate for a deficit in public space by agreeing a contract with private clients concerning public use of their private piece of land, offering them in return the right to build additional space. One of the best known and at the same time most controversial urban planning programs based on the this concept was the 1961 Zoning Resolution program for the city of New York. According to the official records of the New York Department for City Planning, 503 public city spaces were created on privately owned lots during the construction of 302 new buildings of the total surface of 3.5 million square feet

Јавни простори у приватном власништву је један од најконтраверзнијих урбанистичких концепата. Овај концепт подразумева приватно власништво које је могуће јавно користити под одређеним условима и правилима која одређује сам власник. Концепт се развија у тренутку када локална власт, у најбољој жељи, покушава да надомести дефицит јавних простора на приватним парцелама кроз једну врсту уговора са приватним клијентом који заузврат добија право да изгради додатни простор. Један од најпознатијих, али и најконтраверзнијих, урбанистичких програма заснованог на овом концепту представља програм (Zoning Resolution) за Њујорк из 1961. Према званичним подацима Департмана за градско планирање града Њујорка (Department for City Planning) реализовано је 503 јавна градска простора на приватном власништву приликом изградње 320 зграде у укупној површини од 3,5

With the evolution of the post-fordist

КАМЕНЗИНД

Photo credit: David Shankbone

милиона квадратних стопа (cca. 35 ha).2 Харвардски професор Џеролд Кејден3 је у једној свеобухватној студији коју је радио заједно са градским институцијама и непрофитним удружењем за уметност нашао да се 41% ПОПС спорадично користи, док је велики број раније реализованих јавних простора или затворен или недоступан за коришћење. Све ово резултирало је амандманом којим је Zoning Resolution измењен редефинисањем карактера различитих простора (као што су: плаза -урбана, резиденцијална или отворена - аркада и др.) тако што су се наведени појмови преименовали у конструкцију

(cca. 35 ha)2. In a detailed study conducted in cooperation with the city agencies and a nonprofit art association, Harvard professor Gerald Caiden3 has discovered that 41 % of the privately owned public spaces (POPS) were actually used by the public, and only occasionally, while a large number of what were supposed to be public spaces were now either closed or inaccessible to the public. All this has resulted in the adoption of an amendment to the Zoning Resolution whereby the character of various spaces, such as: a plaza (urban plaza, residential plaza, or open plaza), an arcade, etc, have been redefined and renamed as 2 The Department of City Planning (DCP), Privately Owned Public Space: The New York City Experience, 2007b: para 2 & para 5, http://www.nyc.gov/html/dcp/html/priv/priv. shtml

2 The Department of City Planning (DCP), Privately Owned Public Space: The New York City Experience, 2007b: para 2 & para 5, http://www.nyc.gov/html/dcp/html/priv/priv. shtml

3 Jerold S. Kayden, J. "Lecture occupy Wall Street and Public Spaces," The Harvard GSD, n.d., http://www.gsd.harvard.edu/#/media/ occupy-wall-street-and-public-spaces.html

3 Jerold S. Kayden, J. "Lecture occupy Wall Street and Public Spaces," The Harvard GSD, n.d., http://www.gsd.harvard.edu/#/media/ occupy-wall-street-and-public-spaces.html CAMENZIND

“open space accessible to the public”4. With this amendment, the City of New York imposed limitations on the rules that private owners had been introducing concerning use, opening hours, and accessibility of privately owned public space. The amendment has reaffirmed that the essential characteristic of public spaces is that they should be permanently open for public use, regardless of their original ownership. On top of that, new designer solutions have been legally adopted with regards to public space management and control. However, regardless of this apparent affirmation of public accessibility to these spaces, everything else, including how the space is to be used, is still left for the owners to decide. Recent events around the Occupy Wall Street movement that took place in Zuccotti Park in New York have reopened the issue of public within the private, and have revealed a series of shortcomings in the legal framework regulating the public use of privately owned public space. Zuccotti Park was at the centre of the Occupy movement and all of the movement’s activities took place there, continuously, day and night. The activities included organizing a “horizontal” assembly of the Occupy movement, various free activities, sitting, standing, etc, but also something completely new in the form of an improvised camp inside the park. In doing so, Occupy activists weren’t breaching any laws. The existing city laws did not impose a time limit on the use of this type of

