Sasvim sasvim

Janko Međedović

Danilo Stojić

SASVIM SASVIM

Klub Ljubitelja Izgleda Čilea Beograd, 2015.

SASVIM SASVIM Janko Međedović Danilo Stojić

Naslov originala Je reçois mon fusil retour izdaje

Multimedijalni klub Izgradnja Užice, 2015. za izdavača Marko Tešović ilustracije Ranka Piffoux Janko Međedović Gou Wu Sui Danilo Stojić štampa Neopress design & print, Subotica tiraž 200

Ilustracija na koricama Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Lula Vučo Une atmosphère du printemps et de jeunesse, 1930.

SADRŽAJ

Roštilj u Vladivostoku

5

Dvosmislena osećanja

21

Čarobni novčanik

34

Dva kamermana

36

Preduzeće F

72

Sabor Pravoslavne i Katoličke crkve Ali tvoje reči su me pokrenule

77

92

A sada je obliveno pravom krvlju

110

Želim da imam najbedniju sudbinu

111

VISION

Bio jednom jedan Eugene. Živeo je u šupi, gde je bilo jako mračno. Noću je slušao vriske iz šume, a danju je radio pomažući majci u spravljanju ajvara. Otac mu je bio alkoholičar i noću je dolazio a njegovu šupu. Pitao je: “Zašto sove laju, kad je mesec pun?” A onda, skidao bi njegove prljave, radničke pantalone, psujući i uživajući u izrazu lica njegovog sina. Eugene je plakao, ali je gutao suze. Ocu nije moglo ništa da promakne. Prdeo je i podrigivao. Uobičavao je da krši prste na veoma neuobičajen način. Eugene je bio užasnut zvukom krckanja njegove hrskavice. Povraćao je, a otac ga je tukao.

U sred noći, kad bi otac izašao iz šupe, Eugene je odlazio u šumu. To je bilo njegovo doba dana. Devojka je bila pregažena bagerom. Eugen nikako nije mogao da odvoji oči od njenog leša. Te večeri kad ga je pronašao, pomislio je da konačno ima nešto svoje. Uzeo je slabašno telo u svoje ruke i odneo ga do reke. Mirisao ga je i plakao.

Leš je mirisao na tugu. I na pivo. “Zalazak sunca,” pomisli Eugene. Tad ga je pronašao Šumski Divljak. “Probaj ga,” rekao je, “i nemoj se plašiti.” Iz čiste pakosti, Eugene odbi da posluša. Talas. “Ništa više ne postoji,” pomisli Eugene, “i ovaj put ne moram. Kasno je sad.”

7

Otac. Tog dana je dobio posebno surove batine.

Njegove rane su plakale krvlju. Ne mogavši da dođe do vazduha, samo se opružio na krevetu. Najednom, krevet pođe. Kotrljao se niz padinu. Došao je do ivice, onda je Eugene povratio. Začu se grmljavina.

8

NONSENS

Psalm Mist-Nova Engleska 164-8.

Prečasni otac Particulare stigao je u Psalm Mist rano ujutro na dan 6. septembra, u kočiji koja je bila sagrađena od ljudskih kostiju. Kočija je bila ponos Bostonske crkve. Bostonski kardinal dobio ju je na poklon lično od Pape, kao nagradu za uspešno istrebljivanje jeretika u Novom Svetu. Prečasni otac Particulare uživao je ugled najboljeg sudije bostonskog okruga i bio je jedan od retkih koji je imao privilegiju da se vozi kočijama. Miris užeglog ljudskog mesa koji nikad nije napustio kočije pričinjavao je svešteniku posebno zadovoljstvo.

Prečasni otac izađe iz vozila, duboko zagazivši čizmama u blato koje je prekrivalo nekaldrmisane ulice.

Kužna magla ispunjavala je gradić. Kroz maglu, Particulare je mogao da vidi uplašene, pogrbljene prilike ljudi koji su ga sa zebnjom gledale. Podsećali su ga na srne, koje čekaju da budu ulovljene. On se uputi ka Gradskoj kući, koračajući pažljivo, da ne bi isprljao svoju bogatu odoru.

Njegovo dostojanstvo predstavljalo je izvor njegove snage, to jest, snage Hrista koja je kroz njega delovala. Stigavši pred zgradu sa zadovoljstvom je primetio da su se na krovu Gradske kuće nalazili postavljeni kočevi sa ljudskim glavama nabijenim na njih. Pretpostavljao je da su to ili razbojnici, ili još gore, oni koji su hulili na Gospoda. Particulare 9

je znao da su njegovi prethodnici obavljali dobar posao u ovom prokletom mestu.

Pred vratima je čekao gradonačelnik, spodoba po imenu Spine Less. Čovek je ličio na crva, glave uvučene u ramena, pogrbljen, nervozno je trljao sitne, debele ruke i treptao. Jedva je čekao da padne na kolena pred slugom božjim i poljubi mu ruku. Zatim je podigao svoja kriva leđa i rekao: “Kako ste putovali, Vasa Svetosti?” Particulare iskrivi usta u smešak koji je mnoge grešnike progonio u snovima do kraja života, obično ne mnogo dugog posle susreta sa njim. Ali bolnog sigurno. Sveštenik šutnu gradonačelnika i ovaj završi u gomili konjske balege. “Put je bio sasvim dobar,” odgovori on i uđe u zgradu. Za njim je trčkarao kočijaš, noseći poveću gomilu prtljaga.

Particulare zaustavlja jednog od majordoma i prezrivo mu se obraća: “Odvedi me u najbolju sobu. Neka me niko ne uznemirava.” Tresući se od straha, majordom posluša. Sveštenik je ušao u sobu, a za njim kočijaš, koji je prtljag spustio kraj velikog stola, a zatim bojažljivo pružio dlan ka njemu, nadajući se nekom novčiću. Neverovatno brzim pokretom, Particulare izvuče mač iz odore i odseče mu ruku. Vršiteći, kočijaš se izgubi u hodniku. Sveštenik zadovoljno oliza krv sa oštrice. Zatim zatvori vrata i umorno sede na prostrani krevet. Zagnjuri glavu u šake. Potom kreće da raspakuje stvari. Sa posebnom pažnjom izvadio je pribor za mučenje i okadio ga na zid. Zapalio je vatru u kaminu. Senke u prostoriji se produžiše. Smirenog i spokojnog izraza lica, Particulare počinje da pleše.

Beše proleće i Pliancy Portishead trči šumom.

Peva. Vazduh treperi od njenog zvonkog glasa, širi ruke ka drveću u ushićenju. Retki sunčevi zraci se probijaju kroz krošnje i češljaju joj butine. Ona se smeši, počinje da igra 10

u zagrljaju medveda. Najednom, iz šume izlazi jelen, ljubomoran. Bio je to Rogati, kralj krda. Pliancy se zaustavlja i pruža svoju malu šaku ka njemu, dok drugom drži medu za ruku. Ponosita životinja prilazi i Pliancy ga blago miluje. Bezbrižna u svojoj radosti, ne primećuje poglede žena Psalm Mista, koje su je posmatrale razrogačenih očiju, bezbedno sakrivene u žbunju, gde su se predavale zabranjenim ljubavima.

Particulare je u Bibliji presovao ljudske uši. Do sada je posedovao stopedesetšest pari. Čak se i Papa zainteresovao za njegovu bogatu kolekciju i bio je spreman da mu ponudi veliku svotu novca da se zbirka nađe u Vatikanu. Particulare je uživao da je lista, sa zadovoljstvom se sećajući trenutaka kad je skidao uši sa grešnika. Trenutno je zbirci mogao da se divi paroh Psalm Mista i Particulare mu je blagoglagoljivo pričao istorijat bivših vlasnika ušiju.

Paroh po imenu Half Cocked kome je crkveno ime bilo Fullcocked, bio je oduševljen. Očima je prosto gutao starijeg sveštenika. “Mislim da je vreme večeri. Da li biste bill moj gost večeras?” upita Particulare. Pošto se paroh složio, Particulare posla po glavnog kuvara. Kada se čovek pojavio, on naruči trinaestogodišnjeg pečenog dečaka. Kuvar se izgubi u kuhinji iz koje počinju da dopiru mirisi pečenog ljudskog mesa.

Beše leto i Pliancy je trčala poljanom, a cveće je nicalo pod njenim nogama, vrišteći. Došla je do potoka i umila se hladnom vodom. Pastiri su je sa zanimanjem gledali.

11

Bilo je popodne kad je gradonačelnik Spine Less bio pozvan kod Sudije. Particulare mu naloži da mu što sažetije ispriča razlog zbog kog je je on čak iz Bostona morao da dolazi u ovu rupu od grada. “Pa vidite, Vaše gospodstvo,” reče Spine Less dok mu je glas drhtao od straha, “ona je veštica, sasvim sigurno.

Može da gospodari životinjama. Sumnjamo da upravlja i vremenom. Živi sama. Tumači Sveto Pismo drugačije od sveštenika. Neki od naših građana su počeli i da je slušaju.

Mislili smo da, ako je spalimo... možda ne bi bilo dobro.

Veliki Sudija kao Vi, znaće šta da se radi...” Particulare se zamisli. “Gde je ona?” upita. “Uhapšena. U podrumu je.”

Na Particulareovu naredbu, gradonačelnik ga povede do devojke. Zauzvrat, sudija mu upropasti život.

Proleće nikad nije stiglo u Psalm Mist.

12

POVRATAK AMIŠA

Bio je lep i sunčan dan. Amiši su se vratili rano izjutra. Ceo grad je bio u strahu i izgledalo je da nema izlaza.

Stanovnici su se pred zoru povukli nazad u svoje sobe, izbezumljeni od užasa. Čekali su da im se neko obrati. Deca su drhtala od zime, a Amiši su bili spremni da izađu u polja.

“Možemo li napolje?” upita mala Kendi mamu.

“Ne srce. Ne danas…”

Amiši su sadili luk, a malo kasnije i šargarepu.

Brisali su znoj sa čela. Građani su isčekivali bilo šta što bi ih spasilo užasne agonije. Ulice su bile prazne, a putevi do grada pusti. Po njima su leteli papiri i poslednje novine koje su izašle za ovaj okrug. Sve je nosilo istu vest: BEŽITE!!!

BEŽITE!!!

Amiši su napravili pauzu, koju su iskoristili za molitvu. Marta uzima malu Kendi u naručje i šapatom se obraća mužu: “Da li će bar decu poštedeti?” Tom zabrinuto gleda kroz prozor i uzdiše.

Amiši su postavili ručak, posle toga trebalo je da zajedničkim snagama izgrade nov ambar. “Ne mogu više!

Ne mogu da izdržim!” vrištala je u histeriji Semi Džo. Ona trči po kući i obara posuđe. Tom je konačno hvata i stiska je čvrsto ali nežno, u naručju. Blago je mazi po kosi jednom, 13

a briše joj suze drugom rukom. “Smiri se dušo. Moramo izdržati, moramo…” Mala Kendi počinje da plače, suze joj se mešaju sa suzama njene majke.

Amiši završavaju konstrukciju ambara, žene donose vodu i ubrzo zalazi sunce. Građani se pripremaju za mrak. Najhrabriji izlaze napolje da zakucaju vrata i prozore.

Semi Džo čuči u ćošku, oči joj uplašeno lete po očevoj silueti koja se iscrtava ispred prozora. Svakog trenutka očekuje da ona nestane.

Amiši se spremaju za večeru. Procenjuju kakvo će biti vreme sutra, i nestrpljuju za vrućom projom. U gradu, nijedno svetlo nije upaljeno.

Amiši ležu u krevete i gase svoje fenjere. Marta uspavljuje malu Kendi i Semi Džo, a onda, i sama iznurena, usni kraj njih. Na dovratku se pojavljuje Tom. Oči su mu prepune tuge i bola. On neće dozvoliti da njegovi voljeni više pate. Napunio je pušku i oprao zube. On puca i plače.

Prvo u Martu, a zatim u Semi Džo. Mala Kendi se budi, ali je metak vraća na jastuk. Tom prilazi prozoru želeći još jednom da vidi zvezde, ali zaboravlja da su prozori zabarikadirani. Dok su mu se udovi tresli, Tom ispušta uzdah olakšanja i puca sebi pod bradu.

Amiši su se vratili rano izjutra. Grad je osvanuo otečenih kapaka i teških podočnjaka. Agonija se produžila…

14

ONI ŽIVE

Bio je prvi dan p r o l e ć a . Vr e m e setve. Oni se bude i izlaze u polja.

15

ONI SE BUDE I ŽIVE

LASA EKSPRES

(Tužnjikava priča o Tibetu)

PROLOG

Sve je počelo onog dana kad sam sanjao da mi je otac postao taksista. U kući je vladala prijatna atmosfera, prepuna Bosfora. Konfete su letele na sve strane. Samo sam se molio da moj karijes nije suviše uznapredovao. Otac je gladio svoje novoodgajane brkove u stilu Salvadora Dalija. Nije se brinuo. Mada, ja sam sumnjao. Možda...

17

PRVO POGLAVLJE

6. 10. 1974. negde u Evropi

U kupeu broj 6 bila su tri putnika. Stariji čovek, jezivog bibliotekarskog izgleda. Sedeo je nepomično i smrdeo. U kukama je držao staru knjigu žutih, buđavih korica, na kojima je masnim crnim slovima pisalo: Popis stanovništva jugoistočne Evrope. A ispod, manjim ali isto tako masnim: Sa posebnim osvrtom na epidemiju gripa koja je znatno proredila stanovništvo u podunavskoj regiji. Činilo se da čovek uopšte nije treptao, ali je zato smrdeo. Seda i neuredna kosa padala mu je preko ramena. Naočare i orlovski nos davale su mu proročki, zanesenjački izgled. Utisak su samo pojačavale duboke plave oči, nešto najčistije na starcu. Kad bi ponekad zevnuo, otkrio bi retke, pokvarene zube. Jezik mu je bio zelen za razliku od ostalih ljudi. Pri gutanju pljuvačke, Adamova jabučica je skakala gore-dole kao da je htela da se oslobodi starčevog trulog grla. Od odeće, na sebi je imao dres lokalnog polo kluba, a na nogama je imao skije. Svaki put kad bi se protegnuo odsekao bi devojčici po jednu glavu. lnače devojčica je imala devet glava i nije smrdela. Pored toga, devojčica je imala četiri ruke i okretala je stranice starčeve knjige posto diba nije imao ruke, već samo dve zarđale kuke pričvršćene za knjigu. U kupeu je, pored njih dvoje, lebdela devojčicina majka po imenu Čarls. Ona je bila konzervativna Engleskinja, odgajana u patrijahalnoj 19

kornvolskoj porodici. Majka joj se zvala Frida, poreklom iz Nemačke. Bila je veoma nesrećna žena, nezadovoljna brakom i učmalim engleskim životom. Kada je Čarls bilo dvanaest godina, Frida je izvršila samoubistvo, zazidavši se u zid zgrade lokalnog polo kluba. Njen muž Jang-Tze, čistokrvni Englez osvetoljubivih roditelja, teško je podneo smrt žene. Od tog dana, išao je po selu i povraćao. Za sve to vreme niko nije obraćao pažnju na malu Čarls. U svojoj petnaestoj godini preselila se u Lisabon kod babe i dede, iako se otac žestoko protivio tome. U Lisabonu je Čarls naučila da lebdi i tako izbegava plaćanje voznih karata. Sa nepunih osamnaest godina zaposlila se u brodogradilištu i ubrzo bila zapažena od strane vodećih kadrova. Vodeći kadrovi su joj napravili dete. Kada su baba i deda saznali da je trudna, poslali su je u prodavnicu da kupi termometar, a potom je izbacili iz kuće. Sudbina termometra je ostala nepoznata. Čarls je od tada spavala u brodogradilištu, pod vodom. Kasnije su joj lekari rekli da to može nepovoljno da se odrazi na njenu trudnoću. Ali Čarls je imala mnogo većih problema, i nije mogla da razmišlja o tome. Što se desilo, desilo se.

Prozor od kupea bio je otvoren. Landarao je, nepričvršćen. Sa strane prozora, visile su plave somotske zavese, po kojima je bila iscrtana svastika. Niže su stajale čiste i negovane pepeljare, čija je istorija duga i burna. Atmosfera je bila napeta u kupeu. Starčevu pažnju je očigledno zaokupila knjiga, te nije primetio da je devojčica počela da izbegava skije da bi sačuvala preostale četiri glave, neophodne za konačni obračun u Lasi.

lzvukla je iz majčine torbe starinski sat, i sa zanimanjem ga gledala. Bio je to stari Roleks koji je pripadao njenom dedi Jang Tzeu, a ovaj ga je dobio od svog dede, 20

čuvenog alhemičara Branka Branka. Pričalo se da je sat napravljen pomoću posebnog postupka hipostaze, te je svakog trećeg u mesecu prestajao da radi. Čak ni umirujuće kucanje sata nije uspevalo da odobrovolji devojčicu koja je bila nervozna i uplašena, zbog globalne kineske zavere. Čarls je sve sa mirom primala, čak i uznemirujuću činjenicu da je diba digao pogled sa knjige i da se zvao Rodžer V. Čarls je bila iskusna u takvim stvarima, i nije se predavala.

Zato je rodila još nekoliko dece kornjačolikog oblika, ali su sva izvršila samoubistvo.

Kao da atmosfera nije bila dovoljno napeta, kad je nesrećni golub po imenu Miša, upao kroz prozor vagona. Od prevelike brzine raspao se pri dodiru sa ogledalom iznad starčeve glave. Golub je, poput Čarls, imao nesrećno detinjstvo. Nikad ustvari nije naučio da leti. Sve što je ostalo od njega, bile su iznutrice rasute po kupeu. Devojčicu je strašno potresao ovaj događaj i ruke su počele da joj se tresu. To je izazvalo cepanje stranica starčeve knjige. Starac je pljunu, pravo u levo oko treće glave. Nasmešio se i rekao: “Od danas dame briju.” lstog trenutka Čarls počinje da vrišti. Znoj joj u potocima sipa sa čela, preko očnih duplji, na mesta gde su ranije stajale glave njene ćerke. Tako da i ona počinje da vrišti. Drhteći i nekontrolisano mašući udovima, Čarls se spušta na zemlju i grabi kofere, neprestano vrišteći. Grčevito otvara vrata od kupea i izleće u hodnik, praćena ćerkom. U trenutku stižu do vrata vagona, otvaraju ih i iskaču napolje. Zahvaljujući činjenici da je voz u tom trenutku bio dosta udaljen od bilo kog naselja policija je njihove leševe našla tek nekoliko dana kasnije, kad ih je truljenje već dobro zahvatilo.

U kupeu je ponovo zavladala tišina. Starac se zadovoljno smeškao, nemoćan da sam okreće stranice svoje knjige. Kroz sunčeve zrake koji su ulazili kroz prozor mogle 21

su se videti čestice prašine, koje su poput Čarls lebdele u vazduhu. Vrata kupea se iznenadno otvaraju, propuštajući unutra krupnu kondukterovu priliku. “Karte na pregled.”

Starac umorno sklopi oči i eksplodira. Ne znajući da u vagon restoranu, agenti Pokreta za oslobođenje Tibeta sede i piju, voz se polako približavao Madridu.

22

DODATAK Porodično stablo porodice Branko

Početkom 14. veka, neki Nepalac iz doline Katmandu, po imenu Sofia, ode na Tibet i zamonaši se. Tu upozna Isaka A. kabalistu i alhemičara, i nepopravljivog alkoholičara, koji je progonjen strašnom sudbinom bio prinuđen da beži iz Venecije na krov sveta i zamonaši se, mada je isti svo vreme na Tibetu provodio, ne moleći se, vec kradući čang. Sudbina je htela da Sofiu zainteresuje kabala, te je posle tri godine iscrpnog učenja strgao sa sebe monaške rize i krenuo na put. Posle mnogih avantura stiže na stari kontinent, u Veneciju, gde veoma brzo, uz pomoć Isakovih preporuka pronalazi Maldizzia Kommoa, Feničanina koji se ceo život bavio Velikim Delom. Njih dvojica zajedno nastavljaju rad otkrivajući Tajne Univerzuma. Posle 23 godine Maldizzio umire tako što je progutao stabljiku šećerne trske koja mu je isekla grlo iznutra. Sofia nastavlja rad sam, ali ga je umor i tuga za izgubljenim prijateljem savlađivala sve više. Konačno, 1403. star i bolestan nalazi se na pragu uspeha. Završava formulu Besmrtnosti, i koristeći kabalu stvara Golema, biće od blata kome magičnim rečima udiše život. Međutim, greškom u proceni Golem eksplodira, i zato Sofia pravi drugog, novog Golema. Ovoga puta uspeva, ali njegova životna snaga, greškom u proceni, prelazi u stvorenje. Tako Sofia umire, ostavljajući iza sebe potomka. Naziva ga Krišna, ali pošto je u tom trenutku krkljao 23

i mumlao, iz njegovih usta izlazi reč Krsna. Svestan svoje besmrtnosti, Golem uzima ime Bezgranični, i tako nastaje Krsna Bezgranični, rodonačelnik porodice Branko.

Stvoren u alhemijskoj laboratoriji među hiljadama knjiga, Krsna i nije imao mnogo izbora nego da nastavi stvoriteljev rad. Venecija je bila veoma pogodno tlo za hermetizam te Krsna već sa tridesetak godina postaje vrsni Čarobnjak. Kako je bio pustolovnog duha odlučuje da napusti Veneciju i poseti Ameriku. Međutim, pošto je Amerika otkrivena nekih šezdesetak godina kasnije, predomišlja se i odlazi u Persiju da igra šah. Potom ide dalje na istok i tu mu se gubi svaki trag. Podatke o njemu nalazimo ponovo 1554. kada se vraća u Veneciju, i na ulazu u grad golim rukama ubija trojicu trgovaca koji su pokušali da ga prevare. Zbog tog nedela postaje poznat u Veneciji i u godinama posle toga slava mu sve više raste. Uskoro, biva viđen na prijemima venecijanskih dudova i velikaša.

1570. usvaja osmogodišnju devojčicu po imenu Pistoja Hrt i odgaja je sa puno ljubavi i nežnosti. Kako je Pistoja rasla, Krsna je sve više u njoj prepoznavao ženu. I njena ljubav prema njemu takođe se menjala, tako da se 1590. njih dvoje venčavaju i postaju muž i žena. Njihovu svadbu proslavila je cela Venecija u svetkovini, koja je trajala čitavih sedam dana. To beše jedno od najvećih slavlja koje je grad ikada iskusio. Za tih sedam dana izmereno je da je Venecija potonula za čitavih 2 centimetra. Zahvaljujući uspešnim trgovačkim poslovima, bogatstvo i ugled porodice Bezgranični sve više rastu. Vrhunac sreće bračnog para je usledio četiri godine kasnije, kada im se rađa sin Pasiv Bezgranični. Slede duge godine mira i spokojstva, ali kako vreme odmiče, Krsnu obuzima velika tuga koja je do tad ležala skrivena u njegovom srcu. Jer pored svega što je imao, Krsna nikad nije zaboravljao jednu činjenicu: bio je 24

Golem, biće stvoreno rukom čoveka a ne Boga, tako da nije mogao imati dušu.

1613. Pistoja se razboljeva od tuberkuloze. I pored sveg svog znanja, Krsna ne uspeva da je izleči i Pistoja umire iste godine. Ophrvan bolom, ponovo odlazi na istok gde se svi podaci o njemu gube. Venecijom je godinama kasnije kružila priča da zahvaljujući svojoj besmrtnosti, Krsna još uvek živi tražeći način da stekne dušu.

Pasiv nasleđuje očevo bogatsvo i mudrost, a od majke ljudsku smrtnost. Sa 19 godina biva okružen mnogim prijateljima porodice Begranični, ali i mnogim neprijateljima. Pasiv beše sposoban, i dalje je širio svoju moć, te uskoro održava trgovačke veze po čitavoj Evropi.

1621. prisustvuje govoru kardinala Bolzana na venecijanskom trgu. Govor beše uperen protiv veštaca i Čarobnjaka, kao i svih onih koji su se bavili zabranjenom naukom. lzazvan, Pasiv ustaje protiv kardinala. Pomoću svojih retoričkih sposobnosti ubrzo osvaja okupljene ljude Venecije govoreći o crkvenoj raskalašnosti i bogatstvu. Masa staje na njegovu stranu i Bolzano se uvređen povlači. Ljudi podižu Pasiva na ruke i pronose ga kroz Veneciju skandirajući. To je bilo neoprezno sa Pasivove strane, jer Bolzano beše moćan u crkvi. Kardinal odlazi iz Venecije osramoćen, ali se ubrzo vraća praćen ljudima iz svet e inkvizicije.

Kardinal dalje radi u tajnosti i ubrzo jedne večeri, pod autoritetom inkvizicije diže se ogromna masa koja kreće na kuću porodice Bezgranični. Pošto je Pasiv imao ljude po celoj Veneciji, saznaje za zaveru i beži u Srbiju, noseći onoliko stvari koliko je mogao. Inkvizicija spaljuje njegovu kuću, i zatvara sve sluge. Pošto je alhemičarska laboratorija otkrivena, sluge behu osuđeni na smrt a Pasiv ekskomuniciran iz crkve i proklet od strane kardinala Bolzana.

25

Odbačen od katoličke crkve, a ne želeći da napusti Hrista, Pasiv tajno prelazi u Pravoslavlje. U Srbiji živi kao običan trgovac, jer iz Venecije nije poneo novac, već samo knjige svoga oca Krsne. Nastanjuje se u Smederevu. Tu upoznaje Milicu Mlatilo, devojku iz vazalske porodice, i zaljubljuje se u nju. Za njenu ljubav biva prinuđen da se bori u dvoboju, gde pokazujući izvanrednu mačevalačku veštinu, ubija protivnika. Zahvaljujući vezama sa turskim velikašima koje je imao i dok je bio u Veneciji, posao mu napreduje. Tri godine kasnije, ženi se Milicom i prelazi da živi u veliku, novoizgrađenu kuću u Skoplju. 1630. u Skoplju se rađa Branko Begranični, jedan od ljudi koji su se tada zvali Branko.

Brankovo detinjstvo u Skoplju protiče bez ikakvih značajnijih događaja. Vrlo rano, dečak počinje da ispoljava sklonosti ka matematici i muzici. Otac ga uči mačevanju i zajedno idu u lov. Kada je Branku bilo šesnaest godina, zajedno sa ocem polazi na hodočašće na Tibet, da poseti sveti grad Lasu, mesto gde je njegov predak Sofia učio Kabalu.

U Solunu se otac i sin ukrcavaju na brod Vetroviti, koji već kod ostrva Pelagos napadaju gusari. Posada se hrabro bori, junaštvom se posebno ističu Pasiv i Branko. lzdajnička strela pogađa Pasiva u leđa i on pada. Branka i ostale preživele odvode gusari kako bi ih prodali u belo roblje.

Pijaca belim robljem nalazila se u Izmiru, trgovačkoj luci na Egejskom moru. Branko dospeva u ruke čudnovatoj ličnosti po imenu gospodin Kroton, koji je tajno radio za kardinala Bolzana. On je prepoznao Branka jer su njegovi ljudi već dugo godina motrili na porodicu Begranični. Kroton ga odvodi u Veneciju. Ipak, Pasiv Begranični ne beše mrtav. Njega spašavaju sirene sa ostrva Lesbos i vidaju mu rane pesmom, na koralnim grebenima Psathure. Njegova snaga se brzo vraćala, a rana 26

27

na leđima se zaceljivala. Kada se dovoljno oporavio, Pasiv beži od sirena preplivavajući ceo put od Psathure do poluostrva Halkidiki.

Za to vreme u Skoplju, Milica dobija ucenjivačko pismo, kojim se traži otkupnina za Brankov život. U pismu se nalazi i prst Brankove leve ruke, sa prstenom koji je nosio porodični grb Bezgraničnih. Praćena nekolicinom najodanijih sluga Milica kreće u Veneciju noseći otkup.

Samo nekoliko dana posto je otišla, Pasiv stiže kući i saznaje za sudbinu sina i žene. Počinje da pije, nošen velikom tugom. Međutim, brzo se trže i odlazi u Sarajevo, da traži pomoć od nekih članova reda Slobodnih Zidara koje je poznavao. Već odavno znajući za Krsnu i njegova dela Masoni pružaju pomoć Pasivu i uskoro grupa od trideset velikih ratnika kreće.

