J r ward bcb 2 kraljica tame by Dragana Kraguljac

KNJIGA DOSTUPNA SVIMA

Svakog mjeseca potražite nove nastavke uzbudljive sage o Bratstvu crnog bodeža!

Sljedeća knjiga u seriji:

znanje

»Fantastična poslastica za čitatelje ljubavnih romana!« Nicole Jordan, autorica knjige VVicked Fantasy, bestselera New York limesa

»Izvanredan debitantski roman koji odmah stvara ovisnost. Ponoćni vrtlog opasnih likova i opčinjavajuće erotične romanse. Definitivno sam u vlasti Bratstva crnog bodeža!« Lynn Viehl, autorica knjige Private Demon, bestselera USA Todaya

»Nije lako pronaći novi pristup mitu o vampirima, no Ward je u tome savršeno uspjela. Njezin je mračan i privlačan svijet ispunjen uzbudljivim romansama i opasnim pustolovinama. Serija o Bratstvu crnog bodeža donosi pregršt novih mogućnosti te obećava nebrojena uzbuđenja i trnce.« Romantic Times »Čak i ako vam je već puna kapa vampira, mislite da ste sve već čuli ili vam treba odmor od uvijek istog, pročitajte ovu knjigu! Ako ste ove godine odlučili pročitati samo jedan roman nadnaravne tematike, neka to bude Noćni lov.« Ali About Romance »Ovo je prvi nastavak u seriji koja obećava spektakl. Gđa Ward osmislila je napetu, opasnu i seksepilnu družbu braće koja će vas oboriti s nogu... Ako je suditi po Noćnom lovu, gđa Ward natjerat će nas da molimo za još. Ljubitelji ovog žanra ne smiju zaobići tu talentiranu novu spisateljicu!« The Best Revievvs

Naslov izvornika J.R.Ward Dark lover Copyright © Jessica Bird, 2005 Sva prava pridržana, uključujući i pravo na reprodukciju u cijelosti ili dijelom u bilo koj em obliku. Ovo izdanje objavljeno je uz odobrenje NAL Signeta, člana Penguin Group (USA) Inc.

J. R. WARD

BRATSTVO CRNOG BODEŽA 2.

KRALJICA TAME Prevela s engleskog: Marina Petrić

Rječnik pojmova te vlastitih imena i naziva

Bratstvo crnog bodeža (vi. n.) Skupina iznimno uvježbanih vampirskih ratnika koji štite svoju vrstu od Degradacijskog društva. Zahvaljujući selektivnom rasplodu unutar vampirske vrste, braća su obdarena izrazitom tjelesnom i mentalnom snagom te sposobnošću brzog zacjeljivanja. Uglavnom nisu prava braća, a u bratstvo se iniciraju na temelju nominacije postojećih članova. Po prirodi su agresivni, samostalni i tajnoviti, pa žive odvojeno od civila i rijetko kontaktiraju s članovima drugih klasa, osim kada se moraju hraniti. U svijetu vampira o njima se ispredaju legende te se prema njima gaji duboko poštovanje. Moguće ih je ubiti samo nanošenjem vrlo teške ozljede, npr. izravnim pucnjem ili ubodom u srce itd. Na početku dvadeset i prvog stoljeća Bratstvo čine šestorica braće: Wrath (Gnjev), Tohrment (Muka), Vishous (Opačina), Rhage (Bijes), Phury (Jarost) i Zsadist (Mučitelj). krvni rob (im.) Muški ili ženski vampir potčinjen radi ispunjavanja potreba nekog drugog vampira za krvlju. Običaj držanja krvnih robova uglavnom je napušten, iako nije zabranjen. Odabranice (im.) Vampirice uzgojene radi služenja Cuvardjevi. Smatraju ih aristokracijom, iako su one same usmjerene na duhovno,

a ne na svjetovno. Imaju malo ili nimalo kontakta s mužjacima, no po Čuvardjevinu se nalogu mogu združivati s ratnicima radi održavanja klase. Imaju moć predviđanja. Nekada su korištene za ispunjavanje potreba nezdruženih članova Bratstva za krvlju, no braća su napustila tu praksu. slugan (im.) Član služinske klase u svijetu vampira. Slugani imaju starinske, konzervativne tradicije vezane uz služenje sebi nadređenima te se pridržavaju službenog kodeksa odijevanja i ponašanja. Mogu izlaziti danju, no relativno brzo stare. Očekivani životni vijek iznosi otprilike pet stotina godina. Sjenosvijet (vi. n.) Onozemaljska dimenzija u kojoj se mrtvi ponovno susreću s voljenim osobama te u kojoj provode vječnost. Prva obitelj (vi. n.) Vampirski kralj i kraljica te njihova eventualna djeca. helren (im.) Muški vampir združen sa ženkom. Mužjaci se mogu združiti s više ženki. leelan (im.) Naziv od milja koji u prijevodu znači otprilike »najdraži/a«. Degradacijsko društvo (vi. n.) Red ubojica koje je okupio Omega radi istrebljivanja vampirske vrste. degrad (im.) Obezdušen čovjek, član Degradacijskog društva, čiji su plijen vampiri, a cilj njihovo istrebljenje. Degrade se mora probosti kroz prsa da bi ih se ubilo, inače žive vječno. Ne jedu ni ne piju te su impotentni. S vremenom im kosa, koža i šarenice izgube pigmentaciju te postaju plavokosi, blijedi i svjetlooki. Mirišu na dječji puder. U Društvo ih inicira Omega, a nakon inicijacije dobivaju keramičku posudu u koju im je nakon vađenja spremljeno srce. razdoblje potrebe (im.) Razdoblje u kojem je vampirica plodna. Obično traje dva dana, a prati ga snažna seksualna želja. Prvi se put

pojavljuje otprilike pet godina nakon ženkina prijelaza, a nakon toga jedanput u deset godina. Svi mužjaci u nekoj mjeri reagiraju ako se nađu u blizini ženke u potrebi. To razdoblje može biti opasno jer između suparničkih mužjaka izbijaju sukobi i borbe, naročito ako ženka nije združena. Omega (vi. ime) Zlonamjerno, mistično biće koje želi iskorijeniti vampire zbog svoje netrpeljivosti prema Cuvardjevi. Prebiva u onozemaljskoj dimenziji i ima velike moći, ali ne i moć stvaranja. princeps (im.) Najviša razina vampirske aristokracije, niža samo od razine članova Prve obitelji i Cuvardjevinih Odabranica. Osoba se mora roditi s tom titulom, ne može je dobiti. pirokant (im.) Odnosi se na ključnu slabost osobe. Ta slabost može biti unutarnja, npr. ovisnost, ili vanjska, npr. voljena osoba. iskup (im.) Ritualni postupak obrane časti koji inicira strana koja je nanijela uvredu. Ako prihvati, uvrijeđena strana bira oružje i udara počinitelja, koji to dopušta ne braneći se. Cuvardjeva (vi. ime) Mistična sila koja savjetuje kralja, a ujedno je i čuvarica vampirskih arhiva i dodjeliteljica povlastica. Prebiva u onozemaljskoj dimenziji i ima velike moći. Sposobna je za jedan stvaralački čin, koji je potrošila stvorivši vampire. šelan (im.) Vampirica združena s mužjakom. Ženke obično ne uzimaju više družbenika jer su združeni mužjaci izrazito posesivni. Grobnica (vi. n.) Sveta riznica Bratstva crnog bodeža. Koristi se kao obredno mjesto te kao spremište za posude sa srcima degrada. U Grobnici se obavljaju obredi kao što su inicijacije, sprovodi i disciplinski postupci protiv braće. Pristup je zabranjen svima osim članovima Bratstva, Cuvardjevi i kandidatima za inicijaciju. prijelaz (im.) Ključan trenutak u životu svakog vampira u kojem se on preobražava u odraslu osobu. Od tog trenutka nadalje vampiri

moraju piti krv suprotnog spola da bi preživjeli te Više ne podnose sunčevo svjetlo. Do prijelaza obično dolazi sredinom dvadesetih godina. Neki vampiri, naročito mužjaci, ne prežive prijelaz. Prije prijelaza vampiri su tjelesno slabi, nezainteresirani i ne reagiraju na seksualne podražaje te se ne mogu dematerijalizirati. vampir (im.) Član vrste koja se razlikuje od Homo sapiensa. Vampiri moraju piti krv suprotnog spola da bi preživjeli. Ljudska ih krv može održati na životu, ali snaga koju iz nje dobiju kratkoga je vijeka. Nakon prijelaza, koji se događa sredinom dvadesetih godina, više ne mogu izlaziti tijekom dana i moraju se redovito hraniti iz vene. Vampiri ne mogu »zaraziti« ljude ugrizom ili prijenosom krvi, no u rijetkim se slučajevima mogu pariti s tom vrstom. Vampiri se mogu dematerijalizirati kad god požele, no moraju se smiriti i koncentrirati da bi to učinili te ne mogu sa sobom nositi ništa teško. Mogu izbrisati ljudska sjećanja pod uvjetom da je riječ o kratkoročnim sjećanjima. Neki vampiri mogu čitati misli. Očekivani životni vijek iznosi više od tisuću godina, u nekim slučajevima i dulje od toga.

Prvo poglavlje

Beth je spustila čašu s vinom, poželjevši da se može bolje kontrolirati. »To ti se ne sviđa, zar ne?« upitao je Wrath dubokim glasom. »Sto?« »To što sam pio od druge ženke.« Mračno se nasmijala, osjećajući prezir prema samoj sebi. Prema njemu. Prema čitavoj situaciji. »Želiš mi trljati sol na ranu?« »Ne.« Zastao je. »Od pomisli da ćeš jednoga dana svojim zubima probijati kožu nekog drugog mužjaka i u sebe uzimati njegovu krv dođe mi da nešto probodem.« Beth ga je gledala. Pa zašto onda ne ostaneš sa mnom ? pomislila je. Wrath je odmahnuo glavom. »No ne mogu si dopustiti da tako mislim.« »Zašto ne?« »Jer ne možeš biti moja. Bez obzira na ono što sam prije rekao.« Ušao je Fritz, raščistio stol, a zatim poslužio desert. Jagode na tanjurima sa zlatnim rubom. Čokoladni umak sa strane. Keks.

U uobičajenim bi okolnostima Beth slistila sve navedeno u tren oka, no bila je previše potresena da bi jela. »Ne voliš jagode?« upitao je Wrath stavljajući jednu u usta. Njegovi sjajnobijeli zubi žarili su se u crveno meso. Slegnula je ramenima, prisiljavajući se da ne gleda u njega. »Volim.« »Evo.« Uzeo je jagodu sa svog tanjura i nagnuo se prema njoj. »Dopusti mi da te nahranim.« Dugačkim je prstima čvrsto držao peteljku, a ruka mu je spremno stajala u zraku. Željela je uzeti to što je nudio. »Mogu i sama jesti.« »Da, možeš«, nježno je rekao. »Ali nije u tome stvar.« »Jesi li spavao s njom?« upitala je. Obrve su mu poskočile. »Sinoć?« Klimnula je. »Kada se hraniš, vodiš li Ijubav s njom?« »Ne. I odmah ću ti odgovoriti na sljedeće pitanje. Trenutno ne spavam ni s kim osim s tobom.« Trenutno, pomislila je. Beth je spustila pogled na ruke, osjećajući se glupavo povrijeđenom. »Dopusti mi da te nahranim«, promrmljao je. »Molim te.« Joj, daj odrastu rekla je samoj sebi. Odrasli su ljudi. U krevetu su zajedno fantastični, a to je više nego što je ikad imala od bilo kojeg muškarca. Zar će zaista odustati od svega samo zato što zna da će ga izgubiti? Osim toga, čak i da joj je obećao kućicu u cvijeću, muškarac poput njega ne bi se dugo zadržao. On je borac koji se druži s čoporom sebi sličnih. Kućno ognjište i sve vezano uz to bilo bi mu dozlaboga dosadno. Sada ga ima. Sada ga želi. Beth se nagnula prema naprijed, otvorila usta i usnama obujmila jagodu, uzimajući je čitavu. Wrathove su se nosnice raširile

dok je promatrao kako grize. Kada je malo slatkog soka pobjeglo i kapnulo joj na bradu, zasiktao je. »Želim to pokupiti«, promrmljao je ispod glasa. Posegnuo je prema naprijed i uzeo joj čeljust u ruku. Podignuo je ubrus. Stavila je ruku na njegovu. »Posluži se ustima.« Zrak u sobi proparao je dubok zvuk, negdje iz dubine njegovih grudi. Wrath se istegnuo prema njoj, naginjući glavu na jednu stranu. Na trenutak mu je ugledala očnjake dok su mu se usta otvarala i jezik izlazio iz njih. Laganim joj je dodirom polizao sok s kože, a zatim se odmaknuo. Gledao ju je. Uzvratila mu je pogled. Plamen svijeća liznuo je u zrak. »Dođi sa mnom«, rekao je ispruživši ruku. Beth nije oklijevala. Spojila je dlan s njegovim i pustila da je povuče od stola. Odveo ju je u salon, do slike i kroz zid. Sišli su niz kameno stubište, a njegova je pojava bila impresivna u tami. Kada su stigli do dna stubišta, uveo ju je u sobu. Pogledala je krevet. Bio je pospremljen, jastuci su bili uredno posloženi uz uzglavlje, a satenske plahte glatke poput mirne površine vode. Tijelo joj je zadrhtalo kada se sjetila kako je bilo osjećati ga na sebi, osjećati kako se miče u njoj. Opet će to ponoviti, pomislila je. I jedva je čekala. Začula je duboko režanje zbog kojeg se okrenula. Wrathov je pogled bio prikovan za nju kao da mu je meta. Pročitao joj je misli. Znao je što želi. I bio je spreman ispuniti joj želju. Dok joj je prilazio, začula je kako se vrata zatvaraju i zaključavaju. Pogledala je uokolo, pitajući se ima li još koga u sobi. Nije bilo. Prinio joj je ruku vratu i palcem joj nagnuo glavu unatrag. »Cijelu te večer želim poljubiti.«

Pripremila se za strastven poljubac, spremna primiti sve što joj da, no kada su mu usne dodirnule njezine, bile su lagane poput leptirova dodira. Osjećala je strast u napetim linijama njegova tijela, no bilo je očito da se ne da požurivati. Kada je podignuo glavu, nasmiješio joj se. Već se potpuno naviknula na očnjake, pomislila je. »Danas ćemo polako«, rekao je. Zaustavila ga je prije nego što ju je ponovno poljubio. »Čekaj. Nešto te moram... Imaš li kondome?« Namrštio se. »Ne. Zašto?« »Zašto? Jesi li ikad čuo za siguran seks?« »Ja ne prenosim takve bolesti, a od tebe ne mogu ništa dobiti.« »Kako znaš?« »Vampiri se ne mogu zaraziti ljudskim virusima.« »Znači možeš se seksati koliko god hoćeš? I ne moraš brinuti ni o kakvim posljedicama?« Kada je klimnuo glavom, osjetila je da joj je malo mučno. Zaboga, s koliko žena mora da je... »A ti nisi plodna«, rekao je. »Kako znaš?« »Vjeruj mi. Oboje bismo znali da jesi. Osim toga, prvu potrebu nećeš imati još nekih pet godina nakon promjene. A čak i kad se dogodi, nema jamstva da će doći do začeća jer...« »Čekaj čas. Što ti je ta potreba?« »Ženke su plodne samo svakih deset godina ili tu negdje. Srećom.« »Zašto srećom?« Nakašljao se. Čak se činilo da mu je malo neugodno. »To je opasno razdoblje. Svi mužjaci reagiraju na nekoj razini ako se nađu

u blizini ženke u potrebi. Ne mogu si pomoći. Može doći do sukoba. A ženka... pa... porivi su vrlo snažni. Tako sam barem čuo.« »Ti nemaš djece?« Odmahnuo je glavom. Zatim se namrštio. »Zaboga.« »Sto?« »Kad samo pomislim na tebe u potrebi.« Tijelo mu je zateturalo, kao da je zatvorio oči. »Na to da budem onaj kojega bi upotrijebila.« Seksualna vrućina nahrupila je iz njega poput bujice. Fizički je osjetila kako vruća struja pokreće zrak. »Koliko dugo to traje?« upitala je promuklim glasom. »Dva dana. Ako se ženku... dobro opsluži i dovoljno nahrani, brzo se oporavi.« »A muškarac?« »Mužjak je potpuno izmožden kada je sve gotovo. Ispijen do srži. I iscijeđen od krvi. Njemu treba dulje da se oporavi, no nikada još nisam čuo da se neki požalio. Nikad.« Neko je vrijeme šutio. »Volio bih biti taj koji će tebi olakšati.« Odjednom je ustuknuo. Osjetila je hladan povjetarac kada mu se raspoloženje promijenilo, a vrućina koja je strujala iz njega je nestala. »No to će biti dužnost nekog drugog mužjaka. I njegova čast.« Zazvonio mu je mobitel. Dok ga je bijesno čupao iz unutarnjeg džepa, zapitala se tko bi to mogao biti. »Molim?« Uslijedila je tišina. Uputila se u kupaonicu da bi mu omogućila da razgovara na miru. A i zato što je i sama trebala malo mira. Prizori koji su joj zujali glavom bili su dovoljni da osjeti vrtoglavicu. Dva dana. Dva dana samo njega?

Kada se vratila u sobu, Wrath je sjedio na kauču, laktova naslonjenih na koljena, duboko zamišljen. Skinuo je jaknu, a ramena su mu se činila vrlo široka u toj crnoj košulji. Dok mu se približavala, na trenutak je pod jaknom ugledala pištolj i malo zadrhtala. Podignuo je pogled kada je sjela pokraj njega. Željela je da ga može bolje pročitati i krivila tamne naočale što joj to ne uspijeva. Rukom mu je dodirnula lice i pogladila mu oštru crtu obraza, snažnu krivulju čeljusti. Malo je otvorio usta, kao da mu je od njezina dodira ponestalo daha. »Želim ti vidjeti oči«, rekla je. Malo je ustuknuo. »Ne.« »Zašto ne?« »Sto te briga kako izgledaju?« Namrštila se. »Ponekad te teško pročitati s tim naočalama. A trenutno ne bih imala ništa protiv da znam što misliš.« Ili, još važnije, što osjećaš. Naposljetku je slegnuo ramenima. »Kako hoćeš.« Budući da nije pokazivao nikakvu namjeru da sam skine naočale, ispružila je ruku i povukla mu ih s lica glatkim pokretom. Kapci su mu bili spušteni, a tamne se trepavice isticale na bjelini kože. Nije otvorio oči. »Ne želiš mi pokazati?« Čeljust mu se stisnula. Pogledala je naočale. Kada ih je podignula prema svjetlosti svijeća, jedva da je išta vidjela kroz njih, toliko su bile tamne. »Slijep si, zar ne?« tiho je upitala. Usne su mu se izvile, ali ne u osmijeh. »Bojiš se da se sada neću moći brinuti za tebe?« Neprijateljski nastup nije ju začudio. Pretpostavljala je da bi takav muškarac mrzio bilo kakvu svoju slabost. »Ne, to me ni najmanje ne brine. Ali ipak ti želim vidjeti oči.«

Wrath ju je brzim pokretom povukao preko svoga krila, držeći je u takvom položaju da ju je samo snaga njegovih ruku sprečavala da ne tresne na pod. Usne su mu bile stisnute u natmurenu crtu. Polako je podignuo kapke. Beth je zastao dah. Sarenice su mu bile nevjerojatne boje. U njima se prelijevala blijedozelena nijansa, toliko blijeda da su izgledale gotovo bijelo. Uokvirene gustim, tamnim trepavicama, uvučene duboko pod obrve, oči su mu blistale kao da ih obasjava nešto iz unutrašnjosti njegove lubanje, gotovo su mu iskakale iz lica poput žarulja. A onda je primijetila zjenice. S njima nešto nije bilo u redu. Bile su to majušne, nefokusirane točkice crnila. Pomilovala mu je lice. »Oči su ti prekrasne.« »Beskorisne.« »Prekrasne.« Promatrala ga je kako joj pogledom pretražuje lice. Napinjao se, kao da želi natjerati oči da prorade. »Jesu li oduvijek takve?« prošaptala je. »Slabovidan sam od rođenja. Vid mi se pogoršao nakon prijelaza, a vjerojatno će s godinama još više propadati.« »Znači, nešto ipak vidiš?« »Da.« Rukom joj je dotaknuo kosu. Kada joj se u valovima spustila na ramena, shvatila je da joj vadi ukosnice. »Znam, primjerice, da volim kada nosiš raspuštenu kosu. I znam da si vrlo lijepa.« Prstima joj je prelazio po obrisima lica, a zatim joj se nježno spustio niz vrat do ključne kosti. Nastavio se spuštati, prolazeći linijom između njezinih dojki. Srce joj je nabijalo. Misaoni su joj se procesi usporili. Svijet se povukao u drugi plan, i na kraju je ostao samo Wrath. »Vid je, međutim, bitno precijenjen«, promrmljao je, šireći joj dlan na prsima. Osjećala je njegovu težinu. Bio je topao. I predska-

zivao je kakav će osjećaj biti kada je čitavo njegovo tijelo bude pritiskalo o krevet. »Dodir, okus, miris, sluh. Ostala su četiri osjetila jednako važna.« Nagnuo se prema naprijed i protrljao se o njezin vrat. Osjetila je mekano grebuckanje. Očnjaci, pomislila je. Prelazili su joj vratom. Željela je da je ugrize. Wrath je duboko udahnuo. »Tvoja koža odiše parfemom od kojega mi se diže. U trenu. Dovoljno je samo da te ponjušim.« Izvila mu se u rukama, trljajući se o njegova bedra, gurajući grudi prema gore. Zabacila je glavu i lagano zastenjala. »Bože, obožavam taj zvuk«, rekao je, stavljajući joj ruku na mjesto na kojem se vrat spaja s prsima. »Ponovi mi ga, Beth.« Sisao joj je vrat. Učinila je kako je tražio. »To je to«, zastenjao je. »Blagi Bože, to je definitivno to.« Prsti su mu se opet pokrenuli, ovaj put do čvora na njezinoj haljini. Olabavio ga je. »Nisam Fritzu dopustio da promijeni plahte.« »Molim?« promrmljala je. »Na krevetu. Nakon što si otišla. Želio sam osjećati tvoj miris kada legnem na njih.« Prednja strana haljine joj se rastvorila, a svjež joj je zrak liznuo kožu dok se njegova ruka kretala prema njezinu prsnom košu. Kada je stigao do grudnjaka, opisao je krug oko rubova jedne čipkaste košarice, postupno ocrtavajući sve manji krug dok joj nije dodirnuo bradavicu. Tijelo joj se trgnulo. Zgrabila ga je za rame. Mišići su mu bili tvrdi kao kamen dok ju je držao u tom neprirodnom položaju. Zagledala se u njegovo zastrašujuće, veličanstveno lice. Oči su mu doslovno blistale. Iz šarenica je izlazila svjetlost koja je bacala sjenke na njezine grudi. Obećanje sirovog, neobuzdanog seksa i njegova proždiruća glad za njom bili su očiti iz škrgutanja

njegove čeljusti. Iz vrućine kojom je isijavalo njegovo golemo tijelo. Iz napetosti u njegovim nogama i prsima. No imao je potpunu kontrolu nad sobom. I nad njom. »Znaš, bio sam prepohlepan s tobom«, rekao je spuštajući joj glavu na ključnu kosu. Gricnuo ju je nježno, ne probijajući kožu. Zatim je to mjesto liznuo jezikom, milujući je glatko poput svile. Pomaknuo se niže, prema prsima. »Zapravo te još nisam uzeo kako treba.« »Nisam baš sigurna u to«, rekla je hrapavim glasom. Duboko se nasmijao i prekrio joj kožu toplim i vlažnim dahom. Poljubio joj je vršak dojke, a zatim kroz čipku obuhvatio bradavicu usnama. Ponovo se izvila. Činilo joj se da joj je među noge nagrnula bujica. Podignuo je glavu, a usne su mu se izvile u smiješak pun iščekivanja. Nježno je otkopčao grudnjak i uklonio joj čipku s grudi. Bradavica joj se još jače izbočila iščekujući ga. Gledala je kako prinosi tamnu glavu njezinoj svijetloj koži. Jezik, sjajan i ružičast, izmilio mu je iz usta i liznuo je. Kada su joj se bedra razdvojila bez poticaja s njegove strane, ponovno se nasmijao. Bio je to dubok, muški zvuk zadovoljstva. Ruka mu je kliznula pod nabore njezine haljine, lagano joj dotičući kuk, lagano se krećući prema donjem dijelu trbuha. Pronašao joj je rub gaćica i kliznuo kažiprstom pod čipku. Samo malo. Pomicao je prst naprijed-natrag, senzualno je golicajući samo nekoliko centimetara od mjesta na kojem je željela da se zaustavi. Na kojem joj se morao zaustaviti. »Još«, zahtijevala je. »Želim još.« »I dobit ćeš još.« Čitava mu je ruka nestala pod crnom čipkom. Glasno je uzviknula kada joj je dodirnuo vruće, vlažno središte. »Ali Beth?« Bila je jedva pri svijesti. Potpuno obuzeta njegovim dodirom. »Hmm?«

»Želiš li znati kakav okus imaš?« rekao je govoreći joj u grudi. Jedan je dugački prst nestao u njezinu tijelu. Kao da je želio da zna da joj ne govori o ustima. Zgrabila ga je za leđa kroz svilenu košulju, grebuci ga noktima. »Po breskvama«, rekao je premještajući je, klizeći nadolje usnama, ljubeći joj kožu na trbuhu. »Kao kad jedem breskve. Svilenkasto mesnato na usnama i jeziku dok sišem. Glatko i slatko u grlu kada gutam.« Zastenjala je. Bila je blizu orgazma i vrlo, vrlo daleko od razuma. Podignuo ju je brzim pokretom i odnio do kreveta. Dok ju je spuštao, glavom joj je razdvojio noge i usnama prekrio crnu čipku među bedrima. Uzdahnula je i zarila mu ruke u kosu, gdje su joj se zapetljale. Strgnuo je kožnu traku. Trbuhom su joj se razlili crni valovi, poput lepeta orlovih krila. »Baš kao breskve«, rekao je skidajući joj gaćice. »A ja volim breskve.« Ona jezovita, prekrasna svjetlost iz njegovih očiju razlila joj se tijelom. A onda je ponovno spustio glavu.

Drugo poglavlje Havers je sišao u laboratorij i nervozno koračao, dok su mu papuče šljapkale po bijelom linoleumu. Nakon što je dva putaobišao sobu, zaustavio se pred svojim radnim prostorom. Pomilovao je elegantni, emajlirani mikroskop. Pogledao je gomilu staklenih posuda i hrpu epruveta na policama iznad svoje glave. Slušao je šum hladnjaka i jednolično zujanje ventilacijskog uređaja ugrađenog u strop. U nosnicama je osjećao tragove mirisa bolničkog dezinficijensa. To ga je znanstveno okruženje podsjećalo na njegove intelektualne interese. Na činjenicu da se ponosio snagom svoga uma. Smatrao se civiliziranim. Sposobnim zauzdati vlastite emocije. Uspješnim u logičnim reakcijama na podražaje. No ta mržnja, taj bijes nisu bili nešto što bi mogao podnijeti. Osjećaj je bio prenasilan, preenergičan. Glavom su mu prolijetali planovi, i to planovi koji su obuhvaćali prolijevanje krvi. Samo... koga on to zavarava? Kada bi u Wratha uperio makar i vojnički nožić, on bi bio taj čija bi se krv prolila.

Trebao mu je netko tko zna ubijati. Netko tko bi se mogao približiti tom ratniku. Kada se dosjetio rješenju, učinilo mu se očitim. Točno je znao kome se obratiti i gdje ga pronaći. Havers se uputio prema vratima, a osmijeh zadovoljstva zatitrao mu je na usnama. No kada je ugledao svoj odraz u zrcalu iznad dubokog laboratorijskog umivaonika, zastao je kao ukopan. Nervozne su mu oči bile presjajne, preželjne. Nikada prije nije na svom licu vidio taj zlokoban osmijeh. Zajapureno crvenilo njegova lica nastalo je zbog iščekivanja mračnog rezultata. Nije prepoznavao sam sebe pod krinkom osvetnika. Nije mu se sviđalo kako izgleda. »Blagi Bože.« Kako mu je tako nešto uopće moglo pasti na pamet? On je liječnik. Iscjelitelj. Život je posvetio spašavanju života, a ne njihovu nasilnu okončavanju. Marissa je rekla da je gotovo. Raskinula je zavjet. Više se neće viđati s Wrathom. Ali ipak, nije li zasluživala osvetu za način na koji je postupao s njom? Sada je vrijeme za udarac. Napad na Wratha više nije ometala prijetnja da bi se Marissa mogla naći u opasnosti. Havers je osjetio da mu je tijelo potresao drhtaj. Pretpostavio je da je uzrok užas zbog pomisli o tome koliko je strašno to o čemu razmišlja. No tada mu se tijelo zgrčilo, pa se morao uhvatiti za nešto da vrati ravnotežu. Spopala ga je vrtoglavica od koje mu se činilo da se sve oko njega okreće kao u mikseru. Doteturao je do stolice. Zgrčenim je prstima olabavio čvor na leptir-kravati, boreći se da dođe do daha.

Krv, pomislio je. Transfuzija. Ne funkcionira. U očaju je pao sa stolice na koljena. Potučen do nogu zbog neuspjeha, zatvorio je oči i prepustio se crnilu. Wrath se okrenuo na bok i povukao Beth za sobom, ne dopuštajući da se razdvoje. Dok mu se ukrućeni penis još trzao u njoj, odgurnuo joj je kosu s lica. Bila je vlažna od njezina nježnog znoja. Moja. Dok joj je ljubio usne, sa zadovoljstvom je primijetio da još uvijek teško diše. Vodio je ljubav s njom onako kako treba, pomislio je. Polako i promišljeno. »Hoćeš ostati?« upitao je. Promuklo se nasmijala. »Nisam baš sigurna da bih trenutno mogla hodati. Tako da bih rekla da je ležanje u krevetu dobar izbor.« Pritisnuo joj je usne o čelo. »Vratit ću se neposredno prije zore.« Kada se odmaknuo od tople čahure njezina tijela, podignula je pogled. »Kamo ideš?« »Naći ću se s braćom, a onda idemo van.« Ustao je iz kreveta i prišao ormaru. Odjenuo je svoju kožnu odjeću i navukao remen s bodežima preko ramena. Sa svake je strane umetnuo jedan bodež i dohvatio jaknu. »Fritz će biti ovdje«, rekao je. »Ako ti bilo što bude trebalo, uzmi telefon i biraj zvjezdicu pa četiri nula. Zvonit će gore.« Omotala se plahtom i ustala iz kreveta. »Wrath.« Dodirnula mu je ruku. »Ostani.« Nagnuo se i brzo je poljubio. »Vratit ću se.« »Borit ćeš se?«

»Da.« »Ali kako? Pa si...« Prekinula se. »I slijep sam već tri stotine godina.« Zastao joj je dah. »Toliko si star?« Morao se nasmijati. »Da.« »E pa, moram reći da se sasvim dobro držiš.« Osmijeh joj je izblijedio. »Koliko ću dugo ja živjeti?« Tijelom mu je prostrujao hladan udar užasa, a srce mu je preskočilo nekoliko udaraca. Sto ako ne preživi prijelaz? Wrath je osjetio kako mu se želudac grči. Njega, koji je s crnim kosonošom bio kao prst i nokat, odjednom je za srce ščepao iskonski strah od smrti. No preživjet će, zar ne? Zar ne'i Shvatio je da gleda u strop i zapitao se s kime dovraga razgovara. S Cuvardjevom? »Wrath?« Privukao je Beth k sebi, čvrsto je stisnuvši, kao da je svojim tijelom može zaštititi od sudbine, ako joj je sudbina loša. »Wrath«, rekla je govoreći mu u rame. »Wrath, dušo, ne mogu... ne mogu disati.« Odmah je olabavio zagrljaj i zagledao joj se u oči, nastojeći natjerati svoj pogled da se usredotoči. Od napora mu se zategnula koža na sljepoočnicama. »Wrath? Sto je bilo?« »Ništa.« »Nisi mi odgovorio na pitanje.« »Zato što ne znam odgovor.« Činilo se da ju je to zateklo, no tada se protegnula na prste. Poljubila ga je. »Pa, koliko god da živjela, voljela bih da večeras ostaneš sa mnom.«

Začulo se lupanje po vratima. » Ej, Wrath? « Rhageov glas probio se kroz čelik. »Svi smo tu.« Beth je ustuknula, obgrlivši se rukama. Osjećao je da se ponovno zatvara pred njim. Bio je u iskušenju da je zaključa u sobu, no nije mogao podnijeti pomisao da je drži zatvorenu. Osim toga, instinkt mu je govorio da se, ma koliko željela da je situacija drugačija, pomirila sa sudbinom i njegovom ulogom u njoj. Trenutno je bila sigurna i što se tiče degrada, jer bi je oni vidjeli samo kao čovjeka. »Hoćeš li biti ovdje kada se vratim?« upitao je navlačeći jaknu. »Ne znam.« »Ako otiđeš, moram znati gdje te mogu pronaći.« »Zašto?« »Zbog promjene, Beth. Zbog promjene. Gle, bilo bi sigurnije da ostaneš.« »Možda.« Zadržao je psovku za sebe. Nije htio preklinjati. »Druga vrata u hodniku«, rekao je. »Vode u spavaću sobu tvoga oca. Mislio sam da bi možda voljela otići onamo.« Wrath je otišao prije nego što se stigao osramotiti. Ratnici ne preklinju. Rijetko čak i mole. Oni uzimaju što žele i ubijaju da to dobiju ako je potrebno. No zaista se nadao da će biti tu kad se vrati. Sviđala mu se pomisao da spava u njegovu krevetu. Beth je otišla u kupaonicu i istuširala se, puštajući da joj vruća voda umiri živce. Kada je izašla iz tuša, obrisala se i primijetila crni ogrtač na vješalici. Odjenula ga je. Pomirisala je revere i zatvorila oči. Bili su prepuni Wrathova mirisa, kombinacije sapuna i losiona poslije brijanja i... muškog vampira.

Za Boga miloga. Zar joj se sve ovo stvarno događa? Vratila se u sobu. Wrath je ostavio otvoren ormar, a ona mu je prišla da pogleda odjeću. Umjesto toga, pronašla je spremište oružja od kojega se skamenila. Bacila je pogled na vrata koja su vodila na stubište. Razmišljala je o odlasku, ali ma koliko to željela, znala je da Wrath ima pravo. Sigurnije je ako ostane. A spavaća soba njezina oca bila je dodatni poticaj. Otići će u nju i nadati se da od onog što će u njoj pronaći neće dobiti srčani udar. Jer Bog zna da od tog svog ljubavnika doživljava šok za šokom. Kada je zakoračila u hodnik, čvršće je zategnula ogrtač oko sebe. Plinske su svjetiljke zatreperile, pa su se zidovi činili živima dok je promatrala vrata s druge strane. Ne dajući si vremena da odustane zbog straha, prešla je hodnik, uhvatila kvaku i otvorila vrata. S druge ju je strane pozdravila tama, zid crnine koji je dao naslutiti ili jamu bez dna ili beskonačni prostor. Posegnula je preko dovratnika i popipala zid, nadajući se da će naići na prekidač za svjetlo, a ne na nešto što će je ugristi. Nije imala sreće s prekidačem. No minutu kasnije još uvijek joj ništa nije odgrizlo ruku. Zakoračila je u prazninu i polako se kretala ulijevo dok joj tijelo nije udarilo o nešto veliko. S obzirom na lupetanje mjedenih ručki i miris sredstva za poliranje namještaja, pretpostavila je da se radi o visokoj komodi. Nastavila je dalje, pipajući oko sebe dok nije pronašla svjetiljku. Uključila se uz škljocaj, a Beth je zatreptala od iznenadnog sjaja. Bazu svjetiljke činila je skupocjena orijentalna vaza, a stol na kojem je stajala bio je od mahagonija i bogato urešen. Nije nimalo sumnjala da je soba uređena u istom veličanstvenom stilu kao i prizemlje.

Kada su joj se oči prilagodile, pogledala je oko sebe. »O... Isuse... Bože.« Njezine su fotografije bile razmještene po cijeloj sobi. Crno-bijele, u krupnom kadru, u boji. Prikazivale su je u svim razdobljima života, od najranijeg djetinjstva do tinejdžerskih godina. Na fakultetu. Jedna je bila prilično novijeg datuma, snimljena na izlasku iz ureda u Caldivell Courier Journalu. Sjećala se toga dana. Bio je to dan kada je pao prvi snijeg prošle zime, a ona se smijala gledajući u nebo. Prije osam mjeseci. Pomisao na to da ju je od prilike da upozna oca dijelilo samo nekoliko godišnjih doba činila joj se tragičnom. Kada je umro? Kako je živio? Jedno je bilo sigurno: imao je odličan ukus. Puno stila. I očito je volio lijepe stvari. Goleme privatne odaje njezina oca bile su maestralne. Zidovi su bili tamnocrvene boje na kojoj se isticala još jedna spektakularna zbirka pejzaža iz škole Hudson River u pozlaćenim okvirima. Pod je bio prekriven plavim, crvenim i zlatnim orijentalnim sagovima koji su blistali poput oslikanog stakla. No ono najveličanstvenije u sobi bio je krevet. Bio je to masivan, ručno izrezbaren antikni komad s baldahinom s kojeg su visjele zavjese tamne grimizne boje. Na noćnom ormariću s lijeve strane bila je svjetiljka i još jedna njezina slika. S desne su se strane nalazili sat, knjiga i čaša. S te je strane spavao. Prišla je krevetu i uzela knjigu u tvrdom uvezu. Bila je na francuskom. Ispod knjige je ležao časopis. Forbes. Vratila ih je na mjesto i pogledala čašu. U njoj se još uvijek nalazio prst vode. Ili netko tu spava... ili je njezin otac umro vrlo nedavno. Ogledala se po sobi, tražeći odjeću ili kovčeg koji bi upućivali na gosta. Pogled joj je zapeo za stol od mahagonija s druge strane

sobe. Prišla mu je i sjela u stolicu nalik prijestolju, utonuvši među izrezbarene rukohvate. Pokraj kožnog upijača stajala je mala hrpa papira. Bili su to računi za kuću. Struja. Telefon. Kabelska. Sve na Fritzovo ime. Tako... normalno. Na njezinu su stolu stajale iste stvari. Beth je promatrala čašu na noćnom ormariću. Umro je iznenada, pomislila je. Osjećala se kao uljez, no nije mogla odoljeti, pa je otvorila plitku ladicu ispod stola. Nalivpera, spajalice, klamerica. Zatvorila je ladicu, a zatim posegnula dolje i otvorila veću ladicu. Bila je prepuna dokumenata. Izvadila je jedan od njih. Bilo je to financijsko izvješće... Sveca mu. Otac joj je bio pun love. Ali stvarno pun love. Pogledala je sljedeću stranicu. Pod pun love mislila je na milijune i milijune i milijune love. Vratila je izvješće u ladicu i zatvorila je. To definitivno objašnjava kuću. Umjetnine. Automobil. Batlera. Pokraj telefona stajala je njezina slika u srebrnom okviru. Uzela ju je u ruke i pokušala ga zamisliti kako je gleda. Gdje je neka njegova slika? zapitala se.. Je li uopće moguće fotografirati vampira? Ponovno je obišla sobu zagledajući u svaki okvir. Samo ona. Samo ona. Samo... Beth se sagnula. I drhtavom rukom posegnula za zlatnim okvirom. U njemu se nalazila crno-bijela fotografija tamnokose žene koja je stidljivo gledala u objektiv. Držala je ruku na licu, kao da joj je neugodno. Te oči, zapanjeno je pomislila Beth. Cijeloga života promatra iste takve oči u ogledalu.

Njezina majka. Prešla je kažiprstom po staklu. Dok je izgubljeno sjedila na krevetu, približila je sliku očima koliko god je mogla, a da joj se pogled ne zamuti. Kao da će blizina slike premostiti udaljenost u vremenu i okolnostima i spojiti je s lijepom ženom u okviru. Njezinom majkom.

Treće poglavlje

To je već bolje, pomislio je gospodin X. prebacivši onesviještenog vampirskog civila preko ramena. Brzo je prenio mužjaka kroz uličicu, otvorio prtljažnik karavana i odložio plijen kao vreću krumpira. Pažljivo je prekrio teret crnom vunenom dekom. Znao je da će njegov nabavni sustav funkcionirati, a zamjena Demosedana jačim Acepromazineom učinila je ostalo. Instinkt koji ga je ponukao da upotrijebi sredstva za umirivanje konja umjesto sedativa namijenjenih ljudima pokazao se ispravnim. Ionako su bile potrebne dvije strelice Aceproa da bi se vampir onesvijestio. Gospodin X. pogledao je preko ramena prije nego što je sjeo za volan. Prostitutka koju je ubio ležala je preko odvoda, a krv zasićena heroinom slijevala se u kanalizaciju. Draga mu je djevojka čak i pomogla oko igle. Naravno, nije očekivala šut sto posto čistog žutog. Niti da će joj u venu upumpati dovoljno da uspava losa. Policija će do jutra pronaći tijelo, no bio je vrlo uredan, kao i prošli put. Rukavice od lateksa. Kapa navučena preko kose. Gusto pletena odjeća od najlona koja ne bi smjela ostavljati vlakna. A Bog zna da se uopće nije opirala.

Gospodin X. smireno je upalio auto i polako skrenuo na Ulicu Trade. Nad gornjom mu se usnicom pojavio fini sjaj znojnog iščekivanja. Od tog uzbuđenja i adrenalina koji mu je jurio krvotokom gotovo je zažalio za danima kada se još mogao seksati. Čak i ako mu vampir ne bude mogao ponuditi nikakve informacije, ostatak večeri bit će vrlo ugodan. Počet će s čekićem, pomislio je. Ne, zubarska bi bušilica bila bolja. Pod noktima. To će ga u tren probuditi. Na kraju krajeva, nema smisla mučiti nekoga tko nije pri svijesti. Bilo bi to kao da udara leš, samo aerobna vježba, i to u vrlo blagom obliku. On to najbolje zna. S obzirom na ono što je učinio očevu tijelu kada ga je pronašao. Začuo je neko meškoljenje iz stražnjeg dijela. Pogledao je preko ramena. Vampir se micao ispod pokrivača. Dobro. Živ je. Gospodin X. vratio je pogled na cestu i namrštio se. Nagnuo se naprijed u sjedalu i čvršće stisnuo upravljač. Pred sobom je vidio sjaj svjetala kočnica. Automobili su stajali u koloni. Na cesti su bili postavljeni narančasti stošci. Plavo-bijeli bljeskovi najavljivali su prisutnost policije. Nesreća? Ne. Zatvoren promet. Dva policajca s ručnim svjetiljkama pregledavala su automobile. Pokraj ceste je stajao znak na kojem je pisalo »Provjera alkohola u krvi«. Gospodin X. nagazio je na kočnice. Posegnuo je u crnu torbu, izvadio pištolj sa strelicama i ispalio još dvije u vampira da bi ga utišao. Uz zatamnjena stakla i crni pokrivač imali su šansu proći kroz blokadu. Pod uvjetom da se mužjak ne pomakne. Kada je došao na red, gospodin X. spustio je prozor dok mu se policajac približavao. Njegova je svjetiljka obasjala kontrolnu ploču.

»Dobra večer, murjače.« Lice gospodina X.-a poprimilo je ugodan izraz. »Jeste li večeras što pili, gospodine?« Policajac je bio tipičan sredovječni bezličnjak. Popunjen u sredini. Čupavih brkova koje je trebalo bolje podrezati. Sijede kose koja mu je stršala ispod kape poput korova. Imao je sva obilježja ovčarskog psa osim ogrlice protiv buha i repa. »Ne, murjače, nisam.« »Hej, pa ja vas poznajem.« »Zaista?« Osmijeh gospodina X.-a raširio se dok je odmjeravao murjakovo grlo. Frustrirano je pomislio na nož koji je imao u vratima automobila. Posegnuo je za njim i prstom prešao preko ručke da se smiri. »Da, moj sin kod vas trenira džu-džicu.« Kada se policajac nagnuo unatrag, svjetiljka mu se zanjihala u stranu i obasjala crnu torbu na suvozačevu sjedalu. »Darryl, dođi upoznati Philliejeva senseija.« Dok im je drugi policajac prilazio, gospodin X. provjerio je je li torba zakopčana. Nema smisla razotkriti pištolj sa strelicama ili devetmilimetarski Glock koji je držao u njoj. Dobrih je pet minuta pristojno čavrljao s momcima u plavom, maštajući pritom o načinima na koje bi ih mogao ušutkati. Kada je napokon ubacio karavan u brzinu, shvatio je da mu je nož u ruci, gotovo u krilu. Morao se riješiti poveće količine agresije. Wrath je pozorno motrio mutne obrise jednoetažne zgrade. Protekla su dva sata on i Rhage motrili Caldivellsku akademiju za borilačke vještine, čekajući da vide događa li se tu što noću. Akademija se nalazila na kraju otvorenog trgovačkog kompleksa, na rubu šumarka. Rhage, koji je noć prije izvidio mjesto, procijenio je da zauzima nekih tisuću osamsto kvadratnih metara.

Više nego dovoljno za degradski centar. Ispred Akademije protezalo se parkiralište s deset do petnaest mjesta na jednoj strani. Postojala su dva ulaza. Dvostruka staklena vrata s prednje strane. Bočni ulaz bez prozora. Sa svoje promatračnice u šumarku imali su pregled i nad praznim parkiralištem i nad ulazima i izlazima iz zgrade. Sva ostala mjesta koja su istražili pokazala su se kao promašaji. U Goldovoj teretani nije se moglo vidjeti ništa osim uobičajene parade praznoglavih snagatora. Zatvarala se u ponoć, otvarala u pet ujutro, a zadnjih se par noći ondje nije dogodilo ama baš ništa. S klubom za paintball bila je ista priča, nakon zatvaranja bila je to samo prazna zgrada. Dvije akademije najviše su obećavale, a Vishous i blizanci nadzirali su drugu. Iako su degradi mogli izlaziti danju, svoje su lovačke aktivnosti obavljali noću jer su njihove mete tada bile u pokretu. S približavanjem zore degradski centri za novačenje i obuku često su postajali mjesta okupljanja, iako ne uvijek. Osim toga, budući da su se degradi često selili, određeno je mjesto moglo biti njihovo okupljalište mjesec dana, nekoliko mjeseci ili godinu, a nakon toga zjapiti napušteno. Budući da je Darius poginuo prije samo nekoliko dana, Wrath se nadao da se Društvo još nije preselilo. Dodirom je potražio sat. »Kvragu, skoro je tri.« Rhage se promeškoljio iza drva za kojim se skrivao. »Očito se Tohr večeras neće pojaviti.« Wrath je slegnuo ramenima, iskreno se nadajući da će Rhage promijeniti temu. Nije. »To je čudno za njega.« Rhage je zastao. »Ali ti nisi iznenađen.« »Ne, nisam.« »Zašto?«

Wrath je istegnuo prste. »Srao sam mu. A nisam smio.« »Neću ni pitati.« »Pametno.« A zatim je iz nekog apsurdnog razloga dodao: »Moram mu se ispričati.« »To bi bilo nešto novo.« »Zar sam toliko grozan?« »Ne«, rekao je Rhage bez svog uobičajenog preseravanja. »Samo nisi baš često u krivu.« Iznenadila ga je Hollywoodova iskrenost. »E pa s Tohrom sam definitivno uprskao.« Rhage ga je pljesnuo po leđima. »Kao netko tko redovito vrijeđa ljude, mogu ti reći da nema puno toga što se ne bi dalo popraviti.« »Spomenuo sam Wellsie.« »To nije bilo pametno.« »I njegove osjećaje prema njoj.« »Sranje.« »Da. Poprilično.« »Zašto?« »Zato što...« Zato što se osjećao kao idiot jer pokušava izvesti samo djelić onoga što je Tohrment uspješno činio već dva stoljeća. Usprkos svom ratničkom pozivu, Tohr je održao vezu s kvalitetnom ženkom. I bila je to dobra, snažna veza puna Ijubavi. Bio je jedini od braće kojemu je to uspjelo. Wrath je pomislio na Beth. Vidio ju je kako mu prilazi, moli ga da ostane. Čovječe, očajnički ju je želio zateći u svom krevetu kada se vrati kući. I to ne zato što ju je želio uzeti. Zato što bi tada mogao spavati pokraj nje. Počinuti znajući da je na sigurnom i uz njega.

Ah, dovraga. Imao je grozan osjećaj da će morati ostati uz tu ženku. Neko vrijeme. »Zato što...?« podsjetio gaje Rhage. Wratha je zasvrbio nos. Jedva osjetan dašak slatkoće, nalik dječjem puderu, dolebdio je na krilima povjetarca. »Izvadi komplet za dobrodošlicu«, rekao je rastvarajući jaknu. »Koliko?« upitao je Rhage okrećući se na mjestu. Kroz noć su se začuli zvuci pucketanja grančica i tihog šuštanja lišća. Postajali su glasniji. »Tri. Najmanje.« »Jupi.« Degradi su išli ravno prema njima po stazi u šumarku. Bili su glasni, bezbrižno su razgovarali i hodali, a onda se jedan od njih zaustavio. I druga su dvojica zastala i zašutjela. »’Večer, dječaci«, rekao je Rhage išetavši na otvoreno. Wrath se odlučio za pritajeni pristup. Dok su degradi okruživali njegova brata i izvlačili bodeže, Wrath se šuljao uz drveće. Zatim je jurnuo iz mraka i oborio jednog od degrada s nogu, otvarajući tako bitku. Prerezao mu je grlo, no nije bilo vremena da ga dokrajči. Rhage se borio s dvojicom, no treći se spremao opaliti brata po glavi bejzbolskom palicom. Wrath se okomio na nemrtvog Sammyja Sousu*, oborio ga na tlo i zabio mu nož u grkljan. Zrak su ispunili sočni, grgljajući zvukovi. Wrath je podigao pogled, provjeravajući ima li ih još i treba li bratu možda pomoć. Rhage se sasvim dobro snalazio. Čak je i Wrathovim slabim očima taj ratnik u žaru borbe bio oličenje ljepote. Vidjele su se samo šake i udarci. Brzi pokreti. Životinjski refleksi. Snaga i izdržljivost. Bio je majstor borbe prsa

* Američki igrač bejzbola. 25

o prsa. Degradi su stalno padali na tlo, a svaki im je put trebalo sve više i više vremena da ponovno ustanu. Wrath se vratio do prvog degrada i kleknuo uz tijelo. Grčilo se dok mu je pretraživao džepove i uklanjao sve po čemu bi ga se moglo identificirati. Upravo mu je htio probosti prsa kada je začuo pucanj puške.

