Časopis Bukmarker - broj 11 by Laguna

ISSN 2738-0564

KNJIŽEVNA KRITIKA

SADRŽAJ

| | | |

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Džordža R. R. Martina

■ INTERVJU: Branislav Janković

■ TEMA BROJA: Epska fantastika

■ INTERVJU: Nadija Hašimi

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Knjiga o fotografiji

■ TRI RAJKE: Znaš ti ko sam ja?

■ INTERVJU: Nebojša Jovanović

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Tumač bolesti

■ TAJNE PISACA: Sonja Ćirić

■ NOVO U LAGUNI

■ INTERVJU: Ana Solomon

■ ODLOMAK: Knjiga čežnji Sju Monk Kid

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Misterija Olge Čehove

■ IZ PRVE RUKE: Zapisano u beskraju

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Marko Louis

■ HIT KNJIGE: Putovanje s nobelovcem

■ MALA LAGUNA

■ AKTUELNO: DELFI PREMIUM

■ VESTI I DELFI GIFT

■ #BUKMARKER: Sofijin izbor

■ DELFI KUTAK: Pariska biblioteka

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

Dragi čitaoci,

POKLON PRIMERAK SEPTEMBAR 2021. IZDANJE 1 | BR. 11 IZLAZI MESEČNO

Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević REDAKCIJA Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković Lektura i korektura / Maja Milenković Pejović i Saša Bošković Telefoni redakcije: 011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs Naslovna strana / iStock Štampa / Rotografika, Subotica

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Revolt,

Kada smo počeli sa pripremom septembarskog izdanja, ideja nam je bila da tema broja bude epska fantastika, jer je septembar mesec u kome organizujemo Nedelju knjiga Džordža R. R. Martina, a povodom rođendana slavnog pisca. Ipak, priču po priču, tekst po tekst, kao lajtmotiv spontano se izdvojila – sloboda. Zato što je sloboda u samoj srži svakog epa i svakog, pa i najsitnijeg čoveka čini nadljudskim i bogovima ravnim, napisao je prevodilac Ivan Jovanović u tekstu o epskoj fantastici. Zato što pisci Ana Solomon, Nadija Hašimi, Branislav Janković i Nebojša Jovanović u svojim knjigama i svojim razgovorima o njima tragaju za slobodom. A muzičar Marko Louis, koji nam je ovoga puta gost u rubrici Biblioteka poznatih, takođe priča o slobodi – jer tako se zove njegov poslednji album. Tu je još mnogo dobrih priča o knjigama koje su preporučili urednici, pisci, književni kritičari, bukstagrameri... Pa u septembarskom broju čitajte izvrsne tekstove o knjigama Znaš ti ko sam ja?, Tumač bolesti, Glasovi Žute sveske, Misterija Olge Čehove, Zapisano u beskraju i mnogim drugim. Budite slobodni i uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

Nadav Ejal

Igra prestola, Pesme snova, Vitez sedam kraljevstava, Vatra i krv, Grozničavi san... Izbor je samo vaš, ali knjige Džordža R. R. Martina zaslužuju da se nađu u svakom domu. Sada je idealna prilika za to!

U FOKUSU

Piše: Iva Burazor

d 20. do 26. septembra, tokom Nedelje knjiga Džordža R. R. Martina, koja nam je poslužila i kao inspiracija za konkurs „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“, ljubitelji epske fantastike imaće priliku da dopune svoje police knjigama slavnog pisca sa 20% popusta za kupovinu tri ili više njegovih naslova. Džordž R. R. Martin je najpoznatiji po svom remek-delu, serijalu Pesma leda i vatre, koji, i pored velikog nestrpljenja milionskog broja fanova, nikako da privede kraju, ali njegov rad je uticao na sve podžanrove u okviru fikcije, počev od naučne fantastike, preko misterija do trilera. Ekranizacija serijala mreže HBO, serija Igra prestola, jedna je od najbolje ocenjenih i najnagrađivanijih serija svih vremena, a Martina je učinila jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. HBO radi i na prikvelu Igre prestola, Kući Zmaja, koja bi trebalo da doživi premijeru 2022. godine. Kuća Zmaja će se baviti sukobom poznatim kao Ples zmajeva.

I dok ne stigne šesti deo serijala Vetrovi zime (a stići će, kad-tad!), iskoristite priliku da obnovite znanje o porodičnom stablu porodica Vesterosa ili se zaljubite prvi put u magični svet koji je Džordž R. R. Martin stvorio.

Iščezla, Džilijen Flin Svetski bestseler o misterioznom nestanku jedne žene i tajnama koje ona i njen muž kriju triler je u kojem ništa nije onako kao što izgleda.

Osveta, Džo Aberkrombi „Bitke su apsolutno uverljive, ritam vrtoglav dok Aberkrombi gomila izdaje, obrte i iznenađenja do krajnjeg ishoda priče“, ovako Martin opisuje ovu knjigu.

Veliki Getsbi, F. Skot Ficdžerald Najbolji američki roman XX veka, jedinstveni portret vremena koji na elegantan i ciničan način oslikava svoje doba u kojem se i danas možemo prepoznati. ■ 5

INTERVJU

Moji junaci su moj alter ego Zidanje ambisa, priča o zidanju Visokih Dečana, ali i o istorijskim dešavanjima u 14. veku, autora Branislava Jankovića učinila je ozbiljnijim, mudrijim i sigurnijim – jer knjige imaju tu moć – i naučila da se od sudbine ne može pobeći

Razgovarala: Maja Šarić

eke tajne prosto vrište, kaže pisac Branislav Janković, objašnjavajući kako je od jednog tajanstvenog potpisa na kapitelu stuba manastira Visoki Dečani došao do priče za novi roman Zidanje ambisa. „Ova tajna vrišti već sedam vekova, sakrivena visoko, pod predivnim svodom crkve Visokih Dečana“, počinje Branislav Janković priču o novom romanu. „Da li sam je rešio? Nisam, to i nije bio moj zadatak, ja sam samo hteo da kroz maglu vremena pokažem da je nekada neki Srđ grešni živeo, voleo, postojao, i da je ostavio trag. Tog nekog sam oživeo, dao mu lik i osobine, a sa njima i bol, radost, tugu i sreću. Onako kako sam ih video. Ko zna, možda sam i bio u pravu. Kako god, opravdao sam njegov greh“, rekao nam je na početku razgovora o novoj knjizi autor bestselera Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla, Peta žica i mnogih drugih.

Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate ovu priču? U našem narodu postoji verovanje da šta god radili morate da prinesete žrtvu. Neki dar nepoznatim, neobjašnjivim silama koje će se umilostiviti i omogućiti vam miran i napredan posao. Nekada je to molitva, nekad novac, zaklani ovan ili uzidana mlada Gojkovica, žrtva spram posla i zdanja. Imao sam krov te građevine, morao sam da doprem do temelja i da vidim šta je uzidano u njega. Molitve, krv ili plač. Neke teme same traže pisca. Šta je sve podrazumevalo istraživanje za knjigu, s obzirom na to da je trebalo verno preneti život i običaje 14. veka? Da biste napisali „istorijski“ roman i verno preneli to vreme, morate da pročitate sve što se može naći o tom dobu. Knjige, arhive, dokumenta, po-

slanice, trgovačke ugovore, pisma. I razgovarao sam sa istoričarima. Ponekad je dovoljna sitnica da vam da dobru ideju i usmeri roman u nepoznatom, ali zanimljivom pravcu. Morate saznati gde su bile granice, imena, političke prilike, u ovim krajevima uvek teške i komplikovane, savezi, neprijateljstva, vere i bogovi, odeća i oružje, običaji, pa vam to istraživanje oduzme više vremena nego samo pisanje. Ali time dajete autentičnost svom delu i pre svega iskrenost i potvrdu svoje namere da to što pišete bude što bolje, a to čitaoci i te kako primete. Zidanje ambisa je roman prepun simbolike. Kakve sve tajne krije ambis koji zidaju Vaši junaci i kakvo isceljenje i iskupljenje im to zidanje donosi? I sam naslov je simbolika, jer kazuje nešto sasvim apsurdno, ali

Čemu nas uče sudbine glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja? Da li Vas je i koliko promenilo pisanje njihovih priča?

Svi imamo neki ambis u koji gledamo. Nekada je u njemu naš strah, nekada tajna, a nekada je taj bezdan naše mesto za skrivanje

Verujem da knjige menjaju svoje autore. Čine ih ozbiljnijim, ponekad mudrijim, nekada sigurnijim, a to se vidi u likovima koje stvore. Hteli da priznamo ili ne, naš alter ego i sve njegove nijanse su u našim junacima. Mladim, starim, muškim, ženskim, dobrim, lošim, kukavicama i herojima. Koliko god posmatrali ljude oko sebe ili pokušavali da dopremo do osoba koje su živele pre mnogo vekova, uvek krećemo od sebe. Čemu nas uče sudbine naših likova? Da joj ne možemo pobeći. Ako verujete u nju. Ako ne verujete, još bolje – uvek možete misliti da sve zavisi od vas. Pa i greške koje pravite. Zidanje ambisa je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi. Kakva je ljubav u Vašem novom romanu? Toliko grešna i zabranjena da se gubila glava. Ali… ako ne volite jako i strastveno, onda nemojte ni voleti – ljubav ne priznaje mlake osećaje.

INTERVJU

dovoljno drsko da skoro poverujete da je moguće. Uostalom, postoje li nemoguće stvari? Moji junaci lutaju u svojim životima, i koliko god se držali ljudskih i božjih zakona, oni greše, nekada svesno, više nesvesno, idući za svojim osećanjima. A može li neko reći da grešimo kada idemo za svojim srcem? Svi imamo neki ambis u koji gledamo. Nekada je u njemu naš strah, nekada tajna, a nekada je taj bezdan naše mesto za skrivanje. Kako reče fra Vita: „Ponori nisu samo dole, nekada su iznad naših glava.“ Jedini put ka isceljenju je ozidati taj ponor. Moji junaci to i rade.

Ovo je takođe još jedna Vaša himna napisana u čast žena. Ko su i kakve su žene u Vašem novom romanu i koliko se odnos prema ženama danas promenio u odnosu na vreme o kome govori ova knjiga? Sve žene u mojim romanima su jake, eto, takve su, tako ih vidim i tako sam pisao o njima. Bilo da su veštice ili monahinje, služavke ili kneginje, slobodne žene ili robinje. Nekada su jače od svojih muškaraca, nekada barem srčanije ili mudrije od njih. Ponekad lukave i prefrigane, jer znaju šta žele i kako da do toga dođu. Ali uvek osetljive i proklete da jako vole. Samo pogledajte okolo i videćete mnogo heroj-žena. Nisam ih ja izmislio, samo sam posmatrao žene oko sebe. Nažalost, i danas slabi muškarci ubijaju jake žene. Tu nije stvar u vremenu već u mentalitetu naroda. Neki ambisi nemaju dno. Rekli ste da dok pišete, ne čitate ništa. Koju ste knjigu prvo pročitali nakon što ste predali rukopis Zidanje ambisa? Ponovo sam pročitao Mit o Sizifu i napokon shvatio da je čovek uvek žrtva svojih istina. Kada ih priznamo, ne možemo ih se više osloboditi. Ponekad su iza simbola skriveni apsurdi. Ali kako reče mudri Kami: „Apsurd ima smisla samo u meri u kojoj ga ne prihvatamo.“ ■ 77

TEMA BROJA

Zašto volimo da čitamo epsku fantastiku? Zato što nam više od svih ostalih književnih žanrova govori da je beg iz rđave stvarnosti ne samo moguć već i obavezan i da svi mi imamo dužnost da otvorimo oči i da se borimo za bolji svet Piše: Ivan Jovanović

ako bismo došli do odgovora na pitanje zašto čitaoci vole i rado čitaju epsku fantastiku, najpre moramo razjasniti šta je epska fantastika zapravo. Naime, savremena teorija žanra kao krovni žanr ili nadžanr uzima – fantastiku, ispod koje imamo velike žanrove – naučnu fantastiku, fantaziju, horor i magijski realizam, s mogućim dodatkom folklorne fantastike. Prva tri pomenuta žanra imaju obilje podžanrova i međusobnih preklapanja. Jedan od podžanrova fantazije upravo je epska fantastika. U današnje vreme žanrovske odrednice su prevashodno sredstvo komunikacije s čitaocima. Samo u Sjedinjenim Državama za mesec dana objavi se bezmalo četiristo naslova koji se mogu svrstati u nekakvu fantastiku, pa je nužno olakšati čitaocima i kupcima izbor u toj silnoj ponudi, ali nije oduvek bilo tako. Potreba za razdvajanjem različitih vrsta fantazije rodila se u razgovoru između njenih stvaralaca i to šezdesetih godina prošlog veka, u trenutku kada je Tolkinov Gospodar prstenova sticao popularnost u Americi. Jedan od najvećih protivnika Tol-

kinovog stvaralaštva Majkl Murkok u jednom tekstu objavljenom u fanzinu Amra predložio je naziv „epska fantastika“ (epic fantasy) kako bi njime opisao delo jednog od rodonačelnika savremene popularne fantazije R. E. Hauarda, tvorca Konana Varvarina. Odgovor na to dao je tada slavni američki autor Fric Lajber, najpoznatiji po svojim romanima o Fafrdu i Sivom Mišolovcu, najpre u žurnalu Ankalagon, a onda još obimnije u Amri iz juna 1961. godine, predloživši da se (pod) žanr koji je utemeljio Hauard – a čiji je nastavljač svakako Murkok – zove „mač i magija“ (sword & sorcery). Paradoksalno, naziv koji je Murkok ponudio odomaćio se za stvaralaštvo nadahnuto Tolkinovim delom, koje je Murkok prezirao – a i dalje ga prezire, pošto je još živ i zdrav.

ELEMENTI ŽANRA Dakle, moramo razdvojiti ova dva naizgled sinonima. Ukratko, epska fantazija/fantastika odlikuje se sledećim elementima: zaplet je od ključne važnosti za istoriju ili čak kosmologiju sveta u kome se radnja odvija; priča dolazi do svog prirodnog kraja, koji obično podrazumeva neko sveopšte isceljenje, smrt magije ili njeno pročišćenje, neki sveuticajan događaj; priča ima jedan narativ bez obzira na broj tomova u serijalu; likovi su obično heroji; svet je podrobno opisan, poprište zbivanja najčešće pastoralno i velika se pažnja pridaje okruženju. Nasuprot tome, mač i magija prepoznaje se po tome što se zaplet svodi na pustolovine određenog lika ili više likova u nekom svetu, koji je manje značajan od samih likova; avanturama nema kraja i često je kraj jedne uvod u drugu; nema jedne velike priče, već je svaka knjiga (recimo, roman) priča za sebe i često mogu da se čitaju van redosleda objavljivanja; likovi su najčešće antiheroji; poprište zbivanja može biti i urbana sredina, ili čak kamerno okruženje. Naravno, ovo nisu neka u kamen uklesana pravila od kojih nema odstupanja, već su više izvedena analizom najznačajnijih dela koja spadaju u žanr fantazije. Međutim, vodeći se ovim načelima, vrlo lako možemo razvrstati veliku većinu autora fantazije u jednu od ove dve kategorije. Više je nego očigledno da epsku fantastiku pišu Robert Džordan, Stiven Erikson, Brendon Sanderson, Rejmond Fajst, dok mač i magiju pišu Rodžer Zelazni, Džo Aberkrombi i Mark Lorens (koji je slučaj za sebe, ali o tome možda nekom drugom prilikom). Međutim, ima pisaca koji u svom pristupu ili ignorišu ili spajaju žanrovske odrednice.

Fantazija jeste eskapistička i u tome je njena slava. Ako vojnik padne u neprijateljsko zarobljeništvo, zar ne smatramo njegovom dužnošću da pobegne?