U Veneciji, Branko je zatočen u tamnicama inkvizicije koje su se nalazile u podrumu Bolzanove kuće i biva okrutno mučen. U jednom trenutku, kad agonija postaje neizdrživa, bol mu preplavljuje svest, i ruka božija se spušta na njega. “Gospode,” uzvikuje Branko. U tom trenutku, na vrhuncu fizičkih patnji, Branko se prosvetljuje.

Božansko proviđenje od njega traži da ubije zlog kardinala. Branko pristaje da to učini ali traži kao nagradu dušu za sebe i svoje pretke. Tada u tamnicu silaze dva anđela i oslobađaju ga okova. Nadahnut božanskim proviđenjem ubija tamničare, naoružava se i kreće da nađe kardinala.

Negde u to vreme, Milica prolazi kapije grada i sluge saznaju za novac koji nosi za otkup. Okreću se protiv nje, ubijaju je i odnose novac nestajući u nepoznatom pravcu. lpak, sve ih je u kasnijim godinama stigla osveta reda Nj. E. V.

28

Pasiv i dvadeset devet ratnika ulaze u Veneciju.

Ubrzo u uskoj uličici nailaze na Milicino izbodeno telo. Pasiv skače sa konja i uzima je u naručje. Poslednjim dahom Milica izgovara “Bljaaaaaaaa...” I umire. Pasiv ostavlja njeno telo na brigu dvojici ratnika i vodi ostale na kuću kardinala Bolzana. Topot njihovih konja odzvanjao je Venecijom.

Ubrzo stižu do kuće, provaljuju glavnu ogradu i ulaze u dvorište. Tu ih sačekuju vojnici zaduženi da štite kardinala i bitka započinje.

Branko izlazi iz podruma. Napreduje ka glavnoj dvorani, nailazeći na vojnike koji uplašeni božanskom vatrom iz njegovih očiju beže. One koji su ipak odlučili da se sukobe ubija Brankov mač. On dolazi do vrata dvorane koja behu zaključana. Razvaljuje ih maljem i ulazi u prostoriju.

Unutra beše Bolzani, okružen ratnicima iz svoje garde, koji smesta navaljuju na Branka. Ipak, ni njihova ogromna ratna veština ne predstavlja ništa za onog koga beše dotaklo Božje proviđenje, tako da je borba trajala razumno dugo. lza njihovih leševa sada stoji preplašeni kardinal koji moli za svoj život. Branko mu prilazi i jednim zamahom mača mu odseca glavu. Odmah i sam pada, prostreljen ogromnim bolom koji mu preplavljuje um. Istovremeno, to se dešava i Pasivu koji usred borbe pada. Ratnici štite Pasiva i odnose ga van poprišta borbe. Nešto kasnije se i sama bitka rešava u njihovu korist. Masoni ulaze u kuću i unutra nalaze Brankovo onesvešćeno telo. lznose ga i polažu pored njegovog oca.

Kada se nekoliko sati potom Pasiv probudio, pored sebe je ugledao svog sina kako ga drži za ruku. Pasiv se osmehuje jer znao je šta se dogodilo i shvatao je da je njegov sin osvojio dušu za porodicu Bezgranični. On vodi sina do Milicinog mrtvog tela. Tu sad beše veliki broj ljudi, jer je već cela Venecija čula šta se događa i mnoštvo sveta je izašlo na ulice iskreno se radujući povratku porodice Begranični.

29

Posle ovoga život porodice Bezgranični је tekao mirno. Trgovački poslovi su obnovljeni i nastavljeni, uključujući i kuću Bezgraničnih u Skoplju koja nije bila napuštena, vеć је bila predata na čuvanje domoupraviteljima i služila je kao podružnica porodičnih poslova na Balkanu.

Ubrzo se otac i sin rastaju. Pasiv ostaje u Veneciji a Branko kreće u svet. Otac ga nije sprečavao znajuci da su lutanja u krvi Bezgraničnih. Jednom stvorena ljubav prema alkoholu se ponovo budi i Pasiv uskoro postaje dobar prijatelj venecijanskih kričmara. Iako dane provodi opijajući se, bogatstvo porodice nastavlja da se uvećava, јеr је Pasiv jasno razdvajao posao od zadovoljstva, a imao je i dobre savetnike. Par godina kasnije dobija titulu viteza.

Branko је odlučio da završi putovanje u kome su ga prekinuli gusari. Posećuje Tibet i Lasu i upoznaje se sa tibetanskim budizmom. Razvija sopstvenu filosofiju o smislu postojanja. Tom filosofijom pravi haos po evropskim dvorovima po povratku na stari kontinent. Biva veoma poštovan i poznat u visokim krugovima evropske vlastele.

Kupuje par imanja. Ubrzo mu sjaj i glamur dosađuju, ženi se trenutnom ljubavnicom Džeraldinom Hors i nastanjuje se u Engleskoj. 1668. rađa im se prvo dete, sin Brajan, a 1679. Mirko Bezgranični. Branko pokušava da ih odgaji u viteškom duhu svoga oca ali u tome samo delimično uspeva.

1683. gine Pasiv Bezgranični od ruku dvojice lopova u jednom od mračnih venecijanskih prolaza.

Sahrana takođe beše velika. Došao je Branko sa ženom i sinovima, a zabeleženo je i prisustvo mnogih Velikih Majstora Reda Slobodnih Zidara iz raznih loža.

Sedam godina kasnije Branko kreće u Letnju Zemlju tragajući za svetim ostrvom Avalonom. Poslednji put ga viđaju monasi nа ostrvu Glastonberi kako kupuje mali ribarski čamac.

30

Potom se gubi u magli. Čamac biva pronađen mesec dana kasnije sa Brankovim telom u njemu. Na grudima је stezao knjigu.

Sahranjen је u Londonu, a na njegovoj sahrani Brajan i Mirko drže posmrtno slovo i svečanim činom menjaju prezime porodice iz Bezgranični u Branko, obeležavajući tako očevo delo. Zabeleženo je da se na sahrani pojavila i jedna misteriozna ličnost, koja nije skidala kukuljicu za vreme cele ceremonije. Kada se sahrana završila, osoba priđe grobu i Krsna Bezgranični stavi jedan cvet na grob svog unuka.

Sticajem čudnih bioloških okolnosti, Brajan Branko je ispoljavao jake sadističke nagone. Štaviše, bio je veoma zao. Još u ranoj mladosti zabavljao se mučeći životinje na imanju. Posebno zadovoljstvo predstavljali su mu konji.

Obožavao je da ih štroji. lmao je pomoćnike, par sluga iz štale koji bi sve učinili za novac mladog gospodara.

Međutim, kada je Branko Begranični video omiljenog pastuva uštrojenog, mnogo se iznervirao. Poslao je sina na prevaspitavanje na Svetu Goru. To se desilo kada je Brajanu bilo jedanaest godina, u februaru 1679.

Bilo je jasno da Branko nije bio zadovoljan sa svojim sinom, te čim ga je poslao na put, navalio je da pravi novog. To mu vrlo brzo uspeva, tako da Džeraldina, devet meseci kasnije rađa još jednog sina, kome dadoše ime Mirko.

U trenutku kada mu se rodio brat Mirko, Brajan Branko je ležao vezan za krevet. Pošto nije prestao da ispoljava sadizam ni na Svetoj Gori, te je osmuđivao monahe i ubijao životinje, sveštenici zaključiše da je zaposednut đavolom. Vezali su ga za krevet i čekali egzorcistu iz manastira sa Olimpa. Dotični se zvao otac Theofan. Isterivanje đavola je trajalo tri dana i tri noći, i posle toga se činilo da je mladi knez izlečen.

31

Po povratku kući Brajan saznaje za mlađeg brata ali potiskuje ljubomoru ne bi li povratio očevo poverenje. Branko ne izdvaja ni jednog sina ispred drugog, već ih tretira podjednako. Međutim, ono što stvarno menja Brajana je smrt majke 1684. godine. Osećanja ljubomore prema bratu i mržnje prema ocu se gube. Od nekih engleskih hermetista saznaje za postojanje drevnih meksičkih čarobnjaka i šamana, tako da putuje na Novi Kontinent. Tu ostaje slededih šest godina, kad prima mentalnu poruku da mu je otac na samrti.Vraća se u London na vreme da čuje očeve poslednje reči. Na Brajanov predlog porodično prezime se menja u Branko. Nakon sahrane Brajan i Mirko otvaraju testament i saznaju da je porodično bogatstvo ravnomerno podeljeno dvojici braće.

Stari nagoni se vraćaju. Brajan planira da ubije brata i uzme za sebe svo bogatstvo. Međutim, Edvard Norton koji beše sin Džeraldinine sestre, tridesetogodišnji plemić u poseti kući Brankovih, saznaje za zaveru. Sa Mirkom beži u Francusku, gde su Brankovi imali imanje. Uzima plaćenike, postavlja danonoćnu stražu i na sve načine štiti Mirka od atentata. Sebe proglašava njegovim ličnim starateljem i ostaje sa njim sve do punoletstva.

Pošto ne može Mirku da priđe fizički, Brajan ga napada šamanskom magijom koju je naučio u Meksiku. Mirko postaje bolešljiv i strašni napadi kašlja vezuju ga za krevet. Edvard Norton beše mudar čovek i ne gubi vreme na doktore već šalje po Gordona Samersa, čuvenog maga i hermetistu. On odmah prepoznaje koje su sile na delu i postavlja zaštitu oko dečakovog kreveta. Mirku biva bolje. No, Samers se ne zaustavlja na tome već i sam šalje sile na Brajana u Englesku. Beše to veliki dvoboj između dvojice Čarobnjaka i dugo se nije znalo ko će izvojevati pobedu. Na kraju ipak Brajan posustaje i skljoka se na zemlju pokošen silama koje je poslao Gordon.

32

Na kraju, stari mag daje Mirku talisman koji bi ga štitio od budućih napada njegovog brata.

Međutim, takvih napada više nije bilo.

Strah od moći koja ga je pobedila koleba Brajana i on odustaje od namere da ubije svog brata.

Postaje veliki ljubitelj žena i čest posetilac londonskih bordela. 1701. godine umire od sifilisa. Sahrana beše mala jer Brajan nije imao prijatelja, ali tu behu Mirko Branko i Edvard Norton.

Ne računajući napade njegovog brata, Mirko Branko je imao mirno i lepo detinjstvo. Bio je okružen prvo ljubavlju oca i majke, a potom čvrstim prijateljstvom Edvarda Nortona. Kao mlad upoznaje šah i razvija veliku ljubav prema drevnoj igri. Šahu ga uči Edvard koji je bio veliki majstor te igre. Njegova najveća želja postaje da poseti Persiju, postojbinu šaha. Ipak, nije zanemario ni fizičke sposobnosti, tako da je svakodnevno vežbao mačevanje a često je išao u lov. Prvo od oca, a zatim od Edvarda, dobijao je najbolje moguće znanje iz istorije, matematike i filosofije.

Posle Brajanove smrti, dvojica prijatelja kreću na put. Počinju od Londona, u koji se Mirko vraća posle tačno jedanaest godina. Odlaze zatim do Salzberija, kako bi Mirko po prvi put video čuveni Stounhendž. U Karnak stižu po noći. Bivaju veoma iznenađeni kad na jednom proplanku ugledaše skupinu nagih muškaraca i žena, kako igraju oko obredne vatre. Beše to jedan od engleskih veštičijih kovena. Ovaj događaj je duboko dirnuo Mirka, tako da mu je zauvek ostao urezan u pamćenju.

Sledeći na njihovom putu beše Madrid, gde su dvojica prijatelja posetila Eskorijal. Potom se vraćaju u Veneciju gde ostaju neko vreme. Mirko odlazi da poseti grobove svojih dede i babe, Pasiva i Milice. Nastavljaju za Sarajevo, 33

gde bivaju gosti Slobodnih zidara. Sledeći grad koji posećuju je Skoplje.

U Skoplju provode dve nedelje živeći boemskim životom Pasiva Bezgraničnog. Posećuju bordele, opijaju se i uživaju u opijumu. Jednog dana, Edvard Norton reče: “Vreme je za čaj.” Dvojica prijatelja ispijaju čaj i kreću za Persiju.

U to vreme put preko Otomanske Imperije nije predstavljao lak poduhvat. Mirko i Edvard ostavljaju svoja velikaška odela i oblače trgovačke haljine. To ne sprečava da budu napadnuti u Istanbulu i Ankari. Prevareni njihovim izgledom, napadaju ih pljačkaši, ali pošto behu dobri borci, njih dvojica ih pobeđuju.

U Bagdadu ponovo oblače svoju staru odeću i kupuju konje. Potom se daju u potragu za najboljim šahistima Bagdada. Ubrzo se njihova veština pročula, i bivaju pozvani na sultanov dvor, gde je kroz nekoliko dana trebalo da se održi veliki šahovski turnir.

Kroz prozor njihove sobe mogli su videti samo jedno drvo na koje su svaki dan sletali golubovi. Jednog jutra, pored tog drveta Mirko je ugledao prelepu devojku kako se šeta. On pozva jednog od slugu i upita ga ko je ona. Sluga mu reče da je to jedna od sultanovih žena, po imenu Basra al Basra. Potpuno začaran njenom lepotom, Mirko istrča iz sobe, i ode do nje. Potom su satima pričali.

Trube oglasiše početak turnira. Takmičari su se slili u ogroman vrt gde je postavljena šahovska tabla od slonovače i crnog zlata veličine osam puta osam metara. Vrt je bio ukroćen orhidejama i makom. Partije su dugo trajale i vrtom je vladala stravična tišina. Mirko je igrao sa jednim persijskim velikašem a Norton sa Emirom koji beše neki sultanov rođak. Obojica su prošli u drugi krug. Na pauzi su pili čaj. U drugom krugu beše teže, ali su opet obojica pobe34

dili svoje protivnike. U trećem krugu ostalo je samo desetak takmičara. A u četvrti su prošla samo četvorica, među kojima su bili i gosti iz Evrope. Mirko je imao to nesreću da završnu partiju igra sa sultanom i beše mu diskretno naređeno da izgubi. Tu poruku prenela mu je Basra Al Basra.

I tada, kad ponovo vide njeno lice Mirko se zaista zaljubi i dohvati devojku strasno je ljubeći. Basra se nije opirala. Ali tada bi dat znak koji je označavao početak finalne partije.

Njih dvoje izadjoše iz sobe i uputiše se ka vrtu.

Partija je bila duga i neizvesna. Mirko nije mogao da zadrži pažnju na šahovskom duelu jer su mu sve misli bile zaokupirane devojkom. Kada se osvestio video je da je već dobio partiju (“Dečko je nenadmašan,” pomisli Edvard Norton). Sultan je besno gledao u mladića. Tada beše izveden veliki slon, kao dar pobedniku. Edvard je zabrinuto pratio situaciju, već pripremajući plan za bekstvo.

Uveče su pobegli sa dvora, ne čekajući sultanovu osvetu. Mirko nije mogao da napusti Persiju bez Basre, pa su bekstvo usporili tražeći je u odajama harema. Kada su je napokon pronašli bila je spremna da napusti harem.

Preskočili su zid sadekavši da straža prođe. Nedaleko odatle čekali su ih konji koje je doveo sluga potplaćen od strane Edvarda Nortona.

Sultanovi vojnici stigli su ih na izlazu iz Bagdada.

Tu otpoče bitka. Mirko i Edvard još jednom poraziše svoje neprijatelje. Posle toga, u Englesku su stigli bez većih problema. Po povratku Mirko i Basra se venčavaju, pošto je prethodno Basra prešla u Pravoslavnu veru. Zabeleženo je da je Edvard Norton poginuo 1705. godine nesrećnim slučajem. Šetajući ulicama Londona na njega je pao klavir koji su radnici iznosili kroz prozor obližnje zgrade. Sve svoje bogatstvo ostavio je porodici Branko.

35

Branko Branko Branko je rođen 1720. godine, kao prvo i jedino dete Mirka Branka i Basre Al Basre. Dete je na svet došlo prerano i uz pomoć carskog reza. Sveštenik je Mirku rekao da će dete postati veliki čovek jer je jedva čekalo da dođe na svet. Branko Branko je rano ostao bez oca.

Mirko 1725. gine u dvoboju sa Hajnrihom Švarcvaldom, plemićem koji je optužio Mirka da vara na kartama. Iako mrtav pijan, Mirko pristaje na dvoboj i posle prvih udaraca umire. Hajnrih beži u Crnu šumu plašeći se osvete porodice Branko. Uspeva da za dlaku pobegne, jer Basra odmah šalje plaćene ubice za njim. Sahrana beše lepa, ali skromna za porodicu Branko. Branko Branko i Basra odlaze u Pariz.

Basra se trudila da vaspita sina što je bolje mogla. Dovodila je najbolje učitelje, a sama ga je učila šahu.

Sa petnaest godina odlazi na Sorbonu da uči filosofiju. Na fakultetu upoznaje dosta hermetista, pošto je u to vreme univerzitet vrvio od njih. Počinje da se bavi hermetizmom.

Tri godine kasnije, od majke saznaje za knjige koje je još Pasiv Bezgranični iz Venecije preneo u Skoplje, a koje su pripadale Krsni Bezgraničnom, njegovom askurđelu.

Sa devetnaest godina kreće u Skoplje. Sa njim je pošla i majka, ali videvši da je njen sin već postao čovek, odlučuje da ispuni svoju davnašnju želju i zamonaši se.

Odlazi u manastir kraj Skoplja i menja ime u Biljana.

Branko Branko pronalazi biblioteku svojih predaka. Uzima sve knjige i odlazi u Veneciju. Tu se nastanjuje, ponovo izgrađuje alhemičarsku laboratoriju i počinje rad na Velikom Delu. lzmeđu ostalog, u spisima pronalazi i skoro dovršenu formulu besmrtnosti. Beše to remek delo starog Sofie, najstarijeg Brankovog pretka. Bila je toliko složena da Branko Branko nije razumeo ni znaka, ali posle deset godina rada u Veneciji, postaje vrstan alhemičar i uspeva da je završi. Pomoću nje pravi eliksir života, ispija ga i potom uništava formulu. Zatim uništava i celu laboratoriju 36

i prestaje da se bavi alhemijom. Počinje da slika i sledeće dve godine provodi šetajući Venecijom, slikajući njene prizore.

1751. dobija poruku iz manastira da mu je majka na samrti. Odlazi da se oprosti sa njom. Nalazi Biljanu izmoženu od duge bolesti i spremnu da napusti ovaj svet.

Verovala je da će u sledećem ponovo sresti Mirka. U tom trenutku kroz otvoren prozor u sobu ulete golub i smesti se na njenu glavu. Odjednom prostoriju ispuni neka jeziva nezemaljska svetlost. Poslednje što je Branko Branko video, pre nego je morao da zatvori oči, bilo je Biljanino telo kako odleće. Izraz lica joj je bio smiren i spokojan. Kad je Čarobnjak otvorio oči, njegova majka je ležala mrtva na krevetu. Sahrana je obavljena u manastiru. Niko od članova porodice sem Branka Branka nije prisustvovao, ali su monasi održali veličanstvenu službu jer su svi voleli tihu i brižnu Persijanku.

Branko Branko se vraća u Veneciju, okuplja neke od prijatelja hermetista, i kreću za Egipat. Branko Brankova namera je bila da sintetizuje magijsko znanje što više naroda, poveže ga u jednu celinu i od toga napravi sopstvenu Školu Magije. U zoru 15. septembra 1752. godine, družina hermetista kreće za Kairo.

U Kairu doživljavaju najrazličitije avanture. Svoj kamp dižu na platou Giza i provode nedelje baveći se matematičkim proračunima u vezi sa proporcijama piramida. Istražuju grobnice skupljajući podatke o egipatskim bogovima. Posle pet meseci provedenih u Egiptu činilo im se da je njihov posao završen, te dozvoljavaju sebi nekoliko razbludnih dana u Kairu. Tom prilikom napada ih grupa nacionalistički raspoloženih Egiptaća, ali na njihovo iznenađenje Magi povadiše mačeve i uzvikujući kabalističke formule jurnuše na njih. Uplašeni Egiptaći počeše da beže, a oni koje su mačevi Čarobnjaka ipak stigli, više ne ustaše.

37

Sledeći na redu beše Jerusalim, pa Ankara, pa Madrid. U Francuskoj su proučavali misterije gotskih katedrala koje su izgradili templari. Potom posećuju svako mesto u Francuskoj, Engleskoj i Škotskoj gde su postojali megaliti, završavajući naravno, sa Stounhendžom. Provode mesece razgovarajući i prikupljajući znanje od preostalih sledbenika druida. Potom je na red došao Meksiko. Tu je Branko Branko, poput svog dede Brajana, učio o šamanizmu. I konačno, posle šest godina lutanja družina Magova se vraća u Francusku. Tada nastaje ono što će generacijama hermetista biti poznato kao Hermesova Kuća.

Njeni osnivači su bili:

Branko Branko Branko - Čarobnjak, besmrtnik i najveći Mag svih vremena

Goiania Kampo Grande - meksički šaman koji im se pridružio na njihovim putovanjima po Južnoj Americi

Lucifer Sam - engleski kabalista, kraljevski savetnik

Brusnija Roberts - rumunska Čarobnica i pesnikinja, njeni se koreni prepliću sa lozom porodice Drakula

Anto Fagasta - proizvođač vina iz Dalmacije

Klermont Ferrand - francuski Čarobnjak

Zaharije Mengel - rabin i kabalista

38

Hermesova Kuća osnovana je u martu 1758. godine u Parizu. Pošto je većina osnivača Kuće bila veoma bogata, poslužila je za okupljanje hermetičara sa svih strana sveta. Oni su se tu okupljali, tako da je Hermesova Kuća uvek bila puna nekim od najučenijih ljudi Evrope. Tu su se stalno mogli čuti razgovori o filosofiji, matematici, muzici i naravno, samoj magiji. Zahvaljujući njenom postojanju hermetičari sa svih strana sveta mogli su da razmenjuju ideje, knjige i informacije, tako da je od ljudi koji su bili stalniji ili ređi gosti nastalo jedno društvo, tajni red koji je sebe zvao Magus Templi. Neki od ciljeva društva bili su borba protiv crnih magova, protiv neprosvećenosti, borba za neoplatonističku misao i približavanje istočne i zapadne mudrosti. Uskoro su ogranci društva postojali i u Londonu, Madridu i Dablinu. U svakoj evropskoj državi, neki od najmudrijih ljudi, bilo kojom profesijom da su se bavili, bili su pripadnici Reda.

Branko Branko je bio veoma zadovoljan jer je njegova zamisao uspela. Bio je jedan od poglavara reda, i uopšte najpoštovanija ličnost u Kući. Smatrali su ga za najmudrijeg od najmudrijih i njegovo učenje i ideje prepričavali širom Evrope. lpak, Branko Branko beše takvog temperamenta da mu stalna gužva u Hermesovoj Kući nije odgovarala, te posle dve godine boravka kupuje manje imanje kraj Pariza i seli se da živi tamo. Društvo su mu pravili njegovi najodaniji prijatelji Goiania Kampo Grande i Brusnija Roberts, a čest gost je bio i Anto Fagasta, koji je donosio vina iz svih krajeva sveta.

Lorelaj de Šant je bila studentkinja slikarstva iz Marseja i veliki ljubitelj ezoterije. Kada je prvi put posetila Hermesovu Kuću, ime Branka Branka se pominjalo sa strahopatnjom i gotovo obožavanjem. Lorelaj je čula mnoštvo priča o tom zagonetnom čoveku, tako da kad ga je prvi put srela Mag ju je potpuno opčinio. To je bilo u vreme 39

kada je Branko Branko već tri godine živeo kraj Pariza i retko je svraćao u Kuću. Kada bi dolazio, sedao bi u fotelju u najmračnijem kutku sobe, pušio lulu i slušao rasprave hermetista i filosofa. Retko je uzimao učešće u njima. U to vreme, Klermont Ferrand je sve više postajao ljubomoran na Branko Brankov ugled i prestiž u Redu.

Smatrao je da je sposobniji od njega i da Branko ne zaslužuje svoj položaj. Bilo je to jedne majske večeri kada je Lorelaj po treći put posetila Kuću, a Klermont se konačno usudio da izazove Čarobnjaka. Hermesova Kuća je bila puna gostiju a Branko Branko je sedeo u svom uglu i pušio. Klermont mu besan prilazi i počinje da ga vređa. Branko je znao za njegovu ljubomoru i ničim nije pokazivao da je čuo uvrede. Tada Klermont uzvikuje jednu od Reči Moći i pokretom ruke izbija lulu iz Čarobnjakovih usta. Branko ustaje iz fotelje i svima se u prostoriji učinio ogromnim i strašnim, a avetinjska svetlost je sijala oko njega. Zazivajući varvarska imena bogova, Klermont zamahnu rukama ka protivniku bacajući strašne sile na njega. Branko se zatetura ali ostade na nogama. On zaurla kabalističke Formule koje prizivaju Gnome, duhove zemlje, i činom velike magije pretvori francuskog Čarobnjaka u kamen. U prostoriji zavlada tišina. Branko Branko sa zemlje uze svoju lulu, sede nazad u fotelju i nastavi da puši.

Lorelaj de Šant je bila studentkinja slikarstva iz Marseja i veliki ljubitelj ezoterije. Kada je prvi put posetila Hermesovu Kuću, ime Branka Branka se pominjalo sa strahopatnjom i gotovo obožavanjem. Lorelaj je čula mnoštvo priča o tom zagonetnom čoveku, tako da kad ga je prvi put srela Mag ju je potpuno opčinio. To je bilo u vreme kada je Branko Branko već tri godine živeo kraj Pariza i retko je svraćao u Kuću. Kada bi dolazio, sedao bi u fotelju u najmračnijem kutku sobe, pušio lulu i slušao rasprave hermetista 40

i filosofa. Retko je uzimao učešće u njima. U to vreme, Klermont Ferrand je sve više postajao ljubomoran na Branko Brankov ugled i prestiž u Redu. Smatrao je da je sposobniji od njega i da Branko ne zaslužuje svoj položaj. Bilo je to jedne majske večeri kada je Lorelaj po treći put posetila Kuću, a Klermont se konačno usudio da izazove Čarobnjaka. Hermesova Kuća je bila puna gostiju a Branko Branko je sedeo u svom uglu i pušio. Klermont mu besan prilazi i počinje da ga vređa. Branko je znao za njegovu ljubomoru i ničim nije pokazivao da je čuo uvrede. Tada Klermont uzvikuje jednu od Reči Moći i pokretom ruke izbija lulu iz Čarobnjakovih usta. Branko ustaje iz fotelje i svima se u prostoriji učinio ogromnim i strašnim, a avetinjska svetlost je sijala oko njega. Zazivajući varvarska imena bogova, Klermont zamahnu rukama ka protivniku bacajući strašne sile na njega. Branko se zatetura ali ostade na nogama. On zaurla kabalističke Formule koje prizivaju Gnome, duhove zemlje, i činom velike magije pretvori francuskog Čarobnjaka u kamen. U prostoriji zavlada tišina. Branko Branko sa zemlje uze svoju lulu, sede nazad u fotelju i nastavi da puši.

Negde u masi ljudi koja je posmatrala dvoboj, Lorelaj de Šant ubrzano je disala, zapanjena događajem koji se upravo zbio. Dok su članovi reda Magus Templi iznosili kameni kip u dvorište Kuće (gde je i ostao da stoji sledećih pedeset godina i postao jedan od glavnih izvora legendi o Branku Branku Branku) ona se odvaži i priđe Čarobnjaku.

Lorelaj je bila veoma lepa devojka a Branko nije bio imun na žensku lepotu. Oni odlaze i tu noć provode ktajući Parizom. “Kta, kta, kta,” ktajaše oni. Lorelaj se svidela Magu, i posle tri meseca ona prelazi da živi sa njim. Neko vreme potom, oni se venčavaju.

Godinu dana posle venčanja, Branko Branko Branko i Lorelaj de Šant odlaze na put. Branko 41

Branko želi da obiđe sva imanja i sve podružnice porodice.