Četvrto poglavlje

Onda, Butch, hoćeš pričekati dok ne završim smjenu?« Abby se nasmiješila dok mu je točila još jedan scotch. »Možda.« Nije želio, no moguće da će se nakon još koje runde predomisliti. Pod pretpostavkom da će mu se uspjeti dignuti dok je pijan. Pomaknula se ulijevo i pogledala nekog drugog tipa iza njega, uputivši mu mali mig i otkrivši malo dekoltea. Osigurava si alternativu. Sto je vjerojatno pametno. Butchu je zavibrirao mobitel za pojasom, pa je posegnuo za njim. »Da?« »Imamo još jednu mrtvu prostitutku«, rekao je Jose. »Mislio sam da bi te moglo zanimati.« » Gdj e?« Skočio je s barske stolice kao da ga se to tiče. Onda je ponovno sjeo, polako. »Na križanju Tradea i Pete. Ali nemoj dolaziti. Gdje si?« »U McGrider’su.« »Za deset minuta?« »Bit ću ovdje.«

Butch je odgurnuo scotch osjećajući kako ga preplavljuje frustracija. Zar će ovako završiti? Opijat će se svake večeri? Možda se zaposliti kao privatni detektiv ili zaštitar dok ga ne otpuste jer je niškoristi? Živjet će sam u onom dvosobnom stanu dok mu ne otkažu jetra? Nikad nije bio ljubitelj planiranja, no možda bi bilo vrijeme za pokoji plan. »Nije ti se svidjelo?« upitala je Abby, uokvirivši čašu s pićem svojim grudima. Refleksno je posegnuo za njom, prinio je ustima i ispio. »Tako treba.« No kada je krenula natočiti mu još jedno, prekrio je čašu rukom. »Mislim da sam gotov za večeras.« »Ma daj.« Nasmiješila se kada je odmahnuo glavom. »Okej. Znaš gdje sam.« Da, nažalost. Joseu je trebalo više od deset minuta. Prošlo je dobrih pola sata prije nego što je Butch ugledao detektiva kako se probija kroz gomilu uživatelja alkohola. U svojoj je sportskoj odjeći izgledao tmurno. »Poznajemo li je?« upitao je Butch prije nego što je čovjek uspio sjesti. »Još jedna Tatičina. Carla Rizzoli. Poznatija kao Candy.« »Istih ruku djelo?« Jose je naručio čistu votku. »Aha. Prerezan grkljan, sve puno krvi. Na usnama joj je bilo nekih naslaga, kao da joj je išla pjena na usta.« »Heroin?« »Vjerojatno. Patolog će sutra odmah ujutro napraviti obdukciju.«

»Jeste li što pronašli na mjestu zločina?« »Strelicu. Od onih kakvima se gađaju životinje. Poslali smo je na analizu.« Jose je slistio votku jednim potezom. »A čujem i da je Tatica popizdio. Traži osvetu.« »E pa nadam se da će se osvetiti na Bethinu dečku. Možda će rat istjerati toga gada na otvoreno.« Butch se naslonio laktovima na šank. Protrljao je bolne oči. »Kvragu, ne mogu vjerovati da ga štiti.« »Čovječe, to nisam očekivao. Napokon nekoga odabere...« »I tip ispadne totalni propalitet.« Jose ga je pogledao. »Morat ćemo je pozvati na razgovor.« »Pretpostavio sam.« Butch je zaškiljio da bi izoštrio pogled. »Slušaj, sutra bih se trebao naći s njom. Daj mi da najprije ja pokušam, može?« »Ne mogu, O’Neal. Nisi...« »Naravno da možeš. Jednostavno zakaži razgovor s njom za prekosutra.« »Istraga napreduje...« »Molim te.« Butch nije mogao vjerovati da ga moli. »Daj, Jose. Ja imam veću šansu od bilo koga drugog natjerati je da se urazumi.« »Zašto to misliš?« »Jer je vidjela kako me skoro ubio.« Jose se zagledao u ljigavu površinu šanka. »Imaš jedan dan. I bolje ti je da nitko ne sazna za to, jer će mi inače kapetan skinuti glavu. A nakon toga, bez obzira na sve, moram je ispitati u postaji.« Butch je klimnuo glavom. Abby je doplesala do njih s bocom scotcha. u jednoj ruci i litrom votke u drugoj. »Izgledate mi suho, dečki«, rekla je smijuljeći se. Insinuacije u njezinu pohotnu osmijehu i praznim očima bile su sve glasnije i

Butch je pomislio na svoj prazan novčanik. Praznu futrolu. Prazan stan. »Moram se maknuti od nje«, promrmljao je spuštajući se sa stolice. »Hoću reći, odavde.« Wrathova je ruka zaustavila pucanj, a udar mu je svinuo tijelo kao uže. Silina udarca oborila ga je na tlo, no nije ostao ležati. Krećući se brzo i nisko maknuo se s puta, ne želeći strijelcu dati priliku da ga ponovno dohvati. Peti se degrad pojavio niotkud. I imao je vrlo snažne naboje u toj kratkoj pušci. Pronašavši zaklon iza bora, Wrath je brzo analizirao ozljedu. Nije bila preduboka. S bicepsa mu je bilo oderano nešto kože i mišića. Kost je bila netaknuta. I dalje se mogao boriti. Izvadio je šuriken i stupio na otvoreno. I u tom je trenutnu golem bljesak osvijetlio čistinu. Skočio je natrag u sjenke. »O, Isusel« Sada će svi vidjeti svoje. Iz Rhagea je izlazila zvijer. Sto je značilo da će gusto postati još gušće. Rhageove su se oči sjajile poput automobilskih svjetala dok mu je tijelo mutiralo uz grozomorno pucanje i trganje. Nešto strašno zauzelo je njegovo mjesto, nešto čije su ljuske svjetlucale na mjesečini, a kandže rezale zrak. Degradi nisu znali što ih je snašlo kada je stvor krenuo u napad ne štedeći očnjake, progoneći ih dok mu krv nije tekla golemim prsima poput rijeke. Wrath se držao po strani. Nije mu bilo prvi put da to vidi, a zvijer nije trebala njegovu pomoć. Štoviše, ako bi se previše približio, bilo je vrlo moguće da bi završio sasječen. Kada je sve bilo gotovo, stvor je ispustio urlik koji je bio toliko glasan da se drveće pognulo, a grane se razjapile pod njegovom silinom. Masakr je bio potpun. Nije bilo nikakve mogućnosti da se utvrdi identitet degrada jer nije bilo leševa. Čak je i njihova odjeća bila proždrta.

Wrath je stupio na čistinu. Stvor se naglo okrenuo, dašćući. Wrath je govorio tihim glasom i ne podižući ruke. Rhage je bio tu negdje, no dok se ne vrati nije mogao pretpostaviti da će se zvijer sjetiti tko su braća. »Sve je u redu«, rekao je Wrath. »Ti i ja, već smo mi ovo prošli.« Prsa zvijeri užurbano su pumpala gore-dolje, a nosnice su joj treperile dok je njušila zrak. Sjajne su se oči usredotočile na krv koja je tekla niz Wrathovu ruku. Začulo se kratko režanje. Kandže su se podignule. »Zaboravi. Obavio si svoje. Sit si. Vrati nam sada Rhagea.« Velika se glava njihala naprijed-natrag, no ljuske su počele vibrirati. Iz stvorova se grla oteo visoki uzvik protesta, a zatim je uslijedio još jedan bljesak. Rhage se gol stropoštao na tlo, srušivši se licem u blato. Wrath mu je pritrčao i pao na koljena, ispruživši ruku da ga dotakne. Ratnikova je koža bila kliska od znoja, a tresao se kao novorođenče na hladnoći. Rhage se pomaknuo kada je osjetio dodir. Pokušao je podignuti glavu. Nije uspio. Wrath je primio brata za ruku i stisnuo mu je. Povratak je uvijek bio opak. »Polako, Hollywood, sve je u redu. Dobro ti ide.« Skinuo je jaknu i nježno pokrio brata. »Samo ćeš tu ležati, a ja ću se pobrinuti za tebe, razumiješ?« Rhage je nešto promrmljao i sklupčao se. Wrath je otklopio mobitel i birao broj. »Vishous? Trebamo auto. Odmah. Šališ se. Ne, moram nam prevesti dečka. Upravo smo imali posjet s druge strane. No reci Zsadistu da se ne zajebava.«

Prekinuo je poziv i pogledao Rhagea. »Mrzim kad se to dogodi«, rekao je brat. »Znam.« Wrath je zagladio ljepljivu, krvlju natopljenu kosu s vampirova lica. »Sad ćemo te otpremiti kući.« »Nije mi se svidjelo što su te upucali.« Wrath se lagano nasmiješio. »Očito.« Beth se promeškoljila, nastojeći uroniti dublje u jastuke. Nešto nije bilo u redu. Otvorila je oči upravo u trenutku u kojem je dubok muški glas prekinuo tišinu. »A što to imamo ovdje?« U trenu se uspravila. Frenetično se okrenula u smjeru zvuka. Muškarac koji se nadnosio nad nju imao je crne, beživotne oči. Grubo lice niz koje se spuštao nepravilan ožiljak. Kosu gotovo izbrijanu, toliko je bila kratka. I dugačke, bijele, iskežene očnjake. Vrisnula je. Nasmiješio se. »To mi je najdraži zvuk na svijetu.« Prekrila je usta rukom. Zaboga, taj ožiljak. Spuštao mu se s čela niz nos, preko obraza, a zatim se vraćao do usta. Završetak brojke pet izobličio mu je gornju usnicu, pa se činilo da se jednom polovicom usta neprestano ceri. »Diviš se mom ukrasu?« otegnuto je upitao. »Čekaj da vidiš ostatak.« Bacila je pogled na njegova široka prsa. Nosio je usku crnu majicu dugih rukava. Na oba su mu se prsna mišića pod odjećom vidjeli mali prsteni, kao da su mu bradavice probušene. Kada mu je vratila pogled na lice, primijetila je da oko vrata ima istetoviranu crnu traku i da mu je lijevo uho probušeno. »Zar nisam lijep?« U hladnom su mu pogledu vrebale noćne more, mračna mjesta bez nade, sam pakao.

Zaboravi ožiljak, pomislila je. Te oči su ono najstrašnije na njemu. A bile su fiksirane na nju kao da joj uzima mjeru za mrtvački pokrov. Ili da razmatra seks. Odmaknula je tijelo od njega. Počela je bacati poglede uokolo tražeći nešto što bi joj moglo poslužiti kao oružje. »Sto, ne sviđam ti se?« Beth je bacila pogled na vrata, a on se nasmijao. »Misliš da si dovoljno brza?« upitao je, izvlačeći donji dio majice iz kožnih hlača koje je nosio. Ruke su mu krenule prema patentnom zatvaraču. »Jebeno sam siguran da nisi.« »Miči se od nje, Zsadist.« Wrathov glas donio joj je slatko olakšanje. Dok nije shvatila da nema košulje i da mu je ruka u povezu. Jedva da ju je pogledao. »Vrijeme je da se pokupiš, Z.« Zsadist se hladno nasmijao. »Nisi spreman dijeliti ženku?« »Ti to ionako voliš samo ako platiš.« »Pa platit ću joj. Pod pretpostavkom da preživi seks.« Wrath se i dalje približavao drugom vampiru, dok na kraju nisu stajali tako blizu da su im se nosovi gotovo dodirivali. Zrak oko njih je pucketao, nabijen agresijom. »Nećeš je ni taknuti, Z. Nećeš je čak ni gledati. Poželjet ćeš joj laku noć i odjebati odavde.« Wrath je skinuo povez. Biceps mu je bio u zavoju. U sredini se nalazila crvena mrlja, kao da krvari, no činio se spremnim uhvatiti u koštac s drugim muškarcem. »Kladim se da si ljut što te danas trebalo voziti doma«, rekao je Zsadist. »A ja sam bio najbliži s autom.« »Nemoj da požalim još više.« Zsadist je napravio korak ulijevo, a Wrath ga je slijedio, štiteći je svojim tijelom.

Zsadist se nasmijao. Bila je to duboka, zla grmljavina. »Stvarno si se spreman boriti zbog čovjeka?« »Ona je Dariusova kći.« Zsadist je naglo okrenuo glavu. Crnim je jamama proučavao njezino lice. Trenutak kasnije brutalno mu se lice lagano smekšalo, a prijeziran izraz se ublažio. Zatim je pažljivo vratio majicu u hlače, gledajući je u oči. Kao da se ispričava. Wrath, međutim, nije odstupio. »Kako se zoveš?« upitao ju je Zsadist. »Zove se Beth.« Wrath je ispunio Zsadistovo vidno polje. »A ti odlaziš.« Uslijedila je dugačka tišina. »Da. Okej. Kako god.« Zsadist je otišao do vrata, krećući se s istom smrtonosnom elegancijom kao i Wrath. Prije nego što je izašao, zastao je i okrenuo se. Mora da je nekad bio zaista zgodan, pomislila je Beth. Iako ožiljak nije bio razlog njegove neprivlačnosti. Razlog je bila paklena vatra koja je gorjela u njemu. »Bilo mi je drago. Beth.« Izdahnula je kada su se vrata zatvorila i brave se zaključale. »Jesi li dobro?« upitao je Wrath. Osjećala je kako joj pogledom pretražuje tijelo, a zatim ju je nježno dodirnuo. »Nije te... nije te dirao, zar ne? Čuo sam da vrištiš.« »Ne. Ne, samo me prestrašio. Probudila sam se, a on je bio u sobi.« Wrath je sjeo na krevet, još uvijek je dodirujući kao da ne vjeruje da je dobro. Kada se uvjerio da jest, odmaknuo je kosu s lica. Ruke su mu se tresle. »Ozlijeđen si«, rekla je. »Sto se dogodilo?« Zagrlio ju je zdravom rukom i privukao je na grudi. »Nije to ništa.«

»Zašto ti onda treba povez? I zavoj? I zašto još uvijek krvariš?« »Pssst.« Položio joj je bradu na tjeme. Osjećala je da mu tijelo drhti. »Jesi li bolestan?« upitala je. »Želim te samo malo grliti. Dobro?« »Apsolutno.« Čim mu se tijelo umirilo, odmaknula se. »Sto je bilo?« Uzeo joj je lice među ruke. Pritisnuo usne o njezine. »Ne bih mogao podnijeti da... da mi te uzeo.« »Onaj tip? Bez brige, s njim neću nikamo.« A onda je shvatila da Wrath ne govori o odlasku na spoj. »Misliš da me namjeravao ubiti?« Nije da joj je to bilo baš tako nezamislivo. Tako hladne. Oči su mu bile tako hladne. Umjesto da odgovori, Wrath je spustio usta na njezina. Zaustavila ga je. »Tko je on? I što mu se dogodilo?« »Ne želim da se više približavaš Z.-u. Ikada.« Pospremio joj je pramen kose iza uha. Dodir mu je bio nježan. Glas nije. »Slušaš li me?« Klimnula je. »Ali što...« »Ako uđe u sobu, a ja sam u kući, dođi k meni. Ako me nema, zaključaj se u jednu od ovih dolje soba. Imaju čelične zidove, pa se ne može materijalizirati u njih. I nikad ga ne dodiruj. Čak ni slučajno.« »On je jedan od ratnika?« »Razumiješ li što ti govorim?« »Da, ali bilo mi lakše da malo više znam.« »On je jedan od braće, ali gotovo da i nema duše. Nažalost, trebamo ga.«

»Zašto ako je tako opasan? Ili je takav samo prema ženama?« »On mrzi svakoga. Osim možda svog brata blizanca.« »Ma super. Postoji još jedan kao on?« »Hvala Bogu na Phuryju. On je jedini koji može doprijeti do Z.-a, iako čak ni to nije sigurno.« Wrath ju je poljubio u čelo. »Ne želim te plašiti, ali ovo moraš shvatiti ozbiljno. Zsadist je životinja, ali mislim da je poštovao tvog oca, pa će te možda ostaviti na miru. Jednostavno ne mogu riskirati kada je riječ o njemu. Ni kada je riječ o tebi. Obećaj mi da ćeš ga se kloniti.« »Dobro.« Zatvorila je oči i naslonila se na Wratha. Zagrlio ju je, no zatim se malo povukao. »Dođi.« Povukao ju je da ustane. »Dođi u moju sobu.« Kada su ušli u Wrathovu sobu, Beth je začula kako netko isključuje tuš. Trenutak kasnije otvorila su se vrata. Iz kupaonice je polako izašao ratnik kojega je već upoznala, onaj zgodan poput filmske zvijezde koji je sam sebi šivao ranu. Nosio je ručnik oko struka, a iz kose mu je kapalo. Kretao se kao da mu je osamdeset godina, kao da ga boli svaki mišić u tijelu. Za Boga miloga, pomislila je. Uopće nije izgledao dobro, a s trbuhom mu definitivno nešto nije bilo u redu. Bio je napuhnut, kao da je progutao loptu. Ne znajući kako da to protumači, zapitala se je li mu se možda rana upalila. Činilo se da ima vrućicu. Bacila mu je pogled na rame i namrštila je kad je shvatila da se ožiljak jedva vidi. Kao da je ozlijeđen prije nekoliko mjeseci. »Rhage, stari, kako ti je?« upitao je Wrath, odmičući se od nje. »Boli me trbuh.« »Da. Mogu zamisliti.« Rhage je zateturao ogledavajući se po sobi. Oči su mu bile jedva otvorene. »Idem doma. Gdje mi je odjeća?« »Izgubio si je.« Wrath je zdravom rukom obuhvatio brata oko struka. »I ne ideš nikamo, spavat ćeš u D.-ovoj sobi.«

»Neću.« »Ne počinji. I nije da plešemo valcer. Hoćeš se više nasloniti na mene, pobogu?« Drugi se muškarac opustio, a Wrathovi su se leđni mišići napeli kad je prihvatio njegovu težinu. Polako su se uputili na hodnik, a zatim u sobu njezina oca. Beth se diskretno držala podalje dok je Wrath pomagao Rhageu da uđe u krevet. Dok se ratnik naslanjao na jastuke, oči su mu se zatvorile. Ruka mu se pomaknula na trbuh, no trznuo se i pustio je da padne sa strane, kao da mu je i najmanji pritisak mučenje. »Slabo mi je.« »Da, probava je sranje.« »Hoćeš neku tabletu?« izvalila je Beth. »Alka-Seltzeri« Oba su je vampira pogledala. Imala je osjećaj da se neprimjereno umiješala u njihov razgovor. Od svih gluposti... »Može«, promrmljao je Rhage dok je Wrath klimao glavom. Beth je otišla po torbicu i odlučila mu dati Alka-Seltzer jer sadrži i aspirin, protiv bolova. Otišla je u Wrathovu kupaonicu, uzela čašu i smiješala šumeći napitak. Kada se vratila do očeva kreveta, pružila je čašu Wrathu. Zavrtio je glavom. »Ti ćeš manje proliti.« Zacrvenjela se. Bilo je lako zaboraviti da zapravo ne vidi. Nagnula se nad Rhagea, ali nije mu mogla dosegnuti usta. Podvrnula je ogrtač, popela se na krevet i kleknula pokraj njega. Bilo joj je čudno nalaziti se tako blizu golog, muževnog muškarca pred Wrathom. S obzirom na ono što se dogodilo Butchu. No budimo realni, Wrath se nije imao zbog čega brinuti. Ma koliko drugi vampir bio seksi, nije osjetila ama baš nikakvu privlačnost kada mu se približila.

A on joj se sasvim sigurno neće upucavati. Ne u tom stanju. Nježno je podignula Rhageovu glavu i prinijela rub čaše njegovim prekrasno oblikovanim usnama. Trebalo mu je pet minuta da ispije tekućinu malim gutljajima. Kada je završio, krenula je silaziti s kreveta. Nije daleko stigla. Snažnim se pokretom okrenuo na stranu i stavio joj glavu u krilo, obgrlivši je mišićavom rukom. Tražio je utjehu. Beth nije znala kako bi mu zapravo mogla pomoći, no spustila je čašu i počela mu gladiti leđa, prelazeći rukom preko njegove zastrašujuće tetovaže. Mrmljala je riječi koje je i sama željela čuti kada je bila bolesna. Malo mu je pjevušila. Nakon nekog vremena napetost u koži i kostima mu je popustila. Počeo je duboko disati. Kada je bila sigurna da čvrsto spava, pažljivo se izvukla iz njegova zagrljaja. Kada se okrenula da pogleda Wratha, pripremila se. Sigurno mu je jasno da se ništa... Od šoka je ostala stajati na mjestu. Wrath nije bio ljut. Daleko od toga. »Hvala ti«, muklo je rekao. Glava mu je bila pognuta u gotovo poniznu položaju. »Hvala ti što si se pobrinula za mog brata.« Skinuo je sunčane naočale. I pogledao je s apsolutnim obožavanjem.

Peto poglavlje

Gospodin X. bacio je ručnu motornu pilu na radnu klupu i obrisao ruke ručnikom. E pa dovraga, pomislio je. Prokleti vampir je mrtav. Pokušao je sve što je mogao da probudi mužjaka, čak i dlijetom, i usput temeljito usvinjio štagalj. Sve je bilo puno vampirske krvi. No to se barem dalo lako počistiti. Gospodin X. otišao je do dvokrilnih vrata i širom ih otvorio. Točno nasuprot njima sunce je izlazilo nad udaljenim planinskim lancem, a prekrasne su se zlatne zrake razlijevale krajolikom. Pomaknuo se u stranu dok su obasjavale unutrašnjost štaglja. Vampirovo je tijelo eksplodiralo u plamenu, a lokva krvi ispod stola isparila je u oblaku dima. Lagani jutarnji povjetarac rastjerao je zadah spaljenog mesa. Gospodin X. stupio je u sjaj jutra, promatrajući izmaglicu koja se nadvila nad livadu iza kuće. Nije bio spreman prihvatiti neuspjeh. Plan bi uspio da nije naišao na one policajce i bio prisiljen ispucati dodatne strelice u zarobljenika. Jednostavno se morao opet dati na posao.

Njegova potreba za mučenjem ostala je ozbiljno neispunjena. Na neko će vrijeme, međutim, morati malo odbiti od prostitutki. Oni blesavi policajci poslužili su mu kao dobar podsjetnik da ne radi u vakuumu. Mogli bi ga uhvatiti. Istina, problemi sa zakonom ne bi bili ništa više od manje gnjavaže. No gospodin X. ponosio se urednošću svojih operacija. Zbog toga je i odabrao kurve kao mamac. Kao prvo, zaključio je da se neće dignuti prevelika halabuka ako jednu ili dvije pronađu mrtve. Za njih je manje vjerojatno da će imati obitelj koja će žaliti za njima, pa policija neće biti pod dodatnim pritiskom da pronađe osumnjičenika. Sto se tiče neizbježne istrage, postojala je uvijek spremna zaliha sumnjivaca, zahvaljujući svodnicima i propalicama koji su operirali po mračnim uličicama. Bilo ih je više nego dovoljno da bi policija mogla nekoga odabrati i početi ga progoniti. No to ne znači da može postati nemaran. Ili pretjerati s korištenjem Doline kurvi. Vratio se u štagalj, pospremio alat i uputio se prema kući. Prije tuširanja preslušao je poruke. Bilo ih je nekoliko. Najvažnija od Billyja Riddlea. Kako se činilo, tip je sinoć doživio neki neugodan susret pa ga je nazvao nešto poslije jedan u noći. Dobro je što traži utjehu, pomislio je gospodin X. I vjerojatno je vrijeme da porazgovaraju o njegovoj budućnosti. Sat kasnije gospodin X. odvezao se do Akademije, otvorio vrata i ostavio ih nezaključanima. Degradi kojima je naredio da se jave počeli su pristizati malo nakon toga. Čuo ih je kako tihim glasom razgovaraju u hodniku pokraj njegova ureda. Čim je izašao pred njih, utišali su se, pogleda uperenih u njega. Bili su odjeveni u crne radne uniforme i imali sumorna lica, a među njima je bio samo jedan čija je put tek trebala izblijedjeti. Gospodin O. isticao se svojom čupavom smeđom kosom, kao i tamnosmeđim očima.

Što je dulje degrad bio u Društvu, to je više gubio svoje individualne tjelesne karakteristike. Smeđa, crna, crvena kosa — sve su se mijenjale u blijedu pepeljastu boju, a žute, grimizne ili preplanule nijanse kože ispirale su se u beživotnu bijelu. Taj je proces obično trajao otprilike jedno desetljeće, iako se oko lica gospodina O.-a još uvijek nisu pojavili nikakvi plavi pramenovi. Na brzinu ih je prebrajao. Budući da su svi članovi njegova dva vodeća eskadrona bili prisutni, zaključao je vanjska vrata Akademije i otpratio skupinu degrada u podrum. Čizme su im glasno i oštro odjekivale metalnim stubištem poput ritmične pratnje snazi njihovih tijela. Gospodin X. uredio je sobu za operacije kao ništa posebno. Samo najobičnija učionica s dvanaest stolica, pločom, televizorom i katedrom u prednjem dijelu. Neupadljivo uređenje nije bilo inspirirano samo željom za zavaravanjem protivnika. Nije želio nikakve visokotehnološke aparate koji bi im odvlačili pozornost. Svrha i žarište tih sastanaka bila je dinamika grupe. »Dakle, da čujem kako je sinoć bilo«, rekao je promatrajući ubojice. »Kako je prošlo?« Slušao je izvješća, nimalo impresioniran isprikama. Uspjeli su ubiti dvojicu. Kvota koju im je zadao iznosila je deset. A bila je sramota da je O., tako nov u Društvu, bio zaslužan za oba ubojstva. Gospodin X. prekrižio je ruke na prsima. »U čemu je problem?« »Nismo ih mogli pronaći«, rekao je gospodin M. »Ja sam jednoga pronašao«, odbrusio je gospodin X. »I to prilično lako, mogao bih reći. A gospodin O. pronašao je dvojicu.« »E pa mi ostali nismo uspjeli.« M. je pogledao ostale. »Sve ih je manje u ovom području.« »Problem nije u zemljopisu«, promrmljao je glas u dnu učionice.

Oči gospodina X.-a preletjele su preko degrada i usredotočile se na tamnu glavu gospodina O.-a na drugom kraju prostorije. Nije ga čudilo što je taj ubojica odlučio progovoriti. O. se dokazao kao jedan od najboljih članova, iako je bio nedavno unovačen. Imao je fantastične reflekse i izdržljivost, što ga je činilo odličnim borcem, no kao i sve snažne stvari, bilo ga je teško držati pod kontrolom. Upravo ga je zbog toga gospodin X. rasporedio s drugima koji su imali stoljeća iskustva. O. bi zasigurno dominirao bilo kojom skupinom sastavljenom od pojedinaca koji bi mu bili imalo inferiorni. »Želite li pojasniti tu izjavu, gospodine O.?« Gospodina X.-a nije ni najmanje zanimalo njegovo mišljenje. No bio je više no spreman paradirati novajliju pred ostalima. O. je nemarno slegnuo ramenima, a ton njegova glasa graničio je s uvredljivim. »Problem je u motivaciji. Nema posljedica u slučaju neuspjeha.« »A što biste vi predložili?« upitao je gospodin X. O. je posegnuo naprijed, zgrabio M.-a za kosu i nožem mu prerezao grkljan. Ostali su degradi odskočili i čučnuli u položaje za napad, iako je O. ponovno sjeo i mirno prstima obrisao oštricu. Gospodin X. iskezio je zube. A zatim uspostavio kontrolu nad sobom. Prešao je prostoriju i prišao M.-u. Degrad je još uvijek bio živ. Pokušavao je doći do zraka i rukama zaustaviti krv. Gospodin X. je kleknuo. »Vi ostali ćete otići. Odmah. Ponovno ćemo se sastati sutra ujutro, kada ćete mi donijeti bolje vijesti. Gospodine O., vi ostanite.« Kada je O. zanemario naredbu i krenuo ustati, gospodin X. imobilizirao ga je na stolici, oduzevši mu kontrolu nad velikim mišićima u tijelu. O. je na trenutak izgledao zaprepašteno. Bilo je očito da pokušava nadvladati silu koja mu je blokirala ruke i noge.

Bila je to bitka u kojoj nije mogao pobijediti. Omega je uvijek imao poneku dodatnu pogodnost za visokog degrada. Mentalna kontrola nad drugim ubojicama bila je jedna od njih. Čim se prostorija ispraznila, gospodin X. izvadio je bodež i zabio ga u prsa gospodina M.-a. Pojavio se bljesak svjetlosti, a zatim se začuo prskavi zvuk dok je degrad nestajao. Gospodin X. bijesno je s poda pogledao O.-a. »Ako ikada ponoviš takvo što, predat ču te Omegi.« »Nećeš.« Iako mu je bio prepušten na milost i nemilost, O. je zadržao svu svoju aroganciju. »Ne želiš izgledati kao da ne možeš kontrolirati vlastite ljude.« Gospodin X. je ustao. »Pazi, O. Podcjenjuješ Omeginu ljubav prema prinošenju žrtvi. Kada bih mu te predao kao dar, bio bi iznimno zahvalan.« Gospodin X. prišao je O.-u i prešao mu prstom preko obraza. »Kada bih te svezao i pozvao ga, uživao bi odmatajući te. A ja bih uživao u gledanju.« O. je trznuo glavu unatrag više ljut no uplašen. »Ne diraj me.« »Ja sam tvoj vođa. Mogu s tobom raditi što god hoću.« Gospodin X. stisnuo je O.-ovu čeljust i silom mu ugurao palac između usana i zubi. Grubo mu je trgnuo lice prema naprijed. »Zato budi pristojan, nemoj nikada oduzeti život drugom članu Društva bez mog izričitog dopuštenja, i dobro ćemo se slagati.« O.-ove smeđe oči su gorjele. »Dakle, što mi imaš reći?« promrmljao je gospodin X., položivši mu ruku na glavu i zaglađujući mu kosu prema natrag. Bila je boje guste, tamne čokolade. O. je nešto promrmljao. »Nisam te čuo.« Gospodin X. palcem je pritisnuo mekano, mesnato mjesto ispod O.-ova jezika, pojačavajući pritisak dok drugom muškarcu nisu zasuzile oči. Kada je prekinuo stisak, brzim je i vlažnim pokretom pomilovao O.-ovu donju usnu. »Rekoh, nisam te čuo.« »Da, sensei.« »Tako treba.«

Šesto poglavlje

Marissa se nikako nije mogla namjestiti u krevetu. Ma kako se okrenula i ma kamo stavila jastuke, bila je nemirna. Iz nekog joj je razloga madrac bio pun kamenja, a plahte su se pretvorile u brusni papir. Odgurnuvši pokrivače, prišla je prozorima sa zatvorenim rebrenicama i navučenim teškim satenskim zavjesama. Htjela je malo svježeg zraka, ali nije ih smjela otvoriti. Bilo je jutro. Smjestila se u ležaljku i prekrila bosa stopala rubom svoje svilene spavaćice. Wrath. Nije mogla prestati misliti na njega. I svaki put kada bi joj na pamet pala još jedna slika njih dvoje, poželjela bi opsovati. Sto je bilo šokantno. Uvijek je bila ona poslušna. Ona prekrasna. Oličenje ženskog savršenstva i nježnosti. Ljutnja je bila u potpunoj suprotnosti s njezinom prirodom. A ipak, što je više mislila na Wratha, to je više željela nešto opaliti.

Pod pretpostavkom da uopće zna stisnuti ruku u šaku. Spustila je pogled na ruke. Da, izgleda da zna. Iako je šaka bila smiješno mala. Naročito u usporedbi s njegovom. Zaboga, toliko je pretrpjela. A on nije imao blagog pojma koliko je težak bio njezin život. Živjeti kao netaknuta usidjelička šelan najmoćnijeg od svih vampira bio je pakao na zemlji. Njezin neuspjeh kao ženke uništio je sav osjećaj vlastite vrijednosti koji je ikad imala. Izolacija u kojoj je živjela prijetila je da će je baciti u ludilo. Sramota što živi s bratom jer nema vlastitog doma pekla ju je kao ljuta rana. Užasavalo ju je što drugi bulje u nju i ogovaraju je iza leđa. Bila je bolno svjesna činjenice da se o njoj neprestano razgovara, da joj zavide, žale je, špijuniraju je, da se o njoj ispredaju priče. Znala je da se mladim ženkama prepričava njezin slučaj, iako nije željela znati želi li ih se time upozoriti ili nadahnuti. Wrath je bio potpuno nesvjestan njezine patnje. Dio krivnje za to morala je pripisati samoj sebi. Mislila je da postupa kako treba kada je igrala ulogu dobre ženkice, da je to jedini način da ga bude vrijedna, jedina šansa da napokon počne dijeliti život s njim. No kako je sve završilo? Tako da je on pronašao tamnokosu ljudsku ženku do koje mu je bilo više stalo. Zaboga, ono što je dobila za toliki trud nije se više moglo opisati kao nepošteno, već kao jednostavno okrutno. A ona nije bila jedina koja je patila. Havers se stoljećima do bola brinuo zbog nje. Wratha, s druge strane, nikada ništa od toga nije ni najmanje diralo. Vjerojatno je i sada potpuno bezbrižan. Najvjerojatnije točno u tom trenutku leži gol uz tu ženku. Koristi onu tvrdu dugačku stvar u ravnini bokova onako kako treba.

Marissa je zatvorila oči. Razmišljala je o tome kako ju je privukao k sebi, kako ju je grlio onim snažnim rukama, kako ju je proždirao. Bila je previše šokirana da bi se jače uzbudila. Jednostavno ga je bilo previše, po čitavom njezinu tijelu, ruke su mu bile zapetljane u njezinoj kosi, usne joj snažno sisale vrat. A onaj njegov debeli štap malo ju je prestrašio. Sto je bilo ironično. Toliko je dugo sanjarila o tome kako bi bilo. Da je uzme. Da ostavi za sobom svoje djevičansko stanje i napokon sazna kako je to imati mužjaka u sebi. Kad god bi ih zamišljala zajedno, tijelo bi joj se zagrijalo, a koža se naježila. No stvarnost je bila toliko snažnija od toga. Bila je potpuno nespremna, i priželjkivala je da je potrajalo malo dulje i bilo malo manje intenzivno. Imala je osjećaj da bi joj se svidjelo da je malo usporio. No s druge strane, nije mislio na nju. Marissa je ponovno stisnula ruku u šaku. Nije željela da joj se vrati. Ono što je željela bilo je da i on osjeti dio boli kroz koju je prošla. Wrath je zagrlio Beth i privukao je k sebi, promatrajući Rhagea preko njezine glave. Dok ju je gledao kako tom mužjaku olakšava patnje, u njemu su se srušile sve brane. Brinuti se za njegovu braću isto je kao brinuti se za njega, mislio je. Bio je to najstariji zakon ratničke klase. »Dođi u moj krevet«, prošaptao joj je u uho. Dopustila mu je da je uzme za ruku i odvede u svoju sobu. Kada su ušli, zatvorio je i zaključao vrata te ugasio sve svijeće osim jedne. Zatim je razvezao pojas njezina ogrtača i skinuo joj saten s ramena. Gola joj je koža blistala na svjetlu jedinog plamička u sobi.

Skinuo je svoje kožne hlače. A onda su legli jedno pokraj drugoga. Nije od nje želio seks. Ne sada. Samo je želio podijeliti s njom utjehu. Želio je osjetiti njezinu toplu kožu uz svoju, njezin dah kako mu lagano prelazi prsima, njezino srce kako udara svega nekoliko centimetara od njegova. I želio je da i ona od njega dobije isti osjećaj smirenosti. Milovao joj je dugačku, svilenkastu kosu i duboko disao. »Wrath?« Glas joj je zvučao prekrasno u tihom polumraku, i sviđalo mu se osjetiti vibracije njezinih glasnica na svojim prsnim mišićima. »Da.« Poljubio joj je tjeme. »Koga si izgubio?« Pomaknula se i spustila mu bradu na prsa. »Izgubio?« »Koga su ti degradi oduzeli?« Pitanje se činilo izvan konteksta. A s druge strane, i nije. Vidjela je posljedice bitke. I nekako je znala da se ne bori samo zbog svoje vrste, već i zbog sebe. Trebalo mu je dugo da odgovori. »Roditelje.« Osjetio je kako joj se osjećaji iz znatiželje mijenjaju u tugu. »Žao mi je.« Uslijedila je duga tišina. »Sto se dogodilo?« No, to je zanimljivo pitanje, pomislio je. Jer postojale su dvije verzije. U vampirskoj je predaji ta krvava noć dobila svakojaka junačka značenja te se prepričavala kao rođenje velikog ratnika. On nije imao ništa sa stvaranjem te bajke. Njegov je narod imao potrebu vjerovati u njega, pa je stvorio ono što je podržavalo tu loše usmjerenu vjeru. Samo je on znao istinu.

»Wrath?« Usmjerio je oči na maglovitu ljepotu njezina lica. Bilo se teško oduprijeti njezinu nježnom glasu. Željela mu je pružiti suosjećanje, a iz nekog nerazumljivog razloga on ga je želio dobiti od nje. »Bilo je to prije moga prijelaza«, promrmljao je. »Jako davno.« Ruka mu se zaustavila u njezinoj kosi, a sjećanja su navrla, grozomorna i živopisna. »Kao Prva obitelj smatrali smo se sigurnima od degrada. Naši su domovi uvijek bili dobro zaštićeni, dobro skriveni u šumi, a i stalno smo se selili.« Shvatio je da, ako joj nastavi gladiti kosu, može dalje govoriti. »Bila je zima. Hladna noć u veljači. Jedan od naših slugu odao je gdje se nalazimo. Degradi su napali u čoporu od petnaest ili dvadeset i poubijali sve na imanju, a onda se probili kroz naše kamene zidine. Nikada neću zaboraviti zvuk udaraca o vrata naših privatnih odaja. Moj je otac vičući tražio da mu donesu oružje, istovremeno me gurajući u skrovište u podu. Zaključao me u njemu trenutak prije nego što su ovnom srušili vrata. Bio je dobar s mačem, no bilo ih je jednostavno previše.« Bethine su mu ruke dotaknule lice. Čuo je kako joj s usana kapaju prigušene nježne riječi. Wrath je zatvorio oči pred kojima su igrali strašni prizori, još uvijek dovoljno snažni da ga trgnu iz sna. »Masakrirali su poslugu prije nego što su ubili moje roditelje. Sve sam vidio kroz rupicu u dasci. Kao što sam rekao, vid mi je tada bio bolji.« »Wrath »Pritom su bili toliko glasni da nitko nije čuo kako vrištim.« Zadrhtao je. »Pokušavao sam se osloboditi. Gurao sam zasun, no bio je čvrst, a ja sam bio slab. Čupao sam drvo, grebao sam ga dok mi se nokti nisu polomili i prokrvarili. Udarao sam nogama...« Tijelo mu je reagiralo na užas prisjećanja na zarobljenost u skučenu

prostoru. Počeo je teško disati, a tijelo mu je oblio hladan znoj. »Kada su otišli, otac se pokušao dovući do mene. Proboli su mu srce, a on je... Izdahnuo je pola metra od skloništa, ruku ispruženih prema meni. Dozivao sam ga i dozivao dok nisam ostao bez glasa. Preklinjao sam ga da ostane živ čak i dok sam gledao kako mu svjetlo u očima trne i gasne. Satima sam ostao zarobljen s njihovim tijelima i promatrao kako se lokve krvi sve više šire. Sljedeće su noći došli neki civilni vampiri i pustili me van.« Osjetio je umirujući dodir na ramenu i prinio Bethinu ruku ustima, ljubeći joj dlan. »Prije nego što su otišli, degradi su strgnuli sve zavjese s prozora. Čim je svanulo i sunce prodrlo u sobu, sva su tijela izgorjela. Nisam imao što pokopati.« Osjetio je kako mu je nešto palo na lice. Bila je to suza. Bethina. Ispružio je ruku i pomilovao je po obrazu. »Nemoj plakati.« Iako joj je bio duboko zahvalan na suosjećanju. »Zašto ne?« »To ništa ne mijenja. I ja sam plakao dok sam gledao, a ipak su svi umrli.« Okrenuo se na bok i privio je uz sebe. »Da sam barem... Još uvijek sanjam tu noć. Bio sam takva kukavica. Trebao sam biti uz oca i boriti se.« »Ali ubili bi te.« »Mužjak tako i treba umrijeti. Dok štiti ono što je njegovo. To je časno. A ja sam umjesto toga cmizdrio u skrovištu.« Prijezirno je zasiktao. »Koliko si imao godina?« »Dvadeset dvije.« Namrštila se, kao da je pretpostavila da je bio mnogo mlađi. »Rekao si da je to bilo prije tvog prijelaza?« »Da.«

»Pa kako si tada izgledao?« Zagladila mu je kosu. »Teško je zamisliti da bi ovako velik stao u skrovište u podu.« »Bio sam drugačiji.« »Rekao si da si bio slab.« »Jesam.« »Dakle, možda te je trebalo zaštititi.« »Ne.« U trenu se razbjesnio. »Mužjak štiti. Nikada obrnuto.« Odjednom je ustuknula. Dok je među njima vladala tišina, znao je da razmišlja o njegovim postupcima. Sram ga je natjerao da makne ruke s njezina tijela. Okrenuo se na leđa. Nije trebao ništa govoriti. Mogao je zamisliti što sad misli o njemu. Na kraju krajeva, kako bi joj se mogao ne gaditi njegov neuspjeh? Činjenica da je bio slab kada ga je njegova obitelj najviše trebala? U grlu ga je stegnulo kada se zapitao hoće li ga i dalje željeti. Hoće li ga i dalje drage volje prihvaćati u svojoj glatkoj i vrućoj unutrašnjosti. Ili to više neće željeti? Sada kada zna? Čekao je da se odjene i ode. Ostala je u krevetu. Naravno da je ostala, pomislio je. Znala je da joj se prijelaz približava bez obzira na sve i da treba njegovu krv. Bilo je to pitanje nužnosti. Čuo je kako je uzdahnula u tami. Kao da odustaje od nečega. Nije bio siguran koliko su dugo tako ležali, tijelo uz tijelo, ali ne dodirujući se. Mora da su prošli sati. Nakratko je zaspao, no probudio se kada se Beth pomaknula uz njega, zabacivši golu nogu preko njegove. Osjetio je ubod požude, no divljački ga je potisnuo. Rukom mu je lagano dotaknula prsa. Spustila mu ju je niz trbuh i preko kuka. Zadržao je dah osjećajući kako mu se u trenu ukrutio, bolno blizu mjestu na kojem ga je dodirivala.

Tijelo joj se približilo njegovu, grudi su joj milovale njegova rebra, a međunožjem mu se trljala o bedro. Možda još spava. A onda ga je uzela u ruku. Wrath je zastenjao i izvio leđa. Prsti su joj ga čvrsto držali dok ga je milovala. Instinktivno je posegnuo za njom, žudeći za onim što mu je naizgled nudila, no zaustavila ga je. Podignula se na koljena i gurnula ga natrag na krevet položivši mu dlanove na ramena. »Ovaj put je za tebe«, prošaptala je nježno ga ljubeći. Jedva je uspijevao govoriti. »Još uvijek... me želiš?« Zbunjeno je skupila obrve. »Zašto ne bih?« Uz patetičan uzdah olakšanja i zahvalnosti, Wrath je ponovno posegnuo za njom. No nije mu dopustila ni da se približi njezinu tijelu. Gurnula ga je na krevet i uhvatila ga za zapešća, podižući mu ruke iznad glave. Poljubila mu je vrat. »Kada smo zadnji put bili zajedno, bio si vrlo... darežljiv. Zaslužuješ jednak tretman.« »Ali ja uživam u tvom zadovoljstvu.« Glas mu je bio hrapav. »Ne možeš ni zamisliti koliko uživam kad svršiš.« »Nisam baš sigurna da je to točno.« Osjetio je da se premješta, a zatim joj je ruka dotaknula njegov ukrućeni penis. Izdignuo se s kreveta, a u prsima mu se zakotrljao dubok zvuk. »Mislim da mogu otprilike zamisliti.« »Ne moraš ovo raditi«, rekao je promuklo, ponovno je pokušavajući dodirnuti. Snažno mu se naslonila na ruke, držeći ga na mjestu. »Opusti se. Pusti mene da vodim.« Wrath je uspio samo gledati je u nevjerici i iščekivanju koje ga je ostavljalo bez daha dok je spuštala usne na njegove. »Želim te uzeti«, prošaptala je.

Svilenkastom mu je silinom ušla jezikom u usta. Prodrla u njega. Klizila unutar i van kao da ga ševi. Čitavo mu se tijelo ukrutilo. Svakim je pokretom prodirala malo dublje u njega, pod kožu, u mozak. U srce. Prisvajala ga je, uzimala ga. Ostavljala svoj znak na njemu. Kada mu se odmaknula od usta, počela se pomicati niz njegovo tijelo. Polizala mu je vrat. Sisala bradavice. Nježno mu noktima prešla preko trbuha. Zubima gricnula kosti na kukovima. Zgrabio je uzglavlje i povukao ga, a čitav je krevet zadrhtao i zacvilio buneći se. Od valova žareče vručine činilo mu se da će se onesvijestiti. Znoj mu je izbio po koži. Srce mu je toliko udaralo da je počelo preskakati. S usana mu je potekla bujica riječi, struja svijesti izgovorena na starom jeziku, grlen opis onoga što mu radi i koliko je prekrasnom doživljava. Čim mu je usnama dotaknula erekciju, gotovo je svršio. Uzviknuo je, a tijelo mu se zgrčilo. Na trenutak je zastala, puštajući ga da se smiri. A onda mu je priuštila mučenje. Točno je znala kada treba pojačati, a kada zastati. Njezina vlažna usta na njegovu debelom glaviću i ruke koje su se kretale gore-dolje čitavom dužinom njegova uda činili su eksplozivnu kombinaciju koju jedva da je mogao izdržati. Dovodila ga je na sam rub, a onda se povlačila, izluđujući ga dok nije bio prisiljen moliti. Napokon ga je zajahala i zastala nad njim. Pogledao je među njihova tijela. Bedra su joj bila širom otvorena nad njegovim nabreklim, pulsirajućim penisom. Gotovo se slomio. »Uzmi me«, prostenjao je. »O Bože, molim te.« Pustila ga je da klizne u nju, i osjetio je to čitavim tijelom. Progutala ga je njezina uska, vlažna, vruća unutrašnjost. Počela se kretati laganim, ritmičnim pumpanjem, i nije dugo izdržao. Kada

je svršio, činilo mu se da je rastrgan u dijelove, a izljevi energije stvorili su udarne valove koji su preplavili sobu, zatresli namještaj, ugasili svijeću. Dok je lagano lebdio natrag na zemlju, shvatio je da je to prvi put da se netko toliko potrudio da ga zadovolji. Došlo mu je da zaplače od pomisli da ga još uopće želi. Beth se smiješila u mraku slušajući zvukove koje je Wrath proizvodio dok mu se tijelo treslo pod njezinim. Silina njegova orgazma ponijela je i nju, pa se srušila na njegova uzbibana prsa dok su njezini vlastiti slasni valovi užitka i njoj oduzimali dah. Pobojavši se da mu je preteška, krenula se maknuti s njega, no zaustavio ju je uhvativši je za bokove. Govorio joj je prekrasnom mješavinom zvukova koje nije razumjela. »Sto?« »Ostani točno tu gdje jesi«, rekao je na engleskom. Namjestila se na njegovu tijelu i potpuno opustila. Pitala se što joj je to govorio dok je vodila ljubav s njim, no i ton njegova glasa, svečan, pun hvale, mnogo joj je rekao. Sto god da je rekao, bile su to riječi ljubavnika. »Tvoj jezik je prekrasan«, rekla je. »Nema riječi koje su vrijedne tebe.« Glas mu je zvučao drugačije. On joj se činio drugačijim. Bez ograda, pomislila je. U tom trenutku među njima nije bilo ograda. Onaj smrtonosni oprez, ona njegova uvijek budna, grabežljiva obrana nestala je. Neočekivano je osjetila da razvija zaštitničke osjećaje prema njemu. Bilo je čudno osjećati tako nešto prema nekome fizički toliko snažnijem od sebe. No trebao mu je netko tko će ga čuvati. U tom tihom trenutku, u toj gustoj tami osjećala je njegovu ranjivost. Srce mu je gotovo bilo u njezinu dometu.

