Julie kenner 2 uzmi me

Page 1


Naziv originala: J. Kenner CLAIM ME Prevela Snežana Janković



„Jesi li pri kraju?“, pitala sam. „Ima već skoro pet minuta kako je sunee zašlo." Na nekoliko koraka iza mene, Blejn se izvio u stranu izvirujući iza platna. Nisam se pomerila, ali sam krajičkom oka mogla videti njegova ramena, ćelavu glavu i riđu bradicu. „U mojoj viziji, još uvele si obasjana suneem. A sada ćuti i budi mirna." „Nema problema", rekla sam i čula ga kako mumla, iznerviran mojim bestidnim kršenjem njegovih pravila. Uprkos činjenici da sam pred njim bila potpuno gola, naša komunikacija izgledala je normalno. Nije tu bilo ničeg novog. Do tada sam već navikla na to da prohladni povetarac s okeana čini moje bradavice krutim. Zalazak sunea proţimao me je duboko i snaţno, tako da sam poţelela da zatvorim oči i prepustim se toj paleti svetlosti i boja. Postala sam imuna na Blejnov ispitivački pogled koji je klizio svuda po mom telu i više mi nije bilo neprijatno kada bi mi skoro dodirnuo grudi ili bokove, popravljajući moj poloţaj. Ĉak i njegovo mrmljanje „Savršeno“. Dođavola, Niki, izgledaš savršeno", više nije izazivalo grč u stomaku, i prestala sam da stiskam pesnice i zabijam nokte u dlanove u znak protesta. A nisam izgledala savršeno - sigurno ne. Samo me te jednostavne reči više nisu dovodile do ludila. Ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim da i u takvim uslovima mogu biti toliko smirena. Istina, pola ţivota provela sam paradirajući po binama, ali bila sam barem obučena. Pa čak i u kupaćim kostimima, moja ţenskost bila je pokrivena. Mogla sam da zamislim koliko bi moja majka bila postiđena da me je mogla videti lako podignute brade, izvijenu unazad, sa svilenom vrpcom crvene boje, koja je, obavijena oko ručnih zglobova, padala između nogu i neţno se obmotavala oko butine. Već nekoliko dana nisam imala uvid u Blejnov rad na platnu, ali znajući njegove mogućnosti, mogla sam da zamislim kako, preneta četkicom, izgledam na platnu. Jednostavno. Senzualno. Smerno. Kao boginja. Nije bilo sumnje - moja majka bi se šokirala. Za razliku od nje, ja sam uţivala. Pristojna Niki pretvorila se u nevaljalu Niki. Osećaj je bio vraški dobar. Ĉula sam korake na stepeništu i primorala sebe da se ne okrenem, mada bih sve na svetu dala da sam mogla da se okrenem i pogledam ga. Dejmijen. Dejmijen Stark bio je karika koja nedostaje kako bih bila potpuno zadovoljna. „Ponuda još uvek stoji", odzvanjale su Dejmijenove reči dok se peo uz mermerno stepenište na treći sprat. Govorio je mirno i staloţeno, ali s takvom snagom i samopouzdanjem da je njegov glas dominirao prostorom. „Recite im da paţljivo pogledaju izveštaj o prihodima. Nema tu ništa od napretka, a do kraja godine neće ostati ni traga od kompanije. Propadaju, a kada se konačno raspadnu i nestanu, svi će ostati bez posla i plate. Patenti će biti zarobljeni tokom dugogodišnjeg spora između poverilaca koji će se boriti za svoja prava. Ako pristanu na dogovor, vratiću ih u ţivot. Ti to znaš. I ja znam. A i oni sami su svesni toga." U trenutku kada više nisam čula korake, shvatila sam da je stigao do vrha stepeništa. Vrata su se otvorila. U drugim okolnostima pogled s vrata, kroz prozor na drugoj strani sobe, pao bi mu na široki Tihi okean. U tom momentu Dejmijen je mogao da vidi samo mene. „Sredi to. Ĉarlse!” rekao je odlučnim glasom. „Moram da prekinem." Do tada sam već poznavala njegov karakter. Njegovo telo, hod, glas“. Nije bilo potrebno da ga pogledam pa da znam da napetost u njegovom glasu nije imala veze s novim poslovnim potezom. Imala je veze sa mnom. Ta jednostavna činjenica delovala je na


mene kao šampanjac na prazan stomak. Trebalo je da se fokusira na poslovne obaveze, a ipak u tom trenutku, ja sam mu bila centar sveta. Laskalo mi je toliko da mi se zavrtelo u glavi. I da, budilo je ţelju u meni. Smešila sam se, što je izazvalo Blejnovu oštru reakciju. „Dođavola, Nik! Skini taj osmeh s lica.“ „Moje lice se i ne vidi na slici." „Ja vidim", rekao je Blejn. „Zato prekini da se keziš." Njegova ljutnja prerasla je u zadirkivan je. „Razumem, gospodine rekla sam i umalo prasnula u smeh kada se i sam Dejmijen nakašljao kako bi prikrio osmeh. Reč gospodin bila je ključna u tajnoj igri koju smo igrali. U igri koja je te večeri trebalo da se završi kada i Blejn bude dovršio sliku koju je slikao po Dejmijenovoj narudţbini. Ta pomisao u meni izazivala je osećaj melanholije. Naravno, ono što je prijalo bila je pomisao da više nisam morala da stojim kao kip. U poređenju s grčevima koje sam osećala u nogama, prijao mi je čak i osećaj koji me je obuzimao kada bih pomislila na majku i njen kodeks lepog ponašanja. Ali svakako mi je bilo ţao što dolazi kraj onoj drugoj, lepšoj strani priče. Naročito to što Dejmijenov pogled više neću osećati na svom telu. Pogled koji je mazio i prţio u isto vreme. Koji me je topio među nogama i zadavao muke dok sam se borila da ostanem prisebna. I da, svakako će mi nedostajati naša igra. Ali Dejmijen je za mene bio više od igre i pitala sam se šta ću sutra, kada svemu tome dođe kraj. Kada ostanu samo Dejmijen i Niki i ništa više. A što se tiče večitih tajni“. pa, vreme briše sve. U tom trenutku bilo mi je teško da poverujem koliko sam bila šokirana Dejmijenovom ponudom: milion dolara u zamenu za sliku mog nagog tela na ogromnom platnu. Za mogućnost da upravlja mojim bićem kada i kako on to poţeli. Prvobitni šok prerastao je u flagrantni pragmatizam protkan u isto vreme ţarom i besom. Dejmijen me je privlačio isto koliko i ja njega, ali sam u isto vreme imala potrebu da ga na neki način kaznim, jer sam imala osećaj da je u meni video savršenu lepotu, a da ono što je dobio nije zadovoljilo njegova očekivanja. U tom trenutku dala bih sve na svetu da je to bilo daleko od istine. Dogovor je bio da poziranje ne traje duţe od nedelju dana, ali se pro duţilo na dve. Blejn je potrošio mnogo vremena na zagledanje platna, češkanje brade, ţmirkanje i mrštenje, uz neprestano mrmljanje da mu treba još malo vremena. Da ţeli da ovekoveči svaki detalj, naravno, uz neizbeţan komentar: savršeno! Dejmijenu to nije teško palo. Naravno. Blejna je angaţovao zbog njegove reputacije i nesporne veštine da erotski naboj prenese na platno. Ako je Blejnu trebalo više vremena, Dejmijen nije imao ništa protiv da mu to omogući. Moji razlozi, zbog kojih se nisam protivila, bili su manje praktične prirode. Ţelela sam da ti dani i noći provedeni s Dejmijenom potraju. Baš kao na platnu, u meni se budio novi ţivot. U Los Anđeles sam se preselila pre samo nekoliko nedelja, u nameri da s navršene dvadeset četiri godine ostvarim blistavu karijeru. Nisam ni pomišljala da bi me mogao poţeleti neko poput Dejmijena Starka, pa makar to bilo i samo na platnu. Nema sumnje da je među nama postojala hemija od momenta kada sam ga prvi put ugledala na Blejnovoj izloţbi. Uporno me je proganjao, a ja sam očajnički pokušavala da se oduprem znajući da je od mene ţeleo ono što nisam bila spremna da dam. Nisam bila devica, ali nisam bila ni preterano iskusna. Seks nije nešto u šta bi se neko s mojim ţivotnim iskustvom - i oţiljcima - upuštao na prvu loptu. Povredio me je momak kome sam verovala i zbog koga sam bila emotivno skrhana. Moje emocije bile su povređene i nalik oţiljcima koji su mi ruţili koţu.


Dejmijen im, međutim, nije pridavao značaja. Ili tačnije, gledao ih je kao deo mene. U jednu ruku. dobila sam bitku, a u drugu, i dalje sam se borila protiv oţiljaka. Dok sam ja na njih gledala kao na odraz slabosti, on je u njima video snagu. I to je bilo nešto što me je vuklo ka tom čoveku - razumevanje na pravi način. „Opet se smešiš“, rekao je Blejn. „Ne moram tri puta da pogađam o čemu razmišljaš. Ili o kome. Da li će biti potrebno da personu non grata izbacim iz sobe?” „Jednostavno ćeš morati da se privikneš na njen osmeh". rekao je Dejmijen pre nego sam što sam uspela da odgovorim. Još jednom sam morala da nateram sebe da se ne okrenem i pogledam ga. „Jer nema te sile koja bi me naterala da napustim sobu ukoliko Niki nije pored mene.” Preplavila me je toplina iz njegovog glasa i znala sam da je zaista mislio ono što je izgovorio. Toga dana čitavo popodne proveli smo u šopingu u znak proslave mog novog zaposlenja, koje me je očekivalo narednog jutra. Lagano smo šetali prastarim ulicama, drţeći se za ruke, pijuckajući ajskafe kao da smo jedini na svetu. Ĉak i paparaci, ti lešinari s kamerama koji su veoma zainteresovani i za najmanju sitnicu koja se ticala Dejmijena i mene, nisu nam smetali. Silvija, Dejmijenova pomoćnica, zvala je nekoliko puta, ali Dejmijen je odbijao da se javi. „Ovo je samo naše vreme", rekao je odgovarajući na moje nepostavljeno pitanje. „Da li bi trebalo da alarmiram novinare koji prate događaje na polju finansija?", zadirkivala sam. „Zar to ne utiče na berzu kada Dejmijen Stark uzme slobodan dan?“ „Spreman sam na globalni ekonomski krah ako je to cena koju treba platiti za nekoliko sati s tobom." Podigao mi je ruku i poljubio jedan po jedan vrh svakog prsta. „Naravno, što više novca budemo potrošili u šopingu, to bolje za ekonomiju", rekao je prigušenim glasom koji je obećavao. „Ili bi bolje bilo da se vratimo kući? Imam nekoliko interesantnih ideja kako da provedemo popodne, a koje nemaju mnogo fiskalnog uticaja.“ „Zvuči primamljivo", uzvratila sam. „Ali mislim da ne bih mogla podneti krivicu da zbog jednog orgazma izazovem finansijski krah. " „Veruj mi, draga, to ne bi bio samo jedan orgazam." Nasmejala sam se. Na kraju je uspeo da spreči ekonomsku katastrofu (cipele koje mi je kupio bile su fenomenalne), a isto tako i da me dovede do orgazma. Zapravo do tri. Dejmijen je bio i više nego dareţljiv. Što se tiče telefona, odrţao je reč. Ignorisao ie njegovo konstantno vibriranje sve dok se nismo parkirali ispred kuće u Malibuu. Insistirala sam da se javi, saţalivši se na tog toliko upornog. Poţurila sam u kuću, da se sretnem s Blejnom, dok je Dejmijen zaostao uvećavajući svog advokata da nije smak sveta ako je nakratko udahnuo malo sveţeg vazduha. Zamislila sam se i nisam ni primetila da mi je Blejn prišao. Poskočila sam od iznenađenja kada mi je drvenim vrhom četkice dodirnuo donju usnu. „Dođavola, Niki, gde si odlutala?" „Jesi li završio?“ Poziranje mi nije teško padalo, a i sprijateljila sam se s Blejnom. Ali tog momenta nisam ţelela da bude tu. Ţelela sam da ostanem nasamo s Dejmijenom. „Skoro da jesam." Podigao je ruku, gledajući me kroz improvizovani ram. „Baš ovde", rekao je pokazujući četkicom. „Svetlost na tvom ramenu, sjaj tvoje koţe, kombinacija boja“.“ Koračao je unazad gledajući u portret. ,,Dođavola“, napokon je rekao. „Stvarno sam suvi genije. Ovo stvarno jesi ti. Da ne znam da je ovo samo slika, zakleo bih se da bi mogla sići s platna.“ „To znači da je slika gotova? Mogu li da je pogledam?“ Okrenula sam se bez razmišljanja, prekasno shvativši da je moţda hteo da ostanem gde sam. Ali nije me bilo briga. Izbrisala sam sve misli iz glave. Blejna, sliku, sve oko sebe. Ne zbog slike, već zbog


Dejmijena. Stajao je na vrhu stepeništa, prislonjen na ogradu od kovanog gvoţda i bio je još slađi nego što sam mogla zamisliti. To što sam čitavo poslepodne provela s njim nije bilo dovoljno. Svaki put kada bih ga videla, osećaj je bio isti. Nisam ga se mogla nagledati. Upijala sam ga pogledom. Lice mu je krasio snaţan, muški oblik brade. Dodir njegove talasaste eme kose bio je dobro poznat mojim prstima. Na koţi sam jasno osetila pogled njegovih šarenih očiju. Na sebi je imao farmerke i majicu kratkih rukava. Ĉak i tako obu čen, Dejmijen Stark nije izgledao leţerno. Zračio je energijom i snagom svoje ličnosti. Ono što me je plašilo bila je pomisao da čovek ne moţe uhvatiti svetlost, a ja nisam ţelela da je izgubim. Ustreptala sam kada su nam se pogledi sreli. Atlcta, poznata ličnost, preduzetnik, milijarder, sve je nestalo u momentu. Ostao je samo čovek koji je na mene delovao tako da mi kn- uzavri, a stomak zaboli od poţude za njim. Da već nisam bila obnaţena, mislim da bi se svaki delič moje odeće pretvorio u pepeo. Obuzimala me je jeza i jedva sam uspela da ostanem u mestu. „Dej-mijene“, prošaputala sam dok mi je njegovo ime milovalo usne. Kao da je ceo svet stao u jednu sobu. Blejn se nakašljao. Dejmijen se iznenađeno okrenuo ka njemu. Kao da je zaboravio da nismo sami. Prišao mu je i zagledao se u portret. Iz moje perspektive mogli su se viđeti samo ogromno platno, razvučeno između drvenog rama, i dvojica muškaraca koji su sa strane posmatrali sliku koja je bila sakrivena od mojih očiju. Srce ml je tuklo u grudima dok sam uporno zurila u Dejmijenovo lice. Videla sam ushićenost u njegovim očima, kao da je gledao u nešto sveto. Noge su mi klecale od njegovog prećutnog blagoslova. Htela sam da se uhvatim rukom za ivicu kreveta na kome sam pozirala, ali ruke su mi, oko zglobova, bile vezane iza leđa. Ta poza me je podsetila na okolnosti i borila sam se da se ponovo ne osmehnem nisam bila slobodna. Pripadala sam Dejmijenu. U prvobitnom Blejnovom i Dejmijenovom viđenju portreta trebalo je samo da stojim okrenuta leđima dok tanke draperije lepršaju oko mene. Slika je bila puna naboja, ali nekako daleka. Kao da je neko ţudeo za tom ţenom, a nije mogao da je ima. Portret je bio sjajan, ali nešto je tu nedostajalo. Dejmijen je predloţio da draperije koje vijore zameni tankom jarkocrvenom trakom i da mi veţe ruke iza leđa. Sloţila sam se istog momenta. Ţelela sam da mu udovoljim. Ţelela sam da me veţe za sebe. Da mu se predam. Da me ima celu. Ţena na slici više nije bila nedostiţna. Umesto toga, nudila se kao nagrada. Bila je boginja dostojna jednog čoveka. Dejmijenu. Pogledom sam mu potraţila lice, procenjujući njegovu reakciju na portret, ali nisam saznala ništa. Izraz lica mu je bio strogo poslovan i nije odavao nikakvu tajnu. Dejmijenu je to polazilo za rukom. „Pa?“. upitala sam kada više nisam mogla da izdrţim. „Šta misliš?" Ćutao je. Blejn je pored njega nervozno ustuknuo u stranu. I mada su sekunde bile u pitanju, izgledalo je kao večnost. Baš kao Blejn, i sama sam osetila nervozu i odahnula kada je konačno progovorio. „O, čo-veče! Sjajno, zar ne?“ Duboko je udahnuo, a onda pogledao Blejna uz duţno poštovanje. „I više nego sjajno", dodao je, okrenuvši se ka meni. „To je ona.“ Zadovoljan sobom, Blejn se široko osmehnuo. „Moram reći, bez laţne skromnosti, da nikada nisam bio nezadovoljan svojim slikama, ali ova je“. pa, stvarno neverovatna. Toliko stvarna. Puna naboja i tako verna originalu." Dejmijen nije skidao pogled s mene. što me je ostavilo bez daha. Srce mi je lupalo toliko jako da je pravo čudo kako sam uopšte mogla da čujem bilo šta. Podizanje i spuštanje


mojih grudi bilo je vidljivo i bojala sam se da je Blejnu bila jasna ţelja koja je buktala u meni. Bila mi je potrebna sva snaga uma da ne kaţem Blejnu da ode i očajnički zatraţim Dejmijenu da me poljubi. Da me dodirne. Tišinu je prekinuo oštar zvuk. Dejmijen je izvadio telefon iz dţepa i opsovao kada je pročitao tekst. Videla sam senku koja mu je prekrila lice. Vratio je telefon u dţep ne odgovorivši na poruku. Zabrinula sam se. Blejn je očigledno i dalje bio okupiran slikom. „Niki, ne pomeraj se. Samo još da popravim ovo i“.“ Oštar zvuk zvona Dejmijenovog telefona prekinuo je Blejna u pola reči. Očekivala sam da će Dejmijen ignorisati zvono, baš kao i poruku. Iznenadio me je kada je odgovorio na poziv. Pre toga je napustio sobu, tako da sam ga jedva čula: „Šta?" Nisam mogla da mu vidim oči. Naterala sam sebe da ostanem u istom poloţaju zbog Blejna, boreći se sa iznenadnim strahom. To nije bio poslovni poziv, jer Dejmijen Stark nije imao poslovnih problema. Naprotiv, napredovao je i čvrsto stajao na nogama na poslovnom planu. Ne, bila sam sigurna da je nešto drugo. Nisam mogla izbaciti iz misli pretnje koje su mu upućivane, a ni tajne za koje sam znala da ih je imao. Dejmijen je znao svaki detalj o meni, u svakom smislu te reći. A opet, činilo mi se da sam ja o njemu znala tako malo. Saberi se, Niki. To što je poţeleo malo privatnosti u toku razgovora ne znači da je nešto skrivao. I svaki poziv ne mora da bude nova pretnja ili zavera kako bi se prikrilo nešto iz prošlosti. Sve mi je to bilo jasno. Štaviše, verovala sam mu, ali glas razuma nije uspeo da ublaţi strah koji mi je stezao srce i grčio stomak. Tako naga, vezanih ruku i prikovana za krevet, nisam mogla da saberem svoje misli. Samo sam srljala sve dublje u strahove i mrzela sebe zbog toga. Ţelela sam da obgrlim samu sebe, ali to nije bilo moguće vezanih ruku. Bila sam na iglama otkako je moj bivši šef počeo da preti Dejmijenu. Karlova kompanija predstavila je svoj projekat Stark aplajd tehnologiju. Krivicu za to što je Dejmijen Stark odbio njegovu ponudu Karl je pripisao meni. Otpustio me je, ali to nije bio kraj. Poslednji put kada sam ga videla pretio je da će doći glave Dejmijenu. Još se ništa nije desilo, ali Karl je bio vrlo odlučan i snalaţljiv i bio je ubeđen da ima pravo na to. Bio je time preokupiran. Gubici su se merili milionima, a Karl nije bio tip čoveka koji bi gubitak novca ili reputacije pustio niz vodu. Brinulo me je to što više od nedelju dana nisam znala ništa o tome. Šta je to moglo da znači? Razmišljala sam i razmišljala o tome, i jedini zaključak do kojeg sam došla bio je da se nešto ipak desilo, a da mi je Dejmijen to prećutao. Moţda nisam bila u pravu. Briga i strah izjedali su me iznutra. Iako je Dejmijen otkrio sve moje strahove, njegovi su još uvek bili pod velom tajni. „Dođavola, Niki! Sada se mrštiš", zamerio mi je Blejn uz osmeh. „Ponekad poţelim da zavirim u tvoje misli. Voleo bih da znam o čemu razmišljaš." Naterala sam sebe da se nasmejem. „Zamislila sam se“, rekla sam. „Ali ništa strašno." „Lepo“ rekao je i pogledao me pomalo zabrinuto. Pitala sam se šta je Evelin, Blejnova ljubavnica koja je znala Dejmijena odmalena, ispričala Blejnu o Dejmijenovoj prošlosti. Zbog toga sam pomislila da je Blejn moţda znao nešto više o čoveku koji me je potpuno obuzeo. Od same pomisli na to još više sam se namrštila. Dejmijen je bio odsutan samo nekoliko minuta. Kada se vratio imala sam neodoljivu ţelju da dotrčim do njega. „Šla se desilo?“, pitala sam ga.


„Sve je dobro dok te gledam." Nasmejala sam se. nadajući se da nisam odala svoje misli. Izraz lica mu je ponovo bio hladan. Ali ja sam ga dobro poznavala. Gledala sam ga i ţelela da proniknem u njegov pogled. Oči su mu ponovo sijale. Nasmejao se i još jednom me obasjao svetlošću. Krenuo je ka meni dok mi se, sa svakim njegovim korakom, puls ubrzavao. Ostala sam bez daha kada je stao tik uz mene. Nakon svega što smo prošli - nakon svih bolova koje je ublaţio i svake tajne koju je otkrio - kako je bilo moguće da je svaki put s njim izgledao kao prvi? „Da li znaš koliko mi značiš?" „Ja“." Udahnula sam, ali vazduh nije dopirao do pluća. „Znam", rekla sam. „Isto koliko i ti meni." Paralisao me je pogledom i svojom blizinom. Nije me ni dotakao, a uzdrhtala sam od same pomisli na njegov dodir. U tom momentu bila sam svesna samo Dejmijena i onoga što sam osećala prema njemu. Ţelela sam da mu se predam, da mu dodirnem obraz i prođem prstima kroz kosu. Da mu privučem glavu na svoje grudi, šapućem slatke reči i vodim ljubav s njim sve dok jutarnje sunee ne obasja tamne senke noći. Sa svoje pozicije iza platna. Blejn se uljudno nakašljao. Dejmijen i ja smo se nasmejali. Između nas nije bilo ničega sem pogleda, a opet, činilo se da je Blejn prisustvovao nečemu duboko intimnom. „Pa, dobro. Trebalo bi da krenem. Zabava je u subotu u sedam, zar ne? Biću tamo oko podneva kako bih proverio da li je potrebno još nešto doraditi. Potrudiću se da je okačim tek pošto ostale slike postavim na stalke." „Odlično“, rekao je Dejmijen i ne pogledavši ga. „Moram vam reći“. dodao je Blejn dok je kupio svoje krpe, „nedostajaće mi sve ovo.“ Rekla bih da sam u momentu videla melanholiju u Dejmijenovom pogledu, ali je nestala istog trena. „Da", rekao je on. „I meni će nedostajati." Nisam bila sigurna kada je Blejn napustio sobu; znala sam samo da je otišao. A Dejmijen je još bio tu, nije me ni dotakao, a ja sam mislila da ću poludeti ako ne osetim njegove ruke na sebi. „Da li je stvarno gotova?" pitala sam ga. „Još je nisam videla.“ „Dođi.“ Pruţio je ruku, a ja sam mu okrenula leđa, da bi me odvezao. Nije to učinio. Uhvatio me je za rame i pomogao mi da dođem do platna. Hodala sam paţljivo jer mi se svilena traka obmotala oko levog članka, a on nije ni pokušao da je odmrsi. Nije mu padalo na pamet ni da mi doda odeću koja je leţala na ivici kreveta. Podigla sam obrve. Dejmijen se čak nije potrudio da slaţe da nije razumeo. „Zašto, gospođice Ferčajld? Valjda ne očekujete da propustim ovako sjajnu priliku." „Mmm“.“ Trudila sam se da zvučim ozbiljno, ali sigurna sam da je osetio prizvuk smeha u mom glasu. Nije reagovao, verovatno jer smo u tom momentu stigli do platna. Zanemela sam bila sam to stvarno ja. Moja obla zadnjica, nabrekle grudi. I više od toga. Slika je mamila i opčinjavala snagom i blagošću u isto vreme. Lice nije bilo otkriveno, baš kao što je Dejmijen obećao. Moje lice, na portretu, bilo je okrenuto u stranu. Zlatne lokne bile su skupljene u punđu. Samo je nekoliko pramenova padalo niz vrat i leđa. U stvarnosti, te lokne više nisu postojale. Malo pre toga, duge uvojke skratila sam do ramena. Rastuţila sam se kada sam se setila teških makaza u svojoj ruci, kako seku kosu, a ono što sam u tom momentu zapravo ţelela bilo je da osetim vrh makaza u svom telu. Bila sam potpuno izgubljena i uverena da spas leţi u bolu. Uzdrhtala sam. To nije bilo nešto čega sam se rado sećala.


Istog momenta zagledala sam se u noge devojke sa slike. Ali njene {moje) butine bile su blizu jedna drugoj, tako da se najgori oţiljci nisu videli. Oţiljak na levom boku ipak jeste, samo što je Blejnu pošlo za rukom da ga prikaţe tako da samo ističe lepotu slike. Konture oţiljka bile su zamagljene tako da se nije isticao. Izgledalo je kao da je crvena vrpca, koja je bila zategnuta preko oštećene koţe, ostavila trag. Kada malo bolje razmislim, to i jeste bilo tako. Nesvesno sam pogledala u stranu, iznenađena činjenicom da je, uprkos oţiljcima. devojka sa slike bila prava lepotica. ,,Niki?“ Krajičkom oka videla sam kako Dejmijen gleda u mene, a ne u sliku. Bio je zabrinut. „Talentovan je“, rekla sam uz osmeh na licu. „Portret je odličan." „Jeste", sloţio se sa mnom. „Do detalja je onakav kako sam ţeleo da bude." Prepoznala sam ţar u njegovom glasu i bilo mi je jasno sve što je hteo reći, ali i ono što je prećutao. Nasmejala sam se, ali ovog puta od srca. Dejmijen me je pogledao, a iz očiju su mu sevale varnice. „Šta je bilo?", pitala sam. Njegov izraz lica u isto vreme me je i zabavljao i brinuo. Umesto odgovora, slegnuo je ramenima, a onda se ponovo zagledao u sliku. „Biće pravo čudo ako u ovoj sobi budem mogao išta da radim." Okrenuo se ka zidu na kojem je, iznad kamina, trebalo okačiti sliku. ,,A i definitivno ovde ne bi trebali organizovati zabave." „Stvarno?" Baš u toj sobi, kroz dva dana trebalo je da se odrţi koktel. Dejmijen se zacerekao. „Mislim da bi bio potpuni fijasko kada bi svi gosti na zabavi bili konstantno napaljeni.u „Pa, onda, moţda bi sliku trebalo okačiti na zid spavaće sobe?" ,,U spavaćoj sobi mi nije potrebna slika kada u njoj imam original." „A imaš ga?“, zadirkivala sam ga. „Doduše, pošteno si platio. Makar do ponoći, tad ću se pretvoriti u bundevu.“ Oči su mu potamnele, a raspoloţenje splaslo. „Do ponoći", ponovio je. Zabrinula me je hladnoća u njegovom glasu. Nije baš da bih se pretvorila u bundevu ili nestala - da budem iskrena, nikada ne bih otišla od njega. Sve što bi se promenilo bilo je to da nema više pravila - nema više „gospodine", nema naređenja niti reči koje razumemo samo nas dvoje. Bilo bi gaćica, brusthaltera i farmerki ukoliko ja tako ţelim. I naravno, milion dolara je takođe bilo tu. Ali na prvom mestu bio je Dejmijen. „Dođi ovamo", rekao mi je. Pogledala sam u svoje noge i pruţila mu drhtave, svezane ruke. „Odveţi me.“ Zastao je na trenutak, posmatrajući me, i bilo je jasno da igra još nije završena. U grlu sam osetila otkucaje srca. Bradavice su mi poskočile. Vezane ruke povlačile su mi ramena unazad, podiţući mi grudi. Bile su jedre i poţeljne. Ugrizla sam se za usnu i ćutke čekala na Dejmijenov dodir. Bila je to stvarno igra. Ali igra koja mi se dopala jer u njoj nije bilo gubitnika. Lagano je spuštao pogled prateći konture mog tela. Dah mi je postao plitak. Sitne graške znoja orosile su mi vrat. Bila sam vlaţna, drhtala od ţelje i jedva se uzdrţavala da ostanem mirna i ne kaţem mu: „Molim te, molim te, uzmi me." Krevet, koji je Dejmijen doneo zbog poziranja, bio je na korak od nas. Poţelela sam da ječim na njemu. Da mu se predam. Ali nisam, jer dobro sam poznavala tog čoveka. Ono čemu me je naučio bilo je to da je sve u vezi s njim vredno čekanja.


Konačno, sagnuo se i počeo da odmotava vrpcu s mojih nogu. Kada je stigao do ručnih zglobova, zastao je. Ruke su mi ostale vezane trakom koja je visila do poda, kao rep. „Dejmijene", rekla sam, pokušavajući da zvučim strogo, ali me je odavalo uzbuđenje u glasu. „Mislila sam da ćeš me osloboditi." „Pošteno sam platio, zar ne?“ „Oh." Glas mi je bio jedva čujan. „Svršeno“, rekao je i nije mi promaklo dvosmisleno značenje reći. Pogotovo kada mi je vrpcu provukao između butina i zalegao je poput povoca. Bio je to povodac koji uzbuđuje i tera na muke. Meka svila draţila mi je međunoţje. Trenje je izazivalo slabost u mojim nogama i bila sam sigurna da ću ga pratiti gde god da me povede. Povlačio me je lagano ali sigurno, i ubrzo smo stigli do kupatila. Telo mi je gorelo od ţelje i s čeţnjom sam gledala u kadu dizajniranu po poslednjoj modi. Pomisao da je Dejmijen pored mene, da mi dodiruje grudi, ljubi po vratu, dovodila me je do ludila. Cvilela sam. Dejmijen se cerekao. „Ne još“, prošaputao je. „Nešto drugo imam na pameti.“ Zujalo mi je u glavi. Krevet smo prevazišli. Odlučno je odbacio moju ţelju da odemo u kadu. I kako mi se činilo, Dejmijen nije ni imao ideju da završimo u njoj. Nisam mogla da pretpostavim šta je smerao, a nije ni bilo vaţno. Te noći nije bilo vaţno gde, već kako ćemo stići do cilja. Imajući u vidu kako je na mene delovao Dejmijenov dodir i muke na koje me je stavljala vrpca koja mi je klizila između nogu, bilo je jasno da će putovanje biti pravo zadovoljstvo. Plakar prema kojem me je poveo bio je veliki skoro kao dnevna soba u stanu koji sam delila s Dţejmi. To nije bio prvi put da se nađem u tom prostoru, ali još sam imala osećaj da mi je bila potrebna mapa kako bih se u njemu snašla. Trebalo je da prođu godine pa da iznosim svu garderobu koju je Dejmijen kupio za mene. Uprkos činjenici da je leva strana plakara bila prepuna, devedeset devet posto sam bila sigurna da je garderoba bila obnovljena otkako sam se poslednji put presvukla. „Ne sećam se da sam ovo videla“, rekla sam pokazujući na svilenu haljinu koja je svetlucala na prigušenom svetlu, takvog kroja da se u njoj sve ocrtavalo. „Stvarno?“ Osmeh mu je bio blag i mekan, baš kao i pogled kojim je klizio po meni „Budi sigurna da to neće biti tako kada je budeš obukla. Tada niko neće moći da je zaboravi.“ „A najmanje ti?“, zadirkivala sam ga. Oči su mu poprimile tamnu boju. Prišao mi je bliţe, što je olabavilo vrpcu i ona je kliznula na pod. Bila sam razočarana gubitkom. Dejmijen je bio tik uz mene. Sve oko nas je vrvelo od strasti. Najeţila mi se svaka dlaka na telu. baš kao da sam doţivela strujni udar. leknula sam kada mi je dlanom poklopio usne. Ţelela sam da osetim ukus njegovog palca u ustima, ţelela sam da ga posisam, baš kao što je i njegova blizina ţelela mene. „Na tebi nema ničeg što bih mogao da zaboravim“, rekao je. „Urezana si mi u pamćenju. Sjaj tvoje kose na plamenu sveće. Sveţina i neţnost tvoje koţe posle tuširanja. To kako se uvijaš ispod mog tela dok vodimo ljubav. I to kako me gledaš, kao da u meni ne postoji ništa loše što bi te nateralo da odeš.“ „I ne postoji”, neţno sam mu rekla. Ćutao je i nije skidao pogled sa mene. Prišao je bliţe i mekim pamukom majice očešao moje bradavice. Uzdahnula sam od uzbuđenja, leţila sam se dok je rukama neţno klizio niz moja ramena. U glavi mi je bilo samo to da ga ţelim uz sebe. U sebi. Grubo, neţno, nije bilo vaţno. Ţelela sam ga tog momenta i baš na tom mestu, „Kako?“, jedva sam izgovorila od knedle koja mi je stajala u grlu. „Šta kako?"


„Kako ti polazi za rukom da me dovedeš do vrhunea a da me pri tom jedva dodirneš?“ „Ja sam veoma sposoban čovek. Mislio sam da to već znaš.“ Zaiskrio je očima i nasmejao se krajičkom usana. „Moţda bi bilo dobro da još malo pustim mašti na volju." „Mašti?“, ponovila sam. Usta su mi bila potpuno suva. „Izludeću te, draga Niki. A da te dodirnem. A da te milujem svojim telom. Ja ću samo posmatrati. Gledaću kako ti se usne razdvajaju. Kako goriš u licu. Kako se boriš da ostaneš pri sebi. I odaću ti tajnu, Niki. I sam ću biti na mukama." Shvatila sam da sam se, dok je govorio, udaljila korak od njega i prislonila o stranicu koja je razdvajala mušku od ţenske stane plakara. To je bilo dobro, jer da nisam, ne verujem da bih ostala na nogama. „Šta to smeraš?“ Nije mi bilo jasno zašto je rekao da ću se boriti da ostanem pri sebi. Svašta sam do tada naučila uz tog čoveka. Jedno je bilo sigurno, a to je da sam uz Dejmijena umela da budem divlja i razuzdana. Zašto bih onda to morala da obuzdam? Zašto je to očekivao od mene? Na to pitanje nije bilo odgovora. Uhvatila sam sebe kako grizem svoju usnu, posmatrajući ga u nameri da otkrijem šta smera. Udaljio se od mene, i mada je to sigurno bilo delo moje mašte, njegovo udaljavanje ohladilo je vazduh između nas. Vrpca, koja je do tada leţala na podu, ponovo se podigla. Stao je na korak od mene i nastavio da zateţe vrpcu koja je lagano klizila uz moje butine. Ponovo sam je osetila. Njen dodir me je uzbuđivao toliko da sam skoro stigla do vrhunca. Pogledala sam u Dejmijena i videla mu pobednićki osmeh na licu. „Ne brinite, gospođice Ferčajld", rekao mi je. „Biće tu još dosta toga.“ Prišao mi je, ali nije olabavio vrpcu. Uz pomoć njegovih pokreta mogla sam da osetim svaki nabor na svili. Zatvorila sam oči trudeći se da ne grizem usne i ne uvijam kukove. Nisam znala kakvu je to igru igrao, ali sam ţelela da potraje. Prstima mi je prelazio po vratu i opet sam otvorila oči. Zabacila sam glavu da bih mu videla oči, ali me on nije gledao. Bio je koneentrisan na svoju ulogu. Pokušavao je da obmota vrpcu oko mog vrata. Pogodila me je oluja emocija. Uzbuđenja, ali i straha. Nisam znala šta me je plašilo. Nisam imala strah od Dejmijena. Nikada se ne bih mogla njega plašiti. Ali, dragi boţe, zašto me je vezivao? I koliko mi je čvrsto mogao vezati povodac oko vrata? „Dejmijene", pozvala sam, iznenađena koliko je moj glas zvučao normalno. „Šta to radiš?" „Radim ono što hoću“, odgovorio je. I mada to nije bio odgovor na moje pitanje, odahnula sam, uzbuđena zbog onog što me očekuje. Tako je sve počelo, sa samo četiri reči. I kunem se, ţelela sam da potraje večno.


Dejmijen je olabavio jedan kraj vrpce, tako da je sada ličila na ogrlicu koja je padala niz moje grudi, zalazila među noge i ponovo se penjala do i dalje vezanih ruku. Uzvrpoljila sam se jer bila sam nervozna, napaljena i, da, malo mi je bilo neudobno. Lagano me je odmerio od glave do pete. „Dolazim u iskušenje da naručim još jedan portret, gospođice Ferčajld. Voleo bih da te ovekovečim u ovom svetlu.“ Zlobno sam se nasmejala. „Da li mi to pregovaramo o nečemu, gospodine Stark? Ne biste tako jeftino prošli, ali s tako istančanim ukusom kao što je vaš, mislim da bismo mogli naći zajednički jezik" Nasmejao se. Ujela sam se za usnu da se i sama ne bih osmehnula. „Vrlo rado bih pregovarao s vama, ali bojim se da više nema vremena." „Vremena?" „Mesta“ rekao je. „Posmatrača." Odjednom je imalo smisla to što je rekao. To da ću se boriti da ostanem pri sebi. Pogledala sam svoje golo, vezano telo. „Mislim da nisam pristojno obučena za društvo." „Ono što me sprečava da te izvedem takvu nije samo tradicionalno viđenje moralnosti Veoma sam sebičan i ne ţelim da te delim s drugima “ „Veruj mi", rekla sam iskrivivši usne, „nemam nameru da sebe delim okolo.” Pomislila sam kako bih izgledala na platnu tako vezana. Ogroman portret koji bi bio okačen na zidu sobe namenjene za zabave za široke mase. U tom smislu, Dejmijen me je, na neki način, uz moj pristanak, već delio s drugima. Ali slika nije prikazivala moj lik. To je bila ključna tačka našeg dogovora. „Veoma mi je drago što to čujem, gospođice Ferčajld. Naročito pošto si, kako si me podsetila, u mom vlasništvu sve do ponoći. Kompletno moja. Mogu da radim s tobom šta mi je volja. Zar nije tako?“ „Jeste." „Mogu da te dodirujem, draţim, izazivam." Telo mi se kočilo od njegovih reči, ali sam uspela da klimnem glavom. „Da te kaznim i nagradim te." „Dejmijene“." Zastenjala sam, a on me ućutkao, spustivši prst na moje usne. A onda je stao iza mene. „Da te oblačim, hranim. Moja si, Niki", rekao je. Osetila sam nje gov dah na vratu, što je izazvalo reakciju baš kao da mi je rukom dodirnuo klitoris. „Moja si, da te štitim, da te čuvam." Ponovo je stao ispred mene. „Moja si da vladam tobom, Niki. Reci mi ono što ţelim da čujem." „Tvoja sam", prošaputala sam. Ţudela sam za njegovim dodirom, potpuno opijena slatkom drogom koja se zove Dejmijen. „Dobra devojćica", rekao je tiho, jedva čujno. Lagano je ponovo prošao iza mene. Okrenula sam glavu, ali nisam mogla da vidim šta radi sve dok nisam osetila da vrpca oko mojih zglobova popušta. „Ovo je iznenađenje", rekla sam. „Posle onoga što si rekao, nisam očekivala da ćeš me odvezati." „Ko kaţe da jesam?", upitao je neţno. Bila sam zatečena njegovim rečima. „Ja se brinem o tebi, Niki. U potpunosti." Uţivala sam u iščekivanju. Raspleo je čvorove. Odahnula sam i protrljala već pomalo ukočene zglobove, bezuspešno pokušavajući da dokučim šta je imao na umu. Ništa mi nije


padalo na pamet dok sam bespomoćno posmatrala kako odlazi do plakara. Izvukao je crni prsluk s kragnom i vratio se do mene. „Sada ću te obući", rekao je. „Ruke gore!" Poslušala sam ga. Tkanina je bila mekana i morala sam priznati da mi je prijala. Rukom sam dodirnula vrat, uţivajući u slobodi pokreta. Dopala mi se široka kragna koja mi je padala preko grudi A onda je uzeo kratku koţnu suknju. Poslušno sam zakoračila, trudeći se da se ne sapletem o vrpcu koja se i dalje motala ispred mene, a Dejmijen se pobrinuo da je sakrije ispod suknje. „Dejmijene“, rekla sam. Iako sam pokušavala da zvučim prekorno, odavalo me je uzbuđenje koje sam osećala dok sam mu izgovarala ime. „Tišina!", uzvratio je. Verovala sam da je prošao iza mene kako bi zakopčao rajsleršlus na suknji. Umesto toga, zavukao je ruku između mojih butina, dohvatio kraj vrpce i povukao je ka sebi. Još jednom sam uzdrhtala od dodira svile. Povukao ju je nagore i zavukao ispod suknje tako da je samo mali deo virio ispod pojasa. Tek tada je zakopčao rajsferšlus. „Ne bih rekla da je to baš u modi“, rekla sam mu, pogledavši preko ramena u crvenu traku koja je rajsleršlus činila pomalo neobičnim. „Slaţem se“, uzvratio je lagano povlačeći vrpcu. Vrisnula sam od iznenadnog zadovoljstva. Jedva da sam mogla podneti osećaj dok me je traka u isto vreme draţila između nogu i guzova. „Još samo da nađemo cipele", rekao je neţno i krenuo do dela s obućom. Izneo je firmirane crne sandale s neverovatno visokom štiklom. „Ove će odgovarati", rekao je. „I ma koliko voleo da te vidim u čarapama, to ćemo ovoga puta izostaviti." Sve što sam mogla bilo je da klimnem glavom i sednem na belu koţnu fotelju do koje me je poveo. Dok sam sedala, traka se zatezala. Bilo je jasno da je Dejmijen upravo to i ţeleo. Ĉučnuo je ispred mene i podigao mi nogu. Kolena su mi bila razmaknuta. Dok mi je vezivao kaiš oko članka, šarao je pogledom od mojih očiju do tamne senke među mojim nogama. Ukoliko se crvena traka ne računa kao veš, nisam imala ništa ispod suknje. Tako gola, vlaţna i ţeljna uţitka, poţelela sam da mu kliznem u krilo i primoram ga da me dodirne. Da mu se predam. Međutim, kada je Dejmijen bio u pitanju, nisam morala da molim. Ĉim je zakopčao kaiš na drugoj sandali, spustio mi je stopala na pod. S obzirom na visinu potpetica, kolena su mi bila visoko. To ie suknju povuklo niţe i čoveku ispred mene pruţilo veoma intiman prizor. Neţno je spustio dlanove na moja gola kolena. Nadvio se i spustio usne na unutrašnju stranu moje desne butine. Drhtala sam od njegovog dodira, a zategnuta traka samo je pojačala osećaj zadovoljstva. „Opijaš me kao droga. “ Glas mu je bio neţan, a njegov dah na mom vratu stavljao me je na Tantalove muke. Zatvorila sam oči i čvrsto se uhvatila za fotelju. „Mislio sam da te ne dodirnem, bar ne još. Ali nisam mogao da ti odolim.“ „Da." To je bilo sve što sam umela da kaţem. Razdvojio mi je kolena i redao poljupce duţ butina. „Ustani", rekao je, povlačeći mi suknju nagore. Pridigla sam se, a on je ponikao suknju preko moje zadnjicr, tako da sam, kada sam ponovo sela, osetila neţan i topao dodir koţe. Ruke su mu i dalje leţale na mojim kukovima, neţno pritiskajući moje najgore oţiljke. To su bila ona mesta gde sam se najdublje posekla. Bila sam previše uplašena da odem doktoru, već sam sama sanirala povredu, koristeći foliju i super lepak. Preţivela sam, ali su ostali odvratni oţiljci kako bi svedočili o mom lošem psihičkom stanju u tom momentu.


Dejmijen se usnama šetao od oţiljka do oţiljka. „Toliko si lepa“, mrmljao je. „Jaka, i prelepa, i samo moja.” Drhtala sam i borila se sa suzama. Očajnički sam ţelela da verujem da je bio u pravu, ali bojala sam se da je moja snaga bila nalik lastišu. Da me malo više rastegne, pukla bih. Pobegla sam od takvih misli. Bila sam sposobna da mislim samo na Dejmijenove usne i stisak njegovih ruku na mojim kukovima. Neţno me je otvorio u kukovima, i u tom trenutku, očajnički sam ga ţelela. Ţelela sam da se istopim u njegovom naručju, a on me nije izneverio. Osetila sam između nogu njegov dah, a moj je postao isprekidan. Grudi su mi se nadimale ispod prsluka. Izazivao me je, neţno kruţeći jezikom po osetljivoj i vlaţnoj koţi. Trudila sam se da se ne izvijam. Nije mi uspevalo, a sve i da jeste, ta divna, prokleta traka klizila mi je po stidnici koja je neumorno pulsirala. Bila sam potpuno mokra, neverovatno napaljena i samo to malo trenja bilo je dovoljno đa izazove strujni udar u meni. Savila sam noge tako da sam dodirivala pod vrhovima prstiju, a kolena podigla još malo uvis. Ţelela sam više, molila, trebalo mi je više. I tada sam, hvala bogu, osetila njegov jezik kako udara po klitorisu. Samo mi je to bilo potrebno, izvijala sam se unazad uz trzaje i toliko jako stisla fotelju da sam se pribojavala da mogu oštetiti mebl. Robovala sam njegovim usnama i jeziku koji je prodirao u mene. Orgazmu kao da nije bilo kraja. Skupila sam noge, stiskajući Dejmijena između njih. Nisam bila sigurna pokušavam li to da produţim uţitak ili ga preklinjem da prestane jer nisam mogla da podnesem nalet zadovoljstva. Bockanje njegove brade povratilo me je iz delirijuma i tada sam shvatila da sam prestala da dišem. Pridigla sam se, pomalo umirila i uplela svoje prste u njegovu kosu. I dalje nisam ţelela da prestane. Baš tog momenta ţelela sam da se nađem u njegovom zagrljaju. Poţelela sam da ga grlim i ljubim, pa sam ga grubo odvojila od sebe. Predala sam mu svoje usne, ljubeći ga silovito i uţivajući u ukusu svojih sokova s njegovih usana. „Vodi me u krevet", molila sam narednog momenta. Bila sam gladna Dejmijena, i kao izgladnele izbeglice, nisam bila ni blizu da utolim glad. „Molim te, vodi me u krevet“, ponovila sam. „Ne još", rekao je Dejmijen, a u očima mu se videlo da nešto sprema. „Prvo ću te odvesti napolje."

Zavalila sam se u mekano koţno suvozačevo sedište, dok je Dejmijen upravljao uglađenim i brzim bugati vejronom na auto-putu duţ obale Tihog okeana. Dejmijen nije puno pričao o tome, ali mislim da mu je, od svih automobila, baš taj bio omiljeni. Najčešće smo se vozili njime i uspela sam, konačno, da zapamtim marku i model automobila. Naučila sam da je to bugati, a ne tamo neki automobil. Smeškao se, očigledno uţivajući u performansama svog ljubimca, kojim smo se od Malibua uputili ko zna gde. Nije mi rekao, a nisam ni ţelela da znam. Gde god da smo išli, verovala sam da nas očekuje nešto lepo i svakako sam uţivala u njegovom društvu. U društvu Dejmijena Starka, mog zabavnog seksi milijardera. Razvukla sam usne u širok osmeh. Samo mog, pomislila sam. To je ono što je i on rekao za mene. Bila sam samo njegova. Međutim, da li je to bilo baš tako? Da li je on bio stvarno moj? Da li je čovek kao što je bio Dejmijen Stark, čovek takve snage, čovek koji krije tajne, mogao da pripada nekome? Skrenuo je pogled s puta i upitno podigao obrve na inače savršenom čelu. „Dajem novčić da pogodim o ćemu sada razmišljaš?" pitao me je. Naterala sam sebe da se osmehnem i odagnam loše misli.


