Vreme poluraspada

Danilo Stojić

VREME POLURASPADA

Užice, 2012

SILK THREADS

Težak, metalni, ali gotovo sasvim prigušen zvuk zuji kroz atmosferu ustajalu od mirisa vrele masne vode u kojoj se kuvaju meso i krompir, kupus, šargarepa... Zvuk je sastavljen od dubokog, muškog vokala koji kao da je usporen za čitavu trećinu svog ritma, i takav pliva na površini guste tečnosti po kojoj se prelamaju nijanse monohromatske duge. Stalno krčanje koje prati zvuk programa, kao da počinje da ubrzava, pa ga stiže i staje tačno ispred vokala, potpuno ga gušeći. Zatim se menja, pa se u jednom času sakriva iza poremećene frekvencije signala, a u jednom trenutku upravo taj signal izgleda kao da je namerno ometan sa mesta sa kog polazi – pa zvuči kao robot sa promuklim, namagnetisanim glasom – i najzad, sve izgleda tako kao da je krčanje namerno postavljeno tu kao neki zvučni efekat, da začini tupu atmosferu umornog, melanholičnog radijskog voditelja, baš kao mrtve ljuspice dehidriranog povrća koje poigravaju na površini ključajuće tečnosti u istoj toj prostoriji, a ona seje svoju paru svuda po etru, da se sudara i prepliće sa zvučnim talasima. Obe pojave u vazduhu su iste prirode - to se da videti u njihovoj antigravitacionoj igri, savršeno sinhronizovanim ali slobodnim pokretima; komplementarnom plesu koji se odigrava tu, u sred kuhinje, trpezarije, oltara na kom nedelja tvrdi svoje slepo poslušne pristalice, i na kome se ritualno proždire glavni obrok u čast tog svetog dana, koji i ne služi ničemu osim da pošalje signal, tu svoju malignu prognozu u dubinu svega i svakoga, niz grlo i kroz kožu, tkivo i kosti, prodire pravo u koštanu srž... i odatle nazad kao bumerang - da zauzme ceo komšiluk.

7

To bi bilo sve za ovo izdanje vesti - izvuče se nekako, još uvek polumetalno, ali sad sa nekim tragovima topline koja je poslužila toj plastičnoj školjci na čijoj akustici lebdi vokal, propušten kroz bezbroj metalnih i nevidljivih filtera; a zatim ga zameni zvuk harmonike koji se ciklično obrće u svom pijanom, hipnotišućem - ali nedovoljno snažnom ritmu.

Kada bi se čitava ta situacija preslikala u organizam čoveka, umesto u centar nečijeg dnevnog boravka - oslikavala bi tihu, tupu mučninu koja ne preti bljuvotinom i nesvesticom, već nekako zloćudno poručuje da je tu i da ostaje, da je uvek bila – kao sporo tinjajuće osećanje, poput nekakve hladne vatrice, bez sjaja - i da će uvek biti tu.

I da niko ništa ne može da uradi povodom toga.

Zvuk harmonike se neprimetno pretvori u violinu – sporu, usamljenu violinu koja poskakuje nesigurno po nepotpunoj tišini etra kao artista na žici. Prvo odskače visoko, i posle svakog od odraza njen skok se umnoži, ali se intervali između skraćuju i oslikavaju prelazak u smiraj, u gotovo siguran hod po žici, koji smesta zatim postaje ona poznata, razvučena violinska melodija, praćena čitavim orkestrom i koja kao da je bacila u zaborav čitav prvi deo pesme i ismeva mu se svojim tempom.

Ali ni ona ne donosi ništa puno od živahnosti. Sve ostaje u istom, dirigovanom raspoloženju. Zvuk podseća na hiljade mehaničkih mušica koje cupkaju u vazduhu, gore-dole, seckajući paru na skoro jednake delove koji se smesta zatim rasprhnu u nepostojanje.

Tačno je tri sata i trideset minuta... Gong gotovo iznenadno prekida muziku, i dopušta sasvim novom, ženskom vokalu da upadne sa tim obaveštenjem. Radio Beograd... Prvi program... I onda kao da gotovo nečujno šapne dodatak... potpuno nemo, ali jasno i sveprisutno, kroz prazan škripajući etar: ručak je gotov.

Krupna, crna dlaka seče veliki krug masnoće na umirenoj površini u mom tanjiru. Pokušavam da ostanem diskretan, ali dajem joj još nekoliko trenutaka da se hrani natapanjem. Odvratna je. Debela, sjajna, ziftcrna dlaka tera me da pomislim na divlju svinju ili tako neku životinju, hm... dikobraza, samo što su njegove dlake mnogo duže i od svog vrha kreću u mnogo veće i izraženije zadebljanje, a siva i bela su zastupljene na njoj zajedno sa crnom bojom, tempa poput onog koje imaju boje na 8

lilihipu. Ova ovde uranja u supu sa još nekoliko milimetara svog tela, i konačno se umiruje... pokušam da je pokupim jagodicom prsta, nadajući se da će se sama prilepiti, ali dlaka je suviše teška za to... kupim je najzad kašikom, u jednom, više srećnom nego spretnom zahvatu, i prinoseći je bliže sebi bukvalno je pritisnem uz dno kašike, klizajući je do ivice gde je grabim palcem i kažiprstom i brišem o stolnjak sa strane.

Sad sam miran... ili mi se bar tako čini.

Kroz zujavu tišinu se prolama nešto što bi mogla biti davno zaboravljena melodija epskog kvaliteta, koja propuštena kroz ovaj metalnozvučeći filter, deluje pripovedački na mene.

Kao elektronsko pojanje koje rađa slike u glavi - instrumentalnu priču o izmišljenom ustanku, o tome kako su nekad davno, odbegli roboti, osnovali svoju državu, i u krvavoj borbi za nezavisnost između mesnatog i mehaničkog, ispevali tu pesmu koja je ostala zaglavljena u radijskim cevima da nas podseća na njihove junačke dane.

Jačina zvuka ne izgleda kao nešto podešeno - ova jačina, uz šuštanje, izgleda kao jedna od odlika frekvencije, i ovo što se dešava u ovoj prostoriji, i u svim prostorijama danas, sad, malopre ili malo kasnije – u vreme ručka (jer obično je slučaj da se to dešava u vreme ručka), ovo je jedina moguća jačina tog zvuka, to mi je jasno. Ne kao u Severnoj Koreji, gde je u svakoj kuhinji ugrađen državni radio aparat koji transmituje vesti i obaveštenja bez mogućnosti da bude isključen; možete smanjiti jačinu tona, ali nema gašenja – to je jasna poruka. E, ova je malo kompleksnija. Ovde stari radio aparat, koji, naravno, još uvek služi svojoj svrsi i radi sasvim dobro, ništa mu ne fali, a zašto bi mu nešto i falilo... sa ovom mašinom se treba malo više potruditi - ona će vas jednostavno naterati da se potrudite, da veslate iglom po horizontalnom prostoru oko poznate cifre ili istrošenog napisa, i kad igla konačno pogodi tu frekvenciju, kad izroni glas iz mora nepodnošljivog krčanja, pa za sekund dobijete kristalno čist zvuk, poput glave koja izroni iz vode i dostigne najveću visinu u tom potezu, pa se spusti nazad gde je uzburkana površina zapljuskuje sa svih strana... sve što vam ostaje je da se održavate na tom mestu, okruženi krčanjem i tihim, metalnim šuštanjem... A onda polako, gotovo časovničarsko-mehaničarskom preciznošću treba odvojiti prste od tog koluta koji pokreće iglu, i ništa, apsolutno ništa (koje se graniči sa uzdržavanjem od disanja), 9

ništa se tu ne sme dirati. To je ta jačina tona, to je ta frekvencija. To je sve.

I odatle dolazi nekakvo crkveno pojanje, a zvono u pozadini odbija se od plastiku zvučnika i tako plastično zveči svuda iznad nas i našeg divnog obroka.

Dok zatrpavam prazninu u stomaku, ne razmišljam o tome koliko sam već obavio od potrebnog.

Jer danas je nedelja, danas je taj dan kada je normalno biti neumeren. Danas je u redu usvinjiti se i biti potpuno beskoristan. Ali ni o tome ne razmišljam, ne razmišljam ni o čemu, osim možda na bljesak o tome kako izgledaju ti polutvrdi klizavi delovi mesa koje žvaćem, koji iskoče, kao istisnuti iz celog, pozamašnog zalogaja u žvaku - pravo na jezik ili unutrašnju stranu obraza - ali i kad me te misli zaokupe na tren, pokušavam brzo da ih se otarasim, pre nego upadnem u kontemplaciju oko izvora i sastava hrane koju jedemo. Sad ništa ne sme da me ometa.

Ako se potrudim, mogu da čujem automobile u pozadini, nekoliko ulica iza ovih zidova između kojih sedimo. Jedan za drugim, zauzimaju mir i tišinu komšiluka svojim urednim kretanjem. Polako. Ne kao bilo kog drugog dana, kad zvukovi sa ulice donose vesti o gužvi u saobraćaju, nervozu i buku. Sad je sve kao na dlanu, u miru i redu.

Ali bolje od crkvenih zvukova, koji su zamenili nekad zdravo-za-gotovo prihvaćene banalne porodične radio drame, koje su trebale da budu duhovite i koje su uvek puštali za vreme ručka. Nije važno koliko bili dosledni vremenu ručavanja, one bi vas nekako uvek sačekale u to vreme, i radio bi na neki način postao nekakvo čudno ogledalo u drugu dimenziju, koji reflektuje čitavu porodicu sa više ili manje podudarnosti, ali uvek bi mogli da zamislite to krčanje i šuštanje kao zid, u jednoj metafizičkoj zgradi, koji nas odvaja od njih, koji svoj ručak i razgovore drže kao otvorene karte na stolu, pa ako neko nađe nešto za sebe u tome – utoliko bolje.

Danas je na njihovo mesto došla crkvena pesma, i obećanje da će gospod sve blagosloviti.

A da li to obećanje uključuje i onaj sastanak govana, koji samo što nije počeo?

Kad ispod površine ulica i kuća i zgrada, nedeljni ručak u svom isranom obliku krene da plovi kanalizacijom u pravcu dogovorenog 10

mesta, sastaje se da nastavi zajedno dalje. Ceo jedan, veliki kao grad, procesuirani nedeljni ručak, na putu da se nađe sa svojim bližnjima iz drugih gradova.

Odlazim na terasu... na sunce.

Iako je nebo oblačno već danima, oblačno ali svetlo. Onako kad se veliki paperjasti oblaci napune sunčevom svetlošću sa one spoljne strane, i naprave veliki beli blješteći zid na nebu u koji nije teško gledati, ali koji ima privid neke težine - kao da su se spustili tako nisko da čitav svod počinje odmah iznad očnih kapaka i na neki čudan način, ne trošeći svu svoju snagu, ali dobar deo nje, primenjuje svoj pritisak na očne jabučice, gledali u pravcu neba ili ne. Sunce je danas napolju u svom najboljem izdanju, kao da se pojavilo na nebu da popuni stereotip o nedeljnom popodnevu, i ja potpuno natovaren hranom, pokušavam da stojim tu i upijem malo od te toplote na licu. Stomak mi je prepun, i taj tovar je narastao kao plimski talas unutar mog stojećeg organizma sve do mozga... obložio ga je sa nekakvog gustom, masnom smesom koji guši bilo kakvu kontemplaciju, osim mantre o tome da nisam uopšte morao toliko da jedem. I sve to kao da je tu da služi u korist obnavljanja jednog istog, dopunjavanja sedmičnog kruga. Dolaska na cilj/start.

Još uvek se naprežem da čujem, ali i automobili u pozadini su se proredili. Zvuk motora je tuplji nego jedva dopirući zvuk radija iz kuhinje. Nema ni jednog glasa sa ulice, sa okolnih terasa... U najboljem slučaju se kroz prozorsko staklo prošeta silueta, ili pojave dve ruke da istresu stolnjak od hlebnih mrva, baš ono što sam i ja uradio kad sam izašao ovde. Sve je mrtvo. I to ne kao da je pokošeno, zatečeno smrću, ubijeno... na mestu na kom se zateklo. Sve je mrtvo, kao da je svako ponaosob došao na to mesto na kom je sad, sa svesnom namerom i znanjem o tome da je došao da ne bude više. Da bude mrtav. Kao da je mirno došao, legao i prepustio se mrtvilu. Smrti iza leđa.

Onda se sunce pojača, i kao da se šuštanje sa radija ponaša potpuno isto. Vraćam se u kuhinju i to krčanje je potpuno nadjačalo zvuk programa, sunce je tu sad upalo kroz prozor u dva svetleća stabla snopova. Krčanje kao da je uzelo oblik i zauzelo mesto ispred mikrofona. Sunce se još više pojačalo, ali osim ta dva mesta na tepihu na koja se cedi kroz prozor, ne osvetljava ništa drugo u kuhinji.

11

Krčanje dobije neki ritam, ali samo na trenutak u kom pomislim da je to ritam, a onda serija šuštanja poremeti bilo kakvu šemu koja može da se zavrti u etru kao nešto prepoznatljivo, i najzad počne da se gubi isprekidano kratkim intervalima tišine, u kojim, ali tačno u njima, i sunce počne da gubi jačinu svog sjaja, a onda kao dirigovano krčanjem, vraća se istim intenzitetom. I kao da to rade zajedno, u jednom veličanstveno dirigovanom haosu, sunčeva svetlost i smetnje na radiju igraju jedan isti, nejednak strob balet, sve brže i stvarnije, i brže i stvarnije, toliko da uništi bilo kakvu pomisao o mogućnosti snimanja i beleženja istog, sve dok ne počnu, kao razotkriveni, da se kriju iza istih tih poteza, pa počnu da ih mešaju i naizmenično povlače sve slabije i slabije impulse, da bi najzad isparili u, još uvek zajedničku, smešu prazne, sumnjive tišine, i blede, flegmatične svetlosti sunca.

12

kšššššššššššššššššššššššššt

13

We knew the world would not be the same… treperenje mutnog plavičastog delića otkriva užas čitave celine... čitav jedan svemir se budi i sakriva, skoro u isto vreme, tačnije, u jednom nemilosrdnom ritmu bržem nego tutnjanje propelera na limenom ventilatoru... postaje... i nestaje... i kako se slika udaljava od te prve čestice i postaje veća, ritam kao da gubi na snazi... few people laughed…

i kako se otkriva celina, kompletna slika koja je sastavljena od plavičastih čestica svemira, njihovo nestajanje bledi kao plava boja od koje su sastavljene... a few people cried…

14

ako je istina da svaka čestica svemira nosi šifru čitave celine, onda su kontinenti koji nastaju od tih neonskih iskri potpuno izneverili ovu ideju... oni se sastaju i stvaraju udubljenja i ispupčenja... jednu konstantu, geografski uzbudljivu, a u isto vreme monotonu i istovetnu kao pustinja...

Most people were silent.

Fhuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu....

najzad se otkriva čitava slika koju zauzima mirno i staloženo lice ispijeno od umora ili kakve grozomorne pomisli... bistrih, polusklopljenih očiju, uvučenih obraza, i mrtvačke boje kože osvežene neonskim treperenjem...

I remembered the line from the Hindu scripture, the Bhagavad-Gita...

bez treptaja, gotovo bez pomeranja mišića, iz otškrinutih usana

izlaze reči ne uznemiravajući ostatak slike...

Vishnu… is trying to persuade the Prince that he should do his duty, and to impress him, takes on his multi-armed form and says:

i iako slika drhti u istom ritmu kao svaka od čestice od kojih je sastavljena, nikakva velika promena se ne dešava...

a sve govori kao da će nešto naprasno da prekine taj čudni, nestvarni mir....

'Now I am become Death, the destroyer of worldsKššššššččččrkkkkkkkkktššššššššššt ššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššš ššššššššššš I suppose we all thought that, one way or another. kšššššššššššššššš... .. .

...

.

Fvvvvvvuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuhhhhhšššššššššššššššššš 15

dra...

dra... go...

Okay… it`s really happening.

drago mi je... što sam živ...

This sound from the head is not just the sound from the head.

17

posle svega što se dogodilo...

This sound from the head is not just the sound.

This sound.

sinoć...

It’s scratching its way out, and don’t seem to be stoppable… pola minuta nisam mogao da se setim gde sam...

I can’t move.

...been so stiff and silent for some time now... ...that any approach to any kind of moving seems like a bad joke.

Any thought of any kind of movement is hidden away in the depths of unreachable memory, or what may seem as a long, forgotten dream. My limbs have forgotten about their roles, and my head is sleeping its long and damned sleep of comfort. koliko traje pola minuta u kom ne znam ko sam...

18

ni gde sam... ...

It should be performed as a series of exercises: to work out all previous forgotten ways of functioning. And after determining what all these shapes are, and the distance between them, and between me and the nearest one, I guess the next first thing would be naming them.

Or giving name to myself first.

put... autobus... prednje sedište... mrak...

Or isn’t that the first trap?

Isn’t that first move what should be considered revisiting? neko tiho hrkanje, kao zujanje, dolazi iz dubine autobusa... da li je to zujanje...

Screen features the end of the world.

Smeared with orange lights and poor crumbs of yesterday’s rain splashed on the window from the outer side, big quarry machines are digesting gigantic dreams on the right side of the road.

Monstrous machines that crumble powerful bits of this planet rocks into the dust, silently snore in the filthy dark of the night...

metalni bol u nozdrvama... koji kao da je od prašine koja se nekako probila unutra...

19

ustajali zadah u ustima...

ukus krvi, ukus hladne kašike, metala...

glavobolja...

bus, front seat... road ahead...

narandžasto osvetljeni kamenolom sa desne strane...

cold metal taste, taste of blood...

stomach ache that proves im here...

pitam se...

20

sharp metal pain in nostrils...

odgovori se odmotavaju sa belim linijama...

glad to be alive...

na putu...

gla...

...

TAČKA A

Ne postoji lep način da se kaže.

Postoji samo jedan - a sve ostalo su ništa više, nego oni vijugavi okolni putevi kojima se agonija produžava. Sve ono što jeste su samo zamke jezika, njegov način da vas uvuče u svoj beskrajni lavirint; prvi bedem Kontrole.

I koliko god puta i na koje sve načine pokušavao da se ispetljam, naći ću se u sličnoj zamci - sve će mi zvučati prepisano, ukradeno... pozajmljeno sa nekog mesta koje sam posetio toliko puta, iako ne mogu jasno da se setim o čemu je reč.

Umaći - to ne mora da znači da imam rešenje za svaku postavljenu zamku, ali ono što je sigurno dobra praksa u tom pravcu je da uz svaki pokušaj proturim po nešto - mali paket otrova, turpiju zacementiranu u šarenu glazuru kolača. Mogu da se poslužim bilo kojim modelom, mogu sa se prošvercujem bilo kakvim transportom, samo ako to znači da ću biti bliže tački B. Cilj opravdava sredstvo.

Nekome mora da je bio lep, ali ono što je sigurno i važi za sve, nije bio i sunčan dan.

23

Jedan od onih koji bi vam stvorio debelu crnu liniju nad glavom, kao da je u stvari reč o filmu, a događaji u kojima učestvujete postaju nekako nestvarni, izmešteni, kao da se dešavaju na nekoliko metara ispred onoga što je stvarno, kao da su deo celuloidne slike spakovane u kino format. Čak i potez saginjanja do pertli bi vas, na trenutak, skroz zbrisao sa lica zemlje i ostala bi samo slika koju je do tog trenutka zaklanjala figura protagoniste.

Prozor je izdeljen horizontalnim svetlosnim šipkama sive boje koje se provlače između venecijanera i upadaju pravo na pisaći sto, špartaju tihi monitor kompjutera osvetljavajući ostatak pića u boci izmašćenoj otiscima dlana, koja stoji odmah tu pored; zatim režu ćošak jučerašnjih novina na kojim dominira fotografija nekoliko likova sa istovetnim kezovima na licima, ispred jedne od onih novih neukusnih građevina; i konačno se troše tu negde na stolu pokazujući put ka otškrinutoj fioci u kojoj se podmuklo skriva stara Beretta sa plastičnom drškom koja viri i podseća na češalj ili okvir naočara nekog starca i cevi koja nestaje među raznim papirima, pokazujući ka ulaznim vratima.

Mučnina visi u vazduhu, kao da je nedelja, i kao da je poput nekog duha iz čarobne lampe pobegla iz moje unutrašnjosti. Dobro je da postoji ovaj kauč, dobro je da ga nisam izbacio kad me je nagovarala. Prsti i dlanovi preko gornjeg dela lica su jedina stvar koja me sprečava da pogledam u fotografiju koja još stoji u kartonskom ramu, na komodi.

Ah da, i glavobolja.

Siguran sam da je tu negde u sobi bila neka tableta. I moja ruka je već nekoliko koraka ispred mene, slepo tumara prašnjavim tepihom u potrazi za kutijom za koju se nadam da šteka spas... umotan u malo folije.

Najzad se dižem. Sa nedovoljno snage da se razmahnem i zauzmem stav za protezanje; nesnosna glavobolja mi ne dozvoljava da upotrebim svu snagu i obavim to kako treba.

Sledeće što je potrebno uraditi - sakupiti sve činjenice od sinoć. Zadovoljno zategnem tregere i pustim da me šibnu po grudima, snažno i otrežnjujuće. To je godilo onako kako je trebalo protezanje da posluži. Još jedna stepenica do potpune nule, sigurnog početka. Reset. Ili se samo zavaravam da je tako, jer još osećam kao da mi mozak pliva u nekakvoj pudingastoj smesi i da se jadničak guši to sranje mu je davno napunilo usta, a sad preti da izađe na nozdrve.

24

Bio sam potpuno nespreman kad je ušla na vrata. Nisam čuo ni tresak onih salunskih na početku hodnika, nisam čuo ni lift. A uvek čujem lift.

Nisi me očekivao, rekla je potpuno samouvereno, sačekavši da akustika upije sve od njenog nemilosrdnog lupanja vrata. Izgledaš zatečeno.

U stvari jesam, počeo sam da gradim ulogu spremnog za ring, iako bih u iskrenoj igri, onakvoj kakve nema nigde već je samo idealistična predstava jednog potpuno bajkovitog pojma, verovatno ležao na konopcima moleći za udarac koji će me poslati na dug i odmarajući san – jesam zatečen... nisam očekivao da ću morati da koristim glas. Bar ne pre kafe...

Još pre nego sam sklonio pogled, ona je palila svoju tanku, dugačku cigaretu, a ja sam, umesto svih ovozemaljskih stvari o kojima sam morao da mislim nakon njenog upada, razmišljao kako mi nije jasno šta žene nalaze u tim dugačkim cigaretama, osim borbe sa sopstvenim plućima kad posegnu za poštenim dimom.

Znači, može da se kaže da si spreman za mene...

Pogledao sam je kao da je sastavila lošu šalu, ako joj zaista i nije to bila namera da uradi. A za svaki slučaj sam odšetao do fioke, da krajičak oka položim na vidljivi deo pištolja, kao da osiguravam svoju poziciju.

Bože, pogledaj se na šta ličiš, bilo je sledeće što je izgovorila. Ja sam samo stajao i čekao. Bio sam spreman da je pustim da se isprazni, bez ijedne upadice, bez ijednog zajedljivog komentara. Pomislio sam na piće, i glavobolja kao da se poslednji put oglasila pod zaštitnim pokrovom pejnkilera koji sam samo pre desetak minuta progutao.

Sećaš li se prethodne noći? Sećaš li se bilo čega...

Pita me kao da je bila tamo, kao da je učestvovala u čitavoj jurnjavi, igri senkama, šta god to bilo sinoć. Ili bih barem to prvo pomislio, a u stvari je izgovorila onim tonom koji ima odliku sveprisutnosti i nadmenosti, kao da je sve vreme tu, kao da nadmoćno lebdi nad svakom mojom akcijom i zna sve.

25

Sećam se...

Šmrknuo sam pomalo stidljivo, i verovatno neuverljivo. A onda zavukao dva prsta između roletni i razmahnuo ih da vidim sliku na ulici. Sve je bilo u raznim nijansama sive. Grad je izgledao kao loša fotokopija samog sebe.

Počela je da se smeje, tačnije - izgledalo je ili kao da se zakašljala od dima ili kao da se smeje mojim rečima. Ili kao da ne može da se odluči između ta dva postupka. A negde između se izvlačio zvuk njenog piskutavog glasa... smešan i nervirajući u isto vreme.

Jesi li dostupan, mislim, slobodan?

Zavisi za šta... i za koga...

Da radiš nešto...

U daljini se onda čula neka tutnjava, mogao je biti neki kamion u prolazu, ili grmljavina. Mogao je biti i početak kraja. Ja bih se odlučio za to... naravno, da sam mogao da biram. Ona je povukla još jedan dim, i zatim nestala sa oblakom koji je iscedila između usana. Kao izmaglica... ili mehur od sapunice.

Šmrknuo sam još jednom, skupljajući gusto parče pljuvačke na jeziku, i gurajući ga prednjim zubima na zapeto mesto odakle ću ga katapultirati napolje. Pogledao sam oko sebe da vidim gde ću to da uradim, i jedino mesto je bila ta planina koja je u svom podnožju imala potpuno zatrpanu korpu za smeće. Tu gomilu je ionako odavno trebalo izbaciti. I umesto da odapnem ovu gomilicu šlajma u nekom pravcu kroz prozor, pustio sam je da samo sklizne sa jezika, u jednoj dugačkoj žvaki koja se nastanila na vrhu najvišeg zgužvanog papira kao malo letnjeg snega, dok je rep pljuvačke odskočio nazad kao bandži i u svom putovanju me ošinuo po već zatvorenim usnama.

Tableta kao da je već isčezavala iz mog sistema, i glavobolja je tutnjila nazad svojim tupim ritmom dok sam spuštao masnu i prljavu kesu sa đubretom u kontejner na izlasku iz ulice. Pomislio sam da bih mogao da umrem, i samo prekinem sve - zbogom patnjo i nesrećo, zdravo tišino... nisam bio budista, isto koliko nisam bio ni alkoholičar, ali 26

terminologija je nekad umela da me odvede na istočnu stranu; plus, video sam jasnu i nedvosmislenu vezu između polupune čaše mlakog vinjaka i budističkih trabunjanja.

U oba slučaja radilo se o izbegavanju patnje, a cilj opravdava sredstvo – kako smo se dogovorili na početku.

U vazduhu se osećao rat, i mora biti da je trajao već podugo.

Ako je suditi po tom osećaju pokupljenom sa ulice. Ne toliko dugo da ljudi nisu mogli da kažu kad je počeo, jer u svakom slučaju nisu. Rat je, u ovom današnjem društvu, jedna potpuno zamagljena i neuhvatljiva činjenica; recimo da je moguće smestiti u isti koš sa sujeverjem. Niko sa sigurnošću nije mogao da kaže kad je sve počelo, što je iz nekog ugla mogla biti i dobra stvar - ko god da pobedi u ovom haosu, neće imati taj jasan datum za neki budući praznik.

Našao sam se na potpuno nesigurnom mestu, u gužvi na ulici... mogao sam biti glineni golub za svakog ko bi me potražio na nišanu.

Nije mi se sviđao takav razvoj događaja, osećao sam nesigurnost, previše ljudi. Čak i poznate face sam stavio u spisak osumnjičenih. Ma njih pre svega.

Grad je bio u ruševinama. Kretao sam se kroz nepoznati okoliš... mogao se menjati i dok sam ga prolazio, mogao je biti zbrisan potpuno, zajedno sa talasom vrućeg vetra iza kog su ostale sve ove tužne face.

Nekako sam uvek uspevao da uhvatim dobro vreme da prođem ulicom, izbegnem svaki neprijatan susret i uvek napornu priču eventualnog poznanika, i nadao sam se da će i sad biti tako. Šta je sledeće, šta mi je činiti, zavukao sam ruku u džep kao da ću odgovor na ta pitanja naći tamo. Ali kad sam shvatio da to radim u potrazi za još jednom tabletom, koje tamo nije bilo, premestio sam prste na čelo, očajnički ga masirajući u hodu. Mora da je i ona prva bila bajata...

