6 minute read
■ TEMA BROJA: Epska fantastika
Zašto volimo da čitamo epsku fantastiku? Zato što nam više od svih ostalih književnih žanrova govori da je beg iz rđave stvarnosti ne samo moguć već i obavezan i da svi mi imamo dužnost da otvorimo oči i da se borimo za bolji svet
Piše: Ivan Jovanović
Advertisement
Kako bismo došli do odgovora na pitanje zašto čitaoci vole i rado čitaju epsku fantastiku, najpre moramo razjasniti šta je epska fantastika zapravo. Naime, savremena teorija žanra kao krovni žanr ili nadžanr uzima – fantastiku, ispod koje imamo velike žanrove – naučnu fantastiku, fantaziju, horor i magijski realizam, s mogućim dodatkom folklorne fantastike. Prva tri pomenuta žanra imaju obilje podžanrova i međusobnih preklapanja. Jedan od podžanrova fantazije upravo je epska fantastika.
U današnje vreme žanrovske odrednice su prevashodno sredstvo komunikacije s čitaocima. Samo u Sjedinjenim Državama za mesec dana objavi se bezmalo četiristo naslova koji se mogu svrstati u nekakvu fantastiku, pa je nužno olakšati čitaocima i kupcima izbor u toj silnoj ponudi, ali nije oduvek bilo tako. Potreba za razdvajanjem različitih vrsta fantazije rodila se u razgovoru između njenih stvaralaca i to šezdesetih godina prošlog veka, u trenutku kada je Tolkinov Gospodar prstenova sticao popularnost u Americi. Jedan od najvećih protivnika Tolkinovog stvaralaštva Majkl Murkok u jednom tekstu objavljenom u fanzinu Amra predložio je naziv „epska fantastika“ (epic fantasy) kako bi njime opisao delo jednog od rodonačelnika savremene popularne fantazije R. E. Hauarda, tvorca Konana Varvarina. Odgovor na to dao je tada slavni američki autor Fric Lajber, najpoznatiji po svojim romanima o Fafrdu i Sivom Mišolovcu, najpre u žurnalu Ankalagon, a onda još obimnije u Amri iz juna 1961. godine, predloživši da se (pod) žanr koji je utemeljio Hauard – a čiji je nastavljač svakako Murkok – zove „mač i magija“ (sword & sorcery). Paradoksalno, naziv koji je Murkok ponudio odomaćio se za stvaralaštvo nadahnuto Tolkinovim delom, koje je Murkok prezirao – a i dalje ga prezire, pošto je još živ i zdrav.
ELEMENTI ŽANRA
Dakle, moramo razdvojiti ova dva naizgled sinonima. Ukratko, epska fantazija/fantastika odlikuje se sledećim elementima: zaplet je od ključne važnosti za istoriju ili čak kosmologiju sveta u kome se radnja odvija; priča dolazi do svog prirodnog kraja, koji obično podrazumeva neko sveopšte isceljenje, smrt magije ili njeno pročišćenje, neki sveuticajan događaj; priča ima jedan narativ bez obzira na broj tomova u serijalu; likovi su obično heroji; svet je podrobno opisan, poprište zbivanja najčešće pastoralno i velika se pažnja pridaje okruženju.
Nasuprot tome, mač i magija prepoznaje se po tome što se zaplet svodi na pustolovine određenog lika ili više likova u nekom svetu, koji je manje značajan od samih likova; avanturama nema kraja i često je kraj jedne uvod u drugu; nema jedne velike priče, već je svaka knjiga (recimo, roman) priča za sebe i često mogu da se čitaju van redosleda objavljivanja; likovi su najčešće antiheroji; poprište zbivanja može biti i urbana sredina, ili čak kamerno okruženje.
Naravno, ovo nisu neka u kamen uklesana pravila od kojih nema odstupanja, već su više izvedena analizom najznačajnijih dela koja spadaju u žanr fantazije. Međutim, vodeći se ovim načelima, vrlo lako možemo razvrstati veliku većinu autora fantazije u jednu od ove dve kategorije. Više je nego očigledno da epsku fantastiku pišu Robert Džordan, Stiven Erikson, Brendon Sanderson, Rejmond Fajst, dok mač i magiju pišu Rodžer Zelazni, Džo Aberkrombi i Mark Lorens (koji je slučaj za sebe, ali o tome možda nekom drugom prilikom). Međutim, ima pisaca koji u svom pristupu ili ignorišu ili spajaju žanrovske odrednice.