„Nemam uvid u vaš bankovni račun, ali mislim da vredite više od jednog novčića, gospodine Stark." „To mi laska .“ „Moja procena?" „To što misliš na mene", rekao je, gledajući me u oči „A opet, to ne bi trebalo da me čudi. I ja sve vreme mislim na tebe." Njegove reči bile su slatke i opijale su kao najbolji viski. „Ĉak i kada bi svaki minut koji sam proveo misleći na tebe, koštao samo novčić, moje bogatstvo bi do sada nestalo." „Oh.“ Postidela sam se. Uspeo je, na sebi svojstven način, da odagna moje sumnje. „U tom slučaju, biće gratis. Ne bih volela da te vidim dekintiranog.“ Đavolasto sam se osmehnula, zabacivši glavu na koţno sedište. „Oboţavam tvoje automobile." „Rekao bih da mi dodaju na ceni." „Oh, svakako", rekla sam. „Automobili, garderoba, avion", nabrajala sam na prste. „A paparaci?” Iako me je pogledao krajičkom oka, primetila sam zabrinutost u njegovom pogledu. Namrštila sam se. „Ponekad poţelim da izvučem svoju lajku i ja njih fotografišem, pa da vide kako to izgleda. S druge strane, dopada mi se sve to." Setila sam se momenta kada me je Dejmijen, pošto sam mu rekla da uţivam u fotogralisanju. iznenadio poklonivši mi foto-aparat. „Ne bih ţelela da ga uprljam fotografišući njih", rekla sam, naglašavajući poslednju reč. „Sem toga", dodao je Dejmijen „nijedan tabloid ti ne bi dao ni paru za njihove fotografije. Oni ţele fotografije na kojima si ti. I zbog toga, zbog mene, izgubila si privatnost." Okrenula sam se ka njemu. Da li je to bilo ono što ga je mučilo? Da li je telefonski poziv imao neke veze s tim? Da li su ga advokati upozoravali na fotografije koje bi se sledeće nedelje mogle naći na naslovnim stranama svih tabloida? U mislima sam se vratila na proteklu nedelju, pokušavajući da se prisetim koja bi to fotografija mogla da izazove toliku Dejmijenovu zabrinutost. I pre toga, tabloidi su bili puni mojih fotografija u kupaćim kostimima koje sam nosila na izborima za mis tokom proteklih godina. Nisam bila luda za tim da vidim sebe na novinskom rafu svake bakalnice. Tešila sam sebe da je to sve već viđeno. Nisam mogla da se setim ničega drugog uznemirujućeg, što bi moglo biti objavljeno u vezi sa mnom ili nas dvoje zajedno. U svakom slućaju, sve ono što smo Dejmijen i ja prikazali u javnosti neće me osramotiti pred majkom. A što se tiče privatnosti, pa, ukoliko su paparaci ulovili neki kadar, morali bi biti veoma hrabri da objave takve fotografije, jer bi se u tom slućaju morali suočiti s Dejmijenovim gnevom. Ali postoji terasa na kući u Malibuu. Nije bilo dana da nisam stajala gola ispred otvorenih vrata terase i mada se Dejmijenovo imanje merilo hektarima, a udaljena plaţa bila privatno vlasništvo, sigurno bi neki sposoban fotograf mogao... Nisam imala snage da dovršim misao. Obuzela me je takva panika da mi se u momentu slošilo. Dlanovi su mi se znojili, uprkos hladnoći koja me je obuzela. „Nemaju ništa novo, zar ne?“ Trudila sam se da mi glas zvuči smireno. Mogla sam se nositi s paţnjom koju sam izazivala kao devojka Dejmijena Starka, ali zar da se fotografije mog nagog tela povlače po novinama i internetu? O, dragi bože. „Nisu valjda nešto nanjušili? Mislim, nije valjda neko iz daljine fotografisao terasu? Ili moţda jeste?" „Pobogu, ne.“ Odgovor je usledio istog momenta i s takvom sigurnošću da mi je bilo jasno da sam odlutala u pogrešnom smeru. Pao mi je kamen sa srca.


„Dobro je“, rekla sam. „Pomislila sam“.“ Zaćutala sam jer mi je ponestalo vazduha. Shvatila sam da sam zarila nokte u natkolenicu i naterala sebe da se smirim. Bol nije bio način da to prevaziđem. To je bio samo bezrazloţan strah. A imala sam Dejmijena na koga sam mogla da se oslonim. „Niki?“ Glas mi je zvučao smireno. „Kada si pomenuo paparace, pomislila sam da to ima neke veze s onim telefonskim pozivom." „Pozivom?" „Danas", rekla sam mu. „U kući. Delovao si vrlo uznemireno." Pogledao me je veoma iznenađeno. „Jesam li?“ Podigla sam ramena upitno. „Ne verujem da je Blejn to primetio, ali ja te dobro poznajem." „Da", rekao je. „Očigledno da je tako. Ne, poziv nije imao nikakve veze s tim lešinarima." Na licu mu se jasno video bes, ali nisam bila sigurna da li je bio ljut na onoga ko ga je zvao ili na mene. Nakašljala sam se i promenila temu razgovora. „Osim toga“, nastavila sam, „paparaci za tebe nisu ništa novo. Navikao si na njih. Ja ne uţivam, ali sam naučila da se nosim s tim.“ Pogledao me je i videla sam da je i dalje bio zabrinut. Bilo je suviše očekivati da Dejmijen nije primetio moju paniku. Naučila sam da njemu ništa ne moţe da promakne. „Stvarno je tako", ponovila sam. I tako sam i mislila. Ukoliko niko nije dobrom kamerom uslikao moju golotinju, sve je u redu. „Oni su baš kao i crveni mravi u Teksasu. Roje se, ali vaţno je samo da im se ne nađeš na putu. A i ako te ugrizu, bol brzo prestaje." Skoro da sam samu sebe ubedila u to. „Osim toga", dodala sam uz vragolast osmeh, „sve ono iz tvog hotela u Santa Barbari i kuće u Malibuu vredno je bola." Dugo je ćutao i imala sam osećaj da moj pokušaj da promenim temu nije urodio plodom. „Ne zaboravi kuću na Havajima", konačno je rekao. Odobrovoljio se. „Imaš kuću na Havajima?" „I stan u Parizu." ,,Oh, sad pokušavaš da me impresioniraš." „Jesam li ti rekao i to da Stark internejšenel ima nekoliko sektora u proizvodnji hrane, kao i veliki udeo u kompaniji koja proizvodi švajcarske čokolade?" Prekrstila sam ruke preko grudi. Ako smo započeli igru nabrajanja Starkove imovine, mogla je potrajati večno. „Da li si svestan toga da ću ti naredne dve nedelje nabijati na nos to što me nijednom nisi ponudio tom švajearskom čokoladom?" „Dve nedelje?" Pritisnuo je taster na volanu koji aktivira spikerfon, „ A hoćete li me za te dve nedelje lišiti i seksa, gospođice Ferčajld?" Bila sam vrlo nevaljala u tom momentu. „Nema šanse. Ideja mi je bila da kaznim tebe, a ne sebe." „A, tako.“ Pomerio je ruku s tastera. „Onda nema potrebe da uznemiravam Silviju u ovo doba. Ujutru ću joj reći da ti naruči čokoladu." Nasmejala sam se. „Do sada mi se od tvoje imovine najviše dopada čokolada. Ali isto tako sam impresionirana i tvojim gastronomskim ukusom. Ti znaš na šta mislim."


„Stvarno si fina." „Trudim se." „Zato ću te nagraditi vešću da smo uskoro stigli." „Stvarno?'* Do tada nisam obraćala paţnju na okolinu. Putovali smo skoro pola sata duţ Pacifika, čiji su se tamni talasi uzdizali s moje desne strane. Stigli smo u Santa Moniku i nakon nekoliko skretanja i semafora, na kojima smo se zaustavili, našli smo se na bulevaru između Santa Monike i Arizone. Dejmijen je zaustavio auto ispred lepe bele zgrade koja, kako se činilo, nije imala oštrih ivica. Bila je visoka nekoliko spratova i svi su bili u mraku. Kada sam se pribliţila vetrobranu i pogledala gore, videla sam da je samo poslednji sprat bio jarko osvetljen. U blizini je bio vratar i jedan momak Dejmijenovih godina, koji je dotrčao do vrata s moje strane auta. Istog momenta, Dejmijen je pritisnuo taster centralne brave na autu. Radoznalo sam ga pogledala, ali izraz n jegovog lica nije odavao baš ništa. Izašao je iz auta, obišao bugati i prišao momku koji je bespomoćno stajao. Iznenadilo me je to koliko su bili različiti. Pretpostavila sam da je momak imao oko dvadeset šest godina. Samo dve godine stariji od mene i četiri godine mlađi od Dejmijena. A ipak, Dejmijen je zračio takvim samopouzdanjem! Ono što ga je mučilo samo ga je ojačalo. To je upravo isticalo njegovu privlačnost i unutrašnju lepotu. S trideset, Dejmijen je već osvojio svet. Momak koji je zbunjeno stajao pored njega očigledno nije bio toliko uspešan. Nije mi ga bilo ţao. Bio je nalik većini momaka u Los Anđelesu, glumcima koji su se borili za uspeh, piscima ili modelima koji su se doselili u velegrad u potrazi za srećom. Dejmijen je bio izuzetak. Njemu nije bio potreban velegrad. Dejmijen je bio dovoljan samom sebi. Još jednom sam osetila neprijatan bol u grudima. Ako je sve to bilo tako, šta je to govorilo o meni? Znala sam da me je ţeleo - to se videlo svaki put kada bih ga pogledala u oči. Dejmijen mi je bio potreban kao vazđuh koji dišem. Iako je ţelja bila obostrana, ponekad sam se plašila da su ta osećanja jednostrana. Sva moja strahovanja isparila su u momentu kada je Dejmijen otvorio vrata i zaštitnički mi se nasmejao. Nisam mogla a da ne uzdahnem. Ispruţio je ruke kako bi mi pomogao da izađem iz auta. Auto je bio nizak i bilo je teško izaći čedno iz njega, ali njegovo telo bilo je okrenuto tako da nije bilo šanse da bilo ko makar i nazre moje intimne delove. Kada sam uspešno izašla, Dejmijen mi je pustio ruku i obgrlio me oko struka. Bilo je leto, ali zbog blizine okeana vazduh je bio prohladan. Pripila sam se uz njega, upijajući toplotu njegovog tela. Dejmijen je ključeve predao momku, koji će se verovatno istopiti od miline u voţnji tog izuzetnog automobila. „Da pogodim", rekla sam dok smo čekali karticu. „Zgrada je u tvom posedu?" Ulaz je bio osvetljen i videle su se samo siluete parova koji su razgovarali. Bilo je tu raznoliko obučenih ljudi. Od onih u kupaćim gaćicama do gospode u odelima. Valjda je to bilo normalno, s obzirom na blizinu plaţe. „Ova zgrada? Ne, mada bi mogla da bude ukoliko je za prodaju. Sada je to poslovni kompleks, ali s ovom lokacijom mogla bi da posluţi za veoma uspešan hotel. Zadrţao bih restoran na krovu zgrade, i to ne samo zbog toga što poznajem vlasnika.Kartica je stigla i prvi put sam pročitala ime restorana. ,,Le Ku-klon“, pitala sam dok smo prilazili ulazu. „Nisam do sada čula za ovaj restoran.“ „Odličan je. Ima neverovatan pogled i još bolju hranu“ Nasmejao se zadovoljno, odmeravajući me od glave do pete. „A separei dopuštaju puno, puno privatnosti." ,,Oh.“ Zagrcnula sam se jer eto, to je bio Dejmijen. Umeo je da mi povrati smirenost i pobudi osećanja i ţelju. Dovešću te do vrhunca, rekao je. Nadala sam se da će odrţati obećanje.


Pokušavala sam da smirim puls. Bili smo toliko blizu jedno drugom da je sigurno mogao i sam da oseti otkucaje mog srca. „Šta znači ime ovog restorana?", pitala sam ga. Pre nego što je uspeo da odgovori, grupa ljudi pretvorila se u masu. Uključile su se kamere, sevali su blicevi, a lešinari su nas obasipali pitanjima. Sve se odigralo toliko brzo da nisam imala vremena da razmišljam o tome. Istog momenta nabacila sam blagi osmeh na lice, skrivajući ostale emocije. Uveţbavala sam to godinama. Umela sam da budem uljudna Niki, uzorna ćerkica Niki, lepa mis Niki. Dejmijen me je jače stegao oko struka i mada nije progovarao, osetila sam da u njemu raste nervoza. „Samo nastavi da hodaš“, prošaputao je. „Samo da uđemo unutra.“ Kako je objasnio njegov advokat Ĉarls, unutra smo sigurni. Nisu imali pristup unutar zgrade. „Niki!", viknuo je neko iz gomile. Glas mi je bio toliko poznat da sam poţelela da ga ošamarim. Ipak, nisam reagovala. Samo sam gledala ispred sebe, ne skidajući blaţeni osmeh s lica. „Fotografije u kupaćim kostimima sa izbora za mis Teksasa, koje su prošle nedelje objavljene, zarazile su javnost Da li je tačno to da ste ih objavili kako bi započeli karijeru foto-modela?“ Zamišljala sam kako čvrsto stiskam pesnice dok mi se nokti zabijaju u meso. „Šta je s televizijom? Hoćete li učestvovati u rijaliti programu sledeće godine?“ Ne, ne pesnica. Stezala sam brijač, čija se oštra ivica sve dublje zabijala u meso, zadajući mi sve jaču bol. Ne. Trudila sam se da izbacim iz glave pomisao na brijač i bol. Ljutilo me je to što su ti paraziti bili okidač moje slabosti. Nisu bili vredni ni sekunde mog vremena, a kamoli mog bola. „Niki, kakav je osećaj uloviti jednog od najpoţeljnijih neţenja na svetu?“ Duboko sam uzdahnula, a Dejmijen me je samo stisnuo jače i privukao još bliţe. Dejmijen. Nije mi bila potrebna bol - nije. Svi oni su nevaţni - nebitni. Bila sam izlečena i imala sam Dejmijena pored sebe da mi pomogne da tako i ostane. „Gospodine Stark! Jesu li tačne glasine da ste odbili da sledećeg petka prisustvujete centralnoj teniskoj manifestaciji?“ Učinilo mi se da je Dejmijen zastao na momenat, ali odmah za tim nastavili smo napred. Vrata su se ispred nas otvorila i na njima je stajao krupan i visok čovek, okruţen još dvojicom, koji su nam prišli sa strane. Napravili su barijeru sa sve tri strane i brzo smo, kroz rulju, preko praga ušli u bezbednu zonu. Ĉim su se vrata zatvorila za nama, osetila sam olakšanje u grudima. Dejmijen mi je skinuo ruku sa struka, ali je svoje prste upleo u moje. Pogledao me je s jasnim pitanjem u očima. „Dobro sam", rekla sam mu dok smo prilazili liftu. „Zaista.“ Onaj visoki, Dejmijen i ja, ušli smo u kabinu, dok su ostala dvojica ostala ispred nje, verovatno da bi osigurali da neko od lešinara ne dođe do restorana pod izgovorom da je gost. Kada su se vrata lifta zatvorila, pogledala sam u Dejmijena. Iz očiju mu je sevao bes, ali i tolika briga da sam zamalo zaplakala. Lagano mi je podigao ruku i neţno mi poljubio palac. „Izvini, druţe. Jako mi je ţao", rekao je visoki, akcentom koji mi nije bio poznat. „Neko od osoblja video je knjigu rezervacija, pa je valjda tako uočio šansu da zaradi koju dnevnicu više." „Shvatam", rekao je Dejmijen. Glas mu je bio miran, ali se u njemu osećala nervoza. Moju ruku stiskao je sve jače. Nisam bila jedina kojoj je bilo jasno da Dejmijen pokušava da


obuzda svoj karakter, koji je bio svima jako dobro poznat još iz doba dok se bavio tenisom. Karakter koji ga je, u stvari, koštao povrede oka. „Voleo bih da porazgovaram s tim momkom.“ „Već sam ga otpustio", odgovorio mu je visoki. „Ispraćali su ga na zadnja vrata dok sam pomagao tebi i mladoj dami." „Odlično“, dodao je Dejmijen. Ćuteći sam se sloţila s njim. Imajući u vidu bes koji je plamteo na Dejmijenovom licu, mislim da nije bilo pametno da se sretnu.


Dejmijen je ćutao sve vreme dok smo se liftom peli ka restoranu na vrhu zgrade. Atmosfera u maloj kabini i dalje je bila zategnuta. Očigledno da je našem pratiocu, za kog sam bila ubeđena da je vlasnik, bilo neprijatno što je neko od njegovog osoblja napunio novine informacijama o Dejmijenovom kretanju. To što me nije predstavio svom prijatelju pokazivalo je koliko ga je sve to uznemirilo. Dejmijen je oduvek drţao do lepog ponašanja. Što se mene tiče, zaţalila sam što smo uopšte izlazili. Paparaci su mi smetali, ali još više ta mračna atmosfera. Stisnula sam Dejmijenovu ruku. „Uskoro će nas ostaviti na miru. Doći će na red neka filmska zvezda koja će zaseniti prethodnu ili će otkriti neku nova proneveru. Mi ćemo im biti nezanimljivi" Na trenutak mi se učinilo da moj komentar nije imao efekta. Onda je ipak podigao moju ruku i poljubio mi zglob. „Ţao mi je zbog ovoga“, rekao mi je. „Trebalo bi da ti bude prijatno dok si sa mnom." „S tobom sam“, rekla sam. „I to je dovoljno. “ Stisnuo mi je šaku i pogledao u svog prijatelja. „Alen, bio sam nepristojan. Da te upoznam sa svojom devojkom Niki Ferčajld. Niki, ovo je moj prijatelj Alen Bošen, jedan od najboljih kuvara u gradu i vlasnik Le Kaklona. „Veoma mi je drago da sam vas upoznao“ rekao je pruţajući mi ruku. „Dejmijen mi je ispričao toliko toga lepog o vama." Njegove reči su me iznenadile. Bilo mi je potpuno prirodno da ja s Dţejmi pričam o Dejmijenu. ali nisam mogla zamisliti da on s nekim razgovara o meni. Ne mogu reći da mi to saznanje nije godilo. Bila je to još jedna karika u lancu između nas. „Hvala što ste nam pomogli“, rekla sam mu. I pošto nisam mogla a da ne zavirim u to poglavlje Dejmijenovog ţivota, dodala sam: ,,A odakle se vas dvojica poznajete? “ „Alenov otac je sportski lekar. Upoznali smo se tokom turnira.“ „Nas dvojica smo obišli Evropu uzduţ i popreko", rekao je Alen veselo. „To su bila dobra vremena.Pomno sam posmatrala Dejmijena. Moţda nisam znala puno, ali bilo mi je jasno da su mu godine bavljenja tenisom ostale u lepom sećanju. Njegov osmeh mi je to i potvrdio. „To su bila sjajna vremena", rekao je Dejmijen. Bilo mi je drago što se sećao lepih trenutaka iz tog perioda. Zbog toga što je u tom crnilu bilo i nečeg svetlog. „Nas dvojica i Sofija", dodao je Alen i pogledao me uz osmeh. „Bila je dve godine mlađa. Taj đavolak nije se odvajao od nas. Jesi li čuo išta o njoj? Šta li je s njom?" „Dobro je", odgovorio je Dejmijen kratko. Alen se uozbiljio, a onda brzo ponovo nabacio osmeh na lice u ţelji da ne pokvari dobro raspoloţenje. „Bilo pa prošlo", rekao ie dok se lift zaustavljao. „Nećemo više o tome. Ovde ste zbog dobre hrane, a ne zbog uspomena." Vrata su se otvorila i Alen me je propustio da izađem. Našla sam se u spektakularnom prijemnom delu restorana. Prostorom je dominirao jedinstveni stakleni krov ukrašen raznobojnim svetlom. Pult na recepciji bio je zapravo jedan ogroman akvarijum. Devojka koja je stajala iza akvarijuma imala je sve boje na kosi, baš kao i ribice u njemu. Zid sa leve strane bio je sav od stakla. Pruţao je pogled na zapadni deo Santa Monike, plaţu i manji deo pristaništa. Zid ispred nas kao da je bio napravljen od panela koji su bili osvetljeni kao krov. Nije mi bilo jasno da li je takav dizajn bio moderan ili više futuristički, ali u svakom slučaju, dopao mi se. Bilo je šašavo, drugačije i s toliko raznobojne svetlosti da magla koja se navukla te večeri, nije mogla da pokvari utisak.


„Morao bih da se vratim u kuhinju”, rekao je Alen. „Monika će vas odvesti do vašeg separea. Gospođice Ferčajld, drago mi je što sam vas upoznao. Prijatna vam večera i nadam se da ćemo se videti narednog petka na proslavi." Nisam mogla da odgovorim na pitanje jer nisam znala na kakvu je proslavu mislio. „Neću uspeti da dođem", rekao je Dejmijen. „Ali javiću ti se sledeće nedelje. Mogli bismo da popijemo piće." Zvučao je uljudno i blagonaklono, ali to je bila samo maska. Pitala sam se da li je i Alen to primetio. Da li je zaista poznavao Dejmijena ili samo mali deo njega koji je bio dostupan javnosti? Imala sam utisak da je ipak ono drugo u pitanju. Sumnjam da je iko ikada imao priliku da upozna Dejmijena bez maske. Rastuţila me je pomisao da sam i sama pripadala toj grupi. Imala sam ţarku ţelju da baš ja skinem taj veo s njegovog lica, a verujem da je i on ţeleo isto. Ali toliko dugo je skrivao svoju privatnost, i to baš nije bio lak zadatak. Mogla sam samo da se nadam da ćemo zajedničkim snagama uspeti u tome. Pratili smo Moniku duţ dvorane, vijugajući između stolova. Vodila nas je ka pregradnom zidu obasjanom svetlozelenim svetlom. Uhvatila se za ručicu, koju ja nisam primetila, i povukla zid od panela u stranu. Panel je ličio na paravane iz japanskih filmova. Iza paravana se nalazio sto s dve fotelje. Bilo je dosta slobodnog prostora između stola i prozora kroz koji se pruţao spektakularan pogled na pristanišna svetla u Santa Moniki. Pratila sam Dejmijena do prozora, opijena i njim i treperavom svetlošću. „Vino je već spremno" rekla je Monika pokazujući ka stolu. „Obična i kisela voda. takođe. Hoćemo li posluţiti uobičajeno, gospođine Stark?" „Samo desert", odgovorio je. „Dve porcije." Klimnula je glavom. „Odmah. U međuvremenu, uţivajte u pogledu i vinu." Nestala je iza panela. a Dejmijen je potpuno mirno stajao pored mene. Bez ikakvog upozorenja, zamahnuo je i udario rukom o staklo. „Dejmijene!" Očekivala sam komentare iz susednog separea ili makar zveket Monikinih potpetica kako se vraća da proveri šta se desilo. Ništa se nije desilo. Očigledno da je izolacija bila mnogo bolja nego što sam mislila. „Znaš li koliko vredi moje bogatstvo?", iznenadio me je naizgled banalnim pitanjem. „Ne. Ne baš." „Vredi više od ukupne godišnje proizvodnje mnogih zemalja i sigurno bih mogao lagodno da ţivim do kraja svog ţivota." Okrenuo se ka meni. „Ali sve to nije dovoljno da bih mogao bilo šta da učinim kako bi te ove ništarije ostavile na miru.“ Srce mi se istopilo u momentu. „Dejmijene. Sve je u redu. Dobro sam." „Zbog mene tvoje slike u kupaćem kostimu kruţe internetom." „Na internetu su jer me je moja majka povlačila po izborima za mis od moje četvrte godine. I zato što nisam imala petlju da joj se suprotstavim kada sam porasla. Na internetu sam zbog tih ništarija, ne zbog tebe.“ „Ne ţelim da zbog mene budeš povređena. Ne ţelim“, ponovio je. „Ali ne znam imam li snage da to sprečim.“ „Snage?", pitala sam ga, ali mi nije odgovorio. Primetila sam senku na njegovom licu, pre nego što se ponovo okrenuo ka prozoru. Dejmijen Stark. najsnaţniji čovek kojeg sam do tada upoznala, bio je na kolenima i to me je plašilo. „Dejmijene?" Stegao je šaku u pesnicu i videla sam kako mu se mišići napreţu.


„Nekada sam imao malu vinariju i mlekaru", rekao je. „Bolje rečeno, bio je to ogranak Stark internejšenela." Brzo sam se preorijentisala na novu temu razgovora. Nisam znala zašto mi je govorio o tome. ali verovala sam da postoji razlog. Prišla sam i naslonila mu se na leđa. Obuhvatila sam ga oko struka i spustila svoje usne na njegov vrat. „Pričaj mi o tome", rekla sam mu. „Bila je to stara porodična kompanija na dobrom glasu. Voleo sam te proizvode i dobro nam je išlo. Godinu dana. „Šta se desilo?" „Novinari su saznali da iza poslova koje su vodili moji roditelji stoji Stark intemejšenel i osuli su paljbu po njima. Nije bilo bitno što to nije bila proizvodnja hrane na veliko, niti što nismo imali velikog udela u kompaniji. Sami smo sebe izdrţavali. Ali oni su sve upakovali tako da je izgledalo da sitna riba povlači sve konce. To je bio način da se zavaraju potrošači kako bi se usporio rast proizvoda na trţištu i kompanija je uskoro počela da posluje s gubicima." „Kako si ti reagovao na to?“ Zadrţala sam dah jer sam shvatila poentu priče. Sve to mi se nije dopalo. „Demantovao sam, javno i veoma oštro. I pored toga, trebalo je vremena da kompanija stane na noge. Kompanija čije sam proizvode toliko voleo skoro da je bila uništena samo zato što je bila deo Stark internejšenela." „Ne volim vino, a ni sir“, tiho sam rekla. „A i ne nameravam da propadnem. To nije moguće sve dok si ti uz mene. Ti me diţeš, Dejmijene. Oboje smo svesni toga." Dugo je ćutao. Mislila sam da moje reči nisu doprle do njega. A onda, takvom ţestinom koja mi je oduzimala dah, obrnuo me je tako da sam leđima bila oslonjena na hladno staklo. Okrenuo se ka meni i dugo me ljubio. Njegove usne ispijale su moje. Bila sam zarobljena između stakla i Dejmijena. Samo me je silina njegovog poljupca sprečavala da ne odlebdim u beskrajnu noćnu tminu. Kada se odvojio od mene, videla sam čudnu svirepost u njegovom pogledu. „Učiniću to“, rekao mi je. „Ako je to cena koju moram da platim kako bih te zaštitio, otići ću. Ĉak i kad bi me to ubilo.*' „Nećeš." Dah mi se ledio od straha. „Nećeš, jer to bi i mene ubilo. “ „O. Niki." Spustio je glavu i još jednom me poljubio, ovoga puta mnogo neţnije, ali sa istom onom strašću. Izvila sam se unazad, topeći se u njegovom zagrljaju. Samo kratak Dejmijenov dodir bio mi je potreban da osetim strujni udar. Da zasijam. „Znaš li šta bih ti sada radio?" „Reci mi", molila sam ga. „Skinuo bih sve sa tebe i prislonio te uz staklo. Prelazio bih neţno prstima po tvom telu, tek da budeš svesna mog dodira. Gledao bih svetla pristaništa iza tebe i posmatrao svoj odraz u tvojim očima dok svršavaš." Usta su mi se osušila toliko da kratko izgovoreno „oh" nije bilo čujno. „Ali ne mogu", rekao je. „Sećaš se da sam obećao da te neću ni dotaći.“ „Neću te drţati za reč", rekla sam mu. „Ali to bi bilo kršenje pravila." Jedva sam se suzdrţavala da ne zacvilim. „Vi se to igrate sa mnom, gospodine Stark?" „Da", odgovorio je vragolasto. „Igram se." „Nadam se pošteno, gospodine", rekoh mu. „Ipak, tvoja sam. Makar još ove noći. Ali sutra ću biti bogata i igraćemo se po novim pravilima." Na momenat je ostao nepomičan, a onda je samo klimnuo glavom.


„Imate pravo, gospođice Ferčajld“, rekao je. „Moram se uveriti da neću dati novac uprazno." „Novac uprazno? “ „Jesi li pročitala članak u onom primerku Forbsa koji sam ti poslao? “, pitao me je. „Novinar je dobro opisao moju filozofiju biznisa. “ „Pročitala sam. “ Zapravo, pročitala sam ga više puta, upijajući i najmanji detalj o Dejmijenu kao biznismenu. „Da, gospodine ispravio me je. „Da, gospodine“, ponovila sam. „Pročitala sam članak.“ „Onda znaš da svoj uspeh umnogome dugujem veštini da iz svake monetarne transakciji izvučem najveću moguću dobit." Ovlaţila sam usne. „A ja sam ti monetarna transakcija?" „I te kako jesi." „Ah. Tako. A kako misliš da izvučeš dobit?" „Već sam ti objasnio", rekao je. „Ako nisi dovoljno paţljivo slušala“." „Rekao si da ćeš me dovesti do vrhunca." Oči su mu zasijale, a usne razvukle u blagi osmeh. „Jesam. Dobra si ti devojčica. Ipak ćeš dobiti odličnu ocenu." Tada je, s đavolskim sjajem u očima, dohvatio kraj vrpce i počeo da je trza. O, bože. Kao da je trenjem izazivao struju Zatvorila sam oči, a dah mi je postao plitak. „Dejmijene". šaputala sam. „Sviđa ti se?" „Da.Oh, boţe, da.“ „Dobro", rekao je i pustio vrpcu. Struje je nestalo. Pogledah ga širom otvorenih očiju. Zadovoljno me je posmatrao. „Uznemireni ste, gospođicc Ferčajld?" „Ne", slagala sam ga. I sama sam čula neodobravanje u svom glasu. Nasmejao se i poljubio me u vrh nosa. „Strpljivo, draga. Sada ćemo se počastiti." Pritisnuo je dugme na stolu i umesto crvene, upalila se zelena sijalica iznad vrata. Pogledala sam ga radoznalo. „Vrata se zaključavaju da bi se gostima osigurala privatnost. Kada donese porudţbinu, konobar pritisne dugme sa spoljne strane i tada se upali crvena lampica." „Kada svetli zeleno, vrata su otključana”, nastavila sam. Bilo je to interesantno rešenje. Shvatila sam da bismo imali potpunu privatnost da je Dejmijen stvarno skinuo sve sa mene i da me je kresnuo uz staklo, baš kao što je opisao. Zamislila sam hladnoću stakla na golim leđima, dodir Dejmijenovih ruku na grudima, njegove usne na svom vratu i penis koji prodire sve dublje i dublje dok ja svršavam uz raznobojnu svetlost udaljenog pristaništa. „Niki!“ Trgla sam se i spazila konobara koji je spuštao kolač od marcipana na sto. Dejmijen mi je pokazao rukom da sednem za sto. Konobar je naizgled bio nezainteresovan, ali je zato Dejmijen, sigurna sam, vrlo dobro znao gde sam odlutala. Nevaljala, čitalo mu se sa usana. Nasmejala sam se i čekala njegovu reakciju. Na sredini stola stajalo je nešto nalik na činiju. Bila je to zagrejana posuda sa oznakom Le Kaklon, puna otopljene čokolade. Drugi konobar doneo je razne đakonije, od sočnih jagoda do čizkejka veličine jednog zalogaja. Obradovala sam se kao malo dete. „Ĉokoladni krem?"


„Nisam zaboravio čizkejk“, rekao je Dejmijen dok su konobari izlazili, povlačeći za sobom klizna vrata panela. „Ovim sam hteo da osiguram izostanak zabrane seksa." Mora da sam izgledala zbunjeno, pa je nastavio: „Alen uvozi čokoladu iz Švajcarske o kojoj sam ti pričao.“ „Stvarno?" Bacila sam pogled u činiju s čokoladom. „Za tebe znam da si veoma primamljiv. Nadam se da će i tvoja čokolada biti ukusna." Da bih se u to uverila, posegla sam za jagodom, a on me je neţno lupio po ruci. „Ne, ne", rekao mi je. Zurila sam u njega. „Hej! Alo? Čokolada! “ Nasmejao se. „Zatvori oči." Zaţmurila sam, ali ne do kraja. „Odbijate poslušnost, gospođice Ferčajld? Stvarno ste hrabri“." Nasmejala sam se vragolasto, ali sam ipak zatvorila oči. Dejmijen mi je dodatno pokrio oči. Nisam bila sigurna da li je u pitanju papirna maramica ili salveta. „Šta je to?” Stavio mi je prste na usne i prekinuo me. „Dao sam vam obećanje, gospođice Ferčajld." Od same pomisli na ono što mi je obećao, međunoţje mi je pulsiralo. a bradavice očvrsnule. „Dovešćeš me do vrhunca?" „To svakako", rekao je uz osmeh u glasu. „Obećao sam i to da ću te nahraniti. Mislim da bi to dobro išlo jedno s drugim." Sledećeg momenta nisam osetila da se bilo šta dešavalo, a onda se traka, koja mi je još uvek bila među nogama, zategla. Dejmijen ju je lagano povlačio unazad. Uzdahnula sam i u tom momentu osetila nešto hladno na usnama. „Otvori usta", rekao mi je Dejmijen. To sam i učinila. Ponovo je tim nečim prešao preko mojih usana. Bilo je i mekano i grubo u isti mah. Pokušala sam da osetim miris, ali je miris čokolade sa stola bio suviše jak. „Sad zagrizi", rekao mi je. Zastenjala sam od uţitka kada sam osetila ukus jagode u ustima. Nekoliko kapi otkotrljalo mi se niz vrat. Tu se našao Dejmijen, koji je vrhom jezika pratio slatkast trag od vrata do ruba mojih usana. Izazivao me je i mučio nemilosrdno. „Mislila sam da me nećeš ni dotaći", rekla sam, okrećući glavu u potrazi za njegovim usnama. Ţelela sam da me poljubi, da me dodirne. „Ţeliš li da se čvrsto drţim obećanja?", upitao me je i ponovo zategao traku. Zadrhtala sam i počela da se izvijam na stolici. Traka je bila klizava i vlaţna od mojih sokova. Draţila me je tik uz klitoris i dovodila do ludila. „Ne", prošaputala sam. U sebi sam ga preklinjala da me dotakne. Samo se tiho nasmejao. „Ali ja sam čovek od reči. Hajde da se dogovorimo. Odrţaću reč, ali ne moram baš svako slovo. Da li ţeliš da ti prstom neţno dodirnem klitoris? Da se ta mala grudvica nađe među mojim prstima? Da je draţim, dirkam i igram se dok ne svršiš?" „Ja...“ „Šššš. ne govori ništa, Niki. Ne dok ti ne dozvolim. Jasno?" Klimnula sam glavom u znak odobravanja. „Odlično! Da nastavimo onda diskusiju o mojim obećanjima. Moţda bi volela da te uhvatim za kolena i razmaknem ih tako da budeš potpuno otvorena? Da te poloţim na fotelju i ljubim te po nogama? Da ti dišem tik uz lumine i ispitam jezikom unutrašnjost, slađu od bilo koje čokolade?" Da. htela sam mu reći. Da. molim te. „Moţda bi volela da te jednostavno pojebem?" Ječala sam, ali je Dejmijen to ignorisao.


„Na sve to, gospođice Ferčajld, ja kaţem - ne. Obećao sam da te neću dodirivati i tako će i biti. Biću daleko od tvog međunoţja, a za ostale delove, videćemo. Moţda napravim neki izuzetak. Klimni glavom ako se slaţeš." Klimnula sam. „Dobra devojčica. Probaj sada ovo." Otvorila sam usta i okusila neverovatnu slast. Bio je to kremasti ćizkejk koji je Dejmijen dodatno umočio u čokoladu. Zastenjala sam i progutala, a onda, kruţeći jezikom, olizala usne. „Nevaljalice". progunđao je Dejmijen. „Ništa nisi ostavila za mene.“ Ponovo se poigravao trakom. Zatvorenih očiju, ispod poveza, prepustila sam se uţitku. Prekinuo je prebrzo. Bilo je vreme za novu seansu. Ovoga puta bilo je to parče torte, pa zatim kremasti kolač. A onda, o, boţe!. Dejmijenov prst u mojim ustima. Lizala sam čokoladu s njega i pohlepno ga sisala. Jezikom sam klizila po njemu, uvlačila ga i izvlačila iz usta, sisala ga sve dok nisam čula njegov uzdah. To je bio znak da sam ga pridobila. Ĉekala sam da osetim sledeći ukus u ustima, ali umesto toga, Dejmijen je povukao prorez na mom prsluku. „Uvuci ruku", rekao mi je i ja sam ga poslušala. Ponovio je isto na drugoj strani i mogao je slobodno da mi skine prsluk preko glave. „Lepo si se snašao. Moraću i sama jednom da isprobam isto." Nisam imala pojma šta mi je spremao, sve dok na grudima nisam osetila nešto toplo, tečno i lepljivo. Dejmijenov prst ponovo se našao u mojim ustima i još jednom sam imala priliku da oliţem čokoladu s njegove koţe. Ali ovoga puta i on je činio isto. Lizao je i sisao moje čokoladom premazane grudi. Bradavice su mi očvrsnule. a koţa oko njih naborala od uţitka. Osetila sam grčenje između nogu. Gorela sam od ţelje. Dejmijen me je dodatno mučio igrajući se trakom u ritmu palacanja jezika. Traka se naizmenično zatezala i opuštala, a to slatko trenje dovodilo me je do ludila. Svojim usnama puštao je i ponovo stiskao moje bradavice. Sisao ih je, izvlačio i dirao jezikom taman toliko da mi je impuls strasti proţimao celo telo, udarajući direktno između nogu. Bila sam na slatkim mukama. Uzbuđenje je raslo sve dok drhtaji nisu postali učestali i poput talasa preplavili čitavo telo. Prepustila sam se. Trljala sam traku uvijajući kukovima i uţivajući u Dejmijenovim usnama na mojim grudima. Ječala sam i dahtala u zanosu, a onda je sve utihnulo. Ostao mi je samo osmeh na licu i izmaglica pred očima. Dejmijen je jezikom pokupio i poslednji trag čokolade s moje gole koţe, a onda mi lagano pomogao da ponovo obučem prsluk. „Pa, reci mi, Niki", progovorio je Dejmijen, „da li si uţivala u desertu?" „Boţanstveno, da.“ „Jesi li za još?“ pitao me je dok mi je skidao povez s očiju. Zatreperila sam i uzdahnula videvši ga, mog prelepog Dejmijena sa tragom čokolade u uglu usana. Nagla sam se i poljubila ga, skidajući jezikom ostatke čokolade. „Ne treba ništa više od ovoga. Sve što mi sada treba si ti.”


Pri povratku u Malibu, nije bilo guţve u saobraćaju. Dejmijen je to koristio i vozio luđačkom brzinom po auto-putu i krivudavim putevima duţ klisure. Stigli smo za manje od dvadeset minuta. To je verovatno bilo rekordno vreme i dokaz snage automobila. Uprkos kratkom putovanju, pa čak i uzbudljivoj voţnji, bilo je to najduţih dvadeset minuta u mom ţivotu. Kada smo stigli kući, Dejmijen je lagano, skoro do granice bola, izvlačio traku ispod moje suknje. Suknja je bila zakopčana. To je zadrţalo traku koja se zategla preko mojih guzova i ponovo kliznula duţ mog medunoţja. Ugrizla sam se za usnu da ne bih vrisnula od nadirućeg uzbuđenja. „Dejmijene“, promrmljala sam. To je bilo sve što sam mogla da izgovorim. Nalazili smo se u nenameštenom foajeu njegove nedovršene zgrade. Prostorija je bila ogromna i prazna, pa je i moje stenjanje odzvanjalo o zidove. Vrata iza nas bila su širom otvorena. Sve to do tada nisam zapaţala. U tom momentu, mermerni pod čak je izgledao veoma dopadljivo. Pogledala sam Dejmijena i u njemu prepoznala istu ţelju. Veče je bilo samo uzbudljiva predigra. Došlo je vreme za igru. Ţelela sam da me tuca. Ţelela sam Dejmijena. „Skini se", naredio mi je kada je oslobodio traku koja je ostala da visi oko moga vrata. Klimnula sam glavom i bez reči ga poslušala. Iskoračila sam iz suknje, a onda skinula prsluk preko glave. Dok sam se svlačila, Dejmijen je otišao do vrata i zatvorio ih uz tresak. Kada se vratio, mučila sam se da odveţem čvor na traci. „Ne", rekao mi je. „Ostavi je.“ Sagnuo se da otkopča šnalu na mojim sandalama. Osetila sam olakšanje dok sam silazila s visokih potpetica. Osetila sam hladnoću mermera pod nogama i shvatila koliko sam vrela. Očekivala sam paru pod nogama. Na sebi nisam imala ništa sem trake koja mije visila niz vrat. On je i dalje bio potpuno odeven i nimalo izguţvan. To je bilo nešto što me je dodatno uzbudilo. Sve okolo, delovalo je na mene. Dejmijenova blizina, moj ubrzam puls, pulsiranje klitorisa koji je vapio za dodirom. Pogledi su nam se sreli. Očekivala sam ţelju, a ostala zatečena onim što sam videla u njegovim očima. Emocijom i očajničkom ţeljom koju čak nije ni pokušao da sakrije. „Niki", rekao je, i jednim pokretom dohvatio traku, pa me privukao ka sebi. Našla sam se tik uz njega. Moje se telo oslanjalo o mekani pamuk njegove bluze. Nisam imala vremena da se saberem, a već me je snaţno ljubio. Skoro grubo. Ţeleo me je. Nisam bila svesna ničega sem Dejmijena. U tom momentu znali smo samo jedno za drugo. „Ţelim da traje“, rekao je kada je konačno odvojio usne od mojih. „Ţelim da stenješ i grćiš se u iščekivanju. Hoću da te dovedem dotle da me toliko ţeliš da moliš." I sama sam isto ţelela. „Ali, dođavola, Niki. Ne mogu toliko da čekam." „Onda nemoj da čekaš“, rekla sam promuklo, jedva izgovarajući. „Boţe, šta mi radiš!" Nije mogao da sačeka kraj rečenice, već je spustio svoje usne na moje. Podigao me je, uhvativši me jednom rukom ispod kolena. a drugom pridrţavajući me iza leđa. Pripila sam se uz njega i uţivala u njegovom zagrljaju. Ali to nije bilo dovoljno. Ţelela sam više. Mnogo više. Poneo me je uz stepenice, a onda spustio na noge ispred vrata koja su vodila na balkon. Jedva sam se odrţala na nogama kada su nam se usne ponovo spojile u ţestoki


poljubac. Ne razdvajajući usne, krenuli smo unazad. Krevet je bio tu da nas spase da u vihoru strasti ne padnemo na pod. Osetila sam kako prekrivač mazi zadnju stranu mojih butina, ali pre nego što sam i pomislila da sednem, Dejmijen je odvojio svoje usne od mojih. „Ne“, rekao mi je i okrenuo me od sebe. „Sagni se", rekao mi je. „Osloni se rukama o krevet." Poslušala sam. Traka mi je visila kao povodac. Izazovno sam uvijala zadnjicom. „Ovo je uţasno dugo za nekog ko kaţe da ne moţe da čeka." „Moţda čekam izvinjenje. Nije lepo podsećati nekoga da će ovaj raj nestati za nekoliko sati“, namerno me je zadirkivao. „Mlada ţena kao što si ti trebalo bi da ima više takta, a ne da mi to saspe u lice nekoliko puta tokom večeri. Gde je nestala ona fina devojka?“ „To je veoma dobro pitanje, gospodine Stark. Moţda ja i nisam tako uljudna i fina kako vi to mislite." „Moţda i nisi“, rekao je dok je prstom klizio niz moja leđa. „Ne volim kada me neko podseća da je kraj blizu. Bilo mi je neobično to što si zvučala tako odvaţno." „Baš neobično”, sloţila sam se. „Moţda su moje reči bile nepristojne. U svakom slučaju bile su nepromišljene i nisu vredne nagrade za besedništvo." Prećutao je, ali sigurno je to bilo sa osmehom na licu. Još jednom sam izazovno uvila kukovima. „Moţda bi me trebalo kazniti zbog toga." Istog momenta mi je bilo jasno da to nije trebalo da kaţem. I dalje je ćutao, ali ovoga puta tišina se činila teškom. „Da te kaznim?”, konačno je progovorio tihim i trezvenim glasom. „Da li misliš da nisam primetio, na putu do restorana, dok smo razgovarali o paparacima. kako si zabila nokte u butinu? A bilo je mnogo teţe kada su nas spopali. Zadrţala si samokontrolu, Niki. Ali morala si da se boriš za nju.“ Zatvorila sam oči, ne ţeleći da se toga prisećam. „Niki, pogledaj me.“ Glas mu je zvučao zapovednički. Iako sam imala ţelju da ga izazivam, znala sam da to ne bi bilo pametno. Okrenula sam glavu udesno. Iskoračio je u stranu, a ja sam naterala sebe da ga pogledam u oči. U njima sam videla ţelju, ali i zabrinutost. To sam mogla i da očekujem. Znao je iznenada da ubode toliko duboko da se bol merila sa ţudnjom između nogu. Ali kada sam traţila da me kazni, on je oklevao. To je bio njegov način da me zaštiti. U tom momentu nisam ţelela njegovu zaštitu. Ţelela sam da osetim njegove šake na zadnjici. „Niki", pozvao me je. Samo toliko. Samo je izgovorio moje ime. Pokušala sam da se odazovem, ali to nije išlo glatko kako sam se nadala. Ni sama nisam mogla da se prijetim kada sam poslednji put nanela sebi bol. Te večeri samo sam zabila nokte u meso. A to nije bilo ništa naspram bacanja noţeva po kuhinji, ljutnje i straha zbog toga koliko sam ţudela da zarijem oštricu noţa u svoju koţu, nanesem sebi bol i time izbrišem strahove i sumnju iz sebe. Tu bitku jesam dobila, ali nisam dobila rat. Moja tada kratka kosa bila je u neku ruku oţiljak, baš kao što su i neravnine na butinama bile oţiljci na telu. Da li je to bio razlog zašto sam želela da me kazni? Jesam li vapila za njegovim stiskom jer mi je bilo potrebno da osetim bol? Da li je zadovoljstvo koje sam osećala svaki put kada se potpuno predam Dejmijenu poticalo sa istog mesta odakle je dolazila ţelja za samopovređivanjem? Borila sam se da izbacim te crne misli iz glave. Nije sve bilo baš tako crno. Pa čak i da jeste, s Dejmijenom sam se osećala sigurno, odakle god da je moja ţelja poticala. U to me je toliko puta do sada uverio. Više se nisam oslanjala na krevet. Uhvatio me je za ramena i podigao tako da sam


stala ispred njega. „Dođavola, Niki", rekao je. „Reci nešto." Uhvatila sam ga za obraze i strasno poljubila dok me je privlačio. Osetila sam da se opušta i da strah od mog ćutanja bledi. „Trebaš mi“, rekla sam mu. „Ti. Ne treba mi boI.“ Pogledom je prodirao duboko u mene i bilo mi je jasno da ništa nisam mogla da sa krijem. Udahnula sam duboko i otvorila mu srce. „Ne treba mi“. rekla sam. „Ali hoću da me kazniš." Pri metila sam grč na njegovom licu, kao da se borio sa sobom. „Hoćeš?", pitao me je. Klimnula sam glavom. Obrazi su mi goreli i to me je nerviralo. Ni sa kim nisam bila toliko otvorena kao s Dejmijenom, ali i pored toga, obrazi su mi crveneli. Reagovala sam smešno, nalik devojčici, verovatno zato što sam to nasledila od majke. I to je bilo ono što me je izluđivalo. Ali i ono što mi je davalo snage da nastavim dalje. „Hoću", ponovila sam. „Ne zato što mi treba bol. Trebaš mi ti.“ Bio mi je potreban i više nego što se to rečima moglo opisati. Ţelela sam njegove ruke na sebi. Ţelela sam da ga zadovoljim. Da uţivam u saznanju da je ţeleo da mi udovolji. I da mu se potpuno predam Moje reči su ga dirnule. „I ti meni trebaš. Niki. Boţe, koliko te ţelim. “ Udahnula sam, duboko. Nije ni bio svestan koliko su me razneţile njegove reči. „Ako me ţeliš, dodirni me." I jesle - i te kako - i mada sam očekivala neţnost, strast, strujni udar, bila sam zatečena njegovim vatrenim pogledom i odlučnošču. Za njega tada nije postojao niko drugi osim mene. Osetila sam to u njegovom dugom, strasnom poljupcu. „Na krevet!", rekao mi je odvajajući usne od mojih. „Nagni se! Raširi noge!" Podigla sam obrve upitno. „Naređuješ?" Udario me je po guzovima. Uzdahnula sam, iznenađena i uzbuđena u isto vreme. „Molim?" „Da, gospodine", rekla sam poslušno, trudeći se da se ne nasmejem. Okrenula sam se i spustila ruke na dušek. Bila sam toliko napaljena da se to sigurno, baš kao i parfem, osetilo u vazduhu. Više nisam preispitivala svoje motive - nisam bila raspoloţena za analize. Sve što sam ţelela bilo je da Dejmijen zapali vatru u meni. Da prodre duboko u mene. Spustio je ruke na moju zadnjicu, prilazeći mi polako. Vrisnula sam od slatkog bola kada je pomerio šake i snaţno me pljusnuo po guzovima, a onda mi prišao i priljubio se uz mene. Lagano je spustio ruku između mojih nogu. „O, draga", rekao jedok mi je rukom mazio stidnicu. Bila sam neverovatno vlaţna, drhtala sam od njegovog dodira i borila se sa sobom da ne podignem ruku s kreveta i opipam ono što je Dejmijen uporno izbegavao. A opet. Prebacila sam teţinu na levu ruku, a desnu gurnula između butina. Jeza mi je uzdrmala telo kada sam dodirnula klitoris. Bio je krut, osetljiv i bila sam tako blizu. „O, kako si nevaljala!" rekao je Dejmijen i spustio svoju ruku preko moje. Zaţmurila sam očekujući sledeći udarac, ali nije ga bilo. Savio me je još više, tako da sam morala da vratim ruku na krevet kako ne bih pala. Zacvilela sam zbog izostanka uţitka kada je Dejmijen sklonio svoju ruku. Nije me više dodirivao i to je bila najveća kazna. Zapitala sam se da li je baš to imao na umu. Da me ostavi tako presavijenu, golu, visoko podignute straţnjice, da čekam i gorim od ţelje. Moţda i jeste. Nisam mogla a da se ne nasmejem na tu pomisao. To me je i ljutilo i dovodilo me do ludila, ali znala sam da će kazni doći kraj i da će se čekanje isplatiti jednom kada me konačno bude pojebao.