„јавно доступни отворени простор”.4 Град Њујорк је овим амандманом ограничио правила која су уводили приватни власници везано за начин коришћења, режим рада и доступност јавних простора у приватном власништву. Предметним амандманом потврђен је основни карактер јавних простора као перманентно отворених за јавно коришћење, без обзира на порекло власништва. С друге стране, легализована су одређена дизајнерска решења у погледу контроле простора. Дакле, без обзира на „афирмисање“ јавне доступности ових простора све остало је и даље препуштено власницима у погледу регулисања начина коришћења истих. Догађаји везани за покрет Occupy Wall Street у Цукоти парку (Zuccoti Park) у Њујорку су актуелизовали проблем јавног у приватном и показали низ недостатака регулативе која се односи на јавно коришћење простора у приватном власништву. Цукоти парк је у то време био центар Occupy покрета који је у том простору обављао све активности у континуитету током дана и ноћи. Ове активности су подразумевале организовање „хоризонталне“ скупштине овог покрета слободне активности, седење, стајање али и нешто сасвим ново, а што се односило на спавање у форми импровизованог кампа. У то време, Occupy активисти нису кршили ни једну регулативу: регулатива града није временски ограничавала јавно коришћење ових простора, а приватни власник Цукоти парка Bookfield Office Properties је ограничавао приступ само корисницима са скјетбордовима и бициклима. Међутим, и поред тога, власник Цукоти парка је у року од три недеље донео одлуку о новим правили-

4 The Department of City Planning (DCP), Privately owned public plazas text amendment (Adopted by City Planning Commission 09/19/2007, Adopted by City Council 10/17/2007), 2007b, http://www.nyc.gov/html/ dcp/html/priv/priv.shtml

КАМЕНЗИНД

ма коришћења која је подразумевала забрану камповања, лежања на земљи или клупама, коришћење врећа за спавање, одлагање и остављање личних ствари у парку, померање мобилијара и сл. Ову забрану власник је образлагао да се доноси у циљу омогућавања осталим корисницима, који нису Occupy активисти, да такође могу да користе овај простор. Аргументација власника Цукоти парка представља преседан и директно доводи у питање основно право на слободу окупљања и кретања у циљу јавног изношења политички различитих аргумената и ставова. Коначно, реакција власника Цукоти парка заснована на „демократским“ механизмаима се јасно смешта у механизам заповедања друштва надзора, сада измештеног из, друштвених институција за дисциплиновање много шире, у јавну сферу. 5На овај на-

The concept of public-private ownership The essence of the concept of public-pri5 Michel Foucault, Znanje i moc (Globus, Zagreb, 1994).

5 Michel Foucault, Znanje i moc (Globus, Zagreb, 1994). CAMENZIND

Times Square, New York (Photo: A. Bobic, 2008.)

Photo credit: Benson Kua

space, while the private owner of the Zuccotti Park, Bookfield Office Properties, only prohibited park access to users on skateboards and bicycles. Within three weeks, however, the owner of the Zuccotti Park had abruptly decided to introduce new regulations concerning the use of the park, which included a ban on camping, lying on the ground or on the benches, using sleeping bags, disposing of and leaving personal things inside the park, moving park equipment and furniture around, and so forth. The owner tried to justify the introduction of the new ban by saying it was aimed at making other users, who are not Occupy activists, able to use this public space as well. The Zuccotti Park owner’s explanation represents a precedent and directly jeopardizes basic human rights such as freedom of gathering and freedom of movement as part of a public expression of politically different positions and stances. Ultimately, the Zuccotti Park owner’s decision was founded in the existing ‘democratic’ mechanisms that are clearly control mechanisms for a society of surveillance, where the surveillance has been transferred from the correction institutions to a much wider context for a public space 5 . Private ownership has thus imposed itself once again, with the approval of city authorities, as the final arbiter in deciding which users are desirable of their privately owned space, regardless of the fact that the space is intended for public use.

vate ownership with regards to public space management and maintenance is reflected in the idea of the Business Improvement District (BID). The idea of a BID was created in early 60s, first in Canada and then in the US, after which it quickly spread to Great Britain and Europe, basically to all the most highly developed countries with a market-oriented economy. In terms of ownership, BIDs represent a public-private partnership, under which private corporate owners pay additional taxes to the city authorities. In terms of space, BIDs are limited to the commercial zones of the city, accompanied by apartment buildings that are particularly attractive to city inhabitants, most often located in the city centre. Professor Zukin stresses that Business Improvement Districts are basically about privatizing “public goods attrac-

