Časopis Bukmarker - broj 9 by Laguna

Uiivajte

u privilegijama! KNJIGA

Del'c)~;!O.QICA. 8J;;S'rS8LBJtA

TREJ'S''j

SEVALIJE

Plodovi na vetru tel s e oItr . gdc 4, OJUtr kad vi/(" 1I~"'qI a p()begtld od pr(11lcJli!

J('olfU

SPISAK OSTALIH NASLOVA NA AKCIJI: • tao mi je. cekaju me... • Tajne koje smo cuvale • Medicina buducnosti • Zvona starog Tokija • Karta soli i zvezda • Bog: ljudska istorija • Pre vremena cuda • Kaze on. kaze Dna • Sam svoj iscelitelj • Kada si otiieo • Svi nasi iivoti • Kairska sultana • Zdravo, svete • Harfa za Eli ·Opekotine • Carica Akcija traje od 5. jula do 4. avgusta 2021. Popust se ne rnoze kombinovati sa drugim akcijama i popusti mao

Laguna

~ UniCredit Bank

SADRŽAJ

| | | |

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Dejana Stojiljkovića

■ INTERVJU: Vanja Bulić

■ TEMA BROJA: Trileri

POKLON PRIMERAK JUL 2021. IZDANJE 1 | BR. 9 IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Smrt u ružičastom

Direktor marketinga / Ana Spasojević

■ INTERVJU: Manuel Vilas

REDAKCIJA

■ INTERVJU: Betani Hjuz

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: I živ i mrtav

■ TRI RAJKE: Vrt zagonetki

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Latinski glosar

■ TAJNE PISACA: Žaklina Kiš

■ NOVO U LAGUNI

■ INTERVJU: Adelin Dijedone

■ ODLOMAK: Žena bližnjega tvoga Tonija Parsonsa

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Svaki dan u godini 1

■ IZ PRVE RUKE: O komunikaciji

■ TEMA: Knjige za milenijalce

■ #BUKMARKER: Čovek koji je voleo pse

Naslovna strana / iStock

■ HIT KNJIGE: Miriše na more

Štampa / Rotografika, Subotica

■ VESTI I DELFI GIFT

■ AKTUELNO: Pobednici konkursa „Kad život iznenadi“

■ DELFI KUTAK: Luna – Mlad mesec

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

Dragi čitaoci,

Julsko izdanje Bukmarkera miriše na more i na dobre knjige. Jer zna se – bez jedne, dve, tri, pa čak i više knjiga spisak za putovanje nikako ne može da bude potpun, pa vam u rubrici Hit knjige predlažemo naslove koji mogu da budu savršeni saputnici na putovanju. Među štivom koje se, uz ljubavne romane, najviše bira za letnje odmore, nalaze se i trileri, kojima smo posvetili Temu broja. Izdvojili smo i priču o knjigama za milenijalce, opuštajuće, lagane i relevantne za sadašnji trenutak, pisane prijemčivim jezikom koji koristimo svakodnevno. Odlični razgovori sa stranim piscima i domaćim autorima okosnica su našeg magazina, pa vam i u ovom broju donosimo sjajne priče. Sa Betani Hjuz smo kroz prostor i vreme pratili tragove Venere i Afrodite, kako i nosi naziv njene knjige, i tako saznali šta nam lik boginje ljubavi govori o doživljaju i položaju žena kroz istoriju. Španski pisac Manuel Vilas govorio je o knjizi Ordesa, a Vanja Bulić o zbirci satiričnih priča Rupe u glavi. Kao i do sada, donosimo vam još mnogo lepih priča o knjigama koje volite i koje ćete voleti, kao što su: Žena bližnjega tvoga, Smrt u ružičastom, Vrt zagonetki, I živ i mrtav, Dum-dum, Čovek koji je voleo pse i mnoge druge. Uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković Lektura i korektura / Saša Bošković Telefoni redakcije: 011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Moja sestra serijski ubica, Ojinkan Brejtvejt

U FOKUSU

Dejan Stojiljković, jedan od najčitanijih srpskih savremenih pisaca, u svojim romanima i zbirkama priča dotiče se istorije, mitologije i pop kulture. Svakim novim delom dokazuje izuzetan talenat i majstorstvo u pisanju.

Od 19. do 25. jula pružamo vam odličnu priliku da obogatite svoju biblioteku njegovim knjigama: Dukat za Lađara, Konstantinovo raskršće, Olujni bedem, Duge noći i crne zastave, Neonski bluz, Kišni psi, Leva strana druma i mnogim drugim. Tokom Nedelje knjiga Dejana Stojiljkovića odobravamo količinski popust od 20% za kupovinu tri ili više njegovih naslova.

PITALI SMO AUTORA: Šta smatrate svojim glavnim književnim zadatkom i koja nit povezuje Vaša dela? Moram da priznam da nikad nisam verovao ni u kakve književne misije i zadatke, već samo u određenu odgovornost pisca prema svom talentu, svom izdavaču i svojim čitaocima. Čuo sam mnogo puta priče o tzv. „književnoj misiji“, ali mislim da je to relikt nekih starih, romantičnih vremena kad se na pisce gledalo kao na šamane i čarobnjake i kad se stvaralački proces previše mistifikovao. Ipak je ovo 21. vek i mnogo toga je drugačije. Pisci su zanatlije kao i svi drugi, talenat nije dovoljan, mora mnogo da se radi, a i ponuda je velika i šarolika, tako da čitaoci mogu da biraju, što je dobro. Možda je nit koja povezuje moja dela upravo taj nedostatak ambicioznosti, u smislu da kad sednem da pišem nemam nameru da odgovaram na večna pitanja i tražim ključeve univerzuma, već da pre svega – ispričam priču. Ako se neki od tih odgovora nametne spontano u toku pripovedanja, u redu, ako se to ne desi, opet u redu. Posao pisca je da vas odvede od tačke A do tačke B, a na vama je da procenite koliko vam je to putovanje prijalo i da li ste na njemu nešto naučili. ■ 4

INTERVJU

Satira kao samospoznaja o tome ko smo i šta smo Kako zakrpiti Rupe u glavi, saznajemo od pisca i novinara Vanje Bulića, koji je za ovu zbirku dobio prestižnu nagradu „Radoje Domanović“ Razgovarala: Maja Šarić Foto: Matija Krstić

iografija Vanje Bulića pisca, baš kao i biografija Vanje Bulića novinara, scenariste i koscenariste, impresivna je. Kada bismo počeli da nabrajamo sva dela potpisana njegovim imenom, ne bi nam ostalo mnogo prostora za priču povodom zbirke satira Rupe u glavi, ovenčane prestižnom nagradom „Radoje Domanović“ za najbolju knjigu satire u 2020. godini. Sa Vanjom smo razgovarali i o hrabrosti, detaljima u kojima se krije đavo, lekovima za svakodnevicu...

Smatrate li zbirku Rupe u glavi krunom onog dela karijere koji se odnosi na pisanje satiričnih priča, koje ste započeli u Ježu, pa nastavili u Politici i Večernjim novostima? Ova knjiga je praktično pisana četrdeset godina, od trenutka kada sam objavio prvu priču u Ježu, čiji sam i danas saradnik. U knjizi se nalazi priča Kako je nestao moj otac, objavljena pre 37 godina, a čitaocu se čini kao da je danas pisana. To je odlika satire: priča koja funkcioniše u svim vremenima i svim društvenim sistemima. Da nije bilo ove knjige, moje priče bi ostale raštrkane u požutelim novinama, pa se zaista može 6

reći da su Rupe u glavi kruna mog satiričnog opusa, ali i pritom i opomena da sve što sam do sada napisao nema svrhu ako se taj niz priča ne nastavi. Drugo izdanje samo dve nedelje po objavljivanju knjige povećava tu obavezu. Koliko je hrabrosti potrebno da ovim pričama zadate udarac „pravo u lice životu“? Uzalud je hrabrost ako ne postoji talenat za tu vrstu literature. Ja sam više hrabrosti pokazao u tekstovima u časopisu Duga, gde sam morao da pišem o sasvim konkretnim stvarima i ličnostima, ali sam i te tekstove ukrašavao humorom i satirom. Hrabrost u pisanju je isključivo pitanje morala: ili ćeš se pošteno baviti pisanjem ili ćeš biti udvorica koja se hvali količinom objavljenih tekstova. Tekst bez odjeka kod čitalaca bolje da nije pisan. Isto važi i za satirične priče. Kakve su nam to „rupe u glavi“ i kako da ih zakrpimo? Kad se rodimo, svi smo tabula rasa, glava puna rupa koje treba popuniti znanjem i životnim iskustvom. I jedno i drugo je ugrađeno u dobru satiričnu priču. Ali dođu neka vremena kada se ljudi dovijaju kako da napišu istinu, pa kada se istina i pojavi, svi

misle da je reč o satiričnoj priči koja se događa tamo nekome, daleko od nas. Mnoge teme o kojima se danas piše i diskutuje u Skupštini, na primer, kada bi ogoljene, samo sa istinitim činjenicama, bile objavljene, stranac bi pomislio da čita neku satiričnu priču obojenu ironijom. Slično je bilo i osamdesetih godina posle Titove smrti. Ja sam tada pisao tekstove o Titu iznoseći samo istinu: Titove mandarine, planetoid koji je dobio ime Tito, Tito i pčele... Kad se sve to poređa, sa malim ukrasima, dobija se slika jednog vremena, koja je samo na prvi pogled smešna. Isti je slučaj i sa satiričnom pričom. U pogovoru Aleksandra Čotrića na kraju knjige piše da imate sposobnost da pronađete detalje u kojima se krije đavo. Gde ste sve te detalje pronalazili i kako ste ih oblikovali u priče? Te detalje svi vide, doživljavaju ili preživljavaju, a neko ima talenta i hrabrosti da ih uobliči u priču, a pritom većina nastavi da živi sa njima najčešće ubeđujući sebe kako je to sasvim normalno. Otkad se knjiga pojavila, imao sam nekoliko književnih večeri u unutrašnjosti. Pričam malo o knjizi, kako je nastala, pa onda pročitam neku od priča.

a u poslednje vreme se najviše podsmevamo sami sebi, što postaje opasan manir koji se kod mnogih izrodio u autošovinizam. Ježim se kad čujem da smo sami sebi najgori neprijatelj i da nam nije potreban neprijatelj sa strane. Takve misli može da izleči satira kao samospoznaja o tome ko smo, šta smo, odakle smo i zašto smo ovakvi kakvi smo.

Zbirka je podeljena na segmente „Politika“, „Biznis“, „Muškarci“... Na kom segmentu je bilo najizazovnije raditi i zašto?

Kakvo značenje za Vas ima nagrada „Radoje Domanović“ koju ste dobili za ovu zbirku?

Priče o politici i biznisu su čista satira i mogu da izazovu samo gorak osmeh. Zato su te priče pravi izazov, jer teraju pisca na lični stav, a da čitalac pritom misli da pisac iznosi opšteprihvaćeno mišljenje koje, doduše, boli, a pritom opominje. Odeljak posvećen muškarcima pored satirične crte sadrži dosta humora, jer je to prilika da se našalim na sopstveni račun. Tu se naslanja i odeljak posvećen seksu u kome ima i urnebesno smešnih priča. Ipak, najviše volim porodične priče u kojima se nalaze isključivo moja porodična iskustva. U tim pričama glavni junak je moja supruga Slađana, u tekstovima zvana Beogradžanka. Efraim Kišon ima Najbolju suprugu na svetu, a ja Beogradžanku, što je u stvari isto, da ne kažem pleonazam. Da li je satira, koja nam je ukorenjena u DNK, jedan od lekova za svakodnevicu? Ni svi lekovi nisu isti. Za istu bolest imate gorke i sladunjave lekove.Satira je gorak lek, što narod kaže „ljutu travu na ljutu ranu“. U DNK nam je više ukorenjen humor, koji ne boli. Mi se podsmevamo svemu i svačemu,

To ne treba objašnjavati. Dovoljno je reći: „Ja sam dobio nagradu ’Radoje Domanović’ za najbolju knjigu satire u 2020. godini“. Amin. Šta bi nam Radoje Domanović rekao kad bi pročitao Vaše satire? Mislim da bi mu bilo jasno u kakvom okruženju sam rođen i zašto pišem satirične priče, između ostalog. A to je dovoljno. Vaš roman Oko otoka doživeo je sedmo izdanje. Uvek ističete da je to knjiga na koju ste najponosniji. Zašto Vam je taj roman najdraži? Oko otoka je priča o životu porodice golootočkog sužnja i zahvata period od deset godina. To je dobrim delom priča o mojoj porodici, mom ocu koji je bio na Golom otoku, mojoj sestri, mojoj majci i meni. Inače, majke su najveći heroji vremena koje su pojeli skakavci, jer su uprkos svakodnevnoj torturi uspele da održe porodicu na okupu. Roman mi je poslužio da pokažem rađanje i umiranje jedne države, koja je imala sve preduslove da bude srećna i jaka. Zašto nije uspela? Deo odgovora se može naći u mojoj knjizi.

Hrabrost u pisanju je isključivo pitanje morala: ili ćeš se pošteno baviti pisanjem ili ćeš biti udvorica koja se hvali količinom objavljenih tekstova

INTERVJU

Satiru sam uvek vezivao pre svega za politiku, pa sam i birao da pročitam takve priče. Završim priču, a svi ćute i uglavnom gledaju u patos kao da se plaše da će ih neko uhapsiti, jer prisustvuju antidržavnom skupu. Onda sam odlučio da čitam priče vezane za seks i porodicu. I ljudi se smeju. Kupe knjigu, a kada dođu u svoju kuću, čitaju i priče koje se odnose na politiku.

Roman Oko otoka će biti pretočen i u seriju. Šta to za pisca znači? Znači pre svega potvrdu da je roman dobar i da je inspirativan i za TV i filmsku produkciju. Nagrađena slikom, moja priča će dobiti novu dimenziju i mogućnost da dopre do više ljudi. Tiraži knjiga se ne mogu meriti sa brojem TV gledalaca. Navikli ste čitaoce da početkom leta stigne i knjiga sa novim avanturama pronicljivog i upornog novinara Novaka Ivanovića. Pišete li novi istorijski triler? Moj glavni junak probleme današnjice rešava tako što prethodno reši neku tajnu iz prošlosti. Poruka je jasna: bez poznavanja i istine o prošlosti nema jasnog puta u budućnost. Ovo je, naravno, ogoljen odgovor, jer svi moji romani obiluju mnogim detaljima, često nepoznatim široj javnosti, a pritom imaju zanimljivu triler priču. Pišem novu knjigu i uživam u pisanju. Vaše knjige su bestseleri. Šta znači danas biti bestseler pisac? Biti bestseler pisac znači – pored ostalog – biti voljen pisac. Zar je potreban širi odgovor? ■ 77

TEMA BROJA

Trileri naši nasušni O bogatom nasleđu i uzbudljivoj sadašnjosti kriminalističkog žanra piše autor knjige Smrt u ružičastom, pisac i filmski kritičar Đorđe Bajić

ugo toplo leto je stiglo, a sa njim i planiranje godišnjeg odmora (ili, barem, maštanje na tu temu). Većina nas priželjkuje da se razbaškari na nekoj plaži ili drugom skrovitom mestu, što dalje od gradske vreve, opusti i uživa, uživa, uživa. A kada se pripremate za neku takvu letnju šemu, knjige su nezaobilazna stavka na listi neophodnog za istinski valjan odmor (barem je to slučaj, siguran sam, kada su u pitanju čitaoci Lagune i Bukmarkera).