Zaboga, ta grozomorna priča o smrti njegove obitelji. »Wrath?« »Hmm?« Htjela mu je zahvaliti što joj je to ispričao. No nije željela uništiti krhku vezu koja se stvorila između njih. »Je li ti itko ikada rekao koliko si prekrasan?« upitala je. Nasmiješio se. »Ratnici nisu prekrasni.« »Ali ti jesi. Meni. Apsolutno si prekrasan.« Prestao je disati. Zatim ju je pomaknuo sa sebe. Brzim je pokretom ustao s kreveta, a malo kasnije u kupaonici se upalilo prigušeno svjetlo. Čula je zvuk vode. Trebala je znati da neće potrajati. No svejedno je htjela zaplakati jer je nestalo. Beth je pipala u mraku tražeći odjeću, pronašla je i odjenula se. Kada je izašao iz kupaonice, bila je krenula prema vratima. »Kamo ideš?« odlučno je upitao. »Na posao. Ne znam koliko je sati, no obično dolazim oko devet, tako da sigurno kasnim.« Nije baš dobro vidjela, ali naposljetku je pronašla vrata. »Ne želim da odeš.« Wrath se stvorio uz nju. Od njegova je glasa poskočila. »Imam život. Moram mu se vratiti.« »Tvoj život je ovdje.« »Ne, nije.« Pipala je rukama tražeći brave, no nije ih mogla otključati, čak ni kad je uprla svom snagom. »Hoćeš li me pustiti van?« promrmljala je. »Beth.« Uzeo joj je ruke u svoje i prisilio je da stane. Svijeće su odjednom oživjele, kao da želi da ga vidi. »Žao mi je što... sa mnom nije lakše.«

Odmaknula se. »Nisam željela da ti bude neugodno. Želim da znaš što osjećam. To je sve.« »A ja ne mogu vjerovati da ti se ne gadim.« Beth je buljila u njega u nevjerici. »Za Boga miloga, zašto bi mi se gadio?« »Zato što znaš što se dogodilo.« »S tvojim roditeljima?« Razjapila je usta. »Čekaj, samo malo. Misliš da mi se gadiš jer si bio prisiljen gledati kako ti ubijaju majku i oca?« »Nisam učinio ništa da ih spasim«, gorko je rekao. »Bio si zaključan.« »Bio sam kukavica.« »Nije istina.« Vjerojatno nije bilo pošteno ljutiti se na njega, ali zašto nije uspijevao jasnije vidjeti prošlost? »Kako možeš reći...« »Prestao sam vrištati!« Glas mu je odjeknuo sobom, zatekavši je. »Molim?« prošaptala je. »Prestao sam vrištati. Kada su završili s mojim roditeljima i sluganom, prestao sam vrištati. Degradi su pretraživali naše odaje. Tražili su mene. A ja sam se pritajio. Prekrio sam usta rukom. Molio sam se da me ne pronađu.« »Pa naravno«, nježno je rekla. »Želio si živjeti.« »Ne«, grubo je odvratio. »Bojao sam se umrijeti.« Željela ga je zagrliti, no bila je sigurna da će ustuknuti pred njom. »Wrath, kako ti nije jasno? Ti si žrtva baš kao i oni. Jedini razlog što si danas živ jest taj što te otac dovoljno volio da te sakrije na sigurno. Šutio si jer si želio preživjeti. To nije nešto čega bi se trebao sramiti.« »Bio sam kukavica.«

»Ne budi smiješan! Upravo si vidio kako ti ubijaju roditelje!« Odmahnula je glavom, a glas joj je od frustracije poprimio oštar ton. »Kažem ti, moraš preispitati što se dogodilo. Dopustio si da te ti užasni sati obilježe, i tko bi te krivio zbog toga, ali potpuno pogrešno gledaš na to. Potpuno pogrešno. Ostavi se tih sranja o ratničkoj časti i budi malo blaži prema sebi!« Tišina. Ah, dovraga. Sad je uprskala. Tip joj se otvori, a ona mu vlastiti sram nabije na nos. Pravi način za poticanje bliskosti. »Wrath, oprosti, nisam trebala...« Prekinuo ju je. I glas i lice bili su mu kao od kamena. »Nitko nikada nije sa mnom tako razgovarao.« Sranje. »Stvarno mi je žao. Jednostavno mi nije jasno zašto...« Wrath ju je privukao k sebi i čvrsto je zagrlio, ponovno progovorivši onim drugim jezikom. Kada se odmaknuo, završio je monolog nečim što je zvučalo kao leelan. »To na vampirskom znači kučka?« upitala je. »Ne. Daleko od toga.« Poljubio ju je. »Recimo samo da te neizrecivo poštujem. Iako se ne mogu složiti s tvojim gledištem o mojoj prošlosti.« Stavila mu je ruku na vrat i lagano mu zatresla glavu. »No prihvatit ćeš činjenicu da to što se dogodilo ni na koji način ne mijenja moje mišljenje o tebi. Iako osjećam golemu tugu zbog tebe i tvoje obitelji i svega što ste morali pretrpjeti.« Duga tišina. »Wrath? Ponavljaj za mnom. >Da, Beth, razumijem i vjerujem ti da si iskrena kada govoriš što osjećaš prema meni.<« Ponovno mu je zatresla vratom. »Recimo to zajedno.« Opet tišina. »Sada, ne kasnije.« »Da«, protisnuo je.

Zaboga, ako još malo stisne usne, otkinut će si prednje zube. »Da što?« »Da, Beth.« »'Vjerujem ti da si iskrena sa mnom kada mi govoriš što osjećaš.’ Hajde. Reci.« Nekako je izmumljao sve riječi. »Tako treba.« »Baš si stroga, znaš?« »I moram biti ako mislim biti u tvojoj blizini.« Odjednom joj je uzeo lice u ruke. »Želim to«, silovito je rekao. »Sto?« »Da budeš u mojoj blizini.« Zastao joj je dah. Bojažljiva nada buknula joj je u grudima. »Stvarno?« Zatvorio je blistave oči i klimnuo glavom. »Da. Jebeno je glupo. Suludo je. Opasno.« »Znači, savršeno će se uklopiti u tvoj stil života.« Nasmijao se i pogledao je. »Da, tako nekako.« Zaboga, njegov joj je pogled slamao srce, toliko je bio nježan. »Beth, želim ostati s tobom, no moraš shvatiti da ćeš biti meta. A ja ne znam kako da te dovoljno zaštitim. Ne znam kako da...« »Smislit ćemo nešto«, rekla je. »Zajedno ćemo uspjeti.« Poljubio ju je. Dugo. Polako. Beskrajno brižno. »Dakle, ostat ćeš?« upitao je. »Ne. Stvarno moram na posao.« »Ne želim da odeš.« Obujmio joj je bradu rukom. »Ne mogu podnijeti pomisao da ne mogu biti s tobom vani tijekom dana.« No brave su škljocnule otključavajući se, a vrata su se otvorila.

»Kako to činiš?« upitala je. »Vratit ćeš se prije sumraka.« To nije bila molba, ni blizu. »Vratit ću se u neko doba poslije zalaska sunca.« Zarežao je. »I obećajem da ću nazvati ako se dogodi bilo što čudno.« Preokrenula je očima. Čovječe, morat će rekalibrirati standarde za korištenje te riječi. »Hoću reći, čudnije.« »Ne sviđa mi se ovo.« »Pazit ću.« Poljubila ga je i uputila se uz stube. Još uvijek je osjećala kako je prate njegove oči kada je gurnula sliku i stupila u salon.

Sedmo poglavlje

Beth je otišla kući, nahranila Booa i stigla u ured malo poslije podneva. Za promjenu nije bila pregladnjela, pa je radila za vrijeme pauze za ručak. No dobro, recimo da je radila. Nije se uspijevala koncentrirati, pa se uglavnom bavila premještanjem hrpa papira na stolu. Butch joj je tijekom dana ostavio dvije poruke, kojima je potvrđivao da će se sastati u njezinu stanu oko osam. Do četiri je odlučila da će otkazati sastanak. Ništa se dobro nije moglo izroditi iz toga. Nema šanse da će predati Wratha policiji, a misliti da će joj Gnjavator popustiti samo zato što mu se sviđa i što su kod nje doma značilo je lagati samoj sebi. Ipak, nije namjeravala zabiti glavu u pijesak. Znala je da će je pozvati na razgovor. Kako je ne bi pozvali? Dok god je Wrath osumnjičen, i ona je u žiži zbivanja. Mora si pronaći dobrog odvjetnika i čekati da je pozovu u postaju. Vraćajući se od fotokopirnog uređaja, bacila je pogled kroz prozor. Kasnopopodnevno nebo bilo je oblačno, a u kremasto gustom zraku osjećao se nagovještaj oluje. Morala je odvratiti pogled. Oči su je boljele, a nelagoda nije nestala ni nakon upornog treptanja.

Kada se vratila za stol, popila je dva aspirina i nazvala postaju tražeći Butcha. Kada joj je Ricky rekao da je Butch na prisilnom dopustu, zatražila je da joj da Josea. Odmah se javio. »Ta Butcheva suspenzija. Kada se to dogodilo?« upitala je. »Jučer popodne.« »Otpustit će ga?« »Neslužbeno? Vjerojatno.« Dakle, Butch se ipak neće pojaviti kod nje. »Gdje si ti sad, madame B.?« upitao je Jose. »Na poslu.« »Je 1’ ti to meni lažeš?« Glas mu je zvučao više tužno nego agresivno. »Pogledaj prikaz broja.« Jose je teško uzdahnuo. »Moram te privesti.« »Znam. Možeš li mi dati malo vremena da pronađem odvjetnika?« »Misliš da će ti trebati?« »Da.« Jose je opsovao. »Moraš se maknuti od tog tipa.« »Nazvat ću te kasnije.« »Sinoć je ubijena još jedna prostitutka. Isti način rada.« Na tu je vijest načas zastala. Nije mogla sa sigurnošću tvrditi što je Wrath radio dok je bio vani. No čemu bi mu, zaboga, služila mrtva prostitutka? Točnije, dvije mrtve prostitutke. Ispunila ju je tjeskoba, a sljepoočnice su joj počele pulsirati. Ipak, jednostavno nije mogla zamisliti da bi Wrath prerezao grkljan nekoj sirotoj, nemoćnoj ženi i ostavio je da umre u uličici. On je ubojit, ali nije zao. A iako je radio izvan zakona, nije joj se činilo da bi oduzeo život nekome tko mu nije predstavljao

prijetnju. Naročito s obzirom na ono što se dogodilo njegovim roditeljima. »Slušaj, Beth«, rekao je Jose. »Ne moram ti govoriti koliko je situacija ozbiljna. Taj nam je muškarac glavni osumnjičeni za tri ubojstva, a i ometanje policijske istrage ozbiljna je optužba. Boljet će me, ali strpat ću te iza rešetaka.« »Sinoć nikoga nije ubio.« Želudac joj se okrenuo. »Dakle, priznaješ da znaš gdje je.« »Moram ići, Jose.« »Beth, molim te, nemoj ga štititi. Opasan je...« »Nije ubio te žene.« »To je tvoje mišljenje.« »Uvijek si mi bio dobar prijatelj, Jose.« »Kvragu sve.« Dodao je još nešto na španjolskom. »Požuri se s tim odvjetnikom, Beth.« Poklopila je slušalicu, dohvatila torbicu i isključila računalo. Zadnje što joj je trebalo bilo da joj se Jose pojavi u uredu i odvede je u lisičinama. Morala je otići kući, uzeti nešto odjeće i vratiti se Wrathu što je prije moguće. Možda bi jednostavno mogli zajedno nestati. To bi im mogla biti jedina prilika. Jer u Caldwellu će ih policija prije ili poslije pronaći. Kada je izašla na Ulicu Trade, želudac joj se grčio, a vrućina kao da joj je izravno isisavala energiju iz tijela. Čim je ušla u stan, natočila si je čašu ledeno hladne vode, no kada ju je pokušala popiti, utroba joj se pobunila. Možda ima neku želučanu virozu. Popila je dvije tablete za želudac i sjetila se Rhagea. Možda je nešto pokupila od njega. Bože, oči su je luđački boljele. Iako je znala da se mora početi pakirati, svukla je odjeću u kojoj je bila na poslu, obukla majicu i kratke hlače i sjela na kauč.

Namjeravala je samo malo predahnuti, no kada je jednom sjela, više nije mogla natjerati tijelo da se ponovno pokrene. Tromo, kao da joj se moždane vijuge začepljuju, zamislila je Wrathovu ozljedu. Nije joj rekao kako se ozlijedio. Što ako je napao prostitutku, a ona mu se pokušala oduprijeti? Beth je pritisnula prste o sljepoočnice kada joj je žuč preplavila grlo u valu mučnine. Svjetla su joj zatitrala pred očima. Ne, nema ona gripu. Hvatala ju je Godzilla svih migrena. Wrath je ponovno birao broj. Tohrment očito vidi tko ga zove i ne želi se javiti. Kvragu. Mrzio je isprike, no ovu je zaista želio obaviti. Jer neće biti nimalo laka. Ponio je mobitel sa sobom u krevet i naslonio se na uzglavlje. Htio je nazvati Beth. Samo da joj čuje glas. Aha, a mislio je da će samo odšetati kada joj prođe prijelaz? Jedva je uspijevao biti odvojen od nje nekoliko sati. Čovječe, stvarno se zatreskao u tu ženku. Nije mogao vjerovati što je sve izgovorio dok je vodila Ijubav s njim. A onda je tu zaokružio tu blesastu hvalu nazvavši je svojom leelan prije nego što je otišla. Bolje mu je da jednostavno prizna. Vjerojatno se zaljubljuje u nju. A kao da to samo po sebi nije dovoljno šokantno, ona je napola čovjek. I uz to je Dariusova kći. Ali kako je ne bi obožavao? Tako je jaka, sa snagom volje koja se može usporediti s njegovom. Pomislio je na to kako mu se suprotstavila, kako mu je proturječila u vezi s njegovom prošlošću. Rijetki bi se to usudili, a on je znao odakle joj hrabrost. Njezin bi otac vjerojatno učinio isto. Kada mu je zazvonio mobitel, otvorio je poklopac. »Da?«

»Imamo problem.« Bio je to Vishous. »Upravo sam pročitao novine. Još jedna mrtva prostitutka. U uličici. Ostavljena da iskrvari.« »Pa?« »Upao sam u bazu podataka u mrtvačnici. U oba je slučaja ženkama netko žvakao vrat.« »Sranje. Zsadist.« »To i ja mislim. Stalno mu govorim da se mora primiriti. Moraš razgovarati s njim.« »Večeras. Reci braći da najprije dođu ovamo. Pozvat ću ga na red pred svima.« »Dobar ti je plan. Tako ćemo ti mi ostali moći strgnuti ruke s njegova vrata kad ti nešto odbrusi.« »Čuj, znaš li gdje je Tohr? Ne mogu ga dobiti.« »Nemam pojma, ali svratit ću do njega na putu do D.-ove kuće ako želiš.« »Može. Večeras mora doći.« Wrath je spustio slušalicu. Dovraga. Netko će morati zauzdati Zsadista. Ili ga eliminirati. Butch je polako zaustavio automobil. Nije se zapravo nadao da će Beth biti u stanu, no ipak je otišao do ulaza u zgradu i pritisnuo zvonce. Nije bilo odgovora. Kakvo iznenađenje. Zaobišao je zgradu i prošao kroz dvorište. Već je bio mrak, pa ga nije ohrabrila činjenica da su joj svjetla ugašena. Zagradio je lice rukama i pogledao kroz klizna staklena vrata. »Beth\ Isuse Bože! Za Boga miloga!« Tijelo joj je ležalo na podu licem nadolje, a jedna joj je ruka bila ispružena prema naprijed, u smjeru telefona koji samo što nije dosegnula. Noge su joj bile razbacane, kao da se grčila u bolovima.

»Ne!« Počeo je lupati po staklu. Malo se pomaknula, kao da ga je čula. Butch je otišao do prozora, izuo cipelu i gurnuo ruku duboko u nju. Udarao je staklo dok nije napuknulo, a zatim se rasprsnulo. Kada je gurnuo ruku unutra da otključa vrata, porezao se, no bio bi dao i ruku samo da se probije do nje. Pojurio je unutra svom silinom i prevrnuo stol bacajući se prema njoj. »Beth! Čuješ li me?« Otvorila je usta. Polako ih pomicala. Iz njih nije izlazio zvuk. Provjerio je ima li krvi, no nije ju pronašao, pa ju je oprezno okrenuo na leđa. Bila je blijeda poput nadgrobnog spomenika, hladna od znoja, jedva pri svijesti. Kada je otvorila oči, zjenice su joj bile neprirodno proširene. Raširio joj je ruke tražeći tragove uboda. Nije ih bilo, no nije namjeravao gubiti vrijeme izuvajući joj cipele i pregledavajući joj udubine između nožnih prstiju. Butch je otklopio mobitel i nazvao hitnu. Kada je dobio vezu, nije čekao da odsluša pozdrav. »Imam slučaj vjerojatnog predoziranja.« Beth je podignula ruku i počela odmahivati glavom. Pokušavala mu je izbiti telefon iz ruke. »Dušo, budi mirna. Pobrinut ću se...« Prekinuo ga je dispečerov glas. »Gospodine? Halo?« »Odvedi me Wrathu«, zastenjala je Beth. »Jebeš Wratha.« »Molim?« rekao je dispečer. »Gospodine, možete li mi reći što se događa?« »Predoziranje. Mislim da je heroin. Zjenice su joj neresponsivne i proširene. Još nije povratila...« »Wrath, moram k Wrathu.« »... no povremeno gubi svijest...«

A zatim se Beth trgnula s poda i otela mu telefon iz ruke. »Umrijet ću...« »Vraga ćeš umrijeti!« povikao je. Zgrabila ga je za košulju. Tijelo joj se treslo, a znoj joj je probijao kroz majicu. »Trebam ga.« Butch joj se zagledao u oči. Pogriješio je. Jako je pogriješio. To nije predoziranje. To je apstinencijska kriza. Odmahnuo je glavom. »Ne, dušo.« »Molim te. Trebam ga. Umrijet ću.« Odjednom se presavila u položaj fetusa, kao da ju je val boli presjekao na pola. Mobitel joj je kliznuo iz ruke i izvan dosega. »Butch... molim te.« Sranje. Izgledala je loše. Toliko loše da se činilo da će svaki čas umrijeti. Ako je odveze na hitnu, mogla bi umrijeti na putu ili dok bude čekala da dođe na red. Uostalom, svrha metadona je da olakša odvikavanje, a ne da izvuče ovisnika iz spirale smrti. Sranje. »Pomozi mi.« »Proklet bio«, rekao je Butch. »Koliko je daleko?« »Wallace.« »Avenija Wallace?« Klimnula je. Butch si nije smio dopustiti razmišljanje. Podignuo ju je s poda i iznio je kroz dvorište. O, kako će srediti tog gada. Wrath je prekrižio ruke i naslonio se na zid salona. Braća su stajala oko njega, čekajući da progovori. I Tohr je bio tu, iako je od trenutka kada je stupio kroz vrata s Vishousom odbijao pogledati Wratha u oči.

Dobro, mislio je Wrath. Onda ćemo to obaviti javno. »Braćo, imamo dvije točke dnevnog reda.« Zagledao se Tohru u lice. »Teško sam uvrijedio jednog od vas. U skladu s time, nudim Tohrmentu iskup.« Tohr se u trenutku usredotočio. I braća su bila jednako iznenađena. Njegov je postupak bio bez presedana, i on je to dobro znao. Iskup je u osnovi značio otvorene ruke, a onaj kome je ponuđen mogao je birati oružje. Saka, bodež, pištolj, lanac. Bio je to obredni način obrane časti, i to za obje strane. Oboje su se time mogli pročistiti. Sok u prostoriji nije izazvao sam čin iskupa. Braća su dobro poznavala taj obred. S obzirom na njihovu agresivnu narav, svaki je od njih u nekom trenutku duboko uvrijedio nekog drugog. No Wrath, usprkos svim svojim grijesima, još nikada nikome nije ponudio iskup. Prema vampirskom zakonu, svatko tko bi na njega podignuo ruku ili oružje mogao bi biti osuđen na smrt. »Čuj me pred ovim ovdje svjedocima«, rekao je jasno i glasno. »Oslobađam te svih posljedica. Prihvaćaš li?« Tohr je pognuo glavu. Stavio je ruke u džepove svojih kožnih hlača i polako odmahnuo glavom. »Ne mogu te udariti, gospodaru.« »A ne možeš mi ni oprostiti, zar ne?« »Ne znam.« »Ne mogu te kriviti te zbog toga.« Ali čovječe, kako bi volio da je Tohr prihvatio. Trebalo im je to pomirenje. »Ponovit ću ponudu neki drugi put.« »A ja ću uvijek odbijati.« »Onda će biti tako.« Wrath je pritisnuo Zsadista mračnim pogledom. »Prijeđimo sada na tvoj jebeni ljubavni život.« Z., koji je stajalo iza svog brata blizanca, stupio je naprijed. »Ako je itko povalio Dariusovu kćer, bio si to ti, a ne ja. U čemu je problem?«

Nekolicina braće opsovala je ispod glasa. Wrath je iskezio očnjake. »Prijeći ću preko toga, Z. Ali samo zato što znam koliko voliš kad te udaraju, a nemam ni najmanju želju učiniti nešto što te usrećuje.« Uspravio se, za slučaj da se brat baci na njega. »Želim da ohladiš s kurvama. Ili barem da počistiš za sobom.« »O čemu ti to govoriš?« »Ne treba nam takva pozornost.« Zsadist je bacio pogled na Phuryja, koji je rekao: »Tijela. Policija ih je našla.« »Kakva tijela?« Wrath je zavrtio glavom. »Zaboga, Z. Misliš da će policija samo tako prijeći preko dvije mrtve žene ostavljene da iskrvare u uličicama?« Zsadist mu je prišao tako blizu da su im se prsa dodirivala. »Ne znam ništa o tome. Ponjuši me. Govorim istinu.« Wrath je duboko udahnuo. Osjetio je miris bijesa, prodoran vonj zbog kojeg mu se činilo da ga je netko zalio osvježivačem zraka s mirisom limuna. No nije osjećao nikakvu tjeskobu, nikakvo prikrivanje emocija. Jedini je problem bio u tome što Z. nije bio samo koljač crne duše, već i vješt lažljivac. »Predobro te poznajem«, polako je rekao Wrath, »da bih ti povjerovao i jednu jedinu riječ.« Z. je zarežao, a Phury je brzo stupio naprijed i snažnom podlakticom uhvatio brata oko vrata i odvukao ga natrag. »Polako, Z.«, rekao je Phury. Zsadist je uhvatio brata za ručni zglob i oslobodio se. Iz njega je isijavala mržnja. »Jednog od ovih dana, gospodaru, jednostavno ću...« Prekinula ga je buka koja je zvučala kao da topovske kugle udaraju o zid.

Netko je nabijao po ulaznim vratima kao da ga progone paklene sile. Braća su izašla iz salona i zajedno otišla u predvorje. Njihove teške korake slijedili su zvukovi izvlačenja i napinjanja oružja. Wrath je bacio pogled na videomonitor postavljen na zid. Kada je ugledao Beth u murjakovim rukama, zastao mu je dah. Rastvorio je vrata i oteo mu je iz ruku kada je ovaj pojurio unutra. To je to, pomislio je. Ušla je u prijelaz. Policajac se tresao od mržnje dok je Bethino tijelo prelazilo iz njegovih ruku u Wrathove. »Ti prokleti kurvin sine. Kako joj to možeš raditi?« Wrath se nije zamarao odgovorom. Privijajući Beth uz sebe, brzo je prošao kroz tijesnu skupinu braće. Osjećao je njihovo zaprepaštenje, no nije imao namjeru gubiti vrijeme na objašnjavanje. »Nitko ne smije ubiti čovjeka osim mene«, odrezao je. »I ne smije otići iz ove kuće dok se ne vratim.« Wrath je odjurio u salon. Odgurnuo sliku u stranu. Strčao se niz stube što je brže mogao. Nije bilo vremena za gubljenje. Butch je promatrao kako diler nestaje s Beth u rukama. Glava joj je poskakivala dok su odmicali, a kosa joj je nalikovala svilenoj zastavi koja se vuče za njima. Na trenutak se nije mogao ni pomaknuti, rastrgan između želje da vrišti i potrebe da zaplače. Kakva šteta. Kakva neizreciva šteta. Zatim je začuo kako se iza njega zatvaraju i zaključavaju vrata. I shvatio da je okružen petoricom najopasnijih, najgolemijih gadova koje je u životu vidio. Na rame mu se spustila ruka teška poput kovačkog čekića. »Zašto ne bi ostao na večeri?«

Butch je podignuo pogled. Tip je nosio bejzbolsku kapu i imao nekakvu oznaku — tetovažu, zaboga — na licu? »Zašto ne bi postao večera?« rekao je drugi, koji je izgledao kao nekakav maneken. Bijes se vratio u Butcha, napevši mu mišiće i učvrstivši kosti. Povukao je hlače. Ti dečki bi se igrali? pomislio je. E pa dobro. Ja sam za jebeni ples. Da bi pokazao da se ne boji, pogledao je svakoga od njih u oči. Dvojicu koja su govorila. Jednoga koji je izgledao relativno normalno i stajao otraga. Još jednoga s nevjerojatnom grivom na glavi, frizurom za kakvu bi žene platile stotine dolara u nekom otmjenom salonu. I onda posljednjega. Butch se zagledao u lice puno ožiljaka. Plamene crne oči uzvratile su mu pogled. E taj tip, pomislio je, njega se stvarno treba čuvati. Naglašeno je slegnuo ramenima i oslobodio se stiska koji mu je držao rame. »Recite mi nešto, dečki«, nemarno je otegnuo. »Nosite li tu kožu da jedni druge napalite? Mislim, jeste li svi pimpekoljupci?« Butchevo je tijelo udarilo o vrata takvom silinom da su mu zacvokotali kutnjaci. Maneken se svojim savršenim licem unio u Butchevo. »Na tvom bih mjestu držao jezik za zubima.« »Ali zašto, kada bi ti tako bio nedostupan? Zar me ne namjeravaš poljubiti?« Iz tipa se začuo urlik kakav Butch još nikada nije čuo. »Dobro, dobro.« Onaj koji je izgledao najnormalnije stupio je naprijed. »Odbij, Rhage. Ajde, daj. Smiri se.« Potrajalo je neko vrijeme dok ga maneken nije pustio.

»Tako je. Lijepo smo mirni«, mrmljao je Normalni i potapšao frenda po leđima prije nego što je pogledao Butcha. »Učini si uslugu i začepi.« Butch je slegnuo ramenima. »Plavuša umire od želje da me prepipa. Što ja tu mogu?« Tip se ponovno bacio na Butcha, a Normalni je zakolutao očima i pustio prijatelja da radi što hoće. Šaka koja je doletjela u razini čeljusti okrenula je Butchevu glavu za devedeset stupnjeva. Osjetivši bol, Butch je pustio vlastiti bijes s uzde. Strah zbog Beth, prigušena mržnja prema tim propalicama, frustracija zbog posla, sve je to prokuljalo iz njega. Bacio se na većeg muškaraca i oborio ga na pod. Tip je na trenutak ostao iznenađen, kao da nije od Butcha očekivao takvu brzinu i snagu, a Butch je iskoristio njegovo oklijevanje. Opalio je ljepotana po ustima kao osvetu, a zatim ga zgrabio za vrat. Sekundu kasnije Butch je ležao na leđima, a tip mu je sjedio na prsima poput parkiranog automobila. Tip je ščepao Butchevo lice i počeo stiskati, gnječeći ga. Disanje je bilo gotovo nemoguće, pa je Butch plitko dahtao. »Možda ću ti pronaći ženu«, rekao je tip, »i malo je obraditi. Kako ti to zvuči?« »Nemam ženu.« »Onda ću ti potražiti curu.« Butch je uspio malo udahnuti. »Nemam nikakvu žensku.« »Pa ako te ženske ne žele, zašto bih ja?« »Htio sam te naljutiti.« Nevjerojatne električno plave oči su se stisnule. To su sigurno leće, pomislio je Butch. Nitko zaista nema oči takve boje. »A zašto bi to htio?« upitao je ljepotan.

»Da sam ja tebe prvi napao« — Butch je uspio uvući još malo zraka u pluća — »tvoji nam dečki ne bi dopustili da se tučemo. Odmah bi me ubili. Prije nego što bih imao šansu dohvatiti te.« Ljepotan je malo popustio stisak i nasmijao se, oduzimajući Butchu novčanik, ključeve i mobitel. »Znate, pomalo mi se sviđa ovaj veliki blesan«, zaključio je tip. Netko se nakašljao. Prilično službeno. Ljepotan je skočio na noge, a Butch se okrenuo na stranu, teško dišući. Kada je podignuo pogled, bio je siguran da halucinira. U hodniku je stajao starčić u livreji. I držao srebrni poslužavnik. »Ispričavam se, gospodo. Večera će biti na stolu za otprilike petnaest minuta.« »Ej, jesu to one palačinke sa špinatom koje toliko volim?« upitao je ljepotan uputivši se prema poslužavniku. »Da, gospodine.« »Jebeno dobro.« Ostali su se muškarci okupili oko batlera uzimajući hranu. I s njom fine salvete. Kao da ne žele mrviti po podu. Pa dobro što je ovo ? »Mogu li vas nešto zamoliti?« rekao je batler. Normalni je žustro zaklimao. »Donesi još jednu rundu ovoga i ubit ćemo ti što god poželiš.« Okej, izgleda da tip baš i nije sasvim normalan. Samo relativno normalan. Batler se nasmiješio kao da je dirnut. »Ako namjeravate zakrvaviti čovjeka, biste li bili tako ljubazni da to učinite u stražnjem dvorištu?« »Nema problema.« Normalni je ugurao još jednu palačinku u usta. »Kvragu, Rhage, imaš pravo. Fenomenalne su.«

Osmo poglavlje

Wratha je polako hvatao očaj. Nije uspijevao prizvati Beth k svijesti. A koža joj je svakim trenutkom postajala sve hladnija. Ponovno ju je protresao dok je ležala na krevetu. »Beth! Beth! Čuješ li me?« Ruke su joj se trznule, no imao je dojam da je riječ o nesvjesnim grčevima. Prinio joj je uho ustima. I dalje je disala, no sve sporije i sporije. A snaga izdisaja bila je uznemirujuće slaba. »Dovraga!« Zavrnuo si je rukav sa zapešća i upravo ga je namjeravao zarezati vlastitim očnjacima kada je shvatio da je želi držati u naručju ako bude mogla piti. Kada bude mogla piti. Skinuo je korice s prsa, izvukao bodež i svukao košulju. Pipao je po vratu dok si nije pronašao vratnu venu. Upro je bodežom o kožu i zarezao se. Krv je uslužno prokuljala. Umočio je u nju vršak prsta i prinio ga njezinim usnama. Kada joj ga je gurnuo u usta, jezik joj nije reagirao. »Beth«, prošaptao je. »Vrati mi se.«

Dao joj je još svoje krvi. »Kvragu, da nisi umrla!« Svijeće u sobi su bljesnule. »Volim te, dovraga! Prokleta bila, da nisi odustala!« Koža joj je modrjela, čak je i on vidio promjenu boje. S usana su mu potekle frenetične molitve, drevne molitve na starom jeziku. One za koje je pretpostavio da ih je zaboravio. Nije se micala. Bila je puno premirna. Sjenosvijet se spremao uzeti je pod svoje. Wrath je bijesno urliknuo i dograbio je. Tresao ju je dok joj se kosa nije zapetljala. »Beth! Neću te pustiti! Doći ću za tobom, ali te neću...« Zastenjao je i privukao je na prsa. Dok je zibao njezino hladno tijelo, slijepim je očima buljio u crni zid ispred sebe. Marissa je posvetila posebnu pozornost odijevanju, odlučna da na prvi obrok te noći siđe u najboljem izdanju. Nakon što je pažljivo pregledala svoju garderobu, odabrala je dugačku haljinu od šifona kremaste boje. Kupila ju je prošle sezone iz Givenchyjeve kolekcije, no nije je još nijedanput obukla. Gornji je dio bio uži i otvoreniji od onih kakve je obično nosila, no visoki je struk jamčio da će ukupan dojam biti nadasve čedan. Iščetkala je kosu, puštajući je da joj slobodno pada po ramenima. Bila je već jako dugačka, dosezala joj je do bokova. Pri pogledu na nju sjetila se Wratha. Jednom je prilikom spomenuo kako je mekana, pa ju je pustila da raste pod pretpostavkom da će mu se, što je više bude, više sviđati. I da će mu se time i ona sama više sviđati. Možda će odrezati svoj valoviti plavi pokrivač. Osloboditi ga zatvora svoje glave. U njoj se ponovno razbuktala dotad umirena ljutnja. Marissa je naglo donijela odluku. Neće više sve držati u sebi. Bilo je vrijeme da svoje misli i osjećaje podijeli s drugima.

No tada je zamislila Wratha i njegov golemi stas. Njegovo hladno, grubo lice. Onu zastrašujuću atmosferu koju je isijavao. Bi li se zaista mogla suočiti s njim? Nikada neće saznati ako ne pokuša. A nije mu imala namjeru dopustiti da jednostavno otpleše u tu budućnost, kakva god bila, koja ga je čekala, a da ona prije toga ne kaže što ima. Bacila je pogled na TifFanyjev sat. Ako se ne pojavi na večeri i ne ode pomoći u kliniku kao što je obećala, Havers će postati sumnjičav. Bolje da pričeka i ode do Wratha kasnije te večeri. Osjetila je da je u Dariusovoj kući. Onamo će otići. I mirno sjediti dok se ne vrati kući. Neke stvari vrijedi čekati. »Hvala vam što ste došli, sensei.« »Billy, kako si mi ti?« Gospodin X. odložio je jelovnik koji je dotad nemarno proučavao. »Zabrinuo sam se kad si nazvao. A onda nisi došao na trening.« Riddle baš i nije izgledao najbolje dok je zauzimao svoje mjesto za stolom. Oko očiju su mu se još uvijek vidjeli tragovi masnica, a s lica mu je poput opuštene kože visjela iscrpljenost. »Netko me progoni, sensei.« Billy je prekrižio ruke na prsima. Neko je vrijeme šutio, kao da nije siguran koliko bi trebao ispričati. »Ima li to kakve veze s tvojim nosom?« »Možda. Ne znam.« »Pa, drago mi je što si se meni obratio, sine.« Opet tišina. »Možeš mi vjerovati, Billy.« Riddle je duboko udahnuo, kao da namjerava skočiti u bazen. »Tata mi je u Washingtonu, kao i obično. Tako da sam sinoć pozvao par frendova. Pušili smo žiže...«

»Ne bi to smio raditi. Ilegalne droge donose samo probleme.« Billy se nelagodno promeškoljio, poigravajući se lančićem od platine koji je nosio oko vrata. »Znam.« »Nastavi.« »I tako mi sjedimo pokraj bazena, i jedan frend mi kaže da bi on i cura otišli obaviti stvar. Rekao sam im da odu u kućicu pokraj bazena, ali bila je zaključana. Otišao sam u kuću po ključ, a kada sam krenuo natrag, pred mene je iskoračio neki tip. Kao da se samo tamo stvorio. Bio je jeb... hoću reći, jako velik. Imao je dugu crnu kosu. Bio je obučen u kožne...« Konobarica je doskakutala do njih. »Jeste li spremni...« »Poslije«, odbrusio je gospodin X. Kada se pokupila, klimnuo je Billyju. Riddle je dohvatio čašu s vodom gospodina X.-a i otpio. »Uglavnom, nasmrt me prestrašio. Promatrao me kao da me namjerava pojesti za doručak. No tada me frend zazvao, pitao se gdje sam više s tim ključem. Tip je izgovorio moje ime, a zatim jednostavno nekako nestao, točno kada mi je frend prišao preko travnjaka.« Billy je zavrtio glavom. »Stvar je u tome da mi nije jasno kako je uspio prijeći preko zida. Tata je prošle godine dao sagraditi zid oko stražnje strane imanja jer je primao terorističke prijetnje ili tako nešto. Visok je neka četiri metra. A kuća je bila zaključana i alarm uključen.« Gospodin X. spustio je pogled na Billyjeve ruke. Bile su čvrsto stisnute. »Ovoga... zapravo se pomalo bojim, sensei.« »I trebaš se bojati.« Činilo se da je Riddleu pomalo zlo kada je čuo da su mu strahovi opravdani. »Dakle, Billy. Zanima me. Jesi li ikada nešto ubio?« Riddle se namrštio na tu iznenadnu promjenu teme. »O čemu vi to?«

»Znaš. Pticu. Vjevericu. Možda mačku ili psa?« »Ne, sensei.« »Ne?« Gospodin X. uperio je pogled u Billyja. »Nemam vremena za lažljivce, sine.« Billy se nakašljao. »No da. Možda. Kada sam bio mlađi.« »Kako si se nakon toga osjećao?« Billyjevim se licem počelo širiti rumenilo. Rastvorio je ruke. »Nikako. Nisam ništa osjetio.« »Daj, Billy. Moraš mi vjerovati.« Billy je bljesnuo očima. »Dobro. Možda mi se svidjelo.« »Da?« »Da.« Riddle je otegnuo tu riječ. »Dobro.« Gospodin X. podignuo je ruku i privukao konobaričinu pozornost. Nije se žurila. »Poslije ćemo porazgovarati o tom čovjeku. Najprije mi ispričaj nešto o svom ocu.« »O tati?« »Jeste li spremni naručiti?« upitala je konobarica svisoka. »Sto ćeš ti, Billy? Ja častim.« Riddle je izrecitirao pola jelovnika. Kada je konobarica otišla, gospodin X. ga je podsjetio. »Tvoj tata?« Billy je slegnuo ramenima. »Ne viđam ga baš previše. On je... pa znate... ono. Tata. Mislim, koga briga kakav je?« » Slušaj, Billy. « Gospodin X. nagnuo se prema njemu. »Znam da si tri puta pobjegao od kuće prije dvanaeste godine. Znam da te otac poslao u internat čim je pokopao tvoju mamu. Znam da te, nakon što su te izbacili iz Northfield Mount Hermona, otpremio u Groton, a kada si i otamo izletio, upisao te na vojnu akademiju. Cini mi se da te se pokušava riješiti zadnjih deset godina.« »Ima posla.«

»A s tobom baš i nije lako, zar ne?« »Možda.« »Bih li, dakle, bio u pravu da pretpostavim da ti i tatica baš i nemate neki idiličan odnos?« Gospodin X. je čekao. »Reci mi istinu.« »Mrzim ga«, provalilo je iz Riddlea. »Zašto?« Billy je ponovno prekrižio ruke na prsima. Oči su mu postale hladne. »Zašto ga mrziš, sine?« »Zato što diše.«

Deveto poglavlje

Beth je zurila u golemo bijelo prostranstvo. Bila je u nekakvom snu, a mutni su rubovi davali naslutiti da onome što se pred njom prostire nema kraja. Usamljena pojava, osvijetljena straga, približila joj se iz izmaglice. Osjetila je da je to, što god bilo, muškog roda, i nije osjećala prijetnju. Činilo joj se da ga poznaje. »Oče?« prošaptala je, a da pritom ni sama nije bila sigurna misli li na vlastita oca ili samog Boga. Muškarac je još uvijek bio prilično daleko, no podignuo je ruku na pozdrav, kao da ju je čuo. Napravila je korak naprijed, no usta su joj se odjednom ispunila okusom koji nije prepoznala. Prstima je dodirnula usne. Kada ih je pogledala, bili su crveni. Prikaza je spustila ruku. Kao da zna što znači ta mrlja. Beth se s treskom vratila u vlastito tijelo. Osjećala se kao da ju je netko ispucao iz katapulta, nakon čega je sletjela na oštri šljunak. Sve ju je boljelo. Ispustila je uzvik. Kada su joj se usta otvorila, preplavio ih je onaj okus. Refleksno je progutala.

Dogodilo se nešto čudesno. Kao ponovno napuhani balon, njezina se koža napunila životom. Osjetila su joj oživjela. Slijepo je dohvatila nešto tvrdo. Pripila se uz izvor onog okusa. Wrath je osjetio kako se Beth trgnula kao da je doživjela električni udar. A zatim mu je počela piti iz vrata snažnim, očajničkim usisima. Ruke su joj se stisnule oko njegovih ramena, a nokti joj se zakopali u njegovo meso. Urlik koji je ispustio bio je potaknut likovanjem. Opustio se na krevetu i legao kako bi krv bolje tekla. Okrenuo je glavu na jednu stranu i izložio joj vrat, a ona mu je uspuzala na prsa dok joj se kosa razlijevala po čitavu njegovu tijelu. Od mokrog zvuka njezina sisanja i spoznaje da joj daje život dobio je monstruoznu erekciju. Lagano ju je pridržavao, milujući joj ruke. Ohrabrujući je da ga uzme još. Da uzme sve što joj treba. Mnogo kasnije Beth je podignula glavu. Oblizala usne. Otvorila oči. Wrath ju je pozorno promatrao. I imao otvorenu ranu na vratu. »Isuse... Jesam li ti ja to napravila?« Ispružila je ruku prema njemu želeći zaustaviti krv koja mu je kapala iz vene. Uzeo joj je ruke u svoje i prinio ih usnama. »Hoćeš li me uzeti za helrenai« »Molim?« Um joj je teško funkcionirao. »Udaj se za mene.« Pogledala je rupu na njegovu vratu, a želudac joj se okrenuo. »Ovaj...« Bol je napala snažno i brzo. Oborila ju je. Pretvorila u izložbeni primjerak agonije. Presavila se i srušila na krevet. Wrath je skočio i položio je sebi u krilo. »Umirem li...?« prostenjala je.

»O ne, leelan. Ne umireš. Ovo će proći«, prošaptao je. »No neće biti ugodno.« Čitav joj se probavni sustav grčio u valovima. Srušila se na leđa. Od boli je jedva vidjela Wrathovo lice, no oči su mu bile raširene od brige. Uzeo ju je za ruku, a ona ju je stisnula kada ju je zaplahnuo novi val mučenja. Vid joj se zamaglio. Vratio se. Opet se zamaglio. Znoj joj je kapao s tijela i natapao plahte. Skrgutala je zubima i izvijala se. Okretala se s jedne strane na drugu. Pokušavala pobjeći. Nije znala koliko je trajalo. Satima. Danima. Wrath je cijelo vrijeme bio uz nju. Wrath je prvi put duboko udahnuo negdje poslije tri ujutro. Napokon se smirila. I to ne mrtvački smirila. Spokojno smirila. Bila je tako hrabra. Podnijela je bol bez cviljenja, bez plakanja. Čak je i on molio za kraj svoga prijelaza. Iz njezinih je usta izašao neki hrapav zvuk. »Sto je, moja leelan?« Spustio joj je glavu nad usta. »Tuš.« »Dobro.« Ustao je s kreveta, otišao pustiti vodu i vratio se po nju. Nježno ju je podignuo u naručje i odnio u kupaonicu. Nije mogla stajati, pa ju je posjeo na mramorni blok, skinuo joj odjeću, a zatim je ponovno uzeo u ruke. Stao je pod vodu, štiteći joj tijelo svojim leđima. Želio je najprije provjeriti hoće li joj promjena temperature i vlažnosti biti neugodna. Kada se nije bunila, pustio je da joj tuš najprije dodirne stopala, za slučaj da joj taj osjet bude preintenzivan. Postupno ju je cijelu podnio pod tuš. Činilo se da joj se voda sviđa. Izvijala je vrat i otvarala usta.

Vidio joj je očnjake, i bili su mu prekrasni. Sjajno bijeli. Oštro zašiljeni. Sjetio se kakav je osjećaj bio osjetiti kako pije od njega. Wrath ju je na trenutak privukao k sebi i samo je grlio. Zatim joj je spustio noge na pod i pridržavao joj tijelo jednom rukom. Slobodnom je rukom dohvatio bocu šampona i malo joj ga istisnuo na tjeme. Trljao joj je kosu dok se nije zapjenila, a zatim je isprao. Sapunom joj je masirao kožu što je bolje mogao, a da je ne ispusti, a zatim pažljivo s nje isprao i zadnje tragove sapunice. Ponovno ju je uzeo u naručje, zatvorio vodu, izašao iz kade i dohvatio ručnik. Omotao ga je oko nje i ponovno je smjestio na mramorni blok, naslonivši je na zid i zrcalo. Pažljivim joj je tapkanjem obrisao kosu, lice, vrat, ruke. Zatim stopala, listove i koljena. Koža će joj neko vrijeme biti iznimno osjetljiva. Isto tako i oči i uši. Tijekom prijelaza tražio je znakove promjene na njezinu tijelu, no nije ih uočio. Bila je iste visine kao i prije. Na isti mu je način ležala u rukama. Pitao se hoće li čak moći izlaziti tijekom dana. »Hvala ti«, prošaptala je. Poljubio ju je i odnio je na kauč. Zatim je s kreveta skinuo mokre plahte i nadmadrac. Mučio se dok ga je ponovno složio. Jedva je uspio pronaći druge plahte, a staviti ih kako treba bilo mu je dozlaboga teško. Kada je napokon završio, podignuo ju je i smjestio na čist saten. Njezin mu je duboki uzdah bio najbolji kompliment koji je u životu dobio. Wrath je kleknuo pokraj kreveta, odjednom shvativši da su mu kožne hlače i vojničke čizme potpuno mokre. »Da«, prošaptala je. Poljubio ju je u čelo. »Sto da, moja leelan?« »Udat ću se za tebe.«

Deseto poglavlje

Butch je ponovno napravio krug po salonu i zaustavio se pred kaminom. Pogledao je cjepanice naslagane na ognjištu. Zamišljao je kako bi lijepo bilo sjediti tu uz vatru tijekom zime. Kako bi se mogao izvaliti na svilene kaučeve i promatrati igru plamenih jezika. Kako bi mu onaj batler posluživao kuhano vino ili takvo što. Koga vraga ona gomila propalica radi na takvom mjestu? Iz neke od susjednih prostorija čuo je njihove glasove. Već su satima bili u, pretpostavio je, blagovaonici i nisu prestajali blebetati. Barem su uz večeru odabrali primjerenu glazbenu podlogu. Kućom je nabijao hard-core rap, 2Pac, Jay-Z, D-12. Tu i tamo bi kroz glazbu začuo provale smijeha. Izazivanja iz mačističke kategorije. Po milijunti je put pogledao ulazna vrata. Kada su ga prije sto godina ugurali u salon i otišli u blagovaonicu, prva mu je pomisao bila bijeg, čak i ako je to značilo da će morati stolicom smrskati prozor. Nazvat će Josea. Dovući će im cijelu postaju pred vrata. No prije nego što je uspio ostvariti tu instinktivnu namjeru, u ušima mu je zazvonio glas. »Nadam se da ćeš odlučiti pobjeći.«

Butch se okrenuo, spremajući se za napad. Onaj izbrijane glave, s ožiljcima, stajao je tik do njega, iako nije čuo nikakve pokrete. »Samo daj.« One luđačke crne oči buljile su u Butcha smrtonosnom koncentracijom morskog psa. »Otvori ta vrata. Trči koliko te srdašce nosi. Budi brz, budi pametan, zovi pomoć. Ali znaj da ću te pronaći. Kao smrt.« »Zsadist, pusti ga na miru.« Tip s prekrasnom kosom promolio je glavu kroz vrata. »Wrath hoće da čovjeka ostavimo živog. Zasad.« Čovjek s ožiljcima uputio je Butchu još jedan pogled. »Pokušaj. Samo pokušaj. Radije bih tebe progonio nego večerao s njima.« Zatim se pokupio. Bez obzira na prijetnju, Butch je već procijenio što je uspio vidjeti od kuće. Nigdje nije uspio uočiti telefon, a sudeći prema sigurnosnom sustavu koji mu je zapeo za oko u predvorju, svi su prozori i vrata u kući sigurno bili ožičeni i povezani sa zvučnim signalom. Nije bilo šanse da se izvuče neopaženo. A i nije želio ostaviti Beth... Zaboga, ako umre... Butch je udahnuo. I namrštio se. Koji je sad to vrag? Tropi. Osjećao je miris oceana. Okrenuo se. Na vratima je stajala žena od čije mu je ljepote zastao dah. Vilolika, elegantna, odjevena u slojevitu haljinu, predivne plave kose koja joj se u valovima lepršavo spuštala do bokova. Lice joj je bilo oličenje krhkog savršenstva, a oči blijedoplave boje mirne površine mora. Ustuknula je za jedan korak, kao da ga se boji. »Ne«, rekao je uz naglu kretnju prema naprijed, pomislivši na muškarce u prostoriji niže niz hodnik. »Ne vraćaj se onamo.«

Pogledala je oko sebe, kao da želi pozvati nekoga u pomoć. »Neću ti ništa«, brzo je rekao. »Zašto bih ti vjerovala?« Imala je lagani naglasak. Kao i svi ostali. Možda ruski? Ispružio je ruke dlanovima prema gore da joj pokaže da nema oružja. »Ja sam policajac.« No da, dobro, to baš više i nije bila istina, ali želio ju je umiriti. Podignula je skute haljine, kao da namjerava otići. Kvragu, nije trebao spominjati policiju. Ako je ženska nekoga od njih, bilo je još vjerojatnije da će se uplašiti ako pomisli da je predstavnik zakona. »Nisam ovdje službeno«, rekao je. »Nemam ni pištolj ni značku.« Odjednom je spustila haljinu, a ramena su joj se ispravila kao da je dozvala hrabrost u službu. Stupila je malo naprijed. Kretala se tečno i graciozno. Butch je šutio i nastojao izgledati manji nego što je bio, manje prijeteće. »Obično ne dopušta tvojoj vrsti da se mota ovuda«, rekla je. Da, mogao je zamisliti da policajci baš i ne zalaze u tu kuću. »Čekam... prijateljicu.« Nagnula je glavu na jednu stranu. Kada mu se približila, njezina ga je ljepota gotovo zaslijepila. Lice joj je bilo oblikovano kao da je sišlo sa stranica modnih časopisa, a tijelo joj je bilo savršen spoj dugačkih, prekrasnih oblina za kakve je pretpostavljao da se šetaju modnim pistama. I taj parfem. Uvlačio mu se u nos, u mozak. Mirisala je tako dobro da su mu oči suzile. Nestvarna je, pomislio je. Tako nepatvorena. Tako čista. Imao je potrebu oprati zube i obrijati se prije nego što joj uputi još i jednu jedinu riječ. Kog se vraga ona druži s takvim kriminalcima?