Međutim, to nije bilo ono što je planirao. Ĉula sam kako otkopčava rajsferšlus i osetila dodir teksasa na butinama dok je brzo skidao farmerke. Ugrizla sam se za usnu, uzdahnula i osetila zadovoljstvo kada sam osetila njegov ud koji mi je pritiskao guzove i mesto široko otvoreno samo za njega. Molim te. Dejmijene. Uzmi me. Molim te, uzmi me odmah. Ţelela sam da vičem, ali sam ćutala. Međutim, nisam ostala mirna. Nisam mogla više da izdrţim. Telo mi je ţudelo i traţilo zadovoljenje, pa su kukovi sami kruţili traţeći vrh njegovog penisa. Pomahnitala sam kada sam ga čula kako prigušeno stenje. Uhvatio me je za kukove i onda sam zastenjala od iščekivanja. Nasmejao se, a ja sam mogla da zavrištim koliko me je surovo i uporno mučio. Onda sam osetila vrh njegovog penisa na klizavim naborima moje stidnice i umalo nisam zaječala od olakšanja. Najpre me je draţio, prodirući samo vrhom. Ujela sam se za usnu tako snaţno da sam osetila ukus krvi u ustima. Iščekivanje je bilo neizdrţivo, ali slatko. Bio je tako čvrst, tako spreman, a mučio je i sebe i mene time Što je kontrolisao svoje pokrete koristeći moje kukove da se uspori. Za razliku od njega, ja nisam imala nimalo kontrole. Svaki pedalj mog tela ţeleo je više. Mišići su mi se grčili oko njega svaki put kada bi prodro u mene. Dublje. Jače. O bože, molim te. „Kako ţeliš", rekao mi je, i već je bio duboko u meni, tako da nisam imala vremena ni da se začudim da sam to izgovorila naglas. Njegovo telo pritiskalo me je otpozadi, pa sam morala čvrsto da se drţim obema rukama. Obuhvatio me je oko struka i bila sam mu zahvalna na tome jer mi je pomogao da odrţim ravnoteţu. Zadnjica mi je bila visoko podignuta, stajala sam na prstima, a moje telo kao da je činilo sve kako bi ga primilo što dublje. Ţelela sam da ga osetim celog. Da ga primim i da mu se dam. Kada se neţno izvukao iz mene, a onda silovito ponovo prodro, kao da je svet oko mene eksplodirao. „Gotova si“, prošaputao je. Po glasu sam znala da je i on bio blizu. „Da", potvrdila sam. „Dodirni je“ rekao mi je. Uzbuđenje je raslo u meni i drmalo me kao struja. „Molim? “, pitala sam, a onda zaječala jer je nastavio da me muči lagano, kao da je tačno znao koliko mi još treba do samog vrha, i koliko da pređem granicu. „Ĉula si me.“ Ovlaţila sam usne. Igrala sam se prstima u ţelji da budem poslušna. Dodirivala sam mesto gde su nam se tela spajala. Gladila sam ga celom duţinom, a u isto vreme dodirivala svoj prenadraţeni klitoris. „Baš, baš sam nevaljala", rekla sam i skoro osetila stid. Njegov odgovor gotovo da me je lansirao u kosmos. „Moţda volim kada si nevaljala." Ostala sam bez daha. Skoro da sam izgubila ravnoteţu, ali me je on pridrţavao rukom oko struka. Spustila sam ruku, neţno prelazeći preko klitorisa. Telo mi se grčilo, a mišići pohlepno stiskali njegovu muškost duboko u meni. Osećaj je bio neverovatan. Bila sam ispunjena i tako blizu da je samo još jedan dodir bio dovoljan da me dovede do vrhunca. Ţelela sam zadovoljenje, ali isto tako ţelela sam da ga i dalje osetim u sebi. Da i dalje uţivam dok prodire duboko. Ponovo sam spustila ruku na klizave nabore svoje stidnice. Osetila sam ga. U isto vreme bio je i čvrst i mekan kao somot. Ĉula sam ga kako glasno stenje na svaki moj stisak „O, boţe, Niki, ne mogu više da se kontrolišem." „I nemoj." Zatvorila sam oči i baš kada sam dodirnula klitoris, Dejmijen je uzdrhtao, pojačao stisak oko struka i eksplodirao u meni. Samo je to bilo potrebno da i sama svršim. Sklonila sam ruku jer već sam bila suviše osetljiva na dodir.


„Niki “, rekao mi je kada je telo prestalo da mu se grči. Najpre me je pustio, a onda odmah i pridrţao, jer sam bila toliko malaksala da sam mislila da više nikada neću stati na noge. „Razbio si me", rekla sam mu. „Ako je ovo trebalo da bude kazna, mislim da si potpuno promašio misiju." „Jesam li?", pitao je zadirkujući me. „Zvučiš kao da ţeliš da kaţeš da sam završio s tobom. Nemoj biti toliko sigurna." „Oh. “ Puls mi je ponovo podivljao. „To zvuči interesantno. “ „Drago mi je da si zainteresovana." Klizio je rukom niz moje i dalje drhtave noge. „Ali ovoga puta mogla bi da legneš. Izgleda da si vrlo nesigurna na nogama." „Misliš?" Podigao me je i opet sam se oslonila na njegove grudi. Osećala sam se toplo, neţno i voljeno. Kada me je spustio na krevet i neţno poljubio u čelo, mogla sam zaplakati od miline. Tada su mu oči zasijale đavolskim sjajem. „Nemoj da mi zaspiš sada", rekao je dok je odvezivao traku sa mog vrata i vezivao je oko desnog ručnog zgloba. Drugi kraj trake vezao je za uzglavlje. Na licu mu je lebdeo vragolast osmeh. „Uţivaću u ovome. I ti ćeš." Ovlaţila sam usne. Sve ideje o neţnim dodirima nestale su s Dejmijenovim neizrečenim ali odlučnim obećanjima. Podigao je farmerke koje su leţale pored kreveta i izvukao kaiš iz pojasa. Lagano je njime prelazio po mom telu, smešeći se zadovoljno. „Leva ruka." Povinovala sam se, podigla levu ruku i uhvatila se za šipku na uzglavlju. Ruke su mi bile široko razmaknute, leda blago izdignuta, a noge čvrsto spojene jedna uz drugu. „Lepo", rekao je Dejmijen kada mi je privezao i drugi zglob. „Ali mislim da bi moglo da bude još lepše." Bilo je jasno šta je smerao kada je krenuo ka izlazu u dvorište. Otvorio je staklena klizna vrata. Moje telo je bilo uţareno, pa nisam ni osetila sveţinu večernjeg vazduha koji je ispunio sobu. Stajao je pored vrata i prelazio rukom duţ tanke draperije koja se vijorila dok sam pozirala Blejnu. „Sećaš li se naše prve noći?" pitao me je. Kako bih to mogla da zaboravim? Te draperije! Taj krevet! Sebe, izgubljenu u Dejmijenovom naletu strasti, svoje strahove i sramotu, koje je umirivao poljupcima i neţnim rečima! Sve sam to prećutala. Samo sam prošaputala: ,,Da.“ ,,I ja se sećam", rekao je. A onda je dohvatio draperije i strgao ih s garnišne. U jednom trenutku videla sam kako mu se zateţu mišići na leđima, i već sledećeg trenutka tanka bela tkanina slobodno je pala na pod. Bila je oslobođena Dejmijenovom voljom. To mi je izmamilo blagi osmeh na lice. I mene je oslobodio. Za tili čas ponovo se našao blizu mene i kako sam mogla da osetim, jedan kraj draperije vezivao mi je za skočni zglob, a drugi za ivicu kreveta. Sve je to bilo slatko i veoma intimno. Leţala sam široko raširenih ruku i nogu. Nisam mogla da dodirnem ni njega ni sebe. Nisam mogla da se okrenem. A isto tako nisam mogla da skupim noge kako bih sakrila svoju vlaţnu i sluzavu stidnicu. Okrenula sam glavu u stranu, jednim delom ţeleći da se sakrijem ispod pokrivača, a drugim delom uţasno napaljena spoznajom da sam bila potpuno i široko otvorena za Dejmijena. Mogao je da čini sa mnom šta god mu je bilo volja. Pitala sam se šta je imao na umu. Najeţila sam se kada je. umesto da se nađe pored mene, sišao s kreveta. Iznenada sam se zabrinula i ugrizla donju usnu. Znala sam da, šta


god je trebalo da se desi, moralo je da ima neverovatan kraj. Isto tako, znala sam da je Dejmijen bio majstor u igrama. Ako je imao na umu da me ostavi tako, široko otvorenu i spremnu, morala bih da vrištim. „Ne brini", rekao mi je, kao da mi je čitao misli. „Moţda sam večeras inspirisan tako da te pomalo mučim. Ali mučim i sebe.“ „Sadizam, ne mazohizam?" rekla sam veselo i nasmejala se kada se i on sam nasmejao. „Sadizam, gospođice Ferčajld? Da vidim sećam li se definicije. Mislim da sadizam moţe biti seksualno zadovoljavanje, nanošenje bola, patnje ili poniţenje druge osobe." Prišao je krevetu i otvorio fioku noćnog ormarića. „Usredsrediću se na seksualno zadovoljavanje. Nemam nameru da budem neprijatan. Ali hoćemo li da isprobamo sve aspekte?" Ovlaţila sam usne kada je iz fioke izvukao kutiju šibica. Imala sam potpuno poverenje u Dejmijena, ali šta je, pobogu, nameravao sa tim šibicama? „Pa, recite mi, gospođice Ferčajld, boli li vas nešto?" Progutala sam knedlu. Bilo mi je veoma neprijatno, ali daleko od toga da je bolelo. „Ne.“ „Drago mi je što to čujem.“ Pošao je ka sredini sobe, a onda nestao s vidika. Momenat kasnije vratio se s debelom svećom u ruci. Plamen sveće je treperio dok je hodao. „Vosak moţe bit i veoma zanimljiva stvar“, rekao je videvši moje čuđenje. „Osećaj momentalne promene temperature. Način na koji vosak zateţe dok postaje tvrd na goloj koţi. Jeste li već imali slično iskustvo, gospođice Ferčajld?" Odmahnula sam glavom. „Ne." Nisam bila sigurna da li sam to osetila strah ili uzbuđenje. „Mmm“, promumlao je kao da se prisećao mojih reči. „Pa, danas mi je ova sveća potrebna iz samo jednog razloga. “ Zastao je pored kreveta i i skrenuo sveću nad mermernom površinom ukrasnog stoćića. Spustio je sveću i sačekao da se otopljeni vosak stegne. Nakon toga je izvukao još nešto iz fioke. Videla sam da je to bio daljinski upravljač, mada je jedina svetlost dopirala od plamena sveće. „Oh.“ „Razočarao sam te?“, pitao me je. „Ne“, odgovorila sam. Osetila sam da mi obrazi rumene. „Mada, malo si me zaintrigirao.“ „Jesam li? Imaću to na umu. Ali gde smo ono stali? Ah, da. Sadizam." Spustio se na krevet, među moje široko raširene noge. Kratko sam uzdahnula kada je spustio ruke na moje butine, malo iznad kolena „Rekao bih da je poniţenje sledeća stavka. Osećate li se poniţenom, gospođice Ferčajld? Ipak, potpuno ste izloţeni. Potpuno ste otvoreni kao procvetali pupoljak i tako ste vlaţni. Prelepa si, Niki", rekao je strasno. „Ali da li je to poniţenost?" Okrenula sam glavu u stranu jer sam stvarno bila potpuno izloţena. Izloţena, i otvorena, i bespomoćna, i razuzdana. Ali nisam bila poniţena. Naprotiv, bila sam uspaljena. I mislim da je baš ta kombinacija osećanja izazivala smešno crvenilo mojih obraza. „Ne“, prošaputala sam. „Pogledaj me." Okrenula sam glavu i susrela se s njegovim tamnim, dubokim očima. „Nisi poniţena “, ponovio je. ,,A pretpostavljam i da ne patiš?” „Ne." „Dobro je." Nasmejao se. neţno prelazeći rukama po najgorem oţiljku. „Izuzetni ste. gospođice Ferčajld", rekao mi je. „Ne bih skidao pogled sa vas. Gledao bih vas zauvek." Drhtala sam. Osetila sam poţudu. Grudi su mi oteţale toliko da su bolele. Ţelela sam


da se pomerim da zadovoljim potrebu, ali bila sam vezana i bespomoćna. „Volim što ti se obrazi crvene “, rekao je. Zamucala sam. „Zašto?“ „Jer znam zašto si pocrvenela." „Stvarno? Pa, onda, molim vas gospodine Stark, podelite sa mnom svoja ubeđenja.“ „Jer te imam široko otvorenu. Jer si bespomoćna i potpuno gola preda mnom. Jer mogu da ti radim šta god mi padne na pamet. I zato što te to pali." Uhvatio me je između nogu. A ja sam na to mogla samo tiho da zaječim. „Pa, recite mi, gospođice Ferčajld, ako vas ništa ne boli, ako ne trpite ništa loše, ako niste poniţeni, kako se onda osećate?" „Napaljeno", priznala sam, a obrazi su mi se još više zacrveneli. Ĉak i uz svetlost sveće, mogla sam da vidim promenu na njegovom licu. Nisam bila jedina koja je bila napaljena. Nastavila sam s pričom, ali me je on prekinuo. „Ćuti sad i samo zaţmuri. Poljubiću te.“ Poslušala sam i razdvojila usne u iščekivanju njegovog poljupca. Ali usta nije spustio na moje usne. Osetila sam njegovu bradu na unutrašnjoj strani butina, a onda i jezik tamo gde su mi se butine spajale. Jedva sam disala i sve što je do malopre bilo nalik igri, pretvorilo se u potrebu, poţudu i slatki očaj. Klizio je usnama i uvijao jezik u ritmu koji me ie dovodio do ludila. Pritiskao me je prstima, ali nijednom tako da prodre u mene. Njegovi prsti, u kombinaciji s jezikom koji je udarao po klitorisu, potpuno su me razdirali. Pravo je čudo kao sam ostala čitava u naletu bujice strasti. Izvila sam leđa i kruţila kukovima. Instinktivno sam pokušala da skupim noge kako bih suzblla nalet zadovoljstva koji je bio toliko intenzivan da se merio s bolom. Ali to nije bilo moguće. Tako vezanoj, nije mi preostajalo ništa drugo do da se prepustim tom neverovatnom iskustvu. Dejmijen me je obuhvatio oko kukova i tako dodatno onemogućio moje pokrete. Bila sam opijena poţudom, zatrovana ţeljom i imala snage taman toliko da zabacim glavu i prepustim se magiji Dejmijenovog jezika, koja me je uzdizala sve do kulminacije od koje mi je zastao dah. Uzdisala sam i lagano dolazila sebi, i dalje leţeći na krevetu, široko raširenih ruku i nogu. Grudi su mi se dizale i spuštale u ritmu. Na telu sam osećala svaki nabor prostirke ispod sebe. Osetila sam se razmaţenom, iskvarenom, oboţavanom i iskorišćenom. Verovala sam da je sledeće bilo to da me Dejmijen odveţe, prigrli u naručje i zaspi zajedno sa mnom. Jer šta je drugo preostajalo? Bila sam potpuno obamrla. Ipak, Dejmijena je bilo teško pročitati. Zagrizao mi je bradavicu i svaka pomisao na san nestala je u momentu. Bila sam sva slomljena i razbijena, ali nisam ni ţelela da prekine. Mučenje je bilo slatko i trpela bih doveka. Odrekla bih se hrane, prijatelja i svega ostalog samo da jednostavno pobegnem u Dejmijenovo naručje. Pogledala sam ga dok se pridizao. Njegov zadovoljni osmeh govorio je da je tačno znao šta mi se mota po glavi. Bacio je pogled u stranu i osmeh je nestao. S lica mu se tada nije čitalo ništa. To me je i zabrinulo. „Dejmijene?" Instinktivno sam okrenula glavu i pomno pratila njegovu siluetu. Zidni sat bio je okačen među nekoliko uramljenih ličnih fotografija koje je Dejmijen doneo u to svoje gnezdo. Pokušala sam da ustanem, ali sam i dalje bila razapeta na krevetu. Tako bespomoćna. Mada, na momente se činilo da ni Dejmiien nije mogao da pomogne sebi.


„Manje od minut“, rekao je, okrenuo glavu i ponovo pogledao u mene. „Hoćeš li se ti pretvoriti u bundevu, ili ću to biti ja?“ Zvučao je blago, ali me je nešto u njegovom glasu brinulo i unervozilo. „Mislim da mi se ne bi dopao kao bundeva", rekla sam mu. terajući sebe da zvučim zabavno. „A meni narandţasto nikako ne pristaje." Nasmejao se i sve moje brige su nestale. Opkoračio me je klečeći na kolenima. Njegova muškost, u punoj erekciji, leţala je na mom stomaku. Vrhom prsta pratio je konturu mojih usana. U momentu sam shvatila da sam prestala da dišem. Povlačio je prstom sve niţe, sve do smaragdne narukvice oko zgloba moje noge, koju mi je poklonio na početku naše igre. Gledao me je, a oči su mu gorele. „Još uvek si moja", šapnuo ml je. A onda, pre nego što sam mogla bilo šta da kaţem, prodro je u mene toliko snaţno da sam vrisnula od iznenađenja i strasti. Tela su nam se kretala u ritmu. Ljubavna igra postala je lagana i neţna. Kada je njegovo telo počelo da se grči na mom, zatvorila sam oči i uţivala. Osetila sam zadovoljstvo ţene koja je uspela da zadovolji svog muškarca. Spustio se i legao pored mene. „Niki." Nije to bio ni poziv, a ni pitanje. Jednostavno je izgovorio moje ime. Skoro da sam se istopila od miline. Leţali smo tako, jedno uz drugo, sve dok više nisam mogla da podnesem svoju ukočenost. „Odveţi me", traţila sam. Podigao je glavu i pogledao me. Pogled mu je bio vragolast. Nije mu se ţurilo. „Alo?“, rekla sam i udarila prstima po gvozdenom uzglavlju. „Jesi li se izgubio negde između uzglavlja i sredine kreveta?" „Razmatram kakve imam mogućnosti", rekao je. „Zašto bih te od vezao? „Jer će mi se ruke uskoro potpuno ukočiti." „Rado ću te izmasirati. “ Mrko sam ga pogledala. „U subotu, na zabavi, tvoji prijatelji će verovatno imati mnogo pitanja." „Moţda, ali zar to nije dobro kada gosti imaju mnogo tema za razgovor?" „Ne sviđa mi se ideja da ne budem tema njihovog razgovora, ali svejedno bih volela da mi ruke budu slobodne." „Je li?" Prešao je prstom niz moj pazuh. Ugrizla sam se za usnu kako se ne bih izvila. Bilo je to nešto između maţenja i golicanja. Moje telo se ponovo budilo. „A šta biste vi to radili svojim rukama, gospođice Ferčajld?" „Dodirnula bih te", rekla sam hrabro. „To mi je dozvoljeno. Na kraju krajeva, u istoj smo poziciji sada kada je ponoć prošla. Zar ne, gospodine? “ Zastao je, a onda klimnuo glavom. „Da, madam", odgovorio je dok je odvezivao traku. „Jesmo." Kada su mi ruke konačno bile slobodne, uspravila sam se, a on je nastavio da odvezuje draperije s mojih nogu. Skupila sam noge uţivajući u tome što sam ponovo mogla da se pokrenem. Klekla sam na krevet ispred Dejmijena, koji je sedeo i posmatrao me. Bilo je teško skinuti pogled s njega. Izgledao je boţanstveno na prigušenoj svetlosti svcće. Pruţila sam ruku, ţeleći da ga osetim pod prstima. Ţelela sam njegovu toplinu na svojoj koţi Lagano sam spustila dlan na njegove grudi i zatvorila oči osetivši otkucaje njegovog srca. Bili su ravnomerni i snaţni, baš kao i on sam. Lagano sam ga gurala dok nije legao na krevet, a onda ga opkoračila oko struka. Mazila sam ga po grudima prateći kako mu se zateţe mišić na bradi. Bilo je jasno koliko se borio da odrţi samokontrolu. Smešila sam se, svesna moći koju sam imala nad njim. „Dovodiš me do ludila", rekla sam mu. „Ţelim da i tebi bude tako." „I jeste. Kada te dodirnem. Kada vidim da ti telo gori od ţelje. Kada ti se mišići grče


dok te imam. Šta misliš kako se osećam? Nikada ranije nisam osetio ovako nešto. “ „Ali ti si taj koji diktira. “ Lagano sam kruţila kukovima u ţelji da mu dam do znanja da sam u tom momentu ja bila ta koja je diktirala pravila. „Ne". odmahnuo je glavom. „To ti se samo čini. Ti si ta koja diktira, Niki. Potpuno sam tvoj. Imaš moje srce na dlanu. Budi neţna prema njemu. Lomljivo je i više nego što misliš. “ Zbunila sam se i trepnula, ganuta njegovim rečima. Prešla sam prstom preko njegove brade koja mi je golicala koţu. Spustila sam svoje grudi na njegove i dugo ga i neţno ljubila. „Šta ţeliš?", pitala sam ga. „Kada bi sada mogao da me imaš, šta bi voleo da ti uradim? “ „Sada te ţelim pored sebe" rekao je. „Ţelim da te zagrlim. “ Njegove reči su me paralisale. Stezalo me je u grlu. Skoro da sam se rasplakala. Mislim da nikada nisam bila srećna kao tada. Pridigla sam se i lagano se spustila pored njega, oslanjajući se leđima o njegove grudi. Prebacio je ruku preko mog ramena. Bezbriţno sam gledala kroz prozor, u daljinu. Bili smo tako prisni. „Nedostajaće mi ovaj krevet", priznala sam mu. „Moţda bih mogao da ga ostavim ovde. Ali ne uklapa se u ambijent. “ „Pa, ukoliko si u retro stilu...“ Nisam dovršila misao, a on se na to nasmejao. Onda me jače privukao uz sebe. Bilo mi je vrlo udobno pored njega i volela sam to kako sam se osećala uz njega. Okrenula sam se da bih ga pogledala u lice i dopalo mi se to što sam videla. Poljubio me je u čelo. Leţali smo tako okrenuti jedno drugom. Ruka mu je leţala na mom boku, dok je moja klizila po njegovim grudima. Malje na grudima mazile su mi prste. Igrala sam se uvijajući ih oko prstiju, a kada sam ga pogledala, smešio mi se krajičkom usana. „Šta?“, pitala sam ga. „Zabavljate se, gospođice Ferčajld?" „Zapravo, da." „Drago mi je. Znaš, ono kako su te uznemirila ona kopilad. Nije mi se dopalo." „Nije ni meni", rekla sam i to je bilo najblaţe rečeno. „Ali sada sam dobro. A čini mi se da si i sam to prevazišao." „Bio bih srećan da su padale glave u onom restoranu", priznao je. „Slaţem se“, odgovorila sam „Ali ne mislim samo na paparace." „Oh?“, pogledao me je ljubopitljivo. „Ne izlazi mi iz glave onaj telefonski poziv", priznala sam mu. „šta se dešava?" Moţda je moje pitanje bilo nepromišljeno, ali to nisam mogla više da drţim u sebi. „Je li to Karl učinio nešto?“ Nervozno sam ga posmatrala, a on nije odgovarao. „Daj, Dejmijene! Sve to što je Karl izgovorio, oboje znamo da to nisu bile samo prazne reči." „Nadam se da jesu", rekao je Dejmijen. „Mada, mogao bih se sloţiti s tim." „Dejmijene!", viknula sam ljutito, baš kao što sam se i osećala. „Reci mi otvoreno. Da li se desilo nešto što ja ne znam? Da li je poziv imao neke veze s tim?“ „Ne." Lupio me prstom po vrhu nosa. „Stvarno nema." Gledala sam ga s nevericom. Pomerio se da bih ga bolje videla i sklopio ruke preko grudi. Podigla sam obrvu, a on tri prsta da se zakune. Zadrţala sam osmeh kada mi je ispruţio mali prst. „Daj prst da ti se zakunem."


„Tako moţe", smejala sam se i savila svoj mali prst oko njegovog. „Kunem ti se“, rekao mi ie i poljubio me u vrh prsta. „Taj poziv nije imao nikakve veze s Karlom Rozenfeldom.“ Klimnula sam glavom. Verovala sam mu, ali me je to i dalje mučilo. Poziv je zasigurno Dejmijena Starka izbacio iz takta, a kome god da je to pošlo za rukom, nije bio za potcenjivanje.


Otvorila sam oči. Ispred mene, kroz vrata terase, ukazalo se zvezdano nebo. Nisam bila sigurna šta me je probudilo. Onako sanjiva okrenula sam se ka Dejmijenu, ţeleći da u njegovom zagrljaju ponovo utonem u san. Umesto na njegovu toplinu, naišla sam na hladan izguţvani čaršav i praznu postelju. Pridigla sam se, potpuno zbunjena. Spavala sam čvrstim snom, prislonjena uz njega i potpuno me je omelo to što sam se probudila i shvatila da njega nije bilo pored mene. Sveća je dogorela ali je Dejmijen upalio zidni svećnjak koji je svetleo tek toliko da u sobi ne bude potpuni mrak. Bacila sam pogled ka kuhinji. Sve je bilo mračno i tiho. Posteljina je bila potpuno hladna, što je značilo da je Dejmijen odavno ustao iz kreveta. Ustala sam, dohvatila pulover koji je leţao pored postelje i obukla se. Dodir neţnog materijala bio je nalik Dejmijenovom dodiru. Uhvatila sam se za ram od kreveta i odvezala draperiju koja je još uvek bila privezana za metalnu šipku. Obmotala sam je oko struka. Uhvatila sam se za metalnu šipku i pomislila koliko će mi taj krevet nedostajati. Ali posluţio je svrsi i više nije bio potreban. Bio je deo iluzije, nešto kao specijalni efekat. Uzdrhtala sam od iznenadnog straha da je i sve ostalo moglo da bude nestvarno, a najviše Dejmijen. Međutim, to su bile samo ruţne misli, znala sam da to nije bilo tako. Makar sam se nadala da nije. Setila sam se onoga Što mi je rekao u restoranu, da bi me ostavio ako bi to značilo da će me time zaštititi. Najeţila sam se. Uveravala sam sebe da sam preterala. Dejmijen me nije napustio. Samo je ranije ustao. „Dejmijene?” Nisam očekivala odgovor, pa nisam bila ni iznenađena što ga nije bilo. Kuća je bila ogromna. Prethodne nedelje majstori su završili s krečenjem. a i podovi su bili skoro završeni. Većina soba bila je potpuno nenameštena, ali bez obzira na to, Dejmijen je mogao da bude bilo gde. Posebno u tako velikoj kući. U trenutku sam pomislila da se vratim u krevet i pokušam ponovo da zaspim. Nije me probudio pa sam pomislila da mu je moţda trebalo malo samoće. Uveravao me je da telefonski poziv nije imao veze s Karlovim pratnjama i verovala sam u to. Ali taj poziv ga je i dalje mučio i bila sam vrlo radoznala zbog čega. Ţelela sam da ima poverenja u mene i da zna da ću mu uvek biti potpora za sve. Ţelela sam da odrţi dato obećanje u vezi sa svetlom koje obasjava tamne senke oko Dejmijena Starka. Ali da li je to bio jedini razlog zbog kog sam ga te noći traţila? Ako jeste, stvarno je trebalo ponovo da se uvučem u krevet. Obećao ili ne. Dejmijen je imao pravo na svoju privatnost. I bez obzira na to koliko mi je to smetalo, na njemu je bilo hoće li odrţati obećanje ili ne. Moja neodlučnost je kratko trajala. Koliko god sam ţelela da imam razumevanja za tog čoveka, još više sam ţelela da ga zadovoljim. Ţelela sam da ga uhvatim, dodirnem i pokaţem da ću uvek biti tu, šta god da mu zatreba. Želela sam. Moţda sam bila sebična, ali i dovoljno arogantna da pomislim da sam mu bila potrebna. I da, bila sam dovoljno sebična da ga potraţim. Primetila sam da je ostavio telefon pored sveće. Zastala sam, setivši se poruke koju je primio, nakon koje je usledio i poziv. Broj je bio nepoznat. Onaj što je zvao nije se nalazio u imeniku njegovog telefona. Da li je trebalo da pogledam? Oklevala sam taman toliko da se smučim samoj sebi. Ja bih sigurno pobesnela da je, kojim slučajem, Dejmijen proveravao


listu mojih poziva. A sada sam imala nameru da proverim megovu! Jesam li se to spustila na nivo srednjoškolaca? Bilo mi je veoma neprijatno od same te pomisli i pokušala sam da to izbacim iz glave dok sam se pribliţavala usluţnom liftu u kuhinji. Lift je bio na prvom spratu u pripremnoj sobi glavne kuhinje, opremljene najsavremenijom i još nekorištenom opremom. Iz kuhinje sam izašla na verandu. Očekivala sam da ču ga zateći u sali za veţbanje u istoćnom delu kuće. koja se prostirala na stotinak kvadrata. Ali kada sam stigla. Dejmijena ni tamo nije bilo. Prostorija je bila ogromna i podeljena na dva dela. U jednom je smeštena teretana opremljena spravama, tegovima, strunjačama i dţakovima za boks. Poţurila sam ka hrastovim vratima visokog sjaja, koja su tu prostoriju razdvajala od još veće prostorije. Tamo su se nalazile trake za hodanje i sprave za veţbanje. Bilo je još tegova, trenaţera. dodatnih dţakova za boks i još mnogo razne druge opreme. Ceo jedan zid je, u Dejmijenovom stilu, bio u staklu. Kroz staklo se pruţao pogled na imanje i okean u daljini. Otvoreni bazen bio je u nivou dnevnog boravka, ali se do njega moglo doći i iz sale. Odatle nisam mogla da vidim vodu, ali po plavičastom odsjaju na popločanom podu oko bazenu bilo je jasno da je jedna svetiljka na bazenu bila upaljena. U prvi mah nisam obraćala paţnju na to; Dejmijen nije gasio svetlo otkako je bazen napunjen. Napunio ga je pre tri dana, kada sam pomenula koliko sam volela da sa svojom sestrom sedim pored bazena i posmatram kako se vetar igra na površini vode. Tog momenta ni vetra nije bilo. Ĉak su i preostale tri draperije, koje Dejmijen nije strgao, mirno padale. Svetlost se pomerala u ustaljenom ritmu. Nasmejala sam se, ubeđena da sam ga pronašla. Pošla sam ka staklenim vratima i zastala kada sam zapazila stoćić pored dţaka za boks. Na njemu je stajala flaša s vodom, ali nije mi ona privukla paţnju, već novine koje su leţale na podu. Dejmijen je uţivao u prelistavanju novina, ali nikada do tada nisam primetila da ih je tako nemarno ostavio. Ove su bile bačene na pod. Pomislila sam da su slučajno pale sa stola, ali to je bilo malo verovatno. Podigla sam ih i videla da je reč o sportskom časopisu. To nije bilo ništa čudno, s obzirom na to da se Dejmijen nekada profesionalno bavio tenisom. Ipak, jedan od naslova me je i iznenadio i začudio. Izgleda da se u Los Andelesu završavala izgradnja novog teniskog centra. Ceremonija otvaranja trebalo je da se odrţi narednog petka, za tačno nedelju dana. Centar je trebalo da dobije ime po bivšem Dejmijenovom treneru Merlu Rikteru, čoveku koji je izvršio samoubistvo kada je Dejmijenu bilo četrnaest godina, čoveku koji je, po mom ubeđenju, iskorišćavao Dejmijena čitavih pet godina. Ĉoveku s kojim je Dejmijen, po nagovoru oca, bio primoran da radi iako je odlučio da napusti tenisku karijeru. Setila sam se Alenovih reči u vezi s otvaranjem. Tada mi to ništa nije govorilo, ali sada je sve bilo jasno. Spustila sam novine na sto i izašla kroz klizeća staklena vrata. Kamenom popločana površina bila je glatka. Tanka tkanina uvijala mi se oko nogu dok sam prilazila bazenu. Imanje se nalazilo u brdima Malibua i bazen je bio napravljen tako da je izgledalo kao da mu krajnja ivica lebdi u vazduhu. Dejmijen je plivao po ivici litice i pitala sam se da li je namerno izabrao baš taj deo bazena. Bio je nag, a svetlost je isticala njegove mišiće dok se probijao kroz vodu. Telo mu je izgledalo boţanstveno. Bio je atletski građen i snaţan, osetila sam grčeve u stomaku dok sam ga posmatrala. Nije to bila ţelja za seksom, mada ne bih slagala kada bih rekla da je ta ţelja uvek prisutna kada je Dejmijen u blizini Bio je to više osećaj posesivnosti. On je moj, pomislila sam. Ta misao me je ujedno i plašila. Iako sam znala da i za mene vaţi isto - i ja


sam bila potpuno i nedvosmisleno njegova - bojala sam se da je Dejmijen mogao biti samo svoj. Plašila me je i sopstvena ţelja da mu se potpuno predam. Dejmijen je ispunjavao sve moje potrebe. To se nije dovodilo u pitanje, ali nisam imala sigurnu potvrdu toga. Nesvesno sam uvukla ruku ispod tkanine, kako bih osetila tvrdoću oţiljaka koji su ruţili koţu mojih butina. Morala sam da priznam sebi da sam često imala potrebu za onim što je bilo vrlo, vrlo opasno po mene. U tom momentu nije mi bio bitan razlog mojih potreba. Nisam znala, niti mi je bilo vaţno jesam li stvarno imala ţelju za samopovređivanjem, ali sam svakako verovala da Dejmijen ne moţe da bude opasan po mene. Naprotiv, bio je dar od boga. Spasitelj. Vitez na belom konju - iako bi se on nasmejao tome i insistirao da konj bude crne boje. Moţda, ali po mom mišljenju, nije bilo ničeg crnog u vezi s Dejmijenom Starkom. Postojala je samo svetlost kojom je obasjavao moj svet. I zato me je bolelo kada bih videla da pati. Bolelo me je što ja nisam ta u kojoj je traţio potporu. Lagano sam prilazila vodi dok se nisam zaustavila uz ivicu bazena bliţe kući. Na toj strani bilo je pet stepenika u vodi i još nekoliko van vode, sa širokim rukohvatima sa strane. Prišla sam, pazeći da ne skvasim platno obmotano oko nogu. Dejmijen je bio na suprotnoj strani bazena i nije me primetio. Spustila sam se niz tri stepenika, a onda niz još jedan. Voda mi je bila ispod kolena. Bio je to prvi put da sam se našla u njegovom bazenu i iznenadilo me je koliko je voda bila topla. Ne baš kao u dţakuziju, ali je bila prijatna i sigurno toplija od vazduha. Spustila sam se još stepenik niţe i pogledala ka čoveku koji je zarobio moje srce. Bila sam već dosta duboko u vodi i iz te perspektive mogla sam da vidim samo Dejmijena, vodu i široko zvezdano nebo. Gledala sam ga u zanosu kako se probija kroz vodu. Pokreti su mu bili snaţni i dobro kontrolisam, baš kao što je bio i on sam. Tek kada se tkanina oko mene natopila, shvatila sam da sam zagazila još dublje u vodu. Tanak materijal se, poput latica, rasuo oko mene i počeo da pluta po površini. Taman sam htela da ga pokupim i ostavim na ivici bazena, kada se Dejmijen zaustavio. Okrenuo se ka meni, ali zbog senke i svetlosti koja mu je povremeno obasjavala lice nisam uspela da mu vidim izraz lica. Ono čega sam bila svesna bila je teţina njegovog pogleda na meni. I mada sam poţelela da zagazim u vodu i otplivam do njega, ostala sam ukopana u mestu. Bojala sam se da sam prešla granicu. Moţda mu nije trebalo društvo. Umesto da mu prija, moţda je moje prisustvo imalo kontraefekat. Što je duţe bio na udaljenoj strani bazena, to su moji strahovi bili veći. Kada je konačno krenuo ka meni, bojaţljivo sam zakoračila unazad. Zaustavila sam se kada sam mu konačno videla lice. Gledao me je s takvim oduševljenjem da je srce počelo da mi preskače. Voda mu je dopirala ispod grudi. „Nisam imao nameru da te probudim. “ „Zar misliš da mogu da spavam kada ti nisi pored mene?“ Ponovo sam krenula ka njemu, a platno je i dalje plutalo oko mene. Dejmijen mi je prišao i strgao platno sa mog struka, a potom spustio ruke na moja ramena i povukao prsluk preko moje glave. Prilazila sam mu, usput se oslobađajući viška garderobe. Više nisam bila umotana svilom, već Dejmijenovim zagrljajem. „Mislim da sam upropastila prsluk" rekla sam mu. „Nisam imala nameru da uđem u bazen, ali sam se zanela kada sam te videla." „Poznat mi je taj osećaj." Jednom rukom čvrsto me je drţao oko struka dok me je drugom neţno mazio po licu. Bojala sam se da ne otplutam kao ono platno. „Smeta li ti što sam ovde?“ Nasmejao se i privukao me još bliţe sebi. Osetila sam njegovu čvrstu muškost na butinama.


„Kako to misliš?" Zavrtela sam glavom. Seks nije bio razlog, ali pored Dejmijena, golog i tako napaljenog, više nisam mogla da se setim zbog čega sam u stvari bila tu. A onda, ipak sam se setila. Podigla sam glavu kako bih ga pogledala u oči. „Zabrinula sam se”, priznala sam mu. „Zbog telefonskog poziva? Rekao sam ti da to nema nikakve veze s Karlovim pretnjama." Klimnula sam, a potom duboko uzdahnula. „Ima li veze s teniskim centrom?” Oštro me je pogledao. „Ti znaš za to?" „Da li je to ono što te muči?” Malo je oklevao, a onda klimnuo glavom. „Da." Ugrizla sam se za usnu, jer koliko god da sam mu verovala, znala sam da je tu bilo nečeg nedorečenog. „Kako si saznala?" „Videla sam novine koje si ostavio pored dţaka za boks.” Usne su mu se razvukle u osmeh. „Moţda sam podsvesno ţeleo da ih vidiš.” „Pa“, rekla sam uz osmeh, „i to je nešto." I sam se nasmejao, baš kao što sam se i nadala, a onda me privukao k sebi u neţan zagrljaj. Uzdahnula sam i naslonila mu glavu na grudi. „Nisam baš nešto lud za Rikterom “, rekao je. „Ideja da centar profesionalnog tenisa nosi njegovo ime dovela me je do ludila.” „Zar ne moţeš nešto da učiniš u vezi s tim?' „Mogao bih da kupim centar”, rekao je. „Ali neću." Ţelela sam da mu vidim lice, ali nisam se ni makla. Jednom sam posumnjala u to da je kao dete bio primoravan da radi ono što nije ţeleo, ali mi nikada nije rekao da li sam bila u pravu ili ne. Pitala sam se da li je to bio momenat kada će mi Dejmijen otvoriti dušu. „Onaj koji me je pozivom uznemirio", krenuo je, „bio je moj otac." „Oh." Toliko sam se iznenadila da sam se odvojila od njega i pogledala ga u oči. Bile su mračne i duboke. Bila sam u pravu. Uvek mu je bilo teško kada bi pričao o svom ocu. Znala sam da nisu bili bliski. Njegov otac primoravao je Dejmijena da se takmiči baš kao što je moja majka vukla mene od izbora do izbora. Dejmijen mi je ranije pričao o tome. Ali ono čega sam se bojala bilo je mnogo gore. Posumnjala sam da je Rikter zlostavljao Dejmijena, a da je njegov otac sve to znao, pa ipak primoravao Dejmijena da ostane uz tog kretena. Uzdahnula sam i izgovorila ono što nije trebalo: „Ţeliš li da pričamo o tome?" „Ne“, odgovorio je jednostavno i izričito. „Dobro. U redu." Pokušala sam da zvučim opušteno, ali kada je svoje čelo spustio na moje i uhvatio me za ramena, znala sam da nisam uspela u tome. „Znam da ti to smeta", rekao mi je. „I ţao mi je zbog toga." Usprotivila sam se. Bila sam spremna da iskoristim sve ono čemu me je majka učila i ubedim ga u to da je bilo u redu to što je čuvao svoje tajne i što nije ţeleo da ih podeli sa mnom. Da je bilo u redu to što sam ţelela da mu pruţim podršku, a on otišao iz kreveta i spas potraţio u samoći Uljudna Niki bi sve to tako rekla, ali duboko u sebi šutnula sam tu glupu plavušu. Duboko sam uzdahnula i ovoga puta nije bilo ni uljudne, ni buntovne, ni druţeljubive Niki. Bila sam to samo ja, ona koja je ţelela da ima čarobne moći da pomogne Dejmijenu, bez obzira na to da li govori istinu ili ne.


„Smeta mi", priznala sam mu, „ali samo zbog toga što ne ţelim da te vidim kako patiš." „A mislio sam da sam uspešno prikrio svoje oţiljke", zadirkivati me je. „I jesi, rekla sam. „Ali ispred sebe imaš eksperta u prikrivanju oţiljaka. Ja vidim i one koje niko drugi ne vidi. A znam i koliko je meni pomoglo to što sam ti otvorila dušu. To što znam da mogu da se oslonim na tebe kada mi ponestane snage." Hteo je nešto da kaţe, ali ja sam mu prstom zatvorila usne i zavrtela glavom. „Ozbiljna sam kada kaţem da ţelim da budem tu za tebe, Dejmijene. Ali to bi značilo da sam veoma nesebična. Moţda i više nego što zapravo jesam.” Duboko sam uzdahnula, jer biti iskren nikada nije toliko lako koliko bi trebalo da bude. „U stvari, nije fer. Ja sam sve svoje tajne podelila s tobom, a ti mnogo toga još drţiš pod ključem.“ „Niki“.“ „Ne“, prekinula sam ga. „Ne traţim, niti insistiram. Izvinjavam se. Moj izbor je bio da ti ispričam sve i nije fer s moje strane što mi smeta to što ti nisi učinio isto. Ne igramo se imitacija." „Ne“, sloţio se i blago se nasmejao. „Ali imajući u vidu koliko sam uţivao u prethodnim igrama, moţda bismo i ovu mogli uvrstiti u repertoar.” Podigla sam glavu i uozbiljila se. „Ozbiljna sam.“ „Znam da jesi, “ rekao je kratko. „Hvala ti.“ Pogledala sam ga, čoveka koji je upravljao čitavom imperijom. Tog momenta moć, slava i bogatstvo nisu značili ništa. Bio je samo čovek. Moj čovek Tog momenta bilo mi je jasno: zaljubljena sam u Dejmijena Starka. Ta pomisao nije me uplašila. Naprotiv, izmamila mi je osmeh na lice. I on se nasmejao i prešao prstom preko moje donje usne. Olizala sam mu prst osetivši ukus hlora i dodir njegove meke koţe. „Šta ti se to mota po glavi ?“ „Ti“, priznala sam. „Samo ti." „Šta to u vezi sa mnom?“ Nasmejala sam se. „Zatvorite oči, gospodine Stark, i pokazaću vam." Podigao je obrve, ali se nije usprotivio. Prišla sam mu bliţe i spustila prste na njegove mokre i klizave grudi. „Vodiću ljubav s tobom, Dejmijene.“ Preplavljena emocijama, jedva sam izgovorila tih nekoliko reči. „Zaboravićeš na sve brige. I to će biti mnogo bolja terapija od plivanja." Bilo je kasno - prošlo je tri - i bila sam umorna. Bila sam i pomalo pospana, ali to nije bilo vaţno jer nisam ţelela da propustim taj trenutak s Dejmijenom. Ţelela sam da mu pomognem, da ga zadovoljim. Ţelela sam ga i očajnički se nadala da i on ţeli mene. Neţno sam ga poljubila, a onda nizala poljupce po njegovom vratu i grudima. Stajali smo u vodi do pojasa. Bili smo blizu jedno drugom i njegova muškost mazila me je po butinama. Poţelela sam da se pridignem i pruţim mu utočište među nogama, da iskoristim mogućnost plutanja po vodi, da se podignem i ponovo zaronim u vodu nabijajući se na njega. Nisam, ne još. Mazila sam ga, klizeći mu rukama niz leđa sve dok ispod vode nisam uhvatila njegovu savršeno oblikovanu zadnjicu. Usnama sam nastavila da ispitujem sve niţe i niţe dok nisam došla do mesta gde je voda zapljuskivala neţnu koţu njegovog donjeg stomaka. Podigla sam glavu, pogledala ga i videla da je varao. Gledao me je, ali tako neţnim pogledom da mu nisam mogla zameriti. Naprotiv, nasmejala sam mu se i zagnjurila u vodu. Uhvatila sam se za njegove kukove da bih se odrţala pod vodom i kliznula jezikom


po njegovom nabreklom udu. Nikada do tada nisam uradila ništa slično. Voda koja je lelujala oko mene i pomešan ukus hlora i Dejmijenove koţe izazivali su čudan ali lep osećaj. Poţelela sam da ga strpam u usta, ali sam se plašila da se ne napijem vode, pa sam se zadovoljila time da usnama i jezikom kruţim oko njegovog snaţnog i slatkastog uda. Nisam mogla da ga vidim, ali sam osetila da uzbuđenje raste u njemu. Rastao je u mojim rukama. Klizeći po njegovoj goloj i mokroj koţi, mogla sam da osetim svu njegovu napetost. Izronila sam iz vode jer mi je bio potreban vazduh, a i njegovi poljupci. Spustila sam usne na njegove. Ţeljno me je dočekao i upleo svoj jezik s mojim, preuzimajući kontrolu. Pritiskao me je usnama, duboko prodirao jezikom i umesto da budem zavodnica, bila sam zavedena. Kao kroz maglu videla sam da nas je povukao ka ivici bazena. Prekinuo je poljubac i naglo me okrenuo od sebe. Osetila sam njegove ruke na rebrima i iznenadila se koliko je, za razliku od mene, bio snaţan. Ĉinilo mi se da sam bila krhka kao staklo. Pohlepno je podigao ruke, traţeći moje grudi dok mu je muškost lelujala po mojim guzovima. Jedva da sam osetila hladan vazduh na mokroj koţi. Bila sam vrela. Gorela sam. Već tada bilo je jasno da će finiš na Dejmijenov način ne samo zagrejati već i sprţiti oboje. „Kaţi mi da mi veruješ “, prošaputao je. „Znaš da ti verujem." „Kaţi da te mogu imati kako god poţelim." Zatvorila sam oči i nasmešila se. „O, da.“ „Razbiću te. Niki", rekao mi je, sklonivši jednu ruku s mojih grudi. Spustio ju je niţe, razdvojio mi butine i prstima zaigrao po mom međunoţju. „Ţelim da eksplodiraš pod mojim rukama i da znam da sam baš ja zasluţan za to. Za svaki uzdah, za svaki nalet zadovoljstva, za svaki grč među nogama i svaki trag ujeda na tvojim leđima. Zbog mene. Sve je to zbog mene." Telom mi je prošla jeza od samih reči. „Uhvati se za ivicu bazena" zapovedio je, i čim sam ga poslušala, izvio se i prodro u mene otpozadi. Isprva lagano, a onda s takvom silinom da sam ostala bez vazduha. Vagina se grčila oko njegovog uda, a voda nas je zapljuskivala sa svih strana. Bolelo je, ali to nije bilo vaţno. Uvijala sam kukovima, ţeleći ga još dublje u sebi. Jednom rukom klizio je po mojim grudima, stiskao mi bradavice u nameri da zadovolji moju poţudu. Vagina mi se sve više grčila. I tada je krenuo prstima niţe, joj niţe, sve dok nije dodirnuo klitoris. Ugrizla sam se za usnu u nadi da će mi dozvoliti da svršim. Ali ne još. Bio je to Dejmijenov šou, Dejmijenova igra. A te večeri igrali smo je po njegovim pravilima. Uskoro više nije bio u meni i njegova ruka više nije dodirivala moj klitoris. Ostala sam uskraćena za njegov dodir. Okrenula sam se ka njemu u nameri da molim i shvatila da to neće biti potrebno jer me je ponovo privukao ka sebi, traţeći da se podignem. Pustila sam da voda učini svoje. Obavila sam noge oko njega i spustila se na njegov ud. Uhvatio me je rukama za guzove i kliznuo prstima do mesta gde su nam se tela spajala. Uzdahnula sam od uzbuđenja. Kruţio je mokrim i glatkim prstom oko mog anusa. „Svuda, Niki." Bilo je nečeg ţivotinjskog u njegovom glasu. Ţelja mu se graničila s ludilom. Uzdizao je kukove u isto vreme navlačeći me na sebe i prodirući prstom u anus. Bio je svuda u meni i to je bilo više nego što sam mogla da podnesem. Ali Dejmijen je bio nemilosrdan. Silina njegovih udara odgurala nas je do same ivice. Leđima me je pribio uz zid bazena. Voda nas je zapljuskivala kao olujni talasi. „Zauvek, “ zareţao je. Glas mu je bio grub, a pokreti još grublji. Prodirao je snaţno i nasilno, pribijajući me uz ivicu bazena. Na leđima sam osetila grebanje pločica pod vodom.


