Oduvek
sam
hteo
da
budem
pisac...
...a u stvari,
jedino što sam stvarno hteo
je da vidim svoje
ime na knjizi.
Srećom, sad kad sam malo odrastao,
shvatio sam da postoji prečica.
Podignem flomaster,
uzmem marker u ruke
bilo kakvu pisaljku
I eto imena na knjizi…
I ne samo to,
mogućnosti su beskonačne.
Eto imena i na zidu,
na prozoru, izlogu, bilbordu
na nečijim kolima,
gde god poželim…
A nema tog mučenja i patnje
koji dolaze sa pisanjem…
mreža mojih tragova
može uvek da se prati lako
dovoljno je pratiti trag crnih nalepnica i potpisa po gradu
ostavljao sam ih svuda, strastveno
kao što neko pali cigaretu
misleći da je to dobro.
Da tako ostavljam značajan trag iza sebe.
Obeležiti ta mesta, recimo, na mapi grada
Povući linije između tih tačaka, kao u dečijem časopisu
Da izroni mreža iz sveg tog
Haosa ulica, reka i šina, i to je
pa… deo mene, valjda.
Kako je to samo bilo naivno…
Sad sam mnogo iskusniji.
Sad se trudim da uklonim sve tragove.
Da izbrišem svaki nagoveštaj da sam negde bio, da sam prošao, da me ima…
Plašeći se da sam prethodnim potezima samo se previše otkrio.
ogolio i pojačao slabosti.
Nadam se da sam barem na prelazu
između ta dva stanja…
potpuno geometrijskog i unapred isplaniranog,
i ove nejasne smese koja sam postao…
Bar u jednom trenutku
bio nešto zanimljivo.
Pretresajući sopstvene arsenale,
usled pojave simptoma koji po dosadašnjim iskustvima nose period nesigurnosti
ili čak i ciklus koji u naletima kao vetar prosipa strah i slabost svuda po meni
nisam uspeo da nađem jako uporište
na mestima koja su to do sad garantovala.
Ovim mislim na svoju zanesenost mišlju da imam šta da kažem i bezbrižno igram ulogu klovna, zabavljača...
Iz ovoga sledi moja preokupacija pisanjem,
jer i posle svega ĹĄto pretresanjem mogu da izdvojim kao vrline,
a kako mi sujeta to nalaĹže filtriram u stvari koje su jedinstvene za moju pojavu u okolini...
kada takvu selekciju napravim, na kraju tog filtera ostaje pisanje.
Kao moja sposobnost,
osobina kojom se istiÄ?em iz mase.
Crni ožiljci na belom.
'nuff said
Belo je tu samo površina, na kojoj crni tragovi ostavljaju sve...
Velika bela površina, ništa je drugo do praznine...
Crno je značenje prekoputa kog je samo
veliki zjapeći horor.
Prijatelj mi je jednom rekao.
Nema to veze sa uglovima, skretanjima iza ćoška... izlomljenim putanjama.
To ide u koncetričnim krugovima. Kao kamen bačen u vodu, prvo napravi krug oko sebe.
Krug koji se širi, pa za sobom povuče još nekoliko prstenova...
Kada jednom krene, nema zaustavljanja, i to je dodao na kraju.
To ti dođe kao nagrada za strpljenje.
Bila je zima.
Nešto što je izgledalo kao početak kraja za mene,
Kraj je zvučao dobro u poređenju sa onim što me je čekalo na svako paljenje svesti.
Ležao sam u snegu nedovoljno pijan da me ne bi bolelo. Da bi me bolelo dupe.
Pljunuo sam žvaku krvi i sluzi iz ugla usana,
a jedna žvala je razvukla viseći most između prljavog snega i mene.
Svi hoće da budu spaseni.
Nije to samo stvar verovanja.
Svako od nas je usamljen.
Izgubljen.
Pa samo proporcionalno uporedite činjenice –
svi užasi ovog svemira...