чин, приватно се поново поставља као арбитар, уз сагласност градских власти, у смислу сопствене процене кога и када жели као корисника на својој територији, без обзира што иста има карактер јавног коришћења. Концепт јавно-приватног партнерства Концепт јавно-приватног партнерства, тежишно везан за управљање и уређење јавних градских простора огледа се кроз идеју Business Improvement District (БИД). Идеја о БИД је настала још почетком '60-их прошлог века, прво у Канади, односно САД да би потом веома брзо стигла у Велику Британију и Европу, те најразвијеније земље снажне тржишне оријентације. У власничком смислу БИД представљају јавно-приватно партнерство које се заснива на плаћању додатних пореза граду најчешће од стране приватних корпоративних власника. У просторном смислу БИД су ограничени

КАМЕНЗИНД

tive to city inhabitants”6, while securing political independence through financial autonomy by making an economic investment and paying additional taxes to the city. In practice, this concept is realised by creating a public space’s identity that will meet marketing and business needs, usually by applying an aesthetics and a narrative that have little to do with the city’s real character and history, and by creating places subject to intervention and exploitation. Professor Jerry Mitchell 7affirms that over 75% of BIDs promote consumerism, some 50% invest in park furniture and green surfaces and the maintenance thereof, while a mere 6% get involved in social activities such as providing care for the homeless, youth aid, and training for new careers. One of the best known BIDs in the world is the Times Square in New York. The transformation of the Times Square began in the early 1970s and has continuously lasted to this day. The transformation of the Times Square has been implemented through a combination of changes introduced in design and in POPS regulations concerning the use of public space. Beside establishing new rules, the newly transformed New Times Square has also established a “new” code of ethics, which, as professor Kristine Miller 8 points out, has not evolved in the direction of a

на део града превасходно комерцијално оријентисаних зона, заједно са стамбеним целинама, нарочито атрактиваних за становништво, које се по правилу налазе у централним градским језгрима. Професорка Зукин истиче да БИД у основи приватизује „јавна добра која су атрактивна градском становништву“6, а политичку независност обезбеђује кроз финансијску аутономију која се огледа у економском улагању и плаћању различитих додатних пореза. У пракси се ово реализује кроз креирање идентитета јавног простора према потребама маркетинга и бизниса, најчешће естетички и наративно без велике повезаности са карактером и историјом града, те места која су предмет интервенција и експолоатације. Професор Џери Мичел 7наводи да више од 75% БИД промовише конзумеризам, око 50% улаже у урбани мобилијар и зеленило, односно одржавање, док је само њих, око 6% укључено у сферу социјалних активности као што су брига о бескућницима, помоћ младима и обука за нове послове. Један од најпознатијих БИД на свету, налази се у Њујорку на Times Square. Преображај Times Square, почео је још раних ’70-их година прошлог века и траје континуирано до данас. Трансформација Times Square је извршена кроз комбинацију дизајна са изменом одређених прописа (POPS) везаних за јавне просторе. Тако трансформисан New Times Square, сем нових правила, успоставио је и „нови“ морал који, како професорка Кристин

6 Sharon Zukin, "Learning from Disney World," Urban Design Reader, Steve Tiesdell & Matthew Carmona, eds. (Oxford, Architectural Press.), 2006: 134. 7 Jerry Mitchell, "Business Improvement Districts and Innovative Service Delivery," The City University of New York, NYC, 1999, http://www.mrsc.org/artdocmisc/mitchellbid. pdf

8 Kristine F. Miller, Designs on the Public (Minneapolis, University of Minnesota, 2007).

Милер 8 аргументује, није ишао у правцу фамилијарно-пријатељског псеудоокружења, већ супротно, постао је место на коме су, присутне слике експлоатације женског тела и текстуални садржаји са елементима насиља. Трансформација није донела нови квалитет за локалну заједницу, већ су јавни интереси постали подређени интересима крупног капитала. Комерцијализација јавних простора нужно је довела до неформалне приватизације истих што има за последицу сегрегацију јавне сфере у односу на економски статус појединаца.

pseudo-family-friendly environment, but rather has become a place where images of exploited female bodies and texts with elements of violence are prevalent. The transformation failed to bring a new quality to the local community. On the contrary, public interests have become subordinated to the interests of capital. Commercialization of public space has inevitably led to its informal privatization, and ultimately, brought about a segregation of the public sphere decided by individual citizens’ economic status.