Što se mene tiče, zna se: sa sobom ću, gde god me leto bude odvelo, poneti nekoliko kriminalističkih romana. Zašto biram baš ovaj žanr? Prvo: omiljeni mi je. Drugo, a podjednako važno: u pitanju je porodična tradicija. Kada su me kao klinca vodili na letovanje, moji roditelji bi u kofer uvek spakovali po nekoliko romana Agate Kristi. Tu, pored mora, uz gospođicu Marpl, Poaroa, Tomija i Mrvicu, zavoleo sam krimi misterije i razvio čitalačke navike. Ta ljubav prema kriminalističkom žanru i dalje traje, zapravo je čak i jača nego ranije. Uvek sam željan uzbudljivog krimi romana, a kada ih ne pišem – u slast ih čitam. Izuzetno mi je drago što sam novi triler Smrt u ružičastom objavio baš za Lagunu, između ostalog i zato što se u ponudi ove izdavačke kuće nalaze i dela većine mojih omiljenih krimi pisaca, kako onih koji su iz života prešli u večnost, sada već klasičnih, tako i onih savremenih, aktuelnih, koji i dalje vredno pišu i objavljuju. 8

Zato ću ovaj tekst iskoristiti da vam pred sezonu odmora skrenem pažnju (ili da vas podsetim) na neke autore koje volim i cenim, a čija se dela, što mi izuzetno laska, sada nalaze na istoj Laguninoj polici (ili tu negde u blizini) sa mojim „ružičastim“ trilerom.

KRALJICA ŽANRA Za početak: Kraljica. Bez nje se ne može i ne sme. Agata Kristi je bila veoma vredna i napisala je 66 kriminalističkih romana (i 14 zbirki), a Laguna je objavila dobar deo njenog opusa. Pored klasičnih romana kao što su Smrt na Nilu, Ubistvo u Orijent ekspresu i I ne osta nijedan, ima tu još mnogo toga vrednog i zanimljivog. Preporučujem vam i komplet Odabrani slučajevi Herkula Poaroa, u kome se nalazi šest romana, a među njima Zlo pod suncem, Gospođa Makginti je mrtva (moj favorit!) i Treća devojka (ovaj poslednji je ujedno i prvi roman Kristijeve koje sam pročitao, tako da mi je posebno drag). Naravno, tu je i Autobiografija Agate Kristi, izuzetno zanimljivo svedočanstvo o jednom vremenu i jednoj ženi koja je promenila lice žanra. Laguna je objavila i neke od najznačajnijih romana iz pera autora tzv. američke škole „tvrdog“ krimića, muškaraca koji su 20-ih i 30-ih godina prošlog veka pripremili teren za film noar i stvorili neke od najznačajnijih, najuticajnijih književnih detektiva i njuškala – tu je, na okupu, udarna trojka: Rejmond Čendler (Veliki san i Zbogom, lepojko), Dešijel Hemet (Malteški soko i Krvava žetva) i Džejms M. Kejn (Poštar uvek zvoni dvaput), pisci čija dela i dan-danas deluju sveže i od kojih toliko toga može da se nauči. Od bardova kriminalističkog žanra svakako treba izdvojiti belgijskog pisca Žorža Simenona (Megre u Pikratu i Megre i Motka), englesku književnicu P. D. Džejms (Pokrijte joj lice i Ubistveni um) i talentovanu Amerikanku koja je udarila temelje psihološkom trileru – nezaboravno britku Patrišu Hajsmit (Talentovani gospodin Ripli). Naravno, u Laguninoj ponudi su i savremeni krimi pisci, i to neka od udarnih imena svetskih bestseler lista. Svako ko prati žanr, verujem, ima tu svoje uzdanice i favorite (birajte: Džilijen Flin, Harlan Koben, Patriša Kornvel, Toni Parsons, Džejms Paterson, Tana Frenč...). U tom kontekstu, moj izbor je Ju Nesbe i njegov serijal o Hariju Huleu.

Nesbe je već odavno međunarodni književni fenomen, a Laguna je objavila svih 12 romana u kojima se Hule hvata ukoštac sa serijskim ubicama i drugim prepredenim zločincima. Pored nezaobilaznog Sneška koji je (bar što se mene tiče) i pokrenuo „lavinu“ zanimanja za Nesbea, Oklopno srce i Utvara svakako spadaju u sam vrh savremenog skandinavskog i svetskog kriminalističkog romana, a na raspolaganju su, da ne zaboravimo, i romani koji ne pripadaju serijalu o Huleu, a svakako zavređuju pažnju, uključujući i najnovije Kraljevstvo. Od kriminalističkih romana savremenih pisaca izdvojio bih i neke nepravedno zapostavljene i skrajnute naslove kao što su Tajna istorija Done Tart, Divljaci Dona Vinsloua, Aleks Pjera Lemetra i Alijenista Kejleba Kara, zaista vrhunske romane koji i te kako zavređuju mesto u vašim kolekcijama knjiga. Naravno, tu je i „demonski pas američke književnosti“ – sjajni i mračni Džejms Elroj, jedan od najvažnijih živih američkih pisaca, proslavljen epskim noar romanom Poverljivo iz L. A. (po kome je snimljen i Oskarima nagrađen istoimeni film).

KNJIŽEVNA KRIMI SCENA SRBIJE Laguna već duže od decenije objavljuje i kriminalističke romane srpskih pisaca. U vreme kada sam smišljao zaplet Žute kabanice, svog prvog krimi romana, sada već davne 2010. godine, u knjižarama se pojavio Magični teatar ljubavi i smrti Verice Vinsent Kol – jedan pravi-pravcati srpski krimić – a nedugo nakon toga i Kraj sezone Predraga Jovanovića, što je za mene prestavljalo dragocen podsticaj da nastavim sa radom. Godine 2011. se u prodaji pojavio Tito je umro Mirjane Novaković, roman koji je definitivno dokazao i pokazao da žanr iz pera domaćih pisaca ima potencijal i budućnost. Danas za Lagunu objavljuje čitav niz naših pisaca koji deluju u okvirima žanra i ne stide se toga, tako da je moja knjiga Smrt u ružičastom u veoma dobrom društvu. Tu su i Marko Popović i njegov uzbudljivi kobenovski triler Jedini izlaz, neodoljivi parodijski serijal Mirjane Đurđević

o detektivki Harijeti (Deda-Rankove riblje teorije, Leš u fundusu, Jacuzzi u liftu, Odlazak u Jolki Palki...), istorijski krimi romani Ubistvo u Kapetan Mišinoj i Jedno ubistvo u Patrijaršiji Nenada Novaka Stefanovića, a tu je, da ne zaboravim, i izuzetno zanimljiva dokumentaristička proza koja se bavi pravim kriminalističkim slučajevima (Do viđenja! Živojina Petrovića, Baba Anujka Šimona A. Đarmatija...). Da je bolje, ne bi valjalo, trenutno jedan od najvećih srpskih bestselera beskrajno duhovitog Bojana Ljubenovića, nudi eksplozivnu smešu komičnog i trilerskog, a spisak autora i romana se njime ne iscrpljuje – daleko od toga! – već u ovom tekstu nema dovoljno prostora da bih ih sve pomenuo. Književna krimi scena u Srbiji je sve življa i raznovrsnija (pored Laguninih autora, tu su i pisci koji su svoje romane objavili za druge izdavačke kuće – ali o njima drugom prilikom), što me izuzetno raduje i hrabri. Kriminalistički žanr konačno pušta koren u našoj književnosti, a moje kolege i ja ćemo se pobrinuti, javno obećavam, da se tako i nastavi.

TEMA BROJA

Laguna je objavila i Američki tabloid, a u ponudi su i njegovi memoari Moja mračna mesta, potresno iskrena knjiga u kojoj pisac pokušava da odgonetne misteriozno ubistvo svoje majke Džin koje se dogodilo 1958. godine. Janja Stjepanović, urednica srpskog izdanja Mojih mračnih mesta, pozvala me je da napišem pogovor za ovo nezaboravno delo – što je bila posebna čast. U tekstu „Oproštaj napisan krvlju“ ponudio sam svoje viđenje Elrojeve memoarske proze koja se, važno je istaći, čita kao najuzbudljiviji kriminalistički roman.

I zato... Leto je pred vama – zgrabite misteriju! ■

KNJIŽEVNA KRITIKA

ČISTOKRVNI KRIMI ROMAN Uzburkanim ritmom do neizvesnog kraja pisac Đorđe Bajić vodi nas u svom trileru Smrt u ružičastom. Tajanstvena smrt plavokose lepotice, bivše žene ozloglašenog tajkuna, izaziva veliku medijsku pažnju. Pritisak je sa svih strana da što pre dođe do razrešenja ove misterije, makar to značilo da se pogaze pravda i istina, ali policijski inspektor Nikola Liman na to nikako ne želi da pristane

Piše: Vladimir Vujinović, kritičar i pisac Foto: @just.took.the.right.book

mrt u ružičastom se čita sa lakoćom ne samo zato što je knjiga prepuna uzbudljivih obrta nego pre svega zato što je to kvalitetno napisano štivo. Ne postoji nijedna stilska neravnina, rečenice su poput reke. Uljuljkaju nas u radnju, nose nas najpre mirno, a onda sve uzburkanijim ritmom do neizvesnog kraja. To je pravi čistokrvni kriminalistički roman, a ne kao kod mnogobrojnih domaćih glavnotokovaca triler žanra, koji kao da su se stideli, pa su krimi elemente u svoje romane ubacivali na kašičicu. Smrt u ružičastom ima sve ono što treba da ima dobar krimić. A to pre svega znači dobar zaplet i neizvesnu završnicu. Ubistvo u vili na Dedinju, sa kojim otpočinje priča, a u kojem je naizgled sve jasno jer imamo pouzdane svedoke i glavnog osumnjičenog u bekstvu – samo je početna varka koju će Bajić, kako radnja bude odmicala, a u maniru najnapetijih trilera, pretvoriti u nešto sasvim drugo, u nešto neočekivano. Mnoge nove misterije će se izroditi iz tog početnog zločina. Mnoge nove nedoumice će isplivati. A sve će se baš najviše zakuvati na kraju. Glavni junak inspektor Nikola Liman jeste pomalo klišetiran, budući da vodi

ljutu borbu sa duboko ukorenjenim alkoholizmom, a i disfunkcionalni brak mu je pred raspadom. Ali, veštom autorskom intervencijom, Bajić je u ovog pandura ipak uspeo da ugradi i mnogo toga osobenog. Inspektor Liman je u dovoljnoj meri svoj i autentičan, kao što, uostalom, i čitav roman nosi jak lokalni pečat. To je autohtoni domaći triler koji se dešava na ulicama Beograda, sa domaćim likovima koji se prezivaju na -ić. I sve funkcioniše jednako dobro kao u stranim trilerima.

Platinaste lepotice koje žive lažne rijaliti živote...Iako plod čiste fikcije, sa zanimljivim zapletom koji prvenstveno ima ulogu da nas kao čitaoce zabavi, Smrt u ružičastom ipak donosi neke univerzalne poruke koje se tiču i one stvarne društvene dekadentnosti koja čini našu realnost. Poput skandinavskih krimića, i ova knjiga ukazuje na mnoge društvene i socijalne probleme. Bajićev ružičasti svet ima zastrašujuće sličnosti sa našom nimalo ružičastom stvarnošću. ■

Naročito su me oduševili sporedni likovi. Čitava plejada neverovatno dobro portretisanih sporednih likova koji priči i zapletu daju najveći zamajac. Bajić ne pribegava onim trikovima kojima pribegavaju mnogi strani krimi autori, a koji se ogledaju u preteranom pribegavanju nasilju, krvi i šokantnim scenama. On svoju napetost gradi na realističan način, kroz kompleksne odnose između mnogobrojnih likova. Surovi kriminalci i ulične bitange koje su društvene okolnosti preobrazile u ugledne biznismene. Korumpirani i bolesno ambiciozni političari koji na ljude ispod sebe gledaju kao na šahovske figure. Prljavi policajci čiji sujeta i odavno poljuljani moralni kompas više sabotiraju kriminalističke istrage od bilo kojih kriminalaca.

Iako plod čiste fikcije, sa zanimljivim zapletom koji prvenstveno ima ulogu da nas kao čitaoce zabavi, Smrt u ružičastom donosi i univerzalne poruke koje se tiču i one stvarne društvene dekadentnosti koja čini našu realnost

„Ja to vidim kao čin lepote i potvrde života. Napisao sam Ordesu, jer sam shvatio da iskonski volim svoje roditelje. To je bio čin ljubavi“, rekao nam je Vilas. Da li je ova knjiga zapravo neka vrsta Vaše ispovedaonice, skidanje tereta sa srca i duše? I da li ste joj dali formu romana, a ne autobiografije, zato što ste time želeli sebe ili svoje bližnje od nečega da zaštitite? Ovo je knjiga istine. Želeo sam da spoznam istinu svog života. Da bi znao ko si bio, potrebno je da se pogledaš u ogledalo. Ordesa je ogledalo. Roman je, a ne autobiografija, zato što ima izmišljenih momenata i subjektivnosti. Ne, nisam želeo da se zaštitim od bilo čega, iako je možda trebalo, danas se dvoumim. Dao sam knjizi formu romana, jer je priča koju sam želeo da ispričam zahtevala taj književni žanr.

Ordesa, autobiografski roman nagrađivanog španskog književnika Manuela Vilasa, intimna hronika Španije iz poslednjih decenija, ali i priča o svemu što nas podseća da smo ranjiva bića, predstavlja piščevo ogledalo istine, čin lepote i potvrde života Razgovarala: Maja Šarić

metničko delo koje uspavljuje bol – ovim rečima kritičari nazivaju Ordesu, autobiografski roman Manuela Vilasa. Španski romanopisac i pesnik napisao je ovu priču o ljubavi, gubitku i uspomenama nakon smrti roditelja. Složeni odnos roditelja i dece, koji na kraju nije ništa drugo do čin ljubavi, suština je ove knjige ovenčane brojnim nagradama. Potvrdu za to dobićete kad sklopite njene korice. Ukoliko još imate priliku za to, poželećete da istog trenutka zagrlite svoje roditelje ili da ih pozovete da čujete kako su, da im kažete da ih volite.

U knjizi se iznova suočavate sa nekim izuzetno bolnim situacijama iz detinjstva i odraslog života. Kako ste se osećali dok ste pisali, da li ste u bilo kom trenutku poželeli da niste krenuli na put koji ste nazvali Ordesa? Da, ponekad se kajem što sam napisao knjigu koja je toliko autobiografska, ali sad je kasno. Verujem da je s moje strane bilo mnogo nesvesnosti, ali vredelo je jer su čitaoci zaljubljeni u ovu knjigu i posmatraju ovu priču kao svoju sopstvenu. Pišete da je žuta bol, žuta je kravata na prijemu kod kralja i kraljice, žuta je kabanica na časovima skijanja, čak je i sećanje žuto. Zašto Vam je žuta boja toliko važna? To je boja Van Goga, slikara koji odlično prikazuje misteriozna stanja ljudske duše. Žuta je boja nostalgije, pamćenja, a ponekad i boja koja simbolizuje svetlost. Žuta je tajanstvena koliko i život. Muzika zauzima važno mesto u Vašem životu, pa ste članovima svoje porodice imena davali po imenima slavnih kompozitora. Šta Vam muzika pruža, na koji način se prožima sa Vašim pisanjem? Ne znam da živim bez muzike. Ona mi pomaže da živim. Niče je govorio da bi život bez muzike bio greška. Likovi u Ordesi se zovu Bah, Vagner, Vivaldi, Brams, jer nisam mogao da koristim prava imena, ali nisam mogao ni da ih izmišljam.

Foto: @just.took.the.right.book

Želeo bih da prikažem misteriju vremena. Misterija vremena i misterija lepote su ista misterija

INTERVJU

TRAŽIM LJUBAV, VETAR I SLOBODU

Srećan što je roman Ordesa dobio svoje čitaoce i u Srbiji, Manuel Vilas u razgovoru za naš časopis prvo objašnjava da li mu je trebalo hrabrosti da se u ovoj knjizi suoči sa svojom prošlošću, a onda i da je podeli sa javnošću.