Butchu se srce stegnulo kada je pomislio koliko bi im mogla biti korisna. Bože dragi. Na tržištu seksualnih usluga moglo bi se dobiti tisuće i tisuće dolara samo za jedan sat s takvom ženom. Nije ni čudo da je kuća tako bogato opremljena. Marissa je bila nepovjerljiva prema čovjeku, naročito kada se u obzir uzme njegov stas. Čula je tolike priče o njima. O tome kako mrze vampire. O tome kako progone njezinu vrstu. No činilo se da se ovaj iz petnih žila trudi ne uplašiti je. Nije se micao, jedva da je i disao. Samo je buljio u nju. Što ju je uznemiravalo, i to ne samo zato što nije bila naviknuta da je netko gleda. Tamnosmeđe oči blistale su mu na grubom licu. Ništa im nije promicalo. Proždirale su je. Bio je pametan, taj tip. Pametan i... tužan. »Kako se zoveš?« tiho je upitao. Sviđao joj se njegov glas. Dubok i snažan. Pomalo grub, kao da je vječito promukao. Bila mu se već jako približila, jedva da je bila metar od njega, pa je zastala. »Marissa. Ime mi je Marissa.« »Butch.« Stavio je ruku na svoja široka prsa. »Odnosno... Brian. O’Neal. Ali zovu me Butch.« Ispružio je ruku. Zatim ju je povukao, žustro je protrljao o nogavicu i ponovno je ispružio. Tu se slomila. Dodirnuti ga bi bilo previše, pa se povukla. Polako je spustio ruku. Činilo se da nije ni najmanje iznenađen što ga je odbila. Ipak ju je nastavio promatrati. »Što gledaš?« Prinijela je ruke gornjem dijelu haljine, nastojeći se pokriti. Vratom i licem raširilo mu se rumenilo. »Oprosti. Vjerojatno ti je već zlo od muškaraca koji pilje u tebe.«

Marissa je odmahnula glavom. »Nikakvi me mužjaci ne gledaju.« »To mi je vrlo teško povjerovati.« Bila je to istina. Sve ih je prestravljivala pomisao na Wrathovu reakciju. Zaboga, da su ti drugi samo znali koliko je bila neželjena. »Jer...« Čovjek je ostao bez glasa. »Mislim, tako si... totalno... prekrasna.« A zatim se nakašljao, kao da bi volio povući te riječi. Nagnula je glavu, promišljajući ga. U tonu njegova glasa bilo je nečega što nije znala odgonetnuti. Neka bolna nijansa. Prošao je rukom kroz svoju gustu, tamnu kosu. »Sada ću zašutjeti. Prije nego što ti postane još više neugodno.« Oči su mu i dalje bile prikovane za njezino lice. Bile su to vrlo lijepe oči, mislila je. Tako tople. A dok ju je promatrao, ispunila ih je usamljena čežnja. Kao da ne može imati nešto što želi. Taj joj je osjećaj bio vrlo poznat. Čovjek se nasmijao. Ta provala zvuka izbila mu je iz dubine prsa. »A možda bih mogao i ne buljiti? To bi bilo dobro.« Zabio je ruke u džepove hlača i usredotočio se na pod. »Vidi me. Ne buljim. Nimalo ne buljim. Hm, ovo je zgodan tepih. Jesi li ga dosad primijetila?« Marissa se lagano nasmiješila i približila mu se za jedan korak. »Mislim da mi se sviđa kako me gledaš.« Smeđe su se oči u trenu vratile na njezino lice. »Jednostavno nisam naviknuta na to«, objasnila je. Ruka joj je krenula prema vratu, no spustila ju je. »Čovječe, nema šanse da si stvarna«, tiho je rekao čovjek. »Zašto ne?« »Jednostavno nema.«

Lagano se nasmijala. »E pa jesam.« Ponovno se nakašljao. Uputio joj je iskrivljeni osmijeh. »Smijem li te zamoliti da mi to dokažeš?« »Kako?« »Mogu li ti dodirnuti kosu?« Prva joj je pomisao bila da opet ustukne. Ali zašto bi? Nije bila vezana ni uz jednog mužjaka. Ako je taj čovjek želi dodirnuti, zašto ne bi? Osobito s obzirom na to da je donekle željela da to učini. Pognula je glavu tako da joj je nekoliko pramenova kose palo prema naprijed. Mislila je uzeti jedan i pružiti mu ga. Ali ne. Pustit će ga da dođe bliže. A čovjek je to i učinio. Ispružena mu je ruka bila velika, a njoj je zastao dah, no nije posegnuo za plavim valom koji je visio pred njom. Umjesto toga, vrškom je prsta dotaknuo uvojak koji joj je ležao na ramenu. Osjetila je kako joj je kožom prostrujala vrućina, kao da ju je dodirnuo upaljenom šibicom. Taj joj se osjećaj u tren oka proširio tijelom, kao da je iznenada dobila vrućicu. Sto je to? Čovjek joj je prstom odmaknuo kosu u stranu, a zatim joj je čitavom rukom dirnuo rame. Dlan mu je bio topao. Čvrst. Snažan. Podigla je pogled prema njemu. »Ne mogu disati«, prošaptala je. Butch se skoro srušio. Za Boga miloga, pomislio je. Zeli ga. A njezino nevino zaprepaštenje njegovim dodirom bilo je bolje od najboljeg seksa koji je ikad iskusio. Tijelo mu se uzburkalo, a erekcija mu je napinjala traperice, zahtijevajući slobodu. No, ovo ne može biti stvarno, pomislio je. Sigurno ga obrađuje. Nitko ne može tako izgledati i družiti se s onakvim dečkima, a da

ne zna sve moguće trikove. I da ih velik dio ne izvodi u ležećem položaju. Gledao ju je kako nesigurno udiše. Kako oblizuje usne. Vršak jezika bio joj je ružičast. Isuse Bože. Možda je samo fantastična glumica. Možda je samo najbolja kurva na koju se itko ikada namjerio. No kada je podignula pogled prema njemu, imala ga je u šaci. Pušio je sve što mu je prodavala, i to bez pogovora. Prstom joj je prošao uz vrat. Koža joj je bila tako mekana, tako blijeda da se bojao da će joj i sam njegov dodir ostaviti masnicu. »Živiš ovdje?« upitao je. Odmahnula je glavom. »Živim s bratom.« Laknulo mu je. »To je dobro.« Lagano joj je dodirnuo obraz. Zagledao joj se u usta. Kakav bi okus imala? Oči su mu se spustile niže, na njezine grudi. Činilo se da su se napele i da pritišću njezinu skupu haljinu. Glas joj je podrhtavao. »Gledaš me kao da si žedan.« Zaboga. To je pogodila. Umirao je od žeđi. »No mislila sam da se ljudi ne hrane?« rekla je. Butch se namrštio. Neobično se izražavala, no s druge strane, bilo je očito da joj engleski nije materinji jezik. Prsti su mu se pomaknuli do njezinih usta. Zastao je, pitajući se hoće li ustuknuti ako joj dotakne usne. Vjerojatno, pomislio je. Tek toliko da ne prekine igru. »Tvoje ime...«, rekla je, »... je Butch?« Klimnuo je. »Čega si žedan, Butch?« prošaptala je. Čvrsto je zatvorio oči dok mu je tijelo teturalo. »Butch?« rekla je. »Jesam li te nečim povrijedila?« Pa da, ako poludjelu požudu smatraš boli, pomislio je.

Jedanaesto poglavlje

Wrath je ustao iz kreveta i odjenuo čiste kožne hlače i crnu majicu. Beth je čvrsto spavala na boku. Kada joj je prišao i poljubio je, promeškoljila se. »Idem gore«, rekao je milujući joj obraz. »No bit ću u kući.« Klimnula je, usnama mu lagano dodirnula dlan, a zatim ponovno utonula u okrepljujući san koji je toliko trebala. Wrath je stavio sunčane naočale, zaključao vrata na izlasku i uspeo se stubama. Znao je da se glupavo i samozadovoljno cereka i da će ga braća nemilosrdno izribati zbog toga. No što ga briga? Spremao se uzeti istinsku šelan. Združit će se. Mogu ga lijepo poljubiti u dupe. Gurnuo je sliku i stupio u salon. Nije mogao vjerovati svojim očima. Marissa u dugačkoj haljini kremaste boje. Pred njom onaj policajac koji joj miluje lice, očigledno opčinjen. A svuda oko njih slastan miris seksa.

U tom je trenutku Rhage uletio u sobu s isukanim bodežom. Brat je bio očito spreman sasjeckati čovjeka jer je dodirnuo ono za što je smatrao da je Wrathova šelan. »Miči ruke...« Wrath je skočio naprijed. »Rhage! Stani!« Brat se zaustavio, a Butch i Marissa bacali su unezvjerene poglede oko sebe. Rhage se nasmiješio i preko sobe dobacio bodež Wrathu. »Samo naprijed, gospodaru. Zaslužuje smrt jer se usudio dirnuti je, no možemo li se najprije malo poigrati s njim?« Wrath je uhvatio bodež. »Vrati se za stol, Hollywood.« »A daj. Znaš da je bolje kad te netko gleda.« Wrath se posprdno osmjehnuo. »To je samo tebi tako, brate. Sada nas ostavi.« Dobacio mu je bodež, a Rhage ga je pospremio u korice izlazeći iz prostorije. »Čovječe, Wrath, baš znaš pokvariti zabavu, znaš? Ono, totalno.« Wrath je pogledao Marissu i policajca. Nije mogao ne osjetiti odobravanje uočivši kako je čovjek štiti svojim tijelom. Možda je taj tip više od dobrog protivnika. Butch je uputio bijesan pogled osumnjičeniku i ispružio ruke nastojeći zagraditi Marissu. Odbila je ostati iza njega. Čak ga je i zaobišla i svojim tijelom stala pred njega. Kao da ga štiti? Zgrabio ju je za mršavu ruku, no oduprla mu se. Kada im se taj crnokosi ubojica približio, oštro mu se obratila te su započeli razgovor na jeziku koji Butch nije prepoznao. Uzrujala se. Muškarac je stalno klimao glavom. Postupno se smirila. A zatim joj je muškarac spustio ruku na rame i okrenuo se da pogleda Butcha.

Za Boga miloga, tip je imao svježu ranu na vratu, kao da ga je nešto žvakalo. Muškarac je progovorio. Marissa je odgovorila oklijevajući, no tada je ponovila odgovor snažnijim glasom. »Neka bude tako«, rekao je gad trpko se osmjehujući. Marissa se pomaknula tako da je stajala Butchu uz bok. Pogledala ga je i zarumenjela se. Nešto je upravo odlučeno. Nešto... Muškarac je brzim pokretom zgrabio Butcha za vrat. Marissa je vrisnula. »Wrath!« A kvragu, pa ne ponovno, pomislio je Butch bacakajući se. »Čini se da si je zaintrigirao«, rekao je ubojica Butchu u uho. »Zato ću te ostaviti na životu. No ako je povrijediš, živog ću te odrati.« Marissa je brzo govorila onim stranim jezikom, očito psujući muškarca. »Jesmo li se razumjeli?« nepokolebljivo je upitao muškarac. Butch je stisnuo oči zagledavši se u njegove sunčane naočale. »Od mene se nema čega bojati.« »Neka tako i ostane.« »Ti si, međutim, sasvim druga priča.« Muškarac ga je pustio. Izravnao je Butchevu košulju. Nasmiješio se. Butch se namrštio. Čovječe, tom tipu nešto ozbiljno ne štima sa zubima. »Gdje je Beth?« odlučno je upitao Butch. »Na sigurnom je. I dobro je.« »Ne zahvaljujući tebi.« »Zahvaljujući isključivo meni.« »Onda imaš neku bolesno čudnu definiciju tih riječi. Želim je sam vidjeti.«

»Poslije. I samo ako i ona bude željela vidjeti tebe.« Butchev se bijes rasplamsao, a činilo se da je gad osjetio navalu gnjeva u njegovu tijelu. »Pazi se, murjače. Sad si u mom svijetu.« Da? E pa jebi se, stari. Butch je upravo htio progovoriti kad je osjetio kako nešto zgrabilo za ruku. Spustio je pogled. U Marissinim je blistao strah. »Butch, molim te«, prošaptala je. »Nemoj.« Osumnjičenik je klimnuo glavom. »Budi pristojan i ostani s njom«, rekao je, a glas mu se šao kada je pogledao Marissu. »Sretna je kad je s tobom, zaslužuje poveću dozu sreće. Vidjet ćemo za Beth. Poslije.«

ga je očima

smeka ona

Gospodin X. odvezao je Billyja natrag na imanje Riddleovih nakon što su se satima vozikali gradom i razgovarali. Billyjeva je prošlost bila savršena, i to ne samo zbog nasilja koje je prakticirao nad drugima. Otac mu je bio upravo onakav muški uzor kakve je gospodin X. volio. Totalni neobuzdani luđak s megalomanskim kompleksom. Bio je bivši profesionalni igrač američkog nogometa, krupan, agresivan i kompetitivan, i dahtao je Billyju za vratom od kad se rodio. Ništa što bi mu sin napravio nikad nije bilo dovoljno dobro. Gospodinu X.-u osobno se najviše sviđala priča o smrti Billyjeve majke. Žena je jednog poslijepodneva upala u bazen nakon što je previše popila, a Billy ju je pronašao kako pluta licem nadolje. Izvukao ju je iz vode i pokušao oživjeti, a onda je nazvao hitnu pomoć. U bolnici, nakon što je mrtvo tijelo s oznakom na nožnom prstu otpremljeno u mrtvačnicu, ugledni senator iz velike države New York dao je naslutiti da smatra da mu je sin kriv za njezinu smrt. Po njegovu je tumačenju Billy trebao biti dovoljno pametan da najprije pozove pomoć, umjesto da se takav nesposoban ide sam igrati bolničara.

Gospodin X. nije dovodio u pitanje prednosti koje bi za njegove potrebe predstavljalo ubojstvo majke. No u konkretnom je slučaju Billy bio prošao obuku za spasitelja i zaista ju je pokušao spasiti. »Mrzim ovu kuću«, promrmljao je Riddle, promatrajući prekrasno osvijetljene opeke, stupove i prozorska krila. »Šteta što si na toliko listi čekanja. Fakultet bi te izbavio odavde.« »Nda, pa možda bih na koji i upao. Da me nije prisilio da se prijavim samo na one najelitnije.« »I što ćeš sad?« Billy je slegnuo ramenima. »Želi da se iselim. Pronađem posao. Ali jednostavno... Ne znam kamo bih pošao.« »Reci mi, Billy, imaš Ii curu?« Nasmiješio se. Bilo je to jedva primjetno uzdizanje rubova usana. »Imam ih nekoliko.« Da, gospodin X. je to i pretpostavio. Billy je bio vrlo zgodan. »Imaš neku posebnu?« Billy je skrenuo pogled. »Dobre su mi da se ispucam. Ali stalno me tlače. Nazivaju i tako to, hoće znati gdje sam, što radim. Hoće previše od mene, a ja... pa...« »Ti što?« Billy je stisnuo oči. »Nastavi, sine. Nema toga što meni ne možeš reći.« »Pa... više mi se sviđaju kada su nedostupne...« Nakašljao se. »Zapravo, sviđa mi se kad pokušavaju pobjeći.« »Voliš ih loviti?« »Volim ih uzimati. Znate što mislim?« Gospodin X. je klimnuo, razmišljajući o tome kako je to još jedna stvar u Riddleovu korist. Nije vezan uz obitelj. Nije vezan uz djevojku. A njegov će seksualni poremećaj biti riješen tijekom obreda inicijacije. Riddle je posegnuo za kvakom. »No, hvala vam, sensei. Bilo mi je stvarno super.«

»Billy.« Riddle je zastao i pogledao ga s iščekivanjem. »Da, sensei?« »Što bi rekao kada bih ti ponudio da radiš za mene?« Riddleove su oči zasjale. »Mislite na Akademiji?« »Tako nešto. Ako se slažeš, ukratko ču ti objasniti što bi radio, a ti onda možeš još razmisliti.«

Dvanaesto poglavlje

Beth se okrenula na drugu stranu tražeći Wratha, a onda se sjetila da je otišao gore. Sjela je u krevetu, pripremivši se za eventualni povratak boli. No ništa je nije zaboljelo, pa je ustala. Bila je gola, pa je spustila pogled na svoje tijelo. Sve joj se činilo isto. Malo je zaskakutala. Činilo se i da radi kako treba. Osim što nije baš najbolje vidjela. Otišla je u kupaonicu. Izvadila leće. I savršeno progledala. No, to bi bila jedna prednost. Oho. Očnjaci. Imala je očnjake. Nagnula se i malo ih popipala. Trebat će joj neko vrijeme da se navikne jesti s njima, pomislila je. Impulzivno je podignula ruke i pretvorila prste u kandže. Zasiktala je. Fora. Noć vještica odsada će biti ludnica. Iščetkala je kosu, obukla Wrathov ogrtač i uputila se prema stubama. Kada je stigla do vrha, nije bila ni najmanje uspuhana.

Čini se da će joj i vježbanje postati mačji kašalj. Kada je prošla kroz sliku, ugledala je Butcha kako sjedi na kauču preko puta prekrasne plavuše. U daljini je čula muške glasove i glasnu glazbu. Butch je podignuo pogled. »Beth!« Pritrčao joj je i srdačno je zagrlio. »Jesi li dobro?« »Dobro sam. Zaista jesam.« Sto je bilo nevjerojatno kada se uzme u obzir kako se prije osjećala. Butch se odmaknuo i uzeo joj lice u ruke. Zagledao joj se u oči. Namrštio se. »Ne izgledaš drogirano.« »Zašto bih izgledala drogirano?« Tužno je zatresao glavom. »Ne skrivaj se od mene. Ja sam te ovamo doveo, sjećaš se?« »Ja ću se povući«, rekla je plavuša ustajući. Butch se istog trena okrenuo prema njoj. »Ne. Nemoj.« Vratio se do kauča. Kada je pogledao ženu, poprimio je izraz kakav Beth još nikada nije vidjela na njegovu licu. Bio je očigledno očaran. »Marissa, ovo je moja prijateljica« — naglasio je tu riječ — »Beth Randall. Beth, ovo je Marissa.« Beth je ispružila ruku. »Drago mi je.« Plavuša ju je gledala s druge strane prostorije, proučavajući je od glave do pete. »Ti si Wrathova ženka«, rekla je Marissa s određenim strahopoštovanjem. Kao daje Beth ostvarila neki veliki podvig. »Ona koju želi.« Beth je osjetila toplinu u obrazima. »Pa... da. Valjda jesam.« Uslijedila je nelagodna tišina. Butch je pogledavao sad jednu, sad drugu, mršteći se kao da želi da mu objasne o čemu je riječ. E pa i Beth je zanimala ista stvar.

»Znate Ii gdje je Wrath?« upitala je. Butch se smrknuo, kao da ne želi da ima posla s njim. »U blagovaonici je.« »Hvala.« »Slušaj, Beth. Moramo...« »Ne idem nikamo.« Duboko je udahnuo i izdahnuo uz lagano šištanje. »Nekako sam i mislio da ćeš to reći.« Pogledao je plavušu. »Ali ako me zatrebaš, pa... bit ću ovdje.« Potajno se nasmiješila kada je Butch ponovno sjeo uz ženu. Kada je izašla u hodnik, zvuk muškog razgovora i duboko nabijanje rap glazbe postalo je glasnije. »I što si učinio s tim degradom?« upitao je muški glas. »Upalio sam mu cigaretu kratkom puškom«, odgovorio je drugi. »Nije sišao na doručak, ako me kužiš?« Uslijedila je glasna provala smijeha. Nekoliko udaraca, kao da teške šake nabijaju o stol. Čvršće je zategnula ogrtač oko sebe. Vjerojatno bi bilo pametnije da se najprije obukla, no nije željela čekati da vidi Wratha. Skrenula je za ugao. Čim se pojavila na vratima, svaki je razgovor zamro. Glave su se okrenule prema njoj, oči su je promatrale. Hard-core rap popunio je tišinu. Bas je nabijao, a riječi lepršale zrakom. Bože dragi. Nikada još nije vidjela toliko golemih muškaraca u kožnoj odjeći. Napravila je korak unatrag upravo kada je Wrath skočio na noge sa svog mjesta na čelu stola. Krenuo je prema njoj napeta izgleda. Zacijelo je prekinula nekakvo sveto muško druženje. Pokušala se domisliti što bi mu mogla reći. Vjerojatno će se željeti ponašati suzdržano pred braćom, nabaciti onaj klasični nastup »ja sam frajer, ova ženska je samo...«

Wrath ju je zagrlio cijelim tijelom i zakopao lice u njezinoj kosi. »Moja leelan«, šapnuo joj je u uho. Rukama joj je prolazio gore-dolje po leđima. »Moja prekrasna leelan.« Odmaknuo se i poljubio je u usta. Nježno joj se osmjehivao dok joj je milovao kosu. Beth se široko osmjehnula. Njezin muškarac očito nema problema s javnim iskazima nježnosti. Dobro je znati. Nagnula je glavu i pogledala mu iza leđa. Definitivno su bili u javnosti. Muškarci oko stola blejali su u njih. Doslovno blejali. Gotovo se nasmijala. Već je bilo dovoljno nakaradno vidjeti gomilu tipova koji izgledaju kao nasilni zločinci kako sjede oko stola sa srebrnim priborom i porculanskim tanjurima. No vidjeti ih tako totalno zapanjene bilo je istinski apsurdno. »Hoćeš li nas upoznati?« upitala je klimnuvši prema skupini. Wrath joj je stavio ruku oko ramena i privukao je k sebi. »Ovo je Bratstvo crnog bodeža. Moji suborci. Moja braća.« Klimnuo je u smjeru onog zasljepljujuće zgodnoga. »Rhagea si upoznala. I Tohra isto. Onaj s kozjom bradicom i kapom Soxa je Vishous. Onaj čupavi je Phury.« Wrathov je glas ogrubio. »A Zsadist ti se već sam predstavio.« Dvojica koju je već upoznala su joj se osmjehnula. Ostali su klimnuli, osim onoga s ožiljcima. On je samo buljio. Sjetila se da taj tip ima brata blizanca. No bilo joj je vrlo teško pogoditi tko bi mu od prisutnih mogao biti pravi brat. Iako mu je onaj s apsolutno predivnom kosom i fantastičnim žutim očima pomalo sličio. »Gospodo«, rekao je Wrath. »Ovo je Beth.« Zatim se prebacio na onaj jezik koji nije razumjela. Kada je završio, prostorijom se pronio čujan uzdah iznenađenja.

Pogledao ju je osmjehujući se. »Treba li ti nešto? Jesi li gladna, Udarit« Stavila je ruku na trbuh. »Da znaš da jesam. I osjećam neodoljivu želju za slaninom i čokoladom. Koja kombinacija, ha?« »Donijet ću ti. Sjedni.« Pokazao je na svoju stolicu, a zatim nestao kroz pokretna vrata. Pogledala je prisutne. Super. Sjedit će tu samo u kućnom ogrtaču, sama s više od petsto kilograma vampira. Bilo je nemoguće uvjerljivo odglumiti nonšalantnost, pa je jednostavno krenula prema Wrathovoj stolici. Nije daleko stigla. Začulo se glasno škripanje kada se pet stolica odmaknulo od stola. Muškarci su ustali kao jedan. I krenuli prema njoj. Pogledala je dvojicu poznatih, no ozbiljan izraz njihova lica nije bio obećavajući. A onda su izvadili noževe. Uz metalni šušanj pet je crnih bodeža izvučeno iz korica. Uplašeno je ustuknula, pružajući ruke pred sebe. Udarila je o zid i upravo namjeravala vrisnuti Wrathovo ime kada su se muškarci spustili na koljena, okruživši je. Jednim pokretom, kao da izvode koreografiju, zabili su bodeže u pod pred njezinim nogama i pognuli glave. Snažan potmuli udarac čelika o drvo istodobno je zvučao i kao zakletva i kao bojni poklič. Dršci noževa su vibrirali. Rap glazba i dalje je nabijala. Činilo se da čekaju da ona nešto kaže. »Hmm... Hvala vam«, rekla je. Muškarci su podignuli glave. U oštre crte njihova lica bilo je urezano apsolutno štovanje. Čak je i onaj s ožiljcima nosio izraz pun poštovanja. U tom je trenutku ušao Wrath s bocom čokoladnog preljeva.

»Slanina samo što nije.« Nasmiješio se. »Hej, sviđaš im se.« »I hvala Bogu da je tako«, promrmljala je promatrajući bodeže.

100

Trinaesto poglavlje

Marissa se nasmiješila, razmišljajući o tome kako joj je čovjek sve zgodniji što je dulje s njim. »Tvoje je zanimanje, dakle, štititi vlastitu vrstu. To je dobro.« Promeškoljio se pokraj nje na kauču. »Pa, zapravo, ne znam što ću dalje raditi. Imam osjećaj da ću se uskoro naći između dva posla.« Otkucaji sata nagnali su je da se zapita koliko su već zajedno. I kada će svanuti. »Koliko je sati?« »Malo iza četiri.« »Moram ići.« »Kada ćemo se opet vidjeti?« Ustala je. »Ne znam.« »Možemo li otići na večeru?« Skočio je na noge. »Ili na ručak? Sto sutra radiš?« Morala se nasmijati. »Ne znam.« Nikad joj se još nitko nije udvarao. Sviđalo joj se. »Ah, dovraga«, promrmljao je. »Sve ću upropastiti ovim preizravnim sra... stvarima, zar ne?« Stavio je ruke na bokove i zagledao se u tepih kao da se sam sebi gadi.

101

Zakoračila je prema njemu. U trenu je podignuo glavu. »Sada bih te željela dodirnuti«, tiho je rekla. »Prije nego odem.« Oči su mu zasjale. »Smijem li? Butch?« »Gdje god želiš«, dahnuo je. Podignula je ruku, namjeravajući je samo spustiti na njegovo rame. No njegove su je usne fascinirale. Promatrala ih je dok je izgovarao riječi i pitala se kako bi bilo dodirnuti ih. »Tvoja usta«, rekla je. »Tako su...« »Što?« Glas mu je bio hrapav. »Predivna.« Stavila mu je kažiprst na donju usnu. Udahom je povukao zrak nad njezinom kožom, a kada ga je drhteći izdahnuo, zapahnuo ju je topao i vlažan. »Mekan si«, rekla je, lagano mu prelazeći po usnama naprijed-natrag. Zatvorio je oči. Tijelo mu je lučilo nadasve opojan miris. Osjetila je njegovu uzbudljivu natruhu čim ju je prvi put ugledao. Sada je zrak bio natopljen njime. Znatiželjno mu je kliznula prstom u usta. Oči su mu se otvorile. Opipala mu je prednje zube, čudeći se odsutnosti očnjaka. Kada je ušla dublje, osjetila je kliskost, vlažnost, toplinu. Usne su mu se polako sklopile oko njezina prsta. A zatim je jezikom opisao krug oko njegova vrška. Tijelo joj je zadrhtalo. »Ah...« Vrškovi grudi su joj se naježili, a i nešto joj se događalo između nogu. Osjećala je čežnju. Glad.

102

»Želim...« Nije znala što reći nakon toga. Prekrio joj je ruku svojom i odmaknuo glavu, šišajući joj prst cijelom dužinom dok mu nije zvučno iskliznuo iz usta. Netremice je promatrajući, okrenuo joj je dlan, polizao mu središte jezikom i pritisnuo usne o njezinu kožu. Nagnula se prema njemu. »Što želiš?« upitao je prigušenim glasom. »Reci mi, dušo. Reci mi što želiš.« »Ne znam... Nikada još nisam ovakvo što osjetila.« Njezin odgovor kao da je prekinuo čaroliju. Lice mu se smračilo. Pustio joj je ruku. Psovka, tiha i prosta, kliznula mu je s usana dok se udaljavao od nje. Marissine su oči usplamtjele na takvo odbijanje. »Jesam li učinila nešto što ti ne odgovara?« Bog zna da joj to izgleda ide kada je riječ o mužjacima. »Što mi ne odgovara? Ne, odlično ti ide. Prava si profićka.« Provukao je ruku kroz kosu. Činilo se da se bori sam sa sobom, kao da se pokušava vratiti u normalu s nekog dalekog mjesta. »Samo me sve to glumljenje nevinosti malo uznemirava.« »Glumljenje?« »Pa znaš, sva ta predstava o djevi plahih očiju.« Stupila je korak naprijed pokušavajući uobličiti odgovor, no on je podignuo ruke. »Trenutno ne moraš bliže.« »Zašto?« »Molim te, dušo. Pauza.« Lice joj se snuždilo. »Ne razumijem te.« »Ajde daj«, rekao je. »Gle, uspaljuje me već i sama činjenica da tu stojiš. Ne moraš se praviti da si nešto što nisi. I... pa... meni nije problem to čime se baviš. Neću te ni uhititi zbog toga.« »Zašto bi me uhitio?« Dok je on preokretao očima, njoj nikako nije bilo jasno o čemu govori.

103

»Sada ću poći«, iznenada je rekla. Svakim je trenutkom postajao sve uzrujaniji. »Čekaj.« Ispružio je ruku i uhvatio je za nadlakticu. Čim ju je dodirnuo, povukao je ruku. »Svejedno te želim opet vidjeti.« Namrštila se, promatrajući ruku kojom ju je dodirnuo. Trljao ju je kao da se želi riješiti tog osjeta. »Zašto?« upitala me. »Očigledno je da ti se trenutno ne sviđa dodirivati me.« »Aha. Sigurno.« Cinično ju je promatrao. »Čuj, koliko će me stajati da te nagovorim da se ponašaš normalno?« Ošinula ga je pogledom. Prije one rasprave s Wrathom možda bi se bila samo pokupila podvijena repa. Ali više ne. »Ne razumijem te«, rekla je. »Kako god ti kažeš, dušo. Reci, zar ima tipova koji toliko žele nešto povaliti da stvarno ovo puše?« Marissa nije u potpunosti razumjela njegov žargon, ali napokon je proniknula smisao onoga na što je aludirao. Zgrožena, istegnula je kralježnicu u savršeno ravnu liniju. »Kako se usuđuješ?!« Gledao ju je stisnute čeljusti. Onda je uzdahnuo. »Ah, dovraga.« Protrljao je lice rukom. »Gle, zaboravi cijelu stvari, u redu? Ajmo jednostavno zaboraviti da smo se ikad upoznali...« »Nikad me nitko nije uzeo. Mom helrenu nije se sviđalo moje društvo. Zato me nikada nije poljubio ni dodirnuo, pa čak ni zagrlio nijedan mužjak koji bi prema meni osjećao strast. Ali nisam... nisam nevrijedna.« Glas joj je zadrhtao pred kraj rečenice. »Samo me još nitko nikada nije želio.« Razrogačio je oči, kao da ga je ošamarila ili tako nešto. Odvratila je pogled. »A ni ja nikada nisam dodirnula mužjaka«, prošaptala je. »Jednostavno ne znam što moram učiniti.«

104

Čovjek je ispustio dugačak uzdah, kao da mu je nešto istisnulo sav kisik iz tijela. »Sveta Bogorodice i svi sveci Božji«, protisnuo je. »Zao mi je. Stvarno, stvarno mi je žao. Ja sam... ja sam totalni idiot, i potpuno sam te pogrešno procijenio.« Njegova užasnutost riječima koje joj je uputio bila je toliko opipljiva da se čak malo i nasmiješila. »Zaista to misliš.« »Jebote, da. Hoću reći, da, zaista. Nadam se da te nisam potpuno izvrijeđao. Mislim, naravno da jesam. Isuse Kriste... Stvarno mi je žao.« Potpuno je problijedio. Položila mu je ruku na podlakticu. »Opraštam ti.« Nasmijao se ne vjerujući. »Ne bi trebala. Trebala bi se neko vrijeme ljutiti na mene. Barem tjedan dana, možda i mjesec. Vjerojatno i dulje. Stvarno sam pretjerao.« »Ali ne želim biti ljuta na tebe.« Uslijedila je dugačka tišina. »Hoćeš li se ipak sutra naći sa mnom?« »Da.« Izgledao je zaprepašten što ima toliko sreće. »Stvarno? Čovječe, još malo pa ću te početi smatrati sveticom, znaš?« Ispružio je ruku i vrškom je prsta pomilovao po obrazu. »Gdje, dušo? Gdje ti odgovara?« Razmislila je na trenutak. Havers bi dobio napadaj da sazna da se viđa s čovjekom. »Ovdje. Naći ćemo se ovdje. Sutra navečer.« Nasmiješio se. »Dobro. Reci, kako ćeš kući? Trebaš prijevoz? Da ti pozovem taksi?« »Ne, sama ću kući.« »Čekaj. Prije nego što odeš...« Približio joj se. Onaj njegov prekrasan miris doplutao joj je do nosa i udahnula ga je. »Smijem li te poljubiti za laku noć? Iako to ne zaslužujem?«

105

U skladu s običajima, pružila mu je ruku na rukoljub. Uzeo ju je i povukao je k sebi. Ono pulsiranje u venama i među nogama ponovno se vratilo. »Zatvori oči«, prošaptao je. Učinila je kako joj je rekao. Usnama joj je lagano dodirnuo čelo. Zatim sljepoočnicu. Usta su joj se rastvorila s povratkom onog slatkog mirisa. »Nikada ne bi mogla učiniti ništa što mi ne bi odgovaralo«, rekao je svojim hrapavim glasom. Zatim joj je usnama dodirnuo obraz. Čekala je još. Kada još nije stiglo, otvorila je oči. Sanjivo ju je promatrao. »Idi«, rekao je. »Vidimo se sutra.« Klimnula je. I dematerijalizirala se dok ju je još držao u zagrljaju. Butch je uskliknuo i odskočio. »Sranje'.« Pogledao je svoje ruke. Još je osjećao dodir njezina dlana na svojemu. Još je osjećao miris njezina parfema. Ali nje više nije bilo. Paf. Jednog trena je bila pred njim, a sljedećeg... Beth je utrčala u sobu. »Jesi li dobro?« »Ne, nisam jebeno dobro«, odbrusio je. Stigao je i osumnjičenik. »Gdje je Marissa?« »Otkud da ja znam! Jebeno je nestala! Ispred... Bila je... Držao sam je za ruku, a onda je...« Zvučao je kao unezvjereni idiot, pa je zašutio. Ali zašto ne bi šizio? Fizikalni su mu se zakoni sviđah upravo onakvi kakve ih je poznavao. Gravitacija koja sve na usranom planetu drži ondje gdje i treba biti. Formula E = mc2 po kojoj zna koliko će brzo stići do bara.

106

Ljudi koji ne isparavaju iz jebenih soba. »Smijem li mu reći?« upitala je Beth svog muškarca. Osumnjičenik je slegnuo ramenima. »U normalnim bih okolnostima rekao ne, jer je bolje kad ne znaju. Ali s obzirom na to što je vidio...« »Sto ćeš mi reći? Da ste svi vi...« »Vampiri«, promrmljala je Beth. Butch ju je iznervirano pogledao. »Da, baš. Ajde probaj ponovno, srce.« Ali onda je počela pričati, govoreći mu stvari koje nije mogao povjerovati. Kada je završila, gledao ju je bez riječi. Instinkt mu je govorio da ne laže. Ali jednostavno nije mogao prihvatiti što je čuo. »Ne vjerujem«, rekao joj je. »I meni je bilo teško shvatiti.« »Mogu misliti.« Počeo je hodati po sobi, poželjevši da ima neko piće. Njih su ga dvoje samo promatrali. Napokon se zaustavio pred Beth. »Otvori usta.« Iza sebe je začuo dubok, prijeteći zvuk, a hladan mu je zrak liznuo leđa. »Wrath, u redu je«, rekla je Beth. »Smiri se.« Rastvorila je usne i otkrila mu dva dugačka očnjaka koje vrlo definitivno prije nije imala. Butch je osjetio kako mu popuštaju koljena, no ispružio je ruku da ih dotakne. Snažna mu je ruka stegnula podlakticu, dovoljno snažnu da mu savije kosti u zapešću. »Da nisi ni pomislio«, zarežao je Bethin muškarac. »Pusti ga«, nježno je naredila, no nije ponovno otvorila usta nakon što ga je tip pustio. »Pravi su, Butch. Sve ovo... sve je to za pravo.«

107

Butch je podignuo pogled prema osumnjičeniku. »Znači, ti si zapravo vampir, ha?« »Upravo tako, murjače.« Taj se veliki, tamnokosi gad nasmiješio i otkrio svoje monstruozne očnjake. No to se zove oprema, pomislio je Butch. »Ugrizao si je i pretvorio i nju u vampira?« »Ne ide to tako. Ili se rodiš kao jedan od nas ili ne.« No, to će svakako razočarati sve Drakuline obožavatelje. Nema pretvaranja u vampire ugrizom. Butch se spustio na kauč. »Jesi li ubio one žene? Da bi im pio...« »Krv? Ne. Krv u ljudskim venama ne bi me dugo održala na životu.« »Znači, hoćeš reći da nisi imao nikakve veze s tim ubojstvima? Mislim, na mjestu zločina pronašli smo šurikene koji odgovaraju onima kakve si nosio one večeri kada sam te uhitio.« »Nisam ih ja ubio, murjače.« »A onaj u autu?« Tip je odmahnuo glavom. »Moj plijen nisu ljudi. Ono protiv čega se ja borim nema nikakve veze s tvojim svijetom. A što se tiče bombe... Tu smo izgubili jednoga od naših.« Beth je ispustila kratak, oštar zvuk. »Mog oca«, prošaptala je. Muškarac ju je zagrlio. »Da. I tražimo gada koji je to učinio.« »Sumnjate li na nekoga?« upitao je Butch. Policajac u njemu se probudio. Tip je slegnuo ramenima. »Imamo neke tragove. Ali to je naša stvar, a ne tvoja.« Da, a Butch ionako nije imao razloga pitati. Jer nije bio u službi. Tip je pomilovao Beth po leđima i zavrtio glavom. »Neću ti lagati, murjače. Ponekad nam se čovjek nađe na putu. A ako bilo

108

tko zaprijeti našoj vrsti, ubit ću ga ma tko bio. Ali više neću tolerirati ljudske žrtve kao prije, i to ne samo zato što time riskiramo da nas se otkrije.« Poljubio je Beth u usta, a pogledi su im se spojili. U tom su trenutku i drugi članovi bande ušetali u sobu. Od njihovi se hladnih pogleda Butch osjećao kao buba pod staklom. Ili kao pečenka koju samo što nisu razrezali. Normalni je stupio naprijed i pružio mu bocu scotcha. »Izgledaš kao da bi ti dobro došlo.« Ma nemoj mi reći? Butch je povukao. »Hvala.« »I, možemo li ga sad ubiti?« upitao je onaj s kozjom bradicom i bejzbolskom kapom. Bethin je muškarac oštro odgovorio. »Odbij, V.« »Zašto? On je samo čovjek.« »A moja šelan je napola čovjek. Nećemo ga ubiti samo zato što nije jedan od nas.« »Isuse, ti si stvarno okrenuo ploču.« »Onda počni slušati što svira, brate.« Butch je ustao. Ako će se raspravljati o njegovoj smrti, i on je želio sudjelovati u debati. »Hvala na podršci«, rekao je Bethinu komadu. »No nije mi potrebna.« Prišao je tipu s kapom, diskretno premještajući grlić boce u ruci za slučaj da je bude morao upotrijebiti da ga opali po glavi. Prišao mu je vrlo blizu, toliko da su im se nosovi gotovo dodirivali. Osjećao je kako se vampir zagrijava i priprema za sukob. »Nemam ništa protiv da se potučemo, šupčino«, rekao je Butch. »Vjerojatno ću izgubiti, no igram prljavo, pa nećeš proći bezbolno dok me budeš ubijao.« Zatim mu je promotrio kapu. »Iako mi nikako nije drago namlatiti kolegu navijača Red Soxa.« Iza njega je odjeknuo smijeh. Netko je rekao: »Ovo će biti zabavno.«

109

Tip ispred Butcha stisnuo je oči u uske proreze. »Ne sereš o Soxima?« »Rođen i odrastao u južnom Bostonu. Još se oporavljam od 2004.*« Uslijedila je dugačka tišina. Vampir je frknuo. »Ne volim ljude.« »E pa nisam ni ja baš lud za vama krvopijama.« Još jedna tišina. Tip si je pogladio bradicu. »Kako se zove dvadeset ljudi koji gledaju World Series?« »New York Yankees«, odgovorio je Butch. Vampir se glasno nasmijao, skinuo bejzbolsku kapu s glave i udario se njome po bedru. U tren oka napetost je nestala. Butch je duboko odahnuo. Imao je osjećaj kao da je za dlaku izbjegao da ga pregazi kamion. Još je jedanput povukao iz boce i zaključio da je to bila jebeno čudna noć. »Reci da Curt Schilling** nije bio neko nadnaravno biće«, rekao je vampir. Ostali su muškarci kolektivno uzdahnuli. Jedan je promrmljao: »Ako počne o Variteku, ja odlazim.« »Schilling je bio pravi ratnik«, rekao je Butch, ponovno potegnuvši viski. Kada je ponudio scotch vampiru, tip je dohvatio bocu i dobro nagnuo. »To si dobro rekao«, odgovorio je vampir.

Godina kada je momčad Red Soxa osvojila World Series (op. prev.). ** Curt Schilling i Jason Varitek dvojica su legendarnih igrača Boston Red Soxa s početka 21. stoljeća (op. prev.).

110

Četrnaesto poglavlje

Kada je ušla u svoju spavaću sobu, Marissa se lagano zavrtjela, osjećajući kako se haljina širi oko nje. »Gdje si bila?« Zaustavila se usred okreta. Haljina joj se pripila uz noge u šuštavom vrtlogu. Havers je sjedio na ležaljci, a lice mu je bilo u sjeni. »Pitao sam gdje si bila?« »Molim te, ne razgovaraj tako...« »Bila si kod divljaka.« »On nije...« »Nemoj ga braniti!« Nije to ni namjeravala. Namjeravala je bratu ispričati kako je Wrath saslušao njezine optužbe i prihvatio svoju krivnju za ono što je bilo. Da se ispričao i da se njegovo kajanje moglo opipati. Da je, iako njegove riječi nisu mogle ispraviti ono što se dogodilo, osjećala da se njezin glas čuo. I da, iako je njezin bivši helren bio razlog zbog kojega je otišla u Dariusovu kuću, on nije bio razlog zbog kojega je ondje ostala.

111

»Havers, molim te. Stvari su se uvelike promijenile.« Na kraju krajeva, Wrath joj je rekao da se združuje. A ona je... upoznala nekoga. »Moraš me saslušati.« »Ne, ne moram. Znam da i dalje ideš k njemu. To je dovoljno.« Havers je ustao s ležaljke, krećući se bez svoje uobičajene elegancije. Kada je stupio na svjetlo, prestravila se. Koža mu je bila siva, a obrazi upali. U zadnje je vrijeme sve više i više mršavio. Sada je izgledao kao kostur. »Bolestan si«, prošaptala je. »Savršeno sam dobro.« »Transfuzija nije uspjela, zar ne?« »Ne pokušavaj promijeniti temu!« Bijesno ju je gledao. »Zaboga, nikad nisam mislio da će dovde doći. Nikad nisam mislio da ćeš se skrivati od mene.« »Ništa nisam sakrila!« »Rekla si mi da si raskinula zavjete.« »Jesam.« * »Lažeš.« »Havers, slušaj me...« »Više neću!« Nije je pogledao u oči dok je otvarao vrata. »Ti si sve što mi je ostalo, Marissa. Ne traži od mene da pristojno sjedim sa strane i promatram kako se uništavaš.« »Havers!« Vrata su se zalupila. Mračno odlučna, istrčala je u hodnik. »Havers!« Već je bio na vrhu stubišta. Odbijao ju je pogledati. Silovito je zamahnuo rukom iza sebe, kao da je tjera od sebe. Vratila se u sobu i sjela za toaletni stolić. Dugo je trebalo da opet uspije normalno udahnuti. Haversova je ljutnja bila razumljiva, ali i zastrašujuća zbog svoje snage i neuobičajenosti. Nikada još nije vidjela brata u takvu

112

stanju. Bilo je jasno da se s njim neće moći razumno razgovarati dok se ne smiri. Sutra će popričati s njim. Sve će mu objasniti, čak i novog mužjaka kojega je upoznala. Pogledala se u zrcalo i sjetila se kako ju je taj čovjek dodirivao. Podignula je ruku i ponovno osjetila kako joj siše prst. Željela ga je još. Očnjaci su joj se lagano izdužili. Kakav će okus imati njegova krv? Nakon što je smjestio Beth u krevet njezina oca, Wrath je otišao u svoju sobu i odjenuo se u bijelu košulju i dugačke, vrećaste bijele hlače. Uzeo je nisku golemih crnih bisera iz kutije od slonovače te kleknuo na pod pokraj kreveta, spuštajući svoju težinu na pete. Stavio je ogrlicu, položio ruke na bedra dlanovima prema gore i zatvorio oči. Polako je osvijestio dah, a osjeti su mu oživjeli. Cuo je kako se Beth okreće u krevetu u sobi preko puta, kako uzdiše dok tone u jastuke. Ostatak je kuće bio prilično miran, pa su do njega dopirale samo blage vibracije. Dok su se neki od braće smještali u spavaće sobe u prizemlju, čuli su se zvukovi muških koraka. Bio bi se okladio da Butch i V. još uvijek raspravljaju o bejzbolu. Wrath se morao nasmiješiti. Taj je čovjek stvarno bio faca. Jedan od najagresivnijih muškaraca koje je ikad upoznao. A to što se Marissi policajac svidio? Pa, morat će jednostavno pričekati i vidjeti kako će se to razvijati. Bilo kakva veza s nekim iz druge vrste bila je opasna. Braća su, dakako, često spavala s ljudskim ženama, no to su bile kombinacije za jednu noć, pa je sjećanja bilo lako izbrisati. Kada se aktiviraju osjećaji i prođe neko vrijeme, mnogo je teže dobro iščistiti ljudski mozak. Nešto bi uvijek zaostalo. Isplivalo kasnije. Uzrokovalo probleme.