Закључак

Tensions between the public and the private domain have always been a trademark of big cities, creating a public sphere that has until now been able to produce social and cultural innovations. However, due to corporate globalism and consumer culture, today we are witnessing the balance being silently tipped in favour of the private. The private is imposing itself as public, with its own rules of use, instant entertainment consumption and money spending, and the public sphere is managed by people who do not have a clear idea of the identity and needs of its users. Its is possible to achieve sustainable development of local communities, quality of life, and economic prosperity side by side with private business, if and only if a clear control exists over the expansion of private capital in the domain of public space, and if limitations are imposed on the private capital in such a manner as to comply with the interests of the local community, whereby public space is treated as a thing that exists for the common good. In practice, this implies introducing legislature whereby public interests would be additionally protected - the interests of society, local community and the individual inhabitants – by enjoying free use of public space.

Conclusion

Градове су до сада карактерисале тензије између приватног и јавног, ставарајући на тај начин јавну сферу која је све до сада била способна да ствара друштвене и културне иновације. Данас је међутим, захваљујући корпоративном глобализму и конзумерској култури, дошло до тихе преваге на страну приватног, тако што се приватно намеће као јавно са својим правилима коришћења и конзумирања инстант забаве и потрошње, организујући на тај начин јавну сферу као организовану гомилу без јасне представе о заједништву. Одрживи развој заједница, квалитета живота, али и економског просперитета могуће је остварити заједно са приватним бизнисом, само и само, уколико постоји јасна контрола експанзије приватног капитала у јавном простору, те његово ограничење у складу са интересима локалне заједнице и третирања јавног простора као јавног добра. Ово у пракси подразумева увођење легислативе којом би се додатно заштитили јавни интереси, како друштва и локалне зеједнице тако и појединца, у погледу слободног коришћења и уживања у јавном простору 8 Kristine F. Miller, Designs on the Public (Minneapolis, University of Minnesota, 2007).

КАМЕНЗИНД

као јавном добру. Слободно тржиште и право на приватну својину ни на који начин не могу да суспендују владавину права изведену из општег друштвеног уговора и међународних конвенција у сфери људских права. У контексту тога, изведено из начела Џон Стјуарт Мил-а у трактату „О слободи“ да „свако је друштву само утолико одговоран за своје понашање, уколико се то и других тиче“9, односно „животу човека даје вредности то, што други људи морају да се према њему у својој слободној радњи ограничавају“10, могуће је извести закључак да је нужно успоставити правила заснована на бази закона и правилима која успоставља јавно мњење, у циљу заштите индивидуалних и друштвених грађанских права и слобода, али и применити основно право на самозаштиту, на основу којег човечанство, појединачно или колективно, има право мешања у слободу акције сваког од својих чланова. Јавни простори, не само што су места на којима је могуће захтевати остварење наведених права и слобода, већ су сада и предмет борбе, што их несумљиво ставља у сам фокус савремених пракси и теоријских платформи као никада до сада.

Liberal market economy and the right to private ownership should in no way have the power to suspend the rule of law derived from both the social contract and international human rights conventions. Applying John Stewart Mill’s principle that “in a society, every man is answerable for his behaviour in as much as it concerns others”, and that the “life of a man gains value, among other things, from the fact that other people must limit themselves and their free actions in accordance with him”9, taken from his treaty “On Liberty”, in reference to this, it is to be concluded that it is necessary to determine rules based on law and on the public opinion to protect individual and collective citizens’ rights and freedoms.10 It is also necessary to adhere to a fundamental right to self-protection, according to which mankind, both as a sum of individuals and as a collective, have the right to interfere with the freedom of action of each of its members. Public places, in addition to being places where it is possible to demand and exert the said rights and freedoms, have now also become an object of dispute, which puts them at the very focus of contemporary practices and theoretical platforms, as never before.

9 Dzon S. Mil, O slobodi, Kralj Petar I Karadjordjevic, prev. (Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu), 2007: 14.