Već nadraţeno međunoţje, izgrebana leđa i osetljiv otvor koji je punio svojim prstom“, da, bolelo je. Ugrizla sam se za usnu jer nisam ţelela da zaječim. Nisam znala zašto, ali trebalo mu je sve to. Sve do tada bio je neţan. Ĉak i udarac dlanom po guzi bio je tu zarad mog zadovoljstva. Tog momenta, zadovoljstvo je bilo Dejmijenovo. Dejmijenovo uzbuđenje. Dejmijenova potreba. Bila sam mu potrebna ja i dobrovoljno sam mu se dala. Bol nije bio ništa novo za mene. Davao mi je snagu i to je bilo nešto opipljivo, za šta sam mogla da se uhvatim. Mogla sam da se uhvatim za Dejmijenov bol i prenesem ga na sebe kao nešto dragoceno. Mislim da sam razumela šta je to što mu je bilo potrebno. Ne bol, već kontrola. Imao je potrebu da oseti kontrolu nada mnom. Moţda nije mogao da se izbori s duhovima prošlosti koji su ga ponovo proganjali, ali sa mnom je mogao. Tog momenta ja sam bila ta koju je savladao u potpunosti. Bila sam samo njegova. Njegova. Jednostavno Dejmijenova. Svršio je brzo i eksplozivno. Obgrlila sam ga oko vrata i stezala sve do poslednjeg trzaja. Udari su oslabili i lagano je iskliznuo iz mene. Prvo njegov ud, a potom i prst. I sama sam popustila stisak i, teško dišući, spustila se na noge, oslonivši se na ivicu. Sledećeg momenta otvorio je oči i pogledao me. Prošao je još jedan momenat, pa još jedan. A tada sam videla oluju koja se pribliţavala. „Dođavola“, rekao je. „Niki. Ja“.“ „Ne." Dodirnula sam ga po obrazu. „Ne“, ponovila sam. „Zar ne shvataš? Ţelim da budem tu za tebe. Svim svojim bićem. Za sve što ti zatreba." Ćutao je. „Jesam li te povredio? “ konačno me je upitao tihiin glasom. „Ne.“ Bila je to moja sitna laţ. Reska bol već je nestala. Još uvek me je boluckalo, ali to je bila slatka bol. Podsećala me je na Dejmijena. „Ne", ponovila sam. „Bilo je nezaboravno." Mislim da nije u to poverovao. Poveo me je ka stepenicama. Kada sam se prosušila, podigao me je bez reći u poneo nazad u kuću. Neţno me je spustio na krevet na trećem spratu i legao pored mene. Nije govorio ništa, a nisam ni ja. Samo sam se pripita uz njega. Znala sam da je i dalje bio uznemiren, kako zbog toga što je mislio da me je povredio, tako i zbog toga što je izgubio kontrolu. Ja sam, međutim, osetila nešto sasvim suprotno. Ja sam bila deo toga i kao da je time sa mnom podelio svoju tajnu. Osmehnula sam se pri pomisli na to, zaţmurila i duboko uzdahnula. Bolelo je, ali bilo je slatko. Skoro da sam utonula u san kada sam čula njegov meki glas. „Moj otac će prisustvovati otvaranju." „Oh“, rekla sam. To je bilo sve što sam uspela da izgovorim. Kako sam već bila potpuno budna, pridigla sam se kako bih ga pogledala. „Ja neću biti tamo. Rikter je bio neverovatno đubre i ni na koji način neću podrţati otvaranje u njegovu čast." „Naravno da nećeš ići.“ „Drago mi je da moţeš da me razumeš.“ „A meni je drago da imaš petlju da se suprotstaviš svom ocu. Mislim da ja ne bih mogla da zanemarim pravila svoje majke.“ „Kladim se da bi mogla", rekao mi je. „Jača si nego što misliš.“ Nisam mu odgovorila. Umesto odgovora, potraţila sam njegov pogled. „Otvaranje teniskog centra je jedino što te muči? Je li tako?“ „Da“, rekao je. Da li mi se samo učinilo da sam osetila neodlučnost u njegovom glasu? Da li sam se


privikla na to da Dejmijen čuva svoje tajne, pa sam ih videla i onda kada ih nije bilo? Rekao je da. I odlučila sam da mu verujem. Na kraju krajeva, odškrinuo je vrata. Ali Dejmijen Stark, baš kao i njegova kuća, imao je mnogo soba i nisam mogla a da se ne zapitam koliko ih je još ostalo zatvorenih i zaključanih.


Ujutru me je probudio miris kuvane kafe i sveţe pečenih kroasana. Kada sam otvorila oči, videla sam Dejmijena kako stoji pored kreveta s tacnom u ruci i bilo je jasno odakle su dopirali ti prijatni mirisi. „Šta je ovo?“, upitala sam ga i iznenađeno se podigla. „Ţena koju očekuje prvi dan na poslu zasluţuje doručak u krevetu “, rekao mi je spuštajući tacnu ispred mene. Otpila sam gutljaj kafe i uzdahnula prepustivši se uţitku. „Koliko je sati?" „Prošlo je šest", rekao je on, a ja prigušeno uzdahnuh. „Kada treba da si na poslu?" „U deset", odgovorila sam. „Brus očekuje da krenem s poslom u petak. S obzirom na to da je to dan za papirologiju, moraću da zagrejem stolicu. Verovatno će ovo, posle duţeg vremena, biti retka nedelja bez veće frke na poslu. Od ponedeljka ću sigurno morati da budem tamo u osam." „Nemoj se pretvarati da ti to smeta. Znaš i sama da uţivaš u poslu." Seo je na krevet pored mene i otpio gutljaj kafe iz moje šoljice. Mislim da on i nije bio svestan toga, ali ja nisam mogla da prikrijem zadovoljstvo što je tim potezom otkrio spontanu intimnost. A što se tiče uţivanja u poslu, bio je u pravu. Pre manje od mesec dana, preselila sam se u Los Anđeles u nameri da ovladam svetom tehnike. Posao u Karlovoj kompaniji Si skverd pokazao se kao pogrešan potez, ali radovala sam se novom zaposlenju u Novim resursima, kompaniji koja je nudila isto tako dobar posao, ali sa daleko manje neurotičnim šefom. Namazala sam malo dţema od jagode na kiflu. Kifla je bila topla, meka i topila mi se u ustima. „Odakle ti sveţe kifle?" Nije bilo verovatno da je ranom zorom dţogirao do grada, a kifle sigurno nisu bile podgrejane. „Edvard", rekao je Dejmijen, misleći na svog vozača. „Zahvali mu se u moje ime.“ „Moţeš i sama da mu se zahvališ. Odvešće te, ukoliko ne planiraš da pešačiš do posla." „Nećeš me ti odvesti?" „Iako bih voleo da se vozikam s tobom, bojim se da to danas neće biti moguće." Pribliţio se i očekivala sam da će me poljubiti. Umesto poljupca, uhvatio me je za ruku, prineo je svojim ustima i odgrizao zalogaj kifle. Gledao me je uz osmeh. Oči su mu bile nemirne kao kod nestašnog deteta. „Imaš pravo “, rekao je. „Odlične su." „Sada ste moj duţnik, gospodine. Ne moţete očekivati da ćete se tako lako izvući nakon što ţeni ukradete pecivo." „Jedva čekam sud pravde i ozbiljnu kaznu" rekao je ustajući s kreveta. Pruţio mi je ruku. „Ili bih ti to moţda mogao nadoknaditi pod tušem.“ „Ne baš", rekla sam odlučno. „Ne ţelim da prvog dana kasnim na posao." „Mislio sam da si slobodna do deset." Klimnula sam glavom uz poslednji zalogaj kroasana i još jedan gutljaj kafe. „Nisam. Moram do kuće da se presvučeni." Vragolasto sam ga pogledala i dodala: „A moram i da sperem sa sebe tragove noćašnjeg seksa." „Šteta", rekao je. „Naravno, ukoliko insistiraš na uništavanju tragova, moţemo se tuširati u duetu." Odmerila sam ga od glave do pete. Bio je sveţe obrijan i na sebi je imao belu košulju i uredno ispeglane pantalone. Sako mu je bio prebačen preko ivice kreveta i svuda se osećao


sveţi miris sapuna. „Izgleda da ti je bilo sasvim dobro i bez mene", rekla sam mu. „Nikada." Reč je imala mnogo značenja. „Zbog tebe bih vrlo rado pristao da se čist tuširam." „Izazivaš”, upitah dok sam podizala prekrivač i ustajala iz kreveta. Hladan vazduh prijao je mojoj još uvek nadraţenoj koţi. „Ali zar te ne čekaju obaveze? Poslovi koje treba obaviti? Pomeranie granica tehnologije? Osvajanje galaksije, moţda?" Pridrţao mi je bluzu. To nije bila ona bluza koju sam nakvasila u bazenu i pitala sam se koliko ih je još imao u plakaru. „To sam obavio prošle nedelje. Izgleda da nema više ničega na prodaju. “ „Baš mi te je ţao.“ Zagrlila sam ga i neţno poljubila u bradu dok je zakopčavao dugme na rukavu moje bluze. „Baš kao Aleksandar. Nema više delova sveta koje treba osvojiti“ Uzdrhtala sam kada je rukom prešao po svilenom rukavu. „Uveravam te da sam veoma zadovoljan onim što imam." Ţar u njegovim očima govorio je više od reči. „Mada, potpuno si u pravu, čeka me dan pun sastanaka u Palm Springsu. Prvi je zakazan u osam." Iznenađeno sam ga pogledala. ,,I ti mi nudiš tuširanje udvoje? Šta bi bilo da sam na to pristala? “ „Uţivao bih u tome, veruj mi.“ ,,I zakasnio na sastanak." „Siguran sam da ne bi bilo problema ako bi počeli bez mene. Mada, to i nije neki razlog za kašnjenje. “ Njegove reči odzvanjale su mi u ušima. ,,A šta jeste?” „Stigao mi je prevoz", rekao je Dejmijen kada se helikopter pojavio ispod ivice krova i nastavio da se spušta ispod balkona. Pojurila sam na balkon i videla kako se helikopter spušta na ravnu travnatu površinu u dvorištu. Okrenula sam se i pogledala u Dejmijena. „Šta? “, upitah. „Nisi mogao sebi da priuštiš odgovarajući helidrom? “ „Naprotiv. Gledaš u umetničko delo. Ekološki čisto ojačano tlo koje moţe da sluţi i kao platforma za sletanje. “ Trepnula sam. „Ozbiljno? “ „To je potpuna inovacija, veruj mi. Tlo je ojačano veoma rastegljivom mreţom koja trpi velika opterećenja. I pošto su brda Malibua podloţna klizištima, preduzeo sam mere predostroţnosti i dodatno ojačao tlo podzemnim šinama koje sprečavaju eroziju tla. Rezultat je krajnje impresivan. “ „Ako ti tako kaţeš“." Zlobno se nasmešio. „Bojim se da ovo nije jedan od mojih projekata. U svakom slučaju, ne još. Otpočeo sam pregovore s kompanijom koja ima patent u oblasti mreţne tehnologije. “ „Imaš nameru da postaneš vlasnik te kompanije?" „Moţda. Ili ću biti samo njihov partner iz senke." Nije skidao pogled sa mene. „Ne moram baš u svim poslovnim poduhvatima duboko da umešam prste." Pravila sam se da nisam shvatila skriveno značenje njegovih reći. Milio,. koji sam zaradila poziranjem, ţelela sam da iskoristim kako bih počela sopstveni biznis - biznis koji će mi doneti sigurnu poziciju na trţištu kada budem spremna za to. Dejmijen je ţeleo da mi u tome pomogne. Smatrao je da sam spremna. To nije bila tema o kojoj sam htela da raspravljam, ali on je insistirao. „Spremna si, Niki. Moţeš ti to.“


„Ĉudno, ali mislim da bolje od tebe mogu da procenim svoje sposobnosti", odbrusila sam mu oštrije nego što sam nameravala. „Spremnost, da. Sposobnosti, ne. To je više stvar objektivnosti, a ja to vidim mnogo jasnije od tebe. Toliko si duboko u materiji. Hajde da sagledamo činjenice, hoćemo li?“ Prekrstila sam ruke preko grudi i mrko ga pogledala, ali on nije odustajao. „Već imaš dve očigledno profitabilne aplikacije za smartfon, potpuno dizajnirane, dostupne na trţištu i tvoje, samo tvoje. Taj preduzetnički podvig postigla si još tokom studija, što na kraju krajeva govori o tome koliko si samosvesna i uspešna u poslu. Tvoje ocene u elektroinţenjerstvu i informatici samo su šlag na torti, ali pozivi da učestvuješ u PhD programiranju na MIT-u i Kaltehu jasno govore o tome da nisam jedini koji je svestan tvojih kvaliteta." „Ali odbila sam ih.“ „Da bi mogla da radiš u stvarnom svetu, kako bi stekla iskustvo." Videla sam da nisam mogla da pobijem njegove argumente, pa sam pribegla onome što je bilo jedino moguće u tom trenutku ignorisala sam ih i neţno ga poljubila u obraz. „Stigao vam je prevoz, gospodine Stark. Sigurno ne ţelite da vas čekaju u sali za konferencije." Okrenula sam se i krenula, ali me je on zgrabio za ruku i povukao nazad. Poljubac je bio dug i strastan, toliko da su mi kolena klecala. Dejmijen me je čvrsto drţao uz sebe, pa nisam izgubila tlo pod nogama. „Ĉemu sad ovo?", pitala sam kada sam ponovo došla do vazduha. „Da te podseti da verujem u tebe", odgovorio mi je. Oh! Glas mu je bio prepun ponosa i poverenja. Opio me je kao droga. ,,I naznaka onoga što će se desiti", dodao je sa seksi osmehom na licu. „Javiću ti se kada se budem vratio. Ne znam hoću li kasniti." „Helikopter nije tako brz kako izgleda? “, zadirkivala sam ga. „Mislio sam na svoje kolege koji nisu toliko ekspeditivni koliko bih ja voleo da budu." „Nema problema. Ionako bi trebalo da odem na večeru s Dţejmi. U poslednje vreme sam zapostavila svoju najbolju drugaricu." Okrenula sam se, ali njegovi prsti ponovo su me zaustavili. „Šta je sad?“ „Ne ide mi se.“ Na licu mu je sijao dečački osmeh, pa sam se i sama zadovoljno nasmejala. Dejmijen je imao mnogo lica i na svako sam padala. „Ali ako ne odeš, uskratićeš mi mogućnost da se celog dana radujem tvom povratku. “ „Ti si mudra ţena“, rekao mi je, a onda mi neţno poljubio usne. „Vidimo se večeras."


Edvard me je sačekao ispred vrata elegantnog bordo-srebrnog automobila koji kao da je izašao iz jedne od TV serija Masterpis teatra. „Da li je ovo novi automobil?** „Ne, gospođice", rekao je Edvard. „Gospodin Stark ga je preuredio pre otprilike tri godine. “ „Stvarno?" Razgledala sam automobil pitajući se kada je, za ime sveta, Dejmijen našao vremena i za to. Pokušala sam da ga zamislim kako leţi ispod šasije, prljavih ruku i s mrljom od ulja na nosu. Bilo je to lakše nego što sam mislila da će biti. Do tada sam se već uverila da je Dejmijen imao smisla za sve i svašta. I dobro mu je pristajao svaki posao. Što se tiče uspeha u poslu, auto je bio sigurna potvrda njegovog umeća. Imao je zaobljenu liniju i uklapao se u automobile visoke klase. Bila je prava šteta što Edvard nije obukao odelo. Ne bi me iznenadilo da je progovorio uz britanski akcenat. Nije mogao ni da pretpostavi u kom pravcu su moje misli lutale. „Inače koristimo bentli za uobičajene situacije, ali gospodin Stark je mislio da bi bilo lepo da se prvog dana odvezete do posla u velikom stilu." Dok je govorio, helikopter je poletao iza kuće. Bio je dovoljno daleko da smo jedva osetili strujanje vazduha. Nisam mogla da vidim Dejmijena na toj razdaljini, ali sam svakako pogledala u visinu i bez reči mu se zahvalila. „Zapravo, morala bih da odem do kuće. Ne idem pravo na posao. Ali za sve ostalo, gospodin Stark je bio u pravu", rekla sam prolazeći pored Edvarda kako bih ušla u auto. „Svakako ću uţivati u voţnji. “ „Bojim se da je gospodin Stark bio veoma izričit kada mi je rekao da vas ispratim do posla.“ „Je li?" Razmišljala sam da izvadim svoj telefon i uputim Dejmijenu nekoliko reči, ali time svakako ne bih postigla ništa. Sagledala sam situaciju i samo klimnuia glavom. ,,U redu“, konačno sam progovorila, gurajući u stranu svoje nezadovoljstvo. „Ali prvo moramo da odemo do mog stana." „Naravno, gospođice Ferčajld.” Zatvorio je vrata, a ja sam se ugodno smestila u kabinu automobila obloţenu koţom i drvctom. Svuda se osećao miris luksuza. Stakla, kako sam primetila, nisu imala električne podizače, već staromodne ručice, ali od mahagonija visokog sjaja. Sedišta presvučena belom koţom bila su meka poput putera. Naslon sedišta ispred mene imao je na poleđini tablu koja se mogla spustiti. Bila sam radoznala pa sam je spustila. Tako spuštena bila je idealna površina za pisanje. Odjednom sam poţelela da kod sebe imam pero i pergament. „Koje je godište ovaj automobil?", pitala sam Edvarda dok se isparkiravao. „Ovo je S2 salonski auto iz 1960. godine", rekao je. „Proizvedeno ih je samo 388 i bojim se da se samo još nekoliko njih moţe sresti na putevima. Kada je gospodin Stark na otpadu naleteo na ovaj, bio je rešen da mu povrati nekadašnji sjaj." Nisam mogla ni da zamislim šta bi Dejmijen traţio na otpadu, ali u njegovu odlučnost nije bilo teško poverovati. Šta Dejmijen zamisli, Dejmijen to i dobije. Poţeleo oldtajmer, hotel u Santa Barbari ili mene, nebitno. Prešla sam prstom preko lakirane površine table i vratila mi se pređašnja ţelja. „Da nemate slučajno papir i olovku?“ „Naravno”, rekao je Edvard. Nagnuo se, izvukao nešto iz kasete i pruţio mi preko sedišta veliki rokovnik. Otvorila sam ga i u njemu našla nalivpero. Korice rokovnika bile su izrađene sa monogramom DJS. To su bili Dejmijenovi inicijali. Bila sam pomalo zbunjena. Nisam očekivala da bi Edvard mogao da ima baš ono što


mi treba. I kada sam dobila priliku da svoje misli prenesem na papir, odjednom sam ostala bez teksta. Ili bolje rečeno, prsti su mi se zaledili. Ali tu je bila suviše dobra prilika da bih je propustila, pa sam udahnula, spustila vrh pera na papir i počela da pišem.

Dragi moj gospodine Stark, Pre nego ito sam Vas upoznala, nisam znala kakvo uživanje može biti vožnja automobilom. Ali sada, kada sam po drugi put okružena kožom, prija mi toplina ovog ljupkog, snažnog automobila. Stvarno je poseban i ja... Rečima sam prenosila na papir svoje najdublje i pomalo pokvarene misli. Dok sam posmatrala svoj uredan rukopis na papiru, skoro da mi je bilo ţao što ţivimo u svetu modernih tehnologija. Kako bi bilo lepo primiti rukom pisano ljubavno pismo. Otvoriti ga i prepoznati srce ljubavnika na papiru, njegov smeo i snaţan muški rukopis. Kucani tekst i poruke nisu za nipodaštavanje, ali ne mogu zameniti intimu rukopisa. Ispisala sam poruku pre nego što se Edvard parkirao u centru grada, ispred stana koji sam delila s Dţejmi. Uredno sam zatvorila pismo, vratila ga u omot iz kog sam ga izvadila, zatvorila ga i ispisala svoju adresu u levom gornjem uglu. Tog momenta shvatila sam da nisam znala koja je Dejmijenova adresa u Malibuu. Bilo je to čudna s obzirom na to koliko sam vremena tamo provela. Ali nije ni bilo vaţno. Pismo će svakako stići do njega, u kancelariju u centru grada, čitko sam napisala ime i adresu na koverti:

Dejmijen Stark CEO Stark internejšenel Stark tauer, Penthaus S. Crand avenija Los Amteles, CA 9007I Nisam mogla da se setim kućnog broja, ali pretpostavila sam da poštar neće imati problem s dostavom. Našla sam poštansku marku u novčaniku i prilepila je na koverat. Onda sam izašla iz auta i nasmešila se Edvardu. „Trebalo bi da se istuširam, presvučem i pokupim neke sitnice. Moţda ću se malo zadrţati." „Nema problema", rekao je, i dok sam išla ka stepeništu, već se vratio za volan. Nisam osetila ni mrvu krivice zbog namere da ispunim sve što sam planirala. Edvard je, bez sumnje, imao kolekciju muzičkih diskova, a i tog dana nije imao obaveza prema Dejmijenu. Imao je vremena da uţiva u muzici dok ne shvati da sam se sporednim stepenicama odšunjala do svog auta. Pre nego što sam poţurila ka stepeništu koje je vodilo ka mom stanu, ubacila sam pismo u sanduče za otpremanie pošte. Razmišljala sam o tome koliko mi je vremena ostalo da se istuširam, presvučem i stignem do posla. Guţva u saobraćaju bila je veća nego što je Edvard očekivao - bio je zastoj na 405 - i morala sam da vozim brţe nego što sam nameravala. Znam da sam mogla da obučem jednu od zilion kombinacija koje je Dejmijen spremio za mene, ali novi posao bio je moja stvar. I bilo to smešno ili ne, ţelela sam da obučem nešto svoje i odvezem se svojim kolima.

Očekivala sam da će vrata stana biti otključana, jer Dţejmi ih nikada nije zaključavala, pa sam se iznenadila kada sam obe brave zatekla zaključane.


Izvukla sam ključeve iz tašne i nije mi bilo prijatno kada sam ušla u mračan stan. Verovala sam da je zaspala i nadala sam se da je bila sama. Iako je Dţejmi muškarce dovlačila kući kao napuštene mačiće, obično ih je, pošto joj dobro prodrmaju madrac, izbacivala napolje. To me je brinulo jer za nju je to bila samo igra. Za razliku od igre koju sam ja igrala s Dejmijenom. Dţejmi nije ţivela u stvarnom svetu. Vrata njene sobe bila su zatvorena i htela sam da prođem pored njih, ali ipak je ovo bio moj prvi dan na poslu, pa sam ţelela da to podelim sa svojom najboljom drugaricom. Lagano sam pokucala na vrata i naslonila se na njih da oslušnem. Očekivala sam da čujem stenjanje ili barem ţurno izvinjenje praćeno ţurbom do vrata, uz zagrljaj za srećan početak. Ali ništa se nije čulo. „Dţejmi?” Pokucala sam jače, ali i dalje nije bilo odgovora. Uhvatila sam se za kvaku i odškrinula vrata, trudeći se da ne gledam unutra u slučaju da je tip koga je dovukla kući ostao da prenoći. Međutim, soba je bila mračna i prazna. Ubeđivala sam sebe da nije bilo potrebe za brigom. Dţejmi je verovatno imala tog jutra neke obaveze. Ili se moţda udomila negde nakon lude zabave. Nisam verovala ni u jedno ni u drugo, jer Dţejmi nije ranoranilac i retko kad je spavala van stana. Nije bila neko ko bi spavao na kauču. Suviše je volela udobnost svog doma. Iskreno sam se ponadala da sam preterala s brigom, ali sam ipak uzela telefon i poslala joj poruku.

Gde si? Treba li da šaljem poteru za tobom? Gledala sam u ekran, ali telefon je ostao nem. Sranje. Pozvala sam je, ali poziv se preusmerio na govornu poštu. Tada me je već zaboleo stomak. Nisam mogla da pozovem policiju. Iako nisam dovoljno pratila televiziju, znala sam da ne bi preduzeli ništa ukoliko nije prošlo dvadeset četiri sata od nestanka. Htedoh da nazovem Dejmijena, ali prst mi je zastao na njegovom imenu. Verovatno ne bi mogao ništa da učini, ali bi, pošto sam bila uznemirena, prekinuo sastanak i doleteo do mene koliko god se ja tome opirala. On je zasigurno bio princ na belom konju, ali ja nisam bila dama u nevolji. To nisam ni ţelela da budem. Dobro. U redu. Nikakav problem. Dţejmi je sigurno bila pod tušem, a to je tamo gde je trebalo ja da budem. Planirala sam da se istuširam, presvučem i pozovem je ponovo ako se sama ne bude javila dok ne krenem u grad. Ako se ni tada ne javi, pomislila sam, pozvaću Olija. Kao svog najboljeg druga, bilo mi je dozvoljeno da ga pozovem u kriznim momentima. Kada je Oli u pitanju, šanse su bile male da ću ga prekinuti u nekom poslu vrednom milion dolara. Mada, koliko god ja ne ţelela to da priznam, postojala je mogućnost i da su njih dvoje bili zajedno. Imali su jednom seks, koliko je meni bilo poznato. I mada se Dţejmi zaklinjala da se to neće ponoviti, i mada me je Oli uveravao da je inače veran svojoj verenici, nisam bila sigurna da mogu da verujem bilo kome od njih dvoje. Sumnja me je mučila zbog toga što su oboje bili moji najbolji drugovi i nije mi se svidelo to što se dogodilo između njih jer je pretilo da naruši naše odnose. Uznemireno sam uletela u svoju sobu i bacila telefon na krevet, zamalo pogodivši gospođicu Mjau Mjau koju nisam videla jer se, onako bela, stopila s mojim belim jorganom. Lenjo je podigla glavu i gledala me dok sam joj se izvinjavala, a onda ponovo zaspala. Naša maca očigledno nije bila zabrinuta za Dţejmi. Što zbog toga što sam kasnila, što zbog toga što nisam ţelela dugo da budem udaljena od telefona, istuširala sam se za tili čas. Prosušila sam kosu peškirom i stavila malo gela kako bih učvrstila lokne. Shvatila sam da je mnogo lakše odrţavati kraću kosu. Bila sam zadovoljna onim što sam postigla. Frizura je bila zadovoljavajuća.


Obmotala sam peškir oko sebe i otvorila vrata našeg minijaturnog kupatila. Sa mnom je izašao i oblak pare. Odskočila sam čitav korak kada sam čula lomljavu u kuhinji. Prepala sam se u momentu, očekujući provalnika, lopova ili ko zna koga. Umesto da vrisnem od straha, prasnula sam u smeh kada sam čula Dţejmin glas koji se prolamao kroz stan. „O jebiga! Niki! Sjebala sam tvoju omiljenu šolju za kafu!“ „Ovde sam", povikala sam i strčala niz oba stepenika ţureći ka kuhinji. Gledala me je u čudu, verovatno zbog toga što sam se i dalje smejala. Skupljala je ostatke šolje Dalas Kauboja – mog omiljenog tima. Parčiči plavičaste keramike bili su rasuti svuda po podu. „Izvini “, rekla mi je. „Ma sve je okej", rekla sam i dalje se smejući, ne znajući ni sama zašto. Verovatno zbog toga što mi je laknulo. „Ionako ti i nije bila baš neka", rekla je, kao da sam je krivila zbog razbijene šolje. „Ti čak i ne voliš fudbal." „A bila je i prevelika", rekla sam joj. „Morala sam kašikom da jurim čokoladu po njoj, kao loptu po terenu." „Da, a kakvo je to uţivanje u čokoladi ako moraš da je juriš po šolji?” Nisam to mogla da poreknem, pa nisam ni pokušavala. Obula sam papuče koje su bile pored stepenica i paţljivo ušla u kuhinju, da bih dohvatila metlicu i đubrovnik ispod sudopere. „Hvala ti“, rekla je, a onda prevrnula očima kada sam joj dodala metlicu. „Dobro" uzdahnula je. „U redu." Dok je čučala u dţinsu, mnogo bolje obučena za posao od mene, koja sam imala samo peškir oko sebe, pitala sam je gde je bila. „Zabrinula sam se", priznala sam joj. „Jesi li prespavala negde drugde?" „Đavola!" Pokupila je i poslednji delić šolje, a onda mi se vragolasto nasmejala. „Moţda noćas nisam bila ovde, ali nisam spavala." Sanjalački osmeh nestao je i ozbiljno me je pogledala. ,,A ti? Ĉini mi se da u tvom krevetu odavno nema nikoga. Uskoro ćeš morati na terapiju. Samoća, znaš, moţe da preraste u depresiju." „Imaću to u vidu“, rekla sam suvo. „U stvari, ne. Ni ja nisam bila u stanu.„Uh, uh.” Podigla sam ruke u znak odbrane. „Ništa nisam rekla“, naglasila sam. „Ali i da kaţem bilo šta, to bi bilo da sam noć provela sa istim momkom. Ti ih imaš toliko da bi morala da otvoriš profil na Fejsbuku kako bi im ušla u trag.“ „To ti i nije tako loša ideja. Samo mislim da bi ovaj mogao da bude nešto posebno.” Zinula sam. „Ozbiljno?" „Totalno. On nije tako jebozovan kao kralj sveta Dejmijen Stark, ali ne bih imala ništa protiv reprize. Ili čak nečeg više. “ To je bio prvi put da je Dţejmi progovorila o nekoj svojoj vezi. Bila sam, blago rečeno, zatečena. „Hajde, šokiraj me sad, dok sam u ţurbi. Pričaj mi dok se oblačim." Pošla je za mnom u moju sobu i oslonila se na ivicu stola ispred laptopa. Bio je uključen i na ekranu su se redale Dejmijenove fotografije koje sam uslikala dok smo bili u Santa Barbari. Na tim fotografijama Dejmijen je bio raspoloţen i nasmejan pa nisam mogla a da se ne osmehnem svaki put kada bih ih pogledala. Pored tih fotografija i originalnog Moneovog platna, koje mi je Dejmijen poklonio, a koje je visilo na zidu između mog stola i ormara, nisam mogla da uđem u sobu a da ne budem srećna. Bio je to lep osećaj, onaj na


koji nisam navikla. Tokom studija, moja soba bila je mesto gde sam samo obitavala. Kod majke, moja soba je bila mesto odakle sam jedva čekala da pobegnem. Ali tamo, bile su tu Dţejmi i moja nova sloboda. Bilo je tu nečeg uzbudljivog. Nečeg vrednog. A najvaţnije od svega, tu je bio Dejmijen. Ta soba bila je dokaz da sam zaista napredovala i da sam zaista ţelela da stignem gde sam se uputila. Dţejmi je lupkala prstima o sto. „Rejn“, konačno je izgovorila. Stajala sam pored plakaru, predomišljajući se između plave i sive suknje. Trebalo mi je malo da ukapiram da Dţejmi nije mislila na vremensku prognozu. „Brajan Rejn“, ponovila je kada sam se okrenula ka njoj. Kako se na mom licu moglo pročitati sve, odmahnula je glavom laţno ogorčena i ukucala nešto na mora laptopu. „Moj momak je Brajan Rejn." Uprkos tome što sam ţurila, zanemarila sam svoj izbor garderobe jer sam bila radoznala. Prišla sam stolu i videla da je otvorila seriju fotografija. Na svakoj je bio isti lik. Na slikama je bio prelep dasa, uglavnom uslikan bez majice, veoma seksi, s okicama, licem i plavom kosom koje kamera voli. Većina slika je, u stvari, bila reklama za automobile, muške parfeme, teksas“. Morala sam da priznam da bi tom frajeru sigurno dobro išla prodaja farmerka. „To je on", rekla je Dţejmi ponosno. „To je momak s kojim si provela noć?" ,,Da“, vragolasto se nasmejala. „Mada, uglavnom nismo spavali. Dobar je, zar ne?“ „Neverovatan je“, rekla sam i otišla do ormana da potraţim gaćice i brus. Zastala sam na momenat. U igri koju sam igrala s Dejmijenom morala sam da poštujem njegova pravila. Već dve nedelje na sebi nisam imala ni gaćice ni brus. U početku mi je bilo neobično, ali seksi, naročito kada je on bio u blizini, znajući da je svakog momenta mogao da mi zavuče ruku ispod suknje. Da je mogao da me dodirne, draţi, pa čak i ispuni prstom. Bilo je nečeg neverovatno erotičnog u tome što ispod garderobe nisam imala ništa drugo na sebi. Pa čak i kada Dejmijen nije bio u blizini, moje telo je bilo pod nabojem i osećala sam uzbuđenje svaki put kada bi se platno očešalo o moju golu guzu ili kada bj hladan vazduh dopro do mog međunoţja. Ali igre više nije bilo. Bio je to moj prvi dan na novom poslu, a pravila Elizabete Ferčajld bila su duboko urezana u moj ţivot. Moţda sam celog ţivota pokušavala da pobegnem od svoje majke, ali još sam osećala njen uticaj. A u svetu moje majke, zadovoljstvo seksualne slobode nije bilo ispred obaveze da na poslu imaš gaćice na sebi. Obukla sam ih, uzdahnula i vratila se biranju garderobe. Pogledala sam u Dţejmi u nadi da će mi dati svoj sud, ali ona je još uvek sanjalački gledala u ekran. „Izbalavićeš mi ekran “, progunđala sam. „Pa kako ste se upoznali?" „On je moj partner", rekla je, misleći na reklamu koju je trebalo da snimi. „Uglavnom se bavi manekenstvom, ali je gostovao i u nekoliko emisija i igrao negativca u poslednjem delu o Dţejmsu Bondu." „Stvarno? “ Gledala sam taj deo, ali njega nisam zapazila. „Pa, statirao je s pištoljem u ruci i izgledao neverovatno seksi “, pojasnila je i dodala: „Ali bio je negativac." „Ali ti još uvek nisi počela sa snimanjem? “, upitala sam i dalje ne shvatajući. „Dakle, kako to da si izašla s njim? Koja od ove dve? “, dodala sam pokazavši joj dve suknje koje sam odabrala. „Plava. On me je pozvao. S obzirom na to da oboje volimo priče koje ne traju duţe od tridesetak sekundi, rekao je da bi naša zajednička hemija mogla da proradi. “ „A hemija je proradila?"


„Kuva", sloţila se Dţejmi. Iako nisam bila srećna zbog toga što je Dţejmi tako lako skakala iz kreveta u krevet, nisam mogla da poreknem da je tog jutra moja drugarica izgledala odlično. Sijala je, zračila zadovoljstvom, a definitivno su njen novi dečko i posao bili zasluţni za to. Osetila sam se pomalo zaštitnički prema njoj, uz dozu olakšanja i brige. Dţejmi mi nikada nije poverila ništa slično i bila sam prilično sigurna da, pre nego što sam se doselila, momke nije birala po izgledu, već po njihovoj volji da joj pruţe finansijsku pomoć. Niko ne bi bio srećniji od mene ako veza između Dţejmi i Brajana Rajna preraste u nešto ozbiljno. Ali ako bi je napustio slomivši joj srce, imala sam osećaj da bi to moju jaku i samosvesnu drugaricu ubilo. Pogledala sam je i videla da se namrštila. Uplašila sam se da je s mog lica mogla pročitati sve moje brige. „Šta je?“ „Stvarno ćeš obući suknju? Mislila sam da su kolege iz tvoje branše više u fazonu dţinsa i majica sa oslikanim matematičkim jednačinama. “ Mrko sam je pogledala jer sam stvarno imala nekoliko majica s matematičkim natpisima. „Zaboravila si da je ovo moj prvi dan na poslu, i to ne na mestu izvršioca. Ja sam sad rukovodeći kadar. Hoću da izgledam pristojno." Zakopčala sam plavu suknju i popela se na svoje omiljene štikle. Preko bele svilene košulje obukla sam omiljenu jaknu, koju sam kupila na rasprodaji u trţnom centru u koji me je Dţejmi odvela odmah nakon što sam se doselila. Bila je klasičnog kroja, zagasite sivoplave boje. Prodavač nam je otkrio da je istu takvu nosila voditeljica neke televizijske emisije za koju ja nikad nisam ni čula. Dţejmi me je uveravala da je emisija vrlo popularna. „Ţelim da čujem nešto više o tom tipu, ali moram da idem", rekla sam joj dok sam išla ka kupatilu kako bih se našminkala. Došla je za mnom i naslonila se na vrata. Ja sam šminkala oči i nanosila maškaru. Kada sam završila, okrenula sam se ka njoj i upitala: „Izgledam li dobro?“ „A kada ti ne izgledaš dobro?", pitala je. „I ako te neko pita, Loren Grejam je nosila tu jaknu u emisiji Devojke iz Gilmora. Veruj mi, bila je super." Klimnula sam glavom, verujući joj na reč. „Hoćeš li da se nađemo posle posla? Ispričaću ti sve o Rejnu, a i ti bi mogla da mi ispričaš o tvojim noćima provedenim van kuće. Ţelim sve da čujem." „Dobra ideja”, rekla sam i u isto vreme bila sigurna da, kada je Dejmijen u pitanju, nije bilo šanse da joj ispričam baš svaki detalj. „Hoćemo li u Dju par? “, pitala sam je. „Ti to mene zezaš? Ţelim da popijem nešto. Ĉekaću te u Fajerflaju “, rekla mi je misleći na bar na Ventura bulevaru, gde me ie izvela prve večeri kada sam stigla u grad. „Poslaću ti poruku kada budem završila s poslom”, rekla sam joj i privukla je u zagrljaj. „Stvarno mi je drago što si upoznala tog momka. Jedva čekam da čujem nešto više o njemu.” „A ja jedva čekam da vidim nešto više", rekla je, vragolasto se smešeći. „Veruj mi, ceo dan bih mogla da gledam samo u njega. “ Ostavila sam Dţejmi da uzdiše, i verovatno ponovo proţivljava prošlu noć, i sporednim stepenicama poţurila do parkinga. Dok sam se isparkiravala, videla sam limuzinu u retrovizoru. Posmatrala sam je sve dok nisam okrenula auto. Nije se pomerala i nisam mogla da se ne nasmejem kada sam skrenula u Ventura bulevar. Na kraju krajeva, nije bila mala stvar nasamariti Dejmijena Starka. Uprkos tome što moja prastara honda nije imala jak motor i što su joj bila slaba stopsvetla, za manje od petnaest minuta bezbedno sam stigla iz centra grada do Berbanka, gde se nalazila kancelarija Novih resursa. Bio je to sjajan početak dana. Pogled mi je pao na Minijev kupe pored koga sam se uparkirala. Ljubomorno sam merkala taj autić, a onda zaključala svoj i krenula ka ne tako lepoj četvrtastoj zgradi s gipsanom fasadom, u kojoj su bile smeštene kancelarije Novih resursa, zajedno s još nekim podstanarima. Telefon mi je zapištao pa sam zastala na parkingu kako bih ga izvadila iz tašne.


Nasmejala sam se kada sam videla da je stigla poruka od Dejmijena. Mislim na tebe. Lepo se ponašaj prvog dana na poslu. Uklopi se s ostalom dečurlijom. Ali ne daj im svoj slatkiš. Nasmejala sam se i otkucala mu odgovor: Svoj slatkiš delim samo s tobom. Njegov odgovor izmamio mi je još jedan osmeh: Drago mi je da to čujem. Odmah sam mu odgovorila: Upravo idem ka zgradi. Poželi mi sreću. Odgovor je stigao isto tako brzo: Srećno, mada mislim da ti sreća neće biti potrebna. Okupljaju se, moram da idem. Večeras, draga. Do tada, zamišljaj moj dodir. Uvek si mi u mislima. Nakon što sam mu odgovorila uz osmeh, vratila sam telefon u tašnu. Bilo je tek 9.45, što je značilo da sam stigla čitavih petnaest minuta ranije. Telefon je zazvonio i ponovo sam ga izvadila iz tašne. Opet Dejmijen. „Zamišljam" rekla sam mu tiho. „Šta kog đavola to radiš?" Za razliku od mene, on nije bio nimalo tih. Zapravo je bio neverovatno ljut. Verovatno je upravo razgovarao s Edvardom. „Idem na posao", odgovorila sam mu. „Trebalo bi da sam na sastanku." „Pa zašto nisi? “ „Dođavola, Niki“.“ „Slušaj", prasnula sam. „Ja sam ta koja ima pravo to da kaţe. Dođavola, Dejmijene, savršeno sam sposobna da samu sebe odvezem do posla. A ako si hteo da zaposliš Edvarda, trebalo je da me pitaš. To nije ništa strašno. Dođeš i kaţeš mi: Niki, draga, jedina moja, hoćeš li da te moj vozač odveze do posla?” Ćutao je i nadala sam se da se nasmejao. „A ti bi odgovorila: Da?“ „Ne", priznala sam. „Ali trebalo je da pitaš. Moj posao je u pitanju, Dejmijene. Ţelim sama da se odvezem donde. Sama ću se voziti." „Ne ţelim da naletiš na paparace a da nema nikoga pored tebe." I.aknulo mi je. Nisam odobravala njegov postupak, ali makar je imao logično objašnjenje. „Nema nikoga u blizini", rekla sam mu. „Ali moglo je da ih bude." „Izborila bih se s tim “, rekla sam, verovatno previše oštro. lzbrojala sam do deset. „Ne moţeš biti uz mene svake sekunde, bez obzira na to koliko bih to ţelela. Naći će me samu. To je neizbeţno i oboje moramo da budemo svesni toga.“ Ĉula sam da je uzdahuo. „To mi se ne dopada." „Ni meni." „Dodavola, Niki.“ Nisam odgovorila. Nisam znala šta bih mu rekla. Konačno, Dejmijen je progovorio: „Vraćam se na sastanak.“ Ono što je mislio bilo je: Brinem za tebe. „Dobro sam “, rekla sam mu. ,,I Dejmijene“.** „Da?“ „Hvala ti. Od srca. Rečeno - učinjeno." To mu je izvuklo osmeh. „Moraćemo da se sloţimo da se ne slaţemo oko toga", rekao je. „To nije tema o kojoj moţemo da raspravljamo dok sam u Palm Springsu." Nisam bila zadovoljna odgovorom. Očigledno da je to isto vaţilo i za Los Anđeles. Super! Stvarno je morao da se vrati sastančenju pa je prekinuo razgovor i ostavio me da


gledam u telefon, znajući da ću, pored paparaca, morati da se izborim i s Dejmijenovom namerom da me pazi kao dete. Izbacila sam to iz glave i poţurila ka zgradi. Više nisam imala vremena za katu, ali to i nije bilo tako loše jer nisam ţelela da rizikuiem da isprljam belu bluzu. Kako bi moja majka rekla: „Ima mnogo boljih načina da ostaviš prvi utisak na poslu nego što su to fleke od kafe.“

Prijemno odeljenje nalazilo se na četvrtom spratu, pa sam pozvala lift i nestrpljivo čekala da stigne. Vrata su se konačno otvorila. Pomerila sam se u stranu kako bi ljudi izašli. Taman sam zakoračila u kabinu kad sam iza sebe začula poznati, promukao glas. ,,Opa, vidi Teksas! Ala si se sredila! “ Okrenula sam se i ugledala Evelin Dodţ, glavom i bradom. Ona mi je bila jedna od najdraţih osoba na svetu. Na sebi je imala elegantne plave pantalone i zlatne sandale koje su izgledale kao da su uvezene iz Maroka. Pantalone su bile u drugom planu u odnosu na lepršavu šarenu bluzu koja je, kako mi se činilo, bila sašivena od delova marama. Pomalo ciganski, ali prefinjenog ukusa. „Znam da ti je danas vatreno krštenje", rekla mi je, „ali nisam mislila da ću imati toliko sreće da te sretnem." Shvatila sam da sam i dalje potpuno iznenađeno zurila u nju i blokirala vrata lifta. Sklonila sam se u stranu kako bi manja grupa ljudi mogla da uđe i naterala sebe da progovorim, uprkos osmehu koji mi nije silazio sa lica. „Šta ti radiš ovde?", upitala sam je. Evelin je ţivela u Malibuu, nedaleko od Dejmijenove kuće, i bila je neko ko napušta dolinu samo u slučaju apokalipse. „Isto što i ti, Teksas." Podigla sam obrvu, vidno zaintrigirana. „Ulaziš u svet tehnologija? Dizajniranje aplikacija za ajton kako bi promovisala Blejnova dostignuća?" Dodirnula je vrh nosa, a potom uperila prstom u mene. „Zapravo, to i nije tako loša ideja. Mogla bi da mi prodaš neku tajnu malo kasnije. Ma ne, trebalo bi da se vidim s Brusom." „Zbog čega?“ Shvatila sam koliko je moje pitanje zvučalo nepristojno i pre nego što sam ga izgovorila. Evelin, doduše, nije bila uvredljiva. „Treba da uzmem ključ", rekla je, smejući se promuklim glasom. „Ali bez brige, nije randevu. Blejn je i više od toga što mogu da podnesem na tom planu - sada je došao na ideju da retušira neke slike za subotnju izloţbu, ali očigledno su negde van galerije. Zbunila me je „Zar Ţizela ne moţe da ti pomogne?" Ţizela je Brusova supruga i bila je vlasnik nekoliko umetničkih galerija u Juţnoj Kalifomiji. Na zabavi, koja je trebalo da se odrţi naredne subote, novina neće biti samo moj portret - zapravo je samo nekoliko pozvanih gostiju znala da sam to ja na slici - već i nekoliko drugih Blejnovih dela. „Naravno da bi mogla da nije odvukla dupe u Palm Springs. Javila mi se tek pošto je otputovala. Verovatno je otišla po neke primerke iz tamošnje galerije, a njen asistent nema rezervni ključ. Zašto je Ţizela, umesto asistentu, ključ dala Brusu, nemam pojma. Ta ţena me ponekad izluđuje.” „I Dejmijen je u Palm Springsu. Jutros je otputovao." „Šteta što Ţizela to ne zna. Mogao joj je on doneti te slike. Spasla bi me ovih muka." Zavrtela je glavom. „Iskreno, radije bih otišla u Palm Springs nego u Berbank i verujem da


ona to zna, A takođe verujem da su ona i Brus usred neke nove čarke. “ „Oko čega?" „Kad su njih dvoje u pitanju, to niko ne zna." Preskočila je tu temu, kao već poznatu stvar. Za mene je Ţizela bila neprijatna, ali svakako intrigantna tema. Ĉitavih pet minuta bila sam ljubomorna na tu ţenu kada sam na Evelininoj zabavi upoznala Dejmijena, misleći da su Ţizela i on u vezi. Kada sam saznala da je udata, ljubomora je bačena u ćošak, gde joj je i bilo mesto. Nije da sam ponovo osetila ljubomoru, ali sam se sebično ponadala da će Brus i Ţizela uskoro povratiti bračnu idilu. „Šta ima novo kod tebe? “, nastavila je Evelin. „Nadam se da ćeš uz foto-aparat iskoristiti moju ponudu i učiniti mi to zadovoljstvo da te počastim pićem, a onda i da razmenimo poneki trač. Ali sada, kada ti je pogled sa Dejmijenovog prozora na raspolaganju, moj ti nije potreban." „Pogled je stvarno neverovatan“, priznala sam. „Ali svejedno, volela bih da navratim." „Kad god poţeliš. Ponesi aparat ako ţeliš", rekla je. „Ili jednostavno dođi na piće i trač partiju. Sve na moj račun. Moţe i poneki savet, ukoliko ti zatreba. Ali sudeći po onome što čujem, saveti ti ne trebaju." „Blejn ti je pričao o meni?", nisam mogla a da se ne nasmejem. Mršavi i povučeni umetnik i krupna i nimalo stidljiva ţena na prvi pogled nisu išli jedno uz drugo. I dok je Evelin tvrdila da joj je Blejn potreban samo kako bi joj zagrejao krevet, imala sam utisak da je tu bilo nečeg mnogo više od toga. „Naravno da jeste. Kakva bi korist inače bila poslati ga u svet ako se ne vrati s nekom pikanterijom?" „I?“ „Ti si dosadno fina", rekla je. „Po onome što sam čula, pravo si blaţenstvo." Nasmejala sam se. „Hvala ti na tome." „Nema na čemu. Drago mi ie da nisam jedina koja uţiva u odličnom seksu.“ Pocrvcnela sam i morala da zatvorim usta kako ne bih prasnula u smeh. „Ali rekla bih da tu ima još nečega? Po onome što mi je Blejn ispričao, rekla bih da si ukrotila divlju zver." Nisam odgovorila ništa, ali njene reči prijale su mi toliko da sam sigurno zasijala. „Znači, izgleda da tu neće biti nikakvih problema?" ,,Ne“, izgovorila sam oprezno, jer nije bilo ni mesto ni vreme da joj se poţalim na Karlove pretnje. Mada, po njenom glasu, rekla bih da je već sve znala. „Zašto? Zar ima nešto što bi trebalo da znam?" Odmahnula je rukom. „Nema veze." Pogledala sam je iskosa. Evelin je moţda u svoje vreme bila dobar laţov, ali je izašla iz štosa. Pogledala me je i nasmejala se. „Ah, dođavola, Teksas! Mislila sam ono što sam rekla. Nema razloga za brigu. U svakom slučaju, ne sada." Već je nekoliko grupica ljudi ušlo i izašlo iz lifta tokom našeg razgovora. Vrata su se ponovo otvorila pred nama. „Vreme je za posao, zar ne?“ rekla je Evelin. „Nećeš mi tako lako pobeći", uzvratila sam ulazeći za njom u kabinu. Imala sam nameru da je ispitam još ponešto, ali za to nije bilo vremena jer je voţnja bila suviše kratka. A kada su se vrata otvorila, više nije bilo privatnosti. Devojka mojih godina, koja je radila na prijemu i koja se, koliko sam se sećala, zove Sindi, ustala je istog momenta. „O, dobro je videti vas ovde" rekla mi je zarumenevši se. „Mislim, sigurno ćete se


odlično uklopiti. Moţemo zajedno na ručak ako ţelite." „Hvala" odgovorila sam, ujedno pogledavši u Evelin kojoj je očigledno sve to bilo zabavno. „Mislim da ću danas ručati s Brusom." „Oh, u redu. Gospodin Toli vas čeka. Samo sekund i otpratiću vas." Obratila se Evelin pre nego sam uspela da joj kaţem da bi prvo trebalo da se vidim s gospodom iz kadrovskog odeljenja. „Mogu li vam pomoći?" „Evelin Dodţ“, predstavila se Evelin. „Ĉula sam se s Brusom. Trebalo bi da preuzmem“." „O, naravno, gospodin Dodţ.“ Prošla je iza stola i pruţila Evelin koverat u kome je očigledno bio ključ. Evelin je spustila koverat u svoju ogromnu tašnu i uprla prstom u mene. „Vidimo se sutra, Teksas." „Da", odgovorila sam. Evelin je bila jedna od onih kojima je bio poznat identitet ţene s Blejnove slike. „Sigurno ćeš sutra videti i mnogo više od mene.“ Evelin se glasno nasmejala i ušla u lift. Pratila sam Sindi kroz sive hodnike do Brusove kancelarijo dok mi je Evelinin smeh odzvanjao u ušima.


