■ TEMA: Mali čitalački zločini

Mali

čitalački zločini

Piše: Nevena Milojević

Pravi, rođeni čitalac uvek je sklon traženju pikanterija. Njemu je urođeno da gleda preko korica, da gura nos gde ne treba i pokušava da prokljuvi stvari koje ga se ne tiču. Recimo, koliko od pročitanog ima veze sa realnošću? Da li je to autorovo iskustvo? Ma sigurno jeste... Sigurno negde iza brojnih stranica i niza redova stoji sirovo autorovo iskustvo.

Za čitaoca nema ničeg slađeg od knjige Gotovo je s Edijem Belgelom, čija je kontroverza o priči samog autora koji pripoveda u svoje ime buknula širom sveta. Edi (Eduar Luj) postupkom autofikcije priča o svom odrastanju u siromašnoj radničkoj porodici. Edi je očigledno feminiziran i time sa različitih aspekata stigmatizovan u siromašnoj i zatvorenoj francuskoj provinciji. Celog života borio se sa osećajem stida što je takav: autsajder, „promašen slučaj“, „peško“ čiji je brat alkoholičar i delinkvent a porodica siromašna. Posle izdavanja knjige Edi Belgel je promenio ime u Eduar Luj. Iskoristivši svoje odrastanje da bi ispričao priču, izvršio je inverziju stvarnosti i fikcije. Ako je književnost bespogovorno bazirana na realnosti, ni stvarnost nije pošteđena pripovedačkih postupaka. Zato autor može da dâ sebi drugo ime, i time što je uspeo da artikuliše svoju traumu u tonu lišenom patosa i samosažaljenja govori da je pretrpljeno nasilje preneo na jednu drugu fiktivnu ravan i uspeo da to iskustvo prevaziđe, a njegovim akterima konačno oprosti. Jedan takav postupak koristi i Linda Knausgor. Njen život je odavno prešao granice svakodnevice, i nakon što je Karl Uve Knausgor Moju borbu ispisao potpuno ogolevši njihovu intimu, ona u knjizi Dobro došla u Ameriku pokušava da izgura svoju borbu – da se pripovedanjem izbori sa krivicom zbog očeve smrti. Sećanjem na srećne trenutke svoje porodice, autorka pokušava da se izbori sa grižom savesti koju oseća zbog očeve smrti. Poput Elene, i Linda je imala težak odnos sa mentalno nestabilnim ocem. Njen otac se borio sa bipolarnim poremećajem koji je i kod same autorke otkriven u mladosti. Ovo je klasični autobiografski postupak koji se donekle bazira na autorkinom iskustvu. Pa ipak, naše čitanje nije oslobođeno čitalačkog zločina. Ako iz Moje borbe znate već sve o Lindi Knausgor, dok čitate ovu knjigu, sigurno ćete pomišljati da neke stvari konačno imaju smisla. Time vršimo jedan kreativni čitalački postupak stapanja dve ravni stvarnosti i rađamo čudovište od parčića fikcije i nama dostupne realnosti. A ponekad i sami pisci samosvesno dezavuišu granice između stvarnosti i fikcije, kao u knjizi Prema istinitoj priči. Da li je L. utvara koja se izmigoljila iz teksta, proizvod fikcije jednog izmoždenog spisateljskog mozga, priviđenje koje um u kreativnoj blokadi trokira i proizvodi, ili Delfin proganjaju odgrisci iz sveta fikcije koje je u čedomornom postupku selekcije eliminisala, ili je L. ravnopravan lik kao i Delfin sa kojim se autorka (Delfin de Vigan) poigrava i pokušava da nam dočara razarajući postupak stvaranja? Nikad nećemo znati. To su misterije sveta teksta koje nas kopkaju i teraju da nastavimo da okrećemo stranice, kopamo i bunarimo, uvek u potrazi za dobrom pričom: onom koja je napisana, onom između redova i onom koja na kraju nastaje u našoj glavi. Stvarnost je porozna, a knjigoljupci stanuju na tankoj granici između dva sveta i naslađuju se propustima sa obe strane. Granica između fikcije i stvarnosti zato nije ni previše bitna, jer u korenu svake priče leži naša neopisiva želja da se prepustimo čitalačkom delirijumu. ■