Ako uzmete današnje novine u ruke, ništa vas neće iznenaditi. A još manje zabaviti, poput pobune mašina u fabrici za mehaničke proteze i estetičke dodatke, ili borbe za mutantska prava. Dođavola, kad sam bio klinac, mislio sam da će takve stvari da vrebaju sa radija i televizije dok odrastem. Čekao sam takvu budućnost, a danas je sve bilo u najmanju ruku toliko zanimljivo - kao šetati supermarketom, slagati namirnice i klimati glavom. Ovih dana kao da ništa nije bilo vredno truda.

27

Iznenadna spoznaja me pogodi kao kamen sa najviše zgrade, zateturam se... i poremeti se čitav ritam u kome sam prolazio kroz sve slike... i dalje hodam, i dalje sam na nogama i ne mogu sasvim da budem siguran isprva, ali... okružen sam ubicama.

Sa svih strana.

Prvo penzionisani slučajevi, pa ovi novi naraštaji – pripravnici... zatim oni koji još imaju nadležnost i mogu da me legitimišu na svakom ćošku, taksisti okrenuti leđima, sve vrste uniformisanih karikatura, veterani svih boja i vrsta, prosjaci i invalidi na asfaltu...

Gde si ti, uostalom, izgubio tu nogu, momak?

Namrštene face iz pekare, na primer, sa masnim pogledima koji probijaju debelo staklo uprljano tragovima lepka koji je ostao tamo u obliku slova koja se ređaju da ispišu hleb, sklanjam glavu u stranu i o svemu tome mislim tek kad je fizički iza mene.

Nekoliko koraka dalje, očešem se o šiljatu stvarčicu na kojoj je nekad visila kanta za smeće, a sad je tu kao zamka, prevrnuta žardinjera, iskrivljen znak za školu. Prava škola je ovde, sve je kao video igrica, stereotip ulice postaje neprijatno blizu ali ne na neki od onih neodoljivih načina zbog kog klinci kupuju autolakove i oblače široke stvari. Ovde niko ne traži utičnicu za struju da ušteka kasetofon... ovde se radi o mnogo strašnijim stvarima, o haosu, o situaciji u kojoj ne znaš za šta možeš da se uhvatiš, jer u slučaju poplave, taj iskrivljeni znak će otploviti dole niz odvod pre tebe.

Buka.

Nailazi red dece, navijača, sa limun facama uramljenim u šalove i kapuljače, prate ih policajci u svojim kornjačastim uniformama, imaju velike plastične štitove i opušten ali ustrojen korak.

Ubi’, ubi’, ubi’ pedera! začuje se dečiji glas, veseo i razdragan u korenu, gotovo pevušljiv i zvučno posve nevin. Ubi‘, zakolji.. U takvom uzviku može se uhvatiti sirova životna energija u korenu otpertlavanja veličanstvenog klupka... bilo koga iz te kolone.

...da peder ne postoji!

Gotovo da se slika može porediti sa đacima koji su pošli na izlet, a jedan od vaspitača upada u sred dečijeg povika i sasvim preteći rasturi red i mir, vikajući najveselijem iz kolone da ućuti.

28

Taj prizor zaigrao je samo u jednom ćošku mog vidokruga, ali i ostao je tamo dugo, kao bolesno namršteni oblak u sred vedrog letnjeg dana. I ma kako nekome bezazleno delovala ta atmosfera, taj ćošak me svrbi kao da će iz njega svakog časa da se prospe olujna kiša, i da ću morati da potražim zaklon.

Dobro je da sam imao snage da se sklonim, da se krećem, da pokrećem udove i uopšte da gutam pljuvačku. Da pokrećem organizam da obavlja neophodne funkcije. I dobro je da se takve stvari dešavaju van granica kontrole svesti.

29

I was born in the dawn of the future.

In the second or third wave - of course, it depends how u choose to see things.

While growing up, I was expecting those flying skateboards any day now... and of course, couldn't dream of all the crap that flooded us afterward...

But the bomb was around all the time, same as the mother or any other term that comes naturally to one growing up in given conditions, safely tucked in our code, deep in our consciousness, even before it was formed. It wasn't supposed to go off, but there was still that possibility floating around, like the sign of what was the other side of the game...

You always knew that somewhere, in some hangar in some far away village, sleeps a rocket that can turn everything into nothing... and it had its value... and it made people conserve some of their values...

And the bomb didn’t even go off... again.

31

But there aren't any wars nowadays. The greatest care is taken to prevent you from loving any one too much. There's no such thing as a divided allegiance; you're so conditioned that you can't help doing what you ought to do. And what you ought to do is on the whole so pleasant, so many of the natural impulses are allowed free play, that there really aren't any temptations to resist. And if ever, by some unlucky chance, anything unpleasant should somehow happen, why, there's always soma to give you a holiday from the facts. And there's always soma to calm your anger, to reconcile you to your enemies, to make you patient and long-suffering. In the past you could only accomplish these things by making a great effort and after years of hard moral training. Now, you swallow two or three half-gramme tablets, and there you are. Anybody can be virtuous now.

Electricity is fading away, in epileptic strobe effect.

And everything is gray and lifeless, in a sense of previous life...

signed by the neon light on the ceiling, struggling to stay in dark...

or light...

who could say...

in a small ugly office resembling a cell...

ISTORIJA BOLESTI

Imam tu sposobnost... dar, može se čak reći... talenat.

Svi projekti koje sam napisao, a bilo ih je bar šest komada... prošli su.

Bez problema. Stoprocentna prolaznost. Prvi od njih je bio težak 28 hiljada dolara.

Pre osam godina, a tad sam šta - bio još uvek klinac.

I to poslednje nije dobro zvučalo, jer sam mogao da osetim taj pogled, gleda me kao da sam još uvek klinac. Dobro, za njega jesam klinac. A on je pukovnik. Pukovnik?

Da li je pravi pukovnik? Da li je bio u ratu? I ako jeste, kladim se da je uvek čučao negde u pozadini, dok su ginuli umesto njega, ali...

Ko to može da zna? Nije ni bitno, poznat je kao pukovnik, što njegovoj starosti i reputaciji obezbeđuje još jedan sloj. Nevidljivi pijedestal koji ga podiže za bar još pola glave iznad mene. Barem u oku posmatrača, iako nikoga nema ovde. Nikoga, sem nas dvojice. I ispred prostorije dugačak hodnik, ofarban u zelenu masnu farbu, do nekih metar i deset, odakle se pretvara u svoju razvodnjenu verziju boje za zid. On zavlači kažiprst i srednji prst u teglu i dohvata poslednje strugotine krema sa dna, a zatim ta dva prsta gura u usta, gotovo proždrljivo ih sisajući.

33

Imam tu sposobnost da zvučim ljigavo, znam sve prave reči... he he...

Nastavljam nekontrolisano da klimam glavom, da li da potvrdim sopstvene reči ili da pokažem da mi ta gadost koju je upravo izveo ispred mene - ne smeta, nisam siguran, ali mogu da osetim kako reč ljigavo počinje da se pretvara u osećaj koji me prožima, odjednom na svakom centrimetru tela postajem mekan, i kao da se pore šire spremne da propuste neku slinavu tvar koja vri u unutrašnjosti. Ali nije ništa zbog čega bih dizao uzbunu.

Šmrkne.

Za razliku od tih stvari koje pominješ... šmrkne ponovo i doda tome nešto kao podrugljiv osmeh, sa zrncetom vaspitnog razumevanja, za razliku od tih projekata gde si posla imao sa zidom uz koje si morao da držiš svoje dupe, čuvajući ga od svih grabljivih pedera...

Ovde se radi o zaista ozbiljnoj stvari... ovde ćeš na isto to dupe morati da krvariš, naravno, u trenucima kad ne bude u vatrenom letu obavljanja zadataka koji ti budu u akcionom planu...

Kapiraš?

Gledao sam ga kao što gledam pravo u ogledalo. Tako da nije bilo neophodno da odgovorim rečima.

Pisanje projekta... nastavio je podnošljivijim, ujednačenim tonom koji je učinio da se osetim malo bolje, mada je telo i dalje nastavilo da poprima sunđerast osećaj... Pa recimo to ovako: ovo će ti biti jedini projekat od sad, i nemoj imati drugih projekata osim ovog... I tome je dodao jedan zaista nejasni smešak... I još to, da, ovo je prvi i poslednji projekat na kom ćeš raditi... za mene... Prsti su mu bili ulepljeni od tog krema, mogao sam to da vidim odavde, iako sam se trudio da ne skrećem pogled predugo sa njegovih zapovednih obrva. Gledao sam kako ih spaja i razdvaja kao da se igra sa čičak trakom.

Onda kao da sam izgubio kontrolu.

Mozak je automatski počeo da prebira po sećanjima. Da postavlja standarde. I svako sećanje, svaka stvar koja je nadirala, iskakala je kao presudna, važnija od prethodne, da bi se zatim svrstala u istu liniju 34

u kojoj su se sve postrojile. Kao vojna jedinica, zapovedni kadar ih je izvlačio iz spavaone sećanja i ređao u jedan red.

Sećam se vremena kad sam se plašio automobilske nesreće. I kako sam naučio da razlikujem sudar i udes, i kako sam samo čekao taj trenutak da se to i nama desi. Naravno, oduvek smo imali kola. To je normalno, isto kao i imati kuću. U ta kola smo ulazili iz kuće i mogli smo da se odvezemo bilo gde. Dok je negde, iz suprotnog pravca, kretao drugi automobil i jurio pravo u nas. Mogao je biti i na drugom kontinentu, i mogao je biti pun ljudi koji zaista ne misle ništa loše, ljudi koji nas ni ne poznaju. Ali su se zaletali pravo u nas. I onda sam samo čekao.

Ali se taj sudar nikad nije dogodio.

Sprečila nas je mrlja od ulja na putu, auto je uleteo u nju i kao jedna od onih vožnji u luna parku u kojoj putanja vozila ima oblik neprekidne osmice, uspravljene beskonačnosti, sve se završilo na nizbrdici u nečijem vinogradu. Sećam se da sam držao račun od putarine u ruci, onda smo probili bankinu i sleteli dole, i samo nekoliko trenutaka kasnije, taj papirić je bio zgužvana grudvica u mom paničnom stisku.

Mama je iz kose izvukla šaku krvavih staklića... ne sećam se ničega više.

Osim još da su se ubrzo okupili ljudi tu, i jednog policajca koji je tati rekao da treba da posadi šljivu u dvorištu ili blizini kuće, jer ona nam je spasila živote. Odmah iza je bila provalija.

Tako sam dugo, naravno u nekakvom uzbuđenom kovitlacu osećanja od kojih mora da je strah bio jedan od važnijih sastojaka, čekao taj događaj. Tu prekretnicu. Život posle toga više nije bio isti. Ili jeste?

Ponovio sam kontrolni zadatak iz matematike na kom sam dobio dvojku naredni dan. Važio sam za dete koje je bilo dobar matematičar tada, i mama je otišla u školu i zamolila da ponovo radim taj kontrolni, zbog toga što nam se desilo.

A možda nisam trebao.

Nekoliko godina kasnije sam izgubio svest u centru grada. Probudio sam se na asfaltu, na leđima, i gledao u vis, i u vidokrug su upadale razne face, od koga nikoga nisam prepoznavao. Moj tata je tada prolazio ulicom, i kako je izjavio, video je da se okupila neka gomila, ali mu nije palo na pamet da priđe i vidi šta se dešava. Otvorio sam oči i kao da se sve promenilo. A praktično nije ništa. Sve sam isfolirao.

35

Odjednom je sve izgledalo kao skoro objašnjeno, kao da stojim tu i uživam proviđenje... Zašto onda još uvek stojim ovde, pomislio sam, i čak me je uhvatio neizdrž od trenutne zaslepljenosti da sam dorastao zadatku... dorastao projektu. On je samo nastavio da se igra sa svojim ulepljenim prstima, a moje misli su samo pumpale ideje.

Projekat je izveštaj. Pisanje izveštaja o projektu je čitava stvar. Akcioni plan je beskrajna tabela gotovo svakodnevnih aktivnosti, a misija, koordinator i menadžer čitave stvari...

...sam ja?

A ko bi drugi?

Nije izgledalo kao da mu smeta moja ukipljenost i ćutanje, mada u isto vreme, nije dao nikakav znak po kome bih mogao da znam šta je sledeće. Šta sad?

Iz jednog ugla, može se reći da je ovo projekat koji se odvija unazad.

Dohvatio je papir sa stola i dodao mi ga.

Ovo je formular.

Osetio sam kako se graške lepljive, želatinaste materije kojoj još nisam osetio miris, izvlače iz pora ispod pazuha i mešaju se sa tkaninom košulje.

Dao mi je prazan papir. Na ćošku su bile pečatirane dve blede masne mrlje koje su se oslikale sa njegovih umazanih prstiju. Zatim je otišao do kredenca, izvadio nešto i uputio me napolje u hodnik.

Hodao sam sa papirom između dva prsta, i spretno zavukao drugu šaku ispod pazuha da dohvatim nešto od toga što mi je iscurilo na košulju, protrljao sam tu slinu između palca i kažiprsta, i bilo je to nešto nalik krvi, samo gušće, sa teškim mirisom koji se brzo uvlačio kroz nozdrve i naglo padao u želudac izazivajući reakciju pravo iz stomaka.

Iz žuči.

U jednoj od soba sa strane je stajala teška pisaća mašina crne boje, poput onih koje ste mogli još uvek da vidite na recepcijama u bolnici, na onim šalterima na kojim je pisalo Istorija bolesti.

36

To su jedne od onih sa kružnim tipkama, nalik Remingtonkama koje se provlače kroz noar filmove i korice Čendlerovih romana, one koje zahvaljuju na snazi koja je potrebna da bi udar po tipki ostavio valjan trag na papiru. Nemilosrdno prefinjene, kao kakav antikvitetno skup muzički instrument.

Ostavio me je tu u hodniku, nestao je tiše od zvuka koji su proizvodili njegovi lepljivi prsti krzajući se jedan o drugi.

Sad je sve na meni. Na mojoj Istoriji bolesti.

Veliki je to projekat, najveći (o da) do kog sam došao, tačnije, do kog tek treba da dođem. Samo taj, jedan jedini... Projekat koji je kao sporo samoubistvo, vremenom rastegnuto u smislu poimanja onih koji u vreme veruju, bolje reći samouništenje; uz vođenje preciznih zabeleški o čitavom procesu. Slanje izveštaja o tome kako projekat napreduje, to je jedini ispravan projekat kojim neko može da se pozabavi, pardon, zaposli...

A honorar?

hm, nemoj me zasmejavati...

Knock, knock…

Who is it?

It’s the monster... that will cut your throat, suck out dry your eye sockets and play with your slippery but still warm liver in its hands, gently swinging it, before taking a bite…

and then, but only maybe, will set out on an amazing space journey…

Every beginning holds one sweet moment of optimism, the irreplaceable glance at the adventure that will follow. It is how everything seems worthy of its sequel, of things to come, it is how fights may seem fair and just… just like the stories of misery are revealing the beauty through its cracks.

Road still spinning in my head like some sort of a hypnotic-machine, never ending cycle of white lined traces on dark and hot concrete.

38

I deserve more than this…

It’s filling the emptiness inside and scares away the constant fear of everything.

I deserve something… at least.

Fear combined with inertia - the mother cancer.

To fight it, complete restart of the system is necessary.

Cut all the ties with the past.

With people, places, memories…

Cut every possible link to anything known…

Cut yourself, cut the control system,

39

KRV NIJE VODA

I used to cut myself.

My hands, mostly... although there was some cuts on the thighs also, as I remember…

I used to be proud of my beautiful collection of razors, pocket knives and all sorts of blades that I created secret compartment for in my desk. My father worked in a leather processing factory and used to bring home those beautiful curved knives for leather cutting, sharp as a devils tongue… Never had any clear idea about all that in my mind, not even sure if I had any sexual or any kind of satisfaction from those routines, but I did it… for years… which just goes to show how it was purely instinctual.

And I would go so far to say that cutting can be liberating experience. Act of writing without using a single word. Blade carved shapes in skin that brought out the deepness to the surface right away, with no need for any symbolist bullshitting explication about multilayered reality. Traces disappear right after they’re harvested with the blade and reappear as a clear and pure work of art… In a form of healing wound, pulsating, ripped skin… Like the edges of a canyon that rises from the 40

dried red river, soft and in the same time dry and cracked bottom that stinks of its own rutting… cheesy leftovers, red and black crumbs of blood spilled around, like the carcasses after some great catastrophe…

Standing on the edge, and not jumping, just because of the single fact – fear of height, can trick you back into life again. And what kind of life is that, if it’s there just because of that one fact – what kind of life is that, when it’s thankful to the fear?

Lost in the company of arty people, I can always play it cool by releasing some of well treasured ideas, in the same time camouflaging my story of blood spilling…

Imam ideju za instalaciju...

And i paint the title of my idea with my hands, across the air in front of me:

Zove se... Krv nije voda.

...

Sve što je potrebno je veliki prazan zid neke galerije, po mogućstvu što otmenije i prefinjenije, četka i nekoliko litara krvi… najbolje bi bilo ljudske, iz rezervi neke medicinske ustanove ili banke…

I cela ideja je u tome da se četka dobro umoči u krv, i onda debelo i masno ispisati na zidu, velikim, reklamnim slovima reč VODA…

And in those kinds of situations, listeners are always trying to play it even cooler, by acting understanding and even willingness to help in realization…

Instead of thinking it through… ...and discarding me like an impostor that I am.

But I always hope of someone seeing me through in a right kind of way…

Im always looking at their faces, hoping that someone is preparing to put me down.

By forming the right kind of question…

And finally, asking it…

41

Jesi li čuo eksplozije sinoć?

Ne sećam se kad sam ponovo zaspao. Ni zašto. Možda da prespavam ovo stanje, da se probudim svež i nov. Mada, za tako nešto potreban je mnogo veći san od obične dremke sa slinom koja curi iz usta.

Možda se samo... desilo.

Prvo što sam video kroz izmaglicu, bio je njen zlosutni pogled.

Jesi čuo eksplozije sinoć?

Onda sam sačekao da se pogled izoštri, kao da sam nameštao objektiv. Čekao sam.

42

Bilo je sjajno... znaš koliko ljudi se okupilo.

Prava festivalska atmosfera...

Šta? Isprobavao sam glas. O čemu ti to?

Nesreća od sinoć, ne slušaš vesti? Nisi čuo sinoć?

Samo sam nastavio da je gledam.

Strašno... gde ti živiš? Strašno... Ispratila je rečenicu sebi svojstvenom gestikulacijom, koju ne bih umeo da ponovim i da hoću. Da, to je bila ona, njoj je bilo strašno to što nisam čuo vesti, dok je nesreća u kojoj su poginuli ljudi činila da se oseća festivalski. Čovek mora odati priznanje toj curi, njoj ili toj neodoljivoj romansi sa apokalipsom koju je neprestano hranila takvim izjavama. Podigao sam se, prvo na laktove, a potom i sasvim, samo da bih otkrio da sam to uradio previše brzo. Sve se vrtelo oko mene.

Gde je to bilo?

U fabrici...

Robota?

Kiselim smeškom i vazduhom iz nozdrva je rekla kako to nije smešno.

Ne, municije... 9:1 za vas.

Konačno sam stajao čvrsto sa obe noge na zemlji. Gledao sam je nerazumljivo.

Vas... devet žena je poginulo.

Otišla je do prozora i proverila ulicu, ja sam se pitao koliko je sati.

Koliko je prošlo od kako sam se vratio ovde? Treba skloniti tu užasnu bocu sa stola, svaki pogled na nju mi pokrene plimu povraćke u utrobi.

Šta još imaš za mene?

Kako šta... okrenula se nazad ka meni, to ti nije dovoljno? Napolju je smor. Proglasili su tri dana žalosti. Na radiju je samo klasična muzika.

Slegnuo sam ramenima. Odmah sam poželeo da pustim muziku glasno, napravim slavlje, da prkosim, bez ikakvog posebnog razloga.

Gledao sam u nju, znam da bi ona to jedva dočekala. Baš zato joj neću priuštiti to zadovoljstvo.

Lutko, šta bismo mi mogli da radimo do kraja dana?

Ti bi mogao i da se istuširaš...

Nije da nisam mislio o tome.

43

Predložila bih ti neki alkohol, ali... mahao sam rukama umesto da odgovorim, mada i na licu mora da mi je pisalo da nisam za piće, barem dok sasvim ne nestane sunca sa neba.

Imaš li ti nešto da radiš?

I da imam... to te nikad nije sprečilo da me ometaš.

Istina... ali znatiželjna sam. Udovolji mi odgovorom.

Pogledao sam u pod, kao da od dasaka tražim dobar odgovor.

Možda bi trebalo istražiti tu eksploziju?

Da je imala obrve podigla bi ih. Imala je, do duše, gola ramena koja su počela da razdrmavaju moj omamljeni seksualni nagon, a još je bilo rano da počnem da se odupirem.

Ili sam samo bio suviše slab danas.

Mmmm... ne. Verovatno je klasičan slučaj uštede na merama opreznosti. Dešava se svaki dan... uostalom, znaš i sama da je ova planeta postala pretesna.

Rekla bih da si dosadan. Ali ni sama ne znam šta ću sa sobom.

U ovom šupku od grada, jel to...

To si ti rekao, a ne ja.

Da, setio sam se ranijih razgovora sa njom. Ona voli da se ponaša kao da zaista voli ovo prokleto mesto, iako bi mi se uvek činilo da to govori samo da mi kontrira.

Hoćeš mi dati vremena onda?

Vremena?

Da se istuširam...

Ah da... molim te, uradi to.

Hm... koristiš tu predrasudu o ženskoj nadmoći u higijenskoj trci. Mogu da te odvedem u javne klonje...

44

I šta ćemo tamo da radimo?

Na kvaran i opet njoj svojstven način se obratila mom uspavanom nagonu, ubacila mi je tu sliku nas na prljavim keramičkim pločicama, mene na njoj, između lastiša njenih spuštenih gaćica na kolenima, u prostoru između brushaltera i njenih naježenih sisa.

Mogu da te odvedem i da ti pokažem koje su klonje u većem haosu, ženske ili muške... Uspeo sam da se oduprem mislima i održim se u mojoj namerenoj konstataciji, i ne možeš da me pobediš sa izgovorom da je to sve zbog manijaka.

Ponašala se kao da je sasvim prestala da me sluša. Šetala se sporim korakom po prostoriji, dodirujući bocu, šetajući prstom po zamišljenoj liniji preko stola, prozora...

I, gde da te čekam? Podigla je pogled ne odvajajući jagodicu prsta od flekaste površine stola.

Ti biraj...

Onda me pronađi. Uradi nešto pametno danas.

Prišla je, poljubila me u čelo i nestala, nečujno zatvorivši vrata.

Iako sam čekao da čujem poznati klik, prokletnica je uspela da to izvede bez i najmanjeg zvuka. Ali zatvaranje lifta nije moglo da mi promakne.

Feeling completely useless? Desperate for love?

Čulo se za zvukom lifta, prigušeno kroz zidove, sa nekog uključenog televizora u zgradi.

Dan se primakao kraju. Pogled u sunce više nije pržio, ono je bilo gotovo jadno prikačeno za ivicu horizonta, nebranjeno, sasvim nemoćno, čekalo je da se sasvim spusti iza bilo koje od zgrada na vidiku, a meni je pomalo bilo žao što sam protraćio dan. Osećao sam se istinski beskoristan, i pomislio na projekat koji treba da pišem. Izgledao je tako daleko, i u isto vreme izgledao je gotov za čas. A trebaće mi mnogo više od toga. I šta ako me Pukovnik potraži povodom toga?

Nemam čak ni dobar izgovor.

45

Znao sam gde ću nju naći, nije mi trebao mobilni telefon, ni dojava. Imao sam svoj njuh. Trebalo mi je samo dosta vremena da ga naučim.

Ali nisam krenuo pravo tamo. Oslonio sam se na sve što može da se dogodi usput. Nisam hteo da je izbegnem, samo nisam znao šta prvo da radim sa sobom.

Život na klackalici je upravo takav. Kontemplacija o rešenju se resetuje svaki put kad se izvučem najviše moguće, kad me nije briga za bilo šta. Pri spuštanju, ubeđen sam da ću se sledeći put više potruditi, da ću ovaj put izgurati do kraja. I svaki put, svaki put bih otišao previše brzo gore, osuđen sam ni na šta drugo osim na ponovno poniranje.

Pri pomisli na projekat, i činjenicu da nisam ni seo za kompjuter još, osetio sam se opet prljavo. Osećaj svežine posle tuširanja je nestao, a vratio se vonj te zelene sline u koju sam se pretvarao. Proverio sam pazuhe, pupak, čitav gornji deo tela... nijednu grašku nisam uspeo da pokupim sa prstima. Ali bila je tu negde, ili čak svuda, u to sam postajao sve uvereniji. Toliko da, ljudi koje me prolaze na ulici počinju da odašilju taj šlajm, kao da su svi napravljeni od toga.

Sad bih uradio bilo šta... ali najlakše je bilo da nastavim da pijem.

Bila je u pravu, u vazduhu se jeste osećala neka tišina, ali ne ona memljiva, na koju svakako naletite, kao na loš zadah iz usta sagovornika, u ovom gradu, čim noga ispusti prvi korak iz voza; ne, nije to bilo u pitanju. Sad je vladala neka utegnutost, neki pokušaj treniranja žalosti, gde je na površini sve izgledalo duboko saosećajno, a u stvari niko nije smeo prvi da poruši poredak. Što je, kao i bilo šta drugo, bio dovoljan razlog za dobro napijanje.

Kad sam stigao kod Coe, nije bila tu, ali nisam se raspitivao za nju. Oslonio sam se na sreću, naručio rum i seo u ćošak.

Nikad nisam umeo da se ponašam na javnim mestima, isto kao što nisam umeo da se rukujem ili ljubim u obraz prilikom pozdrava, pa sam sedeo tako i tražio tačku u koju mogu da buljim dok rum ne odradi svoje. Naposletku sam izvadio papir iz džepa, ali nisam imao olovku, pa sam zamolio šankerku za jednu, a ona me je pogledala kao da ima samo jednu u čitavoj kafani. Ali mi je ipak dala, pa sam se vratio na svoje mesto i počeo da vučem linije po presavijanom papiru koji se danima gužvao po mom džepu.

46

Putujem samo zbog treperenja. Samo zbog tog iseckanog osećaja nalik strob svetlu, koje u pravoj razmeri nudi sliku svetla na tacni. Uramljenu prljavim prozorom kupea koji ne dozvoljava sasvim jasan pogled, od razmazane prljavštine spolja i kapljica vode koje su se zauvek uvukle unutra. Ali to je slika sa kojom sad moram da se zadovoljim. Jer umesto utrnulog obraza zalepljenog za to staklo, sve što mi preostaje je stvarna situacija u kupeu iza.

Tu je mlad i perspektivan, liberalno očešljani momak koji pokušava da zavede svojim tupim jezikom, i neće propustiti da kaže kako je ponekad zanimljivije igrati se unutar okvira. Samo treba postaviti prave okvire. A onda će pokušati da vas ubedi da je slobodan od jeftinih sentimentalnosti u korist progresa, u isto vreme poltronski hvaleći dobre stare vrednosti, koje su neprikosnovene, samo zatrpane nerazumevanjem za novo ruho. Prezirem ga. Ma gnušam se svake vrste propovedanja... koliko god to iskreno zvučalo.

Takođe prezirem takozvanu dobrotu seljaka. Dobrog, poštenog starca koji predstavlja rod-rođeni, otkinut sa drveta istih tih starih, dobrih vrednosti, umotan u džemper od teške vune večno natopljen 49

pomešanim zadasima rakije i sira, sa dugačkim noktima koji vire iz smežuranih šaka, odrvenelih u kandže. Ta vrsta je odgovorna itekako. A ipak sedi ovde i izigrava staračku nevinost i svojim nadrkanim ćutanjem provocira nazovi zasluženo poštovanje. Dobrovoljni špijun ustrojstva.

Gledam u odrazu tu pogurenu figuru sa opasno dobroćudnim licem, a zatim u ovog drugog - mladog, svežeg momka usirene krvi, koji na silu pokušava da pogura svoju priču nad sve prisutne. Flik, flik, flik. Svetla upadaju i nestaju iz kupea, brže od bilo koje izgovorene reči, i kao brisač na kolima ih sklanjaju iz prljavog odraza prozora.