Hoće da proveri porodične poslove, jer je prošlo mnogo godina od kako nije imao direktan uvid u njih. lz Pariza odlaze u London, obilaze imanje, pa potom podružnice po čitavoj Engleskoj. Na red dolazi Norveška, pa Francuska, zatim Španija i Portugalija. Potom dolaze u Italiju i posećuje Veneciju, gde se zadržavaju neko vreme.

Branko Branko upoznaje Lorelaj sa istorijom porodice, posećuju Pasivov i Milicin grob. U Veneciji ih posećuje dobar prijatelj, Lucifer Sam, koji im donosi najnovije vesti sa engleskog dvora. Kraljica je lezbejka, a prinčevi ludi. U Veneciji su se zadržali više od dve nedelje. Potom su nastavili Jadranskim morem ka Dalmaciji. U Dubrovniku su obišli podružnicu i vernog prijatelja Anta Fagastu. Piju njegovo vino i odlaze u Srbiju. Dalje nastavljaju na jug ka staroj, porodičnoj kući u Skoplju. Posećuju manastir u kome je sahranjena Branko Brankova majka, Basra al Basra čije je monaško ime bilo Biljana. U manastiru ostaju par dana, pijući dobru manastirsku rakiju.

Tamo ih pronalazi Goiania Kampo Grande i donosi loše vesti iz Francuske. Katolička crkva se okomila na Hermesovu Kuću i papa je izdao proglas kojim se ona raspušta i zabranjuje joj se rad. Branko i Lorelaj se vraćaju u Pariz.

Hermesova Kuća se prividno zaista raspušta, međutim njen rad se nastavlja tajno i njenu novu lokaciju nije znao niko osim članova reda Magus Templi. U međuvremenu, članstvo reda se uvećalo a i njegovo bogatstvo, jer u red ulaze mnogi moćnici Evrope.

Branko Branko Branko i njegova žena se sele u Englesku, prave malu kuću u blizini Vudhendža i žive prijatnim seoskim životom. Lorelaj se bavi slikanjem, a Branko Branko ide na pecanje. Tu u blizini Vudhendža nastaje i čuveni portret Branka Branka Branka, koji je naslikala njegova žena.

42

Godine su prolazile.

Kako Branko beše besmrtan, on nije stario i lik mu je ostao isti, za razliku od Lorelaj, na kojoj su godine ostavile traga. Takođe, nisu imali dece, tako da se Branko Branko upitao da li to ima veze sa Formulom i da li je to cena koju mora da plati za svoju besmrtnost. Porodicu Branko je sada često posećivao Mihail Gustafson, sin Brusnije Roberts. On i Parameribo Kampo Grande, sin starog Goianie, sada su bili jedni od ljudi koji su vodili red.

1790. umire Anto Fagasta, a odmah potom i Lucifer Sam, ali iza sebe ostavlja ćerku Džuliju. Ona jednom prilikom posećuje Branka Branka i Lorelaj u Engleskoj. Beše to čudan susret, jer Branko Branko je izgledao kao dvadesetsedmogodišnji mladić, a to je bilo Džulijino godište. Lorelaj je tad imala 54 godine. Posle tog susreta, neki čudan nemir se uvukao u kuću Brankovih, ali to niko nije pominjao i njih dvoje su živeli onoliko srećno koliko su mogli. Branko Branko ostaje sa Lorelaj do kraja njenog života. 1813. ona umire. Sahranjena je kraj njihove kuće, a Branko Branko odlazi i vraća se redu Magus Templi.

Od tog trenutka Branko Branko Branko se potpuno posvećuje Redu i Hermesovoj Kući. Vraća se na položaj poglavara Reda. Otkriva da su se stvari promenile. Red je postao dekadentan a Hermesova Kuća više nije služila za razmenjivanje mudrosti, već za pijanke i orgije. Branko upada u Kuću urlajući, tera prostitutke i pijanice napolje, razbija flaše i poneku glavu. Šalje glasnike u sve zemlje Evrope, u svaku podružnicu Reda vraćajudi stvari u stanje u kom su bile kada je on vodio Red. U naređenjima koja je poslao stajalo je i prokletstvo za svakog ko ne posluša njegove upute. Uplašeni od gneva moćnog Čarobnjaka, ljudi koji su vodili ogranke Reda odlučuju da se pokore i ponovo priznaju Branka Branka za Vrhovnog poglavara. Pomažu mu Mihail Gustafson i Parameribo Kampo Grande. Posle pet 43

godina reformiranja, Branko ih proglašava Velikim Majstorima i odlazi na Tibet ostavljajući ih da upravljaju Redom. Branko Branko ostaje na Tibetu pedeset godina tonući u meditaciju. Dok je boravio tamo bio je glavni savetnik Dalaj Lama. Neizmerno je zavoleo to zemlju, njene običaje i njene ljude. Stiče puno prijatelja na Krovu Sveta ali je uvek najveći od njih bio Gjalvo Rimbuče. U kasnijim godinama je govorio da je Tibet jedini dom koji je ikada našao. Kada je odlučio da se vrati u Evropu znao je da Red Magus Templi više ne postoji, da ga je pojela entropija i tek tad je video sve nedostatke njegove zamisli. Kada je odlazio, Tibetanci ga ispratiše veličanstvenom svetkovinom a Dalaj Lama mu je na poklon dao beli šal i poželeo sreću, nadajući se da će se uskoro ponovo videti.

Po povratku u Evropu, Branko Branko Branko sedam godina putuje, upoznaje ljude, njihove običaje. Bavi se slikanjem i pisanjem poezije. Kada ga je put naveo u Prag, odlazi da poseti svog prijatelja Parameriba Kampo Grandea koji se zamonašio i uzeo monaško ime Tehuanatepeo.

Inkontinentija je bila hrišćanka zakleta na celibat i činilo se Branku da sve što radi da je osvoji je uzaludno.

Dolazio je pod prozore manastira i svirao gitaru, a opatice su ga polivale hlorovodoničnom kiselinom. Pošto se posle nekoliko takvih izleta vraćao kući gadno ispečen, Branko se iznervirao i odlučio da radikalno izmeni svoju taktiku.

Bacio je svoju Magiju na jadnu opaticu koja se beznadežno zaljubila u njega. Ona napušta crkvu i venčava se sa Brankom.

1864. godine rađa mu četvorke.

Od četvoro dece koje je lnkontinetija donela na svet u bolnici u Madridu, Ivan Branko je umro na rođenju, i bio ožaljen. Imao je dva brata, Džona i Majkla i sestru Sonju 44

Branko. Džon Branko je bio veoma nemirno dete, avanturističkog duha. Nisu ga zanimala očeva učenja i majčine propovedi, tako da je sa trideset godina poveo ekspediciju na Grenland, malo istraženo severno ostrvo. Nesrećnim slučajem ostaje zarobljen u glečeru, dok svi ostali članovi tima ginu. Telesne funkcije mu se usporavaju, tako da živi u stanju hibernacije. 2052. tim geologa pronalazi njegovo zamrznuto telo i odnosi ga u institut u Masačusetsu. Kad su ga vratili u život umro je, prethodno izgovorivši samo jednu reč: “Čaj!” Naučnici su smatrali da mu je to najviše nedostajalo dok je bio smrznut, i sahranili su ga na groblju čaja u Masačusetsu. Pomoću njegovog slučaja fizičari su uspeli da naprave uređaj za hibernaciju koji je kasnije mnogo pomogao pri putovanjima u svemir.

Sonja Branko je kao i majka, bila mnogo pobožna.

Učila je o hrišćanstvu i opirala se očevom učenju i budizmu.

Udaje se sa dolaskom novog veka 1900. godine, za Fridriha Fon Fula, nemačkog vojnika koji je kasnije zauzimao visok položaj pri Trećem Rajhu.

Majkl Branko se jedini iz porodice zanimao za Hermetizam i Branko Branko je dosta vremena provodio sa njim. Rastao je uz oca učeći matematiku, filosofiju i muziku kao i najveći od njegovih predaka. Ženi se Melindom Atkinson, devojkom koja je imala mnoge afinitete 1903. Dobijaju sina Janka Branka 1940. Pošto je bila suviše stara da rađa, Melinda umire na porođaju, a Majkl se pridružuje savezničkoj vojsci u II svetskom ratu. Sina ostavlja na brigu Melindinoj rodbini.

1912. umire žena Branka Branka, Inkontinetija Branko. Na sahrani Branku prilazi misteriozna osoba sa kukuljicom i razgovara sa njim. To je poslednje što se zna o najvećem Magu svih vremena, jer posle sahrane on odlazi sa Krsnom u nepoznatom pravcu.

45

Frida Fon Ful, ćerka Fridriha i Sonje rodila se godine njihovog venčanja 1900. ali o njoj i njenim potomcima ovde neće biti reči, jer je njihova sudbina suviše strašna. Neki kažu da se drevno prokletstvo kardinala Bolzana sručilo na te generacije Brankovih.

Sonja Branko gine u I svetskom ratu kao bolničarka i jedan od osnivača Crvenog Krsta. Mesto i vreme njene smrti je nepoznato. Što se tiče Fridriha Fon Fula i Majkla Branka, njihove sudbine su se čudnovato ukrstile pred kraj njihovih života. Fridrih je bio general Trećeg Rajha i ostao u Berlinu, do samog kraja ga braneći od saveznika u čijim redovima je bio pukovnik Majkl Branko. Njih dvojica se sreću u zgarištima Berlina i jedan drugog ubijaju u fantastičnom dvoboju.

EPILOG

O sinu Majkla Branka i Melinde Atkinson, jedinom pravom nasledniku porodice Branko malo se zna. Poslednji put je viđen rano ujutru 5. 10. 1974. na železničkoj stanici u Lisabonu.

46

PorodiÄ?no stablo porodice Branko

47

THE MARAKESH BLACK MARKET

Tromim pokretima ruku Žan Lui Šotan pokušava da isključi budilnik. Uspeva jedino da ga obori na pod, gde ovaj nastavlja sa svojom dosadnom zvonjavom. Pobeđen, Žan Lui Šotan namerava da iskoristi pokrenutu energiju svojih udova i pesnicama se udara u glavu. Jako. Kada mu je nestalo snage, pridiže se i počinje tiho da plače. Sat nastavlja da zvoni. Žan Lui Šotan bi ga rado razbio u paramparčad, ali to je bio njegov jedini sat. Zato ga nežno podiže i stavi na noćni stočić, prethodno ga isključivši. Umornim koracima odlazi u kupatilo i prljavim rukavima briše suze sa lica. Bolela ga je svaka kost i hladna voda pojača taj bol. Tople nije bilo. Podiže glavu ka ogledalu. Nije bio zadovoljan onim što vidi. Bio je Englez, godine 1932, pripadnik nacije koja je gospodarila trećinom sveta. Nije smeo sebi da dozvoli podočnjake, zakrvavljene oči, bledo, ispucalo lice i trodnevnu bradu. Žan Lui Šotan uzima britvu.

Žan Lui Šotan je radio kao računovođa u fabrici Winston Smith & Orwell Steel Corp. u Jorkširu. Svakog jutra bi odlazio na posao i vraćao se za nijansu prazniji. Pitao se koliko je još ostalo da se isprazni. Bedna plata bila je dovoljna za garsonjeru u kojoj je živeo kao podstanar. Imao je bolesnu majku negde u Londonu, zaboravio je gde. Nije je video godinama. Otac mu je umro pre dvadesetpet godina od neke bolesti pluća. Ostavio mu je lulu sa svojim 49

inicijalima, neobično duge cevi. Žan Lui Šotan voleo je da je drži u rukama i gleda. Nikad je nije palio.

Prijatan miris prženih jaja i slanine širio se malom kuhinjom. Šotan je voleo obroke. To su bila jedina zadovoljstva u njegovom smrdljivom životu. Dok je lagano žvakao, vrata su se otvorila i gazdarica je ušla u kuhinju.

“Prokleta bila,” pomisli Šotan. “Nikada nisam shvatala zašto volite ovaj odvratni indijski čaj, gospodine Šotan,” reče gazdarica iskezivši to pakosno. “Barem da vam sipam kap mleka, ili koju kašikicu šećera.” Šotan uzdahnu duboko i procedi kroz zube: “Hvala gospođo Gargle, ali neće biti potrebno.” Modesty Gargle ga snishodljivo pogleda (što je Šotan uvek primećivao, ali nikad reagovao) i napusti kuhinju. Ako su obroci bili jedina Šotanova zadovoljstva, onda je indijski čaj na kraju obroka bio vrhunac. Uz srećna grgotanja i brektanja, on ispi gorku braonkastu čednost. Šotan pospremi sto, uze svoju torbu i napuni je besmislenim papirima punim prihoda i rashoda; onda se zamisli, poseže rukom ispod kreveta, izvadi do pola popijenu bocu i ugura je među papire. Žan Lui Šotan stade pred ogledalo, ponosno namesti kravatu i izađe napolje.

Prvo što je ugledao pošto je izašao na ulicu, bile su njene oči. Hodala je klizećim korakom, blago podignute glave iznad koje je držala mali, čipkasti kišobran. Šotan se ukopa u mestu, nesposoban da odvoji pogled od nje. A ona se kretala tako lagano. I onda ga je pogledala! Njega! Žan Lui Šotana, bednika iz Parkinson’s law Street-a broj 22!

A onda je prošla.

To je bilo neizdrživo. Već godinama je Žan Lui Šotan mislio da nije ostalo ni trunke ljudskosti u njemu, ni malo emocija, ni malo dostojanstva. Trpeo je, nikad se nije 50

bunio, nikad povisio glas. A sad, grčenje mu obuze stomak. lzmučeni udovi počeše da podrhtavaju. Pred očima mu se zamaglilo. Šotan sede na pločnik, izvadi džin iz torbe, i poče žedno da ga pije. Skide kravatu i pocepa kragnu košulje.

Gušila ga je. “Da bi bio džentlmen, nije ti potrebna kravata,” pomisli. Znao je da je neće ponovo sresti. Da nije bio toliko jadan, zaustavio bi je, pitao za ime, rekao bilo šta. Možda je baš ona njegova sudbina. A on je pustio da ode. “Patetično”, reče Šotan,”ali bolje i to od praznine.” On isprazni flašu, osećajući kako džin zagreva njegovu unutrašnjost. Otkopča šlic i popiša se na ulicu. Neka žena poče da vrišti. “Ćuti, kučko!” povika Šotan i zavitla torbu, pravo u glavu njenog muža, koji je krenuo sa kišobranom ka njemu. Tašna ga pogodi u glavu. Krv oboji sive londonske pločnike. Papiri se razleteše po ulici, gde ih lagani jesenji povetarac zadovoljno dohvati i ponese. Odnekud se začu policijska pištaljka. Žan Lui Šotan se okrenu i poče da beži. Posle dvadesetšest godina, smejao se.

Jedini prijatelj Žan Lui Šotana bio je Gospodin Stokton, planinski mrmot, veoma lep primerak svoje vrste, sivo-braonkastog krzna i veoma urednog repa koji mu je svaki dan četkao njegov lični sobar Perversion, Francuz poreklom sa Tajlanda, poliglota i majstor borilačkih veština. Gospodin Stokton je mogao da priušti tako skupog sobara zato što je bio veoma bogat. Posedovao je lame, kao i lanac bankarskih preduzeća koji se protezao čitavom Evropom. Tog jesenjeg jutra, Gospodin Stokton se spremao da uživa u lešnicima, uz najnovije izdanje Daily Times-a. On isturi donju čeljust postavljajući tako dva para sekutića, jedne naspram drugih, što olakšava glodanje. Mogao je da potpuno izoluje zadnji deo usta,

51

uvlačeći obraze u krezubine, a to znači da je mogao da glođe veoma dugo ne trošeći kutnjak i bez opasnosti da proguta deliće zemlje ili tvrdog predmeta. Tad se začu kucanje na vratima, i sobar Perversion uđe u prostoriju. Stade u borilački stav i reče: “Vaše mrmotstvo, traži vas Žan Lui Šotan.” Gospodin Stokton začuđeno skide svoj monokl i povika: “Neka uđe, neka uđe!”

Nekoliko sekundi potom u sobu ulete Šotan, bazdeći na džin i ni ne pozdravivši se sa prijateljem sede u fotelju i nasu sebi piće. Gospodin Stokton je primetio da nije imao kravatu, kragna mu je bila pocepana, a kosa rasčupana. On ga odmeri još jednom, pogleda na svoj skupoceni sat i reče: “Žan Lui Šotane, za petnaest godina ovo je prvi put da nisi otišao na posao. Zašto ne bi išao samnom da tražimo Šambalu, legendarni grad u Himalajima, za koji se veruje da je izvor istočnjačke civilizacije?”

“Kada krećemo ?” upita Šotan pijano.

“Odmah”, reče Gospodin Stokton.

Kočije su jurile ulicama Londona, na putu za Dover, kad Žan Lui Šotan povika: “Kočijašu, stani!” Gospodin Stokton reče: “Dobro, ali samo budi brz.” Kočije su stajale ispred Šotanove zgrade i ovaj se uputi ka svom stanu. Ušavši u svoju sobu otvori stari kofer i izvuče lepo izrezbarenu drvenu kutiju. Žan Lui Šotan zaustavi dah. Činilo se kao da je ceo svet stao. Pažljivim pokretima, iz kutije izvadi očevu lulu, obmota je maramom i stavi u džep kaputa. Potom se zaputi u kuhinju i iz fioke odabra najoštriji nož. Opreznim koracima uputi se ka sobi gospodje Gargle. U hodniku je vladao strašni polumrak, daske su škripale pod Šotanovim koracima. On gurnu vrata gazdaričine sobe. Modesty Gargle stajala je ispred prozora, posmatrajući prolaznike na ulici. Videvši Šotanov odraz u staklu, starica se okrenu i reče: “Zar niste na poslu Žane?” On se nasmeši poput pacolike 52

činčile. Zatim iznenadno kriknu kao Prynichus Reniformis i skoči, snažno zamahnuvši nožem. Udarac je pogodio iznenađenu gospođu Gargle pravo u vrat, tako da nije stigla da se brani vriskom. Babino telo pade na zemlju. Šotan se obruši na nju, ludački se cereći. Sekao je i sekao.

Na kraju, ustade od raskomadanog leša bivše gazdarice, dahćući. Otišao je u kupatilo i oprao lice i ruke od krvi, zatim očistio nož i vratio ga na mesto. Potom pođe da se pridruži Gospodinu Stoktonu.

Potraga za Šambalom mogla je da počne.

53

54

56

UBISTVO U ZAMKU KARDINGAN

Magnusa su probudili. Magnus je čovek koji se hvalio da poseduje jako tvrd san, što je on uvek smatrao za jednu od svojih najvećih vrlina. Nisu ga budili zrikavci, niti teška stopala što gaze po škripavim daskama, niti oštri zvuci što se noću nadvijaju nad zamak Kardingan, niti vrištanje starog Lorda, niti njegovo bolesno buncanje.

Morali su da ga drmusaju i tresu, a kada im to nije pomoglo počeli su da ga šutiraju nogama. Najzad se služavka Medut Šejps sagnula. Očnjaci su joj bljesnuli: ujede ga za vrat. Magnus vrisnu i odskoči od kreveta dok su mu se udovi tresli. Sa komadom njegovog mesa u ustima, ona mu reče: “Došli su gosti.” Magnus obuče svoj otromboljeni uzdah i diže se sa poda. Poče da udara glavom u zid. Kada je crveno nadvladalo drvenu boju, Medut mu priđe i stavi mu svoju šaku na rame: “Jednoga dana poješću te. Ali evo ih tvoje snežno bele rukavice.” Magnus je tužno pogleda i pomazi je po obrazu. Potom je pljunu. Njegov pogled. Medut Šejps obrisa pogled. Stari batler se iskrivi i ode iza služavke.

Iza ogledala navukao je rukavice. On uze veliki sedmokraki svećnjak i pažljivo zapali svaku od sveća. Zatim je po sobi potražio svoj češalj. Nije ga našao. “Gde je?” “Zaboravila sam ga negde, kad mi je baba dolazila prošlog četvrtka da podjarmi konje. Bilo je tužno gledati ih: njihove duge grive i otromboljene slinave vilice. Ždrebad su se tesno pripijala uz izgubljene kobile. Zbogom - rekoše kobile.“ Magnus zevnu 57

i udari je svećnjakom u glavu. Žena pade ali se brzo pridiže govoreći: “Ti si još uvek lep čovek Magnuse. Nije ti potreban češalj.” Batler se zamisli i urliknu: “U redu! Hajde da se pobrinemo za te goste.”

Magnusa su probudili.

Nije voleo noćne goste. Ti ljudi nisu znali ni za kakav red kad dozvoljavaju sebi da bude napaćenog lorda Kardingana u sred noći. U holu su stajala dva čoveka i mrmot dok se teška kiša koja je padala sa plafona zamka sporo cedila na njih. “Prokleti mrmot,” pomisli Magnus. Gospodin Stokton uze lulu i zapali je. Žan Lui Šotan uze lulu i zapali je. Perversion ne puši. Magnus se nasmeši i muva mu ulete u usta. Poče da kašlje ali priđe stari lord i potapša ga po glavi. “Dobri Magnuse. Dobri, dobri Magnuse. Dobri, dobri, dobri, dobri, dobri, dobri, dobri Magnuse. Uvek si bio šaljivdžija. Ali evo stigli su nam prijatelji. Dobrodošao Stoktone. Ali i ti Perversione! Ti, Žan Lui Šotane nisi dobrodošao. Ti si engleska svinja. Nikad više neću pružiti gostoprimstvo računovođi. Jednom sam to učinio i nikad više. To nikad više neću učiniti. Ne. Nikad više. Prokletnik.

Hm. Da.” Lordovo lice poprimi zanesenjački izraz i on se osloni na krupno batlerovo rame. Mrmot mahnu lulom tik iznad njegovog nosa i to ga prenu iz dremeža. “Gostoprimstvo je za sve ili ni za koga!” Žan Lui Šotan poče da plače.

Tiho. Perversion ga uze u naručje: krenu da ga sahrani.

Tad lord diže čvornovatu šaku koja u stvari i nije bila šaka već grana koja je neposlušno otpala sa drveta. “Magnuse.

Spremi sobe za naša tri gosta. U sred noći ti ih polij benzinom i potpali ih.” Gospodin Stokton zgrabi Perversionovu nadlakticu: “Moramo biti oprezni. Nešto mi je sumnjivo ovde.”

58

Ujutru posle doručka, Perversion je Šotanu predložio da odigraju partiju bilijara. Stari Magnus ih je odveo u predpodrum i skinuo prekrivku sa šampionskog stola. Mrmot je kao i obično, sedeo i pio viski. Ubrzo se napio i počeo da priča o Irskoj, priče koje je Žan Lui Šotan već stotinama puta čuo. Srećom, oko jedanaest sati poseti ih lord i priđe mrmotu koji je pevao pod šankom. “Ah, dobri Stoktone, ali ustani, ustani. Imam ovde u zamku još prijatelja koje bih voleo da ti predstavim. Neke od njih već dobro znaš.”

Mrmot ga pijano pogleda i uzdahnu. Njih trojica pođoše za lordom ka velikoj gostinskoj sobi. Verni Magnus iskoči iz mraka. Iskezi se i otvori velika lučna vrata. Soba je bila puna ljudi i dima. Neki od njih su bili veoma stari. “Koliko ljudi a nijedan mrmot,” pomisli Gospodin Stokton i pope se na fotelju. “Gospodo,” objavi lord, ”dobrodošli u moj pakao.” Kardingan poče da ih predstavlja redom. Prvi je bio Climber Irons. Bio je to jako debeo čovek čije je salo pretilo da izleti iz tesnog, ali dobro skrojenog odela naručenog pre tri meseca u Harodsu, na uglu 23. ulice i Keynote adress-a.

Gospodin Irons je bio podsekretar u ministarstvu za Indiju.

Bio je pokretač zakona koji je vlada Njegovog Veličanstva sa zadovoljstvom prihvatila i ubrzo usvojila. Taj zakon je nazvan “Emancipate.” Irons nije bio omiljen u parlamentu.

Pričalo se da s vremena na vreme štrpne po malo iz blagajne, a takođe je bio viđen po bordelima i pušionicama opijuma. Imao je ogromne sive podočnjake, a obrazi su mu se rumeneli. Gospodin Stokton se pitao da li se Climber Irons šminka? Climber Irons žmirnu. Njegovi debeli prsti čvrsto su stezali čašu sa vinom. Suviše čvrsto. Na dlanovima i podlakticama su počele da se pojavljuju vene igrajući uzvodno. Znoj mu se slivao niz čelo a oči pretile da ispadnu iz duplji. Čaša je ipak bila slabija i sa osetnim olakšanjem ona puče raznoseći vino po celom Gospodinu Climberu. Žene vrisnuše. Gospodin Stokton mu priđe, pokupi krhotine 59

i maramicom obrisa vino sa njegovih revera. “Ja ću vam pomoći,” reče. Crte Climberovog lica se lagano opustiše u prijateljski smešak. Do njega je sedela grofica Sedan Chair i nije se uklapala u prizor. Bila je prelepa žena a u poređenju sa većinom gostiju bila je i mlada. Ona je ispijala čaj i klimnula je glavom kad je lord predstavio. Gospođica Chair je bila udovica. Njen muž, diplomata, poginuo je u južnim kolonijama pre više od deset godina. Od tada grofica je vreme provodila u putovanju i kućnim posetama. Volela je mačke. Njena dva persijska ljubimca koje je sa sobom vodila svuda, sedela su joj u krilu i prela. Sedan Chair je vrisnula kad je Gospodin Climber razbio čašu, ali mačke se nisu trzale: sve vreme su mirno ležale u njenom krilu sklupčane u dve vunene lopte. Žan Lui Šotan je mogao da vidi njene mrežaste svilene čarape ispod raskošne haljine, ali se trudio da ostane pristojan; ipak nije mogao zaustaviti kapljice hladnog znoja koje su mu se slivale niz kičmu. Bilo je jasno da gospođica Sedan svojim zavodljivim osmehom gospodari prostorijom. Do nje je sedela lordova rođaka Gourmandisse Knitting, devojka koja se takođe mogla podičiti izvanrednom lepotom, ali njene haljine behu skromnije, a pokreti umereni. Nije se osmehivala niti koketirala. Glas joj je bio pun i prijatan kada bi u retkim prilikama odlučila da progovori. Gospodin Stokton je čuo da divno svira harfu i nadao se da će svirati posle večere. Njena majka je lordova rođena sestra Hydrangea Cardingan koja je sa svojim mužem Foray Knittingom, pukovnikom u vojsci, živela u Kornvolu čuvajući ovce. Gospodin Stokton je načuo da su devojku poslali u posetu svom ujaku da bi je udaljili od upornog udvarača koji je noćima svirao trubu pod njenim prozorima. Roditelji su naložili slugama da ga polivaju hlorovodoničnom kiselinom ali ga ni to nije zaustavilo.

Samo je od tada pa nadalje, koristio trombon. Na nesreću Gourmandisse je volela džez i nije ostala ravnodušna.

60

“Prokleta kučka!” pomisli Gospodin Stokton. Njegov um je radio punom parom. Čim je ušao u prostoriju, oštro oko izvežbanog posmatrača zapazilo je specifičan detalj koji bi običnom čoveku ostao skriven. Naime, na dubokoj kožnoj fotelji stajala je slika pokojne Ledi Kardingan, a na jednom zidu je o klin bio obešen čovek. Bio je to Gospodin Blend, čuveni industrijalac iz okoline Londona, koji je patio od čudne opsesije vešanja po zidovima. “Dobar dan,” reče Gospodin Blend. To je bio znak za služavku, koja je prišla i metlicom obrisala prašinu sa njega. Niko nije znao prvo ime Gospodina Blenda osim njegove majke, krčmarice iz Nordfolka, časne žene prljavog porekla koja je ceo život provela kurvajući se da bi zaradila novaca da školuje sina.

Zato je Blend još u ranom detinjstvu stekao predispoziciju da pati od hronične depresije i raznih oblika neuroza. Sada, Gospodin Blend je bio umoran od života. Ovom retkom bolešću zarazio se u carskoj Rusiji. Sva kosa mu je otpala sa glave i zbog toga je morao da nosi naočare. Nažalost to mu nije pomoglo. Lord Kardingan ga je pozvao na svoje imanje u nadi da će zdrav seoski vazduh dobro uticati na njega.

