Topsrbija br 5

I SSN 2334- 6027

TOPSRBIJA PRIVREDA • DOGAĐAJI • LJUDI

broj 5

TOPSRBIJA • NAJBOLJE IZ SRBIJE www.topsrbija.com

1

2

Dobrodošli na stranice revije TOPSRBIJA-Najbolje iz Srbije

Welcome to the pages of review TOPSRBIJA – The best from Serbia

Poštovani, Dear readers, u vreme potrošačkog razumevanja živoDuring the time of consumerism, the time of ta, u vreme senzacija, a ne pravih vrednosensations, without real values, when rhythm sti, kada je bitniji ritam od melodije, forma becomes more important than the melody… od suštine, u vreme kada je život izgubio The essence, at the time when life has lost smisao utemeljen na vrednostima kvalitetits meaning based on the values concerning nih činilaca, na tom putu što se naziva žiquality, on this road called life, the sobering vot, dešava se jedno otrežnjenje. is happening. Who pulled the brakes in this Ko je povukao tu kočnicu u tom bezumindless assumption of quantity over quality, mnom pretpostavljanju kvantiteta naspram the external attractiveness versus the internal kvaliteta, spoljnoj atraktivnosti naspram and untouched beauty? It seems that life itself, unutrašnje iskonske lepote? poured out and disintegrated slowly but surely, Čini se sam život, koji se izliven i rais about make a comeback. All that is good and Mihailo Berček stočen, polako, ali sigurno, vraća u svoje worthwhile in this region, all that’s left at the korito. right place, got a chance to be presented in both I sve ono što je lepo i vredno na ovim našim prosto- printed and electronic version in this fifth edition of the Best rima, sve ono što je ostalo na pravom mestu, dobilo je of Serbia (www.topsrbija.com). priliku da se predstavi u štampanoj i elektronskoj formi The presented are mostly people who are unique, special, petog broja revije TOPSRBIJA – Najbolje iz Srbije distinctive, those who, through their work and results, deserve (www.topsrbija.com). to be heard anywhere they are. Whether they belong to a group To su, pre svega, ljudi, jedinstveni, posebni, prepoznat- of entrepreneurs, artists, scientists, athletes, or whether they ljivi, oni koji svojim radom i rezultatima rada zavređuju founded something uniquely on their own are all the secondda se o njima čuje. Manje je važno da li oni pripadaju ary facts. What is important and crucial is to do that thing from grupi privrednika, umetnika, naučnih radnika, sportista, the heart. Farmers are being more and more present and imda li su se pronašli u nečemu samo njima svojstvenom, portant to our society, mainly due to their honest work and važno je da to rade od dobro i od srca. Sve je prisutniji i persistent effort to convince the members of the economy that Seljak, neko vreme potisnut na margine društva, koji je is really them who cultivate land and produce the products. svojim poštenim i istrajnim radom uverio to isto društvo Serbian citizens are more and more important part of the overda je baš On, koji obrađuje zemlju i proizvodi sa nje, naj- all economy of Serbia and their contribution is a reflection to važniji deo ukupne privrede Srbije i, ništa manje važnog, people health. zdravlja ljudi.

The Best of Serbia is talking about events, gatherings, TOPSRBIJA govori i o događajima, manifestacijama, manifestations that are about good ideas brought to one place skupovima koji su oko dobre i kvalitetne ideje na jednom that managed to gather the entire village. Moreover, those who mestu uspele da okupe svoje selo, i onima koji su osim managed the happening in their villages further managed to svog sela okupili i žitelje okolnih mesta, gradova, pa i da- gather the inhabitants of the surrounding villages, towns, etc. lje, ukratko, svaki onaj događaj koji je sredini, u kojoj je In short, each event that has been organized contributed to the organizovan, doneo boljitak i u nekom smislu napredak. prosperity and a sense of progress. There are also traditions, Tu su i običaji, srpski ili sa područja Srbije, koji sve- Serbian or from the Serbian territory, which testify about our doče o tome koliko trajemo i koliko smo bogatstvo u tom existence and fortune gathered during that period. This wealth vremenu stekli. To bogatstvo su i naše narodne igre i pe- are our folk songs and dances, national costumes, traditional sme, narodne nošnje, i stara jela, vina i rakije… Ali, tu su food, wine, rakija, etc. However, there are some ‘new kids’ i neki novi klinci sa nekim novim trendovima koji uspe- with some new trends that manage to keep up with the world, vaju da održe korak sa svetom. which is moving at fast pace. The Best of Serbia is available to TOPSRBIJA je na usluzi svima onima koji misle dobro all those who think positive about Serbia, about their neighbor, Srbiji, drugom čoveku i sebi. Zato što je to budućnosti their closest and themselves. Because it’s the future of Serbia, Srbije, zato što smo to mi, iskonski dobri ljudi. because it’s us, the traditionally and good-hearted people.

Hvala na poverenju.

Thank you for your trust and confidence.

Mihailo Berček, glavni i odgovorni urednik revije TOPSRBIJA – NAJBOLJE IZ SRBIJE Revija TOPSRBIJA – Najbolje iz Srbije 5 Izdavač: Agencija za izdavanje novina Berček&Berček 21000 Novi Sad, Bulevar oslobođenja 141 Web: www.topsrbija.com E-mail: topsrbija@gmail.com Direktor i Glavni i odgovorni urednik: Mihailo Berček Mob. +381 63 54 98 77 Urednik:Elizabeta Berček

Mihailo Bercek, editor in chief TOPSRBIJA – THE BEST OF SERBIA

Dizajn i tehničko uređenje: Marko Dobranić Fotografije: Mihailo Berček i materijali oglašivača Štampa: Magyar Szo Lapkiado KFT DOO OJ Štamparija Forum Novi Sad 21000 Novi Sad, Vojvode Mišića 1 CIP-Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad 338/339 (497.11)

TOPSRBIJA: Najbolje iz Srbije Glavni urednik Mihailo Berček.

2014. Maj - Novi Sad Agencija za izdavanje novina Berček&Berček 2014. –Ilustr. ; 30 cm Tri puta godišnje.

ISSN 2334-6027 COBISS.SR – ID 273937671

RED TAXI

021/52 51 50 060/6 52 51 50

4

CRVENI TAXI 021/44 55 77 069/44 55 777

SADRŽAJ Naslovna strana – Kupusijada u Futogu….................................................…..1

Života Radisavljević: Sakupljanje bilja kao usud i nagrada...........................36

Centar za muzičko obrazovanje Kulturno sklonište, Novi Sad ...................2

Prof. dr Dragan Soleša: Ekologija kao činilac razvoja i

Dobrodošli na stranice revije TOPSRBIJA-NAJBOLJE IZ SRBIJE.........3

opstanka jednog društva....................................................................................37

Crveni taxi.............................................................................................................4

Goran Stević: Zdrava hrana za zdrav život....................................................38

TOPSRBIJA sadržaj ..........................................................................................5

Aleksandra Mirković: Dok je pčela biće i sveta........................................... 39

Mile Grandić: Crveni/Red taxi, sinonim za rad, disciplinu,

Tatjana Perić: Lepota (iz) prirode....................................................................40

kulturu ponašanja, humanitarnost......................................................................6

Mile Radisavljević: ATP Irrigation lider na tržištu Srbije ............................41

Ratko Filipović: Naša šansa je u vrednim ljudima..........................................7

Luka Ljubičić: Sugar Art osvaja Srbiju..........................................................42

Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu ............................................................8

Etno centar Gegula: Kup Vrnjačke Banje 2014........................................... 43

Prof. dr Milan Popović: Godina jubileja Poljoprivrednog fakulteta........9

Dragutin Miljković: U modi su vino i turizam specijalnih interesovanja....44

Prof. dr Ilija Ćosić: Informatičko znanje osnov razvoja društva.................10

Vinarija Aleksandrovć, Topola.........................................................................45

Marija Vujaković: Udruživanje kao pokretač ekonomskog razvoja...........11

Petar Samardžija: Čokoti se vraćaju na Frušku goru....................................46

Tradicionalni vojvođanski mesni proizvodi sa reputacijom….....................12

Acumincum, drugo ime za jedinstven i neponovljiv vinski doživljaj........47

Naučni institut za prehrambene tehnologije u Novom Sadu ......................13

Aleksandar Dikić: I rakija i vino Destilerije Dikić........................................48

Žarko Galetin: Uloga tržišta u podizanju konkurentnosti i

Miroslav Žužić alias Vinko Lozić...................................................................49

privlačenjuinvesticija...................................................................................14,15

Nezaobilazni vinski podrum Nedin u Gudurici..............................................50

Garancijski fond AP Vojvodine..................................................................16,17

Mala škola vina velikog šarmera Nikole Cuculja.........................................51

Veterinarski zavod Subotica AD ...............................................................18,19

Ilija Adžić: Porodična vinarija Adžić, mala vinarija velikih vina................52

Bjađo Karano: Nedostatak kulture u oblasti hrane

Dejan Šurlan: Mladost i ambicije vezane za napredak

kao svetski problem...........................................................................................20

Destilerije Šurlan................................................................................................53

Ivana Đurica: Fond Evropski poslovi za bolje korišćenje šansi koje nude

Destilerija Šurlan, Novi Kozarci.....................................................................54

fondovi EU.........................................................................................................21

Milana Nović: Advokat na konju sa tamburom...........................................55

Bojana Božanić: Suvomesnati proizvodi

Branislav Jankov: Fijakerijada Made in Crepaja..........................................56

prepoznatljiv simbol zlatiborskog kraja..........................................................22

Vladimir Radovanović: Lipicaneri su moja duševna hrana...........................57

Dr Zoran Lugić: Srbija ima sve uslove za razvoj stočarstva, ali....................23

Milan Milić Jagodinski: Dok je vina trajaće vedrina....................................58

Dr Ana Backović: Nova generacija probiotika

Magdolna Klinec: Kad hobi preraste u umetnost..........................................59

za novu generaciju jogurta................................................................................24

Dobroslav Bročić: Sedam decenija AKUD Lola..........................................60

IMLEK u funkciji zdravlja...............................................................................25

Milorad Lonić: Jubilej, 80 godina SKUD Železničar

Jovan Zagorac: Koristite domaće hibride i domaće sorte............................26

i njegovih dvanaest Vila....................................................................................61

Vladimir Kankaraš: Ovčarstvo je isplativo samo uz znanje i ljubav ........27

Branislav Bošković: Slikarska radionica i umetnički atelje........................62

Sveti hleb Jadranke Jevtović.............................................................................28

Jelena Popović: Žena na ikoni XXI veka.......................................................63

Milijan Stojanić: Nema lepše i slađe kuhinje na svetu od srpske................29

Samba kafa,Vrbas..............................................................................................64

Milorad Jevđević: Svadbarski kupus zaštitni znak Mrčajevaca...................30

Najevropljanin DOO, Novi Sad......................................................................65

Miroljub Janković: Put Futoškog kupusa do brenda Futoški kupus...........31

Zlatiborac: Zvanična hrana Olimpijskog tima Srbije...................................66

Prof. dr Branislav Borovac: Mladi, u mehatronici je budućnost.................32

Zlatiborac DOO Beograd.................................................................................67

Univerzitet Educons, Sremska Kamenica......................................................33

Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Novi Sad......................68

Ergela Kelebija, zemaljski raj i za konje i za ljude...................................34,35

Pravni fakuiltet za privredu i pravosuđe, Novi Sad.......................................68

5

Crveni/Red taxi, sinonim za rad, disciplinu, kulturu ponašanja, humanitarnost Javni prevoz putnika, javlja se početkom XVII veka u Parizu i Londonu, a Nikola Sovanž (Nocolas Sauvage) je bio prvi taksista o kojem postoji potvrda da je1640-te godine državnim organima prijavio taksiranje fijakerom sa konjskom zapregom. U Novom Sadu taksi se javlja pre Prvog svetskog rata, fijakerima i automobilima, mada je onih prvih bilo znatno više. U posleratno periodu taksi služba u Novom Sadu je obnovljena tek krajem četrdesetih godina, a jedan od prvih taksista bio je Miloš Keravica koji je taksirao od 1950 do 1991. godine.

Način i tempo života uticali su na to da taksi više nije luksuz koji koriste povlašćeni, već nužna potreba svakog zaposlenog i savremenog čoveka.

-Zamislite jednu ženu ili muškarca, koji imaju dvoje male dece i koji pritom rade. Jedno dete ide u školu, drugo u vrtić, a oni moraju da stignu na vreme na posao. Bez taksija je to nemoguće, jer se njime, osim efikasnosti, rešava problem parkinga, na kojem u širem centru grada, gde je locirano gro poslovnih kompanija, u osam sati ujutru više nema slobodnog mesta.

Crveni/Red taxi je trenutno najveća firma koja se bavi prevozom putnika, i koja je svojim profesionalnim i organizovanim delovanjem uspela da izgradi pozitivan imidž u gradu Novom Sadu. Osim najveće mnogi joj pripisuju i epitet najkvalitetnije, ali tu procenu neka prave naše stranke, kaže Mile Grandić, direktor Crvenog/Red taksija, koga smo pitali šta je to što ih izdvaja od ostalih taksi službi u gradu?

-Ja bih rekao da je to prvenstveno diciplina i odgovornost taksista i prema strankama i prema poslu, jer, to je vezano jedno sa drugim.

Bez profesionalizma nema kvaliteta. Da biste postigli kvalitet morate da zadovoljite sve učesnike u tom poslu. U Crvenom/Red taksiju obavljaju se permanentne edukacije vozača i kontrole, a oni koji se ne ponašaju u duhu odgovornosti, profesionalnosti, ljubaznosti, ne mogu da voze Crveni/Red taksi. Mi smo dosta ljudi lišili prava da rade u Crvenom/Red taksiju. Sada radimo na poboljšanju tehničke kontrole ponašanja vozača i isključujemo mogućnost vožnje stranaka naokolo, neljubaznost, tako što sve snimamo, a u cilju pružanja što kvalitetnijeg servisa građana.

Crveni/Red taksi je jedini taksi u gradu koji vozi i nagrađuje, što je

6

neka vrsta zabave a ne lutrije, da se ljudi samo ne voze, već da očekuju i neki dobitak. Svaka tri meseca sprovodi se „crvena igra“ sa nagradama: televizorima, skuterima, letovanjima, zimovanjima, uglavnom porodičnim negradama. Pravo učešća u igri imaju stranke koje se najviše voze Crvenim/Red taksijem, a naša želja je da ih obradujemo, ali i da ih vežemo za sebe - naglasio je gospodin Grandić.

Crveni/Red taksi je ukuljučen i u humanitarne akcije: pruža pomoć poplavljenim područjima (obezbedio je prevoz humanitarne pomoći iz prostorija FTN-a do mesta gde je bila potrebna, i svi taksisti, radnici Crvenog/Red taksija javili su se da pomognu), pomaže decu obolelu od raka, solidarišući se sa njihovim roditeljima.

Gospodin Mile Gradnić zadovoljno ističe pomoć sportu i sportistima.

-Mi ne tražimo povratak tih sredstava, tražimo samo zadovoljstvo te omladine, njihov uspeh i lično napredovanje, da imamo dobru i zdravu omladinu. Najviše ulažemo u stoni tenis jer nismo toliko moćni da možemo da ulažemo u neke „veće“ sportove, koji su mnogo skuplji, a zadovoljni smo jer vidimo rezultate. Poslednje dve godine, kako pomažemo STK Radnički iz Novog Sada, ekipa je napredovala dve lige i borila se za titulu državnog prvaka. STK Radnički nikada pre nije bio ni u play off-u. Ono što je važno da su igrači, ali i njihovi roditelji, zadovoljni našom brigom, jer smo povezali naš prevoz sa njihovim terminima treninga, da se ni jedno dete posle napornog treninga ne vraća kući preške ili autobusom.

Osećam veliko zadovoljstvo kada uđem u salu punu dece. Čuje se graja, tu se radi, tu su treneri. I kada pratite jedno dete i vidite kako napreduje, delite sa njim to zadovoljstvo i radost kada nešto osvoje, mada je titula samo njihova - kaže Mile Grandić.

Kultura jednog savremenog grada odgleda se u radu i organizaciji gradskih službi. Sve službe bi morale biti u funkciji, prvenstveno građana tog grada. Od taksi službe, njene funkcionalnosti, organizovanosti i konkretno njenih vozila, zavise i prve predstave koje stranci stiču o nama. Kao svojevrsni ambasadori, taksi vozila bi uvek morala da budu čista, uredna, sa ljubaznim vozačima, jer kakvo mišljenje stranke ponesu iz taksija, takvo mišljenje će uglavnom imati i o samom gradu i o zemlji koju su posetili.

Naša šansa je u vrednim ljudima

Ratko Filipović Privredna komora Vojvodine ima tradiciju dugu 95 godina, ali komorstvo na ovim prostorima potiče iz austro-ugarskog perioda i ta tradicija u Vojvodini je jednaka tradiciji komorskog organizovanja u Evropi.

Potpisivanjem protokola o saradnji Privredne komore Vojvodine sa Fondom „Evropski poslovi“, 24. aprila, u Novom Sadu, načinjen je još jedan korak ka povazivanju privrednika Vojvodine sa EU. Predsednik Privredne komore Vojvodine, gospodin Ratko Filipović, je tom prilikom rekao da je povezivanje sa EU jako bitno za naše privrednike jer je privreda Vojvodine izvozno orijentisana, a bez izvoza neodrživa je i privreda i ekonomska pozicija države (čak 66% vojvođanskog izvoza je u zemlje EU). Ovim protokolom Privredna komora je dobila priliku da kroz različite fondove EU koji se plasiraju u proizvodnju, prvi put ostvari te uslove, unapredi našu privredu, pre svega mala i srednja preduzeća, i omogući im da budu snažnija i konkurentnija na tržištu EU. Jedan od razlog potpisivanja protokola o saradnji sa Fondom „Evropski poslovi“ je i da se stvori baza edukovanih ljudi u našoj privredi, da mogu da se prihvate posla, i da mogu da startuju na fondove EU. -Danas su teška vremena za našu privredu. U novoustanovljenom komorskom sistemu po principu dobrovoljnosti, u

Vojvodini je visok stepen održivog članstva i to ukazuje da je tradicija koja je ugrađena u komoru Vojvodine nešto što se prepoznaje i od čega se očekuje da bude od pomoći privrednicima i ubuduće.

Pitanje odnosa sa Fondom i olakšavanje startovanja na fondove EU treba još više da privuče privrednike da nađu realnog ekonomskog interesa da budu članovi Privredne komore i da tu traže rešenja za sebe - objasnio je gospodin Filipović.

On je dodao da je pored kontakta koji privrednici mogu da ostvare uz posredstvo Privredne komore sa Vladom Vojvodine i Srbije, sa raznim fondovima kojima te Vlade raspolažu, Privredna komora povezuje privrednike i sa fondovima EU, sa svim institucijama koje njima mogu biti edukativne, koje mogu podići njihov nivo.

-Organizujemo ih po principima njihovog privređivanja, da zajednički rešavaju svoje zajedničke probleme. Jer, kada su razbijeni, kada je svako za sebe, onda mnogo teže mogu rešiti probleme, Svest o potrebi udruživanja nije mitska, ona raste, mi tu svest u društvu imamo, a poverenje u organizacije raste i pada i tu smo podjednako krivi, i oni koji se udružuju i mi koji administriramo. Princip dobrovoljnog članstva u komorskom sistemu omogućio je Privrednim komorama da se ravnopravno bore sa svim oblicima udruživanja na

tržištima i dokazuju da su kao oblik udruživanja snažni i jaki. Bez ikakve prinude, samo na bazi interesa i po principima „imam ili nemam koristi“. Ni jedan drugi razlog ne vodi privrednika ka udruživanjima. Ako jedan privrednik ne vidi da ima benefita od toga što će biti član nekog udruženja, u ovom slučaju Privredne komore, on neće biti i ne treba da bude.

Gospodin Filipović smatra da je šansa Vojvodine u vrednim ljudima, a da je poljoprivreda takođe naša šansa, jer imamo apsolutne prirodne preduslove za kvalitetnu agrarnu proizvodnju i proizvodnju hrane u celini. Razvoj poljoprivrede najvećim delom zavisi od nas, od naših poljoprivrednika i poljoprivrednih organizacija i prehrambene industrije. Uloga Privredne komore je da pomaže organizovano jačanje tih grupacija i njihovog pozicioniranja u odnosu na državu, jer one u visokom stepenu zavise od ekonomskih mera države.

Dobro organizovane u komorskom sistemu mogu da vrše snažniji uticaj na državu nego pojedinačno.

-Očekujemo da ćemo kroz fondove EU moći da im pomognemo i neposredno, u pojedinačnom smislu, da se svaka konkurentnija grupacija uhvati nekog pojedinačnog dela i probije na specifična tržišta.

Objektivno gledano, mi im kao komorski sistem otvaramo puteve u okvirima CEFTA udruženja, jer su nam tu najsnažnije veze. Privredna komora Vojvodine aktivno radi na otvaranju poslovnih veza sa Albanijom, sa tržištem koje u visokom stepenu nije zastupljeno kao naše izvozno tržište, a moglo bi biti. Naše robe su tamo tražene, posebno agrarne i prehrambene. To je tržište koje naši privrednici ne poznaju dovoljno. Mi ćemo u narednom periodu, u saradnji sa Privrednom komorom Tirane i sa našim diplomatskim predstavništvom i našom ambasadom u Tirani, ostvariti poboljšanje tih kontakata kako bi našim privrednicima omogućili da na organizovan način nastupe na tom tržištu. Planiramo da na Međunarodni poljoprivredni sajam u Novom Sadu pozovemo Privrednu komoru Tirane da bude naš gost, zajedno sa grupom privrednika zainteresovanih za kupovinu naših prehrambenih proizvoda.

Mi ćemo im ovde omogućiti sve potrebne kontakte i to će biti početak jedne nove saradnje u okviru CEFTA sporazuma - naglasio je Ratko Filipović.

7

Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, Tel: 021/4853-500; 450-355; Fax: 021//459761 E-mail: dean@polj.uns.ac.rs Web: www.polj.uns.ac.rs

8

Godina jubileja Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu

Prof. dr Milan Popović Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu osnovan je Zakonom o osnivanju Filozofskog i Poljoprivrednog fakulteta (Službeni glasnik SRS broj 36/54), ukazom predsednika Izvšnog veća Narodne Republike Srbije, 30. juna 1954. godine. Svečano otvaranje fakulteta izvršeno je 20. novembra, a nastava za studente opšteg smera počela je 22. novembra 1954. godine, sa zadatkom da obrazuje poljoprivredne stručnjake visoke stručne spreme, da razvije naučnoistraživački rad i doprinese intenziviranju i povećanju poljoprivredne proizvodnje u svim granama u ravničarskom područiju naše zemlje. Te godine je prvu godinu upisalo 233 studenata, a nastavu je otpočelo tri stalna nastavnika, pet asistenata i četiri laboranta.

-Ova, 2014. godina, je jubilarna i mi ćemo je tako i obeležavati zato što fakultet puni šest decenija od svog osnivanja i želimo da kroz celu ovu godinu na najbolji mogući način, kroz različite vidove aktivnosti pokažemo sve ono što je fakultet uradio i do kakvih rezultata je stigao kroz godine i decenije svog postojanja - kaže prof. dr Milan Popović, dekan Poljoprivrednog fakulteta i nastavlja: -Fakultet je počeo sa 3-4 studijska programa, a danas je stigao do skoro 40 različitih programa na svim nivoima obrazovanja: osnovnim, master i doktorskim studijama. U ovih 60 godina fakultet je promovisao blizu 10.000 inženjera agronomije, blizu 1.000 magistara nauka, preko 700 doktora nauka, oko 300 mastera. Fakultet je promovisao brojne profesore od kojih su neki bili svetski poznata imena, 19 akademika. Trenutno na fakultetu ima blizu 300 nastavnika koji su uključeni u ovih 40-tak studijskih programa na svim nivoima obrazovanja. Gotovo

da nema oblasti poljoprivrede koja nije pokrivena nekim od studijskih programa.

Fakultet pohađa 3.000 aktivnih studenata koji stiču znanja iz različitih oblasti poljoprivrede na svim nivoima. Trenutno imamo stotinak aktivnih projekata što međunarodnih, nacionalnih, lokalnih i desetine potpisanih ugovora o saradnji sa univerzitetima, ne samo u našem okruženju, već i u Evropi. To je vrlo važno da bi imali što bolju komunikaciju sa kolegama sa drugih univerziteta, evropskih centara, najboljih agronomskih fakulteta u Evropi, kako bi njihova iskustva i znanje donosili i prenosili našim studentima, i otvarali puteve i prostore za usavršavanje naših nastavnika i saradnika, kao i za razmenu naših studenata koji shodno svojim željama i ambicijama po, kako to i princip Bolonjske deklaracije nalaže, mogu jedan deo i neko vreme u toku svojih studija provesti na drugom fakultetu nekog drugog univerziteta u nekoj stranoj zemlji, čak tamo dobiti i diplomu tog fakulteta.

Imajući u vidu da je ovo godina jubileja, mi ćemo je ispratiti sa što većim brojem manifestacija, posvećenih upravo tom jubileju. Kad god imamo priliku okrenemo se našim proizvođačima, ili ih pozovemo na naš fakuletet, da im pri tom priuštimo neka prigodna predavanja i upoznamo ih sa najnovijim dostignućima i iskustvima u oblastima koje ih interesuju i tome što je aktuelno u našoj poljoprivredi, bilo da je u pitanju biljna proizvodnja, animalna, poljoprivredna tehnika itd., ili odlazimo mi do njih, u njihove opštine. Imali smo više savetovanja i seminara u okviru našeg fakulteta. Tako se ove godine, na savetovanju, „Dobar dan domaćine“, okupilo blizu 1.000 učesnika i gotovo svi naši kapaciteti za predavanje i holovi bili su popunjeni zainteresovanim poljoprivrednim proizvođačima koji su hteli da čuju reč i preporuke vrhunskih stručnjaka, jer je Poljoprivredni fakultet krovna institucija iz oblasti znanja i obrazovanja kada je u pitanju poljoprivreda, da čuju šta im je i kako činiti kako bi svoj uloženi trud i rad na najbolji način oplodili. Krajem maja, a povodom godine našeg jubileja, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu je domaćin međunarodnog skupa Podunavskih zema-

lja posvećenog podunavskom regionu sa aspekta proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane i zdrave životne sredine.

Utisak je da je poljoprivredna, kao glavna izvozna grana u kojoj ostvarujemo suficit, značajnije odskočila u znanju nego u sredstvima, mehanizaciji, uslovima rada. Našim poljoprivrednim proizvođačima treba pomoći da ostvare ili koliko je to moguće više dosegnu onaj genetski potencijal koji im stoji na raspolaganju, kada je u pitanju rodnost, odnosno kada je u pitanju naša semenska roba, a koji još nije dostignut. Nepostojanje odgovarajućeg ambijenta je razlog što ne dostižemo one rezultate u poljoprivredi koje postižu u drugim, bogatijim zemljama. Potrebno je više ulaganja u poljoprivredu, a to bi značilo višestruko vraćanje u vrednostima koje bi se na taj način ostvarile putem sigurno veće produkcije i proizvodnje na našim poljima.

Nova znanja, klimatske promene, sve su to stvari o kojima treba razmišljati na jedan poseban, drugačiji način, adaptirati se, prilagođavati se, tražiti genetski materijal, vršiti selekciju, u tom pravcu raditi, napredovati, proširivati, da bi se što više suzili ili sasvim otklonili neželjeni efekti koji se sada javljuju.

U ovoj godini pored svih ovih aktivnosti koje ćemo posvetiti programu obeležavanja jubileja, čeka nas jedan veliki posao oko upisa 61. generacije studenata. Imali smo veoma uspešnu 60-tu generaciju, koja je došla na naš fakultet u daleko većem broju nego što je to bilo kvotom određeno.

To je pokazatelj da je interes mladih ljudi iznad predviđene kvote, i naš zadatak je da tu kvotu pokušamo da još povećamo i proširimo. U tom smislu i sa tom željom da i ova, 61. generacija, pohrli našem fakultetu i da bude jedna takođe uspešna generacija kada je u pitanju upis, jubilej bi u potpunosti bio obeležen na najlepši mogući način. Uostalom, zar ima išta prirodniji u Vojvodini ne upisati i ne sticati znanja iz oblasti poljoprivrede, koja je šansa svakog pojedinca da ima sopstveni posao i bude svoj gazda, a istovremeno i šansa da Republika Srbija ostvari još bolje privredne rezulate i bolji društveni standard - zaključio je prof. dr Milan Popović.

9

Informatičko znanje osnov razvoja društva Informatičko društvo sinonim je za nove informacione i komunikacione tehnologije (IKT). Početkom 90-tih godina došlo je do procvata novih IKT što je značilo početak masovne upotrebe ekonomske razmene informacija, približavanje digitalnim tehnologijama, povećanje korišćenja interneta i otvaranje telekomunikacionih tržišta.

Govoreći na završnoj svečanosti „Dani informatike u školama Vojvodine“, održanoj na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment, doajen u ovoj oblasti, prof. dr Ilija Ćosić, naglasio je da je informatičko društvo koje Evropa gradi i u kome danas živimo, zaživelo u velikoj meri i u našoj zemlji, a posebno u Vojvodini, zahvaljujući pojedincima poput pionira prof. dr Stjepana Hana, ali i brojnih drugih entuzijasta sa Fakulteta tehničkih nauka i drugih fakulteta različitih profila u Novom Sadu i Srbiji.

-Informatičko društvo donelo je značajne promene u mnogim sferama svakodnevnog života, posebno u pristupu obrazovanju i sticanju znanja, organizaciji rada i mobilizaciji veština (učenje na daljinu, virtuelna preduzeća), u svakodnevnom životu (usluge elektronskog zdravstva) i slobodnom vremenu građana.