113

Tja, možda će se Marissa samo poigrati s tipom, a onda ga isisati do smrti. Sto je u redu. Ali dok ga ili ne ubije ili ne uzme kao svojega, Wrath će pažljivo pratiti situaciju. Wrath se koncentrirao i počeo pjevušiti mantru na starom jeziku, prazneći tako svoje kognitivne procese. U početku mu nije išlo i teško se prisjećao riječi. Kada je zadnji put izgovorio te molitve, imao je devetnaest ili dvadeset godina. Sjećanja na oca kako sjedi pokraj njega i govori mu što da kaže bila su privlačna distrakcija, no prisilio se da isprazni um. Biseri su mu se počeli zagrijavati na prsima. A onda se našao u dvorištu. Arhitektura u talijanskom stilu bila je bijela — mramorna fontana, mramorni stupovi, mramorni pod, svi su sjali nekim blijedim sjajem. Jedina se boja mogla vidjeti u jatu ptica pjevica na bijelom drvu. Prestao se moliti i ustao. »Mnogo je vremena prošlo, ratniče.« Autoritativni ženski glas dolazio mu je iza leđa. Okrenuo se. Sitna prilika koja mu je prilazila bila je potpuno zaogrnuta crnom svilom. Bili su joj prekriveni glava i lice, ruke i stopala, sve. Dolebdjela je do njega. Nije hodala, već se jednostavno kretala kroz nepomični zrak. U njezinoj se prisutnosti osjećao nelagodno. Wrath je pognuo glavu. »Cuvardjevo, kako si?« »Ono što je još važnije jest kako si ti, ratniče? Došao si jer tražiš promjenu, zar ne?« Klimnuo je. »Ja...« »Želiš raskinuti zavjete s Marissom. Pronašao si drugu i želiš je uzeti za šelan.« »Da.« »Ta ženka koju želiš. Ona je kći tvoga brata Dariusa, koji je u Sjenosvijetu.«

114

»Jesi li ga vidjela?« Blago se nasmijala. »Ne postavljaj mi pitanja. Prvo sam ti progledala kroz prste jer si samo htio biti pristojan, no pazi kako se ponašaš, ratniče.« Sranje. »Ispričavam se, Cuvardjevo.« »Oslobađam tebe i Marissu vaših zavjeta.« »Hvala ti.« Uslijedila je dugačka tišina. Čekao je njezinu odluku o drugom dijelu svoje molbe. Definitivno je neće pitati. »Reci mi nešto, ratniče. Smatraš li svoju vrstu nevrijednom?« Namrštio se, a zatim brzo izgladio lice u neutralan izraz. Cuvardjeva neće trpjeti da joj netko slaže face. »Dakle, ratniče?« Nije imao pojma što se skriva iza tog pitanja. »Moja je vrsta vatrena i ponosna rasa.« »Nisam tražila da izneseš definiciju. Pitala sam te što misliš o njoj.« »Štitim je vlastitim životom.« »A ipak odbijaš voditi svoj narod. Mogu, dakle, samo zaključiti da ga ne smatraš vrijednim truda i da se, dakle, boriš samo zato što ti se to sviđa ili što želiš umrijeti. Što je od toga točno?« Ovoga se puta nije potrudio prestati mrštiti. »Moja vrsta uspijeva preživjeti zbog onoga što činimo moja braća i ja.« »Jedva. Istina je da ih je sve manje. Ne cvjetaju. Jedina koncentrirana naseobina jest ona na istočnoj obali SAD-a. A čak i njezini članovi žive izolirani jedni od drugih. Nema zajednica. Festivali se više ne održavaju. Obredi se održavaju privatno, ako se uopće održavaju. Nema nikoga da rješava sporove, nikoga da im da nadu. A Bratstvo crnog bodeža je prokleto. U njemu više nema nikoga tko ne pati.«

115

»Sva braća imaju svoje... probleme. Ali su snažna.« »A trebala bi biti i snažnija.« Zavrtjela je glavom. »Iznevjerio si svoju lozu, ratniče. Iznevjerio si svoju svrhu. I reci mi onda, zašto bih ti ispunila želju da uzmeš polutanku kao kraljicu?« Čuvardjevine su se halje pomaknule kao da vrti glavom. »Bolje da je jednostavno nastaviš opsluživati svojom batinom, nego da opteretiš svoj narod još jednom u nizu besmislenih figura. Idi sad, ratniče. Završili smo.« »Želio bih reći nešto u svoju obranu«, rekao je škrgućući zubima. »A ja to ne želim čuti.« Okrenula se. »Molim te za milost.« Mrzio je činjenicu što mora izgovoriti te riječi, a po zvuku njezina smijeha zaključio je da ona to zna. Cuvardjeva se vratila do njega. Kada je progovorila, glas joj je bio oštar, oštar kao crne linije njezinih halja na pozadini od potpuno bijelog mramora. »Ako namjeravaš moliti, ratniče, učini to kako treba. Klekni.« Wrath je prisilio svoje tijelo da se spusti na tlo, mrzeći je dok je to činio. »Zapravo mi se ovakav sviđaš«, promrmljala je, ponovno se ponašajući relativno srdačno. »Dakle, što si ono govorio?« Progutao je neprijateljski nastrojene riječi koje su mu navirale i prisilio se da pokaže uravnoteženu smirenost koja je bila apsolutna laž. »Volim je. Želim prema njoj postupiti časno, a ne samo držati je da mi grije krevet.« »Pa budi dobar prema njoj. Ali nema potrebe za održavanjem obreda.« »Ne slažem se.« Na što je dodao: »S dužnim poštovanjem.« Uslijedila je dugačka tišina. »Svih ovih stoljeća nikada nisi tražio moj savjet.« Podignuo je pogled. »To ti smeta?«

116

»Ne postavljaj mi pitanja!« oštro je odvratila. »Inače ću ti oduzeti tu polutanku prije nego što stigneš još jedanput udahnuti.« Wrath je spustio glavu i upro šakama u mramor. Čekao je. Čekao je toliko dugo da je već bio u iskušenju podignuti pogled da provjeri nije li otišla. »Morat ćeš mi učiniti uslugu«, rekla je. »Samo reci.« »Preuzet ćeš vodstvo nad svojim narodom.« Wrath je podignuo pogled, a grlo mu se stisnulo. Nije mogao spasiti svoje roditelje, jedva je uspio učiniti što treba s Beth, a Čuvardjeva želi da preuzme odgovornost za čitavu svoju prokletu vrstu? »Sto kažeš, ratniče?« Da, baš, kao da može reći ne. »Kako ti želiš, Čuvardjevo.« »To je ono što ti naređujem, ratniče. To nije moja želja, a nije ni usluga koju ću zatražiti od tebe.« Rezignirano je uzdahnula. »Molim te, ustani. Ti tvoji članci krvare mi po mramoru.« Ustao je i pogledao je u oči. I dalje je šutio, pretpostavljajući da će nastaviti postavljati mu uvjete. Oštro mu se obratila. »Ne želiš biti kralj. To je očito. No to je obaveza koju si stekao rođenjem i vrijeme je da počneš živjeti u skladu sa svojim porijeklom.« Wrath je provukao ruku kroz kosu, a sve izraženija tjeskoba počela mu je naprezati mišiće. Čuvardjevin se glas smekšao. Malo. »Ne brini, ratniče. Neću te ostaviti da sam tražiš put. Obratit ćeš mi se i ja ću ti pomoći. Pružati ti savjete jedan je od razloga moga postojanja.« Što je dobro, jer pomoć će mu definitivno trebati. Nije imao pojma kako se vlada. Znao je ubiti na stotinu različitih načina, snaći se u bilo kakvoj bici, zadržati prisebnost makar cijelom svijetu

117

prijetilo uništenje. No pomisao da bi se morao obratiti skupini od tisuću ljudi? Želudac mu se okrenuo. »Ratniče?« »Da, javit ću ti se.« »No to još uvijek nije usluga koju mi duguješ.« »Sto je...« Provukao je ruku kroz kosu. »Povlačim to.« Tiho se nasmijala. »Uvijek si brzo učio.« »Nemam izbora.« Ako namjerava postati kralj. Cuvardjeva mu se lebdeći približila. Osjetio je miris ljiljana. »Ispruži ruku.« Ispružio ju je. Crni su se nabori pomaknuli kada je podignula ruku. Nešto mu je palo na dlan. Prsten. Težak zlatni prsten s rubinom veličine oraha. Bio je toliko vruć da ga je gotovo ispustio. Saturnov rubin. »Dat ćeš joj to od mene. I doći ću na obred.« Wrath je stegnuo dar takvom silinom da mu se zabio u dlan. »Bit će nam čast.« »Da, ali moj dolazak ima još jednu svrhu.« »Usluga.« Nasmijala se. »Vrlo dobro. Pitanje- sročeno kao izjava. Neće te, naravno, iznenaditi što ti neću priuštiti to zadovoljstvo. Idi sad, ratniče. Idi svojoj ženki. Nadajmo se da je ona dobar izbor za tebe.« Prilika se okrenula i počela udaljavati. »Čuvardjevo?« »Završili smo.« »Hvala ti.« Zastala je pokraj fontane. Crni su se nabori njezinih halja pomaknuli kada je ispružila ruku prema padajućoj vodi. Kada se svila povukla, otkrila je za-

118

sljepljujuće svjetlo, kao da joj kosti sjaje, a koža se prelijeva. Čim je dotaknula vodu, s mjesta dodira iskočila je duga i ispunila bijelo dvorište. Wrath je šokirano zasiktao kada mu se vid odjednom razbistrio. Dvorište, stupovi, boje, ona, sve je bilo oštro fokusirano. Žedno se zagledao u dugu. Žuta, narančasta, crvena, ljubičasta, plava, zelena. Boje su bile nalik draguljima i toliko intenzivne da su rezale zrak, no njihova mu živopisna ljepota ipak nije nanosila bol. Požudno je upijao taj prizor, obgrlio ga umom, čvrsto ga držao. Čuvardjeva se okrenula prema njemu i spustila ruku. Istoga su trena boje nestale, a njegov je vid ponovno oslabio. Shvatio je da je to bio njezin mali poklon. Baš kao i prsten koji mu je stavila u ruku za Beth. »Imaš pravo«, tiho je rekla. »Nadala sam se da ćemo biti bliskiji. Tvoj otac i ja bili smo čvrsto vezani, a sva ova osamljena stoljeća bila su dugačka i teška. Nitko nije održavao obrede, nitko nije pjevao mantre, nije bilo povijesti koju bi trebalo bilježiti. Beskorisna sam. Zaboravljena. »No ono što je mnogo gore«, nastavila je, »jest što vidim budućnost, i budućnost je mračna. Nema jamstva da će vampirska vrsta preživjeti. Nećeš to moći sam, ratniče.« »Naučit ću tražiti pomoć.« Klimnula je. »Počet ćemo ispočetka, ti i ja. I radit ćemo zajedno, kao što i treba.« »Kao što i treba«, promrmljao je, isprobavajući zvuk tih riječi. »Večeras ću doći k tebi i tvojoj braći«, rekla je. »I obred će se održati u skladu s time. Sklopit ćemo ti pravi zavjet, ratniče, i sklopit ćemo ga onako kako treba. Pod pretpostavkom da te ženka želi.« Imao je osjećaj da se Čuvardjeva smiješi. »Otac mi je rekao tvoje ime«, rekao je. »Upotrijebit ću ga, ako želiš.« »Izvoli.« »Vidimo se na združivanju, Analisse. Sve će biti spremno.«

119

Petnaesto poglavlje

Gospodin X. gledao je kako Billy Riddle ulazi u njegov ured. Riddle je nosio tamnoplavu polo-majicu i kratke hlače kaki boje. Izgledao je preplanulo, zdravo, snažno. Krepko, kako bi se reklo u mladosti gospodina X.-a. »Sensei.« Billy je pognuo glavu. »Kako si, sine?« »Razmislio sam.« Gospodin X. čekao je odgovor, i sam iznenađen što mu je toliko stalo da ga čuje. »Želim raditi za vas.« Gospodin X. se nasmiješio. »To je dobro, sine. To je jako dobro.« »Sto moram učiniti? Moram li ispuniti neke papire za Akademiju?« »Malo je složenije od toga. I neće ti zapravo Akademija biti poslodavac.« »Ali mislio sam da ste rekli...«

120

»Billy, postoji još par stvari koje moraš razumjeti. A tu je i detaljčić koji se zove inicijacija.« »Mislite kao neki test? To nije problem. Prošao sam to već par puta. Zbog američkog nogometa.« »Bojim se da je ovdje posrijedi nešto malo grublje. Ali ne brini, ja sam je prošao i znam da nećeš imati problema. Reći ću ti što moraš ponijeti sa sobom i bit ću uz tebe. Cijelo vrijeme.« Na kraju krajeva, promatrati Omegu na djelu bilo je prilika koja se ne propušta. »Sensei, znate...« Riddle se nakašljao. »Želim da znate da vas neću razočarati.« Gospodin X. polako se osmjehnuo, pomislivši da mu je to definitivno najdraži dio posla. Ustao je i prišao Billyju. Spustio je ruku na Riddleovo rame, stisnuo mu kosti i zagledao se u velike plave oči koje su mu uzvraćale pogled. Billy je poslušno kliznuo u trans. Gospodin X. se prignuo i pažljivo uklonio Riddleovu dijamantnu naušnicu. Zatim mu je uzeo ušnu resicu između palca i kažiprsta i počeo je masirati. Govorio je dubokim i tihim glasom. »Reci ocu da odlaziš od kuće, i to odmah. Reci mu da si pronašao posao i da ćeš pohađati intenzivnu obuku.« Gospodin X. skinuo je Riddleov Rolex od nehrđajućeg čelika i raskopčao mu ovratnik majice. Gurnuo je ruku pod majicu, prateći Billyjev platinasti lančić sve do leđa. Otkopčao je ogrlicu i počeo povlačiti karike dok mu nisu ležale u dlanu. Metal je bio topao od doticaja s kožom. »Kada budeš razgovarao s ocem, ostat ćeš smiren ma što ti rekao. Objasnit ćeš mu da ti budućnost obećava i da si izabran među brojnim kandidatima za vrlo važnu ulogu. Reći ćeš mu da će uvijek moći stupiti u kontakt s tobom putem mobilnog telefona, ali da se nećete moći viđati jer ćeš putovati.«

121

Gospodin X. rukom je prešao preko Billyjevih prsa, opipavajući jastučiće mišića, toplinu života, brujanje mladosti. Koliko je snage u tom tijelu, mislio je. Koliko veličanstvene siline. »Nećeš spominjati Akademiju. Nećeš otkriti moj identitet. I nećeš mu reći da ćeš živjeti kod mene.« Gospodin X. govorio je Billyju ravno u uho. »Reći ćeš ocu da ti je žao zbog svih pokvarenih stvari koje si učinio. Reći ćeš mu da ga voliš. A onda ću ja doći po tebe i odvesti te.« Dok je Billy duboko disao smireno se predajući, gospodin X. prisjetio se vlastita obreda inicijacije. Na jedan kratak, neuhvatljiv trenutak poželio je da je pažljivije razmotrio ponudu koju je prihvatio prije mnogo desetljeća. Sada bi bio starac. Možda i starac s unučadi, ako bi ikada pronašao ženu koju bi mogao podnositi neko dulje vrijeme. Bio bi proživio prosječan život, možda radeći u jednoj od tvornica papira ili na benzinskoj postaji. Bio bi jedan od stotinu milijuna drugih anonimusa koji se otresaju na svoje žene i piju s pajdašima i provode svoje dragocjene dane u izmaglici sveprisutnog nezadovoljstva jer nisu ništa posebno. Ali bio bi živ. Dok je promatrao Billyjeve živahne plave oči, gospodin X. zapitao se je li uistinu izvukao bolji kraj u cijeloj priči. Jer više nije bio svoj čovjek. Bio je rob Omeginih hirova. Glavni rob, to je točno, ali ipak rob. I nitko ga nikada neće oplakivati. Ili zato što nikada neće prestati disati... ili zato što nikome neće nedostajati nakon što posljednji put udahne. Namrštio se. Nije da je, međutim, išta od toga važno, jer povratka više nije bilo. Što je nešto što će Riddle večeras naučiti iz prve ruke. Gospodin X. oslobodio je Riddleovo tijelo i um. »Jesmo li se razumjeli?« tiho je upitao.

122

Billy je ošamućeno klimnuo. Pogledao se kao da se pita što se dogodilo. »Dobro. Daj mi sada svoj mobitel.« Kada mu ga je Billy predao, gospodin X. se nasmiješio. »Kako se kaže, sine?« »Da, sensei.«

123

Šesnaesto poglavlje

Beth se probudila u Wrathovu krevetu. Mora da je došao u neko doba dana i prenio je u svoju sobu. Prsa su mu bila uz njezina leđa. Ruka mu je bila ovijena oko njezina tijela. Dlan mu je ležao između njezinih nogu. Erekcija, teška i vruća, naslanjala joj se na bok. Okrenula se prema njemu. Oči su mu bile zatvorene, a disao je polako i duboko. Nasmiješila se, pomislivši kako je želi čak i u snu. »Volim te«, prošaptala je. Kapci su mu se treptajući otvorili. Bilo je to kao da su je odjednom osvijetlili farovi. »Sto, leelan? Jesi li dobro?« Onda je naglo trgnuo ruku, kao da je tek tada shvatio gdje se nalazi. »Oprosti. Ovaj... Vjerojatno nisi spremna... Tek si prošla...« Uzela mu je ruku i usmjerila je među svoja bedra, pritišćući mu prste o sebe. Očnjacima si je zagrizao donju usnu, naglo udahnuvši. »Više sam no spremna za tebe«, promrmljala je, dlanom mu obujmivši debeli ud.

124

Kada je zastenjao i pomaknuo se prema njoj, osjetila je kako mu srce lupa, kako mu krv brže teče, kako mu se pluća pune zrakom. Bio je to vrlo čudan osjećaj. Točno je osjećala koliko je želi, i to ne samo zato što mu je milovala nabrekli penis. Kada je pomaknuo prste i kliznuo u nju, njezino je tijelo odgovorilo, i osjetio kako se još više uspalio. Svaki poljubac, svako milovanje, svaki dodir jezikom i svaki drhtaj, sve je bilo pojačano. Wrath je nametnuo spor tempo. Kada ga je željela zajahati, spustio ju je na leđa i zadovoljio, iako je njegovo vlastito tijelo žudjelo za olakšanjem. Bio je tako nježan s njom, tako pun ljubavi. Napokon se namjestio nad njezina rastvorena bedra, pridržavajući se nad njom svojim golemim rukama. Duga crna kosa pala mu je oko nje miješajući se s njezinom. »Da ti bar mogu jasno vidjeti lice«, rekao je, mršteći se kao da pokušava fokusirati oči. »Da samo jedanput...« Stavila mu je ruke na obraze, milujući mu grubi izrast na bradi. »Reći ću ti što bi vidio«, promrmljala je. »Volim te. To bi vidio.« Zatvorio je oči i nasmiješio se. Lice mu se preobrazilo. Blistao je. »Ah, leelan, nema kraja zadovoljstvu koje osjećam uz tebe.« Poljubio ju je. I polako svojim tijelom ušao u njezino. Kada ju je ispunio, rastegnuo je, potpuno ih spojio, primirio se. Govorio je na svom jeziku, a zatim na njezinu. Na riječi »Volim te, suprugo« uzvratila mu je širokim osmijehom. Butch se bacakao u polubudnom stanju. To nije bio njegov krevet. Manji je od njegova. Ni jastuci nisu njegovi. Bili su supermekani, kao da mu glava počiva na dizanom tijestu. I plahte su također bile preugodne. No hrkanje koje mu je dolazilo s boka nije ostavljalo mjesta sumnji. Definitivno nije kod kuće.

125

Otvorio je oči. Na prozore su bile navučene teške zavjese, no odbljesak svjetla u kupaonici bio je dovoljan da nešto vidi. Sve je u sobi bilo najviše klase. Antikni namještaj, ulja na platnu, fensi-šmensi tapete. Pogledao je prema izvoru hrkanja. U susjednom je krevetu čvrsto spavao neki muškarac, glave duboko utonule u jastuk, s plahtama i pokrivačima navučenima do brade. Sve mu se vratilo. Vishous. Njegov novi frend. Kolega navijač Red Soxa. Opako vješt kompjuteraš. Jebeni vampir. Butch si je stavio ruku na čelo. Mnogo se puta dotad okrenuo u krevetu i unezvjerio vidjevši tko leži pokraj njega. No ovo je definitivno bilo bez presedana. Kako su... Aha, da. Svalili su se u krevet nakon što su sredili Tohrovu bocu scotcha. Tohr. Skraćeno od Tohrment. Zaboga, čak je znao i kako se zovu. Rhage. Phury. I onaj zastrašujući tip, Zsadist. Da, nema kod tih vampira bezazlenih imena kao što su Tom, Dick ili Harry. No, budimo iskreni, nije baš lako zamisliti smrtonosnog krvopiju koji se zove Howard. Ili Eugene. 0 ne, Wallie, nemoj me ugristi za... Isuse Bože, stvarno je puknuo. Koliko je sati? »Ej, murjače, koliko je sati?« mamurno je upitao Vishous. Butch je posegnuo prema noćnom ormariću. Pokraj njegova sata ležala je kapa Red Soxa, zlatni upaljač i crna vozačka rukavica. »Pet i trideset.«

126

»Odlično.« Vampir se okrenuo na drugu stranu. »Nemoj razmicati zavjese još jedno dva sata. Inače ću se pretvoriti u prah, a moja braća tako će te srediti da ćeš srati u vrećicu.« Butch se nasmiješio. Bili oni vampiri ili ne, razumio je te tipove. Govorili su njegovim jezikom. Gledali su na svijet kao on. Među njima se osjećao ugodno. Bilo je to jebeno jezovito. »Smiješiš se«, rekao je Vishous. »Kako znaš?« »Imam dara za osjećaje. Ti si jedan od onih iritantnih tipova koji cvrkuću rano ujutro?« »Ni u ludilu. I nije jutro.« »Meni je, murjače.« Vishous se okrenuo na bok i pogledao Butcha. »Znaš, dobro si se sinoć držao. Ne znam puno ljudi koji bi izazvali Rhagea ili mene. Još manje pred svom braćom.« »No daj, nemoj mi se sad raspekmeziti. Nije da hodamo.« No iskreno govoreći, Butcha je na neki način dirnuo taj izraz poštovanja. No tada je Vishous stisnuo oči. Um mu je bio toliko silovit da je biti podvrgnut njegovoj analizi bilo kao da te netko očerupa do gola i istrlja brusnim papirom. »Ti se stvarno voliš igrati sa životom.« To nije bilo pitanje. »Pa da, možda«, rekao je Butch. Čekao je da ga upita zašto. Iznenadio se kada pitanje nije stiglo. »Svi smo takvi«, promrmljao je Vishous. »Zato ne tražim detalje.« Nakratko su zašutjeli. Vishous je ponovno stisnuo oči. »Ne možeš se vratiti svom starom životu, murjače. To ti je jasno, zar ne? Previše si saznao o nama. Ne bismo ti mogli dovoljno dobro izbrisati sjećanja.« »Govoriš mi da si počnem birati lijes?«

127

»Nadam se da ne. Ali to nije moja odluka. Uvelike ovisi i o tebi.« Uslijedila je tišina. »Nemaš se baš čemu vratiti, zar ne?« Butch je uperio pogled u strop. Kada su mu braća ujutro dopustila da provjeri poruke, imao je samo jednu. Bila je od kapetana, koji ga je nazvao da mu kaže da dođe čuti rezultate interne istrage. Da, bilo je zaista važno da se pojavi na tom sastanku. Vrlo je dobro znao kako će to završiti. Otpustit će ga i servirati kao žrtveno janje u borbi protiv imidža policijske brutalnosti. Ili će ga premjestiti u administraciju i pustiti da istrune za nekim stolom. A obitelj? Mama i tata, Bog ih blagoslovio, još uvijek su živjeli u kući u nizu u južnom Bostonu, okruženi preživjelim sinovima 0 kćerima koje su toliko voljeli. Iako su još uvijek tugovali za Janie, svoje su umirovljeničke dane provodili sretno. A Butcheva su braća i sestre bila toliko zaokupljena dobivanjem djece, podizanjem djece i razmišljanjem o dobivanju još djece da nisu znali gdje im je glava od svih tih obiteljskih obaveza. U klanu O’Neal Butch je bio samo usputna bilješka. Crna ovca koja se nije razmnožavala. Prijatelji? Jose je bio jedini kojega bi čak i izdaleka mogao smatrati prijateljem. Abby nije bila čak ni toliko. Bila je samo povremena partnerica za ševu. A nakon što je sinoć upoznao Marissu, izgubio je interes za usputni seks. Bacio je pogled na vampira do sebe. »Ne, nemam ništa.« »Znam kako je to.« Vishous se vrpoljio po krevetu kao da traži najudobniji položaj. Kada se napokon namjestio na leđa, bacio je jednu tešku ruku preko očiju. Butch se namrštio uočivši mu lijevu ruku. Bila je prekrivena tetovažama, složenim uzorcima koji su se spuštali niz nju, protezali na dlan i ovijali oko svakog prsta. Mora da je jebeno boljelo dok su mu je radili. »V.?«

128

»U čemu je fora s tetovažama?« »Ja tebe nisam tlačio oko tvog prokletstva, murjače.« Vishous sklonio ruku. »Ako ne ustanem do osam, probudi me, štima?« »Da. Štima.« Butch je zatvorio oči.

129

Sedamnaesto poglavlje

U podzemnoj je sobi Beth zatvorila tuš, posegnula za ručnikom i opalila novim zaručničkim prstenom po mramornom bloku. »Ooo, ovo nije dobro. Ovo stvarno nije dobro...« Primila se za ruku, pomislivši da ima sreće što je Wrath gore i nadzire pripreme za obred. Iako je sasvim moguće da se zvuk udarca čuo sve do prizemlja. Duboko je udahnula prije nego što je spustila pogled, uvjerena da je ili izbila rubin iz ležišta ili odvalila oveći komad dragulja. No s prstenom je sve bilo u redu. Nije joj se žurilo ponovno o nešto udariti njime. Nikad nije bila ljubitelj prstenja, pa je znala da će se morati navikavati na to da ga nosi. Eh, kada bi barem svi sitni životni kompromisi bili tako teški, ironično je pomislila. Zaručnik ti pokloni prsten s neprocjenjivom kamenčugom. Kakav problem. Morala se osmjehnuti dok se brisala. Wrath je bio tako ponosan kada joj je stavljao taj prsten na prst. Rekao je da je to poklon od nekoga koga će večeras upoznati. Na svom vjenčanju.

130

Zastala je s ručnikom u ruci. Zaboga, ta riječ. Vjenčanje. Tko bi ikad pomislio da će se ona... Netko je zakucao na vrata spavaće sobe. »Hej, Beth? Jesi tu?« Nepoznati ženski glas bio je prigušen. Beth je navukla Wrathov ogrtač i prišla vratima, ali nije ih otvorila. »Da?« »Wellsie je. Ja sam Torhova šelan. Mislila sam da bi ti možda dobro došlo da imaš nekoga da ti pomogne prebroditi današnji dan, a donijela sam ti i haljinu, za slučaj da je još nemaš. Osim toga, ja sam ti i obična radoznala ženka, pa sam te htjela upoznati.« Beth je odškrinula vrata. Ideš. Wellsie definitivno ni po čemu nije bila obična. Imala je plamenocrvenu kosu, lice poput grčko-rimske božice i auru apsolutne staloženosti. Jarkoplava haljina isticala je boju njezine kose i puti kao jesensko nebo ponad požutjelog lišća. »O, pa bok«, rekla je Beth. »Bok i tebi.« Wellsiene oči boje konjaka bile su pronicave, ali ne i hladne. Naročito kada joj se lice počelo razvlačiti u osmijeh. »Stvarno si prekrasna. Nije ni čudo da se Wrath tako zatreskao u tebe.« »Želiš li ući?« Wellsie je umarširala u sobu noseći dugačku, tanku kutiju i veliku torbu. Odavala je dojam osobe koja drži sve konce u rukama, ali nekako se nije činila nametljivom. »Tohr mi skoro nije rekao što se događa. On i Wrath imaju neku stvar.« »Stvar?« Wellsie je preokrenula očima, zatvorila vrata s drugog kraja sobe i spustila kutiju na stolić za kavu. »Takvi se mužjaci svako toliko uzjogune i krenu onom drugom skidati glavu. To se ne može izbjeći. Tohr mi ne želi reći o

131

čemu je riječ, no mogu pretpostaviti. O časti, vještini u borbi ili o nama, njihovim ženkama.« Wellsie je otvorila kutiju, iz koje su izvirili slojevi crvenog satena. »Dobri su oni, ti naši dečki. No ponekad znaju pretjerati i izvaliti nešto blesavo.« Okrenula se i nasmiješila. »Dosta o njima. Jesi li ti spremna za sve ovo?« Beth je inače bila suzdržana u društvu ljudi koje nije poznavala. No ta izravna žena iskrena i odlučna pogleda činila joj se vrijednom rizika. »Možda i nisam.« Beth se nasmijala. »Mislim, nije da baš dugo poznajem Wratha, no osjećam ga kao svojega. U ovom slučaju slušam instinkt. Ne mozak.« »Meni je s Tohrom bilo isto tako.« Wellsieno se lice smekšalo. »Jedanput sam ga pogledala i znala sam da sam gotova.« Rukom je odsutno dodirnula trbuh. Trudna je, pomislila je Beth. »Kada ti je termin?« Wellsie se zarumenjela, no nekako se činilo više od tjeskobe nego od sreće. »Još dugo. Godinu dana. Ako ga uspijem zadržati.« Sagnula se i izvadila haljinu. »Onda, hoćeš je isprobati? Mislim da nosimo otprilike isti broj.« Haljina je bila pravi antikni primjerak. Na gornjem su dijelu preko čipke bili našiveni crni biseri, a donji se protezao u šlep nalik veličanstvenu vodopadu. Crveni se saten doslovno žario, hvatao je svjetlost svijeća i zadržavao njihov sjaj duboko u naborima. »Stvarno je... spektakularna.« Beth je ispružila ruku i pogladila tkaninu. »Moja ju je majka dala sašiti za mene. Združila sam se u njoj prije gotovo dvije stotine godina. Ne moraš obući korzet ako ne želiš, ali ponijela sam podsuknje. One su mi baš fora. I slušaj, ako ti se ne sviđa ili si namjeravala obući nešto drugo, apsolutno se neću ni najmanje uvrijediti.«

132

»Jesi luda? Kao da ću odbiti takvu haljinu da bih se mogla udati u kratkim hlačama?« Beth je skupila haljinu u ruke i gotovo otrčala u kupaonicu. Oblačenje haljine bilo je nalik putovanju kroz vrijeme, a kada se vratila u sobu, nije mogla odoljeti da ne raširi suknju. Haljina joj je gore bila malo tijesna, no nije joj smetala pomisao da cijele večeri neće moći duboko udahnuti. »Izgledaš odlično«, rekla je Wellsie. »Da, zato što je ovo najljepša stvar koju sam ikad odjenula. Možeš li mi zakopčati još ovih par gumba na leđima?« Wellsieni su prsti bili hladni i brzi. Kada je bila gotova, nagnula je glavu u stranu i sklopila ruke. »Izvrsno ti stoji. Ova crveno-crna kombinacija odlično ti pristaje uz kosu. Wrath će pasti u nesvijest kad te ugleda.« »Sigurno mi je želiš posuditi?« Što ako nešto prolije po njoj? »Odjeća je da se nosi. A ta je haljina zadnji put bila na nekom tijelu 1814.« Wellsie je bacila pogled na svoj dijamantni sat. »Idem gore provjeriti kako teku pripreme. Fritz će vjerojatno trebati pomoć. Braća definitivno znaju jesti, no vještina u kuhinji im je ispod svake razine. Očekivao bi da će bolje znati s noževima, s obzirom na to čime se bave.« Beth se okrenula. »Pomozi mi da otkopčam ove gumbe, pa ću otići s tobom.« Kada joj je pomogla da svuče haljinu, Wellsie je zastala. »Slušaj, Beth... Drago mi je zbog tebe. Stvarno mi je drago. Ali mislim da moram biti iskrena. Imati jednog od ovih mužjaka kao družbenika nije lako. Nadam se da ćeš me nazvati ako se ikad budeš trebala ispuhati.« »Hvala«, rekla je Beth, pomislivši da bi stvarno mogla to učiniti. Mogla je zamisliti da bi vrijedilo čuti Wellsiene savjete. Vjerojatno zato što je žena izgledala kao da ima vlastiti život pod kontrolom. Jednostavno je izgledala tako... sposobno.

133

Wellsie se nasmiješila. »A možda ću i ja tebe tu i tamo nazvati. Zaboga, toliko dugo čekam nekoga s kime bih mogla popričati, a tko razumije.« »Nitko drugi od braće nema ženu, zar ne?« »Samo smo ti i ja, draga.« Beth se nasmiješila. »Onda nam je bolje da se držimo zajedno.« Wrath se uspeo stubama, pitajući se tko je gdje spavao. Pokucao je na vrata jedne od gostinskih soba. Odgovorio je Butch. Čovjek si je sušio kosu ručnikom. Drugi mu je bio omotan oko struka. »Znaš li gdje je V.?« upitao je Wrath. »Da, brije se.« Policajac je pokazao glavom preko ramena i pomaknuo se u stranu. »Trebaš me, šefe?« doviknuo je V. iz kupaonice. Wrath se zasmijuljio. »No, baš ste si če-če.« Obojica su uglas odvratila »Odjebi«. Vishous je ušetao u spavaću sobu s boksericama nisko na bokovima. Obrazi su mu bili bijeli, a preko čeljusti je prevlačio staromodnu britvicu. Obje su mu ruke bile gole. Čovječe. V.-ova lijeva ruka bila je na slobodi, a svete tetovaže na njoj detaljno su opisivale teške posljedice koje će zadesiti svakoga tko je dotakne. Wrath se pitao ima li čovjek ikakvog pojma o tome što V. može učiniti tom rukom. Vjerojatno nema, inače ne bi tako opušteno polugol skakutao po sobi. »Dakle, V.«, rekao je Wrath, »postoji jedna sitnica koju moram razriješiti prije nego što se združim.« Obično je radio sam, no ako se namjerava pobrinuti za Billyja Riddlea, želio je da Vishous bude s njim kao podrška. Ljudi nemaju tu osobinu da se praktično dezintegriraju kada u njih zabodeš

134

bodež, ali lijeva ruka njegova brata pobrinut će se za leš. Bit će dovoljan trenutak da se pretvori u eter. V. se nacerio. »Daj mi pet minuta i bit ću spreman.« »Može.« Wrath je osjećao kako ga Butch promatra. Bilo je jasno da ga zanima što se događa. »Ne želiš se miješati u ovo, murjače. Naročito kada se uzme u obzir tvoj posao.« »Više nisam u službi. Samo da znaš.« Zanimljivo, pomislio je Wrath. »Smijem li znati zašto?« »Slomio sam nos osumnjičeniku.« »U tučnjavi?« »Tijekom ispitivanja.« Iz nekog ga razloga to nije iznenadilo. »A zašto si to učinio?« »Pokušao je silovati tvoju buduću suprugu, vampiru. A ja nisam osjećao potrebu biti nježan kada je rekao da je sama to tražila.« Wrath je osjetio kako mu se u grlu rađa režanje. Zvučalo je kao nešto živo dok mu se izdizalo iz utrobe. »Billy Riddle.« »Beth ti je rekla za tipa?« Wrath je prišao vratima. »Miči guzicu, V.«, prasnuo je. Kada su sišli, osjetio je Bethinu prisutnost i zatekao je kako izlazi kroz sliku. Prišao joj je i zagrlio je, strastveno je privlačeći u naručje. Osvetit će je prije nego što se združe. Nije zasluživala ništa manje od svog helrena. »Jesi li dobro?« prošaptala je. Klimnuo joj je u kosu, a zatim pogledao Tohrovu šelan. »Hej, Wellsie. Lijepo od tebe što si došla.« Ženka se osmjehnula. »Mislila sam da bi joj dobro došlo malo podrške.« »A meni je drago što si ovdje.« Odmaknuo se od Beth dovoljno dugo da Wellsie poljubi ruku.

135

Vishous je ušetao u sobu u punoj ratnoj spremi. »Wrath, stari, jesmo li spremni?« »Kamo ideš?« upitala je Beth. »Moram nešto srediti.« Kliznuo joj je rukom niz nadlakticu. »Ostala će braća ostati ovdje i pomoći s pripremama. Obred počinje u ponoć, a ja ću se vratiti prije toga.« Činilo se kao da mu se namjerava usprotiviti, ali onda je bacila pogled na Wellsie. Nešto se dogodilo između dviju ženki. »Pazi na sebe«, rekla mu je naposljetku. »Molim te.« »Ne brini.« Poljubio ju je dugo i polako. »Volim te, leelan.« »Sto znači ta riječ?« »Nešto kao >najdraža’.« Uzeo je jaknu sa stolice i još je jedanput na brzinu poljubio prije odlaska.

136

Osamnaesto poglavlje

Butch se počešljao, nanio malo kolonjske vode i navukao odijelo koje nije bilo njegovo. Baš kao što je ormarić u kupaonici bio prepun raznoraznih losiona i krema za brijanje, tako su i ormari bili ispunjeni potpuno novom muškom odjećom u raznim velikim brojevima. Sve sami vrhunski, dizajnerski modeli. Nikad još nije nosio Guccijevo odijelo. Iako nije želio iskorištavati svoje domaćine, jednostavno se nije mogao naći s Marissom u istoj odjeći koju je sinoć nosio. Čak i da je bila posebno elegantna — što nije — bio je siguran da sad smrdi po birtiji, zahvaljujući kombinaciji V.-ova turskog duhana i cuge. Htio je za nju mirisati svježe kao ružica. Zaista jest. Butch je stao pred veliko zrcalo. Osjećao se kao tetkica, ali nije si mogao pomoći. Crno odijelo s tankim prugama dobro mu je pristajalo. Jarkobijela košulja s raskopčanim ovratnikom isticala je njegovu preplanulost. A krasan par mokasinki Ferragamo koje je pronašao u kutiji bio je upravo prikladno razmetan. Gotovo da je zgodan, pomislio je. Pod pretpostavkom da mu se ne zagleda previše u krvave oči.

137

Četiri sata sna i sav onaj scotch koji je popio nije bilo moguće sakriti. Začulo se lagano kucanje. Otvorio je vrata osjećajući se kao uljez i nadajući se da ne kuca netko od braće. Batler je podignuo pogled smiješeći se. »Gospodine, izgledate vrlo pristalo. Izvrstan odabir, izvrstan odabir.« Butch je slegnuo ramenima, petljajući s ovratnikom košulje. »Ah, pa... da.« »Ali svakako trebate rupčić u džepu na prsima. Dopuštate?« »Ovaj, naravno.« Starčić je odzujao ravno do komode, otvorio ladicu i prokopao. »Ovo će biti upravo savršeno.« Čvorastim je prstima oblikovao bijeli kvadrat u nekakvo origami remekdjelo i namjestio ga na Butchevim prsima. »Eto, sada ste spremni za svoju gošću. Stigla je. Primate li posjete?« Prima li posjete? »Pa da.« Kada su izašli u hodnik, batler se tiho nasmijao. »Izgledam glupo, zar ne?« rekao je Butch. Fritz se uozbiljio. »Ali ne, nipošto, gospodine. Samo sam pomislio koliko bi Darius uživao u svemu ovome. Volio je imati punu kuću.« »Tko je Dar...« »Butch?« Na zvuk Marissina glasa obojica su zastala. Stajala je na vrhu stubišta, a od pogleda na nju Butchu je zastao dah. Kosa joj je bila visoko podignuta, a haljina uska i blijedoružičaste boje. Od njezina stidljiva zadovoljstva što ga vidi srce mu je zakucalo jače u grudima. »Hej, dušo.« Krenuo je prema njoj, svjestan da batler blista od radosti.

138

Petljala je po haljini, kao da je pomalo nervozna. »Vjerojatno sam te trebala pričekati dolje. No svi imaju toliko posla. Činilo mi se da smetam.« »Želiš da ostanemo gore neko vrijeme?« Klimnula je. »Ako ti ne smeta. Mirnije je.« Batler se uključio u razgovor. »Postoji terasa na ovom katu. Samo krenite niz hodnik. Nalazi se na samom kraju.« Butch joj je ponudio da je uzme pod ruku. »Je li ti to u redu?« Podvukla mu je ruku pod lakat. Nastojala je odvratiti pogled od njega, a njezino ga je rumenilo opčinjavalo. »Da. Da, u redu je.« Znači, želi biti sama s njim. To je dobar znak, pomislio je Butch. Dok je nosila pladanj prepun rezanog povrća u blagovaonicu, Beth je zaključila da bi Fritz i Wellsie zajedno mogli voditi manju državu. Pod njihovim su nadzorom braća trčkarala uokolo, postavljala stol u blagovaonici, iznosila nove svijeće, pomagala u pripremi hrane. A Bog zna što se događalo u Wrathovoj sobi. Obred se trebao održati u njoj, a Rhage je bio dolje već sat vremena. Beth je spustila pladanj na ormarić i krenula natrag u kuhinju. Zatekla je Fritza kako pokušava dohvatiti veliku kristalnu zdjelu visoko u kuhinjskom ormariću. »Daj, ja ću.« »Oh, hvala vam, gospodarice.« Spustila ju je na radnu plohu i promatrala ga kako je puni solju. Prava stvar za tlak, pomislila je. »Beth?« zazvala je Wellsie. »Možeš li otići u smočnicu i donijeti tri staklenke marmelade od breskve za umak za šunku?« Beth je otišla u skučenu prostorijicu i pritisnula prekidač. Konzerve i staklenke bile su naslagane od poda do stropa i nudile

139

zastrašujuću gomilu mogućnosti. Tražila je breskve kada je začula kako se otvaraju vrata. »Fritz, znaš li...« Okrenula se na peti. I zabila ravno u Zsadistovo tvrdo tijelo. Zasiktao je i oboje su odskočili, a vrata su se zalupila i zatvorila ih u smočnici. Zatvorio je oči kao da ga nešto boli, a usne su mu se povukle s očnjaka i zubi. »Zao mi je«, prošaptala je, pokušavajući se odmaknuti dalje od njega. Nije bilo baš previše mjesta i nije imala kamo pobjeći. Zsadist je stajao pred vratima. »Nisam te vidjela. Stvarno mi je žao.« Opet je nosio usku majicu dugih rukava, pa mu je, kada je stisnuo ruke u šake, napinjanje mišića na rukama i ramenima postalo očito. Bio je krupan sam po sebi, no zbog snage kojom je prštalo njegovo tijelo izgledao je golemo. Otvorio je kapke. Kada joj je pogled tih crnih očiju dodirnuo lice, ustuknula je. Bile su hladne. Tako neopisivo hladne. »Zaboga, znam da sam ružan«, odbrusio je. »No ne moraš me se bojati. Nisam potpuni divljak.« Tada je zgrabio nešto s police i otišao. Beth je klonula pokraj staklenki i konzervi, gledajući prazno mjesto koje je iza njega ostalo na polici. Chutney. Uzeo je chutney. »Beth, jesi li pronašla...« Wellsie je zastala na vratima kao ukopana. »Sto se dogodilo?« »Ništa. Nije bilo... ništa.« Wellsie ju je pozorno promotrila namještajući pregaču koju je nosila preko plave haljine. »Lažeš mi, no danas se združuješ, pa ti neću zamjeriti.« Pronašla je marmeladu i uzela nekoliko staklenki. »Cuj, zašto ne odeš u očevu sobu i ne prilegneš malo? Rhage je

140

gotov, pa možeš dolje počinuti. Moraš si malo dati na volju prije nego što se združiš.« »Znaš, mislim da ti je to dobra ideja.« Butch se zavalio u pletenu stolicu za ljuljanje, prekrižio noge i upro jednom nogom u pod. Stolica je zacviljela. U daljini je bljesnula munja prouzročena vrućinom. Noć je mirisala na vrt koji je ležao pod njima. I na more. Na drugom kraju uske terase Marissa je nagnula glavu unatrag i pogledom pretraživala nebo. Lagani ljetni povjetarac dotaknuo je

pramenove kose koji su joj ležali uz lice. Zaključio je da bi je mogao gledati cijeli život, a da mu ne bude dosta. »Butch?« »Oprosti. Sto si rekla?« »Rekla sam da izgledaš upravo prekrasno u tom odijelu.« »U ovoj staroj krpi? To je samo nešto što sam pronašao u ormaru.« Nasmijala se, baš kao što je želio, ali dok mu je zvuk njezina smijeha golicao uši, uozbiljio se. »Ti si ta koja je prekrasna.« Rukom je prekrila vrat. Činilo se da se ne zna nositi s komplimentima, kao da ih u životu nije previše dobila. To nikako nije mogao povjerovati. »Napravila sam frizuru zbog tebe«, rekla je. »Mislila sam da će ti se možda ovako svidjeti.« »Sviđa mi se bilo kako. Bez obzira na frizuru.« Nasmiješila se. »I ovu sam haljinu odabrala zbog tebe.« »Sviđa mi se. Ali znaš što, Marissa? Sa mnom se ne moraš truditi.«

141

Spustila je pogled. »Naviknula sam se truditi.« »Onda se odvikni. Savršena si takva kakva jesi.« Zablistala je. Doslovno zablistala. A on je mogao samo buljiti u nju. Povjetarac se malo pojačao i zavrtio joj haljinu od sifona oko elegantnih oblina bedara. I odjednom više nije razmišljao samo o tome koliko je prelijepa. Butch se gotovo nasmijao. Nikada nije pomislio da bi požuda mogla biti nešto što bi moglo uništiti trenutak, no večeras bi vrlo radio tutnuo svoje tjelesne potrebe nekamo na sigurno. Možda čak na dulje vrijeme. Zaista je želio postupati prema njoj s poštovanjem. Bila je žena vrijedna obožavanja, držanja u naručju i usrećivanja. Butch se namrštio. Aha, a točno kako bi on to trebao postići? Usrećiti je, naime. Sto se obožavanja i držanja u naručju tiče, za to je bio siguran da mu neće predstavljati problem. Ali... djevičanska vampirica spadala je u kategoriju žena o kojima nije znao apsolutno ništa. »Marissa, ti znaš da ja nisam od tvoje vrste, zar ne?« Klimnula je. »Od prvog trenutka kada sam te ugledala.« »I to ti nije...« — odbojno? — »... problem?« »Ne. Sviđa mi se kako se osjećam kad sam pokraj tebe.« »Kako to?« upitao je, primirivši se. »Osjećam se sigurnom. Osjećam se lijepom.« Zastala je i promotrila mu usne. »A ponekad osjećam i druge stvari.« »Na primjer?« Usprkos svim dobrim namjerama, zaista ga je zanimalo koje su to druge stvari. »Postane mi vruće. Naročito ovdje...« — dodirnula si je grudi — »... i ovdje.« Ruke su joj preletjele mjestom između bedara. Butch je odjednom vidio duplo, toliko mu se uzburkalo u glavi. Dok je izdisao sav vrući zrak nakupljen u plućima, bio je siguran da će mu glava eksplodirati.

142

»Osjećaš li ti što?« upitala je. »Možeš se kladiti.« Glas mu je bio hrapav kao nakon cijelonoćnog opijanja. Očaj hoće tako djelovati na ljude. Marissa je prešla preko terase, približavajući mu se. »Sada bih te poljubila. Ako ti ne smeta.« Ne smeta? Bio je spreman preklinjati samo da mu dopusti da je i dalje gleda. Raširio je noge i uspravio se, zaključivši da će ga činjenica da bi ih netko mogao tako zateći u svakom trenutku držati na uzdi. Upravo je namjeravao ustati kada je kleknula pred njega. I tijelom mu kliznula ravno među noge. »Opa! Polako.« Zaustavio ju je prije nego što mu je dotaknula erekciju. Nije bio siguran je li spremna za to. Kvragu, nije bio siguran je li on spreman za to. »Ako mislimo... Moramo ići polako. Želim da ti bude dobro.« Nasmiješila se, i načas joj je ugledao vrške očnjaka. Osjetio je pulsiranje u penisu. No dakle, tko bi pomislio da će ga tako nešto napaljivati? »Sinoć sam sanjala o ovome«, promrmljala je. Butch se nakašljao. »Zaista?« »Zamišljala sam da si mi došao u krevet. Nadvio si se nada mnom.« O Bože, mogao je to točno zamisliti. Osim što su u njegovoj maštariji oboje bili goli. »Bio si gol«, prošaptala je, naginjući se prema njemu. »I ja isto. Čvrsto si usnama pritiskao moje. Imao si opor okus, po scotchu. Svidio mi se.« Usne su joj bile samo nekoliko centimetara od njegovih. »Ti si mi se svidio.« Blagi Bože. Bez ikakve šale, samo što nije svršio. A još se nisu ni poljubili.

143

Krenula mu se sasvim približiti, no u zadnji ju je čas zadržao. Bila mu je previše. Previše prelijepa. Previše seksi. Puno, puno previše nevina. Zaboga, u životu je iznevjerio toliko ljudi. Nije želio da i ona bude jedna od njih. Uostalom, za prvi je put zasluživala nekog princa. Ne nekakvog izmoždenog bivšeg policajca u tuđem kostimu žigola. Nije imao pojma kako izgleda privatni život vampira. No bio je potpuno siguran da ona može mnogo, mnogo bolje od njega. »Marissa?« »Hmmm?« Nije skrenula pogled s njegovih usana. Usprkos neiskustvu, i dalje je izgledala kao da ga je spremna proždrijeti. A on je želio da ga pojede. »Zar ne želiš?« prošaptala je povlačeći se. Izgledala je zabrinuto. »Butch?« »O ne, dušo. Nije to. Nikako nije to.« Premjestio joj je ruke s ramena na vrat, čvrsto joj držeći glavu. Tada je svoju nagnuo u stranu i spustio joj usne ravno na usta. Uzdahnula je, uvlačeći njegov dah u svoja pluća, uzimajući nešto njegovo u sebe. Zadovoljno je zabrundao, no zadržao je kontrolu i nježno joj gladio usta, lagano je milovao. Kada se zanijela prema njemu, jezikom joj je opisao vanjske obrise usana. Bit će tako slatka, pomislio je spremajući se ući dublje, ali i dalje zadržavajući kontrolu nad sobom. No Marissa ga je preduhitrila. Zgrabila mu je jezik usnama i počela ga sisati. Butch je zastenjao, a bokovi su mu se otrgnuli od stolice. Prekinula je poljubac. »Nije ti se svidjelo? Meni se svidjelo kada si mi to sinoć učinio s prstom.« Očajnički si je potezao ovratnik. Kamo je, dovraga, nestao sav kisik u ovom dijelu Sjeverne Amerike?

144

»Butch?« »Svidjelo mi se«, odgovorio je hrapavim kreštajem. »Vjeruj mi. Stvarno mi se svidjelo.« »Onda želim to ponoviti.« Nagnula se naprijed i uvukla mu usne u vatreni poljubac, gurajući ga natrag u stolicu, zanoseći ga kao da ga je udario kamion. Bio je toliko šokiran da se mogao samo grčevito držati za rukohvate. Njezin je napad bio snažan. Erotičan. Vrućiji od samog pakla. Praktički mu je uspuzala na prsa istražujući mu usta, a on je nastojao zadržati ravnotežu, usmjeravajući svu svoju snagu u dlanove. Odjednom se začulo glasno pucanje. A onda se stropoštao na pod zajedno s njom. » Koji k...« Butch je podignuo lijevu ruku. A s njom i pleteni rukohvat za koji se držao. Odvalio je cijelu stranu stolice. »Jesi li dobro?« upitao je bez daha, bacajući rukohvat. »O da.« Nasmiješila mu se. Haljina joj je bila zapetljana oko njegovih nogu. A tijelo joj je bilo čvrsto pritisnuto o njegovo. Gotovo točno gdje je trebalo biti. Kada ju je pogledao, bio je spreman na sve, spreman zaroniti joj pod haljinu, raširiti joj bedra svojim bokovima i zakopati se u njezinu vruću unutrašnjost dok se oboje potpuno ne izgube. Samo što bi je u svom trenutnom stanju sigurno grubo uzeo, a ne vodio s njom ljubav kao što bi trebalo. I bio je dovoljno sluđen da to učini tu, na terasi, na otvorenom. Definitivno je bilo vrijeme za pauzu. »Daj da te podignemo s poda«, rekao je hrapavim glasom. Marissa je bila brža od njega — praktički je skočila na noge. Kada je ispružila ruku da mu pomogne ustati, uzeo ju je da joj udovolji. I našao se podignut s poda kao da nije teži od novina. Nasmiješio se dok je otresao jaknu. »Snažnija si nego što izgledaš.«

145

Činilo se da joj je neugodno, pa se pozabavila pregledavanjem haljine. »Baš i nisam.« »To nije ništa loše, Marissa.« Pogledala ga je u oči, a zatim mu pogledom prešla po tijelu. U jednom je sramotnom trenutku shvatio da mu je podivljala erekcija hlače pretvorila u šator. Okrenuo se da presloži stvari. »Sto radiš?« »Ništa.« Okrenuo se prema njoj, pitajući hoće li mu se bilo ikad smiriti. Čovječe, neće tako skoro morati kardiologu. Ako mu je srce uspjelo preživjeti njezin poljubac, vjerojatno bi mogao istrčati maraton. I pritom vući automobil za sobom. Postrance. »Svidjelo mi se«, rekla je. Morao se nasmijati. »I meni. No teško je povjerovati da si dje...« Butch je začepio. Palcem je protrljao obrve. Nije ni čudo da ne ide na spojeve. Društvene vještine bile su mu na razini čimpanze. »Samo da znaš«, promrmljao je, »ponekad znam svašta izvaliti. No zbog tebe ću poraditi na tome.« »Izvaliti?« »Izlete mi svakakva sranja. Stvari. Hoću reći... Kvragu.« Pogledao je prema vratima. »Čuj, što misliš o tome da siđemo i pogledamo u kojoj je fazi tulum?« Jer ako ostane tu još samo minutu, bacit će se na nju svom snagom. »Butch?« Vratio je pogled na nju. »Da, dušo?«

146

Oči su joj bljesnule i liznula si je usne. »Želim još tebe.« Butch je prestao disati. I zapitao se misli li na njegovu krv. Dok je promatrao njezino prekrasno lice, prisjetio se kakav je osjećaj bio kada ga je gurnula natrag u stolicu. I zamislio da mu, umjesto da ga ljubi, zariva one svoje biserno bijele očnjake duboko u vrat. Nije mogao zamisliti bolji način da skonča nego u njezinim rukama. »Sto god da želiš od mene«, promrmljao je, »tvoje je.«

147

Devetnaesto poglavlje

Wrath je promatrao Billyja Riddlea kako izlazi iz velike kuće i naslanja se na stupove ispred nje. Tip je spustio vojničku torbu i pogledao u nebo. »Savršeno«, obratio se Wrath Vishousu. »Dovoljno vremena da ga ubijemo i vratimo se.« No prije nego što su on i V. stigli iskoračiti iz sjene, kružnim prilazom približio se crni Hummer. Dok je prolazio pokraj njih, kroz njegove je prozore dolebdio slatkasti miris dječjeg pudera. »Nemoj me zezati«, promrmljao je Wrath. »To je degrad, brate.« »U što se kladiš da je krenuo u novačenje?« »Dobar kandidat.« Billy je uskočio u terenac, koji je počeo odmicati. »Trebali smo uzeti moj auto«, prosiktao je V. »Mogli bismo ih slijediti.« »Nema vremena za praćenje. Čuvardjeva dolazi u ponoć. Moramo to obaviti odmah. Ovdje.«

148

Wrath je iskočio pred Hummer, zario ruke u haubu i vlastitom snagom zaustavio terenac. Zagledao se kroz prednje staklo, a Vishous se približio s boka, prikradajući se vozačevim vratima. Wrath se nasmiješio začuvši da je mjenjač prebačen u prazan hod. U automobilu je osjećao i strah i iščekivanje. Znao je koja emocija dolazi od Billyja Riddlea. Tip je bio nervozan. Degrad je, s druge strane, bio spreman za borbu. No bilo je tu još nešto. Nešto što nije bilo kako treba. Wrath je bacio brz pogled oko sebe. »Pazi se, V.« Brektanje automobilskog motora proparalo je noć, a onda su ih sve obasjala svjetla automobila. Neugledan automobil američke proizvodnje zaustavio se pred njima, a iz njega su iskočila dva muškarca s pištoljima u rukama. »Policija. Podignite ruke. Vi u autu. Van.« Wrath je promatrao vozačeva vrata. Ono što je izašlo kroz njih bilo je veliko i snažno. Pod mirisom dječjeg pudera iz degrada se širio vonj zla. Dok je podizao ruke, član Društva buljio je u znakove na Wrathovoj jakni. »Bože dragi. Mislio sam da si mit. Slijepi Kralj.« Wrath je iskezio očnjake. »Ništa što si o meni čuo nije mit.« Degrad je bljesnuo očima. »Istinski sam oduševljen.« »A meni srce puca što se sad moramo rastati. No imamo nedovršenog posla s tobom i tim tvojim novim članom. Vidjet ćemo se uskoro.« Wrath je klimnuo Vishousu, izbrisao sjećanja ljudi i dematerijalizirao se. Gospodin X. bio je zapanjen. Slijepi Kralj je živ. O njemu su već stoljećima kružile priče, točnije legende, no nitko ga nije dokazano vidio još od prije nego što se gospodin X.