Zajedno sa njim stigla je i Eglantine McFlack, plemkinja iz Edinburga. Ta žena je bila matematičar i fizičar, ali se potpuno posvetila radu u pozorištu. Nadala se da ce njeno poslednje delo Osnovi diferencijalnih jednačina steći širok krug obožavalaca. U toj drami je opisala tužan život dve slučajne promenljive i njihova stradanja u euklidovskom dvodimenzionalnom prostoru. Eglantine je bila slepa od rođenja i njen prazni pogled je lutao po prostoriji. U svakog na kom bi se zaustavio unosio je čudni nemir koji je terao um da se otrgne od sive kolotečine i posegne za rešavanjem sistema jednačina sa tri nepoznate. “( n o 1/2 ) l = d ‘ sinq l,” govorila bi ona. Eglantine je bila jako privlačna žena, ali joj to ništa nije vredelo jer se nije služila govorom, već složenim algoritmima. Nijedan simpatizer nije mogao da 61

probije njenu hladnu matematičku opnu. Poslednji gosti su bili bračni par nojeva, Herbarium i Mongolia De Nounce.

Njih dvoje su bili veliki robovlasnici kolonijalne Afrike sa kancelarijom u El Goleai. Njihovim fabrikama rasejanim po čitavoj Evropi strašno su smetali nadirući talasi sindikalizma. Morali su da se služe ucenama i iznuđivanjem. Takođe, veliki deo novca je odlazio da potplati sindikalne vođe. Suptilni oblici manipulacije bili su na velikoj ceni, tako da je bračni par De Nounce mogao svake godine da uživa u skupim safarijima po Africi. Herbarium je uživao u lovu i njegove kancelarije su bile ukrašene eksponatima kao što su rogovi od nosoroga, slonovske kljove, a gosti njegovih imanja gazili su po tepisima od egzotične tigrove kože. Gospodin Stokton je jednom i lično bio gost De Nounceovih. Naizgled je bilo sve u redu, ali je u vazduhu mogao da se oseti laki antimrmotizam. Perversion je dolazio u sukobe sa poslugom De Nounceovih.

Jedne večeri im je održao dobar čas iz kung fua. Posle toga, zajedljivih upadica više nije bilo, a Gospodin Stokton se osećao kao moralni pobednik. Sa širokim osmehom on poželi De Nounceovima dobar dan. “Dobar dan,“ odgovoriše nojevi skoro sinhronizovano. Mongolia je krenula da izusti još nešto, ali je suprug diskretno udari u potiljak.

Ptica pade na pod, pravo pred Šotanove noge. lnstiktivno, on pruži ruke ka njoj da joj pomogne. “Dozvolite, gospođo,” Mongolia se trgnu od njegovog dodira i iz sve snage mu udari šamar. “Marš svinjo engleska!” Žan Lui Šotan stisnu pesnice. Nečujno, Sedan Chair se nađe pored njega. Spustila je šaku na njegovo rame i tiho odmahnula glavom. Uz gromoglasan tresak, vrata se otvoriše i Magnus najavi: “Gospodo, ručak je poslužen!” Gosti počeše da ustaju i izlaze iz sobe.

Poslednji beše Gospodin Stokton, koji je sačekavši da svi 62

izađu, zastao kraj fotelje. On stavi monokl i uze sliku lordove žene u šape. Dugo ju je gledao. “Zanimljivo,” na kraju promrmlja.

Mrmot se uputio ka trpezariji kad začu glasove u hodniku. On se tiho približi. Tu je stajao batler Magnus sa nekim mladićem. Žestoko su se svađali. “Jedva čekam da umreš!” urlao je mladić. Magnus ga snažno udari, ovaj se zatetura, ali ipak ostade na nogama. “Huljo! Bolje bi mi bilo, da te nikad nisam rodio! Ako misliš da ću umreti pre lorda, varaš se.” Magnus se lako okrenu i zaputi se ka kuhinji. Za njim, njegov sin prošaputa: “To ćemo još videti...”

Kiša je još uvek padala u sobama dvorca Kardingan. Svima je bilo dosta vlagom prepune atmosfere pa su sa radošću dočekali lordov predlog da u predvečerje izađu u baštu. Gospodinu Stoktonu nije promaklo da su Žan Lui Šotan i Sedan Chair seli jedno do drugog. Po jedna od groficinih mački bila je u njihovim krilima. Oni su ih mazili i smeškali se jedno drugom. Mrmot sede kraj lorda. Oni uzeše po bocu viskija i kad su dobro otpili, Stokton poče: “Moje zakasnelo saučešće zbog Vaše žene lorde. Kada je ledi preminula ?” Lord uzdahnu. Zavali se u naslon stolice.

Ramena su mu se skupila i činilo se da nestaje. Bledi. Posle duge pauze, on progovori: “Bila je to teška zima 1928. Ruski tenkovi su sporo napredovali preko ledina. Sve sluge su nas napustite u begu ispred raspomamljenog rata. Prusi su gazili po engleskim leševima, Englezi su gazili po irskim leševima. Sedamnaestog avgusta ruske oklopne jedinice su pregazile London i desetkovale stanovništvo. Bilo je samo pitanje dana kada će stići do Eseksa. Ja sam imao tu sreću da ostanem sa Margaret T. Ačer, dok je moja žena umirala. Između ruskih granata stigla mi je hitna depeša. Lord od Eseksa, blagosloven bio, najbolji zapovednik koga sam imao čast da upoznam, čvrsto mi je stegao ruku i rekao da 64

idem, da će se oni već snaći bez mene. Branili su Eseks do poslednjeg Engleza pred nadirućim pruskim neljudima koji su ih nemilosrdno zarobljavali. Stigao sam u Kardingan u smiraj dana tog dvadesetog avgusta. Dočekalo me je najcrvenije nebo koje sam u zivotu video. Hladni vetrovi su duvali sa severa, puni svezeg mirisa junačke, engleske krvi i ja sam znao da to bojno polje Eseksa plače i za mojim životom. Bez daha sam utrčao u kuću. Kraj velikog kreveta sa baldahinom, na kom je Elizabet nepokretno ležala stajao je samo verni Magnus. Pogledao me je tužno i izašao iz sobe. Po Elizabetinoj posteljini bile su sasušene kapljice krvi. O, kako je bila lepa. Moja umiruća nevesta. Otvorila je oči tada, a one behu pune suza. Uzeo sam je u naručje i odneo na terasu. Hladni povetarac kao da ju je malo oživeo. Plemenito lice obasjali su joj poslednji sunčevi zraci.

Kako nestajahu oni, nestade i života iz nje. Bacio sam je u bunar, da je hladne podzemne vode odnesu do okeana.

Svake godine na taj dan dobri Magnus i ja bacimo po pregršt hrizantema u bunar. Kao što možete i sami da vidite, miris tih hrizantema nikada ne napušta Kardingan.” I zaista, Gospodin Stokton tek tad primeti da reski miris cveća odiše vazduhom sa svih strana i da neki čudni mir vlada Kardinganom. On bi ubeđen da to svetlost bivše gospodarice ostaje i dalje nad njenim posedom. Lordove kamene oči lutale su po severu.

“Beše to užasan rat”, uzviknu Šotan pijano. On se saplete i pade na baštenski sto prosipajući hranu i piće po gostima. Ležao je na zemlji i pričao. “Sređivao sam neke račune za Brachyeohepalic Industry kad je mobilizacija počela.” Perversion se nagnu i prošapta mrmotu na uvo: “Lord je lud.”

Gospodin Stokton je hteo da mu odgovori, kad nojevi tužno zavapiše: “Mi smo se nalazili u Libiji kada je Treća turska flota pristala u Tripoliju i okupirala celu luku. Pričalo se po gradu da će Turci da se sastanu sa svojim saveznicima Rusima u Maroku, kako kako bi zajedničkim snagama izvršili 65

invaziju na Španiju, koja se našla odsečena od saveznika, jer kako je poznato, Francuska je izašla iz Alijanse i priključila se Koaliciji. Zahvaljujući našem francuskom državljanstvu mi nismo imali problema. Ali Turci brzo odoše a velika engleska flota preplovi Arapsko more, pa kroz Adene i Crveno more, iskrca se u Egiptu. Engleze niko nije mogao zaustaviti.” Sedan Chair pride i pomognu Žan Luiu da ustane.

Pošto nije mogao sam da hoda, Sedan ga je odvela do sobe.

Bez grofičinog harizmatičnog prisustva kao da je svaki razgovor postao izlišan. Climber lrons zamoli Gourmandisse da im odsvira nešto na klaviru. Devojka pristade i sluge izneše teški “Stejnvej” u baštu. Devojčini vešti prsti poleteše po dirkama. Gospodin Blendov um, natopljen viskijem, brzo se izgubio u komplikovanim melodijama, i iz njegove stolice se začu hrkanje. Magnus ga podiže na rame i odnese u kuću. Ostatak gostiju je neko vreme slušao devojčinu muziku a onda, jedno po jedno, svi zaspaše, a Magnus ih je redom unosio u kuću. Na kraju, u bašti ostade samo Gourmandisse i mirni zvuci klavira čuli su se do duboko u noć.

Neko vrisnu.

Gospodin Stokton otvori oči i pogleda na sat. Bilo je pola tri. Mrmot pomisli da nije ružno sanjao, ali vrisak se opet začu. Stokton se na brzinu obuče i stavi svoj monokl. Iz kofera uze revolver. Polako je odškrinuo vrata i izašao u hodnik. Perversion je već bio ispred vrata svoje sobe, nastojeći da otkrije pravac iz kog je vrisak dospeo.

“Za mnom,” reče mrmot. Njih dvojica odoše niz hodnik i skrenuše desno, pa levo, pa opet levo i najzad, opet desno.

Stigli su do velikih vrata od mahagonija koja su predstavljala ulaz u sobu lorda Kardingana. Oni priljubiše uši uz drvo.

Iz sobe se čulo jaukanje. “Gospodo, nema razloga za brigu,” začu se ledeni glas iza njih. Beše to ogromna Magnusova 66

prilika sa sedmokrakim svećnjakom u ruci. Perversion se namršti. “Kao sto rekoh,” nastavi Magnus, “nema razloga za brigu. Moram vas obavestiti da je lord u veoma teškom psihičkom stanju koje se manifestuje na razne načine.

Ovo je samo jedan od njih. To traje već duže vreme i mi smo svi već navikli.” “Da li je smrt ledi Elizabet uzrok lordove bolesti?” upita gospodin Stokton. “Pretpostavljamo da je to povod,” odgovori Magnus, “ali lord nam nikada ne govori o tome. Ponekad dolazi doktor iz sela, ali ni od njega nismo mogli dobiti nikakve informacije.” Iza ugla naiđe Eglantine u noćnoj haljini koja je naglašavala njene obline. Slepo je pipala po zidovima, ali je sigumim korakom išla ka njima. Tihim glasom ona upita: “1 - liç(׳) =?”

Na Stoktonovo iznenađenje, Perversion se sagnu i poljubi madam u ruku, a onda se učtivo ponudi da je odvede nazad u sobu. “Mislim da bi i mi trebalo da idemo nazad u krevet,” reče Stokton i zapali lulu.

Rano ujutru gosti zamka Kardingan počeli su da se okupljaju u trpezariji za fantastičnim doručkom koji je kvarila kiša, neprestano padavši sa plafona. Medut Šejps je služila hladne irske specijalitete. Na taj dan Irska je stekla nezavisnost i Medut je tiho, ispred nosa starog lorda, proslavljala to na svoj način. Stalno je pocupkivala u ritmu zamišljene muzike, a njen osmeh obasjavao je čitavu prostoriju. Gospodin Blend je uštipnu za zadnjicu a ona ga vragolasto pogleda. U trpezariju najzad uđoše Žan Lui Šotan i prepusti se opštem raspoloženju. On sede kraj grofice i halapljivo poče da jede. Tad se lord Kardingan prodera: “ Dobro jutro, ha, ha, ha, ha!” Jedino je Gospodin Stokton bio zamišljen.

On otvori oči i upita Medut Šejps: “Da li je neko video gospodina Climbera lronsa od jutros?” “Ne gospodine,” odgovori Medut i otplesa. Mrmot udari po glavi Perversiona koji je cijukao nešto na Eglantineino uvo i šapnu ljubomorno: 67

“Za mnom bedni slugo!” Trčeći, njih dvojica se popeše uz stepenice, pa kroz hodnik levo, desno i opet levo, pravo do vrata Climberove sobe. “Pogledaj!” uzviknu mrmot. Ispod vrata je nadolazila lokva krvi. “Razbijaj vrata!” ciknu Stokton. Perversion stade u kung-fu stav i jednim udarcem noge pretvori vrata u gomilu piljevine. U sobi, na krevetu, ležalo je ono što je ostalo od Climbera Ironsa. Udovi su mu bili otkinuti od tela i razbacani po sobi. Creva su mu bila izvađena iz utrobe, činilo se da je zadavljen njima. Oba uveta su mu bila odsečena i nagurana u usta. Mrmot povrati. Perversion se obema rukama uhvati za obraze i poče da vrišti.

Na kraju, obojica padoše u nesvest.

“Stoktone... Gospodine Stoktone... Gospodine Stoktone... Stoktone... Stoktone... Gospodine Stoktone...”

Magnus je šljepkao mrmota po licu hladnom rukavicom.

On se probudi. “Šta se dogodilo?” upita Gospodin Stokton.

“Probudite se prijatelju,” odgovori mu lord. “Uskoro ce stići policija.” Perversion je već bio na nogama, pomogao je mrmotu da se uspravi. Mrmot odskakuta na njegovo rame i poče da mu nesto sapuće na uvo. Perversion se zamisli, zatim klimnu glavom. U tom trenutku, vrata sobe se otvoriše i dva visoka bobija uđoše kroz prozor. Stadoše na suprotne krajeve prostorije i glasno zatrubiše: “Moramo vas zamoliti da niko ne napušta prostoriju!”. Zatim, kroz otvorena vrata dopre zvuk zvonceta iz hodnika. Vozeći se na biciklu u sobu uđe inspektor Ferdinand D’Longhorn, koga su svi zvali Fred. “Dobro jutro gospodo!” zagrme krokodil. On je bio Egipćanin sa Nila po poreklu, koji je ‘21. prebegeo u Englesku da bi mogao da nosi polucilindar i pušta duge brkove izvijene na gore. Inspektor skoči sa bicikla i stade na sredinu prostorije, mlatarajući svojim ogromnim repom. Iz kariranog žaketa izvuče malu, posrebrenu tabakeru i odmerenim pokretima zapali cigaretu. “Gospodine Stokton, 68

čast mi je sto vas konačno upoznajem, ser. Čuo sam mnogo o vama. Koliko sam obavešten, vi i vaš sluga ste pronašli telo. Da li biste bili ljubazni da ga zajedno samnom još jedared pogledate?” Perversion pogleda u mrmota a ovaj klimnu glavom. Njih trojica krenuše uz stepenice. “Idem i ja!” povika Šotan. “Ko je ovaj gospodin?” upita D’Longhorn uvlačeći dim. Žan Lui Šotan skide polucilindar i nakloni se: “U Londonu se mnogo priča o vama, ali očigledno nedovoljno o meni. Inspektore Longhorn, ja sam jedno vreme pomno pratio policijske hronike i znajte da sam zadivljen vašim radom. Verujte mi da je cela Engleska svesna da su političke intrige krive što ste prebačeni u ovu zabit posle slučaja sa mis Analfabetik, vanbračnom kraljevskom ćerkom.” Krokodil se nasmeši i redovi zuba uplašiše sve unaokolo. “Moje ime je Žan Lui Šotan i ja sam Računovođa!” Inspektor šapnu Stoktonu na uvo: “Ovog čoveka bi trebalo zatvoriti.”

69

RIGOLETO

Gospodin Džordž radi u osiguravajućem društvu.

Ima svoj kljun i svoj pisaći sto na kome su slike njegovih roditelja, Klare i Jiržia Bulfrog. Već je tri sata popodne i gospodin Džordž se ne raduje prestanku radnog vremena. Žvak- žvak, žvaće on. Onda se oglasi sat, gospodin Džordž uzima svoju aktovku i gura je pod levo krilo. Izlazi ispred zgrade i otključava bicikl vezan za oluk. ‘’Vidimo se sutra Džordž’’, reče bicikla i odveze se. ‘’Doviđenja’’, tiho proprati sova. Onda raširi krila, prethodno zgrabivši aktovku kljunom. Dva-tri zamaha i već je u vazduhu, leti iznad drveća i svojim infracrvenim pogledom zagleda u domove stanovnika šume. Iznenada se ispred njega stvori drvo. Tras!

Gospodin Džordž se nađe na zemlji, ošamućen i izigran od sopstvenog drveta. ‘’Baš bi mi prijala jedna cigareta stari moj’’, reče Džordž drvetu. Drvo ostade nemo a Džordž uđe u njega. ‘’Nije lako vaditi cigarete iz paklice kad imate krila’’, tužno pomisli drvo u sovino ime.

Džordž prilazi starom gramofonu i pušta ploču.

Kućom odjeknuše zvuci violine i klavira. Sova priđe frižideru i pozdravi ga. Natoči malo viskija u čašu usrdno se poklonivši. Zatim ubaci nekoliko kockica leda i izađe na terasu.

Kiša počinje i Džordž se vrati u kuhinju da montira film koji je snimao poslednjih godina. Namesti protetičke ruke i čim je to uradio iskoristi priliku da zapali cigaretu. Protetičke ruke koje je nosio bile su zapanjujuće duge i nezgrapne.

71

Njih je koristio kad je bio kući. Mogao je sedeći da otvara vrata gostima, promeni kanal na televizoru (nije imao daljinski), čak i da popravi slavinu u kupatilu. I sve to je radio u isto vreme, pevajući.

Na vratima se pojavi zvono. Ding-dong, beše to zvono. ‘’Napred’’, oglasi se Gospodin Džordž sladeći se velikim kockama šećera. Jako velikim kockama! U hodnik uđe Gospodin Mačak, hitrim pokretima skide kaput i nabaci ga na čiviluk. ‘’Papuče su u hodniku’’, viknu mu sova. ‘’Meni govoriš?’’ upita Franc. ‘’Ne’’, zadovoljno reče Džordž. ‘’Dobro’’, prozbori Mačak. Izađoše na terasu kad se na vratima pojavi Rakun Feliks. ‘’Doneo sam nešto da popijemo’’, on pruži sovi flašu medovine. Potom zajedno sedoše na terasu. Sva trojica su ćutali dok nije stigla kafa. ‘’Ispijte me brzo da se ne ohladim’’, reče ona očajno. Zabaciše udice sa terase i započeše razgovor o politici: u šumi su izbori.

U jednom trenutku, iz dubine se začu vrištanje.

Franc namota strunu svog štapa i na udici se ukaza Gospodin Riba. Bio je obučen u tamno plavi smoking i crne lakirane cipele. Vrištao je. ‘’Probili ste mi grlo!’’ Oni ga brže-bolje skinuše sa udice i donesoše mu čašu vode da se oporavi. Umesto da je ispije on uskoči u čašu. ‘’Blob-blob’’, reče Gospodin Riba. Gospodin Džordž mu donese štap i on im se pridruži u pecanju. ‘’Vreme je da razgovaramo o onome’’, namignu Franc. ‘’Da, da’’, složiše se ostali. Rakun iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi tabakeru i plan banke.

Razviše plan i počeše da se dogovaraju oko detalja. ‘’Hej’’, upita Gospodin Džordž, ’’Gde je Gospodin Riba?’’

‘’Bio je u toj čaši sa vodom a sada ga nema’’.

‘’Nema ni vode’’. Pričali su uglas. Franc je svo vreme ćutao ali mu se ote jedan nestašan podrig. Svi ga pogledaše i počeše da se smeju.

72

Ispred banke nije bila gužva. Mačak je osmatrao teren, zavučen u veliki mračni kaput. Na glavi je imao šešir koji mu je potpuno zaklanjao lice. Gospodin Džordž je bio u banci posmatrajući ventilacione otvore. Rakun je čekao u šumi sa oružjem.

To veče, svi su se ponovo okupili kod Gospodina Džordža. U zadimljenoj kuhinji, pod jakom sijalicom, ponovo su razvili planove banke i ispijali jednu po jednu flašu piva. ‘’Nabavio sam maske koje možemo da upotrebimo’’, reče sova. Izvadio je tri plastične maske koje su predstavljale lica Karla Marksa, Fridriha Engelsa i Lenjina. ‘’Da je Gospodin Riba tu, on bi bio Staljin, ha, ah, ha, ha’’. Svi se pridružiše gromoglasnom smehu. Međutim Gospodin Džordž zamišljeno reče: ‘’A stradao je isto kao i on...’’ Onda svi zaćutaše a Mačak nelagodno srknu još piva. ‘’Odoh da gledam telefon. Zovite me ako se bilo šta desi’’, reče Gospodin Feliks i zaspa. ‘’A ako pozvoni telefon?’’, upita Gospodin Franc i zaspa. ‘’Ja ću nositi masku Lenjina’’, reče Gospodin Džordž. ‘’Ne, ja ću’’, reče opet. ‘’Ja ću Marksovu masku’’, reče sova. Onda se okretao po prostoriji i mrmljao, tražeći načina da upali cigaretu. Ubrzo ga savlada san.

Kako je poslednji zaspao, Gospodin Džordž se i prvi probudio. Mamurnim očima potražio je kazaljke na satu, ali su one otputovale i ostavile poruku na nekom nerazumljivom jeziku. ‘’Prokleto pivo! Budite se,’’ urla sova.

Teturao se mamuran između dva gosta koja su još uvek čvrsto spavala. Gospodin Feliks jedva otvori oči i uvređeno reče:’’Boli me stomak’’. Počinje tiho da plače i laktom udara Mačka. Gospodin Franc se budi, ljut kao pas i oblizuje se. ‘’Koliko ima sati’’, upta on. ‘’Izgleda da je suviše kasno?’’

Sova sedi u fotelji prekrštenih krila; njene mrgodne oči sjaje u mraku. Jezivim baritonom reče: ’’Nikad nije kasno!’’.

Ustao je i dohvatio ručni top.

73

‘’Aaaah, komunjare!’’, vrišti šalterska službenica.

Pre nego što uspe da shvati da su to maske, pada pokošena hicem iz dvocevke koji joj prolazi kroz grkljan. ‘’Prokleta kučka’’, reče Lenjin. ‘’Dobar hitac’’, dobaci mu Marks. ‘’Sreća te nije stigla da uključi alarm’’, reče Engels. U banci je nastao haos, Engels je čuvao izlaz, dok su sve životinje u banci podvrgavale opštoj histeriji. Zlokobno se kezeći, Marks (Karl) gasi svetlo i uključuje stroboskop. Lenjin iz ranca vadi gramofon i pušta Geršvina. Engels izvlači mačetu iz maskirnih pantalona. Hvata jednog od nojeva iz bračnog para koji je od straha čučao u ćošku i držao glave zabijene u saksiju. Očima raširenih od straha noj je gledao u tog mudrog utopijskog filozofa. ‘’Buržujski insektu!’’ reče ovaj i oštrim zamahom mu prereza grkljan. Lenjin i Marks otvoriše vatru na uznemirenu gomilu, sa iskrenim smeškom i gađenjem skrivenim iza maski. Ubrzo je zavladala tišina, na sve strane su ležali leševi štediša. Za svaki slučaj Marks ih je sve obilazio sa po metkom u potiljak. Za to vreme Lenjin prilazi kompjuterskom terminalu. ‘’Koliko će ti trebati vremena?’’ upita Engels držeći nojevu glavu u ruci. ‘’Ne više od deset minuta.’’

‘’Imaš pet’’, upozori Engels. ‘’Dobro, ali reci Marksu da ode na položaj,’’ Engels zviznu. Čuvši to, Marks kreće da gazi po leševima probijajući se do prozora. Iz ranca vadi dvogled i bazuku napunjenu raketom sa toplotnim navođenjem. Mirno pali cigaretu i čeka.

Četiri minuta i pedeset šest sekundi kasnije Engels i Lenjin otvoriše teška čelična vrata sefa. ‘’Baci tu glavu’’, reče Lenjin. ‘’Imamo problem,’’ Engels uperi prst. Prostor ispred njih presecali su nebrojeni laserski zraci isprepletani u mrežu. ‘’Možeš li da isključiš ovo?” upita Engels.

‘’Ne mogu, sistem poseduje treći nivo zaštite! Šta ćemo da radimo?’’

74

‘’Plan B!’’, vrišti Engels i zavlači ruku u ranac da bi iz njega izvukao komad plastičnog eksploziva.

‘’Trči budalo!’’ Lenjin potrča kroz zrake i alarm se trenutno oglasi. Marks se trenu zbog toga, dok je Engels postavljao eksploziv svuda po banci. “Neko dolazi!’’, uzbuđuje se Marks.

‘’Ko je?’’

“Policijski psi, koriste zečeve kao svoje policijske pse!”

I stvarno, svuda iz šume navreše specijalni odredi pasa u tamnim uniformama; nosili su heklere u jednoj ruci, dok su drugom jedva zadržavali besne zečeve na povocima. Po krošnjama drveća su se već rasporedili orlovi snajperisti čekajući da bilo šta uđe u njihov nišan. Iza svih njih naslonjen na haubu auta sa upaljenim rotacionim svetlom, poručnik Lars je mrmljao za sebe: ‘’Već treći napad komunista ove nedelje, prokleti bili!’’. Foka uze megafon u ruke i prodera se:’’ Proleteri! Revolucionari! Imate tri sekunde da se predate inače...’’. Njegov pomoćnik slon mu snishodljivo prigovori:’’ Hm, gospodine inspektore, niste, ovaj, uključili megafon.’’ U tom trenutku ugledaše bljesak sa jednog od prozora banke. Nisu stigli da pomisle ništa više u vezi toga jer su u deliću sekunde bili razneseni eksplozijom.

U istom času, svi pripadnici specijalnih i policijskih snaga otvaraju vatru. Karl Marks skače od prozora. Dok leti svud oko njega proleću meci. Prizemljuje se na leševe i urla:’’ Je li gotovo?’’ U trezoru, Lenjin ubacuje teški grimizni dijamant u džep. ‘’Gotovo je!’’ ‘’Vreme je za evakuaciju’’, vrišti Engels, ‘’Idemo!’’

Deset minuta kasnije specijalci ulaze u banku na glavna vrata. Hol je bio okupan krvlju, leševima, i rupama od metaka koje su na sve strane propuštale svetlost. Nekima od njih odmah beše muka. Potreseni prizorom tražili su 75

tela razbojnika. Iz nekog kutka, čulo se otkucavanje. Vođa tima, okoreli šnaucer, složenim sistemom znakova poručuje pratiocima da zauzmu pozicije. On sam, obazrivo kreće ka izvoru zvuka. Nalazi glavu noja na kojoj je rakunskim rukopisom urezano: “Živela svetska revolucija!’’ Pre nego što je stigao da vikne “Vatafak!’’ celo mesto nestade u razornoj eksploziji. A onda se u šumu konačno vrati mir.

Kada se večernja tama nadvila nad veliko jezero, u maloj drvenoj barci se uključiše lampioni. Trojica prijatelja okružili su veliki bleštavi dijamant. Gospodin Sova je prvi spalio svoju masku Lenjina, onda je to uradio i Gospodin Rakun sa svojom maskom Engelsa. Franc ih je gledao a onda je uzeo i pojeo masku Karla Marksa.

Na palubu izađe krokodil sa lulom u čeljustima. ‘’Imaćemo mirnu noć momci’’, reče on hrapavim glasom i priđe dijamantu. Gospodin Franc je stajao prekoputa. Podiže svoj bacač plamena i zapali ga. A reptil ostade u užasnoj agoniji dok mu je meso cvrčalo u plamenu. Njih trojica su znatiželjno posmatrali njegove muke a Feliks reče naglas:’’ E, a zna li neko od nas da upravlja ovim brodom?’’

Gospodin Džordž ravnodušno uzdahnu: ‘’Hrmpf, koliko teško to može biti?’’ Franc odgovori:’’ Nadam se da volite dobro pečeno krokodilsko meso.’’