9 Dzon S. Mil, O slobodi, Kralj Petar I Karadjordjevic, prev. (Beograd, Pravni fakultet

10 Ibid., 2007: 10.

Univerziteta u Beogradu), 2007: 14. 10 Ibid., 2007: 10.

CAMENZIND

ЧЕТИРИ ДУХА

FOUR SPECIES

Пол Курион

by Paul Currion

Савамала је део града кроз који се пролази. Таксији, трамваји, камиони и возови овамо уђу и изађу што је брже могуће да смање ризик од упадања у једну од десет милиона рупа у Карађорђевој улици. У Савамали само две ствари стоје у месту: зарђали бродови заглибљени у муљу Саве, празних утроба кроз које кошава, као на фрули, свира старе мелодије; и уклете напуштене зграде. Када и последњи посетиоци напусте ноћне клубове као путници који се спасавају са Титаника, и докопају се таксија који их чекају као колутови за спасавање, улице Савамале остају пусте. Тада њима загосподаре духови Савамале. Три их је.

Savamala is a place that you pass through. Taxis, trams, trucks and trains all come in, go out, quick as they can, unwilling to risk becoming marooned in one of the ten million potholes of Karadjordjeva. Only two things stay in one place: the drunk and rusted ships squatting in the mud of the river Sava, hollowed out like flutes, the wind playing old tunes through them; and the buildings that haunt the streets. After the crowds roll out of the clubs – like passengers on the Titanic, into taxis waiting like lifeboats – the streets are empty except for these three species of ghosts.

САВАМАЛЕ O F G H O S T

КАМЕНЗИНД

The Geozavod building is impressive, a neo-baroque masterpiece, but what's more impressive is what Geozavod is not. The “Bivsa zgrada Geodetskog zavoda” – the former building of the Geodetic survey – an ex-building, a Monty Python sketch drawn on an architectural scale. It is the defining presence of the area by the fact of its absence; if Savamala is a butterfly, then Geozavod is the pin that holds it to the board. It's like an angry grandparent who doesn't want to take part in organising the slava, but complains the whole day. This is Savamala Past. Through the alchemy of gentrification, the warehouse formerly known as Celik has been converted from a warehouse into... a warehouse. Mikser House is the tough end of the recent changes in Savamala: the hostile takeover of unused space, the permanent occupation of the old by the new, the sampling and remixing of urban space. It's a brave attempt to show Savamala what it could be, if only it forgot about the reality of postwar post-sanctions post-crash Belgrade, if only it tried a bit harder. This is Savamala Present. The Spanish House – surely the loneliest building in Belgrade – is a kind of border crossing. On one side, the clientele tend to the late teens, early twenties; once you've passed under Brankow Bridge, the ages, the budgets, and the stakes get higher. If you continue along the waterfront, you continue into the future, where Sou Fujimoto and Zaha Hadid are the names to check. Beton Hala is a permanent architectural competition, waiting for the right globalized design shop to sew the riverside back onto the city. This is Savamala Yet to Come. Savamala deserves its own psycho-geography, to excavate the layers of the city. We would explore the lagumi that undermine the foundations of the entire

Зграда Геозавода импресивно је ремекдело необарокног стила. Али оно чиме ова зграда тек импресионира је све оно што она није. Такозвана “бивша зграда Геодетског завода” је зграда која то више није; сада је као неки исечак из монтипајтоновског колажа, само архитектонске величине. Ова зграда постала је симбол целе Савамале, и дефинише је, иронијом судбине, управо својим одсуством. Ако би Савамала била ретка врста лептира, онда би Геозавод био игла прибадача која га држи закаченог у колекцији. Ту је, као неки деда који не би да се ангажује око припремања породичне славе али зато има сто примедби. То је дух Савамале каква је некада била. Специјалним алхемијским процесом гентрификације, магацин које се некада звао Челик потпуно је преображен у... магацин. Зграда Миксер Хоусе сведочи о дебљем крају недавних промена у Савамали: о агресивном преузимању некоришћеног простора, вечитој окупацији старога од стране новог, о еклектичком одабиру фрагмената из постојећег да се створи мешавина новог урбаног простора. Ово је храбар подухват, а циљ му је да Савамали покаже шта би она могла да буде само када би могла да заборави на стварност послератног послесанкцијског послебомбардованог Београда. То је дух Савамале каква је сада. Шпанска кућа, вероватно најусамљенија зграда у Београду, представља неку врсту граничног прелаза. На потезу у Савамали где су кафићи и клубови, клијентелу до Шпанске куће већином чине адолесценти или студенти, а од Шпанске куће, када се прође испод Бранковог моста, годишта, буџети и амбиције расту. Даље шеталиштем, уз реку, стиже се у будућност, а тамо се налазе два имена на која треба обратити пажњу. Соу Фуџимото и Заха Хадид. Бетон Хала поприште је сталног надметања међу архитектама. Чека једну радионицу глобалног дизајна, ону праву, CAMENZIND