A onda, taman kad starac poteže priču o Teslinom oružju kao poslednjem utočištu naših, ja se gubim odatle u hodnik, preskačući njihove strateški ukrštene noge.

U hodniku je samo na jednom kraju, kao šator razapet između kupea i prozora, tip sa telefonom u rukama, tom skupom stvarčicom koja mu osvetljava lice i čiji zvukovi celoj ovoj situaciji dodaju još jednu nijansu jeftinoće, svojevrstan coup de grace.

Jedini beg iz takvih situacija koji sam istrenirao je u nostalgiju.

Potpuno novu, iskonstruisanu nostalgiju... ...ka nekom sasvim novom mestu.

Ka Gradu. I to... pravo u centar.

Ili bilo koji od centara, tog mesta sastavljenog od svih dosadašnjih koje sam prošao, sanjao, ili u kojima sam mislio da sam nekad bio a u stvari su kvartovi i urbani pejzaži pokupljeni iz filmova; u jezgro čežnje za nečim što ne postoji, ili bar ne još, dok se svi gradovi sveta ne sastave u jedan grad-planetu, a vozovi konačno postanu samo metro tog čitavog organizma... dok se svetla na horizontu ne sastanu tamo negde blizu sredine, ili na nekom od krajeva, pa se prospu preko mračnog prostora, slivajući se ka ovamo progutaju skoro svaki mračan kutak, i konačno narastaju iznad, spremni da se prospu uz parajuće zvuke distorziranog elektriciteta kao kakav veličanstveni tehno cunami ili tepih bombardovanje...

50

Its a shame... government want to close all this place... svom prilično kilavom engleskom jeziku koji se bori sa muzikom, ona pridružuje gestikulaciju jedne ruke kružeći po prostoru ispred nje, dok u drugoj drži plastičnu flašu do pola punu pastisom... all this place, i proširuje krug po kom njena ruka plovi, not just in Dijon, but in all country...

and its the only place for me... for us, you know...

Klimam potvrdno glavom, dok mi pogled na tren beži na flašu u njenoj ruci, što ona ne propušta pa mi pruža da otpijem. A ja kao dužan zbog gutljaja tog divnog pića, da dodam nešto uz potvrdni klim, kažem da je svuda tako, nije to ništa spektakularno.

Yeah, yeah, its a shame... fascists... and they say that France is... you know like... democracy, freedom... all that... its a shame...

I know, dodajem joj flašu nazad uz sleganje ramenima.

And they say i have rights, gotovo se prodere nakon još jednog ispijenog gutljaja i slobodnom rukom se potapše po grudima, they say i have the rights, but what will i do if they close... to go into some stupid club... to sit in the street... I maše glavom levo-desno kao da je završila, i cant sit in the street, its cold... i cant drink in the street, police will come and take me to prison... you know...

51

I know... fascists.

Prvi trenutak kad nam se pogledi otkače, koristim da bacim jedan iza nje, na gužvu ispred benda, i zatim odem u tom pravcu, ostavljajući jedan pomalo usiljeni smešak. Na sceni se smenjuju jedan razjareni bend za drugim, a ljudi koji hodaju okolo, ispadaju iz šutke ispred muzike, ili samo stoje za šankom, ne mogu a da me ne nateraju da ih vidim kao jednu određenu uniformisanu vrstu. Svejedno da li je u pitanju panker sa veličanstvenom ljubičastom krestom, dredlok root tip odeven u samo prirodne tkanine ili stari dobri klošarski zarastao odrapanac, svi mi deluju tužno i zarobljeno ovde. U jednom od onih privlačnih D.I.Y. kulturnih centara koje je sad moguće sresti na svakom koraku i u gotovo svakom gradu, bilo da je u pitanju skvotovana fabrika, kasarna ili kakav god objekat išaran grafitima i spreman da u svako doba primi svakog dobronamernog gosta.

Nemam ništa protiv, osim što sve to počinje da liči na dobrovoljnu samogetoizaciju, na prihvatanje tog malog kutka slobode u zamenu za ostatak sveta.

A kad smo već kod slobode, da li uopšte postoji bilo koja druga osim apsolutne?

Ispod dna mora, prije slova, ispod dimija...

MACHINA

Iako je poznato da se ništa nije dogodilo ukoliko nije bilo nekoga da bude svedok događaju, za nekakav početak može da se uzme tišina.

Nastanak tišine. Smirivanje prirodnih strasti, kraj puberteta, sazrevanje ogromnog komada stene okačenog u prostoru beskrajnog užasa razapnutog između milijardi zvezda, sa svim svojim gljivicama i parazitima.

Zelene travnate površine zakopale su ostatke vulkanskih erupcija, jezera lave i svega što se dešavalo poslednjih nekoliko miliona godina. Sve je postalo sitnije, sve se okrnjilo na sasvim novu meru, u odnosu na ono što je prošlo – nekako sitnu, gotovo beznačajnu.

Stene su se rasparčale, kontinenti razdvojili, nebo pocepalo na prozirne i lepršave oblake, sunčevi zraci podelili i kroz novi omotač umanjili svoju jačinu na milovanje. Nastao je prostor, zelene travnate površine, vodeni komadi... okeani su se formirali ostavljajući iza svog povlačenja močvarno zemljište, na nepreglednim grobljima jezera magme rodila su se nova dna, na kojima su zatim izrasla nova jezera, mutne crne vode... još u samom početku, nejasna i nevidljiva je svrha nastajanja svega ovoga, ali nema veze... ni milionima godina kasnije, ta zagonetka neće biti ni blizu odgonetanja...

53

Trava se ponovo uzdiže iza traga, pregaženi deo tek je zrno materije u svemiru čitavog kopna, on nestane gotovo sa sopstvenim nastankom, kao kad vetar savije grane samo na trenutak... ovaj trenutak i onaj pregaženi, iako sveže razapnuti u novom shvatanju vremena, za opštu tišinu ne predstavljaju nikakvu posebnu različitost...

Raspored svega što jeste dovešće do prvih nepravdi, iako je nemoguće utvrditi šta je ispravno. Reći da je nešto nepravda može da znači i samo promenu, drugačije ustrojstvo i napuštanje haosa, blagostanja... uspostavljanje nekakvih prečica... stvaranje poznatog predela...

Od jedne do druge grupe novih gospodara prostora počinju da vode uvek jedne te iste staze, svakodnevnim gaženjem ogoljene od života - travnate kamuflaže na površini. Isto je i do najbliže vode, isto je od svake rupe u steni iz koje vire prestravljene zenice fokusirane na nekad suviše sitne stvari... pali se prva vatra i odmah ubrzo zamire kao nekakvo čudo postojanja, a postaje neophodnost... sveprisutni prostor počinje da gubi snagu pred sve jačim gospodarima svega... u sopstvenom poimanju okoline to se dešava jako brzo, a u poimanju onih koji sve više zauzimaju ovo mesto, sve to treba ubrzati, i za to se pronalaze stalno novi načini...

Postaju putevi, i dobijaju svoje prečice, nastaju raskršća, a svi pojmovi koji su se rodili između tog trenutka i onog doba kad je svuda vladala tišina, i dalje su samo čestice u svekolikoj zabuni, ali koncetracija tih čestica je ono što počinje da vlada ovim mestom... Dvonošci su prvi prošli putevima, i oni će se poslednji i verovatno jedini koristiti ovim pojmom... kao i svim ostalim pojmovima, ali, iako to zvuči kao neka prednost, znak progresa, to ništa ne mora da znači...

Kao da su oduvek postojali, putevi su usavršavani kako je vreme počelo gušće da se namotava na kalem koji je lepršavo nestalan isto kao i razlog za sve to. Ono što jeste prestaje da bude, zamire u zaborav istom brzinom kao što je nastalo, a to je valjda suviše veliko parče onoga što postaje poznato pod pojmom vremena da niko ko bi se našao da kontemplira o tome ne može da ga proguta i izvuče nekakvu pouku o svemu...

54

Putevi se ukotrljavaju, i dalje se gaze, oblikuju... prašina nekadašnjih ponosnih stenčuga sada se namerno prosipa po njima, da putevi ostanu tu gde jesu zauvek, sve to počinje da nagoveštava smisao, kao da se sve dešava sa razlogom. Ciljevi postaju tačke na mapama koje slikovito pokušaju da objasne prostor...

Nekadašnji netaknuti predeli, zdravi i potentni kao da samo postojanje iziskuje od njih da budu takvi, sada su svuda gadno posečeni putevima koji sa svakim izračunatim vremenskim intervalom dobijaju na značaju, uskoro život neće biti moguć bez njih... uskoro će gadne posekotine da postanu vene, koje pumpaju život u svim pravcima...

Putevi se stalno usavršavaju, postaju meta i predmet svih prilika i neprilika. Velike mašine na horizontu melju maligne ostatke prirode i produžavaju živote ljudima skraćujući razdaljine između njih. Putevi su sada svuda. Neki od njih su se vinuli u nebo, neki postaju inteligentni sa svojim automatima za sve i svašta, a neki su označeni čeličnim šinama koje podrhtavaju kilometrima ispred moćnih klizajućih kompozicija čija tutnjava potpuno zanemaruje tišinu koja je sad već jako davno bila jedini gospodar ovog čudnog mesta.

55

Izabrao sam 9:30 do Beograda, putničku soluciju koju sam koristio često, i iako nisam imao sreće da uhvatim sedište poslednji put, nadao sam se da ću ipak naleteti na puste perone i da su svi ostali kućama i da odmaraju, jedu ostatke od novogodišnje večere i čekaju dok ludilo u vazduhu ne ispari. Ali drugi dan posle nove godine, ispostavio se kao veoma popularan za putovanje vozom u devet i trideset.

Veoma je lako reći da je uživanje slušati priče običnih ljudi, zar ne?

Tako nešto se čuje svaki dan, svejedno da li na televiziji, iz usta nekoga sa dignutim nosom iznad sve te običnosti ili u društvu, svejedno, ta činjenica u sopstvenu odbranu odmah nameće pitanje koje zvuči kao da je izvučeno iz neke glupave dokumentarne forme: koliko uopšte stvarno ima običnih ljudi u okolini? Običnih u svojoj dobroti i jednostavnosti, kao nešto izvučeno iz basne, samo da se ne zaletim previše i odmah kažem: običnih u svojoj svakodnevnoj genijalnosti?

Posle Kostine neprekidne priče od nekih 4-5 sati, u tom avionskom vagonu, posle neprospavane noći nisam bio baš neki sagovornik (lukavo ćutim da nisam posebno zanimljiv ni u najboljim uslovima), ali biću dovoljno drzak da izbacim da je Kosta jedan od tih, običnih, svakodnevnih genijalaca. Odmah sam mu rekao da možda neću moći da 56

ga pratim sve vreme, tako umoran i pogubljen, ali to njemu nije smetalo da onako energično, zli jezici bi se možda latili i brbljivosti, priča o svemu i svačemu, a ispred svega o svojim, izgleda glavnim temama: muzici, kompjuterima i borilačkim veštinama. Ugodan spisak, zar ne?

Ali ništa od toga me nije posebno impresioniralo, jer i dalje sam zevao, više zabavljen kao pored nemarno uključenog televizora, nego udubljen u razgovor, pa se iz svega izvukla neka međuredovska stvar i tiče se njegovih pogleda na svet; koji su cureli iz skroz običnih i nevažnih pričica prosipanih sa strašću nekoga... ako napišem da je na drugoj strani od svega toga materijalno i ljudsko zlo, mogu da rizikujem da Kosta zvuči kao neki hipik, ali njegov ludački pogled i prisećanje na tu sliku razbijaju svako stereotipisanje; reči koje kao da bljuje ali uživa u tome, pregršt informacija kojima sve to filuje i pogled, pogled, pogled; dođavola kakav je to pogled. U nekom jeftinom, komercijalnom filmu bi ga verovatno okarakterisali kao manijaka, psiha i negativca...

Izlazak iz tog voza je bio pravo na sunce prosuto na sve strane, podsećam – u pitanju je sam početak januara, a Beograd je izgleda bio u fazonu kasnog proleća; na trenutak mi se učinilo da je voz, noseći nas sa sobom, iza sebe ostavio čitavo jedno godišnje doba sa celom tom frkom oko praznika i gužve, dok sam tekao u reci ljudi koji su išli ka izlazu.

Kosta se premišljao da li da odmah krene svojim putem ili ostane da mi pravi društvo dok ne krenem na sever... Subotica 15:05, i dalje putnička solucija, što nam daje skoro 50 minuta druženja, verovatno uz lošu kafu u nekom od ovih kafića koji su smelo izbacili stolove na terasu. Odlazimo do šaltera da se raspitam još jednom, a Kosta zapeto čeka da uzmemo tu kafu, i odradimo dodatak čitavom razgovoru. Ali, tu u priču upadaju dva zlikovca, nespretno prerušeni tako da mogu da se prepoznaju u gužvi kako snimaju putnike koji se malo duže zadrže na ovom mestu.

Već sam svima u okolini pričao kako imam svog ličnog inspektora na beogradskoj železničkoj stanici, i kad se nađete tu, pokušajte pogledom da izdvojite zdepastog čovečuljka u kožnoj jakni sa jednom obrvom razapetom preko čitavog lica i uniformisanim praznim pogledom, onako post-dizelaški naoštrenog - kako uvek nije jasna granica između strana koje se lome oko linije zakona... nije neophodno da i ja napišem kako je dobro poznato da se obe strane svuda veoma dobro pomažu i da su savršeno ušemljeni, često sa potpuno nejasnom podelom uloga...

Prilaze nam sa leđa, i ja uvek kada je u pitanju prerušeni napad dižem ruke u vis, pa me je jednom već pomenuti inspektor podsetio da ovo nije streljanje, da spustim ruke i žmirnuo okolo kao da se uveri da li je ostao anderkavr, a ja dodao kako mi je to isto. Znam, zvuči pomalo 57

pubertetski, ali takav sam ja skroz kad je u pitanju policija, kao otelotvorenje svih kontrola koje se mešaju u svakodnevnicu.

Kosta je takođe imao pregršt iskustava, jednom prilikom su ga panduri skinuli golog i stvarno pogledali svuda i umalo je zakasnio na voz, i o tome smo pričali dok smo još jurili ka Beogradu, tako da neko ko ne veruje u slučajnosti, može smesta da nas optuži da smo sve sami prizvali...

15:05 je kasnio desetak minuta i to se ispostavilo kao dobra stvar, vreme koje sam dobio nadoknadilo je maltretiranje koje smo prošli, ali nijednom od nas dvojice nije bilo do sedenja u kafani stanice posle toga pa smo se pozdravili i zakazali kafu na drugom mestu, u neko drugo vreme. I kao da je bilo uskoro, ali krenuo sam da potražim peron na kom me čekala moja sledeća kompozicija.

Na 1L, kako je pisalo na tabli obaveštenja, je čekao poštanski vagon prikačen za još jedan putnički. Okrenuo sam se oko sebe i podelio još nekoliko pogleda okolo da se uverim da je to to, da se ne snima neki film ili tako nešto, i pokušao da se spustim do donjeg vagona, ali dolazak do prvih vrata mi je pokazao da zaboravim na tako nešto; ljudi su bili nagurani tako da je izgledalo da neće moći da se zatvore vrata kad voz krene... Onda sam se vratio nazad do poštanskog vagona i video da ljudi tu ulaze kao da je to nešto najnormalnije.

Znate kako to izgleda: veliki prazan prostor sa maleckim prozorima koji ne mogu da se otvore i mrežastom ogradom za zaključavanje koja ne skreće pomisao sa toga da ovo podseća na vagon iz Drugog svetskog koji vozi pravo u neki od koncentracionih logora, ili na to da je reč o nekakvom prevozu za stoku ili nešto što nije imalo ljudsko lice ni pre ulaska ovamo; to je prostor za pakete koji se bacaju i slažu jedni na druge, kojima nije potrebno da sednu ili se pridrže kad voz zakoči ili krene. Jasno je da putnici koji pokleknu i uđu u taj prostor nemaju šanse dok se čitav prostor ne ispuni ljudima, da pridržavaju jedni druge telima dok se kompozicija klati po šinama. U svakom drugom slučaju, putnici u tom prostoru nemaju šanse, osim naravno ako su poklonici ekstremnog sporta - slobodnog surfovanja u prevozu (sigurno ste i sami nekad u troli ili tramvaju, pustili sve rukohvate i gledali koliko dugo možete da ostanete na nogama dok rukama samo održavate ravnotežu; za ovu disciplinu posebno preporučujem onu deonicu kad se tramvaj spušta niz Kalemegdan, tu su najveći izazovi spojeni u jedno - uglavnom nije gužva, ozbiljna nizbrdica i ništa manje ozbiljna krivina...); ali ove tužne i umorne face oko mene ne izgledaju ni malo kao poklonici ekstremnih sportova...

58

Ja sam, da pobegnem od nervoznog prizora ljudi koji se gužvaju, pronašao malo prostora do ulaznih vrata od vagona sa druge strane, ušunjao sam se tu pored dve gospođe koje su izgledale da ubrzo izlaze pa im nije smetalo da im zauzmem mesto, okrenuo sam se u potpunosti knjizi tekstova iz Deborovih filmova i samo nekim krajičkom pažnje pokupio telefonski razgovor iznerviranog putnika sa glavnim i odgovornim čitave železnice, u kome ga je ovaj direktor tako lako otkačio sa utehom da će sve biti u redu ako skupi još dvadeset potpisa ljudi koji dele bes sa njim zbog ovakvog načina prevoza. Dok je voz kretao i negde ispod svih đavolski privlačnih Deborovih rečenica, grohotom sam se nasmejao u sebi.

Činjenica je da sam ovaj deo puta proveo sam, u poštanskom vagonu prepunom ljudima, i da sam knjigu završio već do Stare Pazove, i da više nisam imao nikakvu zanimaciju osim blokčića i olovke, dozvolila je mislima da polude, da se uskomešaju i iskaču jedna iz druge i preklapaju se bez ikakvog reda ili smisla... Posle Novog Sada je bilo mesta i u vagonu za ljude, pa sam samo premestio torbu u neki kupe, a ja ostao na prozoru u hodniku. Ravnica je tonula u mrak, ali i dalje nije gubila na svojoj stamenosti i pomalo oslobađajućem utisku da je sve u redu.

Dvoje njih mi je prišlo i postavilo potpuno isto pitanje, Je li to dolazi Subotica? tamo negde već kod Žednika, a ja sam se osetio kao neko ko se vraća kući.

Valjda mi dolazimo u Suboticu, a ne ona ovamo... rekao sam, iako mi se potpuno svideo način na koji su sklopili pitanje.

I onda smo se zaglavili u Naumovićevom, i nisam hteo da gledam na sat jer nigde nisam žurio, ali sam mogao da pratim koliko vremena prolazi po nervoznim uzvicima i telefonskim pozivima drugih putnika. Ja sam, kao u inat, uz svu nervozu koja je strujala u zakočenom vagonu, upao u neki mir; kao da mi savršeno odgovara taj momenat oklevanja pre nego što stignemo na cilj, kao da se ovo desilo baš zbog mene. Lagano sam prošetao nazad do poštanskog vagona koji je sad bio potpuno prazan, usput gazio po ljuskama od kikirikija i suncokretovih semenki i stao ispod plafonjere koja se tiho, ali ne sasvim bezopasno, njihala iznad mene zakačena samo za jednu svoju stranu...

Tu negde me je pogodilo nešto što je u mom unutrašnjem monologu zvučalo kao nekakva definicija, pa sam otrčao nazad do kupea, 59

do jakne, da uzmem blokčić i olovku i zapišem tok misli koje su svakog časa mogle da se zamrse dovoljno da ne znače ništa osim gomile nabacanih reči na jednom mestu:

Kada živiš u rupi iz koje ja dolazim, jedina opcija, ili barem jedna od opcija da se sačuvaš od ludila kojim te ta rupa usisava na svoje dno, je put... bilo da pričamo o izletu u okolinu grada, jednodnevnoj vožnji prugama ili pravom pravcatom poduhvatu: bez cilja, bez putnih troškova i gluposti ili bilo kakvog premišljanja o tome šta sve čeka usput... Pa sve te face koje srećemo, predeli sa kojima flertujemo, klime koje ušmrkavamo, kreveti i klonje koje koristimo, u tim uslovima jako su bitni elementi; automatski postaju činioci koji stoje rame uz rame sa vazduhom koji prenosi kiseonik u krv, sa vodom koja hrani i osvežava tkivo i napaja organe; baš kao svaki drugi esencijalni elemenat... jednog jedinog pravog pravcatog fenomena, koji sa svim tim, donosi pravo osećanje živosti, kao svež vazduh koji probija slinavu barijeru i upada u otčepljene nozdrve.

Malo preturam po novčaniku i pronalazim gomilu voznih i autobuskih karata, i zapitam se zašto sam ih ostavio tu, da li je to samo nešto što sam lenjo nagomilao ili sam to uradio namerno, podsvesno; kao da skupljam potvrde o valuti kojom se plaća nešto što je mnogo više od ove ukvarene svakodnevnice.

Onda voz kreće, i dok se zaleće da obavi ovaj sitniš od puta koji nam je ostao, pre nego što ravnice zamene fabrike iz predgrađa, svetla Prozivke u daljini i konačno trzajni pogled na Tokio sa nadvožnjaka, priznajem da mogu da se pomirim sa tim da voz gospodari nad mojim osećajima; ali ne kao nesnosni smrad sedišta, ili ova prenatrpana pa ispražnjena kompozicija, već kao moćni simbol pokreta... pa ove misli prekine sećanje na to kako sam kao sasvim mali, peo se na sedišta u kupeu i gurao voz da krene, da se što pre začuje ono gromovito TAMTAM ispod mene, da prostruje vibracije kroz šine i točkove i da se probudi zujanje struje sa plafona. Ceo dan u vozu zaista može da proluftira dušu, i ako bi me nekakvo prokletstvo osudilo da zauvek putujem vozom, onda sam, valjda, spreman i da budem proklet.

60

TAKE BACK THE FUTURE

Exploring the known town over and over again, can be seen as searching for the hidden treasures in your own backyard, buried and forgotten about in childhood.

Forgotten like a dream, that once seemed to hold the key for some very important door.

A method is walking the streets until the blisters on your feet start to cry, dragging your fingers across different facades until you come to difference of every grain of sand engraved in, mapping every crack in the asphalt on the road, connecting skylines into one, neverending broken line... all these exercises can easily turn into meditation of rearranging cities and places that you keep stored in your mind, making new places out of different quarters of cities, real or dreamed or only picked out from the movie screen... its a road to help you prepare for the future...

To be more precise - its the road for taking the future back.

61

An old promise, a real progressive future... planet-city future in which the trains of the world are now just local transportation, one skyline roars the mountains and valleys and waters... super-bridges that are emerging from the oceans and the star sky is forever poisoned by the street lamps and open windows throughout which the neon songs of the TV programs are flickering against the dark, shining on the passer by planes and other flying vehicles...

And then you can just come to a halt, in front of a filthy puddle that oozes from the broken drain pipe in the middle of the street, and cannot but pause to contemplate the choices.

Sometimes the reflection beats the original.

The open sky isn’t anything new as a sight, but when you spot it in a dirty, muddy hole in the ground you cannot but wonder how all that open space and mountain sized clouds managed to fit in this step limited lake beneath, and turn its few centimetres of deepness into real abyss‌

Do Novog Sada u Barcu sam zauzeo mesta i za sestru i njenu drugaricu, i sve je obećavalo sasvim ugodno putovanje, činjenica da se vraćam kući ostala je da čeka sredinu noći i odlučio sam da se u zgodnom trenutku odvojim i udubim u ostatak knjige - dobar ulov iz knjižare koju već godinama zovem moja, i koju sam pratio kako se selila iz lokala u lokal, sve do njene sadašnje pozicije na korzou; tu me vlasnik odavno prepoznaje i iako nikad ne uspeva sa preporukama, više puta sam se zadržao u najmanje zanimljivim razgovorima sa njim...

Džoni je krenuo u rat Doltona Tramboa, se ispostavila kao jedna od snažnijih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme, ali ovde ne mislim na njenu antiratnu pouku i tematiku, pa čak ni na divno zaobilaženje interpunkcije (uz ustupke tačkama na kraju rečenica i velikim slovima na početku), već na okolnosti u kojima sam je čitao i na užas zarobljene svesti oslikan pravo ispred mene u obliku mog dede i jezive tišine stana koja ilustruje demenciju koja ga poslednje dve godine vraća u mentalno fizičke sposobnosti bebe (tako nekako je doktor objasnio šta će se dešavati sa njim); to sa sobom povlači gubitak moći govora i bilo kakvog sporazumevanja, i ja ne mogu da se fokusiram samo na knjigu i kako ona priča o užasima rata i tim stvarima, jer me ironija dedine situacije tera da se sećam koliko večeri smo samovoljno ignorisali televizor i crtaće, 63

samo da slušamo njegove priče, i one iz rata i one iz bezbrižnih vremena pre i posle, i to u mojoj glavi režira sasvim bajkovit prizor, u kome je on imao ulogu pripovedača, nekoga ko se osvežava tim pričama iznova servirajući bogata iskustva i pouke. I tada je bio narušenog zdravlja, ali ne i sposobnosti da nas hrani željom da doživimo sve i svašta. Kad si u takvoj situaciji, valjda i nemaš ni za čim da žališ, već da se samo blago i romantično smeškaš dok premotavaš uspomene, a onda jednog dana izgubiš moć govora, i sve to ostane zarobljeno u tebi... Gledam ga kako nemoćno žmirka i od dosade spušta pogled u sopstvenu bradu spremajući se da drema, ili se naljuti na samog sebe što neveštim i umornim gestovima pokušava i ne uspeva da mi objasni nešto...

Ali da se vratim u kupe broj 6.

Pored nas troje, u kupeu se našao i neki profesor matematike sa univerziteta, pa se lukavo ušunjao u priču koja je trajala između moje sestre i njene drugarice, i kako je priča bila uglavnom ograničena studentskim temama, ja nisam morao da izvirujem iz džepnog izdanja filmovanog romana razapetog u mojim rukama.

Ali kad je profesor skrenuo u Berlin pre pada zida, morao sam da spustim knjigu, jer počeo je da priča o neuništivosti atmosfere grada, a to je tema koju ne mogu tako lako da ignorišem.

Ništa mu nisu mogli... rekao je pomalo dirljivo, kao da priča o dragoj osobi kojoj se divi zbog nekog konkretnog podviga, ni Štazi, ni sve druge kontrole, ni politika... ni siromaštvo...

A ni sada svi ovi bilbordi i reklame...

Usudio sam se da dodam, iako tad još nisam ni posetio Berlin, ali sam nedavno imao priliku da pogledam interesantnu izložbu fotografija na kojoj su upoređivali slike praznih, zapuštenih fasada iz vremena Istočne Nemačke, i istih tih popunjenih kolažom reklama za raznorazne proizvode.

Baš tako, udario je tačku mojoj rečenici i potpuno zataškao taj nevini blef. I onda je razgovor skrenuo u spinofovano izdanje samog sebe - na profesorov negativan stav o kontroli i pre svega policiji, nisam odoleo da kažem kako sam im više nego česta meta i kako sebi ne mogu da priuštim da nemam bar nešto od ličnih dokumenata koji će me sačuvati od daljeg iživljavanja.

64

Jednom prilikom, i pored dokumenata i nikakvog posebnog razloga, počeo sam o najsvežijem iskustvu, koje je još uvek izazivalo bes u meni, čak i na samu pomisao, odvratni bezubi inspektor koji je smrdeo na rakiju na metar okolo, me izvukao iz pedesetice i odveo u stanicu na Ceraku, gde me držao tri sata... i kad više ništa nije mogao da uradi me zadrži tamo, udario me pesnicom u stomak, pa u zube i izašao iz kancelarije... pisao sam posle i ministarstvu, i načelniku, novinama...

Gotovo sve sam izgovarao u jednom dahu, a nije ni čudo, tu priču sam toliko puta ispričao od kad se dogodila, da je taj raspored reči i meni dosadio, a kamoli ljudima koji su se zadesili da je čuju više nego jednom.