Takođe, informatičko društvo pružilo je i nove mogućnosti u smislu učešća građana, olakšavajući im izražavanje mišljenja i stavova. U svetlu tih potencijalnih pozitivnih pomaka i razlika, Evropska unija stavila je informatičko društvo u centar svoje strategije za XXI vek, kao osnovu za razvoj društva zasnovanog na znanju.

Gledajući danas u blisku budućnost, a prateći viziju profesora Hana, jasno je da pojedinac mora biti sposoban da upotrebi svoje znanje, da ga unapredi, da selektuje ono što je bitno u datom kontekstu i da razume ono što je naučeno tako da to može da prilagodi zahtevima sve bržih promena u okruženju – rekao je prof. dr Ilija Ćosić i nastavio:

10

Prof. dr Ilija Ćosić -Svi mi koji se bavimo obrazovanjem u Vojvodini i Srbiji, moramo postati bolji u kreiranju znanja, u njegovom širenju i primeni kroz inovacije. Društvo znanja kome stremimo će imati procvat visokoobrazovnog stanovništva (evropski cilj je 30 posto obrazovanog stanovništva; danas je Evropa na 19 posto, dok je Srbija na 6 posto). Zahtevaće velika ulaganja države u obrazovanje, nauku i istraživanje, podsticanje doživotnog učenja i egzistencija neće biti moguća bez kvalitetne i dostupne informaciono-kominkacione infrastrukture. Upravo zato, obrazovanje jeste centar društva znanja, a obrazovni sistem, njegova ključna institucija. I zato svakoj školi koja dobije plaketu sa imenom profesora Hana treba da bude velika čast i ozbiljan podstrek za još kreativniji i inovativniji rad.

Govoreći o profesoru Stjepanu Hanu, čiji je učenik bio, profesor Ćosić je naglasio njegovu vizionarsku misiju u mnogim oblastima (govorio je tečno 9 jezika, obavljao razne funkcije u posleratnoj Jugoslaviji i 60-tih godina inicirao uvođenje skraćene radne nedelje sa 48 na 42 radna časa...). Prof. Han je bio zaslužan za razvoj pokreta širokih razmera, koji je dokazivao i doprinosio povišenju nivoa

produktivnosti i osavremenjivanju organizacije rada.

-Poseban značaj dao je svojim angažmanom u oblasti informatike i kinbernetike. Svojom vizijom uticao je na formiranje smera za informatiku i korišćenje kompjutera na Ekonomskom fakultetu u Subotici 1975. godine i njime rukovodio.

Na njegovu inicijativu nabavljen je jedan od prvih i najmodernijih računara tog vremena, koji je dugi niz godina bio korišćen za nacionalne potrebe. Većina fakulteta u to vreme nisu imali svoj računar. Te aktivnosti su doprinele formiranju pouzdane kadrovske baze za informatizaciju Vojvodine, Srbije i cele Jugoslavije. Pored Ekonomskog, informatika se razvijala na Prirodno-matematičkom fakultetu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i na Pedagoško-tehnološkom fakultetu u Zrenjaninu. Tada je sačinjena i podela područja izučavanja informatike na Novosadskom univerzitetu. Stotine profesora i nastavnika: inženjera, ekonomista i pedagoga su informatičku pismenost sticali kroz programe koji su nastali kao rezultat velikog dela prof. Hana - istakao je prof. dr Ilija Ćosić, uz napomenu da su danas programeri najtraženiji na svetskom tržištu rada.

Udruživanje kao pokretač ekonomskog razvoja

Marija Vujaković Informativni centar za poslovnu standardizaciju i sertifikaciju (BSC) u Novom Sadu, sredinom aprila je bio domaćin partnerima iz Mađarske na zajedničkom „Kros klaster“ projektu prekogranične saradnje, na kojem je puštena u funkcija višejezična učionica. Tom prilikom članovi oba klastera imali su trening na usaglašavanju metodologije na zajedničkom projektu.

“Kros klaster” je projekat koji BSC realizuje sa Razvojnoinovativnom agencijom iz Segedina, partnerom iz prethodnog projekta o regionalnoj inovacionoj strategiji. Ovo je nastavak izrade politike zaštite intelektualne svojine na nivou malih i srednjih preduzeća, odnosno na nivou klastera.

-Na taj način pokušavamo da podignemo konkurentnost malih i srednjih preduzeća koja su organizovana u klaster. U „Kros klaster“ projektu učestvuje jedan klaster iz Mađarske i jedan iz Vojvodine na razvijanju zajedničke metodologije, kako uraditi inovativne politike na nivou svog preduzeća tj. člana klastera, a takođe i za menadžment jedinicu koja upravlja klasterom. Obe strane zajednički razvijaju metodologiju, koriste iste alate, tako da rezultati koje dobiju kolege u Mađarskoj i rezultati koje dobijemo u Srbiji, budu uporedivi. Rezultat takvog rada će dati dobru osnovu i mogućnost da u nekom narednom IPA projektu možemo da apliciramo za sledeći projekat, gde bi ovi rezultati bili polazna osnova za nešto još detaljnije i više – izjavila je Marija Vujaković i nastavila: -Ono što je sigurno to je da mi vršimo transfer znanja. To što mi naučimo od kolega iz Mađarske ovde odmah razvijamo, implementiramo i pokrećemo stvari sa mrtve tačke. Jer, naš zadatak je da harmonizujemo naše propise, pravila sa pravilima EU i ovo je jedan deo procedura koje treba uskladiti sa Evropom – naglasila je gospođa Vujaković.

U Vojvodini je registrovano tridesetak klaster udruženja.

Postoje podaci da ih je aktivno 18, ali se ne zna nivo njihove aktivnosti. Sigurno je da se ne koriste sve mogućnosti koje klasteri pružaju, ni sa aspekta da se konkuriše na neke međunarodne, evropske konkurse, niti članice klastera u dovoljnoj meri eksploatišu menadžment jedinicu samog klastera.

-Ovaj projekat, između ostalog, ima za cilj pokretanje, u ovom slučaju - članica „Somborskih salaša“ i ostalih proizvođača koji su uključeni u taj klaster, na razmišljanje na jedan novi način, da se koristi sve ono što im stoji na raspolaganju. Jedino na taj način moguće je da oni pokrenu svoj ekonomski razvoj, samostalno ne mogu ništa.

Ekonomija je ta koja mnogo toga limitira, ali mnogo toga može da se uradi bez i jednog dinara, samo moramo da promenimo način razmišljanja i da se pokrenemo i sami mnogo više da radimo, da se angažujemo. Ne može niko ništa da reši ukoliko sami ne kažemo

šta nam je problem. Mi moramo da podstičemo ljude da se uključuju u nekakve akcije, aktivnosti. Zato smo u naš projekat uključili tridesetak somborskih salaša, da ih uputimo u pravcu podizanja performansi svog poslovanja, učinimo ga produktivnijim i ekonomski isplativijim na ovaj način - zaključila je Marija Vujaković.

Projekat je sa implementacijom krenuo 1. septembra 2013. i trajaće do 31. avgusta 2014. godine. Ukupna vrednost projekta je 138.000 evra. Vodeći partner tj. partner iz Mađarske, ima na raspolaganju 77.000 evra, ostatak je dat partnerskoj organizaciji u Srbiji.

Kod ovakvih projekata ide se na predfinansiranje, odnosno sufinansiranje, što znači da EU plaća 85% od ukupne vrednosti, a 15% su sredstva učesnika projekta. Dodatni kvalitet svih IPA projekata je to što uz svaki intelektualni deo koji treba uraditi, uvek sledi i nabavka dodatne opreme koja olakšava rad na projektu, ali i na obezbeđivanju njegove održivosti. Iz ovog projekta BSC centar je opremio trening sobu sa sistemom za prevođenje, u kojoj će biti organizovane radionice, treninzi, predavanja, višejezične obuke, jer prevodilački sistem ima pet linija što znači da omogućava istovremeno rad na pet jezika, plus na srpskom.

BSC informativni centar za poslovnu standardizaciju i sertifikaciju 21000 Novi Sad, Bulevar oslobođenja 81/X sprat Tel. :+381 21 66 15 473, 66 24 005 ; Fax :+381 21 52 25 23 E-mail : marija.vujakovic@bsccentar.rs Web: www.bsccentar.rs

11

Tradicionalni vojvođanski mesni proizvodi sa reputacijom Značajno mesto u grupi prehrambenih proizvoda prisutnih na evropskom i svetskom tržištu zauzimaju tradicionalni proizvodi od mesa koji se odlikuju jedinstvenim karakteristikama i kvalitetom.

Takođe, ovi proizvodi predstavljaju važan element evropskog, ali i srpskog kulturnog nasleđa. S tim u vezi, zadatak projekta „Podrška malim proizvođačima tradicionalnih proizvoda od mesa radi unapređenja proizvodnje i podizanja proizvodnih kapaciteta“, koji će u četvrtak, 22.05.2014. godine od 12.30-13.30h, u sali 2 Master centra na 81. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu, predstaviti dr Anka Vranješ, redovni profesor sa Poljoprivrednog fakulteta i dr Predrag Ikonić, naučni saradnik sa Naučnog instituta za prehrambene tehnologije u Novom Sadu, bio je da se izvrši monitoring gazdinstava, malih proizvođača pomenutih vrsta proizvoda od mesa, da se sagledaju njihove potrebe, te da se postojeći tradicionalni proces proizvodnje unapredi i uskladi sa važećom zakonskom regulativom, a u isto vreme očuvaju specifične karakteristike i visok kvalitet tih proizvoda.

U okviru ovog Projekta izabrani su proizvodi od mesa sa izraženom reputacijom i dugom tradicijom proizvodnje, a koji kao dodatu vrednost imaju oznaku geografskog porekla ili je proces registracije ove oznake u toku. Prilikom odabira proizvoda vodilo se računa i o geografskoj distribuciji, odnosno potrebi da se obuhvate proizvodi sa cele teritorije AP Vojvodine. S obzirom na rastući interes potrošača prema tipičnim proizvodima čiji je kvalitet usko povezan sa geografskim poreklom i tradicijom odabrani proizvodi (Sremski kulen, Petrovačka kobasica - Petrovská klobása, Lemeški kulen, Turinska kobasica, Vršačka šunka), predstavljaju značajan potencijal ruralnog razvoja geografskog područja proizvodnje.

Realizacijom ovog Projekta proizvođači će dobiti mogućnost da u skladu sa dobrom proizvođačkom praksom (DPP) i dobrom higijenskom praksom (DHP) proizvode, te u skladu sa zakonom stavljaju u promet ove proizvode. Upostavljanje takve proizvodnje i

12

povećanje kapaciteta zahteva angažovanje dodatne radne snage što će dovesti do otvaranja novih radnih mesta i ostanka ljudi na selu.

Takođe, na indirektan način će doći do razvoja stočarstva i povećanja stočnog fonda kroz povećanu proizvodnju i plasman finalnih proizvoda od mesa.

Sa druge strane, potrošači, koji su u velikoj meri izgubili poverenje u industrijski proizvedenu hranu, bi dobili mogućnost da kupe i konzumiraju bezbedne tradicionalne proizvode visokog nutritivnog i senzornog kvaliteta. Evo, u najkraćem, nekih njihovih karakteristika.

Sremski kulen je suva fermentisana kobasica koja se vekovima, u zimskom periodu, proizvodi na području Srema. Ova tradicionalna kobasica se isključivo izrađuje od svinjskog mesa, kuhinjske soli i crvene ljute začinske paprike. Kulen napunjen u svinjsko slepo crevo („kata”) je elipsastog oblika, narandžasto-smeđe do crvenkasto-smeđe boje.

Petrovačka kobasica je tradicionalna suva fermentisana kobasica koja se proizvodi u Bačkom Petrovcu i njegovoj okolini. Ova kobasica predstavlja deo kulturnog nasleđa Slovaka, koji su u drugoj polovini 18. veka naselili prostore Vojvodine, a koji je i danas proizvode na tradicionalan način i prema originalnoj recepturi svojih predaka. Zahvaljujući naglašenim, specifičnim i prepoznatljivim senzornim svojstvima, među kojima dominira intenzivna crvena boja, pikantno ljut ukus i aroma zrelog svinjskog mesa, sa notom belog luka, kima i dima, Petrovačka kobasica je veoma omiljena među potrošačima.

Lemeški kulen je fermentisana suva kobasica koja se na tradicionalan način proizvodi u u selu Svetozar Miletić, opština Sombor. Selo je osnovano 1752. godine pod nazivom Nemeš Militič za vreme Austrougarske monarhije. Meštani svoje selo od milošte nazivaju Lemeš, pa je i kulen koji se u njemu izrađuje dobio naziv Lemeški kulen.

Turinska kobasica je domaća suva fermentisana kobasica koja se tradicionalno proizvodi u mestu Turija, kod Srbobrana. Kako meštani ovog bačkog sela kažu, njihovi očevi i dedovi su se još davnih dana trudili da svako domaćinstvo ima što bolje i kvalitetnije kobasice, te su se na krsnim slavama i drugim okupljanjima tokom zimskog perioda međusobno dokazivali i takmičili čije su kobasice boljeg kvaliteta.

Vršačka šunka je sušeni proizvod od mesa koji se na području grada Vršca i njegove okoline generacijama proizvodi, na način kako su to radili stari vršački majstori pretežno nemačke nacionalnosti, a kako je opisano u knjizi „Illustrirtes Pester kochbuch“ iz 1890. godine (Prof. Emil Wiesner, k.k. universitats - Buchhandlung Georg Szelinski Wien, Tuchlauben 21.). Na osnovu opisa proizvoda datog u pomenutoj knjizi može se zaključiti da je Vršačka šunka bila poznata po svom kvalitetu još u doba Austrougarske monarhije, te da je tradicija proizvodnje ovog sušenog proizvoda od mesa duža od 120 godina.

Naučni institut koji se bavi prehrambenim tehnologijama, kvalitetom i bezbednošću hrane

Naučnoistraživački rad, kao osnovna delatnost Instituta, podržan jakom laboratorijskom bazom, kroz aktivnosti transfera, plasira najnovije rezultate istraživačkog rada u privredu.

Bulevar cara Lazara br. 1 21000 Novi Sad, Srbija, tel.: 021/485-3799, faks: 021/450-725, fins@fins.uns.ac.rs, www.fins.uns.ac.rs

13

Uloga tržišta u podizanju

S

Žarko Galetin

rpska poljoprivreda u sistemu poljoprivredne politike Evropske Unije, od momenta dobijanja datuma za pregovore sa EU, postal je jedna od ključnih tema ne samo stručne, već i najšire javnosti. Sam proces pregovaranja ima svoju preciznu agendu. Međutim, ono što se postavlja kao ključno pitanje jeste : Kako podići kapacitete srpskog agrara do nivoa potpune adaptibilnosti sa agrarom EU, odnosno Zajedničkom agrarnom politikom EU? Put za rešenje odgovora na prethodno pitanje postoji. Delom on se nalazi u samom procesu pregovaranja, ali najvećim delom rešenje se nalazi kod nas, na našem terenu. Dakle, kada sami budemo shvatili da sopstvene potencijale moramo iskoristiti bar na nivou Evropskog proseka i da je veća produktivnost i efikasnost u proizvodnji pre svega u našem interesu, pa tek onda i same Evropske Unije, moći ćemo da se nadamo uspešnom završetku ovog teškog procesa. Međutim, na žalost ne zavisi baš sve od nas, već i od spremnosti stranih investitora da ulažu u naš agrar i podignu nivo proizvodnje i konkurentnosti do nivoa kada ćemo potpuno

14

spremni moći da uđemo na evropsko tržište i budemo ne samo deo skladnog mozaika evropske poljoprivrede, već i jedan od prepoznatljivih pozitivnih primera dobre agrarne proizvodnje velike Evropske poljoprivredne porodice.

Iscrpeni finansijski potencijali našeg agrara jednostavno nisu dovoljni za iole ozbiljniji investicioni ciklus u obnavljanje tehničkih i tehnološkoh kapaciteta naše poljoprivrede. Bez investicija, to je bar svima jasno, od naše poljoprivrede i ne možemo više da očekujemo od pukog gledanja u nebo i Božje milostinje da nam podari dobro vreme.

Iz tih razloga, jedna od ključnih uloga države jeste da stvori povoljan ambijent za privlačenje investicija.

Upravo smo došli na teren kada se ne mogu zaobići dva suštinski najbitnija faktora u privlačenju stranih investitora , a to je dobar opšti privredni ambijent i povoljna investiciona klima. Ova dva faktora postala su u pravom smislu reči „opšta mesta“ kada se priča o Srbiji kao mestu ulaganja. Da se ne bismo zadržali samo na pominjanju tih „opštih mesta“, potražimo, koja su to rešenja koja će ova „opšta mesta“ učiniti konkretnim i pretvorti ih u realnost poslovnog ambijenta.

Ako bih ja bio u prilici da se ponašam kao čovek koji hoće svoj višak para da uloži i od toga da očekuje perspektivnu zaradu, prva stvar koju bih imao na umu

jeste SIGURNOST ulaganja. Podsetimo, u pitanju je agrar. Da li bih uložio u neku proizvodnju u agraru ( primarnu ili prerađivačku, sve jedno), svesno ulazeći u rizik da se u toku godine cene jedne iste robe mogu kretati u rasponu 1:2, a da pri tome nemam mogućnost da kontrolišem taj rizik tržišta, odnosno upravljam rizikom na način da mogu da ga minimiziram, a što bi mi omogućilo relaksirano proizvodno planiranje? Svakako da ne bih. E, sada dolazimo do mesta gde je uloga države ključna. Dakle, koja je uloga države u stvaranju tog već toliko puta pominjanog poslovnog i investicionog ambijenta? Najpre, to je zakonodavna funkcija, pa potom izgradnja institucija koje će taj zakon da sprovode i najzad ulaganje u tehničku infrastrukturu ukoliko je to potrebno da se u potpunosti implementira zakon i osposobe institucije.

U prilog priči oko uređenja tržišta kao tek jednog od sistemskih rešenja za podizanje nivoa pouzdanosti i sigurnosti privrednog i investicionog prostora, svakako da se instaliranje institucije robne berze nameće kao jedno od najboljih i najkvalitetnijih rešenja koja su opšteprisutna u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija. Robne berze su, kao što je navedeno jedno od rešenja u ukupnom tržišnom sistemu. Svakako da rešenja treba potražiti i u jačoj afirmaciji sistema javnih skladišta, sistema robnih rezervi ... itd.

konkurentnosti i privlačenju investicija Robna berza se nudi kao jedno od rešenja. Pođimo od problema. Ne treba biti mnogo mudar, niti se vraćati daleko u prošlost, pa ne konstatovati problem koji poslednjih godina postaje noćna mora ne samo našim poljoprivrednicima, već i prerađivačima, pa i trgovcima. Taj problem se može nazvati „tržišna neizvesnost“. Problem ne bi bio toliko značajan da se cenovne varijacije kreću u granicama oko 10%-15%. Ko je snalažljiviji na tržištu, više će zaraditi i obratno. Međutim, kada se cene u toku jedne godine kreću u razmerama od preko 1:2, onda to dovodi u pitanje isplativosti proizvodnje, gubitka na supstanci... To je pravi alarm. Još ako nemate alate da upravljate tako jednim vioskorizičnim tržištem, postavlja se pitanje uopšte isplativosti vašeg privređivanja. Terminske robne berze omogućavaju zaštitu od rizika putem tzv „hedžing operacija“. Hedžing, ili u slobodnom prevodu zaštita, jeste aktivnost na terminskom tržištu koja sasvim izvesno tržišnom učesniku omogućava minimizaciju rizika. Logično je da na jednom ovakvom tržištu koje po svojoj logici funkcionisanja podseća na kladionicu, neko zaradi taman toliko koliko neko izgubi. Dakle, da bi to tržište moglo da funkcioniše neophodno je da bude veoma likvidno, da se na tržištu pojavi što veći broj trgovaca koji neće doći da zaštite svoju proizvodnju ( jer je

nemaju), već da zarade na trgovinskim operacijama na tom tržištu. Upavo ti trgovci svojim prisustvom omogućavaju da tržište bude uvek likvidno sa velikim tzv. „marginskim računima“, što omogućava i poljoprivrednim proizvođačima i prerađivačima da „štite“ određenu cenu koja im se potpuno uklapa u kalkulaciju. Dakle, kada vi unapred znate da ulazite u proizvodnju ( bez obzira bio to poljoprivredni proizvođač ili prerađivač), a da na toj proizvodnji nećete imati gubitak, već neku po vama dovoljnu zaradu, tada je i dugoročno planiranje proizvodnje moguće, kao i vođenje dugoročne investicione politike.

Na našem tržištu od institucija koje organizuju robno berzansko tržište imamo jedino „Produktnu berzu“ Novi Sad. To je SPOT berza i ona trenutno nema zakonski osnov da iskreira terminsko tržište sa svim benefitima koje to tržište donosi tržišnim učesnicima. Posle četiri bezuspešna pokušaja u poslednjih deset godina, trenutno se nalazimo pred konačnim rešenjem problema donošenjem novog Zakona o robnim berzama.

Kompetenna radna grupa osnovana od strane Ministarstva trgovine sačinila je Nacrt Zakona o robnim berzama, koji je prošao javnu raspravu i čije bi donošenje trebalo da usledi posle proceduralnih aktivnosti, a nakon formiranja nove skupštine, odnosno vlade Republike

Srbije.

Zakon o robnim berzama, naravno nije rešenje samo po sebi. Tek posle toga dolazi obiman posao oko donošenja podzakonskih akata, podizanje tehničkih, tehnoloških i kadrovskih kapaciteta institucije koja će taj zakon implementirati, kao i edukacije tržišta koje treba uključiti u sistem trgovanja preko robne berze. Za ceo taj projekat neophodna je pomoć i podrška države.

Ako imamo viziju kako će nam tržište posle toga izgledati, onda će se ta pomoć višestruko isplatiti.

Sa druge strane, svim potencijalnim investitorima ćemo poslati jasnu poruku da Srbija ima transparentno, fer i zaštićeno tržište, i to sistemski zaštićeno a ne državnim interventnim merama koje često i ne pogode pravu metu.

Najzad, povratimo poverenje u srpske tržišne institucije. Jednu takvu smo imali još od 1958. godine kada je osnovana „Produktna berza“ Novi Sad, a koja je sada po kriterijumima Svetske banke iako najstarija od svih, 37 kategorisanih robnih berzi Isočne Evrope i Centralne Azije na samom dnu po stepenu razvijenosti. Nikome nije stalo da i dalje budemo na toj poziciji. Pogotovo ne državi koja ulazi u reformski period donošenja novih zakona i građenja novih institucija.

Direktor Produktne berze Žarko Galetin

15

GARANCIJSKI FOND AP VOJVODINE Zašto je Garancijski fond Vaš najbolji partner?

Zato što izdavanjem naše garancije, Banka Vama odobrava: - Kredit sa nižom kamatom - Duži period mirovanja - Duži rok otplate kredita - Niže provizije

KREDIT ZA KUPOVINU POLJOPRIVREDNE MEHANIZACIJE I OPREME Uz našu pomoć možete kupiti: - Kombajn - Traktor - Druge samohodne poljoprivredne mašine - Priključne poljoprivredne mašine - Opremu iz oblasti proizvodnje i skladištenja žitarica, industrijskog, lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, voća, povrća, ukrasnog bilja, kao i opreme za mobilne sušare, opreme za navodnjavanje, opreme za zaštitu od elementarnih nepogoda i stočarski proizvodnju za energetsku efikasnost.

KREDIT ZA KUPOVINU POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA Uz našu pomoć možete kupiti već izabrano poljoprivredno zemljište ili do kupovine može doći u periodu od godinu dana od datuma odobravanja kredita.

KREDITI ZA PREDUZETNICE I VLASNICE MALIH PREDUZEĆA Ko ima pravo da učestvuje?

- ŽENE PREDUZETNICE - ŽENE OSNIVAČI MALIH PREDUZEĆA koje obavljaju delatnost manje od tri godine, a poslovno sedište radnje ili preduzeća je na teritoriji APV. Po ovom Konkursu garantujemo za kredite odobrene za NABAVKU OPREME NAMENJENE OBAVLJANJU REGISTROVANE DELATNOSTI. START - UP KREDITI ZA RADNO NEAKTIVNE ŽENE Po ovom Konkursu garantujemo za kredite za nabavku opreme i obrtnih sredstava u oblasti: - Proizvodnje i prerade - Turizma - Zanatstva - starih zanata - Proizvodnih usluga.

KREDIT ZA MONTAŽNE SILOSE Ko ima pravo da učestvuje?

Fizička lica - nosioci registrovanih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava; Zemljoradničke zadruge u privatnom vlasništvu ; Mikro i mala privredna društva i preduzetnici registrovani za obavljanje poljoprivredne proizvodnje i preradu proizvoda. *Obavezno prebivalište, odnosno sedište na teritoriji AP Vojvodine* KONKURS OMOGUĆUJE FINANSIRANJE: IZGRADNJE, REKONSTRUKCIJE, DOGRADNJE I ADAPTACIJESILOSA I NABAVKE PRATEĆE OPREME ZA SILOSE. KONKURSOM SE NE FINANSIRA: IZRADA PROJEKTNE DOKUMENTACIJE, TROŠKOVI PRIJAVLJIVANJA DOZVOLA, GRAĐEVINSKI RADOVI, UREĐIVANJE ZEMLJIŠTA, OGRAĐIVANJE ZEMLJIŠTA, IZGRADNJA PUTEVA I SLIČNO .

16

Ako ste odlučili da budemo Vaš partner , možete nas pozvati ili posetiti GARANCIJSKI FOND AP VOJVODINE 21000 Novi Sad, Hajduk Veljkova 11 (Master centar Novosadskog sajma) Telefon: 021 489 37 00 E-mail: office@garfondapv.org.rs www.garfondapv.org.rs

POLJOPRIVREDA NA JEDNOM MESTU

www.agroinfotel.net

79

17

18

19

Nedostatak kulture u oblasti hrane kao svetski problem

Bjađo Karano Bjađo Karano (Biagio Carrano), predsednik je Udruženja Slow Food u Beogradu, koje okuplja preko 100.000 članova iz celog sveta i zagovara nove modele prometa poljoprivrednih proizvoda. Gospodin Karano problem kulture hrane definiše kao svetski problem, jer osnove na kojima danas počiva proizvodnja hrane siguran je put ka siromaštvu. Po njegovom mišljenju industrijalizacijom i standardizacijom svet je izgubio tradicionalne proizvode, lokalni kapacitet, lokalni identitet, što dovodi do siromaštva.

-Kada ljudi nemaju identitet, kada izgube tradicionalna znanja svog kraja o proizvodnji hrane, doći će vreme kada neće znati proizvoditi hranu već će je morati kupovati. Isti je problem i sa genetski modifikovanom hranom kod koje ne postoji mogućnost samostalne proizvodnje semena iz zrele biljke, već se seme mora uvek nanovo kupoveti, što takođe vodi ka siromaštvu - istakao je gospodin Karano.

GMO je relativno nova tehnologija koja se pojavila 80-ih godina i od tada se promoviše njena široka primena. SAD je prva zemlja koja je počela sa uvođenjem ovakvih organizama u životnu sredinu i na tržište, i koja je proizvela preovlađujući broj komercijalno dostupnih GMO. Posledice GMO danas se mogu sagledati i na primerima Indije, gde svake godine 1.000 seljaka izvrši samoubistvo zbog neplaćenih dugova nastalih zbog upotrebe GMO semena.

Udruženje Slow Food nastoji da sačuva lokalni identitet na taj način što podržava proizvodnju tradicionalne hrane, koja je samo naizgled skuplja.

Otvaranjem specijalizovanih mesta gde se kvalitetna hrana prodaje, te zelenih pijaca na kojima se uspostavlja neposredni kontakt proizvođačkupac, zaobilaze se trgovačke marže, a sredstva kanališu ka seljacima, poljoprivrednicima,

20

što u osnovi predstavlja novi-stari model neposredne trgovine.

U celom svetu ljudi koji imaju para dobro paze koju hranu kupuju, a tradicionalna hrana ili domaći proizvod je velika privilegija da se jede nešto ukusno. To znači da ako imamo kvalitet imamo i kupaca. Kupci traže ukusne tradicionalne proizvode bez GMO. -Ja se ne slažem da su lokalni tradicionalni proizvodi, kao i organski proizvodi skupi. Treba da se zapitamo koliko je ljudi između proizvođača i kupaca. Mi imamo npr. odličnu rakiju iz Kraljeva napravljenu od tradicionalne vrste šljive, Crvene Ranke i Požegače. Ako je kupimo direktno od proizvođača, pola litre platimo 700 dinara. Ista ta rakija u prodavnici u Beogradu košta 1.800 dinara. I ko tu zarađuje? Ako znate koliko flaša rakije košta, vidite da novac koji zaradi proizvođač je manji od onog koje idu u džep trgovaca. I to je problem.

Udruženje Slow Food promoviše novi način plasiranja poljoprivrednih proizvoda na tržište koji već funkcioniše u Italiji. Tamo se može videti kako tradicionalni proizvođači npr. sireva, zahvaljujući ovakvom modelu, sada imaju para. Udruženje Slow Food smatra izuzeno važnim brendiranje, marketing, zato što postoje proizvodi za koje kupci ne znaju, ne znaju gde da ih kupe, ili ne znaju gde da kupe nešto dobro. U Srbiji nema specijalizovanih prodavnica, niti proizvođači znaju u kojim prodavnicama se prodaje njihova roba, i prema tome, nemaju kontrolu nad njom.

Poseban problem se odnosi i na brigu države o prizvođačima poljoprivrednih proizvoda, koji ne samo da treba da imaju para da prežive, već moraju da žive dobro. Ako se poljoprivednicima omogući da žive na svojoj zemlji, i da žive dobro, oni neće imati motiv da idu u grad i tamo rade kao konobari i sl., da tamo jedva preživljavaju.

Neadekvatna isplativnost bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom dovodi do drugog velikog problema zemalja u tranziciji, do depopulacije stanovništva.