Brus je izleteo pre nego što smo stigli do njegove kancelarije. Kada sam ga upoznala tokom intervjua za posao, odavao je utisak smirenog čoveka. Tog momenta je definitivno bio u ţurbi. „Niki, drago mi ie da te vidim." Pruţio mi je ruku. Stisak ruke bio je čvrst i odgovarao je jednom šefu. Sindi se vratila na svoje radno mesto, a Brus je nastavio niz hodnik, zalazeći u kancelarije. Ţurio je, a ja sam se trudila da odrţim korak s njim. Nisam primetila da je svađa sa suprugom imala uticaja na njega. Izgledan je kao čovek koji je imao poslovnih, a ne bračnih problema. „Jesam Ii vas prekinula u nečemu? “, pitala sam ga. „Mislim, verovatno me očekuju u kadrovskom odeljenju." „Ĉuo sam se sa Triš. Danas će završiti sve oko papirologije. Sada bih voleo da se pobrineš oko nečeg drugog." Zaustavio se na vratima jedne od kancelarija. Na zatvorenim vratima bile su prilepljene karikature i razne trake sa ţigovima. „Nadam se da ćeš izaći na kraj s vukovima. “ Radoznalo sam gledala u vrata. Istina, nisam imala pojma šta je ţeleo da kaţe, ali bilo je jasno da bi logičan odgovor novom šefu trebalo da bude: „Svakako. U čemu je problem?" „Prebukiran sam, ne znam gde ću pre. Trebalo bi da Taner i ti odete do Sankost banke na sastanak sa IT-jem. Zainteresovani su za 128-bajtni algoritam za šifrovanje koji smo testirali. Iako bismo s tim svakako istupili na trţište, pre toga sam imao nameru da ti dam malo vremena da se uhodaš. Ţao mi je što te je to sačekalo odmah na početku." „Nikakav problem", rekla sam. Glas mi je zvučao smireno, a unutra mi je sve kuvalo. Brus mi je tokom intervjua pričao o tom softveru i znala sam da je trebalo da bude kompanijski poduhvat broj jedan. Nisam očekivala da će prvo zaduţenje biti baš toliko vruć krompir, ali pošto jeste, bila sam potpuno rešena da iskoristim priliku na pravi način i pokaţem šefu da sam i te kako dorasla zadatku. „Mislim da će to sve dobro proći“, dodao je Brus. „To je baš ono što njima treba, ali idemo ka tome da ubacimo svoje ljude u tim, kako bi se osigurali da su njihovi informatičari dobro obučeni. A i da propratimo svaku eventualnu grešku i eventualni nedostatak." „Naravno." „Zato ţelim da Taner krene s tobom", dodao je i pokucao na vrata. „On je učestvovao u izradi projekta i, iskreno, mislim da bi mu dobro došlo šest meseci angaţovanja na terenu.“ „Zbog čega?“ Brus se namrštio. „Ako nemaš ništa protiv toga da pomešaš posao sa zadovoljstvom, mogli bismo sutra o tome da popričamo. Sada ti samo mogu reći da nisam mislio na mušterije kada sam ti pomenuo vukove. “ „Ah“, rekla sam, shvativši da će i on prisustvovati zabavi. Prvi sat provešćemo u intimnoj atmosferi, s prijateljima koji su znali da moja slika visi na Dejmijenovom zidu, ali posle toga vrata će biti otvorena čitavoj Blejnovoj klijenteli. Začuo se glas iza zatvorenih vrata: „Već sam rekao da je slobodno. “ Brus je otvorio vrata, iza nas je sačekao preplanuli muškarac plave kose, koji je, na prvi pogled, odavao utisak dobrog prodavca. Sto mu je bio prekriven hrpom papira, a


skoro duplo više bilo je rasuto oko stola. Pogledao nas je i široko nam se osmehnuo. Znala sam da prvi utisak moţe da prevari, ali čovek mi se nije dopao. „Bruse!", oslovio ga je prijateljskom tonom. „Upravo sam završio razgovor s Pilom. Rekao je da će javiti kada bude saznao ponuđenu visinu hipoteke. Mislim da će to biti u redu.“ „Dobro", rekao je Brus. Imala sam utisak da ga nije ni slušao. „Taneru, ovo je Niki. “ Tanerov osmeh postao je još širi i u trenutku sam u tom licu videla sebe. Osmeh mu nije bio ništa više prirodan od mog izveţbanog uljudnog osmeha, ili od onog društvenog Nikinog osmeha koji sam tog momenta nabacila na lice. „Ĉuli smo dosta toga o vama“, rekao mi je Taner. „Svi su jedva čekali da upoznaju osobu koja je obeleţila ovaj mesec.“ Smejuljio se dok je gledao u Brusa. „Pa dobro došli u tim, i tako to.“ Pogledala sam Tanera u oči i namerno razvukla usta u još širi osmeh. „Trudiću se da ispunim očekivanja.” Okrenula sam se tako da bih videla obojicu i oborila ih s nogu svojim zalagaću se za mir u svetu osmehom. „Verujem da hoćete", rekao je Brus. „Zadovoljstvo je imati vas u timu." I sam Taner bio je svestan ozbiljnosti u njegovom glasu. „Trebalo bi da krenemo“, rekao je Taner, podigao rasturenu hrpu papira sa stola i stavio ih u koţnu akten-tašnu. „Izvolite." Brus mi je pruţio rokovnik s utisnutim znakom Sankosta na koricama. „Tokom voţnje se moţete upoznati s detaljima." Rekao nam je da mora da se pripremi za sastanak, obećao da ćemo narednog ponedeljka otići na zajednički ručak i poţeleo nam sreću. Ubrzo posle toga stajala sam čekajuči lift zajedno s Tanerom. I bila pomalo nervozna. Ubeđivala sam sebe da mi to neće predstavljati problem. Dobro sam poznavala šifrovane algoritme i nije bio problem da klijentu predstavim kompaniju u najboljem svetlu. Nisu me brinuli moje znanje i veština, već činjenica da stojim pored čoveka koji, iz neobjašnjivih razloga, nije mogao da me podnese. Brus moţda to nije primetio, ali ja sam bila sigurna da sam dobro procenila Tanera. Odjednom sam osetila mučninu u stomaku. Ta mučnina prerasla je u gađenje kada smo zakoračili u lift, a on se naslonio na zid, gledajući me kao da je naišao na veliku prepreku na putu. Pogledala sam u stranu, pokušavajući da ignorišem taj neprijatan osećaj. Odjednom sam pomislila na Dejmijena. Za njega je bilo malo reći da je najuspešniji biznismen kog sam poznavala. Šta bi Dejmijen uradio kada bi se suočio s neposlušnim i neučtivim kolegom? Da li bi se okrenuo i ignorisao ga? Ili, isto tako, da se Niki Ferčajld, u drugim okolnostima, susrela s nekom tračarom - da li bi je ignorisala? Ne bi. Moţda sam bila dobra u tome da svoje pravo lice prikrijem od ostatka sveta, ali čak ni društvena Niki ne bi podnela toliko sranja. A ne bi ni Dejmijen Stark. Tako neće ni poslovna Niki. Pritisnula sam dugme za prisilno zaustavljanje lifta i prišla Taneru. Prisnost mi baš nije godila, ali sam mu se namerno unela u lice. Nestao mu je osmeh s lica. Bilo mu je neprijatno. „Imaš neki problem?" pitala sam ga, ignorišući piskavi zvuk koji se začuo u kabini Usne su mu se stanjile i kao da je pobledeo u licu. Na trenutak sam pomislila da sam ostavila ţeljeni utisak. Osvojila sam titulu vođe čopora. Onda je progovorio i videla sam da mu se vraća boja na lice. „Da", rekao je, „moj problem si ti."


Trudila sam se da ne ustuknem. Makar smo otvorili karte. „Ja? Misliš to što ćemo raditi zajedno?" „Raditi zajedno? Zajedno? Ti to tako nazivaš?" „Ovog momenta ne", priznala sam. „Mislim da ovo nema veze s poslom." „Ne radimo mi zajedno”, rekao mi je mašući prstom. „Ti si sada moj jebeni šef." „Da", rekla sam. „Jesam. I savetujem ti da drugi put dobro razmisliš pre nego što mi se obratiš tim tonom." Ozbiljno, šta je njegov problem? „Ovo je trebalo da bude moje zaduţenje. Od početka sam na projektu. Znam ga u prste. I toliko puta do sada dokazao sam Brusu da mogu biti na čelu tima. Šta se onda dogodi? Neka tamo mala kučka, koja ima vezu, odluči da ţeli da zaradi dţeparac i mene gurnu niz stepenice." „Dţeparac?", ponovila sam. „U kom veku ti ţiviš?" „Kakve to veze ima? Dosadilo ti je da trošiš novac svog dečka pa si mislila da malo ovde napraviš frku? Da li znaš na koliko je poziva Sindi bila prinuđena da odgovara? Na desetine poziva od reportera koje je interesovalo da li ti stvarno radiš ovde! To je jebeno gubljenje vremena!" Puls mi je rastao i osetila sam kapljice znoja pod pazuhom. Kako je informacija o mom novom poslu procurila do novinara? Nisam mogla da im budem interesantna samo zato što sam viđena uz Dejmijena Starka. Drugo, Tanerov izraz - ona koja je obeležila mesec - sada je već imao više smisla. „A znaš li šta je ono što mi najviše smeta?” nastavio je ne čekajući odgovor. „Ĉinjenica da si ti ovde samo zato da bi šef usrećio svoju ţenu." Tada je već počelo da mi se vrti u glavi. Nisam mogla ni da naslutim kakve je veze Ţizela mogla imati s tim, ali tog momenta stvarno je prevršio svaku meru. Pruţila sam ruku i ponovo pritisnula dugme, a onda se okrenula ka njemu. „Za ovaj posao potrebno je imati izvesne kvalitete. Sposobnost za komunikaciju s klijentom i javnošću. A pre svega, talenat da se osmehneš ljudima koje bi radije pljunuo u lice." Osmehnula sam mu se svojim najboljim mogućim osmehom društvene Niki. „Dakle. Taneru", rekoh, „i malo dete moţe da vidi da ovaj posao nije za tebe.“ Stigli smo do prizemlja i vrata su se otvorila. Izašla sam, ostavljajući ga iza sebe. Ja sam bila ta koja je drţala komande i trebalo je da se navikne na to. Nisam baš pohvatala sve što je hteo da kaţe, ali znala sam da ukoliko ne budem čvrsto drţala uzde, učiniće sve da mi ih istrgne iz ruku. Dok smo išli ka izlazu, spazila sam ţenu azijskog porekla, koja je sedela za stolom u kafeteriji ispred zgrade. Ĉitala je nešto što je ličilo na izveštaj s berze i izgledala vrlo smireno. U trenutku kada je okrenula stranicu, pogledi su nam se sreli. Nikada je do tada nisam vldela, ali su mi paţnju privukli njeno spokojstvo i samopouzdanje kojima je zračila. To je bio moj posao koji sam dobila ličnom zaslugom, ne Dejmijenovom, a još manje Ţizelinom. Bila sam dobra u svom poslu i imala sam čvrstu nameru da to i dokaţem. Pojurila sam ka izlazu i izletela na vrata. Pola sekunde nakon toga, moj sjajni i svetli balon samopouzdanja odleteo je u vazduh. Šest paparaca sa svojim bleštećim blicevima pojurilo je ka nama. Nisam ni stigla da se saberem, a oni su me već bombardovali pitanjima. „Da li je istina da će Stark preuzeti kontrolu nad Novim resursima?" „Niki, koja je tačno vaša uloga u NR u?“ Borila sam se da odrţim samokontrolu. Da zadrţim osmeh poslovne Niki na licu. Nervirali su me, ali nisam ţelela da to i pokaţem. „Da li polaţete račune Starkovoj kompaniji?" „Šta kaţete na tvrdnje da radite kao špijun?" Posle tog pitanja, borila sam se da ne stisnem pesnice. Ne zbog toga što mi je trebalo


da osetim bol, već zato što sam poţelela da udarim pesnicom posred lica onog, koji god kreten to bio koji se drznuo da pomisli da me je Dejmijen poslao da špijuniram. „Jeste li se zaposlili kako bi se bolje kotirali u rijaliti šou-programima?“ „Recite nam nešto o pravoj Niki. Da li je istina da je vaša sestra izvršila samoubistvo?“ Zastala sam. Više nisam bila pribrana. Te reči su me nokautirale. Ne. Ne, ne, ne. Tada jesam stisnula pesnicu. Ţelela sam da osetim bol. Bio mi je potreban da se vratim u normalu. Da mi vrati snagu. Bio mi je potreban da mi povrati volju kako bih ponovo navukla masku na lice. Da se suočim sa svima njima. A onda pobegnem bestraga. Lagano, skupila sam ramena i mada mi je bio potreban svaki atom snage, pogledala sam svakog od njih u oči. Potom sam nabacila svoj najsjajniji osmeh. „Bez komentara", rekla sam i okrenula se da potraţim Tanera. Još je bio na vratima. Pogledala sam ga baš u momentu kada mu je osmeh samozadovoljstva nestao sa lica. „Poţuri, Taneru!", rekla sam mu dok sam se probijala kroz gomilu paparaca. „Zakasnićemo na sastanak!"

,,Oh, boţe! Ne mogu da verujem da radiš s takvim glupanom”, rekla mi je Dţejmi. Sedele smo u baru Fajerflaj studija i pile martini. Pojela je poslednju maslinu i uperila plastičnu čačkalicu u mene. „Kao da proţivljavaš komediju. Ne, film!”, ispravila se. „Neku od onih opičenih komedija u kojima vatrenu heroinu spare s potpuno nesposobnim idiotom.” „Samo što je ovaj više osvetoljubiv nego nesposoban. A zar heroine u takvim filmovima, po pravilu, ne završavaju uvek s takvim idiotima?” „Ne mora da znači", rekla je Dţejmi, zadovoljno se zavalivši u stolicu. „Ne kada se u pozadini nađe još neka ljubavna priča.” Odmahnula je rukom. „Jedan dan s Tanerom. Mogu da zamislim scene iz filma.” Namrštila sam se. „Pa mogla bi ti da odigraš glavnu ulogu u tom filmu. Lično bih više volela nekog drugog za glavnu mušku ulogu.” „Naravno”, rekla je Dţejmi. „I koliko god bih više volela da čujem nešto o nekom drugom jebozovnom muškarcu, volela bih prvo da čujem ovu priču. I kako su oni kreteni znali da češ biti tamo? Da li im je Taner dojavio? Jesi li rekla Dejmijenu za komentar o špijunaţi? Mora da je odlepio na to?“ „Reći ću mu kada ga budem videla", odgovorila sam joj. „I da, odlepiće.“ Već je bilo neprijatno ono što se dogodilo s Edvardom, ali imala sam osećaj da će zaboraviti na to kada bude čuo šta se dogodilo. „A što se tiče Tanera“.“ Slegla sam ramenima. Posumnjala sam da je to bila njegova zasluga, ali nisam imala dokaze za to. „Nije ni vaţno. Sada znaju", dodala sam ravnodušno. Dţejmi je skupila obrve i unela mi se u lice. „Jesi li dobro? Mislim stvarno, jesi li okej?" Malo je nedostajalo da nabacim neki praktičan osmeh i kaţem joj kako će sve biti u redu. Ali to je bila Dţejmi, moja najbolja drugarica odmalena. I dobro je znala koliko mi je značila moja starija sestra. Koliko mi je Ešli pomogla da preţivim sva sranja koja mi je majka priređivala. Sve noći koje sam morala da provedem u potpunom mraku, jer je moja majka smatrala da ću tako spavati snom uspavane lepotice. Nebrojene sate tokom kojih sam morala da hodam s knjigom na glavi. Svaki drugi vikend u mesecu kada sam bila samo na vodi i limunu kako bih izbacila toksine iz organizma i „oslobodila se celulita“. Sva ta krupna i sitna mućenja, i još mnogo toga. Ja sam bila ta koja je trebalo da osvoji lentu i krunu, a Ešli je bila ta kojoj sam zavidela.


Ešli, kojoj ie bilo dozvoljeno da ţivi normalnim ţivotom, ili sam barem ja tako mislila. Ešli, koja je volela svoju mlađu sestru više od sebe. Nisam razmišljala o tome kako su majčini postupci mogli uticati na Ešli. Ili makar ne do trenutka kada je već bilo prekasno, kada sam u rukama drţala Ešlino oproštajno pismo i gledala u uredno i čitko ispisane reči kojima je objašnjavala kako ju je suprug ostavio zbog toga što nije bila dovoljno dobra za njega. Da joj nekako nije pošlo za rukom da izrasle u damu, što je majka oduvek očekivala od nas. Kučka! Zatvorila sam oči i shvatila da drţim ruku na butini, baš na oţiljku ispod samog ruba suknje. Povređivala sam se i pre nego što se Ešli ubila, ali i njen gubitak ostao je zabeleţen na mom telu. Toliko toga se krilo iza tih oţiljaka. I najmanja izbočina predstavljala je brdo emocija. Najveća je bila uspomena na Ešli. ,,Ne“, konačno sam odgovorila na Dţejmino pitanje. „Nisam okej. Ali bila sam. Pre nego što su pomenuli Ešli, uspevala sam da se izborim s emocijama. Bilo je teško, ali mi je polazilo za rukom. Biću ja okej. Samo danas jednostavno nisam bila spremna.“ „Proći će, znaš i sama. Biti izloţen javnosti ima i svojih dobrih kao i loših strana. Sve će to proći." „I kao što Taner reče, ja sam obeleţila ovaj mesec.“ Nasmejala sam se, ovoga puta iskreno. „Moţda će me sledećeg meseca ostaviti na miru i preći na neku zvezdu u usponu, koja će biti u vezi sa Bajronom Random." „Brajanom Rejnom “, ispravila me je. „I ne pokušavaj da skreneš na drugu temu. Dakle, zaboravi na glupe paparace. Ţelim da čujem šta se dalje događalo na sastanku." „Dobro", rekoh dovršavajući svoj martini. Ispričala sam Dţejmi šta se dogodilo kada smo Taner i ja stigli u Sankost, neposredno pred sastanak s klijentima. „Kada me je predstavnik IT-ja pitao da objasnim neke od pojmova, Taner je rekao da će on izneti detalje, a da sam ja prisutna samo zbog administrativnih stvari." „Smrad mali", prokomentarisala je Dţejmi kada sam stigla do tog dela priče. „Nisam reagovala na tu njegovu izjavu“, nastavila sam. „Ali valjda je tako i trebalo da bude. Mislim, cilj je bio da prodamo proizvod i uposlimo naše ljude. To bi mi skinulo Tanera s leđa u narednih šest meseci." „Pa šta si uradila?" „Kada je završio sa izlaganjem, samo sam uzgred rekla da su sve to tehnički detalji. On je, naravno, propustio da kaţe ono najbitnije. Onda sam u narednih petnaestak minuta objašnjavala na koji način se još moţe koristiti algoritam kako bi im pruţio još brdo olakšica. Mislim, sve u svemu, program je odličan, ali kada dođe do kodiranja, shvatiš da..“ „U redu", rekla je Dţejmi podiţući ruku u vazduh. „Shvatila sam. Odrţala si lekciju. Impresionirala si ih. Taner je ostao kao popišan." „Baš tako", priznala sam. „A najbolje od svega je to što nije potpuna neznalica. Zna taj znanje. Samo je propustio ono što je klijentima najbitnije." „Što je dobro, jer ne bi voleli da u narednih šest meseci imaju posla s nekim šupljoglavcem “. rekla je Dţejmi. „Naravno. Mislim da se ne bih ni mešala da je Taner bio na visini zadatka. Tip je čist otrov." „Pa, ne bismo ţeleli da odustaneš", rekla je Dţejmi kolutajući očima. „Od čega bi pobogu ţivela? Milion dolara neće trajati večno!" Gađala sam je salvetom, uz osmeh. Konobar nam je prišao i Dţejmi je naručila još jedan martini. Ja sam uzela kiselu vodu. „Nisi raspoloţena za avanturu? “, upita. Pomislila sam kako bih se radije upustila u avanturu s Dejmijenom, pa sam se


zadovoljno nasmešila. „Pa, kada ćeš dobiti svoj honorar?", pitala je. „Već je moj. Samo treba da obavestim Dejmijena na koji račun da prebaci novac.“ ,,Opa!“, uzviknula je Dţejmi. Uozbiljila sam se. Istina, bilo je čudno koliko nisam bila sigurna šta da uradim s tim novcem. Mogla sam ga iskoristiti na razne načine, ali nakon propalih investicija moje majke, koje su je odvele u sunovrat, bilo je teško odlučiti se. Naravno, neuspeh moje majke bio je rezultat njenog očajno lošeg vođenja posla i prekomemog trošenja. Ali znajući da ja nisam moja majka, verovala sam da smo dva različita sveta. „Razgovarala sam s brokerima", rekla sam, što je bila istina. Razgovarala sam s dvojicom posrednika kako bi mi zakazali razgovor s brokerima. Iz Dţejminog pogleda, videlo se da me je čitala kao knjigu. „A sad dosta o novcu", rekla sam dok je konobar spuštao porudţbinu na sto. Podigla sam svoju čašu sa vodom: „U tvoje zdravlje. Danas reklama, sutra Oskar.” „Pijmo u tu čast." „Ti bi pila bez obzira na povod." „Tako je“, odgovorila mi je i sljuštila pola martinija. „Da li moţeš da veruješ?", pitala je. Nisam znala na šta je tačno mislila. „U šta?“ „Dok smo bile u srednjoj školi, ti si učestvovala na svakom prokletom izboru, i za Mis lokalne benzinske stanice, a ja na audicijama za ulogu u lokalnom pozorištu. Da li moţeš da veruješ da smo sada u Los Anđelesu, ja snimam reklame, a ti si na pragu da osnuješ sopstveni biznis? Da ne spominjem to da si ulovila najpoţeljnijeg neţenju u gradu." „Ne“, rekla sam. „Ne mogu da verujem." „Pa, u našu čast! “, rekla je Dţejmi i podigla čašu da se kucnemo. I jesmo. „Ako se uzme u obzir da smo dve devojke koje su se na svoju ruku preselile iz Teksasa u Los Anđeles, ne moţe se reći da nam loše ide."

Odvezle smo se nazad u stan. Trebalo nam je duplo više vremena nego obično, jer je moja honda ostala bez svetala. „Moraš priznati sebi, Niki", rekla je Dţejmi, „ne moţe se voziti po Los Anđelesu u ovakvim kolima.*' Imala je pravo, ali taj auto imao je svoju draţ. To je bila prva stvar koju sam sama kupila. Bila sam ponosna na nju i nisam mogla da verujem da će me izdati sad kad sam spremna da poletim. „Oteraću je na popravku", odlučila sam. „Verovatno je u pitanju neka sitnica. Svećice ili karburator." „Da li ti uopšte znaš šta je karburator? “ „Ne “, priznala sam. „Ali pretpostavljam da mehaničar zna.“ „Otvori oči i suoči se s realnošću, Nik. Nekada je to bio sjajan autić, ali jednog dana će te izvlačiti iz njega nasred auto-puta i bićeš glavna vest na dnevniku u udarnom terminu. Milijarderova devojka smrskana kao buba u lančanom sudaru. Nemoj posle da kaţeš da te nisam upozorila." Prevrnula sam očima, ali se nisam usprotivila. Istina, moţda je i bila u pravu. „Kad smo već kod dečka milijardera “, nastavila je Dţejmi, „ko će sve prisustvovati sutrašnjoj zabavi? Konačno ću imati priliku da upoznam Evelin, zar ne?“ „O, da“, rekla sam. „Biće tamo i Blejn, naravno. A i ti i ja. Jedino mi znamo ko je


devojka sa slike i to će ostat i u okviru odabranog društva“." Dţejmi me je prekinula frktanjem pa sam preformulisala odgovor. „Biće odabrano društvo", počela sam. „sve do osam uveče. Tada će stići ostali gosti, koji će uţivati u Blejnovim slikama i u svemu ostalom. “ „Super. A Oli?", pitala je uzgred, ali ja nisam bila sigurna da li ga je tek tako pomenula ili je i dalje bilo nečeg između njih. Znam da je to trebalo jednostavno da pitam, ali nije mi se dalo. „On neće doći", rekla sam joj. „Neće na prvi deo zabave", precizirala je. „Znam da mu nisi pričala o tome." Pogledala me je iskosa. „Jesi li?" „Ne“, odgovorila sam odsečno. „Pitala sam da li će doći za drugi deo večeri. Na izloţbu ili kako već ti to zoveš. “ „Još uvek to zovem koktel-zabavom", rekla sam i uparkirala auto na svoje parking mesto. „I ne, neće doći. Mislim da on i Kortni imaju neke obaveze", dodala sam misleći na njegovu verenicu. Malo me je grizla savest zbog te laţi, ali nisam ţelela da kaţem Dţejmi da Dejmijen ne ţeli da vidi Olija u svom domu. Smetalo mi je što Dejmijen nije bio u dobrim odnosima s mojim najboljim drugom, ali sam znala odakle je to poticalo. Od prvog trenutka se nisu mirisali, ali bi na kraju verovatno potpisali privremeno primirje. Sve je krenulo nizbrdo kada mi je Oli otkrio neke od Dejmijenovih tajni i izneo poverljive podatke iz advokatske datoteke. Dejmijen je shvatio da je Oli to uradio samo da bi me zaštitio, i samo zahvaljujući tome, Oli i dalje ima advokatsku licencu. Ali Dejmijen više nije ţeleo da ga vidi u svojoj kući i to nisam mogla da mu zamerim. Nadala sam se da će izgladiti odnose, jer nisam ţelela da izgubim nijednog od njih dvojice. Sve je još bilo sveţe, jer je prošlo tek nedelju dana od tog nemilog događaja. Dţejmi, doduše, nije imala pojma o tome, a nisam ni planirala da joj kaţem. Bilo je tu još nečega što se isprečilo između nas, iako sam jedino ja, činilo se, bila svesna toga. Stigli smo do ulaznih vrata. Izvukla sam ključ, gurnula ga u bravu i otvorila vrata stana. A onda se ukopala u mestu. „Jebote!" viknula je Dţejmi vireći preko mog ramena. Zanemela sam. Dţejmi je sve rekla. Tamo, nasred dnevne sobe, nalazio se krevet. Onaj krevet. Prelep metalni krevet pored kog sam pozirala. Baš onaj krevet na kojem me je Dejmijen tako savršeno kresao sinoć i mnogo večeri pre toga. Shvatila sam da smo obe bile paralisane i jedva sam zakoračila u stan. Na krevetu je bila plastična vreća kolekcije Fred i poruka prikačena o nju. Samo pogled na taj rukopis bio je dovoljan da probudi ţelju u meni. Lagano sam izvukla ceduljicu iz koverte i pročitala:

Voleo bih da mi učinite tu čast i sutra obučete ovu haljinu, gospođice Ferčajld. A kasnije, možda mi učinite još veću čast i skinete je. Prekasno sam shvatila da Dţejmi stoji iza mene i sve čita preko mog ramena. „Kako si ti imala toliku sreću? Tip je ozbiljno vredan padanja u nesvest." „Samo tako", sloţila sam se uz osmeh. Bacala se po krevetu dok sam ja otvarala paket. Nasmejala sam se čim sam ugledala haljinu. Zaljubila sam se u nju prethodnog dana tokom šetnje. Bila je sašivena od tamnoplavog satena, duţine do pola butina. Bila je jednostavnog kroja, ali naborani prednji deo i jednostavan dizajn činili su je veoma izazovnom. Jedva sam čekala da je obučem u kombinaciji sa šljašteće srebrnim sandalama i istom takvom narukvicom. Podigla sam je kako bi je Dţejmi bolje videla. „Šta misliš?"


„Mislim da ćeš u toj haljini izgledati kao milion dolara", rekla je. „Mogu li da pretresem tvoj orman. Uţasno mi je dosadila moja garderoba." „Dţejmi, tvoja veličina je M. Ja nisam bila tako sitna ni kada sam ugledala svetlost dana.” Uzdahnula je ne skidajući pogled s moje haljine. „Moraću i ja da nađem nekog milijardera." „Nemam ništa protiv", rekla sam joj. „Mislim da bi ti odlično stajao." „Hoćeš li da idemo u šoping?". upitala me je Dţejmi. „Ozbiljno mislim na očajno stanje u mom orrnanu." Pogledala sam u svoj telefon. Dejmijen se nije javljao. „Naravno" odgovorila sam joj. „Sačekaj samo da se presvučeni i nahranim mačku. Hoćemo li da večeramo nešto konkretno u gradu? Votka ne spada u tu vrstu hrane." „Ne spada?", uzvratila je Dţejmi, koristeći svoje glumačko umeće kako bi zvučala iznenađeno. Otišla je u svoju sobu, a ja sam se zaputila u kuhinju. Gospođica Mjau-Mjau pojavila se istog momenta, pošto sam otvorila kutiju s hranom za mačke i uporno mi se uvijala oko nogu sve dok nisam spustila činiju pred nju. Svlačila sam se u svojoj sobi kada sam čula Dţejmi kako dovikuje. „Kako je uspeo da uđe u stan?“ ,,I mene zanima", rekla sam, mada sam mogla da pretpostavim. Verovatno je potplatio kućepazitelja, koji je bio toliko ćaknut da mu se sigurno dopala ideja o iznenadnoj kućnoj dostavi. Obukla sam farmerke i jednu od onih majica s natpisom koji je odgovarao Dţejmi: Prijatelji ne beže od pića. Zapravo, nisam obukla farmerke otkako je Blejn počeo da slika portret i zastala sam pre nego što sam ih zakopčala, jer sam osetila neku nelagodnost. Kao da sam kršila pravila. Nisam, naravno. Igra je bila završena. Ako sam ţelela da obučem farmerke, mogla sam. A ako bih poţelela da obučem suknju bez gaćica ispod? Pa, i to mi je bilo dozvoljeno. Izašla sam iz sobe sa osmehom na licu, ali raspoloţenje je sploslo kada sam u dnevnoj sobi videla taj ogroman krevet koji je ispunjavao čitav prostor. Bila sam srećna kada sam ušla u stan i videla ga. Vratio mi je sećanje na neke lepe trenutke. Sada se sreća izmešala s tugom, iako nisam bila sigurna šta me je mučilo. Prišla sam krevetu i spustila dlan na glatku kuglu na uzglavlju. Bila sam dirnuta time što krevet nije bio poslat bilo gde drugde ili što nije bio prodat nekoj antikvarnici, ali u isto vreme bila sam i tuţna. „Nije mu mesto ovde", rekla sam kada se Dţejmi vratila i pitala me šta nije u redu. „Krevetu?" „Mesto mu je u Malibuu. Ne ovde“, ponovila sam. „Imam osećaj kao da je svemu došao kraj.“ Setila sam se priče koju mi je Dejmijen ispričao o tome kako je ţrtvovao veoma bitan posao da bi spasao sitnog proizvođača hrane, strasnog sladokusca. Nije mi se dopala priča kada mi ju je ispričao. Dţejmi je ćutala i uporno gledala u mene. ,,Oh, sranje, Niki!“, konačno je progovorila. „Nemoj!“ „Šta?" „Ne mrači. Nalaziš razna objašnjenja koja su potpuno suluda. Uvek to radiš." „Nije tačno." „Pa, moţda ne uvek, ali tako je bilo i s Milom. “ „To je bilo dok smo bili brucoši." „Pa dobro, moţda sam malo preterala kada sam rekla uvek", priznala je. „Stvar je u


tome da ti se dopao, ali je bio stariji, sećaš se?“ Klimnula sam glavom jer sam se svega vrlo dobro sećala. „I jednog dana, kada je bilo hladno, pozajmio ti je svoju jaknu." „I narednih nedelju dana proveli smo analizirajući koji je bio pravi razlog da to uradi." O, da. Sećala sam se vrlo dobro. „Ispalo je da je razlog bio taj što ti je bilo hladno, a on fin.“ „Šta ţeliš da kaţeš?” „Da li ti se sviđa ovaj krevet?" upitala me je. „Veoma", priznala sam. „Da li Dejmijen zna da ti se krevet toliko dopada?" „Svakako." „Eto vidiš. Tebi se sviđa krevet. Ti se sviđaš Dejmijenu. Izjava godine, ali to ti je to. Kada se useliš, sigurno ćeš moći da poneseš krevet sa sobom." „Kada se uselim?” Ta ideja je u isto vreme izazivala i uzbuđenje i frustraciju. „To je ono što bi ţelela, zar ne? Nije da ţelim da te isteram odavde, ali budimo realni." Zamalo da izgovorim da, ali sam onda zatvorila usta i krenula iznova. „Suviše je rano da bismo razmišljali o tome.” „Sereš, Nik! Ti to ţeliš. Svim srcem." ,,Dobro“. rekla sam. „Ţelim. Ali nije uvek dobro slušati srce. Nekada je bolje misliti glavom." „Ne pričamo o meni", rekla je, kapirajući da sam pokušala da promenim temu. Uzdahnula sam. „Moţda bi trebalo. Ti baš i nisi neko ko bi mogao da deli savete o vezama na duge staze." „Tačno. Ali sama si traţila. Koja je od nas dve onda kreten? A sem toga", nastavila je dok sam se ja gušila od smeha, „moţda ću okrenuti novi list. Monogamija moţe biti vrlo zabavna stvar. Mislim, ne mogu da zamislim da će mi Rejn dosaditi jednog dana." Zamislila se. „U stvari, nakon prošle noći, ne mogu da zamislim da on moţe ikada da se umori." Nasmejala sam se, ali sam prećutno priznala da mi je taj osećaj bio poznat. „Dakle, da zadrţim krevet?" „Svašta! Zadrţaćeš ga! U to ime, neka ostane u dnevnoj sobi još neki dan. Nakon šopinga, izleţavaćemo se na njemu uz litre margarite!“ „Gledaćemo neki film? “ „Nemoj samo neku sapunicu", rekla je. „Nisam raspoloţena za plakanje. Akcija. Ţelim da vidim eksplozije." U tom trenutku, činilo mi se da je to bio idealan plan za veče.


Nakon što smo se prejele u Horu suši i rol kafeu i ispraznile novčanike u trţnom centru Beverli, skrasile smo se uz mešavinu tekile, ledene limunade i mrve koantro likera. Za večerom smo već pile sake i bile smo dovoljno pripite da moţemo da odrepujemo novogodišnju pesmicu s početka filma Umri muški. Upravo je išla scena u kojoj Brus Vilis u kupatilu savija stopala kada je Dţejmi zazvonio telefon. Pogledala ga je, ciknula, skočila s kreveta i otrčala u svoju sobu. Brajan Rejn, pretpostavila sam. Razmišljala sam da li da dogledam film - znajući nju, razgovor će potrajati celu noć - a onda je i moj telefon zazvonio. Nije bilo potrebno da gledam u ekran, pa sam jednostavno pritisnula dugme i javila se. „Dejmijene?“ „Jesi li dobro?" U prvi mah nisam znala o čemu je pričao. Paparaci! „Kako je moguće da znaš za svaku sitnicu koja mi se dogodi? Imaš li neki satelit? Jesi li ugradio mini-odašiljače u garderobu koju si mi kupio?" „Ko god, širom sveta, ima smartfon ili profil na društvenim mreţama mogao je danas da vidi tvoju sliku“, odgovorio mi je. ,,A iskreno, dopada mi se to sa satelitom. Videću s nadleţnima za vazdušni prostor da se raspitaju o tome." „Sjajno." „Pitao sam te nešto, Niki? Jesi li dobro?'* Poţelela sam da ga izgrdim zbog toga što nije imao vere da mogu da se pobrinem za sebe, ali briga u njegovom glasu me je razoruţala. Samo sam jednostavno rekla: „Da. Dobro sam* „Spominjali su Ešli." Njegov glas bio je neţniji nego ikada do tada i taj ton mi je naterao suze na oči, baš kao i spominjanje imena moje sestre. „Znam šta ţeliš da kaţeš, ali to ništa ne bi promenilo“. rekla sam. „Nikoga nije bilo ispred zgrade kada sam stigla. Došli su kasnije. Ĉak i da me je Edvard dovezao, do tada bi već otišao." „O tome ćemo pričati kasnije", rekao je. Iako sam znala da je trebalo da se tome usprotivim, bila sam srećna što je ta tema odloţena za neko daleko buduće vreme. „Pričaj mi kako si provela ostatak dana", rekao mi je. „Moram li?" „Nisi se dobro provela?" Razmislila sam o njegovom pitanju. „Nije bilo loše. Skoro ceo dan sam provela sa nekim tipom koji se zove Taner i za koga se ispostavilo da je zmija otrovnica. Dţejmi misli da je on pozvao paparace." „I dao im nekoliko sugestija o industrijskoj špijunaţi?" Iznenadilo me je to što sam čula prizvuk smeha u Dejmijenovom glasu. „Moram da ti priznam da si neodoljivo privlačan špijun." „Ti nisi ljut?" „Kipim", rekao je. „Takve optuţbe ne shvatam olako. Ako ih je taj mali kreten dovukao, saznaću." „Učinilo mi se da te nije toliko pogodilo." „Nije me toliko pogodilo to što se dogodilo. Jedva čekam da se obračunam s onim ko je proneo te glasine. Mogu da podnesem mnogo toga, ali neću dozvoliti da me optuţuju za korporativnu špijunaţu. Još je gore prilepiti mi to da je špijun moja devojka." Progutala sam knedlu. Do tada sam uvek zadirkivala Dejmijena u vezi s veličinom


njegove imperije, zaboravljajući ponekad koliko je bio uticajan i šta je sve mogao da uradi Sigurno je imao načina da sazna ko je proneo te glasine, bio to Taner ili neko drugi. I nije bilo sumnje da će ih zakopati u zemlju. Kao što je Oli i rekao, Dejmijen je bio opasan. Makar po svoje neprijatelje. „Ovo nije ono o čemu sam ţeleo da popričamo", rekao mi je. ,,Takođe“, rekla sam uz olakšanje. „Kako si ti proveo dan?" „Ja bih radije da čujem šta ti sada radiš? Gde si?“ „Na našem krevetu", odgovorila sam mu. „S tobom u mislima." „Stvarno? Mogu da te zamislim*', rekao je. „Kose rasute po jastuku, leţiš gola na madracu. “ Nisam mogla a da se na to ne nasmejem. „Koliko god da mi se dopada tvoja vizija, farmerke i majica kratkih rukava ipak su bliţe istini. Dţejmi je tu u drugoj sobi. Kad smo kod toga, gde si ti? Nisi više u Palm Springsu, zar ne?" „Dan je bio dug kao godina. Sada sam u limuzini, blizu Los Anđelesa. Poslaću vozača po tebe. Ţelim da te zateknem kod kuće kada se vratim. “ Vrelina njegovog glasa bila je dovoljna da se istopim. Tihi uzdah oteo mi se iz grudi dok sam se zatvorenih očiju spuštala na jastuk, prepuštajući se njegovim rečima, koje su me opijale poput viskija. „Ţelim da me sačekaš u krevetu", nastavio je. „Gola." Nasmejala sam se, već polupijana. „Ali krevet je ovde", podsetila sam ga. Okrenula sam se i pruţila ruku kao da ću dohvatiti Dejmijena na drugoj strani kreveta. „Stani “, rekao je. „Neko od obezbeđenja će ti dati ključ. Gola, Niki. Baci stvari na gomilu, pored vrata, da ih vidim kada uđem. Hoću da znam da si tu, da si vlaţna i da me čekaš." Usne su mi se razdvojile, a dah postao jedva čujan. Telo mi je obuzda laka jeza. Zatvorila sam oči, topeći se u njegovim rečima. „Vino je u friţideru. Napuni sebi čašu i otpij gutljaj. Odnesi je u dnevnu sobu. Misli na mene, Niki, tako sama u mom stanu. Prošetaj do svakog mesta na kom sam te imao. Lezi na kauč s čašom vina pored sebe. Jednom rukom drţi čašu, a drugu spusti na svoje grudi. Vrhove nakvasi vinom, da ti prsti lakše klize po telu. I misli na mene. Hoćeš li, draga?" ,,Da“, jedva sam izgovorila. „Tvoje grudi. Tvoje bradavice. Tvoje butine. Hoću da budeš potpuno mokra za mene. Pripita i potpuno mokra." „Dejmijene", jedva sam mu izgovorila ime. Njegove reči zavrtele su mi pamet kao vino koje je ţeleo da pijem, kao margarite koje sam do tada već popila. Zubima sam grizla donju usnu dok sam nesvesno uvijala kukovima. Dodir teksasa po mom pulsirajućem medunoţju vodio me je ka vrhuncu. „Jesi li razumela?" „Mmm." „I kada ti stigne moja poruka da sam parkirao auto u garaţi, ţelim da odeš u spavaću sobu i legneš. Licem ka krevetu. I da raširiš noge. Uskoro ću i ja biti tamo i prvo što ţelim da ugledam jesu tvoje raširene noge i mokra maca. Nedostajala si mi danas, Niki “, dodao je tiho, strasno mumlajući. „Treba mi tvoj dodir. Ţelim da te uhvatim između nogu dok svršavaš i da te stisnem u narućju dok budeš drhtala. Najviše od svega ţelim da te čujem kako vrišteći izgovaraš moje ime." Nisam više mogla da izdrţim. Glasno sam zastenjala. „Molim?", povikala je Dţejmi iz svoje sobe. Njen glas odzvanjao je po stanu, što me je potpuno prenulo iz senzualnog zanosa kojem sam se predala. Pridigla sam se dok mi je u glavi odzvanjalo, kako od uzbuđenja, tako i od činjenice