I onda su me pozvali da dođem pred komisiju, unutrašnju kontrolu, kako god da se to zove... u istu tu stanicu... i došao sam, a tamo su me sačekala dva mlada, uglađena tipa sa kojima sam razgovarao, koji su me tapšali po ramenima i govorili stvari kao: ne brinite, mi smo u procesu čišćenja policije od tih starih elemenata... njihovi načini su zastareli... to jednostavno više ne prolazi... i takve stvari... I nekoliko nedelja kasnije, samo mi je stiglo pismo da su našli da su moje tvrdnje neosnovane i da treba da platim troškove istrage, ili tako nešto...

I vratio sam se u svoj naslon, zadovoljan što sam završio ali i raspiren zbog prisećanja na čitavu tu situaciju. Profesor me je mirno sačekao i prekrstio ponovo noge u svom sedištu.

Znate kako, počeo je kao da će čitavu stvar nekako da izjednači nekim akademskim verbalnim gestom smirivanja strasti, ponekad se zapitam da li sve to obrazovanje, sve to što čovek uloži... znate, čovek ulaže u sebe svoj ceo život i trudi se da ide nečim što se smatra ispravnim putem, da bude uzoran pripadnik društva... ali čim je počeo da gubi stabilnost u svojim manirima i prefinjenom načinu izražavanja, znao sam da se iza svega krije neko zakopano blago. I ma koliko se trudio, koliko god bio vredan, koliko god uložio snage i energije, završio škole, putovao, napravio nešto od sebe... ništa, ali baš ništa mu ne garantuje da će moći da iskoristi ono što je naučio u svoju odbranu, i da bude siguran da je oružje koje je stekao vredi nečemu u ovakvom društvu...

Jer uvek će biti tu neko, kao taj policajac iz vaše priče, neko ko čak ima zaštitu društva, legimititet... neko protiv koga morate da upotrebite ništa drugo nego stare metode da se zaštitite... jer ovo jeste nepravedno i nesavršeno društvo... pre svega...

Give him the taste of his own medicine... dodao sam, mada sam znao da to ne mora da znači samo to.

65

Može da se kaže i tako... nastavio je na to čime sam ga prekinuo, a zatim počeo da priča o nekom valjda zelenašu koji je godinama ucenjivao njega i njegovu porodicu, na šta je policija bila gluva i izgledalo je kao da će sve da ostane tako, dok nije odlučio da, kao pravi vigilante super heroj uzme stvar u svoje ruke.

Tako da, ostao sam spokojan po pitanju sličnih misli koje su se javljale u vezi raznih nepravdi koje su postojale oko mene, ili kao priče ili kao dnevne stvari; stigao je Novi Sad i kupe se ispraznio, a ja ostao sa tom mišlju da jednostavno nema drugog načina nekad, osim da pozoveš prijatelje sa kojima ćeš da sačekaš negde iza ćoška i strpaš tog zelenaša u džak, pa nazad u gepek, usput mu govoreći kako ide da čisti minsko polje u Bosni. A onda, posle dovoljno odvoženih krugova, izbaciš ga na obližnju poljanu da u strahu i užasu padne u mešavinu sopstvenih govana i pokajanja. Zaglavljen još malo u tom razmišljanju, nisam mogao da odlučim da li me je kupio taj stav ili činjenica da je njegov vlasnik jedan univerzitetski profesor.

A paranoid is someone who knows a little of what’s going on.

William S. Burroughs

Jesi čula? Mislim da je onaj lik izgovorio moje ime...

Nije obraćala pažnju na to što sam rekao, izgledala je kao da joj vrućina ili nešto drugo odvlači pažnju, dok je spuštala svoju tešku torbu na žardinjeru da bi mogla da odvoji majicu od tela i mahne šakom ispred lica u očajničkom pokušaju da se rashladi.

Gore... gledaj... na terasi... onaj lik koji priča na bežični...

Ja sam nastavio da pokušavam da je skrenem, ali iako je pogledala u tom pravcu, nije osetila taj rastući talas koji je mene preplavljivao.

Nisam lud, znam šta sam čuo, rekao je moje ime... i malo-malo pa baci pogled ka ovamo...

Onda sam proverio težinu njene torbe i ne znam da li zbog vrućine, ali u prvi mah mi se učinilo kao da neću moći sam da je nosim.

Svejedno - nisam morao da se premišljam oko toga - najpametnije je bilo da ne rizikujemo ništa i da se odmah gubimo odatle.

Puteve zameniti ulicama znači svesti sve na manju meru, sve se dešava prilično lično, u smislu odsustva mašine za transport, i u takvoj situaciji jedino na šta može da se računa su noge i snaga tela. Paranoičan pogled je preuzet iz literature, ali u isto vreme je i kombinovano ogledalo 67

intuicije i atmosfere, ulica je gotovo prazna, digitalni sat kroz izlog prodavnice pokazuje četiri nule u strob ritmu ali ni pogled na kazaljke ne kaže ništa važnije.

Vreme ne postoji.

Ali ja sam još više siguran da je onaj tip na terasi pričao o meni, čuo sam moje ime, opis zelene majice koju sam nosio... rekao im je da požure. Kome? Ma ja sam već jurio ka raskrsnici, nadljudskom snagom tegleći prokletu torbu, i nisam stigao da vidim njeno zbunjeno lice iza, raspireno nelagodom zbog vrućine. Dok me je stizala, sasekao sam sva pitanja kojima me zasipala, jednim glasnim povikom za taksijem koji se približavao.

Ulazi, sve ću ti objasniti unutra...

Informacije o nepostojanju vremena su se održale u nekom međuprostoru, ogledalu stvarnosti, zavisi naravno od toga kako ko shvata svoju okolinu. Kao i sve istine, (tim pojmom se koristim samo zbog izostanka nekog boljeg, bližeg pravom stanju stvari), jer istina ne postoji i prenos informacija u svetlu takvog shvatanja može biti sasvim besmislena radnja, ali uvek postoje iskre... sakrivene u pesmu, rečenicu ili neki neobjašnjiv nagoveštaj koji uvek mogu da pokrenu barem na unutrašnju potragu za onim što jeste, što može da bude, a ako cilj postane dovoljno stamen da se održi u svesti barem kao pitanje, onda postoji nada da je bar komunikacija moguća. Preispitivanje oko tako delikatne stvari kao što je nepostojanje vremena, kod mene je počelo kao dojava, načuljio sam svoje špijunske uši ne pitajući se ko mi je, u stvari, nalogodavac i kakvoj sili sam pokoran, pa prihvatio temu kad me je poput impulsa zagolicala.

Taksi je za nekoliko trenutaka već bio ispred železničke stanice, a ja nisam održao svoje obećanje, i svako njeno pitanje sam gušio raznim smirujućim zamajavanjima, koje bi mene, da sam na njenom mestu u toj situaciji, sigurno samo još više raspirile. Opet smo na otvorenom prostoru, a cela železnička stanica ispred nas je zakrčena ljudima... na klupama, betonu, naslonjeni na kante za đubre... svuda su i čine kontrolu nad situacijom nemogućom. Iskrivljeno sam se nasmešio taksisti pružajući mu novac, i ponovo zgrabio torbu, ovaj put hodajući sporije, jer na svakom koraku sam se gubio na nekoliko pogleda oko sebe. Ona je ušla u zgradu stanice, a ja sam se razbesneo što me ne čeka... nerviralo me je to što se ponaša sasvim normalno, iako joj nisam ni objasnio u kakvom se sosu nalazimo.

68

Pogledala je u raspored vozova, a ja nastavio da budem na oprezu, dozvoljavajući odmor šakama u koje su se ručke torbe usekle do ljubičastih podliva podmazanih masnim slojem znoja i nečega gustog i lepljivog što se stvaralo u poludelom ritmu kucanja mog prestravljenog srca. Počinjao sam da gubim dah.

Nema ništa do večeras... hajde bar da ostavim torbu... jeeebote, vidi ovu gužvu...

Ona izgleda stvarno nije osećala ništa od toga, nije videla šta se dešava. Ali nisam ulazio u prepirku, šansa da ostavi torbu je pre svega značila da ćemo da se sklonimo sa ovog otvorenog prostora, od svih ovih pogleda. To je bila šansa da učvrstimo našu poziciju u ovoj klizavoj situaciji.

I ubrzo sam stajao iza nje u užem hodniku pored, ona je na šalteru i dogovara vreme kad će doći po prtljag, gurajući torbu i dokumenta dalje od sebe. Pokušavao da udahnem duboko, dok se znojava mrlja na mojoj majici širila od jedne tačkaste barice na sredini grudi, u čitav tamnozeleni ponor prestravljenog znoja. A uz sve to, iz velikog hodnika iz kog smo došli, malo po malo, po neko od njih se pojavljivao iza ćoška da baci pogled ka ovamo. Da vide da li smo još uvek negde tu. Nije bilo drugog razloga.

Usled globalne zavere da se vreme predstavi kao dimenzija od koje zavisi život svakog čoveka, ili barem svakog pripadnika društva, trganje zavese iza koje se krije prava slika sveta neće biti lak posao. Tačnije rečeno, neće biti pojmljiv na bilo kakav poznat način. Pitanje revolucije, one koja nije moguća naglo i smesta, već se na njoj mora raditi, godinama, decenijama ili vekovima... to je prosto kontrarevolucionarni način razmišljanja, jer sve mora da se dogodi odmah, munjevito, jedino što u terminologiji revolucije sme da podseća na stari poredak je pucanje prstima, u čijem intervalu, kao kod prekidača, promena mora smesta da nastrane, poredak trenutaka, stanja i svega pojmljivog mora da se sruši i krš mora da zakopa sve prethodne nesuglasice.

A autobus?

Autobus? Pedeset je stepeni napolju... jebeš autobus...

Samo da su ulice prazne i nebom vlada zvezdani mrak, sve bi bilo drugačije, čini mi se. Ovako je sve jasno kao dan koji vrućina krivi u izvitoperenu sliku koja se graniči sa fatamorganom na kraju dugačkog, kipućeg bulevara. Oslobođeni tereta torbe, hodali smo pravo gledajući da se sakrijemo u banku, bar na neko vreme, a ja sam iseckanim rečenicama pokušavao da joj objasnim šta se dešava, ali taman toliko da 69

je ne uplašim pa da počne da paniči, i taman toliko koliko sam i sam shvatao šta se, u stvari, dešava. I kao da sam zaboravio da pazim na leđa, odjednom smo bili u banci, ledeni zadah klima uređaja za tren je učinio da mi postane hladno, a mokra majica je postala neudobna na sasvim novi način, ali bilo je dobro. Osećao sam se sigurno u tom redu, i poželeo sam da to osećanje potraje. Čak sam mogao da je pustim da se odvoji od mene i sedne na jednu od fotelja malo dalje od reda u kom sam čekao.

I taman kad sam hteo da udahnem duboko i ispustim sve iz svesti bar dok ne dođem na red ispred šaltera, jedan neobavezni pogled kroz staklo na ulicu mi je oslikao dve zveri koje su se tu stvorile i zauzele svoje položaje na izlazu. Jedan od njih je seo na klupu žvakajući nekakav sendvič ili pljeskavicu, a drugi je hodao ispred ulaza u banku, sve dok nije ušao i započeo razgovor sa vratarom. Okrenuo sam se nazad ka šalteru i gledao kako se gužva stravično brzo rasipa ispred mene, i da je samo pitanje minuta kad će biti na mene red.

Borba protiv ustaljenog mišljenja o vremenu može biti predočena kao koren za svaki problem koji može podići na noge nekoga, i može biti postavljen tako da bude naša stvar - bez uplitanja u to šta naša, a i šta stvar predstavlja; da bi bilo kakva promena bila ostvarena, mora se delovati sitnim koracima koji će se odmotavati kao video snimak domina koji se ruše u dugačkim redovima, ali pušten unazad.

Ovim mislim na to stvaranje agenata, pa tek onda agencija kojima služe ti agenti svojim delovanjem. Mislim na izgubljene duše zastarelih predstava, junaka naučnofantastičnih filmova i priča čija tehnološka čuda u stvarnosti su davno prevaziđenja, govorim u spuštanje u središte Zemlje gde vladaju dinosaurusi, o tome kako na Tamnoj Strani Meseca žive neka druga bića. O nostalgiji prema životu na Marsu. Izgubljene duše koje šetaju nekom od stvarnosti koju strastveno čuva naša sopstvena memorija... zadatak postaje ozbiljan kad je potrebno preobući se u neki od tih fantomskih kostima ne bi li umakli sistemu kontrole... agenti bez agencije, špijuni bez zadatka, ali na konstantnom oprezu... svođenje profesija samo na najkorisnije odlike i polazak od toga da je svako od agenata ovde sa ciljem koji nije jasan u startu, nego je najvažniji deo njegove službe upravo otkrivanje tog smisla.

I tako izveštaj po prvi put dobija nekakav oblik. Bar tamo u zamagljenoj kaleidoskopskoj tapiseriji ogledala u koje se moj mozak pretvorio na ovoj vrućini. I gotovo odmah mi je jasno da moram da umaknem sa tim, da moram da delam i uradim šta god bilo potrebno da se dokopam prvog kompjutera sa internet konekcijom i pohranim sve na sigurno.

70

Prostor ispred banke je prazan, naizgled je čisto, pa izlazimo napolje i prelazimo usporeni bulevar, gde se zastajemo ispred prodavnice u kojoj ulazim da kupim nekakvu tekućinu i cigarete, a samo kratka epizoda u kojoj nisam mogao lepo da čujem šta je prodavac tačno rekao, vraća čitavu frku nazad u mene, pa ne skidam pogled sa nje koja je čučnula u senku od zgrade, i dok izlazim iz prodavnice i spremam se da je povedem u brzi korak dalje niz bulevar, kaže:

Gladna sam... jesi ti gladan?

Kao da radi namerno protiv mene, kači mi taj kamen oko vrata i namiguje u pravcu pekare koja se sunča na bulevaru, a ja, za divno čudo, uspevam da se udubim u samokontrolu, pa nevino dodajem da ne mogu da jedem na ovoj vrućini, ali da možemo... da, naravno... trudeći se da bacim po neki pogled okolo...

I dok naručujemo jeftino pecivo i nimalo privlačno parče pice, shvatam da je ona potpuno promenila kurs. Gledam je kako potpuno smireno, gleda ispred sebe u ponudu kolača, i ponaša se kao da je sad glavni problem kako naručiti pravi slatkiš. Potpuno se okrenula protiv stava koji bi trebali da zauzmemo u ovakvoj situaciji, a neobična tišina koju svako može da pripiše popodnevnoj vrućini, kao da radi za nju.

Osećam se kao pacijent, a ona je moja starateljka, i odjednom, u ovoj novoj atmosferi, to postaje sasvim prihvatljiva podela uloga.

Tako da se uključujem u sve to - ja i ovo parče bajatog lisnatog peciva koje će da mi služi kao kamuflaža. Idemo zajedno tamo, draga, baš tamo - da sednemo na terasu i pojedemo naš ručak. Nema veze što je ovolika vrućina, i nema veze šta se kome učinilo.

Sve je u redu, nema veze... zaboravi...

Dobro postavljeno pitanje otkriva mnogo više nego što bi očekivao i od odgovora, a nagrada često dolazi samo u obliku kosmičke pravde. Napor koji ulažemo u oslobađanje od šarenih laža bivše stvarnosti (napomena, pipci te stvarnosti sežu mnogo dublje u sliku koju imamo i nakon napuštanja sveta u kom se već indoktrinirani budimo...) može da iznedri otkriće kako kontrola misli zavisi od kontrole jezika, jer uslovljenost počinje od poimanja objekata i pojava, koje je bespomoćno postavljeno u reči... tako da bi oslobađanje od svega iziskivalo potpunu dezinsekciju uma, ostavljanje tih slovno-pojmovnih sklopova da skapaju od gladi na parketu, pri čemu bi se isključila mogućnost za osnovnom komunikacijom, pa i onom među agentima, tako da se u vrhovnom zadatku odmah nazire teško savladiv problem.

Nas dvoje odlazimo do terase da sednemo, dok prodavačica obećava da će nam doneti klopu odmah za nama. Jesam li ja poludeo?

71

Je li sve to bilo u mojoj glavi? Vrućina je još tu, kao i taj tihi zviždajući osećaj koji je do pre nekoliko trenutaka nosio užas i strah sa svih strana, i još uvek je, najmanje kao trzaj, delovao na moja osvrtanja dok zauzimam mesto, ali na prvi pogled imao sam sasvim novi razlog da se zabrinem.

Je li to ta... paranoja?

Ili treba da se radujem što ima mesta na terasi... u stvari, gotovo je prazna, i ona skakutajući odlazi tamo i zauzima najbolje mesto, sakriveno od ventilatora i sunca u isto vreme, sa lepim pogledom na bulevar gore i dole. Zatim seda, i vidim kako je srećna što će da zatrpa rupu u stomaku, i ta činjenica preovladava sve ostale uticaje iz okoline u tom trenutku i meni ne preostaje ništa drugo nego da stanem u taj red i ne gledam da li polako koračamo ka ivici, i zato prilazim stolu ne gledajući ništa osim njeno zadovoljno lice što sam pristao na čitavu situaciju, i udahnem duboko i još jednom kažem sebi: okej, to je to... prsao si, kraj... vreme je da staneš i priznaš... gde, šta, kuda... to je to... to je jebeno to...

Uz potres koje moje telo napravi dok se smeštam na stolicu, kapljica znoja razbije se o plastiku stola i podseti me na juče, i vrućinu koju smo pojačali našim slepljenim telima u sred divljačkog odnosa pojačanog nespavanjem, zbunjenošću i mamurlukom... i pre nego uspem da se potpuno nasladim tim prisećanjem, pogled mi iz ugla oka pobegne na stranu na jedan od retkih zauzetih mesta na terasi. Seljački tip, mršavi, žilavi momak sa obrijanom glavom iznad ušiju i jako nakostrešenom grupom plavih sjajnih dlaka na vrhu glave, drži knjigu u ruci, i nimalo ne izgleda kao da je udubljen u nju. Na samo prelet pogledom, vidim da je knjiga jedna od onih praistorijiskih lektira koje se nalaze u najzapuštenijim privatnim bibliotekama, ili dopunjuju inventar jeftinih tezgi na buvljacima, na prašnjavim mušemama pored šetališta na istom tom bulevaru. I cela katastrofa se surva nazad u mene, prvo kao impuls, a onda još jedna prilika - namrštena, kockasta devojka prođe ispred terase niotkuda, nespretno nas zumira pogledom i javi se na mobilni telefon, a ja ne mogu da je ne pratim dalje pogledom, isto kao što ne mogu da propustim da je tip sa knjigom ustao i nestao u drugom pravu, i isto kao što ne mogu da ne primetim da iz obližnje kockarnice izlazi jedna tamna figura...

Agent je na neprestanom zadatku otkrivanja cilja svog delovanja, ali oni koji se spremaju da stave znak jednakosti ispred ovoga i izjave da je smisao života u traženju tog smisla, nek sačekaju još koji pasus. Jer ovde nije u pitanju traćenje prostora na puko filozofiranje, smešteno u životni interval koji bi neko obeležio godinama i sentimentalno pripisao osećanju nostalgije, pa čitavu 72

svoju potragu pokopao u nalet jeftinog uzdaha. To bi bilo jednako izjavi da je ljubav vrhunac delovanja ekstazi tablete.

Kako bih izbegao razorno delovanje racionalnog dela svesti, čim primetim terminološko ili filozofsko blato u rečenicama, preskočiću na nekakvu fabulu, pa makar i fiktivnu, to je osnova gimnastike oslobađanja od sopstvene svesti. Jedna od prvih vežbi koje kao agent savladavam na putu.

I pokušavam da progutam prvi zalogaj peciva koje se suši na vrelini ispred mene, a ne mogu da skrenem pogled sa te tamne figure koja se pojavila iz kockarnice pored pekare u kojoj sedimo, i izgleda da je pored nas, jedina živa osoba na tom bulevaru. I njegovi koraci kao da ostaju u asfaltu koji se topi na nemilosrdnom suncu, dok prilazi kanti za đubre, koja je od ove terase i konkretno od stola za kom smo mi, udaljena tek desetak metara, i iz torbe koju nosi vadi crni kačket i flašu vode, a onda, pre nego što stavlja kačket na glavu, posipa se vodom po čelu i umiva lice, kao da se sprema. A onda stavlja kačket, i meni više nijedan signal nije potreban da potvrdi da se dešava – uhvatim je za ruku i prekinem je u zalogaju...

Idemo!

Šta? Gleda me kao da će ona da me ubije zbog toga što nije stavila to parče pice u usta, šta pričaš? Boli me... pusti mi ruku...

Idemo... molim te, spakuj ovo u kesu... mooramo... molim te... veruj mi...

Više ne smem ni da gledam u pravcu te tamne figure, i koliko koraka je bliži, znam samo da nekakava nadljudska ubeđivačka snaga uspeva da je natera da spakuje hranu i da ustajemo, a u mojoj glavi se sastaju svi ti signali, sve te osobe koje su bile zadužene da nas prate, i siguran sam da su dobro obavili svoj posao, i siguran sam da je ovaj poslednji izvršitelj, i da ništa drugo ne mogu da uradim nego da bežim koliko me noge nose, do mesta gde ću da pohranim sve što treba u izveštaj.

Više nema okretanja nazad. Celo telo mi nekontrolisano drhti i trese se, tako da i nemam drugog izbora.

Istrčavamo sa terase, i pravo preko ulice. Sva sreća da saobraćaj skoro ne postoji, i prelazimo obe trake u jednoj gotovo pravoj liniji dok kesa sa hranom šušti i pravi buku u skoro vakumskoj tišini koju ova vrućina i strah proizvode, dok nas na drugoj strani bulevara dočekuje žamor tek nekoliko ljudi raštrkanih na sve strane, ali brzim pogledom preko svih, mogu da zaključim da niko od njih ne čeka na nas.

Šta sad?

Kuda?

73

Reči bi mogle da služe u borbi protiv jezika, ako ih okrenemo protiv njih samih pisanjem predivnih odlomaka, zavodljive poezije, u isto vreme provlačeći ih u potpuno pogrešnim značenjima. Nije mi potpuno jasno kako ovo izvesti, ali po osećaju mi se čini da je ispravan način. A agent mora da nauči da sasluša svoju intuiciju, i sve druge impulse koji iz unutrašnjosti daju signale o nekim, u trenutku ne sasvim sagledivim stvarima. Takođe, agent mora da putuje, mora da bude u neprestanom pokretu, kao riba u moru...

Skupljenje utisaka je veoma olakšano kada je prostor veći, isto kao što lovac na pečurke ima bolji ulov kada ih traži po većoj površini. Jedan od agenata mi je rekao da ne brinem što je moj prostor trenutno sabijen na već prođene staze i puteljke, i na ograđenu površinu koja se tek tu i tamo preliva preko ivice, da se i to dešava van bilo kakve kontrole, a u prirodi oponaša koncentrične krugove u vodi koju je uzburkao bačeni kamenčić.

Ponovo gledam niz ulicu i čim ugledam taksi koji se približava, podignem ruku, ali on nas samo prođe. Pa guram nju da izađe na ulicu i zaustavi sledeći, a meni ne može da promakne situacija na improvizovanoj tezgi iza, gde se mršavi, stariji čovečuljak u beloj poderanoj majici, dere na nalickanog tipa sa kariranom košuljom, dok maše nekakvom članskom kartom ispred svog lica, kao da tera muve: Nisam ti ja Rom bre, ja sam Ciganin!

Osećam knedlu u grlu, i kao da ne mogu da udahnem isto kao što ne mogu da je progutam, gledam sve brže oko sebe, i čekam da me ona povuče za sobom i kaže: ulazi.. taksi je stigao... ali taj trenutak se gubi u daljini, kao da je na kraju nekontrolisane sline koja se rasteže u horizontalnom smeru, a na njoj plove sve slike koje su mogle da dovedu do ovoga: živi kosturi koncentracionih logora na plavičastim crnobelim fotografijama, vojnici poziraju sa noževima iznad zaklane žrtve, senka na stepeništu banke u Hirošimi, helikopter se ruši na Černobiljski reaktor, streljanje Čaušeskuovih, tenk gazi crvenog fiću na raskrsnici u Osijeku, čovek sa zastavom ispred tenka na širokom bulevaru, fotografija Velikih boginja iz enciklopedije Jugoslavija, pop pozira sa dečijom lobanjom na novosadskoj televiziji, oglodani toranj u Vukovaru okružen ruševinama iz ptičije perspektive, slika čoveka koji umire od AIDSa okruženog porodicom sa znakom United colors of Benetton, leš tramvaja ispred gustog oblaka dima u Sarajevu, još kostura ispred bodljikave žice samo sad u boji, Stiv Mekvin uzima cigaru od gubavca koji izvire iz polumraka, deca Srebrenice sa Tobleronama u rukama, železnička stanica Štrpci koja se ponavlja čitavom prugom kao zlosutni dezen... deca okrenuta leđima... žicom vezane ruke... padaju jedan po jedan u visoku travu pošto ih prašnjavi oblačić pogodi u leđa... Jesi prcao ikad? E i nećeš!

74

Shvatanje vremena izvan opšte prihvaćene forme, odnosno - prava priroda shvatanja vremena ukida sve neugodne osećaje dokolice i bescilja, ukida potrebu za neprestanim odbrojavanjima i traženjima posla do određenog podeoka u zastarelim vremenskim intervalima; ukidanje ovog teškog, bremenastog sistema jedini je moguć put obuke agenta, i treba je shvatiti kao početnu fazu u tom procesu. Raspolagati sopstvenim resursima, bez tereta i uslovljenosti da se sve to i sva pažnja podredi jednom fokusu, interpretiranom kao jedinica kojom se označava raspored nebeskih tela u odnosu na položaj na planeti, otvara nebrojene mogućnosti delovanja; kao kung fu ratnik koji lomi zid jednim prstom, posle dovoljno vežbanja u kom su prvi koraci zahtevali da napusti sve dotadašnje saznanje i o prstu, i o zidu.

Napustiti tačnost u vremenskom smislu, premešta težište pojma tačan na efikasnost učinka, bilo kakva akcija da je u pitanju. Napuštanje koncentracije da nešto bude urađeno u odnosu na vreme koje pokazuje sat, svu energiju potrošenu na tu koncentraciju premešta u spremnost na taj rad, u isto vreme nestaje šteta izazvana strahom od kašnjenja, još jednog pojma koji nestaje zajedno sa zastarelim načinom shvatanja vremena. Još jedno otklonjeno breme, još jedna otključana vrata.

75

Slobodna interpretacija življenja je ultimativni uslov, koji nikako ne može biti postignut shvatanjem, već samo intuicijom i prirodnim stavom agenta; agenti su, za vreme koje su još shvatali kao takvo, obično bili problematične jedinke, i teret nepripadanja se povećavao svim akcijama koje su nastajale u okviru društva, kazne koje im je društvo priređivalo zbog neuklapanja uglavnom su se oslanjale na naglašavanje pojma vremena: recimo, zatvaranje osobe u zatvor uvek je praćeno naglaskom na to koliko dugo će biti zatvoren, kao da sama tamnica nije dovoljna kazna. Ili, što je mnogo perfidnije, ljubaznost, gde se slatkorečivim i makrentiškim iznalaženjima agenti hvataju u poznanstva i veze koje se otežu ponekad preko čitave njihove ličnosti, a takođe se mere u društvu po proteklom vremenu, kao da to učvršćuje jačinu i vrednost veze.

76

Well, tick-the-fuck-tack...

When I find myself ignoring all the waiting while I sit here, the only thing I’m left with is immobility... but I can’t help it... turning my back on the lie called time, besides all the goodies, leaves you sometimes in this kind of limbo in which all of my weaknesses surface... Why shouldn’t I go down to the station, take a beer and relax in the lounge, hookup on the internet and amuse myself, or just do something, write down a line or two; or completely change my strategy: run to the center of this city I got stuck in, and leave this traitor train behind... why shouldn’t I do something like that?

Why shouldn’t I do everything in this moment?

I can extract this one moment, and fill it with everything I can imagine, can I?

Can I?

Frame fills with this younger guy, in his late teens or older, I really couldn’t tell, coming into almost empty train preparing to leave.