Jedan takav je svakako Džordž R. R. Martin. Iako se teorijski gledano Martin uzima za jednog od rodonačelnika drugog talasa epske fantastike, moglo bi se reći da je on istovremeno protorodonačelnik trećeg talasa komercijalne fantazije, koji spaja prethodno postojeće dve velike tradicije. Martinov svet je prostran, podrobno utemeljen i definisan, bogate istorije i geografija Vesterosa igra podjednako važnu ulogu u narativu koliko i bilo ko od Martinovih likova, ali s druge strane, njegovi protagonisti retko kada su heroji – a i kada jesu, posledice takvog herojskog ponašanja umeju da budu stravične. U najboljem slučaju, to su dobri ljudi koji pokušavaju da se snađu u vihoru događaja ali to im ne polazi za rukom, a u najgorem su zlikovci koji kroz ličnu katarzu postaju tek antiheroji. Dakle, nije ni čudo što je Martin (doduše, nadasve popularnošću igrane serije snimljene po njegovim romanima) legitimisao fantaziju kao žanr po umetničkoj vrednosti ravnopravan sa, recimo, magijskim realizmom. No bez obzira na to što Martinovo delo donekle nadilazi uskožanrovske podele, nadasve jeste epska fantastika – po samoj svojoj suštini i upravo je epska fantastika još od objavljivanja Gospodara prstenova, kao nultog dela ovog podžanra, najpopularniji vid fantazije. Zašto je tako? Odgovor na ovo pitanje dali su sami autori. Sam Martin je rekao: „Slobodno sačuvajte svoj raj za sebe; kada ja umrem, hoću da završim u Srednjoj zemlji.“ Naravno, mnogi će reći da je to samo po sebi definicija eskapizma i da epska fantastika čitaocima i ne nudi ništa drugo. Štaviše, to je zamerka koja je upućivana još Tolkinu, pa nakon njega i svim drugim autorima koji su stvarali na njegovom tragu. Srećom, pa su neki od tih autora znali i da odgovore. Tolkin se u svom izuzetno važnom i uticajnom eseju O bajkama (On Fairy Stories) naširoko bavi odgovorom na tu optužbu, ali najjasniji sažetak Tolkinovog stava dala je čuvena spisateljica Ursula Legvin, parafrazirajući Tolkinove reči: „Da (rekao je), fantazija jeste eskapistička i u tome je njena slava. Ako vojnik padne u neprijateljsko zarobljeništvo, zar ne smatramo njegovom dužnošću da pobegne? Zelenaši, neznalice, autoritarni sve su nas utamničili. Ako držimo do slobode uma i duše, ako se borimo za slobodu, onda je jasno da nam je dužnost da pobegnemo i da sa sobom povedemo što više ljudi možemo.“

DOMAĆI PREDSTAVNICI Epska fantastika u nekadašnjoj Jugoslaviji bila je u zapećku u odnosu na naučnu fantastiku. Najznačajniji autori čija su dela imala elemente epske fantastike bili su Goran Skrobonja, Boban Knežević, Vladimir Lazović, a naročito se isticao Predrag Urošević romanom Kaniga – koji je predivna vulfovska mešavina žanrova.

TEMA BROJA

PROSTRAN I UTEMLJEN SVET DŽORDŽA MARTINA

Nakon procvata fantazije i epske fantastike usled Laguninog izdavačkog zaleta u prvoj deceniji ovog veka, čitav niz novih stvaralaca počinje da piše, pre svega Aleksandar Tešić, Nenad Gajić, Miloš Petković, ali fantaziji se vraćaju i stari lisci, kakav je Skrobonja.

Dakle, to je odgovor na pitanje – zašto čitamo epsku fantastiku? Zato što je sloboda u samoj srži svakog epa i svakog, pa i najsitnijeg čoveka čini nadljudskim i bogovima ravnim. Epska fantastika više od svih ostalih književnih žanrova govori da je beg iz rđave stvarnosti ne samo moguć već i obavezan i da svi mi imamo dužnost da otvorimo oči i da se borimo za bolji svet, ne samo za svoje uskogrude potrebe. Na kraju, kao što je lično Profesor (Tolkin) rekao o optužbi da je fantastika eskapistička: „Ova izjava je plitka i upućuju je plitki ljudi. Kada vam prodavac osiguranja kaže da se fantastika ne bavi stvarnim svetom, kada vas hemičar obavesti da je nauka opovrgla mit, kada cenzor zabrani objavljivanje neke knjige zato što se ne uklapa u kanone socijalističkog realizma i tako dalje, to nisu kritike, već netrpeljivost i fanatizam.“ Epsku fantastiku čitamo zato što nam ona iscrtava put koji vodi u slobodu. ■ 9

INTERVJU

RASTEMO SAMO IZVAN ZONA KOMFORA Nadija Hašimi, autorka romana Biser koji je slomio školjku i Kad je mesec nisko, u intervjuu za Bukmarker govori o tome kako je postala pisac, šta joj je pomoglo da razume junake o kojima piše i zašto je ponekad dobro u životu napraviti neke neuobičajene izbore Razgovarala: Maja Šarić

adija Hašimi, Njujorčanka avganistanskog porekla, odabrala je životne pozive kojima leči – ljudsko telo i dušu. Kao pedijatar uživala je starajući se o deci u pedijatrijskoj hitnoj pomoći, a onda joj je muž predložio da svoju ogromnu ljubav prema knjigama proba da pretoči u pripovedanje. Potpuno ju je obuzela mogućnost da ispriča priče koje je upijala dok je odrastala, pa iako joj danas nedostaje kontakt oči u oči koji je imala sa svojim pacijentima, ceni to što ima priliku da se preko svojih knjiga poveže sa ljudima širom sveta. Zašto čitaoci širom sveta obožavaju njene romane? Zato što to nisu samo priče o položaju žena ili migranata iz Avganistana. Njeni romani su priče o ljudskim bićima koja traže svoje mesto u svetu i bore se za bolje sutra. Dakle, to su priče koje nas se tiču. Dok u Biseru koji je slomio školjku čitamo o Šekibi i njenoj čukununuci Rahimi, koje zaokružuju priču o savremenom Avganistanu i gorkoj ulozi žene u njemu, pronalazimo i snažan poziv svim ženama da prate svoj unutrašnji glas, da žele sebi bolje i više i da ne posustaju pred preprekama.

U romanu Kad je mesec nisko, koji je Laguna nedavno objavila, pratimo sudbinu jedne raseljene avganistanske porodice, ali čitamo i priču o pronalaženju novog identiteta pod novim nebom. Putovanje na koje kreću Feriba i njena porodica, junaci ovog romana, inspirisano je mnogim pričama koje je autorka upijala tokom godina. Njeni roditelji su emigrirali iz Avganistana početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pre početka sukoba, ali su ostali članovi porodice otišli tek nakon što su im domovinu „opkolili“ nasilje i nemiri. Kao dete čula je odlomke priča sa ovih putovanja. U Nadijinoj kući su se koristile reči koje nisu bile deo rečnika njenih drugara u tako ranom dobu: krijumčar, viza, azil, izjave pod zakletvom, pritvor i papiri (dokumenta). Toliko je stvari u životu njene porodice zavisilo od toga da imaju prave papire. Rođak joj je 2009. pokazao članak o avganistanskim tinejdžerima zaglavljenim u Grčkoj. Tiha patnja maloletnika koji putuju sami, dece koja su bežala brzo i žestoko iz opasne domovine samo da bi ih dočekala zatvorena vrata, pokrenula je u njoj ideju za ovu priču. Želela je da oda poštovanje njihovoj uznemirenosti i da dokumentuje njihovu nevolju.

„Razgovori oko imigracije imaju tendenciju da dehumanizuju izbeglice. Oni se opisuju kao ugnjeteni, gramzivi stranci koji će svoje sukobe preneti na novo tlo. Nesreća nije zarazna. Etiketa ’izbeglica’ postaje identitet koji zamenjuje sve ostale kategorizacije. Želela sam da čitaoci upoznaju Feribu i njenog sina Selima pre nego što im se zalepi ova etiketa. Želela sam da čitaoci shvate da postoji mnogo veća priča iza svakog pojedinca koji je primoran da beži od kuće. To su majke i sinovi, očevi i kćeri. Empatija dolazi od sposobnosti da sebe vidimo u drugima, da smanjimo udaljenost između nas i njih. Sudbinu heroine određuje njena upornost, kao i postupci ili odsustvo istih kod onih koje susreće na svom putu. U svakom trenutku imamo priliku da ispravimo sudbinu nekome kome je potrebno“, kaže Nadija Hašimi. Šta za Vašu junakinju Feribu, a šta za Vas znači reč dom? U Kabulu su Feriba i njen suprug stvorili toplo okruženje za svoju decu. Njihova ljubav, sreća, jedinstvo i bezbednost pretvorili su prostor unutar ta četiri zida u dom.

Ali za Feribu i njenu porodicu taj dom i domovina će biti oskrnavljeni ratom i gubitkom. Kada je Feriba prinuđena da beži, ona ne traži mesto u kojem će biti izbeglica. Ona i njoj slični traže mesto gde će ona i njena deca moći da spuste glavu bez straha da će ih rakete pogoditi u snu, mesto na kome će se osećati opušteno jedni među drugima i na neki način produktivno. Feribine oči traže bilo kakav znak dobrodošlice, što je čini osetljivom na ozlojeđenost na koju nailazi zbog zazora od njenog prisustva. Za nju će dom u stvari biti bilo gde gde joj je dozvoljeno da sanja svetliju budućnost za svoju decu i sa njima. Za mene, dom je tamo gde su oni koji su mi najvažniji. Mislim da je to razlog zašto sam se, čak i kada sam napustila roditeljski dom da bih živela sama, kod njih uvek osećala kao da se vraćam kući. Koliko su Feriba i junakinje Vašeg prvog romana Biser koji je slomio školjku slične? Ujedinjuje li ih samo težak položaj avganistanske žene ili imaju još neke sličnosti? Feriba, Šekiba i Rahima su borci. Odbijaju da se utope u dubokim vodama mizoginije, nasilja ili bola. Okolnosti s kojima se suočavaju su direktno ili indirektno rezultat sukoba. One oličavaju snagu i izdržljivost koju sam videla kod toliko avganistanskih žena i devojaka, ali nisu identične. One predstavljaju različite delove avganistanskog života (od sela do grada), a njihovi životi obuhvataju više od sto godina istorije zemlje. Dolaze iz različitih porodičnih dinamika. Želela sam da ove junakinje pokažu da poreklo i izazovi sa kojima se suočavaju avganistanske žene nisu istovetni. Iako mogu postojati solidarnost i sestrinstvo, svaka žena mora sama da stvori svoj put. Odrasli ste u Americi, Vaš način života je potpuno drugačiji od načina života Vaših junakinja. Šta Vam je pomoglo da ih razumete?

Koliko današnje Avganistanke liče na Vaše junakinje? Da li Vam se javljaju, ili Vam pišu, kako doživljavaju vaše romane? Današnje avganistanske žene su preduzetnice, političarke, rediteljke, novinarke, sudije, pevačice, sportistkinje i policajke. Popele su se na vrh planine Nošak, najviši vrh Avganistana, i napravile respirator za pomoć Avganistancima zaraženim virusom kovid 19. Istovremeno se suočavaju sa brutalnim izazovima – siromaštvom, patrijarhatom i sukobima. U kontaktu sam sa nekim ženama u Avganistanu, od čitateljki do žena na položajima, i one su izrazile duboku zabrinutost za dane koji su pred nama dok talibani pokušavaju da silom zauzmu zemlju. Dobila sam pozitivne reakcije na romane, što mi mnogo znači jer želim da izrazim poštovanje prema njihovim proživljenim iskustvima i njihovoj otpornosti. Vaše knjige su snažna podrška osnaživanju žena. Šta Vam je bilo najvažnije da istaknete pišući o njima?

Heroine o kojima pišem su odraz smelih i hrabrih žena koje vidim kako menjaju budućnost Avganistana. Pišući o njima, želim da istaknem njihove ambicije, ali i njihovu humanost

Heroine o kojima pišem su odraz smelih i hrabrih žena koje vidim kako menjaju budućnost Avganistana. Pišući o njima, želim da istaknem njihove ambicije, ali i njihovu humanost. Kad unesem u priču trenutke u kojima su ti likovi slomljeni ili uplašeni, kada donose pogrešne odluke ili govore stvari od kojih se zgrozimo, nadam se da čitaoci u potpunosti vide ove žene kao ljudska bića. One nisu stvorene da bi trpele traume, ali su dorasle zadatku i uspele da prežive.

INTERVJU

Iako nisam delila borbe sa kojima se ove junakinje suočavaju, mi smo deo iste kulture. Slavimo iste praznike, farbamo jaja na Noruz (iranska Nova godina, prim. aut.) i posećujemo starešine na Bajram. Govorimo istim jezikom, gajimo ista sujeverja i potičemo iz iste istorije. Moj put je rezultat izbora koji su moji roditelji napravili napustivši Avganistan početkom sedamdesetih. Često sam razmišljala o tome da je devojčicama u Avganistanu zabranjeno da idu u školu dok sam ja bila na fakultetu. Da nije bilo te odluke, možda bih živela životom jedne od svojih junakinja. Ovo me primorava ne samo da napišem ove priče već i da učinim sve što mogu da se založim za prava avganistanskih devojaka i žena.

U svojim romanima pokrećete priče o mnogim savremenim društvenim problemima. Imate li već u mislima ili na papiru neku novu priču? Imam tablu na koju kačim ideje za priče. To su isečci iz novina ili beleške sa opservacijama. Sada radim na svom prvom romanu za tinejdžere, koji će istraživati borbe avganistanskih Amerikanaca prve i druge generacije. Osim društvenih nepravdi, intrigiraju me i tačke trenja. Tradicija nasuprot promenama, vera nasuprot sumnji, netolerancija nasuprot empatiji. U ovim naelektrisanim zonama možemo razmišljati o svojim prioritetima i unaprediti svoju humanost. Kakve knjige Vi volite da čitate? Postoji li ona jedna za koju smatrate da bi svako trebalo da je pročita? Trudim se da čitam široko – istorijsku i savremenu beletristiku pisaca različitog porekla. Takođe, volim dobru misteriju ili triler i cenim i novinarski ugao publicistike. Svaka knjiga koju pročitam inspiriše me kao pisca da se vratim onome što volim da radim. Ne postoji nijedna knjiga za koju mislim da bi svi trebalo da je pročitaju, ali mislim da bi svi trebalo da čitaju knjige koje su van njihovih uobičajenih izbora. Rast se odvija izvan naših zona komfora. ■ 11

KNJIŽEVNA KRITIKA

KNJIGA O FOTOGRAFIJI

KNJIŽEVNA KRITIKA

vredna hiljadu slika Naizmenično razmenjujući razmišljanja o svojim ili tuđim fotografijama koje jedan drugom posvećuju, David Albahari i Žarko Radaković u svojevrsnoj zbirci utisaka i eseja razigravaju jedinstvenu priču o svom dugogodišnjem prijateljstvu, druženju u Zemunu, o zajedničkim prijateljima, snovima i planovima Piše: Dušan Milijić

a i fotografije, makar i nasumično odabrane, mogu biti inspirativan motiv za nastanak knjige, pokazali su David Albahari i Žarko Radaković sastavivši svoju zajedničku knjigu od tekstova proizišlih iz pogleda na razne fotografije, bilo da su u pitanju uspomene iz ličnih albuma dva pisca, bilo da su umetnički radovi svetski priznatih fotografa. To nije ništa neobično, jer svako je imao takvo iskustvo u životu – da i jedan nasumičan pogled na fotografiju probudi čitav niz uspomena, naročito onih koje su već duže vreme čamile u zaboravu, ali i onih koje su svesno bile potisnute iz sećanja.