da sam bila tako blizu vrhuncu dok mi je najbolja drugarica bila u susednoj sobi. „Ništa “, doviknula sam joj. „Razgovaram s Dejmijenom* „Izvini, ne čujem", rekla je promaljajući glavu. „Završila sam razgovor. Hoćemo li da nastavimo s filmom?" „Ja“neodlučno sam rekla, duboko uzdahnuvši. Još uvek sam bila opijena i poljuljana Dejmijenovim rečima i sve što sam u tom momentu ţelela bio je njegov dodir. Ali bila sam ţeljna i Dţejmi, a to veče bilo je rezervisano samo za nas dve. Udahnula sam. „Samo čas." Okrenula sam se ka Dţejmi i rekla: „Razgovaram." „Oh. Izvini." Produţila je ka kuhinji. „Jesi li tu?" izgovorila sam u slušalicu. „Uvek.“ „Vidi, sve što si rekao, zvučalo je fantastično“." „Drago mi je da ti se dopalo." „Ali ne bih mogla. Ne večeras." Telefon je ćutao. „Dejmijene? Jesi li tu?* „Tu sam." Iz njegovog glasa nisam ništa razaznavala. „Dţejmi i ja smo isplanirale ovo veče za ţenske stvari i..." „U redu." Ovoga puta glas mu je bio proţet emocijom. Ţaljenjem. Ali mislim da je bilo i razumevanja u njegovom glasu. „Razočarao sam se." „I ja sam", rekla sam mu. „Hoćeš li preţiveti noć bez mene? “, upitala sam, trudeći se da moje reči zvuče šaljivo. „Biće teško", rekao je. „Ali moţda je tako i bolje." „Baš ti hvala", rekla sam uz osmeh. „Imam gomilu izveštaja koje moram da završim ovog vikenda. Ako to sve uspem da odradim noćas, subota i nedelja su tvoji." ,,U tom slučaju neće me mučiti osećaj krivice. Samo napred. Razmatraj, kupuj, prodaj, razmenjuj. Šta god. Ako će to sprečiti imperiju Dejmijena Starka da ne sklizne u sunovrat" „Prionuću na posao", rekao je. „I vidimo se sutra. Tada ćeš mi ispričati sve o svom prvom danu na poslu." „Vaţi “ „Do tada", šapnuo je, „zamišljaj moje ruke na sebi." „Uvek", rekla sam pre nego što smo prekinuli razgovor. Smeškala sam se dok sam spuštala telefon pored sebe. Okrenula sam se i videla Dţejmi kako izlazi iz kuhinje s činijom i velikom kesom čipsa, što mi je izmamilo još širi osmeh. „Kako moţeš i da pomisliš na hranu? Ja sam se prejela." „Kao da se moţeš najesti od čipsa!" Stropoštala se na krevet i bacila pogled ka telefonu. „Da li te je zvao da prespavaš kod njega?" „Hteo je da ga sačekam u stanu kada se vrati s puta", rekla sam joj. I da, nisam skidala osmeh sa lica. Nisam otišla, ali pomisao na to i dalje je prijala. „Ozbiljno?", Dţejmi je skočila i pipnula mi čelo. Ustuknula sam. „Šta ti je?" „Proveravam imaš li temperaturu. Dobro ti je? Mislila sam da je dovoljno da Dejmijen zapucketa prstima, pa da poletiš." „Rekla sam mu da si ti večeras moje društvo", uzvratila sam joj. A onda, pošto nisam mogla da se uzdrţim, dodala sam: „I samo da znaš, u pravu si. On samo zapucketa prstima i ja sam gotova." Dţejmi je na to prasnula u smeh. I sama sam joj se pridruţila nakon još jednog gutljaja


margarite. Naslonile smo se na jastuke i gledale kako Alan Rikman stiţe na zabavu. Malo nakon toga, Brus Vilis započinje tuču. Nismo skidale oči s ekrana. S obzirom na to da je Dţejmi oboţavala akcije, taj film smo do tada odgledale više puta, a opet bih se svaki put uplašila kada Rikman ubije šefa. Naravno, baš tada mi je telefon ponovo zazvonio. Bio je to Oli. „Hej“, javila sam se. „gde si ti?* „Jesi li sa Starkom?“ Pretpostavljala sam da je to bilo samo obično pitanje, ali sam se ipak ukočila od straha. „Ne. Zašto pitaš?" Uzdahnuo je, sigurno osetivši zategnutost u mom glasu. „Samo nisam ţeleo da smetam. Kunem se.“ „Izvini. Ne, kod kuće sam." „Jesi? To je dobro. Pa hoćeš li ostati budna da svratim na piće?" ,,Sada?“ Istina, pamtila sam i vreme kada nisam bila toliko neodlučna. Ne bi bilo vaţno to što smo veće odvojile za nas. Oli bi svakako mogao da dođe i pridruţi se filmskom maratonu. Ili bismo izašli negde i ubili se od pića. Međutim, u međuvremenu se toliko toga promenilo, i umesto da jedva čekam da se vidim s njim, bila sam zabrinuta. To me je rastuţilo. U poslednje vreme, kad god bih videla Olija, osetila bih se kao da sam izgubila neki deo sebe. A nisam ţelela da izgubim ni delić više. Ipak, to je bio Oli i ja nisam bila spremna da dignem ruke od našeg prijateljstva. „Hoćeš ii da svratiš?“ pitala sam ga. „Ili ţeliš da razgovaramo o nečemu?" Ćutao je neko vreme i znala sam da je i on osećao prazninu između nas. Poznavali smo jedno drugo u dušu. „I jedno i drugo", konačno je priznao. „Oh, dođavola, Niki! Sve je ovo sranje. Znaš to i sama " Znala sam. ali nisam bila spremna da to priznam. „Šta?" „Ĉarls je pomenuo Starkovu sutrašnju zabavu'', rekao je misleći na Ĉarlsa Mejnarda, njegovog šefa i advokata koji je zastupao Dejmijena već deset godina. „Pretpostavio je da sam i ja pozvan, jer ti ne ideš nikuda bez mene i ja ne idem nikuda bez tebe." Pokušavao je da zvuči ozbiljno, ali ja sam osetila bol u njegovom glasu. „Oli“.“ Dţejmi je skrenula paţnju sa svog ajfona na mene. Očigledno je taj razgovor bio interesantniji od brisanja nebitnih mejlova. „Mislim da je ovo prvi put da ćeš se naći na zabavi na koju nisam pozvan i ja“, rekao je Oli. „Pa ne organizujem je ja", rekla sam mu, ali to je loše zvučalo. Da sam ga zamolila, Dejmijen bi moţda pristao da Oli prisustvuje zabavi. Ako je to nešto što je meni bilo vaţno, sigurna sam da bi potisnuo svoj prezir. Ali nisam ga pitala jer sam shvatila zašto Dejmijen nije ţeleo da Oli bude tamo. Ĉoveka koga sam ţelela u svom krevetu stavila sam ispred svog dugogodišnjeg prijatelja. I nisam ţalila zbog toga. Uzdahnuo je. „Samo, vidi, ţao mi je, u redu? Shvatam da si u vezi s njim. I, da, nas dvojica imamo nekih neraščišćenih računa, ali ako to znači da više ne moţemo biti prijatelji“ Zaćutao je, a ja sam samo čvrsto zatvorila oči. „Ni ja ne ţelim da narušimo naše prijateljstvo", konačno sam progovorila, a onda zastala. Po mom mišljenju, Oli je bio taj koji je podigao zid između nas. On je mogao biti taj


i koji će ga srušiti. „Pa. šta kaţeš?" pitao me je. „Hajde da popijemo nešto. Druţimo se. Izmislimo razgovor ljudi za susednim stolom." Nasmejala sam se uprkos svemu. Dok smo bili na studijama, to nam je bio omiljeni vid jeftine zabave. Otišli bismo u Magnolija kafe ili u Z’Tejasu u Ostinu i proučavali bismo ljude oko sebe. Način na koji su gestikulirali i opštili među sobom. I onda bismo zapisivali njihove razgovore, pretvarajući prijatelje u ljubavnike i obične izjave u izlive neţnosti. Nikada nismo sedeli toliko blizu da bismo mogli čuti o čemu su zapravo ti ljudi razgovarali. To je bila samo igra. „Večeras će to biti teško izvodljivo“, rekla sam bacivši pogled na Dţejmi. „Ali sačekaj sekund." Isključila sam ton na telefonu i pogledala u Dţejmi. „Šta misliš? Hoćeš ki da provedemo veče utroje?" „Nisam baš toliko nastrana.“ Prevrnula sam očima. „Ozbil jno te pitam. Oli hoće da izađemo na piće." „Nas troje?", pitala je s nevericom. „Pozvao je mene, ali ako vas dvoje ne moţete da se uklopite, onda nije ni trebalo da završite u krevetu. Ozbiljno. Dţejmi, trebalo bi da to zaboraviš." Podigla je ruke u znak predaje. „Hej, bilo bi fer. Ali nisam samo ja lujka. Ni ti nisi skoro bila u njegovom društvu." „Pa, moţda nas troje treba da preduzmemo nešto u vezi s tim. Da izađemo. Provedemo se. Pretvaramo se da je sve opet kao što je nekada bilo.“ Mislim da se dvoumila ili me je utisak varao, „Znači, Kortni neće biti tamo?“, pitala je misleći na Olijevu verenicu. „Nju nije pominjao. Pretpostavljam da neće. Verovatno je na putu ove nedelje. Šta misliš?” „Da, naravno”, rekla je „Ali nema pića.“ „Dţejmi, ako nisi raspoloţena... “ „Ne, ne", prekinula me je. „Jesam. I večeras je prava prilika za to. Samo mislim da smo ti i ja imali planove za večeras. Oli bi mogao da nam se pridruţi." „Kakve planove?” To je bila potpuna novost za mene. „Rejn nas je pozvao na ţurku u Ruftop. Biće tamo i Garet Tod.“ „Ko je Garet Tod?“, pitala sam. „On je, draga moja prijateljice koja nemaš pojma, trenutno najpoţeljniji muškarac u Holivudu. I imamo priliku da ga upoznamo." „Da su u pitanju Alan Rikman ili Šon Koneri, već bih se obradovala. Garet Tod, ne baš.“ „Pa, svejedno, ići ćeš. Ovo je naše veče lude zabave, zar ne?” Pogledala sam u ekran. Radovala sam se drugom delu filma Umri muški, ali moram priznati da je zvučao manje zabavno. Nikada nisam bila na nekoj zabavi u Holivudu, a to što mi nisu bila poznata imena novih zvezda, ne znači da sam ţelela da propustim sav taj glamur i sjaj. A opet, zvezde idu uz paparace, a to baš nije obećavalo ludu zabavu. „Zar tamo neće biti i novinari? Nisam raspoloţena da se borim s njima.” „Ne, Rejn mi je objasnio kako to sve funkcioniše. Verovatno će se neko od njih naći na ulazu, ali s obzirom na to da ne očekuju da ćeš ti biti tamo, jednostavno samo navuci šešir na glavu i gledaj dole. Oli i ja ćemo te zakloniti. To nije nikakav problem. A kada uđemo unutra, jedini fotografi biće oni koje je Garet unajmio. Znači da lešinari tu neće imati šta da traţe. Kunem ti se.“ Telefon mi je zazvonio i videla sam da zove Oli. Verovatno je previše dugo čekao, pa je prekinuo vezu.


„Izvini”, rekla sam mu i objasnila sve oko holivudske zabave sa sve Garetom Todom. Za razliku od mene, on nije ţiveo u neznanju i tačno je znao ko je Garet, pa je bio raspoloţen da ode na ţur. Kako se ispostavilo, bila sam u pravu za Kortni, samo sam omašila razlog njenog izostanka. Mislila sam da je bila sluţbeno odsutna, ali mi je Oli objasnio da je s majkom odletela u San Francisko da bi izabrala venčanicu. Rekao je da će stići do nas za manje od jednog sata, pa ćemo zajedno u provod. I mada sam bila pomalo nervozna jer nas troje nismo izašli zajedno još otkad su se Dţejmi i Oli smuvali, radovala sam se zajedničkom provodu. Njih dvoje su mi ipak bili najbolji prijatelji. I da, nedostajalo mi je druţenje s njima. Uzela sam telefon u ruke. Htela sam da pozovem Dejmijena i kaţem mu za promenu plana. Pomislila sam da bi nam se i on mogao pridruţiti ukoliko nije bio ozbiljno zaokupiran poslom. Ali prst mi je zastao na njegovom imenu. Dejmijen nije ţeleo da se nađe u Olijevom društvu. Nije imao ništa protiv toga da se druţim s Dţejmi, ali sam imala osećaj da bi mu zasmetalo kada bi se tu našao i Oli. A sem toga, sve što sam mu već rekla i jeste bilo tako. Ja jesam bila s Dţejmi. Oli nam se samo pridruţio. Bacila sam telefon nazad na krevet, onda ustala i krenula u sobu da izaberem garderobu za to veče. Raspoloţenje mi je do tada već splaslo i to me je nerviralo. Nisam radila ništa što ne treba, pa zašto me je onda mučio osećaj krivice?

Ţena koja na sebi nije imala ništa sem bikinija i nešto nalik krilima oko struka, očešala se o mene noseći tacnu s čašama punim šampanjca svih mogućih boja. Koliko sam mogla da zaključim, šampanjac je bio obojen kako bi se sloţio s bazenom u kome je voda menjala boju svakih trideset sekundi pod svetlom koje je na nju padalo. Da je neko pre toga uperio pištolj u mene i prisilio me da opišem najglamurozniju moguću zabavu u Holivudu, mislim da mi ni na kraj pameti ne bi palo ništa slično onome što sam te večeri videla. Konobari i konobarice bili su obučeni u oskudne kupaće kostime zlatne boje, s krilcima koja su im oteţavala kretanje kroz guţvu. Nalazili smo se na vrhu jedne od najviših zgrada u centru Los Anđelesa i mogla sam samo da pretpostavim da je to trebalo da znači da je nama gostima osigurano takvo mesto u raju da zasluţujemo da nas i sami anđeli posluţuju. Dţejmi je dotrčala do mene i ugurala mi u ruku čašu crvenog šampanjca. Te večeri obukla je izrazito kratku crvenu suknju i providnu crnu košulju preko crvenog brusa. Kao i uvek, izgledala je zanosno. Ja sam na sebi imala usku crnu suknju i tuniku sa roze maramom oko vrata. S obzirom na toalete koje sam mogla da vidim, sve u svemu, Dţejmi i ja smo bile veoma konzervativno obučene. „Neverovatno, zar ne?“. pitala me je ona. „Baš ovako sam zamišljala holivudske zabave", rekla sam suvo. Pored mene, Oli je prasnuo u smeh, a Dţejmi nas je samo mrko pogledala. „Ne budi cinična", rekla je. „Kako mi je Rejn rekao, ovo je letnja zabava i veoma je prestiţna." Rukom je mahnula u pravcu odakle je došla. „Stiv kaţe da je mesecima pokušavao da dođe do pozivnice." „Stiv je ovde?", podigla sam se na prste i pogledala kroz masu. „A šta je sa Andersonom?" Stiv je bio prva osoba koju je Dţejmi srela nakon što je, tokom studija, pobegla od mene i preselila se u Los Anđeles u potrazi za slavom i srećom. Ono što je našla, bilo je daleko od toga. Sretala sam ga pre nego što sam diplomirala tokom čestih poseta Dţejmi, ali nisam ga videla otkako sam se preselila u Los Anđeles. „I on je ovde. Rekla sam im da ćemo biti kod školjke, mislim na onaj čudni crveni


vodeni krevet. To me nije nimalo iznenadilo. Stiv je radio kao scenarista, iako nikada nije snimio nijedan film. Dţejmi je mislila da je to bila sasvim normalna pojava u Holivudu. Njegov suprug Anderson bavio se nekretninama. Oboţavala sam Stiva. I, osim ako se ne saţali na mene, pa tema razgovora budu klasični filmovi, moja paţnja će popustiti već posle desetak minuta, ali bih se zato uvek mogla uključiti u priču o nekretninama. „Ove je čisto razmetanje do bola", rekao je Oli. „S druge strane, baš je kul. Mislim, pogledajte ovo mesto." Morala sam da priznam da je mesto bilo za pamćenje. Noć je bila vedra i činilo se kao da lebdimo među oblakoderima. U daljini su se nazirale planine, nalik na crne mrlje na sivom nebu. S obe strane krovne terase dopirali su zvuci dens muzike, u kojoj je većina gostiju uţivala na podijumu. Piće su donosili anđeli koji su šetali okolo, a mogli su se videti i u baru pored bazena. A da ne bismo zaboravili da je to bio Holivud, scene iz raznih filmova - verovatno onih u kojima je glavnu ulogu igrao Garet Tod - smenjivale su se na dva ogromna video-bima. ,,U redu", rekla sam. „Pobedili ste. Sve je super." U cugu sam popila ostatak šampanjca, jer tu sam bila da bih se zabavila zajedno sa svojim prijateljima. ,,A gde je tvoj dasa?“. pitala sam, što je nateralo Dţejmi da izvije vrat i pogleda naokolo. „Ako nije pao s krova, tu je negde. Hajde da sačekamo Stiva i Andersona, pa onda moţemo i njega da potraţimo." „Da li je to nešto veliko na pomolu?", pitao je Oli. „Mislim, teško da bi posle mene mogla da poţeliš nekog drugog muškarca." Očigledno ju je zadirkivao, ali iza njegovih reči, bila sam sigurna, stajala je povređena muška sujeta. Nadala sam se da nisam u pravu. Zbog njega, zbog Dţejmi, a najviše zbog Kortni. „Ma, da“ odgovorila je Dţejmi sa osmehom. „Naglasak je na veliko. Još nismo stigli dotle. Ali da, svakako “ „Super", kratko je rekao Oli. Namrštila sam se, trudeći se da kaţem bilo šta pametno, ali ništa mi nije padalo na pamet. „Hajde, uozbiljimo se“ Dţejmi je skrenula pogled ka meni, vragolasto podiţući obrve. Nasmejala sam se poput nevinašceta. „Jedna dama nikada ne priča o tome." „Još je, dovraga, rano za to", rekao je Oli. „I?" „Šta?" prasnula sam. „Sve me to brine. Stark me brine." „Pobogu!" prasnula je Dţejmi. „Zar ti nikada ne odustaješ?" Bila sam joj zahvalna na tome što se umešala. Mislila sam da će ratu između Olija i Dejmijena doći kraj nakon razgovora s Olijem, ali očigledno da su mu dve čaše zelenog šampanjea razvezale jezik. „Evo zašto ja nju volim", rekao je Oli, prebacujući ruku preko Dţejminog ramena. „Ona ti kaţe to što ima, pa ti vidi šta ćeš." „Kortni ti ne kaţe kada se ponašaš kao kreten?", pitala sam ga. Bio je to loš način da stanem na njenu stranu i toga sam bila svesna. Ali iznervirao me je. Pored toga, trebalo je da im kumujem na venčanju i mada nikada nisam bila u toj ulozi, znala sam da je kumina duţnost da upozori mladoţenju kada počne da pravi gluposti. „Ne“, odgovorio je Oli ozbiljnim tonom. „Ne kaţe mi.“ Sagnuo se i seo na ivicu vodenog dušeka unutar školjke. Izgubio je ravnoteţu, ali se nekako uhvatio za plastiku crvene boje, koja je trebalo da predstavlja gornji deo školjke. „Ona me pusti da preteram, a


onda me ostavi." Sela sam pored njega, ignorišući lelujanje ispod nas. „Mislila sam da si se promenio “ Oli i Kortni stalno su raskidali i mirili se. To je bio prvi put da su imali ozbiljne planove. Stvarno sam volela Kortni i nadala sam se da će konačno učvrstiti vezu. Ali sve više sam se pribojavala da će Oli ponovo zeznutu stvar. Ili, tačnije, bojala sam se da već jeste. „Stvarno sam svinja “, rekao je Oli. „Uporno pravim sranja. Ne uţivaju baš svi sa izabranim milijarderom." „Dođavola, Oli!" Podigao je ruke u znak predaje. „Izvini, izvini, stvarno sam kreten." „Jesi “, sloţila sam se. „Stvarno jesi. “ Uzdahnula sam. „Vidi, ţao mi je što se ne slaţeš s Dejmijenom, ali do njega mi je stalo. A ako je tebi stalo do mene, moraćeš da nađeš način da izađeš s tim na kraj.“ „Baš tako", rekao je Oli. „Stalo mi je do tebe. I izaći ću na kraj sa Starkom. Mogao bih čak da pređem preko svih sranja koja bih mogao o njemu da iskopam za samo jedan sat u Tvejnovoj datoteci", dodao je, misleći na advokatsku kancelariju u kojoj je bio zaposlen. „Nije problem u čoveku, ne neki veliki. Problem je sve drugo u vezi s njim." „Šta hoćeš da kaţeš?" „Ma daj, Niki! Praktično si morala da se prerušiš da bi večeras došla ovamo", rekao je, misleći na šešir koji sam, po Dţejminoj preporuci, imala na glavi. „Ţeliš li da ţiviš takvim ţivotom? Dođavola, da li moţeš da se boriš s tim?“, dodao je i spustio ruku na moju butinu, a onda upleo svoje prste u moje. „Samo sam zabrinut za tebe, to je sve." U grlu mi je bila knedla. Gledala sam u pod ne ţeleći da se sretnem s njegovim pogledom. Znala sam da je njegova briga iskrena. Oli je znao za moje oţiljke i video me je potpuno slomljenu. Još vaţnije, pomogao mi je da stanem na noge. „Dejmijena brine ista stvar", priznala sam tiho. „Ali mogu ja to“. dodala sam gledajući ga u oči. „Borim se. Ţelim da se izborim. Dejmijen je vredan toga." Slegao je ramenima. „Ko bi rekao da ću imati nešto zajedničko s Dejmijenom Starkom?" Glasno sam se nasmejala, a i Oli se osmehnuo. „Moţda i imam nešto protiv Starka, ali isto tako znam da on brine o tebi", rekao je. „Brine”, rekla sam. Ţelela sam da dodam da znam da i Oli brine, ali zaćutala sam jer su u tom trenutku stigli Stiv i Anderson u društvu dvojice očaravajućih momaka. „Hvala bogu“. viknula je Dţejmi. „Stigli ste u pravi čas." Kako sam očajnički ţelela da promenim temu razgovora s Olijem, morala sam da se sloţim s njom. Pozdravila sam se i izljubila sa Stivom i Andersonom i zahvalila im se na silnim komplimentima. Oli se samo sa njima namrgođen rukovao. Momak koji je prigrlio Dţejmi bio je Brajan Rejn, a nije mi bio potreban poseban mentalni napor kako bih prepoznala poslednjeg člana ove spasilačke druţine, Gareta Toda, čije su se slike, tokom čitave večeri, smenjivale na ekranu. „Ćao“, rekao je prilazeći mi. „Ne sećam se da smo se upoznali." ,,Niki“ predstavila sam se i nabacila masku na lice. Nisam više bila tako dobro raspoloţena. Ţelela sam samo da završimo s tim formalnostima i da pobegnem daleko odatle. „Nadam se da se dobro zabavljaš", rekao je prilazeći mi još bliţe. Zakoračila sam korak unazad i udarila u Olija koji me je odmah uhvatio za rame. Baš kao nekada, Oli je uvek bio tu kada mi je potreban. „Pogledajte nebo", rekao je Tod. „Vidite?" „Puno je boja“, rekla sam.


„Ne sija ni pribliţno kao ti“, rekao mi je. Stajao je na korak od mene. Našla sam se u sendviču između njega i Olija. Palo mi je na pamet đa bih se istopila da sam to čula od Dejmijena. Garet me je tom izjavom samo iritirao. Nadala sam se da će se Dţejmi umešati u razgovor, ali ona je bila okupirana Rejnom i od nje nije bilo pomoći. Bila sam prepuštena samoj sebi i postojao je samo jedan način da stanem na noge. „U prednosti si, šećeru", rekla sam uz teţak teksaski akcenat i svoj najsjajniji osmeh. „Ti znaš moje ime, a ja tvoje ne znam. „Oh.“ Udaljio se korak nazad, verovatno u nadi da će tako povratiti svoj povređeni ego. „Ja sam Garet Tod." „Drago mi je. Ĉime se bavite?" Oli se, iza mene, okrenuo u stranu i mislila sam da će puknuti od smeha. Dţejmi je, hvala bogu, bila u nekom svom svetu. „Jesi li za ples?", pitao me je Oli spuštajući mi ruku na rame. „Naravno", rekla sam dok me je odvlačio od njih. „Drago mi je da sam vas upoznala, gospodine Tod." „Upravo si obrukala filmsku zvezdu", rekao je Oli prateći me do podijuma. „Oh?“ rekla sam nevino, ali moje oči govorile su nešto drugo. „On je filmska zvezda?" Nije reagovao na moju šalu. „Dţejmi će te ubiti." „Znam", rekla sam. Što se tiče Dţejmi, svakome ko je mogao da joj pomogne na putu do vrha trebalo se obraćati s duţnim poštovanjem. „Moraš priznati da je zasluţio." „Ne priznajem ja ništa", rekao je Oli uz osmeh. „Ha, tu smo. Hoćemo li da zaigramo?" Zaigrati ili pobeći kući? Našla sam se u procepu da li udovoljiti Oliju ili sebi. „Naravno", odgovorila sam, popela se na podijum i prepustila se muzici. Muzika je bila glasna i puna ritma, i baš to mi je bilo potrebno da zaboravim na sve. Ne mogu reći da nisam poţelela muziku za ples i da, umesto Olija, pored mene bude Dejmijen. Ţelja je, u stvari, bila toliko jaka da je prizvala njegov lik. Njegovu visoku figuru koja se probija kroz guţvu. Njegove usne, bezizraţajno lice i pogled koji je sevao poput oluje. A kada su već sve oči bile uprte u njega, shvatila sam da to stvarno jeste bio Dejmijen, koji je bio obasjan crvenom svetlošću. I koji je koračao ka Oliju i meni.


„Odlazi", zapovedio je Dejmijen Oliju, ledenim i zapovedničkim glasom, ledenijim nego što sam ikada pre imala priliku da čujem. Primetila sam da je moj drug imao nameru da mu se suprotstavi, ali je ostao nem. Pocrveneo je i prostrelio Dejmijena pogledom punim prezira, tako da me je u momentu zaboleo stomak. Dejmijen nije tome pridavao vaţnost. Nije skidao pogled s mog lica, tako da Olija nije ni primećivao. „Dejmijene", progovorila sam. ,,Ne“, rekao mi je. Grubo me je privukao sebi u zagrljaj. Treperio je od besa. Spustila sam obraz na njegove grudi i bila mu zahvalna na tom malom zatišju pred oluju. Muzika je i dalje bila preglasna, s puno basa, tako da je pod vibrirao. Mora da smo izgledali smešno onako zagrljeni, pomerajući se u sporom ritmu, ali nisam marila za to. Na moje iznenađenje, muzika je iznenada usporila ritam koji je sada odgovarao našim pokretima. Radoznalo sam pogledala okolo i videla da se oko nas grupisalo nekoliko ljudi. Dejmijen Stark nije bio ništa manje poznat od Gareta Toda i definitivno smo skrenuli paţnju na sebe. Mogla sam samo da pretpostavim da je DJ bio tu negde među nama i da je ţeleo da izađe u susret našoj ţelji da zaplešemo. Budući da smo se, onako zagrljeni, samo njihali u ritmu, prestali smo da budemo interesantni. Neki su se prosto udaljili, dok su nam se drugi pridruţili na podijumu. Počela sam da se osećam kao riba u akvarijumu. Ulovljena u mreţi, čekala sam svoju kaznu. Plesali smo uz jednu, pa onda uz još jednu numeru, i mada sam po ţelela da čitav ţivot provedem u njegovom naručju, nisam više mogla da podnesem tu neizvesnost. „Reci nešto", molila sam ga. Ćutao je. Pretrnula sam od straha. Htedoh da ga preklinjem da kaţe nešto, ali je on progovorio, tako tiho i neţno da sam se morala napregnuti kako bih ga čula. Ĉak ni tako nisam bila sigurna da sam čula svaku reč. „Ţao mi je.“ „Molim?" Povukla sam se korak unazad kako bih mu videla izraz lica jer sam bila sigurna da sam prečula ono što je rekao. „Ţao mi je", ponovio je. Prestali smo da se njišemo i jednostavno smo stajali nasred podijuma. „Je li ovo neka vrsta psihološkog mučenja? Dobro te poznajem, Dejmijene. Ono što sam maločas videla u tvojim očima dok si se probijao kroz gomilu nije bilo pokajanje. Više je ličilo na bes. Osim toga, ja sam ta koja bi trebalo da se izvini", dodala sam. Dejmijen nije promenio izraz lica, ali u jednom momentu učinilo mi se da nije bio ljut. „Prvo i prvo“, rekao mi je, „nisam se probijao kroz gomilu. Prišao sam ti i to veoma smireno u odnosu na date okolnosti." Progutala sam knedlu. Znala sam da je bio besan. „Drugo", nastavio je, „mislim da je nadobudan onaj koji pati od preuveličavanja svojih sposobnosti. Veruj mi“, rekao je i ovoga puta definitivno sam videla razdraganost u njegovim očima, „ja nisam nadobudan. A na kraju krajeva moţda bi ti trebalo da se izviniš.“ ,,Ja...“ Nisam imala pojma šta bih mu rekla. Razgovor nije tekao u pravcu koji sam očekivala. Ali bio je u pravu. Trebalo je da se izvinim. „Trebalo je da ti kaţem da smo Dţejmi i ja nameravale da izađemo s Olijem." „Znači, prećutala si?" „Ne. zapravo nisam. Rejn je zvao posle tebe i rekao Dţejmi za zabavu. Nakon toga je zvao i Oli i pridruţio nam se. Zapravo sam u jednom trenutku uzela telefon da te pozovem,


ali nisam", zaćutala sam slegnuvši ramenima. „Jer si znala da ću poludeti." Klimnula sam glavom. „I ţao mi je zbog toga." „Onda imamo nešto zajedničko." Gledala sam ga ćuteći, čekajući da objasni svoje reči. „Ne ţelim da budem kreten koji ti neće dozvoljavati da se druţiš sa svojim prijateljima", rekao mi je. „Isto tako ne ţelim da se koristiš laţima kako bi se videla s njima. I ţao mi je, jer si očigledno osećala da tako moraš." Vaspitana Niki počela je da se protivi, ali bila je istina to što je rekao. Lagano sam potvrdila klimajući glavom. „Neću te lišavati tvojih prijatelja, Niki. Ali, dođavola, ne sviđa mi se taj ološ." Nije mi rekao ništa što već nisam znala, ali sam ipak razmislila šta da odgovorim na to. „Shvatam“, rekla sam. „Nije baš zasluţio tvoje poverenje. Ali znamo se odmalena i on je jedan od mojih najboljih prijatelja." „Video te je golu, Niki. Dodirivao je tvoje oţiljke." Pogledala sam ga. Nemoguće da je bio... „Jesi li ti to ljubomoran?" Ta pomisao me je šokirala. Već sam jednom rekla Dejmijenu da između Olija i mene nije bilo ničega. Apsolutno ničega. „Dođavola, da, ljubomoran sam! Ljubomoran sam na svakog ko ti se pribliţi. Ko svojim zagrljajem moţe da ti odagna tugu.“ „Tada te nisam ni poznavala", prošaputala sam. „Ljubomoran sam na svaki trenutak koji ie proveo s tobom dok mene nije bilo.” „Nisi fer." „Nimalo. Ali to ne menja stvar. Vas dvoje niste samo prijatelji. Niste već duţe vreme. Barem ne od onda kada je dopustio da prođeš kroz pakao zbog onog govnara Kurta." Zatvorila sam oči, setivši se momka koji me je toliko uţasno povredio. Tada mi je bio potreban Oli da me vrati u ţivot „Oli je zaljubljen u tebe, Niki. To je jedino zbog čega ga poštujem". nastavio je Dejmijen. „Ima odličan ukus kada su ţene u pitanju." To nije bilo ono što sam ţelela da čujem. Iako smo bili veoma bliski, Oli je uvek i isključivo bio moj prijatelj. Nije mi se svidelo kako su se stvari u poslednje vreme menjale i nisam ţelela da čujem ono što je Dejmijen izgovorio. Nisam ţelela iznenada da shvatim kako sam bila glupa budala, slepa kod očiju. Pomislila sam na Kortni i bilo mi je muka. „On je pred ţenidbom. Dejmijene" rekla sam. ali ne tako odlučno. Nisam mogla da izbacim Dţejmi iz glave. Vernost nije bila Olijeva jača strana. „Znam da jeste“, rekao je Dejmijen. „I moţda on voli svoju verenicu, ne znam. Ali znam da voli tebe. I ovih dana to bi moglo da dovede do ozbiljnog problema između nas dvojice.” Nekako sam uspela da se nasmejem. „Divlji zapad? Nemoj tako! Mada, s obzirom na novac koji imaš, bila bi to neravnopravna bitka.” „Ja sam tu onaj dobar“, rekao je Dejmijen ozbiljno. „Stvarno mi je drago što si došao,“ „Meni takođe. Dobro je imati te u naručju. Ovaj dan bio je pun izazova." Trgla sam se, setivši se paparaca koji su me tog dana okruţili ispred zgrade i nebuloznih izjava o špijunaţi. „Izvini.” Neţno me je uštinuo za obraz.


„Ne“, rekao mi je. „Ne ti. Ali ima nešto novo." Uzdahnuo je, a ja sam bila iznenađena onim što sam čula „Tapiserije koje sam godinama paţljivo radio počele su da propadaju. Ne volim kada nešto počne da se odvija onako kako ne planiram ili očekujem.” Nasmejao mi se. „Moţda to nisi primetila kod mene, ali najviše volim kada drţim konce u svojim rukama.” „Šokirana sam, gospođine Stark. Stvarno sam šokirana.” Ignorisao je moj sarkazam, a kada je progovorio, glas mu je bio tih i blag. „Zapravo, pretpostavljam da padaš na to. Ţeleo sam đa te zateknem kod kuće. Rekla si ne i nije mi bilo pravo.” Pripila sam se uz njega i obavila mu ruke oko struka. „Ako ti je to toliko zasmetalo, pretpostavljam da bi me mogao vezati kako bih uvek bila pored tebe.” Osetila sam kako mu se telo grči i bilo mi je drago što sam se oslanjala o njega. Moja kolena bila su slaba. Koliko je samo bilo lako razbuktati strasti s Dejmijenom! Ĉak i kada smo se svađali, nismo bili daleko od vatre koja za tili čas prerasta u poţar. I uvek, uvek sam imala potrebu da ga dodirnem, osetim, da znam da je stvaran i da je moj. „Gospođice Ferčajld", pitao je, „zašto imam osećaj da vam se nevaljale misli motaju po glavi?" „Veoma nevaljale", potvrdila sam mu. „Mogao bih da pristanem", rekao je. Povukao je jedan kraj moje marame. Osetila sam kako mi materijal klizi niz vrat. „Da vas veţem", rekao je uvijajući maramu oko svoje ruke. „Da vas priljubim uz sebe." Povukao je maramu tako da sam poletela ka njemu. Uhvatio me je kako ne bih pala i nagnuo se tako da je usnama dodirivao moje uho. „Ali pre toga, trebalo bi vas dobro izudarati po guzi." Okrenula sam glavu da bi mi video oči. „Radije bih da me dobro izjebeš." Zastenjao je i znala sam da sam dobila prvu rundu. „O, boţe, Niki. Šta ti meni radiš!" „Ne", rekla sam dok mi je čitavo telo gordo u vatri. „Šta ti radiš meni? I molim te, Dejmijene, uradi mi to što pre.“ „Idemo”, rekao je i sve što sam mogla da uradim bilo je da ćutke klimnem glavom. „Gde idemo?" pitala sam ga dok smo liftom silazili u prizemlje. Zajedno s nama u liftu su bila još dva para. Iako smo se dodirivali samo vrhovima prstiju, bilo je nečeg neverovatno intimnog u tome, tako da sam imala osećaj da stojim gola pred tim ljudima. „U stan", rekao je kratko. Hvala bogu. Da je poţeleo da se vrati čak u Malibu, poludela bih. Nisam bila sigurna da ću izdrţati i tih nekoliko blokova do stana. Tada su se vrata lifta otvorila, i kada su svi ispred nas izašli, zaslepila su nas svetla kamera, zaglušili mnogobrojni glasovi i opkolili mikrofoni koji su sa svih strana bili uprti u nas. Tada sam uhvatila Dejmijena pod ruku i prišla bliţe njemu. „Gospodine Stark!" „Dejmijene!" „Niki, pogledajte ovamo!" „Zašto ste odbili da prisustvujete otvaranju teniskog centra Rikter?“ „Moţete li nam reći nešto o tome, gospodine Stark?" Ĉvrsto sam se drţala za Dejmijena i pognute glave, zajedno s njim, probijala do ulice. Verovatno su bili tu negde i kada smo stigli na zabavu. Ali onda sam videla natpise TMZ i E!, kombije CNN-a, pa ćak i Volstrit žurnala.


Očigledno da je neko primetio Dejmijenov dolazak, a ta vest proširila se kao poţar. Još jače sam stisla Dejmijenovu ruku, nadajući se da mu je auto bio parkiran tu negde. Stan se nalazio u neposrednoj blizini, ali nisam ţelela da šetam dok su nam ti lešinari bili za petama. „Da li je tačna vest koja je osvanula u Nemačkoj, gospodine Stark?", upitao je nećiji glas, a Dejmijen me je samo stegao i nastavio dalje da se probija ka kolima. „Niki, treba li Dejmijena izbrisati s liste najpoţeljnijih neţenja?" „Dejmijene, kako će moguća optuţnica Nemačke uticati na vaše poslovanje u Evropi?“ Zavrtelo mi se u glavi. Optuţnica? Naterala sam sebe da ga ne po gledam i nastavim dalje s ravnodušnim izrazom na licu. Nije bilo šanse, ni u snovima, da tim lešinarima dam do znanja da nisam imala pojma o čemu pričaju. Da li je to Stark internejšenel došao u sukob sa zakonom? Da li je na to mislio kada je govorio o propadanju? „Niki! Gospodine Stark! Nemačka! Optuţnica!" Svi ti glasovi odzvanjali su u mojoj glavi. „Rikter! Otvaranje! Dejmijen! Dejmijen! Dejmijen!" Verovatno nisam primetila kada je Dejmijen pozvao Edvarda. Limuzina se zaustavila na parkingu i Edvard je izašao iz nje. „Ne", rekao je Dejmijen. „Ja ću." Dok je Edvard ponovo sedao za volan, Dejmijen me je povukao ispred sebe i otvorio zadnja vrata, zaklanjajući me od oluje pitanja i bliceva. Dok sam se spuštala na sedište, Dejmijen mi je pustio ruku i okrenuo se ka gomili. Svi su zaćutali. Imajući u vidu Dejmijenov čvrst stav prema tome da ne komunicira s novinarima, mislim da paparaci nisu bili ništa manje šokirani od mene. „Neću prisustvovati otvaranju teniskog centra Rikter", rekao je Dejmijen jasno i glasno, kao da je bio usred poslovnog sastanka. ,,I mada u potpunosti podrţavam postojanje jednog takvog centra, ne mogu da prihvatim i podrţim to što je izgrađen u čast čoveku koga nimalo ne poštujem. Na sve drugo, ni gospođica Ferčajld, a ni ja, nemamo komentara." Istog momenta počeli su ponovo da galame i govore jedni preko drugih. Postavljali su potpitanja, zvali Dejmijena da se okrene kao bi ga uslikali, traţili da se pojavim iza otvorenih vrata limuzine. Dejmijen je sve to ignorisao i okrenuo se ka meni. Shvatila sam da sam bila i dalje ukočena i da sam ostala u povijenom poloţaju, kao dok sam ulazila u limuzinu. I tada, jedan glas izdvojio se iz galame. Ovoga puta dolazio je s druge strane ulice. „Dejmijene Dţeremi Stark!“ Pogledala samu Dejmijena, ali njegov izraz lica nije odavao ništa. Podigla sam se i pogledala kroz šiber na krovu limuzine. Reporteri su okretali kamere i svetla ka starijem čoveku koji je prelazio ulicu. „Vraćaj se ovamo", opomenuo me je Dejmijen. „Treba da razgovaramo" viknuo je čovek. Sledila sam se. „Sedi", poţurivao me je Dejmijen blaţim tonom. Poslušala sam ga, ali sam kroz zadnje staklo pogledala u čoveka, pa ponovo u Dejmijena. „Ko je on?“, pitala sam ga. Pogledao me je u oči, čvrste brade i mrkog pogleda. „Moj otac.“


Dejmijen je seo pored mene i zatvorio vrata za sobom. „Kreći", rekao je Edvardu, koji je samo klimnuo glavom i skrenuo u ulicu. Reporteri su pokušavali da stanu ispred kola, kako bi uslikali limuzinu i Dejmijenovog oca koji je lupao o staklo i vikao Dejmijenu da stane. Zgrabila sam Dejmijenovu ruku, a onda pogledala u lice tog čoveka. „Dejmijene“, rekla sam, „pusti ga da uđe. Ako ne bude ušao, ovi reporteri će ga ţivog pojesti." Ćutao je. „Dejmijene", rekla sam neţno, „treba bar da čuješ zašto je ovde." Lice mu se grčilo, dah nestajao i poţelela sam da u tom trenutku mogu da znam o čemu je razmišljao. Konačno mi je stisnuo ruku i klimnuo glavom. „Stani", rekao je Edvardu. „Otključaj vrata. I čim bude ušao, gas do daske i gazi ove proklete pirane ako budeš morao.“ Već sledećeg momenta čovek je sedeo u limuzini, a Edvard je skretao ulevo. Prestala sam da dišem. Ne baš zbog toga što sam se bojala da će stvarno pregaziti nekog od reportera, već zbog toga da Edvard sutra ne strada zbog toga. A onda, nekako smo ih ostavili za sobom i lagano krenuli niz Ulicu cveća. „Kaţi!" rekao je Dejmijen. Gledao je u oca koji je sedeo na sedištu preko puta nas. „Šta hoćeš?" Stariji čovek je gledao u mene, ne slušajući Dejmijena. „Vi mora da ste Niki", rekao mi je. „Video sam vašu sliku u novinama. Zajedno s mojim dečkom. Ja sam Dţeremi, ali moţete me zvati Dţeri.“ „Šta mi moţemo da učinimo za vas, gospodine Stark?“, pitala sam ga. „Vi?“, ponovio je i gledao nas naizmenično. „Vi?" ponovio je još jednom, ovoga puta praktično vičući. Stisla sam Dejmijena za ruku. Taj čovek mi se nije dopadao ni pre tog susreta, a sada još manje. „Gospođica Ferčajld te je nešto pitala”, rekao je Dejmijen. „Šta moţemo da učinimo za tebe?" Osetila sam kako bes raste u njemu i zato sam ga čvrsto drţala za ruku. Bila sam sigurna da taj čovek, koji je tako opušteno sedeo naspram nene, mora da je zlostavljao svog sina ili je imao udela u tome. U tom trenutku nisam znala šta pre da uradim. Da li da pruţim podršku Dejmijenu ili da ustanem i ošamarim tog starca. Dţeri je poraţeno odmahnuo glavom. „Dejmijene“, rekao je i napravio dramsku pauzu. Moj prvi utisak o njemu bio je da je to jedan ljigav i nepoverl jiv čovek, ali kada sam ga malo bolje pogledala, videla sam da je, iako previše slatkorečiv, u stvari bio veoma privlačan čovek. Ličio mi je na nekog ko je u poznim godinama došao do bogatstva i nije mogao da se uklopi u te vode. „Još jednom te pitam“, rekao je Dejmijen, „kako moţemo da ti pomognemo?" Dţeri se uvalio dublje u sedište. Na licu mu se videlo da je bio vrlo proračunat. Shvatila sam kako je taj čovek, pored toga što je poticao iz radničke klase i nije imao velika primanja, uspeo da iskoristi uspeh svog sina na teniskim takmičenjima. „Kako mi moţete pomoći? Kako moţete pomoći meni? Sada više nikako. Ali ne radi se o meni. Ti si u pitanju. I uspeo si sve da upropastiš." „Jesam li?“, pitao je Dejmijen hladno. „Da ti pojasnim neke stvari. U kolima si samo zato što je dama insistirala na tome. Ako imaš nešto da kaţeš, kaţi jasno i glasno. Inače nemamo o čemu da pričamo."


„Hoćeš jasno? Evo ti! Ponašaš se kao kreten, Dejmijene Stark, i za mene moţeš reći šta hoćeš, ali ne i da sam otac jedne budale. Uposlićeš svoje predstavnike da ispeglaju ono što si maločas izbaljezgao. Odrţaćeš govor kojim će se svi oduševiti. Dovući ćeš svoje dupe na to otvaranje u petak, nabacićeš taj fotogenični osmeh na lice i ispisaćeš poveću cifru na čeku ako budeš morao. Jer to tako ide, sine. Moraš malo da poguraš. Moraš da budeš savršeno čist, proklet da si!“ „Ne zovi me sinom." „Dođavola, Dejmijene!" Posmatrala sam obojicu, pokušavajući da shvatim šta se zapravo događalo. Pokušavala sam da dokučim zašto su Dejmijenovo odbijanje da prisustvuje otvaranju i njegova skorašnja izjava toliko pogodili starijeg Starka. Dejmijen nikada nije otvoreno rekao da ga je Rikter zlostavljao, niti da je njegov otac učestvovao u tome. Da li se Dţeremi toga plašio? Da će, kada Dejmijen progovori i otkrije jednu istinu, i sve ono ostalo izleteti napolje? Pod pretpostavkom da postoji to ostalo. Ništa mi nije bilo jasno. Sve što sam mogla bilo je samo da čvrsto drţim Dejmijenovu ruku. Dejmijen nije reagovao na kritike svog oca. Umesto toga, nemo je posmatrao lice tog čoveka. Posmatrao ga je kao jednačinu s jednom nepoznatom. Kada je konačno progovorio, nisam shvatila šta je time ţeleo da kaţe. „Koliki je tvoj udeo u svemu ovome?" „Ne znam o čemu pričaš“, rekao je Dţeri pridiţući se razrogačenih očiju, kao dete koje je dobilo batine. Ĉak i ja sam mogla da vidim da je lagao. „Da razjasnimo neke stvari", rekao je Dejmijen. „Ne interesuje me šta ti misliš, niti mi treba tvoja pomoć. A sad, izlazi napolje. Edvarde. zaustavi auto." Pre toga kruţili smo kroz tri bloka, a tog momenta nalazili smo se na Peršingovom trgu, dva bloka dalje od mesta odakle smo krenuli. „Parkirao sam daleko odavde." „Baš me briga!", rekao je Dejmijen. „Napolje!" Odjednom, Edvard se našao ispred i otvorio mu vrata. Dţeri je oklevao na trenutak, pogledavši u Dejmijena, pa u mene. „Da li ona zna? Ja joj ne bih pričao o tome, Dejmijene“, rekao je zlobno. „Ako ţeliš da je zadrţiš, bolje da joj ništa ne govoriš." Izašao je, a Edvard je istog momenta zalupio vrata kao da je, baš kao i mi, jedva čekao da ga se reši. Dejmijen je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. „Izvini zbog ovoga", rekao mi je. „Eto, ti si upoznao moju mamu, a ja tvog oca. To bi valjda trebalo da znači da smo u ozbiljnoj vezi.” Ţelela sam da ga oraspoloţim, ali nisam uspela u tome. „Hej", rekla sam, „u redu je.“ „Danas je bilo vrlo malo toga za šta bi se moglo reći da je u redu.'' „Oh, ne znam“, rekla sam. „Ja sam baš uţivala dok smo plesali.” „Da", rekao mi je. „I ja sam. Dođi." Već sam bila tu pored njega, ali sam mu prišla još bliţe i naslonila se na njega. Prebacio je ruku preko mog ramena i milovao mi ruku. Skliznula sam i spustila mu glavu u krilo. Izula sam se i podigla noge na sedište dok je Dejmijen uplitao prste u moju kosu. Deo mene ţeleo je da zauvek ostanem tamo, u toplom i bezbednom Dejmijenovom krilu. Ali mučila su me pitanja, toliko puno pitanja. Ţelela sam da znam o čemu je to Dejmijenov otac pričao, i zašto ga je toliko mučilo to da li će Dejmijen doći na otvaranje teniskog centra. Ali nisam ţelela da pitam. Ţelela sam da mi Dejmijen to sam kaţe kada bude mislio da treba. Ako želiš da je zadržiš, bolje da joj ništa ne govoriš. Drhtala sam. Nisam mogla da smislim ništa što bi bilo toliko strašno da bi moglo da


me razdvoji od Dejmijena. Ali da li bi išta moglo da nas razdvoji? Dok smo se vozili, Dejmijen me je sve vreme mirno drţao u naručju. Bio je pribran i kada je Edvard skrenuo u garaţu ispod zgrade. Ostao je pribran i dok smo se penjali na pedeset sedmi sprat, gde se na jednoj strani nalazila njegova kaneelarija, a na drugoj stan. Onog momenta kada su se vrata otvorila i kada smo zakoračili u prostorije njegove privatne rezideneije, izgubio je samokontrolu. U očima mu se video očaj. Uhvatio je oba kraja moje marame, koja mi je još uvek visila oko vrata. „Jesi li ti ono beše spominjala neko vezivanje?” Glas mu je bio grub, baš kao i ljutnja koja ga je još uvek drţala. „Da“, odgovorila sam jer sam znala da je to bilo ono što mu je trebalo. Trebalo mu je da se prepusti strasti koje je uvek bilo među nama. Trebalo mu je da zaboravi ono što se dogodilo - paparace, svog oca, Olija, pa čak i to što sam te večeri odbila da ga sačekam u stanu. Trebalo mu je da se vrati na svoje noge. Tog momenta, jedino što sam ţelela bilo je da mu se predam. Stajala sam, leđima naslonjena na zid. Teško sam disala i telo mi je slabilo od uzbuđenja i neizvesnosti. Iskoristio je maramu da bi me okrenuo. Jednom rukom uhvatio je oba kraja, dok je drugom lagano klizio po mom telu, mojim grudima, stomaku, bokovima. Radio je to tako dobro da sam se topila od njegovog neţnog dodira. Palio me je. Usne su mi se razdvajale, a koţa postajala sve osetljivija. Da se nisam oslanjala na čvrstu površinu i da me Dejmijen nije pridrţavao, mislim da bih skliznula na pod jer nisam bila sposobna da stojim na nogama. Zavukao je ruku ispod suknje, zavlaćeći prst ispod tangi, tamo gde sam se topila. Telo mi je drhtalo i samo što nisam eksplodirala. „Pa, gospođice Ferčajld, verujem da me ţelite“, rekao je. Ugrizla sam se za donju usnu i ostala bez reči. Nije morao da čuje moj odgovor. Već je sve znao. Lagano, toliko da je bolelo, počeo je da me skida. Dugme na suknji. Male tange. Tuniku preko glave. I marama je pala na pod. Uzdahnula sam kada sam taj komad roze tkanine videla na crnoj gomili. „Nešto nije u redu?“ „Mislila sam da ćeš me vezati." „Moţda sam se predomislio." „Oh.“ „Ţalite se, gospođice Ferčajld?" „Nemam na šta kada ste vi u pitanju, gospodine Stark.“ „Dobar odgovor. Nagradiću vas zbog toga." Malo me je plašio njegov izraz lica. „Dođite ovamo." Pošla sam za njim do spavaće sobe, gde je raširio ćebe na pod, a onda otvorio koţni tabure. Izvukao je dva duga uţeta i obmotao ih oko ruku. Zinula sam od čuda. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije od mekane roze marame. „Šta ćeš s tim?" Ali Dejmijen nije odgovarao. Samo je pokazao na pod i rekao mi da legnem dole. Zastala sam za momenat, a onda ga poslušala. Legla sam glavom blizu nogara kreveta, tela ispruţenog na ćebetu „Ruke iznad glave“, rekao mi je. Podigla sam ruke dok su uzbuđenje i radoznalost rasli u meni. Uzeo je kraće uţe i svezao mi ruke, jednu uz drugu. Drugi kraj uţeta vezao je za ivicu kreveta. „Biće ti lepo, Niki", rekao je i prešao prstom duţ moje ruke. Krenuo je od zgloba, ka osetljivoj unutrašnjoj strani mišice, pa preko obline lakta, do pazuha.