Fond Evropski poslovi za bolje korišćenje šansi koje nude fondovi EU

Ivana Đurica Ivana Đurica, pomoćnik direktora za evropsku saradnju Fonda “Evropski poslovi” AP Vojvodine, potpisnik je memoranduma o saradnji Fonda sa Privrednom komorom Vojvodine u cilju nastavljanja podizanja kapaciteta Pokrajine, ali i Republike Srbije, za što bolje korišćenje šansi koje pružaju fondovi EU, a koji se u narednom periodu fokusiraju, svojim značajnim delom, na mala i srednja preduzeća.

Ivana Đurica je objasnila da to u praksi znači da će Fond “Evropski poslovi” nastojati da, pre svega, obuči što više preduzetnika, što više malih i srednjih preduzeća i da ih osposobi za pisanje projektnih predloga i implementaciju istih tih projekata, koji se finansiraju iz fondova EU. -Fond “Evropski poslovi” ima za cilj da prati dinamiku procesa evropskih integracija naše zemlje u smislu podizanja administrativnih i institucionalnih kapaciteta i Pokrajine i šire, s obzirom da su u saradnju uključene i opštine iz centralnih delova Srbije, a sve u cilju boljeg napretka naše zemlje na putu ka Evropskoj uniji. U tom smislu Fond “Evropski poslovi” informiše sve zainteresovane strane, u koje se ubrajaju

pre svega pokrajinske institucije, opštine, javna preduzeća itd., o mogućnostima koje nam pruža EU u smislu postojanja evropskih fondova, u okviru kojih se može aplicirati sa projektima i time privući sredstva koja nam EU nudi i doprineti opštem boljitku našeg društva.

Takođe, istakla je ona, informisanje podrazumeva obuke na svim nivoima, na pokrajinskom i lokalnom. Fond obučava sve zainteresovane strane, priprema se trenutno za obučavanje 346 osnovnih škola u Vojvodini, nakon čega će pristupiti obučavanju srednjih škola, vezano za unapređenje svih kapaciteta, u smislu da se napravi takva klima, da svaka institucija, preduzeće, lokalna samouprava u Vojvodini, ima svoje ljude koji su obučeni za pisanje projekata i za uključivanje u proces evropskih integracija.

Trenutno postoje dva nova programa EU koja su namenjena malim i srednjim preduzećima. Program “Kosmaj”, čija je vrednost 2,3 milijarde evra, ima za cilj da se svake godine pomogne 40.000 evropskih preduzeća, da se stvori ili spasi postojećih 30.000 radnih mesta i da lansira oko 1.200 novih proizvoda, usluga ili procesa.

Drugi program “Horizont 2020” vredan je 79,4 milijardi evra i namenjen je inovacijama, stumulacijama i istraživanju, a jedan njegov deo je takođe namenjen malim i srednjim preduzećima, te je s toga veoma interesantan za njih.

Učešće pokrajinskih institucija u evropskim projektima u prethodnom programskom periodu je bilo veoma značajan i postojala je tendencija rasta koja se i dalje nastavlja. U narednom periodu postoji mogućnost uključivanja novih subjekata, kao što su mala i srednja preduzeća, koja u prethodnom periodu nisu imala prilike da učestvuju, a sada se za njih otvaraju nove šanse koje će doprineti većem i boljem učešću naših institucija i većoj apsorciji sredstava od strane EU - između ostalog rekla je Ivana Đurica.

U perspektivi, pošto je neophodan kontinuirani proces edukacije kadrova, i s obzirom da će postojati velika zainteresovanost i potreba za kadrovima koji se bave procesom evropskih integracija, planira se podizanje edukacije na viši nivo, kako bi ojačali naše institucije.

Ivana Đurica je naglasila i izuzetnu saradnju Fonda “Evropski poslovi” sa Univerzitetom u Novom Sadu, i to kako u oblasti projekata tako i u oblasti radne prakse. Saradnja se sada proširuje i na privatne fakultete, a sve u cilju podizanja kapaciteta našeg društva za praćenje savremenih trendova u saradnji i poslovanju sa EU.

21

Suvomesnati proizvodi

prepoznatljiv simbol zlatiborskog kraja Kalendarski prva u nizu od oko 2.300 manifestacija koliko ih poslednjih godina ima na teritoriji Srbije, je Pršutijada u Mačkatu, koja je uspela da na osnovama tradicije izgradi ime, svoj zaštitni znak.

Sajam suvomesnatih proizvoda u Mačkatu je manifestacija koju neki jednostavno nazivaju “Pršutijadom”, drugi pak “zimskom Gučom”, a zapravo je to jedinstvena privredno-turistička fešta na kojoj dolazi do sklapanje poslova, razmene proizvoda i informacija, i koja za tri dana trajanja privuče na desetine hiljada gostiju sa raznih strana Srbije, ali i iz zemalja u okruženju…

Prvi Sajam suvomesnatih proizvoda u Mačkatu, naselju na severoistočnim padinama Zlatibora i 16 km udaljenom od njegovog centra, poznatom po dobrim pečenjarama i restoranima, održan je 2001. godine i od tada, sredinom januara svake godine pršutari iz Mačkata, Krive Reke, Kačareva i drugih naselja opštine Čajetina, izlažu svoje proizvode, pre svega svinjske i goveđe pršute, ali i kobasice, slanine, stelje, sudžuk, pečenice, duvan čvarke…

U ovom kraju se i danas po tradiciji dugoj i do šest generacija, proizvode suvomesnati proizvodi vrhunskog kvaliteta, na starinski način, koji su postali prepoznatljiv simbol zlatiborskog kraja.

Bojana Božanić, pomoćnica predsednika opštine Čajetina je izrazila zadovoljstvo da je „Pršutijada“ razlog dolaska mnogih gostiju na Zlatibor. Ona je istakla da je najvažnije očuvanje tradicije i da se ovaj događaj odvija u Mačkatu, prestonici pršute i suvog mesa, jer se samo u ovom malom mestu od oko 900 stanovnika, nalazi preko 40, uglavnom malih proizvođača i prerađivača mesa, te restorana i pečenjara. To su ljudi koji imaju porodični biznis i bave se proizvodnjom mesa, od toga žive, prehranjuju svoje porodice. Iako je Pršutijada jednom godišnje, veština u preradi mesa domaćina iz Mačkata postala je nadaleko poznata i retki su oni koji kada dođu na Zlatibor, ne svrate u Mačkat da probaju čuveno pečenje, kobasicu, pršutu i neki drugi proizvod od suvog mesa.

Pršutijada je dobar primer kako ljude zadržati u selima, da sami na svojoj teritoriji organizuju neki događaj, da turisti dođu da probaju ove jedinstvene proizvode, ali i da vide i jedan drugačiji Zlatibor.

Bojana Božanić je napomenla da osim što podržava samu manifestaciju, lokalna samouprava se svim silama trudi da obezbedi potrebnu infrastrukturu, pa su tako izgrađeni putevi, vodovodna i kanalizaciona mreža, struja, telefoni... Na ovaj način, lokalna samouprava olakšala je komunikaciju i transfer robe iz Mačkata i otkupljivačima proizvoda ili sirovina omogućila uslove da dođu do svakog domaćinstva. Tako ljudi iz Mačkata mogu i dalje da se bave proizvodnjom i preradom mesa i ostanu na selu. Lokalna samouprava se trudi da kroz planska dokumenta inicira gradnju naselja širom Zlatibora pa i u Mačkatu, u etno stilu sa terasama, sa podzemnim garažama, od drveta, kamena, kako bi ti objekti i sam ambijent izgledao što lepše, stimulišući ljude i investitore povoljnim uslovima i kriterijumima naplate, U Mačkatu je otvoren vrtić, a benefit Pršutijade je ukupni razvoj ovog sela, kraja i Zlatibora uošte. U prilog tome govori podatak da u nekoliko sela na teritoriji opštine Čajetina: Mačkat, Kriva Reka i Šljivovica, broj stanovnika raste.

22

Bojana Božanić u društvu nagrađenih pršutara

Srbija ima sve uslove za razvoj stočarstva, ali…

Zoran Lugić Stočarstvo je najbitniji deo poljoprivrede i svaka zemlja koja želi da ima dobru poljoprivredu, mora da ima na umu da bez stočarstva ne može da razvija poljoprivredu i ne može da iskorišćava zemljište na pravi način, dugoročno gledano. Već se primećuje proces degradacije zemljišta zbog neadekvatnog korišćenja, zbog smanjenog stočarstva, upotrebe stajskog i organskog đubriva uopšte, tako da je stanje u stočarstvu teško.

-Imamo dosta dobre resurse kada je u pitanju klima za proizvodnju stočne hrane i za razvoj stočarstva; imamo tradiciju i vredne ljude; imamo solidno zemljište; kvalitetan rasni sastav domaćih životinja; dobre sorte krmih biljaka i hibride. Dakle, svi potencijali postoje, i sada je pitanje kako da naši farmeri sve to stave u funkciju da bi njihova proizvodnja, tj. oni sami postali konkurentni. Bilo bi dobro da je velikih proizvođača što više, ali, i mini robni proizvođači sa deset krava mogu da rade dobro i kvalitetno i da žive od toga, ukoliko rade kako treba, smanje troškove proizvodnje i ne rasipaju novac tamo gde ne treba - rekao je direktor Instituta za krmno bilje Kruševac, dr Zoran Lugić.

Institut za krmno bilje nastoji, da u skladu sa svojim mogućnostima, znanjem, iskustvom i stručnošću, utiče da se to stanje nekako popravi boljom organizacijom i boljim i većim nivoom obrazovanosti farmera, što je jedan od ključnih problema u našoj poljoprivredi.

- Veoma je mali procenat obrazovanih farmera. Naša poljoprivreda se zasnivana na tradiciji. Mi nemamo sistem u kojem je neophodno da farmeri imaju obrazovanje da bi mogli da se bave određenim poslom, i jedan od zadataka Instituta za krmno bilje Kruševac jeste da te svoje rezultate i svoje znanje kroz edukaciju prenese na farmere i mi to svakodnevno, na različite načine i činimo. Predavanja su samo jedan od načina prenošenja tog znanja - kaže Lugić.

Institut za krmno bilje Kruševac ima nameru da sa opštinom Čajetina realizuje jedan mini projekat gde će na terenu pokazivati dobru praksu i rezultate dobre prakse kod farmera, čiji će efekat biti veći od predavanja.

Poruka farmerima bi bila da što više posećuju edukativne radionice, da čitaju što više, da razgovaraju sa poljoprivrednim stručnjacima i da bez njih ništa ne rade, da obavezno urade analize svojih zemljišta, tj. izvade lične karte zemljišta na osnovu kojih se mogu dati preporuke za dalje korake, jer bez rezultata analize ni jedan agronom ne može da da adekvatnu preporuku za rad.

Ministarstvo je počelo sa većim ulaganjem u stočarstvo. Subvencije u svakoj zemlji služe da pomognu stočarsku proizvodnju.

Subvencije ne mogu i nemaju funkciju da razvijaju i da drastično utiču na poljoprivrednu proizvodnju. Njihov zadatak je da pomognu naše farmere da u ovo doba pre pristupanja EU postanu što konkurentniji. O visini premija se može diskutovati. Po mišljenju gospodina Lugića, da se u odnosu na snagu države ne izdvaja malo za poljoprivredu, a ono što bi ubuduće više trebalo da se radi jeste da se izvrši rejonizacija poljoprivredne proizvodnje i da subvencije ne idu linearno, gde su iste za Vojvodinu i za nerazvijene krajeve. Opšte je poznato da bi posle rejonizacije trebalo da veće subvencije dobiju planinska i brdska područja. Ukoliko bude tako, može se očekivati da će doći do unapređenja stočarstva u Srbiji, koje je dominantno u brdsko planinskim područjima.

23

Dr Ana Backović

Nova generacija probiotika za novu generaciju jogurta Vodeći domaći i međunarodni eksperti iz nauke i tehnologije, prerade, farm-menadžmenta i EU politike, okupili su se krajem marta 2014. godine, na Naučno-stručnom skupu pod nazivom „Dan mleka“, organizovanom u čast šezdesetogodišnjice Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Domaćin i organizator „Dana mleka“, bio je Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, Departman za stočarstvo u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, Nacionalnom asocijacijom prerađivača mleka - SEDA, Centralnom asocijacijom proizvođača mleka Vojvodina i Centralnim udruženjem odgajivača goveda simentalske rase.

Među njima bila je i dr Ana Backović, iz Međunarodnog centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (International Centre for Genetic Engineering and Biotechnology) - ICGEB iz Trsta, Italija, koja je predstavila rezultate svojih istraživanja, sprovedenih u saradnji sa Laboratorijom iz Udina.

Dr Ana Backović je sa svojim timom došla do novog tipa probiotika koji za aktivnu supstancu ima kvasac, što je njegova osnovna

24

razlika u odnosu na ostale, tradicionalne probiotike, zasnivane na probiotskim bakterijama.

-Naš cilj je da uvedemo novu generaciju probiotika na tržište Srbije. Njihovu upotrebu na teritoriji Srbije započeli smo u saradnji sa Poljoprivrednim fakultetom Univerziteta u Novom Sadu i sa članicama Mirotin group: Farmom krava „Sava Kovačević“ - Vrbas i Mlekarom „Dana“ - Vrbas.

Studijom su obuhvaćene dve sfere primene ovog probiotika. Prva se odnosila na upotrebu probiotika u agrikulturi, odnosno stočarstvu, za poboljšanje mlečnosti krava i kvaliteta mleka, a druga na prehrambenu industriju, kroz proizvodnju jogurta nove generacije sa kvaščevim probotikom.

Studija je izvedena na Farmi „Sava Kovačević“ i trajala je mesec dana. Eksperiment je izvršen na dve grupe: kontrolnoj i tretiranoj grupi iste veličine, od po 30 krava.

Ovako ozbiljna studija dala je pozitivne rezultate, a to su povećanje mlečnosti za 6,5%, i umanjenje somatskih ćelija, što je stumulans da se i dalje nastavi sa ovim studijama u smeru daljeg testiranja uticaja

probiotika na proteinski sastav mleka, kao i da se ispita poboljšanje, odnosno prirast mesa kod teladi u tovu ili poboljšanje digresije kod teladi koja bi bila od velike važnosti, jer probiotik, pokazano na internacionalnom nivou više studija, smanjuje dijareju kod tek novorođene teladi - rekla je između ostalog dr Backović.

Sa druge strane, proizvodnja jogurta sa kvaščevim probiotikom je bila jako uspešna.

Ona je dodala da je njenom timu pošlo za rukom da napravi jednu novu optimizovanu tehnologiju proizvodnje koja omogućava smanjenje cene proizvodnje, odnosno da u odnosu na ono što se radi u Italiji, smanji količinu ulazne aktivne supstance, što bi značilo smanjivanje količine kvasca koja se uvozi iz Italije, i da se na kraju, kao završni rezultat, postigne isti broj živih ćelija kvasca u jogurtu koje zahtevaju standardi.

-Ovo je jako stimulativno i omogućava nam da po prihvatljivoj ceni nastavimo studije u težnji da ovaj jogurt, kao i ostale jogurte koje ćemo napraviti sa voćem i sl., vrlo brzo uđu na tržište i u prodaju - zaključila je Ana Backović.

u funkciji zdravlja

P

očetkom decembra 2013. godine kompanija IMLEK je proslavila 60 godina postojanja, i još uvek se nalazi u godini jubileja.

IMLEK je danas najsavremenija mlekara sa najsavremenijim pogonima, ne samo u Srbiji već i na Balkanu, i dalje se konstantno ulaže u proizvodni proces.

IMLEK poseduje neophodne sertifikate i potvrde (HACCP, ISO 9001) koji su preduslov izvoza u zemlje Evropske unije.

Kompanija IMLEK je osnovana 1953. godine u gazdinstvu „Lepušnica“ u Glogonjskom Ritu kao prva priručna mlekara u PKB-u. Oko 800 krava davalo je dnevno između tri i pet hiljada litara mleka, koje je u metalnim kantama konjskim zapregama i traktorima slato na beogradsko tržište. Četiri godine kasnije UNICEF ovoj mlekari dodeljuje liniju za pasterizaciju i flaširanje 30.000 litara mleka dnevno. Godine 1963. proizvodnja premašuje 21 milion litara na godišnjem nivou, a 1972. sprovedena je integracija Gradskog Mlekarstva Beograd u IMLEK. Sistemu IMLEK priključuju se mlekare u Kraljevu, Požarevcu, Gornjem Milanovcu, Velikoj Plani, Šidu

i Beogradu. Od 1977-1982. godine u pogonima IMLEK-a godišnje je prerađivano između 140 i 160 miliona litara mleka.

Početkom devedesetih godina AD IMLEK i kompanija Alfa Laval iz Beča sklapaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i od tada zajednički nastupaju na svetskom tržištu u projektovanju i podizanju mlekara i opremanju tehnoloških linija. Godine 1987. podignuta je mlekara u Krasnodaru u Rusiji.

Pored jasno prepoznatljivih brendova kao što su Moja Kravica - najomiljenijeg brenda u Srbiji (prema istraživanju iz 2012. godine, u konkurenciji 146 domaćih brendova), posebno se ulaže u segment funkcionalnih proizvoda, pa se tako pored kvalitetne sirovine i proizvoda, savremene i praktične ambalaže, potrošačima obezbeđuju i mlečni proizvodi sa dodatnim sastojcima koji povoljno utiču na različite aspekte ljudskog organizma i zdravlja.

Proizvodni program IMLEK-a je mleko (sveže, dugotrajno i mleko sa dodacima), kiselo mlečni (jogurt, kiselo mleko i kisela pavlaka), sirevi i maslaci (polutvrdi, beli, topljeni, namazni sirevi i maslac).

IMLEK je prvi u Srbiji na tržište izbacio 100% organske Bello mlečne proizvode, nastale od mleka sa prve i jedine domaće sertifikovane farme mleka iz organske proizvodnje u Čurugu (Vojvodina): Bello beli sir od organskog mleka, Bello organsko dugotrajno mleko, Bello organsko mleko, Bello jogurt od organskog mleka, Bello jogurt od organskog mleka u čaši, Bello kisela pavlaka od organskog mleka, Bello kiselo mleko od organskog mleka.

-U međuvremenu IMLEK je značajno osavremenio i ambalažu i proširio asortiman. Prošla godina je na neki način bila pionirska godina, jer smo jedina kompanija iz oblasti mlekarstva na našem tržištu, koja je lansirala čitav organski program sa organskim proizvodima pod nazivom Bello Organic. Prošla godina je za mlekarsku industriju bila teška zbog afere aflatoksin, koja je trajala mesecima, i ne mogu reći da smo prošli bezbolno. Ali, ovo je velika kompanija i na kraju smo ipak došli na nivo prodaje od pre afere. Ove godine spremamo neke inovacije ali o tome, kada dođe vreme - obavestila je Marija Radivojević, PR Officer u kompaniji AD IMLEK.

25

Koristite domaće hibride i domaće sorte

Jovan Zagorac na Pršutijadi 2014. u Mačkatu SGS Grupa (Société Générale de Surveillance) iz Ženeve je vodeća svetska firma za kontrolu kvaliteta, sertifikaciju i testiranje proizvoda. Osnovana je 1878. godine i danas zapošljava više od 70.000 eksperata u oko 1.350 kancelarija i laboratorija širom sveta.

“SGS Beograd” je osnovan 2001. godine kao punopravni član SGS grupe. SGS pruža nezavisne usluge kontrolisanja, verifikacije, ispitivanja i sertifikacije u svim oblastima industrije i zahvaljujući dugogodišnjem radu i integritetu u poslovanju zauzima lidersku poziciju u ocenjivanju, testiranju i kontrolisanju kvaliteta.

26

Menadžer agri sektora „SGS Beograd“, Jovan Zagorac, kaže da je osnovna delatnost ove kompanije kontrola kvaliteta u prometu svih proizvoda koji se prometuju na tržištu. U Srbiji, koja je poljoprivredna zemlja, SGS najviše prihoduje u delu prometa poljoprivrednih proizvoda jer je i izvoz tih proizvoda iz Srbije, dominantan (posle Fijata). U tom cilju je osnovana savremena i vrhunski opremljena laboratorija za analizu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, sredstava za ishranu bilja, hrane za životinje, akreditovanu prema standardu SRPS ISO/IEC 17025, koja se nalazi u Novom

Sadu. SGS je članica nekoliko međunarodnih organizacija kao što su GAFTA (Udruženja žitarskih proizvođača i prometnika u svetu), FOSFA (Međunarodna organizacija za kontrolu ugovora i arbitražu u svetskoj trgovini uljaricama, uljima i mastima). Jovan Zagorac je kao kompetentno lice dao svoju ocenu poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u poslednjih nekoliko godina, -Možemo da kažemo da su naši proizvodi još uvek, zahvaljujući dugogodišnjim tradicijama i dobrim načinom privređivanja, dobrog kvaliteta, i da ćemo se i mi, iako pripadamo svetskoj multinacionalnoj kompaniji, truditi da se tradicija i stari način proizvodnje zadrže u svim krajevima Srbije. Stav kompanije, i moj lični stav je, da Srbija treba da ostane jedna oaza genetski nemodifikovane hrane i da to bude naša ulaznica u Evropu. Pošto se SGS bavi i kontrolisanjem genetski modifikovane hrane, ova kompanija ima saznanje da je u Srbiji jako mali procenat proizvoda genetski modifikovan – potvrdio je gospodin Zagorac.

Kako bi poljoprivredni proizvodi bili još kvalitetniji preporučio je da se naši proizvođači pridržavaju uputstava poljoprivrednih i stručnih službi, da koriste semenski proveren materijal, verifikovan u našim institutima.

-Opet moram da budem malo ličan i da preporučim poljoprivrednim proizvođačima da koriste domaće hibride i domaće sorte jer smatram da je to pravi recept za napredovanje –zaključio je Jovan Zagorac.

Ovčarstvo je isplativo samo uz znanje i ljubav

Vladimir Kankaraš Ovčarski dani ili manifestacije na kojima se održavaju takmičenja u u strizanju ovaca i kuvanju ovčijeg paprikaša, kao i kuvanju pastirskih jela, uz izložbe ovaca i lokalnih proizvoda, i drugim pratećim sadržajima vezanim za jednu seosku sredinu, daju pozitivan efekat na umnožavanje ljudi koji se bave ovčarstvom kako u Vojvodini, tako i Srbiji.

Jedan od glavnih organizatora svih ovčarskih manifestacija u Vojvodini, Udruženje odgajivača ovaca i koza “Bikara” iz Vrbasa, i njen predsednik Vladimir Kankaraš posvećeni su ideji širenja ovčarstva i kozarstva u Vojvodini, uz primenu najsavremenijih znanja i tehnologija razvijenih evropskih zemalja. Organizacija manifestacija u Gornjem Bregu, Tomaševcu, Bačkoj Topoli, Čeneju, Novom Sadu, prisustvo na sajmovima,

festivalima i raznim događajima, samo su neke od aktivnosti kojima ovo udruženje nastoji da skrene pažnju javnosti na veliki značaj i potrebu razvoja ove poljoprivredne grane.

Ovčarstvo u Srbiji i Vojvodini sve više uzima maha. U Srbiji trenutno ima oko milion i po do milion i šesto hiljada ovaca, dok samo u Vojvodini taj broj iznosi 170.000 grla.

Iz godinu u godinu prisutan je evidentan rast broja ovaca, ali ne i broj onih koji se tim poslom bave. Naime, oni stočari koji su imali 30 sada imaju 50-60 ovaca, a ima dosta stočara koji imaju 500-1500 komada.

Potražnja za proizvodima, raznoraznim sirevima, suvim mesom, kobasicama, kulenom, đevenicama, zatokama i dr., jednostavno je takva da se ne proizvode u dovoljnim količinama.

-Zato bi mi morali da se organizujemo, jer sve što se radi, radi se o jako malim količinama. Rešenje je u udruživanju pojedinaca i udruženja, čime bi se obezbedile veće količine, pošto stranci traže ogromne količine jagnjadi, a mi ne možemo da odgovorimo njihovim zahtevima - rekao je Vladimir Kankaraš, predsednik Udruženja „Bikara“ u Vrbasu.

On je takođe uputio poziv stočarima na intenzivniju saradnju sa Poljoprivrednom savetodavnom službom AP Vojvodine, kako bi se podigao kvalitet proizvodnje i iskoristili benefiti koje daje država, a koji nisu zanemarljivi. Uz registrovano domaćinstvo – farmu, potrebnu dokumentaciju i proces koji nije kratak (2-3 godine), država daje pomoć od 7.000 dinara za umatičenje stada i 2,5 hiljade po jagnjetu. To mogu da dobiju svi, ali obaveštenost je prilično slaba, pa veliki broj stočara ni ne zna da ima pravo na pomoć.

Udruženje „Bikara“ upućuje poseban apel ovčarima da pređu na mlečno ovčarstvo, jer je velika potražnja za ovčijim mlekom, a mi ga uopšte nemamo. Iz tog razloga ovčari preporučuju britansku mlečnu ovcu (British Milk Sheep), čije su odlike: robusnost, produktivnost (mleka, jagnjadi) i prilagodljivost (otpornost). Ovu izuzetno mlečna ovca daje od pola litre do litru i nešto mleka dnevno, i uvek jagnji od dva pa naviše jagnjeta. Cena ovih ovaca je duplo veća u odnosu na cenu drugih ovaca, i kreće se preko 300 evra, a muška jagnjad se prodaju i do 1.000 evra.

-Zvuči primamljivo ali, treba prvo puno znanja i da ljudi to vole, pa tek onda može da se razmišlja o zaradi - rekao je gospodin Kankaraš.

27

P

reduzeće „Artos“ d.o.o. iz Kosjerića, vlasnice Jadranke Jevtović, našlo se među dobitnicima prestižne nagrade „Kapetan Miša Anastasijević“, koje su u Svečanoj sali Matice srpske, 7. aprila 2014. godine, dodeljivane po četrnaesti put.

Jadranka Jevtović je statuetu i povelju, rad akademskog vajara Ljubiše Mančića, ponela u kategoriji naj porodični biznis i kvalitet. U obrazloženju je navedeno da je biznis porodice Jevtović, prvenstveno u proizvodnji hleba, peciva i kolača, za kratko vreme, za svega šest godina, prepoznat u zapadnoj Srbiji po kvalitetu i redovnosti isporuke.

I pored oštre konkurencije „Artos“ isporučuje svoje proizvode na području opština Kosjerić, Požega, Bajina Bašta, Arilje i grada Užica. „Artos“ je porodična firma od kvaliteta i poverenja, čiji broj kupaca i poslovnih partnera polako, ali sigurno, raste.

Vlasnica i direktorka Jadranka Jevtović, koja promišljeno rukovodi ovim malim preduzećem, ali velikim porodičnim biznisom, posle prijema nagrade je izjavila da joj je izuzetna čast što se nalazi među dobitnicima

Čestitke Jadranki Jevtović

Sveti hleb Jadranke Jevtović

28

ovakog priznanja, najvećeg u našoj zemlji, koje nosi ime kapetan Miše Anastasijevića.

-To je za mene ujedno motiv, inspiracija za dalji rad, za dobrobit opštine Kosjerić i celog okruga. Zahvalila bih se organizatorima, a ostalim dobitnicima čestitala ovu prestižnu nagradu. Put ka vrhu nije bio lak, ali svojim trudom, radom i zalaganjem nagrada uvek dolazi i dođe u prave ruke, dodala je gospođa Jevtović i još jednom se zahvalila onima koji su prepoznali nečiji trud, rad i kvalitet. Ona je objasnila da je njen rad njena lična karta i da nastoji da sve što radi radi dobro i kvalitetno.

-Veličina ove nagrade je što o njoj odlučuju kvalitetni i vredni ljudi koji umeju da propoznaju druge ljude koji isto tako rade smatra Jadranka Jevtović.

Hleb koji u tradiciji srpskog naroda ima posebno mesto, poseban je i u pekari „Artos“. Artos na grčkom jeziku znači pšenični hleb, ali je istovremeno i generički pojam koji podrazumeva hleb uopšte, pa tako i duhovni hleb – Sveti hleb. S toga, pekara „Artos“ nije dobila nagradu za običan hleb, već onaj sveti, kojim se u ovom slučaju hrani običan narod.

Nosioci projekta „Put ka vrhu“ bili su Agencija „Media Invent“ iz Novog Sada, Univerzitet u Novom Sadu i Beogradu, a u tome su im pomogle privredne komore Srbije.

M

ilijan Stojanić je najtrofejniji srpski kuvar, pobednik 214 od 216 takmičenja širom sveta na kojima je učestvovao, sa diplomom doktora kulinarstva i funkcijom predsednika opštine Kosijerić.

Iako Srbija još uvek može da se pohvali dobrom i domaćinskom hranom, pomodarstvo evropskih i svetskih trendova, malo kvaliteta za mnogo para, prisutno je i u Srbiji, i kada je u pitanju gastronomija. Bez obzira na razne kulinarske talase koji prodiru u Srbiju, stranci još uvek očekuju da probaju i uživaju u našim tradicionalnim specijalitetima: gibanicama i projama, pasulju sa rebarcima, svadbarskom kupusu, pečenju ispod sača…

Sastavni deo svakog naroda i svake kulture je kultura ishrane. Pun tanjir ukusnih, lepo dekorisan jela je najbolji tanjir. I za tim tanjirom vape i stranci kada dođu u Srbiju.

Naš problem je što se mnogi “mladi kuvari” umesto naše, domaće, trude da predstave evropsku i svetsku kuhinju.

-Srbija pritom, ima jela za ponos, i najbolje se jede u našim domaćinstvima gde su domaćice gostoljubive, i onim nacionalnim restoranima gde se na pravi način predstavlja naše kulinarstvo. Ja sam jedan od vodećih kuvara u ovoj zemlji, uz mog profesora Miću Stojanovića, i verujte mi, nema lepše i slađe kuhinje na svetu od naše, a ja sam obišao čitav svet. Svi oni koji budu ovo čitali moraju da mi veruju da sam ja ponosni Srbin na svoju srpsku kuhinju - kaže dr Stojanić.