Njih trojica se udubiše u neobavezni razgovor podsećajući se proteklog dana. ‘’Možda nismo trebali sve da ih pobijemo’’, reče Rakun. ‘’ Nije to što smo ih pobili nego što ti nisi mogao da prestaneš da im jedeš glave.’’ Džordž je naravno mislio na Mačka. ‘’Slušajte’’, poče gospodin Franc:’’ Svaka revolucija zahteva izvesne žrtve.’’ Svi se veselo nasmejaše. Udobno se zavališe u svoje ležaljke, svako sa kubanskom cigarom u ustima i spokojnim pogledom uperenim ka zvezdama.

76

EPILOG

I tako je gospodin Sova, poznatiji kao Gospodin Džordž našao mir, makar na kratko. U stenovitim brdima koja su skrivala budističke manastire, Džordž je svakodnevno meditirao uz monotono pevanje vukova monaha. Bio je gost kravljevske porodice i uživao je sve blagodeti i sva izobilja štićeničkog života. Pre par dana dobio je razglednicu od Gospodina Franca na kojoj se videla neka egzotična plaža, a baš tog jutra stiglo mu je pismo od Gospodina Feliksa, on je vladao jednom od uticajnih zemalja južne hemisfere. Predlagao je da se njih trojica ponovo sastanu.

Gospodin Džordž se nasmeši.

Конец

77

Gospodin Džordž, Gospodin Feliks i Gospodin Franc, njihova jedina poznata zajednička fotografija

LICA

Lord Morž (koji je pas) OBLEIN PUKOVNIK Danijel Morgenštern PRVA SCENA

11 je sati ujutru. Lord Morž Oblein i pukovnik Morgenšetrn sede u salonu Trećeg Burmanskog Puka u gradu Meneziju. Lord čita novine, a pukovnik se dokono proteže. Salon je skoro prazan, u separeu do prozora sede trojica vojnika i posmatraju decu koja ne terenu igraju polo.

Pijanista, Burmanac, sa sve turbanom na glavi pokušava da odsvira Bahovu Tokatu u Cis-duru ali mu to ne uspeva najbolje, zbog velikih i nezgrapnih šapa. Lord Morž neskriveno gunđa zbog toga. Naglašenim pokretom on ostavlja novine na sto.

LORD MORŽ OBLEIN: Prokleti Burmanci, nikad neće naučiti. Sve im doneseš... i klavir i note i sakoe, trenčkote i redegnote i džin i tonik... i ništa. Počinjem da gubim nadu.

Divljaci će ostati divljaci.

PUKOVNIK DANIJEL MORGENŠTERN: A kažu da su oni imali neku „civilizaciju“ milenijumima unazad. Kakva li je to civilizacija bila!? Blata i ćerpiča?

79

Dolazi konobar iz prikrajka i laje.

KONOBAR: Gospodo, šta ćete da popijete?

(Pukovnik odmahnjuje njuškom, a Lord se češka ispod repa) LORD: Meni ipak džin!

PUKOVNIK: I tonik! I požurite, jezik mi je već sasvim presušio...

KRAJ PRVE SCENE

DRUGA SCENA

Lord Morž i Pukovnik sede za svojim separeom i ne miču se. Tužno gledaju u pod. Pukovnik maše repom, što je u suprotnosti sa njegovim trenutnim raspoloženjem, ali on je u kasarni važio za kontradiktornu i ekscentričnu ličnost. Ispred njih na stolu stoji popijena flaša džina.

Ulazi kurir. Zadihan je. Ubrzano diše, jezik je isplazio napolje. Dolazi ispred komandanta i salutira.

Pukovnik nikakvom reakcijom ne pokazuje da ga je primetio, štaviše, on zeva i oblizuje se. Kurir počinje da se znoji. Onda vadi depešu iz torbe i baca je na sto. Uspeva da promrmlja: „Depeša iz štaba ser.“ Okreće se devedeset stepeni ulevo i uprkos očitom umoru, izjuri iz prostorije.

81

EVROPA NA IZMAKU

PROLOG

Nema misli.

Ubistvo u vozu. Ernfelnštajn se trgnu, kondukter je najavio haos. Savezni ministar republike Austrije zabranio je da se voz zaustavi. Svi sede u nemoj tišini. “Da li još radi bar ?” upita Ernfelnštajn. Nezgrapnim koracima, on grabi. Tu negde postoji konobar u beloj košulji i leptir mašni. Koji ti je kurac ? Kako, kako - reče konobar. Sinoć večeram ja i slušam radio. Znaš li šta je izjavila M.T. ? Ernfelnštajn mu pruži 100 i upita ko je ubijen. II POGLAVLJE U pojasu Gaze . Ernfelnštajn reče : ubijena dama, to su sve moja dela. Čekajte čekajte. Ona ne. Kako se uzme. Životinjin rep je bio jako dugačak i snažan. De, de, ne, ne; jesu li svi na svojim mestima ? Onda dobro. Ne, ne, čekajte, reče Engleski lord približavajući im se. Ja sam znao nju. Oduvek. Bila je kćerka kancelara. Kancelara ? upita Ernfelnštajn. Izaziva u meni gađenje prema pušačima. A on je imao kariranu kapu poput Šerloka Holmsa. Vodopadi, reče on. Ispare mu, reče.

Zajebi to. Nastaviće se. Pazi sad kad dolaze zveri. Noć je hladna, obična. Nije frka, samo reci. Zveri ne pišu. One se sablažnjavaju. I tako… A oni koji ne pišu, nikad neće. Oni pišu. Oni ne pišu. I ja. Odoh da pišam. Oni koji pišu. Oni 83

ne pišu. Oni ----- Oni koji pišu. Oni pišu. Oni koji pišu. Oni koji se sećaju. Oni pišu. A oni koji se sećaju kako da ne pišu.

Oni pišu. Pišaju. Oni kojima krckaju ramena. Oni Da. Isus i Buda sede i gledaju pozorišnu predstavu. To je pozorište senki. Neko se smeje. Neko ćuti. To je pozorišna predstava senki. Dim cigarete se trgnu, pobegao je iz velike kristalne i nastavlja putem visine. Dinastije. “Zatvori je i stavi u džep,” reče Ernfelnštajn. Baš lepo, reče. Jeste. Oni posmatraše kroz prozor vagona. Treba mi da se nađem u nepoznatom prostoru gde niko ne zna moje ime, reče Alisa, a njegov šešir zakloni pola obzorja. A mi koji pišemo, ne pitaju se. Ernfelnštajn. Mi koji idemo. Mi se gnušamo. E,

84

* * *

Iz kupea broj tri se začula buka. To deca krešte.

Velikodostojnica pokušava da zauzda dečake koristeći svoje velike šake. »Ne, nemojte !« viče ataše, »dozvolite meni.« On veselo namiguje deci. Fridrih i Albert ga isprva sumnjičavo, dečije gledaju, ali on izvodi zanimljive kretnje rukama koje uskoro dečaci ne mogu pogledom da prate, ali im to ne smeta da se na kraju oglase aplauzom uz zdrav, veseo smeh, kada se u atašeovim rukama nađoše dva lilihipa. Dečaci se zadovoljno zavaljuju u sedišta ližući slatkiše i imitirajući atašeove pokrete rukama.

Velikodostojnica odobravajući zaklima kolenima svom kolegi šaputajući :

»Lepo izvedeno Aleksa Mihajloviču.«

Naslonjen na staklo kupea, Ernfelnštajn je gladio brkove. Iz ovog kratkog razgovora austrijske ministarke i njenog podređenog, njegove vešte i dlakave uši su već zaključile da dvoje diplomata spavaju zajedno mesecima unazad.

»Ogrebao sam sat na još jednom mestu,« reče sebi u bradu Kozman.

»Moraš da budeš obazriviji,« nasmeši mu se Ernfelnštajn. Potom zaćuta i čvrsto se nasloni na prozor. Nije hteo da propusti prizor noćnog ulaska u Prag. dva dana kasnije

»Ti još pušiš tu cigaretu ?« reče Maks Kroft, čovek iz senke.

»Što pitaš ?« ciknu Kronenberg između dva dima.

»Hajdemo niže, do prednjih vagona.« 85

»Što ?« upita Kronenberg.

»Ali sa spoljašnje strane !« složi se on.

»Misliš, kad uđemo u stanicu.«

»Da, da, da!«

»Kad sam bio kod srpskog prestolonaslednika...«

»Srbija je prelepa zemlja,« prekinu ga Maks Kroft, čovek iz senke.

»Jednom sam bio u Beogradu,« počinje svoju priču Maks, dok odlaze niz hodnik, »Beograd je mala, ali lepa prestonica. Pio sam u Skadarliji i svirali su mi tamburaši.«

»Ha, ha, ha,« nasmeja se Kronenberg.

»Šta je smešno ?« upita Maks i nestade u kupe iz kojeg je pobegao oblak opijumskog dima.

* * *

Austrijska ministarka Žana fon Gizelberg ležala je u rano jutro kad su vukovi još zavijali crnim ruskim šumama, prerezanog grkljana na podu kupea dok su deca još spavala. Neko je uspeo da skloni decu pre nego što su se probudila da ugledaju krvavi prizor.

Diplomatski konzilijum Austrije dobija hitnu depešu od austrijskog cara, da se ubica hitno nađe, ali da se voz nipošto ne sme zaustaviti. Posle 34 minuta vagon br. 3 biva ispunjen čitavom plejadom evropskih diplomata.

Svi se pitaju kako da reše kriznu situaciju. Pitaju se koga da angažuju. U vozu su trenutno putovala 34 agenta raznih obaveštajnih agencija u pratnji diplomata, ali zbog svojih prvenstveno telohraniteljskih dužnosti, nijedan od njih nije se činio podoban u rešavanju situacije. Napetost raste sa svakim pregaženim kilometrom. Javlja se Ketrin Palmer, 86

psiholog : »Upotrebimo faktorsku analizu! Ako u jednačinu uzmemo sve poznate varijable, obrnemo ih u korelacionoj matrici, moći ćemo da odredimo broj nevidljivih faktora koji stoje iza poznate nam situacije.« Iznerviran, belgijski ambasador prilazi psihologu i udara joj šamar od koga ona pada sa stolice.

»Čuo sam od konduktera, da jedan detektiv sedi u baru,« reče neko od državnika i svi pođoše za njim.

U baru, na prvi pogled, nije bilo nikoga. Ali kad pogledima ispitaše taj vagon, diplomate ugledaše veliku spodobu na podu ispod jednog od stolova, kako leži i gnusno hrče. Na njihov povik on se trže. Ustao je pridržavajući se za sto, i pre nego što stiže bilo šta da kaže, iz usta mu navre veliki talas bljuvotine koja je mirisala na džin i jeftino dansko pecivo. Italijanski poslanik Pjetro Karlo nađe se okupan. Vrišteći pobeže iz vagona ostavljajući za sobom odjek ritmičnih rimskih psovki.

»Možemo li njemu da se obratimo?« tiho upita Aleksa Mihajlovič.

»Imamo li izbora ?« odgovori Žan Žak Bute.

tri dana kasnije

Glatko izbrijan i sveže umiven, Ernfelnštajn je pušio lulu kraj prozora dok je voz ulazio u nezgrapno rusko selo. Iza njega, u kupeu sede državnici, čekajući završnu reč.

87

* * *

Maks Kroft, čovek iz senke, ležao je na tri sedišta i čvrsto držao dugačku opijumsku lulu. Udahnuo je dim i ostatkom daha tiho rekao :

»Pogledaj zelena svetla, kupaju borove u paleti grimiznih boja.«

»Ipak nisi trebao da napišeš toliko romana. Ljudi lude po svojim kućercima, a ti se drogiraš k’o lud!«

»Da li ti to mene optužuješ ?« uzviknu Maks.

»Ne, samo ti skrećem pažnju,« odgovori Kronenberg, »nisam ja pucao svojoj ženi u vrat, da bi me posle toga oslobodili kao neuračunljivog.«

»Nećemo o prošlosti prijatelju,« odvrati Maks jezovito.

»U pravu si. Otvori prozore da vidimo kakve prizore propuštamo.«

Maks Kroft, čovek iz senke se naceri i poče da recituje :

Vozovi u ruskim selima

kao grobovi među

stablima tamnim

kao vreme što guta

ljude i predele,

revolucije, promašene

i odgođene,

kao mir u pustinji

kao ljubav razapeta

u prašini saosećanja.

88

Neko vreme bi tišina, ali onda Kronenberg reče : »Jesi li zaspao.«

Posle pauze od nekoliko minuta, Maks Kroft, čovek iz senke reče :

»Ne, budan sam.« * * *

Ernfelnštajn podrignu na alpsku kobasicu, a francuski ambasador okrenu glavu.

»Hoćete li nam reći već jednom ?« upita Belgijanac.

Milena se trže. Zagledala se u tihu vodu kraj ruske tundre. Čovek sa naočarima reče :

»Mrzim vozove.«

Milena ga prezrivo pogleda.

»Sad će da padne kiša.«

»Sad će da padne kiša,« reče Maks Kroft, čovek iz senke.

»Sad će da padne kiša,« reče Ernfelnštajn.

Posle kiše

Erfelnštajnu su se tresli udovi. On pozva batlera.

»Dovedite mi Milenu ProKariot iz kupea broj 6.

Ona je ciganska vračara.«

Batler ode. A za njim i dim koji je Ernfelnštajn ispustio iz usta.

89

Za to vreme, dva vagona dalje, savet diplomata pije čaj. Oni srču i grgoću kao ćurke usred prehrane.

»Još uvek niko ne zna šta je sa nuklearna energija ?« upita Ernfelnštajn. * * *

Potpuno drogirani, Maks Kroft, čovek iz senke, i Kronenberg Štumbertkampf, mračni računovođa, pričaju o svetskoj ekonomiji:

» Jesi lud ?«

»Meni su zubi ispali još davno, ali noge me još uvek ne izdaju.«

»Jesi lud ?«

»Oni koji pišu,«

»Katastrofa se približava neumitnom brzinom, brzinom koja umišlja.«

»Kakva katastrofa ?« upita Maks.

»Ali, to si ti rekao, a ne ja.«

»Koje ?«

»Šta ?«

»Jesi lud ?« upita Kronenberg.

»Što ne pušezemo ?«

»Kako ti je majka ?« upita Maks Kroft, čovek iz senke.

»Pa dobro je, otkazale su joj funkcije, ali još se drži.«

»Kako stoje tvoje akcije na berzi ?«

»Stvarno ?«

»Kako stoje moje akcije na berzi ?«

»Poprilično dobro, stari moj,« reče Maks Kroft, čovek iz senke.

90

»Hajde da koljemo ljude po vagonu.«

»Hajde, hi, hi, hi !« reče Maks Kroft, čovek iz senke.

posle tri dana

Ernfelštajn jede svinju sa vračarom, kad mu ona kaže :

»Trebalo bi manje da pijem?«

Onda mu zgrabi šaku i poče da je liže. Onda ga zgrabi za muda i nadraži mu kitu. Mileni grudi iskočiše van tesne bluze i ugrabiše njegova usta. On hitro pronađe njeno međunožje i ogoli ga brijačem. On ugura njegov jezik duboko u njenu pičku dok mu je ona požudno sisala kurac. Ne mogavši da se suzdrži, on sasu seme u njena usta.

Evropske diplomate tajno, ali požudno onanisahu.

»Ugbu a, m na-aga na; gị na ịnyịnya ibu Anụọhịa!«

Reče joj on na Igbo jeziku, a onda joj raširi bledoružičaste guzove i sjuri ga u nju. Ona vrisnu od bola, ali ubrzo poče da stenje uživajući.

Posle toga su pili čaj uz partiju bridža. Odnekud se začu Bahova fuga.

Maks Kroft uhvati ženu za glavu i oštrim zamahom joj prereza grkljan. Kronenberg vrisnu : »Ne!« i povuče ga nazad. Vučeni inercijom, njih dvojica ispadoše kroz prozor i slomiše svoje krhke vratove na oštrim sibirskim stenama.

91

* * *

Lord Oven Moy, ne mogavši više da izdrži, upiša se.

Aleksa Mihajlovič upita :

»Pa, jeste li pronašli nešto ?«

Ernfelnštajn odgovori zvanično :

»Da gospodo, pronašao sam ubicu. To je...«

U prostoriji zavlada muk. Činilo im se da detektivov optužujući pogled prelazi preko svih. Ernfelnštajn dreknu :

»To je Hoze Malkovič, češki ambasador.«

Svi skočiše. Hoze nije znao ni jedan od svetskih jezika, tako da nije mogao ništa da kaže u svoju odbranu.

Na prvoj stanici bio je izručen vlastima, potom je predat Austriji i nekoliko meseci kasnije, pogubljen. Ernfelnštajn uzviknu :

»Vreme je za čaj.«

Svi behu zadovoljni raspletom situacije pa častiše voz koji je večno i besciljno jurio dalje.

KRAJ

92

EPILOG

deset dana kasnije

Na obroncima stene sedi i gleda neumoljivo i netrpeljivo talase što se razbijaju Čeka i iznad iznad je nebo, tmurno bez oblaka kada munje počnu da sevaju on će i dalje biti tu

93

ERNPHELNSTEIN u epizodi :

ODREĐENI BROJ RAZLOGA ZBOG KOJIH JE EDGAR ALAN PO BIO KINEZ

95

Ernphelnstein se sagnu. Samo da bi se trgnuo i ponovo sagnuo. Zatim je spustio svoj nos skoro do kaldrme, da onjuši ono što je izgledalo kao ostatak nečije cigarete. Posle toga je pružio svoje spretne prste i ugašeni opušak se za jedan trenutak našao u njegovim ustima. Na nesreću, stari detektiv je pogrešio u proceni, više nije mogao da se održi na nogama i pao je; opušak sa takvom lakoćom skliznu niz njegov jednjak i prijatno se ugnezdi u njegovom uzburkanom stomaku, gde je smesta bio apsorbovan u mešavini džina, burbona, crnog i belog vina, kao i više svetskih vrsta piva.

Dva kineza, po imenu Sun Wu Tzao i Mauricio Wa Cheng su se pojavili tog jutra u Berlinu, dotrčavši u sam centar Nacionalsocijalističke partije; u pivaru Axis Zwei, tražeći poznatog detektiva. Ranije su saznali da je Ernphelnstein pristupio Partiji šaha sa sekretarom Partije. Predusretljivi nacisti su im dali najnoviji izum Rajha, aparat za merenje alkoholne pare u vazduhu. Nacisti su godinama radili da usavrše tu mašinu, sa kojom su planirali održavanje pozicija na istoku. U tu svrhu, pozvan je svetski poznat detektiv, čuveni i neprikosnoveni, jedan jedini Ernphelnstein G. On je u Berlin stigao sa najvišim počastima, pre pet godina, a sada su ga dva Kineza tražila po poluosušenom talasu bljuvotine na podu pivare. Znali su da moraju biti oprezni. Iznenadne promene vremena I raspoloženja velikog detektiva bili su naširoko poznati. A onda, začuše zvuk sličan grgotanju i bljuvanju, podrigivanju i urlikanju; nešto nalik dubokom hrkanju ali i cijukanju, pljuvanju i šištanju. Nije bilo sumnje, veliki detektiv je u blizini. Da bi se pripremili, oni spaljuju knjige.

Nedugo zatim ga ugledaše: u samom ćošku prostorije sa teškim drvenim gredama, sedeo je Mao Ce Tung zlobno se 96

smeškajući. Pored njega je sedeo najveći detektiv na svetu. Šerlok Holms!!! “Jeste ga našli,” procijukta Mao. “Nismo,“ rekoše u glas. Pre nego što je Mao stigao da iskali svoj gnev na ovoj dvojici diplomata, ispred stola se pojavi nacistički konobar. “Gospodo,” najavi on, “osoba koju tražite je ispred, na ulici. Valja se u prašini.’’ Svi, istog trenutka potrčaše ispred.

Na tmurnoj berlinskoj kaldrmi, pokušavao je da ustane niko drugi nego veliki Ernphelnstein. On opsova lampion. Šerlok, Mao i nesrećni Kinezi nabaciše srdačne osmehe, dok je Ernphelnstein živo raspravljao sa lampionom o jevrejskom pitanju. Brzim pokretima, Mao Ce Tung lomi vratove svojim diplomatama, a Šerlok Holms izbegava sigurnu smrt, samo zahvaljujući svojim nepogrešivim instiktima. On zamiče u mrak dobacujući: “Srešćemo se mi još!!!”

Mao se oblizuje prilazeći detektivu: “Mogu li da kažem da imate čast?”

Ernphelnstein tiho podrignu…

“Imam posao za vas gospodine Ernphelnstein.” …a zatim ponovo izgubi svest i prosu se po teškoj berlinskoj kaldrmi.

tri dana kasnije

Vu Ling Sing se trže. Celo selo je ležalo u velikom jezeru krvi, dok je ona pokušavala da otvori oči. Svojim roditeljima. U tom trenutku, ona nije mogla biti sigurna šta se tačno dogodilo, osim da ovo nije bio uobičajen doček za istaknutog člana Partije, koji je dolazio u redovnu inspekciju kraja. I početka.

97

Puzeći, stigla je na suvi deo zemlje. Uspravila se na kolena i pred sobom ugledala zastrašujuć prizor. Tek tada joj ništa nije bilo jasno.

Bejing, pet dana kasnije

Ernphelnstein se budi u čudnom raspoloženju:

“Gde mi je piće?!”

U tom trenutku, prodoran smeh mu pobudi pažnju. To mu je bilo sumnjivo. Osvrnuo se oko sebe i nepogrešivom detektivskom analizom otkrio izvor smeha.

Tada je ugledao kosookog diktatora.

“Jeste li se probudili, dragi goste?” Mao se smelo obrati detektivu.

“Gde se ja nalazim?” frknu on.

“U Narodnoj Republici Kini,” reče Mao ponosno.

Ernphelnstein isplazi jezik i namrgodi se, srkajući.

“Mogu li vas, možda, ponuditi nekim… pićem?”

Bilo je krajnje vreme.

*

*

*

Njegovo Ekološko Veličanstvo je skoro osetilo nervozu. Dok se ukrcavalo na veliki prekookeanski brod, poslednji put je pregledalo telegram koji je stigao iz Kine, od tibetanskog ambasadora. Ton tibetanskog diplomate odavao je otvorenost i iskrenost, ali Njegovo Ekološko Veličanstvo moglo je da vidi duboko ispod tih redova. Planove unutar planova. Ono se lako osmehnu i napravi prvi korak na 98

brod, bacajući telegram u Tihi okean. Još jednom se osvrnu i pogleda obale Amerike. Poslednji put.

*

*

*

“Kao što već rekoh, imam posao za vas,” reče Mao Ce Tung, udobno zavaljen na raskošnoj naslonjači.

Ernphelnstein ga pogleda začuđujuće bistrim očima, iako su ispred njega na stolu stajale tri ispijene flaše najbolje rakije od pirinča.

“Zašto mi se ne obraćate sa druže?”

Mao se zbuni, crveneći se neobično, jer je sav već bio crven.

“Jeste li za još jednu flašu?” Mao mudro zataška odgovor. Detektiv se ozari, potvrdno klimajući glavom.

“Slušajte vi,” nekoliko minuta kasnije Mao je počeo, “pre nedelju dana na sred Tjenanmena ubijen je Hilford Hakstabl III, istaknuti član Centralnog Komiteta Komunističke Partije Narodne Republike Kine. Ubica je bio maskiran u popularni lik iz američkih filmova.”

“Koji lik?” brzo upita Ernphelnstein dignuvši kažiprst.

“Ne gledam američke filmove,” u trenu odgovori diktator, previše brzo sklanjajući pogled sa detektiva. Ovaj shvati da Mao laže.

“Za tren oka je pobegao na biciklu, i tu mu se gubi svaki trag,” nastavi Mao,”međutim, u džepu mu je pronađeno piusmo. KA BUM!!!To je nešto što se ne zna šta je, ali ga je poslala Vu Ling Sing!!! Ona je takodje član CK, I to poslanik iz provincije Sung. Pre samo osamnaest časova nađena je kako luta nedaleko od sela u koji je bila poslata da sakupi poreze. TA DAM!!! Zamislite samo, celo selo je 99

pobijeno (surovo) a naša dama se ničega ne seća.”

“Mislite ima amneziju?” Ernphelnstein upita srkajući poslednje kapi iz flaše.

“Da, da tako je. U pravu ste. ” Mao odobravajuće klimnu bradom. “Vu Ling Sing je sada u bolnici, u Pekingu.

Stanje joj je stabilno, ali još uvek ne može da se seti ničega.

ZOOOM!!!”

“Hm…prava pravcata Šangajska agonija…” zamisli se detektiv.

“Mislite, ovaj, pekinška? Ipak smo u, hi hi, Pekingu.”

Ernphelnstein se zagonetno osmehnu i ode da odigra Partiju.

tri sata kasnije klinički centar “Lao Ce”

Drmusanje probudi Vu Ling Sing iz teškog, sedativima izvezenog sna. Kada otvori oči, dočeka je potpuno nesvakidašnji prizor. Ispred njenog kreveta se meškoljio Veliki Vođa lično, u pratnji nekog Evropljanina. Bio je to visok covek, širokih ramena i kratke plave kose; nosio je crni polucilindar i monokl na levom oku. Pored njega je mirno stajao leopard, takodje sa polucilindrom, dugih tankih brkova uvijenih na gore. Leopard je stajao na tri noge, jer je četvrtom pridržavao raskošnu muštiklu od slonovače iz koje se izvijao fini duvanski dim.

“Dobar dan gospođice,” reče Evropljanin skidajući šešir, “moje ime je Ernphelnstein, a ovo je moj pomoćnik Doktor Strah.” Leopard se na to učtivo nakloni, takođe skidajući šešir. “Drago mi je,” reče on.

100

Mao je već izgubio strpljenje. On poče da se dere:

“ZOOM!!! TRANG!!! RAMBLE!!!”

Ernphelnstein skide monokl, i mrgodnog pogleda mu se obrati:

“Da li bih mogao da ostanem sam sa gospođicom Ling na nekoliko trenutaka, predsedniče?”

Leopard frknu, a onda se i on okrenu ka diktatoru i zareža:

“Pustite nas da radimo svoj posao, mijau!”

“I donesite nam nešto da popijemo, vau,” dodade Ernphelnstein.

“Ja ću džin,” reče Dr. Strah.

“Ja ću viski,” reče Ernphelnstein.

“Ja ću rakiju,” reče Vu Ling Sing.

“Ja ću skoč,” reče Ernphelnstein.

*

*

*

tibetanska ambasada u Bejingu

“Dobar dan Vaša Svetosti, neka vam bogovi podare dug život i zdravlje, neka vas vetrovi…”

“Dobar dan dragi Tenzin Čengjal, ima li novosti?”

“Evropski detektiv je stigao u Peking, Kundune.” “Šta?”

“Kažem: evropski detektiv je stigao u Peking, sa svojim pomoćnikom. Nekim Doktorom Strah…”

“Znaš li kako napreduje istraga?”

“Još ne, Kundune. Ali ću uskoro dobiti pomoć, u vidu hrane i ćebadi.”

“Šta?”

101

“Izgorela mi je kuća, znate? Pričao sam Vam, a i žena mi se ubila…”

“Dobro, nego, jesi li poslao poruku tamo gde si trebao?”

“Da.” “Šta?”

“Kažem: žena mi se ubila.”

“Dobro, raduju me vesti sa zapada. Uskoro ćeš dobiti pomoć.”

“Hvala Kundune. Neka vas čuvaju…”

“ROARRRGH!!!”

nazad u bolnici

Ernphelnstein se pope na krevet, i strgnu bočicu sa infuzijom sa stalka.

“Pogledajte doktore, jesam li u pravu?”

“Sasvim, sasvim,” zamišljeno je leopard tresao brkovima, “ste pijani. A u bočici je sporodejstvujući Crveni Hsin. Za tri sata bi potpuno zaustavio rad srca. I tu je kraj.”

“Neko pokušava da Vas ubije, draga Ming Ling Ping Sing,” reče najveći detektiv i ispi tečnost iz bočice.

“Moje ime je Vu Ling Sing,” odgovori Vu Ling Sing.