Jeste li bili spremni za sve što je došlo posle objavljivanja knjige – seciranje Vašeg života, Vaših misli i emocija od nepoznatih ljudi? Ne, nisam bio spreman, ali je bilo veličanstveno kako su je čitaoci učinili svojom. Shvatio sam da Ordesa više nije moja, da pripada čitaocima. Čitaoce navodite na razmišljanje o sopstvenom odnosu sa roditeljima. Poručujete im koliko je važno da sa njima razgovaramo i da im pokazujemo svoju ljubav dok još možemo. Na šta ste još svojom pričom želeli da ukažete i da li Vam je na kraju donela mir? Želeo bih da prikažem misteriju vremena. Ne, nije mi donela mir, ali jeste lepotu. Misterija vremena i misterija lepote su ista misterija. Za čime kao čitalac tragate u književnosti? Tražim ljubav i vetar. Tražim slobodu. ■ 11

INTERVJU

Venera nas uči da bez ljubavi ne postojimo Betani Hjuz, autorka knjige Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje, čudesnog životopisa koji zaranja ispod pasivne slike kakvu o ovoj boginji imamo, u ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker otkriva koliko je bilo uzbudljivo pratiti njen trag kroz prostor i vreme, kada je njen kult bio najjači i šta nam njen lik govori o doživljaju i položaju žena kroz istoriju Razgovarala: Maja Šarić

Foto: @just.took.the.right.book

I mada nam se čini da o Veneri znamo baš sve, zapravo smo upoznati samo sa delićem njene prave priče. Prateći njen trag kroz prostor i vreme, oslanjajući se na antičku umetnost, mitove, arheološka otkrića i filozofska istraživanja, britanska autorka i istoričarka Betani Hjuz napisala je knjigu Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje, kojom nas vodi na svojevrsno putovanje na kome ćemo razotkriti istinu skrivenu iza njenog lika i odgonetnuti zašto ta besmrtna boginja suvereno vlada mnogo većom teritorijom od golotinje, seksa i ljubavnih veza. Iz kog ugla ste želeli da priđete Veneri, a do kakvih ste sve otkrića na kraju došli i koliko se Vaša prvobitna zamisao do kraja promenila?

eno ime je slavno. Vekovima se pojavljuje kao važna figura i inspiracija u raznim sferama umetnosti – posebno u književnosti i slikarstvu. Počela je svoj život u praistoriji, a prisutna je i u popularnoj kulturi. Ona je Venera. Ili Afrodita. U nekim kulturama pojavljuje se u obliku Inane, Ištar i Astarte. Ona je boginja ljubavi i požude.

Želela sam da se dotaknem svega što je u novijoj arheologiji povezano sa Venerom ili Afroditom da bih bila sigurna da je njena priča sveža i nova. Takođe, želela sam da je spasem od vekova svesne i podsvesne mizoginije. Neka otkrića su me baš prijatno iznenadila. Nisam bila svesna koliko je Venera univerzalno važna za gradove. Pretpostavljam da to ima veze sa tim što je boginja međuljudskih odnosa – i ako svi zajedno ži-

vimo u gradovima, onda se moramo slagati. Saznala sam da je u suštini bila preteča rodne fluidnosti – na figuricama iz ranog perioda imala je i grudi i bradu. Koliko je bilo uzbudljivo putovanje sa Venerom? Kuda su Vas sve vodili njeni tragovi? Putovala sam 5.000 godina unazad preko Evrope, Azije i Afrike. To je definitivno bilo moje hodočašće u njenu čast – pela sam se visoko u planine do njenih svetilišta i silazila duboko pod zemlju, u katakombe. Početak nije dobar – ovo je prva rečenica romana o Veneri. Zašto njen početak nije dobar? I kako je takav početak uticao na njen razvoj i način na koji su je doživljavali kroz vekove? Omiljena mitska priča starih Grka o Venerinom rođenju glasi da je rođena iz nasilnog čina, nasilne kastracije boginje Geje nad Uranom, bogom neba. Dok su večno vodili ljubav, Geja je zamolila sina Kronosa da odseče očev polni organ i testise... Ta krvava masa je bačena u more i odatle ustade „grozna i divna“ devojka... Afrodita. Ova priča govori da

Ona dolazi iz mesta gde stvarne žene imaju stvarnu moć, ali s vremenom, pošto su degradirane u građanke drugog reda, ona je više objekat nego subjekat, izgovor za vajanje nagih žena – pod maskom boginja!

Koliko se boginja promenila od antičkog vremena do savremenog doba? Kakav je bio njen uticaj na različite epohe i kulture?

U priči o Veneri i Afroditi nalazimo i priču o mizoginiji. Može li nam ova knjiga, odnosno Venerina priča pomoći da pronađemo uzroke mizoginije?

Sve boginje bi trebalo da budu besmrtne, pa nije iznenađenje što je Venera ili Afrodita evoluirala kroz vreme. Za stare Grke ona je bila boginja prirode i lepote, u bronzano doba bliskoistočne kulture u obliku Inane, Ištar ili Astarte bila je boginja seksa i rata, za helenske Grke postala je pomalo pin-up žena, pa je Rimljanima opet bila kraljica-ratnica, koja je podsticala njihove osvajačke pohode. U renesansi je bila filozofska muza za slikare kao što je Botičeli, humanističke filozofe i mislioce, u 18. i 19. veku postala je izgovor soft-porn slikarima i skulptorima. Ona živi sa nama i danas – koristimo njeno ime kad pričamo o afrodizijacima, ili veneričnoj bolesti, a kada prolazimo pored toaleta sa ženskim astrološkim simbolom, zapravo gledamo u simbol Venere. I, pošto predstavlja moć ljubavi – neprekidno je prisutna. Kada je njen kult bio najmoćniji a kada najslabiji? Imala je ogroman uticaj u klasičnoj Grčkoj i u rimsko doba – njena svetilišta i hramovi mogli su se naći svuda, na svim tačkama poznatog sveta. Ili možda u barokno doba na Kipru, kada su njenu mnogoobožavanu baku obožavali i smatrali je moćnom, silom prirode i plodnosti. Njen kult je bio najslabiji u 17, 18. i 19. veku kada je slikarima bila izgovor da žene, uglavnom seksualne radnice, koriste kao nage modele. Kad neko pomene Venerino odnosno Afroditino ime, obično se stvori slika nežne lepotice. Venerino lice kakvo nam je poznato danas prikriva opasniju i složeniju stranu ljubavi. Zašto je ona takva? Ona je boginja želje – želje svake vrste, seksualne, ali i socijalne, političke, vojne – ona je nagon koji nas ohrabruje da radimo stvari koje ranije nismo (ili ne bismo!), i to je čini opasnom, ali i divnom. Šta nam Venerin lik govori o doživljaju i položaju žena kroz istoriju? Prateći Venerin trag, vidite je kako drži podignuto svoje čuveno ogledalo okrenuto ka svetovima kroz koje putuje.

Veoma je širok odgovor na ovo veoma krupno pitanje. Ali, u širem smislu, u bronzano doba stvorene su sofisticirane, često lepe civilizacije i zajednice, u kojima su žene bile od vitalnog značaja, da fizički izgrade civilizaciju, da je nasele novim građanima, da zajednicu održavaju stabilnom. Ali ljudi postaju pohlepni, žele i resurse susednog grada ili tvrđave, ne samo svoje. Da biste savladali druge i uzeli njihovu teritoriju, potrebna vam je svirepa ratnička kultura i pristup ogromnim vojskama. Žene postaju manje bitne za preživljavanje. Dakle, ženski rod je degradiran (vidimo i paralelno degradiranje Afroditinog, odnosno Venerinog lika), i, ironično, često je okrivljuju za uzrokovanje ratova i bitaka – setimo se priče o Heleni Trojanskoj, ili su optuživane da muškarce odvlače od „muških“ poslova ratovanja i izgradnje carstva. Seks se generalno smatra opasnom stvari – i ženskom krivicom! Tako se rodila tradicija femme fatale žena, zavodnica... – sve vreme koristeći „Afroditine atribute“.

Figure jakih žena Vaša su inspiracija u pisanju, pa i u ovoj knjizi ste predstavili nekoliko moćnih žena koje su imale velikog uticaja na istoriju grada. Kakvu vrednost za Vas imaju te priče, a kakav one uticaj imaju na svet? Kao istoričarki, moj posao je da popunjavam praznine u istoriji. Ima mnogo sjajnih žena koje su nam ostavile sjajne priče, ali koje je istorija često preskakala, ignorisala ili čak potpuno izbrisala. Zadovoljstvo je imati priliku da ponovo pišem o njima. Postoji li već neki novi predmet Vaše pažnje, Vašeg istraživanja? Pišem o 7 svetskih čuda i o tome šta ih je učinilo čudesnim. Tako da su moje misli bile u dobrom stanju uprkos svim izazovima sa kovidom, karantinom, gubicima. I da, biće i u ovoj knjizi uzbudljivih žena i muškaraca. ■

INTERVJU

tamo gde je ljubav, blizu je i nevolja. Ta boginjina dvostruka kreacija – da je istovremeno „grozna i divna“ – dala joj je ogromnu moć, ali je takođe značilo da je kroz vreme smatrana i za onu koja stvara probleme.

Da li je u svakoj ženi utkano Venerino nasleđe? Da li je ženama urođeno da budu i ljubavnice i ratnice, jer kroz ceo život ženski rod je prinuđen da se na ovaj ili onaj način bori? Zanimljivo razmišljanje! Možda! Volela bih da čujem kakvi su vaši čitalački pogledi na ovo! Kakav je na kraju utisak na Vas ostavila ova boginja? Kojim lekcijama Vas je naučila? Afrodita nas uči da nismo ništa bez ljubavi. Da ljubav ne treba da postoji radi sebe same, da su saosećanje i ljudskost, međuljudski odnosi, od suštinskog značaja za opstanak. Ljubav nije samozadovoljstvo, već simbioza. Ona nas uči da želju učinimo svojim saveznikom, da ne dozvolimo da nas ona poništi, slomi. Želja čini da se osećamo divno u svetu u kome živimo. Sa Vašim stvaralaštvom upoznali smo se kroz dvotomnu sagu o gradu koji leži na dva kontinenta i spaja istok i zapad – Istanbul: Priča o tri grada. 13

KNJIŽEVNA KRITIKA

Lep ovaj Aranđelovac Istoričar Nebojša Jovanović za Bukmarker piše o romanu Ivana Zlatkovića I živ i mrtav, zasnovanom na istinitom događaju, čiji su junaci surovi odmetnici, razbojnici i hajduci, a koji daje uverljivu socijalnu i kulturnu sliku društva između dva svetska rata, čije sve slojeve prožimaju nasilje, otimačina i rasulo Foto: @just.took.the.right.book

edan srpski oficir je 1914. godine rekao u Aranđelovcu: „Lep ovaj Aranđelovac. Ima lepog sveta, naročito žena. A ima i kurava.“ U vreme koje Ivan Zlatković opisuje u romanu I živ i mrtav taj oficir, da je preživeo Prvi svetski rat, mogao bi reći: „Lep ovaj Aranđelovac (...) A ima i kurava. A bogami i hajduka!“

Vreme između dva svetska rata donelo je ogromne promene u načinu života srpskog naroda. Grad u srcu Šumadije nije više bio tipična srpska varoš, tradicionalna, jednonacionalna, sigurna i zaštićena u svojoj državi i strogom poretku koji u njoj vlada. Sistem vrednosti se poremetio, jugoslovenstvo i ogromna država razvukli su snage predratno sigurnog poretka male Srbije – pojavili su se hajduci oko varoši i počeli silaziti u nju, narod je postao uznemiren i nesiguran, a snage reda bile su malobrojne i raštrkane širom velike države. Žandarmi koji su ostali u gradu postaju skoro karikaturalni likovi (vodnik Kuzbabić), a hajduci (Jovaš, Koreja) osioni i brutalni. Razvodnjen društveni milje pogoduje pojavi ovih arhaičnih negativnih likova koje je srbijanska istorija 14

davno, sto godina ranije, neutralisala iz sela i varoši i, po rečima kneza Miloša, surovo „uničtožila“, jer država i hajdučija ne mogu postojati zajedno. O tome kako su se posle sto godina pojavili „uničtoženi“ hajduci piše nam Ivan Zlatković u novom romanu I živ i mrtav. Piše jasnim jezikom, slikovitim i snažnim, ubedljivim, a ta ubedljivost zasniva se na jednostavnoj rečenici, vukovskog stila kao vrhuncu (i tvorcu) srpskog proznog stila. Moderno u Zlatkovićevom romanu jeste kompozicija dela, gotovo filmična: roman je podeljen na sekvence, a sekvence na kadrove – svaki kadar je ubedljiva filmska slika, snažna i autentična kao da je ne čitamo već gledamo. To je najveća zanatska (umetnička) majstorija Ivana Zlatkovića u romanu I živ i mrtav. Stoga, nezahvalno je porediti autora sa savremenim srpskim piscima, niti njih s njim. Zlatković je osobena i moćna pojava u našoj književnosti, on je svoj i njegov stil je autentičan i samo njegov. Ovakav roman može da napiše samo veliki umetnik ukorenjen u svoj zavičaj (opisi svakog toposa su u Šuma-

Moderno u romanu jeste kompozicija dela, gotovo filmična: roman je podeljen na sekvence, a sekvence na kadrove – svaki kadar je ubedljiva filmska slika diji, oko Aranđelovca, predstavljeni rukom čoveka koji ih dobro poznaje, kao svoje zavičajne topose). Sve je ovde napisano iz glave intelektualca koji poseduje i prostornu i vremensku kompleksnost, poput najboljeg istoričara, i umetničku toplinu prema kraju u kojem živi, koji je snažno zavoleo i upoznao. Kroz prostor i duboku istorijsku vertikalu Zlatković vlada zavičajem i oseća skoro transcendentalnim znanjima njegove damare koji dopiru iz prošlosti, a koje je opisao u svom najboljem romanu, malom remek-delu srpske književnosti. ■

IMA JEDAN CVETAK, AL’ MU NE ZNAM IME… Piše: Ivana Veselinović

Rik Hanter je lovac na ucene. Inspiraciju za njegov lik autor je našao u članovima Bow Street runnersa, koji su bili grupa plaćenika često angažovana da reši najstrašnije zločine. U to vreme ljudi su bili skloniji da se obrate njima nego samoj policiji, naročito kad se zločin desi pod sumnjivim okolnostima. Klupko osvete se odvija tako da nam je do samog kraja nepoznato šta Rika nagoni da istraje u svojim namerama. Dafne Lovrej, lik baziran na Ejdi Lavlejs, zaintrigiraće Rika. Tajanstvena i neuhvatljiva, motivisaće ga da svoju osvetu izvede do kraja. Ejda Lavlejs je bila ćerka Lorda Bajrona i članica visokog društva, akterka brojnih skandala tog vremena. Strast prema matematici je nasledila od majke, a slobodoumnost od oca. Ona se danas smatra prvom programerkom. U saradnji sa Čarlsom Bebidžom došla je na ideju o računarima, a bila je i stručnjak za kriptografiju. Cvetni aranžmani koji su korišćeni kao medijum za slanje šifrovanih poruka bili su izuzetno popularan vid komunikacije u doba Čarlsa II. Kralj je saznao da se ovako razmenjuju tajne poruke u turskim haremima. Svoje baštovane, porodicu Hartford iz Edinburga, uputio je u ovu veštinu. Porodica Hartford je „tajnu cveća“

KOLUMNA

ik Hanter, glavni junak romana Zagonetni vrt Antonija Garida (Pisareva kći, Čitač leševa), neodoljivo podseća na Toma Hardija iz serije Tabu. Makar je u mojoj glavi bilo tako… U ludačkoj jurnjavi za osvetom na putu mu se nalazi bezbroj živopisnih likova, fatalnih žena i beskrupuloznih moćnika. Smešten u viktorijansku Englesku u jeku priprema za Prvu svetsku izložbu 1851. u Londonu, ovaj istorijski triler prepun je likova stvorenih po ugledu na stvarne ličnosti iz tog perioda, među kojima je i Ejda Lavlejs, ćerka čuvenog Lorda Bajrona.