Srbija postaje sve otvorenija zemlja za strance i sa turističkog aspekta, važno je znanje stranih jezika, posebno u restoranima, ugostiteljskim objektima, jer su oni ogledalo jedne sredine, mesta na koje dolaze gost, turisti, stranci. U tom istom restoranu kroz ponuđena jela gost stiče prvi utisak o zemlji i njenim ukusima, o njenim žiteljima, njegovoj kulturi.

Put dolaska do prave hrane i do pravog gastronomsko-turističkog proizvoda u tesnoj vezi je sa poljoprivredom i turizmom, ali i putnom infrastrukturom.

-Bez dobrih puteva, nemamo šta da tražimo u turizmu. To što se mi deklarativno zalažemo za proizvodnju zdravstveno ispravne hrane, bavimo se nekim turizmom, ništa ne znači ukoliko nismo uspostavili vrednosni sistem kako to raditi. Zato je od posebnog prioriteta izgradnja puteva, bez obzira da li oni vodili od severa na jug, od istoka na zapad Srbije. Kada je u pitanju turizam, bitno je da prvo očistimo zemlju od đubreta, da uvedemo zakone kako poštovati prirodu, kako postići visok nivo u turizmu i ugostiteljstvu.

To ne može da se uradi preko noći, ali za tri do četiri godine može - smatra gospodin Stojanić.

-Kada govorimo o proizvodnji hrane moramo da vodimo računa i o standardima, da se industrijska proizvodnja hrane prevede u zanatsku, čiji su proizvodi mnogo bolji, i sa

Nema lepše i slađe kuhinje na svetu od srpske

Milijan Stojanić tim zanatskim proizvodima, od plodova koje ubiramo u poljoprivredi može lepo da se zaradi. Ukoliko želimo da se Srbija podigne i da se predstavi svetu na bolji i kvalitetniji način, kao autentična gastronomsko-turistička destinacija, struka mora da uzme vodeću reč, jer ona je ta koja treba da se bavi naukom, uspostavljanjem sistema vrednosti i u poljoprivredi i u turizmu - objasnio je Milijan Stojanić.

Za gospodina Stojanića manifestacije su samo jedna pokazna vežba i demonstracija onoga što imamo i znamo. I tu se u izobilju može viditi mali milion jela. U praksi, u restoranima, to nije tako iz razloga što u Srbiji

manjka broj pravih kuvara, a i oni što završe škole, odmah pobegnu u inostranstvo. Na žalost, mnoge restorane, hotele, kafane vode ljudi koji nisu iz struke. Problem nastaje u momentu kada čovek koji ima para otvori kafanu, a nema veze kako se vodi takvo jedno mesto, nego prepisuje od kafane do kafane menije, i to iz razloga što ta jela najbolje “idu”. Međutim, svakom gostu, pa i strancu, jela treba nametnuti, a za to su neophodni vrsni kuvari i konobari. Kuvari koji umeju da spreme i konobari da to “prodaju”. I tu nastaju naši problemi, nedostatkom edukovanih i stučno profesionalnih kadrova.

29

Svadbarski kupus

zaštitni znak Mrčajevaca Futoška Kupusijada, najveća i najpoznatija manifestacija u čast kupusa, posvećena je isključivo autohtonoj sorti Futoškog kupusa i njegovoj ulozi u ekonomskom i kulturnom razvoju Futoga, sa naglaskom na potrebu proizvodnje zdrave hrane u zdravoj životnoj sredini.

Za razliku od Futoške, Kupusijada u Mrčajevcima je privredna i turistička manifestacija, koja se od 2003. godine održava u slavu svadbarskog kupusa. Nastala je iz želje nekolicine entuzijasta da okupi poljoprivredne proizvođače, kako kupusa, tako i drugih poljoprivrednih proizvoda, i da ih podstakne da svoje proizvode sami plasiraju, ali je vrlo brzo prerasla u trodnevnu narodnu feštu takmičarskog karaktera i bogatog kulturno zabavnog programa. Član organizacionog odbora Kupusijade u Mrčajevcima ili Srpske kupusijade, kako je bio njen prvobitan naziv, Milorad Jevđević, smatra da je manifestacija pretekla svoje organizatore, koji nisu bili u mogućnosti ni da zamisle da će vrlo brzo prerasti u, po broju izlagača i posetilaca, manifestaciju takvih dimenzija.

U danima fešte, se u maloj varošici, koja broji 3.500 ljudi okupi i do 150.000 ljubitelja svadbarskog kupusa.

Kupusijada u Mrčajevcima je manifestacija koja se ogleda u takmičenju u spremanju svadbarskog kupusa. To je kupus koji se sprema kao i svaki kupus, vrlo lako i jednostavno: red kupusa, red mesa, red kupusa, red mesa, dok se ne napuni jedan veliki ćup ili zemljani lonac. Krčka se onoliko sati kolika je njegova zapremina. Ako je lonac od 60 litara, onda se krčka 6 sati, ili kako kažu aščije, “dok ne izgori onaj panj oko zemljanog lonca u kome se kuva kupus”.

-U našem kraju je tradicija da se na svim proslavama sprema svdbarski kupus. Bez svadbarskog kupusa nema slavlja, obeležavanja događaja, niti manifestacije. On je bio glavna poslastica prilikom ispraćaja u vojsku, a sada se uz njega proslavlja punoletstvo. Naravno, na svakoj svadbi, a u našem kraju su to ogromna veselja od 500 do 1.000 zvanica, mlada se predaje mladoženji uz svadbarski kupus - kaže Milorad Jevđević.

Na Kupusijadi u nekoliko kategorija dodeljuje se zlatni, srebrni, bronzani lonac, nagrade od 500, 300 i 200 evra, a mnogobrojni sponzori dodeljuju letovanja, odmore i izlete, tako da je to jedna velika, jeftina zabava, za one koji nisu u mogućnosti da odu na neki put.

Pored kuvanja svadbarskog kupusa, svake godine se priređuje izložba poljoprivrednih proizvoda, na koju dolaze sindikati i veće firme, na kojoj se zaključuju ugovori o prodaji poljoprivednih proizvoda. Zatim, tu je i izložba poljoprivredne mehanizacije, gde poljoprivredni proizvođači mogu videti veliki broj novih mašina koje još nisu imali prilike da vide, kao i izložba preparata za zaštitu bilja, tako da manifestacija obuhvata sve ono što je poljoprivrednim proizvođačima potrebno.

Na Kupusijadi u Mrčajevcima se proda oko 70.000 kg kupusa, 30.000 kg mesa, popije se oko 300.000 flaša piva, a dr Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, jednom prilikom je povodom toga izjavio da se na njoj “ostvari veći promet nego što rodi pšenice na području Čačka i Kraljeva”.

30

Milorad Jevđević -Ako me pitate kako smo mi to uspeli da sačuvama, ja ne bih znao da vam kažem, ali mislim da je osnovni recept taj što spremamo izuzetno kvalitetan svadbarski kupus. Ima ljudi koji vole svadbarski kupus i koji u tome uživaju. Oni svake godine jedva čekaju da dođu na našu manifestaciju upravo zbog svadbarskog kupusa - izjavio je gospodin Jevđović i dodao da se u njihovom komšiluku održava i Dragačevski sabor trubača, ali tamo ljudi odlaze i zbog trube i zbog drugih zadovoljstava, a na Kupusijadu u Mrčajevce dolaze isklučivo zbog svadbarskog kupusa.

Put Futoškog kupusa do brenda Futoški kupus Saznanje da se kupus, koji se proizvodi nacionalnom nivou, koji će proizvoditi kupus na području Futoga, mesta nadomak No- prema usaglašenom elaboratu sa Zavodom, vog Sada, više vekova, odlikuje izuzetnim odnosno kako je regulisano načelima zaštite biološkim i tehnološkim karakteristikama, geografskog porekla.

Trebalo je doneti i usaglasiti niz doku2004/5. godine dovelo je do potrebe da se taj proizvod ozvaniči, da može da ide na sva menata kojima se određuju koraci u procesu tržišta sveta. Futoški kupus vezan je za ovo proizvodnje, a svako onaj ko je želeo da bude mesto i sam je sebe, svojim kvalitetom, ispro- registrovan, morao je da se pridržava svih tamovisao kao specifičnu vrednost. Trebalo čaka tog dokumenta. Godine 2010. okupljeni ga je “samo” dokumentovano ozvaničiti u su zainteresovani proizvođači da proizvode nadležnim institucijama i poslati na tržište. po pravilima navedenim u elaboratu, i od tada Prvo su stručnjaci Zavoda za intelektualnu Futoški kupus ima svu neophodnu dokumensvojinu Srbije dali upute o daljim koracima taciju i konkretnu zaštitu.

Zatim je sledilo obeležavanje proizvoda, neophodnim za zaštitu oznake geografskog porekla, koja ima za cilj da se zaštiti kvalitet u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, i karakteristike proizvoda sa specifičnog ge- Zavodom za intelektualnu svojinu i drugim ografskog podneblja, a koji su rezultat spe- državnim insitucijama. Njihovim usaglašacifičnih prirodnih i ljudskih faktora, načina vanjem doneta je odluka da to bude „zaštitna proizvodnje, pripreme i prerade proizvoda, markica“.

Da bi jedan proizvod dobio zaštitnu marprimenjenih u strogo definisanom geografskom području mesta, u ovom slučaju Futoga. kicu, proizvodnja zaštićenog proizvoda mora Da bi se načinili koraci administrativne da se sertifikuje kod proizvođača koji su dobili prirode, u cilju dobijanja legitimiteta i zakon- dozvolu korisnika i te zaštite. Sertifikacija je ske osnova za traženje zaštite osnovano je zvanično priznavanje, kojim sertifikaciono Udruženje proizvođača i prerađivača Futoš- telo nakon sprovednog postupka sertifikacije, kog kupusa i Futoškog kiselog kupusa 2007. potvrđuje da je predmet provere (sertifikacije) godine, a 2008. je završena elaboracija Futoš- usklađen sa zahtevima standarda. To radi sertikog kupusa kao proizvoda. Na osnovu zahteva fikaciona kuća, a dozvolu sertifikacionoj kući podnosioca - Udruženja “Futoški kupus“, daje akreditaciono telo na nivou Srbije, koje ovaj proizvod je ispunio uslove iz člana 21. na terenu sertifikuju određenu proizvodnju. st.1. Zakona o oznakama geografskog pore- Proizvodnja zaštićenih proizvoda je specikla: Rešenjem br.G-09/07/05 od 12, 05. 2008 fična i postoje kritične tačke koje treba ispugodine, i registrovana je oznaka geografskog niti, da bi određeni proizvod dobio sertifikat. porekla – “Futoški sveži i kiseli kupus” - kao Proces dobijanja markice je trajao od 2012. ime porekla za kupus dobijen od autohtone godine, a ova 2014. godina će biti treća godina populacije Futoškog kupusa. Izvršena zaštita kako Udruženje Futoškog kupusa određenu glasi: FUTOŠKI SVEŽI I KISELI KUPUS količinu proizvoda sertifikuje. U decembru ZAŠTIĆEN OZNAKOM GEOGRAFSKOG 2013. godine Futoški kupus je dobio zaštitnu POREKLA NA TRŽIŠTU SRBIJE KAO markicu koja je bila kraj jednog institucioJEDAN OD SRPSKIH NACIONALNIH nalnog puta, sa svom dokumentacijom koja mora imati svoju sledljivost, a iza koje stoji PROIZVODA. Da bi taj proizvod bio „živ“, da bi se pro- Republika Srbija. Proizvod Futoški kupus izvodio za tržište, bilo je potrebno pune dve sveži i kiseli, prodaje se na domaćem tržištu godine da se nađu proizvođači koji će biti uz obeležavanje samolepljivom pojedinačnom korisnici geografske zaštite imena porekla na markicom i to tako da svaka glavica Futoškog foto: Goran Puača (levo) i Miroljub Janković sa mladim Futožanima na jednoj od promocija

kupusa ili svaka zbirna jedinica (po zahtevu kupca) nosi na sebi samolepljivu zaštitnu markicu i prepoznatljivu oznaku Udruženja prizvođača i prerađivača - „Futoški kupus“.

U Futogu se skoro svako domaćinstvo bavi proizvodnjom Futoškog kupusa. Članovi Udruženja, oni koji žele da sertifikuju svoju proizvodnju, kojih je prve godine bilo 24, druge 38, ove godine se očekuje do 50, daju legitimitet čitavom procesu započetom pre deset godina. Ohrabrujući trend rasta zainteresovanih proizvođača za ovakav način proizvodnje proizišao je iz potrebe ljudi da imaju neku sigurnost prilikom obavljanja svoje delatnosti.

Pri ovakvim uslovima proizvodnje sve se evidentira, prati. Primenjena kontrola zaštite ima više nivoa, od kontrole koju sprovodi Udruženje, do kontrola koje sprovode sertifikacione kuće ili neki drugi organi koji učestvuju u stvaraju ambijenta i tržišta za proizvode ovakve vrste.

Dolazi vreme da će svako ko se bavi proizvodnjom i prodajom, morati to i da dokumentuje. Proizvodnja hrane će biti tako uređena da će svaki proizvod koji se pojavi na tržištu morati imati dokaz da je u procesu za koji je proizvođač odgovoran, zaista bezbedan i zdrav. Taj proizvod će morati i da košta jer, svaki deklarisan proizvod košta vremena, truda, sredstava. Ali, kada dođete u dilemu da li kupiti takav proizvod ili nešto, sa tačke bezbednosti i zdravlja - nesigurno, dilema će verovatno nestati.

Vrlo važna stvar za izgradnju brenda „Futoški kupus“, jeste stvaranje infrastrukture za praćenje i infrastrukture za podršku brendu, koju je Udruženje gradilo uporedo sa institucionalnim uspostavljanjem geografske zaštite, a u narednom periodu predstoji ozbiljan izazov izgradnje i stvaranja infrastrukture za plasman brenda i na zaštiti Futoškog kupusa na inostranom tržištu.

Udruženje „Futoški kupus“ Miroljub Janković

31

Mladi, u mehatronici je budućnost Dr Branislav Borovac je profesor na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i izuzetno veliki stučnjak u oblasti mehatronike koja prožima sve pore savremenog društva. Iako smo danas svedoci izuzetnog interesovanja mladih za ovu oblast obrazovanja, profesor Borovac misli drugačije: -Ocenjujem da starija generacija nema puno razumevanja za ono što mlade interesuje. Mladi bi trebalo da imaju mnogo veću podršku, pre svega, vlasti, koja treba da prepoznaje koliki je značajno bavljenje dece naukom, a ne da idu po ulicu i rade nešto čega se svi stidimo.

Suprotno tome, na XII Nacionalnom takmičenju u robotici „Eurobot 2014 “, održanom krajem aprila u Sportskom i poslovnom centru “Vojvodina” u Novom Sadu, bilo je mnogo mališana koji su došli da se takmiče sa svojim robotićima.

-Robotika je u boljem stanju nego naše društvo. Mi imamo bolje rezultate nego što mnogi ljudi pretpostavljaju. To se može videti i po interesovanju i angažovanju dece, kako mališana, tako i studenata. Srbija je poslednjih nekoliko godina, na takmičenjima u robotici uvek među prvih deset timova u Evropi. Između tih prvih 10 timova razlika postoji samo zbog kvaliteta komponeneti koje su ugrađene u robote. Ako ugradite senzor od 300 evra onda na njega neće uticati svetlost, blic fotografa koji ga snima. Ako ugradite senozor od 20 evra, kao što to radimo mi, onda će to uticati na rezultat. U tom slučaju potrebno nam je malo sreće da nemamo tih poremećaja, ali i pored takvih problema sa kojima se suočavamo, uglavnom su naši timovi uvek među najboljima, što je jedan od dokaza da se sa njima dobro radi - rekao je prof. Borovac.

Po njegovim rečima i zainteresovanost mladih za studiranje je velika. Svake godine na ovom smeru povećava se broj upisanih studenata, što znači da je iz godinu u godinu interes za mehatroniku sve veći. Ono na šta su pofesori ovog studijskog programa izuzetno ponosni je da svi njihovi studenti, po završetku studija nađu posao.

Svi se zapošljavaju. To ne čudi s obzirom da je perspektiva mehatronike neslućeno velika, kaže prof. Borovac i dodaje da danas, svaki uređaj koji kupite ima u sebi i mehaničke delove i malo elektronike, koje treba isprogramirati, a upravo je to ono što mehatroničari rade – objedinjavaju sve te aktivnosti i prave bolje rezultate.

Mehatronika je svuda oko nas i nema grane koja se više ističe. Primera radi, mikser ima plastične zupčanike, ima malu elektronsku

32

Prof. dr Branislav Borovac pločicu, mikrokontroler koji upravlja svim tim procesima. Električni šporet možete da ispogramirate da radi ovako ili onako. Već je kuhinja u svakom domaćinstvu na neki način automatizovana. U automobilima je na desetine mikrokontrolera koji sinhronizovano rade, samo što mi to i ne znamo. Toga će biti sve više i više. S toga poruka upućena mladima je jasna – u mehatronici je budućnost.

Sve ono što mladi urade za robote na takmičenjima samo je priprema za neki veći, ozbiljniji projekat, samo za mnogo više para i više uloženog rada. Na primer, sve robote su takmičari na Nacionalnom prvenstvu, sami ručno napravili i zato ponekad to otkazuje, nema velike pouzdanosti ali, prošli su ceo put od elementarne ideje do realizovanog uređaja.

-Evidentno je da u Srbiji privreda kaska za naukom. Onog trenutka kada privreda bude ojačala, onda će ojačati i njihova veza. A to će biti od obostrane koristi, jer će se onda ideje moći realizovati u praksi i dalje nadograđivati, što je od izuzetne važnosti i za nauku i za privredu. Kako pratiti savremene trendove u mehatronici?

Samo raditi, ništa drugo. Stalno treba raditi, raditi na svom usavršavanju, i onda će rezultati sami doći - poručio je prof. dr Branislav Borovac.

33

Keresteš Terez

Ergela Kelebija,

zemaljski raj i za konje i za ljude ergelama SFRJ, u „Lipicama“ (Slovenija), „Đakovu“ (Hrvatska), „Vučjaku“ (BiH), u „Karađorđevu“ (Srbija) i od privatnika, a priplodni pastuvi su dovedeni iz Evrope u zakup.

Godine 2000/2001, dve sezone na „Kelebiji“ je boravio Maestoso 10 Monteaura iz Topolčankija (Topoľčianky) u Slovačkoj, koji je ostavio 25 vrhunskih potomaka. O uzgojnom pravcu ergele „Kelebija“ može se govoriti od 2001. godine kada i nastaje tipični “kelebijski lipicaner”, visine 1,58 do 1,61m u grebenu, podjednako dobar i u dresurnom jahanju i u zaprežnom sportu.

Ergela „Kelebija“ osim uzgajanja i

“Lipicanac je kao tamburica na kojoj se svira himna ravnice i neba”, zapisano je na jednoj tabli na ergeli “Kelebija”, koja se nalazi na najsevernijoj tački vojvođanske ravnice, nedaleko od graničnog prelaza prema Mađarskoj.

Na ovoj ergeli uzgajaju se “carski konji” – lipicaneri, koje su opšte osobine, uz naglašenu lepotu, odredile za paradne konje pogodne za visoke škole jahanja i dresure i za vuču kočija u svečanim trenutcima.

Prvo grlo na ergelu “Kelebija” stiglo je 1. novembra 1993. godine, i na ondašnjih dva hektara podignut je objekat za dvanaest konja

34

na vezu, neobičan i po tome što je štala staklenom pregradom odvajena od restorana poluzatvorenog tipa iz koga se sve vreme mogu posmatrati ovi lepotani.

Ergela je podignuta sa namerom priređivanja programa turistima restorana Majur, koji se nalazi u neposrednoj blizini. Još pre 20 godina, vlasnik ergele, Milenko Aleksić, imao je ideju da treba otvoriti ergelu. Dugo je postojala dilema da li držati nonijuse ili lipicanere, ali iako u okolini Subotice nije postojala nikakva tradicija uzgoja lipicanera, prevagu su odneli upravo ovi konji iz kraškog kraja. Matični konji nabavljeni su u velikim

takmičenja bavi se i obučavanjem i prodajom konja. Trenutno na ergeli ima 70 lipicanera, 15 pastuva u sportu i u priplodu, 23 kobile.

Ostali su njihovi potomci. Konji sa ergele „Kelebija“ nalaze se po celoj Evropi gde postižu vrhunske rezultate. To je dokaz da Srbija ima kvalitetne i vrhunski obučene konje.

Ova ergela je članicom Međunarodne asocijacije uzgajivača lipicanera postala pre Srbije.

Ergela ima i bogatu turističku ponudu, koja je proizišla iz potrebe samofinansiranja.

Turizam je aktuelan od proleća do jeseni, dok je zimi, zbog nedostatka pokrivenog manježa, za koji je potrebno izdvojiti velika sredstva, ponuda sužena. Keresteš Tereza, direktorica, polaže nadu u međunarodne IPA projekte koji podržavaju investicije. Dok se neki od projekata ne realizuju, ergela „Kelebija“ će zavisiti od vremenskih prilika.

Na žalost, naša država malo ulaže u konjarstvo, koje se iz ko zna kojih razloga u Srbiji još uvek smatra luksuzom, pa su,

subvencije za ovcu duplo veće nego za konja. Šarolika turistička ponuda se ogleda u turama obilaska ergele kočijama svakog vikenda, obilaska muzeja, rekreativnog jahanja, dugoj vožnji kočijama ili sankama kroz Kelebijsku šumu, jahanju ponika. Na ergeli se organizuju i poludnevni izleti, dečji kampovi, porodični izleti, škola jahanja, te edukacija “stazom znanja” o životnom putu jednog konja, ili samo uživanja u prelepoj prirodi ili igri na dečjem igralištu.

Već 15 godina, trećeg vikenda u septembru, na ergeli se održava parada lipicanera, a sedmu godinu za redom, 2. maja u poslepodnevnim časovima posetiocima se pokazuju konji i rad sa njima. U programu učestvuju radnici i jahači ergele i konjičkog kluba, od najmađeg uzrasta (7 godina) pa do profesionalnih jahača. Ove godine je tom prilikom prikazano 40 konja, sa koreografijom sa zapregama, dresurno i formacijsko jahanje, šou program sa magarcem i ponikom...

Sve se više govori o hipoterapiji i

dobrobiti druženja sa konjima, koji imaju “pet srca, jedno u grudima i po jedno u svakom kopitu”, ali bez obzira na preporuke lekara, danas malo ko za to može da izdvoji sredstva.

Ergela „Kelebija“ se prostire na 25 ha od čega su oko 10 ha pašnjaci, a na 15 ha je park, dvorište, teren za takmičenja, ukratko, idealan ambijent za profesionalnu obuku i druženje sa konjima.

-Kako su parcele dokupljivane, planski smo sadili drveće, izgradili šest okruglih korlata. Planiramo asfaltiranje staza, podizanje terasice - vidikovca... Ima mnogo ideja, kao što su npr. table sa izrekama na zidovima, koje su realizovane i obeležavanje svakog puta na ergeli imenima po osnovnim rodovima kobila lipicanera (18 rodova i 18 puteva), koje tek čeka da se ostvari. Imamo ideja koje ne koštaju mnogo, a nešto znače i daju stil ergeli, samo traže vreme - dodala je Keresteš Tereza.

U cilju napretka konjarstva u Srbiji potrebno bi bilo organizovati trodnevna takmičenja i formiranje srpske reprezentacija, koja bi predstvljala Srbiju na Balkanskom prvenstu, a za godinu dana i na svetskom, koje će se održati na samo 80 km od Kelebije. To je jedinstvena prilika da se pokažu zaprežni konji iz Srbije i istrgnu je sa margina konjičkog sporta Evrope, na kojima se trenutno nalazi.

Ovako, ergela „Kelebija“ jedno je od retkih ostrva dobre prakse konjarstva, koja usamljena, bez pomoći i podrške, teško da može izaći van granica Srbije.

Ergela Kelebija d.o.o.

24104 Kelebija, Subotica, Put Edvarda Kardelja 437, Tel:+381 24 78 90 34; 78 90 63 E-mail: ergela@lipicaner.com Web: www.lipicaner.com

35

Sakupljanje bilja kao usud i nagrada Iako lekovito bilje prati čoveka od njegovog postanja, jedno vreme je bilo potisnuto i potpuno zapostavljeno.

Danas, od davnina poznato lekovito svojstvo biljaka doživljava renesansu, kao preventiva i dopuna zdravom načinu života, uz napomenu travara da LEKOVITO BILJE NIJE ALTERNATIVA – LEKOVITO BILJE JE LEK I ZDRAVLJE. Tome umnogome doprinose neželjene pojave i komplikacije u terapiji savremenim sintetičkim sredstvima jakog delovanja. Života Radisavljević iz Vrnjačke Banje sudbinski je vezan za travarstvo.

Još kao dete njegova baka ga je odgajala u duhu porodične tradicije sakupljanja bilja duge 70 godina. On je učio od nje, ali se ipak zaposlio u „Prvoj petoljetki“ u Trsteniku, jer bavljenje biljem nije bilo isplativo. Kada je ostao bez posla, priklonio se onome što je od vajkada znao, a Bogom danu planinu - Goč, još uvek nekim čudom sačuvanu od urbanizacije, iskoristio.

-Goč treba videti i doživeti. Na Goču se nalaze trave poput kantariona, nane, majčine dušice, matičnjaka, valerijane, hmelja, gloga, trave ive, i oko 120 vrsta drugog bilja - kaže Života Radisavljević, napominjući da je najvažnije pratiti vladajuće trendove, i stalnim usavršavanjem podizati nivo rada sa lekovitim biljem.

Porodica Radisavljević učestvuje na raznim sajmovima, događajima, manifestacijama, širi savete i zdravlje iz prirode. U sve to je uključen i marketing, pa su danas poznati širom Srbije, a ljudi iz svih krajeva zemlje naručuju lekovito bilje sa Goča.

U travarstvo je uključena cela porodica Radisavljević, i supruga Olivera i njihove dve ćerke, Jelana i Andrijana, ali one najređe biljke sakuplja Života Radisavljević lično. On, međutim, tvrdi da je interesovanje za lekovito bilje još uvek slabo i svest o prevenciji skromna. Pogotovo je loše stanje u edukaciji, a predlog da se organizuju

36

Života Radisavljević turističke ture po Goču sa ciljem sakupljanja lekovitog bilja, nije izazvao potrebno interesovanje, mada bi bilo produktivno da gosti Vrnjačke Banje iz nje mogu da ponesu i jedno novo iskustvo ovakve vrste i nauče nešto o lekovitim biljkama.

I dok travarstvo polako zauzima mesto koje mu pripada, gospodin Radisavljević, čovek koji je rođen u Vrnjačkoj Banji, koji tamo živi, naumio je da organizuje razne manifestacije ne bi li oživeo grad i doprineo poboljšanju turističke ponude, a ljudi iz Banje i njene okoline imali mesto gde da pokažu i izlože svoje proizvode. Prošle godine je po prvi put organizovao Sajam hortikulture i starih zanata, u periodu od 30. aprila do 4. maja, potom i u julu za vreme Karnevala, i u avgustu, u vreme Filmskog festivala. Prošlogodišnja uspela manifestacija na promenadi ispred hotela „Breza“, imala je 60 izlagača (bilo bi i više da nije bio ograničen broj štandova), i dobru posetu.

U njegovoj organizaciji održava se dva puta godišnje Sajam meda, 28. juna na Dan Vrnjačke Banje, u trajanju od tri do pet dana, kao i poslednje nedelje avgusta.

Gospodin Radisavljević ove godine planira da organizuje i Sajma vina, u drugoj polovini avgusta.

-Šteta bi bilo da se ne održi ovako jedna atraktivna manifestacija, jer imamo dosta obećanja od vinara da će uzeti učešće. Generalno, ljudi vole Vrnjačku Banju. Čim se spomene Vrnjačka Banja svi su zainteresovani da dođu, a trebalo bi toga organizovati što više, da se program dopuni za vreme sezone - rekao je gospodin Radisavljević i naglasio da mu je osnovni motiv organizacije događaja u Vrnjačkoj Banji isključivo ljubav prema ovom mestu.

Na kraju je usledilo provokativno pitanje: Koja trava je „kraljica“ među travama, na koje je gospodin Radisavljević sasvim otvoreno odgovorio: -Najzdravija ubedljivo je trava Iva (Teucirum montanum). To je biljka koju najvišu cenim. Nije dovoljno izreklamirana, ali se za nju u narodu kaže: TRAVA IVA OD MRTVA PRAVI ŽIVA! I to je stvarno tako. Ona je blagotvorna za čišćenje organizma, jetre i izbacivanje svih otrova iz organizma, za srce, pritisak, ukratko za sve.

Ekologija kao činilac razvoja i opstanka jednog društva

Prof. dr Dragan Soleša u društvu budućih studenata Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment (FIMEK) Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, od školske 2014/2015. godine uvodi novi studijski program, Ekologija. Prateći najnovije svetske i evropske tendencije, na zahtev mladih ljudi, budućih studenata, FIMEK u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju i Bolonjskom deklaracijom, uvodi studijski program iz ove oblasti, od osnovnih akademskih studija ekologije u trajanju od četiri godine i sticanje 240 ESPB bodova, master studije u trajanju od jedne godine, do doktorskih studija.

FIMEK je uspeo da obezbedi vrhunske uslove studiranja, od kvalitetnog i kompetentnog nastavničkog kadra, do prostora i laboratorija za obrazovanje na svim nivoima u oblasti ekologije, putem nastave u malim grupama.

Prof. dr Dragan Soleša, dekan Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment, ističe da ekolog možda danas u Srbiji ne znači mnogo ali, činjenica da Evropska unija svaki treći evro ulaže u ekologiju, ili da se čak trećina budžeta troši na ekologiju, dovoljan je podsticaj da se krajnje ozbiljno pristupi ovoj oblasti, i što se tiče pravnog,

zakonodavnog dela, ali i onog ekonomskog, edukativnog, zakonski obavezujućeg i primenljivog na svakog pojedinca i na svaki privredni subjekat.