Pritom se ovde ne misli samo na sopstvene, nego i na tuđe fotografije, jer i one mogu probuditi niz asocijacija, kao što to mogu i fotografije koje su plod velikih umetnika i koje su odavno dostupne pogledima najšire publike. Započevši knjigu konkretnim fotografijama iz sopstvenih albuma, a završivši je fotografijama čija apstrakcija donekle i doprinosi njihovoj umetničkoj i univerzalnoj vrednosti, Radaković i Albahari su taj odnos konkretnog i apstraktnog u odnosu na fotografije 12

preneli i na tekstove, jer se na samom početku zaista osvrću na fotografiju priloženu uz tekst, da bi se postepeno udaljavali od opisa samih fotografija, premda su inspiraciju za pisanje i dalje nalazili upravo u njima. Poznato je da slika vredi hiljadu reči, pa to svakako važi i za fotografiju, naročito za onu koja budi uspomene i pomoću koje se do detalja može rekonstruisati momenat u kome je nastala – i upravo su od jedne takve fotografije, na kojoj se i sami nalaze, Albahari i Radaković rekonstruisali ne samo jedan daleki trenutak nego i vreme koje danas deluje iščezlo, a koje je ostavilo uspomene kojih se vredi sećati i na koje se uvek vredi vraćati. Ne skrivajući nostalgiju za detinjstvom i mladošću, ali ipak poučeni svim onim što se u međuvremenu dogodilo, dva pisca se bez preterane melanholije – ali i bez nasilne objektivnosti – prisećaju događaja iz raznih perioda svojih života, tako da će se u njihovim ispovestima mnogi čitaoci prepoznati, pa možda i poželeti da sami uzmu neku zaboravljenu fotografiju i da načine priču od sećanja koja su im se tog trenutka probudila. Opstajući sve vreme na granici između priče i eseja, na granici između ispovesti i studije, na granici između lične prošlosti i svetske sadašnjosti, na granici između privatnog pisma i javnog obraćanja, na granici između ličnih sećanja i univerzalnih pitanja,

Ne skrivajući nostalgiju za detinjstvom i mladošću, ali ipak poučeni svim onim što se u međuvremenu dogodilo, dva pisca se bez preterane melanholije prisećaju događaja iz raznih perioda svojih života

Radaković i Albahari su načinili skup nekonvencionalnih tekstova koji se mogu ne samo čitati u svakoj prilici nego mogu biti i putokaz za svaku priliku. Kao što je već napomenuto, a što su pisci dokazali u tekstovima na početku knjige, jedna fotografija zaista može vredeti hiljadu reči – ali Albahari i Radaković su upravo svojim tekstovima zasnovanim na određenim fotografijama pokazali i da svaka nova reč kojom se fotografija opisuje može vredeti hiljadu novih slika. I upravo je u tome najveća draž Radakovićeve i Albaharijeve Knjige o fotografiji – što oni opisujući jednu konkretnu fotografiju, kao i prilike u kojima je nastala, stvaraju još hiljade novih slika, koje imaju umetničku vrednost upravo stoga što će postojati samo u mašti čitalaca i što će svako moći na svoj način da ih zamisli i dočara. Bez obzira na to što su u pitanju pisci čije biografije prosečnim čitaocima mogu delovati nedostižno, pa i fantastično, ipak će lični ton koji su Albahari i Radaković uneli u svoje tekstove doprineti da se pokaže kako i veliki umetnici poseduju sećanja, nemire, traume, snove poput običnih ljudi, što i sami pisci jesu – štaviše, ostali su to i nakon što su prestali da budu insekti koji u kosmičkim razmerama nemaju nikakvog udela u postojanosti tišine, nego je remete, bilo rečima, bilo fotografijama. ■

Piše: Nevena Milojević

a li vam je neko nekad zalepio u lice onu čuvenu „Znaš ti ko sam ja?“ Godine 2018. Oksfordov rečnik izabrao je reč „toksično“ za reč godine, zato što su ljudi masovno pretraživali fraze „toksična muževnost“, „toksični ljudi“ i „toksična kultura“.

U svojoj knjizi Znaš ti ko sam ja? Ramani Durvasula, kao i u knjizi Ostati ili otići koja se bavila narcisoidnošću u vezama, dalje i dublje objašnjava ovu pojavu u društvenim okvirima. Narcisoidnost karakterišu osećaj privilegovanosti, grandioznost, nedostatak empatije, traženje potvrde, površnost, međuljudski sukobi, nesigurnost, preosetljivost, prezir, arogancija i loša kontrola emocija (naročito besa). Narcisoidnost je interpersonalni toksični obrazac; ako je to nečiji dominantan način odnošenja prema svetu, to nije zdravo za ljude u okruženju narcisoidne osobe (kao ni za samog narcisa, ali oni obično to ne uviđaju). Konzumerizam i popularna kultura koriste narcisoidnost kao mamac za samoodržanje svojih prilično narcisoidnih osnova. Narcis je sigurno najbolji potrošač, jer u izgledu i posedovanju stvari on nalazi lak način da dokaže svoju superiornost, a vrlo rado konzumira popularne proizvode savremene kulture u kojima se ogleda – filmove, serije i knjige koji potvrđuju njegovo viđenje sveta. Kako je sve počelo? Kristofer Laš, autor jedne od najproročkijih knjiga o narcisoidnosti Narcistička kultura: američki život u doba smanjenih očekivanja, upirao je prstom u rastuće „pokrete samorazvoja i samopoboljšanja“ i tvrdio da oni potkopavaju važnost izgradnje zajednica i kolektivnih društvenih struktura, kao i da uzrokuju gubitak verovanja i u naše vođe i u pojedince. Kada sledeći put čujete o magičnim jutrima i ritualima koji podrazumevaju ustajanje u pet ujutru i

S druge strane, da li su ovi tirani makar oni koji profitiraju od svog ponašanja i tretmana prema drugima, i da li opšta narcisoidnost doprinosi većem socijalnom i ličnom zadovoljstvu? Pitanje je „da li se ti ljudi dobro osećaju“ i „jesu li oni srećni“. Kratak autorkin odgovor je: „Ne baš.“ Oni uglavnom ne razmišljaju o tome. Razmišljaju o tome samo kad se situacija ne odvija onako kako bi hteli. U suštini, teški ljudi i narcisi su nesigurni. „Sreća“ koju oni osećaju u najboljem slučaju je prolazna i povezana s događajima iz spoljašnjeg sveta, a ne s njihovim unutrašnjim osećajem spokoja ili zadovoljstva.

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

KOLUMNA

Znaš ti ko sam JA?

ulančane navike najuspešnijih ljudi, setite se da tolika usredsređenost na sebe pomera pažnju u korist uspeha po svaku cenu i radne etike koja je udaljavala pojedince od zajednice i porodice i jačala u njima patološku usredsređenost na same sebe.

U tome je suština glavnog paradoksa narcisoidnosti – većina psihologa amatera misli da je posredi samoljublje ili hipersamopouzdanje, dok je zapravo reč o duboko usađenoj nesigurnosti. Upravo ta nesigurnost narcisa čini tako „teškom“ i toksičnom osobom, jer se hronično oseća ranjivim. Narcisovo samopouzdanje stalno je u opasnosti da se uruši, pa mu je potrebna stalna potvrda da bi se lišio nesigurnosti. Klinički psihijatri, koji se susreću s ovom pojavom, često je smatraju manifestacijom nesigurnosti – svojevrsnom zloćudnom preteranom kompenzacijom. Zbog toga ljudi narcise često nazivaju „emocionalni vampiri“ – oni svojim žrtvama isisavaju samopouzdanje i staloženost pretvarajući ih pritom u nesigurne osobe, dok sami nastavljaju svoju potragu za potvrdom. Kod narcisa dolazi do velikih i nepredvidivih fluktuacija samopouzdanja koje se kao talasi manifestuju na živote ljudi oko njih, od preteranog veličanja do unižavanja, pasivno-agresivnog maltretiranja i agresije. Paradoks ovakvog ponašanja je da iako ispoljavaju snažnu individualnost, narcisi su ti koji su uvek upućeni na druge. Iako deluje da oni nose i oblikuju ljude oko sebe, u stvari ih gledaju kao gradivni element grandiozne kule koju grade oko sebe, koja se, oni to duboko u sebi znaju, može lako srušiti kao kula od karata.

Grandiozna kula koju narcisi grade oko sebe može se lako srušiti kao kula od karata

Da ne biste i nesvesno „mazali“ nečiju fasadu koju iznutra izjedaju duboke nesigurnosti, da ne biste učestvovali u ovom začaranom krugu manipulacija i emotivne opsene, čitajte Ramani Durvasulu i razmišljajte šta se krije iza kulisa savremenog sveta koji se zasniva na naočigled tako stabilnom sistemu vrednosti, pravila i očekivanja koja se stavljaju pred sve nas. ■ 13

INTERVJU

MOJ KNJIŽEVNI DOPRINOS ISTINI Kultni antiratni bestseler Idemo na Zagreb pisca i istoričara Nebojše Jovanovića doživeo je novo izdanje u Laguni, a autor u intervjuu za Bukmarker objašnjava zašto je ovu knjigu morao da napiše i šta iz nje mogu da nauče današnje generacije Razgovarala: Maja Šarić Foto: Laguna

akon 20 godina kultni antiratni bestseler Nebojše Jovanovića Idemo na Zagreb dobio je novi život u izdanju Lagune. Napisan je bez ustezanja ili ulepšavanja u obliku dnevnika, dopunjen delovima pisama, zasnovan na autorovim ličnim doživljajima sa terena. Ovaj specifičan osvrt sa srpske strane fronta vredno je svedočanstvo o ratnim ciljevima i pogubnom, tragičnom karakteru takvih sukoba. Zato i ne čudi što je svojom autentičnošću

pobrao brojne pohvale i kritike i čitalaca. Autor kaže da je ova knjiga bila njegov dug jednoj generaciji ljudi kojoj i sam pripada, koja je srećno odrastala u velikoj zemlji koju smo kao generacija prokockali i gledali kako na različite načine nestaje pred našim očima. „Gajim posebne emocije prema ovoj knjizi, ne samo zbog toga što mi je prva nego zbog toga što sam ’morao’ da je napišem. O drugim tema-

ma ljudi mogu, moraju ili ne moraju da napišu knjigu, ja sam jedne noći pre 25 godina ustao iz kreveta i na belom papiru, rukom i penkalom, počeo da pišem ovo što danas zovemo Idemo na Zagreb. Svi ljudi od ukusa, koji služe istini, prepoznali su vrednost toga što sam započeo da pišem penkalom te noći pre 25 godina. Knjigu su posle napadali ljudi koji ne služe istini, koji su imali razloga da je zbog nečega mrze, a voleli su je iskreni i istinoljubivi čitaoci, jednako

Kako sa ove distance gledate na život te knjige – njeno prvo srpsko izdanje, zatim na objavljivanje u Hrvatskoj, gde je doživela čak 11 izdanja i bila prvi srpski roman u Hrvatskoj koji se bavio tom tematikom? Ponekad sa osmehom. Ona je deo mene više nego ijedna druga knjiga koju sam napisao. Normalni i istinoljubivi čitaoci uvek će se vraćati ovom romanu, čitaće ga više puta, u njemu je građa za istoriju našeg vremena pa će je čitati i istoričari, a jezik i književna vrednost će je približavati ljudima najrazličitijeg profesionalnog profila, kao i do sada. Nijedna druga knjiga mi nije donela više radosti i više glavobolje u isto vreme. Zašto je ona do sada bila više čitana u Hrvatskoj? Možda su tamo ljudi mnogo spremniji da se suoče sa istinom, ne znam pouzdano, ali biće da je tako. Oni imaju jedan, kako se to sad popularno kaže – narativ, o svom Domovinskom ratu, koji se poprilično razlikuje od verzije rata koja je na snazi u Srbiji. Nama se taj narativ recimo ne sviđa, ali oni imaju pravo na njega, moraju da ga ižive, da ga svare kao nacija, kao što su Srbi imali pravo da ižive svoju pobedu u Prvom svetskom ratu, pa im je to neko uskratio pre nego što je stasala nova generacija, pre isteka tih čuvenih 25 godina, kao minimumom, pa im još i poništiti sve te pobede. Oni vole roman Idemo na Zagreb, jer u njemu prepoznaju JNA u stvarnom obliku (vojsku koju su i sami služili), vide jednu njenu jedinicu koja „nikoga nije mrzela“, a morala je da ispuca svoje topove i haubice po jednom gradu koji takođe nije mrzela (zašto bi?), pod opravdanjem da mora da oslobodi opkoljene kasarne u njemu, što je i učinila, ali novi zadatak nije dobila pa se vratila kući. I to je realnost. Ljudi su bili srećni kad su krenuli da se vraćaju, pljuckajući od muke što su i do tada radili to što su morali. I to su prepoznali čitaoci u Hrvatskoj. I znali su da je to istina. Istina se ne dokazuje mnogo, ona se prepozna i – to je to. To se, doduše, razlikuje od tog njihovog narativa o Domovinskom ratu, ali je tačno i ne

može da se ospori. A ljudi uvek više vole autentičnost od zvaničnih verzija koje im nameće država ili zvanična ideologija. Gde je u romanu granica između dokumentovanog i imaginativnog i kako ste je uspostavili? Imena svih ljudi u knjizi su drugačija od pravih imena. Svi geografski pojmovi su pod pravim imenima, do najsitinijih detalja na topografskoj karti. Sva dešavanja u knjizi su autentična i verodostojna, do najsitnijih detalja. Lične epizode mojih junaka, van ratišta, i njihov odabir, imaju delom imaginativni karakter, samo toliko da posluže vezivnom i književnom tkivu knjige. Šta su pojedinci u ratu, kakve posledice rat ostavlja na one koji u njemu učestvuju i da li je i kako Vama književnost, odnosno to što ste svoje iskustvo pretočili u knjigu, pomogla da se sa nekim stvarima posle tog strašnog iskustva izborite? Nisam bio dobrovoljac i nisam bio aktivni vojnik. Bio sam rezervista koji je već odslužio svoj vojni rok i nekoliko vojnih vežbi posle toga i u rat sam otišao jer sam mobilisan. Za sve što sam u ratu uradio mogu svakome da pogledam u oči. Ukupno sam tamo proveo oko sedam meseci, po smenama koje su trajale po 45 dana. U romanu sam se vratio na prvih 45 dana, tačnije u detaljnijem opisu na prva 33 dana, do dana

kada su ljudi počeli da ginu i kada je stvarno rat počeo. Taj psihološki prelaz iz jednog mirnodopskog stanja i opuštenog života, do vojnog poziva i neverice da ćemo stvarno završiti u nekakvom ratu, osnova je razmišljanja svih mojih junaka. Kada se ceo rat na tim zapadnim prostorima završio, ja sam seo da pišem o tome „kako je sve to počelo“ i kako je to izgledalo među mobilisanim ljudima jednog dana krajem leta 1991. kad se obznanilo da krećemo u Hrvatsku. Niko od tih ljudi nije hteo rat ni tada ni posle, nijednog trena. Ja sam spontano progovorio u ime cele te genaracije mladih ljudi koja je bukvalno morala da ide u rat, protiv svih svojih uverenja i protiv svoje volje. Kao što rat mora da se iživi, i u stomaku i u mozgu, tako mora i da se opiše. Reč je uvek lekovita, istina još više. A reč i istina, po Bibliji, zna se od koga su. Šta današnje generacije iz Vaše knjige mogu da nauče o tadašnjem vremenu, o tom konkretnom sukobu, kakve poruke da izvuku?