Smešten u viktorijansku Englesku u jeku priprema za Prvu svetsku izložbu 1851. u Londonu, ovaj istorijski triler prepun je likova stvorenih po ugledu na stvarne ličnosti iz tog perioda, među kojima je i ćerka čuvenog Lorda Bajrona

otvaranje Prve svetske izložbe, u trenutku u kom će Britansko carstvo pokazati svetu svu svoju snagu, besne ubistva. Rik želi da raskrinka moćnu kompaniju Istočna Indija u kojoj je bio zaposlen. Oni žele da ga vide mrtvog jer je bio svedok korupcije na najvišem nivou. Iako vas na London najverovatnije asocira mnogo toga pre nego cveće, kada se nađete u njemu prvi put, jedan od najjačih utisaka je upravo – mnogo cveća svuda naokolo. Ako biste danas pokušali da komunicirate tajnim jezikom cveća kao što su to činili Garidovi junaci, kladim se da bi vam pošlo za rukom. Svi su toliko zauzeti zurenjem u telefone da su vaše tajne poruke sigurne u šiframa od cveća. ■

čuvala dva veka, sve dok se udovica Helen Hartford nije preselila u London i otvorila cvećaru „Strasti Istoka“. Plemstvo je koristilo njene usluge da kreira najsugestivnije poruke, uglavnom seksualne prirode. Tako su na sofisticiranim zabavama Kensingtonske palate počeli da kruže egzotični buketi sa skrivenim lascivnim sadržajem. Ono što deluje kao frivolna zabava u stvarnosti je delikatan kriptografski sistem povezan sa izuzetno opasnim likovima: ambicioznim Gustavom Grunerom, konzulom Nemačke, Džoom Sandersom, koji ne preza ni od čega, i Karumom, sadistom iz kolonija. U gradu za koji se čini da živi samo za

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

Preko trnja do zvezda O dragocenoj zbirci Vladete Jankovića Latinski glosar, u kojoj se nalaze priče o izrekama, izrazima i skraćenicama koje su u širokoj upotrebi, a o čijem se poreklu, okolnostima nastanka i autorstvu uglavnom malo zna, piše književnica Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić, @just.took.the.right.book

Nije bilo lako, zarad privremenog mira sklopljenog s profesorkom latinskog i nekim nervoznim urotnikom s Kapitola koji poteže mač kao da je u pitanju lopatica za pljeskanje muva, prevesti onu čuvenu da stari Rimljani jeđahu ležeći, što je prizivalo, u prilog očiglednoj nastavi, slike iz Felinijevog Satirikona inspirisanog Petronijem Arbitrom, rimskim bonvivanom, čiji su dani prolazili u spavanju, a noći u leškarenju uz prejedanje i neumereno terevenčenje. Oni koji su prošli kroz muzejske sale ispunjene brojnim bistama tribuna i filozofa možda su primetili kako ih svetlost uperenog reflektora namah oživljava, čineći da statue izgovore neku od onovremenih izreka, sada sakupljenih, uz tumačenje značenja i porekla, u Latinskom glosaru Vladete Jankovića, našeg erudite i vrsnog poznavaoca kulture antičkog sveta: Ili Cezar ili ništa. Kocka je bačena! Reči lete, a zapisano ostaje.

tehnološko i bankarsko umeće kojim se pune kase i koji pritom izražava neprijateljstvo duhovnog plebsa prema svemu što ne donosi opipljivu dobit, često se pred knjigama sumnjičavo odmahuje glavom. Da li su nam uopšte potrebni Ilijada, poznavanje Biblije, Platonova Gozba? Čemu knjige služe? Da bismo bili zdravi. Da bismo živeli bolje i lakše. Značajne knjige saopštavaju da je najgori greh zamajavanje banalnim stvarima od kojih želimo da pobegnemo „odmarajući mozak“ u trivijalnoj zabavi koja nas udaljava od misli da svakodnevno radimo nešto što nam se ne sviđa. Knjige, poput Latinskog glosara, uvek nešto od nas traže, čak i kad dolaze izdaleka ili kad su prividno bile sklonjene daleko od očiju. Opominju da je bekstvo u nečitanje stalno uzmicanje od sopstvenog života, onog jedinog i najvrednijeg što imamo. Nije u njima priča jedino što nas zanima. Prihvatamo se nekih knjiga jer nas privlači sećanje na doživljeno, igra u kojoj neka osoba slična nama budi naše uspomene ili iskazuje naše rečima još neuobličeno iskustvo. Sve ono što je nekad proživljeno, što mi sada živimo, i dalje opstaje zahvaljujući napisanom, onom što je sačuvano u knjigama koje se suprotstavljaju sumračnoj vladavini tišine. ■

Zašto su nam ove drevne izreke dragocene? Koliko je važno da se, poznajući značenja svedenih mudrosti, vraćamo u vreme koje je daleko iza nas?

rudom do uspeha. Od prizemnog do uzvišenog. Per aspera ad astra. Bez muke nema nauke. Ova latinska sentenca, uprkos suprotnim primerima, tvrdi da velike i važne stvari uvek traže žrtvu, naročito onu koja se tiče učenja dok je napolju proleće, a društvo iz kraja već uveliko osmatra beslovesne prolaznike neosetljive na značaj gramatike jednog mrtvog ali još uvek moćnog pretka među živim jezičkim naslednicima.

Ne zaboravimo da je ono što ostaje u jeziku neuništivi dokaz nedoterane prošlosti. Zabeležen i sačuvan jezik je mesto u kojem vreme ne protiče, u kojem istorija nije sklona kvarenju i podešavanju već je zauvek konzervirana, bez obzira na to kakva je volja pobednika. Jezik je deo istorije koji preživljava ne prihvatajući razaranja, a doživljaj trajanja vidljivog u njemu pokazuje da ne može postojati živa sadašnjost bez mrtve prošlosti, kao što ni mi, bez predaka, nismo dovoljno stvarni niti živi koliko treba. Poznavanje kulture Starog sveta jeste zaštita vremena u kojem se prepoznaje način na koji se nekad živelo, a jedinstvo moćnog antičkog sveta oličenog u Rimskom carstvu očitava se u univerzalnosti ljudskog iskustva sačuvanog u izrekama i izrazima bogato ilustrovanog Latinskog glosara. U svetu predvojenom dubokim rascepom između, s jedne strane, merkantilnog mišljenja korisnog za sticanje materijalnog poseda, s druge, kulture na osnovama antičke i judeohrišćanske tradicije, svetu u kojem caruje

Zabeležen i sačuvan jezik je mesto u kojem vreme ne protiče, u kojem istorija nije sklona kvarenju i podešavanju već je zauvek konzervirana, bez obzira na to kakva je volja pobednika

Zalaganje za istinu

opisala im način života u tom logoru, izgled paviljona za logoraše, kao i datum kada je jedna grupa zatvorenika tu deportovana iz Aušvica, nisam uspela da promenim zapise koji će ostati u njihovim arhivima. Volim da kažem da je politika čudo. Ponovo sam se uverila da je simbol svakog vremena, od davnina, delimično ćutanje pred zlom. Prošlost nije samo kolektivna prošlost; za pojedince ona nikada ne prolazi i jedina je moguća stvarnost. Ipak, učinila sam dobro delo; za žrtve koje iz te fabrike/logora nikada nisu izašle žive, kao i za one koji su preživeli. Taj logor postoji u mom romanu. Piše: Žaklina Kiš

re tri godine, igrom sudbine, dobila sam autentični dnevnik žene koja je preživela strahote logora na Sajmištu, u Aušvicu i u Francuskoj. Marta N., kako sam je nazvala u svom romanu, tada je već bila otišla na neko bolje mesto. Nikada neću zaboraviti taj trenutak; istovremeno ogromna moralna odgovornost da u roman pretočim Martine autentične zapise, ali i da istražim istorijske podatke o svim događajima i mestima na kojima se zatekla. Usledile su godine istraživanja navoda iz njenih dnevnika. Želela sam da, u onim delovima romana u kojima se pojavljuju autentični zapisi iz dnevnika, oživim stvarne događaje, pisane rukom onih koji su im svedočili i u njima učestvovali. Bio je to mučan i naporan rad. Koristila sam sve raspoložive izvore informacija. I polemisala sam, na primer, sa ljudima koji rade u jednom arhivu u Francuskoj i čija dokumenta pokazuju da u gradiću Floranž nikada nije postojao logor za zarobljenike dovedene iz Aušvica. Iako sam im tačno navela odeljenja u takozvanoj fabrici municije u kojoj su navodno radili samo „radnici u proizvodnji“,

Glavna junakinja moje knjige zapravo je Nataša, ćerka Marte N., koja detinjstvo i mladost provodi u Francuskoj, gde ostaje sa majkom nakon bekstva iz radnog logora. Nakon majčine smrti Nataša počinje da čita njene dnevnike i pisma, iako je majci obećala da će ih spaliti. Potreba za pronalaženjem oca jača je od obećanja datog majci na samrti i ona, nakon misterioznog nestanka industrijalca sa kojim je bila u tajnoj vezi, kreće put Jugoslavije u potrazi za svojim korenima.

Iako priča počinje u Francuskoj, šezdesetih godina prošlog veka, da bi se vratila na period daleko pre Drugog svetskog rata, pa bila preneta u Beograd devedesetih i završila se 2020. godine, odnosno, iako pokriva period od osamdeset godina, nijedan lik iz romana ne živi sada i ovde, na mestima i u vremenu o kojima sam, u određenim delovima romana, pisala. Svi žive u prošlosti. Ima i ljubavi u romanu, naravno; ona postoji tamo gde se to ne vidi ni na prvi, a možda ni na drugi pogled. Naoko, likovi nemaju jedni druge, ali ih seme emocija održava zajedno kao dokaz da je klica ljubavi sveprisutna i često svemoguća, čak i u tragičnim okolnostima.

TAJNE PISACA

Mada postoji obilje knjiga koje se bave logorskom tematikom, svaka priča logoraša je jedinstvena, a odgovornost pisca koji se upusti u tako delikatne teme ogromna. Autorka Žaklina Kiš hrabro se upustila u izazov pisanja knjige na osnovu dnevničkih zapisa jedne zatvorenice Aušvica i tako darovala čitaocima izvanrednu mešavinu lične i kolektivne drame i psihološkog trilera – roman Sastanak s pepelom

Teško je kao autor pričati o traumama koje toj klici ne dozvoljavaju da se razvije. Sećanja često ostavljaju krucijalni trag na mnoge aspekte stvarnosti. Tako se, na primer, moja junakinja kroz ceo roman oslanja na intuiciju umesto na realnost. Čini mi se da je Lao Ce rekao da će vas snaga intuicije zaštiti od zla do kraja života; a Ajnštajn je zaključio da je intuicija jedina zaista vredna stvar u životu osobe. Likovi u romanu, na neki način, žive u zatvorenom sistemu logora, psihijatrijskih klinika ili političkih stranki koji nemilosrdno nameće svoja pravila ponašanja. Zapravo, kao da iz jednog zatvorenog sistema, intuitivno, samo prelaze u drugi. Otud i recidiv prelivanja straha na sadašnjost ili moguće buduće događaje i držanje za ustaljene obrasce ponašanja iz prošlosti. „Zašto imaš toliku potrebu da o svemu tome pišeš?“, pitao me je jedan prijatelj dok je čitao rukopis u nastajanju. „Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti“, odgovorila sam mu, citirajući Ničea. ■ 17

NOVO u Laguni

Iz bogate ponude knjiga iz domena beletristike i publicistike izaberite nove naslove za ličnu biblioteku i za uživanje u čitanju 1.

IŠČEKUJEMO:

Ono o čemu se ne može govoriti

NOVO U LAGUNI

Elvedin Nezirović

1. Kad je mesec nisko,

2. Jarčeva planina,

Nadija Hašimi

Dejvid Van

Posle bestselera Biser koji je slomio školjku autorka se ponovo posvetila problemu izbeglica, nevolji proteranih iz sopstvenih zemalja, u bekstvu od ratova, režimâ i nemogućnosti opstanka, na beskonačnom putu ka imaginarnom mestu koje će možda, nekad, smeti da nazovu domom. ■

U jesen 1978. na porodičnom ranču na Jarčevoj planini u severnoj Kaliforniji jedanaestogodišnji dečak se pridružuje ocu, dedi i porodičnom prijatelju u godišnjem lovu na jelene. Jedan jednostavan čin prouzrokovaće tragediju koja će preobraziti ove muškarce i ovu porodicu. ■

3. Znaš ti ko sam ja?, Ramani Durvasula Narcisoidnost, bahatost i drskost postale su vodeće osobine u novom svetskom poretku i svi smo zbog toga u nevolji. Vreme je da se osvestimo, zaustavimo taj trend i preuzmemo kontrolu nad svojim životom, piše autorka. ■

Iskon,

Luis Dartnel

Priče iz beogradskog života, Simo Matavulj

U knjizi posvećenoj tome Sa istančanim maj„kako nas je Zemlja storstvom u portretistvorila“ Luis Dartnel sanju običnih, malih analizira poslednju ljudi gradske svakodmilijardu godina u nevice, sa izvanrednameri da objasni zbog nom moći uočavanja čega je naša planeta karakterističnih „glavni protagonista životnih pojava, pisac u oblikovanju priče uspeva da oživi čitavu o čoveku“. Ovo je galeriju malih i običnih briljantan prikaz istorije, ličnosti, čije je životne ne samo naše vrste već dogodovštine revnočitavog sveta. ■ sno pratio. ■ 18

Roman jednog života, koji nam pokazuje šta se dogodi kada se o istom poslu nađu intimna nevolja i velika istorija. ■

Kaluđerov vodič za sreću,

Pola veka sa Borhesom,

Firentinski dublet – Kjaroskuro,

Gelong Tubten

Mario Vargas Ljosa

Goran Skrobonja i Ivan Nešić

Budistički kaluđer, koji je i učitelj meditacije i pisac, istražuje prirodu sreće i objašnjava kako da uvedemo meditaciju u užurbani život XXI veka pomoću jednostavnih, delotvornih vežbi. Knjiga može revolucionarno da promeni vaš odnos prema sopstvenim mislima i emocijama. ■

Ova zbirka članaka, predavanja, recenzija svedoči o više od pola veka iščitavanja pisca koji je za Marija Vargasa Ljosu bio, otkad je pročitao njegove prve priče i oglede u Limi šezdesetih godina prošlog veka, neiscrpni izvor intelektualnog zadovoljstva. ■

Zagonetni napadač na Milovana Glišića iz Beograda i iz Orijent ekspresa stradao je u obračunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoći… ■

Mala

Knjiga koja ne želi da bude pročitana, David Sundin

Laguna

Hajduk ostaje Hajduk, Gradimir Stojković

Žmurke u šumi, Grupa autora

Sedmi nastavak legende o Hajduku. Upoznajte novog Hajduka, okretnog i promućurnog učenika trećeg razreda Vasilija Pecikozu, Gligorijevog sina. Život u Čvorkovcu, prve simpatije, te morski i drugi problemi pomoći će mu da razume svet u kojem odrasta. ■

Žmurke u šumi je zabavna i edukativna knjiga. Meda je igrao žmurke u šumi. Upotrebi magičnu lampicu da pomogneš medi da nađe drugare. Osvetli stranice da vidiš gde se kriju životinje i otkrićeš jedan živopisan svet. ■

Velika knjiga o ljudskom telu, Grupa autora Velika knjiga o ljudskom telu sadrži više od 70 zadataka i kvizova za znatiželjnu decu uz koje će se satima zabavljati i naučiti svašta o ljudskom telu. Lavirinti, skrivalice, igre pamćenja, kvizovi i drugi zabavni zadaci za učenje o ljudskom telu kroz igru. ■

Knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Pavla Zelića

Ko su protagonisti Vaših priča, u kakvim se situacijama nalaze i kako će njihove priče promeniti svet? Zbirka Dum-dum, koja kroz 18 priča predstavlja rekapitulaciju moje književne karijere od isto toliko godina, može se sumirati kao kolekcija dramatičnih avantura običnih ljudi, nevoljnih (anti)heroja na nezamislivim iskušenjima – od izmišljenih bauka do realnosti aktuelne pandemije. Duboko intimne i surovo stvarne, čak i kada se dešavaju u alternativnoj prošlosti ili neizvesnoj budućnosti, ove priče imaju potencijal da otvore spektar mogućnosti čitaocima, zaintrigiraju ih, malo uplaše ili razneže, a svakako i u svakom trenutku drže pažnju. Garantujem – nikada ih nećete zaboraviti! Kako se stvarnost i fantazija prepliću u Vašoj prozi i odakle dolazi inspiracija za kreiranje tih posebnih svetova?