PROSTRAN I UTEMLJEN SVET DŽORDŽA MARTINA
Jedan takav je svakako Džordž R. R. Martin. Iako se teorijski gledano Martin uzima za jednog od rodonačelnika drugog talasa epske fantastike, moglo bi se reći da je on istovremeno protorodonačelnik trećeg talasa komercijalne fantazije, koji spaja prethodno postojeće dve velike tradicije. Martinov svet je prostran, podrobno utemeljen i definisan, bogate istorije i geografija Vesterosa igra podjednako važnu ulogu u narativu koliko i bilo ko od Martinovih likova, ali s druge strane, njegovi protagonisti retko kada su heroji – a i kada jesu, posledice takvog herojskog ponašanja umeju da budu stravične. U najboljem slučaju, to su dobri ljudi koji pokušavaju da se snađu u vihoru događaja ali to im ne polazi za rukom, a u najgorem su zlikovci koji kroz ličnu katarzu postaju tek antiheroji. Dakle, nije ni čudo što je Martin (doduše, nadasve popularnošću igrane serije snimljene po njegovim romanima) legitimisao fantaziju kao žanr po umetničkoj vrednosti ravnopravan sa, recimo, magijskim realizmom. No bez obzira na to što Martinovo delo donekle nadilazi uskožanrovske podele, nadasve jeste epska fantastika – po samoj svojoj suštini i upravo je epska fantastika još od objavljivanja Gospodara prstenova, kao nultog dela ovog podžanra, najpopularniji vid fantazije. Zašto je tako? Odgovor na ovo pitanje dali su sami autori. Sam Martin je rekao: „Slobodno sačuvajte svoj raj za sebe; kada ja umrem, hoću da završim u Srednjoj zemlji.“ Naravno, mnogi će reći da je to samo po sebi definicija eskapizma i da epska fantastika čitaocima i ne nudi ništa drugo. Štaviše, to je zamerka koja je upućivana još Tolkinu, pa nakon njega i svim drugim autorima koji su stvarali na njegovom tragu. Srećom, pa su neki od tih autora znali i da odgovore. Tolkin se u svom izuzetno važnom i uticajnom eseju O bajkama (On Fairy Stories) naširoko bavi odgovorom na tu optužbu, ali najjasniji sažetak Tolkinovog stava dala je čuvena spisateljica Ursula Legvin, parafrazirajući Tolkinove reči: „Da (rekao je), fantazija jeste eskapistička i u tome je njena slava. Ako vojnik padne u neprijateljsko zarobljeništvo, zar ne smatramo njegovom dužnošću da pobegne? Zelenaši, neznalice, autoritarni sve su nas utamničili. Ako držimo do slobode uma i duše, ako se borimo za slobodu, onda je jasno da nam je dužnost da pobegnemo i da sa sobom povedemo što više ljudi možemo.“
Dakle, to je odgovor na pitanje – zašto čitamo epsku fantastiku? Zato što je sloboda u samoj srži svakog epa i svakog, pa i najsitnijeg čoveka čini nadljudskim i bogovima ravnim. Epska fantastika više od svih ostalih književnih žanrova govori da je beg iz rđave stvarnosti ne samo moguć već i obavezan i da svi mi imamo dužnost da otvorimo oči i da se borimo za bolji svet, ne samo za svoje uskogrude potrebe. Na kraju, kao što je lično Profesor (Tolkin) rekao o optužbi da je fantastika eskapistička: „Ova izjava je plitka i upućuju je plitki ljudi. Kada vam prodavac osiguranja kaže da se fantastika ne bavi stvarnim svetom, kada vas hemičar obavesti da je nauka opovrgla mit, kada cenzor zabrani objavljivanje neke knjige zato što se ne uklapa u kanone socijalističkog realizma i tako dalje, to nisu kritike, već netrpeljivost i fanatizam.“
DOMAĆI PREDSTAVNICI
Epska fantastika u nekadašnjoj Jugoslaviji bila je u zapećku u odnosu na naučnu fantastiku. Najznačajniji autori čija su dela imala elemente epske fantastike bili su Goran Skrobonja, Boban Knežević, Vladimir Lazović, a naročito se isticao Predrag Urošević romanom Kaniga – koji je predivna vulfovska mešavina žanrova.
Nakon procvata fantazije i epske fantastike usled Laguninog izdavačkog zaleta u prvoj deceniji ovog veka, čitav niz novih stvaralaca počinje da piše, pre svega Aleksandar Tešić, Nenad Gajić, Miloš Petković, ali fantaziji se vraćaju i stari lisci, kakav je Skrobonja.