INTERVJU

na svim prostorima bivše Jugoslavije i zapravo su time pokazali da se ljudi ne dele po nacijama (kao što nas neprestano uveravaju) već po tome ko služi istini i pravdi, a ko laži i zlatnom teletu. U kontekstu ovoga, sasvim je logično da Laguna kao najkvalitetniji izdavač na ovim prostorima prepozna vrednost romana Idemo na Zagreb i ja sam zbog toga veoma, veoma srećan.“

Današnje generacije bi trebalo pre svega da shvate da je generaciju njihovih roditelja neko žrtvovao „zbog bolje budućnosti nekih narednih pokolenja“, ali bez osnovnog ljudskog osećaja prema samoj sudbini žtvovanih, kao konkretnih ljudi, kao ljudi od krvi i mesa, kao ljudi koji su sami sebi svrha, a ne sredstvo u nečijim rukama, nekih konkretnih političara, koji su ih na kraju bahato žrtvovali bez ikakvog „garantnog lista“ da će neka naredna pokolenja zaista živeti bolje. ■

Kao što rat mora da se iživi, i u stomaku i u mozgu, tako mora i da se opiše. Reč je uvek lekovita, istina još više

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

TRAGANJE ZA RAZUMEVANJEM

Foto: Nikola Ilić

O višestruko nagrađivanoj knjizi priča Tumač bolesti, u kojoj autorka Džumpa Lahiri pristupa temama porodičnih odnosa i osećanja pripadnosti, i razvija lepezu migrantskih osećanja i raspoloženja od nostalgije do alijenacije, piše književnica Ljubica Arsić

kao i papirić sa zapisanim novim imenom i adresom, koji slučajno ispadne iz tašne i nestane nošen vetrom. Svi pokušaji ovih gordih usamljenika da prevaziđu nerazumevanje i krenu putem kojim se do onog drugog hoda lako i radosno unapred su osuđeni na neuspeh, a autorka se pita koliko su poznavanje i razumevanje uopšte važni da bismo nekog (za)voleli. U priči Privremena mera s početka knjige mladi bračni par, koji posle gubitka deteta odmah po porođaju pokušava da povrati nestalu ljubav, pribegava uz večere i sveće „igri istine“ kojom će poveriti prećutano, ali se taj pokušaj ponovnog zadobijanja izgubljenog završava porazom. U čudnoj replici, nekoj vrsti ritualnog umnožavanja besmislice kojom stanodavka stogodišnjakinja ponavlja iz večeri u veče svom mladom i zbunjenom stanaru da je čovek na Mesecu postavio zastavu, na šta on treba da joj odgovori: „sjajno“, polako se gradi, ne znamo kako i od kojeg materijala, rođačka veza potpunih stranaca. Da li se lakše zbliže oni koji ne znaju mnogo jedno o drugom? Izgleda da je tako. U priči Seksi dečak svojoj mladoj dadilji u srebrnoj koktel haljini kaže da je seksi. Zatim joj, podstaknut iskustvom da mu je otac, zaljubivši se u neznanku iz aviona i zbog nje ostavio porodicu, objašnjava: „Seksi je kad voliš nekog koga ne poznaješ.“ Ne zaboravimo da je Indijka Džumpa Lahiri u svom književnom koferu ponela i učenje joge, koje govori o jedino mogućem, intuitivnom prepoznavanju, onom koje se ne tiče rase, religije, različitih kontinenata sa udaljenim kulturama, već veštine usaglašavanja telesnog i duhovnog kako bismo se

ko vam neko kaže da vas potpuno razume i da sa vama deli misli i osećanja, nemojte mu odmah poverovati jer nas knjiga Tumač bolesti Džumpe Lahiri opominje da to nimalo nije lako. Ova Pulicerovom nagradom ovenčana autorka, koja u pripovedačkoj veštini nosi anglosaksonsku sposobnost da vešto oblikuje modernu priču, dok joj u srcu počiva Indija drevnih i tananih osobenosti, delovanjem svojih junaka pokazuje da u stvari niko nikog ne poznaje, bar ne onako kako zapadni čovek prepoznaje blizinu drugog. Likovi njenih priča obitavaju u tesnom procepu između dva potpuno različita sveta, držeći se za ivice onog koji nose u svom rodu i drugog kojem su prišli, nedovoljno obučeni da se suoče sa njegovom agresivnom brzinom i površnošću, mučeni intimnim prostorom braka i porodice iz kojih je isisana strast a ubačena rutina. Osvajanje teritorije i želja da se dođe do nečeg drugačijeg, iako izgledaju nadohvat ruke, lako izmaknu baš 16

Foto: @just.took.the.right.book

povezali sa svetom u kojem živimo. Gospodin Kapaši, poznajući različite jezike, lekarima prevodi smetnje pacijenata, ali je on i tumač bolesti kojoj često nema leka jer su ljudi ogrezli u laž i pritvornost. U majstorski izvedenoj priči po kojoj je knjiga dobila ime, tumač bolesti gospodin Kapaši ne poseduje samo znanje da reči jednog jezika zameni drugima već je u stanju da na intuitivnom nivou podstiče neku vrstu isceljenja nepoznate žene koja mu na izletu poverava životnu tajnu, a koju instinktivno oseća, budući da su u pitanju bića prirode, grupa majmuna, okupljena oko njenog sina bastarda. Iako u knjizi Tumač bolesti odmah uočavamo temu migrantske pripadnosti, novog jezika i identiteta zamaskiranog otuđenošću i gubicima, ono što se otkriva ispod vidljivih slojeva jeste upozorenje da ukoliko nismo u stanju da protumačimo sopstvenu bolest sa simptomima osujećenja i pretvaranja da budemo ono što nismo, onda nećemo moći ni da ovom teškom oboljenju nađemo pravi lek. ■

Ova Pulicerovom nagradom ovenčana autorka delovanjem svojih junaka pokazuje da u stvari niko nikog ne poznaje, bar ne onako kako zapadni čovek prepoznaje blizinu drugog

PREPISIVANJE ŽIVOTA

TAJNE PISACA

Prelistavajući svoj prvi roman Prilagođavanje je bele boje i, očima i iskustvom starijim za osamnaest godina, „hvatajući“ šta u njemu valja a šta ne, novinarka i pisac Sonja Ćirić napisala je intimnu i potresnu, suptilnu i originalnu knjigu Glasovi Žute sveske, u kojoj je sve o ljubavi, čak i kad zvuči kao da nije Piše: Sonja Ćirić Foto: Miloš Lužanin

oguće je da nikad ne bih napisala Glasove Žute sveske da mi jednog dana, usred karantina zbog korone, nije palo na pamet da teskobu lečim brisanjem prašine sa biblioteke.

a Neću da mislim na Prag je dobila i četiri nagrade. Zbog svega toga ljudi su me svrstali među pisce za decu a ja se, priznajem, nisam bunila. Tako se desilo da je Prilagođavanje objavljeno i ostavljeno sa strane.

narskog staža nego spisateljskog, a možda i moje uverenje da je život toliko bogat i prebogat da mu ne treba ništa dodavati. Ljudi koji mi govore da su se prepoznali u mojim knjigama, dokaz su da sam u pravu.

Na prvoj polici, onoj odmah iznad poda, prva u nizu knjiga bila je Prilagođavanje je bele boje, moj prvi roman. Objavljen je u Banja Luci u izdavačkoj kući Besjeda 2002. godine, kao prva knjiga biblioteke Ženski roman, zbog čega sam bila, i još uvek sam, posebno ponosna. Pisan je u dva stupca, dva glasa. U jednom je Jelenin a u drugom glas njenog brata. Jelena priča o sebi i o svom viđenju braka sa Borisom, a brat o drugoj strani sestrinog braka. Njihovi glasovi se negde ukrštaju, negde nadopunjuju, negde odbijaju pa ih je zato moguće čitati odvojeno, naizmenično, ili na neki treći način, kako je kome po volji. Ovakva forma ni danas nije uobičajena.

Prelistavala sam Prilagođavanje i, očima i iskustvom starijim za osamnaest godina, „hvatala“ sam šta valja a šta ne valja. Pokazalo se da životi o kojima sam pisala više ne postoje, promenili su se, potpuno, ali i da je njihova sadašnja priča važnija od one prethodne.

Konkretno, istinite su emocije, situacije, sudbine, rečenice ali upriličene tako da mogu da budu emocije, situacije... svakog od nas. Realna su i, na primer, dva stola s kompjuterima Jelene i Borisa spojena jedan naspram drugog, pa su njih dvoje istovremeno i zajedno i sami sa svojim poslom. Zatim, desila se i priča o Bolskom plavcu, o najboljem vinu na svetu, takođe i konferencija za medije na kojoj je Jelena bila sama i izdvojena, iako je sala bila puna njenih kolega. Postojao je i izlog amsterdamske radnje pored kojeg se zaustavio Boris zato što je u njemu bila tašnica koja bi se dopala Jeleni, recept za piletinu s ruzmarinom oproban je hiljadu puta, sveska sa žutim koricama i cvetićem u uglu koju je Boris napravio Jeleni da u njoj beleži samo lepe sate odavno je ispunjena ali i sačuvana, a mesto na kome je u Glasovima ugleda Milen je ono isto mesto na kome sam ja u zbilji ugledala svoju prvu knjigu onog dana kad sam smislila da brisanjem prašine lečim nervozu.

Sa promocije koja je održana u čudesnom prostoru Banskog dvora u Banja Luci, vratila sam se sa cvećem, obećavajućim dogovorima sa izdavačem, i sa dvadeset autorskih primeraka knjige. Ubrzo se ispostavilo da su oni i jedini koji su ušli i koji će ikad ući u Srbiju, odnosno da osim mojih najbližih prijatelja i rođaka kojima sam ih podelila, ovde niko pojma nema da ova knjiga postoji na svetu. Da li se prodavala u Banja Luci i šta se uopšte desilo sa njom, nikad nisam uspela da saznam. Posle Prilagođavanja napisala sam još nekoliko knjiga, sve za tinejdžere,

I, eto, tako je počelo. Glasovi Žute sveske govore o toj promeni. Prikazuju nekoliko tokova priče, meni su najzanimljiviji oni o trajanju ljubavi i o emigraciji iz ličnog života. Ako ljubav jednom dođe kod nekog i odluči da ostane, kao što se desilo Jeleni i Borisu, ona neće otići ni kad je oni zanemare i kad prestanu da osećaju njeno prisustvo. Oni samo treba opet da je primete. Kad su otkrili da žive život koji nisu izabrali, Boris je otišao u drugu zemlju, a Jelena u posao i u svoj svet. Ni on ni ona nisu uspeli da pobegnu. Glasovi Žute sveske su istiniti, kao i sve moje prethodne knjige. Uostalom, da životne priče Jelene, njenog muža Borisa i brata Milena nisu bile istinite, ne bi ni postale knjiga. Ja, naime, ne umem da izmišljam. Možda je svemu kriv novinar u meni, što je na kraju krajeva i razumljivo s obzirom na to da imam duplo više novi-

Na kraju se ispostavilo da u priči Glasova Žute sveske gotovo da i nema one iz koje je nastala. Glavni likovi su isti, oni i ovde sami pričaju o sebi – u knjizi nema naracije, sva je od dijaloga i monologa, pa ipak, sve je drugačije a naročito emocija i kraj. Svemu je, kao što sam već rekla, kriva promena. ■ 17

NOVO u Laguni Iz bogate ponude novih knjiga domaćih i stranih pisaca izaberite naslove za vaša nova čitalačka iskustva

IZDVAJAMO:

Stručnjak za ljubomoru I DRUGE PRIČE

NOVO U LAGUNI

Ju Nesbe

1. Poput daha, Ferzan Ozpetek

2. Srpske junačke pesme,

Izuzetan roman o snazi života koji nameće izbore nakon kojih nema povratka. Priča o porodičnoj tajni pažljivo je konstruisana, a iako je u pitanju porodična drama, ispripovedana je u tako dobrom tempu da se čita kao najbolji triler. ■

Izbor najpoznatijih narodnih epskih pesama koje je sakupio i u više knjiga objavio Vuk Stefanović Karadžić. One predstavljaju dragocenu riznicu srpske istorije, književne tradicije i narodne mudrosti. ■

PRIPOVETKE KOJE PRIKAZUJU POTENCIJALNO SMRTONOSNE POSLEDICE LJUBOMORE, ŽUDNJE I NEVERSTVA.

Vuk Stefanović Karadžić

3. Šala, Domeniko Starnone Danijele godinama živi na hladnom severu Italije, u dobrovoljnoj virtualnoj izolaciji, usredsređen na svoj rad. Mir će mu poremetiti ćerkin poziv s molbom da se vrati u Napulj na nekoliko dana da pričuva unuka dok su ona i njen muž na poslovnom putu. ■

50 IDEJA KOJE BI STVARNO TREBALO DA ZNATE:

Književnost,

Džon Saderlend

Osnovni vodič za sve važne oblike, koncepte, teme i pokrete u književnosti. Ovo delo pruža jasan, precizan i temeljan pregled teorija o prirodi jezika i značenja i ocrtava razmišljanja koja stoje iza ključnih književnih koncepata. ■ 18

Gde si nestala, Bernadeta,

Ukradeni poljubac,

Marija Sempl

L. Dž. Šen

Iscrpljena od dugogodišnjih pokušaja da živi u Sijetlu život koji nije želela, Bernadeta je na ivici nervnog sloma. Nakon incidenta sa susetkom, ona nestaje i ostavlja porodici da pokupi krhotine.■

Bila je obećana Anđelu Bandiniju, nasledniku jedne od najmoćnijih čikaških mafijaških porodica. Onda se udala za senatora Vulfa Kitona, koji je zapretio da će razotkriti grehe njenog oca ukoliko ne pristane na brak sa njim.■

Sarajka u Beogradu i druge drame,

Diva: Marija Kalas,

Isidora Bjelica

Mišel Marli

Bogat i raznolik izbor – od drama koje su obeležile sam početak autorkinog dramaturškog rada do onih po kojima su nastale najposećenije predstave izvođene na pozorišnim daskama širom zemlje.■

Najveća pevačica svog doba i njena ljubavna drama. Čudesan roman o Mariji Kalas, izuzetnoj umetnici i oličenju elegancije i harizme, ali pre svega strastvenoj ženi, potpuno posvećenoj ljubavi. ■

Razigrani, refleksivni, pronicljivi i zabavni, Ogledi o svakodnevnom iskustvu i stvarima koje se obično smatraju trivijalnim redefinišu umeće pisanja kratke proze i potvrđuju status Petera Handkea kao jednog od najoriginalnijih i najprovokativnijih savremenih pisaca. Pred čitaoce stiže i Handkeova biografija Majstor svitanja, iz pera novinara i književnog kritičara Maltea Herviga, koji je dugo razgovarao sa piscem, njegovom rodbinom, prijateljima, saputnicama i protivnicima i stekao uvid u njegove neobjavljene tekstove. Posebno poglavlje posvećeno Jugoslaviji uveliko osvetljava Handkeov politički i književni angažman na našim prostorima. Biografija je bogato ilustrovana i uključuje dosad neobjavljene fotografije, faksimile stranica dnevnika, kao i Handkeove crteže i skice. ■

Knjige možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.

NOVO U LAGUNI

Ogledi i Majstor svitanja: Peter Handke – biografija

3 PITANJA ZA... Enesa Halilovića

Šta živi na dnu čoveka? Istina za sebe od koje se ne može pobeći i pored nje na dnu čoveka je laž za druge koja se maskira u istinu. Roman jeste potraga po duši i telu jedne mlade žene na kojoj su istorija, tranzicija, lokalne prilike, tetovirani kapitalizam, surovost i sirovost ostavili brojne tragove, ali u toj ženi, svakako, postoji ljubav. Baš me interesuje da li će čitaoci posvedočiti da ja kao pisac poznajem žene – to je bio jedan od mojih ciljeva na početku ovog romana. Ako budem prepoznat kao poznavalac žene, to će za mene biti naročiti kompliment.