Besides me and my bunch of stuff, there is also family here - consisted 77

of mother, father and two children taking the seats just a little in front with their backs turned to me. And this guy sits across them hugging almost empty bottle of wine while the train leaves the station, and as the train leaves he starts calling child closer to him:

Hey Kleiner... Kleiner... hey du... And with every word he moves little closer repeating: ich spreche mit dir...

Father tries to hug child closer to himself, apparently throwing a look at the bottle in this guy`s arms.

Hör nicht auf ihn... du bist klüger als er... hey Kleiner... hörst du...

I’m trying to follow the situation hiding behind open book in front of me, even though it looks too dangerous to be caught in looking, but I can’t help it. It’s beginning to look like a train wreck that’s going to happen and I just can’t avert eyes from it.

Du bist stärker als er... viel viel stärker...

And then he falls back for a second just to return with the: und klüger...

Vielleicht siehst du das jetzt nich, aber du bist es… I can feel power out of his words, even though i don’t understand what is he saying, while the father now tries to ignore everything, and put his influence upon the whole family.

Stärker und klüger... keine sorge...

I cannot make out kids reaction on all of this - I can see him moving his head to the side from time to time, like he is trying to show that he is not ignoring guy’s words, and in the same time tries to stay on the side of his family, but anyway, this guy just keeps on:

Du würdest jeden kampf gegen ihn gewinnen, jeden kampf… du siehst das vielleicht nicht, aber keine sorge…

And in that moment the trains stops, and family is already prepared to step out at the nearest exit, all tied together like some sort of united organism ready to wake up from the nightmare that just happened, while the guy starts to laugh after them, throwing the last words out the door, before he sips another one from the bottle and down the throat:

Du brauchst nicht auf ihn zu hören…

du brauchst ihn nicht…

78

After the train leaves again, I go back to my book, aware that beside the guy operating this machine its now only this guy and me, him with his almost empty bottle walking through empty corridor of the train, and me with my book, bunch of stuff consisting of camera, laptop computer and few bottles of wine that I’m carrying home as presents, and like some stupid tourist stuck in the middle of the night in a train running between two unknown places, I instantly get scared for my stuff.

And then the guy just falls on the seat across me, just next to my bags, I put down my book, stealing a look to see how close the door is if he starts to run off with one of my bags, and if I will make it after him.

He looks at the book I just laid down on my lap.

Sprechen sie Deutsch?

I nodded my head negatively.

English?

Yes.

My name is John Michael, nice to meet you… and then he starts with questions, so I answer that I’m in writing and making videos, pointing at the bag with camera, and realize that I’m still worried that he will grab that and run out the train on the first stop.

I could use someone like you, he continues, to come with me and follow me on my journeys…

He laughs; I need someone like you… to make stories and films about me.

You are from Germany?

No man, he falls back in the seat, I’m from Nigeria… I came here for studies, you see, my parents are very rich… in fact my grandparents, they have a lot of money, so they send me here… my parent are big christians, and I’m not…

Train stops and leaves without any change in the number of passengers.

They want me to be like them, like my father listened to his parents, they want me to follow them… but I’m not like them, so now, I just travel…

79

I go into trains… and train to train… I’m not like them… left all that behind…

And he falls back again, to take one of the last sips from the bottle, and just looks at silent me. I don’t know how to response to that, while shame from fear of losing stuff to this fine young man starts coming over me.

But I could really use someone like you, I want my story to be heard you know… his English starts corrupting while he gets into repeating, but that only raises more sympathy from my side.

No money can work for you, if you lose yourself…. My grandparents have a lot, lot of money, but that is nothing to me, that is just not me… I don’t want to be like them, and I just waited to escape, to come here… and now, I’m free… So I go around and try to tell people what made me free… and then he starts to gesture more with his hands, hitting himself in the chest, and train stops and leaves again, just like I told that kid… you don’t need no one to tell you what…

Then he stops talking instantly, and looks through the window in the dark, turns to the other side, and rushing jumps off the seat running down the train, starting to yell something in German. I look after him, figuring out that he has maybe missed his stop and he wants to get out, but there is no way this guy will manage stop the train now.

But only after few exchanges of the words that I hear behind me, train stops - to my complete surprise. Doors open and shut real quickly, and when I look behind my seat, all I see is empty corridor. So I reach for camera, trying to get it out of bag and turn it on while the machine starts again, and I make it just to catch glimpse out of one window, of this young man with his two names - John Michael, smiling and waving me back inside with empty bottle in his grip, probably ready to catch next train.

I lay back into my seat, turning off the camera, but not before I play the recording few times to see if I managed to catch picture of him properly, in the same time - not escaping light stinging from feeling of shame for the fear for my stuff I had at the start of our conversation, but now topped off with a significant smile that hooked on my face until the end of that night journey.

80

RUTINA

Družee, iz aviona se vidi u kakvoj sam frci, razumeš?

Jesi li čuo brata nekad da ti ovako kaže, jesi ikada čuo ovakav glas... e kad nisi, razumi u kakvoj frci se nalazim. Razumi. Stvarno mi treba buuuraaz, a tebi je to pičkin dim... Umeće brat da se oduži, znaš to, dobro znaš to, pa uvek je bilo... seti se priče... Prvi, drugi, treći krug, znaš da si za brata uvek bio u prvom. Drugačije ne bi ni znao za priču, kapiraš? Neću da zvučim k’o jajara, ali znaš koliko ljudi zavisi od brata... jel’ znaš... a znaš kol’ko ih je u prvom krugu...

Neću da ispadnem jajara, samo zato što imam tu frku sa sudijom... samo tako... trenutak inspiracije... nisi mi ti odmah ni pao na pamet... odjednom, stojim u kancelariji i mastim je kako radim neki projekat, štampam plakate... predavanja, tribine i sve to za sport, kapiraš... protiv gudre, razumeš me bratić?

Kapiraš šta hoću da kažem? Moramo da mislimo na klince...

Našminkani lik zatim, naglas grca zbog nekog političara koji je poginuo u gangsterskom okršaju koji po opisu podseća na sačekušu iz Masakra na dan Sv. Valentina.

Onako uz zid... neočekivano, ili ne, ko će ga znati...

83

I ne tražim ja od tebe da se cimaš ili nešto, da izmišljamo neka sranja, ne... samo mi treba pečat, buraz, te tvoje... to je nevladina... jel’ da?

Ma jebe mi se, sve je to isto sranje... samo mi treba da mi udariš pečat na nekoliko praznih papira, a ja ću da sastavim neku spiku iznad... ono: znaš već, klasika... nema lakih i teških droga i to... Moram da je primim na to druže, mooram...

Retko ko zna da ceni taj Kormanov film, pomislim, dok ovaj nastavlja da kuka o tome kako mu je prošao poslednji voz, kako je ostao bez zaštite, i ne zna šta će biti sa svima nama... pogledaj se u ogledalo, momče, ili bar u neki izlog sa strane, i gleda u nebo, a ne može da vidi govna koja se skupljaju odmah iznad njega... da se prospu po toj praznoj glavudži.

Kako to misliš... ma kažem ti da to nema veze, bitno mi je samo to da bi zvučalo... kapiraš? Kapiraš me buuraaz?

I treba mi... čuka tvog vremena, ne više... Brat će da se pobrine da sve bude u fulu, da sednemo ja i ti, i ono, znaš već, pa da me napuniš tim izrazima koji se koriste, kapiraš? Da izađem pred sudiju skroz spreman buraz, kapiraš?

Mada sam dobar deo spike već odradio, znaš, ali mi treba, kapiraš, da to sve bude u stilu... Znaš da brat sve odradi u stilu, kako treba, jel’ kapiraš to? Uvek bilo...

Glasno izbacuje vazduh kroz nozdrve. Gleda oko sebe, kao da ne zna šta bi prvo uradio, ali negde u celom njegovom pokretu posmatranja i uzdisanja, nazire se, u stvari, kako on i nema šta da radi.

Nemaš pojma druže u kakvoj sam frci. E, iz aviona se vidi da sam u sranju. Ali neću sad više da te smaram, kad se opet nađemo... hajde, imaš moj broj... pa to, da. Pozdrav. Viđamo se...

Našminkani uskače u fluorescentan taksi, i nestaje u pravcu brda. Vozi se do kuće koja je samo dva kilometara uz ulicu... prokleti šminkerski tip koji je to suviše kasno postao, suviše kasno da se upiše u listu đaka generacije. U školi mora da je još trčkarao za ovim fetišistima koji su se prvi rešavali svojih pubertetskih brčića i pušili cigarete preko odigrane partije elektronskog pokera, i svemu tome naglas davali previše važnosti. Pogledam za njim još jednom i osetim neku neugodnu tugu, 84

stresem se od jeze i nastavim dalje sam, okrznuvši se od svakog prolaznika koji je išao u suprotnom smeru.

Umesto stida i pomisli da će ljudi preuveličati svašta iz mog nespretnog hoda, jer sunce još nije zašlo za brda, i još nije sigurno slobodno se ponašati vani, okrenem se oko sebe, i ne mogu da vidim nikoga ko ide u istom pravcu kao ja... i malo po malo, istroše se prolaznici, ostavljajući me potpuno samog da posmatram parče masnog papira kako poigrava na tihom, nespretnom vetru koji ne može ništa ovoj vrućinčini. Taj momenat mi obezbeđuje sigurno mesto na kom mogu da pomislim na sopstvenu usamljenost, ali ne u smislu u kom taj pojam znači katastrofu, već u nekom posebnom originalnom smislu u kom sam uvek i maštao da ću provoditi dosta vremena sa samim sobom, izolovan od dosade koju nose svi ostali, kao prokletstvo zalepljeno selotejpom za leđa...

Ovo je takvo mesto... plodno tlo za drukare. Zato nije ni čudno... zato moraš da se paziš. Jer ovde ih baš ima... to je šljaka, kao i sve ostalo, kao i svaka druga, kapiraš? Baš je isto, kao to tvoje što radiš i ovo moje sranje, isto... Ma u stvari... zajebi tu priču, nema ovde ništa više takvih seronja nego na bilo kom drugom mestu...

Pomislim na tog momka čiju priču sam bio prinuđen da slušam, samo zbog te slabosti koju zovu učtivost, i stomak mi napravi nekoliko prevrtaja nalik na veš mašinu. Onda pacovski tip sa desne strane upada u priču - opasna faca koja diluje travu srednjoškolcima koji se ivlače do kafića na kom sam se prinuđen probudio jedno kasno prepodne na terasi... na kafi sa prijateljicom koja verovatno i ne sanja koliko prezirem sve ove face koje sede oko nas.

Opusti se... šta ti je, drkam se... kaakav čovek, ne verujem...

Jer ovo je elitno mesto, i u pripadnost se ubraja biti gradska faca, jedan od žvakača plastičnih kašičica iz loše espreso kafe ili prosto pozirati kao ona, dok se igra sa svojim sivo-crno-metalik mobilnim telefonom i čeka da je prekine neka poruka, kao da je to poslednja stvar koja treba da se dogodi pre kraja svega. U isto vreme ona priča o odlasku odavde. Gde? Kuda - napred, nazad ili pravo u vis? Pritiskam dugme na diktafonu da se prisetim šta je sve ta verna, ali pomalo gluva sekretarica zabeležila, i da li ću opet crveneti zbog nečega što će izleteti pravo iz nemog dela mog sećanja od sinoć.

85

Nedostaje mi priroda... zamisli da smo negde a da je oko nas sve zeleno i neka voda... žubori... divljina... zamisli koliko bi to bilo... Ah čoveče, tako mi treba da napunim baterije...

Kašljem, samo da bih je usporio u priči, pa i sam počinjem da se nadam da će je neki poziv ili poruka malo prekinuti i dati mom mamurluku oduška. Umesto kafe uzimam pivo, ali sad ništa ne može ućutkati pacova koji tamo negde iza mene obrće jednu istu priču godinama unazad, samo se sagovornici ispred njega okreću na velikom drvenom, zarđalom točku i padaju na tu kvaziuličnu priču o prokletstvu sirotinje, dok je prava istina o tome uglavljena samo u sfere siromašnosti duhom. Tip koji je naslonjen na ogradu terase pored njega je odigrao fudbalsku kombinaciju i isključen je pogledom zaklonjenim ispod brzih naočara koje uramljuju njegovo ćelavo lice, i nema ga verovatno sve dok ne počnu da se igraju tekme. Znate i tu sortu - kratkim boravkom u zatvoru obezbedio je rezervaciju za sebe u ovoj kafani, u ovom gradu, a napolje ne sme ni da pomišlja, jer njemu je vožnja tramvajom u bilo kom gradu koji već ima i tramvaj, poput vožnje zidom smrti – eto koliko sitnih stvari se skriva iza tih ružnih sportskih cvikera koji kao da su izvajani na vetru.

Kampovanje... bez dometa... kompjutera... znaš šta hoću da kažem... To te napuni... Energija...

Moja prijateljica zatim srkne iz šoljice da bi odmah nastavila svoje izlaganje, ja gledam dalje oko sebe i samo potvrđujem u sebi tu stvar, ne mogu ovde da se zadržavam, ne kažem da postoji mesto na kom bih se osetio bolje u ovom trenutku, pardon, ne kažem da postoji mesto gde bih se osetio dobro u bilo kom trenutku, ali dođavola, do centra srži u svakoj koščici tela sam siguran, siguran kao vetar koji ne može da prodre tako duboko po ovako vrelom danu, siguran sam da to nije ovo mesto.

Na trenutak se premestim na drugačiju terasu, malo dalje odatle i odmah sam iznad uređenog vinograda, uredno rasčešljanog oko staze kojom se brdo ispod ove kuće spušta sve do dna, a zatim se ponovo uzdiže, samo ovaj put u haosu zelenila i divljih krošnji u kojoj oblici nastaju i gube se svakim treptajem, svakim pokretom glave... i u kojima je zaista moguće videti bilo šta. I kažem: Pogledaj to sranje, nabujalo kao jebeni tumor... i cela priroda ima tu ružnu, nezaustavljivu, malignu osobinu 86

da buja bez kontrole, bez milosti... Odvratne li planete. Kako možeš da poželiš tako nešto...

Onda opet poželim da mogu da sahvatam sve misli, da se shvatim, i počinjem da razvijam osećaj za to da bi to moglo da predstavlja opasnost, sve dok moje unutrašnje ja u potpunosti ne zameni ovu ljušturu oblikovanu napolju. Da bi kompletna slika bila previše pre nego se sasim rešim spoljašnjosti, jebenog oklopa nesigurnosti... i sve što treba je da dozvolim da se to desi. Zvukovi koji dolaze sa svih strana umiru u spuštajućem intervalu okretanja velikog dugmeta za jačinu tona, pa i glas moje prijateljice marširajući ulazi nazad u njena usta i odmačinje se od slike hodajući unazad po jeziku, i konačno nestaje iza mračnog horizonta njene usne duplje u čijem mraku vidim sve one krošnje zelenila i horor koji gaje u svojoj zamršenosti.

I konačno prava Muzika počinje. Prvi put. I treba li da dodam kako me obuzima...

I umesto glavne teme za koju su zavese razmakli svi vizuelni taktovi koje prolaze kroz moje zenice, tu dolazi do gubitka kontrole, i sam taj čin deluje kao plutanje na mirnoj i udobnoj temperaturi najslanijeg mora u univerzumu, pa ugodnost kojom obasipa iziskuje osećaj da je sve to jedna potpuno obrnuta stvar, i čini se kao konačno sticanje potpune kontrole i najzad, postanak... zavlačim šaku u usta, cepajući usne na mestu gde se gornja i donja spajaju, i rastavljam ih, odmačinju se jedna od druge da naprave malo više mesta i ja guram ruku sve dublje u sopstvenu utrobu, a tamo je okružuje toplo drhtavo meso i mrak...

Vidi me, mama... pipam prstima po sopstvenoj unutrašnjosti, tražim zgodno mesto koje mogu pouzdano i čvrsto da uhvatim...

Trreeeebaaalooo veeeećjeeeednooo...

biii

daaaa

ooootvoooriiš

naaaaloog...

I kad pronađem nešto, odmah tu sa desne strane ispod rebara, nešto što mi izgleda kao dovoljno izdržljivo parče tkiva u koje mogu da zarijem nokte, zgrabim ga čitavom šakom, jednim snažnim pokretom povučem nazad ka gore i izvlačim se nazad do usta, istim putem kuda je prolazila šaka, samo sad vukući za sobom čitavu svoju unutrašnjost.

I u veličanstvenom prizoru transformacije, tu na terasi fensi urbanog 87

kafića gde se okuplja našminkana elita ovog gradića, moja unutrašnjost zameni spoljašnjost u jednom gromoglasnom sluzavom zvuku uz gomilu krvi i nekakve čudne lepljive tečnosti kojom kupam sve okupljene, dok fleke od mesa ostaju zauvek na mestima gde su bili otisci mojih prašnjavih patika...

Postajem onaj drugi.

Onaj pravi.

Konačno.

Onaj pravi, od krvi i mesa, i takav izložen na letnjem suncu. Nastavljam da pijem svoje pivo, moja prijateljica, sad sa šiškama ulepljenim od koktela mojih telesnih tečnosti, nastavlja priču o odlasku, kao da se ništa nije dogodilo, i njene usne kao da aplaudiraju novom meni, jer njihovi pokreti prevazilaze priču koja se provlači između nas kao nekakva pozadinska muzika iz supermarketa.

Šta ćemo sad da radimo?

Pita, očigledno nesvesna da će odavde odšetati sa drugim, da to nije više onaj isti momak koga je pozvala na kafu, a on naručio pivo.

Gleda i trepće, nesvesna da smo se već jednom sreli, a da ni sam nisam bio svestan toga, barem do sad... a ona se možda toga i ne seća, onda, na onoj žurci kad nisam znao kako da prekinem opštu dosadu koja je napunila ionako ustajao vazduh pun alkoholnih isparenja i dima cigarete, pa u nedostatku boljeg manevra sam se iskrao do kupatila gde sam isekao nadlanice žiletom i tako izašao nazad pred pijanu gomilu, praveći se da se ništa nije dogodilo, dok je slatka krv klizila niz moje ruke u suprotnom pravcu od rukava.

Možda da pijemo neko pivo večeras?

I ubrzo ustajemo odatle, prelazimo ulicu, prolazimo pored pozorišta i hodamo dijagonalno preko trga, a sunce se povuklo taman toliko da propusti sve ove mlade parove uništene podmetnutim dokazima o preranim trudnoćama, planovima za koje nikad neće ni saznati, i koji spolja deluju srećno ne sanjajući kolike zube već sad ima 88

taj plod u njenoj utrobi za koje se oboje u jednom trenutku nežno drže.

Kao da ne vide da umesto budućnosti, tamo unutra, u tom naduvanom stomaku su svih devet krugova.

Ti si bolestan kučkin sin... otpadak... treba da se lečiš... jebeno bolesno derište...

Volim te... i neću nikad dozvoliti da ti se nešto ružno desi...

Pičko... pičko jedna...

Osećam miris mog izvrnutog mesa na ovom suncu, osećam se kao cvrčeći roštilj na dve noge i pripadne mi muka od pomisli da pojedem nešto, da zatrpam rupu novo ubačene spoljašnjosti nazad u sebi.

Dopuštam samo tihi podrig koji se oseća na znoj koji sad dolazi iznutra, mlako pivo i čitavu prošlu noć iz koje se kao žilet oštro izvlači ton jeftine votke jači i opasniji od bilo čega drugog što pliva u mom prepadnutom želudcu, okačenog sad spolja na kuku kao nekakva ekstravagantna torbica.

You are my sunšššshine, my only sunshšššššššššššššine... You make me haaaapy...

Sunce je zatim, sasvim nestalo sa neba i lagano letnje veče me zatiče u bloku zgrada na ivici grada. Sa jedne tačke dok se penjemo do zgrade, pa i sa njenog sprata, mogu da vidim red otvorenih prozora i terasa, tako da ceo blok izgleda kao jedan veliki zajednički stan, nalik na ukrštene reči ili kao da je stvoren u nekoj logičkoj igrici sa desktopa, jednoj od onih kancelarijskih zanimacija koje sekretaricama u belim košuljama predstavljaju veći ideal od bilo čega drugog, pa slaganje kocki u kojima zatičemo ljude u svojim svakodnevnim dramama uglavnom nevrednim ni pišljiva boba u stvarnosti, ali njima suviše važnim da bih ih zadržali samo za sebe, pa su otvorili širom sva vrata i prozore i sa tom providnom pričom o borbi protiv vrućine, ukrstili su svoje sitne priče međusobno, samo da ih suoče i naslade svoje bedom nezasite stomake.

Ovakva simbioza ne može da se nađe ni u studentskom gradu, sve sa čitaonicama u podrumima i zajedničkom kafeterijom, a zavide im, mada to ni sami ne znaju, a još manje bi priznali i da nanjuše, prašnjavi srmdljivci iz svake proklete hipi čerge na svetu.

89

Njen ples usnama se ne zaustavlja, dok ja udišem smrad sopstvenog mesa koje se hladi na oskudnom večernjem povetarcu i srčem pivo iz visoke čaše u koju je dospelo iz velike plastične boce, ponovo pomislim na roštilj jer sa zidova moje nove spoljašnjosti i dalje osećam alkohol od sinoć, hranu i svarenu smešu, kako izbijaju na pore umesto znoja, a onda ponovo podrignem i osetim stari znoj kako još uvek dolazi iz nove unutrašnjosti. Nasmešim se, ona još uvek ništa ne primećuje, mada, možda nikada neće ni uspeti da primeti. Jer ona stara ljuštura, biće potpuno svarena pre nego dozvolim da bilo koji impuls o različitosti uspe da dobaci svoj poziv za pomoć iznutra. Nema povratka na staro.

...o tome ću, kao svaki Jugosloven, misliti tek kad stignu računi...

Ona i dalje priča, i mislim da je to nešto o svađi sa drugaricom, da, skoro sam siguran da jeste ali zašto bih ja morao da znam o tome, pa krenem da srknem iz čaše da prekinem učestvovanje u trenutnoj rečenici, ali u nameri me prekine nesrećni insekt koji se kao kakav napadač samoubica baci u moj sledeći srk. Izvadim ga kažiprstom i ne uspevam da izbegnem reminescenciju na skorašnji događaj u crvenom autu negde na brdu iznad grada, i vrelini koja zagreva limeni krov iznad nas: dvojica napred i dvojica pozadi - onaj bivši ja pored zaglavljenog tipa kome očajnički treba san pa se klati kao nespretno klatno amputirano od bilo kakvog ritma već satima unazad, ah da, i još jedan nesrećni insekt je tu, koji se nesmotreno spustio na njegovu ruku, pa mi ovaj tip u svom pomućenom stanju pokazuje kako se ta buba izležava tu i pita me šta sad, šta da radi sa njom, a ja mu kažem ništa, kažem mu da je pusti na miru. A on je samo još jednom bledo pogleda i napravi nekontrolisani kružni pokret svojim izmučenim telom, a onda ga pokupi svojim jezikom i proguta, kao obična životinja kojoj je sunce spržilo sve osim primalnih nagona...

Ti znaš da ljuubiiš... ti znaš da ljubiiiiiš... Ti znaš da miii... luu... ješ...

Iza svakog od tih prozora, gde čuči po jedna porodica, po jedna ćelija zla, u vidokrugu se odigrava po jedna apokalipsa koja je u živom prenosu televizijski neonskim orgijama u neurednom strob ritmu, efektu plavetnila koje podražava budno stanje pre odlaska na spavanje. To je jedan haos koji se odvija kao potpuno normalna stvar: komšinice stoje ispred ulaza i puše dugačke, tanke cigarete i bacaju poglede na decu razbacanu po igralištu, seju istinsko zlo svojim namćorastim pogledima 90

i mentol duvanskim dimom koji ostaje za njima u hodnicima zgrada, tu su i sjajni momci što štrckaju pljuvačku između napućenih usana i prednje zube, glancajući svoje metalik ofarbane kurčeve tu pred svima, miris tosta i sutrašnjih ručkova ispada kroz sve pore zgrada koje nas okružuju, zajedno sa zvukovima fudbalskih komentatora, studijske muzike, reklama i prefinjeni voditeljski glas koji zamajava auditorijum u sredini bloka sa enigmom da li je u pitanju kviz ili tok šou.

Neki šou je svakako.

Za šta si ti? Možemo da ostanemo ovde i da uzmemo još piva, ili da odemo do grada... Ja bih ovde mogla da sedim do sutra. Ovo vreme... je tako...

Mada, ne znam, hoćeš da skočimo do grada... mada... gde? Možemo posle i ovde da se vratimo, ali...

Pakao miriše na spaljenu gumu, utrljanu poput žvake u prašnjavi asfalt, i znoj i rakiju, i plastičnu atmosferu šatora, roštilja, đubreta, kože, otpadaka od lubenice i prljavu reku, da, za jednu stvar su zaista bili u pravu: muve, baš kao što je bilo napisano, muve su na sve strane, kao skejteri koji lete po rampi i one izvode svoje vratolomije na polumesecastom ostatku od kriške lubenice koja izvire iz prepune kamene žardinjere...

Bili smo već tamo.

I vratili smo se, što je jedino čudno u svemu tome. Ja sa svojom novom opremom, mojim oklopom od krvi i mesa osećam se sposobnim za svakakve stvari...

Hoćemo da pravimo žurku? Treba mi neko zezanje...

Katastrofa čitavog sveta, odnosno svemir čitave propasti sad leži u ovoj devojci koja traži da pobegne od istih stvari koje sam ja zakopao u smrtonosne dubine želudačne kiseline.

Ljudi se menjaju... pa ne možeš doveka da se voziš na letećem skejtbordu...

Ostani ovde zauvek... za sada. Možemo da bacimo tvoj mobilni telefon kroz prozor, da se razbije u hiljade i hiljade delića--- i da jedini vredan delić od svih njih ostaneš ti, sa antenama koje privlače i odbijaju u isto vreme... razumeš šta hoću da kažem?

91

I pre njenog odgovora, a to mogu da pripišem nedostatku strpljenja u trenutku kad je strpljenje neophodno, jedan bljesak me baci u oblak prašine. Nos i usta, sve do grla, pune se tim smeđim penastim oblacima i naslagama, sa svojih milijardu oštrih delova koji se spremaju da zauzmu po neko parče mesa. Odatle je moguće pobeći samo vozom, koji vozi u deset posle osmice i pun je tih žrtava, ranjenika, pun je i jako mladih ratnika, čije vilice nemirno zamrzavaju nemoguće dostignuće slika iz žairšta borbe... Ovi jadnici, nisu svesni ni gde su ih poslali, a još manje ovog mesta gde su se našli (pogrešno bi bilo reći probudili), sad ih gledam kako u usputnim odrazima pokušavaju da se pronađu, a sopstvene oči im beže u stranu, kao da se kriju od gospodara mozga iza nosa, vilice ih koče svojim grčevitim potezima, levo, pa desno... više ništa neće biti kao pre, usotalom, kao posle svakog uzdaha na ovom nemilosrdnom suncu... Amfetaminski prolog, uslovljava epilog priče svakog od ovih nesrećnika...

Čekam da izbledi slika od pre polaska: neki peder sa gitarom koji juri devojku po peronu, uzdišući za njom i trzajući slog po slog, dok upinje glas u poetsko stenjanje i dahtanje:

Ti si... sav... moj... bol...

Jesi me skapirao, buuuuu.... raa.. az?

93

above beneath left and then back

under and then in the same line

and against above and in the distance

until nothing is on the horizon

first straight, then hop over to this one taking the turning left, or

following the same one until he meet this other from the opposite direction, 95

and to try respecting the illusion of the whole cycle until the half of the next one go down just to jump back again to the one against one rising above the next illusion, and all the way until this one spot is ready to disappear far on the horizon, like the vomiting, but clean in a sense of details and played backwards…

the picture is so confusingly powerful that it transpositions itself right into my veins, leaving tickling feeling that can resemble coming of an orgasm…

I remember when I tried to write down that poem, and title it Traffic porn; I was getting bored at a band rehearsal in a squatted printing factory, on a 7th floor of the building, to be more precise, and trying to amuse myself looking out the window. And never could finish it, no matter how many times I was coming back to that piece, I always felt strong sexual excitement that overcame all other sensations and plans to make it into a complete poem. And it still does.