U ličnoj biblioteci

Foto: Katarina Kulić

Povod: Dum-dum, zbirka tematski i žanrovski raznovrsnih priča koje tvore jedan neobični univerzum

NOVO U LAGUNI

Junak ove priče je Knjiga koja ne želi da bude pročitana. To je knjiga koja čini sve što je u njenoj moći da je ostave na miru. Reči se menjaju, knjiga se sklapa i najednom – eto aligatora! Reč je o neobično živahnoj, tvrdoglavoj i potpuno čarobnoj slikovnici. ■

Volim da kažem kako mi nikada nije bilo dosadno, još od 1985. godine kada sam u predškolskom dobu počeo najpre da sâm sebe zabavljam izmišljanjem priča. Život i ljudi su beskrajno zanimljivi uopšte, i najneverovatniji elementi u mojoj prozi su najčešće inspirisani stvarnim događajima i ličnostima. Fantastika je tu da potcrta realizam i istakne određene ideje i stavove – nikada da bi zadovoljila ograničenja bilo kog žanra. A sve to zajedno je pre svega u službi uzbudljivog i dinamičnog zapleta koji

obavezno obiluje preokretima i završava se jakim i pamtljivim pančlajnom. Mnogi od univerzuma koje sam stvorio u pojedinim pripovetkama su dostojni da budu prošireni u romane, ali zato ovako komprimovani postaju brilijanti – minuciozno brušeni do perfekcije. Verujem da će i čitaoci osetiti te beskrajne sate promišljanja i rada koje sam uložio u svaku od ovih priča i razumeti ih na dubljem i emotivnijem nivou – kao što i zaslužuju. Zašto odabrati priče pored romana? Odrastao sam na najrazličitijim pričama majstora ove forme, koje su izgradile i moj književni ukus. Uopšte, kratka proza je primerena hiperubrzanom društvu današnjice u kojem je vreme najvredniji resurs. A one kakve ja pišem su moguća antiteza romanu, koji naravno poštujem – žestoke i direktne na prvo čitanje, ali koje sa svakim novim čitanjem otkrivaju nove slojeve značenja i podteksta. Priče pak volim, a nadam se da će ove moje voleti i čitaoci. ■ 19

INTERVJU

OD STRAHA I OČAJA DO RAZUMEVANJA I IZBAVLJENJA Nisu znali da je nemoguće, pa su to uradili – citat Marka Tvena omiljen je belgijskoj književnici Adelin Dijedone. Upravo ta rečenica može da se prenese i na neverovatan uspeh romana prvenca Stvarni život Razgovarala: Maja Šarić

Naratorka i njen mlađi brat Žil se na samom početku romana suočavaju sa jednim incidentom. Posle suočavanja sa tim užasom, htela sam da vidim šta će dva deteta postati. Različito su se razvijala – jedno pozitivno, drugo negativno. Uzela sam glas devojčice, koja mi je ušla u glavu, i htela sam iz njenog ugla da pratim njihovu avanturu. Ona kaže svom bratu da priče služe da pomenemo sve što nas plaši kako se ne bi desilo u životu, i to je dimenzija kojom u priči stavljam stvarnost na distancu, pa i svoje strahove, zabrinutosti i sve što smatram da je u mom okruženju užasno. To je neka vrsta egzorcizma. Znam da svakako neće promeniti stvarnost, nisam o tome ni razmišljala tokom pisanja, ali to je odgovor na moju zabrinutost zbog neoliberalizma koji sve uništava i želja da pokažem kako deca mogu da ga prevaziđu. Praznina u očima njenog brata posle nesreće i crv zla koji mu je ušao u glavu uznemiravaju njegovu sestru i ona odlučuje da ga izbavi. Tada poželi da izume vremeplov, saznaje i za fizičarku Mariju Kiri i na neki način kreće njena borba. Da li joj znanje i nauka daju snagu?

delin Dijedone, belgijska književnica i glumica, počela je da piše roman Stvarni život zbog ljubavi prema pisanju, ali i zbog egzistencijalne krize izazvane 30. rođendanom. Samim započinjanjem priče osećala je da je prevazišla sebe jer niti je završila književnost, niti je intelektualac a, po njenom mišljenju, očekuje se da ljudi koji pišu knjige ispunjavaju te preduslove. Zato joj se učinilo da sa Stvarnim životom ulazi u zabranjeno područje. Samo objavljivanje romana donelo joj je neizmernu radost, a ubrzo potom usledilo je ogromno iznenađenje zbog uspeha i 14 književnih nagrada. Ovaj roman uključuje mrak, gorčinu i hrabru junakinju koja se bori da preživi u porodičnom zverinjaku. Zašto Vam je bilo važno da ispričate ovu priču?

Omogućavaju joj da se pokrene, da izađe iz svoje kuće, jer između oca nasilnika i majke žrtve devojčica je brzo shvatila da mora da se okrene ka spoljnom svetu da bi našla rešenja. Njena želja za putovanjem kroz vreme jeste pomalo kvantna fizika i zato se okreće nauci. Nisam razmišljala da li je to način da se postavi razlika između verovanja i nauke, ali odgovor je u svemu što znamo o prirodi. Ako želimo da se spasemo, treba da spoznamo da se u životu ne treba ničega plašiti već sve treba razumevati – ovo je važna rečenica i način na koji devojčica iz moje knjige počinje da doživljava svet, da se suočava sa njim i da tako raste. To joj omogućava da pobegne od straha i zato snosi posledice, jer kod njenog oca postoji bazični antiintelektualizam koji tirani imaju u sebi. Kako se razvijao naratorkin odnos sa majkom?

Devojčica je na početku ljuta na nju, ali s vremenom shvata da majka nije sposobna da je zaštiti i da ima posla sa silama koje su mnogo jače od nje. Njena shvatanja su napredna, a kroz roman pratimo njeno postepeno sazrevanje. Volela bih da znam šta se desilo u godinama koje su usledile po završetku priče, jer bi trebalo da se majka razvija nakon očeve smrti. Mlada junakinja spoznaje i zaljubljenost i strast. Zašto je bilo važno uvesti Šampiona, nastavnika fizičkog i šampiona u karateu, u njen svet? Ljubav kod mene zauzima važno mesto među životnim snagama. Ona je ono divlje u nama i bez dileme jedan način da se izvrši egzorcizam, da se zapitamo šta radimo sa nasilnošću i seksualnošću koju osećamo, jer mora da postoji mesto gde možemo sublimirati takve porive. Želela sam da ispričam priču o njenom seksualnom buđenju i zato što mi se činilo da se o tome ranije nije pričalo. O tim temama u njenim godinama nisam mogla da istražujem, nisam imala pravo ni da pitam bilo šta u vezi sa tim. Zašto baš Šampion? Trebalo je da bude neki tip iz snova, neki koji je sav poseban. Počeci seksualnog života su obično nespretni, a njen odnos sa njim je i na ivici moralnog. Na taj način želela sam da prikažem da glavna heroina ima svoju mračniju stranu. ■

Žena bližnjega tvoga Toni Parsons

ODLOMAK

Pročitajte među prvima odlomak iz novog trilera slavnog britanskog pisca u kome nam donosi priču o Tari Karver, koja vodi naizgled savršen život. Zbog jednog nepromišljenog flerta na poslovnom putu njen život postaje košmar, jer oženjeni muškarac s kojim je provela noć želi ozbiljnu vezu i neće ostaviti na miru njenu porodicu dok ona na to ne pristane. Kritičari kažu da je ovo najbolje Parsonsovo izdanje! Priredila: redakcija Prevod knjige: Nenad Dropulić

šao je neki otmeni čovek srebrne kose u smokingu i svi su zaklicali.

„Henk Sinatra“, rekla sam Spajku. „A pomalo i liči na Sinatru, zar ne?“ Spajk nije odgovorio. Pogledao me je. „Ja nisam siledžija“, rekao je, „šta god ti mislila. Šta god da ti je Džindžer rekla.“ „Nisam nikad mislila da si siledžija, Spajk. Ne bih se družila s tobom da mislim da si siledžija, zar ne?“ „Imam diplomu fizičkog vaspitanja sa Sidnejskog univerziteta.“ „Spajk...“ „Ne, saslušaj me, Tara. Otišao sam da vidim tog njenog bivšeg dečka – Omara, jebote, ne mogu da verujem da i dalje govorimo o njemu posle toliko godina. Bio je vrlo drzak kad sam razgovarao s njim, pričao je o tome kako se seksao sa Džindžer i o svemu onome što muškarac zaista ne želi da sluša o ženi koju voli. A onda je nasrnuo na mene, Omar, ludak, urlao je da ja kradem Džindžer od njega, i nije dobro prošao. To je istina. To se dogodilo, u redu?“ „U redu“, rekla sam nervozno. „Ali to sam uradio za svoju devojku. Za ženu s kojom ću se venčati.“ Osvrnuo se prema Kristijanu. „Ja ne znam šta se dešava s tobom i s tim Džejmsom Kejnom.“ Kristijan je uzeo Marlona pa su se probijali kroz gužvu prema meni.

„Ništa se ne dešava“, rekla sam brzo.

„Samo izvoli.“

Spajk je slegnuo ramenima. „I ne želim da znam“, rekao je. „To je tvoja stvar.“

„Mislim da treba da budeš iskrenija prema svom mužu.“

Osetila sam da su mi usta suva kao pesak. Oblizala sam usne.

Kristijan i Marlon stigli su do mene baš kad je Henk Sinatra izašao na pozornicu.

„Ali potražio sam ga na internetu. Tog Džejmsa Kejna. Deluje kao normalan tip. Ima dobar posao u gradu. Lepu kuću u Brajtonu. Ženu. Kćer.“ Sačekala sam malo da ovo upijem. „Mislim da mu je žena umrla“, rekla sam. Spajk odmahnu glavom. „Žena mu je živa. Šta god da ti je rekao.“ Kristijan i Marlon su nam se primicali. „A kako znaš sve to, Spajk?“ Pogledao me je s nevericom. „Tako što danas možeš da saznaš sve o svakome! Pročitao sam njegovu biografiju na sajtu firme. Nema ga na društvenim mrežama, ali njegove žene ima. Njegova gospođa – Sendi – ima je na sve strane. Instagram. Tviter. Fejsbuk. Sve živo. Deluju kao srećna, normalna porodica. I zaista ne znam šta ti i Džindžer očekujete da mu uradim, Tara.“ Preplavljivala me je panika. „Ne želim da učiniš ništa, Spajk.“ „Hoću da kažem, mogu da porazgovaram s njim i zatražim da te ostavi na miru, ako želiš.“ „Samo zaboravi sve to, važi?“ „I uradiću to jer će me Džindžer ubiti ako ne uradim. Ali mogu li da budem iskren?“

„Kako su ovoliki ljudi stali u moju sobu?“, rekao je Henk Sinatra citirajući album Sinatra in the Sands koji je Frenk snimio s Kauntom Bejzijem, a bend je zasvirao „Come Fly with Me“. Telefon mi je zazvonio. „Vraćam se odmah“, rekla sam Kristijanu i dodirnula mu mišicu ne obazirući se na njegov zabrinuti pogled. Mislio je da previše radim. Mislio je da je to problem. Plakalo mi se pred bezazlenošću mog muža. Iz dvorane za privatne zabave do paba u prizemlju vodilo je stepenište. Sišla sam do pola i izvadila telefon. Nepoznati broj, pisalo je. Ali ja sam znala ko zove. Obuzimao me je bes dok sam prinosila telefon licu. „Nemoj više nikad da me zoveš“, rekla sam. Govorio je sporo i pažljivo, glasom čoveka naviknutog da se obraća teškoj publici. „O čemu se radi?“, rekao je. „O čemu se radi? Sve si slagao! Znam za tvoju ženu. Živa je, zar ne?“ „Zbog toga si ljuta? Razišli smo se, ali

smo ostali u dobrim odnosima. To bih preporučio svakome. Ostali smo zajedno zbog deteta. Govorio sam metaforički. Za mene je mrtva.“

„Znaš li šta je to, Tara?“ Ćutala sam neko vreme, izbezumljena. „Je li to polno prenosiva bolest?“, upitala sam najzad kao neznalica u zadnjoj klupi na početnom tečaju preljube.

Setila sam se kako mi ga je bilo žao kad je rekao da mu je žena umrla od raka dojke. No ispostavilo se da mu je žena živa i zdrava i da vodi divan život na društvenim mrežama. On je lažov i lažnjak. Čak i nabrekla trostruka telesna strast potekla je iz zeleno-žućkaste kutije cijalisa koji mu je prepisao neki lekar iz Ulice Harli. „Ti si lažnjak“, rekla sam mu. „Sve je lažno. I hoću da me ostaviš na miru, jebote. Kapiraš? Ne zovi me, ne kucaj mi poruke, ne ostavljaj mi poruke na glasovnoj pošti s lakom klasikom u pozadini. Upozoravam te – kažem ti da me ostaviš na miru.“ Glas mu je bio vrlo tih. „Pokušavam da ti učinim uslugu.“ „Kakvu ti uslugu možeš meni da učiniš?“ „Pokušao sam da ti kažem, Tara – za seks. Nije bio bezbedan!“ Duboko sam udahnula i pogledala uz stepenice prema dvorani. Nisam videla Henka Sinatru, ali sam ga čula. Henk Sinatra otpevao je „Come Fly with Me“ i razgovarao je s mojim tatom. Pozivao ga je da izađe na pozornicu. Ljudi su klicali. Bilo je to lepo veče. Suze su mi nadolazile. „Tara? Jesi li tu?“ Setila sam se ponovo tri zastanka zbog zaštite. Kratke pauze – pritisak na dugme za pauzu kako bi ono što se dešava daleko od kuće ostalo daleko od kuće. Setila sam se da sam verovala – čak i dok je griža savesti rasla u meni kao tumor, čak i kad sam plakala u toaletu biznis klase na povratku kući – da ima makar jedna stvar o kojoj ne treba da brinem.

Zato što je bilo bezbedno, zar ne? Seks je bilo bezbedan. „Kondom je pukao, Tara“, rekao je. „Ono trećeg puta. Sećaš li se trećeg puta? U svanuće? Kondom je pukao. Dešava se.“ „To nije istina. Lažeš. Zašto mi nisi tada rekao?“ „Zato što nisam želeo da brineš. Trudio sam se da budem džentlmen. Ali kažem ti sada, Tara, draga moja.“ Moj otac je uzeo mikrofon i gosti su se smejali. Obuzela me je telesna žudnja da budem s njima s pićem u jednoj ruci i drugom oko Kristijanovog struka, uma slobodnog za veselje. Ne bi trebalo da se krijem na stepeništu i razgovaram s muškarcem kog ne poznajem o našem rizičnom seksu. „Džejmse“, rekla sam, „znam da nisam trudna jer sam dobila jutros.“ Zakikotao se, zadovoljan sobom. „Bojim se da tu ima još nešto“, rekao je. Usledio je trenutak stravične tišine. „I žao mi je što moram ovo da ti kažem, Tara.“ Nije zvučao kao da mu je žao. Zvučao je kao da uživa u sve ovome. „Treba da se testiraš na HSV-2.“ Nisam mogla da progovorim.