“Aha!” uzviknu Doktor Strah, skoči na krevet i kandžama joj zapara lice, “kako ste to znali kad imate amneziju?”

“Aha!” uzviknu Ernphelnstein.

102

dan ranije kafana “kod Konfučija”, Bejing

“Ja kad sam bio u Kini, vi se svi još niste ni rodili! U stvari, niko od vas se još nije rodio! Obitavate u snovima zarobljenih duša. Patnja je vaš jedini zakon. Svi kao jednog od ovce, čekate jednog da vas probudi. Ovce! Sad kad jednog nikad više, tek onde nećete. Tu! Razumem!” Ernphelstein salutira i vojnički ih pozdravlja, nakon mudro izgovorenih reči, a zatim preleti pogledom po kafani.

“Marš od mene, barabe!” poče da ih tera od sebe, “vaše nečisto prisustvo izaziva gađenje u ovim starim vojničkim redovima. Jako kasno sam stigao kući, i spava im se. Ludo! Mnogo im se spava,” poče on plačnim tonom,” mnogo je propatio i propratio. Pratio i platio sad kad je smlatio, ali nečuveno. Marš, kad kažem, marš od mene.

Marljivo!” plakao je Ernphelnstein, dok je gužva oko njega počela da nestaje.

Odjednom,

Lhasa, tri dana ranije u sred jutarnje meditacije

“Mmmmmmmmmmmm….”

Odjekivalo je dvoranom. Glasovi trideset monaha, kao jedan su se uzdizali u milozvučnim sazvučjima. Božanske melodije ispunjavale su veliki hram, uzvišenom harmonijom obavijajući celu Potalu.

“Hik!” reče Dalaj Lama. I stidljivo pogleda oko sebe da vidi da li je nekoga omeo u molitvi. “Hik!”

Sluga koji je stajao na ulazu, pomisli smešeći se : “Ah, kako je to slatko. Njegova svetost štuca.”

103

“Hik!” ponovi Dalaj Lama.

Sluga požuri brže-bolje da donese čašu vode Kundunu. Dalaj Lama ispi vodu i zahvali se slugi, koji se vrati na svoje mesto.

“Mmmmmmmmmmm…” Ponovo se nastavilo bez ikakvih upada.

“Hik!” Dalaj Lama pocrvene od stida, ponovo se okrećući da vidi je li ga neko čuo.

Sluga se odluči da pokuša sa novom metodom.

Prikrao se Dalaj Lami iza ledja, i na glavu stavio masku Mao Ce Tunga. Odjednom je iskočio ispred vrhovnog tibetanskog poglavara, i uzviknuo : “BU!”

Dalaj Lama se iznenadjeno trže, ali odmah je shvatio sluginu nameru, pa mu se odobravajuće osmehnu.

“Mmmmmmmmm….” reče Dalaj Lama kao da ništa nije bilo.

“Hik!” Nije mogao da se uzdrži. Sluga ovaj put smesta priđe svom vladaru i predloži mu da pokuša sa zaustavljanjem vazduha.

“…I brojite do trideset,” šapnu mu sluga. “Šta?”

“Do trideset, do trideset.”

Dalaj Lama klimnu glavom i duboko udahnu vazduh. Ubrzo, lice mu je sasvim pocrvenelo i on se zagrcnu.

“Mmmmmmm……” reče Dalaj Lama.

“Hik!” reče sluga i pokri usta rukom. Konačno iznerviran, Dalaj Lama ustade i napusti prostoriju, mrmljajuci sebi u bradu: ”SPLANDŽ!!!”

“Mmmmmm….” monasi sa olakšanjem ostadoše da pevaju.

104

*

*

*

“Kučka je dobila šta je htela, zar ne doktore,” smešio se Ernphelnstein svom pomoćniku na izlasku iz bolničkog centra.

“Pa dobro,” nesigurno reče Doktor Strah. Zatim je izvukao tabakeru i muštiklu, izvadio cigaretu i tup-tupnuo njome o metalnu površinu tabakere; uglavio je u muštiklu i sve to bacio na mokar pločnik. Ernphelnstein je rukom pozvao rikšu, vrteći svojom nogom unazad po vazduhu.

“Prestajem da pušim,” teško reče leopard dok su čekali da rikša stigne.

Ispred njih se pojavi deda koji je svojim nejakim rukama vukao ogromnu rikšu-dvosed. Nosio je povez preko levog oka, a iz džepa prljave i pocepane košulje virila je mala crvena knjižica sa Maovim pesmama. Dvojica detektiva uleteše u rikšu, i Ernphelnstein smesta viknu : ”Pratite onu rikšu!!!”

“Razumem gospodine!” Kinez se zatrčao iz mesta, dok su leopard i Ernphelnstein unezvereno gledali ispred sebe.

Jurnjava je počela. Pokazujući izuzetnu spretnost, njihov vozač je uspešno pratio dotičnu rikšu, iako su ubrzo bili primećeni, pa su progonjeni vešto skretali po malim ulicama i zavijutcima. Ubrzo se začuše uzvici sa rikše koju su jurili i meci počeše da pljušte. Ernphelnstein izvuče svoj luger, a Doktor Strah, koji je inače Britanac, izvuče kišobran i otvori rafalnu paljbu iz njega. Nastade haos na ulicama Pekinga, ljudi su vrištali i bacali se u stranu. Žene su sklanjale svoju decu u rupe iskopane u zemlji. Ernphelnstein je nepogrešivom detektivskom intuicijom primetio da meci počinju da doleću i iza njih. On se osvrnu i ugleda još jednu rikšu čiji je putnik nemilosrdno pucao.

“Ovo je već ozbiljan problem,” uzviknu leopard.

105

“Ti se pobrini za ove napred,” pljunu Ernphelnstein, “a ove pozadi ostavi meni.” “Dogovoreno!” reče Doktor Strah i izvadi tabakeru. Ernphelnstein ustaje, i penje se na krhki slamnati krov od rikše. Teškom mukom održavajući ravnotežu pri ogromnoj brzini i količini alkohola u krvi, on se udara pesnicama po grudima. Zatim se, iz dubokog čučnja, baca u daljinu. Veliki detektiv proleće kroz vazduh, u letu puneći svoj luger, dok oko njega zvižde meci. Počinje da puca, još uvek u vazduhu, i pogađa vozača rikše pravo u oko. Razdaljina izmedju njega i njegovog progonitelja vrtoglavo se smanjuje i za čas se Ernphelnstein nalazi na njemu, udarajući ga pesnicama.

Doktor Strah urla. “Brže, brže!” On vadi bič iz unutrašnjeg džepa sakoa, i kreće da stimuliše vozača. Kada su se dovoljno priblizili rikši ispred, leopard skače na vozačeva ramena, a odatle jednim dugim i elegantnim mačijim skokom završava na krovu. Njegove oštre kandže svetlucaju na suncu, i krv lipti po pekinškim pločnicima. Ubrzo je sve gotovo.

24 časa kasnije kafana “Golpolpoko”

“Dobar dan gospodo,” obratio se okupljenima Doktor Strah.

“Zbog čega smo okupljeni ovde?!” pobuni se Mao Ce Tung. “Ja imam dužnosti koje me nestrpljivo čekaju,” dodade on i rukom pokaza kroz prozor na trg. Tamo su stajala vešala i nekoliko hiljada osuđenika sa omčama oko vrata.

106

“Samo malo strpljenja prijatelji, veliki detektiv Ernphelnstein je organizovao ovaj sastanak. On trenutno nije tu, jer je otišao da dovede nekoga za čije svedočenje se pretpostavlja da je ključ ove misterije. Očekujemo ga svakog trenutka.” Završi leopard paleći cigaretzu. To se ne zna šta je, ali se zna da je to Doktor Strah počeo da puši kad je ostavio cigarete.

Za velikim stolom ispred njega nestrpljivo su sedeli: Mao Ce Tung, Vu Sing Ling, Dalaj Lama sa Tibeta, njegov ambasador Tenzin Čegja, Edgar Alan Po, vozač rikše Jing Cing Koplston, Lara fon Klauzevic, pukovnik u penziji Ričard Li, zanosna Mei Bu Su…

U tom trenutku, vrata se otvaraju.

dan ranije na dokovima Tjencina

Njegovo Ekološko Veličanstvo silazi sa broda. Perjanica mu veselo igra na vetru, a duge, duuge štule poskakuju u blatu. Njegovo Ekološko Veličanstvo je namršteno.

Ponovni dolazak u ove krajeve je obeshrabrivao.

U tom momentu jedan od bezbroj ljudi koji su vrveli dokovima, prišunja se Njegovom Ekološkom Veličanstvu.

Njegovo Ekološko Veličanstvo ga nije primetilo. “Njegovo Ekološko Veličanstvo! Pazite!” začu se vika sa broda.

Njegovo Ekološko Veličanstvo se okreće taman na vreme da vidi kako napadač izvlači dug, duug nož. Veoma spretno, Njegovo Ekološko Veličanstvo ga šutnu štulom u šupak, i šapnu nazad na brod. Dok je čovek padao u vodu, Njegovo Ekološko Veličanstvo odbacuje svoje raskošne haljine i lice 107

aristokrate i gle, to je Ernphelnstein glavom i bradom, koji skače za svojim napadačem.

U vodi, Ernphelnstein roni i roni, sve do dubina na kojoj ajkule već proždiru utrobu njegovog zlosrećnog napadača. “Nemojte glavu!” uzvikuje Ernphelnstein ali se kroz vodu čuje samo: “Blblbl Blbl!” Ali ajkule jedu i jedu, a Ernphelnstein neumorno udara nožem i to beše dan kada se Tjencinsko more oboji u crveno. Opet.

15 godina ranije pod britanskom opsadom Makao

Čarls Li ispljunu krv. Ustaje u sred noći da pljuje krv. Izmedju dva ispljuvka on uvlači dim. “Čarlse, Čarlse!

Jesi li dobro?” On ponovo pljuje. Pa puši. “Dobro sam. Izaći ću malo ispred kuće. ” Držeći se jednom rukom za grudi, a drugom prihvatajući zid on silazi niz stepenice. I puši.

Noć je vedra i mirisna. Na dim. Čarls Li vadi cigaretu iz džepa i pali je dogorelom, gledajući u daljinu.

On uzdahnu i opruži se na klupici ispred kuće. Za kratko vreme, zaspao je, ali cigarete su još gorele. Kad bi jedna bila popušena, potpuno automatski, čak i u snu, Čarls pali novu.

Takav je od sedme godine, kad mu se desilo nešto.

Niko ne zna šta je to nešto, ali se zna da posle toga Čarls Li nije viđen bez cigarete u ustima. Samo je jednom viđen sa cigaretzom u ustima. I to na kratko.

Dok je mirno spavao na tremu kuće, ništa mu se nije desilo. Samo mu je jedna ptičica sletela na čelo. I iskljucala ga skroz.

Tako da je sledeće dve nedelje morao da ide na previjanje u obližnju bolnicu. Kada je prvi put otišao, nije se vratio.

108

Pobegao je od kuće, a njegova ćerka je plakala i plakala i tugovala i nadala se da će se njen otac jednog dana vratiti.

Ali to se nije dogodilo i tako je mala Vu Ling Sing počela da puši.

Isti dan Sastanak vojnog vrha u Potali

“Gospodo, jutros sam posetio mog računovođu,” reče Dalaj Lama gordo. “Bankrotirali smo. Moraćemo da zauzmemo Japan!”

Svi iz saveta se uhvatiše za glavu, ali Dalaj Lama je bio nemilosrdan. “Kundune, držite mapu Velike Britanije u ruci!” viknu neko od mudraca. Dalaj Lama ga istog trenutka sprži munjom iz desnog kažiprsta. “Šta?”

U susret mu skoči general, koji je u ustima grickao tompus i nosio crne naočare za sunce. “Kundune, predlažem nuklearnu taktiku! Maloga radijusa! Haaa ha ha ha ha!” Dalaj Lama se zamišljeno nasmeši i obliza jezikom usta. “Šta?’’ upita. A onda ga spali novom munjom iz rukava. “Ha ha ha, aha aha!!!” uperio je Dalaj Lama prst po svima u Sali.

Tad, iz dubine hale, začu se ubogi glas kaluđera Binga: “A da pokušamo sa mirnim rešenjem?” Dalaj Lama ga pogleda namršteno, na šta se monah ukoči od straha.

“Donesite mi hamburger i pivo. I pivo. Moram da meditiram o tome. Donesite mi i kartu Japana.”

109

15 godina kasnije Peru

Postoji u džunglama Perua jedna aztečka piramida još neotkrivena. Nju je za svoj štab uzela najveća tajna paravojna formacija na svetu. Njihovo ime je…

LARCH!!!

Sadašnjost Bejing

U tom trenutku, vrata se otvaraju.

I hladan vetar duvaše kroz njih. Saginjući se, u prostoriju ulazi aristokrata visok pet i po metara na ogromnim štulama, i sa velikim šeširom i perjanicom. Njegove obrve su visoko podignute, a ramena opuštena. Cela pojava zrači dostojanstvom i sigurnošću. Svi u prostoriji se duboko klanjaju osim Mao Cea, koji puca na ljude okupljene ispred kafane, a ovi umiru zahvalnom smrću.

Njegovo Ekološko Veličanstvo je prinuđeno da stoji pogureno u prostoriji koja ne odgovara njegovoj visini.

Ernphelnstein ulazi iz njega i ponosno najavljuje:

“Njegovo Ekološko Veličanstvo!”

“TAMTARATAMTAMTAMTAAAM!!!” uzvikuje Njegovo Ekološko Veličanstvo.

“Prokleti amater!” misli Mao.

Dalaj Lama počinje da se znoji. Edgar Alan Po vadi pljosku iz kaputa i maše Ernphelnsteinu njome. Na rame mu zlosutno sleće gavran. Zanosna Mei Bu Su je još zanosnija.

110

Vu Ling Sing vadi već upaljenu cigaretu iz džepa i stavlja je u usta. Prostorija počinje da se puni plavičastim dimom.

Pukovnik Ričard Li gnevno progovara, obraćajući se slavnom detektivu: “Znate li vi koliko ima sati!? Zašto ste nas pozvali ovamo? Hoćete li nam konačno objasniti?”

Ernphelnstein smiruje pukovnika rukom, a Mei Bu Su nogom. On staje na sred prostorije i vadi pušku. “Gospodo, hvala što ste imali strpljenja! Sada će vam sve biti objašnjeno! Naime, uspeo sam da rešim ovaj zločin koji nas zaokuplja! Budite strpljivi još nekoliko minuta, jer da bi smo pravilno razumeli sled ovih komplikovanih dešavanja, moram vam pročitati jedno pismo!”

Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvlači hartiju i lagano je otvori. Pogledom pomno prelazi preko svih u prostoriji i počinje da čita…

Pre sat vremena Kafana “Budin ćošak”

Ernphelnstein je veselo otvarao flašu sa votkom, dok je leopard povraćao u stranu. “E,” kaže mu Ernphelnstein i padne sa stolice. “Dobro… dobro… Idem ja da ih zabavljam, a ti naruči još!” Leopard odlazi, a Ernphelnstein se veselo diže i naručuje flašu konjaka. “Ali gospodine,” viče konobar, “pa sad sam vam doneo flašu votke! A niste je ni pipnuli!” Ernphelnstein podrugljivo gleda i uzima flašu da bi je celu ispio. Zatim podrignu i zgrabi flašu konjaka iz šanka. “Jesam te nešto pit’o?”

Ernphelnstein pali pljugu i prezrivo osmatra ostale goste kafane. “Šta je bilo! Šta me gledate! A? Šta? Gde? Koje pismo! A ono na stolu? Važi.” Ernphelnstein odlazi do stola 111

i pakuje flaše u kaput. Kreće da izađe i tad se priseti da se vrati po pismo. Došao je nazad do stola i sve dublje u agoniju.

*

*

*

“ Dragi moji gosti,

bog će da vam oprosti

oglodaće vam kosti

a pre toga klince

ispod noktiju bosti

nek se čuva onaj ko ne posti

to su najnovije novosti

Vaš Bog”

I u tom trenutku, kada su svi čekali da Ernphelnstein uzme gutljaj iz flaše, kroz vrata i prozore sobe počeše da uleću maskirani budistički monasi i otvaraju vatru bez kontrole i predrasuda. Okupljeni počinju da padaju pokošeni mecima. Oblaci dima, teški su i neprikosnoveni.

Sve smrdi na barut. Krv je po zidovima i ručak postavljen na stolu.

Njegovo Ekološko Veličanstvo i Ernphelnstein su jedini ostali na nogama, deleći poslednju pljugu. Ali to im ne beše poslednja, jer pucnjava prestaje i vojnici sedaju za sto da ručaju. Jedan od vojnika prilazi pravo slavnom detektivu ignorišući Njegovo Ekološko Veličanstvo koje se u tajnosti izvlači kroz prozor i nastavlja da deluje mirotvorno u svetu.

“Da li znate ko smo mi?” reče vojnik skidajući masku.

112

“Znam,” podrignu Ernphelnstein.

“Vi ste LARCH1!!! Koji se u ime KLJICH2 a!!! bori za Novi Svet, vladavinu prava i jednakost. Vrhovni poglavar vam je bio Dalaj Lama, ali ste ga ubili. Zato što vam je smetao. Bio je suviše miroljubiv. Verovatno ćete sada kontrolisati izbor novog Dalaj Lame.”

Vojnik zadovoljno klima glavom govoreći: “Nisam ni sumnjao da ćete uspeti da rešite slučaj.”

“Nisam ni ja,” reče Ernphelnstein, “ali ostalo je još nešto. Nešto suviše opasno i strašno da bi se ikad smelo saznati…”

I u tom trenutku detektiv se trže.

Hitro vadi revolver iz kaputa i ispali metak sebi u slepoočnicu.

EPILOG

Edgar Alan Po sedi za stolom i piše. Posle nekog vremena, on ustaje od stola i gleda na sat. Njegove oči trepere, i trepere sve dok se kazaljke ne poklopiše i poče da otkucava. Dvanaest puta.

Njegove oči se iskosiše.

1 2

Lamaistička Armija Republike CHile Klub Ljubitelja Izgleda CHilea 113

“Divan je biftek!” viče jedan od budističkih monaha prerušen u gerilskog ratnika.

ERNPHELSTEIN III Epizoda:

SCARHAND!

On svima pokazuje svoju ruku sa ožiljkom. A taj ožiljak je strašan, i on zbori: 18 minuta! A onaj koji vidi ruku, ima još taman toliko da živi.

Jošua Nikolson namešta naočare dok trči. Polucilindar mu spada sa temena, on očekuje da mu spadne I teme. I zato ga rukom pridržava. Njegove kožne, lakovane cipelice dobuju po bečkim pločnicima: klomp, klomp. Ali nema nikoga da ih čuje. Osim ruke. On I dalje trči. I prate ga isečci iz novina koje nestašni austrijski đubretari, nezadovoljni svojim statusom, nisu danas pokupili. Jedan ga udara pravo u facu. On ga kupi i unezvereno čita: “Još jedno ubistvo!”

On se sapliće i pada skroz u baru. Kada podiže glavu i briše svoje lice od prljave vode, ispred sebe ugleda čizme. Stavlja nazad naočare i pred očima mu se izoštri 115

cela prilika. Jošua se podiže na noge i trže. Senovita prilika nosi šešir i zahvaljujući njemu, senka mu prekriva celo lice sem nosa. Široki kaput.

Jedna ruka u džepu stiska ko zna šta, a druga je upravljena prema Jošui. I na tom dlanu se oslikava strašna priča: 18 minuta!

Jošua mu okreće leđa i beži. Glavom bez obzira.

Ali, posle tačno 17 minuta i 50 sekundi, ceo život mu proleće pred očima: rođen u Austrelitzu, odgajan u siromašnoj bračnoj porodici, škola u Gratzu, prvi put se zaljubio u petnaestoj godini, neuzvraćeno, otac mu umire u osamnaestoj ostavljajući mu celo imanje, odlazi na studije u Beč, zapošljava se prvi put u Hramu Svetog Patrika, napušta posao i odlazi na skijanje u dvadestpetoj gde ga vrbuju pripadnici Ruske Carske Policije i teraju ga da priča, u isledništvu upoznaje ljubav svog života, venčanje, tridesetdruga godina dobija sina, daje mu ime Markus, odlazi u Teheran u tridesetdevetoj, postaje musliman, u četrdesetoj ponovo postaje Jevrejin, u četrdesetdevetoj juriša na bajonete, u pedesetprvoj vidi šaku ispred lica.

I umire.

116

UPRAVO U PARIZU

Hamburška luke, 1921.

Johanes se trže. Vetar je zavijao kao vuk, Galbeovi kriče. On ne može da se koncentriše1. Njihovi lajavi zvuci.

Odjednom. Vrata se otvaraju, grbavi prcvoljak Galbeovih2 je došao da isprosi malo brašna. Johanes se pravio da ne čuje, ali prcvoljak je ušao pravo u njegov um i tamo je šištao i pištao. Na to, nesrećni Johanes se veštački isceri i poče da se prevrće po podu. Epilepsija je bila česta u to vreme, pa se prcvoljak nije uzrujao, samo je sačekao da se Johanes vrati sebi, i otvori oči. A tad, kroz prozor počeše da uleću knjige. Pripadale su raznim oblastima literature i izdavaštva i svaka se u letu snalazila na svoj način.

1

i sasluša sopstvene misli.

2 Prvi podaci govore da su se Galbeovi doselili u Hambuška luke 1904. godine sa velikim talasom radnika koji je bežao sa istoka. Sa dalekog istoka. Galbeovi su Mongoli, i do svog dolaska u Luke nisu nikad videli stepenice, mada ima izveštaja da su videli merdevine. Otac porodice, Voj Kan Galbe je u to vreme imao problema sa išijasom, zbog koga dugo vremena nije mogao da nađe posao u Luke. Ostatak porodice je brojao inventar po kući oduševljeno, jer su uspeli da izvuku živu glavu sa visoravni i stepa. Jedino što su poneli iz rodnog kraja, promenili su odmah morfološki, nakon što su stigli u Nemačku. To im je pomoglo da prežive prve mesece. Međutim, već je bilo dockan, bolest je počela da se širi, i odjednom, u kući Galbeovih vrata su zaćutala. Nije se ništa više čulo.

117

Jedna udari dečaka po glavi, i Johanes se slatko nasmeja. Knjiga pade na pod, otvorena na 785. stranicu.

Johanes se približi, i stavi svoj monokl, prezrivo frknuvši1.

Oprezno se približi knjizi, i gvirnu na početak 785. stranice.

Tu je pisalo sledeće:

1

Johanes je bio mrzitelj literature. Sve osim ekonomije. Takav stav je bio posledica iznenadne smrti njegovog ujaka, koja mu je jako teško pala. Naime, njegovog ujaka su ubile knjige. Jednog dana, kad se nesrećni čovek vratio sa posla, nekoliko tomova enciklopedije ga je sačekalo iznad vrata, i mučki se obrušilo na njega. Nesrećnik je preživeo sve pojmove, do slova K, ali nakon toga je podlegao ranama.

118

Johanes nije mogao da obuzda bes. Počela je da mu izlazi pena na usta, a kroz uši su mu se izvijali oblačci dima.

Bez obzira na sve to, dečačić Galbeovih je i dalje šištao.

Johanes ga ubije tu baš nasilno, i pobegne.

Uhvaćen je posle tri dana, u Bangkoku, dok je zavodio neke prostitutke. To je odmah bilo sumnjivo, pa su prostitutke tražile njegova dokumenta. Kada im je pokazao ličnu kartu, prepoznale su ime sa međunarodne poternice. Tajlandske vlasti nisu gubile vreme i isporučile su ga Nemačkoj. Tamo je izašao pred preki sud i oslobođen je.

Sve svetske novine su odmah prenele tu vest.

Ulan Bator, predveče, pored igrališta sa leve strane trga

Na tribinama sedi vlada Mongolije i Vrhovni savet odbrane, igraju mice i piju. U tom stiže golub pismonoša, noseći pregled svetske štampe, bežeći ispred ogromnog oblaka prašine koji juri tigar. Tigar laje. General lajtant Hong Gde, instruktor borilačkih veština skače i obara tigra jednim preciznim udarcem noge ispod miške. Obara ga toljagom, obara ga velikom bejzbol rukavicom i gasi mu pljugu u šapu. Zatim vadi mitraljez i puca po njemu, dok članovi kanineta1 oduševljeno laju.

Premijer čita novine. Već samo pogled na naslovnu stranu širi njegove zenice, beonjače i vidike. Njegova usta se iskriviše u bolnu grimasu. I on zavija. Kabinet se okuplja oko njega grleći ga i tapšući ga saosećajno. Kaninet potrči za njima, i motaše se oko njihovih nogu, njuškajući im stražnjice.

Ministar odbrane uzima reč sa poda i utrlja je u svoje brkove.

1

Kaninet i. pseća vlada (Encyclopedia Britannica, 1816).

119

Sa tih dugih brkova, reč se uzdiže u vazduh i odlazi pravo u megafone, ozvučenja, sve razglasne stanice u Mongoliji:

“Ovo je neoprostivo. Moramo se osvetiti. Za ovu uvredu. Stop. Uperenu ne samo protiv nas, nego protiv svih pasa sveta. Opšta mobilizacija!”

Još iste noći, upućena je depeša sa objavom rata, pravo iz Ulan Batora u Berlin i Bangkok. I Los Anđeles. Ali pošto uviđaju grešku, Mongoli se smesta izvinjavaju stanovnicima Los Anđelesa. Uz Nemačku smesta staju Prusi i Britanci. Trilaterarni razgovori su održani već sledećeg dana. Velika količina pešadije je poslata na granicu sa Turskom, ali ih nisu pustili da prođu. Zato, oni objavljuju rat Poljskoj i Češkoj. Poljaci pozivaju svoje drevne saveznike, Francuze, ali im ovi ne odgovaraju na poziv jer su pijani, pa Poljaci kažu da će sačekati koji dan. Dok se vrhovni štab Francuske otreznio, već je palo nekoliko stotina žrtava u međugraničnom prostoru Poljske i Britanije.

Grci imaju velike ekonomske interese u Poljskoj, pa šalju nominalnu pomoć Poljacima i Česima, u obliku znatnog kontigenta Platonove gozbe. Francuzi se goste.1 Njihova strategija ne uspeva, zbog upliva Rusa u Baltičko more. Francuzi šalju hitnu depešu Grcima i zahtevaju da napadnu Ruse sa juga, kako bi im odvukli snage i pažnju sa poljskog fronta. Inače će se naljutiti.

1 Francuzi su mislili da mogu lako da se izvuku iz ovih sukoba, zbog toga su poneli sanduke vina u ofanzivu. Krenuli su preko Belgije i Holandije, zatim plivali na sanducima vina do Danske, gde su ih sačekali Danci i pokazali im put do druge obale. Francuzi zatim hrabro hrle ka Gdanjsku, gde se iskrcavaju kasno uveče, 14. oktobra. Francuzi i Poljaci slave i planiraju da napadnu Nemačku sa dva fronta, ali ne znaju kako to da izvedu, pa čitaju knjige i proveravaju izvore. Čim su ruski izviđači primetili velike pokrete rukama, zainteresovali su se i potpisuju unosan ugovor sa Nemcima, Prusima i Poljacima. Ali onda ispaljuju Poljake iz topova i Poljaci se naljute. I raskinu ugovor. Tako da Rusi ulaze u rat na strani Koalicije (Šenks, M. (1998). Istorija Prvog svetskog međurata, strana 345-380. Beograd, Nolit).

120

Grci brže-bolje opremaju brodovlje. Oni kontaktiraju vladu u Istanbulu i dogovaraju se za bezbedan prolaz flote kroz Dardanele.