149

pridružio Društvu. Štoviše, nije nedostajalo glasina o tome da je kraljevski ratnik mrtav, koje su se temeljile uglavnom na činjenici da se vampirsko društvo polako raspadalo. Ali ne, kralj je živ. Blagi Bože. E to bi bio trofej vrijedan polaganja na Omegin oltar. »Rekao sam vam da će doći«, govorio je Billy policajcima. »To mi je učitelj borilačkih vještina. Zašto ste nas zaustavili?« Policajci su vratili pištolje u korice i preusmjerili pozornost na gospodina X.-a. »Možete li nam pokazati dokumente, gospodine?« upitao je jedan od njih. Gospodin X. nasmiješio se i pružio mu vozačku dozvolu. »Billy i ja samo idemo na večeru. Možda u kino.« Policajac je proučavao sliku u vozačkoj, a zatim lice gospodina X.-a. »G. Xavier, izvolite vozačku. Ispričavam se na smetnji.« »Nema problema, murjače.« Gospodin X. i Billy vratili su se u Hummer. Riddle je opsovao. »Koji idioti. Zašto su nas zaustavili?« Zato što su nas zaskočila dva vampira, pomislio je gospodin X. Samo što se ti toga ne sjećaš, kao ni njih dvojica. Zeznuto je to poigravanje s umom. Vrlo, vrlo zeznuto. »Sto policija radi ovdje?« upitao je gospodin X. ubacujući terenac u brzinu. »Tati opet prijete teroristi, pa je odlučio na neko vrijeme otići iz Washingtona. Večeras se vraća kući, pa će imanje neko vrijeme biti puno policije, sve dok se ne vrati.« »Jesi li razgovarao s ocem?« »Da. Zapravo, činilo se da mu je laknulo.« »Ne sumnjam.«

150

Billy je posegnuo u vojničku torbu. »Uzeo sam ono što ste mi rekli.« Pokazao mu je keramičku posudu širokog grla, s poklopcem. »Odlično, Billy. Savršene je veličine.« »Sto će biti u njoj?« Gospodin X. se nasmiješio. »Saznat ćeš. Jesi li gladan?« »Ma ne. Previše sam nabrijan da bih jeo.« Billy je pljesnuo dlanom o dlan i stisnuo ruke, napinjući mišiće. »Samo da znate, nije me lako slomiti. Sto god da se večeras dogodi, bit ću postojan.« To ćemo još vidjeti, pomislio je gospodin X. vozeći prema svojoj kući. Obred će se održati u njegovu štaglju, a stol za mučenje bit će od velike pomoći. Tako će mu biti lakše privezati Billyja. Dok je grad polako nestajao, a seoski se krajolik počeo širiti oko ceste, gospodin X. shvatio je da se osmjehuje. Slijepi Kralj. U Caldwellu. Gospodin X. bacio je pogled na Riddlea. U Caldwellu i traži Billyja. No dakle, što bi tome mogao biti razlog?

151

Dvadeseto poglavlje

Beth je ponovno odjenula Haljinu. I uživala u tome. »Nemam cipele«, rekla je. Wellsie je izvukla još jednu ukosnicu iz usta i zavukla je u Bethinu frizuru. »Ne očekuje se da ih nosiš. Okej, daj da te pogledam.« Wellsie se smiješila dok je Beth plesala po očevoj sobi, a crveni se saten vrtložio oko nje plamteći poput vatre. »Rasplakat ću se.« Wellsie je prekrila usta rukom. »Već znam. Čim te ugleda, počet ću plakati. Izgledaš tako prekrasno, a ovo je prva lijepa stvar koja se dogodila od... Od ne znam kad.« Beth se zaustavila, a s njom i lepršanje haljine. »Hvala ti. Na svemu.« Wellsie je odmahnula glavom. »Nemoj biti ljubazna, inače ću odmah početi sa suzama.« »Govorim ozbiljno. Osjećam se... ne znam, kao da se udajem u obitelj. A nikada prije nisam imala obitelj.« Wellsien se nos zacrvenio. »Mi i jesmo tvoja obitelj. Jedna si od nas. A sada prestani više! Prije nego što se raspekmezim.«

152

Netko je zalupao na vrata. »Je li tamo sve u redu?« začuo se muški glas s druge strane. Wellsie je prišla vratima i gurnula glavu kroz njih, držeći ih manje-više zatvorenima. »Da, Tohr. Jesu li braća spremna?« »Koji... Zar si plakala?« odlučno je upitao Tohrment. »Jesi li dobro? Zaboga, je li dijete dobro?« »Tohr, smiri se. Ja sam ženka, plačem na združivanjima. To mi je u opisu posla.« Začuo se poljubac. »Samo ne želim da te išta uzruja, leelan.« »Onda mi reci da su braća spremna.« »Spremni smo.« »Dobro. Izvest ću je.« »Leelan?« »Molim?« Začule su se tihe riječi izgovorene na njihovu prekrasnom jeziku. »Da, Tohr«, prošaptala je Wellsie. »I nakon dvije stotine godina, opet bih se združila s tobom. Iako hrčeš i ostavljaš oružje po cijeloj spavaćoj sobi.« Wellsie je zatvorila vrata i okrenula se. »Spremni su za tebe. Idemo?« Beth si je zagladila haljinu. Spustila pogled na prsten s rubinom. »Nikad nisam mislila da ću učiniti ovakvo što.« »Život je prepun predivnih iznenađenja, zar ne?« »Stvarno jest.« Izašle su iz sobe njezina oca i ušle u Wrathovu. Sav je namještaj iznesen, a na mjestu na kojem je prije bio krevet sada su, poredana uza zid, stajala Wrathova braća. Bio je to veličanstven prizor — svi su nosili identične sakoe od crnog satena i široke hlače, a s pojasa su im visjeli bodeži optočeni draguljima.

153

Začuo se kolektivni uzdah kada su je okupljeni uočili. Braća su se promeškoljila i spustila pogled. Ponovno je pogledala. Na njihovim su se grubim licima čak pojavili stidljivi osmijesi. No dobro, osim na Zsadistovu. On ju je jedanput pogledao, a zatim samo buljio u pod. Butch, Marissa i Fritz stajali su s jedne strane. Diskretno im je mahnula. Fritz je izvadio rupčić. U sobi je bio još netko. Sitna osoba omotana crnim ogrtačem od glave do pete. Čak joj je i lice bilo prekriveno. Beth se namrštila. Pod crnim se naborima na podu vidio krug svjetlosti. Kao da osoba pod ogrtačem svijetli. No gdje je Wrath? Wellsie ju je povela preko sobe dok se nije našla pred braćom. Onaj s prekrasnom kosom, Phury, stupio je naprijed. Beth je na trenutak spustila pogled, pokušavajući se pribrati, i shvatila da nosi protezu umjesto jednog stopala. Podignula je pogled na njegove žute oči, ne želeći buljiti u njegov hendikep. Kada joj se osmjehnuo, shvatila je da se malo smirila. Glas mu je bio zvonak, a riječi tečne. »Obavit ćemo što više možemo na engleskom, tako da i ti razumiješ. Jesi li ti spremna početi?« Klimnula je. »Gospodaru, istupi«, zazvao je. Beth je bacila pogled preko ramena. Wrath se materijalizirao na vratima, a ona je prekrila usta rukom. Sav je blistao u opasanoj crnoj halji izvezenoj tamnim koncem. Uz bok mu je visio dugačak bodež sa zlatnim drškom, a na glavi je nosio krug rubina utisnut u nekakav metal mat boje. Dok je hodao, krećući se s onom elegancijom koju je toliko voljela, kosa mu je svjetlucala u valovima koji su mu padali niz široka ramena.

154

Nije skretao pogled s nje. Kada je stao uz nju, šapnuo joj je: »Ostavljaš me bez daha.« Počela je plakati. Wrathovo je lice poprimilo zabrinut izraz dok je pružao ruku prema njoj. »Leelan, što je bilo?« Beth zatresla glavom i osjetila kako joj Wellsie tura papirnatu maramicu u ruke. »Sve je u redu«, rekla je Wellsie. »Vjeruj mi, sve je u redu. Zar ne?« Beth je klimnula glavom i tapkanjem obrisala područje ispod očiju. »Da.« Wrath joj je dodirnuo obraz. »Možemo otkazati.« »Ne!« odvratila je. »Volim te i vjenčat ćemo se. Isti čas.« Neka su se braća tiho nasmijala. »Bar nam je to sad svima jasno«, rekao je jedan s poštovanjem u glasu. Kada se pribrala, Wrath je pogledao Phuryja i klimnuo mu. »Najprije ćemo obaviti predstavljanje Cuvardjevi«, rekao je brat. Wrath ju je uzeo za ruku i poveo je do prilike pod ogrtačem. »Čuvardjevo, ovo je Elizabeth, kći ratnika iz Bratstva crnog bodeža Dariusa, unuka princepsa Marklona, praunuka princepsa Horusmana...« Nabrajanje je potrajalo neko vrijeme. Kada je Wrath zašutio, Beth je instinktivno ispružila ruku prema prilici. Nastalo je uznemireno komešanje, a Wrath ju je zgrabio za ruku i povukao je natrag. Nekoliko je braće skočilo. »Ja sam kriv«, rekao je Wrath, šireći ruke pred njom kao da je brani. »Nisam je odgovarajuće pripremio. Nije te željela uvrijediti.« Iz ogrtača se začuo smijeh — dubok, topao i ženski. »Ne boj se, ratniče. Nema opasnosti za nju. Priđi, ženko.«

155

Wrath se pomaknuo u stranu, no ne puno. Beth je prišla prilici, bojeći se svakog svog pokreta. Osjećala je kako je proučava. »Ovaj mužjak traži da ga prihvatiš kao svog helrena, dijete. Hoćeš li ga uzeti kao svoga ako se pokaže vrijednim?« »O da.« Beth je pogledala Wratha. Još uvijek je bio napet. »Hoću.« Prilika je klimnula glavom. »Ratniče, ova će ženka razmotriti tvoju molbu. Hoćeš li joj se dokazati?« »Hoću.« Wrathov je dubok glas odjeknuo sobom. »Hoćeš li se žrtvovati zbog nje?« »Hoću.« »Hoćeš li je braniti od svih koji joj požele nauditi?« »Hoću.« »Daj mi ruku, dijete.« Beth je nesigurno ispružila ruku. »Dlanom prema gore«, šapnuo joj je Wrath. Okrenula je ruku. Nabori ogrtača pomaknuli su se i prekrili joj ruku. Osjetila je čudno peckanje, nešto kao slab električni naboj. »Ratniče.« Wrath je ispružio ruku, pa je i ona nestala pod crnim ogrtačem. Odjednom ju je okružila toplina, potpuno je obujmivši. Pogledala je Wratha. Smiješio joj se. »Ah«, rekla je prilika. »Ovo je dobro združivanje. Vrlo dobro združivanje.« Ruke su im puštene, a u idućem trenutku Wrath ju je uzeo u zagrljaj i počeo ljubiti. Ljudi su počeli pljeskati. Netko je ispuhao nos. Beth se držala svog novopečenog muža što je jače mogla. Gotovo je. Stvarno se dogodilo. Sada su...

156

»Još malo pa smo gotovi, leelan.« Wrath se odmaknuo od nje i skinuo pojas sa svoje halje. Skinuo ju je, otkrivajući gola prsa. Wellsie im je prišla i uzela Beth za ruku. »Bit će sve u redu. Samo stoj uz mene i diši.« Beth je nervozno gledala uokolo kada je Wrath kleknuo pred svoju braću i pognuo glavu. Fritz je donio stolić s kristalnom zdjelom punom soli, vrčem vode i malom lakiranom kutijom. Phury je stao nad Wratha. »Gospodaru, kako se zove tvoja šelan?« »Ime joj je Elizabeth.« Začulo se struganje kada je Phury izvukao svoj crni bodež iz korica. I nagnuo se nad Wrathova gola leđa. Beth je dahnula i bacila se prema njima kada se oštrica spustila. »Ne...« Wellsie ju je zadržala. »Ne miči se.« »Ali što...« »Združuješ se s ratnikom«, silovito je prošaptala Wellsie. »Pusti ga da dokaže svoju čast pred braćom.« »Ne!« »Slušaj me... Wrath svoje tijelo, cijeloga sebe, daje tebi. Sada je u potpunosti tvoj. To je svrha tog obreda.« Phury se odmaknuo, a Beth je ugledala kapljice krvi koje su klizile Wrathu niz bok. Vishous je stupio naprijed. »Kako se zove tvoja šelan?« »Ime joj je Elizabeth.« Kada se brat sagnuo, Beth je zatvorila oči i snažno stisnula Wellsienu ruku. »Ne mora to raditi da mi se dokaže.« »Voliš li ga?« odlučno je upitala Wellsie.

157

»Da.« »Onda moraš prihvatiti njegove običaje.« Sljedeći je izašao Zsadist. »Polako, Z.«, tiho je rekao Phury, držeći se blizu svog brata blizanca. Zaboga, ne još. Braća su izlazila i izlazila, ponavljajući pitanje. Kada su završili, Phury je uzeo vrč s vodom i ulio je u zdjelu soli. Zatim je gustu, ljepljivu tekućinu izlio Wrathu na leđa. Beth je zateturala gledajući kako mu se mišići grče. Nije mogla ni zamisliti njegovu agoniju, no osim što se jače odupro o pod, Wrath nije ni glasa pustio. Dok je trpio bol, braća su režanjem iskazivala odobravanje. Phury se sagnuo i otvorio lakiranu kutiju te iz nje izvadio blistavo čistu bijelu tkaninu. Osušio je rane, a zatim smotao tkaninu i vratio je u kutiju. »Ustani, gospodaru«, rekao je. Wrath se uspravio. Preko njegovih leđa, ispisano u luku starinskim slovima, protezalo se njezino ime urezano u njegovu kožu. Phury je Wrathu predao kutiju. »Odnesi je svojoj šelan kao simbol svoje snage, tako da zna da si je dostojan i da su tvoje tijelo, tvoje srce i tvoja duša sada u njezinoj vlašti.« Wrath se okrenuo. Dok joj je prilazio, tjeskobno mu je pogledom pretraživala lice. Bio je dobro. Bio je više no dobro. Upravo je blistao od ljubavi. Spustio se na koljena pred njom, pognuo glavu i podignuo kutiju. »Hoćeš li me uzeti kao svoga?« upitao ju je, gledajući je preko gornjeg ruba sunčanih naočala. Blijede, slijepe oči su mu svjetlucale. Ruke su joj se tresle dok je uzimala kutiju od njega. »Da. Hoću.«

158

Wrath je ustao, a ona ga je snažno zagrlila, pazeći da ga ne dodirne previsoko na leđima. Braća su započela mantru, lagano pjevušeći riječi koje nije razumjela. »Jesi li dobro?« šapnuo joj je u uho. Klimnula je glavom, pitajući se zašto je nisu mogli nazvati Mary. Ili Sue. Ali ne, morala se zvati Elizabeth, s devet slova. »Možemo li to ne ponoviti?« upitala je, sakrivši mu glavu u rame. Wrath se lagano nasmijao. »Ne znaš što te čeka ako budemo imali djece.« Pjevušenje je postalo glasnije, muški su glasovi davali snažan ritam. Pogledala je braću, visoke, silovite muškarce koji su sada bili dio njezina života. Wrath se okrenuo na peti i obgrlio je rukom. Zajedno su se njihali u sve jačem ritmu koji je ispunjavao zrak. Braća su bila kao jedan dok su izražavala poštovanje na svom jeziku, stopila su se u jedno snažno biće. No tada se, kao visok, tužbajući zaziv, jedan glas uzdignuo nad ostalima, odjekujući sve više i više. Zvuk tenora bio je tako jasan, tako čist, da se od njega ježila koža, a grudi se punile čeznutljivom toplinom. Slatke su note probile strop svojom veličajnošću, pretvorile sobu u katedralu, a braću u posvećeni zbor. Približile su sama nebesa toliko da ih je bilo moguće dotaknuti. Bio je to Zsadist. Zatvorenih očiju, zabačene glave, širom otvorenih usta — pjevao je. Brat s ožiljcima, brat bez duše imao je glas anđela.

159

Dvadeset prvo poglavlje

Tijekom svadbene večere Butch jedva da je okusio alkohol. Nije mu bilo teško. Bio je prezauzet uživanjem u Marissinu društvu. I promatranjem Beth i njezina novopečena muža. Zaboga, bila je tako sretna. A i taj vampir prijetećeg izgleda uz kojeg se vezala isto tako. Nije je puštao, nije skidao oka s nje. Cijele mu je večeri sjedila u krilu, a on ju je rukom hranio i milovao joj vrat. Kada se zabava počela smirivati, Marissa je ustala od stola. »Moram se vratiti k bratu. Zapravo, očekuje me na večeri.« Dakle zato nije ništa pojela. Butch se namrštio. Nije želio da ode. »Kada ćeš se vratiti?« »Sutra navečer?« Dovraga, bila je to cijela vječnost. Spustio je ubrus. »Pa, bit ću ovdje. I čekati te.« Čovječe, ako se ovo ne zove potčinjenost... pomislio je. Marissa se oprostila, a zatim nestala. Butch je uzeo čašu s vinom i pokušavao se pretvarati da se ne trese. Cijelu tu priču s krvi i očnjacima gotovo da je mogao probaviti. No prihvaćanje tog isparavanja malo će potrajati.

160

Deset minuta kasnije shvatio je da je ostao sam za stolom. Nije imao nikakvu želju otići kući. U roku od samo jednog dana uspio je zaboraviti svoj pravi život, jednostavno ga nagurati u neki skriveni kutak uma. Kao da je riječ o nekoj slomljenoj igračci — nije osjećao ni najmanju želju da ga opet izvuče, preispita, koristi. Pogledao je stolice oko sebe i pomislio na ljude — tj. vampire — koji su sjedili na njima.

Bio je uljez u njihovu svijetu. Stranac. Doduše, nije da mu je bilo novo biti onaj koji se ne uklapa. Ostali policajci u postaji bili su dobri ljudi, ali nikada mu nisu bili više od kolega, čak ni Jose. Nikad nije bio kod de la Cruzovih na večeri ili nečem takvom. Dok je buljio u prazne tanjure i dopola ispijene čaše, shvatio je da nema kamo otići. Da ne postoji mjesto na kojem bi želio biti. Ta mu izolacija nikada prije nije smetala. Štoviše, zbog nje se uvijek osjećao nekako sigurnijim. Zbog toga je bilo smiješno što mu se trenutno i nije činilo da je baš tako super biti sam. »Ej, murjače. Idemo u Screamer’s. Hoćeš s nama?« Butch je podignuo pogled prema vratima. Vishous je stajao u hodniku s Rhageom i Phuryjem. Vampiri su ga promatrali s iščekivanjem, kao da se zaista žele družiti s njim. Butch se zatekao kako se osmjehuje kao novi klinac u školi koji je upravo shvatio da ipak neće morati sjediti sam. »Može, dobro bi mi došlo malo povlačenja po birtijama.« Ustao je, pitajući se bi li se trebao presvući u nešto ležernije. Braća su se presvukla u kožnu odjeću, no njemu se nikako nije svlačilo odijelo. Jednostavno ga je obožavao. Ah, kvragu. Obleka mu se sviđa, pa će je i nositi. Čak i ako nije zapravo u njegovu stilu. Butch je zakopčao sako i zagladio ga preko prsa. Provjerio je je li rupčić još uvijek savršeno složen.

161

»Ajde, murjače, izgledaš zanosno«, rekao je Rhage s neodoljivim osmijehom. »A ja si jednostavno moram naći neko društvo, ako me razumiješ?« Da, razumio ga je. Butch je zaobišao stol. »Ali moram vas upozoriti, dečki. Neki od tipova koje sam poslao u ćuzu zalaze u Screamer’s. Moglo bi biti svašta.« Rhage ga je pljesnuo po leđima. »Pa što misliš, zašto želimo da ideš s nama?« »Definitivno.« V. se nacerio i navukao kapu Soxa nisko na oči. »Barska tučnjava odlično paše uz Grey Goose.« Butch je preokrenuo očima, a zatim ozbiljno pogledao Phuryja. »Gdje ti je brat?« Phury se ukočio. »Z. ne ide.« Dobro. Butchu nije smetalo izaći s ostalima. Bio je siguran da bi, da su ga namjeravali ubiti, sada već bio pokopan. No onaj Zsadist... čovjek se nije mogao ne pitati kada će puknuti. I što će sve povući za sobom u ponor kada se to dogodi. Ali čovječe, stvarno zna pjevati. Dok su prilazili ulaznim vratima, Butch je promrmljao: »Taj tip stvarno ima glasinu. Jebeno prekrasnu.« Braća su klimnula, a Rhage je prebacio mišićavu ruku Phuryju preko ramena. Phury je na trenutak pognuo glavu, kao da nosi nešto teško i očajnički želi odmoriti leđa. Izašli su iz kuće i uputili se prema crnom Escalade ESV-u. Svjetla su bljesnula kad se isključio alarm. »Ah, kvragu. Zaboravio sam.« Butch se ukopao na mjestu. Vampiri su zastali i pogledali ga. »Ja sam naprijed!« Jurnuo je na drugu stranu automobila, a trenutak kasnije Phury i Rhage pojurili su za njim psujući ga na pasja kola. Na suvozačevoj je strani buknula svađa, no Butch je držao ruku na vratima i nije popuštao.

162

»Ljudi se voze otraga!« »Ma na haubi!« »Slušajte, krvopije, ja sam prvi...« »V., ugrist ću ga!« Vishousov smijeh odjekivao je teškim noćnim zrakom dok je sjedao za upravljač. Prvo što je učinio bilo je da je tako glasno uključio radio da se čitav terenac tresao. Svirala je pjesma Hypnotize Notorious BIG-a. A čula se do Montreala, pomislio je Butch ulazeći u automobil. »Dovraga, brate«, rekao je Rhage spuštajući se na stražnje sjedalo. »To ti je novo?« »Klanjajte mi se, gospodo.« V. je pripalio rukom motanu cigaru. Zatvorio je zlatni upaljač. »Pa ću vam možda dopustiti da se poigrate s gumbima.« »To gotovo da bi bilo vrijedno ulizivanja.« Uključio je svjetla. Koja su obasjala Zsadista. Phury je odmah otvorio vrata i napravio mu mjesta. »Ideš ipak s nama?« Zsadist je uputio Butchu prijeteći pogled dok je sjedao na stražnje sjedalo, no Butch ga nije shvatio osobno. Vampir nije izgledao presretno ni što vidi ostale. V. je ubacio u rikverc i nagazio. Razgovor je bio živahan usprkos glazbi, no atmosfera se promijenila. Što i nije bilo čudno, s obzirom na činjenicu da se u automobilu sad vozila i tempirana bomba. Butch je bacio pogled na Zsadista. Njegove su crne oči zaiskrile uzvraćajući mu pogled. Osmijeh na vampirovu licu pokazivao je žudnju za grijehom i spremnost na zlo.

163

Havers je spustio vilicu kada je Marissa ušla u blagovaonicu. Zabrinuo se kada je nije zatekao za stolom, no bojao se potražiti je u njezinim odajama. U svom trenutnom stanju ne bi najbolje podnio da je otkrio da je nema. »Oprosti mi što kasnim«, rekla je ljubeći ga u obraz. Smjestila se u stolicu poput ptičice, elegantno namještajući i svoje pokrete i haljinu. »Nadam se da ćemo moći porazgovarati.« Po čemu to miriše? zapitao se. »Janjetina izgleda predivno«, promrmljala je kada je Karolyn donijela još jedan tanjur s hranom. Losion poslije brijanja, pomislio je. Sestra mu miriše na losion poslije brijanja. Bila je s mužjakom. »Gdje si provela večer?« upitao je. Oklijevala je. »Kod Dariusa.« Spustio je ubrus na stol i ustao. Bio je toliko savršeno bijesan da se osjećao zanimljivo tupo. »Havers, zašto odlaziš?« »Kao što vidiš, završio sam s jelom. Želim ti ugodan odmor, sestro.« Uhvatila ga je za ruku. »Zar nećeš ostati?« »Moram nešto srediti.« »Zasigurno to može pričekati.« Njezine su ga oči preklinjale. »Ne, više ne može.« Havers je otišao u predvorje, ponoseći se svojom mirnoćom. Prikupio je hrabrost i dematerijalizirao se. Kada se ponovno utjelovio, zadrhtao je. Neka područja u centru grada bila su iskvarena. Istinski iskvarena. Uličica koju je odabrao nalazila se odmah pokraj jednog od klubova, Screamer’sa. Od nekih civilnih vampira koje je liječio čuo

164

je da braća zalaze na to mjesto. Dok je promatrao gomilu ljudi koja je čekala da uđe, shvatio je i zašto. Bilo je to agresivno krdo koje je vonjalo požudom. Izopačenošću. Zacijelo potpuno u skladu s niskim standardima u odabiru društva koji su vladali među braćom. Havers se krenuo nasloniti na zgradu, no zaustavio se. Opeke su bile prljave i s njih je kapala nekakva kondenzirana tekućina. Mogao je bez problema zamisliti kakve su sve bakterijske kulture rasle u toj ljigavoj smjesi. Pogledao je niz uličicu, a zatim na drugu stranu. Prije ili poslije pronaći će ono što traži. Ili će to pronaći njega. Gospodin X. zaključao je ulazna vrata svoje kuće i zakoračio u noć. Bio je zadovoljan ishodom obreda. Billy je, blago rečeno, bio dozlaboga šokiran, no odlučio je inicijaciju provesti do kraja. Naročito nakon što mu je objašnjeno da će ga, ako to ne učini, ubiti na stolu na kojem je ležao. Zaboga, izraz na Billyjevu licu kada je ugledao Omegu bio je neprocjenjiv. Nitko ne očekuje da zlo tako izgleda, i mogao je vrlo lako zavarati čovjeka. Dobro, barem dok se ne bi suočio s Omeginim pogledom. Tada bi osjetio okus vlastite smrti. Tek majušni gutljaj koji je obećavao cijelu bačvu. Kada je sve bilo gotovo, gospodin X. odnio je Billyja u kuću, gdje se Riddle sada odmarao u gostinskoj sobi. Recimo. Trenutno je povraćao, a tako će ostati još nekoliko sati, dok Omegina krv u potpunosti ne potčini ono što je teklo Billyjevim venama tijekom njegova osamnaestogodišnjeg života. Riddle je imao i ranu na prsima. Svježi rez protezao mu se od grla do prsne kosti, a Omega je vrškom prsta kao varilicom zatvorio ranu. To će boljeti kao sam vrag, barem do jutra. Do sutra navečer, međutim, bit će dovoljno snažan za izlazak.

165

Gospodin X. sjeo je u Hummer i uputio se prema jugu. Jednom od vodećih eskadrona naložio je pokrivaju područje centra i želio ih je vidjeti u akciji. Nije mu bilo drago to priznati, no možda je gospodin O. imao pravo o motivaciji. Osim toga, morao je vidjeti kako skupina funkcionira u borbenim uvjetima. Nakon preminuća gospodina M.-a poigravao se mišlju da dopusti Riddleu da popuni njegovo mjesto, nakon nekog vremena, no želio je steći dojam o trenutnoj dinamici odnosa u eskadronu prije nego što donese bilo kakve odluke. A i Billyja je trebalo procijeniti. Budući da je pod njegovim nadzorom trenirao borilačke vještine, gospodin X. nije imao nikakvih dvojbi o Riddleovu borbenu umijeću. Jednostavno nije bio siguran kako će reagirati kada prvi put nekoga ubije. Gospodin X. pretpostavljao je da će biti uzbuđen, ali to se nikad ne zna. Svakako se nadao da će se Riddleom moći ponositi. Gospodin X. se nasmiješio i ispravio samoga sebe. Nadao da će se moći ponositi gospodinom R.-om. Havers je postajao nemiran. Noćna populacija ljudi nije mu predstavljala prijetnju, no nije mogao podnijeti njihove poroke. Pri dnu uličice neko se dvoje pipalo, a možda i više od toga, a jedan je pušio crack. Uhvaćen između stenjanja i ogavnog smrada, Havers je umirao od želje da se vrati kući. »No, nisi li mi ti baš fin momak.« Havers je ustuknuo. Ljudska ženka koja je stajala pred njim bila je odjevena za seks. Grudi su joj bile prekrivene uskom trakom od spandeksa, a suknja joj je bila toliko kratka da joj je jedva pokrivala prepone. Hodajuća reklama za povećanje penisa. Naježio se. »Tražiš komada?« upitala je prelazeći rukom preko trbuha, a zatim kroz masnu kratku kosu. »Ne, hvala.« Počeo je uzmicati, zalazeći dublje u uličicu. »Puno vam hvala. Ne.«

166

»I još si i pristojan.« Za Boga miloga, dodirnut će ga. Podignuo je ruke. Nastavio je uzmicati. Što je više zalazio u uličicu, to je glazba postajala glasnija, kao da se približava stražnjem ulazu. »Molim vas, pustite me na miru«, rekao je dok je oko njega treštala neka grozomorna pjesma prepuna prostačenja. Žena je odjednom problijedjela i klisnula kao da bježi s mjesta zločina. »Kog vraga ti radiš ovdje?« Muški glas koji mu je dolazi iza leđa bio je mračan i zlokoban. Havers se polako okrenuo. Srce mu je počelo nabijati. »Zsadist.«

167

Dvadeset drugo poglavlje

Wratha nije ni najmanje zanimalo tko mu to lupa na vrata sobe. Ruka mu je bila prebačena preko struka njegove šelan, a glava zaronjena u njezin vrat. Nije se imao namjeru micati, osim ako netko nije bio na samrti. »Dovraga!« Izletio je iz kreveta, dohvatio sunčane naočale i gol pojurio preko sobe. »Wrath, nemoj ih ozlijediti«, rekla je Beth zabavljenim glasom. »Tko god da te večeras ometa, sigurno ima dobar razlog.« Duboko je udahnuo prije nego što je rastvorio vrata. »Bolje ti je da nasmrt...« Namrštio se. »Tohr.« »Imamo problem, gospodaru.« Wrath je opsovao i klimnuo, no nije pozvao brata da uđe. Beth je ležala gola u krevetu. Pokazao je glavom na prostoriju preko puta. »Pričekaj me ondje.« Wrath je navukao bokserice, poljubio Beth i zaključao vrata. Zatim je otišao u Dariusovu sobu. » Što ima, brate?« Nije mu bilo drago što ga ometaju, ni što se sprema nekakvo sranje, ma o čemu se radilo. No bilo mu je

168

drago što je Tohr došao. Možda se stvari među njima vraćaju u normalu. Tohr se naslonio na D.-ov stol. »Otišao sam u Screamer’s naći se s braćom. Kasno sam došao.« »Pa nisi vidio kako Rhage obrađuje neku žensku u nekom mračnom kutku? Šteta.« »Vidio sam Haversa u uličici.« Wrath se namrštio. »A što je naš dobri doktor radio u tom dijelu grada?« »Tražio od Zsadista da te ubije.« Wrath je tiho zatvorio vrata. »Čuo si da to kaže? Jasno?« »Jesam. U igri je bilo mnogo novca.« »Što je Z. rekao?« »Rekao je da bi to učinio i besplatno. Otišao sam i odmah došao ovamo za slučaj da odmah krene na tebe. Znaš kako on radi. Neće puno okolišati.« »Da, učinkovit je. To mu je jedna od prednosti.« »A imamo još samo pola sata do svitanja. To nam nije dovoljno da bilo što noćas učinimo u ofenzivnom smislu, osim ako se ne pojavi ovdje u sljedećih deset minuta.« Wrath je pogledao u pod i stavio ruke na bokove. Po vampirskom je zakonu Z. sada bio osuđen na smrt jer je radio kralju o glavi. »Zbog ovoga ćemo ga morati srediti.« A ako se Bratstvo ne pobrine za to, Čuvardjeva hoće. Čovječe, Phury. Brat to neće dobro podnijeti. »Ovo će ubiti Phuryja«, promrmljao je Tohr. »Znam.« A onda se Wrath sjetio Marisse. I Havers je praktički mrtav, a nju će uništiti kada ga izgubi.

169

Odmahnuo je glavom, užasnut činjenicom da će morati ubiti nekoga koga ona toliko voli nakon svega što je već pretrpjela kao njegova šelan. »Moramo reći Bratstvu«, napokon je rekao. »Sazvat ću ih.« Tohr se odgurnuo od ruba stola. »Slušaj, hoćeš da Beth dođe k meni i Wellsie dok se ovo ne smiri? Vjerojatno će kod nas biti sigurnija.« Wrath je podignuo pogled. »Hvala, Tohr. To bi bilo dobro. Poslat ću je k vama večeras, čim sunce zađe.« Tohrment je klimnuo i uputio se prema vratima. »Tohr?« Brat je pogledao preko ramena. »Da?« »Prije nego što sam se združio s Beth, bilo mi je žao zbog onoga što sam ti rekao. Onoga o tebi i Wellsie i tvojoj odanosti prema njoj. Sada... Pa, sada razumijem iz prve ruke. Beth mi je sve. Važnija mi je čak i od Bratstva.« Wrath se nakašljao. Nije mogao nastaviti. Tohr mu je prišao i ispružio ruku. »Opraštam ti, gospodaru.« Wrath je zgrabio ispruženi dlan i privukao brata u zagrljaj. Snažno su jedan drugoga potapšali po leđima. »I, Tohr? Nešto ti želim reći, ali za sada ne smiješ reći braći. Kada osvetimo Dariusovu smrt, povući ću se.« Tohr se namrštio. »Molim?« »Više se neću boriti.« »Koga vraga? Sto, počet ćeš se baviti pletenjem ili nečim takvim?« Tohr je provukao ruku kroz svoju kratku kosu. »Kako ćemo...« »Želim da ti vodiš braću.« Tohr je zinuo. »Sto?« »Moramo potpuno preustrojiti Bratstvo. Želim ga centralizirati i voditi kao vojnu jedinicu. Nema više ovog sranja sa samotnim

170

ratnicima. I moramo početi novačiti. Želim imati vojnike. Želim čitave bataljune vojnika i centara za obuku, sve najbolje od najboljeg.« Wrath ga je netremice promatrao. »Ti si jedini koji to može. Najrazboritiji si i najstabilniji među njima.« Tohr je odmahivao glavom. »Ne mogu... Isuse, ne mogu ja to. Žao mi je...« »Ovo nije molba. Ovo je priopćenje. A kada to objavim na prvoj skupštini, postat će zakon.« Tohr je izdahnuo uz tiho siktanje. »Gospodaru?« »No da. Bio sam usrani kralj. Zapravo, nisam uopće bio kralj. Ali to će se promijeniti. Sve će se promijeniti. Sagradit ćemo civilizaciju, brate. Ili točnije, obnovit ćemo je.« Tohru su se oči ovlažile, pa je skrenuo pogled, nemarno ih trljajući palčevima. Kao da to nije ništa, samo mali nadražaj. Nakašljao se. »Preuzet ćeš prijestolje.« »Da.« Tohr se spustio na pod i kleknuo na jedno koljeno. Pognuo je glavu. »Hvala Bogu«, rekao je promuklo. »Naša je vrsta opet potpuna. Vodit ćeš nas.« Wrathu je došlo zlo u želucu. Upravo to nije želio. Jednostavno nije mogao podnijeti mogućnost tragedije koju je sa sobom nosilo preuzimanje odgovornosti za toliko života. Zar Tohr ne zna da nije dovoljno dobar? Da nije dovoljno snažan? Da je pustio roditelje da umru, da se ponio kao ništavan slabić, a ne mužjak vrijedan poštovanja. Sto se zaista promijenilo? Samo njegovo tijelo. Ne i duša. Želio je izbjeći teret koji je stekao rođenjem, jednostavno otići... Tohr je zadrhtao. »Toliko dugo... Toliko smo dugo čekali da nas spasiš.«

171

Wrath je zatvorio oči. Očajničko olakšanje u bratovu glasu pokazalo mu je koliko je vampirskoj vrsti trebao kralj. Koliko su beznadni bili mnogi njezini pripadnici. A dok god je Wrath bio živ, nitko drugi nije mogao zakonito preuzeti tu ulogu. Nesigurno je ispružio ruku i položio je na Tohrovu pognutu glavu. Teret onoga što je ležalo pred njim, pred svima njima, bio je toliko golem da ga je bilo nemoguće pojmiti. »Spasit ćemo svoju vrstu zajedno«, promrmljao je. »Svi mi.« Nekoliko sati kasnije Beth se probudila gladna. Izvukla se ispod Wrathove teške ruke, obukla majicu i omotala se njegovim ogrtačem. »Kamo ideš, leelan?« Wrathov je glas bio dubok, lijen, opušten. Čula je kako mu ramena pucketaju, kao i uvijek kada se protezao. S obzirom na to koliko je puta vodio ljubav s njom, bila je iznenađena što se uopće može micati. »Idem po nešto za jelo.« »Pozovi Fritza.« »On je sinoć dovoljno učinio i zaslužuje odmor. Odmah se vraćam.« »Beth...« — Wrathov je glas bio oštar — »pet popodne je. Još je dan.« Zastala je. »Ali rekao si da ću možda moći izlaziti danju.« »Teoretski je moguće...« »Pa onda mogu i odmah provjeriti.« Već je bila na vratima kada se Wrath stvorio pred njom. Oči su mu plamtjele. »Ne moraš saznati baš ovaj čas.« »Pa nije velika stvar. Jednostavno ću otići gore...« »Ne ideš nikamo«, zarežao je, a iz njegova je golema tijela isijavala agresija svih mogućih vrsta. »Zabranjujem ti da izađeš iz ove sobe.«

172

Beth je polako zatvorila usta. Zabranjuje mi? On zabranjuje meni? Ovo ćemo morati srezati u korijenu, pomislila je uperivši mu prst u lice. »Odbij, Wrath, i izbaci tu riječ iz rječnika kad razgovaraš sa mnom. Možda smo u braku, ali neću dopustiti da mi naređuješ što da radim kao da sam dijete. Je li to jasno?« Wrath je zatvorio oči. Kroz grube crte njegova lica probijala je zabrinutost. »Hej, bit će sve u redu«, rekla je privijajući se uz njega. Podignula mu je ruke tako da su joj ležale na ramenima. »Samo ću proviriti glavom u salon. Ako se bilo što dogodi, odmah ću se vratiti. Dobro?« Zagrlio ju je i čvrsto je stisnuo uz sebe. »Mrzim što ne mogu biti s tobom.« »Nećeš me moći štititi od svega.« Ponovno je zarežao. Poljubila mu je podbradak i krenula uza stube prije nego što je stigao ponovno započeti prepirku. Kada je stigla do vrha stubišta, zastala je držeći ruku na slici. Čula je kako dolje zvoni mobitel. Wrath je stajao na vratima svoje sobe i gledao je. Odškrinula je sliku. Svjetlost je zarezala tamu. Čula je kako je opsovao i zatvorio vrata. Wrath je bijesno gledao mobitel dok nije prestao zvoniti. Koračao je po sobi. Sjeo je na kauč. Opet je koračao. A onda su se vrata otvorila. Beth se smiješila. »Slobodna sam kao ptica«, rekla je. Dojurio je do nje i krenuo joj dodirivati kožu. Bila je hladna i zdrava. »Je li te imalo peklo? Je li ti bilo vruće?« »Ne. Svjetlost mi je malo smetala očima kada sam izašla iz kuće...«

173

»Izašla si iz kuće?« »Da. Op a.« Beth ga je uhvatila za ruku kada su mu koljena popustila. »Za Boga miloga, sav si problijedio. Daj, prilegni načas.« Učinio je kako mu je rečeno. Isuse Bože. Izašla je iz kuće usred bijela dana. Njegova je Beth išetala van na sunce. Gdje ni na koji način ne bi mogao doći do nje. Daje ostala u salonu, barem bi postojala neka mogućnost... Sunčeva ju je svjetlost mogla potpuno spaliti. Hladne su mu ruke odmaknule kosu s očiju. »Wrath, dobro sam.« Pogledao ju je u lice. »Imam osjećaj da ću pasti u nesvijest.« »Sto fiziološki nije baš vjerojatno. Budući da ležiš.« »Dovraga, leelan. Toliko te volim da me to plaši do besvijesti.« Kada je pritisnula usne o njegove, položio joj je ruku na vrat i zadržao je na mjestu. »Mislim da ne bih mogao živjeti bez tebe.« »Nadajmo se da nećeš ni morati. A sad mi reci nešto. Kako se na tvom jeziku kaže muzi« »Helren, valjda. Ili kraće hel.« Malo se nasmijala. »Tko bi rekao?«* Mobitel mu je opet zazvonio. Iskezio je očnjake na njega. »Javi se dok ja odem u kuhinju«, rekla je. »Hoćeš ti nešto?« »Tebe.« »Mene već imaš.« »I hvala Bogu na tome.« Promatrao je Beth dok je odlazila, primjećujući ljuljanje njezinih bokova i misleći kako je, kada se vrati, želi ponovno uzeti. Jednostavno je se nije mogao zasititi. Dovođenje te ženke do vrhunca bila mu je prva ovisnost u životu. Dohvatio je mobitel i ne potrudivši se pogledati tko ga zove. »Molim.«

»Hell« na engleskom znači »pakao« (op. prev.).

174

Neko je vrijeme vladala tišina. A onda mu je Zsadistovo rezanje ispunilo uho. »No ti si stvarno dobre volje. Prvi bračni dan baš i ne ide najbolje?« No dakle. Ovo će biti zanimljivo. »Nešto te muči, Z.?« »Čujem da si rano jutros zvao braću. Sve do jednoga, osim mene. Izgubio si moj broj? Da, mora da je to.« »Točno znam kako doći do tebe.« Z. je frustrirano uzdahnuo. »Čovječe, stvarno mi dosadi da me tretiraju kao pseto. Najozbiljnije.« »Onda se nemoj ponašati kao pseto.« »Jebi se.« »Da, e pa znaš što, Z.? Mi smo gotovi, ti i ja.« »A čime je to potaknuto?« Z. se grubo nasmijao. »Zapravo, zaboravi. Nije me briga, a uostalom, nemamo ni vremena nabacivati se uvredama, zar ne? Ti se moraš vratiti svojoj ženki, a ja te nisam zvao zato da se požalim što me izbjegavaš.« »Zašto onda razgovaram s tobom?« »Moram ti nešto reći.« »Ti meni?« otegnuto je upitao Wrath. »Da, ja tebi«, prosiktao je Z. »Marissin brat želi tvoju glavu na pladnju. I bio mi je spreman platiti par milijuna da mu je serviram. Čujemo se.« Linija se prekinula. Wrath je bacio mobitel na krevet i protrljao si čelo. Bio bi volio vjerovati da ga je Z. nazvao jer je to želio. Jer je možda preuzeo obavezu koju nije želio ispuniti. Jer je možda napokon pronašao savjest nakon stotinjak ili tu negdje godina potpunog nemorala. Samo što je čekao satima, što znači da ga je Phury vjerojatno obradio. Nagovorio ga da prizna. Kako bi inače Z. znao da je razgovarao s braćom?

175

Wrath je dohvatio mobitel i birao Phuryjev broj. »Tvoj brat me upravo nazvao.« »Stvarno?« Brat nije mogao sakriti olakšanje u glasu. »Ovaj ga put nećeš moći spasiti, Phury.« »Nisam mu rekao da znaš. Wrath, moraš mi vjerovati.« »Vjerujem da bi učinio sve da ga zaštitiš.« »Slušaj me, stari. Izričito si mi zapovjedio da mu ništa ne kažem i ja sam te poslušao. Bilo mi je neopisivo teško, ali ništa mu nisam rekao. Z. ti se sam odlučio javiti.« »Kako je onda znao da sam zvao ostale?« »Meni je telefon zazvonio, a njemu nije. Pretpostavio je.« Wrath je zatvorio oči. »Moram ga eliminirati, znaš i sam. Cuvardjeva neće pristati na ništa manje kao kaznu za takvu izdaju.« »Nije on kriv što je dobio ponudu. Rekao ti je što se dogodilo. Ako itko zaslužuje smrt, to je Havers.« »I dobit će je. No tvoj je brat prihvatio ponudu da me ubije. Ako je mogao to učiniti jedanput, može ponovno. A možda sljedeći put neće priznati nakon što ga ti obradiš, pratiš me?« »Tako mi časti, sam te nazvao.« »Phury, stari, želio bih ti vjerovati. No ti si jednom žrtvovao vlastitu nogu da ga spasiš. Kada se o njemu radi, spreman si reći i učiniti bilo što.« Phuryjev je glas zadrhtao. »Nemoj, Wrath. Preklinjem te. Z. je bolje u zadnje vrijeme.« »A što je s onim mrtvim ženama, brate?« »Znaš da mu je to jedini način da se hrani. Mora nekako preživjeti. A usprkos svemu što se priča, nikad dosad nije ubijao ljude s kojih se hranio. Ne znam što se dogodilo s te dvije prostitutke.« Wrath je opsovao. »Gospodaru, ne zaslužuje umrijeti zbog nečega što nije učinio. To nije pošteno.«

176

Wrath je zatvorio oči. Naposljetku je rekao: »Dovedi ga večeras. Dat ću mu priliku da govori pred Bratstvom.« »Hvala ti, gospodaru.« »Nemoj mi zahvaljivati. Samo zato što će imati priliku otvoriti usta, ne znači da će se spasiti.« Wrath je isključio mobitel. Sasvim definitivno nije na to pristao zbog Zsadista. Učinio je to zbog Phuryja. Bratstvo ga je trebalo, a Wrath je imao osjećaj da taj ratnik neće ostati s njima ako ne bude smatrao da je slučaj njegova brata blizanca pošteno riješen. A čak i bi tada mogao otići. Wrath je razmišljao o Zsadistu, predočujući si ga u mislima. Havers je odabrao pravu osobu kao atentatora. Bilo je dobro poznato da Z. nije bio vezan ni uz koga i ni uz što, pa je liječnik ispravno pretpostavio da ratniku neće biti problem izdati Bratstvo. Svakom je promatraču isto tako bilo jasno da je Z. jedan od rijetkih mužjaka na planetu koji je dovoljno opasan da ubije Wratha. Samo se jedna stvar nije uklapala. Z. nije držao do materijalnih dobara. Kao rob, nikad ih nije imao. Kao ratnik, nikad ih nije želio. Stoga je bilo teško povjerovati da bi mu novac mogao biti motivacija. S druge strane, bio je savršeno sposoban ubiti iz zabave. Wrath se skamenio kada mu je nešto zadraškalo nos. Namrštio se i prišao jednom od ventilacijskih otvora koji su mu dovodili svjež zrak u sobu. Duboko je udahnuo. Na imanju se nalazio degrad. I to isti onaj koji je bio u Hummeru pred kućom Billyja Riddlea. Beth je između dvije kriške kruha stavila komad goveđeg filea i malo umaka od hrena koji su ostali od večere. Kada je zagrizla sendvič, osjetila se kao u raju. Hrana je jednostavno imala bolji okus.

177

Dok je jela, kroz kuhinjski je prozor promatrala drvo javora. Njegovi su tamnozeleni listovi bili potpuno beživotni. Ljetna omara. Nije bilo ni daška vjetra, kao da sam zrak pati od iscrpljenosti vrućinom. Ne, nešto se micalo. Neki je muškarac prolazio kroz živicu, približavajući se kući sa susjednog imanja. Koža joj se upozoravajući naježila. Sto je bilo smiješno. Tip je nosio sivu uniformu caldwellske tvrtke za opskrbu plinom i električnom energijom, a u jednoj je ruci imao blok. Nije izgledao osobito prijeteće, onako svijetle kose i opuštena držanja. Bio je krupan, no kretao se ležerno, kao još jedan očitavatelj brojila koji se dosađuje i zbog vrućine priželjkuje uredski posao. Zazvonio je zidni telefon, a ona je poskočila. Posegnula je za njim i podignula slušalicu, i dalje promatrajući muškarca. Zastao je kada ju je ugledao. »Halo?« rekla je u slušalicu. Očitavatelj je nastavio hodati, krećući se prema stražnjim vratima. »Beth, odmah dolazi dolje«, rekao je Wrathov odrješit glas. U tom je trenutku očitavatelj brojila pogledao kroz staklenu plohu kuhinjskih vrata. Pogledi su im se sreli. Nasmiješio se i podignuo ruku. Prošli su je žmarci. On nije živ, pomislila je. Nije bila sigurna kako to zna, jednostavno je znala. Ostavila je telefon i potrčala. Za sobom je začula trešteći zvuk razbijanja stražnjih vrata, a zatim pucketanje. Nešto ju je žareći pogodilo u rame. Zatim je osjetila još jedan bolan ubod. Tijelo joj je usporilo. Pala je na kuhinjske pločice licem nadolje.