-Sama ta činjenica nam ukazuje na to da je ekologija nešto što će u budućnosti biti veoma prisutna oblast u životu, kako kod nas građana, tako i kompletnog privrednog i društvenog sistema. Toga je bio svestan i Univerzitet Privredna akademija, pa smo pokušali da odgovorimo na taj način što smo otvorili novi studijski program - Ekologija i pomognemo mladim ljudima da se obrazuju upravo kod nas, kada je u pitanju sticanje najnovijih znanja iz ovog veoma značajnog područja – rekao je dr Soleša i nastavio: -Jedan od pravaca našeg delovanja jeste i isticanje krucijalnih problema koji muče naše društvo, kada je u pitanju oblast ekologije. FIMEK će u prvoj nedelji juna organizovati naučno-stučni skup koji će biti posvećen problemima pijaće vode u AP Vojvodini. Pozvani su svi kompetentni predstavnici nadležnih institucija vezanih za ovaj resurs u AP Vojvodini, da putem razmene mišljenja, iskustava, najnovijih saznanja, dođemo do nekih rešenja. Na

skupu će biti prisutan i predstavnik jedne nemačke kompanije, koji će podeliti svoja isustva i iskustva svoje zemlje po pitanju pijaće vode. Sve to govori o ozbiljnosti ove kuće i njenim namerama bavljenja najvitalnijim priblemima koji nas muče, kada je u pitanje sredina u kojoj živimo.

Takođe, pravac delovanja ovog fakulteta je i uključivanje u nove projekte koji se tiču zaštite životne sredine. Prošle godine smo participirali na pet projekata Gradske uprave zaštite životne sredine Grada Novog Sada. Uspešno smo realizovali svih pet projekata i ponudili rešenja u sferi koja se odnosi na zagađenost vazduha. Širimo našu delatnost i prisutni smo uglavnom u Novom Sadu i u AP Vojvodini.

Ekologija je jedna kompleksna, interdisciplinarna i multidisciplinarna oblast, koja u sebi integriše više naučnih disciplina: od biologije, hemije, fizike, tehnologije, biotehnologije... Sve ono što nas okružuje, sva pitanja vezana za bitisanje čoveka i njegov život u savremenom okruženju: i zemlja i hrana, voda i vazduh, i kako čuvati našu sredinu, vredne resurse i prirodna blaga koja su nam data, kako da postanemo odgovorni građani sa moralnog, pravnog i etičkog aspekta, i kako kod naših ljudi probuditi svest ljudi iz EU, sve su to pitanja koja se tiču ekologije.

Neće biti dovoljno da mi 2020. krenemo da se gradimo u tom pravcu. Morali smo to još mnogo ranije početi i mogli smo mnogo toga već učiniti. Procene naših stučnjaka, ali i stručnjaka Evropske komisije, su da će Srbiji trebati između 10 i 11 milijardi evra za upodobljavanje tj. prilagođavanje naše ekonomije, privrede, društva u celini, pravilima i propisima koji vladaju u EU. Mi, kao fakultet, zajedno sa nastavnicima i studentima, želimo da damo svoj doprinos, da kroz naše mikro akcije učinimo nešto u edukativnom smislu menjanja svesti ljudi, da se putem projekata prekogranične saradnje povezujemo sa našim susedima, kako bi počeli rešavati i mnogo veće probleme, globalne probleme: zagađenja rečnih tokova, zemljišta ali i svega onoga što je prateće u tom procesu - zaključio je prof. dr Dragan Soleša.

37

Zdrava hrana za zdrav život

Goran Stević Vlajkovci, naselje podno Kopaonika, opština Brus, Rasinski okrug, sa nešto manje od 500 stanovnika može se podičiti netaknutom prirodom, čistim vazduhom i zdravljem. A kako i ne bi bili zdravi stanovnici ovog kraja kada je svuda oko njih zdravlje?! I dok su mnogi, nespremni za težački život, napustili ovu rečima nemerljivu blagodet sela i „sreću“ potražili u gradovima, oni uporni i hrabri (kažu samo najjači o(p)staju), izgradili su svoj život u seosko-planinskom ambijentu. Jedan od njih je gospodin Goran Stević, koji se sa svojom porodicom odlučio za život u skladu s prirodom.

Neki kažu i život po meri čoveka.

Goran Stević je poljoprivredni proizvođač, koji obrađuje plantaže malina i kupina na padinama Kopaonika na nadmorskoj visini od 500-800 metara. Pošto se bavi i otkupom voća (borovnica), došao je na ideju da to voće iskoristi i da od njega napravi

38

prave domaće proizvode, proizvode „koji vrede“.

Tako se na njegovoj prebogatoj tezgi, u Beogradu i Novom Sadu, gde izlaže na razno raznim manifestacijama, mogu naći proizvodi poput džemova, pekmeza od različitih vrsta bobičavog i šumskog voća, teglice ajvara od pečenih paprika, na šporetu-smederevcu, „na bukova drva“, sa i bez paradajza, domaći gusti sokovi i sirupi, svim onim što uspeva u potkopaoničkom kraju i to isključivo po starim, tradicionalnim receptima.

Takođe, tu se nađe i med: bagremov, livadski, šumski, u zavisnosti od godine i od vremenskih uslova, ali uvek iz podkopaoničkog kraja.

-Ako kupite od mene sok, to je stvarno sok od tog voća - kaže Goran Stević.

U sakupljanju šumskih plodova: šumskih jagoda, borovnica, trnjina, divljih malina, divljih kupina i divljih

ribizli, učestvuje kompletna porodica Stević, supruga, otac i majka, po potrebi bliža rodbina, a u sezoni anagažuje se i par žena. Sve u svemu, porodica Stević proizvodi desetak vrsta slatkog, desetak vrsta sirupa, med, ajvar, domaće sokove...

Goran Stević i njegova supruga Slađana, začetnici su poljoprivredne proizvodnje u svojoj porodici, ali poslednjih deset godina vredno rade na promociji i širenju „zdravih plodova bruskog kraja“ jer, to nije puki trend, to je trend koji je proizišao iz nužde, ali i iz potrebe za konzumiranjem kvalitetnih prehrambenih proizvoda.

Stara narodna da „zdravlje na usta ulazi“ u podkopaoničkom kraju, i još po nekim krajevima naše lepe zemlje, nije zaboravljen. U bruskom kraju ovakvom vrstom proizvodnje se za sada bavi nekoliko domaćinstava, a srazmerno potencijalima kojima obiluje ovaj kraj, moglo bi mnogo više. Stevići svoje proizvode plasiraju i na tržište Kosova, pa se u skorije vreme nadaju i izvozu većih količina, što će sigurno biti dobar motiv da se više ljudi uključi u ovakvu vrstu proizvodnje.

Domaći proizvodi imaju svoju cenu, pa se u Srbiji sve više ljudi bavi ovom poslom i živi od mini porodične proizvodnje tradicionalnih proizvoda, ali njihov broj još uvek nije onoliki koliki bi mogao biti. Ovakav način proizvodnje znači biti sam i prepušten sam sebi, pa se mladi ljudi ređe odlučuju na ostanak, a još teže na povratak selu. Ovi i ovakvi proizvođači zavise isključivo od platežne moći kupaca koja je sve manja. Ostaje im samo da se uzdaju u bolje sutra i zadovoljstvo da se bave neči lepim i plemenitim, da žive zdravo i da to zdravlje, kroz svoje proizvode, dele sa drugima.

Bez obzira na sve teškoće sa kojima se suočava i domaćin, gospodin Goran Stević, njegova izjava ohrabruje: -Ja se nadam da će i moja deca da se bave ovim čime se bavimo moja supruga i ja - zdravom hranom, na zdravom području, i da će imati zdrav život.

Dok je pčela biće i sveta Pčelarska porodica Mirković iz Rume, bavi se preradom i proizvodnjom preparata na bazi meda, duže od jednog veka.

Pod motom „OD PRIRODE I NAS ZA VAS“ porodica Mirković proizvodi livadski, bagremov, lipov, suncokretov i šumski med, med za anemiju, med sa šipkom, bronhi med, med za prostatu, med za imunitet, propolis kapi, polen – cvetni prah, te medovaču, orahovaču, višnjevaču i dunjevaču. Svi preparati su ispitani i imaju odobrenje za distribuciju od strane Ministarstva poljoprivrede.

Aleksandra Mirković, dvadesetdvogodišnja studentkinja finansijske matematike na PMF Univerzitatu u Novom Sadu, u slobodno vreme, sa svojim dve godine mlađim bratom Milanom, studentom Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, pomaže roditeljima. Najčešće je to prodaja njihovih proizvoda na raznim manifestacijama, festivalima, događajima, ali ako se za to ukaže potreba i u radu sa pčelama, pakovanju...

- U zavisnosti od paše selimo naše pčele: ako je paša bagrema na Cer, za livadski i šumski med na Sokolske planine, imamo uljanu repicu u Grabovcima (opština Ruma), ako je suncokretov med u Kikindu, Rusko selo. Srbija je još uvek zdravo područje za pčele, ali moramo jako voditi računa gde ih ostavljamo. Zato se, pre no što ih ostavimo, prvo upoznamo sa gazdama, raspitamo se da li koriste neka hemijska sredstva, a neki čak i traže da ostavimo pčele kod njih kako bi izvršili oprašivanje cveta. Ima ljudi koji prskaju mimo našeg dogovora, pa se desi da pčele uginu - obavestila je Aleksandra Mirković.

Po Aleksandrinim rečim koliko ljudi u Srbiji konzumiraju med, povezano je sa navikama u porodici. Ima porodica koje prave kolače sa medom umesto sa šećerom, med koriste i u salati i čaju. Mnogi kada ga probaju da zaslade čaj sa medom, vide da je ukusniji. Sve je više i kozmetičkih preparata koji se rade na bazi meda. Velika medijska kampanja u korist meda, poslednjih godina, pomogla je da ljudi znatno više konzumiraju med, ali dosta je njih, i to s pravom, počelo da sumnja u njegov kvalitet. Po raznim prodavnicama pojavljuje se

med sumnjivog kvaliteta čija je cena znatno niža od cene pravog, kvalitetnog meda.

-Kod nas med uvek može da se proba, on se i kristališe, što je prirodno svojstvo meda i to je znak da je pravi. Da je med pravi zna se i po ceni. Kilogram našeg livadskog meda je 600 dinara, bagremovog 700, šumskog 800, a po marketima i na pijacama možete naći duplo jeftiniji med, ali to nije realno - objasnila je Aleksandra Po Aleksandrinim uputstvima najbolje je uzeti veliku kašiku meda pre spavanja, jer se na taj način reguliše metabolizam, ali med je dobro uzimati u svako drugo doba dana. Bitno je znati, naročito kada je u pitanju najkvalitetniji pčelinji proizvod - matični mleč, da se med uzima drvenom ili plastičnom kašičicom, jer prilikom dodira sa metalom gubi svoja svojstva. Med takođe treba staviti u mlak čaj, jer ako se stavi u vreo, neće više biti tako delotvoran. Neće ništa štetiti, ali neće ni koristiti.

Porodica Mirković preporučuje da se što više koriste i preparati od meda, tj. med sa dodacima lekovitog bilja, raznim semenkama, što svako može ili kupi gotovo ili da napravi sam. Tako med za prostatu u sebi sadrži seme bundeve, polen i propolis, koji utiče na poboljšanje rada prostate; u bronhi med se stavlja žalfija, majčina dušica, nana. On pomaže pročišćavanju disajnih puteva i pomaže pušačima pri iskašljavanju; med za anemiju sadrži koprivu i kakao i utiče na poboljšanje krvne slike...

Iako ovaj posao nije ni malo lak, „prvo gledamo u nebo, da li će biti sunca, da li će imati pčele šta da unose, da li će biti paše, onda sve to treba seliti, pa vrcanje meda... Treba prevaliti naporan put do tegle meda“, Aleksandri nije strana pomisao na to da se jednog dana potpuno posveti ovom poslu, jer kako priznaje ušla je u tu priču, komunikativnija je i sviđa joj se odnos koji uspostavlja sa potrošačima svaki put kada izađe na trg u nekom gradu, Ovo je jedna vredna porodična priča koja se bavi očuvanjem zdravlja, a to je ozbiljan ulog u sve izvesniju budućnost kada su u pitanju proizvodi u službi zdravlja.

39

Aleksandra Mirković

D

Lepota (iz) prirode

a sve ne mora da bude skupo i specijalno, upakovano u posebne bočice i kutijice, da mnogo toga za svoj dobar i zdrav izgled možete da učinite i sami, pokazala nam je grupa studenata biologije, sa Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, na ovogodišnjem Festivalu nauke „Noć biologije“. „Lepota (iz) prirode“ je bio naziv radionice koja je pokazala da uz malo botaničkog znanja svako od nas može izgledati lepo. Za tu priliku studenti su “umešali” preko 30 kozmetičkih preparata i zainteresovanim posetiocima festivala, podelili još više recepata. Ovi prirodni proizvodi mogu zameniti skupe i pune hemikalija idustrijske preparate, a koji se mogu vrlo brzo i jednostavno napraviti.

Među studentima koji su učestvovali u radionici lekovitog bilja, bila je i Tatjana Perić iz Bijeljine, student treće godine biologije. Pripremajući različite preparate za negu lica, ruku, nogu i tela, sapunčiće, maske za kosu, sjajeve za usne, u želji da pokaže devojčicama, devojkama, ženama, kako u prirodi mogu da pronađu svoju kozmetičku liniju, Tatjana nam je dala neke od saveta: Maska za masnu kosu: dobro pomešati 1 kašiku čičkovog ulja, 1 žumance i nekoliko kašika limunovog soka. Naneti masku na kosu, zaštititi folijom i pustiti da deluje 20-tak minuta. Masnu kosu obavezno i uvek prati blagim šamponima, a balsam nanositi samo na krajeve kose.

Maska za suvu kosu: dobro propasirati jednu bananu, dodati 1 kašiku meda i malo mleka. Masku ravnomerno naneti na kosu i ostaviti da deluje pola sata. Zatim kosu isprati.

Za jačanje korena kao i protiv opadanja kose veoma je korisno nekoliko sati pre pranja utrljati kapi od koprive, orahovog ulja ili ulja od lavande.

Tonik za telo od lavande: nakon kupanja ili tuširanja istrljati telo aromatičnim tonikom koji podstiče cirkulaciju: 1 puna šaka suvih cvetova lavande, 100 ml 50% alkohola, 300 ml destilovane vode, 1 supena kašika meda, 4 kapi lavandinog ulja. Cvetove lavande i alkohol sipati u flašu širokog otvora, zatvoriti i čuvati 4 nedelje na tamnom mestu. Procediti kroz gustu cediljku i biljku dobro

40

Tatjana Perić propasirati. Zagrejati vodu i u njoj otopiti med. Na kraju u tu smesu umešati lavandino ulje. Promešati vodu sa alkoholom i presuti sve u tamnu apotekarsku bocu.

Za negu zuba preporučuje se zubni prašak napravljen od 40 gr narandže, 30 gr suvih listova ljute nane i 10 gr morske soli. Prvo treba oprati i narendati narandžinu koru i ostaviti je preko noći da se suši. Sledećeg dana prstima izmrviti listove ljute nane i pomešati sa narandžinom korom i solju, pa staviti u porcelansku teglicu koja se dobro zatvara. Prilikom pranja zuba staviti malo praška na vlažnu četkicu. Ovaj prašak jača desni i ima pozitivan efekat u slučaju već prisutne paradontoze.

Za kupku za stopala od zove potrebno je 5 velikih cvetova zove, 1 puna šaka listova ljute nane, 1 l vode; cvetove i listove skuvati u vodi, a zatim ostaviti da se ohlade. Sipati ih u lavor u kojem je već 2 l mlake vode. Stopala namakati 10 minuta.

Pilinzi za stopala mogu se napraviti od meda, smeđeg šećera i maslinovog ulja; od taloga kafe, maslinovog ulja, ulja lavande i ovsene kaše; od lavandinog ulja, peska maslinovog ulja…

Desetominutno pakovanje za kožu lica pravi se od dve narendane jabuke i malo limunovog soka, koje treba nanati na prethodno očišćeno lice, izbegavati pri tom područje oko očiju i usana. Isprati lice posle 10 minuta.

Kreme za lice od nevena, kamilice, losione za skidanje šmike, tonik za čišćenje lica, čak i šminku iz prirode, može svako od nas da napravi. Za ruž za usne i rumenilo potrebno je samo 2-3 kupine, 2-3 maline dobro izmiksati sa 5-10 kapi bademovog ili maslinovog ulja. Sipati u limenu kutiju i u frižideru možete držati dva – tri dana.

Ovo su samo neki o recepata iz laboratorije studenata biologije, značajnih zbog toga da se prave od prirodnih sastojaka, od onoga što je svima dostupno, zdravo i što se nalazi svuda oko nas. Zašto svako od nas ne bi imao svojeručno napravljene kozmetičke preparate i u svom kupatilu?

ATP Irrigation lider na tržištu Srbije Beogradska firma ATP Irrigation koja se bavi navodnjavanjem, ubraja se među najstarije na srpskom tržištu (prisutni punih 14 godina). Za to vreme stekli su poverenje poljoprivrednika iz čitave Srbije, jer su za veliki broj proizvođača u povrtarstvu i voćarstvu, uradili sisteme za navodnjavanje, što je primetno doprinelo povećanju proizvodnje i podizanju kvaliteta u svim segmentima proizvodnje.

No, iako je ATP Irrigation već firma od imena, njen direktor Mile Radisavljević ne propušta priliku da bude u kontaktu sa korisnicima usluga i prisustvuje skupovima poljoprivrednika.

-Zadovoljni prošlom godinom, što se tiče i plasmana, i prodaje sistema navodnjavanja i prodivgradnih mereža. Posebno smo zadovoljni interesovanjem za sadnice jagoda, holandski sortiment, gde protežiramo prolećnu sadnju, jer u praksi smo za prethodne dve-tri godine pokazali niz prednosti sadnje, da npr. u ogledima na oglednim poljima imamo sorte koje zameću po 123 ploda u ovom periodu. Neke od sorti imaju 110 plodova u proseku i imaju po 11 cvetnih grana, što svakako rezultira odgovarajućim prinosom. Bitno je voditi računa o ishrani i pravovremenoj zaštiti na za to tačan, precizan način i onda nema problema sa proizvodnjom i prinosom.

Počeli smo i nov program - program borovnice. Imamo saradnju sa holandskim partnerom od koga dobijamo zdrave, bezvirusne sadnice, a on traži sedmično 100 tona svežih plodova što je ekvivalentno površini od 200-300 ha, koje moramo podići u narednih par godine.

Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve zainteresovani za uzgoj borovnice. To je biznis koji se zaista mora raditi na pametan način.

Ako se tako bude radilo onda je to biznis koji se ostavlja unucima jer plantaže mogu da se eksploatišu 50-60 godina. Najbitnije je da struktura zemljišta bude odgovarajuća. Traže se lako propusna zemljišta sa malim sadržajem gline ukupne zrnaste strukture, a takođe mora biti obezbeđeno i navodnjavanje. Tek možda na četvrtom mestu je PH vrednost koja je optimalna od 4,2 do 5,5. Idealno je da bude negde 4,8 međutim PH vrednost se da podesiti, najbitnije je da bude odgovarajuća struktura zemljišta. To je prvi i osnovni uslov.

Ljudi sve više uviđaju da stabilnog, pouzdanog prinosa, nema bez navodnjavanja. Sve više se uviđa da se pored navodnjavanja mora rešavati i protivgradna zaštita. Ne toliko zbog zaštite od leda već i zbog štetnih sunčevih zraka.

Klima se definitivno menja. Sve su prisuniji ekstremi. Ako pada kiša, pada dan za danom i biljke se uguše od preterane vlage. S druge strane, kada ogreje sunce, opet imamo prekomerno dug period bez kiše sa izuzetno jakim suncem, sa dnevnim temperaturama preko 37-38°C, i u takvim uslovima protivgradna mreža treba da spusti temperaturu, da poveća relativnu vlažnost vazduha, da bi dobili bolje prinose. Generalno, sve je veće interesovanje za navodnjavanje, ali i za protivgradne mreže i sigurno je da će u narednom periodu proizvođači sve više obraćati pažnju da poslednja tehnološka operacija bude sadnja, a da prvo obezbede i navodnjavanje i da urade stubove, da odmah kada posade biljku vežu uz žicu da je vetar ne nakrene, ne pokida korenski sistem, da je pripreme za protivgradnu mrežu, a na kraju da

sade. Nažalost, prethodnih godina je bilo da se prvo posadi, pa posle da se gleda šta i kako dalje, kada je već kasno.

Inače, u ponudi sistema za navodnjavanje, sistemima kap po kap, nema nekih posebnih novina u smislu tehnoloških rešenja. U upotrebi su standardna, provereno dobra rešenja koja smo imali prethodnih godina. Creva sa prečnicima 16/20mm koja po jednom kapljaču imaju 6 izlaznih rupica su fenomenlna rešenja i za subirigaciju i za podzemni vid navodnjavanja kod ravnih terena. Najnovija generacija kapljača za terene u nagibu, tzv. PS kapljači, obezbeđuju ravnomernost kapanja i na vrhu i na dnu reda. Opremljeni smo kompletnom mehanizacijom počev od kopanja kanala, preko polaganje magistralnih vodova, opreme za zavarivanje magistralnih vodova.

Naši monteri brzo montiraju sisteme tako da se sistemi za navodnjavanje, racimo, na plantažama od 5-10 ha, mogu namontirati za par dana. Projekte radimo od trenutka kada investitor ima obezbeđen bunar, kada znamo njegov kapacitet, statičku i dinamičku visinu i položaj ugradnje pumpe. Sa velikim zadovoljstvom mogu reći da smo rešili i najteže sisteme navodnjavanja plantaža. Ako imaju vodu i želju da reše navodnjavanje, mi ćemo od te vode, tog izvora, bunara, reke, kanala ili jezera, do njihove planaže sigurno rešiti transport vode i rešiti navodnjavanje na samoj plantaži tako da mogu da podignu i kvalitet i kvantitet svojih proizvoda. Što se tiče pumpi za navodnjavanje, u pruncipu, najvažnije je da postoje na lageru, jer ako ih nemamo rokovi nabavke su 20-30 dana, a u sezoni moguće je da to bude i 30-45 dana. Zato bi sve trebalo da blagovremeno isplanirati. Rokovi isporuke prodivgradnih mreža van sezone su 4 do 5 nedelja, u predsezoni od 6 do 8. Ko god da ozbiljno planira ne treba da ih poručuje u aprilu ili maju, jer tada su rokovi isporuke do 8 nedelja. Što se tiče sadnica jagoda, predlažemo prolećnu sadnju zbog niza prednosti. Najatraktivnije sorte se brzo rasprodaju. Rezervacija sadnica borovnica za jesenju sadnju 2014. godine je u toku, tako da ko se javi na vreme imaće sadnice, a ko zakasni, moraće da čeka sledeću 2015. godinu.

Sve informacije o uslovima nabavke zainteresovani mogu da se saznaju na sajtu www.atpdoo.rs, ili radnim danom od 8-16h na tel: 011/266-66-62 i 011/266-18-57.

Mile Radisavljević

41

Luka Ljubičič

Sugar Art osvaja Srbiju Izrada skulptura od šećera je umetnost nastala unutar poslastičarstva i podrazumeva korišćenje šećera za kreiranje složenih oblika, scena, tekstura i šara. Poslastičari sa maštom i dobrom tehnikom stvaraju od šećera gotovo sve što se može zamisliti. Zbog krhke prirode figurica od šećera, ova umetnička forma zahteva izuzetnu praksu i strpljenje.

Iako danas hit, šećerne figure pratile su velike istorijske događaje, kao što su krunisanja Henrija VI, Elizabete I (XVI vek), a za vreme vladavine Luja XIV bile su na vrhuncu popularnosti u Francuskoj. „London Times“ navodi da su 1685. godine, povodom proslave krunisanja Džejms II (James) angažovani poslastičari da izgrade piramidu od šećera.

Nekada je disciplina ukrašavanja torti i poslastica bila rezervisana samo za kraljevske trpeze. Danas za figuricama od šećera postoji sve veća tražnja, ne samo na svadbenim i rođendanskim tortama, već na poslasticama uopšte, pa je nekada važnije kako je torta ukrašena od njenog sadržaja.

Poslastičar Luka Ljubičić, trenutno profesor praktične nastave u Srednjoj školi „Svetozar Miletić“ u Novom Sadu, svoje umeće predstavio je na 47. Sajmu turizma u Novom Sadu, gde je njegova škola učestvovala sa raznim poslasticama, a on dekoracijama od šećera (sugar art), po kojima je poznat i specifičan.

Luka Ljubičić je uglavnom samouk.

Sa mogućnostima dekoracija od šećera upoznao se u srednjoj školi, nakon rada

42

sa profesorom Svetislavom Novakovićem koji mu je pokazao osnove dekoracije od karamel šećera. Potom je na Novosadskom sajmu 2006. godine video jednog ruskog poslastičara kako radi eksponat od šećera i od tada je imao želju da se više upusti u taj izazov. Kako je vreme prolazio, i kao student Visoke hotelijerske škole u Beogradu gde mu je neke osnove pokazao prof. dr Jordan Nastanović, želeo je još više da napreduje, da nauči, jer su dekoracije za njega postale i ostale mogućnost bez granica, ono što mu se dopada i čemu stremi – da napravi svašta, sve što mašta izmašta.

Veliku zaslugu je za njegov razvoj u pravcu istinskog Sugar artista odigrao internet, preko kojeg se upoznavao sa svojstvima i mogućnostima šećera, njegovim sastavom, tehnikama pravljenja dekoracija od šećera i slično. U Srbiji su uzori retki, ima malo „zagriženih“ stvaralaca koji se u dužem vremenskom periodu bave ovim poslom.

Dosta je onih koji se zadovoljavaju izradom jednog – dva cvetića, dok je u svetu to uzelo zamah, pa se izrađuju umetnička dela težine po nekoliko desetina kilograma.

-Za pravljenje dekoracija od šećera koristi se tzv. magični šećer ili lažni šećer koji u sebi sadrži određene primese zahvaljujući kojima dekoracije od šećera mnogo duže ostaju sveže. Ali, ja figure pravim od običnog šećera sa dodacima glukoznog sirupa, neke vrste alkoholnog sirćeta i vode, i to kuvam do određene temperature, u zavisnosti

od vrste dekoracije koju pravim. Da bi se napravila jedna figura neophodne su i silikonske modle, pumpice za pravljenje lopti od šećera, ali 80% su to ruke i mozak, a ostalo su samo alati koji mi pomažu da uobličim ono šta sam zamislio - kaže Luka Ljubičić i dodaje da se od karamela koji može biti vučen, duvan, liven, gromadni, kombinovani, i kombinacijom svih tih tehnika, dobija eksponat.

Luka Ljubičič je kao umetnik rada sa šećerom nastupao na brojnim takmičenjima.

Na poslednjem, sa Asoicijacijom šefova kuhinja bio je u Crnoj Gori i tamo postigao zapažene rezultate.

-Na takmičenjima imamo određene vremenske intervale i ograničene tehnike određene takmičarskim propozicijama. To je jedna vežba koja počinje čitanjem propozicija i našim nastojanjem da se u to uklopimo. Kaže se da uvek pobeđuje najbolji rad, najteža tehnika, nešto novo što u svetu još nije primenjeno, a regularne i standardne dekoracije su prevaziđene i to nosi malo bodova - objašnjava Luka Ljubičić.

Pored umetničkog rada, Luka Ljubičić se bavi i pedagoškim radom.

-Lepo je imati 30 đaka, jer u svakoj generaciji ima talenata koji žele da napreduju.

Ali, sve u svemu to su deca i ne možemo od njih očekivati nešto izuzetno - zaključio je 26-togodišnji Luka Ljubičić, koji se smatra najreprezentativnijim predstavnikom Srbije u Sugar Art-u.

KUP VRNJAČKE BANJE 2014.

Vrnjačka Banja, hotel Breza, 27-29. jun 2014.

helgakv@open.telekom.rs Tel.: 063/608-348

NACIONALNO TAKMIČENJE

NAJBOLJE RAKIJE I VINA Šampion publike pored diplome i pehara dobija i novčanu nagradu u iznosu od 150 evra u dinarskoj protivvrednosti!!!

A pripremili smo vredne nagrade i zaposetioce Izložbe rakija i vina.

43

U modi su vino i turizam specijalnih interesovanja Dragutin Miljković Gospodin Dragutin Miljković, dugogodišnji turistički radnik Elit Palić i Veliki majstor vinskog viteškog reda “Arena Zabatkiensis”, spojio je dva svoja znanja, iskustva, strasti, već kako god, u jednu, kako on samo zna, pitku priču o vinskom turizmu.

-Jedna dobra vest je da je vino u modi. Napisao sam u zagradi opet, jer nisam dovoljno upućen u to, kada je to još vino ovako bilo u modi kao sada i držim da je za vinare, vinogradare, vinoljupce, vinopije, to dobra vest. Za nju mi ne treba puno argumenata.

Vino se širi po čitavoj geografiji. Indija je danas zemlja koja puno uvozi vina, Kina je jedan od najvećih uvoznika, Japan je poludeo za vinom, Amerika je po količini popijenog vina prestigla Francusku.

Ceo svet je u tom trendu i to govori da to nije moda, već da je u pitanju vrednost, kvalitet, proizvod, sve ono što može da se pretvori u dobitak u svekolikoj internacionalnoj globalnoj trgovini. Podizanje kvaliteta se dešava, kultura vina je sve prisutnija. Više nije običaj da neko dođe u kafanu i da traži belo ili crno vino, svako zna šta želi i vrlo je izbirljiv u onome šta će popiti. Za to su zasluge, po mom dubokom uverenju, ljudi koji dižu lestvicu kvaliteta. Dakle, prvi u rangu zaslužnih za kvalitet su oni koji proizvode najbolja vina, onda oni koji trče iza njih i pokušavaju da ih stignu. Za njima idu oni koji sve to opisuju i prate, mediji itd. I skromno, da pomenem ulogu vinskih vitezova, koji su desetak godina na sceni i koji se manje više bave temom koja se zove kultura vina.