city, maybe stretching as far as Gardos tower (depending on your tolerance for conspiracy and romance). We would ride the glass elevator up to the bridge, over the weekend fishermen lining the Sava and casting sideways glances at all non-fishermen. Instagram is insufficient: we need time-lapse videos that work on geological time. We need all this because Savamala is doomed.

која ће јој коначно зашити реку назад на град. То је дух Савамале која тек долази. Савамала завређује једну личну психогеографију, да се ископају њени дубоко затрпани урбани слојеви. Истраживали би се лагуми које цели град има уместо темеља, а који се простиру можда све до гардошке куле (у зависности од тога колику количину теорија завере и романтике можете да поднесете). Возило би се стакленим лифтом горе до моста, високо изнад викенд-пецароша што, поређани из Саву, попреко гледају на непецароше. Инстаграм не би био довољан: био би потребан тајм-лапс видео снимак који прати геолошко време. А све је ово потребно јер Савамали истиче време. Сваке године, Косанчићев Венац све више полако клизи ка реци, вукући са собом Саборну цркву, околне кафане и све остало, доле, ка Карађорђевој улици. Исто тако, свакога пролећа река Сава надође и излива се преко својих обала све док оне не попусте. Кад би јој се само указала прилика, покуљала би и по оближњим улицама као да је сам Ноје насред Карађорђеве улице у барци чека. Све што ће на крају остати од Савамале, притиснуте тако двама силама природе, биће њени духови. Савамала као Помпеји. Али да се вратимо Геозаводу и 2012. години, години када је у овој згради одржан годишњи Октобарски Салон. У каталогу нашег рудника ликовних уметности писало је да зграда „није ни празна нити затворена за јавност, већ да активно по тачкама спаја простор између овде и тамо, између тада и сада”. Ово је само напола било тачно: Геозавод спаја некада и сада управо зато што јесте празан и затворен; и служи нам као подсетник да ће нас овакве зграде све надживети. Можда сам прави дух Савамале управо ја сам, са својим привремено јој поклоњеним присуством што нестаје са првим зрацима сунца над Савом.

Each year, Kosancicev Venac rides further down the hill, the slopes of Kalamegdan slipping slowly away towards the river, bringing the cathedrals and the kafanas and everything else down on Karadjordjeva. Each spring the River Sava swells with water, pushing at its banks until they give way; and when it has the chance, it will race into the streets as if Noah himself was waiting in an ark on Karadjordjeva. When Savamala is finally flattened between these two forces of nature, all that remains will be the ghosts; Savamala as Pompeii. Let's return to Geozavod one more time; back to 2012, the year that the annual October Salon was held in the building. The brochure for this artistic minefield announced that the building was “not empty or closed up, just actively connecting the dots between here and there, then and now”. They were only half right: Geozavod connects then and now precisely because it is empty and closed up; it reminds us that these buildings will outlive us all. Maybe I am the real ghost of Savamala, a temporary presence that disappears when the sun rises on the Sava river.

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

КАМЕНЗИНД

This issue was made possible with the help of:

and Hannes Mayer, Axel Langer, Markus Joachim, ETH Baubibliothek, Udo Thรถnnissen, Prof. Andrew Peacock, Ljubica, Marko Sauer, Tec21, Anna-Lena Walther, Luca Fontanella, Nicolas Grandjeau, Benjamin Grimmiger, Christoph Rosetti, SIA-Rechtsdienst, Susanne Rock, Mechthild Humpert

CAMENZIND

ISSN 1663 - 3350

9 771663 335006