178

Wrath je zavikao kada je osjetio da je Beth pala na pod. Jurnuo je uz stubište i uletio u salon. Sunce mu je osvijetlilo kožu i počelo je paliti poput kemikalije, prisilivši ga da se vrati u tamu. U trenu se ponovno stvorio u svojoj sobi, uzeo telefon i nazvao prizemlje. Telefon je zvonio i zvonio. Teško je predisao, a prsa su mu se micala u nizu grubih grčeva. Zatočen. Bio je zatočen. Bio je zatočen tu dolje dok je ona... Urliknuo je njezino ime. Osjećao je kako joj aura nestaje. Odvodili su je, odvodili su je od njega u nepoznato. Gnjev mu je provalio iz srca kao crna, duboka smrzotina od koje se zrcalo u kupaonici raspuknulo u nizu krckavih zvukova. Fritz se javio na telefon. »Provalili su u kuću! Butch upravo...« »Daj mi murjaka!« vrisnuo je Wrath. Butch se javio trenutak poslije. Bio je bez daha. »Nisam uspio uhvatiti onoga koji je...« »Jesi li vidio Beth?« »Zar nije s tobom?« Wrath je ponovno urliknuo, osjećajući kako se zidovi sklapaju nad njim. Bio je potpuno bespomoćan, uhvaćen u stupici suncem koje se prelijevalo po zemlji iznad njega. Prisilio se da počne duboko disati. Uspio je udahnuti samo jedanput prije nego što je opet počeo dahtati. »Murjače, trebam te. Trebam... tebe.«

179

Dvadeset treće poglavlje

Gospodin X. nagazio je papučicu gasa. Nije mogao vjerovati. Apsolutno nije mogao vjerovati. Imao je kraljicu. Upravo je oteo kraljicu. Bila je to prilika života za jednog degrada. A sve se odigralo tako glatko, kao da je bilo suđeno. Kada se približio kući, bilo je to jednostavno radi izviđanja. Činilo mu se da je prevelika slučajnost da je adresa koju mu je sinoć dao onaj vampir u uličici ista kao i ona na kojoj je živio ratnik kojega je dignuo u zrak. Na kraju krajeva, što bi Slijepi Kralj radio u kući mrtvog ratnika? Gospodin X. pretpostavio je da se radi o stupici, temeljito se naoružao i otišao u Dariusovu kuću prije mraka. Namjeravao je proučiti vanjski dio kuće, provjeriti ima li na katu zamračenih prozora te pogledati koji su automobili parkirani na prilazu. No tada je primijetio tamnokosu ženu u kuhinji. Sa Saturnovim rubinom na ruci. Kraljičinim prstenom. Gospodin X. još uvijek nije uspijevao pojmiti kako to da je mogla šetati uokolo usred dana. Osim ako je dijelom čovjek. No kolika je šansa za to?

180

U svakom slučaju, nije oklijevao. Iako nije namjeravao ulaziti u kuću, razvalio je vrata, iznenađen i zahvalan što se nije aktivirao alarm. Žena je bila hitra koraka, ali ne dovoljno, a strelice su djelovale savršeno sada kada je pravilno kalibrirao dozu. Bacio je pogled otraga. Potpuno je besvjesno ležala na podu karavana. Ovo će biti napeta večer. Njezin će je mužjak bez sumnje doći tražiti. A budući da je njezinim venama nesumnjivo tekla krv Slijepog Kralja, moći će pronaći svoju družicu ma kamo je gospodin X. odveo. Hvala Bogu da je još uvijek dan pa ima vremena utvrditi štagalj. Bio je u iskušenju da pozove pojačanje. Iako je bio potpuno siguran u vlastite vještine, znao je za što je sposoban Slijepi Kralj. Potpuno uništenje imanja, nepovratno sravnjivanje sa zemljom kuće, štaglja i svega u njima bit će tek početak. Problem je bio u tome što bi, kada bi pozvao druge članove, gospodin X. morao narušiti krinku vlastite nepogrešivosti. Osim toga, imao je svog tek unovačenog člana. Ne, obavit će to bez previše svjedoka. Sve što diše moguće je ubiti, čak i tog ratnika. A gospodin X. bio se spreman okladiti da je, uz tu ženku u svojoj vlasti, u velikoj prednosti. Nema nikakve sumnje da će kralj ponuditi samoga sebe u zamjenu za sigurnost svoje kraljice. Gospodin X. se zasmijuljio. Gospodin R. imat će prvu večer kakva se pamti. Butch je izašao iz Wrathove sobe i otrčao gore u sobu u kojoj su on i Vishous ponovno prespavali. V. je nervozno koračao, zarobljen na katu jer nije bilo načina da siđe u prizemlje, a da se ne izloži suncu. Bilo je jasno da je kuća bila zamišljena kao privatna rezidencija, a ne kao borbeni centar.

181

Bila je to mana koja je u ovakvim kriznim situacijama predstavljala ozbiljan problem. »Sto se događa?« odrješito je upitao V. »Tvoj kompa Wrath je sav izvan sebe, no uspio mi je ispričati o tipu u Hummeru kojeg ste sinoć presreli. Taj plavušan zvuči mi kao instruktor kojega sam prije par dana upoznao u lokalnoj akademiji za borilačke vještine. Upravo idem onamo.« Butch je dohvatio ključeve neoznačenog automobila. »Uzmi ovo, stari.« Vishous mu je nešto dobacio. Butch je uhvatio pištolj vještim pokretom ruke. Provjerio je spremnik. Beretta je bila napunjena, ali nečim što još nikada nije vidio. »Kakvi su to dovraga meci?« Bili su crni i prozirni pri vrhu, a svjetlucali su kao da su napunjeni uljem. »Ne progoniš čovjeka, murjače. Ako te napadne jedan od tih degrada, upucaj ga u prsa, je li ti jasno? Ne okolišaj, čak i ako sunce piči svom snagom. Ciljaj mu ravno u prsa.« Butch je podignuo pogled. Znao je da će, ako uzme pištolj, prijeći zamišljenu liniju, zakoračiti u drugi svijet. »Kako ću ih prepoznati, V.?« »Imaju slatkasti miris, kao dječji puder, i gledat će ravno kroz tebe, ravno u tvoju dušu. Obično imaju svijetlu kosu, oči i kožu, ali ne uvijek.« Butch je zataknuo poluautomatski pištolj za pojas. I zauvijek pokopao svoj stari život. Začudo, odluka nije bila teška. »Je li ti jasno, murjače?« Vishous ga je pljesnuo po nadlaktici. »Da.« Kada se Butch uputio prema vratima, V. je rekao nešto na nekom stranom jeziku. »Molim?« upitao je Butch. »Samo pazi kako gađaš, štima?« »Još nisam promašio.«

182

Dvadeset četvrto poglavlje

Marissa nije mogla dočetakti da vidi Butcha. Cijelog je dana razmišljala o njemu, a sada je napokon došlo vrijeme da krene. No iako joj se žurilo, namjeravala je na izlasku svratiti do Haversa i porazgovarati s njime. Sinoć je čekala da se vrati kući, krateći vrijeme pomaganjem sestrama u klinici, a zatim čitanjem u svojoj sobi. Napokon je odustala i na krevetu mu ostavila poruku u kojoj ga moli da navrati do nje kada se vrati. No nije to učinio. A to izbjegavanje komunikacije već je dovoljno dugo trajalo. Prišla je vratima svoje spavaće sobe, iznenadivši se što ih ne može otvoriti. Namrštila se. Nije mogla pomaknuti kvaku. Pokušala je ponovno, najprije je mrdajući, a zatim bacivši se na nju svom svojom težinom. Vrata su se ili zaglavila ili ih je netko zaključao. A zidovi njezine spavaće sobe bili su prekriveni čelikom, tako da se nije mogla dematerijalizirati. » Hej! « povikala je, lupajući po vratima. »Hej! Havers! Bilo tko! Hoće li me netko ljubazno pustiti van? Hej!« Napokon je odustala, dok joj se u grudima skupljalo klupko straha.

183

Čim se stišala, Haversov je glas odjeknuo sobom, kao da je cijelo vrijeme čekao s druge strane vrata. »Zao mi je što je moralo doći do ovoga.« »Havers, što radiš?« upitala je kroz vrata. »Nemam drugog izbora. Ne mogu dopustiti da i dalje odlaziš k njemu.« Pazila je da joj riječi budu jasne i glasne. »Slušaj me. Wrath nije razlog zbog kojeg izlazim. Združio se s nekim koga voli, a ja mu ništa ne zamjeram. A ja sam... upoznala sam mužjaka. Nekoga tko mi se sviđa. Nekoga tko me želi.« Uslijedila je duga tišina. »Havers?« Udarila je šakom o vrata. »Havers! Jesi li čuo što sam rekla? Wrath se združio, a ja sam mu oprostila. Nisam bila s njim.« Kada joj je brat napokon progovorio, zvučao je kao da ga netko davi. »Zašto mi nisi rekla?« »Nisi mi pružio priliku! Pokušavam ti reći već dvije večeri!« Ponovno je zalupala po vratima. »A sada me pusti da izađem. Moram se naći sa svojim... s nekim kod Dariusa.« Havers je nešto prošaptao. »Molim?« viknula je. »Sto si rekao?« »Ne mogu te pustiti da odeš onamo.« Tjeskoba u njegovu glasu utišala je njezinu ljutnju, a vrat joj se naježio od panike. »Zašto ne?« »U toj kući više nije sigurno. Ja sam... O Bože.« Marissa je raširila dlanove na vratima. »Havers, što si učinio?« Uslijedilo je samo još tišine. »Havers! Reci mi što si učinio!«

184

Beth je osjetila kako ju je nešto snažno udarilo po licu. Ruka. Netko ju je ošamario. Uz ošamućen je trzaj otvorila oči. Nalazila se u štaglju. Vezana za stol metalnim sponama oko zapešća i gležnjeva. A nad njom je stajao Billy Riddle. »Probudi se, kurvo.« Počela se otimati, pokušavajući se osloboditi okova. Dok ju je promatrao, oči su mu se zaustavile na njezinim grudima, a usta su mu se stisnula u tanku crtu. »Gospodine R.?« Još jedan muški glas. »Zacijelo se sjećate da se više ne bavite silovanjima.« »Da. Znam.« Billyjeve su oči još jače bljesnule. »Dođe mi da je ozlijedim kada samo pomislim na to.« U Bethino je vidno polje ušao plavokosi muškarac koji ju je oteo. Na svakom je ramenu nosio pušku s cijevi uperenom prema gore. »Pustit ću te da je ubiješ, što kažeš na to? Može ti biti prva.« Billy se nasmiješio. »Hvala vam, sensei.« Plavokosi se muškarac okrenuo prema vratima štaglja. Bila su širom otvorena i kroz njih se vidjelo umiruće svjetlo dana. »Gospodine R., moramo se usredotočiti na ono što je bitno«, rekao je. »Želim ove puške napunjene i postavljene na onaj ondje stol zajedno s kutijama s municijom. Moramo izvaditi i bodeže. I otiđi u garažu po kantu benzina i usput donesi onu butansku letlampu koja stoji pokraj Hummera.« Billy ju je još jedanput ošamario. A onda je učinio kako mu je rečeno. Beth je osjećala da joj je mozak usporen. Tijelo joj je još uvijek bilo puno sredstva za umirenje pa joj se sve činilo kao san, no sa svakim dahom stvari su se razbistrivale. A ona je bivala sve jača. Wrathova je agresija bila tako duboka i tako zlokobna da su se od nje zidovi njegove sobe prekrili mrazom, pa mu je dah izlazio iz

185

usta u oblačnim provalama. Svijeće su lagano palucale u teškom zraku, dajući svjetlost, ali ne i neku primjetnu toplinu. Uvijek je znao da je sposoban za neizmjeran gnjev. Ali ono što će sručiti na one koji su mu oteli Beth bit će nešto što će ostati zabilježeno u povijesti. Netko je zakucao na vrata. »Wrath?« Bio je to policajac. Wrath je telepatski otvorio vrata. Čovjek je na trenutak ostao zatečen temperaturom u sobi. »Ovaj... otišao sam u Caldwellsku akademiju za borilačke vještine. Tip se zove Joseph Xavier. Danas ga nitko nije vidio. Nazvao je i dogovorio da ga netko zamijeni na satovima. Rekli su mi gdje živi, pa sam se odvezao onamo. Stan u zapadnom dijelu grada. Provalio sam unutra. Sve je bilo čisto. Prečisto. Ništa u hladnjaku, ništa u garaži. Nema pošte, nema časopisa. Nema zubne paste u kupaonici. Nema ni dokaza koji bi upućivali na to da je netko pobjegao u žurbi. Možda je vlasnik, ali ondje ne živi.« Wrathu je bilo teško koncentrirati se. Mogao je misliti samo na to kako će se osloboditi iz te proklete rupe u zemlji i pronaći Beth. Kada izađe, osjetit će je. Njegova krv koja je tekla njezinim venama bila je kao čip za GPS. Pronaći će je bilo gdje na planetu. Dohvatio je mobitel i birao broj. Butch se okrenuo da ode, ali Wrath je rekao: »Nemoj ići.« Policajac je sjeo na kožni kauč, budna pogleda i smirena tijela. Spreman za sve. Kada se Tohrment javio, Wrath je aktivirao Bratstvo. »Večeras u deset povest ćeš braću u Caldivellsku akademiju za borilačke vještine. Provalit ćete u zgradu i pretražiti je, a zatim ćete aktivirati alarm. Čekat ćete da se pojave degradi, a zatim ćete ih poubijati i spaliti zgradu do temelja. Je li ti jasno? Pepeo, Tohr. Želim da od nje ostane samo jebeni pepeo.« Nije bilo oklijevanja. »Da, gospodaru.« »Pazi na Zsadista. Neka stalno bude uz tebe, makar ga morao lancima prikovati uz sebe.« Wrath je bacio pogled na Butcha.

186

»Murjak će nadzirati zgradu od sada do zalaska sunca. Ako uoči išta bitno, nazvat će te.« Butch klimnuo, odmah ustajući i krenuvši prema vratima. »Idem odmah«, dobacio je preko ramena. Tohr je nakratko zašutio. »Gospodaru, želiš li da ti pomognemo pronaći...« »Ja ću se pobrinuti za našu kraljicu.«

187

Dvadeset peto poglavlje

Sljedećih je sat vremena Beth promatrala kako njezina dva tamničara trčkaraju uokolo kao da su uvjereni da Wrath samo što se nije pojavio. Ali kako će znati gdje se nalazi? Nije da je plavokosi ostavio zahtjev za otkupninom. Odnosno, nije koliko je ona znala. Još je jedanput napela metalne spone i pogledala van kroz vrata štaglja. Sunce je upravo zalazilo, a sjene su se izdužile na travi i pošljunčenom prilazu. Dok je Billy zatvarao dvokrilna vrata, uhvatila je zadnji tračak sve tamnijeg neba, a zatim je promatrala kako Riddle u vrata zabija niz debelih čavala. Wrath će je definitivno tražiti. U to nije ni najmanje sumnjala. Ali zasigurno će mu trebati sati i sati da je pronađe, a nije bila sigurna da joj je preostalo toliko vremena. Billy Riddle buljio je u njezino tijelo s tolikom mržnjom da je morala vjerovati da će puknuti. I to vjerojatnije prije nego kasnije. »A sada ćemo čekati«, rekao je plavokosi muškarac pogledavši na sat. »Ne bi trebalo dugo trajati. Želim da se naoružaš. Zatakni pištolj za pojas i pričvrsti nož o gležanj.« Billy je rado poslušao, a izbor mu je bio uistinu bogat. U

188

štaglju je bilo dovoljno poluautomatskih pištolja, pušaka i oštrih noževa za čitav vojni odred. Uzeo je petnaestcentimetarski lovački nož, a zatim se okrenuo i pogledao je. Ionako vlažni dlanovi sada su joj se oblili znojem. Zakoračio je prema njoj. Beth se namrštila i pogledala udesno u istom trenu kada i dvojica muškaraca. Kakav je to zvuk? Nekakvo kotrljanje. Grmljavina? Vlak? Sto god bilo, postajalo je sve glasnije. A zatim je začula nekakvo čudno podrhtavanje, nalik zvončićima na vjetru. Pogledala je na drugu stranu štaglja. Po stolu na kojem je ležala municija poskakivali su nepričvršćeni meci, zveckajući jedan o drugi. Billy se zagledao u svog vođu. »Koji je to vrag?« Muškarac je duboko udahnuo, a temperatura se spustila dobrih dvadeset ili trideset stupnjeva. »Pripremi se, Billy.« Zvuk se sad već pretvorio u urlik. Štagalj se tresao takvom silinom da je s greda padala prašina, stvarajući fini pokrov koji je ispunjavao zrak. Billy je rukama prekrio glavu. Vrata štaglja s treskom su se raspala, silovito rastvorena hladnim udarom gnjeva. Čitava se građevina pognula pod silinom udara, a grede i daske zavijajući su se pomaknule. Wrath je ispunio okvir vrata, a zrak oko njega savijao se pod teretom osvete, prijetnje, obećanja smrti. Beth je osjetila da ju je pogledao, a zatim mu se iz grla prolomio ričući borbeni poklič, toliko glasan da su je uši zaboljele. Od toga je trenutka Wrath vladao situacijom. Pokretom toliko brzim da ga njezine oči nisu mogle pratiti bacio se na plavokosog, zgrabivši ga i zabivši u vrata pregratka za

189

stoku. Plavokosog to nije čak ni ošamutilo, pa je odalamio Wratha u čeljust snažnim aperkatom. Udarali su se, nabijali i treskali jedan o drugoga, zabijali se u zidove, izbijali prozore, lomili stolove. Usprkos činjenici da su bili naoružani, borili su se goloruki, grubih izraza lica, zadignutih usana, golemih tijela koja su naizmjence trpjela i nanosila ozljede. Nije željela gledati, no nije mogla odvratiti pogled. Naročito kada je Billy zgrabio nož i bacio se Wrathu na leđa. Nemilosrdnim okretom Wrath si ga je skinuo s leđa i odbacio ga u zrak. Riddleovo je tijelo preletjelo cijeli štagalj i tresnulo o tlo na drugom kraju kao vreča krumpira. Billy se trudio da se osovi na noge, ošamućen. Krv mu je curila niz lice. Wrath je primao silovite udarce u tijelo, no nije usporavao. Uspio je zadržati plavokosoga na udaljenosti dovoljno dugo da oslobodi jednu od metalnih spona kojima su bila sputana Bethina zapešća. Odmah se bacila na drugu i oslobodila si drugu ruku. »Psi! Pusti pse!« povikao je plavokosi. Billy je oteturao iz štaglja. Trenutak kasnije dva su pitbula dojurila iza ugla. Bacili su se ravno na Wrathove gležnjeve, upravo u trenutku kada je plavokosi isukao nož. Beth je oslobodila obje noge i skočila sa stola. »Bježi!« doviknuo joj je Wrath, otrgnuvši si jednog psa s noge dok je istovremeno blokirao udarac koji mu je bio usmjeren u lice. Ma sigurno, pomislila je, dohvativši prvu stvar koja joj je došla pod ruku. Bio je to čekić. Beth je krenula na plavokosog baš u trenutku kada je Wrath izgubio ravnotežu i pao na pod. Podignula je čekić što je više mogla i usmjerila u njega svaki djelić snage. A onda ga spustila ravno plavokosom na tjeme.

190

Začulo se pucanje kosti i liptanje krvi. A onda se jedan od pasa okrenuo i zgrabio je za bedro. Vrisnula je kada su joj njegovi zubi razderali kožu i žarili se u mišić. Wrath je odgurnuo degradovo tijelo sa sebe i skočio na noge. Jedan od pasa bio je na Beth, gubice zarivene u njezino bedro. Životinja ju je pokušavala oboriti na tlo da bi joj se mogla baciti na grlo. Wrath se bacio naprijed, a onda zastao. Ako joj otrgne psa s noge, ta će joj zvijer zasigurno usput iščupati poveći komad bedra. Vishousov mu je glas preplavio um: Dva izmučena čuvara međusobno će se potući. Wrath je otrgnuo psa s vlastitog gležnja i bacio ga na onoga koji je napadao Beth. To je oborilo drugu životinju. A onda su se dva pitbula bacila jedan na drugoga. Wrath joj je pritrčao dok je padala. Krvarila je. »Beth...« Čuo se pucanj puške. Wrath je začuo visoki zvižduk i osjetio kako mu vrat gori kao da ga je netko udario bakljom. Beth je vrisnula dok se okretao. Billy Riddle ponovno je namjestio pušku na rame. Wrath je od gnjeva zaboravio sve oko sebe. Jurnuo je na novopečenog degrada, ne zaustavivši se čak ni kada je podignuo pušku i uperio mu je u prsa. Billy je pritisnuo okidač, a Wrath se izmaknuo, a zatim bacio na njega. Zgrabio je degradovo grlo zubima i rastrgao ga. Zatim je zakrenuo Billyjevu glavu, lomeći kosti dok je nije otrgnuo. Wrath se okrenuo da bi se vratio do Beth. No umjesto toga se srušio na koljena. Zbunjeno je spustio pogled. Na trbuhu je imao rupu veličine lubenice.

191

»Wrath!« Beth je došepala do njega. »Po... pogodili su me, leelan.« »Isuse Bože.« Strgnula je ogrtač sa sebe i pritisnula mu ga na trbuh. »Gdje ti je mobitel?« Slabašno je podignuo jednu ruku i srušio se na bok. »U džepu.« Zgrabila je mobitel i nazvala Dariusovu kuću. »Butch? Butch! Pomozi! Wratha su pogodili u trbuh! Ne znam... ne znam gdje smo...« »Cesta 22«, promrmljao je Wrath. »Rančerska kuća ispred koje je parkiran crni Hummer.« Beth je ponovila njegove riječi pritišćući mu ogrtač na ranu. »U štaglju smo. Dođite brzo! Krvari.« S njihove se lijeve strane začulo duboko režanje. Wrath i Beth istovremeno su pogledali u tom smjeru. Pitbul koji je preživio, sav krvav, ali i dalje bijesan, spremao se za napad. Beth nije oklijevala. Izvukla je jedan od Wrathovih bodeža iz korica i čučnula. »Dolazi ovamo, Butch. Odmah.« Sklopila je telefon i bacila ga. »Hajde, džukelo odvratna. Dođi!« Pas je kružio oko njih, a Wrath je osjetio kako ga promatra. Iz nekog je razloga životinja željela njega, možda zato što je tako teško krvario. Beth se kretala zajedno s pitbulom, raširenih ruku. Glas joj je pulsirao. »Želiš ga? Najprije ćeš morati proći pokraj mene.« Pas je skočio na Beth, a ona se, kao da je obučena za ubijanje, bacila na tlo i zabila mu bodež u prsnu šupljinu. Životinja se stropoštala na zemlju kao kamen. Ostavila je bodež i dopuzala natrag. Toliko se tresla da su joj ruke nalikovale pticama dok je podizala tkaninu koja mu je prekrivala trbuh.

192

»Ne boli me«, prošaptao je, nanjušivši njezine suze. »O, Wrath.« Zgrabila ga je za ruku i čvrsto je stisnula. »U šoku si.« »No da, vjerojatno. Ne vidim te, gdje si?« »Tu sam.« Uzela mu je prste i položila ih na svoje lice. »Osjećaš li me?« Jedva, no i to mu je bilo dovoljno da izdrži. »Da si barem trudna«, rekao je promuklo. »Ne želim da budeš sama.« »Nemoj to govoriti!« »Zamoli Tohra i Wellsie da te prime.« »Ne.« »Obećaj mi.« »Neću«, rekla je silovito. »Nikamo ti ne ideš.« Kako je samo u krivu, pomislio je. Osjećao je kako klizi. »Volim te, leelan.« Beth je počela jecati. Njezini su prigušeni jecaji bili posljednje što je čuo dok se borio s plimom i izgubio. Beth nije podignula pogled kada je mobitel zazvonio. »Wrath?« ponovila je. »Wrath...« Spustila mu je uho na prsa. Srce mu je i dalje tuklo, iako su otkucaji bili slabi, a i dalje je disao, iako sporo. Očajnički mu je željela pomoći, no nije mu mogla davati umjetno disanje. Ne dok još uvijek diše samostalno. »Isuse Bože...« Mobitel je i dalje zvonio. Podignula ga je sa zemljanog poda, nastojeći ne obraćati pozornost na sve veću lokvu krvi oko Wrathova tijela. »Molim!« »Beth!« Bio je to Butch. »S V.-om sam. Uskoro stižemo, ali V. kaže da mora razgovarati s tobom.«

193

U pozadini se čulo mehaničko zujanje, kao automobilski motor napregnut do krajnjih granica. Vishousov je glas bio napeto ozbiljan. »Beth, slušaj što moraš napraviti. Imaš li nož?« Pogledala je zadnji bodež na Wrathovim prsima. »Da.« »Uzmi ga. Moraš si zarezati zapešče. Zareži okomito, duž podlaktice, a ne vodoravno, inače ćeš samo pogoditi kost. Zatim mu ga prinesi ustima. To mu je najbolja šansa da preživi dok ne dovedemo pomoć.« Zastao je. »Odloži mobitel, dušo, i uzmi nož. Govorit ću ti što moraš raditi.« Beth je posegnula i izvukla nož iz Wrathovih korica. Nije oklijevala kada si je morala razrezati lijevo zapešće. Od boli je zastenjala, ali nije razmišljala o tome kako je rana peče dok ju je prinosila Wrathovim ustima. Slobodnom je rukom dohvatila mobitel. »Ne pije.« »Već si se zarezala? Bravo.« »Ne... ne guta.« »Nadajmo se da mu nešto ipak klizi niz grlo.« »Tu isto krvari.« »Isuse... Vozim najbrže što mogu.« Butch je ugledao Hummer. »Tu je!« Vishous se prevezao autom preko travnjaka, pa su iskočili iz njega i jurnuli u štagalj. Butch nije mogao vjerovati kakav su prizor zatekli. Dva zaklana psa. Krv posvuda. Jedno zaista mrtvo tijelo — Isuse, bio je to Billy Riddle. A onda je ugledao Beth. Nosila je dugačku majicu prekrivenu krvlju i zemljom, a oči su joj luđački blistale dok je klečala pokraj Wrathova tijela držeći mu zapešće nad usnama. Kada ih je primijetila, zasiktala je i podignula nož, spremna za borbu.

194

Vishous je krenuo prema njoj, no Butch ga je uhvatio za ruku. »Pusti mene prvog.« Polako joj je prišao. »Beth? Beth, poznaješ nas.« No što se više približavao Wrathu, to joj se više pojačavao luđački sjaj u očima. Povukla mu je zapešće s usana, spremna braniti ga. »Polako, curo. Nećemo mu ništa. Beth, to sam ja.« Trepnulaje. »Butch?« »Da, dušo. Ja i Vishous.« Spustila je nož i počela plakati. »U redu je, sve je u redu.« Pokušao ju je zagrliti, no ona se opet spustila do Wratha. »Ne, dušo. Pusti V.-a da ga pogleda, može? Dođi, odmah će on.« Dopustila je da je odmakne od Wrathova tijela. Butch je otkinuo komad svoje košulje i omotao joj ga oko zapešća, istovremeno klimajući V.-u. Vishous je kleknuo uz Wratha. Kada je podignuo pogled s trbuha drugog vampira, usne su mu bile čvrsto stisnute. Beth se spustila do njega, ponovno nadnoseći zapešće na Wrathova usta. »Bit će mu dobro, zar ne? Jednostavno ćemo ga odvesti liječniku. U bolnicu. Zar ne? Zar ne, Vishous?« Glas joj je od očaja postao kreštav. A onda odjednom više nisu bili sami. Pred njima su se niotkuda pojavili Marissa i elegantan, unezvjeren muškarac. Prišao je Wrathovu tijelu i podignuo klupko krvlju natopljenog satena. »Moramo ga odvesti u moju operacijsku dvoranu.« »Auto mi je vani na travnjaku«, rekao je V. »Vratit ću se i posvršavati ovdje kada bude na sigurnom.« Muškarac je opsovao dok je pregledavao ranu na Wrathovu vratu. Pogledao je Beth. »Tvoja krv nije dovoljno snažna. Marissa, dođi ovamo.«

195

Beth je susprezala suze dok je povlačila ruku s Wrathova lica i podizala pogled prema plavokosoj ženi. Marissa je oklijevala. »Ne smeta ti da ga ja hranim?« Beth joj je pružila Wrathov bodež, okrenuvši držak prema njoj. »Briga me od koga pije ako će ga to spasiti.« Marissa se zarezala bez problema, kao da je to već mnogo puta učinila. Zatim je podignula Wrathovu glavu i pritisnula mu ranu o usta. Tijelo mu se trznulo kao da ga je prikopčala na akumulator. »U redu, idemo ga prenijeti«, rekao je muškarac koji je preuzeo kontrolu nad situacijom. »Marissa, ne miči tu ruku.« Beth je uzela Wratha za ruku dok su ga muškarci podizali sa zemlje u štaglju. Odnijeli su ga do Vishousova terenca što su nježnije mogli i položili ga na stražnje sjedalo. Marissa i Beth ušle su otraga s Wrathom, dok su Butch i Vishous sjeli naprijed. Drugi je muškarac nestao. Dok je Escalade jurio seoskim cestama, Beth je milovala Wrathovu ruku, prelazeći mu gore-dolje po tetovažama. Koža mu je bila hladna. »Stvarno ga jako voliš«, promrmljala je Marissa. Beth je podignula pogled. »Pije li?« »Ne znam.«

196

Dvadeset šesto poglavlje

Upredvorju kirurške ambulante Havers je skinuo rukavice od lateksa i bacio ih u spremnik za biološki otpad. Leđa su ga boljela nakon sati provedenih nad Wrathom, tijekom kojih mu je zašivao crijeva i operirao ranu na vratu. »Hoće li preživjeti?« upitala je Marissa izlazeći iz operacijske dvorane. Bila je slaba nakon što je dala toliko krvi. Blijeda, ali napeta. »Uskoro ćemo znati. Nadam se da hoće.« »I ja isto.« Prošla je pokraj njega odbijajući ga pogledati u oči. »Marissa...« »Znam da ti je žao. Ali ja nisam ta kojoj moraš izraziti svoje kajanje. Pokušaj početi od Beth. Ako te ikada bude spremna saslušati.« Dok su se vrata šušteći zatvarala, Havers je zatvorio oči. Zaboga, ta bol u prsima. Bol zbog djela koje nikada neće moći poništiti. Havers je kliznuo niz zid, skidajući kiruršku kapicu s glave.

197

Srećom, Slijepi je Kralj bio građen kao istinski ratnik. Bio je čvrsta tijela i vatrene volje. Iako ne bi preživio bez Marissine gotovo čistokrvne krvi. Niti, pretpostavio je Havers, bez prisutnosti svoje tamnokose šelan. Beth, kako se zvala, ostala je uz njega tijekom čitave operacije. A iako je ratnik bio bez svijesti, glava mu je čitavo vrijeme bila okrenuta prema njoj. Govorila mu je satima, dok joj se glas nije pretvorio u hrapavi šapat. I sada je još uvijek bila uz njega, iako je bila toliko iscrpljena da jedva da je sjedila. Odbila je dopustiti da njoj pregledaju rane, a nije htjela ni jesti. Jednostavno je bila uz svog helrena. Naglo se odgurnuvši, Havers je otišao do dubokih umivaonika nad kojima su se kirurzi pripremali za operacije. Uhvatio se za rubove od nehrđajućeg čelika i zagledao se u odvod. Došlo mu je da povrati, no želudac mu je bio prazan. Braća su bila vani. Čekali su da im priopći novosti. I znali su što je učinio. Prije nego što je Havers ušao u operacijsku dvoranu, Tohrment ga je zgrabio za vrat. Ako Wrath umre na operacijskom stolu, zakleo mu se ratnik, braća će objesiti Haversa naglavačke i mlatiti ga golim rukama dok ne iskrvari. U njegovoj vlastitoj kući. Zsadist im je bez sumnje sve ispričao. 0 Bože, kad bih se barem mogao vratiti u onu uličicu, pomislio je Havers. Da barem nisam uopće otišao onamo. Morao je znati da je besmisleno iznijeti takvu izdajničku ponudu nekom članu Bratstva. Čak i onome bez duše. Nakon što je Zsadistu iznio svoj prijedlog, brat se zagledao u njega onim svojim strašnim crnim očima, a Havers je odmah shvatio da je pogriješio. Zsadist je možda pun mržnje, ali nikada ne bi izdao svoga kralja, i uvrijedio se što ga je Havers uopće pitao takvo što.

198

»Ubit ću besplatno«, zarežao je Zsadist. »Ali samo ako krenem na tebe. Gubi mi se s očiju prije nego što izvadim bodež.« Potreseni je Havers brže-bolje pobjegao, no vrlo je brzo shvatio da ga prati nešto za što je zaključio da mora da je degrad. Bilo je to prvi put da se našao u blizini jednog od tih živućih mrtvaca, i iznenadio se što član Društva ima tako svijetlu kosu i put. Ipak, bio je oličenje zla i spreman za ubijanje. Uhvaćen u stupicu u kutku uličice, izbezumljen od straha, Havers je počeo govoriti, koliko zato da dogovori obavljanje posla koji ga je zanimao, toliko i zato da spasi vlastiti život. Degrad je isprva bio sumnjičav, no Havers je oduvijek bio uvjerljiv, a riječ kralj, kojom se obilato služio, privukla je degradovu pozornost. Razmijenjene su informacije. Degrad je odšetao. Kocka je bila bačena. Havers je duboko udahnuo, pripremajući se za izlazak u hodnik. Barem se braći mogao zakleti da je dao sve od sebe tijekom operacije. Iako razlog tomu nije bila želja da spasi vlastiti život. Takav je oprost bio nemoguć. Bit će pogubljen zbog onoga što je učinio, pitanje je bilo samo kada će se to dogoditi. Ne, u operacijskoj je dvorani dao sve od sebe jer se jedino tako mogao iskupiti za svoj gnusni zločin. I zato što su ona petorica teško naoružanih mužjaka i onaj siloviti čovjek koji su vani čekali izgledali kao da su im srca slomljena. No nijedno od toga nije bilo ono što ga je najviše motiviralo. Najviše ga je potaknula goruća bol u očima one tamnokose Beth. Poznavao je taj užasnut, nemoćan izraz. Stajao je i na njegovu licu kada je gledao svoju šelan kako umire. Havers se umio i izašao u hodnik. Braća i čovjek podignuli su poglede prema njemu. »Preživio je operaciju. Sada moramo vidjeti hoće li izdržati.« Havers je prišao Tohrmentu. »Želiš li me sada odvesti?«

199

Ratnik ga je promatrao oštrim, prijetećim pogledom. »Ostavit ćemo te na životu da ga njeguješ. A onda te može sam ubiti.« Havers je klimnuo glavom i začuo prigušeni jecaj. Okrenuo se i ugledao Marissu kako rukom prekriva usta. Htio joj je prići, no tada je ljudski mužjak stao pred nju. Čovjek je na trenutak oklijevao, a zatim joj je pružio rupčić. Uzela ga je, a zatim ih sve ostavila. Beth je spustila glavu na sam rub Wrathova jastuka. S operacijskog su ga stola premjestili u bolnički krevet, no nisu ga namjeravali seliti u sobu za bolesnike. Havers je odlučio da će ga ostaviti u operacijskoj sali za slučaj da mu hitno zatreba još jedna operacija. U prostoriji bijelih zidova bilo je hladno, no netko ju je pokrio debelim pokrivačem. Kako se činilo, ista joj je osoba omotala dekom i donji dio tijela. Nije se mogla sjetiti tko je to bio toliko pažljiv. Kada je začula neki škljocaj, bacila je pogled na brdo uređaja na koje je Wrath bio priključen. Proučila je svaki od njih, iako nije baš imala predodžbu o tome što znači koje očitanje. Dok kod se nisu oglašavali nikakvi alarmi, morala je pretpostaviti da je sve u redu. Ponovno je začula isti zvuk. Pogledala je Wratha. I skočila na noge. Pokušavao je nešto reći, no usta su mu bila toliko suha da mu se jezik slijepio. »Pssst.« Stisnula mu je ruku. Stala je tako da je vidi za slučaj da otvori oči. »Ovdje sam.« Prsti su mu se trznuli u njezinoj ruci. A onda je ponovno izgubio svijest. Zaboga, izgledao je grozno. Bio je blijed kao keramičke pločice na podu operacijske dvorane. Oči su mu utonule duboko u lubanju.

200

Na grlu je imao debeli zavoj. Trbuh mu je bio omotan gazom i tamponima, a iz rane su izlazili drenovi. Pokraj kreveta je stajao stalak za infuziju iz kojega su mu u ruku tekle tekućine i analgetici, a s kreveta je visjela vrećica katetera. Gomila žica s EKG-a bila mu je prilijepljena na prsa, a na srednji mu je prst bio pričvršćen senzor za kisik. No bio je živ. Zasad. I došao je svijesti, makar i samo na trenutak. Stanje je ostalo isto i sljedeća dva dana. Došao bi svijesti, a zatim je ponovno izgubio, pa onda opet tako, kao da je imao potrebu provjeravati je li uz njega prije nego što se vrati herkulovskom zadatku zacjeljivanja vlastitih rana. Na kraju je ipak morala zaspati, pa su joj braća donijela udobniju stolicu, a netko joj je dao jastuk i deku. Probudila se sat vremena kasnije, još uvijek stežući Wrathovu ruku. Jela je kad bi je prisilili, kad bi Tohrment ili Wellsie na tome inzistirali. Otišla se istuširati u predvorje. Na brzinu. Kada se vratila, Wrathove su se ruke i noge divljački trzale, a Wellsie je već bila pozvala Haversa. Čim ga je Beth uzela za ruku, Wrath se smirio. Nije znala koliko će još morati čekati. No svaki put kada bi joj se vratio, izvukla bi iz toga još trunčicu snage. Može čekati. Može ga čekati čitavu vječnost. Wrath je došao svijesti u vrtlogu aktivnosti. U jednom trenu nije bio svjestan ničega, u drugome su mu se svi sklopovi odjednom uključili. Nije znao gdje se nalazi, a kapci su mu bili preteški da bi ih pokušao otvoriti, pa je na brzinu obavio mentalni pregled vlastita tijela. Donji mu se dio činio u redu, mogao je micati nožnim prstima, još uvijek je imao noge. Opa, au. Želudac ga je bolio kao da ga je netko odalamio dizalicom za kamione. No prsa su mu bila čvrsta. Vrat mu je gorio. Glava ga je boljela. S rukama je sve bilo u redu. Šake...

201

Beth. Bio je naviknut osjetiti njezin dlan uz svoj. Gdje je? Oči su mu se otvorile. Bila je pokraj njega, sjedila je na stolici glave položene na krevet, kao da spava. Prva mu je pomisao bila da je ne smije probuditi. Bila je očito iscrpljena. No želio ju je dodirnuti. Trebao ju je dodirnuti. Pokušao ju je dosegnuti slobodnom rukom, no činilo mu se kao da teži dvjesto kilograma. Naprezao se, pomičuči ud preko tijela snagom volje, prevlačeći ga preko pokrivača centimetar po centimetar. Nije znao koliko mu je trebalo. Možda sati. No tada joj je napokon dodirnuo pramen kose. Osjetiti njegovu svilenkastu mekoću činilo mu se kao čudo. Bio je živ, baš kao i ona. Wrath je zaplakao. Čim je osjetila da se krevet zatresao, Beth se probudila u panici. Prvo što je ugledala bila je Wrathova ruka. Prsti su mu bili omotani oko dugačkog pramena njezine kose. Pogledala ga je u lice. Iz očiju su mu se kotrljale suze. »Wrath! O, ljubavi.« Nagnula se nad njega i zagladila mu kosu. Bio je sav izvan sebe. »Boli li te?« Otvorio je usta. Nije izašao nikakav zvuk. Uspaničio se. Oči su mu se širile dok se nisu vidjele gotovo samo bjeloočnice. »Polako, ljubavi, samo polako. Opusti se«, rekla je. »Slušaj, stisni mi ruku, jedanput za da, dva puta za ne. Boli li te?« Ne. Nježno mu je obrisala suze s čekinjastih obraza. »Jesi li siguran?« Da. »Želiš da pozovem Haversa?«

202

Ne. »Treba li ti nešto?« Da. »Hrana? Piće? Krv?« Ne. Postao je nemiran, njegove su je blijede, unezvjerene oči preklinjale. »Pssst, u redu je.« Poljubila ga je u čelo. »Smiri se. Dokučit ćemo što ti treba. Imamo dovoljno vremena.« Usmjerio je pogled na njihove spojene ruke, a zatim ga vratio na njezino lice. Zatim je opet spustio oči na njihove ruke, pa ih vratio. »Mene?« prošaptala je. »Trebaš mene?« Stisnuo joj je ruku i nije prestajao. »O, Wrath... Imaš me. Zajedno smo, ljubavi.« Suze su mu tekle niz lice u bijesnim potocima, prsa su mu podrhtavala od jecaja, a disanje mu je postalo isprekidano i hrapavo. Uzela mu je lice u ruke, pokušavajući ga utješiti. »U redu je. Ne idem nikamo. Neću te ostaviti. Kunem ti se. O, ljubavi...« Napokon se malo smirio. Suze su mu sporije tekle. Iz usta mu je izašao neki hrapav zvuk. »Sto?« Nagnula se nad njega. »Htio sam... te spasiti.« »I jesi. Wrath, spasio si me.« Usne su mu zadrhtale. »Volim. Te.« Nježno ga je poljubila u usta. »I ja tebe volim.« »Sad. Idi. Spavati.« A onda je iscrpljen zatvorio oči. Pred očima joj se zamaglilo dok je rukama prekrivala usta koja su se počela širiti u osmijeh. Njezin se prekrasan ratnik vratio. I pokušavao joj naređivati iz bolničkog kreveta.

203

Wrath je uzdahnuo i, kako se činilo, utonuo u san. Kada je bila sigurna da se sad mirno odmara, protegnula se, pomislivši da će braći biti drago čuti da se probudio i da mu je čak bilo dovoljno dobro da nešto kaže. Možda tu negdje ima neki telefon s kojega bi mogla nazvati očevu kuću. Kada je provirila u hodnik, nije mogla vjerovati vlastitim očima. Tik pred vratima operacijske dvorane, kao velika, živa barikada, ležala su braća i Butch rašireni po podu. Čvrsto su spavali. Izgledali su jednako iscrpljeno koliko se ona osjećala. Vishous i Butch bili su naslonjeni na zid jedan pokraj drugoga, a između njih su ležali mali televizor i dva pištolja. Rhage je ležao izvaljen na leđa i tiho hrkao s bodežom u ruci. Tohrment je naslonio glavu na koljena. Phury je ležao na boku, čvrsto stišćući šuriken na prsa, kao da ga to tješi. Gdje je Zsadist? »Ovdje sam«, tiho je rekao. Trgnula se i pogledala udesno. Zsadist je bio potpuno naoružan, s pištoljem zataknutim za pojas, bodežima prekriženima na prsima i lancem koji je premještao iz ruke u ruku. Netremice ju je promatrao svjetlucavim crnim očima. »Moj je red da stražarim. Izmjenjujemo se.« »Zar je ovdje tako opasno?« Namrštio se. »Zar ne znaš?« »Sto?« Slegnuo je ramenima i pogledao niz hodnik. Najprije na jednu stranu, a onda na drugu. Tražeći opasnost. »Bratstvo štiti ono što je njegovo.« Vratio je pogled na nju. »Ne bismo nikada ni tebe ni njega ostavili nezaštićene.« Osjetila je da izbjegava odgovor, ali nije željela inzistirati. Bilo je bitno samo da su ona i Wrath na sigurnom dok tijelo njezina muža zacjeljuje.

204

»Hvala ti«, prošaptala je. Zsadist je brzo spustio pogled. Kako se skriva od svake topline, pomislila je. »Koliko je sati?« upitala je. »Četiri poslijepodne. Četvrtak je, inače.« Zsadist je prešao rukom po svojoj kratko ošišanoj kosi. »I onda, ono, kako mu je?« »Probudio se.« »Znao sam da će preživjeti.« »Zaista?« Usnica mu se prezirno zadignula, kao da joj je htio nešto odbrusiti. No tada kao da se zaustavio. Gledao ju je, a njegovo je lice izbrazdano ožiljcima nosilo udaljen izraz. »Da, Beth. Zaista jesam. Nema te puške koja će ga odvojiti od tebe.« I tada je Zsadist odvratio pogled. Ostali su se počeli meškoljiti. Trenutak kasnije svi su bili na nogama i promatrali je. Primijetila je da se Butch sasvim uklopio među vampire. »Kako mu je?« upitao je Tohr. »Dovoljno dobro da mi ide govoriti što da radim.« Braća su se kolektivno nasmijala. U njihovu je smijehu bilo olakšanja. Ponosa. Ljubavi. »Treba li išta tebi ili njemu?« upitao je Tohr. Beth ih je pogledala. Svi su bili puni iščekivanja. Kao da su se nadali da će im dati neki zadatak. Ovo je zaista moja obitelj, pomislila je. »Mislim da nam ništa ne treba.« Beth se nasmiješila. »I sigurna sam da će vas uskoro sve željeti vidjeti.« »A kako si ti?« upitao je Tohr. »Kako se ti držiš? Hoćeš li se malo odmoriti?«

205

Odmahnula je glavom i otvorila vrata operacijske dvorane. »Dok ne bude mogao izaći odavde na vlastitim nogama, ne mičem se od njega.« Dok su se za Beth zatvarala vrata, Butch je čuo kako je Vishous tiho zazviždao. »To je stvarno prava ženka, ne?« rekao je V. Začulo se duboko mumljanje u znak potvrde njegovih riječi. »I netko kome nije pametno stati na put«, nastavio je brat. »Čovječe, trebali ste je vidjeti kada smo ušli u onaj štagalj. Stajala je nad njegovim tijelom, spremna baciti se na policajca i mene golim rukama ako treba. Kao da je Wrath njezino mlado, kužite me?« »Tko zna ima li sestru?« upitao je Rhage. Phury se nasmijao. »Ti ne bi znao što bi sa sobom da naletiš na ženku koja nešto vrijedi.« »I to mi ti kažeš, Celibate?« No tada si je Hollywood protrljao izrast na bradi, kao da razmišlja o zakonitostima svemira. »Ah, dovraga, Phury, vjerojatno imaš pravo. Ipak, mužjak ima pravo sanjati.« »Svakako ima«, promrmljao je V. Butch je pomislio na Marissu. Stalno se nadao da će sići, ali nije je vidio otkad je otišla ono jutro nakon operacije. Izgledala je tako napeto, tako zamišljeno, no nije da nije imala dosta toga na pameti. Smrt njezina brata bila je nadohvat ruke. Sve bliža što se Wrath brže oporavljao. Butch je želio otići k njoj, no nije bio siguran bi li njegovo društvo bilo dobrodošlo. Jednostavno je nije dovoljno dobro poznavao. Tako su malo vremena proveli zajedno. Je li joj bio kuriozitet? Svježa krv koju je željela kušati? Nešto više? Butch je pogledao niz hodnik, kao da je može prizvati. Bože, izgarao je od želje da je vidi. Cak i da samo vidi da je dobro.

206

Dvadeset sedmo poglavlje

Nekoliko dana kasnije Wrath se trudio uspravno sjesti prije nego što braća uđu. Nije želio da ga vide kako leži na leđima. Infuzija koja mu je bila zabodena u ruku i svi oni aparati iza njegovih leđa bili su više nego dovoljno. No barem su mu jučer izvadili kateter. A uspio se i obrijati i istuširati. Imati čistu kosu bilo je nešto prekrasno. »Sto radiš?« odlučno je upitala Beth uhvativši ga kako se miče. »Idem sjesti...« »A ne, nećeš.« Dohvatila je daljinski upravljač kreveta i podignula mu uzglavlje. »Ah, dovraga, leelan, sada samo ležim sjedećki.« »Tako ti je dobro.« Nagnula se da mu popravi plahte, pa je na trenutak ugledao oblinu njezine dojke. Tijelo mu se napelo. Na pravom mjestu. No to ga je podsjetilo na prizor koji je zatekao u štaglju. Na nju privezanu za onaj stol. Nije ga bilo briga što se degradima ne može dignuti.

207

Uhvatio ju je za ruku. »Leelan?« »Da?« »Je li ti sigurno dobro?« Razgovarali su o svemu što se dogodilo, no svejedno se brinuo. »Rekla sam ti. Bedro mi zacjeljuje...« »Ne mislim samo fizički«, rekao je, poželjevši još jedanput ubiti Billyja Riddlea. Lice joj se na trenutak smračilo. »Rekla sam ti, bit če mi dobro. Jer odbijam pristati da bude drugačije.« »Tako si hrabra. Tako čvrsta. Divim ti se.« Nasmiješila mu se i nagnula se da ga na brzinu poljubi. Zadržao ju je u tom položaju, govoreći joj o usne. »I hvala ti što si mi spasila život. Ne samo onaj dan u štaglju. Već i za sve dane i noći koji su preda mnom.« Poljubio ju je malo jače i bio sretan kada je začuo njezin uzdah zadovoljstva. Od tog mu se zvuka erekcija vratila, pa joj je prstima lagano prešao preko ključne kosti. »Sto kažeš na to da malo skočiš tu gore k meni?« »Mislim da još baš i nisi spreman za to.« »Jesi li sigurna?« Uzeo joj je ruku i zavukao je pod bolničke plahte. Njezin grleni smijeh kada ga je nježno stisnula bio je za njega još jedno čudo. Baš kao i njezina stalna prisutnost u toj sobi, vatrenost kojom ga je štitila, njezina ljubav, njezina snaga. Bila mu je sve. Čitav njegov svijet. Iz stanja potpune blaziranosti u vezi s vlastitom smrću prešao je u stanje u kojem je očajnički želio živjeti. Zbog nje. Zbog njih. Zbog njihove budućnosti. »A što kažeš na to da pričekamo još jedan dan?« upitala je. »Jedan sat.« »Dok ne budeš sam mogao uspravno sjesti.«

208

»Dogovoreno.« Hvala Bogu da se oduvijek brzo oporavlja. Maknula mu je ruku s tijela. »Da pustim braću da uđu?« »Da.« Duboko je udahnuo. »Čekaj. Želim da znaš što ću im reći.« Povukao ju je prema sebi, pa je sjela na rub kreveta. »Odlazim iz Bratstva.« Zatvorila je oči kao da ne želi da vidi koliko joj je laknulo. »Zaista?« »Da. Zamolio sam Tohra da preuzme vodstvo. Ali ne idem na odmor. Moram početi vladati našom vrstom, Beth. I trebam tebe da vladaš zajedno sa mnom.« Otvorila je oči. Dodirnuo joj je lice. »To znači da ćemo biti kralj i kraljica. A bit ću iskren prema tebi. Nemam blagog pojma kako se to radi. Imam nekih ideja, ali trebat će mi tvoja pomoć.« »Sve«, rekla je. »Sve za tebe.« Wrath ju je mogao samo zapanjeno promatrati. Zaboga, zaista ga je ostavljala bez daha. Bila je spremna stati uz njega i suočiti se s čitavim svijetom, iako on leži na dupetu u bolničkom krevetu. Njezina vjera u njega bila je nevjerojatna. »Jesam li ti rekao da te volim, leelan?« »Prije nekih pet minuta. Ali nikada mi ne dosadi to slušati.« Poljubio ju je. »Pozovi braću. Reci Butchu da pričeka u hodniku. Ali želim da ti budeš prisutna dok razgovaram s njima.« Uvela je ratnike u sobu, a zatim se vratila k njemu. Braća su oprezno prišla krevetu. Iako je toga jutra održao kratak sastanak s Tohrom, bilo je to prvi put da vidi ostale ratnike, a i prvi put da oni vide njega. Čulo se mnogo laganog nakašljavanja, kao da izbacuju knedle iz grla. Znao je kako im je. I njega je stezalo u grlu.