Druga dobra vest je da je u modi turizam specijalnih interesovanja, neki to zovu tematski turizam, meni je ovo prvo preciznije. I tu se mi vinari nalazimo. Putovanja povodom vina su masovne pojave.

Putovanja putevima vina nose posebna interesovanja koja mogu da budu vrlo masovna i vrlo brojna i ono što je u toj priči za nas vrlo važno, sastoje se od uverenja. Nije više hit da se ide u velikim grupama na nekave provode, u takvim slučajevima je čovek pretežno brojka u nekakvim velikim skupinama, po logici stvari vrlo šarolikoj i različitih interesovanja. U celoj toj priči turistički provod i doživljaj, što i jeste cilj putovanja, biva vrlo često zatamljen. Naspram toga u modi su manje grupe, sa specifičnim zahtevima i zanimljivim

44

interesovanjima, a kada je vino u pitanju onda akcentiram one ideje koje vinopije teraju da putuju i tragaju za neprobanim, za neiskušanim, za nečim što je novo, što je doživljaj i novi užitak. Ima onih koji govore da turisti nestaju, da je to sorta koja izumire, a javljaju se putnici u potrazi za doživljajima. U tom kontekstu dopala mi se misao jednog publiciste koji je iskazujući neka svoja osećanja, kada pominje vina između ostalog rekao: „Kad kažem Chardonnay, ja mislim na Chanel Coco“. Druga zgodna misao koja je za nas interesantna je misao takođe jednog publiciste koji je proveo neko vreme u Srbiji istražujući za svoje novine turističke mogućnosti, i nećete verovati - zaključio je da je „Prokupac“ vino koje je najsvestvenije podneblju Srbije. Njegov zaključak, njegova priča.

U svakom slučaju, ovo nas navodi na pomisao da naše mogućnosti sa vinima koja se u Srbiji i Vojvodini neguju od davnina, koja nisu na špici današnjih velikih serija, velikih medijskih pratnji, a u suštini su veoma kvalitetna, dragocena, pitka i prijatna, nešto što može da bude dobar povod da i vinopije, da i ti ljudi koji žele da putuju povodom vina, zaista ovde dožive nešto originalno i dobro (trebalo bi puno vremena da nabrajam šta je to orginalno i dobro).

Novinarka New York Times-a u broju od 11. januara 2014. godine, poziva svoje čitaoce da obavezno u Vojvodini posete 52 destinacije, između ostalog i Suboticu sa precizno napisanim palićkim vinskim putem. U tekstu je bila i instrukcija - ne Chardonnay, i ne Sauvignon blanc, nego neko od vina koje je probala u malim vinaijama u okolini Subotice. Mi bismo voleli da je to bila Kevedinka, Kadarka, Ezerjo, Buvije, možda i jeste. Radimo na tome da saznamo gde je sve bila i šta je radila, a dotle imamo reakcije i nadu da će krajem septembra doći jedna grupa Amerikanaca na taj poziv u Subotičku vinsku regiju.

I to zapravo jeste ono što ohrabruje, i u kontekstu sveukupne globalizacije gde male vinske regije sa malim vinskim serijama postaju interesantne, na takav način razumevajući i aktuelne turističke trendove, daju nadu da ima smisla da se borimo - zaključio je gospodin Dragutin Miljković.

ALEKSANDROVIĆ Premijum vina

www.vinarijaaleksandrovic.rs facebook.com/AleksandrovicVina twitter.com/VinoTrijumf

45

Čokoti se vraćaju na Frušku goru

Petar Samardžija U vreme kada kriza potresa sve oblasti našeg života, malo je onih područja u kojima bi se moglo reći da bilo šta cveta. Ipak, o vojvođanskim vinima se danas može govoriti na jedan lepši način nego ranijih godina. Vojvođansko vinogradarstvo i vinarstvo je nekoliko decenija, tačnije od 1973-74. godine, počelo da nazaduje. Površine pod vinogradima su se rapidno smanjivale, čokoti su se krčili i to krčenje je bilo, sve do pre par godine, brže od sadnje. Danas, niko ne zna koliko ima vinograda u Vojvodini, a ima ih u odnosu na to koliko ih je bilo nekada, nažalost, vrlo malo.

Tek od pre nekoliko godina, zahvaljujući merama koje je država preduzela, zaustavljeno je krčenje vinograda, napuštanje najlepših terena i pozicija u Vojvodini, posebno na Fruškoj gori, gde se vinova loza granala i rasla vekovima i gde je poslednjih godina morala da se povuče, a umesto nje sejeo se suncokret, žito i druge ratarske kulture, kojima tu nije bilo mesto. Sada država ulaže u želji da se u Evropsku uniju uđe sa što većim površinama pod vinogradima, jer se zna da se tog trenutka „podvlači crta“, i nema više sadnje novih. Da ne bi bili zatečeni tim katastrofalno malim količinama, država je shvatila da mora da ulaže i pomaže vinogradare, da vrate čokote na terene na kojima su vekovima bili. Tim merama se vinogradarima pomaže kao nikad, u dugoj istoriji vinogradarstva.

Seljaci poslednjih decenija, varani od strane državnih preduzeća, koja su im uzimala grožđe i plaćala po minimalnim cenama i to tek posle godinu-dve, sa nepoverenjem su gledali na mere i dugo su se suzdržavali od ulaska u ovaj težak i mukotrpan posao.

46

Ipak, ima dosta ljudi koji se vraćaju vinogradarstvu i među njima mladih ljudi, lekara, zubara, političara i privrednika, ekonomista.

Važno je da se čokot vraća na mesto sa kojeg je proteran jer, čokot je sveti izdanak Fruške gore. Čokoti nisu slučajno bili zasađeni tu, još od cara Proba 280. godina posle Hrista.

Vinova loza se na Fruškogorju do danas održala uprkos raznoraznim padovima i svemu s čim se suočavala kroz istoriju. Čokot je bio temelj napretka, podizanja škola, manastira i razvoja kulture uopšte. Jedan stari akademik je objašnjavao da je upravo zahvaljujući vinovoj lozi počela da se razvija i trgovina. Jer, seljak je sejao pšenicu i kukuruz za sebe, da od njih pravi hleb, a tek sa voćem i vinovom lozom dobijao je viškove sa kojima je mogao da dođe do nekog dinara.

Srem je jedno od najstarijih vinogorja u Evropi. U srednjem veku vina sa ovih prostora su bila popularna, naročito u centralnoj Evropi. Fruškogorci su se dičili svojim vinom i sticali slavu koja traje do danas. To je i danas najvinorodniji kraj kod nas. Naš zakon i pravilnici donešeni u skladu sa zakonom, podelili su vinogradarska područja u Srbiji drugačije nego što je to bilo ranije. Prema toj podeli, tri srpska regiona su: Vojvodina, Centralna Srbija i Kosovo i Metohija. Vojvođanski region ima sedam rejona: Subotički, Telečki, Potiski, Bački, Banatski, Južno Banatski i Fruškogorski.

Kad kažem da je država uložila dosta, ipak je nešto i zaboravila. Našim vinogradarima i vinarima nedostaje znanja. Godinama se na tom polju nije radilo, ljudi su se bavili nečim drugim. Pojedinci i sada još rade na način kako se radilo pre 100 i više godina. Naša nauka nije u stanju da na pravi način pomogne „novim“ ljudima koji su ušli u tu oblast, pa su se tako prošle godine, sa nesvakidašnjim letom, sa kišama koje se smenjivalo sa intenzivnim sunčanim intervalima, pojavile dve bolesti koje su desetkovale vinograde, i nije bilo berbe, jer nije bilo šta da se bere.

A nekada su u Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo bila trojica vrhunskih stručnjaka kod kojih su vinogradari iz čitave bivše Jugoslavije dolazili po savet kako da se bore sa najvećim opasnostima vinove loze. Sećam se 1963-4. godine, bio sam mlad novinar, prof. dr Dragoslav Milosavljević, direktor Instituta u Sremskim Karlovcima, pozvao je sve predstavnike imanja i vinograda i rekao: „Danas plamenjača ne sme da naškodi vašim vinogradima. Imamo službu zaštite i obaveštavaćemo vas u svakom trenutku kad i šta treba da radite. Vaše je da to primenite i neće više biti štete od plamenjače“. Svetska organizacija za lozu i vina sa sedištem u Parizu je

iscrpno analizirala njegov metod zaštite i potom ga uvrstila kao jedan od četiri standardna postupka u borbi protiv ove bolesti. Danas u Institutu nema niti jednog zaštitara koji bi to radio.

Kada bih ja želeo da sina školujem za vinogradara i vinara ne bih ga poslao ni na jedan fakultet u zemlji. Ako bi imao para poslao bi ga u inostranstvo, što je i rađeno u doba Kraljevine SHS. Tada je ministarstvo Srbije svake godine odabiralo po desetak mladih ljudi koji dobro uče, po mogućnosti da su poreklom iz vinogradarskih krajeva i stipendiralo njihovo usavršavanje u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj. Po povratku su bili raspoređeni gde će ko u kojoj vinariji da radi.

Zvuči paradoksalno, ali je bilo tako. Prvih godina obnove 1945-46. Srbija je imala jači vinogradarski kadar nego danas. Ti koji su pozavršavali škole u svetu, bili su posle rata još mladi i oni su bili nosioci obnavljanja vinograda i sadnje novih plantaža.

Očigledno je da se i na planu stručnog usavršavanja pod hitno mora nešto uraditi.

U protivnom ćemo i dalje tapkati u mestu i nećemo iskoristiti sjajnu priliku koja se nalazi pred našim vinogradarstvom i vinarstvom Petar Samardžija

Acumincum, drugo ime za jedinstven i neponovljiv vinski doživljaj

Snežana i Milan Spasić Vinarija “Acumincum” sa imenom rimskog utvrđenja koje se u XI veku pominje pod imenom „Castrum Zelenkamen“, koja je u XV bila u posedu srpskih despota iz porodice Branković, a Turci je zauzeli 1521. godine, sa danas jasno vidljivim ostacima, postala je još jedna atrakcija Starog Slankamena i za sada jedina registrovana vinarija u mestu sa nekada bogatom vinskom tradicijom.

Bračni par Snežana i Milan Spasić, vlasnici vinarije “Acumincum” svoj hobi pretočili su u pitku i orginalnu kulturno-vinsku priču, zasnovanu na viševekovnoj istoriji, crvenim vinima, hedonizmu, na vinskom genu rodne Negotinske krajine (Balkanske Burgundije) i jednom novom početku, jedinstvenom na ovim prostorima.

-Svako ko uđe u ovu priču je poseban na određen način. Svi vinari koji su ozbiljni u svom naumu bavljenja ovom lepom delatnošću, poslom, umetnošću kako god,

pokušavaju da budu orginalni. To se ogleda u tome koliko ljubavi, imaginacije i želje svako od nas ulaže u to da bi bio poseban. I najmanja i najveća vinarija imaju svoje posebnosti. Mi se na jedan način razlikujemo od drugih, ali svako od nas teži tome - priznao je gospodin Milan Spasić.

Posebnost vinarije „Acumincum“ ogleda se u tome što se nalazi na mestu starog turskog kupatila – hamama iz 1566. godine (jednog od dva na teritoriji Vojvodine), čiji su ostaci vidljivi u podrumu kuće, i sastavni su deo vinskog podruma čineći vezu između proizvodnog dela i degustacione sale.

Bračni par Spasić je u vinsku priču ušao iz hobija, sa prvim vinogradom situiranim na lepom mestu i sa još lepšim pogledom na Dunav i Titelski breg. Kada je vinograd prerastao dimenzije hobija, tražili su adekvatan prostor za vinariju, koju su mogli podići i u samom vinogradu i biti jedni u nizu sličnih.

Sticajem okolnosti otkrili su kuću porodice Mrkšić iz 1769. godine, nekada župni dom katoličke crkve Blažene Djevice Marije, verovatno najstarije sačuvane u Starom Slankamenu. U njenom podrumu, koji je uzgred bio vinski, jer se porodica Mrkšić vinogradarstvom i vinarstvom bavila 180 godina u kontinuumu, u kojem su čuvane bačve, sakriveni od očiju javnosti tavorili su ostaci turskog kupatila čakajući bolje dane. Ti dani su došli sa porodicom SPAS-ić. Presudio je osećaj veze između jednog istorijskog rariteta i vina „po kojem je kuća mirisala“, koji su Spasićevi prepoznali i spojili u nešto u čemu mogu da se prijatno osećaju i oni, ali i hedonisti vina i zavisnici od kulture.

-Ja ne želim da pravim tradiciju koju

nemam. Postoji prekid u toj tradiciji i ja ne mogu da kažem da je ovo nastavak nečega što je moj deda u Negotinskoj krajini radio pre 50 godina i čega se u tragovima sećam. Ovo je nešto što mi počinjemo u poznim godinama i pravimo spoj koji je drugačiji, koji se ne sreće u ovoj branši. Izbor vrsti grožđa je nastao u konsultaciji sa svom mogućom vrstom literature do koje sam mogao da dođem, sa srećnom okolnosti da sam imao prilike da obiđem manje podrume – „Cantine“ regije Veneta.

Slušao sam sve što priča i čiča iz susednog dvorišta koji proizvodi jako dobro domaće vino u dve drvene bačve, pa do vrhunskih enologa i eksperata, i negde sam napravio svoj spoj i iz toga doneo neke svoje odluke, pogrešne ili ne, bar su moje - kaže gospodin Spasić.

Danas se njihovi vinogradi na potezu Počenta prostiru na 1,5 ha, sa tendencijom širenja do 3 ha, na kojima se gaje: Frankovka, Pinot Noir, Shiraz i Cabernet Sauvignon od crvenih sorti i u malim količinama Viognier od belih, za enološku korekciju vina.

-Želeli smo da sve spojimo u nešto čemu se nećemo samo mi diviti i uživati, nego da omogućimo da mnogobrojni posetioci osete istoriju, ono što je na ovim prostorima nekada bilo, ono što se dešavalo i što danas u tom prostoru dešava, da uživamo u, po nama, lepim ukusima crvenih vina koje mi proizvodimo – objasnili su Snežana i Milan Spasić.

Vinarija Acumincum d.o.o. Stari Slankamen 22329 Stari Slankamen, Dositeja Obradovića 3 Tel.:+381 63 24 94 64; +381 63 23 83 99

E-mail: vinarija.acumincum@gmail.com

47

I rakija i vino Destilerije Dikić Aleksandar Dikić iz Novih Ledinaca, bavi se proizvodnjom rakije i vina i vlasnik je Destilerije „Dikić“. On je i vlasnik 3,3 ha voćnjaka i vinograda nasleđenih od oca.

Gospodin Dikić, od oko 550 stabala šljive, isto toliko kajsije i nešto manje ostalog voća iz svojih voćnjaka, proizvodi rakiju kajsijevaču - zaštiti znak ove Destilerije, krušku -viljemovku, dunju, i najnovije - specijalnu medovaču od lozove rakije i suncokretovog meda.

Od 1.200 čokota vinove loze potiču vina: Chardonnay, Sauvignon, Traminac i Rajnski Rizling, pa iako je gazdinstvo više orijentisano na proizvodnju rakija, ni proizvodnja vina nije zanemarena.

Kao godina nastanka Destilerije Dikić pominje se davna 1868., godina rođenja njegovog pradede (tačno vek kasnije rodio se njegov praunuk Aleksandar), ali je gazdinstvo nastalo mnogo radije, dolaskom tri brata Dikića pod patrijarhom Arsenijem III Čarnovjevićem, od kada se, mada pisanih potvrda za to nema, bavi proizvodnjom rakija i vina. Aleksandar Dikić je zvanično predstavnik četvrtog kolena Dikića koji se bave ovim poslom. Da je tako naumila i sudbina, govori podatak da je Aleksandar 1990/91. godine upisao Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, smer voćarstvo i vinogradarstvo, ali su ga rane (ne)prilike odvele u vinogradarsku oblast Rheingau (Nemačka) na obali Rajne, gde je radeći u vinarijama i jednoj privatnoj destileriji punih pet godina, stekao iskustva u proizvodnji vina i rakije koje i danas primenjuje na svom gazdinstvu. „Bez alata nema zanata“ tvrdi gospodin Dikić, i nabavkom specijalnog kazana od 700 litara sa deflagmatorom, retrifikatorom, rafinatorom, pri čemu se dobija manje rakije ali boljeg kvaliteta, potvrdio svoj životni i radni princip „3K“: KVANTITET, KVALITET i KONTINUITET. Ovaj princip je za Aleksandra Dikića izuzetno bitan, i kao čoveka i kao proizvođača rakije i vina, jer planira da se ovim poslom bavi tokom dužeg perioda (možda i do kraja života, prim aut.), da svojoj porodici (ženi i dvoje dece), obezbedi pristojan i pošten život.

Njegovi proizvodi su odraz njegovog promišljanja o životu i njegovog rada. Svaka godina je specifična na svoj način, sa više ili manje sunca i kiše, ali svake godine se koristi isti

48

Aleksandar Dikić kazan i ista tehnologija.

-Naši seljaci su jako dobri vinogradari i voćari, ali su loši podrumari zato što nemaju dobre tankove, filtere (prohromske, plastificirane), nemaju klime u podrumima, dobre sudove, punionicu, nemaju dobru opremu, a ja se trudim da moji proizvodi govore sami za sebe, jer „o boji, mirisu, ukusu i ženama neću mnogo da diskutujem“. Od moje rakije i mojih vina nikog neće boleti glava, jer su proizvedeni po vrhunskim standardima (potvrđeno u laboratorijama u Švajcarskoj i zadovoljavaju standarde EU). Imam dobar alat, trudim se da imam dobar voćnjak i vinograd. Nema tu mnogo mudrosti, ali iza svega dobrog stoji veliki rad - napominje gospodin Dikić, svestan prednosti samostalnog bavljenja poslom koji mu „daje slobodu koju mu niko ne može oduzeti“.

-Jedino vodim borbu sam sa sobom, jer bih uvek hteo više. Jedna italijanska mudrost kaže: „Kad pobediš sebe pobedio si sve“. Ali, posle pet godina provedenih u Nemačkoj imam jedan film kako može red, rad i disciplina da funkcionišu. To je ono što nama mnogo nedostaje, pa se uzrok mog nezadovoljstva može izraziti Andrićevom misli: „Prvo nisam zadovoljan sa okolinom, onda ni sa samim sobom“, objasnio je naše sagovornik.

U Nemačkoj je naučio da je u poslu važnije poštovanje od ljubavi, da su vrednoća, poštenje, moralne osobine, osobine koje krase normalnog čoveka, a sve ostalo je manje bitno.

U Nemačkoj je bio svedokom kako se ceni radnik, jer su svi svesni da zavise od njega i

njegovog rada, pa čovek u radničkom odelu ima prednost gde god se pojavi, a potvrde i uverenja mu se izdaju u roku do desetak minuta, jer su ljudi u administaraciji svesni da žive od njegovog poreza.

-Ako želimo napred, radne ljude moramo gurnuti u prvi plan i samo fer-plejom možemo da idemo napred, da nešto postignemo. To dovodi i do egzistencionalnog problema, nalaženja ljudi od poverenja, jer ako prodam dobar proizvod, taj neko bi trebao da ga plati, ako ne za mesec dana onda u nekom dogovorenom roku. Problem je što nam nedostaje sistam i da jedino sa sistemom i sa normalnom odnosom prema životu, možemo napred. „Ako svako u narodu radi ono što zna, taj narod neće propasti“. Ako je neko stolar, neka napravi sto, ako je neko automehaničar, neka popravlja automobile. Ja ne mogu biti vrhunski i voćar, i enolog, i destilater, i komercijalista, i da se isto tako kvalitetno bavim marketingom. U razvijenim zapadnoevropskim zemljama svako radi svoj deo posla. Jedan proizvođač je samo posrednik između nauke i vinograda tj. voćnjaka. Ako ima problem sa vinom, odnese ga u ured za kontrolu vina i dobije uputstvo o daljem ponašanju bez bojazni da će neko nešto pogrešiti. Kada se steknu takve navike, kada svakog proleća dobijete preparate za prskanje, vinogradar ne mora mnogo da brine. Ja samo želim da postanem jedan jako dobar zanatlija, da znam da proizvedem dobro vino i rakiju i da mogu za sebe i svoju porodicu da obezbedim normalan život.

Miroslav Žužić alias

Vinko Lozić Ove godine, Vrščani su postali lepši i bogatiji za jedan spomenik. Krajem marta, u starom gradskom jezgru, na Trgu Sv. Teodora Vršačkog, u vreme održavanja IX Međunarodnog sajam vina - Vinofesta, otkrivena je bronzana statua bekrije i vinopije, Vinka Lozića. Autor dela, akademski umetnik Živko Gera Grozdanić, napravio je ovaj spomenik po liku Tihomira Tike Paunovića, koji se godinama nosio sa ovim likom, a spomenik je svečano otkrio Miroslav Žužić (glumac Ateljea 212, sa dvogodišnjim penzionerskim stažom, na ovim prostorima i šire poznatim po monodrami „Dobri vojnik Švejk“), naslednik čuvenog Tike.

Ko je Vinko Lozić, najbolje će nam kazati on sam: -Nastao sam pre 172. godine iz pera Jovana Sterije Popovića, koji me je opisao u svojim „Milobrukama“, i od tada do danas traje moj život. A kada je pre skoro 60 godina počeo Grožđebal ili Dani berbe grožđa, svetkovina kada se beru vinogradi u Vršačkom vinogorju, taj posao je divno radio glumac Tihomir Tika Paunović, sve do svoje smrti i on ga je na najbolji način gradio i obavljao.

I danas spomenik koji je postavljen u centru Vršca, a ja i njegov sin Miroslav ga otkrili, ima njegov lik. Kada se Tika bio razboleo zamolio je mene da ja, kao takođe banatski glumac, ali sada iz bratskog Pančeva, dođem i budem Vinko Lozić. Ja sam to prihvatio pre sedamnaest godina i toliko traje koliko taj časni i odgovorni posao vinopije obavljam.

A to nije ni malo lako. Treba tri dana od petka do nedelje popiti najmalje 30 litara do jednog akova (50 litara) vina, pojesti ne znam koliko koračaji kobasica, treba nazdravljati i pri tom biti trezven, ljubazan i svim ljudima činiti takvu ugodnost, držati zdravice, želeti im svaku sreću, radost i dobrotu.

Pre pet-šest godina, izdavačka kuća “Draganić” je izdala sabrana dela Jovana Sterije Popovića i na najlepši mogući način je Vinku Loziću posvetila čitav jedan segment. O toj mitskoj ličnosti, o tom vinogradaru i banatskom Bahusu, napisano je niz članaka od Jovana Sterije Popovića pa sve do Duška Kopčalića, Dušana Belčeve, velikog vrštanskog pesnika, čitav niz ljudi je lepo pričao o istom tom Vinku Loziću. Kada sam taj posao preuzeo, ja sam to sve pročitao i shvatio da on mora biti drag ljudima, da

ne sme biti pijanac, odrpanac, mora biti čist, uredan, jer on je za vreme fešte i gradonačelnik. Ta tri dana, Vinko Lozić dobija ključeve grada Vršca i ta tri dana on vlada gradom.

Gde god uđe sve mu je džabe, gde god prođe svima želi dobrošlicu, da ovde uživaju u grožđu i vinu, da se ovde zaljube i da ponesu najlepše uspomene iz ovog, jednog od najlepših gradova koji imamo u Vojvodini. Zato sam ja danas samom sebi dodelio Orden Crvenog grozda I reda, kao prvi nosilac takvog ordena na ovim prostorima.

Vinko Lozić je domaćin na dve manifestacije. Glavna manifestacija je za vreme Berbe grožđa, trećeg vikenda u septembru, kada vinari iz našeg Banata, iz Vrštanskog vinogorja nude svoja vina, a kupci, pojedinačno ili kompanije, dolaze ovde i dogovaraju kupovine većih količina vina i onda se u tim danima događaju čudesa, ali se niko

ne napije. Ovde nećete videti pijanih ljudi već sve finu gospodu koja zna šta je vino, jer vino nije samo piće. Ono je i hrana telesna i duševna - kaže Vinko Lozić.

Posle 17 godina igranje lika Vinka Lozića, gospodin Miroslav Žužić, prateći razvoj vinogradarstva i vinarstva, vidi velike promene na bolje. Mnogo je veće interesovanje mladih ljudi koji su krenuli putem vinogradarstva. U Banatu je zasađeno 150-200 ha novih vinograda. Mladi se sve više upuštaju u avanturu koja se zove vinogradarstvo i vinarstvo. Nekada se znalo za Guduričko, Vršačko, a sada već i u Banatskom Karlovcu, Ilandži, Glogonju, a u Dolovu se po 15. put organizuje Vinarijada, i onda njega pozovu, jer je Pančevac, da bude promoter, čovek koji govori zdravice. Ipak, Vinko Lozić je zaštićen lik, rođen u Vršcu, i neraskidivo vezan za Vršac.

Miroslav Žužić kraj spomenika Vinku Loziću

49

Nezaobilazni vinski podrum Nedin u Gudurici

Snežana i Josif Nedin Izreka da “onaj ko ne pije vino uz jelo, uskraćuje sebi mnoge užitke, a onaj ko pije pogrešno vino kvari užitak i sebi i drugima” ne može da se primeni u vinskom selu Gudurici, jer tamo nema loših vina. Bog im je dao, a oni umeli da iskoriste i zemlju, i klimat, i znanje koje su im doneli i u amanet ostavili Nemci iz vinorodnih krajeva u XVIII i XIX veku.

Kada dođete u Guduricu Vinski podrum Josifa i Snežane Nedin ne možete zaobići. Ovaj bračni par je 1994/5. godine započeo je vinsku priču u podrumu svoje kuće u Gortanovoj 22, nekoliko metara od Katoličke crkve u samom centru ovog vinskog sela. Paralelno sa vinskom razvija se i turistička priča, baš kako se kretao i razvoj vinogradarstva i vinarstva u Srbiji. U početku je bilo sasvim primereno da se gosti primaju u samom podrumu.

Godine 2012. porodica Nedin je podigla prostranu degustacionu salu u kojoj gosti mogu da predahnu, degustiraju vino uz druženje sa domaćinima i pucketanje

50

kamina. Porodica Nedin je jedna od prvih koja je počela da se bavi vinskim turizmom u Gudurici. Danas imaju svoje vinograde i proizvodnju od 15.000 litara vina, što ih ubraja u malu vinariju, ali vinariju sa prepoznatljivim vinima.

-Ja sam ponosan na dve svoje sorte „Beli krst“, kupažu Rajnskog Rizlinga, Belog Burgundca i Muskat Otonela, sa kojom sam počeo pre sedam-osam godina i danas nas po tom vinu prepoznaju.

Ponosan sam i na Traminac, kojeg je u ovom kraju nekada bilo jako puno i u „Vršačkom vinogradima“ i privatno. Traminac je jako kvalitetna sorta, ali teška za rad, za berbu, jer malo rađa. Mi smo pre sedam godini podigli jedan hektar Traminca i nedavno smo sa njim osvojili Zlatnu medalju na Sajmu vina u Mađarskoj, a pobedama se ovenčao i kod nas - ponosno kaže gospodin Nedin.

Vinski podrum Nedin je dokaz da i mali vinari mogu da prave vrhunska vina.

Dok su u svetu male vinarije na izuzetnoj

ceni, ne zato što nešto znaju bolje, već zato što imaju realne mogućnosti da proizvedu kvalitetnije vino, kod nas to baš i nije slučaj.

-U industrijskoj proizvodnji postoji jedan tehnolog, nekoliko zamenika, pa zamenik zamenika, mnogo radnika i to se teško može kontrolisati. Ja znam svako bure, kada sam u njega i šta sipao, kada sam pretočio vino. Mi, vlasnici malih vinarija možemo da “doteramo” vino onakvo kakvo želimo da bude, a da ne kažem da su sada tehnološke mogućnosti i oprema kod nas umnogome napredovali. Kada smo sredinom devedesetih počinjali da se bavimo vinarstvom, u Srbiji niste mogli da kupite prohromski sud. Sada su sve mogućnosti otvorenije i otuda je kvalitet vina iz malih vinarija mnogo bolji od industrijskih - objašnjava gospodin Nedin.

Josif Nedin je član dva vinska udruženja.

Jedno je Udruženje vinara “Vinsko selo” Gudurica, koje je početkom februara po drugi put organizovalo vinski festival “Dane mladih vina”, a drugo je nedavno osnovano, u koje mogu da uđu samo registrovane vinarije, kojih na teritoriji južnog Banata ima šesnaest.

-Za vina sa geografskim poreklom je moralo pola od ukupno g broja registrovanih vinarija da podnese zahtev da bi nam država izašla u susret oko registracije udruženja. Zato što je to jako skupo, a bez potvrde o geografskom poreklu smo toliko ograničeni da po novim zakonu na etiketi ne smete da naglasite ni mesto odakle je vino, ni proizvođača, ni sortu, a tako će etikete ličiti na prazan papir.

Kada imate geografsko poreklo koje izlazi po hektaru oko 100.000 dinara, onda možete da imate etikete kakve hoćete.

Nije ni to problem, već određivanje standarda koji su i za velike i za male vinarije isti. Država nije napravila razliku u proizvođačima, pa mi, sa par hiljada litara vina, moramo da poštujemo iste papire kao i „Vršački vinogradi“, sa par miliona litara. Mi se ovim poslom bavimo dvadeset godina i sada smo došli do nekakvog nivoa gde ne možemo da se preorijentišemo na nešto drugo, a i volimo ovo što radimo. Napred nema kud, a nazad ne može - pola u šali, pola u zbilji, Josif Nedin definiše problem malih vinarija.