66. Sterijinom pozorju. Šta jedan roman dobija kada se prenese u drugu umetnost? Dobija pažnju. Predstava je kao prst koji ukazuje na jedno delo. Predstavom je roman sagledan iz jednog ugla, ali nije dat ceo roman, to je samo isečak romana u naporu da prenese duh romana. I oni koji su gledali predstavu izašli su poharani i nadam se da će oni posebno biti zainteresovani da uzmu u ruke roman koji se inače nedavno pojavio u Italiji. ■

Nejra i profesor, dva različita sveta, dve različite priče. Čime rezultira sudar životnih nedaća sa jedne strane i antike i filozofije sa druge?

Povod: Roman Ako dugo gledaš u ponor, ovenčan priznanjem „Stevan Sremac“, majstorski napisana priča o blistavoj nadi kakva se ukazuje samo usred najdublje ljudske tame

Ako dugo gledaš u ponor je roman dijalog, poput antičkih dijaloga. Ta forma je odgovarala ovoj priči gde filozof daje zamajac, a Nejra, glavna junakinja, priča svoju istinu, odrastanje, zaljubljivanje, poslove, glad i tugu. Svako od nas želi nekom da se poveri, jer niko nema takav poklopac na duši da može doveka ćutati. Nadam se da sam napisao priču koja će iznova naježiti kožu čitalaca. Objavljen pre pet godina, ovaj roman je novi život dobio postavkom istoimene predstave koja je ove godine proglašena za najbolju na 19

INTERVJU

U intervjuu za Bukmarker Ana Solomon otkriva zašto je želela da napiše Knjigu o V. i kako nas neke priče mogu zarobiti ali i osloboditi Razgovarala: Maja Šarić Foto: Willy Somma

na Solomon, američka novinarka i književnica, dvostruka dobitnica nagrade „Puškart“, objavila je prošle godine svoj treći roman – Knjigu o V., što je prvo njeno delo koje čitamo na srpskom jeziku. Ovo je, kažu, odlučna knjiga. Zašto? Zato što u doba sveprisutnog preispitivanja uloge i položaja žene Ana Solomon istražuje različite modele u kojima žena može da se ostvari i onda kad je naizgled neostvarena, zabludela ili pobeđena.

Kao inspiracija za strukturu romana poslužili su joj Kaningemovi Sati, jer su joj dali hrabrost da se upusti u tkanje nekoliko veoma različitih priča u jednu i otkrili su joj neke spisateljske trikove.

Kao mlada devojka sam bila fascinirana kraljicom Vašti, persijskom kraljicom koja je prognana jer je odbila da gola paradira pred svojim mužem i njegovim prijateljima. Ovo se nalazi u Knjizi o Jestiri, u Bibliji. Postoji jevrejski praznik koji se zove Purim, tokom kojeg se slavi ova priča, a ja sam kao dete gledala te predstave i razmišljala ovako: znam da bi Jestira trebalo da bude heroj, ali šta se dešava sa Vašti? I zašto? Istraživanje je bilo zabavno jer se ispostavilo da većina onoga što ljudi misle da znaju o istorijskom kontekstu Knjige o Jestiri potiče iz... Knjige o Jestiri! Dakle, postoji cirkularnost koja otkriva koliko se malo zna o tome, što mi je omogućilo da se poigravam. Mnogo sam istraživala, naravno. Ali najveći deo se odnosio na to da ustanovim kako je Knjiga o Jestiri tumačena i korišćena i, po mom mišljenju, zloupotrebljavana tokom stotina i hiljada godina.

Sve je ovo Ana Solomon otkrila kroz mnoge ranije razgovore koje je sa novinarima vodila o Knjizi o V., a šta je još sve o njoj, ali i pisanju i ulozi žena u modernom svetu rekla u intervjuu za naš časopis, čitajte u nastavku.

Vaše junakinje razdvajaju decenije i vekovi, ali Lili, Vivijen, Jestira i Vašti zapravo imaju mnogo više sličnosti nego što se na prvi pogled čini. Šta ih sve i na koji način spaja?

Knjiga o V., kako kaže sama autorka, govori o tome kako se životi žena, njihovi izbori i mogućnosti, i jesu i nisu menjali tokom vremena. Piše o moći i njenoj zloupotrebi, o seksu, požudi, besu, o ženskim prijateljstvima i majčinstvu. Na kraju, piše o tome koliko je kompleksno biti čovek.

Kako je nastala Knjiga o V.? Koliko je bilo uzbudljivo istraživanje, posebno života persijskih carica koje su živele u 5. veku pre nove ere?

Svi se na neki način bore da osvoje moć. Da razumeju odakle njihova moć dolazi, kako žele da je koriste i šta da rade kada je nemaju. Njihove okolnosti su veoma različite, kako kažete – Jestira je fizički zarobljena, dok veliki deo Lilinog zatvora postoji u njenoj psihi, ali svaka pokušava da spozna sebe kao punopravno ljudsko biće, da vidi dalje od onoga što njeno društvo ili majka ili muž očekuju od nje, i da postane vlasnica sopstvene priče. Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate njihove priče? Čini mi se da kada su u pitanju životi i izbori žena, što više napredujemo – pravno, profesionalno, finansijski – lakše se prikrije koliki put još moramo preći. Koliko žena širom sveta još uvek nema kontrolu nad svojim telom ili pristup obrazovanju. Koliko je žena koje imaju taj pristup, ali su sprečene u ostvarivanju onoga što žele, ponekad vrlo eksplicitno, ali često veoma tiho, podmuklo, na načine koje ne možemo ni nabrojati. Za mene je nazivanje stvari pravim imenom ključno da bismo jasno videli i razumeli koliko smo bliže našim bakama i čukunbakama nego što volimo da mislimo. To razumevanje nas takođe može motivisati da nastavimo da napredujemo, radi svojih kćeri, ali i sinova.

Junakinja Vivijen u jednom trenutku, prisećajući se majke i bake, kaže da je njihova stvarnost imala svoju cenu. Koja je cena stvarnosti Vaših junakinja i kako je one plaćaju? Vivijen pripada politički veoma moćnoj porodici, koja svoje stablo može da prati sve do Mejflauera. Njene majka i baka su imale određenu moć, u smislu da su bile bliske i imale su određeni uticaj na muškarce koji su imali veliku moć. Ali Vivijen je svesna koliko je ta moć bila nesigurna i ograničena – i koliko toga su morale da se odreknu zbog nje, dostojanstva i samopoštovanja kada su u pitanju afere njihovih muževa sa drugim ženama. Svi moji likovi se nose sa nečim sličnim. One vide žene koje su bile pre njih na nov način, shvatajući koliko toga su se odrekle i pokušavaju da shvate kako bi mogle da kuju put koji su same izabrale, a ne onaj koji je izabran za njih.

Želim uvek da pišem o likovima koji su isto toliko složeni kao i svako pravo ljudsko biće – drugim rečima, kao i svako od nas. Ono što nisam očekivala dok sam pisala ovu knjigu je da će me gurnuti do samih mojih granica i ograničenja. Naročito me je pisanje o Lili nateralo da vidim kako samu sebe ponekad činim mnogo nesrećnijom nego što bi trebalo da budem. Na isti način, pisanje o svim ovim ženama i istraživanje koje je knjiga zahtevala – posebno o drugom talasu ženskog pokreta u Sjedinjenim Državama i njegovom komplikovanom nasleđu – naterali su me da prepoznam neke od načina na koje sam dozvolila da moja moć i osećaj samopoštovanja budu potkopani. To je bilo teško. Ali zahvalna sam što sam to uradila. Kakvu simboliku za Vas i Vaše junakinje ima šivenje? Šivenje ima veliku ulogu u knjizi. To je, naravno, vrlo praktičan čin i često neophodan, ali njegovo mesto u životu mnogih žena tokom istorije se promenilo do te mere da neke žene sada žele da nauče veštinu koja je njihove bake ili čak majke opterećivala. U životu sam imala ravnodušan odnos prema šivenju. Moja baka mi je dala mali komplet kad sam imala devet godina – otprilike kao što je Vivijenina

baka njoj dala jedan – pa sam znala da je to nešto što se od mene očekivalo da znam da radim, barem da prišijem dugme, ali u isto vreme mi niko nikada nije pokazao kako se to radi ili objasnio da to ima bilo kakvu vrednost u smislu načina na koji treba provoditi svoje vreme (kao i mnoge stvari koje se očekuju od žena da rade), pa sam se kao odrasla osoba osećala nedovoljno vešta u tome, ali i ogorčena zbog ideje da bi trebalo da budem bolja. Kako svet učiniti boljim mestom za žene? To je veliko pitanje i neću se pretvarati da mogu na njega da odgovorim. Ali pokušaću da zasečem delić i reći da mislim da bi jedna od stvari koje bi ženama dale veću moć u svetu bila da nam od malih nogu pričaju priče u kojima se žene ne svode na tipove ili uloge – dobre/loše, čedne/razuzdane, nesebične/sebične; majka, ženturača, savršena supruga, goropadna, usedelica i tako dalje, već da im bude dozvoljeno da budu složene i pune protivrečnosti i želja, strahova, ljubavi i slično. Da budemo kakve zaista i jesmo. Po mom mišljenju, priče oblikuju ono što zamišljamo da nam je dozvoljeno da budemo. Mogu nas zarobiti, ali nas mogu i osloboditi. ■

INTERVJU

Jedna od stvari koje bi ženama dale veću moć u svetu bila bi ta da nam od malih nogu pričaju priče u kojima se žene ne svode na tipove ili uloge, već da im bude dozvoljeno da budu složene i pune protivrečnosti

Ko su i kakvi su muškarci u Vašem romanu i kako oni utiču na svest i živote glavnih junakinja? Muškarci su kraljevi. Svi su oni donekle zasnovani na originalnom kralju iz Knjige o Jestiri, iako se naravno način na koji igraju tu ulogu razlikuje. Za potrebe priče koju pričam, muškarci su pomalo ravni kao likovi – drugim rečima, oni uglavnom služe razvoju i samoostvarenju žena (nešto što su ženski likovi oduvek radili za muške likove) – ali nadam se da je pažljivom čitaocu jasno da su i muškarci podložni istom patrijarhalnom sistemu kao i žene i da, iako se čini da su oni na vrhu, da tako kažemo, to ne dolazi bez velike cene po njih. Ovo je priča o savršenim odnosno nesavršenim ženama, o njihovom životu, o izborima i prilikama, o moći, o prijateljstvu, povezanosti, o majčinstvu. Na koji način je, dok ste je pisali, uticala na Vas, da li Vas je i kako menjala, čemu Vas je naučila? 21

Knjiga čežnji

ODLOMAK

Sju Monk Kid

Kad mi je spustila zdelu u ruke, sva sam se stresla. Prešla sam dlanovima po glatkoj površini, širokom otvoru, vijugama mlečne boje na kamenu. „Znaš li šta je molitvena zdela?“, upitala me je. Odmahnula sam glavom. Znala sam samo da je to nešto veoma značajno, nešto suviše opasno ili čudesno da se otkrije bilo gde osim na krovu po mraku.

PROČITAJTE MEĐU PRVIMA ODLOMAK IZ IZUZETNE PRIPOVESTI O SNOVIMA, ŽUDNJAMA I MOĆI ŽENA DA PROMENE SVET, KOJU JE NAPISALA AUTORKA BESTSELERA TAJNI ŽIVOT PČELA. OVA IZVANREDNA PRIČA SMEŠTENA U PRVI VEK, UTEMLJENA U DETALJNOM ISTRAŽIVANJU I NAPISANA SA POŠTOVANJEM PREMA ISUSOVOM ŽIVOTU, NADAHNJUJUĆI JE I NEZABORAVAN PRIKAZ SMELE BORBE JEDNE ŽENE DA OSTVARI STRAST I POTENCIJAL U VREMENU, MESTU I KULTURI KOJI SU OBLIKOVANI TAKO DA JE UĆUTKUJU

„U Aleksandriji se mi žene molimo s ovakvim zdelama. U njih upisujemo svoje najtajnije molitve.“ Gurnula je prst u zdelu i pomerala ga spiralno po stranama. „Svakog dana pevamo molitvu okrećući zdelu polako ukrug, a reči se meškolje, oživljavaju i poleću prema nebesima.“ Zurila sam u zdelu, zanemela. Tako raskošna stvar, tako bogata skrivenim moćima. Jalta reče: „Na dnu zdele možemo da nacrtamo sebe kako bi Bog sigurno znao ko mu je uputio molbu.“

Priredila: redakcija

„Moraš da napišeš svoju molitvu u zdelu“, reče mi tetka. „Ali pazi šta tražiš, jer ćeš to sigurno dobiti.“

Prevod knjige: Nenad Dropulić

Zinula sam. Ona svakako zna da pobožni Jevreji ne smeju ni da gledaju slike ljudi i životinja, a kamoli da ih stvaraju. Druga zapovest to zabranjuje. Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom.

Zagledala sam se u šupljinu zdele i na trenutak mi je delovala kao zaseban nebeski svod, kao zvezdana kupola okrenuta naopako. Kad sam podigla glavu, Jalta me je posmatrala. Rekla je: „U najsvetijem svetilištu muškarca nalaze se Božji zakoni, ali u ženi postoje samo čežnje.“ Onda me je kucnula u pljosnatu kost iznad srca i dala mi zadatak od kog mi je nešto planulo u grudima. „Napiši šta je tu unutra, u tvom najsvetijem svetilištu.“

lasovi su dopirali do nas s obližnjih krovova. Dečji plač, meket koze. Najzad je Jalta skinula zavežljaj s leđa i odmotala platno. Polako je skidala slojeve, sjajnih očiju, povremeno podižući pogled ka meni. Podigla je sadržaj. Bila je to zdela od krečnjaka, sjajna i okrugla kao savršeni puni mesec. „Donela sam je sa sobom iz Aleksandrije. Želim da ti je dam.“

Podigla sam ruku i dodirnula kost koju je moja tetka upravo oživela; besno sam treptala da suzbijem poplavu osećanja. Naš jedini istinski Bog obitavao je u Najsvetijem svetilištu Jerusalimskog hrama i bila sam sigurna da je bezbožno govoriti da nešto slično postoji u ljudima, i još gore, nagovestiti da je žudnja u devojkama kao što sam ja nagoveštaj božanskog. Bilo je to najlepše i najgore svetogrđe koje sam ikada čula. Te noći nisam mogla da zaspim od zanosa. Moja postelja stajala je na bronzanim nogama, puna grimiznih i žutih jastuka, napunjena tučenom slamom, perjem, korijanderom i nanom, i ležala sam u toj mekoti i tim mirisima dugo posle ponoćnog sata sastavljajući molitvu u glavi, mučeći se da zbijem u reči

beskrajnost svega što sam osećala. Ustala sam pre zore i iskrala se na balkon nad glavnim spratom bosonoga i bez svetiljke šunjajući se pored spavaćih soba moje porodice. Sišla sam niz kamene stepenice. Prošla sam kroz trem dvorane za primanje. Prešla sam preko gornjeg dvorišta, gazeći pažljivo kao po šljunku da ne bih probudila sluge koje su spavale u blizini. Mikva, obredno kupatilo u kom smo se kupali u skladu sa zakonima čistote, bila je zatvorena u vlažnoj prostoriji ispod kuće i u nju se ulazilo samo iz donjeg dvorišta. Sišla sam pipajući zid stepeništa. Kad se kapanje vode iz cevi pojačalo do mlaza, a tama se povukla, razaznala sam obrise bazena. Spretno sam obavljala obredno kupanje u mraku – dolazila sam u mikvu otkako sam prvi put prokrvarila, kao što naša vera nalaže, ali noću, sama, jer još nisam priznala majci da sam postala žena. Već nekoliko meseci zakopavala sam krpe u kuhinjskoj bašti. No ovog puta nisam došla u mikvu iz ženskih razloga, nego da se pripremim za urezivanje u zdelu. Zapisivanje molitve je bolna i sveta stvar. Sam čin pisanja prizivao je moći, često božanske, ali ponekad nepostojane, da uđu u slova i pošalju kroz mastilo talase tajanstvene sile oživljavanja. Zar blagoslovi urezani na amajliju ne štite novorođenče, a uklesane kletve grobnicu? Skinula sam haljinu i bez odeće stala na gornji stepenik, mada običaj nalaže da se uđe u donjem rublju. Želela sam da budem naga. Želela sam da između mene i vode nema ničega. Zazvala sam Boga da me očisti kako bih molitvu napisala ispravnog uma i srca. Onda sam zakoračila u mikvu. Migoljila sam se pod vodom kao riba i izronila dahćući. Kad sam se vratila u svoju sobu, obukla sam čistu tuniku. Uzela sam molitvenu zdelu i pribor za pisanje i upalila uljane svetiljke. Svitalo je. Nejasna plava linija ispunila je sobu. Srce mi je bilo pehar iz kog se preliva. [...] Privodeći ispisivanje molitve kraju, osluškivala sam jednim uhom hoću li čuti majku, a drugim hoću li čuti povratak mog brata Jude. Nismo ga videli već danima. U dvadesetoj godini dužnost mu je bila da se skrasi i potraži ženu, ali on je više voleo da izluđuje oca družeći se s nezadovoljnicima koji su grmeli protiv Rima. Odlazio je on i ranije sa zilotima, ali nikada na ovako dugo. Svakog jutra nadala sam se da ću ga čuti kako bučno gazi predvorjem, gladan i iznuren, kajući se zbog briga koje nam je svima zadao. No Juda se nikada nije kajao. I ovog puta bilo je drugačije – svi smo to znali, ali nismo govorili. Majka je strepela, kao i ja, da se Juda najzad zauvek priključio Simo-