Pravo pitanje je –
ako čoveka udari auto dok prelazi ulicu
kad zastane da se prekrsti zbog pogleda na crkvu u blizini,
pitanje je da li je poslednjim praskom svesti pre fatalnog udesa,
taj nesrećnik video ispružene ruke božanstva čiji je hram pozdravljao,
ili je poslenji impuls moždane aktivnosti bio u znaku proklinjanja i besa zbog sopstvene gluposti?
A bilo je i dobroga u svemu tome.
Da nije, verovatno ne bi bilo ništa.
Sve ovo bi bilo ništa.
Strahovi su se pretvorili u strasti.
Bila je zima, kažem, ali da je bilo leto ne bih imao problem da zagazim duboko u visoku travu,
strah je postao strast, kažem, a ja sam pre imao taj strah od zmija.
(sledeće tri strane bi trebalo da budu urezane a ne napisane..)
Zagrebi koru,
ubodi tako duboko
da se celo drvo osuši od tih ožiljaka.
Sada nosim nož, umesto markera
urezujem svoje ime u sočno I smrdljivo drvo u parku,
nadajući se da ću mu zadati ozbiljan udarac.
Jedva
Ä?ekam
da
se
dokopam
piĹĄtolja
Miris truleži i mokrog lišća se podiže. Osećam kako se na svaki ubod srce suši iz sredine...
a opet, jedan deo mene se nada i da će preživeti
Ovo je savršena prilika za ostvarenje sna, zato igraj.
Igraj, dođavola, po izlomljenim ritmovima unutrašnjeg monologa.
Igraj pičko
Igraj!
Pretresajući sve čime vladam,
Pokušavam da smirim svoj uzburkani karakter
i nemirnu glavu koja traži dokaz da postoji razlog
što nešto uopšte pokušavam da radim.
Osim što jedem i obavljam još neke radnje za koje nikad nisam pomislio
da ću morati da ih proveravam u njihovoj biti.
Fleke i pege brazdaju površinu kao krateri meseca.
Sa svakim skokom po toj površini,
Odapinje se po jedna nit, tanana i klizava,
prati svaki pokret unutar nekakve sluzave geometrije.
I kako se igra nastavlja, teške i drhtave zavese mesa
igraju kao da ključaju iznad nekakve nejasne mase koja se podiže u velikim galopirajućim mehurima.
I njeno meso, gotovo svedeno na vlakna,
zavlači se u šupljine među zubima,
Pomalo gumeno i žvakasto, ali uvek sočno
želja koja tinja čitavim spletom naših tela
kuca u jednom zajedničkom ritmu baleta,
Svaki poskok koji počinje u njenoj utrobi, nastavi se talasom na mene i podigne me u visinu, sa koje se spustim još jednim ugrizom...
Bilo je skoro kao u snu.
Pomalo nejasna slika pred očima,
koja se trudi da se prikaže i sakrije u isto vreme.
mozak je prebirao nekakvu organsku masu, nekako izmešanu i sasvim novog poretka
parčad mesa, ljubičasti kožni delovi, nešto što je izgledalo kao sluzava tvorevina
Bilo je još teže skloniti pogled odatle
Izgledalo je kao prikaz genocida, ofarbani dokument iz rata.
Umotano u najlonske kese.
I sve to, okovano ledom.
Pa sam stajao tamo neko vreme zadubljen.
„Mogu da uzmem krupne komade tune, pa da ih sve onako poredjam... Vidi ovo pakovanje... vidi ĹĄta sve tu ima... a pazi cenu... ju-hu, jesi tu...“
Odvratno. Ti si monstrum. Pomislio sam.
Rekao mi je taksista da sam lep.
Prolazio sam pored mesta gde taksisti bleje,
i sapleo sam se...
zamalo da padnem
Rekao mi je:
pazi lepi...
Ja nemam toliko zanimljivih stvari da kažem, nemam mnogo toga da ispičam.
Ja nemam toliko da kažem, nemam šta da ispričam.
Ja nemam šta da kažem.
Nemam.
Nema.
Ne.
The world
may be round
but words
are
trapped
in squares.