And then, one day, I thought to myself – it must be that time.

Like the time when the creatures left the seas and got out on the land for the first time, it must be that next moment. Those traffic veins, carved all over the planet, are pumping a very important message in all directions, and if you are up there, getting bored in a space station, just above, I’m sure you can also and clearly see that its time. Rushing lights all over are boiling and getting together in a shiny net, covering all dark corners of this planet, one by one. And it is sexual, it is so ripe that it is boiling, filling up with the people, machines, buildings, its filling up and there is less and less space, all over this rocky place that we call home… and the truth is that it should be viewed as nothing more than cradle.

And if it’s ripe, then there is only one way for this tomato here.

Its time to burst, to evacuate spores all over the vast silence that we call universe... cocoon time is over, and it’s time to evolve… it’s time to go to space, but this time, properly…

96

The Earth is the cradle of mankind, but one cannot remain in the cradle forever.

Konstantin Tsiolkovsky

97

Po povratku iz Dubrovnika obuzeo me je takav nedostatak volje i gubitak energije, da sam pomislio u jednom dugačkom trenutku kako je dobar deo mene ostao tamo, na moru. Kao neka čudesna pilula ili prah koji me je, kao što je to uvek slučaj sa drogama, posle dizanja, vožnje i čitavog uživanja koje se uključuje u sve, ostavio bez zrnceta serotonina, ili kako se već zove to sranje koje se luči tamo unutra. Možda je kriva spoznaja da bi na moru bilo mnogo bolje i lepše nego ovde, ili samo nagoveštaj toga, ali i onda, zar nije to nešto što svi, i oni koji su negde tamo i mi koji smo ovde, imamo... Iako je odlazak na ovaj put bio drugačije prirode, i prvi put da sam posle mnogo godina prošao to parče puta, i ne samo to, nego sam ga prvi put prošao sa pasošem u ruci, što je izazivalo takav rolerkouster osećanja da mi se čini da je put trajao mnogo dugo, kao u karavanu koji se lomi trošnim trgovačkim putevima i opasnim stazama izraslim na razbacanim trenucima vremena koji spajaju dve republike. I dok su se svi u kombiju paranoično držali za svoje pasoše kao za revolver, brojali pare kao metke, ja sam se svog pasoša pomalo i stideo, i samo sam čekao da izgubim fokus sa kakofonije razgovora u vozilu i udubim se u pogled kroz prozor perverzno se nadajući da ću videti zaostale ožiljke rata na kućama koje prolazimo, iako sam u isto vreme mislio da je prošlo sasvim dovoljno vremena da zarastu, da 98

kratere od bombi popune malterom i nagorele zidove zamene novim.

Kako je to samo bila naivna pomisao.

Uglavnom, nisam se pokrenuo da uradim ništa od svog povratka, pre sedam dana, pa čak ni da kompletiram ovaj putopis, sve dok se juče nisam vratio otrovan bojama, posle uzbudljive produkcije grafita sa Brankom, koji je organizovao crtanje u koje smo utopili ceo jučerašnji vreo dan... osetio sam se ponovo dobro, i zahvalan sam mu na inicijativi.

A na putu za Dubrovnik, pored svih neprijatnih iznenađenja koja su mogla da nas uzdrmaju usred uzbuđenog nespavanja koje se raspirilo unutar činjenice da ćemo proći dve-tri još sveže granice u roku od tek nekoliko sati, desilo se to da smo posetili spomenik koji je u poslednjem ratu doživeo potpunu metamorfozu... iz jednog opisa junačkog stradanja i požrtvovanja u ime pravde, društvenog dobra, slobode - u zapušteni trag mom bezbrižnom detinjstvu i pauzi između muke koje izazivaju saobraćajnice koje grle to mesto, i štek oko reke Sutjeske i plastičnog mita koji se sad nazire samo u aveti praznog muzeja i zastarelog odmarališta u kojem se kafa još uvek služi u starinskim velikim šoljama koje podsećaju na švedski sto i preslatku belu kafu...

Tamo na Tjentištu, pošto smo pokupili drugare iz Sarajeva, svratili smo na kafu, a meni je, u jednom nesmotrenom trenutku kad sam spustio gard, prišao trapavi dredoliki tip koji je iskočio iz jednog od dva kombija koja su čekala na parkiralištu odmah ispod (dok je naš vozač bojažljivo parkirao dalje, uz put) sa dobroćudnim Šilja stavom koji brani čitavu stvar da postane nešto što će me iznervirati, a ovim mislim na njegovo predubeđenje da ću zbog moje kose ili čega već (možda i tog dobroćudnog izraza lica kog sam i sam vlasnik i koji mi stalno pripravlja raznolike nevolje) na poziv krenuti sa njim u bosanske planine gde on i njegovi prave nekakvo hipi okupljanje... Umesto da me, kao što već nagovestih, iznervira povezivanje sa tako nečim na osnovu fizičke predrasude, meni je njegova pojava u sred devastiranog spomenika istrošene ideološke forme koja je za svojim povlačenjem uzgojila toliko nesrećnih događaja, izgledala mordibno komično (kao kad klovn umre...), i čim sam to pomislio, obuzelo me je neko neugodno osećanje... kao da me je zapahnuo neki smrdljivi vetar koji je isceđen pravo iz krvlju natopljenog tla čitavog ovog prostora, i koji ispod njegove priče i mog klimanja glavom i svih naših uzorka i posledica, i onoga zbog čega se nalazimo tu, ovde, izvlači nekakvu suviše moćnu i neobuhvatno strašnu poruku protiv koje se ne može ni sa hiljade i hiljade golih hipika koji će se 99

godinama šetati po šumama i srati u iskopane rupe od zemlje i jesti samo prirodne stvari... odavno je kasno za to... matori.

Klimao sam sam sebi potvrdno glavom, tiho i zamišljeno, naslonjen na prozor, dok je kombi krivudao kanjonom dalje, i ubrzo smo prošli zaista veličanstvenu sliku uglavljenu u lakat jednog od brda kojim smo se već spuštali... naišao je grad koji je imao kamenolom u samom svom centru, i koji celo to mesto kupa zlatnom prašinom koju stravična mašinerija seje u vazduh da se boji na nemilosrdnom pustinjskom suncu. Neko ko je u kombiju pričao o prizoru kao o slici bede i siromaštva, nema pojma o čemu priča, i znam da sam pomislio da je bolje da se ponovo isključim.

Krš i goleti, stene i stidljivo rastinje koje predoseća da se u svim tim kamenim usecima kriju gnezda i gnezda zmija, opasnih i šarenih guja koje čekaju tišinu pa će izaći na sunce i poplašiti mršave krave od kojih je jedna došetala na put i ne sklanja se ni kad joj se naš kombi sasvim približi, pa ni kad je zaobiđe, samo nas isprati onim stondiranim tupim pogledom...

Kamenjar se nastavlja i nekoliko sledećih naselja sa obe strane puta konačno počinju da nanose taj morski šmek koji se uvukao ovako duboko u tlo, pomislim, da putnicima najavi kakav prizor ih čeka iza onog, onog... ili tek onog tamo brda...

A prizor je zapanjujuć na isti onaj način kakav je bio i kad sam bio klinac.

Jer kao i u ravnici, prizor je samo jedna linija u daljini... i naravno da ta linija nije stvarna, da do nje nikako i nikad neće biti moguće stići. Linija do koje je dolazak samo bajka koja čuva misteriju i avanturu čitavog prizora, a do tamo, ako se ne puzi nebom i oblacima koji plove sa većom smelosti nego bilo koja tačkica ili senka ispod, vodi još jedna iluzija, još jedno tlo koje je u svakom svom smislu prozirno...

...i u koje upadaš ako pokušaš da staneš pogledom na bilo kom delu te uzburkane plavetnilosti...

Pomislio sam da bi bilo najbolje da izvadim pasoš koji me svrbi u džepu, i zavežem ga za kamen, tako da bi odleteo što dalje kad ga zavrljačim sa stene u pravcu te nepostojanosti. Ali onda bih, na kraju, samo uvukao sebe u nevolje, petljanje sa policijom, ambasadom i ko zna s kim još, a to mi nije trebalo na tom, pomalo hodočasnom putu za mene.

100

Kao da mi nije bilo dosta kad mi je jedan od saputnika iz kombija, predstavljajući se, usput besan zbog graničarevog podsmevanja na političku situaciju na Kosovu i moje ravnodušnosti na sve to, naveo i ime i prezime i nacionalnost i veroispovest, a ja, tupo kao ona mršava krava što nas je ispratila na putu pogledom, mirno rekao:

Ja sam Danilo, i ako ti to nije dovoljno, onda je meni svega toga što si ti pun kurac...

101

DOKTOR DIMITRIJEVIĆ

Kao što su nekad davno sveštenici obavljali posao učitelja, po selima i malim mestima kao što je ovo, tako je Dr. Dimitrijević bio široko i ne baš potpuno jasno ovlašćen. Drugim rečima, imao je svoje duge koščate šake upletene u svakakve radnje po gradu, i niko sa sigurnošću nije mogao da kaže gde njegova jurisdikcija prestaje, i za šta se on pita, a za šta ne. Bio je to nizak, debeo čovek sa nesrazmerno dugačkim rukama i nedefinisanim nogama, jedan od onih bića sa sposobnostima kamuflaže, profilom koji je odavao drugačiju sliku iz svakog drugog ugla posmatranja.

Sad je to bio gotovo prijateljski nastrojen čičica sa polusedim brkovima, koji mi je potpisao papir, dokaz da sam učestvovao na njegovom seminaru, čiju temu sam zaboravio još na samom početku, ali moje prisustvo tamo je kupovalo u tom trenutku nezamenljivi alibi, pa sam morao da se pravim da slušam, čitavih deset sati, sve predavače koji su se smenjivali posle prekratkih pauza sa lošim sendvičima i litrima filter kafe.

Moja nova knjiga – držao je u ruci nešto što je ličilo na svesku sa sjajnim koricama, na one sveske koje su se masovno pojavile u školama za vreme sankcija, kao posledica neke humanitarne pomoći. Te sveske su smrdele na životinjski izmet, a pojedini primerci su bili tako jakog 103

smrada da su zagađivale torbe koje, čim bi ih otvorili, svi okolo su znali odakle potiču te sveske, a uostalom, i pored kompleksa korišćenja humanitarne pomoći, odnosno nemaštine, smrad bio još jedan razlog zašto su te sveske ostajale kući, za crtanje, vežbanje matematike i druge škrabotine.

Unutra su načete veoma bitne teme, koje svakako ne zaobilaze ni tebe, još uvek ju je držao prilično čvrsto, tako da se iz daljine videlo da se sprema da doda još nešto pre nego mi još jednim gestom da znak da je uzmem iz njegovih ruku.

Nadam se imaš naviku da čitaš.

Uzeo sam knjigu i prelistao je dovoljno sporo, gledao po stranama zamišljeno, da stvorim utisak nekoga ko zna sa knjigama i drži ih često u rukama. Da, naravno da imam naviku, barem imam takvu predstavu o sebi – da imam naviku da čitam. Nekad sam dolazio u biblioteku, na dečije odeljenje, i satima pregledao police tražeći nešto zanimljivo što još nisam pročitao. Onda bi neko ko je tu sa mnom počeo da požuruje da idemo, a ja kao gluv nastavljao da pregledam police. Umešala bi se bibliotekarka kojoj sam bio poznat, to nadbiće koje je znalo tačno šta sve ima na tim policama i gde se nalazi; eh sine, kad budeš pročitao toliko knjiga kao ovaj dečko onda ćeš imati pravo da mu kažeš šta hoćeš, sad ga pusti da pregleda...

Zbunjen sam, da li je to uopšte bilo moje sećanje? Znam da ga vezujem za odlaske u biblioteku, ali sad zaista ne mogu da se setim da li se to zaista dogodilo ili je potegnuta neka od legendi koje su lebdele oko mene tada. Bio sam na ulici i pregledao knjigu koju mi je Dr. Dimitrijević poklonio, i prvo što mi je privuklo pažnju je bio njegov izvežbani aristokratski potpis na prvoj stranici, i moja pomisao da, čim ga nije napravio predamnom u toj kancelariji, mora da je imao dan koji je odvojio posebno za to, kad je sedeo kod kuće, ili tamo u kancelariji, i potpisivao deo tiraža za ovakve prilike. Dr. Dimitrijević je pre svega, u svim svojim manifestacijama, bilo biće koje drži do svoje visine.

A meni je on oduvek bio zanimljiva pojava. Iako se sećanja na njega iz mojih dečijih dana ne poklapaju sa slikom od danas, ali to je kao što već rekoh - deo njegove sposobnosti kamufliranja, pa mi se čini da je to bio sasvim drugi čovek. Onaj koji je na sebe preuzeo ulogu svih svetaca i umirućih namrštenih idola, pa se pojavio zaklanjajući slike koje su ikonično visile iznad table i prvi upotrebio televizor u učionici. Mi iako smo svaki dan dolazili tu i sedeli, glumeći pažnju po nekoliko sati...

104

bili smo naučeni da gledamo na televizor kao na uzvišenu, skupu, ali tihu i mračnu, školsku imovinu za koju se samo čeka pravi trenutak da se upotrebi.

E, pa doktor Dimitrijević je iskoristio taj trenutak.

Vi deco, niste više mali – rekla je učiteljica jednog dana i tako zapečatila stvari.

Imao sam ja i sam taj osećaj da nisam više klinac, već neko vreme, dobro se sećam, ali pošto je to izgovorila, ovako zvanično, bilo je definitivno gotovo – vi morate da znate šta se dešava...

Gledao sam oko sebe, samo jedan od mojih drugova je čačkao nos, radio je to oprezno, ali svakako - pa to rade i odrasli...

Morate da znate šta se dešava u svetu i oko vas. Ovo više nije igra.

Nekad i da pogledate Dnevnik i shvatite šta se dešava... Da pročitate novine, jer neke stvari više nisu, i ne smeju da budu tajna za vas...

I taman kad je mogla da postane moj novi idol, heroj detinjstva, neko ko je konačno rekao pravu stvar, učiteljica se skromno sklonila u stranu i predstavila Dr. Dimitrijevića - a on se kao kakav šoumen nadvio nad nas, iskačući iza siluete svoje uvodnice i zaklonio gotovo čitavu tablu, zidne novine i portrete iznad table. Do tada smo mogli da ga vidimo samo kako patrolira školskim hodnicima i ulazi u druge učionice, zatvara vrata za sobom, i za čitavom tom misterioznom atmosferom koja je pratila njegovu pojavu. Sad je dakle, došao red na nas. Elegantnim mađioničarskim pokretima, iz jednog unutrašnjeg džepa je izvukao video kasetu i ćušnuo je u plejer koji je doneo sa sobom, a zatim ga uključio u televizor. I čarobni neonski sneg je pao po našim licima i čitavoj učionici, a šušteći zvuci nadolazećih informacija, slika, muzike, otpočeli su novo doba koje je u našim životima upravo počelo, umirilo nas bolje nego bilo kakva disciplinska mera; dok je dr Dimitrijević uzimao kredu u ruke, bilo je jasno da oseća kako je svako od nas postao po jedna nova tabla, po kojoj je lako moglo da se škraba.

Dugo vremena će proći, zatim, dok nisam shvatio da je škripanje po tabli mnogo efektivnija mera za privlačenje pažnje...

Gledanje vesti me je dodatno zbunjivalo, ali oko nas je izgledalo da se sve pretvara u vesti, pa sam to radio, izigravajući razumevanje 105

koje je počelo da guta sve elemente mog dotadašnjeg detinjstva. A i nekako se poklopilo sa odrastanjem, počeo sam da odlazim na odeljenje za odrasle i tamo tražim knjige za čitanje, čekao izazovnije filmove i žanrove do kasno u noć, okrenuo sam leđa igri i pločama Branka Kockice. Imao sam osećaj da se nešto gadno dešava, ili tek sprema, nešto o čemu još ne znam u potpunosti, ali da moram biti spreman.

Svaki od tih nagoveštaja nesigurnosti nestajali su kad bi se na televiziji pojavio dr Dimitrijević, ili kad bi ga videli kako odlazi iz svoje kuće, uvek noseći crnu, kožnu torbu u ruci i na licu orlovski nos uramljen ozbiljno namrštenim očima koje kao da gledaju pravo u sunce. Dr. Dimitrijević je, naime, u to vreme bio nastanjen u blizini škole... ne znam šta je sad sa tim mestom.

Njegova stara kuća sa jezivim šiljatim krovovima i pojedenom fasadom, bila je uglavljena odmah ispod školskog dvorišta. Sa ivice tog popločanog prostora, po kom je uvek na odmorima i između smena bilo živo i bučno, gubila se jedna neugledna, mada uporna staza koja je skockanu ali neurednu baštu i čitav prilaz kući, sekla na pola. Ta staza završavala se pred terasom, uramljenom zapuštenom ogradom od kovanog gvožđa koja je počinjala od stepenica. Stepenik po stepenik, pela se po jedna zarasla saksija, svaka napukla na drugom mestu. Svakoj je falio po neki deo.

Dr. Dimitrijević nikad nije bio u dvorištu, ili ispred svoje kuće.

Nikad ga nismo videli na prozoru. Videli bi ga samo kako se penje uz tu stazu i nestaje van školskog prostora, ili dolazi u školu. To bi uvek donosilo olakšanje, jer znali smo da će se časovi prekinuti i da će nas on osloboditi školskih obaveza, barem dok traje predavanje.

A predavanja su bila različita... ja, iskreno, ne sećam se nijednog od njih posebno.

Sećam se kad nas je vodio na izložbu.

Bilo je to u Domu JNA, u centru grada, na prvom spratu. Nikome nije bilo jasno šta se tačno dešava, zbog svih onih naivnih predstava o umetnosti (ako ih je i bilo) koje su nešto najviše što je do tog uzrasta moglo da se pokupi - očekivali smo uramljene slike ili skulpture na kockastim pijestalima i nekim platnom ispod, mrtvu prirodu ili tako nešto.

A ova izložba je bilo nešto sasvim drugo, ako mogu dodati, mnogo uzbudljivije od svake izložbe koju sam do tad video...

Ticala se zločina koje su naši neprijatelji u ratu činili nad našim ljudima, tako nam je bar Dr. Dimitrijević objasnio, pre nego nas je uveo u salu punu lobanja, vojničkih uniformi i horor fotografija, tu su svuda 106

bili noževi i drugo oružje, neki čudni amblemi sa raznim besnim životinjama, insektima i gmizavcima, užasavajući nagoveštaji strašnih scena i njihovi eksplicitni prikazi na uramljenim novinskim stranama.

Ne treba dodati da smo bili uzbuđeni, i veoma znatiželjno šetali po tom prostoru, upijajući svaku jezivu pojedinost izloženu u staklu ili instaliranu u prolazu (poput gole dečije lobanje na kojoj su se ta neka čudovišta iživljavala nejasno potpisivajući svoja imena urezivanjem nožem pravo u mekanu kost). To su bile direktne, sveže vesti o životu na ovoj planeti. Kao najnovije informacije o svetu oko nas, o tome šta se tu zaista dešava. Bilo je i vreme, kao što učiteljica reče, nismo više mali..

Iskušavajući sebe tim prizorima, koji su sigurno rodili mnoge nove standarde kod mene, ako ni za šta više onda barem za umetnost (pa bili smo na izložbi, a to je neka umetnička stvar, zar ne?), nisam mogao a da ne priznam, da pomislim duboko u sebi: hvala učiteljice, bili ste u pravu, u ovakvom svetu, zaista treba da znamo šta se dešava oko nas...

Danas možete sresti Dr. Dimitrijevića i u noćnom provodu, u kafani koju posećujete sa vremena na vreme. Jednom sam se tako i napio sa njim, ne sećam se, iskreno, da je bio pijan kao što sam bio ja, ali znam da mi je pozajmio neke novce. Nije pravio pitanje, štaviše, izvukao je blješteću novčanicu iz svog kožnog novčanika i pružio mi je, ne sećam se ni da sam mu, konkretno, tražio pozajmicu, ali siguran sam da sam se, u tom pijanom razgovoru, žalio kako mi pare trebaju...

Posle sam odgegao sredinom ulice do druge kafane, u kojoj je moja devojka radila... Sedela je za stolom na praznom spratu, čekala da ide kući, muzika je tiho prdela sa zvučnika, a ja sam stigao sa rešenjem, našao sam novac; na trenutak smo se izvukli iz govana...

107

Jednog dana, na povratku iz škole, za vreme igre klikera na usput improvizovanom igralištu, previše sam se zaneo da primetim da je torba koju sam bacio u prašinu iza sebe nestala... a kad sam primetio, prvo nisam mogao da je pronađem, ni uz pomoć drugara, a onda, koliko me sećanje služi, ali moguće da se u to umešala moja, filmom i knjigom zagađena mašta, osetio sam miris paljevine iz obližnjeg kontejnera, pa sam torbu pronašao tamo, u gnezdu od vrelog pepela... kako čitavom jednom svojom stranom sagoreva, gutajući i pretvarajući u dim sve što sam ja odatle trebao da naučim...

Zatim me montaža sećanja premešta na brojne kadrove školskih časova, na kojima neprestano osećam miris paljevine koji dolazi od mojih polusagorelih knjiga i sramotim se zbog toga. Sve druge knjige i sveske na klupama mojih drugara se sjaje i blistaju, sa u sebi uštekanim informacijama koje su za mene zauvek odlepršale u dimu, iz polupraznog kontejnera... Tad sam sanjao često kako se vraćam iz škole i na banderi ispred kuće, sa umrlice saznajem da je mama umrla. Prvo ne verujem tome što sam pročitao još iz daljine, a zatim sklonim pogled sa njene slike, trčeći pravo u kuću, gde me sačeka gomila nepoznatih ljudi izduženih faca, sa grubim i neprirodnim zagrljajima, koji istiskuju vazduh iz mojih pluća pa počinjem da se gušim, i gubim u toj masi 109

zombija koji pokušavaju da me uguše svojom ljubaznošću, ali ne gubim dah, nego sam besan i hoću da se obračunam sa svima njima...

Tih dana se pričalo da Dr. Dimitrijević upravlja specijalnim odeljenjem u našoj školi, da on bira ko je obavezan da ide tamo, umesto sa nama ostalima... normalnima(?) Ovi iz specijalnog, nisu baš dorasli svojim godištima, nisu bili kao mi ostali, pa se ne pojavljuju na odmoru, nema ih u hodnicima. Ugledamo ih samo kad prolazimo pored njihove učionice, koja je manja i mračnija od naše. Pojavile su se i priče o tome kako oni imaju specijalne časove u njegovoj kući... Kako ih odvodi tamo i izvodi svakakve eksperimente nad njima. Ipak je on, povrh svega, doktor, a doktori imaju tendenciju da vrše različite eksperimente...

Mi smo se tada osećali pošteđeni pripadnosti specijalnom odeljenju, i učiteljica, koja je bila pravi diler informacijama, pa i onim koje su pokrivale naše kružeće priče o doktoru, učvršćavala je taj stav...

Ovi iz specijalnog su bili nesrećnici, ni sami krivi za svoje stanje, a doktor Dimitrijević će već izvući najviše od njih. Niko u to nije sumnjao.

Po neko bi podigao glas protiv krečenja ili popravke krova škole, kao i drugih redovnih akcija za koje smo skupljali pare, neko je bio i protiv odlaska na ekskurziju, rekreativnu ili izlet, pozorište ili bioskop, ali niko nije rekao ništa kad je trebalo skupiti cigarete za vojnike, nikome nije rečeno da povodom toga dovede roditelje u školu, to je obavljeno brzo i uspešno.

Mene je to bacilo u još veću zagonetku od one koju su priređivali Dnevnik i vesti iz novinskih kolumni, nisam shvatao u čemu je štos...

Podrška vojnicima na frontu, koji se bore da nas zaštite od užasnih horor scena koje smo videli na izložbi, na taj način što ćemo im poslati tovare smrtonosnih štapića koje će ih polako, ali sigurno (kako su nam u drugim prilikama došaptavali), uništavati... Ko će posle toga da bude na našoj strani? Da li je to bila neka vrsta tihe predaje, podmukli ali simbolični način da položimo svoja oružja i prepustimo se porazu... Zaista mi nije bila jasna ta akcija, ali da se ne bih izdvajao od ostalih, kupio sam paklicu Morave, i ubacio je u onu veliku kartonsku kutiju na ulazu u školu. Bilo je nekih koji su donosili čitave pakete, i najlonske kese pune paklica...

Nisam bio siguran, ali iako ga nisam video nigde u blizini dok je ta akcija trajala, imao sam osećaj da je Dr. Dimitrijević umešan i u to.

Otupeo sam davno, i na scene koje su se dešavale u kući ispod školskog igrališta, gde je stari dobri Dr. Dimitrijević držao svoj šesti čas specijalcima, nisam ni mogao naslutiti da ću i njih sretati kasnije na njegovim tragovima. Da ću ih viđati na televiziji, da će biti uvršteni u 110

nedodirljive Programe Samilosti koji će zapaliti novo nebo nad našom napaćenom zemljom, i te gluposti...

U snu sam se često šunjao oko te kuće ispod školskog dvorišta, za loptom koja je pobegla u istom pravcu. Otupeo sam na sve košmarne prizore ovog sveta, krišom vireći kroz prozor na isečene lobanje, skinutih poklopaca, žice koje su virele odatle nadmašujući najduže dlake njihovih nesrećnih glava sa iskeženim licima po kojima jednostavno (ali ne onako kako bi mogao da objasniš nekome, već samo da osetiš) vidiš da nisu imali sreće kao ti, i te žice, oponašajući pljuvačke koje se rastežu sa njihovih poluotvorenih, ispucalih usana, spuštaju se pored stolica u kojima ovi večni ponavljači mirno sede, i dalje u mrak, odakle sprovode sve ono što im je okrutna Majka Priroda uskratila. Doktor se zaista našao tu za njih, na putu na kom se ona pogubila.

Naravno, ne znam šta je uradio, i kakvi su to eksperimenti bili, ali uspeli su. Gledao sam kako na unutrašnjosti njihovih poklopaca sa glave, dr Dimitrijević urezuje svoj aristokratski potpis, isti onaj, na prvoj stranici knjige koju će mi godinama kasnije pokloniti.

Danas su svi oni tu sa nama, prosto ih je toliko da ne mogu da poverujem da je njihova učionica bila manja od naše. Viđam ih na ulici, na bilbordima i pločniku trga, kako šetaju decu i skupljaju se u grupicama, na naslovnicama novina i ne znam jesam li već pomenuo - televiziji... Gledam ih, i dalje osetim grčeve tog dresiranog sažaljenja i zahvalnosti što nismo kao oni, pomislim na to uz neizbežnu pomisao na novčani dug kojim me dr Dimitrijević drži na drugačijoj uzici, šetam dalje u pravcu koji guta sve informacije iza mojih leđa.

Ali to ne znači da neke od njih ne izbegavam, spretno kao avanturista koji prati mapu blaga, zakopanog iza staze pune nebrojenih opasnosti...

111

Nameštenje podseća na sastanak upravnog odbora, a priča je o haosu, priča se o hororu koji se dešava u avetinjski praznoj zgradi, bolnici, po nameštaju i informativnim posterima, ako ne po zaostalom menta smradu dezinfekcije koji se meša sa dimom koji dolazi sa nepoznatog mesta... u vazduhu je opasnost, a naš junak, nepoznat i nevidljiv, jer svaka slika dolazi iz prvog lica, tako da je on, sa svojim strahom, mislima i svim ostalim stvarima koje panično nosi sa sobom kroz hodnike - svako od nas, svako ko se uključi... na putu do izlaza iz zgrade, a to se po logici svih 112

filmova, video igrica i svakog drugog scenarija na svetlosti dana dešava niz stepenice, pa sve niže i niže, to je smer ka izlazu iz pakla... na putu do izlaza, elem, sa svih strana se pojavljuju gola deca, obrijanih glava, tako da nije jasno o kom se polu radi, jer se sve dešava brzo, neki od njih imaju pečate po mekim dečijim kožama i sa svojom nejakom snagom pokušavaju da se pribiju uz junaka, pokušavaju da podele svoje prokletstvo sa jednim od osoblja pakla, koji takođe pokušava da pobegne... tako da cela priča, pravda se ovaj koji drži reč na tom sastanku, ima jako mutne 113

moralne standarde, pa konzument i posle svega ostaje sa tom bodljom na jeziku - ko je tu trebao da preživi, i kako je čitava stvar trebala da se završi...

