■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Prema istinitoj priči

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA

Nagrađivani psihološki triler Prema istinitoj priči francuske autorke Delfin de Vigan o opsesivnom i nezdravom prijateljstvu, koji uspešno istražuje maglovite granice između stvarnosti i imaginacije

Tema sedamdeset četvrtog Laguninog književnog kluba održanog na Instagram profilu laguna_knjige bila je knjiga Prema istinitoj priči Delfin de Vigan. O sofisticiranom psihološkom trileru, prevedenom na 27 jezika i ovenčanom nagradom Renodo, razgovarali smo sa književnicom Vladislavom Vojnović. Ophrvana teretom ogromnog uspeha svog prethodnog romana, bez inspiracije i u spisateljskoj blokadi, Delfin upoznaje L., koja je otelotvorenje svega čemu se Delfin oduvek potajno divila. Neprimetno ali namerno, L. odlučuje da se uvuče u spisateljičin život. S vremenom Delfin počinje da veruje da joj je L. neophodna i nezamenjiva, a njihovo neobično prijateljstvo počinje da se ispoljava na sve zlokobnije načine.

Gde je granica između mašte i stvarnosti – ključno je pitanje romana.

Mislim da je umetnička istina jednako vredna kao životna istina, s tim što umetnička istina uvek pokušava još nečemu da vas nauči. Ako vam ispričam šta mi se danas dogodilo, to ne mora nužno da ima poentu, ali ako vam izmislim nešto, to ću vam sigurno ispričati sa nekim povodom – da vas nečemu naučim, da vam nešto iskamčim, da vas zavedem da me volite ili da nešto uradim da ovaj svet bude bolji. Svi koji se bave narativnim umetnostima ostavljaju neki lični pečat. Dok pišete tekst, pišete ga čitaocu kog ste kreirali u svojoj glavi – to može biti neko od vaših prijatelja ili neko od vaših pravih čitalaca, ako ste imali priliku da ih upoznate. Ali pisci moraju imati neku L., neku „nju“ (L. je na francuskom „ona“) sa kojom razgovaraju dok pišu. Zanimljivo je kako L. iz romana misli da nema ništa bez istine i kako čitaocima morate da ispričate kako je bilo kod vas u porodici, da li su vas tukli, silovali, da li su se razvodili, ko koga mrzi, ko je šta nasledio.

L. govori Delfin da je ljudima dosta „bajki i izmišljenih likova... Ljudima su dojadili romani čija radnja teče kao po loju, vešto sročene krilatice i raspleti, ljudima je dosta prodavaca loše robe koji štancuju priče ne bi li nam uvalili knjige, automobile ili jogurt, oni očekuju istinu, nešto verodostojno, žele da im se priča o životu.“

Istina je da nikog nije briga za jeftine i loše priče, ali šta ćemo sa Servantesom, Dostojevskim ili Tolstojem i sa celom istorijom književnosti ako ćemo tako da tretiramo stvari koje su izmišljene? Na početku romana saznajemo da je glavna junakinja doživela veliki uspeh sa prethodnom knjigom, koja je u potpunosti bila priča o njenoj porodici, o njenom nesrećnom detinjstvu i prošlosti, i da joj je vrlo teško što se to narodu dopalo. Nije očekivala da će doživeti ogroman uspeh i kaže da ne može više da izdrži slavu i da će se podeliti napola ako bude morala da stavi samo još dva potpisa u knjige. Posle toga se u njenom životu pojavljuje nepoznata žena koja počinje da je tera da i dalje piše na takav način, ali njoj je teško, jer je tom knjigom već povredila nekog iz svoje porodice, i to toliko da čak dobija i anonimna pisma sa pretnjama. Dakle, teret koji joj je donelo otvaranje pred svetom našu nežnu spisateljicu očigledno toliko potresа da padа u neko čudnovato stanje iz kog je vadi – ili ne vadi ta druga.

L. je sve ono što Delfin nije. Delfin je veoma stidljiva i povučena, a L. je jedna od onih žena koje privlače pažnju, na koje ne možete da ostanete ravnodušni.

Glavna junakinja je toliko povučena da bismo mogli da kažemo da pati od nekog ozbiljnog sociopatskog poremećaja. Vrlo je čudno da takva osoba, budući da je savremena, obrazovana, civilizovana, da dolazi iz srednje klase, iz zapadne, bogate, razvijene zemlje, nije potražila stručnu pomoć. Onda se pojavljuje druga, koja je snažna, jaka, otvorena, sposobna, organizovana, ali anonimna – ona je pisac iz senke, piše biografije poznatih ljudi, i sad je Knjiga Prema istinitoj priči podeljena je na tri dela, Zavođenje, Depresija i Izdaja, koji najbolje opisuju kako se razvijao odnos glavnih junakinja Delfin i L.

ona nekakva zlica koja nam tek pred kraj romana priča priče iz svog života. Ispostaviće se da to i nisu njene priče, već da pripadaju literaturi. Njena priča o majci koju je našla mrtvu priča je iz jednog romana, njen odnos sa ocem je priča iz drugog, a smrt muža je priča iz trećeg romana. Ako se zapitamo i da li je L. sve što je Delfin bilo potrebno i kad su prijateljski odnosi u pitanju, odgovor je – verovatno da, ali prosto je pitanje kakva je ta L. ako je gledamo kao deo sopstva glavne junakinje. Ne znamo zašto je L. nužno morala da bude zla.

Na kraju knjiga poprima elemente trilera. Delfin i L. su otišle van grada, odvojene od svih. Delfin je povređena noga posle pada, a L. počinje da je truje. To je i trenutak u kome se konačno zapitamo da li L. zaista postoji.

Očekivala sam da će se Delfin na kraju odbraniti od moje optužbe da je pomalo luda i da je to sve sama sebi uradila i da će se pojaviti makar jedna stvar koja će biti dokaz postojanja L. Ali L. je savršeno sakrila svoje tragove. Dokaz se nije pojavio. Ubeđena sam da postoji mnogo čitalaca koji ne misle isto kao ja – da L. nije postojala. Mislim da je to drugi glas koji se javio Delfin usled griže savesti što je oblatila svoju familiju i ponudila njihovu priču celoj Francuskoj na tacni. Delfin to na kraju nije mogla da podnese. ■