TEMA BROJA
TEMA BROJA
Zašto volimo da čitamo epsku fantastiku? Zato što nam više od svih ostalih književnih žanrova govori da je beg iz rđave stvarnosti ne samo moguć već i obavezan i da svi mi imamo dužnost da otvorimo oči i da se borimo za bolji svet Piše: Ivan Jovanović
K
ako bismo došli do odgovora na pitanje zašto čitaoci vole i rado čitaju epsku fantastiku, najpre moramo razjasniti šta je epska fantastika zapravo. Naime, savremena teorija žanra kao krovni žanr ili nadžanr uzima – fantastiku, ispod koje imamo velike žanrove – naučnu fantastiku, fantaziju, horor i magijski realizam, s mogućim dodatkom folklorne fantastike. Prva tri pomenuta žanra imaju obilje podžanrova i međusobnih preklapanja. Jedan od podžanrova fantazije upravo je epska fantastika. U današnje vreme žanrovske odrednice su prevashodno sredstvo komunikacije s čitaocima. Samo u Sjedinjenim Državama za mesec dana objavi se bezmalo četiristo naslova koji se mogu svrstati u nekakvu fantastiku, pa je nužno olakšati čitaocima i kupcima izbor u toj silnoj ponudi, ali nije oduvek bilo tako. Potreba za razdvajanjem različitih vrsta fantazije rodila se u razgovoru između njenih stvaralaca i to šezdesetih godina prošlog veka, u trenutku kada je Tolkinov Gospodar prstenova sticao popularnost u Americi. Jedan od najvećih protivnika Tol-
8
kinovog stvaralaštva Majkl Murkok u jednom tekstu objavljenom u fanzinu Amra predložio je naziv „epska fantastika“ (epic fantasy) kako bi njime opisao delo jednog od rodonačelnika savremene popularne fantazije R. E. Hauarda, tvorca Konana Varvarina. Odgovor na to dao je tada slavni američki autor Fric Lajber, najpoznatiji po svojim romanima o Fafrdu i Sivom Mišolovcu, najpre u žurnalu Ankalagon, a onda još obimnije u Amri iz juna 1961. godine, predloživši da se (pod) žanr koji je utemeljio Hauard – a čiji je nastavljač svakako Murkok – zove „mač i magija“ (sword & sorcery). Paradoksalno, naziv koji je Murkok ponudio odomaćio se za stvaralaštvo nadahnuto Tolkinovim delom, koje je Murkok prezirao – a i dalje ga prezire, pošto je još živ i zdrav.
ELEMENTI ŽANRA Dakle, moramo razdvojiti ova dva naizgled sinonima. Ukratko, epska fantazija/fantastika odlikuje se sledećim elementima: zaplet je od ključne važnosti za istoriju ili čak kosmologiju sveta u kome se radnja odvija; priča dolazi do svog prirodnog kraja, koji obično podrazumeva neko sveopšte isceljenje, smrt magije ili njeno pročišćenje, neki sveuticajan događaj; priča ima jedan narativ bez obzira na broj tomova u serijalu; likovi su obično heroji; svet je podrobno opisan, poprište zbivanja najčešće pastoralno i velika se pažnja pridaje okruženju. Nasuprot tome, mač i magija prepoznaje se po tome što se zaplet svodi na pustolovine određenog lika ili više likova u nekom svetu, koji je manje značajan od samih likova; avanturama nema kraja i često je kraj jedne uvod u drugu; nema jedne velike priče, već je svaka knjiga (recimo, roman) priča za sebe i često mogu da se čitaju van redosleda objavljivanja; likovi su najčešće antiheroji; poprište zbivanja može biti i urbana sredina, ili čak kamerno okruženje. Naravno, ovo nisu neka u kamen uklesana pravila od kojih nema odstupanja, već su više izvedena analizom najznačajnijih dela koja spadaju u žanr fantazije. Međutim, vodeći se ovim načelima, vrlo lako možemo razvrstati veliku većinu autora fantazije u jednu od ove dve kategorije. Više je nego očigledno da epsku fantastiku pišu Robert Džordan, Stiven Erikson, Brendon Sanderson, Rejmond Fajst, dok mač i magiju pišu Rodžer Zelazni, Džo Aberkrombi i Mark Lorens (koji je slučaj za sebe, ali o tome možda nekom drugom prilikom). Međutim, ima pisaca koji u svom pristupu ili ignorišu ili spajaju žanrovske odrednice.
Fantazija jeste eskapistička i u tome je njena slava. Ako vojnik padne u neprijateljsko zarobljeništvo, zar ne smatramo njegovom dužnošću da pobegne?