Istanbul, 3. novembar

Kiša je zamaglila ulice Istanbula. Jutro je. Poručnik Ali Kada1 izlazi iz kabine grčke topovnjače Sv. Majkl Kaslapaidos na mokru palubu. Brod pristaje, i kao da ne može da sačeka da ga lučki mornari skroz umire, on skoči 1 Ali Kada je odlikovani francuski heroj koji je dokazao i spretnost i hrabrost i teoriju relativiteta prilikom mnogobrojnih vojnih svečanosti. Njegovo glavno delo Moralno oslobođenje više puta je izvođeno u Karnegi Holu, kao bedan pokušaj sistematizacije ondašnjih paleontoloških saznanja i teorija. U pitanju je protokonceptualna arija, napisana za jednu noć, pod uticajem Tristana Care Huga Bala, južnoameričkog pesnika kaktusa i propasti. (Čerčil, V. 1998 Memoari BIGZ, Beograd) 121

na tlo pre bilo kog psa i upućuje se ka Eminonu. Ali Kada pripaljuje cigaru i gleda okolo, kao da će tim pogledom da kine. On odlazi u prvu kafanu, naručuje konjak i pita barmena da li je primetio krupnog, kockastog čoveka sa velikim teškim šakama, poznatog po tome što pije iz pepeljara, napuštenih časa i sisa natopljene stolnjake. I obično vodi leoparda sa sobom. Barmen u Istanbulu odgovara: “Potražite ga u kafani Ataturk na Kabatašu... ako smete.”

Ali Kada prelazi Galata most i ugazi u govno, to ga ne zaustavlja da psuje na francuskom1. Obriše zatim cipelu, i nastavi prema destinaciji/svojoj sudbini, koja ga je mučki čekala iza ugla.

Ulazi u kafanu. Na prvi pogled, ništa se ne dešava. Leopard i još jedan gost igraju domine i obaraju ruke u jednom ćošku, svirač ulični svira na ulici. Ali Ali Kada ne izgleda zadovoljno. Nastavlja da se kreće unatraške u polukrugovima i maše rukama u svim pravcima, pleše nogama po vazduhu crtajući krugove. Ali niko se ne obazire. Sem šankera. On kaže: “Gospodine, da li biste nešto da pojedete?”

Ali Kada spremno odgovori: “Ne! Što?”

Šanker frknu nezainteresovano u njegovom pravcu i nakloni mu se duboko.

Zvuci iz kuhinje su bili sve samo ne zvuci iz kuhinje. Kad je provirio, nogom, Ali Kada nije odustao, nego je proturio čitavu potkolenicu iza tog pokreta. On se hvata za podvezicu i namešta je. U tom trenutku, ispada mu cipelica 1 “Enculé Goddamn porté la baise vous baise tit sanglante fuck fuck plus sur cette ville puante et d’enfoncer la bite dabogda pocrkali tout lécher mes putains balles enfer puant najebaću ta mère tout le monde va vous voir quand je reçois mon fusil retour dans leurs mains que vous moue pour vos enculés de miséricorde manger de la merde coq sucer enculé de merde puante sweatshop putain!”

122

i on lomi štiklu, da bi lakše trčao. Na prstima ulazi u kuhinju i opservira krupajliju za radnim stolom. Neverovatna je sposobnost sa kojom je taj dugajlija obrtao meso, testenine i bogato povrće, iznad svoje glave koja je okrenuta u stranu i u isto vreme iz čijih usta izlazi bogat mlaz džina piva/vina burbona konjaka vinjaka armandinjaka loze i kabeze a u isto vreme i najlepše arije. Ali Kada povraća, hvata se za sto i sa zebnjom progovara:

“Da li ste vi...”

Krupajlija ga prekida kažiprstom uguranim u nos.

“Sve ja znam,” čačkajući će on, “znam da je Vaša porodica iz srednjeg sloja Alzaških Teksašana, znam da ste u petnaestoj godini pretukli kozu. Znam. Sve ja znam...”

I padne i zaspi u sopstvenoj povraćki. Leopard se olakša pored stola u WCu. I peva.

Prvo što je video, bilo je lice njegove majke. Ona se pojavljuje kao anđeo iz predstave Bertolda Brehta, mladog inžinjera1. Zatim je video: zapalio je pljugu i uzeo gutljaj yeni rakije. Pa je onda to i uradio, čisto da ostane dosledan viziji. Ali Kada nudi propoziciju: “Gospodine Ernfelnštajn, ako ste to vi, imam ponudu za vas. Kao što znate, rat je na pomolu. Sile boga ne mole. Alijansa bi želela da Vas angažuje za specifičan zadatak, moraćete ovo da nosite kroz ceo rat.” I pruža mu cogare2.” Sudbina čovečanstva je na ivici noža, ako ne želite da pruski neljudi pobede, pronađite špijune koji rovare u našim redovima, a rade za Koaliciju.”

Ernfelštajn piuta za troškove barmena, zato što mu treba barmen na tom zadatku.

1 Piše se i jedno i drugo. У војном речнику уобичајено је инжињерија, инжињеријски, инжињерац, а цивилству грађевински инжењер, машински инжењер, рударски инжењер, саобраћајни инжењер.

2 Cogare su osnovna odeća francuske vojske u tom periodu. Sastoje se od lanenog džepa, futrole za pištolj i skija.

123

Ali Kada odgovara da će imati svu podršku Alijanse na tom zadatku, moći će da nagažue, moći će i da angažuje koga hoće, moći će da nosi zastavu slobode na sva četiri kraja sveta. U tom trenutku, leopard zareža: “rrrGHRAAAWWWW!” I kandžama mu zapara lice u znak odobravanja.

124

ERNPHELNSTEIN

4

UPRAVO U PARIZU

“Jel se sećaš još nečega iz tog rata,” upita Doktor Strah Erfelnštajna.

“Pijana mačko, budalo, skloni tu cigaru od mene, zapalićeš mi cogare.”

“Dobro, šta ćemo sad da radimo,” mjauče Strah.

“Šta šta ćemo, mačko glupa,” šljepi ga Ernfelnštajn po brkovima, “idemo po Kozmana.”

“Dođavola.”

125

Kolima, Rusija, jesen-zima 1921.

Modna revija

Bilo je tiho kad se na horizontu iza nestalnog oblaka dima pojavio obris čoveka i leoparda, kako slažu ramenima gledajući ka jedinim svetlima u okolini. A onda koračaju dalje. On im je potreban da obave zadatak, pa Doktor Strah ujeda Erfelnšajna kad ovaj krene da drema, pre nego uđu u rudnik.

I odmah spaziše njega kako izležava svoju tvrdokornu trbušinu, i gladi brkove pušeći lulu naočigled logoraša koji su mukotrpno gurali kolica sa kamenjem.

126

Čim ih je video, zalajao je: “Bežite... mmm, ne. Da počnem ispočetka - bežite!”

“Eršelnj.. Erfl... Ern...” Pokušavao je Veliki Detektiv da se predstavi, svom bivšem pomoćniku1. Konačno je odustao, i samo pao licem napred u veliki komad blata, nastavljajući teško da diše kroz balone prljave rakije koji su se podizali u nebo. Doktor Strah je mjauknuo, i prekrstio se.

1

Kozma, kako su mu tepali prijatelji, davne se uputio dobrovoljno u logor Kolimu. Posebno srećan zbog njegovog entuzijazma, upravnik logora pružio mu je sva ovlašćenja i radne dozvole, tako da je vrlo brzo mogao da izgradi sasvim pristojan život. Preko svojih veza, Kozman je ubrzo počeo da obezbeđuje logorašima sredstva za život i samoubistva, po vrlo povoljnim cenama. Posao je brzo cvetao, zato što logor nije oskudevao u ljudstvu. Nikad. A Kozman je postajao sve deblji i deblji.

U jednom trenutku, počeo je da postavlja i veoma neugodna pitanja.

“Koliko je sati?” To mu je bilo omiljeno, a priča se da je zbog tih insinuacija, odveo veliki broj logoraša u ludilo. Jednom je ispred kantine pitao “Kako ste?”, i zbog toga dobio batine. Grupa izludelih ljudi prebila ga je kao mačku. To ga je koštalo 18 nedelja u bolnici, gde je još više razvio svoje enterpreneuritivne sposobnosti i obogatio svoje romantične veze.

Sestre u bolnici, volele su da glade njegovu debelu, tvrdokornu trbušinu, a on im je zauzvrat obezbeđivao veliku količinu papirnih maramica. Po izlasku iz bolnice, izgubio je svoje mesto kao glavni logoraški crnoberzijanac. Pol Anderson, bivši strah i traper Irkutska, iskoristio je njegovo odsustvo i preuzeo tržište. Kozman nije gubio vreme, zdrav i prav, uzeo je stvar u svoje ruke. Izbo je Pola 18 puta za svaku nedelju koju je ležao u bolnici, i poslao ga bogu na ispoved, zahvaljujući mu dok je poslednji put sklapao oči, na novim tapetama. Takođe je preuzeo čitavo tržište samo za sebe, i ovim činom obezbedio da niko ne pokušava da mu preotme posao. Bio je to treći čin.

127

Kafana “Безграничная любовь Сталина о том, что заливают в волнах большой численностью населения по идеологическим причинам” Nekoliko sati kasnije

“Zašto ti ne bi pošao sa nama?” upita detektiv u pravcu konobarice, i gotovo istog trenutka je ošamari i ponovi isto pitanje, ali prema Kozmanu. I mjaukajući.

“A što bih ja pošao sa vama,” doktor Strah je gladio brkove, slušajući Ernfelštajna kako odgovara na sopstveno pitanje pitanjem. Kozman je zevao.

“Imam ovde jako dobar posao, okruženje je prijateljsko i ljudi me cene,” reče Ernfelštajn igrajući se sa svojim zamišljenim kikama. Tevtonskim.

“Ali mi ti nudimo nešto drugo,” ražesti se smesta na samog sebe, “nešto što se ne može novcem nadomestiti, već prosvetiteljskom ulogom među zaraćenim narodima.”

Odjednom je izgledao kao da je sam sebe zainteresovao.

“U redu, poći ću sa vama, jer to je moja civilizacijska uloga,” reče on licemerno dok je zakopavao svoj izmet u saksiju1.

Dobijaju hitnu depešu preko brzojava. Francuzi su stupili u kontakt sa Fincima i predložili da napadnu Ruse sa dva fronta. Francuzi se iskrcavaju na jugu u Novosibirskom planirajući da zauzmu naftne rezerve i da krenu na istok u pomoć Poljacima. Finci bi trebali da u isto vreme krenu u ofanzivu sa severa. Problem kod Finaca je bio u tome što se očekivala invazija Britanaca na Norvešku. Zbog toga je 1 Uobičajena posuda za bilje iz tog doba. Obično od pečene gline ili plastike.

128

Vrhovni štab vojske Norveške stupio u kontakt sa Fincima i dogovorio pomoć sa njima koja se ogledala u tri pešadijske divizije i dve konjičke regimente poslate na zapad. Finska nije mogla da izdvoji veliki broj snaga na istočnom frontu, već je nameravala da izvede strateški manevar: sedam pešadijskih pukova, praćenih mehanizacijom i tri topa je krenulo preko Murmanske oblasti na Belo more. Mornarica je tu čekala da preveze trupe u napadu na Arhangeljsk. Pošto Rusi nisu očekivali da Finci krenu sa severa, krucijalno za ofanzivu je bilo da se ne sazna pravac udara finskih trupa.

Međutim, finska kontraobaveštajna služba je dobila obaveštenje da pruski šahisti odaju informacije šifrirane kao šahovske poteze Staljinu. Zbog toga je postalo prioritetno da Rusi ne saznaju za putanju napada i da se ta grupa velemajstora osujeti na šahovskoj olimpijadi. Zbog toga francuska Vrhovna komanda urgira da Ernfelštajn, Kozman i Doktor Strah krenu u Joensu. Ovi događaji su doprineli tome da Prvi svetski međurat danas poznajemo i kao Šahovski rat1.

Ma već su u Finskoj i Doktor Strah i Kozman pokušavaju da ubede Generala Pala Komada da premeste prestonicu bliže frontu. “To se uvek radi u ratovima”, pokušavaju da budu ubedljivi.

I čim su shvatili da drže sve karte u svojim rukama, vesela detektivska družina odlučila je da se povuče u ilegalu. “Trebaće neko da,” objašnjavao je detektiv generalu kako se vodi rat u savremenom dobu.

Doktor Strah zapara lice Ernfelnštajnu, “Moraćemo da pronađemo izdajnika!”

Ernfelštajn kaže:”Idemo!”

“Gde?” upita Koznam.

Ernfelnštajn razmišlja naglas: ”I informacije bi mogao da odaje, samo neko ko je blizak, vrhovnom štabu Finske. Prvo što treba da uradimo jeste da proverimo sve informacije o administrativnim radnicima pri vojsci i izolujemo osumnjičene.”

1 Doktor Mihael Štulman se u nekoliko radova protivio nazivanju Prvog svetskog međurata kao Šahovskog rata i to argumentovao na nekoliko mesta. Međutim, pošto mu je u novembru 1994. godine nastavno naučno veće Filozofskog fakulteta u Sarajevu oduzelo titulu njegovi su nalazi dovedeni u pitanje. Od tada se Šahovskim ratom naziva samo Zapadni front u borbama između Finaca, Rusa, Japanaca, Australijanaca i Argentinaca. Mihail Štulman je izgubio ovu titulu zato što je tvrdio da je bilo nekoliko bosanskih ratova širom planete pre onog što je u Jugoslaviji izbio devedesetih godina dvadesetog veka.

130

Dva dana su pregledali sve i učinilo im se sumnjivim jedno ime: Luis Aragon. Ostao je bez roditelja i teksta, u četrdeset trećoj. Nakon toga se posvetio kontraobaveštajnim aktivnostima, kako je stajalo u njegovom dosijeu1.

Već sledeći dan, odlaze kod njega i brutalno mu kucaju na vrata. On otvara ništa ne sumnjajući i vođen tradicionalnim finskim gostoprimstvom, nudi im pitu i kolače. Jedan iza drugog, u savršenom miru ulaze u njegov dnevni boravak i kreću da komentarišu kompozicije boja i geometrijskih oblika na tapetama2.

Ništa ne sluteći, Luis im sipa otrov u čaj, uvređen time što su došli da ga ubiju. Leopard nanjuši toksične supstance u grimiznoj tekućini. Ispusti feromon upozorenja koji Ernfelštajna nagnaše na akrobatski skok. On nastavi skok u napad laktom, međutim, Luis blokira lakat podižući ga na gore i spušta udarac prstima pravo u detektivova rebra. U neprekinutom potezu, on ga udara kolenom u međunožje.

Ernfelštajn pada savijajući se od bolova, vadi pljosku rakije iz unutrašnjeg džepa i pije, prosipajući malo po malo. Luis staje u odbrambeni stav. Doktor Strah i Kozman vide da protivnika neće lako savladati i bešćutno se dogovarrrraju da napadnu protivnika sa bokova.

1

Savremeni istoričari smatraju da postoje mogućnosti o falsifikovanju dosijea Luisa Aragona. Naime, sama činjenica da je Aragon pristupio komunističkoj partiji 1919-te, je bila povod opravdane sumnje za Ernfelštajna i saradnike. Ne sme se zaboraviti Aragonovo poreklo, jer je već njegov otac zastupao ideje in ternacionale kada su u pitanju prava radnika i seksualnih manjina. Ali postoje izvori koji kažu da je svog sina podučavao nenasilju i strogom etičkom kodeksu, koji podučava intezivnu upotrebu glagola u imperfektu. Savremena saznanja iz psihologije su pokazala da upotreba imperfekta negativno korelira sa kvinslištvom, što je iniciralo sumnju modernih istoričara u kolaboracionizam Luisa Aragona.

2

Razmišljamo o istoj stvari.

131

Doktor Strah nastupa tako što ispruža šape pripremajući se za skok, dok Kozman radi stav na šakama, propelerski ga šamarajući nogama. Luis Aragon blokira udarce rukama, pri tom mazeći leoparda nogama. Kako je Doktor Strah van igre, ošamućen maženjem, on prede.

Sve je na Kozmanu.

On grabi čajnik sa stola i zabija mu onaj deo iz koga se sipa čaj u oko.

Posle toga, sve su okrenuli na šalu. A šala se događa u Vrhovnom Štabu Svinja, gde dobijaju najveće pohvale i pogrde.

Sitruacija1 više nije tako jednostavna, složena je, jer je rat uzeo maha. Svi sumnjaju uz sve. Ništa nije crno belo.

Pesak, Severna Afrika

Doktor Strah se konačno osetio korisnim, dok je donosio teške odluke o prestajanju pušenja. Jedino nije znao 1 Sitru(acija) u korenu ima engleski izraz “See through” koji u ovom kontekstu ima značenje “videti kroz situaciju”. Postoje izvori koji kažu da je viđenje kroz situacije bila jedna od sposobnosti Vrhovnog Štaba vojske Finske za vreme Prvog svetksog međurata (Šenks, M. (1998).

Istorija Prvog svetskog međurata, strana 343-322. Beograd, Nolit 132

kako da prestane da tup-tupće i to je okej. Nego, osetio se on kao kod kuće, dok su Ernfelštajn i Kozman kukali zbog vrućine. Doktor Strah mrko gleda opremanje libijskih brodova u luci Tripolija. Ovde su da bi osujetili isplovljavanje flote, naime, Italija je prešla Alpe i napada Pruse i napada Pruse. Nemci su ponudili Libiji trgovinski ugovor o ekskluzivnom pravu o prodaji kamila na teritoriji nemačkoj, kada se sukob završi. Zbog toga je vlada u Tripoliju odlučila da priđe snagama Koalicije, a naši detektivi, tračnije1 ubice, nisu časili časa.

Najefikasniji potez je bio da se smesta promuvaju po gradu i pokušaju da otkriju lokaciju ključne osobe koja je pružala logističke informacije libijskoj mornarici. Reč je o tome da je ime te osobe bilo poznato svoj trojici, osim što Kozman nije umeo da izgovori određene reči. Ta osoba je izvrsni matematičar, koja za libijsku vojsku dešifruje poruke italijanske mornarice. Ako bi Libijci saznali položaje Italijana, bez ikakve pomuke mogli bi da zaobiđu njihove snage i lako napadnu nebranjena mesta. To se nije smelo dogoditi.

“Ovaj je u bunkeru nekom i oni idu kamilama do bunkera...” Jedine su informacije koje su naši detektivi dobili potplaćujući Libijskog predsednika. Oni smesta iznajmljuju kamile i Doktor Strah još brže pojede svoju kamilu jer je bio gladan. Onako mamurno gladan. Ernfelštajn ga psuje pijano, ali Doktor Strah ne briga brigu i skakuće pored njih, preteći gleda u preostale dve kamile.

I odmah su se pomirili.

Noć. Pustinjski vetar briše i zrnca peska se presijavaju na mesečini. Oni se šunjaju, naizgled neprimetno, iako podriguju glasno i stražari viču: “Evo ih pijani detektivi!” Oni se ne obaziru i trude se da još neprimetnije piju, i iako jedan od njih zapali cigaretu i plamenom stavi do znanja njihovu tačnu poziciju. Libijci otvaraju vatru na njih.

1

Istoričar Čak Džouns je pronašao dokaze.

133

Doktor Strah šapuće Kozmanu: “Tiše... pssst... primetiće nas...”

“U pravu si,” šapuće mu Ernfelštajn, mazeći se po grudima, dok puže po pesku.

“Stanite, ponavljam!” reče Doktor Strah sebi u bradu.

“Moram u vece,” prekinu paljbu jedan od stražara i napravi konfuziju na trenutak, u kojoj su detektivi uspeli da se uvuku u bunker i zauzimaju najveću prostoriju smehom.

“Libijski vojnici, junaci!” Pokušavao je Doktor Strah da obeshrabri trupe u pustinji. “Nije na vama da dajete živote za prljavu birokratiju,” on otvara pivo. Libijski vojnici nisu razumeli jezik na kojim im se obraćao, ali razumeju otvaranje piva. Oni oprezno proviruju iza vrata, dok im Kozman bez trunke saosećanja, gladi, prišavši im sa leđa, puca u potiljke i rebra, i opominje Erfelnštajna.

Uskoro zavlada muk i dim, i sve ostalo od baruta.

Erfelnštajn češlja svoje ebrkove i trese pesak iz njih, iz nosa i svih šupljina telesnih. Odjednom, obasjaše ih sunce Libije, i poče novi dan, dan napretka i prosperiteta. Izgledalo je kao da će opet i zauvek, zavladati mašine.

Onda se kikoće kao devojčica1 i trepće okicama, slagajući pasijans na telu mrtvog Libijca.

“Jel moramo da ga ubijemo?” Upita Doktor Strah Erfelnštajna plačući i od toga se i Veliki Detektiv zaplakao, a Kozman ne bi lenj, nego uze harmoniku od mrtvog Libijca i svira setne španske šansone, poznate po nestavljanju tačke.

Doktor Strah obuče kilt, koji je skinuo sa mrtvog Libijca, i započe ples oko Detektiva, pozivajući na igru. Ernfelštajn se prvo nije dao omesti u pijenju, pa pokaza interesovanje dignutom obrvom, a Doktor Strah uspešno sakrije oduševljenje.

1 kislány 134

Kozman odlučuje da svira samo na crvenim dirkama, kažiprstom i domalim prstom, koje je skinuo sa mrtvog Libijca. Doktor Strah i Erfelnštajn se gledaju u ritmu muzike. Leporad je zauzeo stav na dve noge iskrivio kičmu u krug, dok je provukao glavu između pazuha, Ernfelnštaj uzima vino iz sanduka i maše ramenima gore-dole. Niko nije očekivao da će Kozman zapevati. On peva u falsetu, i dvorana odjekuje setnim kašljanjem.

Iz sober1 izlazi pijan Ernfelnštajn, osećajući se kao kod kuće i tužno na alkohol.

“Vreme je za likvidaciju,” šapće on u flašu. Kozman i Doktor Strah su i dalje uživali u muzici i prvim sunčevim zracima nargile, Ernfelštajn vidi da od njih nema koristi, i sam na sve četiri noge odlazi u prostoriju gde bi trebao da se nalazi... špijum. Ulazeći, on ispušta piskutave zvuke ali i brundanja poput medveda. Iz njega kao da se podiže para i ocrtava na razdraganom suncu, zvuke na plafonu.

U prostoriji je bio primetan nedostatak slika i zvukova, ali je u ćošku stajao Staljin, a pored njega tačka. U neprijateljevom srcu zavlada strah. On pade na kolena i poče da moli i prosi tražeći Erfelnštajnu malo duvana. Ernfelnštajn se pretraži za kesom duvana, i kako ništa nije pronašao on uze jedno paklo od mrtvog Libijca. Zapali pljugu i zasvira usnu harmoniku. Brkovi mu se izdužiše.

On koluta očima levo-desno. Primetivši da se Ernfelnštajn zamislio i da mu ne nedostaje majka, on se maši za zadnji džep i vadi poluautomatsku pušku. Ernfelnštajn hitro mahne brkovima i puca mu u usta. Metak mu raznese celu

1

OksOksOksOksfordska istoričarska škola je sedamdesetih iznela teoriju da su postojali određeni periodi kad je Ernfelnštajn viđen trezan. Međutim, tokom devedesetih, postmoderni istoričari praškog kruga su ukazali na činjenicu da su korišćeni izvori bili pijani. Teorija trezvenosti i dalje opstaje u određenim istoričarskim krugovima, čak čini deo zvanične istoriografije u pojedinim zemljama istočne evrope.

135

donju vilicu, i špijum u najgorim bolovima vrišteći pade na kolenima, pa u smrt. Iza njegovog pada se podiže oblak prašine iz koga zatrpereše slova OM MANI PADME HUM. Ernfelnštajn mahnu brkovima ponovo i pozdravi slova, nakrivivši šešir.

Pariz, upravo u

Eržen Poatje navlači bele mrežaste čarape i kači ih za svilene podvezice. Golubovi na prozoru uzdišu. Ona to radi polako, kao da zna da je posmatraju i menja nogu za nogom i tako sve dok ne izmeni sve noge. Vreme je ručka u Parizu ali ona nije gladna, uzima svoje stvari sa noćnog stočića i pakuje u tašnu, zatvara je i poslednje što uradi pre nego napusti sobu, ako ne računamo pogled u ogledalo je da namešta veliki šešir na svoju glavu bacajući poslednji pogled u sobu u koju se više neće vratiti. Na krevetu je ostao da leži morž.

Ona se lakoćom spusti niz gelendere i za tren se nađe na ulici zauzimajući pozu. Ugleda slobodnu stolicu u obližnjem bistrou i odleprša tamo. Ona sedaše i naručivaše omlete1. Ubro momak novine sa trafike i donese ih pred noge mlade dame. Ona iskašlje nekoliko novčića iz tašne i mahnu obrvom pozdravljajući ga osmejkom. Onda zavrljači novčiće prema užurbanom saobraćaju i otera ga u pizdu materinu. Momak pokupi štake sa naslona stolice i prohuja ka novčićima ginuvši. Vadi bodež iz brushaltera i buši proreze za oči na novinama. Kroz proreze ona pomno posmatra sto na uglu Rue de Kamal i Kašmir carré-a. Za tim stolom je sedela neobična družina.

1 136

Omleti su bili veoma popularno jelo.

Kao prvo, jedan od njih je prosuo pivo na leoparda.

Ovaj se iznervirao i pojeo konobara, pljujući njegove kosti na trotoar.

Oni naručuju porto i čitav arsenal: piva, vina, džina, konjaka, viskija i šnapsa jer je Ernfelnštajn insistirao na svom poreklu, naime on je bio prikriveni nacionalista i mrzeo je sve1.

“Doktor Strah je uvek bio moj omiljeni pomoćnik,” reče Ernfelnštajn kao da mu nije bilo dosta uzoa. “Kako bre? Ja sam sa tobom bio na prvoj misiji u vozu kada je Evropa bila na izmaku2, i kada je Hose bio osuđen za svoje zločine.”

“Hm.” reče Strah.

Kozman je spavao i glasno hrkao, negde tamo daleko. U Parizu, među ruskim stepama. Ova scena je jako zabavljala Ernfelnštajna. Uvek je voleo da vidi rivalitet među svojim zaposlenima. A i svoje zaposlene. U ogledalu.

Eržen je sve to pratila budnim okom kroz proreze na novinama. Da.

Ernfelštajn smesta skoči i uzleprša od sreće.

Zbog čega, pitaju se svi u kafani. Oni odlaze i dolaze i smenjuju se, ali ne. Njih trojica su konstante među varijablama pariskih šljokadžija. Neverovatna je njihova izdržljivost i upornost. I jetra. Za to su se pobrinuli dobri geni.

Eržen se nije pitala, kaže pesma. Ona je imala obaveštajne podatke o karakteristikama trojice čuvenih detektiva. Ona je bila korak ispred. Njih trojica nisu znali da je ona njihova lovina. I zbog toga su postali njena lovina.

1

Pronicivlji čitalac bio ovde mogao da pomisli da je Ernfelnštajn zbog svog austrijskog porekla na strani Koalicije, a on je ipak na strani Alijanse. Kako razrešiti ovaj paradoks? Jedino pažljivim istraživanjem.

Nikako drugačije.

2

Videti se u ogledalu.

137

Dvadeset i dva časa kasnije oni i dalje sede, samo sad na asfaltu se nešto dešava. Bauljaše i odlaziše i vraćaše se na još jednu čašicu. I ne odustajaše. Eržen zevaše. Umesto da se raduje njihovoj nemoći ona je počela tužno da jeca.

Verovatno da bi im privukla pažnju. Ali ne, ona ne želi da im privuče pažnju. Ona želi da ih posmatra iz prikrajka. Ona hvataše beleške. U sveščicu koju joj je poklonila pokojna maćeha1.

I kad je zatvorila oči u um joj navreše slike iz dugotrajne memorije. Setila se savana, setila se antilopa i poželela usne muškarca na svom međunožju. A u isto vreme je gledala na ekonomsku situaciju u Francuskoj koja je ili nije bila zadovoljna2.

1

Kad je Eržen imala 13 godina njena voljena maćeha je umrla od ujeda antilope. Otrov se sporo širio, pa je maćeha znajući da umire proklinjala sve i svakoga iz životinjskog sveta, ali je nastavila da voli svoje pastorke. I usrdno im delila poljupce, hleb i marmeladu za doručak. Jer to nije rodoskrnavljenje.

2

138

Kako bilo šta objasniti prosečnom čitaocu? Nikako.

Pogledala je nazad preko levog ramena i ugledala slike iz prošlosti. Prozorska krila koja landaraju. Paučinu ispod pazuha svog ljubavnika. Svog prvog ljubavnika. Maltene dečaka. Uplašenog i zbunjenog. U svojim sopstvenim ideološkim kompezacijama.