„Pa, tehnički, to je seksualno prenosiva infekcija. Najzaraznija je tokom izbijanja ranica, ali, nažalost, može da se prenese i kad se nikakvi simptomi ne vide i ne osećaju. Ja sam bio dobro, pa si verovatno i ti dobro – i ne želim da brineš, mila moja – ali testiraj se što pre, važi? I, za ime sveta, nemoj da spavaš s mužem, bez zaštite!“ Ponovo se ogavno zakikotao. „Niti s bilo kim drugim.“ Zaćutao je. „Čekaj – nisi valjda već spavala s njim?“ Setila sam se boce penušavog vina. Setila sam se naših poljubaca. I setila sam se starog dobro poznatog gladnog načina na koji smo vodili ljubav, kako me je Kristijan grlio dok nisam zaspala i kako smo oboje bez reči osetili da smo pronašli nešto za šta smo verovali da nam izmiče ili da je već izgubljeno. „Da li mi govoriš istinu?“, upitala sam ga. Ispustio je nešto nalik cereku.

ODLOMAK

„Metaforički? Rekao si mi da je umrla od raka. Lagao si me.“

Vrtelo mi se u glavi. „Ako mi uništiš porodicu, ubiću te“, rekla sam. Na ovo se nasmejao. „Ako ti neko uništi porodicu, Tara, to ćeš biti ti.“ Istog trenutka sam shvatila da ovo za njega nije novo. „Koliko nas još ima?“, upitala sam ga. „Koliko si još žena oborio s nogu na poslovnim konferencijama pomoću mudrih saveta o javnim nastupima i pametnim lekovima protiv džetlaga? Koliko puta su im gaće padale od tvog šarma? Koliko puta si obavio ovakav poziv, Džejmse?“ ■

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA

Foto: Jovan Radonja

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

Izuzetno važnu knjigu svetske književnosti Svaki dan u godini 1, remek-delo XX veka

ema 76. Laguninog književnog kluba, održanog na Instagram profilu laguna_knjige, bio je roman Svaki dan u godini 1 Uvea Jonzona. Svaki dan u godini je književni poduhvat koji prevazilazi jednu izdavačku kuću, a po rečima Biljane Pajić, germanistkinje i prevoditeljke, koja je i govorila o knjizi, prevazilazi i jednog pisca, jer je sveobuhvatan i teško može da se poredi sa bilo čim u književnosti. Prvi deo romana izašao je 1970. godine, a Jonzon je već 1971. dobio najprestižniju nemačku nagradu za književnost „Georg Vihner“.

Da je ovo Jonzonovo najvažnije književno delo, vidimo i po tome što je u njega utkao i samog sebe. On se i pojavljuje u tom delu, i kao pisac i kao Uve Jonzon. Svoju protagonistkinju smestio je na svoju njujoršku adresu u vreme kad je bio u Njujorku, tu je i povezanost između Zapadne i Istočne Nemačke i Amerike. Ovo delo je veliki izazov za prevođenje. „Neka je Bog u pomoći Jonzonovim prevodiocima“, reči su jednog američkog kritičara, koje je u pogovoru prvog dela citirala prevoditeljka Drinka Gojković. Drugi deo su zajedno prevele Tijana Tropin i Spomenka Krajčević, treći deo je prevela Bojana Denić, a četvrti deo prevodim ja. Veliku pomoć smo imali od lektorke Marine Čapalije, koja nam je pomogla sa čakavskim dijalektom. Jonzon uvodi severnonemački dijalekat, koji se razlikuje od standardnog nemačkog, pa ga ni Nemci ne razumeju najbolje. Taj grad je na severu Nemačke, ali na primorju, pa smo zato odlučili da ti delovi budu prevedeni na čakavski dijalekat. Ono što taj dijalekat simbolizuje u romanu jeste neka vrsta zavičaja, izgubljene domovine Jonzonove protagonistkinje. 24

I originalni naslov Jahrestage je dvoznačan. Naslov označava dan u godini, ali i godišnjicu, jubilej. S obzirom na to da je struktura romana takva da se sve dešava od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968. želeli smo da naglasimo da se zaista radi o svakom danu u godini. Ali kod Jonzona se ne radi samo o određenom datumu, jer postoje oni dani koji nas vraćaju i u prošlost. Iz Njujork tajmsa sa Gezinom čitamo o politici u celom svetu, o Vijetnamskom ratu, o kažnjavanju ljudi koji su učestvovali u nacističkim zločinima. Citiranje Njujork tajmsa čini osminu romana, što je odlično rešenje za postavljanje konteksta, scenografije u kojoj žive junakinja i njena ćerka. Njujork tajms sam doživela kao posebnog junaka knjige. Jonzon ga personifikuje i naziva ga Tetka Tajms. Dakle, ima svoj rod, žensko je, tetka je. S jedne strane, vrlo je zanimljiva plovidba kroz aktuelni život 1967. i 1968. godine, gde dobijamo parčiće svetske politike u Čehoslovačkoj, Americi, Vijetnamu, Nemačkoj, čak se pominju Jugoslavija i Tito, a s druge strane, tu su vraćanja u prošlost, u period Drugog svetskog rata, vraćanja na porodičnu istoriju Gezine Krespal, njenog oca koji nije učestvovao u nacističkim zločinima ali je znao za njih. Tako se vraćamo na krivicu koju osećaju Gezina Krespal i njena generacija koja se u literaturi često naziva generacijom krivaca, iako oni nisu mogli da budu krivi za nacističke zločine. Njenu borbu sa tom krivicom pratimo kroz čitav roman. S druge strane, tu je njena ćerka Mari, koja pripada sledećoj generaciji, dvostruko udaljenoj od svega toga i koja zločine vidi na potpuno drugačiji način. Imamo sudar dve generacije, različito poimanje zločina i krivice, a sve to možemo da vidimo kroz njihove dijaloge, koji su dragoceni za čitanje. Gezina Krespal se suočava sa mnogo izazova. Ima mnogo događaja kroz koje prolazimo zajedno sa njom. Prolazimo i kroz njenu prošlost i kroz njeno sećanje, i kroz svakodnevne stvari koje joj se događaju. Ona je samohrana

majka, u stranoj je zemlji, nije svoja na svome, ali vrlo je „tvrda“ kad je u pitanju otkrivanje emocija i postepeno nas pušta u svoj unutrašnji svet. Drugim junacima deluje kao vrlo stabilno biće, a u njoj se zapravo dešavaju veliki potresi. Iako je ovaj roman pisan šezdesetih godina prošlog veka, možemo slobodno da kažemo da je moderan i danas. Može se reći da je na neki način modernistički. Odlika modernističkog romana, što vidimo i kod Džejmsa Džojsa u Uliksu, jeste menjanje žanrova i registara, kao i to da je omiljena jedinica vremena modernističkog romana dan, što je Njujorker napisao kad se 2018. pojavio celovit prevod u Americi. Karakterstika modernističkog romana je i mapiranje iskustva metropole. Podatak koji dočarava monumentalnost ovog dela je taj da se u njemu pojavljuje 500 likova. Tom broju je posvećeno čak nekoliko knjiga i istraživanja. Postoji knjiga koja se zove Imena u romanu „Svaki dan u godini 1“ Uvea Jonzona i ima 600 strana. Postoji i knjiga Mali adresar – „Svaki dan u godini 1“, koja je nama bila zgodna kad smo prevodili, jer je tu, po abecednom redu, poređano svako ime u romanu, sa objašnjenjem gde se to ime nalazi u romanu, o čemu se tu tačno radi i tako se lakše kreće kroz šumu likova i gotovo 2.000 stranica knjige. ■

Svaki dan u godini 1 je roman zahtevan za čitanje, ali se čitalačka posvećenost višestruko isplati

VAŽNO JE KAKO KOMUNICIRAMO

Urednik publicistike Srđan Krstić izdvaja tri naslova iz domena popularne psihologije o veštini komunikacije: Pročitajte lice, Veština slušanja i Otkrijte laž

re nekih 50.000-60.000 godina mi, sapijensi, bili smo samo jedna od nekoliko vrsta ljudi koji su živeli na Zemlji. Nismo bili ni najinteligentniji ni najjači, a po svoj prilici nismo bili ni mnogo borbeniji od ostalih. Naučnici su sve skloniji da taj primat pripišu jednoj osobini sapijensa koja ga izdvaja od ostalih, a to je: uspešna komunikacija. Mi smo se, po svoj prilici bolje sporazumevali, samim tim bolje sarađivali, uspešnije čuvali i sačuvali vrstu. Bolje smo se razumeli. Zato vam predstavljam tri knjige koje se, svaka na svoj način, bave upravo našom složenom i važnom komunikacijom. Prva knjiga koju ću predstaviti zove se Pročitajte lice Erika Standopa i bavi se verovatno prvim oblikom komunikacije: licem u lice. Pre govora i reči, pre znakova koje smo davali rukama naša lica su predstavljala najvažniji vid prenošenja poruka, ona to jesu i danas, pored sve sile komunikacionih tehnologija. Na licu se vidi jesmo li raspoloženi ili umorni, zabrinuti ili srećni. Šta naše lice otkriva sagovorniku, ali i šta mi možemo da vidimo na licu drugih, koliko nam nečije lice govori o toj osobi, samo je deo onoga što nudi ova zabavna i veoma interesantna knjiga.

No ako lice saopštava mnogo toga, a pre svega o nekim našim izraženim raspoloženjima, sve one finese i dubine uspešne komunikacije donosi nam jezik. I može se slobodno reći da smo mi civilizacija pričalica. Međutim, autorka Kejt Marfi nam u knjizi Veština slušanja ukazuje na to koliko je važno i da slušamo ono što drugi pričaju, da osluškujemo sve ono što imaju da nam saopšte, a ne samo da pričamo i pričamo, uživajući često u sopstvenom glasu. Ovo je knjiga koja vam jasno pokazuje zašto je toliko važno da u ovoj civilizaciji neprestane buke i jakih glasova u nekom trenutku zaista čujete i saslušate druge i koliko će vam taj napor koristiti. Ako ste voleli Suzan Kejn i knjigu Tihi ljudi, zavolećete i ovu. Nisu uvek oni najglasniji i najbolji među nama, ima nečega i u tihima, koji mogu strpljivo da saslušaju.

IZ PRVE RUKE

CIVILIZACIJA PRIČALICA

Od drugih vrsta ljudi koji su živeli na Zemlji, sapijense je izdvojilo to što su se bolje sporazumevali, samim tim bolje sarađivali, uspešnije čuvali i sačuvali vrstu Ali u silnoj buci u kojoj i sami učestvujemo ima mnogo različitih glasova, i dok su neki od njih iskreni, drugi nisu i svakog dana se trudimo da razlikujemo jedne od drugih. U knjizi Otkrijte laž Pamela Mejer nam otkriva čitavu paletu pokreta, gestova, boja glasa, izraza lica, položaja tela, svega što može da vam ukaže da li osoba ispred vas laže ili ne. Pošto je pravi profesionalac, ne hvališe se kao junaci televizijskih serija koji se pred kamerama bave istim poslom. Ona vas strpljivo i sistematično vodi na uvek neizvesno putovanje otkrivanja laži, gde je konačan ishod uvek neizvestan, a to valjda i jeste čar komunikacije koja nas odlikuje kao vrstu. ■ 25

TEMA

KNJIGE ZA MILENIJALCE Iako uglavnom na pisce gledamo kao na imena okamenjena u kanonu, oni danas žive na društvenim mrežama, vrlo su dostupni i naširoko dele svoje mudrosti TEMA

Piše: Nevena Milojević

ostoji čitav dijapazon knjiga koje pišu autori nove generacije: internet zvezde, blogeri i blogerke, tviteraši i tviterašice. Tu su dejting kolumnistkinje, moderni preduzetnici, aktivistkinje, već etablirani pisci koji se približavaju svojoj publici i lajfstajl gurui. Oni pišu o temama koje su relevantne za sadašnji trenutak, prijemčivim živim jezikom koji koristimo svakodnevno. Iako ovo sve zvuči kao da se urušavaju osnove književnosti, zapravo strada samo blazirana patina kojom je nepravedno orošena književnost, ne bi li se zaštitili manje vešti pisci koji posežu za već izlizanim obrtima i jeftinim narativnim trikovima. Ovo su pisci od krvi, mesa i mnogo humora, koji pišu o temama koje su izvor najvećih uživanja i najdramatičnijih sunovrata. Ako dejtujete već dvocifreni broj godina i ne razumete ništa... Dohvatićete se sada već čuvene knjige Doli Olderton, dejting kolumnistkinje Sandej tajmsa, koja je u svojim memoarima Sve što znam o ljubavi opisala tipično odrastanje u predgrađu na samom severu Londona, koji nije ni urban ni ruralan. To je podrazumevalo (kao i svuda u to vreme) lančano dopisivanje na MSN-u, serije rendom neobaveznih veza, očajnu potragu za prvim dečkom i pristajanje na disfunkcionalne odnose.

Ako ste izgubljeni i lako posežete za svakakvim pomagalima protiv anksioznosti i dosade... Posegnite za Kupi sebi te proklete ljiljane Tare Šuster. Ona je uspešna komičarka koja je vrlo rano počela televizijsku karijeru – iskrena, spontana, duhovita i, doskora, prilično promašena osoba. Kao i mnogi, i ona je odrastala u disfunkcionalnoj porodici, mada priznaje da to nije pravo opravdanje za njeno problematično ponašanje u odraslom dobu. Jednog jutra Tara se probudila u svojoj dvadeset petoj godini, mamurna i potpuno nesvesna gde se nalazi, i zatekla na telefonu usplahirеne poruke njene terapeutkinje. Tog jutra je odlučila da stavi tačku na svoj infantilan i haotičan život koji se pre oslanjao na eskapizam nego na suočavanje sa stvarnošću. Ona ne nudi bombastična rešenja i rigorozne mehanizme po kojima živi najuspešnijih petoro ljudi na svetu. Prepustite krajnosti onima koji žive ekstremno zahtevne živote. Vama je potrebno samo nekoliko jednostavnih trikova, mnogo iskrenosti i malo doslednosti. Tara će vam reći da kupite sebi te proklete ljiljane, frapućino ili takose sa gvakamole sosom jer zaslužujete te pomalo luksuzne sitnice koje vam ulepšavaju život. Ona će vam sve to reći, i to ne u maniru Drage Savete, niti kao keva ili skupa terapeutkinja, već kao osoba od krvi i mesa sa dovoljno životnog kredibiliteta da možete da joj poverujete.

Ako patite pod pritiskom nerealnih standarda lepote... Prigrlite knjigu Odmahni rukom i kreni dalje Rejčel Holis. Rejčel Holis je autorka bestselera, televizijska ličnost, tražena govornica, kao i osnivačica i direktorka sajta Chic Media, najvećeg autoriteta u digitalnim sadržajima za žene. Ona je prva na Instagramu pokazala svoje strije i pokrenula medijsku kampanju i reakciju koja je podstakla milione žena da prikažu svoje nesavršenosti kao legitimne i normalne delove svog tela i života, i krenu u rat protiv nemoralnih standarda koji se stavljaju pred žene. Njena knjiga kombinuje memoare, motivacione poruke i pouke, citate iz Biblije i trač-partije sa najboljom drugaricom. Baš ono što nam svima danas treba.

Suočavanje sa godinama Ako ste stigli i prešišali i tridesetu... Dohvatite se knjige Imam trideset godina... i tako izgledam autorke Amabile Đusti, jer njen očaravajući čiklit za milenijalke (i milenijalce, što da ne) se bavi onim šašavim pitanjima koja su šašava samo jer vam se činilo da su daaaaaleko od vas: „Bubuljice su simptom mladosti, nemam ništa protiv da mi izbiju još dve-tri. Bolje da imam bubuljice nego bore oko očiju. Nasmešim se samoj sebi i dvadesetak borica mi se iscrta oko očiju. Prokletstvo. Sve je tu. Čak mi se čini da imam i nekoliko dlačica više u nosu. A uši? Da nisu slučajno porasle?