209

»Braćo...« U tom je trenutku kroz vrata ušao Havers. Zastao je kao ukopan. »Ah, naš dragi doktor«, rekao je Wrath. »Uđi. Nas dvojica imamo nekih nesređenih računa.« Havers je i dotad redovito dolazio u operacijsku dvoranu, no Wrath se prije nije osjećao sposobnim rješavati situaciju. »Vrijeme je«, rekao je odlučno. Havers je duboko udahnuo i prišao krevetu. Pognuo je glavu. »Gospodaru.« »Kažu mi da si me pokušao dati ubiti.« Mužjaku je služilo na čast što nije pokušao bježati. Nije se izvrdavao. A iako su njegova tuga i kajanje bili očiti, nije tražio milost. »Jesam, gospodaru. Ja sam došao k njemu.« Pokazao je na Zsadista. »A kada sam shvatio da te tvoj brat neće izdati, obratio sam se degradu.« Wrath je klimnuo glavom. Već je razgovarao s Tohrmentom o tome što se zaista dogodilo te večeri. Tohr je čuo samo dio Z.-ova odgovora. »Gospodaru, moraš znati da je tvoj brat bio spreman ubiti me samo zato što sam ga se usudio pitati.« Wrath je pogledao Zsadista, koji je buljio u liječnika kao da mu želi objesiti glavu na zid. »Da, čuo sam da tvoja ponuda nije najbolje primljena. Z., dugujem ti ispriku.« Ratnik je slegnuo ramenima. »Nemoj se zamarati. Isprike mi idu na živce.« Wrath se nasmiješio, pomislivši kako je to tipično za Z.-a. Nadrkan bez obzira na okolnosti. Havers je pogledao braću. »Ovdje, pred ovim svjedocima, prihvaćam kaznu smrću.«

210

Wrath se netremice zagledao u liječnika. I pomislio na sve one godine koje je propatila njegova sestra. Iako Wrath nikada nije želio da joj život bude tako mučan, za konačan je rezultat bio on kriv. »Učinio si to zbog Marisse, zar ne?« rekao je Wrath. Havers je klimnuo glavom. »Da, gospodaru.« »U tom te slučaju neću ubiti. Svoj si zločin počinio zbog načina na koji sam se odnosio prema nekome koga voliš. Osveta je nešto što mogu razumjeti.« Havers je zateturao od šoka. Zatim je ispustio karton koji je držao u rukama i srušio se na koljena pokraj kreveta, primivši Wrathovu ruku i spustivši čelo na nju. »Gospodaru. Tvoje milosrđe nema granica.« »Vraga nema. Ostavljam te na životu kao dar tvojoj sestri. Ako ikada opet izvedeš nešto slično, doći ću po tebe s bodežom. Jesmo li se razumjeli?« »Da, gospodaru.« »Sada nas ostavi. Bockati me možeš i poslije. Ali kucaj prije nego što uđeš, jasno?« »Da, gospodaru.« Dok se Havers povlačio iz sobe, Wrath je poljubio Beth u ruku. »Za slučaj da budemo imali posla«, šapnuo joj je. Sobu je ispunilo prigušeno kolektivno smijuljenje. Bijesno je pogledao braću da bi ih ušutkao, a zatim je iznio svoju objavu. Po dugačkoj tišini koja je uslijedila znao je da je beskrajno šokirao ratnike. »Onda, prihvaćate li Tohra ili što?« upitao ih je. »Da«, rekao je Rhage. »Meni odgovara.« Vishous i Phury su klimnuli. »Z.?« Ratnik je preokrenuo svojim crnim očima. »Ajde daj. Sto to mene briga? Ti, Tohr. Britney Spears.«

211

Wrath se nasmijao. »Jesi li se ti to našalio, Z.? Nakon svih ovih godina napokon si otkrio smisao za humor? Kvragu, sad imam još jedan razlog za život.« Z. se zarumenio i malo zarežao dok su ga ostali podbadali. Wrath je duboko udahnuo. »Braćo, ima još jedna stvar. Preuzet ću prijestolje. Kao što sam rekao Tohru, vrijeme je za obnovu. Moramo oživjeti svoju vrstu.« Braća su se zagledala u njega. A onda su jedan po jedan prišla krevetu i zaklela mu se na vjernost na starom jeziku, uzimajući ga za ruku i ljubeći mu unutarnju stranu zapešća. Njihova ga je svečana ozbiljnost potresla i dirnula. Čuvardjeva je u pravu, pomislio je. To je njegov narod. Kako bi ga mogao ne voditi? Kada su ratnici završili sa zakletvama, pogledao je Vishousa. »Jesi li pokupio posude onih dvaju degrada iz štaglja?« V. se namrštio. »Zatekao sam samo jednoga. Onoga novaka kojega smo presreli one večeri kad si se združivao. Vratio sam se i probo tijelo dok su te operirali. Uzeo sam mu posudu iz kuće.« Wrath je odmahnuo glavom. »Bila su dvojica. Definitivno su bila dvojica. Drugi je bio degrad koji je vozio onaj Hummer.« »Jesi li siguran da je bio mrtav?« »Ležao je na tlu smrskane glave.« Wrath je odjednom postao svjestan Bethina nemira i stisnuo joj ruku. »Dosta, o tome ćemo kasnije.« »Ne, u redu je...« počela je ona. »Kasnije.« Poljubio joj je gornji dio ruke i pomilovao njime svoj obraz. Zagledao joj se u oči i pokušao je ohrabriti, osjećajući da mrzi svijet u koji ju je uveo. Kada mu se osmjehnula, Wrath ju je privukao i na brzinu poljubio, a zatim vratio pogled na braću. »Još jedna stvar«, rekao je. »Svi ćete početi živjeti zajedno. Želim da Bratstvo bude okupljeno na jednom mjestu. Barem sljedećih nekoliko godina.«

212

Tohr se trgnuo. »Čovječe, Wellsie se to neće svidjeti. Upravo smo dali napraviti njezinu kuhinju iz snova.« »Smislit ćemo nešto za vas dvoje. Naročito s obzirom na to da očekujete dijete. Ali vi ostali postat ćete cimeri.« Začulo se gunđanje. Ozbiljno gunđanje. »Čujte, moglo bi biti i gore«, rekao je. »Mogao bih vas natjerati da živite sa mnom.« »Istina«, rekao je Rhage. »Čovječe, Beth, ako se ikad poželiš odmoriti od njega...« Wrath je zarežao. »Htio sam reći«, otegnuo je Hollywood, »da može doći malo živjeti sa svima nama. Uvijek ćemo se brinuti za nju.« Wrath je bacio pogled na Beth. Zaboga, tako je prekrasna. Njegova partnerica. Njegova ljubavnica. Njegova kraljica. Nasmiješio se, ne mogavši otrgnuti pogled s njezinih očiju. »Ostavite nas, gospodo. Želim biti nasamo sa svojom šelan.« Dok su izlazila, braća su se smijala s muškim razumijevanjem. Kao da im je savršeno jasno na što misli. Wrath se koprcao na krevetu, nastojeći se uspraviti tako da prenese težinu gornjeg dijela tijela na bokove. Beth ga je gledala, odbijajući mu pomoći. Kada je pronašao stabilan položaj, protrljao je ruke u iščekivanju. Već je osjećao njezinu kožu. »Wrath«, rekla je upozoravajućim tonom kada ju je pogledao blistajući. »Dođi gore, leelan. Dogovor je dogovor.« Iako ju je mogao samo grliti, bilo mu je potrebno osjetiti je u naručju.

213

Dvadeset osmo poglavlje

Tose de la Cruz rukovao se sa stručnjakom za paleže. »Hvala. vU Očekivat ću vaše pisano izvješće.« Čovjek je odmahnuo glavom bacivši još jedan pogled na pougljenjene ostatke Caldivellske akademije za borilačke vještine. »Nikad nisam vidio tako nešto. Čovjek bi se zakleo da je eksplodirala nekakva atomska bomba. Iskreno rečeno, ne znam što bih napisao u izvješću.« Jose ga je gledao kako ulazi u kamionet i odlazi. »Ideš natrag u postaju?« upitao je Ricky sjedajući u policijski automobil. »Ne odmah. Moram na drugi kraj grada.« Ricky mu je mahnuo i odvezao se. Kada je ostao sam, Jose je duboko udahnuo. Miris vatre žario je nosnice, čak i nakon četiri dana. Dok je hodao prema neoznačenom automobilu, bacio je pogled na svoje cipele. Bile su blijedosive boje od trideset centimetara čađe koja je prekrivala zgarište. Više je nalikovala vulkanskom pepelu nego nečemu što bi ostalo nakon uobičajenog požara. A i

214

ruševine su bile neobične. Obično bi neki dijelovi konstrukcije preživjeli, ma koliko jak bio plamen. Ovdje nije ostalo ništa. Zgrada je bila sravnjena sa zemljom. Baš kao ni stručnjak za paleže, ni on nikada nije vidio ništa slično. Jose je sjeo za upravljač, gurnuo ključ u bravu i ubacio mjenjač u brzinu. Odvezao se dvanaest kilometara istočno, u nešto manje ugledan dio grada. Pred njim se pojavio niz ni po čemu posebnih stambenih zgrada. Bio je to gradski korov koji je rastao iz betonsko-asfaltnog tla. Zaustavio se pred jednom od njih. Stavio je mjenjač u prazan hod. Ugasio je motor. Dugo mu je trebalo da se natjera da izađe iz automobila. Prikupio je hrabrost i prišao glavnom ulazu. Neki je par izlazio iz zgrade, pa su mu pridržali vrata. Uspeo se stubama na treći kat i uputio niz zapušten hodnik s tapisonom udubljenim i smeđim od tisuća koraka koji su ga ugazili. Vrata koja je tražio bila su prelakirana toliko puta da je površina izubijanih dasaka gotovo bila ravna. Pokucao je, no nije očekivao odgovor. Trebao mu je samo trenutak da obije bravu. Gurnuo je vrata. Sklopio je oči i duboko udahnuo. Leš star četiri ili pet dana sada bi već smrdio, bez obzira na klimatizaciju. No ništa se nije osjećalo. »Butch?« zazvao je. Zatvorio je vrata za sobom. Po kauču su bile razbacane sportske stranice prošlotjednog CCJ-a i New York Posta. Na stolu su ležale prazne limenke piva. U sudoperu u kuhinji bilo je posuđa. Još je praznih limenki bilo naslagano na radnoj plohi. Jose je otišao u spavaću sobu. Pronašao je samo krevet s izgužvanim plahtama i mnogo odjeće na podu. Zastao je pokraj vrata kupaonice. Bila su zatvorena.

215

Srce mu je počelo nabijati. Kada ih je otvorio, zaista je očekivao da će ugledati leš kako visi sa šipke tuša. No bila je prazna. Detektiv iz odjela za umorstva Butch O’Neal nestao je. Bez traga.

216

Dvadeset deveto poglavlje

Drius je pogledao oko sebe. Smirena se izmaglica Sjenosvijeta razišla i razotkrila dvorište od bijelog mramora. Iz fontane u njegovu središtu padala je voda u svjetlucavu plesu, hvatajući raštrkanu svjetlost i odbijajući je u bljeskovima. Ptice pjevice milozvučno su cvrkutale, kao da ga istodobno pozdravljaju i najavljuju njegov dolazak. Znači, ovo mjesto zaista postoji, pomislio je. »Dobar ti dan, Dariuse, sine Marklonov.« Pao je na koljena ne okrećući se i pognuo glavu. »Cuvardjevo. Ukazuješ mi čast ovim razgovorom.« Tiho se nasmijala. Kada je stala pred njega, u vidno mu je polje ušao rub njezinih crnih halja. Sjaj koji je prodirao ispod svile bio je jak poput izravne sunčeve svjetlosti. »Dariuse, kako bih mogla odbiti? Ovo je prvo primanje koje si ikada zatražio.« Osjetio je da mu je nešto dodirnulo rame, a kosa na tjemenu mu se naježila. »Sada ustani. Želim ti vidjeti lice.« Ustao je. Visinom je uvelike nadmašivao krhku priliku. Ruke je držao sklopljene pred sobom.

217

»Sjenosvijet ti, dakle, nije po volji, princepse?« upitala je. »Želiš da te pošaljem natrag?« »Poniznom upućujem takvu molbu, ako te to ne vrijeđa. Čekao sam koliko je propisano. Želim vidjeti svoju kćer. Samo jedanput. Ako te to ne vrijeđa.« Čuvardjeva se ponovno nasmijala. »Moram priznati da zboriš bolje nego tvoj kralj. S riječima taj ratnik zaista ne zna.« Uslijedila je tišina. Dok su šutjeli, mislio je o braći. O tome kako mu nedostaje Wrath. Kako mu svi oni nedostaju. No ona koju je želio vidjeti bila je Beth. »Združila se«, iznenada je rekla Čuvardjeva. »Tvoja kći. Uzeo ju je dostojan mužjak.« Sklopio je oči, znajući da ne smije pitati. Umirući od želje da čuje. Nadajući se da će njegova Elizabeth biti sretna s družbenikom kojega je odabrala, tko god on bio. Činilo se da Čuvardjevu raduje njegova šutnja. »Pogledaj se, ni traga pitanju. Kako se samo znaš kontrolirati. A budući da si pristojan, reći ću ti ono što žudiš saznati. Združila se s Wrathom. Koji će preuzeti prijestolje. Kći ti je kraljica.« Darius je pognuo glavu ne želeći pokazati osjećaje, ne želeći da vidi njegove suze. Možda će pomisliti da je slab. »O, princepse«, tiho je rekla Čuvardjeva. »Takvu radost i tugu ti trpi grud. Reci mi, zar društvo tvojih sinova u Sjenosvijetu nije dovoljna hrana tvom srcu?« »Čini mi se da sam je napustio.« »Više nije sama.« »To je dobro.« Uslijedila je tišina. »I dalje je želiš vidjeti?« Klimnuo je.

218

Čuvardjeva se odmaknula. Prišla je jatu ptica koje su sjedile, cvrkutave i sretne, na bijelom drvu s bijelim cvjetovima. »Sto želiš, princepse? Tražiš li dopuštenje za ukazanje? Nešto brzo? U snovima?« »Ako te to ne vrijeđa.« Koristio se obrednim jezikom jer je Čuvardjeva zasluživala takav oblik poštovanja. I zato što se nadao da će je time pridobiti. Crne su se halje pomaknule i iz njih se pojavila bliješteća ruka. Jedna od ptica, sjenica, spremno joj je sletjela na prst. »Ubijen si na nečastan način«, rekla je milujući prsa sićušne ptičice. »I to nakon što si stoljećima dostojno služio svojoj vrsti. Bio si častan princeps i vrstan ratnik.« »Velika mi je nagrada znati da su ti moja djela bila po volji.« »Doista.« Zazviždala je ptičici. Ptičica joj je odgovorila zviždukom, kao da razgovara s njom. »Sto bi rekao, princepse, kada bih ti ponudila više nego što si zatražio?« Dariusovo je srce brže zakucalo. »Rekao bih da.« »Ne znajući o kakvu je daru riječ? Ni o kakvoj žrtvi?« »Polažem vjeru u tebe.« »Ah, zašto ti nisi mogao biti kralj?« suhoparno je upitala, vraćajući ptičicu u jato. Okrenula se prema njemu. »Evo što ti nudim. Novi život. Susret s kćeri. Priliku da se opet boriš.« »Čuvardjevo...« Ponovno se spustio na koljena. »Prihvaćam, iako znam da ne zaslužujem takvu milost.« »Neću taj odgovor smatrati obvezujućim. Evo što ćeš žrtvovati. Nećeš imati nikakvo svjesno sjećanje na nju. Nećeš biti kao što si sad. I od tebe ću tražiti jedan zalog moći.« Nije znao što to zadnje znači, no nije namjeravao pitati. »Prihvaćam.« »Jesi li siguran? Ne želiš li uzeti vremena da bolje razmisliš?« »Hvala ti, Čuvardjevo. No moja je odluka donesena.«

219

»Neka bude tako.« Prišla mu je i njezine su prozračne ruke izronile iz crnih halja. Istodobno se veo koji joj je prekrivao lice podignuo sam od sebe. Svjetlo je bilo toliko zasljepljujuće da joj nije mogao vidjeti lice. Kada ga je primila za čeljust i tjeme, zadrhtao je suočivši se sa silinom njezine snage. Mogla ga je smrskati jednim pokretom. »Dajem ti novi život, Dariuse, sine Marklonov. Neka pronađeš ono što tražiš u ovom utjelovljenju.« Pritisnula je usne o njegove, a on je osjetio isti šok kao kada je umirao. Sve su mu molekule eksplodirale, tijelo mu se rasprsnulo u zraku, a duša se oslobodila i uzletjela.

220

Trideseto poglavlje

Gospodin X. otvorio je oči i ugledao gomilu nejasnih, okomitih crta. Rešetke? Ne, bile su to noge od stolice. Ležao je na grubom podu od borovine. Raskrečen na trbuhu. Pod stolom. Podignuo je bradu, a vid mu se ponovno zamaglio. Zaboga, glava me boli kao da ju je netko raskolio. Sve mu se vratilo. Kako se borio sa Slijepim Kraljem. Kako ga je ženka udarila nečim tvrdim. Kako se srušio. Dok se Slijepi Kralj pokušavao snaći sa prostrijelnim -ranama, a ženka bila usredotočena na svog družbenika, gospodin X. otpuzao je do karavana. Odvezao se još dalje izvan grada, do planina na samom rubu Caldwella. Nekim je čudom u mraku uspio pronaći svoju brvnaru te se jedva uvukao u nju prije nego što se srušio. Bog zna koliko je dugo ležao bez svijesti. Kroz male prozore na drvenim zidovima dopirao je sjaj rane zore. Je li to jutro poslije? Nekako mu se nije činilo da je tako. Imao je osjećaj da su prošli dani.

221

Pažljivo je pomaknuo ruku i dodirnuo si tjeme. Rana je još bila otvorena, ali je zacjeljivala. Uz mnogo truda i koncentracije uspio se uspraviti i nasloniti na stol. Cak se osjećao malo bolje s glavom u povišenom položaju. Imao je sreće. Degrade je moguće trajno onesposobiti teškim udarcem ili ranom od metka. Ne ubiti, već uništiti. Tijekom desetljeća je naišao na mnoge kolege članove Društva koji su se povlačili po skrivenim mjestima i trunuli jer se više nisu mogli dovesti u stanje spremnosti za borbu, a bili su preslabi da se probodu i zauvijek nestanu. Spustio je pogled na ruke. Bile su prekrivene sasušenom krvlju Slijepog Kralja i zemljom iz štaglja. Nije se nimalo kajao što je pobjegao. Ponekad je najbolje što vođa može učiniti povući se iz borbe. Kada su žrtve prevelike, a poraz praktički zajamčen, pametan je potez povući se i vratiti u borbu drugom prilikom. Gospodin X. spustio je ruke. Trebat će mu nešto više vremena da se oporavi, no morao je doći do svojih ljudi. Ispražnjena vodeća mjesta u Društvu bila su opasna. Naročito za visokog degrada koji trenutno vrši tu dužnost. Vrata brvnare su se otvorila, a on je podignuo pogled pitajući se kako će se obraniti prije nego što je shvatio da je već preblizu svitanju da bi uljez mogao biti vampir. Od onoga što je ispunilo otvor vrata crna mu se krv sledila u žilama. Omega. »Došao sam ti pomoći da se oporaviš«, rekao je s osmijehom. Dok su se vrata zatvarala, tijelo gospodina X.-a počelo se tresti. Omegina pomoć bila je strašnija od bilo kakve osude na smrt.

222

Epilog

»Zdanje nad Grobnicom. Kažem vam, onamo bismo trebali otići«, rekao je Tohr nabadajući pečenu govedinu s pladnja koji mu je Fritz pružio. »Hvala, stari.« Beth je pogledala Wratha, pomislivši kako se u mjesec dana od kada je nastrijeljen potpuno oporavio. Bio je zdrav i snažan. Zastrašujuć kao i uvijek. Arogantan. Pun ljubavi. Nemoguć i neodoljiv. Naslonio se u stolici na čelu stola i posegnuo za njezinom rukom, milujući joj dlan palcem. Nasmiješila mu se. Tijekom njegova su oporavka živjeli u kući njezina oca i kovali planove za budućnost. Svake je večeri cijelo Bratstvo dolazilo na večeru. Fritz je bio izvan sebe od sreće zbog tolikog prometa. »Znaš, to je jebeno dobra ideja«, rekao je V. »Mogao bih ugraditi stvarno neprobojan sustav u tu kuću. Dovoljno je izolirana ondje gore na planini. I sagrađena je od kamena, što znači da joj vatra ne može ništa. Ako na prozore ugradimo pomične metalne kapke, mogli bismo se kretati kućom tijekom dana. Sto se pokazalo kao ključna slaba točka ove kuće kada...« Prekinuo se.

223

»Zar nema i bogatu mrežu podzemnih soba? Njih bismo mogli koristiti za obuku.« Rhage je klimnuo. »I dovoljno je velika. Svi bismo mogli ondje živjeti a da se ne poubijamo međusobno.« »To više ovisi o tvom jeziku nego o tlocrtu«, rekao je Phury nacerivši se. Ratnik se pomaknuo na stolici i napravio Boou mjesta u krilu. »Sto ti misliš?« upitao je Tohr Wratha. »To nije moja odluka. Sve te zgrade i zdanja bili su u Dariusovu vlasništvu, a sada su prešli na Beth.« Wrath ju je pogledao. »Leelan? Bi li bila voljna dopustiti braći da se služe jednom od tvojih kuća?« Jednom od njezinih kuća. Njezinih kuća. Kao osobi koja nikad nije bila čak ni vlasnik stana, bilo joj je malo teško prihvatiti da sada ima toliko toga. Nije tu bila riječ samo o nekretninama. Bilo je tu i umjetnina. Zemljišta. Automobila. Nakita. A količina novca u njezinu vlasništvu bila je suluda. Srećom, V. i Phury dijelili su s njom svoje temeljito poznavanje burzovnog tržišta. Isto su joj tako izlagali prednosti i mane obveznica. Trezorskih zapisa. Zlata. Vrijednosnica. Nevjerojatno su dobro znali s novcem. I bili su vrlo, vrlo dobri prema njoj. Pogledala je muškarce okupljene oko stola. »Što god da Bratstvu treba, može dobiti.« Začulo se zahvalno mumljanje. Čaše s vinom podignute su u zdravicu u njezinu čast. Zsadist je svoju čašu ostavio na stolu, no klimnuo je u njezinu smjeru. Pogledala je Wratha. »Samo, zar ne misliš da bismo i mi trebali ondje živjeti?« »To bi željela?« upitao je. »Većina bi ženki radije imala vlastitu kuću.« »Ali to jest moja kuća, sjećaš se? Osim toga, ovo su tvoji najbliži savjetnici, osobe kojima vjeruješ više no bilo kome drugome. Zašto bi želio biti odvojen od njih?«

224

»Čekaj malo«, rekao je Rhage. »Mislio sam da smo se dogovorili da nećemo morati živjeti s njim.« Wrath je dobacio Hollywoodu opak pogled, a zatim se opet okrenuo njoj. »Sigurna si, leelan?« »Zajedno smo sigurniji, zar ne?« Klimnuo je. »Ali i izloženiji.« »No bili bismo u dobrom društvu. Nema nikoga koga bih radije odabrala da me štiti od ovih krasnih muškaraca.« »Ispričavam se«, umiješao se Rhage. »Jesu li i svi ostali u ovoj prostoriji zaljubljeni u nju?« »Apsolutno«, rekao je V., zadižući kapu Red Soxa. »Totalno.« Phury je klimnuo. »A ako bude živjela s nama, možemo zadržati mačku.« Wrath ju je poljubio i pogledao Tohra. »Izgleda da smo se skućili.« »I Fritz će poći s nama«, rekla je Beth kada je batler ušao u sobu. »Hoćeš li? Molim te?« Batler je izgledao razdragan što su ga se sjetili i pogledao je braću sav sretan. »Za vas i kralja poći ću bilo kamo, gospodarice. A što više imam osoba za koje se treba brinuti, to bolje.« »Pa, morat ćemo ti pronaći nekoga da ti pomogne.« V. je progovorio, obraćajući se Wrathu. »Čuj, što se tiče policajca. Što želiš učiniti u vezi s njim?« »Pitaš zato što ti je frend ili zato što nam je prijetnja?« »Oboje.« »Zašto mi se čini da ćeš nešto predložiti?« »Jer hoću. Trebali bismo ga povesti sa sobom.« »Imaš li neki poseban razlog?« »Sanjao sam ga.« Svi za stolom su zašutjeli.

225

»Dogovoreno«, rekao je Wrath. »Ali sanjao ti njega ili ne, treba ga nadgledati.« V. je klimnuo. »Ja ću preuzeti tu odgovornost.« Dok su braća kovala planove, Beth je promatrala ruku svoga muža u svojoj i osjećala apsurdnu potrebu da zaplače. »Leelan?« tiho je rekao Wrath. »Jesi li dobro?« Klimnula je, čudeći se što je tako lako može pročitati. »Vrlo sam dobro.« Nasmiješila mu se. »Znaš, neposredno prije nego što sam te upoznala, priželjkivala sam pustolovinu.« »Zaista?« »A dobila sam toliko više od toga. Dobila sam prošlost i budućnost. Čitav... život. Ponekad ne znam kako se nositi s toliko sreće. Jednostavno ne znam što bih sa svim tim.« »Zanimljivo, i ja isto.« Wrath joj je rukama primio lice i spustio usne na njezine. »Zato te tako često ljubim, leelan.« Zagrlila mu je široka ramena i pomilovala usne svojima. »O, čovječe«, rekao je Rhage. »Zar ćemo ih stalno morati gledati kako se ljubakaju?« »Kao da bi se ti bunio«, promrmljao je V. »Da.« Rhage je uzdahnuo. »Sve što želim je jedna dobra ženka. No izgleda da ću se morati zadovoljiti kvantitetom dok ne pronađem kvalitetu. Život je okrutan, zar ne?« Uslijedila je gromka provala smijeha. Netko ga je pogodio salvetom. Fritz je donio desert. »Molim vas, ako biste bili tako ljubazni«, rekao je batler. »Nema bacanja ubrusa. Želi li tko breskve?« KRAJ

226

Novi nastavak donosi vam i novu ljubavnu priÄ?u. Zavirite i otkrijte Ä?iju!

227

228

Prvo poglavlje

Kvragu, V., ubijaš me u pojam«, rekao je Butch O’Neal kopajući po ladici s čarapama u kojoj je tražio crnu svilu, a uspijevao pronaći samo bijeli pamuk. Ne, čekaj. Izvukao je jednu dokoljenku. Nije baš neki uspjeh. »Murjače, da te stvarno ubijam, čarape bi ti bile zadnja stvar na pameti.« Butch je bacio pogled na cimera. Još jedan obožavatelj Red Soxa. Njegov... pa, jedan od njegova dva najbolja prijatelja. A slučajno su obojica bili vampiri. Vishous je upravo bio izišao iz tuša. Oko struka je omotao ručnik i ponosno paradirao svoja snažna prsa i ruke. Navlačio je crnu kožnu motorističku rukavicu i prekrivao njome tetovažu na lijevoj šaci. »Zar baš moraš nositi moje fine crne čarape?« V. se osmjehnuo, a očnjaci su mu zabljesnuli usred kozje bradice. »Udobne su.« »Zašto ne zamoliš Fritza da ih i tebi nabavi?« »Čovječe, Fritz je previše zauzet tvojom opsesijom odjećom.« Dobro, možda je Butch nedavno došao u dodir sa svojim unutarnjim Versaceom, iako nitko ne bi ni pomislio da ga nosi u

229

sebi, ali koliko teško može biti nabaviti još desetak pari svilenih čarapa? »Pitat ću ga u tvoje ime.« »Pravi si džentlmen.« V. je odmaknuo tamnu kosu s čela. Nakratko se pokazala tetovaža na njegovoj lijevoj sljepoočnici, da bi ubrzo opet nestala ispod kose. »Treba ti Escalade večeras?« »Da, hvala.« Butch je na bose noge navukao Guccijeve mokasinke. »Znači, ideš se vidjeti s Marissom?« Butch je klimnuo glavom. »Moram znati na čemu sam. Ovako ili onako.« A imao je osjećaj da će biti onako. »Ona je dobra ženka.« Definitivno jest, što je vjerojatno razlog zbog kojeg mu ne odgovara na pozive. Bivši policajci koji vole scotch ženama baš i nisu poželjni za veze, bile one ljudi ili vampiri. Naravno, ni činjenica da ne pripada njezinoj vrsti nije mu išla u prilog. »Dobro, policajče, Rhage i ja popit ćemo koju u One Eyeu. Potraži nas ondje kad završiš...« Pozornost su im privukli udarci koji su zvučali kao da netko maljem razvaljuje ulazna vrata. V. je bolje namjestio ručnik. »Dovraga, ljepotan će morati naučiti koristiti zvonce.« »Probaj ti razgovarati s njim. Mene ne sluša.« »Rhage ne sluša nikoga.« V. je lagano potrčao niz hodnik. Dok je buka jenjavala, Butch je prišao svojoj svakim danom sve bogatijoj zbirci kravata. Odabrao je blijedoplavi Brioni, zadignuo ovratnik bijele košulje i namjestio svilenu kravatu oko vrata. Dok je hodao prema dnevnom boravku, čuo je Rhagea i V.-a kako razgovaraju uz 2Pacovu pjesmu RU still down?. Morao se nasmijati. Čovječe, život ga je znao odvesti na razne strane, većinom ružne, ali nije mogao ni zamisliti da će jednoga

230

dana živjeti sa šestoricom vampirskih ratnika. Ni da će sa strane promatrati njihova nastojanja da zaštite svoju skrivenu, sve malobrojniju vrstu. A ipak, sada je pripadao Bratstvu crnog bodeža. On, Vishous i Rhage bili su fantastičan trojac. Rhage je živio s ostatkom Bratstva u glavnoj kući na drugom kraju dvorišta, ali trojka se družila u portirskoj kućici u kojoj su se smjestili V. i Butch. Rupa, kako su je sada zvali, bila je super gajba u usporedbi s ćumezom u kojem je Butch prije živio. Imala je dvije spavaće sobe s kupaonicama, čajnu kuhinju te dnevni boravak uređen u privlačnom postmodernističko-studentskom stilu: dva kožna kauča, plazma-televizor visoke definicije, stolni nogomet te posvuda razbacane sportske torbe. Kada je ušao u glavnu sobu, Butcha je zabljesnula Rhageova pojava: crni kožni kaput spuštao mu se od ramena do gležnjeva, a crna potkošulja bila mu je uvučena u kožne hlače. U vojničkim čizmama bio je visok oko metar devedeset. Vampir je u toj kombinaciji jednostavno bio zgodan preko svake mjere. Čak i provjerenom hetero tipu poput Butcha. Jebator je kršio zakone fizike koliko je bio privlačan. Plava mu je kosa straga bila kratko ošišana, dok je naprijed bila duža. Tirkiznoplave oči bile su boje mora na Bahamima. U usporedbi s njim, Brad Pitt izgledao je poput kandidata za plastičnu operaciju u emisiji Reži me. No unatoč tomu što je bio šarmer, nije bio mamina maza. Iza očaravajućeg izgleda vrebalo je nešto tamno i ubojito, a bilo je očito na prvi pogled. Odavao je dojam tipa koji bi se smiješio i dok bi stvari rješavao šakama, čak i ako bi pritom pljuvao vlastite zube. »Što ima, Hollywood?« upitao je Butch. Rhage se osmjehnuo i otkrio blistav niz bisernobijelih zuba s dugačkim očnjacima. »Vrijeme je za izlazak, murjače.« »Dovraga, vampiru, zar ti sinoć nije bilo dosta? Ona crvenokosa izgledala je kao pun pogodak. A i njezina sestra isto.« »Znaš mene. Nezasitan sam.«

231

No da. Ali srećom po Rhagea, postojao je nepresušan izvor žena koje su bile više no sretne što mogu zadovoljiti njegove potrebe. I dragi Isuse, tip ih je uzimao. Nije pio. Nije pušio. Ali zato je mijenjao žene kao nitko drugi koga je Butch ikada upoznao. A ne može se reći da Butch poznavao mnogo čednih tipova. Rhage je pogledao prema V.-u. »Oblači se, čovječe. Ili se misliš pojaviti u One Eyeu u ručniku?« »Prestani mi štopati, brate.« »Onda mrdni guzicu.« Vishous je ustao od stola koji je bio natrpan s toliko računalne opreme da bi se i Bili Gates popalio da je vidi. Iz tog je kontrolnog centra V. upravljao sigurnosnim i nadzornim sustavima u cijelom kompleksu, uključujući glavnu rezidenciju, podzemne dvorane za obuku, Grobnicu i Rupu, kao i sustav podzemnih tunela koji su povezivali zgrade. Kontrolirao je sve: pomične čelične kapke ugrađene na svim prozorima, brave na čeličnim vratima, temperaturu u prostorijama, svjetla, sigurnosne kamere, glavna vrata. V. je sam postavio svu opremu prije nego što je prije tri tjedna Bratstvo uselilo u kompleks. Zgrade i tuneli postojali su od početka dvadesetog stoljeća, no većinu tog vremena nisu bili u upotrebi. No nakon srpanjskih događaja donesena je odluka da se sve operacije Bratstva objedine te su svi došli ovamo. V. je otišao u svoju sobu, a Rhage je iz džepa izvadio lizalicu, odmotao crveni papir i stavio je u usta. Butch je osjećao da tip zuri u njega. Nije ga iznenadilo kada ga je brat počeo obrađivati. »Pa dakle, policajče, ne mogu vjerovati da se toliko sređuješ za odlazak do One Eyea. Mislim, ovo je previše, čak i za tebe. Kravata, manšete... te su ti nove, zar ne?« Butch je izravnao kravatu te posegnuo za jaknom Tom Ford koja mu je pristajala uz crne hlače. Nije se htio upuštati u razgovor o Marissi. Već je i usputno spominjanje te teme s V.-om bilo dovoljno. Uostalom, što je mogao reći?

232

Oborila me s nogu kada sam je upoznao, ali me zadnja tri tjedna izbjegava. Zato, umjesto da shvatim poruku, idem k njoj puzati i preklinjati poput nekog očajnog luzera. Da, baš se htio time hvaliti pred gospodinom Savršenim, čak i ako mu je tip bio dobar prijatelj. Rhage je prevrtao lizalicu u ustima. »Reci mi nešto. Zašto se toliko trudiš oko odjeće? Šteta svih tih priprema. Hoću reći, cijelo te vrijeme gledam kako odbijaš ženke u baru. Što, čuvaš se za brak?« »Aha. U pravu si. Odlučio sam živjeti u apsolutnoj apstinenciji dok ne stanem pred oltar.« »Daj, stvarno me zanima. Čuvaš se za nekoga?« Kada Butch nije ništa odgovorio, vampir se lagano nasmijao. »Poznajem li je?« Butch je stisnuo oči razmišljajući o tome bi li razgovor brže završio ako bi držao jezik za zubima. Vjerojatno ne. Kada bi se Rhage nečega uhvatio, ne bi odustajao dok ne bi zaključio da je dobio što je htio. Razgovarao je na isti način na koji je i ubijao. Rhage je tužno zavrtio glavom. »Zar te ne želi?« »Saznat ćemo večeras.« Butch je provjerio kako stoji s lovom. U šesnaest godina rada kao detektiv u odjelu za umorstva nije baš uspio napuniti džepove. No otkako visi s Bratstvom? Imao je više zelembaća no što ih je stizao potrošiti. »Sretan si ti, murjače.« Butch ga je pogledao. »Kako si to zaključio?« »Uvijek sam se pitao kako bi bilo skrasiti se s dostojnom ženkom.« Butch se nasmijao. Tip je bio bog seksa, erotska legenda svoje vrste. V. je rekao da se priče o Rhageu prenose s oca na sina kada kucne pravi čas. Pomisao na njega kao nečijeg supruga bila je apsurdna. »Okej, Hollywood, koja je poanta? Ajde, ispali.« Rhage se trznuo i skrenuo pogled.

233

Svih mu svetaca, tip je mislio ozbiljno. »Čovječe. Slušaj, nisam htio...« »Ma ne, u redu je.« Osmijeh se vratio, ali oči su mu bile prazne. Odšetao je do koša za smeće i bacio štapić od lizalice. »Hoćemo li se više pokupiti? Dosadilo mi je čekati vas dvojicu.« Mary Luce uvezla se u garažu, ugasila Hondu Civic i zabuljila u lopate za snijeg koje su ispred nje visjele s prečki. Iako joj dan nije bio naporan, bila je umorna. Javljanje na telefon i odlaganje papira u odvjetničkom uredu nije bilo zahtjevno, ni fizički ni mentalno. Stoga stvarno ne bi trebala biti premorena. No možda je u tome stvar. Venula je jer joj ništa na poslu nije predstavljalo izazov. Je li moguće da je vrijeme da se vrati djeci? Naposljetku, za to se školovala. To je voljela. To ju je nadahnjivalo. Rad s autističnom djecom i pronalaženje načina da im pomogne da komuniciraju ispunjavao ju je na bezbroj razina, i osobnih i profesionalnih. A dvogodišnja stanka nije bila njezin izbor. Možda bi se trebala javiti u centar da provjeri imaju li slobodnih mjesta. Čak i ako nemaju, može volontirati dok se nešto ne oslobodi. Da, sutra će to učiniti. Nema razloga za čekanje. Mary je zgrabila torbicu i izašla iz auta. Dok su se vrata garaže spuštala, otišla je do prednje strane kuće pokupiti poštu. Dok je pregledavala račune, zastala je i omirisala hladnu listopadsku noć. Sinusi su joj zujali. Jesen je još prije mjesec dana pomela ostatke ljeta, a hladan vjetar iz Kanade najavio je promjenu godišnjih doba. Voljela je jesen. A u unutrašnjosti države New York po njezinu je mišljenju jesen bila posebno lijepa. Grad Caldwell u državi New York, gdje je rođena i gdje će najvjerojatnije umrijeti, bio je više od sat vremena vožnje sjeverno od Manhattana, pa se tehnički smatrao »sjeverom« države. Podijeljen

234

na pola rijekom Hudson, Caldie, kako su ga zvali starosjedioci, bio je tipičan američki grad srednje veličine. Bogate četvrti, siromašne četvrti, loše četvrti, normalne četvrti. Supermarketi i restorani s brzom hranom. Muzeji i knjižnice. Prigradski trgovački centri koji su dokrajčivali posrnuli centar. Tri bolnice, dva manja fakulteta i brončani kip Georgea Washingtona u parku. Nagnula je glavu i pogledala zvijezde, misleći kako joj nikad ne bi palo na pamet otići. Nije bila sigurna je li to pokazatelj odanosti ili nedostatka mašte. Možda je stvar u njezinoj kući, pomislila je uputivši se prema ulaznim vratima. Nekadašnji štagalj prenamijenjen u kuću nalazio se na rubu stare farme, a ponudu za kupnju dala je petnaest minuta nakon što je završila obilazak s agentom za nekretnine. Prostorije su bile male i udobne. Bila je... divna. Zbog čega ju je i kupila prije četiri godine, odmah nakon što joj je umrla majka. Tada joj je trebalo nešto divno, a ujedno i potpuna promjena okoline. Njezin štagalj bio je sve što njezin djetinji dom nije bio. Ovdje su borove daske na podu bile boje meda, lakirane, bez mrlja. Namještaj je bio iz trgovine Crate & Barrel, potpuno nov, ništa staro i otrcano. Tepisi su bili od prirodnih materijala, mekani i obrubljeni brušenom kožom. Sve, od navlaka za naslonjače i zavjesa do zidova i stropa, bilo je kremasto bijelo. U unutarnjem ju je uređenju vodila njezina odbojnost prema tami. Osim toga, ako je sve varijacija na bež, znači da se sve slaže, zar ne? Odložila je ključeve i torbicu u kuhinji te dohvatila telefon. Aparat je rekao: Imate... dvije... nove poruke. »Bok, Mary, Bili je. Slušaj, mislim da ću prihvatiti tvoju ponudu. Bilo bi super ako bi me večeras mogla zamijeniti u udruzi na sat ili dva. Ako se ne javiš, pretpostavit ću da si još uvijek slobodna. Hvala još jedanput.« Uz hip je izbrisala poruku. »Mary, zovem iz ordinacije doktorice Della Croce. Htjeli bismo da dođete na kontrolu vezanu uz

235

liječnički. Možete li nas, molimo vas, nazvati kada dobijete ovu poruku da dogovorimo termin? Naći ćemo vremena za vas. Hvala, Mary.« Mary je odložila telefon. Drhtanje je počelo u koljenima te se polako širilo prema mišićima u bedrima. Kada je stiglo do trbuha, došlo joj je da otrči u kupaonicu. Kontrola. Naći ćemo vremena za vas. Vratila se, pomislila je. Leukemija se vratila.

236

OBJAVLJENI NASLOVI 1. LeeChild: Jedan hitac

41. Philippa Gregory: Kraljičina luda

2. Philippa Gregory: Bijela kraljica

42. Jennifer Crusie: Oklada

3. Candace Bushnell: Dnevnici Carrie Bradshavv

43. Tilly Bagshawe: Skandalozno

4. Federica Bosco: Smrtno zaljubljena

44. Francesca Brown: Anđeli koji mi šapću

5. C. J. Šansom: Raskol

45. Michelle Moran: Nefertiti

6. Lisa Jevvell: Istina o Melody Browne

46. Louise Douglas: Nedostaješmi

7. Jan Guillou: Put u Jeruzalem

47. Melissa Hill: Istina o tebi

8. Melissa Hill: Oprosti mi, molim te

48. Rosslund i Hellstrom: Tri sekunde

9. Patrick Siiskind: Parfem

49. Oliver Kuhn: Sve što muškarac mora znati

10. Lauren Kate: Pali anđeo

50. Richard Templar: 100 pravila života

11. Philippa Gregory: Druga sestra Boleyn

51. Richard Templar: 100 pravila posla

12. Jane Costello: Djeveruše

52. Cyril Aydon: Povijest čovječanstva

13. Jostein Gaarder: Sofijin svijet

53. Luc Ferry: Naučite živjeti

14. Cally Taylor: Nebo može čekati

54. Daniel Silva: Prebjeg

15. Gayle Foreman: Ako ostanem

55. Jan Guillou: Kraljevstvo na kraju puta

16. Daniel Glattauer: Protiv sjevernog vjetra

56. Kate Quinn: Kćeri Rima

17. Daniel Silva: Moskovska pravila

57. Dorothy Koomson: Kći moje najbolje prijateljice

18. Ben Mezrich: Slučajni milijarderi

58. Annette Curtis Klause: Krv i čokolada

19. Natascha Kampusch: 3096 dana

59. Giorgio Faletti: Ja ubijam

20. Kate Quinn: Ljubavnica Rima

60. Boyd Morrison: Potraga za Noinom arkom

21. JoNesbo: Crvendać

61. Federica Bosco: Ljubav nije za mene

22. David Nicholls: Jedan dan

62. Meggie Stiefvater: Šapat

23. Louise Douglas: Ljubav mog života

63. Jo Nesbo: Đavolja zvijezda

24. Meggie Stiefvater: Drhtaj

64. Sam Christer: Tajna Stonehengea

25. Ann Pearlman: Klub božičnih kolačića

65. Philippa Gregory: Naslijeđe Boleynovih

26. Gabriele Amorth: Egzorcist

66. Jane Costello: Zamalo vjenčani

27. Ann Brashares: Zovem se Sjećanje

67. PaigeToon: Lucy u oblacima

28. David Benioff: Grad lopova

68. Sara Sheridan: Tajna pustinje

29. Jan Guillou: Vitez templar

69. Elin Hilderbrand: Ljetna romansa

30. Lee Child: Čovjek s dva lica

70. Tara Moore: Poziv na zaruke

31. Lauren Kate: Kušnja

71. C. J. Šansom: Crna vatra

32. Jane Johnson: Put soli

72. Cynthia Hand: Krila anđela

33. Simon Montefiore: Sašenjka

73. Jennifer Crusie: Lažnjak

34. Fran^ois Lelord: Hector u potrazi za srećom

74. Michelle Moran: Heretička kraljica

35. Hans Fallada: Svatko umire sam

75. Lisa Jewell: Ulica snova 31

36. Dan Wells: Ja nisam serijski ubojica

76. Abraham Verghese: Vrata suza

37. Jan-Philipp Sendker: Otkucaji srca

77. Lee Child: 61 sat

38. Miklos Vamos: Knjiga očeva

78. Anita Diamant: Crveni šator

39. Mahbod Seraji: Krovovi Teherana

79. Lauren Oliver: Delirij

40. Jo Nesba: Nemeza

80. Leila Meacham: Ruže KNJIGA

DOSTUPNA

SVIMA

OBJAVLJENI NASLOVI 81. Waris Dirie: Pustinjski cvijet

Richelle Mead: Serijal Vampirska akademija

82. Michelle Moran: Kleopatrina kći

I. Sestre po krvi

83. Jude Deveraux: Princ na bijelom konju

II. Plava krv

84. Lauren Kate: Potraga

III. Poljubac sjene

85. Tara Hyland: Bogate nasljednice

IV. Krvna zakletva

86. Cody McFadyen: Čovjek iz sjene

V. Zov duha

87. Philippa Gregory: Crvena kraljica

VI. Posljednja žrtva

88. Lucy Dillon: Napušteni psi i usamljena srca Lindsey Kelk:

89. Nafisa Haji: Molitva moje majke 90. Daphne Kalotay: Ruska zima

Volim New York

91. Steven Pressfield: Vatrena vrata

Volim Hollywood

92. Joy Fielding: Na rubu ludila

Volim Pariz

93. Kristin Hannah: Zimski vrt 94. Sara Sheridan: Šapat Orijenta

J. R. Ward: Serijal Bratstvo crnog bodeža

95. Šarah Bower: Grijesi obitelji Borgia

96. Conn Iggulden: Vrata Rima

II. Kraljica tame

97. Thalassa Ali: Dragulj Indije

III. Zvijer u njemu

98. Dorothy Koomson: Žena koju je volio

IV. Vječna kletva

99. Loretta Chase: Gospodar grijeha

V. Rob strasti

100. Lee Child: Cijena života

VI. Krvava žrtva

101. Giorgio Faletti: Ja sam Bog 102. Stephanie Dray: Lotos s Nila 103. Nafisa Haji: Slatki okus suza 104. Jennifer Crusie: Iskušenje 105. James Patterson: 1. žrtva 106. D. J. Mdntosh: Babilonska vještica

KNJIGA DOSTUPNA SVIMA

Noćni lov

znanje

PREPORUČUJE

»Najbolja nova serija koju sam pročitala u zadnjih nekoliko godina!«

Lisa Gardner

»Kao i kod svake prave vožnje u lunaparku, brzina se mijenja iz divlje akcije u nježnu priču o preživljavanju i nadi. Čitatelji će jedva

dočekati

nastavak!«

Booklist

J.R. Ward

BRATSTVO CRNOG BODEŽA

ZVIJER U NJEMU U Bratstvu je Rhage vampir s najvećim apetitima. Najbolji je borac, prvi će impulzivno reagirati i najnezasitniji je ljubavnik — jer u njemu gori nemilosrdna kletva koju je na njega bacila Cuvardjeva. U vlasti svoje mračne strane, Rhage živi u strahu od trenutaka, u kojima se njegov unutarnji zmaj oslobađa i pretvara ga u prijetnju za sve koji se nađu u njegovoj blizini. Nakon što je u životu prošla brojne nedaće, Mary Luce igrom se slučaja nađe u svijetu vampira, ovisna o Rhageovoj zaštiti. I sama suočena s kletvom koja je može stajati života, Mary ne traži ljubav. Davno je prestala vjerovati u čuda. No kada se njegova neobuzdana životinjska strast pretvori u nešto mnogo emotivnije, Rhage zna da Mary mora postati samo njegova... KNJIGA DOSTUPNA SVIMA

Nakladnik:

Znanje d. o. o. Mandićeva 2, Zagreb Za nakladnika: Urednica:

Zvonimir Čimić

Ana Briski Đurđevac

Tehnički urednik: Korektura:

Davor Dombaj

Valentina Briski

Dizajn korica:

Janka Carev

Ilustracija na naslovnici:

Animagic

Znanje d. o. o. Mandićeva 2, Zagreb — siječanj 2012. Tisak:

ISBN SERIJE (meki uvez) 978-953-324-479-2 ISBN (knjiga 2, meki uvez) 978-953-324-488-4 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 790627

Svakog mjeseca potraĹžite nove nastavke uzbudljive sage o Bratstvu crnog bodeĹža!

znanje