Juda je bio usvojenik, sin rođaka moje majke, ali po duhu mi je bio bliži nego moji roditelji. Osećao je koliko sam odrastajući bila izdvojena i sama, pa me je često vodio sa sobom da lutamo stepenastim brdima izvan grada, da se pentramo preko kamenih zidova između polja, da prepadamo pastirice i usput beremo grožđe i masline. Obronci su bili išarani pećinama sličnim saću, pa smo ih istraživali, izvikivali naša imena u razjapljene otvore i slušali glas koji nam ih je vraćao. Neizbežno bismo Juda i ja došli do rimskog akvedukta koji je donosio vodu u grad i tu smo kao po obredu gađali kamenicama stubove između lukova. Dok smo stajali u senci tog ogromnog rimskog čuda – on šesnaestogodišnjak, ja šest godina mlađa – Juda mi je prvi put pričao o pobuni u Seforu koja mu je odnela roditelje. Rimski vojnici uhvatili su dve hiljade pobunjenika, među njima i njegovog oca, i razapeli ih na krstove duž obe strane puta.

Bila sam sigurna da je bezbožno govoriti da nešto slično postoji u ljudima, i još gore, nagovestiti da je žudnja u devojkama kao što sam ja nagoveštaj božanskog. Bilo je to najlepše i najgore svetogrđe koje sam ikada čula Majku su mu prodali u roblje s ostalim stanovnicima grada. Judi su, tada tek dvogodišnjaku, našli utočište u Kani dok moji roditelji nisu došli po njega. Usvojili su ga zakonitim ugovorom, ali Juda nikada nije pripadao mom ocu, samo mojoj majci. Kao i svi bogobojazni Jevreji, Juda je prezirao Iroda Antipu zbog saradnje s Rimom i pobesneo je kad je naš otac postao Antipin najbliži savetnik. Galilejci su oduvek kovali zavere i tražili mesiju da ih oslobodi Rima, a mom ocu bila je dužnost da savetuje Antipu kako da ih umiri i istovremeno ostane odan njihovim ugnjetačima. Bio je to nezahvalan zadatak za svakoga, a naročito za našeg oca, čije je jevrejstvo bilo prolazno kao kiše.

Slavio je šabat, ali vrlo nemarno. Išao je u sinagogu, ali je izlazio pre nego što rabin završi čitanje iz svete knjige. Odlazio je na daleka hodočašća u Jerusalim za Pashu i Sukot, ali sa strepnjom. Pridržavao se zakona o hrani, ali je ulazio u mikvu samo ako vidi mrtvaca ili nekoga posutog čirevima, ili ako sedne na stolicu iz koje je upravo ustala moja majka s periodom. Brinula sam za njegovu bezbednost. Jutros su ga u palatu ispratila dva Antipina vojnika, idumejska plaćenika čiji su šlemovi i rimski pešadijski mačevi bleskali na suncu. Pratili su ga od prošle nedelje, kada ga je na ulici pljunuo jedan zilot Simona bar Giore. Ta uvreda izazvala je žestoku svađu između oca i Jude, oluja vike doletela je iz predvorja u gornje odaje. Moj brat je iste večeri nestao. Obuzeta tim napetim mislima o majci, ocu i Judi, prepunila sam pero, mastilo je kapnulo u posudu i ostavilo crnu mrlju na dnu. Užasnuto sam se zagledala u nju. Pažljivo sam krpicom potapkala mastilo i ostala je ružna siva mrlja. Samo sam sve pogoršala. Sklopila sam oči da se priberem. Najzad sam se ponovo usredsredila na molitvu i potpuno pribrana ispisala poslednjih nekoliko reči. ■

ODLOMAK

nu bar Giori, najvatrenijem fanatiku od svih. Pričalo se da su njegovi ljudi napadali male grupe plaćenika Iroda Antipe i vojnika rimskog zapovednika Vara i klali ih. Nasrtali su i na bogate trgovce na putu prema Kani, uzimali im novac da ga podele sirotinji, ali ih nisu ubijali.

KNJIŽEVNA KRITIKA

VELIČANSTVENA POTVRDA HRABROSTI U dokumentovanoj povesti Misterija Olge Čehove Entoni Bivor rasvetljava tajanstveni život žene kojoj se Hitler divio, a Staljin poštovao, i koja ih je obojicu nadživela Piše: Aleksandra Đuričić

sudbinama umetnika u totalitarnim režimima napisane su hiljade publicističkih knjiga, romana i dnevnika. Kada u jednoj od priča protagonista ima slavno prezime Čehov, to pobuđuje posebnu pažnju čitaoca, što je slučaj sa dokumentarno-proznim delom Entonija Bivora, koji je u knjizi Misterija Olge Čehove istražio revolucionarne i ratne sudbine porodica Čehov i Kniper spojenih velikom i kratkovekom ljubavlju slavnog pisca i velike glumice Olge Kniper, zvezde Moskovskog hudožestvenog teatra. Čehovljeva smrt 1904. godine učinila je od njenog života dugo udovištvo ali i sjajnu karijeru kojoj se posvetila sa predanošću i zanosom. Ostavši bez dece, okrenula se svojim bratancima i tu počinje ova intrigantna priča o njenoj mlađoj imenjakinji Olgi, koja je takođe sklopila brak sa jednim od Čehova, Mihailom, koji će postati glumac i kasnije se proslaviti u SAD kao veliki pedagog. Razvod je došao brzo i učinio mladu Olgu slobodnom da se posveti glumi u kojoj nije mnogo obećavala.

Revolucija u Rusiji odvela ju je čudnim putevima, preko Krima i Odese u Berlin, za koji će vezati svoju meteorsku karijeru filmske i pozorišne glumice ali i privatni život. Ne prekidajući veze sa porodicom u sada Sovjetskom Savezu, ostala je u Berlinu penjući se vrlo brzo stazama uspeha, ne samo glumačkog već i društvenog, i veoma brzo našla se na prijemima gde se ćaskalo sa Geringom, Gebelsom, Himlerom i Hitlerom, koji postaje njen obožavalac.Hitler je bio pre svega veliki obožavalac filma kao umetnosti, zabave ali i moćnog sredstva propagande pa je to što se okružio umetnicima, a naročito glumicama postalo 24

prirodno za čitavu nacističku vrhušku koja je žene posmatrala uglavnom kao upotrebne predmete. Da imaju i mozak, odnosno sjajnu sposobnost snalaženja u datoj situaciji, pokazale su Leni Rifenštal, Zara Leander, Lida Barova i Olga Čehova koje su lepotom, šarmom, nekonvencionalnim ponašanjem i talentom i za umetnost i za život uspele pre svega da se izbore da prežive. Misterija o kojoj je u ovoj knjizi reč odnosi se na glasine i dokaze o tome kako je Olga Čehova godinama bila dvostruki agent, nemački i sovjetski, sa izvrsnim vezama u vrhu obe totalitarne države koje su svoje neposlušne podanike posmatrale kao prašinu šaljući ih u gulage i koncentracione logore.

Gvozdeni režimi umeju da nagrade poslušne umetnike, spremne da osim stvaranja dela završavaju i neke druge zadatke, i to je Olga Čehova shvatila čim je stigla u Berlin Podupirući slavu imena Antona Pavloviča i zasluge koje je prva među hudožestvenicima imala Olga Kniper-Čehova, njena bratanica igrala je višestruke uloge, koristeći slavno prezime da se sama zaštiti i istovremeno koristeći svoje visoke veze da zaštiti porodicu koja je ostala pod

Staljinovom neograničenom vlašću. U tom strašnom sudaru dva sveta malo ko se mogao pohvaliti da je ostao po strani, a umetnici su prolazili svoju već toliko puta viđenu golgotu, jer, kako je to nadahnuto rekao namučeni Osip Mandeljštam, nigde se poezija toliko ne ceni kao u Sovjetskom Savezu u kome zbog nje streljaju. Istovremeno, gvozdeni režimi umeju da nagrade poslušne umetnike, spremne da osim stvaranja dela završavaju i neke druge zadatke, i to je Olga Čehova shvatila čim je stigla u Berlin. Preporučivši se kao glumica sa lažnom biografijom koju niko nije bio voljan da proverava, uticajnima se nametnula svojim dražima koje je koristila sve do poznih godina. Štiteći i poštujući svoju slavnu tetku, pomogla joj je da preživi Drugi svetski rat i čistke koje su usledile krajem četrdesetih godina, tako da je odlikovanje Ordenom Lenjina donelo Olgi Kniper-Čehovoj konačnu sigurnost u sedamdeset petoj godini. Entoni Bivor bavio se arhivama, dokumentima i podacima koji uvek izazivaju radoznalost i razgorevaju maštu čitaoca. Prelazeći relativno brzo preko krupnih istorijskih događaja koji su uslovili i odredili ove neobične živote, on se zadržava na detaljima i svakodnevici na ivici gladi, propasti i smrti koja je stalno vrebala. Na toj oštrici žileta Olga Čehova provela je ceo svoj hrabri i burni život, ne žaleći se ni na samrtnoj postelji u svojim osamdesetim godinama, kada je kao poslednju želju zatražila čašu šampanjca. Latinska izreka da hrabrima pomaže sreća imala je u njenom životu veličanstvenu potvrdu. Koliko je intimno bila srećna, ostaje tajna koju je ponela sa sobom u smrt. ■

GOZBA ZA DUŠU

Knjiga Irene Valjeho Zapisano u beskraju, o istoriji nastanka knjigâ u antičkom svetu, prava je simfonija za ljubitelje pisane reči, saznajemo od urednika Srđana Krstića

amislite da ste gladni i odete u izuzetno otmen i lep, čuveni restoran, poznat po izvrsnim jelima u kojem ste kao nagradu dobili da možete da naručite šta hoćete i koliko hoćete za ručak ili večeru, a možete da pozovete i goste. Tako pred vas iznesu najraznovrsnija, najukusnija jela od kojih mnoga nikada ranije niste probali, a ona koja jeste sada imaju potpuno drugačiju teksturu. Ima tu i sosova i salata u svim bojama, supa, čorbica i morskih plodova, povrća sa začinima, egzotičnog mesa, svega što poželite. O tortama, sitnim kolačima i mekim kremovima da ne govorimo. Nedostaje jedino od ptice mleko, a i da ga ima, verovatno ga ne biste pili jer su vam oči pune, jezik zadovoljan a stomak ne može više.

Autorka vas vodi ulicama Aleksandrije, starog Rima, Atine, Pergama i drugih drevnih gradova, upoznaje sa svim oblicima pisane reči, sa ljudima koji su oblikovali, čuvali, umnožavali knjige, sa onima koji su ih palili, skrnavili, uništavali, pokazuje vam šta sve stoji iza vas kada stanete negde u knjižari, otvorite novu knjigu i pročitate nekoliko redova. A ona to ne da ume da radi, već ne znam da li je to bilo ko bolje uradio pre nje, i to samo iz jednog razloga: Irene voli knjige, voli da čita, čitav život je posvetila knjigama. Ona vezuje događaje iz prošlosti i njihove odsjaje u današnjem vremenu, nenametljivo, s puno detalja, činjenica i informacija stvara sliku o knjigama, duhovnom bogatstvu čovečanstva.

Meni mnoge knjige prolaze kroz ruke. Neke su bolje, neke lošije, međutim, ovakva gozba je retkost, nekada prođu decenije da se ne pojavi delo sličnog kvaliteta. Ogromno znanje i poznavanje teme o kojoj se piše, predivan stil, nenametljiva metodologija izlaganja, svi elementi potrebni da čitate, uživate, saznajete, da steknete sliku o istoriji i tradiciji pisane reči, sve to sadrži knjiga Zapisano u beskraju, ali s merom i puno ukusa, kao u najboljim restoranima.

IZ PRVE RUKE

PUTEVIMA KNJIGE

Zato se spremite, nabavite knjigu i uživajte danima u neverovatnom, bogatom ručku sa hiljadama pikantnih jela za vaše srce i dušu. ■

E sad, ako volite knjige a svom duhu biste poželeli jedan takav ručak, vaš restoran sa neverovatnom ponudom ukusa, mirisa i lepote zvao bi se Zapisano u beskraju, a šef kuhinje Irene Valjeho. I tu se ne zna šta je ova neverovatna literarna kuvarica bolje napisala, jer pred vama je simfonija o knjizi od njenih skromnih početaka na trošnom papirusu do hodnika prepunih knjiga u podzemlju Oksforda, od egipatskih pisara do rasprava o tome kako je jedino knjiga od svih medija, stara vekovima, preživela udar digitalne revolucije.

Ogromno znanje i poznavanje teme o kojoj se piše, predivan stil, nenametljiva metodologija izlaganja, svi elementi potrebni da čitate, uživate, saznajete 25

BIBLIOTEKA POZNATIH

SVAČIJI ŽIVOT JE

ROMAN

Popularni muzičar Marko Louis najviše voli da čita autobiografije, jer u realnim pričama pronalazi motivaciju i nove ideje Razgovarala: Maja Šarić Foto: Ivan Miladinović

utentičan i svoj – slobodan, u muzičkom i životnom izrazu, i u izborima, Marko Louis stvara i izvodi pesme koje brišu granice. Fascinantan spoj savremenog i tradicionalnog bio je i ostao njegov zaštitni znak, pa tako i na poslednjem studijskom albumu Sloboda slušamo kvalitetnu muziku, koja pripada svakom prostoru i vremenu.