Ako razmatrate da nožnim palcem dodirnete ludi kamen... Posegnite za knjigom Godine panike: Izlasci, nedoumice i odluka nad odlukama za koju je rečeno da svaka milenijalka treba da je ima. Postoji period dubokih promena s kojima se mnoge žene suočavaju uglavnom od kraja dvadesetih pa do početka četrdesetih godina svog života, a koji još nema svoje ime. Nel Frizel ovaj period promena naziva godinama panike, a njega često odlikuje obuzetost jednim suštinskim pitanjem: da li da rodim dete? O ovom vrlo važnom periodu retko se piše ili priča mimo klišea o biološkom satu koji otkucava. Zato je autorka rešila da to promeni, da ženama pomogne i provede ih kroz ovo vreme nedoumica služeći se pričama iz sopstvenog iskustva stečenog tokom godina panike, kako bi razotkrila šire društvene i kulturne trendove i razglasila u kolikoj se meri ovo životno doba odlikuje nesigurnošću, zbunjenošću i osećajem hitnosti. A preporučuje je i ultimativni autoritet za milenijalce Doli Olderton. ... A ako više volite da se nasmejete i učite kroz tuđe greške i sunovrate, čitajte vrcavi čiklit Šta ćemo sad? Holi Born. Tori ima vernu onlajn zajednicu fanova koji je prate i sa ushićenjem očekuju da u svakom trenutku kaže pravu stvar. Ona savetuje mlade izgubljene milenijalke šta da urade sa svojim životom, govori u nebrojenim TED nastupima, tribinama i emisijama. Sve Torine prijateljice se udaju i rađaju decu, čak je i njena uvek slobodna najbolja drugarica trudna do zuba. I ona u sebi priznaje da odavno priželjkuje da je Tom zaprosi. Pa ipak,

Pomeranje granica

Ako stalno pomerate granice ludog noćnog provoda... Onda potražite uzore i inspiraciju u Njujorku četrdesetih godina dvadesetog veka u Gradu devojaka. U jedno malo slobodarsko pozorište dolazi praznoglava devetnaestogodišnja Vivijan željna zabave. Provodi dane na izvorištu nonšalancije i glamura, među šou-gerlama u pozorišnom svetu Off Brodveja, i strmoglavo se upušta u zgode koje imaju ton burleske na granici vodvilja, kao i predstave koje za široke mase izvodi Teatar Lili, da utoli nejasnu žeđ za životom u tačkama u kojima pulsira noćna vreva Menhetna, pa razmišlja: „Sve u Njujorku je za mene imalo prizvuk seksa. A sad kad pokušam da se setim pojedinosti, sve mi se čini kao da je teklo u jednoj dugoj, vreloj i znojavoj noći.“ Napisala ju je ultimativna lajfstajl influenserka – pre nego što je to bilo moderno – Elizabet Gilbert, koja je svojom potragom za duhovnim i seksualnim ispunjenjem na lepom, raspusnom Baliju inspirisala mnoge milenijalke da eksperimentišu sa do sada uvreženim standardima kojima jedna žena treba da se vodi u životu.

Ako želite da izađete na dejt sa svojom seksualnom stranom... Onda definitivno u svoju fioku za seks-igračke ubacite i knjigu Budi takva kakva jesi Emili Nagoski. Da li znate da ono što zovete vaginom je zapravo unutrašnji reproduktivni kanal koji vodi do materice, dok je celokupni ženski polni organ obuhvaćen terminom vulva? Da li znate da su muški i ženski polni organi sa stanovišta biologije homologni: čine ih isti delovi koji su različito organizovani? S obzirom na to koliko je, po rečima autorke, teško pronaći finansijska sredstva za proučavanje ženskog orgazma, zbog čega je i dalje nepoznanica modernom društvu, ova knjiga može da vam promeni život, jer gotovo svi aspekti ženske seksualnosti su mistifikovani, pogrešno tumačeni ili potpuno nepoznati.

A ako vam se čini da prethodno opisane muke imaju samo žene... Obavezno pročitajte knjigu slovenačke autorke i filozofkinje Jele Krečič Nema druge. Ovo je prvenstveno anti-čiklit koji problematizuje topose žanra jednako kao i ustaljene trope muško-ženskih odnosa. Matjaž ima tridesetak godina, pristojan posao i omiljeni pab u Petkovšeku, u kojem svakodnevno dangubi sa ortacima. Arogantan je, samodovoljan, pravi muški gad kakvog žene uglavnom vole. A onda ga ostavlja dugogodišnja devojka koju je, doduše, uzimao zdravo za gotovo, ali je ipak mislio da će s njom provesti život. Otada se upušta u kovitlac dejtovanja, „vrlo živopisnu godinu sa ženama svih vrsta“, koje potom komentariše sa svojim drugovima koji su manje-više isti kao on – samodovoljni sebični gadovi kakve neke (uglavnom sve) žene vole. ■

Ovo su pisci od krvi, mesa i mnogo humora, koji pišu o temama koje su izvor najvećih uživanja i najdramatičnijih sunovrata

njemu kao da ništa slično ne pada na pamet. Holi Born je majstorski prikazala sve sunovrate i epifanije u tridesetima kada treba da raskrčimo katastrofe na putu i da uvrstimo svoje primerno postojanje među ozbiljne i nimalo sluđene odrasle jedinke.

TEMA

Kažu da se sa starenjem uvećavaju. Jedina mi je uteha što će mi grudi duže odolevati sili gravitacije, budući da imam dve nezrele kajsije umesto sisa. Na kraju će, međutim, i one popustiti. Sve će se obrušiti i dupe će mi se spustiti do gležnjeva.“

VELIČANSTVENA PRIČA O BORBI DOBRA I ZLA

Zabeleženo na Foto: @bookwithquince

Zašto je Čovek koji je voleo pse Leonarda Padure knjiga koja se ne zaboravlja i koliku važnost ima ne samo za književnost već za svakoga od nas, prenela nam je bukstagramerka Dunja Mihailović (@ bookwithquince)

ovek koji je voleo pse Leonarda Padure, najboljeg živog kubanskog pisca, knjiga je koja mi je obeležila prethodnu čitalačku godinu.

Za čitanje knjige o ubistvu Lava Trockog u Meksiku 1940. ne morate biti veliki poznavalac istorijskog perioda o kome je Padura pisao, jer je na jednostavan i pitak način uspeo da predstavi kompleksnu priču i dočara istorijske činjenice. Iako pripoveda o istorijskim likovima i događajima, ovaj noar roman je prožet fikcijom na tako delikatan način da će vam, iako možda niste ljubitelj istorijskih romana, ova priča ostati duboko urezana u sećanje i očaraće vas za ceo život. Čovek koji je voleo pse priča je o velikom ruskom revolucionaru Lavu Trockom, njegovom atentatoru Ramonu Merkaderu, ozloglašenom diktatoru Josifu Staljinu, ali i o neostvarenom kubanskom piscu Ivanu koji će nam pripovedati celu priču i voditi nas kroz periode kada su ove istorijske ličnosti vodile najveće borbe kako na ideološkom nivou, boreći se za politička uverenja, tako i na egzistencijalnom, boreći se za goli život. 28

Čovek koji je voleo pse nije samo naziv romana već je i lik ključan za razvoj priče. On predstavlja misterioznog neznanca koji sa voljenim psima – ruskim hrtovima – obilazi kubansku plažu i upoznaje pripovedača Ivana, kome će ovaj susret promeniti život iz korena. Nakon nekoliko u početku spontanih susreta na plaži Ivan od njega saznaje fascinantnu priču koja se odigrala nekoliko decenija ranije, priču o Lavu Trockom i njegovom ubici Ramonu Merkaderu, o kojoj mu je čovek koji se predstavlja kao Haime Lopes pripovedao prilikom svakog susreta, zamolivši Ivana da o tome ne piše i ne govori. Kroz poglavlja o životu Lava Trockog, vođe Oktobarske revolucije i Staljinovog smrtnog neprijatelja, pratimo njegov život u izgnanstvu, po egzilima u nekoliko različitih država, među kojima je i Meksiko, njegova poslednja stanica. Boravak u Meksiku obezbedili su mu slikar Dijego Rivera sa čuvenom suprugom i slikarkom Fridom Kalo, u čijoj će kući boraviti, pokušavajući da sačuva život od Staljinovih pristalica. Fascinantna je i priča Ramona Merkadera, mladog španskog komuniste, koji postaje sovjetski agent, dobija novo ime Žak Mornar i zadatak da ubije Trockog. Na dugogodišnjim pripremama za taj čin Merkader će biti tajno ubačen kao špijun u antistaljinističku organizaciju POUM, u kojoj

je bio i pisac Džordž Orvel, o kome takođe saznajemo neke pojedinosti u ovom romanu. U Čoveku koji je voleo pse čitaćete o mnogim velikim imenima koja su obeležila taj istorijski period, o političarima, revolucionarima, umetnicima i piscima, a priča će vas voditi i kroz razne zemlje sveta i tako upoznavati sa različitim kulturama, ali i političkim opredeljenjima. Roman koji se bavi istorijsko-političkim temama zadire duboko u životna i filozofska pitanja, u čovekovu borbu između dobra i zla, ljubavi i mržnje, života i smrti, govori o spremnosti ljudi da učine bilo šta zarad ostvarenja ideoloških ciljeva. Padura je prvoklasno dočarao ljudsko beznađe, tragediju, fanatizam i zlo, ali pokazao je i ljudsku hrabrost, želju za opstankom i najveću, najčistiju emociju – ljubav. Padura je uspeo da nas vrati u prošlost tako da imamo utisak kao da smo sve to iskusili. Učinio je da se povežemo i poistovetimo sa likovima i njihovim unutrašnjim previranjima. Surovost kojom su opisani Staljinova tiranija, ljudska tragedija, patnja i tajne koje koštaju života duboko su utisnute u stranice ove knjige, pa je zbog svega toga Čovek koji je voleo pse, kompleksan roman koji nosi snažnu poruku i podseća da je ljudsko zlo najveća pretnja univerzumu, umetničko delo. ■

MIRIŠE NA MORE

NAOČARE? SPAKOVANE. PEŠKIR? TU JE. KUPAĆI? NARAVNO! BEZ OBZIRA NA TO DA LI ĆETE USPETI DA SE DOKOPATE NEKE OBALE OVOG LETA ILI ĆETE VRELE DANE PROVODITI POD KLIMA-UREĐAJEM I NA BAZENU, OVOM SPISKU NEDOSTAJE JOŠ SAMO KNJIGA… ILI DVE… ILI TRI…

Priredila: Iva Burazor

Svetski bestseler prodat u više od milion primeraka 365 dana poljske autorke Blanke Lipinske erotski je roman o kom priča ceo svet. Romansa u opasnom svetu mafije je priča koja je prevazišla Pedeset nijansi – Sivu i po kojoj je snimljena Netflix senzacija i jedan od najgledanijih filmova u 2020. godini. Iz knjige 24 sata u staroj Kini Jiđije Džuanga mnogo ćete naučiti, ali uz nju ćete se i zabaviti. Od zemljoradnika do babice, vratite se u staru Kinu i saznajte kako su ljudi tamo živeli. Kako novčić kaže Džejmsa Bejlija je priča o mladiću koji traži sebe u bezličnom modernom svetu. Bejlijev roman je sjajno osveženje ne samo zbog vrcavog engleskog humora i zaraznog optimizma već i zato što njegova ljubavna priča nudi zanimljivu mušku perspektivu. Osam detektiva Aleksa Pavezija je superpametni omaž tradiciji Agate Kristi. U pitanju je roman prvenac sastavljen od sedam različitih priča o ubistvima, stvorenih s umećem starih majstora. ■

HIT KNIJGE

SASVIM SVEŽE

DOBRO LETNJE ŠTIVO MORA DA ISPUNI NEKOLIKO KRITERIJUMA: DA BUDE LAGANO, ZABAVNO, INTRIGANTNO, ALI DA IPAK I ANGAŽUJE VIJUGE

PROVERENI LETNJI HITOVI U uzbudljivim istragama u drugom romanu serijala Prva damska detektivska agencija Aleksandra Mekola Smita Žirafine suze Dragocenu Ramocve čekaju problematične supruge, zle kućne pomoćnice, ali više od svega ona želi da pomogne majci čiji je sin nestao u afričkim ravnicama. Sofi Kinsela je osvojila srca miliona svojim serijalom o kupoholičarki. U duhovitom samostalnom romanu Prva bračna noć glavna junakinja će svim silama pokušati da spreči svoju mlađu sestru da ponovi njene greške na urnebesnom putovanju po grčkim ostrvima. Marija Jovanović se u svojim knjigama bavi univerzalnim temama iz svakodnevnog života, zbog čega se čitalac lako poistovećuje sa junacima. U knjizi Spletkarenje sa sopstvenom dušom junakinja traga za pravom ljubavlju, odričući se iluzorne sreće da bi postala slobodna i celovita ličnost. Napeti triler, napisan pre više od 50 godina, Talentovani gospodin Ripli Patriše Hajsmit pokušava da odgovori na pitanje do koje granice su neki ljudi spremni da idu ne bi li dobili ono što žele. ■ 29

Priče iz Beograda

Posle uspešne julske akcije „Knjige zbog kojih ćete zablistati u društvu – Priče iz Srbije“ od 1. do 31. avgusta organizujemo akciju „Knjige zbog kojih ćete zablistati u društvu – Priče iz Beograda“. Zavirite u prošlost srpske prestonice uz knjige Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda i Beograd kroz ključaonice 100 kuća Nenada Novaka Stefanovića, BG priče I–III Zorana Lj. Nikolića, Beograd ispod Beograda Zorana Lj. Nikolića i Vidoja D. Golubovića, Mehane i kafane starog Beograda Vidoja D. Golubovića, Književni vodič kroz Beograd Jove Anđića i foto-monografiju Jovana Đorđevića Beograd naše mladosti. Za kupovinu ovih naslova dajemo dodatni popust od 10%. Akcija će važiti u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs ■ OMILJENI PISCI I SJAJNA ATMOSFERA U

VESTI

24. Noći knjige

Da je Noć knjige priča koja traje, potvrdila je 24. Noć knjige. Tokom tri dana trajanja manifestacije više desetina hiljada ljudi posetilo je knjižare Delfi, Lagunine klubove čitalaca u Srbiji i regionu, kao i sajtove laguna.rs i delfi.rs. Više od 40 pisaca družilo se sa čitaocima, a među najtraženijim naslovima izdvojili su se: Omama Slobodana Vladušića, Ahilova pesma Madlin Miler, roman Tvoj sam Mirjane Bobić Mojsilović, Gavran i najbolje priče Edgara Alana Poa. ■

DELFI GIFT

DAH MORA U VAŠEM DOMU Artesania Esteban Ferrer je vodeća kompanija u sektoru brodskih modela, morske dekoracije i nautičkih elemenata. Njihova strast prema moru ogleda se u bogatoj kolekciji maketa brodova, širokom izboru reprodukcija svetionika, navigacionih instrumenata, nautičkih lampi, malog nameštaja, morskih slika i bezbroj ukrasnih predmeta za dom inspirisanih morem. Uz predivne proizvode ove kompanije unećete duh dalekih mora i okeana u prostor u kojem živite, čime ćete zadržati leto svih 365 dana u godini. Artikle Artesania Esteban Ferrer možete pronaći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■ 30

Dekorativni globus

Kompas – Glass magnifier Belem

Figura – Ship, The Soleil Royal

Privezak – Nautical Anchor

Zidna dekoracija – Welcome Aboard

Set kockica

Lampa stona – Anchor

Kakva produktivna večera! Da li znate da bi svet možda ostao uskraćen za kultno delo Slika Dorijana Greja da se Oskar Vajld nije pojavio na jednoj večeri 30. avgusta 1889. u Londonu, koju je organizovao izdavački agent časopisa Lipinkotov mesečnik iz Filadelfije? U cilju širenja mesečnika na britansko tržište Dž. M. Stodard je zamolio Vajlda da napiše priču koja bi izlazila u nastavcima. Vajld je za to plaćen tada neverovatnih 200 funti (oko 26 000 funti u današnjem novcu). Interesantno je da je na istoj večeri dogovoren i nastanak jedne od najpopularnijih avantura Šerloka Holmsa Znak četvorice ser Artura Konana Dojla. ■

Nepoznato o… ► Keruak je odgovoran za osmišljavanje naslova Goli ručak Vilijama

S. Barouza. Do ideje za naslov došlo je sasvim slučajno kada je Keruak pogrešno čuo naked lunch (goli ručak) umesto naked lust (gola požuda).