Deca su, kao cepanice drveta, ustale da se osvete svojim drvosečama..... nije bitno kako je sve počelo i da li je došlo do veće greške ili nije ni moglo doći do veće greške, poenta je u haosu... u mirisu smrti i zavesi magle u kojoj se sva ta pitanja guše i mešaju kao pena iz aparata za gašenje požara, ili buka lomljenog stakla, agonije nejakih ali mnogobrojnih stisaka i neljudskog mladunačkog režanja, zvižd kroz nozdrve...

114

Strah od mirisa bez mirisa...

Strah od nekontrolisanog prskanja...

Strah od neopreza...

Strah od nemogućnosti opreza...

Sve te stvari, mešaju se u ovoj priči, rekao je jedini od njih na nogama, prekidajući jedan dugačak, gotovo isti ton priče koji se navijao tempom u nešto što je trebalo da predstavlja rastuću tenziju, mada iz tih usta priča nije dobijala ništa drugo nego samo zamršenije klupko pripremljenih reči i pauza 115

za uzdahe... svi ostali su sedeli za dugačkim kancelarijskim stolom, na kraju kog je iza nevidljivog staklenog zida, počinjao grad iz svog centra, pa se ka horizontu trošio sve nižim građevinama i urednije raspoređenim ulicama... a tamo negde, skoro pa na samoj granici sa nebom, sunce je prskavalo u bezbroj novih nijansi nastalih u saradnji sa oblakom smoga koji je začepio čitavo nebo... ovaj prizor je mogao da pomogne nervoznom čoveku u odelu, koji je proračunato tresao papire u zamrznutom trenutku koji je funkcionisao kao tačka na kraju 116

kilave rečenice.

A ostali nisu delovali kao da će reagovati, osim skinutih naočara i protrljanih slepoočnica, nije bilo nikakvog aplauza, samo jedno dugo horsko hmmm koje je obišlo sto kao bumerang vraćajući se prvom od njih...

A ostatak priče?

Sve to zvuči najviše kao epizoda, istrgnuta iz nečega što je suviše kratko za seriju, a preveliki zalogaj za film...

Sve to zvuči kao loš san, sabrane slike i prizori iz života pomešani sa žetvom nekog zaluđenika 117

fantastikom...

Sve to zvuči kao nedovoljno proračunato... elemenat napetosti, elemenat akcije, poruka, dramatični i sentimentalni elementi, saosećajnost, vizuelni efekti, mogućnost za ozbiljnu glumačku predstavu, A onda, poput munje iz nevedrog neba sruči se ta činjenica na njega Ta istina koja nikad nije bila to Posle svega, sedam gora i izmišljenih mora i njemu bi 118

dosta svega Svih laži I vidim te U tom poznatom šarenom kockastom izdanju.. kao horor, ali pravi, ne onaj izmišljeni sa zombijima i decom zaraženom virusima U centar grada Prava jeza nema veze sa objašnjenjima, sa podlogom u priči, pravi horor dolazi tek onda kad ništa osim zvuka grebanja ne postoji... duboko u zidovima, uski dugački hodnici 119

Bio je to jedan od čudnijih događaja u poslednje vreme, i zatekao me, ako mogu tako da kažem, ako se zaista desilo - u skroz nespremnom stanju, a najjača slika su bili ti psi, okupljeni oko muzeja... Bio sam na putu, sasvim odmoran i spreman za taj hod koji je uključivao prolazak pored muzeja, ali kad sam stigao do autobuskog stajališta, taj zvuk, taj strašan i tužan u isto vreme... jecajući zvuk džukela koji kao da su pretesterisani na pola i šetaju se ulicom na svoje preostale prednje dve i tužno urlaju, dok su njihovi odsečeni delovi ostali tamo na platou muzeja, ili možda i prekoputa, stvarno nisam siguran sad... Samo znam da mi mozak seče njihov urlik, tako visok i dubok u isto vreme, visok u smislu prirode zvuka, a dubok po nivou štete koji mi nanosi, to je jedan od onih za koje misliš da će te naterati da poludiš... za koje pomisliš da te u trenutku dok ih slušaš vuku na užasno dno, slično paklu, iz svih predstava koje su oblikovale to izmišljeno mesto...

120

Izmišljeno... da... Ha, ha, ha...

Kako god zvučao taj smeh, ne može dočarati užas koji sam osetio dok su mi te polutke od džukela krzale članke, umiljavajući se svojom bedom... sve što je trebalo je rešiti ih jada, ali ja sam umesto toga mislio na one sveže lešine koje su ostale iza njih, umesto da se koncetrišem na ono što se spasti može...

Pokušavao sam da se udaljim i taj teški jauk vredan generacije izgubljenih duša ostavim u reonu muzeja, ali sve se na jedan, možda još čudniji način, nastavilo kad sam stigao kući.

Pošao sam u kuhinju da ispraznim pepeljaru, naizgled beznačajni odbljesak nečega što bi se uglavilo među sve cigle koje su sazidale zid tog trenutka, ili kako god želite da se poigrate sa pojmom kojim bi označili dimenziju u kojoj se sve dogodilo, elem, kada me je taj mučno teški, šljapkajući zvuk preneo iz povratnog poteza ka prekidaču i napuštanju prostorije uz škripanje vrata koje je moglo da podseti na skreč... taj mučno teški, šljapkajući zvuk me je vratio unazad i okrenuo glavu pa sam na podu, mom zelenom tepihu istačkanom spržotinama koje su napravile nestašne iskre vatre pobegle iz utrobe peći, ugledao veliko sluzavo, veliko u smislu veličine ljudskog tela čak, mada prvo bih sve ovo pripisao nekakvog životinji, čudovištu ako tako lepše leže na uvo, ili velikoj količini majoneza, da budem precizniji, sa svim onim vazdušnim mehurima koji ispuste po jedno SLURF na svakih dvadeset sekundi, svaki put na drugom mestu čitave te površine... čudno miran sam ostao, dok je ono, a ono je mogao biti i zarobljen čovek ispod sveg tog nesnosnog namaza, počelo da se kreće, sporo i nejasno, kao da pokretima nagoveštava pokušaj komunikacije, i u tome je jedino moglo da se nasluti odsustvo bilo kakve koštane materije kojom bi moglo biti razapeto u uspravan stav...

Stajao sam i dalje mirno i učinilo mi se da osetim smrad koji dolazi iz tog pravca, i podsetio me je na onu nejasnu tvar koju sam pokupio nekoliko puta ispod pazuha na sopstvenom telu, ali oblačić pepela koji se još nije smirio odveo me je u drugom pravcu, dani su postajali topliji i to je takođe mogao da bude smrad koji se na kratko popeo do mojih nozdrva iz prepune kante za smeće u koju sam upravo sa visine ispraznio pepeljaru.

Nagoveštaj, znak, gledao sam i dalje u tu gotovo apstraktnu mešavinu i nisam se pitao da li će ispod svega toga ostati fleka na tepihu, što je još čudnije nisam se ni pitao odakle to ovde i da li će ikada nestati, a onda me je kao proviđenje preseklo... pomislio sam na gnojnu ranu napada koji sam sad već suviše davno izveo i bilo mi je jasno, trebalo bi nastaviti i zatim, završiti započet posao...

121

Jedina moguća budućnost prikazivala se ispred mene svojim prosipajućim pokretima, jedini moguć nastavak svake priče: treba nastaviti sa rezom, dovršiti projekat i osloboditi se svih započetih izveštaja urlajućim zvukom cepanja papira... Nastavio sam ka prekidaču, kliknuo i vratio se u sobu sa praznom pepeljarom...

Da bih onda poželeo da imam nekoga tu... za dijalog, ili barem da sasluša tih glas koji bih uputio preko snopa žućkaste svetlosti koja je od lampe sekla sobu na pola:

Čudno... odakle sav onaj pepeo u pepeljari... i opušci, ne sećam se da sam počeo da pušim...

Ove reči dopiru sa mesta na kom sam se našao, kao tek probuđen. A dogovor je bio da se nađemo na samom izvoru. Na mestu odakle govna dolaze, odakle možemo da bacimo pogled u taj bezdan, u tunel iz kog je mogao da protutnji voz svake nevolje ovog sveta... u svakom trenutku...

To je jedino izgledalo kao logično, jer ako ćemo da se bacimo u srž problema, morali smo da ga sačekamo na mestu gde se još pušio od svežine, ako znate šta hoću da kažem... U oba slučaja, i ako znate i ako ne znate, a i u onom trećem - ako znate a pravite se da ne znate, okretanje glave je izdaja... a izdaja se ne toleriše... Naravno, to sve važi samo ako spadate u kategoriju koja pokriva izdaju - odnosno ako ste jedan od onih koji su se osvrnuli sa namerom da konačno urade nešto po nekom pitanju...

Ovde, sad - to nije slučaj, ja sam ovde iz skoro čiste radoznalosti... kažem, skoro čiste, jer i sujeta igra svoju ulogu...

Levitiram na ovom parčetu ružičastog lepljivog tla sa bolesnom radoznalošću i duboko u sebi se nadam da se ništa neće dogoditi... a malo iznad tog sloja se plašim upravo toga, i hodam levo-desno, zabadajući svaku gadljivost u prethodno stanje, i savladavam smrad kao nužnu, lekovitu ali neizbežnu stvar, kao što je to bilo koji vetar koji može da sačeka sa bilo koje strane sveta...

123

Ja dolazim sa tla, misije u koje verujem lebde u apstraktnom prostoru koji se stvori i nestane duplo kraćom brzinom od uzdaha, nije sigurno ni to da znam kuda idem, niti mogu da pronađem sigurno mesto... a ipak, pokrenem se iz mog ćoška, na jedan jako kratak interval koji bi možda neko smestio u imaginarni sistem vremena.

Među blokovima zgrada, koje su natekle kao bolni hemoroidi, pokušavam da uhvatim parče neba pogledom ugroženim svim trnjem koje upada u vidokrug i stvara utisak zarobljenosti, jer samo jedan pogled na slobodno nebo je dovoljno jak impuls da me postavi u jedinu ravan u kojoj je moguća iluzija kretanja.

Pa se malo pomerim napred, i iako ceo taj ritual nije drugačiji od pokušaja da uhvatim sopstveni rep u jednom čigrastom potezu koji na skromnom terenu može da oponaša kretanje planete oko svoje ose, najzad se jedno malo parče neba pojavi ispred mene... i na njemu ugledam tužni, narandžasti mesec koji se bori sa samim sobom... izgleda baš kao da ni sam nije siguran da li će ostati još malo na nebu, ili će dozvoliti da se sasvim istopi u tu - plastici nalik masu koja će pomešati vrhove brda sa granicom odakle počinju da se prosipaju moćne nepostojeće reke lave koje na svojim pušećim tokovima nose konačno spasenje.

Ne, mesec nije siguran ni u šta, tako izgleda zbunjen dok ga odavde posmatram, na trenutak otrežnjen od osećaja nesigurnosti sa kojim sam se probudio.

Nedelja je, druga nedelja u decembru, još jedne godine koja umire sa nadom da će se nešto bitno desiti, promeniti... Stojim za štandom punim knjiga, pored govornice i teškog drvenog stola za kojim se smenjuju govornici, dopunjujući jedan drugog aforizmima i doskočicama, ispred je velika voštana publika koja se trudi da učestvuje, a svi, do poslednjeg, čekaju da stigne besplatno piće i priliku da im autor potpiše primerak koji su kupili na štandu za kojim stojim. I ja takođe, čekam to piće.

Mnogo puta sam izjavio da ne volim otvaranja, promocije i premijere, a iz ugla u kom sad stojim to se čini kao bezočna laž, licemerje.

Volim da sam deo nečega, pa makar nemao drugog posla osim skupljanja đubreta i stolica kad se promocija završi i pretvarajućeg smeška da znam o čemu se radi. Jednostavno, do toga je došlo. Do toga ovde dolazi. Sve dok ta čigra pretvara moju putanju u izgubljenu spiralu čiji prvi krug ima najveći prečnik, a posle svakog sledećeg se smanjuje kao kriška leda na vrelom dlanu.

Uostalom, kao i sve oko nas.

Kao i svemir koji se hladi.

124

Ta atmosfera je nešto usađeno, nešto sa čim se čovek rađa.

Bar ovde, na ovom mestu.

Svi oni koji kažu drugačije - ili ne mogu da saslušaju sebe od buke i glasne muzike ili neće da priznaju, i oni treba prvi da se ukrcaju u voz i njim dođu u grad – pa tako, kad tutnjajući prođete kroz tunel koji seče poslednje brdo pred ulazak u centar grada, slobodno pomislite na to kako ste upravo prošli kroz celu skupinu grobnih parcela, kroz parče zemlje u kom se na različitim dubinama raspadaju mrtva ljudska tela... pomislite kako ste prošli kroz ceo jedan svet mrtvih... i to je kapija za ovo ovde mesto.

A onda, čim spustite nogu na peron, osetićete taj memljivi nalet vetra, koji smrdi odavno i uvek se privuče neopaženo, kao najbolje namazani lik, i uvali se sa leđa. Tu si, ne znaš šta da radiš sa sobom, u tom mestu gde sve izgleda kao da okružuje i preti, približava se, ali onako ustondirano, polako... tako da ne znaš šta da misliš. Kreneš u šetnju, a ono ispadne da hodaš ulicama kojima si nebrojeno puta do sad prošao, i sve je isto: svaki prolaz, svaka zgrada, svaki ćošak koga možeš da se setiš usput.

Možda bi bilo najbolje da, kao kad smo bili klinci, siđemo u podrume zgrada i potražimo te tajne prolaze, ta atomska skloništa povezana hodnicima i umrežena ispod trga i celog grada... da zauzmemo najbolja moguća mesta...

125

RESPECT THE ARCHITECT

Leo never stayed late in the office. He never tried to look like a hard worker, to go for worker of the month award or to have more to do than his work schedule asked of him. He just didn’t care, and the soon that clock would say that it’s time to go home, he would be ready. Leo was average guy, simple and average. For him, life began after the work.

Or maybe not even then, but it was much more of life than it was happening while he was sitting at his desk, in an office cube.

He also was never late or never left earlier from work. Ok, just this one time, but this was special situation. He wasn’t exception, everyone got to go earlier home today. It was on the news, it was everywhere: it was coming of the end. It wasn’t sudden, that was for sure, but since today it was certain that it’s happening… Israel, Iran, USA, Russia, India, Pakistan… China… who could fucking tell, everybody was in it. For months now, news were full of serious stuff: failed negotiations, peace rallies, advices of what to do, how to behave, how to build shelters, reports about looting, burning cities and what not more…

Leo was fortunate that he was architect. All right, he missed 127

some of construction skills, but only if you look at that by the book.

Leo was a damn good practitioner. And he saw this situation as his chance. From the moment it started, Leo was a busy beaver, going online to download manuals, to order materials (while you still could find some to order) - stuff like air pumps, water reservoirs, heaters, electrical generators, went to the store for food supplies. He looted all the places online and around the town, long before panic broke out, and locked it all down in the cellar where he tore down few walls to make the safest shelter on a planet.

Leo doubled everything he knew about construction, and calculated all the megatons that were in the game, and doubled that too, and those were his standards to begin with. So he started working after the work, on the weekends, sometimes even during the night… he started having his meals down there, while working, preparing... like those missiles could come knocking on the neighborhoods sky any second.

He was prepared; he was more prepared than some small governments probably. And when that second passed, when they announced that its time to be ready, he was already on his way home from work.

Cautious in his every step, he quietly walked down the street while the panic was all around. Guns firing, glass breaking, people running in all directions, screaming, crying, laying naked on the street… none of this made any difference to Leo’s secure walk, turning on the corner, and entering his backyard… he turned off all electrical appliances in the house, moved around the rooms to check if he forgot something, and went down the stairs. And just while he was going down, he looked at that blue sky once again through the small window in the hall; with a shallow, nonchalant gaze that didn’t said he is going to miss it. Then he closed heavy steel door, and behind it all the sounds of a chaos coming from the world outside died with a perfectly oiled move, ending with an echoless bang that sealed him in his private haven.

And not a thought no more was left for anything else outside those reinforced walls in between which he put his new world in - made from combined stuff from now previous life, furniture and dishes from upstairs, and all the things he couldn’t imagine next life without: like selected books, records, some but not much memorabilia he was collecting over the years, computer and hard drive with some of his favorite movies, home videos from childhood, family photographs and a music player with speakers.

Little music would be a good start of a new life here, Leo thought to himself, and took out a fresh package of batteries from a box that was 128

full of them – just enough for the time he will spend here, and started searching on the display among the thousands of tracks he safely tucked in the little cube of a player, and nothing seemed so appropriate for the moment as the Barber’s Adagio for Strings. So he turned the volume up, made a shuffled playlist of all the stuff that were on the player, and let those strings start weeping inside the bunker, while he sat down on the bed quietly yawning for the forgotten world outside.

Everything happened.

He wasn’t sure, of course, no way couldn’t he be… but he felt shakes and rumbles, and they were consistent for some time. Leo couldn’t escape the thoughts that raised images of burning streets, people dispersing like they were made of ashes, hot winds that are turning everything into dust, fire clouds, smoke tsunamis, enormous mushrooms that must be beautiful sight… in a way… and in all that consistency of shakes and blunt but loud noise that was vibrating through ground, he got used to it, and after a while he fell into a sweet afternoon snooze, that turned into a full time sleep.

And when he woke up, life continued, and what Leo found out, was that he was satisfied with the life when he was free of going to work every day. So he got up, ate, did some reading, walked around the room a bit, yawned, gave himself to the music… and all that repeated, but in different order, so the days (?) would still look different and colored, even though they were made from same group of activities. To be honest, the previous life wasn’t much different, except that it was happening on a little bigger playground.

Maybe a month passed, and the supplies were still good, Leo’s thoughts started wandering outside the shelter, but only in some moments… he was still keen on his time in the safest place on the planet, and didn’t planned to turn that wheel that was holding the door double locked, but he couldn’t escape the thought here and there of how it all looks now outside.

Is it like a desert?

Is there anyone close… people, animals… did any bird survived?

Is it safe to walk on what must be flat vast space of where his town once was, he was picturing gangs of robbers roaming the new desert, hunting whatever is edible or worth in any sense. If there is any sense at all, left behind on the surface…

129

Leo stopped measuring time long before all this happened, but it was with no doubt that more time passed in the old way of measuring time. If by nothing else, he was sure of that from the impatience that was rising with every beat of music that accompanied him in the bunker, with every meal he finished while he was still in the mood to eat. And one morning, or afternoon, hell maybe even the evening or the middle of the night - because all that really made no difference - he decided it was time to go outside. All the waiting and impatience seemed to raise thick fog inside, and Leo just couldn’t take it anymore… there were moments that seemed as if he couldn’t see the opposite wall through that fog, and the air seemed to be starting to get eaten by it… so he wanted out. And as the song on his player changed, as the batteries were dying pair by pair… he had to do it. Leo was, after all, still human, and humans couldn’t take it more than he did so far.

He grabbed the lock with his both hands, and started turning it, and mechanism started to work, but only for an inch before it jammed… so Leo pushed with more power… he pushed, and while doing it, he felt that fog eating the air faster and faster… so that made him react in the same way – more power, more strength… he put everything he had, until the first drop of sweat squeezed out of his forehead, and still no move on the lock…

That amused him for a second, as he couldn’t remembered when was the last time he felt sweat coming out of him, but that amusement passed almost instantly, and Leo pulled his sleeves back, spitted in his hands and went for the lock again…

Nothing… never mind, he didn’t even felt that he used all the strength he could, so he pushed again and again, more ready and more determined…

Nothing again… it started to get ironic, and almost funny in a way, but Leo didn’t laughed… he sat for a minute, took a deep breath, and before he tried again, he noticed that air was starting to get thinner…

Almost got him into panic… funny Leo, always so calm and always so cool, now he was trying and trying… again and again, letting out sounds of agony and pain from the weakness, and sweat started pouring over him like a shower, a real shower, not this improvised cleaning of body he practiced here… Leo didn’t have any thought about that but only tried and tried again… no way he would let this won’t work…

Music stopped, batteries died, and he was still trying… and that was all that he is going to do from now, that was only that was left in 130

that bunker, in the world… for him… getting that lock to move and free him into outside, whatever that outside meant now…

Funny Leo, if he only knew… If he only could leave his body and pass through the steel and concrete walls of the shelter he was now desperately trying to get out of… if he only knew that planet was gone… that there is no more Earth outside… except bunch of particles: new asteroids and rocks that until recently made his home planet, now floating separate in the vast nothingness of space…

They finnaly made it, turned everything into pieces, into nothing more than space junk… and the last thing of anything that was, was that shelter Leo made…

Floating in the remains of once strong Solar system, just between Venus and Mars, now there was nothing but Leo, in the best bomb shelter ever made… trying to get out…

If he only knew…

131

TRODONSKI SNOVI

Ne znam da li ste videli šta su uradili od Zlatibora?

Napravili su pravo pravcato odmaralište iz budućnosti... bele bezlične kućice u nepreglednim redovima i monorejl prugu koja prolazi iznad svega toga u obliku pomalo zastrašujućeg futurističkog sranja... svuda su postavili nekakve plastične sajle i ovalne kapije, novu pravoslavnu crkvu sa staklenim krovom, ultramodernistički sastavljenu kao veliki plastični origami u sred svega i sa zamišljenim isusom koji gleda u stranu i koji je u svom glanc art nouveau ruhu i u ovom minimalističkom okruženju konačno dobio malo karaktera... svuda su poređali apartmane koji u bezgraničnim nizovima zauzimaju nekad zelene hladove i livade...

Potpuno isti krajolik bi nastao i da su ove građevine spustili usred pustinje... to je glavna stvar... tu je i tržni centar koji je nadvisio borove i druga stabla, i plaši okolinu svojim moćnim zujavim neonskim reklamama, i moram da priznam da je to nešto najlepše što sam ikad video na Zlatiboru... te tople, svetleće cevi koje zuje u sred noći, i zaklanjaju divljinu i mrak, pružajući utehu i sigurnost svim betonskim dušama...

133

Ovo je tako Sartrovski – kaže mi punačka Grkinja, na način na koji obično u snovima znam da je reč o Grkinji, bez obzira što ni sam sebi nisam objasnio na kom je to jeziku uradila, niti je bilo suvišne komunikacije između nas tog snoviđenog popodneva.

Više je nekako, ne znam... japanski? – kažem i prelazim preko svega što je nejasno, vraćam se u trenutak kada trčimo kroz tržni centar rušeći sve što se nađe usput, gajbice sa višnjama, jagodama i malinama koje padaju na sprat ispod i prosipaju se po još nealarmiranim kasirkama... pa onaj tupan iz obezbeđenja koji nas juri uz pokretne stepenice, a ti dohvatiš nešto što bi moglo da služi kao palica i BAM, razbiješ staklo koje naleti ispred tebe i staklići ti ne mogu ništa, kao ni zviždanje, ni vika, ni upozorenja... još uvek ih nema dovoljno da nas pohvataju... u stvari, nisam siguran ni koliko nas ima, ni ko smo mi, ni kakva je ovo akcija... samo mogu da čujem kako se tržni centar ruši, razbija i demolira sa jednog kraja na drugi, i nesrećni radnici obezbeđenja lete okolo kao bubašvabe sa otkinutim glavama, a ja sam sposoban za sve u ovom trenutku, telo mi sa čitavim ovim nagoveštajem smelosti i slobode dobija izuzetne sposobnosti i gotovo sam siguran - natprirodne moći, tako da mogu da budem uveren da me nikada neće uhvatiti...

Want to fuck? – pitam je onda ja, da iskoristim njeno turističko oduševljenje... Kad je stigla na Zlatibor sigurno nije očekivala da će biti deo ovakve akcije, više nešto kao šetnju i dobar vazduh, ili bilo šta drugo što turisti rade ovde... pa tražimo vikendicu koju možemo da obijemo, i da upadnemo unutra... mala, slatka, crna, punačka Grkinja, o kojoj samo znam da je Grkinja i to je jedina stvar koja me drži budnim u uverenju da sanjam, prepoznajem rupe u sprovođenju informacija od sopstvenog mozga... čini mi se da stižu kerovi, čujem sirene u daljini...

i odjednom smo okruženi ljudima, radnicima koji grade ta naselja, situacija se stišala i ja tek tada provaljujem da smo u delu gde su kuće samo poluzavršene i monorejl pruga se prekida tu iznad nas kao porušena maketa, sa kablovima i žicama koji se skoro organski prosipaju na tlo kao velika creva koja su davno napustila nekakav organizam i sva krv ili bilo kakva tečnost koja je bila deo cele te priče je davno presušila...

ili je ova plastična zemlja upila...

134

Znate kako sam se probudio iz tog sna?

...nhaaaaaaaaaah... taj dobri stari fazon... kao beba na rođenju, kad prvi put udahne slatki slatki vazduh posle probijanja one odvratne opne... još jedna vožnja, od potpune nemoći do slatkog osveženja...

I to je jedna od najboljih stvari koja je mogla da nas zadesi juče, 16:55 je kasnio pola sata u startu, isto kao i 9:30 jutros, ali uzbuđenje koje se meni prikačilo zbog produžetka puta na sever, u Suboticu, potpuno je razvodnjilo nervozu oko kašnjenja. Kad smo krenuli, počelo je da me vozi...

Bez obzira koliko puta sam putovao tom trasom, vozom ili busom, put od Beograda do Subotice mi je uvek ponovo i ponovo zanimljiv, za razliku od onog Užice-Beograd koji je ispunjen planinama i provalijama, i pejzažima koji se stalno smenjuju i tako isprva predstavljaju mnogo dinamičniji prizor i veći vizuelni izazov za posmatrača u kupeu...

U ovom slučaju radi se samo o jednoj liniji, jednom prekidu dosadašnje slike i početka sasvim drugačijeg prizora... liniji koja mirno odvaja ogromno parče neba od zemlje i to je sve što se dešava ispred prozora... recimo da to kod mene okida seriju utisaka koji se prepoznaju sa onima koje pokrene neki film Džima Džarmuša...

polje maka i ništa, ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa... pa odjednom zuum na drvored koji čuva usamljeni put kroz ništavilo...

135

NEUROTOKSIN

Upalilo se crveno, ali mi smo svakako pretrčali ulicu. Velika hiljaduprozorska zgrada nas je pomalo plašila kad smo mogli da je sagledamo celu, sa pristojne udaljenosti. Kad joj dođete pod krošnje, tamo gde betonsko korenje prestaje i prvi spratovi počinju da se dižu kao vekovno spori lift, i ona prestaje da bude toliko svemoćna - sa pravom količinom eksploziva, baš ovde negde smo mogli da joj doskočimo, da je sasečemo. Ovde smo joj bliži čvoru života.

Ja sam bio obučen za akciju, Marko spreman. Rekao sam mu, kad sam ispao iz vagona, zamišljao sam da će sve ovo, ceo ovaj dan, biti kao film koji sam sinoć gledao. Danica se nasmejala, on je znalački potvrdio, konobar je doneo kafe. Lokomotiva je zatrubila.

Sa pravom količinom, mogao bi da zbrišeš sve ljude sa planete.

Teoretski, naravno...

Koja je to?

Sto grama, samo sto grama čistog kristalnog...

(Prave stvari su toliko prave, da se mere u gramima.)

Sto grama botulizma.

137

Nervi na svim kontinentima počinju da se grče, bakterije jurcaju kroz vene i zaustavljaju sve za sobom. Onda dolaze do dijafragme i prestaje disanje.

Klik.

Kraj emitovanja.

Toliko od nas.

Šššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššš.

Naravno, čak i u teoriji, teško je smisliti način da se to pravilno rasporedi. Da neko ne bude zakinut. Ali... dobra je pomisao, zar ne?

