INTERVJU
Satira kao samospoznaja o tome ko smo i šta smo Kako zakrpiti Rupe u glavi, saznajemo od pisca i novinara Vanje Bulića, koji je za ovu zbirku dobio prestižnu nagradu „Radoje Domanović“ Razgovarala: Maja Šarić Foto: Matija Krstić
B
iografija Vanje Bulića pisca, baš kao i biografija Vanje Bulića novinara, scenariste i koscenariste, impresivna je. Kada bismo počeli da nabrajamo sva dela potpisana njegovim imenom, ne bi nam ostalo mnogo prostora za priču povodom zbirke satira Rupe u glavi, ovenčane prestižnom nagradom „Radoje Domanović“ za najbolju knjigu satire u 2020. godini. Sa Vanjom smo razgovarali i o hrabrosti, detaljima u kojima se krije đavo, lekovima za svakodnevicu...
Smatrate li zbirku Rupe u glavi krunom onog dela karijere koji se odnosi na pisanje satiričnih priča, koje ste započeli u Ježu, pa nastavili u Politici i Večernjim novostima? Ova knjiga je praktično pisana četrdeset godina, od trenutka kada sam objavio prvu priču u Ježu, čiji sam i danas saradnik. U knjizi se nalazi priča Kako je nestao moj otac, objavljena pre 37 godina, a čitaocu se čini kao da je danas pisana. To je odlika satire: priča koja funkcioniše u svim vremenima i svim društvenim sistemima. Da nije bilo ove knjige, moje priče bi ostale raštrkane u požutelim novinama, pa se zaista može 6
reći da su Rupe u glavi kruna mog satiričnog opusa, ali i pritom i opomena da sve što sam do sada napisao nema svrhu ako se taj niz priča ne nastavi. Drugo izdanje samo dve nedelje po objavljivanju knjige povećava tu obavezu. Koliko je hrabrosti potrebno da ovim pričama zadate udarac „pravo u lice životu“? Uzalud je hrabrost ako ne postoji talenat za tu vrstu literature. Ja sam više hrabrosti pokazao u tekstovima u časopisu Duga, gde sam morao da pišem o sasvim konkretnim stvarima i ličnostima, ali sam i te tekstove ukrašavao humorom i satirom. Hrabrost u pisanju je isključivo pitanje morala: ili ćeš se pošteno baviti pisanjem ili ćeš biti udvorica koja se hvali količinom objavljenih tekstova. Tekst bez odjeka kod čitalaca bolje da nije pisan. Isto važi i za satirične priče. Kakve su nam to „rupe u glavi“ i kako da ih zakrpimo? Kad se rodimo, svi smo tabula rasa, glava puna rupa koje treba popuniti znanjem i životnim iskustvom. I jedno i drugo je ugrađeno u dobru satiričnu priču. Ali dođu neka vremena kada se ljudi dovijaju kako da napišu istinu, pa kada se istina i pojavi, svi
misle da je reč o satiričnoj priči koja se događa tamo nekome, daleko od nas. Mnoge teme o kojima se danas piše i diskutuje u Skupštini, na primer, kada bi ogoljene, samo sa istinitim činjenicama, bile objavljene, stranac bi pomislio da čita neku satiričnu priču obojenu ironijom. Slično je bilo i osamdesetih godina posle Titove smrti. Ja sam tada pisao tekstove o Titu iznoseći samo istinu: Titove mandarine, planetoid koji je dobio ime Tito, Tito i pčele... Kad se sve to poređa, sa malim ukrasima, dobija se slika jednog vremena, koja je samo na prvi pogled smešna. Isti je slučaj i sa satiričnom pričom. U pogovoru Aleksandra Čotrića na kraju knjige piše da imate sposobnost da pronađete detalje u kojima se krije đavo. Gde ste sve te detalje pronalazili i kako ste ih oblikovali u priče? Te detalje svi vide, doživljavaju ili preživljavaju, a neko ima talenta i hrabrosti da ih uobliči u priču, a pritom većina nastavi da živi sa njima najčešće ubeđujući sebe kako je to sasvim normalno. Otkad se knjiga pojavila, imao sam nekoliko književnih večeri u unutrašnjosti. Pričam malo o knjizi, kako je nastala, pa onda pročitam neku od priča.