Uši vire iz maltera. Tako pesma ide.

Smotra kreće niz ulicu, bubnjevi udaraju. Saobraćaj je stao i tek poneki policajac podiže nogu jako visko i s njom pravi osmice. Skinerove osmice1.

Neka ide sve u jutro, pomisli Eržen. Ustade i otresa mrve sa haljine, hodajući dalje niz ulicu. Nije ona izgubila svoj cil2j. Ona njih prati, kroz vodvilje Pariza. Poznajući ulice u starom redu, Eržen hoda tiho, mahajući dolazi ispred vodenice.

Oni plakaše jer su pijani, dosađujući ljudima u redu za ulaz u vodenicu.

“Jesi li si siguran da si na pravom mestu,” upita Ernfelštajn vratara, starog vodeničara.

“Da, da, na pravom ste mestu,” reče on duboko vadeći svoju notnu svesku.

“A šta ako se ispostavi da je ona jedan od nas?”

“Ne pričaj gluposti,” ošinu Ernfelštajn leoparda po njušci.

“To nisam ja rekao,” tužno mjauknu Doktor Strah.

Oni sedoše u separe. Svetla se zacrveneše i nestrpljivo ugasiše. I odmah poče muzika, vesela harmonika i razigrani bas. Svi reflektori su usmereni na ljuljašku smeštenu u uglu velikog kaveza koji je zauzimao skoro ceo prostor vodenice, ispred točka a ispod povoca. Ljudi su se gužvali

1 2

8 Nek se pažljivi čitalac ne obeshrabri 139

boreći se za vazduh od dima cogara, koje su spaljivali u znak protesta protiv rata. Međurata.

Kozman je zevao, a Ernfelštajn je jurio mušicu koja je ovome upravo uletela u usta. A izletela iz leopardovih ušiju. Pa se ovaj probudi. I prvo što je video je bila Eržen Poatje. Prerušena u igračicu. Ona se penje na ljuljašku i kreće da njiše.

“Baš je prijalo ovo pivo,” podrignu Kozman.

“Ali ne u prošlom vremenu,” uzviknu Doktor Strah.

“Ma ćutite budale,” okrenu se debeli industrijalac iz prvog reda, “i gledajte ovu prelepu nikogovićku šta radi sa ljuljaškom...”

I zbilja, oni okrenuše svoje umorne oči ka bini i kavezu. Eržen se zagonetno smeškala i vrhovima prstiju prelazila preko svojih grudi. I taman kad bi krenula da zapeva, čulo se lajanje psa iz dubine hodnika.

Niko od njih nije bio spreman na ono što je sledilo.

Ona vadi dugačku duvaljku iz grla i ispaljuje smrtonosni hitac precizno usmeren u srce velikog detektiva. A ovaj uzima onog debelog industrijalca i postavlja ispred sebe tako da ga metak pogađa u vrat iz kog počinje da šiklja nafta. Njih trojica se zaleću da uhvate Eržen, ali gomila koja se gužvala se odjednom usmeruje ka izvoru nafte iz debelog vrata koju pokušavaju da prikupe i uhvate čime god stižu. Tako se prosipaju pića, prevrću tanjiri, i ova trojica ne uspevaju da vide kuda je Eržen odlepršala iz kaveza.

“Stop! Policija” Uzviknu Doktor Strah, a Ernfelštajn ga opali po njušci.

“Mi smo na tajnom zadatku budalo,” dodade Kozman.

“Ali to nisam ja rekao! Mjau.”

140

Passage de l’Opera, odmah posle

Oni su se sad umorili od svih dogodovština i sedoše da se počaste. Ernfelštajn je agresivno zahtevao da mu se niko ne meša u izbor pića koje naručuje i rukom udara po šanku, uzvikujući nemačke psovke. Pepeljara je od svakog njegovog udarca poskakivala sve više, prema ivici šanka, sve dok nije odskočila i upala u supu tek venčanog para. Oni se ne usuđivahu da kažu bilo šta, dok nije Ernfelštajn došao sa punim poslužavnikom raznobojnih čaša i flaša i čaša iz kojih su vijorile zastave Alijanse. U isto vreme je nameštao monokl koji je otkinuo sa grudi leoparda koji je jecao u ćošku. U dvorištu je sedeo tip koji je mlatarao bičem. Bio je to kafić Certa.

Veliki detektiv, možda najveći, odlazi da povraća. I iz pravca u kom je nestao, čuju se zvukovi biblijski. Kao kad su se začule jerihonske trube gastrointestinalnog trakta.

Strah i Kozman nastavljaju potpuno naviknuti na ovakvu situaciju i skoro ne primećuju kad se veliki detektiv namesti ponovo za svoju stolicu. Čak ni kad počinje da njiše maramicom ispred lica, sa još sumnjivijim inicijalima E.P1.

Doktor Strah i Kozman su udubljeni u partiju Domina i ne primećuju piskutavost u smeškanju velikog detektiva. Između njegovih zuba se pojavljuje žilet... On skače, pljuje tu odvratnu napravu sebi u ruke i kreće da zakolje Kozmana. Prva misao u leopardovom uhu se oglasila nežno: “još jedan od njegovih pijanih skandala. Neću da učinim ništa, nego ću samo mirno nastaviti da pijem svoje pivo.”

Kozman je u deliću sekunde procenjivao situaciju, ali kad je žilet bio suviše blizu njegovog grla, on podignu i odbrani se jednom Dominom.

1

Dragi čitaoci, P nije G... bar ne u ovom slučaju.

141

Žena uplašeno skviknu dok joj je žilet rezao cigaretu na pola. Ernfelštajn se ne zaustavlja nego nastavlja da hrli mlatarajući žiletom, ciljajući Kozmanov nos. Doktor Strah je zevao, “zar nikad neće prestati sa njegovim šalama.” Kozmanu nije bilo lako da se odbrani, tako vezanom i sa štiklama, a da ne pominjemo kuglu u ustima i tesne kožne pantalone. Ipak on upućuje precizan nogom u lice, vrhom štikle ga pogađajući u nos. I ovome odmah spadoše brkovi, otcepi se lažan nos, i otpade treće uvo sa čela. I Doktor Strah posumnja, obučen u belu haljinu i isto tako vezan i potčinjen.

Oni se oslobodiše svih stega i okova sopstvenog uživanja i dadoše se u akciju. Pljušte udarci, leže posuđe u komadima, žene vrištu i iskaču kroz prozore ka unutra. U žaru borbe iz kog su iskakale leopardove šape, blokirajući smrtonosne kandže sa “Ernfelštajnove” glave spade perika i ukazaše se kovrdžave lokne. I onda oni videše.

U tom trenutku pravi veliki detektiv se pojavi iz toaleta zakopčavajući šlic. I podrigujući. Uzalud. “Šta se to ovde dešava, ne mogu da vas ostavim ni dva minuta, a da ne napravite haos u kafani.”

142

“Ko si ti?” reče Doktor Strah zadihano strankinji koja im je uzvraćala udarce.

Ona samo uzviknu nešto nerazumljivo, povuče uzicu koja joj se otkrila sa pojasa/između grudi, spajajući se sa drugom uzicom vezanom za šank. A treća nit je sa ove dve činila prostu paukovu mrežu tajni i intriga. Ona povlači uzicu i eksplodira. Ali srećom, niko nije bio ozbiljno povređen. I dok su se trojica detektiva smušeno podizala sa poda, njihov tajanstveni napadač je već nestao.

Sevastopolj

Flota se okuplja u Sevastopolju. Ruski, britanski i pruski mornari sa nepoverenjem gledaju jedni pored drugih. Koalicija se okuplja na Krimu sa namerom da izvrši Puč na Tursku. Međutim do akcije neće doći pre nego što se Rusi i Prusi ne dogovore oko oko slova P. Rusi traže da Prusi izbace slovo P a Prusi traže da Rusi dodaju slovo P u nazivu njihove nacije. Britanci su ljubomorni jer nemaju ništa lingvistički da pokažu. U kasno popodne 22. januara, Prusi pristaju da izbace pola slova i da se od sad zovu Irusi.

Rusi nevoljno pristaju. Brodovi se farbaju ponovo i ponosno nose ime nove nacije. U njih se unose sveži kontigenti životinja (po dve od svake vrste), municije, prostitutke (po dve od svake vrste), društvene igre i kaleidoskopi. Flota kreće 24. januara u zoru ali Turci izvoze voće ka severu.

Zbog toga Finci konačno šalju pomoć i dolaze sa velikom snagom preko Dunava i Vojvodine. Oni napadaju flotu Koalicije s boka.

143

Iruski admiral se grčevito hvata za novčanik, ali nema pomoći. Rusi već beže ka svojoj prapostojbini. Malobrojni turski brodovi ih prate, ispaljujući brodivo1 na njih. U predvečerje, Turci i Finci ulaze pobedonosno u istanbulsku luku. Dva turska mornara na nosilima iznose povređenog Ali Kadu, koji pijucka mlaki pastis iz pljoske i psuje. Ali Kada je u jednom od juriša ispao kukavica, gurajući ispred sebe sve vojnike i njihove žene i decu koje je borba zatekla u sred posete, pa da bi izbegao vojni sud pokušao je da se rani pucajući sebi u ruku. Pogodio je nogu. Kasnije je napredovao zahvaljujući ovome i verovatno bi se obreo u generalštabu francuske vojske, da nije podlegao čuvenoj poetskoj pandemiji koja je harala Turskom u drugoj polovini međurata. On dobija čin (i čir) buljukbaše-pesnika i biva sa počastima odnešen u Francusku.

Obala Sene, Pariz, Izlet na travi

Ernfelštajn je žmirkao gledajući u poslepodnevno sunce dok je mešao pića, a Doktor Strah i Kozman su na par metara ispred njega igrali badminton. Kozman zlobno odigra žestok forhend i posla perjanu lopticu u reku, znajući da mačke ne vole Senu. Međutim, Doktor Strah nije vodio dovoljno računa o geografiji i pljusnu pravo u vodu, kupajući Ernfelštajna i Kozmana, kao i njihov karirani šlem koji su delili sa drugim izletnicima.

Svi se veselo nasmejaše, osim Ernfelštajna. On je tužno uzdahnuo jer je voda upala u njegov koktel koji je tako ponosno spremao za svoje pomoćnike.

1

zbog nestašice municije (Turska se već mesecima nalazila u blokadi sila boga ne moli) Turci su u pomorskim ratovima ispaljivali pravoslavne monahe iz topova, na taj način im čineći uslugu, jer oni ionako nisu voleli brkove. Iako su ih nosili. Stalno.

144

“Koga sad treba da ubijemo,” upita on.

Kozman protrlja obrve, snažno, veoma snažno dok se krv nije pojavila na njegovim slepoočnicama. Doktor Strah veselo zalaja dolazeći iz vode sa perjanom lopticom u kljunu. U tom trenutku, pojavi se kurir sa hitnom depešom.

Ernfelštajn ga spazi kako je isporučivao pevajući telegram zaljubljenom paru u njihovoj blizini i to mu bi sumnjivo.

“Ipak je on vrhunski detektiv,” pokaza zaljubljeni mladić pravo ka Kozmanu. Ovo naljuti Ernfelštajna koji ispi svo piće sam i udari neku ženu koja je prodavala krofne.

“Međutim, nije bilo razloga za brigu,” reče Strah u njima. Nakon što je opslužio mladi bračni par, kurir se prikaza i njima vadeći telegram. “Recimo da imam nešto i za vas.”

Ernfelštajn ga pljunu i istrže mu telegram iz kuke.

On pročita naglas: “Dođite večeras u Rue de Silva. Tu će vas čekati vaša meta.”

U potpisu: E. P.

“Ovo mi je sumnjivo”, uzviku kurir. “Ma daj, šta ti je, vidiš li da ima pečat francuskog ministarstva poezije” i nabode mu franak na kuku. I oni krenu, teturajući se.

145

Rue de Silva, kasno uveče

“Pivo je baš sranje piće, trebali smo da kupimo nešto drugo”, mjauče Strah.

“Otkud tebi pivo uopšte?” ljutito mu odbrusi Kozman i ote flašu burbona od Ernfelnštajna.

“Saberite se gospodo”, upozorava Ernfelnštajn, oduzimajući im pića koja je smesta popio sam i zavrljačio ih sebi iza leđa.

On je bio odlučan da priđe ovoj situaciji sasvim sasvim pijano. Ali zato su njih dvojica morali biti na oprezu. Međutim, niko nije lud da ide u mračne pariske ulice trezan. Zato je Kozman u džepu od cogara stalno nosio balon vina. Koje je potajno pio na slamačicu1.

Oni dolaze na zakazano mesto, međutim nigde nema nikoga. Samo se senke provlače po zidovima i nervozno trepću. Njih trojica stoje na sredini raskrsnice i gledaju na sve strane unaokolo. Oni su spremni, ruke su im na opasačima na kojima stoje zalihe viskija, konjaka i loze.

Gotovo da ne dišu. Senke se sklapaju u jednu vitku figuru koja se izdužuje u njihovom pravcu. Ona nosi beli šešir i veo. Kao i dugačku čipkanu haljinu. Njeni gležnjevi bljeskaju pod pariskim lampionima. Od tog sjaja oni žmirkaju ali ostaju vrrrlo skoncentrisani.

Susret s njom.

1

tih dana bilo je popularno popiti što više, što brže, zato je i Kozman podlegao ovom trendu ne trepćući 146

Doktor Strah skoči i krene da je liže po licu. Ona se kikotaše, dok ova dvojica započinju aplauz. Ali aplauz koji je zvučao kao iz prepune sale, a onda onda kreću u opsadu.

Diverzija Doktora Straha je urodila plodom. Eržen je bila savladana.

“Ko si ti!?” upita Ernfelštajn tresući Kozmana za revere. Ovaj se nemoćno okrenu prstom ka čipkastoj haljini.

“Aaaa, dobro,” reče veliki detektiv, “a ko si onda ti!?” Doktor Strah nije čekao, već joj kandžama zapara dojku i otkri njenu belinu mirnoj pariskoj noći.

“Ju!” Reče Ernfelštajn igrajući od sreće oko svoje ose.

Kozman joj zavrnu ruke oko leđa i ona prosikta: “JA sam vaša meta gospodo.”

“Ha,” uzviknu Ernfelštajn, “naravno da sam ja to već znao!” I on izvadi svoj luger i uperi ga u glavu špijunke.

Međutim, ona se zagonetno nasmeši i reče: “Ali i vi ste moja meta. Drago mi je da smo se upoznali.” U tom trenutku sa svih strana poleteše maskirane prikaze na naše detektive.

Oni ne stigoše ni da se pogledaju već udariše petama vetra.

Trka po ulicama Pariza!

Trka, Pariz

Kozman trči na sve četiri i laje. Doktor Strah uzjaha Ernfelštajna, okreće se ka progoniteljima i vadi svoju tabakeru i kreće da ispaljuje cigarete. U rafalu. Oni padaju, ali ih ima suviše. Detektivi ulaze u ulicu prekasno shvatajući da je ona slepa. “Šta ćemo sad sa njom?” Upita Kozman, “Av, av, burp...” Izgleda da je ovo naš kraj,” mjauknu Doktor 148

Strah, “mislim da sam ovde odrastao. Sećam se ovih krovova.” Njih trojica staju u borilačke stavove, pa šta bude da bude1.

U presudnom trenutku, zid škripi. Cigle se pomeraju i usled svega se prikazuju vrata. Sporo, ona se otvaraju i Eržen prva stiže sa progoniteljima da bi zatekla praznu ulicu i nekoliko odbačenih flaša.

Katakombe Pariza

Njih trojica se okreću oko sebe i sa teškom mukom usmeravaju svoje pijane poglede na čoveka koji ih je spasao.

On ide ispred u tišini i nosi baklju kojom sprži leopardove brkove svaki put kad se okrene da im pokaže pravac . “Pratite me, nemamo vremena,” reče Ernfelštajn pomoćnicima.

I oni prate zagonetnog čoveka pravo u utrobu Pariza. Memla i vlaga nagrizaše njihove šešire.

Tunel kao da nije imao kraja. Međutim, taman kad je Ernfelštajn hteo da odustane i postavi sto sa pićem i vrućom projom oni stigoše u veliku dvoranu iz koje su ih prizvali duhovi. Kao i čudni zvuci kontrabasa. U dvorani je bilo oko dvadesetak ljudi obučenih kao za karneval. Svi su nosili iste maske i duge perjanice. Stajali su u krugu i pomno ih posmatrali. Zlokobna muzika se odbijala od zidove podzemnih tunela, praveći prostor za duboki bariton koji je nadjačao sve ubrzo. U istom trenutku krug se otvori za njih trojicu i uskoro se nađoše okruženi maškarama. “Ko ste vi”

1

Ono što je usledilo, izazvalo je mnoge polemike u akademskim krugovima, mada se oko jednog svi slažu: Ernfelštajn je zgrabio Erfelnštajna i pravio se da ljubi nekoga da zavara trag progoniteljima, ali kako Leopard i Kozman nisu bili pripremljeni oni ga udaraju.

149

podrignu Ernfelštajn, ali muzika nije stajala. I oni provedoše tu zagonetne i mučne čase, bez pića, odgovora, sira da pregrizu nešto. Najzad, u jednom trenutku u krug stupi velika spodoba na štulama koje su sakrivale teške somotske odore i nespretan hod. Nezgrapna perjanica se vijorila za njom dok je dostojanstveno prilazila žonglirajući kuglama za bilijar. U jednom trenutku on uhvati svih osamdeset kugli i strpa ih u džepove svoje podsuknje. Tad i muzika stade. Doktor Strah se uplaši. Kozman krenu da kaže nešto, ali iz usta mu izroni bilijarska kugla. Svi zapljeskaše. Ali nakon toga ponovo zavlada mukla tišina.

“Mi smo KLJIČ1 ,” zatrese se prostorijom.

Svi zanemeše. “Rekoh, mi smo KLJIČ”, ponovo se prolomi, i ovaj put oni ispratiše zvuk do neuglednog tipa sa naočarima koji je mešao karte u ćošku. Ernfelštajn mudro krene da pucketa prstima kao da mu je poznato to ime, u isto vreme ne otkrivajući svoju zbunjenost svojim pomoćnicima. Kozman istupi ispred i nakloni se: “Šta hoćete od nas?”

Tišina se nije prekidala, pa leopard stupi ispred njega i zareža pravo ka glasnogovorniku: “Prrrrrrrr....”

“Slatko, nema šta,” zakašlja se glasnogovornik i stupi u krug pred njih pružajući im ruke, “mi smo ovde da vam pomognemo. Smatramo da su interesi Alijanse trenutno saglasni sa interesima KLJIČa... Uzmite ovaj pečat i stavite ga u džep od sakoa.”

“Pečat, pečat...” mrmljalo se odajom.

“Pečat, pečat?” Mrmljaše Erfelštajn. Pošto je Ernfelštajn delovao suviše pijano, Doktor Strah uze pečat zubima i stavi ga Kozmanu u uho.

1 KLJIČ: gulp, Klub LJubitelja Izgleda Čilea. Zaverenička orga-

nizacija nastala početkom dvadestog veka na teritoriji Čilea, ali sa mnogo većim aspiracijama internacionalnih dimenzija. Njihovi ciljevi se najbolje mogu shvatiti na osnovu Manifesta koji je objavljen u Službenom Glasniku Republike Čilea.

150

“Kako da vam zahvalimo,” upita Kozman.

“Pa... postoji način. Mogli bi ste...” U tom trenutku se gornje odaje zatresoše i progonitelji upadoše u tajne nastanbe KLJIČa. Eržen povika: “Eno ih, eeeieiiikk...” I on i otvoriše vatru. “Bežite,” uzvika glasnogovornik. A ona grdna spodoba sa perjanicama ih potera štulom u tajnom pravcu. Njih trojica se isti čas nađoše na kamenom toboganu i svozaše se pravo prema svetlosti koja im nije godila ni malo. Posebno Ernfelštajnu, pa se okrenu na drugu stranu, podrignu i zaspa pijanim snom.

Oni ne mogaše da ga probude. A progonitelji već ulaze i na niže svodove katakombi, kršeći kosti na njihovom putu, probijaju vrata i vade šurikene. Ali u istom trenutku padaju pokošeni preciznim pogocima iz duvaljki. Doktor Strah i Kozman se okreću svojim novim spasiocima, a tamo ispred snopa svetlosti zamračeni stoje dva lika koja između sebe u nosilima nose francuskog oficira-pesnika sa duvaljkom u rukama. “Za mnom,” povika on. Njegove cogare bljeskaše u tami.

Brodistička seansa, Marsej, Luke

Ernfelnštajn je stavljao veliku srebrnu alku na svoje drugo uvo, i vezivao kosu maramom, brkove je upleo u dve velike kike sa kojih se cedila mast i presijavala na marsejskim reflektorima/svetionicima/lampionima, a leoparda ofarbao u crno. Kozman je ostao ispred sa šubarom na glavi od koje mu je bilo vruće, ali se on ponosno/dostojanstveno znojio. “Sećaš se fusnota?” upita on mladi svet koji je hrlio na brodističku seansu, i pre nego je sačekao odgovor, on plati sam sebi ulaz i iz čistog mira on zaboravi a uđe. A onda uđe.

151

Seansa samo što nije. Ernfelštajn se pripremao pijući štok i uzdisao tragove crne farbe sa brodogradilišta. Leopard se istezao kao balerina. Zabacivao je noge iza glave, radio stoj na šapama i dubio na brkovima.

“Požurite konji moji, neprijatelj je na vratima,” uzviknu Ali Kada uplašeno. Nosači ga nežno iznose posađujući ga na stolicu. Ernfelštajn, Kozman i Doktor Strah sedaju na ostale tri.

“Ernfelštajn vadi kristalnu kuglu... stavlja je na sredinu stola... sva četvorica stavljaju ruke na sto i dodiruju se malim prstima, osim leoparda, koji se sa svojim susedima dodiruje malom kandžom...” Prenosio je spiker za gledaoce u zadnjim redovima.

Ali Kada kreće da mrmlja. Odjednom, svi se nađoše u transu. Teški Zvuk Sirene za maglu se prolama sa nebesa na njih. On obigrava oko stola i mučno zaziva njihova imena, kao da čita spisak putnika. “Ne otvarajte oči, nipošto,” urla pesnik-buljukbaša.

Snatreći nesavršenom oštrinom, oni ostaju dostojanstveni i nepokolebivi u svom pijanstvu. Ne mogavši da izdrži toliki pritisak, Teški Zvuk Sirene odskakuta kao prebijeno pseto lajavši.

“Samo tako! I Hrabro! I smelo! Ima jatagana za koje ne znači obična krv, za koje ne znači skok preko glečera, preko sivih mora, drugo do jedan lanac klisura. Osedeli su beli galebovi.” Mrmljao je Ali Kada prizivajući brodove i dalje. Ernfelštajn je virio na jedno oko pokušavajući da spazi flašu, mada ga je ozbiljnost situacije naterala da u mahnitom trenutku ispije pikslu.

Brod dolazi. Čuje se pisak sirene i mornari bacaju sidro na sred doka. I sidro peva.

“Poslednji poziv za putnike iz Marseja!” Uzvikuje potpaludnik. Prijatelji ustaju od stola i sedaju za šank.

152

Popiju po jednu lozu. “Vreme je da se pozdravimo,” reče spiker. A masa se na to rastuži. Prijatelji se pozdravljaju, ali naručuju još po jednu. Dok potpaludnik1 besomučno trubi.

“Aaaaa... dokle više ovo ludilo,” uzviknu potpaludnik dok je spuštao svoj šešir pored leoparda i pitao ga šta pije. Leopard ga zapara kandžom po licu i ljutito mu reče: “Ne pijem ništa više! Žurimo!”

“Ma samo se šali,” uzviknu Doktor Strah, “daj nam još tri flaše,” pokaza on na njih.

I oni ustadoše i grle se sa flašama u rukama. Ali Kada ne može da ustane, i on im mahaše maramicom sa suzama u očima. Naši junaci i potpaludnik se poređaše po obodu šešira koji je potpaludnik skinuo malopre sa glave i brod ih očas posla povuče na palubu veselo trubeći.

Gomila tužno zapljeska. Veliki kotao broda zagrme, motori se pale i morska pena ispuni marsejski zaliv.

Detektivi stoje na palubi broda i mašu Francuskoj.

1

Francuska vojska je nekad davno postojala kao iole značajni vojni entitet. U danima svog nestajanja i uzaludnog povlačenja pomorska komanda je uvela čin potpaludnika da opravda ponašanje nekih mornara u izuzetno oskudnim i deprimirajućim uslovima.

153

Kafana Doktor Klopoklopac, Oran, Alžir

Istini za volju, od ulaska u kafanu osetila se zla krv u vazduhu. Doktor Strah je žvakao listove duvana/koke. Perje je letelo okolo. Kozman je pisao po Ernfelštajnovom mantilu dok je spavao na mrežastoj ležaljci razapetoj između njegovih kolena1.

“Hoćeš da otvorimo prozore da se ne pogušimo?”

Upita Ernfelnštajn. “Ma šta da otvorimo,” reče on sebi mahajući Kozmanom po prostoriji. Doktoru Strahu je prekipelo. On zbaci svoje ljudske osobine i zareža na Velikog Detektiva. “Dosta mi je više tvoje nadobudnosti, lažnog autoriteta i diskriminišućeg smeška. Nisam ja zbog ovoga napustio moje rodne savane Pariza.”

“Šta hoćeš, životinjo, zahvaljujući meni si video sveta!”

“Da, ali ti nas tretiraš kao stoku!”

Kozman glasno hrknu i probudi se.

“Tako je,” vrisnu on brisajući slinu sa usta.

Odjednom se otvori novi front u tom ratu.

Ernfelštajn se uplaši. Shvatio je da bi mogao da izgubi svoje prijatelje. Ali beše kasno.

Doktor Strah i Kozman demonstrativno ustaju i zajedničkim strahama sklapaše ležaljku, gledajući podozrivo.

Skupiše svoje prnje i odlaze na vrata.

“Hrmpf,” Ernfelštajn ponosno diže nos na drugu stranu i bogove. Njegov ego nije dopustio da se uzruja i kaže bilo šta dok njegovi prijatelji nestadoše u noć.

Ubrzo zari nož u drveni sto i uzdahnu.

1

Ostavimo budućim pokolenjima slikara/freskopisaca zadatak da naslikaju ovu epsku scenu 154

EPILOG

Eržen Poatje je skoro zaboravila svoje pravo ime i poreklo. Ostavljena od bogova i pretpostavljenih, dobila je hitnu depešu da se javi na monaški poziv u manastir Krušedol na Fruškoj Gori, gde je smesta stupila na dužnost nastojnice i podrivačice. Ona je izbacila svoje čipkaste memoare koji su bili vrlo čitani u poslemeđuratnim godinama. Ostaje zabeležena njena značajna uloga tokom Drugog svetskog rata u bordelu u Poljskoj, gde se snažno odupirala nemačkim pokušajima da počiste bordel metlama. Ostavila je tri sina i dva psa na korišćenje savezničkim snagama.

Njeno ime se danas često pominje u zdravicama i kao kandidat za sveticu-podrivačicu.

Ali Kada nastavlja da opravdava svoj čin pesnika-buljukbaše preuzimajući na sebe hrabro čitavo izdavaštvo francuske vojske, a pogotovo avangardno pesništvo običnih redova. U jednom trenutku momentalnog ludila, ustaje sa nosila i laje. Jako zapaženo je počeo njegov nastup na kongresu francuskih pesnika 1928. godine, gde on uvodi nove paradigme u anavgardu anticipirajući moskovske procese. 1932. godine se vraća u nosila i dva vojnika koja su bila zadužena za njegovo kretanje se zapućuju u put oko sveta preko Madagaskara. Poslednje informacije koje imamo o njemu, nalazimo na Javi gde mu se dešava San. U njemu Ali Kada posećuje Aboridžine u Australiji i sa njima održava veliku brodističku seansu.

Zamislite njihova lica kada su videli brodove kako plove pustinjom.

155

Galbeovi

I dalje kriÄ?e

I to je kraj priÄ?e.

156

157