Prolazimo kroz vrata, mene udaraju u glavu jednim svojim krilom. Ona automatska, pa potkrepljuju moje teorije o nepoverenju mašinama. Danica bi rekla da sam smotan, ali ja znam tačno o čemu je tu reč. A ipak guram tašnu kroz tu mašinu za skeniranje s leva, i ona nestaje pomilovana gumenim trakama koje je uvode u potpun mrak, ja prođem kroz dovratak bez vrata pa je tamo sačekam iz mraka, Marko za mnom, nešto kao sirena se čuje. Svakako, na pogrešnom smo mestu.

Zašto ne bismo probali na ona druga vrata?

Tamo nas puste da odemo do šaltera. Pa zatim do drugog, gde moramo da sačekamo u redu. Ali i dalje ne vredi.

I dalje smo na pogrešnom mestu.

Moramo da siđemo skroz dole, da obiđemo celog ovog monstruma i zađemo mu sa leđa. Pa čitavu jednu ulicom niže. Kad smo bili na ćošku videli smo tu ranu na zgradi. Skroz pravilnu, i dva službenika koji su bili tu da je saniraju, kažem - sasvim pravilan rez sa strane ove građevine, iz kog su krenule da se prosipaju ružičaste fascikle nespretno uvezane belim kanapom, tako da se iz njih oslobađaju, pozvani gravitacijom, beli papiri sa nepreglednim redovima slova i brojki... Bilo je zaista odvratno.

Košmar... kažem ja.

Pa ostavimo sve to iza leđa i silazimo dalje, zaobiđemo bakicu sa plastičnim kučetom na uzici, i pređemo na drugu stranu. Ovo je centar, i ovo je jako važno strateško mesto, pa su ispred većine ulaza poređane kućice sa čuvarima, zastave prosute sa prvih spratova i druga obeležja...

Meni u stomaku i dalje poigrava neki čudan roj leptirića, ne mogu da 138

se odlučim kom osećanju tačno da pripišem ovo rano prepodne. Strah bi mogao da zvuči prenagljeno, ali kao najava oluje koja sigurno dolazi – i to ne ona čiji oblaci nose tačno određenu vrstu nevolje, nego onaj strah od nepoznatog, sveobuhvatnog stiska sa obe kandže, koji ne dozvoljava odbranu, jer se krije iza čitave magline neznanja kojom se hrani.

Moraćemo da izaberemo zaista dobru strategiju, i to visi u vazduhu takođe, ali odmah iznad naših glava... kao kakav stripski oblačić.

Naš cilj je bio spretno kamufliran u narandžastu zgradu, koja je mogla biti i tiho utočište običnih stanara da na ulazu nije imala ona automatska vrata koja su svedočila o njenoj inteligenciji. Odmah iza vrata, u skromnom hodniku, izležavale su se udobne kožne fotelje i jedna recepcija, metalne šipke sa nekakvom računaljkom u visini očiju, i tamo na drugom kraju prostorije – lift, koji je sakrivao stepenice iza ćoška.

Ovakve zgrade su u svoje slabosti ubrajale stepenice, lift je bio ulužna mašina gurnuta ispred, u prvi plan, sa svojim prednostima i udobnostima, stepenice su bile njena Ahilova peta, jer njima ste mogli da švrljate gore-dole bez kontrole, u stepenice nije mogla da vas uhvati prokletinja, metalni kavez bez vazduha i prostora.

Zaustavili su nas na ulazu. Svako ima svoje običaje. Mi smo upravo razvijali strategiju u hodu, a oni su znali tačno kako da nas dočekaju – sa slušalicom u rukama, i tri dugmeta, lokal taj i taj... morate da čekate odobrenje. Svako ima svoje običaje, rekoh, a ovi su očekivali od nas da odemo i uplatimo pare na njihov račun i da im se obratimo rečenicom na papiru, zalivenu pečatom... oružjem koje sam spremio pred put.

Ja sam normalna, ja sam normalna – čulo se tako nešto sa zvučnika televizora unutar recepcije, tip je pokušao da nađe broj na koji treba da položimo novac, a mene je već tresla nervoza. Marko je samo prevrnuo očima kad je shvatio da nismo na cilju, nismo ni blizu ako baš hoćeš... Tip na recepciji je postao ljubazan tek kad je shvatio da napuštamo zgradu, bar na kratko...

Sve te bolesti, hemoragične groznice i boginje, sve mi je to nekako, previše nereda. Previše buke. Ali perfidna zaseda – iznutra, filozofija Trojanskog konja, to su stvari koje nam više odgovaraju, obećavaju bolji rezultat. Kao karijes. Ubačen otrov koji počinje da se širi, parališući sve za sobom. Danica je jutros samo pošla da polaže ispit o bakterijama, a pružila nam je osnove za plan napada.

Setim se da sam čitao kako su deca meksičkih revolucionara gađali federalce iz praćke, botulizmom obogaćenom municijom, 139

uzimajući učešća u važnoj stvari na tako jednostavan način. Gomila pokvarene hrane obaviće mnoogo više nego ista količina ispravne; nije li to korak do objašnjavanju sveta, esencija univerzalne kratkovidnosti gde je objekat odmah tu, iza granice vidljive dostupnosti.

Ulica je pomogla u ilustraciji čitave stvari. Užurbano i klasično nervozne mase ljudi su se mimoilazile na sve strane, u svim pravcima i tek neki štek iza kontejnera je dozvoljavao predah. A ja sam se zabavljao zamišljajući neko natprirodno biće potpuno nove mitologije, koja samo nekoliko santimetara od tla lebdi i nesmetano prolazi između ljudi i za svojim tanušnim i nežnim krilima ostavlja kristalni trag u prostoru, obilazeći čitavu planetu, sve metropole i sve zakrčene ulice sveta. Sto grama kristalnih spora koja se spremaju da se ugnezde, da pronađu novi dom.

Trag sunca nas uspori, jutro je zaista hladno i slobodna klupa u parku sa zagrejanom površinom može da nas okrepi i pripremi za ponovni ulazak tamo. Torba mi je prepuna papira, pregledanje i slaganje po redu po kom su mi potrebni, može da izgleda kao agonija davljenja u nemirnim morskim talasima. Pečat, zvaničan ton bez ličnog prisustva i potpis prstima ukočenim od hladnoće. Koliko je sati?

Idemo.

Nalazim da je jako teško izabrati način obraćanja velikoprisutnom organizmu poput ove institucije na čijem dlanu smo to jutro klečali i čekali, naravno, klečali smo zato što je to bio deo njihovog običaja, a ne našeg osećaja – mada su te dve stvari spretno i kombinovano upakovane u čitav mehanizam funkcionisanja, načina koji hteo ili ne, prihvataš ako hoćeš da budeš udostojen usluge. Nevidljiva ličnost nekog ministarstva ne pruža, međutim, osećaj po kom bi mogao da izabereš pravi ton obraćanja, pa molbe i zahtevi pre ispadnu kao kompilacija uopštenih reči i rečenica, nego smislena tekstualna celina.

Pitam se ima li sličnosti u obraćanju svakoj svudaprisutnoj jedinki, pitam se kako izlaze na kraj ljudi koji veruju u boga, ili bogove, da li oni imaju problema sa identifikacijom pravog tona? Sigurno postoje oni koji gledaju na čitavu stvar kao drugarsku, pa je obraćanje toplije, bog - ljubav, a razgovor predigra dana... a naravno opet, da su na drugom kraju klackalice oni koji stidljivo mrmljaju pognute glave, sa strahopoštovanjem koje nerazumljivo pokušava da nadoknadi zlo ili propuste koje čine ovde dole na planeti.

Sve to, nema veze sa zvukom mrmljanja tog recepcionara. Vidljivo izazvan činjenicom da mora da nam se obraća sa poštovanjem, sad 140

kad je video da smo spremni na sve da uđemo tamo gore, da smo prešli postavljene prepreke i da idemo dalje sviđalo se to njemu ili ne, sam ugovara prolaz kroz metalne šipke, i konačno spušta slušalicu negde ispod pulta. Marko se prijavljuje da ostane dole, da čeka i čuva mi leđa, ja dobijam od pomenutog lika karticu sa kojom moram da uklonim energetsko polje između te dve šipke i smesta prođem. Nikako da se zadržavam, samo da prođem. To mi ponavlja nekoliko puta.

Dovoljno smeo, ulazim u lift, Marko baca pogled za mnom, a zatim utone u svoj sedeći položaj.

Lift je drvena kutija, sa zvukom odbijanja od dugačak vertikalni hodnik i tišinom koja plaši na unutrašnjost mrtvačkog kovčega.

Nemam problem sa malim prostorom, nikad nisam video zidove kako se približavaju, vreme mi ne prolazi previše sporo dok se vozim liftom, možda samo zbog toga što ne verujem u vreme pa ne prolazi uopšte, ali svejedno, nemam problem sa malim prostorom. Zamišljam sebe kao jednostavno biće, u biološkom smislu u ovom trenutku, zamišljam sebe kao sporu koja nosi bogatstvo parališućeg neurotoksina u ždrelo ovog čudovišta.

Spreman da ga položim ovde, na trećem spratu, u kancelariji broj dva. Na papiru koji sam uredno popunio i pečatirao, koji moraju da prihvate i odobre. I onda smo u sistemu, neurotoksin je pušten sa lanca.

Vi ste zvali sa recepcije, malopre? Za rešenje?

Da...

To su svi papiri...?

Da. Uplatnica, pečat, sve imate?

Da, da.

To je vaš potpis, ovde? Vi ste...

Ne, ali... imam ovo ovlašćenje...

Aha... pa ostavite onda i taj papir, moramo da napravimo fotokopiju...

To bi bilo onda to?

To bi bilo onda to. Ovo je za banku, je li tako? ...da, da.

Dobro, pa ništa, to bi bilo to.

A... kad će biti gotovo?

Do kraja nedelje. ...

141

Do petka, ostavite neki kontakt, broj telefona... može na tom papiru, ispod potpisa. (Tom papiru je samo još falio neki broj telefona.)

Znači, biće to gotovo do kraja nedelje...?

Da, pa ovi papiri (pokazuje na gomilu koju sam im upravo predao), će stići ovde kod nas sutra, odmah ulaze u obradu, i biće za dva dana...

Aha... (Pa ovde su, kako to, stići će sutra!?)

Da li možete da odnesete ove papire na prvi sprat, kancelarija deset... To je dole, poslednja vrata sa desne, kako izađete iz lifta...

Mogu... (Ali, ali... zašto bih, nema potrebe, ako već treba da stignu ovde sutra.)

To bi... onda, bilo to...

Prijatno. (Bolje da sam se probudio pretvoren u bubu.)

Doviđenja.

Hvala.

Prijatno.

Naravno, nisam se spustio liftom. Ošamućen dijalogom, koračao sam niz stepenice pokušavajući da opravdam sebi čitavu ovu predstavu. Posustajao sam, pred samim krajem. Osetio sam se prljavim, zaražen sopstvenim oružjem, toksičan sam po sebe, kao da je njihova bolest uprljala našu strategiju...

142

FALLOUT PERIOD

Leo was something else.

Now... in the vast space of silence and peace, he was something else. And the moment he left the bunker, when he floated into space, like out of a cocoon, he had to change… all thoughts and fears, projections and images he was dealing with before, floated away from him together with that shelter filled with stuff from his previous existence into the new asteroid belt made up of what once was his home planet, and he was there… all alone, naked, completely new… only a dot in front of the Sun, basking somewhere between Mars and Venus, smiling and looking around, ready to play… almost no emotion from the human life was left in new him, no memories… only a blissful nothing in his mind, in the vast nothingness around… the only dick in the universe erecting with completely new kind of sexual desire, ready to start everything again, in a new way… a new life… in new environment… quiet, clean and beautiful… and that beauty made his penis rise like a new kind of dawn, with the sunbeams covering him, nourishing and caressing him into foreplay for a new kind of intercourse… and when he becomes ready to come, Leo will ejaculate his seed just somewhere around the place Earth would pass in that moment, if it still existed…

And the seed would be planted… for something new.

143

POSLEDNJA ZGRADA

145

Nekako sam uvek znao da će da se svede na ovo.

Ili bar imao nekakav osećaj, predznak... šta god.

Gotovo nevidljivi dim isparava u atmosferu, para od vreline betona i varnice baš kao što bi u filmu prikazali stanje nakon neposredne opasnosti. Iako ovde nema nikakvog ekstremnog, značajnijeg događaja iza kog bi mogli da sakrijete sve uzroke nesreće. Nema bitke ni primirja koji bi obeležili epohu.

Rat traje pa traje... tih, perfidan, maratonski i na ulici... bez većih infrastrukturnih razaranja...

Bande besnih, gladnih klinaca još patroliraju, iskaču iza ćoškova uz zvuk lomljave stakla, kao na unapred dogovoreni znak. Urlaju himnu lokalnog kluba, linč parole ili neku zavijajuću strofu radijskog hita, ostavljaju tragove na preostalim stojećim zidovima. Fašistoidni balavci žedni krvi.... uhvatiće bilo koju usamljenu priliku da se iživljavaju; umornog starca u sopstvenoj pišaćki u ćošku, tužnohodajućeg mršavka u senci naslonjenog na zid, devojku sa kratkom kosom i pirsingom na licu...

147

Za njima se polako vuku policijske patrole, skeniraju okolinu za propuštenim prilikama, traže žrtve da ispune kvotu, i baš kao pravi lešinari, zaustaviće se, primaknuti sasvim i neće otići sve dok ne otkinu i poslednje parče mesa sa lešine jadnika koji je ostao tu negde, sakrio se da izbegne frku, utekao u naigled siguran prolaz.

Na horizontu više nema gotovo ničega... čak je i ova usamljena građevina probušena na više mesta, i kroz rupe u zidovima, od kojih su neke velike kao čitavi stanovi presečeni na pola sa razbacanim nameštajem i slikama koji su se zatekli tu u čitavom haosu, propušta tupo narandžastu maglu koja se diže iznad nejasne linije horizonta zatrpane đubretom. Lavež pasa u daljini, zavijanje sirene, smeh sa televizorskog zvučnika, vlažan prdež u kupatilu...

Bilo kakva ideja o spasu odavde, samo je stvar mašte ili daleke prošlosti, toliko ostavljene iza da se ne javlja ni kao deja vu. Jedina satisfakcija dolazi od svetlosti jutra, a do jutra uvek ima previše vremena.

Nekako sam uvek znao da će, sve što je dobro, i ako ga je bilo uopšte, trajati prekratko.

Sve veze osim telefonskih i polučitave internet konekcije, su pokidane. Tako da je jedino moguće izveštavati o ovom stanju, iza sigurno zaključanih vrata, gvireći iza zavese ili kroz ključaonicu za svakim zvukom koji se umeša u kakofoniju televizijskih kanala sa svih strana.

Naravno, neko ko prima sve poruke odavde, može uvek da se upeca na neku nostalgičnu notu distopijskog osećaja i kaže kako nije sve to tako strašno kao što zvuči.

Istina je naravno, da je, u stvari, mnogo mnogo gore.

Vratim se za kompjuter.

Da bi izbegao bilo kakvu neprijatnost, koja može da počne od jednog zalutalog pogleda na ulicu, svoj pogled kroz prozor držim strogo uperen u vis. Ne bih priznao da ću da podlegnem devastatirajućim uticajima paranoje, ali suviše sam nemoćan da se mičem iz ove kocke.

Makar to uključivalo i zagarantovanu zabavu. Pomislim, u jednom izgubljenom trenutku, da bih razgovor mogao da pretvori situaciju u nešto prihvatljivije, pa pošaljem po smajlija ili jedno e jo, na nekoliko otvorenih skajpovih prozora. I taman dok okrenem glavu od ekrana na sekund, da udahnem vazduh protezajući se na stolici, bućkavi zvuk me trgne iz tog poteza.

148

[19:58:59] neon_eye says: eeeeeeee jo

Otkucam odmah vacap?, kao da sam više nego srećan što je nekakav odgovor tako brzo stigao. A u stvari, da sam pustio da prođe nekoliko minuta bez odgovora, verovatno bih isključio prokletinju nakon mučne kontemplacije o tome kako je bila loša ideja da u ovo raspoloženje uvučem još nekoga...

[19:59:28] neon_eye says: blejim u gajbi, nista [19:59:33] neon_eye says: votaboutju?

[19:59:44] flowpro says: mmmmmmaaaaaa nista.

[19:59:48] flowpro says: bas nista [19:59:53] flowpro says: seckao neke atomske pechurke i redjao ih u video

Činjenica je da ne znam kako da nastavim, a i kada otkucam nešto, svako slovo prati stid zbog uzaludnosti čitave priče, krivice za razgovor koji je unapred osuđen na slepi kolosek, pa samo ponovo gledam kroz prozor.

Narandžasto nebo podseća na detinjstvo, na prvomajske vatre po obodima grada. Osim što se i iz daljine vidi da uopšte nema topline vatre koja prži nebo, a znam da na svaki korak bliže toj fatamorgani, tu toplinu menja otrovan smrad koji proždire u svaku ćeliju organizma.

[20:00:27] flowpro says: imam onaj kes da ti vratim

Razgovor je bio loša ideja, apsolutno nemam ideju kako i da li da ga nastavim, i da ga nisam ja započeo, odmah bih izmislio nešto što će ga okončati.

Ovako samo ustanem i napravim nervozan krug po sobi.

[20:02:32] neon_eye says: jesi mislio izlaziti?

[20:02:40] flowpro says: mmmmaaaa ne znam...

[20:02:49] flowpro says: ne bleji mi se u kutji vishe, [20:02:57] flowpro says: ali nemam mnogo opcija.

[20:03:05] flowpro says: zapravo nemam ih.

[20:03:16] neon_eye says: ima neki koncert vecheras [20:03:25] flowpro says: kakav koncert?

[20:03:28] neon_eye says: ne znam 149

U pauzi koja nastaje, švrljam internetom za muzikom. Tražim video snimak nekog koncerta da me zabavi, ali ništa što mi pretraživač izbacuje ne uglavljuje se u trenutak. Večeras očigledno ne mogu da ubodem. Puštam trejler za film koji je iskočio kao reklama. Ne pratim šta se dešava na ekranu, haos zvukova eksplozije, škripe kočnica i specijalnih efekata isključuje gledanje od samog početka.

[20:06:53] neon_eye says: jel bi ti proverio to?

[20:07:00] flowpro says: nemam pojma [20:07:16] flowpro says: ali ako ti je hitja za onaj kesh mogu da ti to proigram.

[20:07:27] neon_eye says: ma nije mi hitja [20:07:31] neon_eye says: imam 200 kinti [20:07:36] neon_eye says: a stvarno necu josh da pijem [20:07:58] flowpro says: pa ne znam ni sam vishe [20:08:11] flowpro says: odbijam se od zidove & plafon ovde u gajbi, [20:08:22] flowpro says: ali ako izadjem i tamo cu da se smorim [20:08:26] neon_eye says: kad to reche, pre neki dan sam igrao arkanoid [20:08:36] flowpro says: :D

Nakon toga sam se uglavio na krevet, tako da mi je glava bila u uspravnom položaju, nalegnuta na zid, ostatak tela ležao gotovo mrtvo na dušeku, a noge se savijale da ostanu u stojećem položaju na podu.

Tup zvuk sa sprata iznad, prizvao mi je u sećanje tu priču koju sam čuo: komšija iznad, u istoj vertikali, upravo je prodao stan.

Poslednji iz originalnog komšiluka.

Poslednja faca koja podseća na vremena koja po svojoj stamenosti, sad više nisu ništa istinitija u mom sećanju od nekog filma ili televizijske serije. On me je jedini još podsećao na vremena kad je horizont bio išaran glanc novim zgradama, koje su po svojim optimističnim čistim fasadama izgledale kao da su tek raspakovane, izvađene iz originalnog pakovanja i spremne za budućnost.

Veliku, blještavu budućnost.

Njegovi roditelji su mrtvi odavno, to jest, njegovog oca se uopšte i ne sećam. Majke samo kao istrošene i bolesne prilike, gotovo utvare i ništa više od senke nekadašnje ugledne dame, koja je uramljena na prozor čučala tamo po ceo dan i posmatrala kako sve odlazi u pičku materinu, i nije imala snage da izusti ništa osim protokolnog pozdrava ponekom od komšija.

150

Od kad je ostao sam u tom stanu iznad, njegov raskalašni život kao da je odmah istrošio sve što je ostalo od mladalačke snage i spremnosti da se suoči sa bilo čime što je trebalo ili što se nametalo u odrastanju i prihvatanju sveta ovakvog kakav se formirao pred njim, nama svima, i pitanje je da li je bio odgojen za tako nešto: da se upusti u konflikt sa bilo kojim od nemilosrdnih izazova sa kojim nijedno pošteno ljudsko biće nije ni mislilo da će morati, niti bi trebalo, da se nosi. Jednostavno, dok odrastate, znate da će bar u jednom trenutku izgledati kao da je svet suviše surov i zahtevan, ali niko, i pod punom odgovornošću tvrdim, da niko nije i niko ne bi trebao da bude izložen takvoj seriji nepravednih i nesrećnih okolnosti, kakve su se njemu događale, u paketu sa svim izdajničkim tekovinama koje je budućnost, koja nas je sve zajedno prevarila, nosila sa sobom.

Jedan od pravaca u kom bi vas vetar mogao baciti, bila je naravno, zavodljiva pesma sirena samouništenja koja je neprestalno nudila trenutna olakšanja, kao što to morfijum čini kod bolova, pa bi prenagljivo bilo samo okriviti ga što je izabrao taj put. Iz njegovog stana je gotovo neprestano dopirala buka ljudi, brzo je pretvorio to mesto u svratište blejača, dilera, alkosa i svakakvih danguba koji su ga koristili kao štek gde mogu ušuškano da uživaju u svemu što su hteli, da odrade svoje poslove i zapale dalje a njemu usput obezbede nekakav izvor zabave, ili tačnije, zaklon od usamljenosti i dosade...

Mada je zabava trajala samo neko vreme.

Brzo je, kao što se to uvek dešava, iscrpeo sve fondove, nagomilao račune, zapustio i sebe i stan, i neumitno skliznuo u novo ruho kolotečine, koja je sad samo spolja izgledala zabavno i egzistencijalistički uzbudljivo, a u stvari imala isti učmalo memljivi vonj dosade.

Onda je odlučio da uradi nešto povodom svega toga.

Prvo sam preko zajedničkih prijatelja načuo nešto, a i pri jednom susretu u liftu, sa lica sam mu pročitao da je to bila istina: odlučio je da proda taj stan, bez ikakvog plana iza toga, samo da ga proda i uzme koliko god može i koliko god brzo može, gotovog novca. I onda, za sve pare proživi koliko može, kako kaže „normalno“ i kako bi to trebalo život da izgleda, šta god to značilo. A posle toga će već videti šta će se dogoditi sa njim, posle toga nije važno.

Iako je u svemu nesumnjivo bilo nečega dostojanstvenog, poput čoveka koji juriša goloruk na nepravedno jaču vojsku, ili tako nešto, meni je cela stvar smrdela na samoubistvo. Tihi pristanak na smrtnu kaznu, sa dugačkom poslednjom večerom. Kad sam čuo za čitavu stvar, 151

presekla me je po stomaku kao iznenadan strah od treme ili nekakve užasavajuće situacije u kojoj je sve mnogo ozbiljnije nego prazna pretnja smrću. Bio je to jednostavno užas, pravi nerafinirani užas umotan u duh vremena, estetika okoliša koji je čekao u obliku pogleda kroz prozor. A ono što je bilo stvarno užasno u svemu tome, nije bila njegova namera, nego činjenica da niko od njegovih prijatelja, poznanika, rođaka, ljudi koji su provodili vreme sa njim, niko nije rekao ni reč na sve to. Svi su to prihvatili mirno i kao bilo kakvu normalnu stvar, tu njegovu odluku.

Samo što još nisu dodali i potvrdno klimanje glavama i argumente za to da nema boljeg izbora do takvog prihvatanja stanja stvari... eutanazije upakovane u šuškav omot od bombone.

Ovih dana, ne mogu, a da ne izbacim tu priču iz glave. Od kad sam je čuo to jest, i iako ne bih potpisao da mi je previše stalo do njega ili tako nešto, čitava stvar mi titra u svesti kao nekakvo zlosutno skupljanje oblaka, i iako sam gotovo u izolaciji ovde u mom stanu, i retko kad naletim na njega u liftu, a cela priča je sigurno spakovana u vertikali za čitav sprat iznad mene, nekad se osetim da me njen užas prožima kao smrad iz kanalizacionog otvora sa kog je neko davno ukrao poklopac...

Probudio sam se kao da me je neko prodrmao, i odmah pogledao levo-desno da se uverim da sam još uvek sam, i da sam još uvek tu, na istom mestu gde sam i zadremao. I tim naglim pokretima glave kao da sam otresao sva sećanja na slike koje su dolazile u snu, pa sam samo mogao da budem siguran da sam nešto sanjao, ali i ne da se setim šta je bilo u pitanju.

A to je problem koji je postao gotovo hroničan. Za razliku od pre, kad sam uživao gotovo precizne cikluse košmara i čudnih snova koji bi me nekad i po ceo naredni dan zabavljali; od zmija u prirodi koje jedva izbegavam da zgazim, nacista koji upadaju u stan i jure za mnom po izmišljenim gradovima sastavljenim od svih gradova koje sam poznavao kao svoj džep u stvarnosti, ili bilo čega drugog što mi je delovalo simbolično i biografski, u poslednje vreme snovi su bili ništa drugo do jedna mutna mešavina slika do koje nisam mogao da doprem posle buđenja.

Vrat mi je bio bolno ukočen, napravio sam još jedan kružni pokret glavom da ga razmrdam, i konačno ustao. Zevnuo i pogledao po sobi. Napolju su isparenja još uvek putovala vazduhom, prolazila ispred prozora i nestajala uvis. Osetio sam tih zov gladi u stomaku, ali suviše slab da bi mi smetao. Pomislio sam na gledanje nekog filma, ili serije... bilo čega što će me ponovo uspavati posle odlaska do toaleta, i istog 152

trenutka, uz još jednu partiju zevanja, pogledao sam ka ekranu na kom je u donjem delu treptala nova poruka.

Prišao sam i povećao prozor da vidim šta je, ali bez namere da odgovorim, šta god je bilo u pitanju... do jutra više nisam dostupan ni za koga.

Ne postojim dok ne svane.

[0:46:00] neon_eye says: nisi nishta propustio...

[0:46:09] neon_eye says: samo bi se nasmrdeo duvanskog dima

Znam da ništa nisam propustio.

Nikad ništa bitno nisam propustio.

A ipak, taj osećaj me progoni neprestano.

Osećaj da u svakom trenutku propuštam nešto jako važno.

Gde god se nalazio, šta god da radim, ne dozvoljava mi da se opustim i uživam ni u jednom jedinom trenutku u kom se nalazim. Ta zlosutna pomisao koja tinja negde u pozadini svesti i nonstop i iznova me poražava tom nemilosrdnom istinom.

Da se negde, na nekom drugom mestu, nešto dešava bez mene.

153

VREME POLURASPADA Danilo Stojić izdaje

Multimedijalni klub Izgradnja Užice, 2012.

za izdavača & glavni i odgovorni urednik Marko Tešović ilustracije i dizajn korica Branko Tešević dizajn i prelom Danilo Stojić štampa Neopress design & print, Subotica tiraž 500 Ovo izdanje je sufinansirano sredstvima Grada Užica.

Autorska i izdavačka prava za ovo izdanje zadržava autor.

Mišljenja i stavovi u ovoj knjizi su stavovi autora i ne moraju nužno odražavati stavove izdavača, urednika i donatora.

Hvala Ru탑ici, Fipi i Marku...

...and a very special thanks to Barbara for German words.

Adresa Multimedijalnog kluba Izgradnja: Vojvode Maslaća 4, 31000 Užice; Telefon: 031 518 708 Kontakt e-mail: dstojich@yahoo.com

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-3 821.111(497.11)-3 СТОЈИЋ, Данило, 1981Vreme poluraspada / Danilo Stojić ; [ilustrovao Branko Tešević]. - Užice : #Multimedijalni klub #”Izgradnja”, 2012 (Subotica : Neopress design & print). - 153 str. : crteži ; 21 cm Tekst na srp. i engl. jeziku. - Tiraž 500.

ISBN 978-86-911853-1-2 COBISS.SR-ID 192527884