Mala škola vina velikog šarmera Nikole Cuculja

N

ikola Cuculj je vinar i vlasnik porodične vinarije “Vinik” u samom centru vinorogradima okruženog, vinskog grada Vršca. Ova vinarija nosi prefiks porodične, jer su svi članovi domaćinstva uključeni u celokupan projekat vinarije “Vinik”, od prijema grožđa i prerade, proizvodnje vina i prijema gostiju... Tako je gospodinu Cuculju pripalo mesto podrumara, a gospođi Cuculj, rad u kuhinji. Bračnom paru Cuculj pomažu i njihovi sinovi, od kojih je stariji diplomirani enolog.

Podrum vinarije “Vinik” je situiran u staroj švapskoj kući, sa ajnfort kapijom. Od 2004. godine Vinarija „Vinik“ se paralelno sa proizvodnjom vina bavi i turističkom ponudom, a podrum je podeljen na radni (proizvodni deo sa savremenom opremom i prohromskim sudovima) i deo prilagođen prijemu gostiju, sa masivnim hrastovim stolovima, koji može da primi 50 ljubitelja vina.

Osim brojnih medalja i plaketa za kvalitet vina, Rajnski Rizling, Chardonnay barrique, Rose (Muskat Hamburg), Cabernet Sauvignon, Banatski Bermet, vinariji „Vinik“ je od strane Privredne komore Vojvodine dodeljena plaketa za kvalitet usluga u 2010. godini. Prijatan ambijent i vrhunska usluga usaglašena sa nenametljivim zvucima harmonike (živa svirka), pružaju posetiocima nezaboravan ugođaj opuštenosti i zadovoljstva. Ali, kada se sve to upotpuni sa neponovljivim šarmom, domaćinskim i ljubaznim prijemom Nikole Cuculja, koji pred svoje goste servira red istorije, red pitalica, šala, književnih bravura, svega što se odnosi na vino, dolazi do jednog velikog probelma - gostima je tako lepo da ne žele da prekinu ovu čaroliju druženja.

-Kao mlad sam dosta putovao, skupljao, učio, sada je došlo vreme da se naučeno prenese i iskoristi - objašnjava gospodin Cuculj.

Za goste, Nikola Cuculj je uvek spreman da održi kratak kurs na temu degustacije vina (držanje čaše, o tipovima vinskih čaša, temperaturi vina i sl)., uz narodne mudrosti: “Jadno je to vino kome voda treba da popravi ukus“; “Vino treba da se pije čisto, onako kako ga je Bog stvorio“; “Vino ne treba kvariti vodom kao što ni ljubav ne treba kvariti brakom“. Zatim kratak kurs o vrstama vina, onim svetskim i onim autohtonim, a kao Veliki majstor banatskog vinskog viteškog reda “Sveti Teodor” Nikola Cuculj u svečanoj odori svoje goste upoznaje sa misijom vitezova vina u širenju vinske kulture i propagiranju kulturnog trošenja kvalitetnih vina.

Od gospodina Cuculja se mogu čuti mnoge činjenice, opet vezane za vino kao neiscrpnu inspiraciju. Malo nas zna da je posle krvi najsloženija tečnost na zemaljskoj kugli vino, sa preko 900 komponenti, sa jednom jedinom štetnom - alkoholom. Međutim, ako se uzima umereno, vino ne može da škodi.

Nikola Cuculj je drag da se poigra sa svojim gostima pitalicama tipa: Kada se pije Rose?; Kada je kasno za crno, a rano za belo; Zašto je Marko Kraljević pola pio pola Šarcu dav’o? Ili je vino bilo loše ili je mnogo voleo konja; Kada magarcu date kantu vina i kantu vode, šta će pre da popije? Vodu, zato što je magarac.

Od gospodina Cuculja se može čuti o francuskom paradoksu, i o antiseptičkom, antibiotskom i sedativnom dejstvu vina, a može se i pevati i na bačvi igrati. Jer, gde je vino tamo su i žene, hrana i muzika.

Vinarija „Vinik“ je turistički proizvod kakav vinski Vršac zaslužuje.

51

Porodična vinarija Adžić, mala vinarija velikih vina Porodična slava Sveti Trifun odredila je put porodice Adžić i pre no što su i pomislili da će se jednog dana baviti vinogradarstvom i proizvodnjom vina.

Tako je Sveti Trifun - zaštitnik vinogradara, vinara i ljubavi, postao njihov zašitni znak, a kompletna linija njihovih vina koristi njegovo ime - Sveti Trifun.

Tridesetjednogodišnji Ilija Adžić, vlasnik vinarije „Adžić“ (iako se tata Vlado i dalje za sve pita) registrovane u Temerinu, sa vinogradima i podrumom u izgradnji, na potezu Velikog dola u Čortanovcima, u Sremu, Fruška gora, najavljuje da će se u skorije vreme u sklopu vinograda, naći i proizvodnja i pogon, podrum i sva vina koja proizvodi ova vinarija. U stvari, vina su se konačno „skrasila“ i tamo su gde i treba da budu, jer je berba 2012. godine odležala u Čortanovcima. Do tada su vina seljena u Temerin, zbog čega je trpeo kvalitet samih vina, a danas su veze sa

Temerinom samo administrativne.

Porodičnu vinariju su pokrenuli 90-tih godina bračni par Vlado i Nevenka Adžić.

U vinogradu su bile zastupljene samo stone sorte, pa se za proizvodnju vina, tada samo za domaće potrebe, grožđe kupovalo. Godine 2004. porodica menja svoj kurs, sadi vinske sorte i od 2007. godine, kada su njihovi vinogradi stasali, isključivo proizvodi vina od svog grožđa, bez da ga dokupljuje. Danas su na površini od hektar i po zasađene vinske sorte: Merlot, Cabernet i Frankovka od crvenih i Traminac, Chardonnay i Tamjanika žuta od belih. Od njih se proizvodi šest vrsta sortnih, isključivo suvih vina, tri vrste desertnih Bermeta i Rose (od Frankovke). Količine vina su ograničene, s obzirom da dolaze sa hektar i po zemlje, ali vinarija „Adžić“ je već godinama prisutna na svim renomiranim festivalima i sajmovima vina, gde je redovan dobitnik priznanja za kvalitet

Ilija Adžić

52

svojih vina, i dobar je primer fenomena malih vinarija.

-Odlučili smo se da ostanemo mala vinarija da bi stigli sve sami da odradimo.

Od spoljnih saradnika tu je samo tehnolog Tanja Đurić i niko drugi sa strane nije uključen u bilo šta što se odnosi na vinariju, od sadnje do intervjua. Čak je i projekat vinskog podruma izradila moja sestra, koja je po stuci arhitekta, a brat koji se bavi fotografijom i ima sklonosti prema dizajnu, dizajnirao je etikete. Bukvalno sve što je zakonom dozvoljeno da sami radimo, odrađujemo sami i više od hektar i po vinograda ne bismo mogli da postignemo, a to je preduslov za dobre rezultate koje postižemo na svim festivalima - objasnio je mladi gospodin Adžić, po profesiji hemijski tehničar, pa je i na taj način blizak sa vinogradom, od kojeg njegova porodica, isključivo živi. Kaže da vinograd traži slugu, a ne gospodara, ali da ovaj posao menjao ni za jedan drugi.

- Imamo dovoljno za naše potrebe.

Svesni smo da se od ovog i ovako, pre svega, poštenog rada nećemo obogatiti, ali bitno je da možemo sebi obezbediti pristojan život. Takođe, ovakav način bavljenja vinogradarstvom i vinarstvom daje nam mogućnost da kažemo da imamo svoj posao i navodno smo gospodari svog vremena. To je samo prividno tačno, jer vinograd je gospodar našeg vremena – uz osmeh dodaje Ilija Adžić.

Dalje ambicije porodice Adžić u pogledu razvoja vinarije su da sa završetkom izgradnje podruma obezbede uslove za bavljenje vinskim turizmom, jer u Čortanovcima postoje brojni mali podrumi, ali ni jedna druga vinarija, osim njihove, u prečniku od 20 kilometara, nije registrovana.

Porodica Adžić u narednih deset godina ne namerava da proširuje zasade, jer i sama izgradnja vinskog podruma, koju uzgred rečeno, zidaju muški članovi familije (tata Vlado i sinovi Vuk i Ilija), dosta košta. Tek nakon toga može se razmišljati i o nekom proširivanju, ali i tada će u pitanju biti manje površine.

Inače, Vina vinarije „Adžić“ se zbog male godišnje serije, za sada, mogu naći u Novom Sadu i okolini, kao i u restoranima od Temerina do Čortanovaca, ali i u jednoj vinoteci u Beogradu.

Mladost i ambicije vezane za napredak

Destilerije Šurlan

Dejan i Darko Šurlan Krajem prošle godine, Destilerija Šurlan je proslavila jubilej, deset godina proizvodnje vrhunske voćne rakije.

Sve je počelo devedesetih godina XX veka kada su na jednom hektaru porodičnog imanja u Novim Kozarcima, nedaleko do Kikinde, rodile prve jabuke. Zbog teškog plasmana konzumne jabuke, porodica kreće u preradu voća i proizvodnju rakije za svoje potrebe, pa potrebe prijatelja, zatim i lokalnog tržišta. Godine 2003. porodica Šurlan od Ministarstva za poljoprivredu dobija rešenje o profesionalnom bavljenju proizvodnjom voćnih rakija, a 2011. godine prerasta u Destileriju Šurlan.

Braća Šurlan, stariji Darko i mlađi Dejan, vlasnici Destilerije, koja je danas moderan pogon sa zaokruženim procesom proizvodnje, počev od proizvodnje voća na 28 jutara, do prerade, pakovanja i plasmana voćnih rakija, ulažu i u mehanizaciju, mašine za preradu kao i u proširenje proizvodnih kapaciteta.

--Nova Destilerija je sa potvrdom Hasap (HACCP) sistema, jednim od osnovnih preduslova za izvoz naših proizvoda i osvajanje evropskog tržišta. Mimo svakog našeg očekivanja, Destilerija je značajno napredovala, zahvaljujući pre svega ugovorima sa dve velike firme u Srbiji, za koje uslužno pečemo rakiju.

Destilerija Šurlan proizvodi rakije za tri brenda: prvi je rakija Šurlan, drugi je Podrum „Pevac“ iz Kragujevca sa rakijom „Žuta dunja“, i treći brend je Basta promet d.o.o. i “Deda Jovina domaća rakija” iz Novog Sada. Sa njima smo bukvalno umnožili kapacitet prerade i prodaje proizvoda - kaže Dejan Šurlan.

U Destileriji se proizvode: Jabukovača, Šljivovica, Viljamovka, Kajsijevača, Dunjevača i Specijalni liker sa dodatkom livadskog meda obogaćen lekovitim travama, koji je u poslednje vreme postao pravi hit, posebno među ženskom populaciom.

Količine voćnih rakija koje su proizvedene u Destileriji su ograničene, jer se oko 70% sirovina proizvede u sopstvenim voćnjacima, a ostalo se otkupljuje u zavisnosti od toga koliko je rodna godina i ugovorenih količina.

Najveće količine voća otkupljuju se od “Dijamant-agrara” iz Zrenjanina, a kvalitet njihovog voća mora biti jednak kvalitetu voća sa zasada porodice Šurlan.

U Destileriji se naročito vodi računa o kvalitetu robe, jer bez dobrog voća nema dobre rakije. Šta podrazumeva kvalitetno voće?

Ono ne sme biti trulo, bolesno, mora biti dobro pripremljeno za preradu, što podrazumeva odstranjivanje koštica iz

šljiva, kajsija. Mora biti dobro oprano od zemlje, ako je otpalo. Zatim ide krunjenje, odležavanje komine, uz neke dodatke i na određenoj temperaturi i posle toga pečenje.

U desetoj jubilarnoj godini Destilerija Šurlan obukla je svoje proizvode u novo ruho, promenila je dizajn ambalaže i zahvaljujući i tome, podigla prodaju za 40%. U pripremi je i premijum ambalaža, ali na tržištu će se naći tek za godinu dana.

Kako ovi mladi ljudi, planiraju da izađu na evropsko i svetsko tržište, pošto su osvojili srpsko, i kako izlaze na kraj sa sve zahtevnijim i razmaženijim potrošačima i sve strožim pravilima koje Republika Srbija i EU postavljaju pred proizvođače, Dejan Šurlan kaže: -Mi moramo da idemo u korak sa Evropom i svetom i da uzimamo njihove formule za osvajanje drugih tržišta. Problema, kao i u svakom drugom poslu, ima. Gledamo da osvajamo stepenik po stepenik, i onda ćemo na kraju, nadam se, sagraditi ono što smo ranije osmislili. A to je, da pospešimo marketing, čime bismo zatvorili ceo krug procesa proizvodnje, od proizvodnje voća do prerade, pakovanja i plasmana voćnih rakija.

Dilema više nema. Rakija može biti lek ili zadovoljstvo, ili čak otrov, ako se sa njom pretera. Izvesno je da je domaća rakija sve popularnija i prihvaćenija kako među mlađom, tako i među ženskom populacijom. Takođe, nema dileme da je ovo i dobar biznis ukoliko se kvalitetno i vredno radi.

-U ovaj posao mora da se uloži puno rada i truda, ali može dobro da se napreduje. Ovo je tradicionalna srpska delatnost, a činjenica je i da se rakija sve više pije. Viski, konjak, votka, ustupaju mesto domaćim, prirodnim rakijama. Svet sve više prepoznaje Srbiju po Šljivovici, dunja je sve aktuelnija čak i po diskotekama, noćnim klubovima, kafićima…

Pošto se Destilerija Šurlan nalazi u Banatu, najtraženija je rakija od jabuke. Da se kojim slučajem Destilerija nalazi u centralnoj Srbiji, Šljivovica bi bila bez premca. Po mom mišljenju, svaka je dobra, ukoliko je kvalitetna - mišljenja je Dejan Šurlan.

53

54

Milana Nović Advokat na konju sa tamburom Slušajući o njoj mislili smo da je čudo, a kada smo je upoznali u to smo se i uverili.

Radi se o mlađanoj Milani Nović, rođenoj u Zmajevu 1989. godine, studentkinji koja preko nedelje živi u Novom Sadu, a za vikend se obavezno vraća kući, u Ravno Selo, svojoj porodici, mami Radmili i tati Đorđu. I dok svi mladi beže iz sela u grad, Milana ide suprotnim smerom, jer ne može da zamisli život bez da izađe u dvorište, da pomazi i popriča sa svojim životinjama.

Problem je odakle početi ovu priču.

Milanu smo prvi put zapazili dok je svirala prim. Milana, živahna lepojka uživala je u bogatom repertoaru svog orkestra, kao da je ona izašla u provod, a ne da radi (svira). Mlada primašica ispičala nam je da je kao mala počela da igra u folkloru, a njena, tri godine starija sestra Zorana, da svira tamburu. Radoznala, uzela je sestrinu tamburu i videla je da joj to baš „leži“, ali je morala da sačeka do svoje desete godine kako bi joj ruke i zglobovi ojačali. I od tada tamburu ne ispušta. Godinama je svirala u KUD „Svetozar Marković“ i učila od najboljeg, Zorana Bugarskog Brice. Sa svojim godinu i po dana mlađim bratom Miodragom i nekolicinom drugova, pre pet godine osnovala je orkestar „Tamburaško društvo Begeš“, nezadovoljna tretmanom u KUD-u u kojem je folklor najvažnija, a orkestar samo sporedna stvar. Njen orkestar danas nastupa širom zemlje i inostranstva sa repertoarom od starogradskih pesama do Šopena i Mocarta. Imponuju joj nastupi sa velikim tamburaškim orkestrom koje predvodi Zoran Mulić, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u kojem sviraju 40 tamburaša, sa i bez muzičke škole, a da se razlika ne primeti. Ipak, najponosnija je kada joj priđe neko dete, devojčica i saopšti joj kako i ona svira tamburu zato što je to videla od nje. Nije mala stvar biti mlad, a biti uzor.

Ipak, Milanina prva i najveća ljubav su konji. Njena porodica, pradeda, deda, njen otac, bavili su se odgajanjem konja-kasača, vozili sulke i bilo je sasvim prirodno da se Milana na neki način uključi u sve to.

Velika joj je želja da se takmiči, ali ne sme

zbog “zdravstvenog stanja njenih roditelja”, kojima bi taj pritisak teško pao. Uz to, filigranska Milanina građa nije najidelanija za džokeja u trci kasača, ali ko zna. I pored toga, ona važi za izvrsnog znalca, kada su u pitanju kasači i konjske zaprege, i shodno tome često preuzima ulogu komentatora na manifestacijama posvećenim konjima i konjarstvu. Svoje znanje ispekla je baveći se konjima i radeći kao novinar reporter za domaće i strane medije unazad deset godina.

I dok su svi listom, tokom njenog školovanja mislili da će Milana da upiše Poljoprivredni fakultet, biologiju ili veterinu, ona je bez razmišljanja ispunila još jedan svoj san i upisala Pravni fakultet. Trenutno je apsolvent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i njena davnašnja želja da se bavi advokaturom je sve bliža ispunjenju.

Za sve vreme njenog stasavanja čaršija

ju je budno pratila. Prvo su bile priče: Kada upiše srednju školu prestaće da svira. I to se nije desilo. Onda su govorili: Kada upiše fakultet prestaće da svira. To se opet nije desilo. Sada se čuju komentari da će prestati da svira kada se zaposli. Milana ne veruje u to, jer nema razloga da se ičega odriče i bilo šta da prestaje.

A na pitanje šta je čini srećnom, Milana kaže: -Ono što me čini srećnom je druženje sa prijateljima, konjima; srećna sam kada odemo da sviramo pa se opustim i zabavim. Čini me srećnom pomisao da će još mnoga deca imati tu beskonačnu ljubav svojih roditilja, kao što smo moja sestra, moj brat i ja imali.

A ljubav? Ko bi to mogao sve da isprati?

A možda neko i bi, našalila se, a mislila ozbiljno Milana Nović.

55

Fijakerijada Made in Crepaja

C

Branislav Jankov

repajački fijaker je najveća smotra fijakera u Srbiji, jer, neki odu tamo, neki onamo, a u Crepaju dođu svi.

Ovo je uspešan (najveći i najlepši) početak smotri zaprega koje su oduvek počinjale u Crepaji. Konjarima prva fijakerijada u godini znači mnogo jer je ovo mesto na kojem se razmenjuju iskustva, gledaju lepi konji, na kojem se druži, ali i sklapaju neki poslovi. Za Međunarodnu smotru paradnih konja i fijakera “Crepajački fijaker” tradicionalno je rezervisan drugi dan uskršnjih praznika.

Na stadionu “Sto topola”, ove 2014. godine obeležena je XX fijakerijada, koja je počela revijom dvoprega članova KK “Lipicaner” iz Crepaje. Kao dobri domaćini oni se nisu našli u takmičarskom delu, već su to prepustili gostima. A gosti su došli iz iz svih krajeva Srbije i iz Bijeljine (Republika Srpska). Ukupno je bilo prijavljeno 131. zaprega konja lipicanerske rase.

Najjača konkurencija bila je u kategoriji dvoprega, gde se u takmičarskom delu našlo 70 zaprege, jedanaest četvoroprega i pet petoprega, koje je tročlani žiri ocenjivao u elementima: hod i poslušnost grla, uparenost grla, izgled kočijaša i posade, umešnost kočijaša u upravljanju zapregom, izlged i opremljenost vozila, čistoća, kvalitet i lepota izrade zaprežne opreme.

Ove godine po prvi put u takmičarskoj konkurenciji nije bilo troprega i višeprega, a od pre nekoliko godina, zbog izuzetnog interesovanja ne takmiče se jednoprezi, jer ne bi svi za dana mogli stići na red.

Branislav Jankov, predsednik KK “Lipicaner” i organizator ovog, po svemu jedinstvenog spektakla, tvrdi da je ovo najveća Fijakerijada ne samo u Srbiji, već i šire. Za Crepaju to znači mnogo, jer su za nju svi čuli zahvaljujući konjima. Gospodin Jankov je takođe dodao da meštani Crepaje žive za ovaj dan, jer se skupi toliko sveta da se broj stanovnika u selu duplira, pa

56

umesto 4.500 stanovnika Crepaja naraste u varoši bude od desetak hiljada ljudi.

–Ove godine nas je i Bog pogledao, pa nije bilo kiše. Pošto Crepaja slovi za najlepšu, najveću i najbolju fijakerijadu u godini, zahvaljujući lepom vremenu bila je raskošnija nego ikada – zaključio je gospodin Jankov.

Iako se svi slažu u oceni da je fijakerijada u Cprepaji nešto posebno i da je iz godine u godinu sve masovnija i bolja, Branislav Jankov sa žaljenjem konstatuje da je konja u selu sve manje. Seljani smatraju da je konj luksuz i da ima sve manje para za bavljenje ovim plemenitim životinjama.

Ali, ima takođe i nekih novih članova konjičkog kluba, dolaze „neki novi klinci“, koji vole konje, a „tate i mame slušaju

decu, šta će“.

Branislav Jankov se seća da ni nekada nije bilo lako: –Pre pedesetak godina u Crepaji je živelo 6.000 stanovnika i svako domaćinstvo je imalo konje. A ovo smo sve mi, ljubitelji konja, sami napravili: i klub, i stadion, i takmičenje.

Mi smo malo kao iz šale pre dvadeset godina počeli sa organizacijom fijakerijade, ali ovo je sada naš brend. Prate nas mediji, svet zna za nas - s ponosom ističe Branislav Jankov ubeđen da je sve ovo vredno truda jer Crepajci na ovaj način čuvaju jednu lepu tradiciju. Oni će manje više i dalje uzgajati konje, jer nema ništa lepše nego kad se sedne u fijaker i za svoju dušu provoza po selu.

Lipicaneri su moja duševna hrana Bogatić je opština u centralnoj Mačvi, na 18 kilometara udaljena od Sremske Mitrovice i Šapca, poznata po tome što se „voze dobri konji, po lepim ženama i dobroj muzici“, i to baš tim redom. U Bogatiću se nalazi i Konjički klub “Euro Mačva” Vladimira Radovanovića, privrednika iz Bogatića.

Vladimir Radovanović se uzgojom konja bavi petnaestak godina, ispunjavajući svoju mladalačku ljubav nasleđenu od roditelja. Ali, dok je u roditeljskoj kući drugovao sa radnim konjima, a strast mu bili galoperi, posle vojske sve više se interesovao za paradne konje i ostao im veran do danas. Trenutno ima desetak lipicanera, koje je sam odgajio, od roditeljskog para konja poreklom iz Karađorđeva.

Vladimir i njegovi sinovi, Ognjen i Aleksandar, planiraju da dalje uvećavaju broj grla, i da prave nove šampione.

Osnivanjem KK „Euro Mačva“, Vladimir Radovanović je napravio prvi korak u obnavljanju tradicije konjarstva u ovom kraju.

Iz nekog vremena, ostala su nadmetanja, “Hajdučke večeri” u Mačvi, “Festival ruža” u Lipolistu, te Božićna trka galopera, i na svim tim feštama, sa svojim lipicanerima, osvajao je nagrade. O svojim konjima sa neskrivenom ljubavlju kaže: -Oni su nešto posebno. Njihova vrlina je što su mnogo pametni i lako uče, a posebno je izražena njihova ponositost. Samo da uživate sa njima. Da bi nešto naučili, ovim konjima ne treba neka posebna obuka, samo malo truda i rada. Mi ih odgajamo, ali se teško odlučujemo da ih prodamo. Baš ako se desi neka nesreća. Ne zarađujemo od toga, imamo druge poslove, tako da ih više držimo za sebe, iz ljubavi. Ovaj deo Mačve je oduvek bio poznat po konjima, trkama, fijakerima... Danas je sve nekako teško. Mnogi ljudi bi voleli da se bave konjima, a nisu u mogućnosti da ih drže. Lipicanere samo ja imam u Mačvi, u Jevremovcu i Šapcu ima 30 do 40 konja, i moglo bi da se oformi neko konjičko udruženje, međutim, za sada nema ni toga. Ja imam registrovan Konjički klub „Euro Mačva“, ima nas 20 drugara koji se družimo, a ako krene na bolje, napravićemo nešto pravo. Konjarstvo nije jeftin „hobi“ i bojim se da će se ugasiti i ovo malo konjarstva što je ostalo - rekao je gospodin Radovanović.

Stvari su u jednom trenutku krenule na bolje, obnavljenjem hipodroma poznatom po tome što se galopske trke punokrvnih engleskih galopera u sulkama, na kojem je prva trka održana 1. maja 1950. godine, ali su radovi stali.

Konji i konjički sport bi mogao da bude još jedan novi turistički proizvod bogatog mačvanskog kraja. Ima li šta lepše nego kada “dobri konji, dobri fijakeri povežu ljude?!”

–U Bogatiću se održava jedinstvena u svetu “Božićna trka galopera”, a manifestacija „Hajdučke večeri“ koja se od 1966. g. održava u Crnoj Bari na Drini, opština Bogatić, bila je neuporedivo jača i veća manifestacija od Guče, i dozvolili smo da se u jednom trenutku svede na nekih 1.000 duša. Sada je nešto drugačije, ljudi su se jednostavno probudili. Nadam se da će omasovljavanjem već postojećih događanja doprineti razvoju turističke ponude ovog kraja, samo ako se promovišu na pravi način.

Bogatić se nalazi ispod Cera. Tu je mir, lepota prirode i blagodeti planine, termalni izvori i Aqua park “Termalna rivijera”. Iz termalnih izvora bi mogla da se greje cela Mačva. Mogla bi banja da se napravi, staklenici koji bi se grejali toplom vodom, mogla bi čuda da se naprave. Bogatić ima svoju turističku organizaciju, u selu Sovljak nalazi se Etno park… Ovo je kraj velikih mogućnosti. Ja lično, ne mogu da se rastegnem na dve strane. Kod nas za sada možete samo doći u goste, da se provozate fijakerom, jašete konja, da probate kulen, prođete imanjem, sve ćemo vam pokazati i dobro vas ugostiti i sigurno ćete biti zadovoljni. Međutim, moja porodica se bavi drugim stvarima, između ostalog imamo fabriku „EvroMix“ Bogatić, obrađujemo zemlju, tako da smo više posvećeni tome nego turizmu – obavestio je Vladimir Radovanović iz Bogatića.

Ali, uprkos poslu, od svoje velike ljubavi - lipicanera ne odustaje. A i zašto bi, kada je njegova kobila 8 Lipica, na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, 2012. i 2013. godine osvojila veliki šampionski pehar Novosadskog sajma.

Vladimir Radovanović

57

ДОК ЈЕ ВИНА ТРАЈАЋЕ ВЕДРИНА Пре онога: Да ли бити, мора да је било: Пити. Прецизно речено, то је било: Пити, ил не бити. Шекспирови преци стари познавали су те ствари. м.м.ј. Од свих ликовних сусрета и дружења у сликарском трудоделању највише волим оне који се згоде на селу или у непрегледу какве дивљине од које су се нобл – људи, све бежећи, склонили, као да су им асфалт и канализације осињака градских, род рођени. Људи из тог, природом почаствованог окружења, који сликаре примају на рад, као по правилу, наликују богомданој драгости произашлој из кухиње природних закона. То све се односи и на породицу Миљевића, коју сам имао прилику да упознам у Старим Лединцима октобра 2о13, године док сам, тих златасто јесењих дана са десеторо својих колега, сликао измаштане и помало припите слике. За свега три до четири дана, уз споровозно пијуцкање и неусиљени мезетлук, сваки стваралац је насликао најмање две слике, а неки и више од тога. Када је створена прилика да се Миљевићи у амбијенту свог винског подрума, где су и настале слике, захвале сликарима на дарованим делима, приредили су опет у том простору, тојест у Старим Лединцима, изложбу тих слика. Уприличили су, уз богату закуску, богат музички програм са пуно заслужених аплауза, наздрављања, честитања и весеља од срца. То се десило ове, пролећне 2014. године, првих дана маја, који никако да се опрости од зиме и заостатака јесени а са Летом као да се гледа преко нишана. Прави концерт класичне музике уприличила је музичка породица Балаж Флоријана, којом приликом је маестро својој супрузи Марти, професору соло певања, честитао енти рођендан. Моје појединство је домаћина, испред ликовних стваралаца, поздравило са наздравичарском песмом коју сам краснописао на имитацији пергамента. Ту песму, која говори о вину и начину пијења истога поклонио сам породици Миљевић. Док смо од ишчитавања те песме правили представу, готово атракцију, ту се нашао са фото апаратом, креативан и радознао, увек спреман на ту врсту изазова, још један уметник, Михаило Берчек, који такође, уз свесрдну помоћ породице у тип - топ форму доводи и потписује већ четврти број ревије ТОП СРБИЈА. Можда ће и ово зрно лепоте бити онај осмејак и разлог за радовање, који ће обогатити његов часопис чији је мото: Најбоље из Србије. Организатор овог ликовног дружељубља, сликар Станко Родић, потрудио се да гости и сликари добију каталог са сликама уметника и њиховим краћим бипграфијама. Тако сазнајемо да се на тој изложби и у трајном власништву Драгана и Мие Миљевић, као и њихове деце, Таре, Гале и Вука, налазе слике Станка Родића, Ванча Христова, Бранислава Бошковића, Живорада Жике Поповића, Др Драгишеее Ђорђевића, Миодрага Мије Миљковића, Јелене Поповић, Милана Милића Јагодинског, Мује Алагића и Наташе Гегић Ралетић. Уз тијано појење и опроштајно наздрављање запутили смо се у тишину остатака узбуркане ноћи, е да бисмо и тај трун од сна испили до дна, наравно, са флашом пића из подрума Миљевића и све проживљено јако да не ишчили тек тако. Док испијам њину шљиву љуту, Миљевића подрум видим на свом путу. милан милић јагодински

58

Милан Милић Јагодински здравица Поздрављам вас и уз ово блажено и питко вино дижем чашу са намером сви да свима наздравимо. Нека ова чаша буде лош господар, добар слуга, лака као седма, осма или било која друга. Нек’ учини да мислимо нешто дубље и зрелије. Нека око нас све буде мало лепше, веселије. Жедни, жудни и остали ничим не треба да крију своју спремност и решеност мало више да попију. Него нека оном који умерен у пићу није дају наук како треба мудријашки да се пије. Музиканти опуштено ведру ноту нека следе. Усмерену на присутне добро нек’ је распореде. Учинимо да трајемо, пијући полако, фино, као да се дуго знамо, као да смо старо вино. Од овога часа нека утемељи се познанство, којему ће храна бити немерљиво постојанство. Нека свако својој кући на ногама својим оде и нека му у сан дођу само оне лепе згоде. И сачувај благи Боже од зла ове веселнике у којих су мисли чисте, премда моћи невелике. Сваком добро, чест и час, нека вино испуни све нас. милан милић јагодински

Kad hobi preraste u umetnost

Magda i Janoš Klinec

M

agdolna Magda Klinec iz Temerina vlasnica je tradicinalno najlepšeg kutka svake manifestacije, sajma, događaja na kojima se predstavi sa svojim rukotvorinama sa umetničkim potpisom, smisleno izloženim u staklenoj vitrini, iz koje sjaje punim intenzitetom.

