■ INTERVJU: Vanja Bulić

Satira kao samospoznaja o tome ko smo i šta smo

Kako zakrpiti Rupe u glavi, saznajemo od pisca i novinara Vanje Bulića, koji je za ovu zbirku dobio prestižnu nagradu „Radoje Domanović“

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Matija Krstić

Biografija Vanje Bulića pisca, baš kao i biografija Vanje Bulića novinara, scenariste i koscenariste, impresivna je. Kada bismo počeli da nabrajamo sva dela potpisana njegovim imenom, ne bi nam ostalo mnogo prostora za priču povodom zbirke satira Rupe u glavi, ovenčane prestižnom nagradom „Radoje Domanović“ za najbolju knjigu satire u 2020. godini. Sa Vanjom smo razgovarali i o hrabrosti, detaljima u kojima se krije đavo, lekovima za svakodnevicu...

Smatrate li zbirku Rupe u glavi krunom onog dela karijere koji se odnosi na pisanje satiričnih priča, koje ste započeli u Ježu, pa nastavili u Politici i Večernjim novostima?

Ova knjiga je praktično pisana četrdeset godina, od trenutka kada sam objavio prvu priču u Ježu, čiji sam i danas saradnik. U knjizi se nalazi priča Kako je nestao moj otac, objavljena pre 37 godina, a čitaocu se čini kao da je danas pisana. To je odlika satire: priča koja funkcioniše u svim vremenima i svim društvenim sistemima. Da nije bilo ove knjige, moje priče bi ostale raštrkane u požutelim novinama, pa se zaista može reći da su Rupe u glavi kruna mog satiričnog opusa, ali i pritom i opomena da sve što sam do sada napisao nema svrhu ako se taj niz priča ne nastavi. Drugo izdanje samo dve nedelje po objavljivanju knjige povećava tu obavezu.

Koliko je hrabrosti potrebno da ovim pričama zadate udarac „pravo u lice životu“?

Uzalud je hrabrost ako ne postoji talenat za tu vrstu literature. Ja sam više hrabrosti pokazao u tekstovima u časopisu Duga, gde sam morao da pišem o sasvim konkretnim stvarima i ličnostima, ali sam i te tekstove ukrašavao humorom i satirom. Hrabrost u pisanju je isključivo pitanje morala: ili ćeš se pošteno baviti pisanjem ili ćeš biti udvorica koja se hvali količinom objavljenih tekstova. Tekst bez odjeka kod čitalaca bolje da nije pisan. Isto važi i za satirične priče.

Kakve su nam to „rupe u glavi“ i kako da ih zakrpimo?

Kad se rodimo, svi smo tabula rasa, glava puna rupa koje treba popuniti znanjem i životnim iskustvom. I jedno i drugo je ugrađeno u dobru satiričnu priču. Ali dođu neka vremena kada se ljudi dovijaju kako da napišu istinu, pa kada se istina i pojavi, svi misle da je reč o satiričnoj priči koja se događa tamo nekome, daleko od nas. Mnoge teme o kojima se danas piše i diskutuje u Skupštini, na primer, kada bi ogoljene, samo sa istinitim činjenicama, bile objavljene, stranac bi pomislio da čita neku satiričnu priču obojenu ironijom. Slično je bilo i osamdesetih godina posle Titove smrti. Ja sam tada pisao tekstove o Titu iznoseći samo istinu: Titove mandarine, planetoid koji je dobio ime Tito, Tito i pčele... Kad se sve to poređa, sa malim ukrasima, dobija se slika jednog vremena, koja je samo na prvi pogled smešna. Isti je slučaj i sa satiričnom pričom.

U pogovoru Aleksandra Čotrića na kraju knjige piše da imate sposobnost da pronađete detalje u kojima se krije đavo. Gde ste sve te detalje pronalazili i kako ste ih oblikovali u priče?

Te detalje svi vide, doživljavaju ili preživljavaju, a neko ima talenta i hrabrosti da ih uobliči u priču, a pritom većina nastavi da živi sa njima najčešće ubeđujući sebe kako je to sasvim normalno. Otkad se knjiga pojavila, imao sam nekoliko književnih večeri u unutrašnjosti. Pričam malo o knjizi, kako je nastala, pa onda pročitam neku od priča.

Satiru sam uvek vezivao pre svega za politiku, pa sam i birao da pročitam takve priče. Završim priču, a svi ćute i uglavnom gledaju u patos kao da se plaše da će ih neko uhapsiti, jer prisustvuju antidržavnom skupu. Onda sam odlučio da čitam priče vezane za seks i porodicu. I ljudi se smeju. Kupe knjigu, a kada dođu u svoju kuću, čitaju i priče koje se odnose na politiku.