Osim muzike i porodice (Marko je otac dečaka i devojčice koji su ga inspirisali da napravi i album za decu), i knjige su važan deo njegove svakodnevice. Iako zbog posla kojim se bavi nema mnogo vremena za čitanje, kad stigne da se posveti knjigama najradije bira savremenu literaturu, a posebno autobiografije umetnika. Vaš poslednji studijski album nosi naziv Sloboda. Šta je za Vas sloboda? Pronalazite li je i u nekim knjigama? Pronalazim slobodu u ljudima koje volim i koji mene vole. Pronalazim slobodu u tome da radim i da živim ono što volim, a da ne moram da idem linijom manjeg otpora ili da se ušuškam u svoju zonu komfora. 26

Sloboda je mogućnost da napreduješ kao čovek, kao osoba. Sloboda je u nama, a ne u spoljašnjem svetu. Slobodu pronalazim u realnim pričama, u pričama koje mi daju motivaciju i nove ideje. Izdvojio bih Stingovu knjigu Raštimovana muzika, koja čitaoca „provoza“ kroz veoma interesantan život Gordona Sumnera. Kako radite na sebi, da li Vam u tome pomaže takozvana „self-help“ literatura, odnosno knjige o postizanju uspeha, o samopouzdanju? Uvek su me interesovale teme koje su vezane za ljudsku psihu i njenu moć. Ali moram da priznam da nisam ljubitelj „self-help“ literature. Da li Vam je i u kojoj meri književnost inspiracija za stvaranje muzike? Pročitao sam na fakultetu, za moj kapacitet, veći broj dramske literature i siguran sam da je to uticalo na moje stvaranje. Do tada nisam imao prilike da se zabavim istorijom drame, ali kada sam dobio zadatak da pročitam nekoliko komada, potpuno su me uvukle u svoj svet i inspirisale.

Mali princ je priča za decu kojoj se često vraćam i svaki put je doživljavam na drugačiji način

Na kojim knjigama ste odrasli, a na kojim knjigama danas odrastaju Vaša deca? Odrastao sam u Nemačkoj i čitali smo seriju dečjih priča Pünktelchen i, naravno, Malog princa. Sa svojom decom takođe pričam na nemačkom i bilo bi mi drago da čitaju i nemačku i domaću literaturu. Još uvek su mali. Dima ima tri godine, Zola nekoliko meseci, i još uvek smo na slikovnicama, prvim knjigama za decu. Kakve knjige najradije birate? Imate li omiljene žanrove?

5 knjiga za sva vremena po izboru Marka Louisa:

One koje imaju najviše sličica (smeh). Volim i autobiografije raznih umetnika. Čitate li više klasike ili savremenu književnost? Rekao bih da više čitam savremenu književnost. Kao što sam prethodno rekao, volim autobiografske priče. Svačija priča je roman. Imate li omiljene pisce? Omiljeni pisac mi je Dušan Bogović. On je moj prijatelj i basista u bendu. Koja knjiga za Vas ima posebnu vrednost, pa je posebno čuvate i često joj se vraćate? To je Mali princ, priča za decu kojoj se često vraćam i svaki put je doživljavam na drugačiji način. ■

1. Get on up, James Brown

4. Biblija

2. Raštimovana muzika, Sting

5. Ne ne, Dušan Bogović

3. Mali princ, Antoan de Sent Egziperi

BIBLIOTEKA POZNATIH

U moje pesme književnost i poeziju je uvela moja koleginica i velika drugarica Maja Radivojević, koja je svoje znanje pretočila u prelepe fraze i tekstove.

PUTOVANJE S NOBELOVCEM

HIT KNJIGE

Dok čitamo Beležnice Žozea Saramaga i tako slavnog pisca upoznajemo i kao blogera, podsećamo se i njegovih knjiga koje nam mogu poslužiti kao savršen književni vodič kroz Portugaliju

PUTOVANJE KROZ PORTUGALIJU Svako putovanje je pre svega unutrašnje iskustvo. Kada jednom shvatite da baš ne morate da čekirate svaku stavku sa Trip Advisor top-liste, da možete da se vratite u mali oronuli bar na ćošku bez bojazni da ćete propustiti neko novo, neverovatno mesto, da je u sasvim u redu ako vam se ne ulazi u svaki muzej u gradu (jer ni u svom niste otišli ni u jedan), iskusićete putovanje na taj jedinstven, i pre svega intiman, način o kom govori Saramago. Putovanje kroz Portugaliju nije turistički vodič. Put na koji krećete sa Saramagom je dug, ali nije naporan. Autor je sklon digresijama, voli da zastane diveći se svakoj crkvici u nekoj seoskoj zabiti, i ide mu od ruke da i iz najsuvljeg pejzaža crpi sokove. Saramago je ultimativni vodič za sve one koji su već u ljubavi s Portugalijom, ali i one koji tek treba da otkriju njene čari.

STOLEĆE U ALENTEŽU Ako čitalac poželi da malo podrobnije upozna mentalitet Saramagovih sunarodnika, njegov roman Stoleće u Alentežu govori o turbulentnim događajima u XX veku, tokom kojeg je točak istorije po ko zna koji put slomio kičmu portugalskom seljaku. Narativ hronološki prati život porodice koja je inspirisana Saramagovim babom i dedom, seljacima bezemljašima na ruralnom jugu Portugalije. Obuhvata period od uspostavljanja republike, Salazarove diktature, sve do „karanfil revolucije“ sedamdesetih godina. Piše: Ivana Veselinović

svom prvom pohodu na Lisabon svuda sam nemilice vukla Putovanje kroz Portugaliju Žozea Saramaga (što nije zanemarljiv poduhvat, knjiga ima bezmalo 600 strana). Nekoliko stranica ovde, nekoliko stranica onde – u avionu, po barovima, u prevozu, pred spavanje – sve u nadi da ću na neki volšeban način uspeti da prokljuvim ljude i običaje za tih nekoliko dana koje sam imala pred sobom. U međuvremenu sam shvatila da je sâm autor na početku knjige ponudio rešenje. Iako se naredni redovi odnose na putovanje kroz zemlju u kojoj je rođen i živeo, njima se može voditi svaki putnik namernik kada se nađe na nepoznatoj teritoriji: Ovo putovanje kroz Portugaliju zapravo je jedna priča. Priča jednog putnika o unutrašnjem putovanju na kome je bio, priča o putovanju koje je provelo jednog putnika kroz sebe samog, priča o putovanju i o putniku sjedinjenim u poželjnom stapanju onoga ko vidi i onoga što je viđeno, ne uvek miroljubiv susret subjektivnosti i objektivnosti. Potom: sudar i prilagođavanje, prepoznavanje i otkrivanje, potvrđivanje i iznenađenje.

STAKLENA KUPOLA Staklena kupola je poznata kao Saramagov „izgubljeni“ roman. Reč je o rukopisu koji je bio zaturen kod izdavača kom ga je autor poslao dok je još bio neafirmisan, da bi – gle čuda – isplivao kada se pisac etablirao. Saramago je odbio da knjiga bude objavljena za njegovog života, tumačeći ovaj potez izdavača kao gest nepoštovanja. Ako vas zanima kako je izgledala svakodnevica u Lisabonu pedesetih godina prošlog veka, Staklena kupola je hronika svakodnevice jednog stambenog kompleksa, protkana kontemplacijama o dostojanstvu običnog čoveka osuđenog na neizvesnu egzistenciju. ■

Sreća, neka čitalac zna, ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih. Predajte svoje cveće brizi onoga ko će znati da ga čuva i krenite. Ili nastavite put. Nijedno putovanje nije konačno – Saramago 28

Mala

U ČAROBNOM SVETU MITOVA I LEGENDI Predstavljamo Rečnik slovenske mitologije i Rečnik srpskih mitoloških bića kroz priču sa Tamarom Lujak, autorkom ovih divnih knjiga koje je ilustrovala Marica Kicušić Šta će sve mladi čitaoci pronaći u Vašim zanimljivim rečnicima? Pregršt novih i starih mitova i legendi iz srpske i slovenske mitologije. Pronaći će odgovore na pitanja kako su nastali svet, sneg, Stara planina, raj, kako su nastale vile i vilenjaci, krilati konji i ribe, gde žive ale a gde zmajevi, sanjaju li bogovi, kako žive vetrovi i oblaci, a kako boginje, i kakvi sve demoni borave u našoj zemlji…

NOVO

IZ SVETA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Kako ste se zainteresovali za slovensku i srpsku mitologiju i koliko je bilo zanimljivo prikupljati priče za rečnike? Kada sam krajem devedesetih kupila komplet knjiga našeg čuvenog etnologa, istoričara religije i profesora Veselina Čajkanovića, bila sam očarana mitovima i verovanjima našeg naroda. Bogatstvo priča i maštovitost našeg čoveka, način na koji su zapisani i preneseni pogodili su me duboko i zauvek zarobili. Tako je počelo moje drugovanje sa vilama i vampirima, Perunom i Stribogom, Dažbogom, Vesnom i Moranom, vešticama i vodenim duhovima. Prikupljanje građe za rečnike bilo je beskrajno zanimljivo i zabavno. Svaki dan sam otkrivala neku novu, zanimljivu priču, informaciju ili podatak, što je sve doprinelo bogatstvu motiva oba rečnika. Morala sam da, pored Čajkanovića, uporedo čitam i druge naše poznate naučnike i autore, poput Sretena Petrovića, Slobodana Zečevića, Nenada Gajića, da upoređujem motive, opise i verovanja i uklapam ih, a tamo gde je bilo potrebno, prekrajam. Koliko ste mašte dodali ovim pričama i legendama? Tamo gde je nedostajalo građe za određene bogove i mitološka bića, a nedostajalo je mnogo, morala sam snažno da upotrebim maštu. Mitovi o postanku sveta, kako su rođeni pojedini bogovi, njihovi (rodbinski) odnosi i izgled – sve je to trebalo izmaštati i približiti detetu. U stvaranju novih mitova umnogome su mi pomogli toponimi, trudila sam se da sve priče i legende vežem za našu zemlju i region, a poneke sam priče odenula u sveže savremeno ruho. Koliko je trajao rad na rečnicima i kako su prilagođeni dečjem uzrastu?

Rečnici su uporedo pisani više od godinu dana. Iščitavanje ogromne literature i sami mitovi i legende to su zahtevali, nije moglo drugačije, s obzirom na to da su srpski i slovenski mitovi čvrsto isprepleteni, jedni bez drugih ne mogu. Pisani su laganim, šaljivim tonom, jednostavnim jezikom, uz sve poštovanje mitološke građe. Gotovo sav materijal pisan je za rečnike, u dahu, vrlo je malo starijih priča prerađeno i prilagođeno rečnicima. Podelite sa nama svoju omiljenu priču iz slovenske mitologije i otkrijte nam koje mitološko biće Vam je bilo posebno interesantno i zašto.

MALA LAGUNA

Laguna

Najkompleksnija i najoriginalnija je svakako priča o Baš-Čeliku. U njoj se mogu naći aždaje, zmajevi (koji se, što je prava retkost u mitologiji, bore na strani čoveka) i strašni divovi, ali i prinčevi i princeze, car sokolovski i car orlujski, raspojasana magija i Baš-Čelik, najstrašnije biće od svih. To je priča o hrabrosti, požrtvovanosti, poštovanju roditelja i tradicije, ljubavi između braće i sestara, muža i žene. Obožavam vile oblakinje. U prvom redu zato što su izuzetno retka pojava u svetskoj mitologiji, ali i zbog toga što, iako postoje u našoj mitologiji, o njima se gotovo ništa ne zna. To mi je dalo izuzetno široko platno po kojem sam mogla da slikam, da pustim mašti na volju i stvorim tanušna bića veličine kapljice rose ili najvećeg oblaka na nebu. ■

Hilda i Trol i Hilda i ponoćni džin, Luk Pirson Spoj fantastike i avanture savršen je za sve uzraste. Inspirisan skandinavskim folklorom, autor opisuje dogodovštine devojčice po imenu Hilda u svetu trolova, džinova, vilenjaka i drugih fantastičnih stvorenja. ■

Bajke, Oskar Vajld Od Srećnog Princa, koji se rastaje od svega što ima kako bi pomogao svojim sugrađanima, preko Sebičnog Džina, koji uči da su ljubav i velikodušnost jedini put do istinske sreće, do mladog Ribara, koji će se toliko zaljubiti da će od sebe oterati dušu kako bi bio sa svojom voljenom, ove bajke vrve od neobičnih likova, živopisnih mesta i važnih pouka. ■

Srpske narodne bajke / Serbian Folk Tales Zakoračite u svet srpskog folklora uz tri narodne priče: Devojka cara nadmudrila, Usud i U cara Trojana kozje uši. U ovom dvojezičnom izdanju uživaće čitaoci svih uzrasta koji žele da unaprede svoje poznavanje engleskog jezika. ■ 29

klub poverenja

DELFI PREMIUM

NAJVEĆA VIRTUELNA KNJIŽARA U OVOM DELU EVROPE DELFI.RS OMILJENO JE MESTO MNOGIH ZATO ŠTO NA JEDNOM MESTU OBJEDINJUJE NAJBOLJE KNJIGE DOMAĆIH IZDAVAČA I IZDAVAČA IZ REGIONA, NASLOVE NA STRANIM JEZICIMA I ORIGINALAN GIFT PROGRAM.

želji da učvrstimo vaše poverenje, od 1. septembra pokrećemo jedinstveni klub – Delfi Premium, mesto gde uvek dobijate više. Kada postanete Delfi Premium korisnik, otvaraju vam se vrata velikih popusta i neverovatnih pogodnosti. KAKO DA POSTANETE ČLAN DELFI PREMIUMA?

Da biste postali član Delfi Premium – kluba poverenja, potrebno je da se registrujete na sajtu delfi.rs, na posebno označenom mestu. Registracija je besplatna! KOJE SU POGODNOSTI KUPOVINE ZA ČLANOVE DELFI PREMIUMA? Pre svega, odlični popusti! Pri kupovini Laguninih izdanja i knjiga na stranim jezicima obračunava se popust od 15%, dok pri kupovini knjiga drugih domaćih izdavača i artikala iz gift asortimana važi popust od 10%. Ostvarujete i dodatni količinski popust od 10% na kupovinu tri ili više artikala. 30

POSTOJE LI DODATNI BENEFITI? Postoje! I pružaju mnogo dobrih razloga da se pridružite Delfi Premium klubu.

Benefiti Delfi Premium kluba: Besplatna isporuka za sve porudžbine na teritoriji Republike Srbije bez obzira na iznos. Poklon-knjiga po izboru iz nove edicije Delfi izdavaštva za svaki račun preko 1000 dinara u septembru. U pitanju su knjige neupitnog kvaliteta i neprolazne vrednosti: „Lirske narodne pesme“, „Srpske ljubavne pesme“, „Đulići i Đulići uveoci“ Jovana Jovanovića Zmaja, „Pripovetke“ Laze Lazarevića, „Najlepše pripovetke“ Borisava Stankovića, „Manon Lesko“ Opata Prevoa, „Evgenija Grande“ Onorea de Balzaka“, „Taras Buljba“ Nikolaja Gogolja, „Hadži Murat“ Lava Tolstoja i „Pan“ Knuta Hamsuna. Sva izdanja su štampana ćiriličnim pismom.

Kako drugi čitaoci ne bi bili uskraćeni za sjajne klasike domaće i svetske književnosti, knjige će moći da se kupe onlajn kao i u knjižarama Delfi po ceni od 399 dinara, odnosno za ceo komplet cena je 2999 dinara. Delfi Premium članovi će na sajtu delfi.rs i u ovom slučaju imati specijalnu, povlašćenu cenu od 1999 dinara za ceo komplet. Posebna stranica sa specijalnim akcijama i popustima koji će se kretati od 30 do čak 80% i koji će važiti tokom cele godine. U ponudi će biti knjige domaćih i stranih izdavača, kao i sjajni artikli iz gift programa. I to nije sve – osvežavajte redovno stranicu sa specijalnim akcijama, jer vas očekuju brojna iznenađenja! Učlanjenje u Delfi Premium klub je besplatno, omogućava brojne pogodnosti i garantuje atraktivne popuste tokom čitave godine. Delfi Premium – klub poverenja. Mesto gde uvek dobijate više!