Njenu postavku uvek čini miks nečeg starog i nečeg novog; različitim tehnikama oslikani predmeti, setovi za vino, rakiju, porcelanski servisi, vazice, pepeljare i činije. Ove godine najatraktivnije se pokazalo novo otrkiće gospođe Klinec, koje je pronašla u knjizi iz 1915. godine „Beli vez i rišelje“, iz koje je vadila mustre, i prenosila ih na razne predmete, što je privuklo pažnju.

Pre godinu dana pažnju su privlačile njene trodimenzionalne slike na svili (ili od svile), za čiju izradu se koriste nekoliko različitih tehnika, od veza na svilenoj podlozi, do farbanja trakica od svile. Mnogi posetoci kada vide te slike, kažu da mirišu poput cveća, koje je na slici predstavljeno. Ove slike od svile gospođa Magda je „skinula“ sa interneta od jedna Ruskinje, jedine za koju zna da ih pravi. Posle meseci i meseci gledanja kako to neko drugi radi, odvažila se na put bez povratka.

-Kada sam videla da ja to mogu, mojoj sreći nije bilo kraja.

Danas ništa ne kopiram, samo zamislim, krenem, slažem i na kraju bude lepo - izjavila je gospođa Klinec, dodavši da to radi samo kada ima slobodnog vremena, za svoju dušu, a svoj rad je prevashodno bazirala na oslikavanju predmeta od stakla i porcelana po narudžbini i za izložbe.

Ako ste mislili da je za to dovoljan samo talenat, prevarili ste se, jer u svakom trenutku se mora osluškivati i tržište. Unikatan rad za koji je gospođa Magda Klinec 2009. godine dobila

nagradu Novosadskog sajma za Dobar dizajn, a koji predstavlja “Magdine bordo cvetove”, izaziva interesovanje gde god se pojavi i kako priznaje, gde god da iznese zna da će prodati. Neke mustre idu bolje u Vojvodini, neke u Beogradu, a i mušterije u Budimpešti imaju svoje favorite, pa se tako mora ići u korak sa potražnjom na tržištu, da se zadovolje ukusi i potrebe potrošača.

Posle dvanaest godina na sajmovima radovi gospođe Klinec imaju svoje pobornike, ljude koji visoko cene njen rad. Ona se pak trudi da ih nikada ne razočara.

–Ove godine su se poklapali termini održavanja Sajma turizma u Beogradu i Budimpešti. Kada smo moj muž János i ja planirali kako ćemo se organizovati, jer uvek nastupamo zajedno, odlučili smo da on ide za Budimpeštu, a ja u Beograd, pošto nam je bilo žao da se ne pojavimo, znali smo da će nas tražiti, objašnjava gospođa Klinec.

Veliki udeo u radu gospođe Klinec ima njen suprug, koji je osim na sajmovima prati u njenom cekolupnom radu, podržava je i motiviše. On je uticao i na izbor prvih motiva oslikanih na setovima vinskih čaša. Bili su to lovački motivi jer, gospodin Jánoš je strastveni lovac. Posle je u raznoraznim lovačkim katalozima iz Nemačke gospođa Magda videla slične, ali kod nas su njeni motivi još uvek unikatni.

Malo se ljudi bavi oslikavanjem staklenih predmeta na način na koji to radi Magda Klinec. Ona je počela među prvima i istrajala je za razliku od mnogih koji su počeli i odustali. Ona je zavolela to čime se danas bavi, i radi zato što u tome uživa. Radi zato što njen rad ima smisla, što je nadrastao hobi i pretvorio se u profesiju. Radi zato što je ručni rad pretvorila u umetnost, i što je i posle više od decenije rada to čini srećnom.

59

Sedam decenija AKUD Lola Akademsko kulturno umetničko društvo „Lola“ iz Beograda, nekada Omladinsko kulturno umetničko društvo „Ivo Lola Ribar“, nastalo je u vreme Drugog svetskog rata (1944. godine). Od prve sekcije društva - hora, preko ansambala narodnih igara i pesama, narodnog orchestra, do nekih vremenom nepravedno zapostavljenih ili nestalih sekcija: literarne, likovne, baletskog ansambla, zabavnog orkestra, sve je to objedinjeno u AKUD “Lola”. Danas je “Lola” institucija kulutre, od skoro 2.000 članova, koji neguju i čuvaju tradiciju narodnog nematerijalnog stvaralaštva sa prostora Srbije, kao što su to pre njih radili bivši članovi ovog društva: Olga i Dušan Skovran, Biserka Cvejić, Radmila Bakočević, Zoran Radmilović, Miodrag Petrović Čkalja, Dobrica Ćosić, Mira Alečković, Mirjana Karanović, Dušan Trbojević, Miroslav Čangalović, Mića Tomić, Milutin Popović Zahar, Ana Sofrenović i mnogi drugi.

Gospodin Dobroslav Bročić, asistent umetničkog direktora Velimira Agovskog, posle skoro 40 godina provedenih u “Loli”, navodi brojne benefite članstva u jednom ovakvom društvu. Najveća je da su u renomirana kulturna društva, kao što je ovo, uključena deca koja završavaju fakultete, postaju dobri roditelji i čija se deca, kada stasaju, uključuju u folklor. Tako se tradicija KUD-a nastavlja, a njeni članovi postaju uspešni ljudi.

-Mi od sve naše dece tražimo da na polugodištu i kraju godine donesu svoje đačke knjižice, jer ih vaspitavamo u duhu akademizma, da kao članovi akademskog kulturnog društva postižu određen nivo kulture. Ta

deca nisu prepuštena sama sebi, nisu na ulici, ne rade ružne stvari, ali se to kod nas slabo tretira. Još i danas se folklor smatra nečim „seljačkim“. Ipak, mislim da ima pomaka na bolje, jer se folklor sve više smatra delom naše istorije, tradicije, naših korena - rekao je gospodin Bročić. Činjenica je ipak da tretman kulturno umetničkih društava nije na adekvatnom nivou, i umesto da našu tradiciju i baštinu pokazujemo svugde i u svakoj prilici, naš folklor više pobuđuje pažnju stranaca i bolje se kotira u svetskim okvirima nego u sopstvenom dvorištu. A ima li šta lepše da se kroz mladost, pesmu i igre, u prebogatim narodnim nošnjama ispriča ko smo, šta smo i odakle smo?

-Mi kao da se stidimo sami sebe, svojih pesama, igara, što su se te igre igrale na selu.

Ali, mi imamo i divnu gradsku muziku, stare igre u gradskim kostimima, gde su dame nosile bogato plisirane suknje i jeleke, a muškarci elegantna odela, ista ona koje su Bečlije nosile na dvoru, samo što u njima nisu igrani bečki valcer već naše igre. Očigledno je da malo poznajemo svoju tradiciju, a to je ono što je najgore - smatra gospodin Bročić.

Aktivnosti AKUD „Lola“ u prezentaciji našeg folklora kao nacionlnog brenda, što jeste i što mora biti, su mnogobrojne. „Lola“ sedam godina neguje kontakt sa TA Top Tours i TA Oskar Tours, tako što održava jednočasovne koncerte u svojim prostorijama za strane turiste koje dovode ove agencije, u sklopu krstarenja Dunavom. Posećenost je toliko dobra da se broj stranaca kreće od tridesetak do 180 ljudi po koncertu. Osim

navedenih agencija, sarađuju i sa drugim turističkim agencijama. U toku 2013. godine samo u prostorijama „Lole“ je održano 60 koncerata, a ove je planirano čak 120 koncerata, što u zemlji što u inostranstvu.

AKUD „Lola“ 16. novembra 2014. godine slavi veliki jubilej i tim povodom organizuju se brojni koncerti: početkom godine bio je koncert prvog ansambla, 16. juna koncert svih ansambala u „Loli“, od školice folklora od veterana; u novembru će biti održan Gala koncert na kojem će nastupiti tamburaški, narodni i Lola klasik orkestar (orkestar flauta, violina i orkestar klarineta), hor i teatar. U toku su pregovori AKUD „Lole“ sa Folklornim ansamblom„Vila“ (SKUD „Železničar) iz Novog Sada, koji ove godine obeležava 80 godina rada, za zajednički koncert kojim bi se obeležilo 70+80 godina, odnosno zajedničkih 150 godina trajanja ovih društava.

Dobroslav Bročić kaže da je danas stanje u folkloru slično kao u vreme kada je on počinjao da igra, sredinom sedamdesetih godina. Devojčice su kao i nekada, daleko zainteresovanje za folklor, dok je dečake uvek bilo teško privući. Njima je sport atraktivniji, jer to mogu da materijalizuju.

-Ja sam počeo da igram zbog devojke, pa sam ostao u svetu folklora, i drago mi je zbog toga. Jer, folklor je pre svega druženje. Sistem kulturnih društava je tako koncipiran da sa njim možete da obiđete svet. Konkretno, 1989. godine, moja generacija je bila u SAD, nas 16 parova, tri meseca. Od tih 16 parova postalo je 8 bračnih parova i svi smo jedni drugima kumovi. Da li postoji nešto lepše? zapitao je Dobroslav Bročić.

Sa jednog od nastupa u Skadarliji za finske turiste

60

Jubilej, 80 godina SKUD Železničar i njegovih dvanaest Vila

Obeležavanje 80 godina Srpskog kulturno-umetničkog društva “Železničar” iz Novog Sada, osnovanog 3. juna 1934. godine, započelo je 13. februara 2014. godine koncertom Narodnog orkestra i hora ansambla “Vila”, na kome su bili i gosti-Srpski akademski ansambl “Mladost” iz Temišvara. Na koncert 22. marta Folklornom ansamblu “Vila” (SKUD “Železničar”), u goste su došli članovi KUD “Pionir” iz Zrenjanina. Obeležavanje jubileja je nastavljeno koncertom Velikog tamburaškog orkestra u Studiju „M“, 30-tog marta, a nastupili su i gosti, članovi KUD iz Pljevalja, jer kada se slavi uvek se slavi sa prijateljima.

-Nama je svako druženje dragoceno, jer nam je važno da se naša deca upoznaju, da stvaraju prijatelje u najmlađem uzrastu i da ih time obogatimo, jer bogat je čovek koji ima prijatelje, a najlogičnije je da prijateljstva nastaju iz okruženja - istakao je umetnički rukovodilac i koreograf Ansambla “Vila”, Milorad Lonić. Povodom jubileja, u toku 2014. godine SKUD “Železničar” će prirediti 17 koncerata, a kruna će biti Akademija u Matici srpskoj (ili Gradskoj kući), kao i svečani koncert na sceni „Jovan Đorđević“ u SNP-u, 21. juna. Članovi društva će prisustvovati i svečanoj liturgiji u Sabornom hramu, “da bi i u duhovnom delu bili bogatiji, ispunjeniji i da imamo viziju kako ići dalje”.

-U suštini, sve što stvaramo i strast koju imamo, ako nije ispunjena duhovnošću, mislim da nema perspektive - smatra Lonić.

Kada se za nekoga ili nešto, kaže da beleži 80 godina, podrazumeva se da je starost ostavila traga, što ni u kom slučaju ne vredi za SKUD “Železničar”.

-U našem Kulturno-umetničkom društvu svi ansambli se zovu “Vila” iz razloga što je to simbolika našeg nacionalnog bića i ima pozitivnu konotaciju. To ime je simbol svega onoga što radimo i način na koji radimo. Imamo 12 sastava: tamburaški orkestar, igrački sastav, narodni orkestar, etno filharmoniju, hor, kamerne sastave koji neguju klasični repertoar, studio za savremenu igru, flamenko-plesački i muzički deo, i svi oni baštine ono što je lepo i što je deo naše, ali i svetske umetnosti.

SKUD “Železničar” je lane prvi put dobio podršku Grada Novog Sada, što najavljuje bolju budućnost ovog kulturno-umetničkog društva, jer u Vojvodini i Srbiji ima jako malo mesta gde se mogu stvarati i negovati kultura i umetnost. Prošle godine društvo koje broji 500 članova, dobilo je adekvatne prostorije u Ulici Jovana Cvijića 7.

-Nadamo se skorom uređenju prostora i podršci svih dobrih ljudi Novog Sada, i da će taj prostor postati centar tradicionalne kulture, centar pozitivne energije. Želja nam je da to bude baš ove godine, kada slavimo 80 godina postajanja SKUD “Železničar” i 90 godina etnokoreologije u Srbiji, naš centar nazovemo po najvećim etnokoreolozima, sestrama Ljubici i Danici Janković, koje smo nepravedno zaboravili. One su beležeći igre, kulturne tradicije, nematerijlnu baštinu, ostavile 8 knjiga i devetu u rukopisu, koju su zaveštale Narodnoj biblioteci Srbije. One su takođe, nećake braće Tihomira i Vladimira Đorđevića, pionira srpske pesme. Mi danas imamo problem zaštite našeg nematerijalnog blaga, koje ako ne živi kroz ovu našu mladost, pripada muzeju, a to nije dobro - rekao je Milorad Lonić.

Gospodin Lonić je takođe istakao da pri prijemu članova društvo nema ograničenja u pogledu godina, jer naša tradicionalna kultura podrazumeva sve uzraste, od predškolskog (3 godine), pa do penzionerskog. To čini jedno društvo ozbiljnim i samo na taj način se ljudi pravilno usmeravaju. Tamo gde su grupe generacijske, postoji problem kontrole i nema prirodnog okvira u kome živi naša tradicija - a to je porodica, koja se pokazala kao najzdravija za odrastanje, odrastanje po meri čoveka.

U sklopu obeležavanja godišnjice “Vila” će organizovati nekoliko večeri na kojima će dati priliku i Novosađanima da uživaju uz muziku i igru, ali i da zaigraju sa članovima društva nekoliko srpskih igara „da ih vratimo u ambijent iz kojeg smo ih izvadili, u narod“.

Jedno takvo druženje će biti u Domu Vojske na Beogradskom keju, a drugo ispred Gradske kuće u centu grada, možda i u portama Saborne i Almaške crkve, oko naših duhovnih hramova, gde je srpska tradicija i sačuvana.

61

Slikarska radionica i umetnički atelje

A

ko želiš da budeš slikar treba da se rodiš u Dimitrovgradu, jer procentualno gledano ovaj grad u jugoistočnoj Srbiji ima najviše akademskih slikara u Srbiji, ali i u Evropi. Sa oko 6.000 stanovnika u samom gradu, Dimitrovgrad ima preko 60 akademskih slikara.

U Dimitrovgradu je rođen i Branislav Bošković, akademski slikar. Njegov talenat za slikarstvo je prepoznat već u nižim razredima osnovne škole, a u sedmom-osmom razredu nastavnik likovnog vaspitanja je uočavao potez njegove četkice na pola radova u odeljenju. Možda su njegovog talenta poslednji bili svesni njegovi roditelji koji su znali da kažu kako Branislav ne radi ništa, samo slika, a zahvaljujući komšijama, sačuvani su njegovi crteži iz najranijeg detinjstva.

Branislav Bošković je posle srednje umetničke škole u Nišu, i raspolućenih osećanja između fudbala i umetnosti, poslušao savet profesora Mome Mitića, (dobitnika nagrade „Zlatna paleta“ za slikarstvo 1991.) koji mu se svojim autoritetom obratio: „Boškoviću, idi za Novi Sad, tamo su bolji uslovi, i tamo ćeš više naučiti“. Iste godine je upisao AUNS, a po završetku se vratio u svoj Dimitrovgrad. Posle četiri godine karijere nastavnika, ljubav prema umetnosti vratila ga je u ponovo u Novi Sad, gde živi i stvara.

Branislav Bošković je slikar prepoznatljivog senzibiliteta i s ponosom radi kao glavni slikar Srpskog narodnog pozorišta, sa čvrstim uverenjem, nasleđenim od takođe Dimitrovgrađanina Slobodana Sotirova, profesora na katedri za likovnu umetnost u Beogradu, sada u penziji (dobitnikom nagrade za slikarstvo „Ljubica Cuca Sokić“ 1964. i zbog koga je na akademiji uveden predmet – portret), da je crtež osnov slikarstva, grafike, skulpture i da bi umetnik postao umetnikom mora prvo savladati zanat i poštovanje prema umetnosti. Kada ispuni taj uslov, umetnik može da ide na koju god hoće stranu, da slika onako kako se oseća.

Bez zanata je kao slepi putnik koji se plaši na svakoj stanici da će ispasti iz voza.

Branislav Bošković je slikar 24 sata, jer slika i kada ne slika. Kaže da je u glavi umetnika uvek slika ili promišljanje o slici. I kada ide ulicom, i kada razgovara, non-stop ima ispred sebe crtež. I to ne smatra opterećenjem, već Božjim darom, uživanjem.

62

Branislav Bošković Gospodin Bošković radi ono što voli i voli da uživa u tome što radi. Voli da radi u pozorištu jer je to kreativan rad i ni jedan dan nije isti. Pozorište je paradigma slobode i svaki dan daje mogućnost da se otkrije nešto novo, vezano za zanat i tehnologiju; u pozorišnoj radionici se istražuje, kako se slika paučina, pravi patina, kako se oslikava mermer, iznalaze rešenja za scenografiju dimenzija 26 x 8 m.

-Pozorište daje slobodu, kreativnost i mogućnost da se izraziš, i ja u svemu tome toliko uživam, da kada se okrenem prema mom delu i kažem: „Ja sam ovo slikao mesec dana, potrošio sam 400 kg boje i pri tom uživao“, osećam se kao pobednik. Ja sam toliko dobrih stvar uradio, a nisam bio statičan. Od enformela do akvarela – to je pozorište u kojem ima i zanata i likovnosti i svega.

A posle radnog dana u pozorištu, umetnik se predaje kreativnom radu u svom ateljeu, gde nasuprot velikih formata i apstrakcije, radi slike manjih formata, precizne i vredne, jer, kako je Nedeljko Gvozdenović davno rekao „kako slika malog formata može biti i velika“, i nije važno šta se slika, već kako.

- Za mene je priroda povod, a cilj je slika. Umetnost je trenutak, najbolji posao na svetu. Ja sam to danas uradio tako, jer sam tako razmišljao. Da li sam mogao drugačije, ne znam. Dvadeset godina slikam, a „slike se ne prave na platnu, slike se prave u glavi“ (Cuca Sokić). Nekada sliku napravim za jedan dan, nekada za mesec dana. I još uvek uživam u svemu što radim – naglašava Bošković.

Pored slikanja, Branislav Bošković je ponosni vlasnik kolekcije od preko 1.000 LP ploča, isto toliko CD-a. Isto tako uživa i u hrani, razgovoru, druženju... Teško se rastaje od slika. Ali, svestan je činjenice da kada stavi svoj potpis ispod slike da je završena i da više nije njegova. Iako svaku smatra neponovljivom, drago mu je kada vidi da neko drugi uživa u onome što je on osmislio. Tada se između umetnika i tog nekog javlja nešto jako lepo.

Treća nagrada na VII Međunarodnoj likovnoj koloniji „Ljubav i razumevanje” 2013. i godinu dana ranije - Svetosavsko priznanje, nagrada 1997. godine u Pisi (Pizza), neka su od priznanje za njegov rad, ali njegova najveća nagrada je što se bavi poslom slikara, umetnika.

Žena na ikoni XXI veka

Ž

Jelena Popović

ena, asocijacija za najveću sreću i najdublju nesreću; fatalnu zavodnicu i varljivu ljubavnicu; ona uzdiže, ali zbog nje se i pati; oličenje ljubavi, mržnje i strasti... Žena je podjednako predmet observacije i umetnika i učenih ljudi, i društva okupljenog za kafanskim stolom. Žena je uvek ona koja se stavlja u odnos sa muškarcem, retko sama, gotovo nikada samosvojna.

Jelena Popović, akademska umetnica iz Novog Sada, sa diplomom Fakulteta likovnih umetnosti sa Cetinja - odsek vajarstvo, godinama se bavi istom temom - ženom, što nije bilo ni slučajno, ni spontano, već promišljeno i sudbinski predodređeno.

Kroz studije, posebno su je interesovali projekti na temu dekorativne umetnosti, a tema izložbe, ujedno i diplomskog rada, bila je - autoportret (u skulpturi). Po povratku sa studija Jelena je upisala ikonopisanje i posle toga je sve bilo prirodno. Srećan spoj dekorativne umetnosti, ikonopisanja u kojem se reflektuje njen lik, odredio je likovni pravac ove mlade umetnice.

Sasvim se posvetila slikarstvu i ženi, markantoj, posebnoj, jedinstvenoj, ženi savremenoj, ženi XXI veka, ali ženi koja kao da ovaj svet posmatra sa ikone. Žene nepomične i uzvišene, bez drame i osećanja, bez ikakvih emocija, izraza bližeg aposlutnom no ovozemaljskom.

Danas su Jelenine žene predstavljene na platnima svih veličina, tehnikom akrilik, koja najviše odgovara njenom radu koji traži čiste površine, brze poteze bez senčenja, intenzivnih boja.

Jeleni u njenom ateljeu, osim štafelaja, malštuka i četkica - dugačkih, tankih, okruglih... ništa više nije potrebno. To je mesto na kojem nalazi mir i inspiraciju za slikanje, posle rada u osnovnoj školi u Srbobranu, i svakodnevnice kroz koju prođe 30-ro dece x 6 sati, umora i sutrašnjeg ponavljanja istog, jer „što se više radi na poslu to je lakše, i ispunjeniji si dok slikaš u svom ateljeu“.

-A kada ljudi dođu u atelje i vide te atraktivne i lepe žene intenzivnog kolorita, prvo ćute, nešto kasnije se usuđuju da komentarišu, i uglavnom im se sviđa, što je meni drago - kaže skromno Jelena Popović, ćerka Živorada Žike Popovića, samoukog slikara, ali umetnika sa izrazitim talentom i ljubavlju prema slikarstvu, kao i kod Jelene. Iako njen otac ima sasvim drugačiji senzibilitet i tehniku slikanja, želja da se kroz vesele i snažne boje ispriča priča, zajednička je crta tate i ćerke Popović.

Jelena ne zna broj slika koje je do sada naslikala na ovu temu, i kaže da nije još sve rekla. A kako bi, kada kao žena, žene poznaje bolje od svih svojih kolega umetnika. Spremna je i za nove projekte, sa idejama koje ne želi još da otkrije.

Suština bavljenja umetnošću uopšte kod Jelene Popović je „ oduvek i zauvek“, imanentno svojstvo o čemu se nikada posebno ne razmišlja, a umetnički gen smatra datošću i nagradom.

63

64

Najevropljanin po svetskim standardima Najevropljanin je od osnivanja pre tri godine, izgradio četiri zgrade, a izgradnja dve je u toku.

Prepoznatljiv stil i kvalitet gradnje po svetskim standardima sa uređenim dvorištima, liftovima i arhitektonski visokostilski dizajniranim fasadama, izdvajaju ga od drugih.

Najevropljanin DOO Novi Sad 21000 Novi Sad, Ul. Ise Bajića 4 Tel.: +381 (0) 63 767 06 36, +381 (0) 63 531 839 E-mail: macaric@yahoo.com; Web: www.najevropljanin.rs

65

ZLATIBORAC: ZVANIČNA HRANA OLIMPIJSKOG TIMA SRBIJE

K

BEOGRAD – 23. APRIL 2014.

ompanija Zlatiborac d.o.o. potpisala je Ugovor o sponzorstvu sa Olimpijskim komitetom Srbije kojim je postala deo sponzorskog tima, koji će podržati naše najbolje sportiste na predstojećim Olimpijskim igrama. Kao lider u proizvodnji vrhunskih tradicionalnih suvomesnatih delikatesa, Zlatiborac d.o.o. u osnovnoj odrednici svog poslovanja stavlja u fokus odgovornost prema društvenoj zajednici i sa zadovoljstvom podržava brojne kulturno-sportske i humanitarne projekte i inicijative. Na svečanoj ceremoniji održanoj u Beogradu, ugovor su potpisali Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i Dušan Knežević, generalni direktor kompanije Zlatiborac d.o.o.

Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, nakon potpisivanja Ugovora zahvalio se na podršci kompaniji Zlatiborac i poželeo im dobrodošlicu u olimpijsku porodicu: „Zahvaljujem se ljudima iz kompanije Zlatiborac što su prepoznali sport kao pravo mesto za ulaganje. Naš sponzorski pul „Mi smo tim Rio 2016“ jači je za još jednog partnera koji prepoznaje značaj sporta u Srbiji, ali i važnost promocije olimpijskih vrednosti u našem društvu. Olimpijci Srbije već uveliko treniraju i pripremaju se za naredne Olimpijske igre, a siguran sam da im mnogo znači što na tom putu imaju podršku jednog od najprepoznatljivijih srpskih brendova. Verujem da će se ova saradnja realizovati na obostrano zadovoljstvo i da ćemo svi zajedno imati povoda da se radujemo u Riju 2016.“ Svoje zadovoljstvo predstojećom saradnjom izrazio je i Dušan Knežević, generalni direktor kompanije Zlatiborac d.o.o.: „Danas smo iskreno ponosni što postajemo partner Olimpijskog komiteta Srbije i deo zvanične podrške našim najboljim sportistima u stvaranju što boljih uslova za nastup na najznačajnijem sportskom takmičenju, predstojećim Olimpijskim igrama. Zlatiborac kao društveno odgovorna kompanija, pored nastojanja da svojim potrošačima pruži najbolji proizvod, ima za cilj i davanje doprinosa u svim oblastima društvenog života, važnim za razvoj našeg celokupnog društva. Hrana daje snagu a snaga rezultate, to je naš motiv i vera da ćemo snagom Zlatiborac brenda podstaći energiju i uliti snagu našem olimpijskom timu u ostvarenju vrhunskih rezultata i osvajanju medalja.“ Zlatiborac će u naredne tri godine pratiti naše olimpijce kao zvanična hrana olimpijskog tima Srbije.

Kontakti za medije: Olimpijski komitet Srbije: Marija Milovanović, koordinator za odnose s javnošću e-mail: marija.milovanovic@oks.org.rs Tel: +381 11 3671 574 Zlatiborac d.o.o.: Marija Babić, brend menadžer e-mail: marija.babic@zlatiborac.rs Tel: +381 64 87 33 683

66

67

A: Cvećarska 2, 21000 Novi Sad T: +381 (0) 21 / 400 484 F: +381 (0) 21 / 469 513 E: info@fimek.edu.rs W: www.fimek.edu.rs

A: Geri Karolja 1, 21000 Novi Sad T: +381.21.400.499 T: +381.21.469.513 E: info@pravni-fakultet.info W: www.pravni-fakultet.info

Osnovne akademske studije: · Poslovna ekonomija i finansije · Međunarodna ekonomija i ekonomska diplomatija · Inženjerski menadžment u agrobiznisu · Ekologija · Poslovna ekonomija i finansije - studije na daljinu · Međunarodna ekonomija i ekonomska diplomatija - studije na daljinu · Informatika

Osnovne akademske studije: PRAVO · modul 1 Opšte pravo · modul 2 Privredno pravo

Školarina Osnovnih akademskih studija iznosi 1.500€ u dinarskoj protivvrednosti.

Master akademske studije: · Poslovna ekonomija i finansije · Ekonomsko-pravne studije Evropske unije · Inženjerski menadžment u agrobiznisu · Ekologija · Informatika Školarina za Master akademske studije iznosi 2.000€ u dinarskoj protivvrednosti za sve studijske programe, a podrazumeva i prijavu i odbranu master rada, kao i izradu diplome.

Doktorske studije: · Poslovna ekonomija · Inženjerski menadžment u agrobiznisu · Ekologija Školarina za celokupne Doktorske studije u trajanju od tri godine za studijski program Poslovna ekonomija iznosi 10.000€ u dinarskoj protivvrednosti, dok za studijske programe Inženjerski menadžment u agrobiznisu i Ekologija školarina iznosi 8.000€ u dinarskoj protivvrednosti. Školarina podrazumeva i prijavu i odbranu doktorske disertacije, kao i izradu diplome.

ŠKOLARINA SE MOŽE UPLATITI U CELOSTI ILI U VIŠE RATA! U cenu školarine, uključeni su: • Udžbenici (za svaku školsku godinu); • Troškovi overa semestara; • Troškovi prijava ispita; • Izdavanja uverenja o statusu, kao i ostalih uverenja; • Vannastavne 68 sportsko-rekreativne aktivnosti (košarka, fudbal, teretana).

Školarina iznosi 1.500€ u dinarskoj protivvrednosti.

Master akademske studije: PRAVO · modul 1 Opšte pravo · modul 2 Unutrašnji poslovi PRIVREDNO PRAVO Školarina iznosi 2.000€ u dinarskoj protivvrednosti.

Doktorske studije: · Studijski program Krivično pravo · Studijski program Privredno pravo Školarina za celokupne Doktorske studije u trajanju od tri godine iznosi 10.000€, a podrazumeva i prijavu i odbranu doktorske disertacije, kao i izradu diplome.