Zbirka je podeljena na segmente „Politika“, „Biznis“, „Muškarci“... Na kom segmentu je bilo najizazovnije raditi i zašto?

Priče o politici i biznisu su čista satira i mogu da izazovu samo gorak osmeh. Zato su te priče pravi izazov, jer teraju pisca na lični stav, a da čitalac pritom misli da pisac iznosi opšteprihvaćeno mišljenje koje, doduše, boli, a pritom opominje. Odeljak posvećen muškarcima pored satirične crte sadrži dosta humora, jer je to prilika da se našalim na sopstveni račun. Tu se naslanja i odeljak posvećen seksu u kome ima i urnebesno smešnih priča. Ipak, najviše volim porodične priče u kojima se nalaze isključivo moja porodična iskustva. U tim pričama glavni junak je moja supruga Slađana, u tekstovima zvana Beogradžanka. Efraim Kišon ima Najbolju suprugu na svetu, a ja Beogradžanku, što je u stvari isto, da ne kažem pleonazam.

Da li je satira, koja nam je ukorenjena u DNK, jedan od lekova za svakodnevicu?

Ni svi lekovi nisu isti. Za istu bolest imate gorke i sladunjave lekove.Satira je gorak lek, što narod kaže „ljutu travu na ljutu ranu“. U DNK nam je više ukorenjen humor, koji ne boli. Mi se podsmevamo svemu i svačemu, a u poslednje vreme se najviše podsmevamo sami sebi, što postaje opasan manir koji se kod mnogih izrodio u autošovinizam. Ježim se kad čujem da smo sami sebi najgori neprijatelj i da nam nije potreban neprijatelj sa strane. Takve misli može da izleči satira kao samospoznaja o tome ko smo, šta smo, odakle smo i zašto smo ovakvi kakvi smo.

Kakvo značenje za Vas ima nagrada „Radoje Domanović“ koju ste dobili za ovu zbirku?

To ne treba objašnjavati. Dovoljno je reći: „Ja sam dobio nagradu ’Radoje Domanović’ za najbolju knjigu satire u 2020. godini“. Amin.

Šta bi nam Radoje Domanović rekao kad bi pročitao Vaše satire?

Mislim da bi mu bilo jasno u kakvom okruženju sam rođen i zašto pišem satirične priče, između ostalog. A to je dovoljno.

Vaš roman Oko otoka doživeo je sedmo izdanje. Uvek ističete da je to knjiga na koju ste najponosniji. Zašto Vam je taj roman najdraži?

Oko otoka je priča o životu porodice golootočkog sužnja i zahvata period od deset godina. To je dobrim delom priča o mojoj porodici, mom ocu koji je bio na Golom otoku, mojoj sestri, mojoj majci i meni. Inače, majke su najveći heroji vremena koje su pojeli skakavci, jer su uprkos svakodnevnoj torturi uspele da održe porodicu na okupu. Roman mi je poslužio da pokažem rađanje i umiranje jedne države, koja je imala sve preduslove da bude srećna i jaka. Zašto nije uspela? Deo odgovora se može naći u mojoj knjizi.

Hrabrost u pisanju je isključivo pitanje morala: ili ćeš se pošteno baviti pisanjem ili ćeš biti udvorica koja se hvali količinom objavljenih tekstova

Roman Oko otoka će biti pretočen i u seriju. Šta to za pisca znači?

Znači pre svega potvrdu da je roman dobar i da je inspirativan i za TV i filmsku produkciju. Nagrađena slikom, moja priča će dobiti novu dimenziju i mogućnost da dopre do više ljudi. Tiraži knjiga se ne mogu meriti sa brojem TV gledalaca.

Navikli ste čitaoce da početkom leta stigne i knjiga sa novim avanturama pronicljivog i upornog novinara Novaka Ivanovića. Pišete li novi istorijski triler?

Moj glavni junak probleme današnjice rešava tako što prethodno reši neku tajnu iz prošlosti. Poruka je jasna: bez poznavanja i istine o prošlosti nema jasnog puta u budućnost. Ovo je, naravno, ogoljen odgovor, jer svi moji romani obiluju mnogim detaljima, često nepoznatim široj javnosti, a pritom imaju zanimljivu triler priču. Pišem novu knjigu i uživam u pisanju.

Vaše knjige su bestseleri. Šta znači danas biti bestseler pisac?