Ugrizla sam se za usnu i vrisnula. Dodir njegovih prstiju dovodio me je do ludila. Bio je neţan, skoro da me je golicao. U isto vreme uţasno me je palio. „Znaš li da ti se telo grči?“, pitao me je. Spojio mi je tabane i lagano vezao uţe oko njih. Jednom, pa još jednom. Probala sam da se izvučem ali nisam mogla ni da se pomerim. Bila sam potpuno bespomoćna i to me je i plašilo i palilo u isto vreme. „Nema pomeranja". rekao mi je Dejmijen. Raširio mi je i podigao noge u kolenima. „Nema uvijanja. Nemaš kud." U suštini, našla sam se u leptir joga pozi. Kolena su mi bila široko raširena i to ne tako visoko od poda. Nije da sam bila baš neki atleta, ali majka me je terala da treniram jogu i balet, tako da sam izdrţavala, pa Dejmijen nije imao problema da me pozidonira. Leđa su mi bila ispruţena, a butine zategnute. I da, sve je bilo na izvol’te. Poloţaj je bio čista erotika i to ne samo zbog toga što sam bila potpuno otvorena. Baš kao što je Dejmijen rekao, nisam imala kud. Ni sada, niti onda kada bude završio s onim što je planirao. Bila sam potpuno prepuštena njemu na milost, a to i jeste bio cilj. Te večeri Dejmijen je izgubio mnogo, ali ta uţad i moje telo mogli su da povrate makar deo izgubljenog. Nije samo on bio taj kome je sve to trebalo. Trebalo je i meni. Trebalo mi je da mu se predam. Da svoje zadovoljstvo prepustim Dejmijenovoj komandi. Ţelela sam da zaplovim brodom kojim je Dejmijen plovio. Dejmijen me je pogledao u oči, a onda lagano klizio pogledom nadole. Pitala sam se hoće li mi ţar iz njegovih očiju ostaviti tragove na telu. Noge mi je već svezao srednjim delom uţeta, a onda je iskoristio jedan njegov kraj i obavio ga oko moje leve potkolenice i butine. „Uţivaćeš u isto vreme i u lepoti i u bolu“, rekao mi je. „Ţelim da te gledam tako otvorenu, raširenih nogu, dok tvoje telo, samo za mene, sija i svetluca poput dijamanta." Zategao je vrpcu koja se urezala u moje telo i u isto vreme osigurala poloţaj moje noge. Onda je popustio. Bila sam poluvezana i potpuno napaljena. „Baš kao na portretu", rekao je. „Izraz erotske lepote. Ali portret nije od krvi i mesa i njegova lepota ne moţe se opipati." Spustio je usne na moju bradavicu. Sisao ju je, a ja sam osetila kako je zadovoljstvo odatle udaralo direktno među noge. Stidnica mi se grčila, traţila više, ali Dejmijenu se nije ţurilo. Sisao je, lizao i grickao zubima moju osetljivu bradavicu. Nije skidao usne s nje dok mi se koţa nije potpuno naborala. Jezikom mi je mazio koţu i imao je pravo - očajnički sam ţelela da se pomerim. Da makar nakratko pobegnem od njegovog slatkog napada. Ali bila sam zarobljena, a napad se nastavio. Nosio me je sve dalje i dalje, sve dok nisam osetila da ću pasti s tih visina. Baš kada sam bila ubeđena da ću početi da vrištim ako ne popusti, počeo je da se spušta poljupcima niz stomak, sve do pupka. Liznuo ga je jezikom, a onda je ustao i ponovo zategao uţe. Pre nego što je prešao na drugu nogu, lagano me je dodirnuo između butina. Bila sam vrela i ţelja mi je proţimala čitavo telo. Ţelela sam da to ponovi. Još jedan dodir, njegov jezik na klitorisu, njegove prste duboko unutra. Da se ţelja pretvori u eksploziju. Ţelela sam... Dejmijen je vrlo dobro znao šta. Nije mi pruţio ništa od toga. Fokusirao se na moju drugu nogu. „Vlaţna si, mala. I vidim svaki tvoj trzaj, svaki tvoj znak, svaki novi nagoveštaj uzbuđenja. Kaţi mi da ti se sviđa, Niki", govorio mi je dok me je vezivao. „Reci mi da ti se sviđa da budeš otvorena i spremna za mene.“ Dok je govorio, klizio je prstom duţ moje noge i uţeta kojim me je vezao. Izloţeno njegovim dodirima, telo mi je drhtalo i grčilo se. Jedva sam bila u stanju da dišem, a kamoli da progovorim. Ţelela sam da mu opišem sve što sam osećala. Da je bilo čisto zadovoljstvo predati mu se. Ispuniti mu očekivanja i nadati se da će on ispuniti moja.


Ţelela sam da mu kaţem da zadovoljstvo nije bilo ni blizu onome što sam osećala i da se nije moglo meriti sa stepenom mog uzbuđenja. Ţelela sam da mu pruţim srce iz grudi, ali sve što sam rekla bilo je: „Da.“ Uţad su do tada već bila čvrsto vezana. Urezivala su mi se u koţu tek toliko da osećaj zadovoljstva ne prerasle u bol. Zaţmurila sam. pitajući se da li bi nekoj drugoj ţeni bio problem da se navikne na ta Meni nije bio. Jednostavno sam leţala i prepustila se uţitku. Nakon prethodne noći, ţelela sam tako nešto; ţelela sam sve što je Dejmijen mogao da mi pruţi. Ţelela sam bol, zadovoljstvo i sve što je išlo uz to. Lagano i postepeno Dejmijen je klizio rukom od mojih ramena, preko grudi, oko struka, sve do butina. Ugrizla sam usnu boreći se sa slatkim bolom, ali bio je u pravu. Tako vezana, nisam mogla pobeći. Zadovoljstvo je bilo sve veće i skoro da se graničilo s bolom. Kada je konačno prestao da me dodiruje, uzdahnula sam sa olakšanjem, tek tada shvativši da sam skoro prestala da dišem. Dahtala sam, grudi su mi se dizale i spuštale. Pogledala sam i videla Dejmijena kako stoji pored mojih vezanih nogu. Lagano, tako lagano da je bolelo, skidao je odeću sa sebe. Uzdahnula sam kada sam videla njegov ud u punoj erekciji. Dah mi je zastao u grudima od ţelje da ga osetim u sebi. Namerno je veoma lagano prišao i kleknuo iznad mojih vezanih nogu. Neţno je spustio dlanove na unutrašnje strane mojih butina i lagano krenuo nagore. Drhtala sam. Telo samo što mi nije eksplodiralo, ali nije me dodirnuo tamo gde sam ţelela. Ostavio me je da gorim u iščekivanju. „Okrutni ste, gospodine Stark.“ „Jesam li?" Nastavio je da me dodiruje i te ruke, čiji sam dodir očajnički ţelela da osetim između nogu, prešle su na grudi. Uzdahnula sam kada mi je uštinuo bradavice, još jednom raspalivši vatru u meni. Ugrizla sam donju usnu i čvrsto zatvorila oči. Da je to ponovio, kunem se da bih svršila istog momenta. Nemo sam ga molila da baš to i uradi. Naravno, nije, već me je ostavio da visim na imaginarnoj litici, spremnu da propadnem u provaliju. Ali to nisam mogla bez njegove pomoći. „Okrutan?", šaputao je. „Ili sam veoma, veoma milosrdan prema tebi?** „Okrutan si“, rekla sam jasno i osmehnula se kada se zasmejao. Pomerio je ruke s mojih grudi i obuhvatio mi zadnjicu. Njegov dodir osetila sam sve do kostiju i još jednom postala svesna koliko sam bila njegova u tom trenu. Vezana. Bespomoćna. Mogao je da me izaziva, muči i radi šta god mu je volja. Neţno mi je poljubio oţiljak iznad stidne kosti. Osetila sam golicanje njegove brade po osetljivoj koţi. „Kaţi šta ţeliš", rekao mi je. „Ţelim to da čujem od tebe." Zaustila sam, ali nisam izgovorila ni reč. „Tebe“, konačno mi je uspelo da kaţem promuklim glasom. „Ţelim da te osetim u sebi." „Zašto, gospođice Ferčajld?" mumlao je klizeći usnama duţ moje stidne kosti. Glas mu je bio toliko tih da sam ga jedva mogla čuti. „Hoćete da kaţete da biste ţeleli da vas pojebem?" „O, boţe, da!" „Sviđa mi se vaš odgovor." Neţno je dodirnuo moju stidnicu koja je gorela od ţelje. Koţa mu je bila topla, ali ne kao moja. „Mada, mislim da još uvek niste spremni za to.“ Malo je falilo da izdahnem od razočaranja. Udahnula sam i došla do reči. „Gospodine Stark", rekla sam strogo. „Ako niste u mogućnosti da procenite moju spremnost, bojim se da niste tako dobar ljubavnik kao što sam mislila." „Naprotiv" šapnuo je. „Izuzetno sam dobar ljubavnik. Treba samo da imate malo više


strpljenja i uveriću vas u to. Lagano, postepeno i veoma, veoma temeljno." Ćutala sam. Svaki nerv, najmanji receptor i sva ţelja sjurili su mi se između nogu. Bila sam potpuno malaksala, mokra i očajna. Trebalo mi je da ga osetim u sebi. Nisam više mogla da izdrţim. „Dejmijene, daj mi ga!" „Ovo?“, gurnuo mi je dva prsta u vaginu. Dahtala sam dok mi se izgladnelo telo halapljivo uvijalo oko njih. Kruţila sam kukovima, a da toga nisam ni bila svesna, i bilo je čudno uvijati se tako vezanih nogu. Stvarno nisam mogla da prikrijem ni najmanji deo svoje poţude. ,,Da“, nekako sam izgovorila. „Da! Ali i više od toga." Dodao je još jedan prst i počeo lagano da ih pomera napred-nazad. Zabacila sam glavu unazad, prepustivši se rastućem zadovoljstvu. Bila sam blizu, tako blizu. Mišići su se stezali i traţili njegove prste više, jače, dublje. I tek tada mi je konačno udovoljio. Legao je preko mene i uhvatio se jednom rukom za uzglavlje za koje sam bila vezana. Drugu je zavukao ispod mojih kukova i lagano me pridigao. Bio je to čudan osećaj jer nisam mogla da se opirem. Nisam osećala ni kolena ni stopala, ali to nije bilo ono što me je brinulo. U stvari, ništa više nije bilo bitno jer je Dejmijen prodirao u mene, snaţno udarajući kukovima. Osećala sam svaki deo njegovog nabreklog uda u sebi dok je rukom pridizao moje kukove i privlačio me ka sebi, što je pojačavalo svaki njegov udar. Pokreti su mu bili sigurni i najmanji osećaj topline u meni dostizao je vrelinu visokog napona. Ali tako je to sa strujom. Moţe vas iznenaditi. Kada je Dejmijen promenio ritam pokreta, vrisnula sam. Neočekivan i veoma snaţan orgazam zapljusnuo mi je telo kao talasi koji se razbijaju o stenu. Dejmijen nije prestajao. Udarao je i dalje. Još jače, snaţnije i brţe, sve dok i sam nije eksplodirao. I još jednom, ja sam iznova eksplodirala zajedno s njim. „Oh, draga“, rekao je i spustio svoje malaksalo telo na moje. „Ovo je bilo spektakularno“, rekla sam. Iznenadila sam se što sam uopšte mogla da govorim. Pridigao se na laktove i pogledao me. „Jesi li dobro?" „Mmm", mumlala sam u zanosu. „Više nego dobro. Malo sam se ukočila", dodala sam. Nasmejao se, neţno me poljubio i rekao da pričekam. Sledećeg momenta, neţno je odvezivao uţad, masirajući svaku tačku na kojoj je ostao trag. Podigao me je i odneo do kreveta. Legao je pripijajući se uz mene. Uzdahnula sam svesno, uţivajući u trenutku. Bila sam razmaţena i obasuta paţnjom. I više od toga. Bila sam spokojna. Ćutali smo neko vreme, a onda sam ponovo počela da razmišljam o događajima koji su se odigrali te večeri. Nisam više mogla da zadrţim sva pitanja u sebi. „Dejmijene?" „Da?", javio se lenjo. Oboje smo bili pospani. „Šta je tvoj otac ţeleo da kaţe? Zašto moraš da budeš savršeno čist?" Dugo je ćutao. „Drţi me na kratkom lancu", konačno je rekao. Ali nije bio iskren i sigurna sam da je i Dejmijen shvatio da sam bila toga svesna. „Dejmijene“. Okrenuo me je ka sebi i nešto u njegovim očima govorilo mi je da je to bio pravi trenutak. Da će mi priznati ukoliko budem uporna. Nije bilo vaţno da ja saznam istinu, već da Dejmijen skupi snagu i izbaci to iz sebe. Ponovo sam počela.


„Kako si znao gde ćeš me naći večeras?" U prvom momentu njegov izraz lica ostao je nepromenjen. Onda sam primetila osmeh u njegovim očima, iako ga nije bilo i na usnama. Spustio je ruku na moju kosu i pogledao me s takvim divljenjem da sam ostala bez daha. „Zar nisi znala. Niki? Naći ću te gde god da odeš."


Tog subotnjeg jutra, kada sam se probudila, osetila sam neku slatku bol u nogama. Okrenula sam se traţeći Dejmijena, ali njega niie bilo. Razmišljala sam da li da ostanem u krevetu, ali bila mi je potrebna kafa i pošla sam ka kuhinji. Ĉovek me je znao u dušu, jer mi je napisao poruku i ostavio je pored aparata za kafu.

Iskrsle su neke obaveze na poslu. Uživao sam prošle noći. Još uvek mi je u glavi slika tvog nagog, vezanog tela. Mislim da će mi biti teško da se koncentrišem. Možda ću kasnije morati da te izudaram po goloj guzi zbog toga što mi uznerniravaš misli. Nasmejala sam se i stavila papir u tašnu. Pre nego što sam izašla iz stana i pošla do kancelarije, istuširala sam se i presvukla. Kada sam se izborila kroz lavirint hodnika i našla put do prijemnog odeljenja, gospođica Piters pozdravila me je uz osmeh. „Dobro jutro. Upravo je na telefonskoj vezi sa gospodinom Mejnardom. Moţete li da sačekate momenat?" ,,U redu. Očigledno je u poslu.“ Setila sam se reportera i onoga šta su rekli u vezi s optuţbama. Ako je razgovarao s Ĉarlsom, mora da je posredi bilo neko pravno pitanje u vezi sa Stark internejšenelom. Edvard više nije bio na duţnosti, ali mi je gospodin Piters obezbedio drugi auto. Kada sam ušla u stan, tamo me je čekala samo mačka. Dţejmi je, pretpostavila sam, bila s Rejnom. Sve do tada nisam imala vremena samo za sebe, pa mi je prijala samoća. Naročito otkako me je toliko stvari u stanu podsećalo na Dejmijena. Pogledala sam u Moneovu sliku koju mi je on poklonio. Plast sena na zalasku sunca. Bila je neverovatno bogatstvo i, hvala bogu, osigurana. I dalje mi nije bilo prijatno što je bila tu, ali u isto vreme nisam ţelela da je iznesem iz sobe u kojoj sam spavala. U stvari, u kojoj sam spavala kada nisam bila s Dejmijenom. Sela sam za svoj kompjuter i počela da razgledam svoje fotografije. Trebalo je da se pozabavim nečim ozbiljnijim, ali imala sam toliko malo vremena za poklon koji sam pripremala za Dejmijena - album s fotografijama na kojima su ovekovečeni neki momenti koje smo proveli zajedno. Koliko god da sam mrzela paparace, moram priznati da su snimili nekoliko izuzetno dobrih fotografija. Provela sam nekoliko sati sređujući fotografije i dodajući im komentare. Posle toga rešila sam da se bacim na sređivanje stana pre nego što se istuširam za predstojeće veče. Ĉudno je bilo to što je sređivanje podrazumevalo i nameštanje kreveta u dnevnoj sobi. Dok sam usisavala, začula sam groktanje i stenjanje koje je dolazilo iz susednog stana. Bilo je toliko glasno da ie nadjačalo zvuk usisivača. Zaţmurila sam zahvaljujući bogu što Dţejmi više nije bila u šemi s Daglasom. Našim preglasnim, promiskuitetnim komšijom preopterećenim seksom. Najbolje bi bilo da se uopšte nikada nije ni spetljala s njim, pogotovo što je on imao ţelju da se ponovo vidi s njom. Uskoro je Dţejmi stigla. Daglasova jebačica je otišla, a ja sam stigla do kuhinje. ,,Vau!“, rekla je. „Ala si ti vredna!“ Podigla sam obrvu. Dţejmi nije padalo na pamet da se prihvati metle sve dok ne bi počela da pliva u neredu. A tada bi ceo dan provela sređujući i prigovarajući da je to posao koji najviše mrzi. To me je izluđivalo. „Hoće li večeras tamo biti nešto da se pregrize?“, pitala je. „Predjelo i piće“, odgovorila sam. „Hoćeš da pre toga odemo na ručak?"


Slegnula sam ramenima. „Naravno. Edvard će doći po nas u šest. Moramo da se vratimo pre toga, kako bi se spremile.!“ „Doći će limuzinom?", zapanjila se Dţejmi. „Ne znam“, rekla sam pruţajući joj sunđer. „Ali ukoliko oribaš kupatilo, mogla bih poslati poruku Dejmijenu da nam ispuni tu ţelju." To je bio pravi način kako izaći na kraj s cimerkom, pomislila sam dok je trčala ka kupatilu.

„Kakva kuća, Betmene!“, rekla je Dţejmi dok nam je jedan od posluţitelja, koje je Dejmijen unajmio za to veče, otvarao vrata. Ušla sam za njom i zastala čim sam prešla prag. Dejmijen kao da je imao vilenjake u kući. Soba, koja je još juče bila prazna, bila je potpuno opremljena u stilu koji je odavao dobar ukus i bogatstvo. Mermer, kojim je bio popločan pod od ulaza pa sve do zadnjeg dela kuće, sijao je visokim sjajem i sjajno se uklapao uz nameštaj bele boje i treperav raznobojni umetnički rad kojim su bila ukrašena oba zida s leve i desne strane. Prednji zid bio je u staklu i predstavljao prolaz do balkona na trećem spratu. Klizcća staklena vrata mogla su se otvoriti tako da se odatle dode do zatvorenog ili otvorenog bazena. Plafon je zapravo bio svetlarnik koji se nadvijao nad sva četiri sprata. To je čitavom prostoru davalo izgled atrijuma. Dva upečatljiva detalja, bazen i masivno mermerno stepenište, kao da su prizivali goste, obećavajući pun uţitak, bez obzira na to koju bi destinaciju izabrali. „Mesto je fantastično" prošaputala je Dţejmi. Utisak je nije napustio sve do trećeg sprata. „Znam", rekla sam puna ponosa, jer je sve to na neki način bilo deo mene. Nisam imala veze sa izgradnjom, niti sa uređenjem kuće, ali nije bilo sumnje da sam se osećala kao kod svoje kuće. „Hoćeš li da te povedem u razgledanje?" „Prvo piće“, rekla je. „Kasnije ćemo u razgledanje." „Hajde onda." Povela sam je uz mermerne stepenice na treći sprat. Drugi sprat više je ličio na balkon, ili medusprat, i na njemu nije bilo soba, samo dodatne stepenice i pomoćni lift. Ono što je taj sprat činilo posebnim bilo je to što se na njemu nalazila i biblioteka. Tek što smo se popele na drugi sprat, Dţejmi je već ostala bez daha. ,,Vau!“, rekla je. „Neverovat no, a? Tek pre neki dan su završili sa unošenjem polica. Nemam pojma gde je Dejmijen pre toga drţao sve te knjige.“ Penjući se uz stepenice, u jednom momentu našle smo se na mestu gde smo sa svih strana bile okruţene policama od mahagonija, koje su od poda do plafona bile pune knjiga. Tu je bilo svakojakih knjiga, sve što bi čovek mogao da zamisli. Od retkih izdanja do raznih brošura koje je Dejmijen čitao. Kao i na ostalim spratovima, jedan ceo zid bio je u staklu i gledao ka okeanu. Ovaj zid je, međutim, bio izrađen od specijalnog stakla, koje je odbijalo štetno zračenje, kako bi se zaštitile knjige. Ĉetiri koţne fotelje bile su u centru biblioteke. Bile su tamnobraon, više čokoladne boje, presvučene izrazito mekom koţom koja je, slučajno znam, neverovatno prijala na dodir. Ĉak i neuređena, biblioteka je ulivala strahopoštovanje. Te večeri je, svakako, izgledala magično. Dejmijen mora da je uposlio čitavu ekipu ljudi koja je danonoćno radila. Obline na gvozdenoj ogradi svetlucale su kao da su i same isijavale svetlost. Imale su meki sjaj i mamile su. Dok smo se penjale uz stepenice, izgledalo je kao da smo se, prolazeći pored zvezda, pele u raj. Te večeri ponela sam sa sobom svoju lajku, uprkos tome što se futrola foto-aparata


nikako nije uklapala uz savršenu plavu haljinu koju mi je Dejmijen kupio. Zastala sam na stepeništu, dovoljno daleko da uslikam Dţejmi i svetlost koja je sijala iza nje. Vratila sam aparat u futrolu i nastavile smo da se penjemo dalje ka trećem spratu. A onda smo stigle do odmorišta. Dţejmi je ostala bez daha. Ja takođe. Prvo što smo ugledale bila sam ja, moje nago telo, upadljivo i izloţeno očima svih. „Nije loš način da se dočekaju gosti, zar ne. Teksas?“, rekla je Evelin dok je širokog osmeha i raširenih ruku poletela da me primi u zagrljaj, što baš i nije bilo uobičajeno u Los Anđelesu. Evelin nije bila tip ţene koja se tek tako ljubi. „Prelepa si na slici, baš kao i u prirodi", rekla je, još jednom me zagrlivši. Pustila me je iz ruku i okrenula se ka Dţejmi. „A ti mora da si Dţejmi?" „Izgleda da jesam." „Pa, okreni se da te pogledam." Nikada pre toga nisam videla Dţejmi tako zastrašenu, ali mislim da je odmah pala na Evelin, jer se bez pogovora okrenula oko sebe, pokazujući svoju široku crvenu haljinu koju je kupila za tu priliku. „Dobra guza, fine grudi. Definitivno odgovarajuće lice i kosa." „Šta?". upitala je Dţejmi tupo. „Nemam dobre noge?“ Evelin se zasmejala i pogledala u mene. „Dopada mi se.“ Ponovo se obratila Dţejmi: „Teksas mi je rekla da si ti glumica." „Pokušavam da budem", rekla je Dţejmi. „Pa, ukoliko pretpostavimo da umeš da glumiš, imaš sve druge kvalitete koji su potrebni da bi uspela u tom poslu. U poređenju sa mnom, to što imaš dovoljno je za uspeh i bez te priče o talentu." „Gluma mi ide od ruke", uveravala ju je Dţejmi. „Kasnije ćemo porazgovarati. Moţda više nisam u tom poslu, ali to ne znači da ne bih mogla malo da umešam prste." „Vaţi." Da se Dţejmi malo više nasmejala, iščašila bi vilicu. „Hvala. To bi bilo sjajno." Evelin se okrenula i mahnula jednoj od konobarica. U tom trenutku, Dţejmi se okrenula ka meni. Vau! - čitala sam joj sa usana. Znam, odgovorila sam na isti način. Kada je konobarica prišla s tacnom punom vina i šampanjca, Evelin je sa svake tacne uzela po čašu. „Hajde, devojke. Nema svrhe celo veče stajati na odmorištu." Povela nas je u sobu koja je bila opremljena u istom stilu kao i prvi sprat. U odnosu na detalje na koje je Dejmijen obratio paţnju kada je opremao biblioteku, pretpostavila sam da je ta prostorija bila opremljena samo za to veče. Nameštaj je verovatno bio iznajmljen od neke agencije za nekretnine. Među stolovima, stolicama i sofama bili su postavljeni štafelaji s Blejnovim slikama. Sem mog portreta, sva platna koja su bila izloţena te večeri bila su na prodaju. Umetnik se lično mučio oko jednog štafelaja, podešavajući ugao malog platna na kome je bio naslikan akt s orijentalnim detaljima. Nije primetio kada mu je Evelin mahnula. „Hajdemo", pozvala nas je, hvatajući moju drugaricu za ruku. „Upoznaću te s glavnom facom večeri. Niki, ako traţiš Dejmijena, rekao je da je otišao da se presvuče. Inače, izgleda da veliki umovi razmišljaju na isti način. Ipak je pomogao Ţizeli da dopremi slike iz Palm Springsa. Zatekla sam Edvarda kako neke od njih iznosi iz limuzine dok sam posao privodila kraju.“ „Oh!" Iznenadile su me njene reči, jer mi Dejmijen nije spomenuo da se video sa Ţizelom. Uhvatila me je nervoza. Naterala sam sebe da ne razmišljam o tome. To me je pogodilo jer je bilo nekih nedorečenosti o Ţizeli, Palm Springsom i Tanerovom tvrdnjom. Ljubomora je pokazala svoje zube. Ali ja nisam ţelela da budem takva i izbacila sam to sebi iz glave.


Dok je Evelin vodila Dţejmi do Blejna, otišla sam do kuhinje, planirajući da tamo ostavim aparat i odem do kupatila. Nisam stigla donde jer sam, prebacujući lajku preko ramena, spazila Dejmijena kako izlazi iz spavaće sobe. Ukopala sam se u mestu i samo zurila u njega. Na sebi je imao ispeglane crne pantalone i crnu jaknu bez kragne, a ispod uštirkanu belu košulju, koja mu je odlično stajala. S tom košuljom i jaknom preko ličio mi je na snaţnog buntovnika. Njegov seksepil ostavljao je bez daha. Neko vreme nisam verovala da je stvaran, još manje da je bio moj. Mislila sam da je to bio samo plod moje mašte. San u kojem sam ţivela. Savršen san iz kojeg nisam ţelela da se probudim. Drţao je telefon u ruci i tiho razgovarao s nekim. Mogla sam da čujem samo poneku reč, ali sam shvatila da je razgovor bio veoma bitan i neprijatan. Setila sam se prethodne večeri i pitala se da li se on to svađao s nekim. Ili je moţda razgovor imao neke veze s pravnim problemima Stark internejšenela u Nemačkoj? Odmah nakon toga se namrštio, prekinuo razgovor i stavio telefon u dţep. U momentu mi se učinilo da sam mu videla bes na licu. A onda kao da je svojim izrazom lica zapretio čitavom svetu. Dejmijen Stark je bio neko ko uvek dobija ono šta hoće i koga hoće. Kada je pogledao u mene, u očima sam mu videla da sam u tom trenutku ja bila ta koju je ţeleo. Njegov osmeh milovao je kao najneţniji dodir usana. Kao da mi je baš to trebalo, pojurila sam ka njemu i bacila mu se u zagrljaj. Privukao me je sebi i njegov dodir odagnao je svu moju ljubomoru. Kada sam se nauţivaia u njegovim rukama - mada, takvog uţivanja mi nikada nije bilo dosta - odvojila sam se od njega smešeći se. „Nedostajao si mi.“ „Ti meni još više." „Da li je sve u redu?*' Pogledao me je zbunjeno. „Naravno. Zašto pitaš?“ „Videla sam te. Mislim...dok si razgovarao." Nakratko se ponovo uznemirio. „Ništa strašno“, rekao mi je. „Nešto, za šta sam mislio da je pod kontrolom, ispostavilo se da je mnogo komplikovanije nego što sam očekivao. Nemoj da se brineš." Podigao mi je bradu i dugo me gledao u oči. Mislila sam da ću izgubiti do pod nogama. Onda mi se nasmejao, neţno i s toliko ljubavi da mi se oteo uzdah iz grudi. „Izgledaš prelepo", rekao je nakon što smo neko vreme stajali, gledajući se i upijajući jedno drugo. Ĉinilo se kao da je čitav ţivot prošao za to vreme. „Hvala ti za haljinu." Okrenula sam se oko sebe kako bi me video u njoj. „A i za krevet.“ Gledala sam ga pravo u oči dok sam govorila i nisam mogla a da ne primetim senku koja mu je prekrila lice. „Dejmijene? Šta je?“ Ćutao je i videla sam trag brige na njegovom licu pre nego što mi se nasmejao. „Drago mi je da ti se dopadaju moji pokloni.“ „Naravno da mi se dopadaju." Bila sam zabrinuta za njega. Gledala sam ga u oči. Jedna me je njegova zenica vukla u ambis, druga me je gledala s mnogo ljubavi šta god da ga je mučilo, nije mu se više ocrtavalo na licu, ali nisam bila sigurna da je bio spokojan. Imala sam utisak da je hteo nešto da mi kaţe, ali je ipak prećutao. Htela sam da pitam, ali sam odustala. Nije bilo vreme za to. „Trebalo bi da se pridruţimo gostima“, rekla sam mu. „Samo sekund.“ Privukao me je ka sebi tako da su mi grudi nalegle na njegove, a brada se priljubila uz rame. Duboko sam uzdahnula, setivši se svakog dela njegovog tela. Svakog mišića i neodoljivog mirisa.


„Kako je moguće da mi toliko nedostaješ kada nisi pored mene?“, pitao me je. „Ne znam", šapnula sam. „I ja bih tebi mogla da postavim isto pitanje." „Oh, Niki" Poslednje slovo mog imena izgubilo se u strasnom poljupcu. Moje telo stapalo se s njegovim i osetila sam koliko ga ţelim. Osetila sam poţudu. Poţelela sam da ga imam odmah, baš na tom mestu. Na uţarenom šporetu ako je trebalo, samo da osetim da je taj čovek bio stvarno moj. Ţelela sam da mu se predam u potpunosti. Da vodim ljubav s njim. Naţalost, to nije bilo moguće. Ne u tom momentu, ne pored svih naših prijatelja koji su bili tu odmah iza zida, na samo korak od nas. Nevoljno sam prekinula poljubac i pruţila mu ruku. „Hoćemo li ispoštovati formalnosti, gospođice Ferčajld? “ „Hoćemo, gospodine Stark." Nasmejao se i spustio neţno usne na moj dlan. Od tog poljupca noge su mi klecale, a bradavice se ukrutile toliko da je bolelo. Dejmijen me je pogledao sa samozadovoljnim osmehom na tom lepom licu. „I ja imam isti problem, gospođice Ferčajld." Izazivački sam ga pogledala i osmehnula mu se. „Ne znam o kakvom problemu pričaš. Izgledaš dobro i pun si snage kao i uvek." Klimnula sam glavom prema vratima susedne sobe. „Hoćemo li u gomilu?" Izašli smo iz kuhinje i pošli za nekim gostima koji su se uputili ka balkonu. Ejmi je zabavljala Dţejmi pričama o svojim nekadašnjim televizijskim i filmskim angaţmanima, a Blejn se vidno uznemirio kada je video da mu Dejmijen i ja prilazimo. „Njih dve uopšte nisu prisutne", rekao nam je. „Kada jednom počne priču o Holivudu. ne ume da stane. A mislim da je našla odličnog sagovornika.“ „I jeste", sloţila sam se s njim i podigla aparat da napravim nekoliko snimaka dve ţene okupirane međusobnim razgovorom. „Dţejmi bi danima mogla da priča o klasicima i starim filmovima, ali isto tako i o novijim filmskim dostignućima." „Drugim rečima, njima dvema večeras sigurno neće biti dosadno", rekao je. „Nema šanse", potvrdila sam. „I ja bih porazgovarala s Evelin". rekla sam uzgred, ali potpuno ozbiljno. Videle smo se prethodnog dana u kancelariji, ali činilo se kao da su godine prošle od tada. Evelin je o Dejmijenu znala nešto što ja nisam. Ono što mi je rekla nije bio razlog za brigu, ali mene je svejedno mučilo. I ţelela sam da dođem do nekih odgovora. Gledala sam u Blejna trudeći se da zadrţim osmeh na licu. „A sada, ţelela bih da vidim tvoje ostale slike", rekla sam mu. „Hoćeš li nam ih pokazati?" „Naravno." Krenuli smo sve troje nazad i Blejn nas je proveo kroz sobu, zastajući pored svake slike, pokušavajući da nam objasni šta je hteo da prikaţe. Sve su imale nešto zajedničko, bilo da su to boje ili tema. Sve modele je na neki način povezao. I mada nijedna slika nije prelazila granicu dobrog ukusa, neke od njih bile su suviše slobodne, što je meni donekle zasmetalo. Neke od njih podsetile su me na Dejmijenovu i moju pozu od prethodne noći. Jedna mi je posebno zapala za oko. Ţena je sedela na stolici, široko raširenih nogu. Noge su joj bile vezane dvema crnim trakama. Jedna ruka joj je takođe bila vezana visoko iznad glave. Druga ruka bila joj je među nogama. Bradavice su joj bile krute, a koţa oko njih smeţurana. Mišići na stomaku bili su zategnuti. Iako joj je lice bilo okrenuto u stranu, njeno uzbuđenje bilo je očigledno. Nije bilo potrebe da pitam Blejna šta je ţeleo da prikaţe tom slikom. Sve mi je bilo jasno. Uţitak u tome bio je što je ona bila vezana. Što je bespomoćna. Osećaj zadovoljstva koji je dolazio iz potpunog poverenja, dok se bez imalo stida predaje svom ljubavniku.


Dejmijen mi je neţno spustio ruku na leđa. Uzdrhtala sam dok sam zamišljala sebe na toj slici, kako dodirujem sebe, i Dejmijena koji sve to posmatra. Postala sam napeta, razdraţena i vraški napaljena. Osetila sam male graške znoja na vratu i zakoračila korak napred, kako bih se ili odvojila od Dejmijenovog dodira, da ne bih zatraţila od njega da me ima odmah. Baš tu na podu. U tom trenutku, primetila sam njegov pogled na sebi. Da, rekao je pokretom usana. Njegov vragolast osmeh govorio je više od reči. Kolena su mi klecala. Iskreno, pravo je čudo da se nisam istopila. Blejn je, hvala bogu, bio okupiran svojim umetničkim radom, tako da nije primetio našu reakciju. Išli smo od platna do platna, Blejn je iznosio detalje o kompoziciji, bojama, pričao o modelima i o tome kako ih je nalazio. Uglavnom su to bile obične devojke kojima je trebala dodatna zarada. Neke od njih pozirale su i bez nadoknade, jer je to za njih bio izazov. A dok smo zastajali pored svakog portreta, Dejmijenova ruka bila je na mojim leđima, a moje telo postajalo je sve uzbuđenije. Bradavice su mi bile osetljive i krute, i ocrtavale su se ispod mekog satena. Moje otečeno medunoţje vapilo je za dodirom. Nisam mogla da se izborim s divljom poţudom. Bilo je to pravo mučenje, ali kako je vreme odmicalo, postalo je vraški slatko. Baš kada smo krenuli ka sledećem platnu, Evelin je pozvala Blejna da se vrati na balkon. Laknulo mi je. Dejmijen je stao iza mene i obuhvatio me oko struka. „Ovo me podseća na veče kada smo se upoznali, gospođice Ferčajld. Ti i ja okruţeni erotskom umetnošću i moja slabost da mislim o bilo čemu drugom sem o tome kako bih te kresnuo." Glas mi je drhtao. „Upoznali smo se šest godina pre toga, gospodine Stark.“ „Jesmo", rekao mi je, prelazeći usnom preko resice mog uha. ,,I tada sam ţeleo da te kresnem „Ti uvek dobijaš ono što ţeliš?" zadirkivala sam ga. „Da", rekao je i prišao mi još bliţe, tako da sam osetila kako me njegov nabrekli ud pritiska otpozadi „Mislio sam da znaš." „O, gospodine Stark", rekla sam. „Zar niste rekli da bi bilo neučtivo dočekati goste tako u punoj snazi?“ „Tačno", odgovorio je. „Moţda bismo mogli da pobegnemo u ţenski toalet. Smislio sam jedan veoma prijatan način na koji ćemo moći da izbegnemo da se obrukamo u društvu." „Pričaj dalje", rekla sam. „Moţda me i ubediš." Njegova ruka klizila je niz moju suknju i osetila sam kako se materijal lagano podiţe nagore. „Prestani", rekla sam tiho, spuštajući mu ruku. Promeškoljila sam se u njegovom naručju i sledila kada sam ugledala na drugom kraju sobe kako ulazi Ţizela. Unervozila sam se jer Ţizela nije bila jedna od onih koji su znali da sam bila devojka sa slike i nije mi bilo jasno otkud to da je došla na prvi deo zabave. A onda sam se setila da je ona vlasnik galerije. Da je i pre toga sigurno imala prilike da vidi golotinju na platnu. A sigurno nije imala pojma da je moja golotinja bila na slici. Takav je bio dogovor, a Dejmijen je bio čovek od reči. Sve to mi je prolazilo kroz glavu i skoro da sam ubedila sebe u to. Ali onda je za njom ušao i Brus, i to me je potpuno paralisalo. Telo mi je bilo ledeno i potpuno ukočeno. Slika mog nagog tela visila je na zidu, a moj šef nije skidao pogled s nje. „Veoma si napeta", zadirkivao me je Dejmijen. „Da te podsetim, predlaţem nekoliko


načina za opuštanje.“ Shvatila sam da on nije primetio njihov dolazak i da nije znao zbog čega sam se odjednom ukočila. Nije mogao da mi vidi lice, niti zbunjenost koja se odslikavala u mojim očima. Da li oni znaju? Kako bi mogli znati? Palcem je prelazio preko glatkog satena. „Recite mi, gospođice Ferčajld", mumlao je, „šta ću naći ako zavučem ruku dublje ispod vaše suknje? Jeste li večeras obukli gaćice?" „Kako to da su Ţizela i Brus već ovde?“ Uozbiljio se. „Šta?" Izvukla sam mu se iz naručja i okrenula se ka njemu. „Oni ne znaju da je ono moj portret, zar ne?“ Nije gledao u mene, ali videla sam da ih je uočio. Jedina reakcija vidljiva na njegovom licu bila je da mu se brada ukočila. „Nije trebalo da budu ovde", izgovorio je mirno i staloţeno. „Nije", rekla sam. „Zbog toga što ne znaju, zar ne?“ Okrenula sam se tako da sam stala direktno naspram njega. Uhvatila me je neka čudna panika. Kao da ću svakog trenutka pasti sa ţice, bez sigurnosne mreţe ispod nje. „Dejmijene? Jesi li im rekao?" Lice mu je bilo smrknuto. On je bio biznismen i dobar pregovarač. Ĉovek za kog me je Oli upozorio da je bio opasan, čovek za kog mi je Evelin rekla da je bio ekspert u prikrivanju tajni A onda. izraz lica poprimio je blaţi odraz i kao da sam ja bila centar njegove paţnje. „Da, ali, Niki“." To je bilo sve što mi je trebalo da čujem. „O, boţe. Kako si..." Stavila sam ruku preko usta i duboko udahnula kroz nos. Padala sam i bila sam u pravu... nije bilo mreţe da me spase. Bila sam besna. Besna, i povređena. I poniţena, i smrknuta, i sleđena, i neutešna“. Moja anonimnost bila je najvaţniji deo dogovora. Ja sam bila ta koja se skinula gola. I ne samo gola, već ogoljena toliko da je svako ko pogleda u portret i vidi oţiljke, mogao da vidi i sve moje demone. Kako je samo Dejmijen mogao biti tako osion? Vrlo dobro je znao koliko mi ie bilo teško kada sam se prvi put skinula pred Blejnom. On je bio taj koji me je tešio, koji me je. kako sam mislila, razumeo. A sada ispada da je on taj koji će me pokopati. Treptala sam jer nisam ţelela da zaplačem. Ipak, fokusirala sam se na bes koji me je, u isto vreme, rezao kao oštrica noţa, davao mi snagu i bio moje oruţje. Jer tako mi svega, ţelela sam da povredim Dejmijena makar toliko koliko je on povredio mene. Uţasno je bolelo, i to najviše zbog toga što sam verovala da je on bio čovek koji me nikada ne bi povredio. Pruţio mi je ruku, gledajući me neţno kao nikada do tada. „Niki, molim te. “ „Ne." Podigla sam ruku i uhvatila se za glavu ugušivši jecaj. „Samo da znaš”, rekla sam mu, pogledavši ga ledenim očima, „naravno da sam obukla gaćice. Igra je završena, ako se sećaš. Pravila više ne vaţe." Videlo se da je bio povređen i to me je bolelo. U momentu sam zaţalila zbog sitne laţi koju sam izgovorila. Imala sam ţelju da mu se bacim u zagrljaj, jer tu sam se osećala spokojnom. Da mu se prepustim i utešim ga, i dozvolim mu da mene uteši. Ali nisam. Nisam mogla. Trebalo mi je da budem sama i zato sam svoje oštre reči ostavila da vise u vazduhu, okrenula se i otrčala od njega. Ali to me nije smirilo. Moţda je naša igra bila završena, ali nisam ţelela da i naša veza


bude prekinuta. Setila sam se kreveta i mog straha da je to loš predznak. Predznak Ţizele, Brusa i poverenja koje se kao staklo raspalo u paramparčad. Setila sam se tajni koje je Dejmijen krio od mene. I zatvorenosti tog čoveka koji je bio misterija za mene. Sve me je to pritiskalo. I da, plašilo me je. Ne duhovi njegove prošlosti, već spoznaja o tome da nas dvoje nismo imali budućnost.


„Niki!" Pokušala sam da pobegnem u biblioteku na drugom spratu jer je Brus bio poslednja osoba koju sam tad ţelela da vidim. Isto tako nisam ţelela da vidim ni Dejmijena. Nisam, naravno, mogla da nastavim ka pomoćnom liftu, jer bih ispala veoma nevaspitana. Zato sam stala i sačekala ga da mi priđe. Pokušala sam da nabacim na lice masku društvene Niki, ali nisam imala snage za to. Blagi osmeh kojim sam pozdravila svog šefa bio je u tom trenutku jedini moguć. „Hteo sam da ti se zahvalim na odlično obavljenom poslu juče u Sankostu“, rekao mi je. Nisam očekivala poslovni razgovor. „Hvala. Zahvalna sam na tome što ste prvog dana imali poverenja u mene i što ste mi priuštili takav izazov." Preko njegovog ramena, videla sam sebe na slici. Pitala sam se da li je to što me je video golu umanjilo sliku o mojim poslovnim sposobnostima. Ili je moţda uvećalo? „Izazov u poslovnom smislu ili ste mislili na kolegu?" „I jedno i drugo", priznala sam. „Obećao sam da ćemo razgovarati", rekao je. „Moţda bismo mogli sada?“ Trenutak nije bio najbolji, ali bila sam radoznala. Do tada smo pričali isključivo o poslu. Moţda je Dejmijen samo Ţizeli rekao da sam ja devojka sa slike. Moţda Brus nije znao ništa o tome. Na kraju krajeva, nisam imala neonsku strelicu iznad glave koja je pokazivala da sam to ja. „Naravno“, rekla sam uz olakšanje. „Bilo bi sjajno." Oko kamina bile su smeštene fotelje za odmor i krenuli smo ka tamo. Dok smo hodali, uhvatila sam Dejmijenov pogled na sebi. Stajao je na terasi s Evelin i Ţizelom. Skrenula sam pogled, nasmešila se Brusu i sela. „A zašto je Taner bio tako neprijateljski raspoloţen ?“ Brus je duboko uzdahnuo. „Pre nego što započnemo ovaj razgovor, moram reći da ti dugujem izvinjenje." Bila sam zbunjena. „ZbogTanera? Ma nije bilo toliko strašan“, slagala sam ga. „Ne. Zbog ovog večeras. Ţizela mi je rekla da si ti na slici.“ Zanemela, samo sam klimnula glavom. Toliko o tome da Brus nema pojma ni o čemu. „Da budem iskren, nisam imao o tome neko posebno mišljenje. Ali čim smo stigli, shvatio sam da ti nisi znala za to.“ „U redu je“, rekla sam, mada ništa nije bilo u redu. „Ne. Nije u redu. Ţizela nije trebalo da mi kaţe. Ne mislim da je mislila nešto loše, ali ponekad prosto ne ume da ćuti.“ Gledao me je ćuteći. I dalje ništa nije bilo u redu, samo ja nisam imala snage da još jednom izgovorim istu laţ. „Ţeleo sam da porazgovaramo sada, jer ne ţelim da pomisliš da će ovo uticati na naš poslovni odnos." „Naravno. Zašto bi?“ Verovatno je znao da pričam gluposti, jer nije čak ni pokušao bilo šta da odgovori. Umesto toga, pokušao je da promeni temu. „Da li ti je Dejmijen pričao o mojoj sestri?" „Ne.“ „Neverovatna ţena! U glavi rešava takve matematičke probleme kakve ja ne bih


mogao ni s digitronom. Sada predaje na MIT-u." Okrenula sam glavu ka njemu. „Dţesika Toli Braun?“ „Poznaješ je?“ „Ne, ali čula sam za nju", rekla sam ne skrivajući svoje oduševljenje. „Skoro da sam se upisala na doktorske studije samo da bih bila u njenoj klasi. Ali kakve ona...“ „ Da li znaš kako je financirala svoje školovanje?" „ Ne. Stipendija, pretpostavljam." „Jednim delom". rekao je. „Moja sestra ima velike prohteve i svoju zaradu uvećavala je baveći se manekenstvom.“ „Oh“, rekla sam. Bilo mi je jasno kuda priča vodi. „Tako da ja nemam problem kada je ţensko telo u pitanju”, rekao je. „I ne mislim da je neka ţena manje pametna ako pozira gola. Imajući u vidu kvalitete moje sestre i činjenicu da bi me pobedila u svakom matematičkom zadatku, to bi bilo vrlo licemerno s moje strane, zar ne?” „Verovatno bi.“ I dalje mi je bilo neprijatno, ali uspeo je da podigne atmosferu na viši nivo. „I hvala što mi sve ovo niste ispričali pred svima. To cenim." „Hvala." Spustio je ruku na svoje koleno. „Što se Tanera tiče, ponavljam, ţao mi je. Mogu zamisliti koliko te je namučio. Nije krio da ţeli tvoje mesto. Sada više nema nijedno." „Molim?" Njegove reči su me bukvalno pokosile. „Trpeo sam ga dosta dugo, verovatno i duţe nego što je trebalo, ali bio je uz mene od samog početka, pa i onda kada nisam mogao da mu isplatim nekoliko plata." Snuţdio se, a onda otkinuo konac koji je visio iz šava na kragni njegovog sakoa. Spustio ga je na stočič između nas i nastavio istim tonom. „Uvek sam imao utisak da radi za dobrobit firme, ali jutros sam shvatio da je on jedno obično govno." „Oh.“ Pokušala sam da nađem neku pametnu reč, ali ništa mi nije padalo na pamet, pa sam jednostavno čekala šta će dalje reći. „Dejmijen je obavio nekoliko razgovora nakon što si mu ispričala šta se juče dogodilo. Saznao je da je naš junak Taner dojavio novinarima da dolaziš u Nove resurse. Međutim, nije mu bilo dovoljno da te samo izloţi takvoj neprijatnosti, već je izmislio i priču o špijunaţi." „ O, ne", jedva sam progovorila. „On je idiot." „Jeste", rekao je Brus veselo. „I sada je ostao bez posla." Uperio je prstom u mene. „Nemoj se ljutiti na Dejmijena što se umešao." „Ne ljutim se", rekla sam. Dejmijen je samo izneo istinu na videlo. Brus je bio u pravu. Taner je radio i protiv Novih i protiv mene. Dejmijen nas je samo zaštitio. Ĉvrste stege, koje su me stezale oko srca, malo su popustile. „Taner je izgleda mislio da ste me zaposlili samo da biste udovoljili svojoj supruzi." Jezik mi je bio brţi od pameti. Brus me je oštro pogledao i pitala sam se u kakvo sam to blato zagazila. „Zaista?”, pitao je Brus. „Baš zanimljivo.„I ja sam to pomislila, šta je time mislio?" Brus se namrštio. „Nemam pojma“, rekao je, ali me nije gledao u oči. „O, pa", rekla sam. „to se od Tanera moglo očekivati." „Sigurno." Ustao je. „Trebalo bi da se vratimo u društvo. Mislim da će uskoro pristići i ostali gosti." Bio je u pravu. Dok smo mi razgovarali, ljudi su neprekidno dolazili. Neke od njih prepoznala sam jer sam ih videla na sličnoj zabavi kod Evelin, nekoliko nedelja ranije. Bio je tu i reporter lokalnog časopisa, kog je Dejmijen lično pozvao. Fotografisao je ono što će nesumnjivo izaći u sutrašnjem nedeljnom izdanju.