► Pored pisanja, Keruak je bio nadaren i za crtanje. Prvi autoportret

nacrtao je kao 9-godišnjak. Likovi na njegovim slikama često su bili inspirisani ljudima koje je poznavao, poput likova u njegovim romanima.

► Zbog francusko-kanadskog porekla Keruak je u prvim godinama

DELFI GIFT

života govorio francuski. Engleski je počeo da uči tek kad je napunio šest godina i nije ga dobro razumeo do tinejdžerskih dana. ■

AKTUELNO

Pobednici konkursa

Kad život iznenadi Literarni konkurs „Kad život iznenadi“, inspirisan knjigama čuvenog švedskog pisca Fredrika Bakmana, čije su drame pune života, suza i smeha, podstakao je naše čitaoce koji su pokazali izuzetnu kreativnost i poslali nam maštovite i inspirativne priče. Članovi žirija, vrhunski književni stvaraoci, Ljubica Arsić, Sonja Ćirić i Marko Krstić izabrali su tri najbolje priče. Čestitamo pobednicima i zahvaljujemo svim učesnicima!

1. mesto

Šta Žile danas sprema, Dejan Radojičić

Tim pitanjem debeli vragolasti kuvar Žile započinje svaki moj san. Život mi se javlja i zagonetno nagoveštava događaje. Verujte. Ali sve shvatim tek kad se desi. 32

„Pečemo pile-e-e! Ha! Pečen si, Mile“, mrdao je obrvama Žile. „Stop! Dosta!“ Pleh s piletom koje se pušilo napunio je ledom. Strepim sanjiv: Majko mila. Pečen? Zaleđen? Neko zvoni. „Šta? Dosad ste pili?“ Smeju se njih četvoro: „Pobeguljo! To je bilo veče za tebe... Ha-ha, kakva pižama?“ Vesna je zgrabila majicu, farmerke, a ostali mene. „Čekajte!“ „Obući ćeš se u autu, ne gnjavi!“ Para u sauni mešala se s alkoholom iz njihovih tela. E, vala u hladan bazen neću...

Stigao je mejl od mogućeg poslodavca. Sutra u devet. Primljeni ste. Ponesite... Istrčao sam: „Društvo, častim!“ Onda shvatim šta vidim. Vesna im nešto čita. Cerekaju se, tapšu. Zažagrili u mene. Setim se sna. Žile doziva osoblje kuhinje. „Golo pile-e-e! Golišavo-o-o! He-he-he!“ „A-ha-ha-ha-ha!“ Svi zagraktali. Lupim se po džepu pantalona. Vesna čita moju pesmu o njoj. Zemljo, otvori se. Zadrhtim od poslednje scene sna. Žile mi kaže... „Pečen si, Mile“, rekla je Vesna i poljubila me stojeći na prstima.

Vesna je izručila ledenu vodu na mene.

2. mesto

E pa, još me i polij. To mi je hvala. Da l’ ju je zbario Zoki? Nešto su šuškali, pa sam se sklonio. Vidi je. Blista.

Magnus,

Ostao sam poslednji u garderobi. Šta ono bejah još sanjao? „A sada ćemo obući pile-e-e!“, kezio se zlokobno Žile. „Košuljica, odelce, kravata!“ Odelo? Jao. Da nije sahrana? Odlažem peškir, prihvatam telefon.

Vuk Vuković

Nije bilo iznenađenje kada je Magnus ostao u krevetu tog jutra, dok su pod njegovim prozorom ribarske mreže šljapkale o površinu vode – prethodna noć ogadiće mu ribu i alkohol na nekoliko dana.

Magnus je, međutim, baš tada, razvlačio šator u obližnjem šumarku i spremao se za jedno od svojih višednevnih kampovanja izvan sela. Kada je film naposletku snimljen i prikazan, bez njegovog učešća i znanja, a glavni lik u filmu poneo njegovo ime i po svemu, fizički i karakterno podsećao na njega, Magnus je ostao zabezeknut pred ekranom pred kojim su ga, u selu, posadili da gleda. Tek, na samom kraju, bez reči, ustao je i izašao, odmahujući rukom na prijateljski smeh, kroz koji su mu mešta-

– Ostavi kad kažem!

U glavi je smišljao 81 smrt drugačiju od one koju je na ekranu doživeo.

Devojčica je tužno pogledala Aleksu, polako vratila jastuče na mesto i – nestala.

3. mesto

Jastuci,

Milena Krstić

Sedeo je dremuckajući za šankom bašte restorana pored reke dok se nebo spremalo za kišu. Više od sat vremena niko nije ušao u kafanu. Odjednom se niotkuda pojavila devojčica od desetak godina u roze džemperu i krenula ka mestu gde su bili naređani jastučići. Munjevito je posegnula za jednim. – Ne diraj to! To je moje! Povišenim tonom Aleksa se obratio devojčici. – Tvoje?! Vidi koliko imaš... Nekoliko. – zbunjeno je odgovorila. – Pa?! Ostavi to! – već se iznervirao njenom drskošću. – Ali treba mi...

Baš lepo, nema gostiju ali lopova ima, gunđao je. Ne može čovek ni po ovakvom danu da bude miran! Gde su joj roditelji? Negde u drugom restoranu uživaju, ne znaju da imaju dete koje krade. I meni došla? I šta će joj?! Samo neku štetu da napravi... Dva sata kasnije pozdravio se sa kuvarom i kolegama, ogrnuo jaknu i lagano krenuo kući. U grmu leske i ruža ugledao je rukav roze džemperića i uplašio se da se nije nešto desilo sa devojčicom. Čučnuo je i ugledao dva mutna zelena oka i belo krzno umrljano tamnim flekama. Pogledao je pažljivije, možda je životinja povređena, ali se mačka uplašeno promeškoljila pokušavajući da se zaštiti i odmakne, dok se iz krzna oglasilo nemoćno mjaukanje mačića. Jastuče je njima bilo namenjeno... Ustao je polako, a onda začuo: – Gde ti je džemper? – Izgubila sam ga... ■

DELFI KUTAK

neobična su imena ljudi, gradova, sprava, mašina, instrumenata, pa čitanje teče sporije. ALI!!!

Članovi Delfi kutka pročitali su prvi deo trilogije koju kritičari smatraju remekdelom moderne fantastike. Jedna čitateljka podelila je sa nama svoje utiske o priči o pet porodica koje su industrijalizovale Zemljin najveći satelit i ušle u mrežu sukoba i nadmetanja

Sasvim neprimetno se naviknete na novu gravitaciju, ne udarate više o zidove, ne odskačete od plafona, ne rušite prolaznike. Prašina Meseca više mi nije smetala, udahnula sam njegov mrak punim plućima i odjednom je Luna zablistala u svom punom sjaju i sasvim jasno su preda mnom izronili Boa Vista – prestonica porodice Korta, satkana od žubora potoka i gustog rastinja – mala Andrijana Korta – Gvozdena Ruka – i njeni potomci: prepredeni Lukas, šarmantni ali plahoviti Rafa, velika govornica Arijel, prašinar i borac Karlinjos i Vagner – vuk! Odjednom su dobili lica, tela i srca, a njihovi elektronski pratioci postali su vidljivi i jasni.

MOĆ, RIVALSTVO I OPASNOST U KNJIZI

Luna – Mlad mesec Ijana Mekdonalda Piše: Jelena Mihaljev

... Mesec zna hiljadu načina da te ubije. To je pravilo broj jedan i najvažnije je od svih... Na Mesecu se sve plaća – vazduh, voda, ugljenik i podaci. Čip u oku neprestano očitava količinu podatka o ova četiri najvažnija elementa. Bogati stanuju nisko, a sirotinja visoko, bliže radijaciji. Godine za brak i seks nisu bitne, mogu vas udati i oženiti još dok ste dete – velike porodice imaju ugovorene brakove. Spavate s kim hoćete, imate bračne drugove, ljubavnike, monogamija nije u modi. Moda se stalno menja – čas je u trendu garderoba iz 1920. godine, čas iz 1950, pa onda iz 1980. Kad vam dosade odeća koju nosite, nameštaj, hrana – deštampač izbaci sve novo... Na samom početku autor nam daje mnogo informacija, mnogo je likova,

AKTUELNO

I to što je naposletku on prespavao taj događaj za posledicu će imati čudnu stvar. Naime – njegovo ime, kao poznatog avanturiste među meštanima, naći će se na usnama svakoga ko je prisutnoj ekipi imao šta da ispriča tog dana. Da bi na njegova vrata potom, a onda i nekoliko dana kasnije, ta ista ekipa bezuspešno pokucala. A za njima, neko vreme posle toga, i sam scenarista, koji je odlučio da ispriča njegovu priču.

ni spremali objašnjenje cele situacije.

DELFI KUTAK

Biće iznenađenje kada se ekipa pojavi u selu, tražeći upravo nekoga kao što je on, da iz „prve ruke“ čuje priču o životu jednog običnog ribara.

Sve počinje pokušajem atentata na Rafaela Kortu. Makenzijevi! Ko drugi? A možda ipak ne...? Ili je sve počelo još ranije, onda kad je Adrijana Korta odlučila da osvoji Mesec? Gde su ljudi, tu je pohlepa, tu je rivalstvo, tu je opasnost. A Ijan Mekdonald majstorski plete mrežu mržnje između Korta i Makenzija. Dva najveća Zmaja bljunula su vatru jedan na drugog. Ali nisu to jedine moćne porodice. Tu su i Sune, Asamoe i Voroncovi! Borba za moć tek je počela i Korte su pretrpele ogroman udarac... Priča me je praktično usisala u sebe takvom žestinom da nisam verovala da moram da čekam nastavak. Želela sam ga istog trenutka! ■ 33

VAŠ KNJIŽAR

Milica Nikolić

(Knjižara Banovo brdo, Beograd)

Po čemu je knjižara na Banovom brdu specifična? Mi smo lokalna knjižara, većinu kupaca poznajemo po imenu i znamo šta vole da čitaju, a oni veruju u naše preporuke. Kako sam u ovoj knjižari već dvanaest godina, najlepše mi je kada u knjižaru dođe neko ko je počeo da nas posećuje kao đak prvak, a sada upisuje fakultet. Kao šefu knjižare, koji su Vam najveći izazovi u toku radnog dana?

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

ubazna i šarmantna, Milica Nikolić je šefica Delfi knjižare na Banovom brdu. Na toj poziciji je od otvaranja knjižare – dakle, već dvanaest godina, tako da je čitaoci koji nove naslove nabavljaju na Banovom brdu dobro poznaju i navikli su da od nje i njenog tima knjižara uvek mogu da dobiju odlične preporuke. Mada je organizacija posla u knjižari vrlo izazovan zadatak, rad sa knjigama nadoknađuje sve, jer inspiriše i širi vidike.

Šta za Vas predstavlja kontakt sa čitaocima i kako odlučujete koju ćete knjigu preporučiti? Preporučivanje knjiga čitaocima je moj omiljeni deo posla. Kako u našu knjižaru dolaze stalni kupci, već dobro znamo šta bi se nekome najviše dopalo. A tu su i knjige koje i sama volim, pa ih rado preporučujem, a kad je preporuka iskrena, kupci to osete.

NOVI ULOV:

Piše: Dunja Lozuk

Dž

osi Bjanki je ubijena pre petnaest godina tokom terorističkog napada u Francuskoj. Njena mlađa sestra Kit, sada lekarka hitne pomoći u Santa Kruzu, godinama pokušava da se pomiri sa sestrinom tragičnom sudbinom.

Koje knjige čitaoci najradije biraju u letnjem periodu? Da li laganije štivo ili nema pravila? Leti se uglavnom više traže trileri i ljubavni romani. Dakle, u ovom periodu čitaoci definitivno radije biraju laganije štivo, knjige koje će poneti na odmor. Kakve knjige volite da čitate? Koje Lagunino izdanje je na Vas ostavilo poseban utisak? Omiljeni žanrovi su mi fantastika i triler. Mogu da kažem da mi je Oštrica jedna od najdražih knjiga, odnosno sve knjige Džoa Aberkrombija mogu da nazovem omiljenima. Njega uvek od srca preporučujem. ■

Nekada smo verovale u sirene Barbare O’Nil U izdanju Lagune naći će se dirljiv roman koji nas podseća koliko je porodica važna i da su neke veze, ma koliko komplikovane ili teške, ipak neraskidive

Najveći izazov je organizovanje posla tako da se završi sve što treba, da knjižara funkcioniše besprekorno i da svi radimo kao tim. Ali sve što ima veze sa knjigama izuzetno je lako i pravo uživanje.

onda je jednog dana ugleda na televiziji, na vestima, u izveštaju sa Novog Zelanda, gde se desio požar u jednom noćnom klubu. Nakon poplave emocija Kit shvata da možda ima priliku da ponovo vidi svoju sestru i zapućuje se na Novi Zeland kako bi je pronašla i dobila odgovor na najvažnije pitanje – zašto je htela da svi misle da je mrtva?

Autorka plete niti uspomena ovih živopisnih likova, a krajnji rezultat je neverovatna tapiserija života koja oduzima dah

Ovo je pronicljiva, potresna porodična drama koja hvata suštinu dve izgubljene duše, dve sestre koje u mladosti doživljavaju veliku tragediju i nose se sa njom na različite načine. Jedna postaje uspešan lekar, dok se druga odlučuje da nestane pod užasnim okolnostima i izgradi potpuno novi život, daleko od Kalifornije i svega što je ikada poznavala. Sa novim imenom, sa svojim mužem i dvoje dece, Džosi se nada da više nikada neće morati da se suoči sa prošlošću. Međutim, kada joj sestra pokuca na vrata, lavina emocija je vraća dvadeset godina unazad, na onu liticu na kojoj su sedele, na onu plažu na kojoj su surfovale, na sva ona mesta gde se nekada osećala voljeno i bezbedno. ■

HAlER FRIZIDERI SA 3D SISTEMOM OTVARANJA VASE BLAGO DOSTUPNO NA PRVI POGLED.

Časopis Bukmarker - broj 9

Articles inside

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

■ AKTUELNO: Pobednici konkursa „Kad život iznenadi“

■ DELFI KUTAK: Luna – Mlad mesec

■ VESTI I DELFI GIFT

■ HIT KNJIGE: Miriše na more

■ #BUKMARKER: Čovek koji je voleo pse

■ TEMA: Knjige za milenijalce

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Svaki dan u godini 1

■ IZ PRVE RUKE: O komunikaciji

■ ODLOMAK: Žena bližnjega tvoga Tonija Parsonsa

■ TAJNE PISACA: Žaklina Kiš

■ NOVO U LAGUNI

■ INTERVJU: Adelin Dijedone

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Latinski glosar

■ INTERVJU: Betani Hjuz

■ TRI RAJKE: Vrt zagonetki

■ INTERVJU: Manuel Vilas

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: I živ i mrtav

■ TEMA BROJA: Trileri

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Smrt u ružičastom

■ INTERVJU: Vanja Bulić

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Dejana Stojiljkovića