■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Slikar duša

Duša grada

na keramičkim pločicama

O Slikaru duša Ildefonsa Falkonesa, raskošnom romanu o ljubavi, umetnosti i osveti, koji predstavlja moćan portret Barselone uoči modernizma, piše književnica Ljubica Arsić

Foto: Nikola Ilić

Ako postoje ženski i muški gradovi, oni ispupčeni i oni udubljeni, gradovi koji se skrivaju obučeni u dostojanstvena odela boje modrih senki i oni obasjani toplom i raznobojnom svetlošću, onda ženstvena Barselona opisana u romanu Slikar duša Ildefonsa Falkonesa, Laguninoj publici poznatog po romanu Katedrala na moru, poseduje onu mističnu crtu ženske promenljivosti: privlačna pitoma ruža koja ume da se preobrazi u divlju puzavicu.

Grad katalonskog modernizma s početka dvadesetog veka, pored značajnog umetničkog zamaha, naročito u arhitekturi, postaje poprište borbe za socijalnu pravdu sa ženama predvodnicama anarhista, čija ih isključivost i borbenost često vode u nesreću i smrt. Dva lica grada, ono sa raskošnim Gaudijevim građevinama ukrašenim njegovim izumom da se krhotinama keramičkih pločica, stakla, porcelana prekriju fasade, i drugo lice pobunjenih radnika, gradske sirotinje prikazane u besprizornoj deci što kradu i prose po ulicama, sviknutoj na surove uslove koji su ih ojačali i učinili beskrupuloznima, odražavaju se i u glavnom junaku romana Dalmauu Sali i njegovoj razapetosti između konformizma i želje da se stane na put nepravdi.

Mladi umetnik Dalmau, sin nepravedno pogubljenog anarhiste, osmišljava crteže na keramičkim pločicama u radionici kod don Manuela, čiji je lik daleko od stereotipa gazde izrabljivača. Iako se ne slaže sa njegovim idejama, don Manuel pomaže darovitom saradniku, novčano i svojim vezama, da iz zatvora oslobodi mladićevu sestru Monserat. Dalmau podržava sestrinu borbu za društvenu pravdu, ali esteta u njemu ne odbija uživanje u gazdinim raskošnim obrocima sa istančanog jelovnika, problematizujući daljim delovanjem svog karaktera večnu dilemu: Da li smemo da izneverimo ideju kad nam je ugrožen život i kad su ugroženi životi onih koje volimo? Rukovođen u to vreme modernim japanskim estampama sa detaljima iz svakodnevnog života, Dalmau crteže za keramičke pločice oplemenjuje bliskim likovima sestre Monserat, dečaka skitnice, svoje čulne devojke Eme u koju je strasno zaljubljen. Nekad zajedno, Dalmau i Ema se rastaju posle tragične smrti njegove sestre i Emine prijateljice Monserat, čiji gubitak razdvaja ljubavnike i tok romana grana u dva pravca. Ema postaje glasnogovornica i silovita predvodnica radničkog pokreta, dok se Dalmau priklanja luksuznom životu građanske klase, koji ga vodi u porok i prekršaj. Iako čeznu jedno za drugim, događaji u kojima učestvuju sve ih više udaljavaju i osnažuju njihove pojedinačne puteve i na prvi pogled nespojive sudbine.

Kao što radnici koji, postavljajući po fasadi keramičke pločice, sa skela vide svet „odozgo“ tako i čitalac, iz zone bezbednog posmatrača, podjednako prihvata lepotu i rugobu sveta. Sa takve visine, na koju ga je popeo pisac Falkones, neverovatni poduhvati zarad istine, pravde i ljuba-

Ovaj roman je pohvala čudesnim zdanjima Barselone sa njenim velikim majstorima, ali i priča o uzavreloj, strasnoj krvi koja u najvećoj ljubavi kao i u nadljudskoj mržnji ne prašta

vi, kao i prekršaji (Dalmauova krađa, zavisnost od opijata, Emina prostitucija da bi prehranila ćerku Huliju) deluju opravdano. Grad raste u visinu, a sa njim i ljudi, ne samo kroz prestupe i milosrđe već zahvaljujući neverovatnoj moći preživljavanja, ludilu da, motivisani sopstvenim ciljem, jurišaju prema smrti ne plašeći je se. Ovaj roman je pohvala čudesnim zdanjima Barselone sa njenim velikim majstorima, božjim arhitektama Gaudijem i Domenekom, ali i priča o uzavreloj, strasnoj krvi koja u najvećoj ljubavi kao i u nadljudskoj mržnji ne prašta. Arhitektura ovog grada, pored toga što odražava duh muzike sa katalonskom tradicijom koralnog pevanja, pokazuje i raznolikost uzbudljivih sudbina njegovih žitelja. Fasade i krovovi što podsećaju na krljušti zmaja ukazuju na poduhvate slične onima u bajkama. Junaci, zarad budućnosti u kojoj će „živeti srećno do kraja života“, rešavaju nemoguće zadatke preobražavajući se iz ubogog prosjaka u zmiju ili vukodlaka da bi se preko savladanih prepreka uzneli i stvorili veliku i večnu sliku jednog od najlepših gradova. ■