Sjajne ekranizacije omiljenih knjiga Osim serije bazirane na knjigama iz serijala Točak vremena, koju očekujemo krajem godine, romani Roberta Džordana biće ekranizovani i na filmskom platnu, i to u čak tri filma. U Maroku će u septembru početi i snimanje filma Alhemičar, baziranog na svetskom bestseleru Paula Koelja, sa Vilom Smitom kao producentom, a uveliko se priprema i serija po krimi romanima Patriše Kornvel o medicinskoj istražiteljki Kej Skarpeti. Biće ovo više nego zanimljiva jesen! ■

NEPOZNATO O…

Alis Voker je kao osmogodišnja devojčica zadobila tešku povredu desnog oka dok se igrala sa bratom koji ju je slučajno pogodio metkom iz vazdušnog pištolja. Lekari nisu mogli da spasu x oko, pa je mala Alis, plašeći se da je unakažena i ružna, utehu nalazila u čitanju i pisanju poezije.

VESTI

Alis Voker

x Godine 1967. Alis se udala za advokata Melvina R. Leventala. Njih dvoje su postali prvi legalno venčani međurasni par u Misisipiju, ali njihov brak trajao je do 1976. godine.

DELFI GIFT

x Boja purpura, njen najpoznatiji roman, često je zabranjivan širom SAD zbog preispitivanja hrišćanskih dogmi i eksplicitnih opisa nasilja, seksa, incesta i silovanja. ■

DELFI GIFT Držač za knjige Game of Thrones, Iron Throne

EPSKA KOLEKCIJA

orba između neslućenog zla i neuništive tople ljudskosti tema je brojnih romana epske fantastike na kojima su odrastale generacije. Romani kao što su Gospodar prstenova, Igra prestola i Saga o vešcu filmskim i TV ekranizacijama prevazišli su žanr i postali kulturni fenomen. Delfi gift program obiluje kolekcionarskim predmetima koji su idealni za dom svakog ljubitelja epske fantastike. Autentične replike izuzetne izrade pažljivo se biraju da zadovolje ukuse i najzahtevnijih poznavalaca žanra. Uživaćete birajući! ■

Krigla The Seven Kingdoms

Figura – Witcher 3, Series II, Geralt Grand Master Feline Privezak LOTR, The One Ring, replica

Privezak na ogrlici LOTR, Arwen Evenstar

Slagalica Game of Thrones 4D Puzzle, Map of Essos

Šah The Lord of the Rings, Collectors Chess

Sve proizvode možete pronaći u Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. 31

DRAGULJ AMERIČKE KNJIŽEVNOSTI

Zabeleženo na Sofijin izbor Vilijama Stajrona spada u knjige koje bi trebalo u životu da pročitate, napisala nam je bukstagramerka Milena Mirčić (@o_knjigama_i_ljudima), kojoj je potresna priča o borbi za opstanak i o teškim izborima koje život stavlja pred nas jedan od omiljenih klasika „...u Nejtana je bila tako haotično zaljubljena da je to ličilo na umnu poremećenost, a najbolnije istine o sebi najčešće se uskraćuju upravo onom ko se voli, ako ni zbog čega drugog, onda iz same ljudske pobude da se on poštedi bezrazložne patnje.“ Sofija i Nejtan su mladi par, u čiji se buran i strastven život upliće novi stanar, pisac Stingo, što njihove živote od tog trenutka zauvek menja. Klasičan ljubavni trougao, sigurno u sebi mislite dok čitate. Samo, ova priča to nikako nije... Folie à deux (ludilo udvoje) je indukovana psihoza nastala usled prenošenja patoloških ideja jedne psihički poremećene osobe, koja ima ulogu dominatora, na drugu, zdravu osobu, koja je u ovom slučaju submisivna. Ove dve osobe su često u emotivnoj vezi i izolovane od ostatka sveta zahvaljujući svom mehuru deluzija. Submisivna osoba u ovom slučaju mora biti neko apatičan, pasivan i sa često prisutnom pozadinskom traumom. Tek sada, kada ovo znate, priča može da počne… 32

Foto: @o_knjigama_i_ljudima

Dešavanja pratimo kroz perspektivu Stinga, sada već zrelog čoveka, koji se osvrće na događaje iz mladosti koji su mu zauvek promenili život. Odlazimo dvadeset godina u prošlost na ulice posleratnog Bruklina, gde već na prvim stranama osećate nelagodnost i uskoro shvatate da je ovo mučna priča, jer dok se gradovi obnavljaju i porušeno zida, vreme ne teče linearno za sve. Zadirući u njihovu intimu, pod njim se nepovratno otvara ambis destruktivnih stremljenja i ubrzo se stvari otimaju kontroli. Disocijacija (psihološki odbrambeni mehanizam pri kojem su identitet, sećanja, ideje, osećaji ili percepcije odvojeni od svesne spoznaje) u vezi sa traumom se nekada objašnjava kao „mentalni beg“ i javlja se kada fizički beg nije moguć. U mračnoj strani istorije, ali i ljudske psihe Sofija Zavistovska je primorana da kreira paralelnu stvarnost, izmišljenu prošlost i budućnost da bi preživela, jer su strahote koje je doživela previše svirepe da bi ikad bile izgovorene naglas.

Ovo je priča o izborima i pitanjima bez tačnog odgovora na koja ipak morate da odgovorite. O ostacima života nakon što načinite izbor

Pred Sofiju je stavljen izbor pred kojim nijedna majka nikada ne bi smela da se nađe. Ovo je priča o gubicima. Priča o ono malo što ostaje kad čoveku uzmu sve ljudsko. I o ljudima koji to „malo“ sebe „pokupe“ i opstanu. O ratnim stradanjima onih manje srećnih, osuđenicima bez suda i krivima bez prava na pomilovanje, zato što su deca zemlje čija je majka bila prljava i „nebeskom narodu“ nepogodna. Sofija i Nejtan mnogo vole da slušaju muziku. Pa je ovo priča i o muzici. Muziku su stvarali, paradoksalno, isti oni koji su činili narodomorstvo. A oni nad kojima su zločini činjeni i dalje su u toj muzici uživali. Ovo je priča o izborima i pitanjima bez tačnog odgovora na koja ipak morate da odgovorite. O ostacima života nakon što načinite izbor. Davanje mogućnosti izbora, kao privid milosrđa, akt je ekstremne okrutnosti. Ovo je dalje priča o podsvesnom otupljivanju bola kroz nasilnu vezu, seks i alkohol. O samokažnjavanju. Na kraju ovo je priča o ljudima toliko tragičnim da ćete čitajući i sami biti prinuđeni da blokirate emocije i svest o pročitanom, jer će vas na svakom nivou duboko potresti i razboleti vam dušu. Spada u one knjige koje morate da pročitate, ali ćete je pročitati samo jednom. Sofijin izbor je jedan od mojih omiljenih klasika, čija će poruka uvek biti opomena da u ratu nema pobednika. Svi gube. ■

DELFI KUTAK

Članovi Fejsbuk grupe Delfi kutak pročitali su Parisku biblioteku Dženet Skeslin Čarls, izuzetno delo o ljubavi, prijateljstvu, porodici i moći književnosti, a jednoj čitateljki posebno se dopala ova priča zasnovana na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata o hrabrim bibliotekarima

SUSRET PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI U KNJIZI

PARISKA BIBLIOTEKA Dženet Skeslin Čarls

Piše: Radmila Marković

U romanu postoje dva toka pripovedanja. Jednu priču priča Odil, vraćajući se daleko u prošlost, a drugu Lili, koja priča u sadašnjosti. Njih dve su komšinice koje će spojiti slična sudbina, a Odil će mladoj Lili biti oslonac za bolje sutra i karta u svet. Odil nas svojom pričom vraća u Pariz i njenu borbu za samostalnost. Život u porodičnoj kući sa ocem koji ne prihvata činjenicu da ona želi da radi dovode je do problema, ali svojom istrajnošću i željom Odil dobija posao u Američkoj biblioteci u Parizu. Učeći decimalne zapise za obeležavanje knjiga, upoznaje razne ljude i životne sudbine. Kroz njenu priču oslikana je i ona ružna strana života u Parizu, početak rata, nemaština, glad, jad i beda.

Kroz ovo vraćanje u prošlost Odil nam je svima dala odlične životne lekcije o tome kako nesreća može da spoji ljude. Na svakoj stranici osećala se povezanost junaka, njihov bol, tuga ali i prijateljstvo. Rat nikome ne donosi dobro. Osim ljubavi, strahova i sklapanja prijateljstava, dešava se i izdaja koja će zauvek ostati zabeležena u mračnim hodnicima sećanja Odil, iako ona želi da je potisne.

DELFI KUTAK

re nešto više od godinu dana u knjižarama se pojavila nova knjiga autorke Dženet Skeslin Čarls Pariska biblioteka. Opis na korici je obećavao, iako sam u prvi mah pomislila da je to već viđena priča. Dugo je ovaj roman čekao svoje vreme, a kada sam ga završila, zapitala sam se zašto mi je toliko vremena trebalo da počnem sa čitanjem.

Sa druge strane imamo Lili, mladu tinejdžerku koja želi da bude zapažena, voljena i srećna. Kada ostane bez majke, prazninu nema ko da popuni. Njena tuga prenosi se na njeno okruženje ali se čini da je samo Odil razume. Njihovo prijateljstvo ne mari za godine. Njihovo prijateljstvo je čisto i iskreno, bez ružnih namera. Odil nam je pokazala kako treba biti hrabar onda kada svima zaklecaju kolena od straha; kako treba poštovati svakog čoveka ma ko on bio; pomagati svima koliko se može. Lili nam je pokazala kako jedna krhka osoba može biti hrabra da otvori vrata svoje duše onoj koja je spoznala njenu bol i probleme.

Ukoliko ste u potrazi za romanom koji će vam u potpunosti zaokupiti pažnju i skrenuti misli, onda je ovo prava priča za vas. Prepustite se ovoj istorijskoj drami sa snažnim porukama, upoznajte glavne junake, hodajte sa njima ulicama Pariza, osetite miris kolača i obratite pažnju na duše onih koji vam se poveravaju. ■

VAŠ KNJIŽAR Maja Rutović

(Knjižara „Momo Kapor“, Beograd)

Šta knjižaru „Momo Kapor“ čini posebnom? „Kapor“ je „komšijska“ knjižara i ima poseban šarm lokalne knjižare. Uglavnom nas posećuju stanari Palilule, kulturan i urban svet. Osim dobrog izbora knjiga, imamo i veoma lepu ponudu gift programa. Nikad nas ne zaobiđu naši verni posetioci, pa tako gospodin Goran uvek donese banane i vanilice, gospođa Ratiborka podeli korisne savete i kolače, jedna mala Milica dolazila je još u maminom stomaku, a sada sama bira slikovnice, a jedna Maša je dolazila kao beba, a sada je veseli školarac.

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

Biti stalno okružen knjigama – mnogima zvuči kao posao iz snova. Šta za Vas znači ta rečenica?

adni dan u knjižari je dinamičan i lep, i nikad sasvim nalik prethodnom, kaže Maja Rutović, koja je sedam godina deo Delfi sistema, od čega je poslednje tri godine na poziciji šefa knjižare „Momo Kapor“ u Beogradu. Ovu knjižaru posebnom čini usluga. Zajedno sa kolegama, Maja se trudi da svakog posetioca usluži ne samo ljubazno već da zaista pomogne da pronađu ono što žele (pa neretko sa kolegama iz direkcije i magacina nabavljaju ono što je kupcima potrebno) – i zato se kupci tu osećaju kao kod kuće.

Ljubav prema knjigama je ono što sve nas u Delfi sistemu povezuje. Knjige volim odmalena, zato sam i završila književnost. Rad u knjižari mi je omogućio da nastavim da pratim savremene književne tokove, ali i da pročitam sve ono što sam želela, a nisam stigla.

NOVI ULOV:

Majka je mnogo rađala, a često se dešavalo da deca umiru, pa je tonula u depresiju. Otac je bio notorni alkoholičar zbog kog su se selili i bili u dugovima. Autentičnim glasom dečaka-pripovedača, Anđelin pepeo nam donosi priču o turobnom odrastanju u eri Velike depresije.

Anđelin pepeo Frenka Mekorta

Memoari nagrađeni Pulicerovom nagradom u kategoriji autobiografije, u kojima američki autor irskog porekla evocira uspomene i donosi priču o turobnom odrastanju u eri Velike depresije, uskoro će se naći u izdanju Lagune Piše: Ivana Veselinović

ao najstariji sin Malačija i Anđele, Frenk je bio prinuđen da u trenucima najvećih porodičnih kriza preuzme brigu o svojoj braći i sestri.

Koji su to naslovi koje najradije preporučujete čitaocima? Ako uđete u našu knjižaru i zatražite preporuku, Mira će vam uz osmeh preporučiti odličan triler, Danijela će

Kada rođaci vide da Mekortovi ne mogu da sastave kraj s krajem u Njujorku, da Malači gubi poslove i da je ogrezao u alkoholizam, javljaju Anđelinoj porodici da pošalje novac za karte i vraćaju ih u Irsku. Život je tamo još teži. Po izbijanju Drugog svetskog rata Malači u potrazi za poslom odlazi u Englesku. Frenk je prinuđen da preuzme brigu o porodici kad otac sasvim prestane da se javlja i šalje novac. Menjajući poslove nalik akterima pikarskih romana, Frenk upoznaje gomilu osobenjaka i prevaranata. Ako je i gajio iluzije o ljudskoj dobroti, u tom periodu su se raspršile.

vas uvući u istorijsku tematiku i dati odlične preporuke, Tijana će vam najbrže naći knjigu, David i Teodora će sa vama razmišljati o tome šta je to najbolje za poklon, a Marko će vas potpuno osvojiti neposrednošću i kupićete i ono što niste planirali. Ja rado preporučujem Semper idem, knjigu koja me je podstakla da razmišljam o pitanju zla koje je vekovima isto u samoj suštini, samo je menjalo oblik. Islednik Dragana Velikića mi je jedna od dražih knjiga jer pojedinac istražuje sopstveni identitet kroz isleđivanje sebe samog. Iz odlične edicije Amerikana izdvojila bih knjige Američka pastorala i Američki psiho. Koje naslove birate za svoje police sa knjigama? Knjige koje kupujem su raznolike, ali uvek po nečemu posebne. Kupila sam Bespuće Veljka Milićevića, priče Miodraga Bulatovića, Kuću od soli Miomira Petrovića, Sabrane priče Nabokova, Ništa Karmen Laforet, a kolege su mi za rođendan poklonile Montenjove Oglede. Veoma volim poeziju, a kao mama dve divne devojčice, veoma volim knjige za decu. Često preporučujem knjigu Azuro – plavi zmaj. Priča je divna jer uči decu već u uzrastu od tri-četiri godine da biti drugačiji nije strašno i da svako ima pravo na sreću. ■

Pokretačka sila Frenkovog detinjstva su neprestani osećaj krivice i pitanje svih pitanja – da li će u pakao posle svakog postupka koji je po parametrima vere sumnjiv ili loš? ■

Iako je Mekortova priča vezana za specifično nasleđe i uzak istorijski okvir, univerzalnost uvida na koje nailazimo jeste ono što ovu knjigu čini tako vitalnom

LKK

Časopis Bukmarker - broj 11

Articles inside

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

■ VESTI I DELFI GIFT

■ TAJNE PISACA: Sonja Ćirić

■ HIT KNJIGE: Putovanje s nobelovcem

■ ODLOMAK: Knjiga čežnji Sju Monk Kid

■ NOVO U LAGUNI

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Marko Louis

■ IZ PRVE RUKE: Zapisano u beskraju

■ INTERVJU: Ana Solomon

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Misterija Olge Čehove

■ INTERVJU: Nadija Hašimi

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Tumač bolesti

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Džordža R. R. Martina

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Knjiga o fotografiji

■ INTERVJU: Nebojša Jovanović

■ TEMA BROJA: Epska fantastika

■ TRI RAJKE: Znaš ti ko sam ja?

■ INTERVJU: Branislav Janković