Videla sam Dţejmi kako razgovara s Ripom Karingtonom i Lili Tarpin, dvema zvezdama s kojima ju je sigurno Evelin upoznala. S obzirom na to da ih je Dţejmi smatrala ultrapopularnim, znala sam da će ta zabava za nju biti vrh vrhova, čak i da se ništa drugo ne desi. Moja ocena nije bila baš tako visoka. Brus je donekle ublaţio nelagodnost, ali i dalje mi je smetalo što je Ţizda saznala identitet devojke sa slike. I dalje me je mučio i bunio Tanerov čudni komentar, a i Brusov, još čudniji odgovor. Bms se izgubio negde u gomili, a ja sam i dalje stajala pored kamina. Savila sam se da dohvatim konac sa stoćića, a onda počela da ga motam oko prstiju dok sam posmatrala sobu koja se iz tople i prijatne prostorije pretvorila u hladno i uglačano mesto na kome se nisam osećala prijatno. Pogotovo bez Dejmijena pored sebe. Pogledala sam, traţeći ga u gomili, ali videla sam samo nepoznata lica. Treći sprat je do tada već bio pun doteranih i nasmejanih ljudi. Svi su bili dobro raspoloţeni i pitala sam se da li je među njima postojao iko koje tako tuţan kao ja. Konac oko prstiju obavijao mi se kao zmija. Uposlila sam tako ruke, ali nisam ga samo zbog toga uzela. Govorila sam sebi da bi ga trebalo vratiti na sto i otići odatle. Lagano ali paţljivo, vezala sam ga na vrh prsta. Zategla sam ga toliko da mi je jagodica u momentu pobelela, a ostatak prsta pomodreo. Sa svakim namotajem bol je bivao sve jači, a ja sve zavisnija. Ličila sam sebi na lutku na navijanje. Svaki obrtaj ključa pojačavao bi bol, a jačao mene. Okretala bih i okretala, podnosila bol do granice izdrţljivosti, i onda, taman pre nego što bi ključ škljocnuo, popustila bih. Pojavila bi se lepa i zabavna Niki, koja bi se umešala među goste, smejala se i zabavljala, a drţala se bola kao za slamčicu spasa. Ne! Dođavola, ne! Razdvojila sam prste takvom silinom da sam udarila i zaljuljala sto pored sebe. Mladić u ljubičastoj bluzi, koji je stajao pored mene, prišao mi je u ţelji da mi pomogne, ali ja sam se okrenula, uţurbano odmotavajući konac. Bila sam suviše uznemirena da bih ga smireno skinula sa prsta. Ogrebla sam se. Srce mi je divlje udaralo. Kada je konac konačno spao s prsta i pao na pod, odskočila sam u stranu kao da je otrovan. Kao da sam beţala od škorpiona spremnog da ugrize. Prošla sam pored momka u ljubičastom i naslonila se na kamenu oplatu kamina. Dodir hladnog kamena nije prijao mojim golim ramenima, ali nisam marila. Trebalo mi je nešto da me pridrţi. A dok se Dejmijen ne pojavi, zadovoljiću se zidom. „Da li vam je dobro?", pitao me je momak u ljubičastom. ,,Jeste“. odgovorila sam, mada nisam bila potpuno iskrena. Uopšte nisam bila dobro. Momak je i dalje stajao pored mene, ali ja nisam obraćala paţnju na njega. Pogledom sam traţila Dejmijena, i kada sam ga ugledala, osećaj olakšanja bio je toliko jak da sam ponovo morala da se uhvatim za kamen. Stajao je po strani, blizu hodnika koji je vodio u spavaću sobu, sa svojim advokatom Ĉarlsom Mejnardom, koji je bio vidno uznemiren. Dejmijenovo lice nisam mogla da vidim jer je bio okrenut leđima. Jedna ruka bila mu je u dţepu pantalona, a u drugoj je drţao čašu vina. Poza je, naizgled, bila opuštena, ali ja sam videla tenziju u njegovim ramenima i pitala se da li je mislio na mene, baš kao i ja na njega. Dejmijen. Kao da sam ga prizvala svojim mislima, okrenuo se i odmah me pronašao pogledom. Sve mu se čitalo s lica. Briga, strast, ţelja. Mislim da se borio sa sobom ţeleći da mi da još malo vremena. Ali ja više nisam ţelela da budem ni minut bez njega. Krenula sam ka njemu. Dok sam mu prilazila, videla sam da je Mejnard uhvatio Dejmijena za rame i iznenada povisio ton:


„Ne slušaš me. Nemačkaje to“." Dejmijen se okrenuo ka svom advokatu, a ja sam se ukopala. Kao da se među nama prekinula neka nevidljiva nit. Razmišljala sam da li da produţim dalje, ali sam odmah odbacila tu ideju. Nakon svega, on je mene naljutio. Pa zašto sam mu onda potrčala u zagrljaj? Pogledala sam svoj levi kaţiprst. Tragovi konca još su bili vidljivi, a prst je i dalje bio pomalo modar. Moja potreba da osetim bol bila je zadovoljena. Postavila me je na noge i ublaţila bes, strah i poniţenje. Dala mi je snagu za dalje i još jednom sam se zapitala da li je Dejmijen bio u stanju da mi pruţi isto to. Da li je on bio nova vrsta bola? Najeţila sam se od te pomisli i trudila se da izbacim te misli iz glave. Konobarica je prolazila ispred mene i mahnula sam joj da priđe. Trebalo mi je piće. Popila sam naiskap čašu pića i taman se uhvatila za drugu kad je Dţejmi dotrčala do mene. „Ono dvoje su tako zabavni. Ispričali su mi šta će se desiti u narednim epizodama serije. “ Zgrabila me je za lakat. „Nikada ti neću oprostiti ako zaboraviš da me podsetiš da uključim digitalni video-rikorder. “ „Lepo“, rekla sam. „Da li ćeš dobiti fotografije sa ţurke? Hoću da ih postavim na Fejsbuk. Izvini", dodala je, „znam da ti ne pratiš društvene mreţe. “ To je bilo istina. Nikada nisam bila zainteresovana za to. Kada su počele da se šire glasine i laţi o meni i Dejmijenu, izbrisala sam sve medijske aplikacije s telefona i svim silama se trudila da pobegnem od svega što miriše na tabloide, što se tiče Dejmijenovih i mojih fotografija koje su uslikali paparaci, verovala sam da će ih Dţejmi iskopati i obrisati ili proslediti na moj mejl. Bez komentara. „Nema veze“, rekla sam joj. „I da, napravila sam nekoliko fotografija", dodala sam. Iskosila je oči i pogledala me s čuđenjem. „Da li ti je dobro? “ Odgovorila sam joj da sam dobro. Zašto ne bih bila? Ali bila je to Dţejmi, čak i da sam mogla da je slaţem, to nisam ţelela. „Ĉudno je ovo veće“, priznala sam. „Ţeliš da razgovaramo o tome?" Podigla sam čašu. „Nipošto. “ „Gde je ljubavnik? ili je baš on tema koju večeras nećemo otvarati?" „Trudi se da ugosti zvanice." Potraţila sam ga pogledom i videla da više nije stajao s Ĉarlsom, već je bio u centru male grupe ljudi. „Ko je ona?" Dţejmi je pokazala glavom ka toj grupi. Kada se guţva razišla, videla sam neku brinetu koja je stajala pored Dejmijena. Mišići na mom licu postali su bolno zategnuti. „To je Ţizela“, rekla sam. „Ona je vlasnik galerije u kojoj Blejn izlaţe i prodaje svoje slike." „Ah. Domaćica i domaćin. Nije ni čudo što si skenjana." „Nisam skenjana", rekla sam joj, ali naravno, lagala sam. I mada mi pre toga nije palo na pamet to o domaćici Ţizeli, sada je to bilo na vrhu liste svega što me je te večeri izluđivalo. Jee, Džejmi! Baš ti hvala! „Znam kako ću te oraspoloţiti." Zgrabila me je za ruku i povukla. „Rip i Lil su stvarno zabavni. Dopašće ti se. A ako ti se i ne dopadnu, bar se pretvaraj da je tako, vaţi?" Zurila sam u nju, jer ona je vrlo dobro znala da je stavljanje maske na lice bilo ono što sam najbolje umela da radini.


Nisam joj rekla da sam Ripa i Lili već upoznala i da, s obzirom na to da su umeli da pričaju samo o Holivudu, nismo imali zajedničkih tema za razgovor. Međutim, sada sam pokušala da ih vidim Dţejminim očima i da, bila je u pravu... bili su zabavni. S najboljom mogućom fasadom za tu priliku, Dţejmi i ja prošetale smo okolo. Bila sam nasmejana i dobro raspoloţena. Nije mi bio problem da s nekim započnem razgovor, uzmem foto-aparat i kaţem ljudima da se nasmeju ili stanu bliţe jedni drugima. Kako je samo bilo lako vratiti se starim navikama. Slušati majčine savete u glavi. „Dama uvek ima samokontrolu. Nikada nemoj pokazati da te je neko povredio. Jer ako pokažeš, znaće koje su tvoje slabosti." Majčini saveti isključivali su emocije, ali sam ih primenjivala. Koliko god da sam beţala od svoje majke, izbora za mis, i čitavog svog ţivota provedenog s njom, slagala bih kada bih rekla da nije prijalo vratiti se na već poznat teren. Jer majka je bila u pravu. Ko to nas ne poznaje, ne moţe nas povrediti. Odlučila sam da im pokaţem samo svoju masku. Sve vreme sam osećala Dejmijenov pogled na sebi. Prţio me je po gledom. Draţio me je svaki moj pokret. Svaki dodir haljine po goloj koţi. Svaki stisak kaiša na sandalama. Nervirala sam ga, verovatno i ljutila, ali očigledno isto tako i privlačila. Kao i on mene. Moji strahovi i ljutnja mogli su da pričekaju. Sve što sam tada ţelela bio je Dejmijen. Predomislila sam se i rešila da im se pridruţim u posmatranju nekog platna, kad se Evelin stvorila pored mene. „Ne znam da li bih radije zavrnuta šiju Dejmijenu ili Ţizeli. Ovde se ne moţe popiti ništa drugo sem vina i šampanjca", rekla mi je, „Hajde, Teksas, reci. Ti mora da znaš gde krije ostatak. “ „Da znaš da znam", rekla sam joj. Verovatno to nije bilo baš lepo od mene, ali sam povela Evelin u kuhinju. I sama sam poţelela da po pijem jedan burbon. Provlačile smo se pored osoblja koje je bilo u kuhinji. Na sve strane punili su čaše i slagali predjelo. Sele smo za mali sto za ručavanje. „Pa, pričaj, Teksas". rekla je čim smo sele za sto i sipale piće. „Šta te muči?“ „Popuštam", odgovorila sam. „Nekada mi je bolje polazilo za rukom da prikrijem svoje muke.“ „Ili da prilepiš masku na lice." Razmislila sam o tome i zaključila da je Evelin, uz sve ostalo, bila i neverovatno mudra ţena. „Hajde, kaţi teta Evelin. “ „Ja da kaţem?" nasmejala sam se. „Koliko se ja sećam, trebalo bi ti meni nešto da kaţeš." „E, jebiga", rekla je i otpila gutljaj. Dodala mi je čašu. „To je bilo samo moje blebetanje. Ne slušaj me." „Slušam te", rekla sam joj. „I ne verujem ti. Šta se to dešava iza mo jih leđa?” Namrštila se i ogorčeno odmahnula glavom. „Ne volim kad vidim da se sprema neko sranje, a ja ne mogu baš ništa da preduzmem." „Karl? “ „Karl moţe da mu pljune pod prozor. Dejmijen je decenijama uspevao da drţi posao dalje od očiju javnosti. Ali s tim je gotovo i nisam sigurna da je on toga svestan." „Dejmijenu malo toga promiče”, rekla sam jer je to stvarno bilo tako, a i zbog toga što sam bila na njegovoj strani. „Ali o čemu ti to uopšte pričaš? Već se izborio sa skandalom Padţet”, rekla sam, misleći na skorašnji pokušaj nezadovoljnog biznismena Krika Padţela da okrivi Dejmijena za smrt svoje sestre. Dejmijen je, hvala bogu, uspeo da demantuje te glasine. „Šta drugo?“ Iznenada sam shvatila šta je bilo u pitanju. „Teniski centar?"


Evelin je oprezno podigla pogled. „Šta ti je ispričao o tome?“ „Ne mnogo više od onoga što je ispričao novinarima. To da je Rikter kreten i da neće prisustvovati otvaranju. Nije rekao razlog", dodala sam gledajući je u oči. „ Mogu samo da pretpostavim.” Evelin je visoko podigla obrve. „Jesi li mu rekla u šta sumnjaš?" „Da“ slegla sam ramenima. „Ali nije mi rekao jesam li u pravu." Paţljivo sam je posmatrala. Znala sam da je u to vreme, pre nego što je Rikter umro, a i posle toga, bila Dejmijenov predstavnik za štampu. Ako je neko znao da li je Rikter u detinjstvu zlostavljao Dejmijena, bila je to ona. Njegovo lice i dalje nije otkrivalo mnogo. „Ali nije ti rekao ni da nisi u pravu, zar ne?“ Nije sačekala da joj odgovorim i gledala me pravo u oči. „Veoma mu je stalo do tebe, Teksas, i drago mi je zbog toga. Zbog oboje. Ne sećam se da sam ga nekada videla tako srećnog. Ali bez obzira na sve, volela bih da se pojavi na tom otvaranju. I isprašila bih ga po guzici zbog sinoćnje izjave. Nije zasluţio da ga novinari grizu za guzicu kao gladne pirane." „Da li je to stvarno toliki problem?" Nisam razumela zašto su i Evelin i Dejmijenov otac mislili da je njegova izjava toliko strašna. „Moţda nije bilo toliko pametno podeliti sa svetom to da ne voli Riktera, ali samo je hteo reći da neće prisustvovati otvaranju. Proganjaju ga kao da je, u najmanju ruku, odbio kraljičin poziv, a onda je još i uvredio.“ „Hoću samo da kaţem da ponekad jednostavno moraš da igraš igru kako bi izbegao sranje”, rekla je Evelin. „A ovako mislim da će duboko ugaziti u to isto sranje." Ništa mi nije bilo jasno. „Kakvo sranje?" „Pitaj Dejmijena", rekla mi je. „Daj boţe da grešim, ali kladim se da sam u pravu." Umalo nisam rekla da ću porazgovarati s njim i ubediti ga da povuče izjavu i ode na otvaranje. Ali lagala bih. Nikada to ne bih traţila od njega, niti bih očekivala da promeni svoju odluku. Sećanje na Riktera nije bilo vredno ni najmanje Dejmijenove podrške otvaranju, pa čak i da sve sranje sveta padne na njegovu glavu, ja bih ga podrţala i pomogla mu da se izbori s njim. „Ali nije to ono što tebe muči" rekla je Evelin nakon što je ispraznila čašu do dna. „Hajde, Teksas. Posmatram vas celo veče i ne vidim vas zajedno." Nasmejala sam se, mada sam i sama bila svesna toga da moj osmeh izgleda izveštačeno, baš kakav i jeste. „Što se tiče zabave, ja sam ovde samo gost. Dejmijen i Ţizela se igraju domaćina i domaćice.” „Uh. uh.“ Zavalila se u stolicu i pruţila mi čašu. Dopunila sam je. Umalo da dopunim i svoju, ali imajući u vidu to kako me je gledala, mislila sam da je bilo bolje da ostanem pri čistoj pameti. Evelin nije dirala čašu, samo se nalaktila i piljila u mene sve dok se nisam osetila neprijatno. „Šta?“, konačno sam pitala. „Baš ništa“, rekla je. „Mogla sam se zakleti da imaš plave oči. Ne zelene." Malo sam pognula glavu. „Muče me neke nedoumice u vezi sa Ţizelom", priznala sam joj. „U poslednie vreme bombarduje me sa svih strana, i to me uznemiruje." Iznenadila sam se s kakvom lakoćom sam to izgovorila. Bio mi je mnogo prijatniji ţivot pod maskom. Izuzev s Dejmijenom. Dţejmi i Olijem, uglavnom je tako i bilo. S Evelin je, međutim, bilo lako razgovarati i hvatala sam sebe kako joj govorim o onome što bih inače čuvala za sebe. Pretpostavljala


sam da bi trebalo da mi bude nelagodno zbog toga što bi Evelin, jednoga dana, mogla da zna previše. Ali nije mi bilo. I drago mi je zbog toga. „Dejmijen mi nije rekao da je pomogao Ţizeli da donese slike", rekla sam joj. ,,I znam da to nije nešto zbog čega bi trebalo da budem ljubomorna. Ali..." „Ali umesto tebe, sada je ona pored njega." „Moţda. Moţda sam i sama kriva, jer to ne bi bilo tako da se nisam naljutila i pobegla od njega. Dejmijen mi je dao malo vremena da se smirim.” „Ah, ljubavna svađa. To je dobro, Teksas. Drama uvek dostiţe vrhunac u drugom činu. Kakav je to kukavički čin kojim ti je povredio srce?" Dobro me je pročitala, jer upravo je tako bilo. Povredio mi je srce. „Rekao je Ţizeli da sam to ja na slici." Reči su bolele koliko i sam čin. „A ona je to odmah prenela Brusu." „Ah, tako." Nešto u njenom glasu privuklo mi je paţnju. „Šta? Misliš li da je trebalo da pređem preko toga? I sama sam pomislila da to nije ništa strašno, a moţda i nije. Ali Dejmijen“." „... nije odrţao svoju reč. Da, naravno da ti je to zasmetalo. I ja bih popizdela da sam na tvom mestu. Ali u ovom slučaju, mislim da bi trebalo da mu oprostiš." Nisam mogla a da se ironično ne nasmejem. „Hoću. Ne bih mogla ozbiljno da se naljutim na njega. Ali ne još. Još se osećam povređenom . “ Nastavila je s pričom kao da me nije čula. „Trebalo bi da mu oprostiš jer on nije prekršio obećanje. Blejn se izlajao." „Molim?" Ĉula sam je, ali nisam mogla da razumem. „Blejn je rekao Ţizeli“, rekla je Evelin glasnije. „Nenamerno. Nije ni bio svestan šta priča. Razgovarali su o slikama za galeriju i nekako su došli do tvog portreta. On se čak i ne seća šta joj je tačno rekao. Znaš kakav je pogubljen kad se zapriča. Onda je dojurio kući i sve mi ispričao. Te noći uopšte nije spavao. Jedva sam ga odvratila od toga da istog momenta sve prizna Dejmijenu, ali bilo je dva noću i ubedila sam ga da to pričeka. Jadničak je bio zelen u licu sve dok narednog jutra, u pet ujutru, nije pozvao Dejmijena." „Kada je to bilo? “, zapanjila sam se. „Pre četiri dana." „Ali... ali jasno i glasno sam pitala Dejmijena da li je on rekao Ţizeli... i on mi je rekao da jeste. Lagao je zbog Blejna? Zašto?“ „Oh, draga, nije Blejn pozeleneo zbog Dejmijena, već zbog tebe. Zeznuo je tebe, povredio te je i ţeleo je da to nekako izgladi. Traţio je savet od Dejmijena kako da ti to saopšti i Dejmijen mu je rekao da ti ništa ne govori. Rekao mu je da će on razgovarati sa Ţizelom da to ne ode dalje i da će, ukoliko bude neophodno, on preuzeti odgovornost na sebe." „Ali zašto?" „Sama si već odgovorila na to pitanje, Teksas", rekla je neţno. Na trenutak nisam razumela šta mi je htela reći. Onda sam se setila svojih reći. Ne bih moglo ozbiljno da se naljutim na njega. „On ţeli da zaštiti Blejna" rekla sam više za sebe. „Ţeli da zaštiti naše prijateljstvo." Stavila sam ruku preko usta i borila se sa suzama. „Ţeliš li da kaţem Blejnu da znaš?" Zavrtela sam glavom. „Ne! Ne! Ne ţelim da zna da me je to povredilo i da pomisli da sam ljuta na njega. Moţda ču mu jednom sama reći, ali ne sada." „Nisam bila sigurna da li je pametno da ti kaţem“, rekla je, „ali sada mi je drago što


sam ti ispričala." „I meni", rekla sam joj. „Da budem iskrena, zapanjila sam se kada sam videla Ţizelu. Blejn joj je rekao da nije trebalo da joj kaţe. Mora da je znala da će svojim dolaskom osramotiti i tebe i dovesti Dejmijena do ludila. Nisam verovala da će otići toliko daleko i naljutiti svog najboljeg kupca.“ „Šališ se“, rekla sam. Tada mi je bilo jasno šta je Taner ţeleo da kaţe. Ako je Dejmijen bio Ţizelin najbolji kupac, onda je njegova optuţba da me je Brus zaposlio kako bi udovoljio Ţizeli imala smisla. Udovolji ţeninom najboljem kupcu kako bi on i dalje trošio novac u galeriji. „Moţda sam ja sve pogrešno shvatila“, nastavila je Evelin. „Moţda je Ţizela ta koja je ljubomorna." „Na mene? Zbog čega?“ „Ti si s Dejmijenom", rekla je Evelin. „Ona nije. Ne više." To je definitivno bilo veče za razotkrivanje. „Dejmijen i Ţizela su bili u vezi? “ „Pre mnogo godina. Bili su zajedno samo nekoliko meseci pre nego što se obećala Brusu. Zanimljiva je to priča." „O Dejmijenu i Ţizeli? Nisam sigurna da ţelim da je čujem." „O Ţizeli i Brusu", odgovorila je Evelin i blago zavrtela glavom. „Ali ostavimo te prljavštine za neki drugi dan.“ Podigla je čašu, ispila poslednji gutljaj i uz tresak vratila čašu na sto. „Spremna si da se uhvatiš u koštac sa zverima?" upitala je i ustala od stola. „Ne”, priznala sam i ustala. Tog momenta nisam ţelela da vidim nikog drugog sem Dejmijena.


Ostala sam još malo nakon što je Evelin izašla, a onda na brzinu prošla kroz guţvu ljudi. Neki od njih su mi se smešili i pozdravljali glavom, kao da su me pozivali da im se pridruţim. Ali ja sam prolazila. Nisam imala vremena ni za koga sem za Dejmijena. Prolazila sam kroz gomilu samo s jednim ciljem. Kada sam ga konačno ugledala, zaustavila sam se. Stajao je uz manju grupu ljudi. Ţena kovrdţave smeđe kose nešto mu je pričala. Okrenuo se kao da je osetio da ga posmatram. Pogledao me je svojim lepim očima i odjednom kao da se sve oko mene rastopilo. Ljudi više nisu bili ljudi već obojene mrlje, a njihov razgovor samo glasovi u daljini. Nas dvoje ostali smo sami u sobi. Ukočeno sam stajala u mestu. Telo mi je treperilo, a usta bila suva. Kao da je bacio čini na mene, a ja svesno pristala da budem začarana. Ţelela sam da uţivam u toplini koja se širila između nas. Sve do tada bilo mi je hladno. Telo su mi šibali ledeni vetrovi. Ţelela sam da zaustavim vreme i uţivam u trenutku. U Dejmijenu. Ali to nije bilo moguće. Bilo je toliko toga što je trebalo uraditi i izgovoriti. Naterala sam sebe da se pomerim s mesta. Samo jedan korak vratio me je u stvarnost. Ljudi su se kretali, parovi razgovarali, čaše zveckale, a ja nisam skidala pogled s Dejmijena. Osmehom sam ga pozivala da mi oprosti. I priđe mi. I tada, dok mi je srce divlje lupalo u grudima, okrenula sam se i otišla. Bila mi je potrebna neverovatna snaga da se ne okrenem i pogledam iza sebe, ali uspelo mi je. Vratila sam se u kuhinju, pa onda u uski hodnik koji je vodio ka pomoćnom liftu. Ušla sam u lift i spustila se sprat niţe. U tom delu nije bilo gostiju. To je bio Dejmijenov lični kutak, a kako sam se i ja osećala njegovom, znala sam da je to bilo i moje mesto. Izašla sam iz lifta u malu prostoriju gde je bio smešten centralni kompjuter. To mesto bilo je skriveno od očiju onih koji su se penjali uz stepenice, čak ni ja do tada nisam videla to magično treperavo svetlo. A magija i treperenje pred očima bili su baš ono što mi je tada trebalo. Izašla sam odatle, prošla pored slabo osvetljenih polica biblioteke i stigla na međusprat. Gledano odatle, treperava svetlost na ogradi nije bila ništa manje impresivna. Skinula sam aparat s ramena i prišla bliţe, tako da su samo tačkice te difuzne svetlosti stale u okular. I kroz najmanju tačku svetlosti prelamale su se dugine boje. Škljocala sam i škljocala i uskoro se izgubila u tom svetu koji sam htela da ovekovečim foto-aparatom. Oduševljavalo me je savršenstvo uglova u toj kući koju sam toliko volela. Pohabane korice romana Filipa K. Dika, koji je Dejmijen ostavio na ivici stola. Ĉak i gosti, ili ono što se moglo videti od njih, dok su, kako mi se činilo, lebdeli iznad mene. S tog mesta nisam mogla da razaznam njihove glasove. Nekima od njih videle su se samo glave i ramena. Nisam mogla da vidim ni svoj portret, i u tom trenutku bilo mi je drago zbog toga. Bila sam srećna što Dejmijen nije izneverio moje poverenje, ali sam se i dalje osećala ranjivo. Znala sam da je iza mene i pre nego što je progovorio. Moţda sam samo podsvesno čula njegove korake. Ili sam moţda osetila miris njegovog parfema. Pre će biti da smo toliko bili svesni jedno drugog da nije bilo moguće da moje telo ne oseti njegovu blizinu i ne zavapi za njegovim dodirom. „Nadam se da ovo znači da više nisi ljuta na mene", rekao mi je. Stajala sam pored ograde, leđima okrenuta njemu. Osetila sam kako mi blagi osmeh dodiruje usne. „Da li bi trebalo da budem?" Ĉula sam šuštanje njegove odeće dok mi je prilazio. Bio je tu, odmah iza mene, i


osetila sam kako vazduh pucketa između nas. „Zaista mi je ţao“, rekao je. „Nisam ni pomišljao da bi Ţizela mogla saznati. A još manje sam očekivao od nje da kaţe Brusu." Zatvorila sam oči i pomislila na Blejna i tajnu koju je Dejmijen čuvao. „Ti si neverovatno dobar čovek, Dejmijene Stark", rekla sam mu. Još neko vreme samo je mirno stajao iza mene. „Ne, nisam. Ali s vremena na vreme učinim i neku dobru stvar." Lagano je prešao rukom po mom golom ramenu. Uzdrhtala sam i duboko uzdahnula. „Evelin ti je ispričala?" „Da.“ I sama sam osetila ţar u svom glasu. Bila sam sigurna da je i on bio svestan toga. Obavio mi je ruke oko struka i privukao me k sebi, a onda spustio usne na moju kosu. „Bolje da nije. Ne bih voleo da budeš ljuta na Blejna." „Nisam ljuta. Moţda bih bila da sam prvo čula da je to bio on, ali ti si skrenuo priču na drugu stranu." Okrenula sam se i podigla pogled ka njemu. „Kao što rekoh, ti si dobar čovek." „Svejedno mi je ţao. Još više zbog toga što je Ţizela došla ranije. Ona nije bila pozvana i znam da te je bilo sramota." „Preţiveću", rekla sam, i pošto sam bila uverena da je Evelin imala pravo u vezi sa Ţizelinim motivima, dodala sam: „Zašto mi nisi rekao da ste ti i Ţizela bili u vezi?“ Bio je vrlo iznenađen pitanjem. „Nisi pitala." „Znao si da sam sumnjala", rekla sam mu. „One noći. Naše prve noći." Zamislio se nakratko, a onda se nasmejao kao da ga je zabavljalo moje pitanje. „Dejmijene, Dejmijene", rekla sam i lagano ga udarila po ramenu. „Ţizela i ja smo izašli zajedno nekoliko puta, ali to je bilo mnogo pre nego što su se ona i Brus venčali. I ako se dobro sećam, to veće je Ţizela naišla baš dok sam te muvao. Nisam mislio da će taj detalj iz moje momačke prošlosti ugroziti dobar utisak koji sam ţeleo da ostavim." Morala sam da se nasmejem na to. Sećanje na voţnju u Dejmijenovoj limuzini bilo je i više nego prijatno. „Nakon toga", dodao je Dejmijen. „nikada više nismo pričali o tome. I nema razloga za to. Postoji samo jedna ţena koja me interesuje", rekao je s takvim ţarom da su mi kolena zaklecala. Podigao mi je bradu. „Da li je sada bolje?" „Da." Namrštila sam se, ali više zbog sebe, nego zbog njega. „Ne sviđa mi se to što se osećam kao ljubomorna rospija", priznala sam mu. „Ali Ţizela me je odjednom napala sa svih strana. Slika, povratak iz Palm Springsa, ono što je Taner rekao, i na kraju, saznanje da ste se zabavljali." „Nemam pojma šta ti je Taner rekao i kakve veze ima povratak iz Palm Springsa s bilo čim, a što se slike tiče, uveravam te da mi je Ţizela obećala da više nikome neće otkriti da si ti bila model. Ona je moţda brzopleta, ali ne bi pogazila svoju reč." „Razgovarao si s njom večeras?" „Jesam." ,,Oh. Pa drago mi je da to čujem**, priznala sam. ,,A mislim da ni Brus neće nikom reći." „Hoćeš li da porazgovaram i s njim? Njemu ništa nisam rekao." „Ne. Njemu verujem." Dejmijen je zadovoljno klimnuo glavom. „A šta je s Tanerom?" Ispričala sam mu za Tanerovu teoriju da sam dobila posao samo zato da bi Ţizela bila zadovoljna, i videla sam da ga je to razljutilo.


Nasmejala sam se. „Već je otpušten. Hvala ti, ali neka ostane na tome." „A šta bih ja?“ „O, ne znam", rekla sam i pomislila na svog nekadašnjeg momka Kurta. „Nahuškao bi jakuze na njega. Isprogramirao bi satelit da ga sprţi laserskim zrakom iz svemira. Stvarno, šta bi sve mogao da uradiš?" „Najviše mi se dopada ta ideja o laserskom zraku iz svemira." „Obećaj mi.“ „Obećavam. Šutnut je iz Novih, daleko je od tebe i kraj priče." „Odlično", rekla sam, mada mi ne bi smetalo ni da svemirski laser sredi Tanera. „A šta je s Palm Springsom?" pitao je. „To je tako prijatno mesto. Stvarno me interesuje kako tako mirna mesta mogu da dođu na tvoju listu osumnjičenih." „Zezaš me?" „Samo malo.“ „Trebalo je da mi kaţeš da si se vraćao limuzinom, zajedno sa Ţizelom." „Oh", rekao je i vaţno klimnuo glavom. „Da, sad mi je jasno. Trebalo je. I rekao bih ti. Da sam se zaista vratio zajedno s njom." Pokušavao je, naravno, da me zaštiti, ali ja nisam odustajala. „Ali vratio si se limuzinom. Pretpostavljam zbog toga što je trebalo da dovezeš nju i njene slike. A ako nije tako, zašto se nisi vratio helikopterom? Zar nije bilo tako planirano?" „Jeste. Ali sastanak se neočekivano rano završio, i kao što si ti više puta umela da kaţeš, moram da stignem na sto strana. Malo bi bilo teško davati instrukcije iz helikoptera. Diktiranje ne bi bilo moguće pored tolike buke, a primetio sam da inostrani klijenti postanu osetljivi kada pomisle da vičem na njih. Plus, mnogo je lakše praviti neplanirane pauze kada se voziš automobilom. Kada sam video da mi je ostalo malo više vremena, napravio sam pauzu u Fulertonu i Pasadeni." Prekrstila sam ruke i okrenula glavu u stranu. „Poenta, gospodine Stark?“ „Poenta je da, kada sam video da se plan menja, pozvao sam kancelariju i traţio da mi pošalju limuzinu. Pomoćnik mi je rekao da je zvala Ţizela da joj preporučim neku kompaniju iz Palm Springsa koja se bavi prevozom i koja bi mogla da joj isporuči slike za izloţbu. Očigledno da je planirala da prenese više slika nego što je moglo da stane u njen automobil." „A pošto si ti bio tamo, ponudio si se da ih dovezeš lično?“ „Slike", potvrdio je. „Ne i ţenu. Kao što reče, umem ja da budem dobar." Smejala sam se. „Da, umeš.“ „Izvinite, smem li da kaţem još nešto?" „Naravno." „Sledeći put kada te bude interesovalo da li prevozim druge ţene u limuzini, jednostavno pozovi telefonom i pitaj." „Dobro", rekla sam. „I hoću." Bila sam ljuta na sebe. „Stvarno mi je ţao. Stvarno sam bila grozna." „Baš kao i ja", rekao mi je. Setila sam se brige koju sam mu prethodno videla u očima. Problema pravne prirode koji su se zakuvavali. „Hoćeš li mi reći zašto?", pitala sam ga stidljivo. Dugo me je posmatrao i bojala sam se da mi neće odgovoriti. „Ne bih da pokvarimo ono što imamo." Odgovor nije bio onakav kakav sam očekivala, ali sam svakako osetila neko olakšanje.


„Ne", rekla sam, a koţa mi je postala vrela od topline njegovog glasa. „Ne bih ni ja." Potraţio je moj pogled. „Ne bi?“, konačno je prošaputao sa istom onom ranjivošću koju sam mu, prethodne večeri, videla u očima. „Dejmijene, naravno da ne bih.“ Uzdahnula sam pokušavajući da artikulišem svoja osećanja. „Večeras je sve krenulo naopako i kao da ništa nije kako valja. Ĉak i ova kuća. Toliko puta sam već bila ovde. Pozirala Blejnu ispred prozora, svesna da si ti tu i da me posmatraš i da ćemo ostati sami na krevetu kada Blejn ode.“ Nasmejala sam se sa setom u očima. „Drago mi je što si mi ga poklonio, ali činilo mi se da je to značilo kraj. Kao da smo zatvorili vrata za sobom." „Krevet je samo poklon, ništa drugo", rekao je. „Nešto za tebe. Da misliš o nama dok leţiš na njemu. Večeras sam pomislio da ti ţeliš da zatvoriš ta vrata. Šta si ono rekla? Nema više pravila, igra je završena." „Bila sam besna" priznala sam. „Ţao mi je ako sam te povredio ili razbesneo.” „Nisi", rekla sam mu. „Ne baš.“ „Nisam?* Nabrao je obrve i gledao me u oči, ali ne znam šta je bilo to što je traţio u mom pogledu. „Dejmijene?" „Posmatrao sam te tokom večeri", rekao mi je. Njegov glas ličio je na hod po staklu. Nisam rekla ništa, samo sam stajala i pitala se kuda je taj razgovor vodio. „Nisam mogao drugačije", nastavio je. „Kada si u sobi, ne mogu a da te ne gledam. Privlačiš me. Ne mogu da odolim. Predajem se tvojim činima." Osmeh nije mogao da prikrije tugu u njegovim očima. „Gledao sam kako stojiš s Dţejmi. Kako razgovaraš s Brusom. Slušao sam dok si se smejala sa one dve šašave televizijske zvezde. Video sam ti u očima koliko si bila povređena kada si izašla sa Evelin. I pogađao me je svaki tvoj osmeh, svako mrštenje, smeh, bol, jer nisam bio tu da sve to podelim s tobom." I dalje nisam progovarala. „Ali ovo me je dotuklo", rekao je i uhvatio me za levu ruku. Trepnula sam i jedna suza kliznula mi je niz obraz. „Video si?" Prstu se vratila normalna boja i na njemu nije bilo vidljivih tragova. I bez toga. činilo mi se da pulsira kada sam se setila bola. Bola koji je Dejmijen tada ublaţio neţnim poljupcem. „Hoćeš li mi reći zašto?" Htela sam da spustim pogled, ali sam naterala sebe da ga pogledam pravo u oči. Uz Dejmijena se nisam osećala slabom i slomljenom, ali me je bilo sramota jer sam mu obećala da ću mu reći ukoliko ponovo osetim potrebu za bolom. A već dva puta sam prekršila to obećanje. Moj prst je, makar, bolje prošao od kose. „Već sam ti sve ispričala”, rekla sam mu. „Dan je bio grozan.“ „Dobro. A sad mi ispričaj sve ostalo. “ Govorio je mirno i staloţeno, i to je ublaţilo moju nervozu. „Zabava“, rekla sam. „I to što ti Ţizela izigrava domaćicu. Sav ovaj novi nameštaj* Kada sam to izbacila iz sebe, shvatila sam koliko me je u stvari sve to pritiskalo. „Nisam mogla da prepoznam treći sprat. Sobu, kuću... Pre toga je to bilo samo naše. Ali ne i večeras.“ Ni ja više nisam njegova. Poslednju rečenicu nisam izgovorila naglas. Samo sam, pomalo posramljena zbog svega što sam pre toga rekla, slegla ramenima. Osećala sam se ranjivom i slomljenom i nije mi bilo prijatno zbog toga. Ĉekala sam da on kaţe nešto i umiri me svojim rečima.


Trebalo mu je malo vremena, a onda su me njegove reči iznenadile. „Dođi ovamo “ rekao mi je uz zagonetan osmeh. Pruţio mi je ruku i poveo me u čitaonicu koja je bila ušuškana uza zid na istočnoj strani. To je bilo najskrovitije mesto na međuspratu i nije bilo šanse da se primeti s trećeg sprata. Bilo je mračno. Jedina svetlost bila je ona koja je dopirala od svetlucavih svetiljki s plafona. „Šta to radiš? “, pitala sam ga kada me je pribio uz zid i pritisnuo prekidač. Istog momenta upalilo se prigušeno svetlo nad zastakljenom policom ispred nas. Samo su se dve stvari nalazile u njoj, kao da je na mena police bila da čuva blago. Na njoj su se nalazile dve dragocenosti. Bili su to pohabana dela Reja Bredberija, Farenhajt 451 i Marsovske hronike. Bila sam zbunjena, ali sam verovala da je Dejmijen znao šta radi „Bredberi je jedan od mojih omiljenih pisaca“, počeo je. „Znam. “ Pričao mi je da je kao dete voleo naučnu fantastiku. Na neki način, to je bilo oruţje kojim se borio protiv svog oca, trenera i sopstvenog ţivota. Razumela sam ga. Kako i ne bih kada sam i sama imala lično oruţje? „Ţiveo je u Los Anđelesu. Jednog dana čuo sam da će potpisivati knjige u jednoj prodavnici. Preklinjao sam oca da me povede tamo, ali je on s mojim trenerom ugovorio dodatni trening i nisu hteli ni da čuju." „Šta si uradio?" Nasmejao se. „Ipak sam otišao." „Koliko si godina imao tada?" „Jedanaest", odgovorio je. „Ali kako si došao do tamo? Zar ti nisi ţiveo u Inglvudu?" „Rekao sam ocu da idem na terene, popeo se na bicikl i uputio se u centar grada." „S jedanaest godina? U Los Anđelesu? Pravo je čudo da si uopšte preţiveo." „Veruj mi“, rekao je suvo, „put je bio manje opasan od mog oca kada je saznao šta sam uradio." „Ali to je neverovatna udaljenost. Vozio si bicikl sve do tamo?“ „To je samo dvadesetak kilometara. Ali zbog uzvišenja i saobraćaja trebalo mi je više vremena nego što sam mislio. Kada sam shvatio da neću stići na vreme, odlučio sam da stopiram." Steglo mi se u grudima. Po glavi mi je odzvanjalo upozorenje moje majke da se treba kloniti nepoznatih ljudi i da nikada ne treba stopirati. Prestravila sam se kada sam u glavi stvorila sliku dečaka koji je toliko rizikovao jer je njegov otac bio toliko govno da nije mogao da ga nagradi tom sitnicom koja bi ga usrećila. „Bilo je čupavo “, rekao je. „Ali sam stigao na vreme." Bilo je očigledno da je preţiveo, ali sam svejedno uzdahnula. „I došao si do knjiga", rekla sam i pogledala ka polici. „Naţalost, nisam. Stigao sam na vreme, ali su sve knjige dotle bile rasprodate. Zamolio sam Bredberija da mi makar da svoj autogram i ispričao mu svoju priču. On mi je tada rekao da ima nešto bolje na umu. Njegov vozač utovario je moj bicikl u automobil i odvezli su me Bredberijevoj kući. Tri sata sam proveo razgovarajući s piscem u njegovoj dnevnoj sobi. Onda mi je rekao da izaberem dve knjige s njegove police, potpisao ih i rekao vozaču da me odveze kući." Rastuţio me je svojom pričom i dve suze iskrale su mi se iz oka. „A tvoj otac?" „Nikada mu nisam priznao. Bio je besan kao ris. Rekao sam mu samo da sam vozio bicikl duţ obale. Poverovao mi je", dodao je ogorčeno. „Ali knjige su bile moje. Još ih čuvam", rekao je i pogledao u policu.


„Da“ rekla sam. „Bredberi je, izgleda, neki baš fin čovek." „Bio je." „Sjajna priča“, rekla sam mu. I to sam stvarno i mislila. To su bili detalji iz njegovog ţivota koje sam ţelela da znam. Deo Dejmijena koji mi je nedostajao da bih bila ispunjena. „Ali ne znam zašto mi sada pričaš o tome. „Jer neke stvari u ovoj kući meni nešto znače. Ne ono što sam uneo u nju da bi posluţilo za zabavu, već prave stvari. Nema ih mnogo, ali sve su mi dragocene. Umetnost. Svaka drangulija. Ĉak i nameštaj “ Pogledao me je sa ţarom u očima. Ali ne seksualnim. Ovaj je bio jači. „Ni ti nisi izuzetak, Niki. Doveo sam te ovamo jer te ţelim u svojoj kući, kao što ţelim i tvoj portret ovde.“ Ovlaţila sam usne. „Šta hoćeš da kaţeš?“ „Hoću da kaţem da me nisi mogla više usrećiti time što si rekla da si ljubomorna na to što Ţizela izigrava domaćicu. Da razjasnimo nešto. Ona nije, i nikada ne moţe da bude domaćica u ovoj kući. Razumeš?" Klimnula sam glavom. Ostala sam bez reči. Bez daha. I samo sam ţelela da se nađem u njegovom zagrljaju. Varničilo je u vazduhu kada mi se Dejmijen pribliţio. Bio je tako blizu, ali me nije dodirivao. Ne još. Kao da nas je oboje stavljao na muke. Kao da je ţeleo da nas nauči zašto se nikada ne smemo razdvojiti - jer je dolazilo do eksplozije kada god bismo se pribliţili jedno drugom. „Dejmijene", pozvala sam. To je sve što sam uspela da izgovorim. Lagano je prešao prstima po mom ramenu. Ugrizla sam usnu i zatvorila oči. „Ne", rekao je. „Otvori oči “ Gledala sam ga u oči dok ie spuštao ruku sve niţe i niţe. Spustio je svoju šaku preko moje, u visini poruba na haljini. Lagano je krenuo nagore, tako da sam sama podigla haljinu do mesta gde se butina spajala sa zadnjicom. „Tvoje mesto je ovde", rekao mi je. „Tvoje mesto je tamo gde sam ja. Ti si moja. Reci to.“ „Jesam. Tvoja sam.“ Počela sam teško da dišem i on mi je pustio ruku. Ali je onda svojom nastavio da me dodiruje, polako, polako. „Trebaš mi.“ Njegov pohotni glas izazvao je buru u meni. Pulsiralo mi je među nogama i trebalo mi je mnogo samokontrole da se ne uhvatim za porub i podignem haljinu do struka. „Trebaš mi odmah. “ „O, boţe, da.“ Jedva sam to izgovorila. „Dejmijene, oh, molim te." Snaţno me je gurao unazad dok me nije sabio u ćošak. Pridrţavala sam se za drvenu policu dok me je ljubio. Strasno i vatreno. Bila sam ga toliko ţeljna da sam mu biia zahvalna na svemu što je davao. Dok sam mu grickala usnu i uplitala svoj jezik s njegovim, nastavio je da pomera ruku na gore. Njegovi prsti pomilovali su moju stidnicu. Vrisnula sam i mumlala, koliko su mi to dozvoljavale njegove usne koje su i dalje pritiskale moje. „Nema gaćica“ rekao je prodirući prstom duboko u mene. „A rekla si“.“ „Lagala sam", priznala sam, mada nisam sigurna kako mi je uspelo da bilo šta izgovorim. „Ćuti i ljubi me.“ „Da te ljubim? Gospođice Ferčajld, dobićete mnogo više od toga." ,,A zabava?" „Jebeš zabavu!", mumlao je. „Ako neko siđe?" „Neće." „Ali ako? “ „Niki?"


„Molim." „Pst!" Bilo je to naređenje koje nisam mogla da odbijem jer je svojim usnama zapušio moje. Predala sam mu se potpuno. Podigao me je u naručje. Nogama sam ga obuhvatila oko struka. Haljina mi je bila visoko podignuta. Nakratko je prestao da me ljubi i pogledao u moje široko otvoreno međunoţje. Stenjao je tiho i gotovo bolno. Nisam mogla da ga dodirnem - jednom rukom drţala sam se za zid, a drugom za policu - a ţelela sam da osetim njegov ud u rukama. Da ga stisnem, osetim koliko me ţeli i uverim se da je njegova ţelja jaka koliko i moja. Uhvatio me je obema rukama, klizio prstima po mom telu. Drhtala sam i bila vlaţna. Njegov dodir me je izluđivao. „Dejmijene, molim te“.“ „Molim te, šta?" „Molim te, molim te, uzmi me.“ „Sve što dama poţeli", rekao je i lagano, neţno, vratio prst unutra. Zatvorila sam oči, zabacila glavu i uţivala slušajući zvuk rajsferšlusa koji je otkopčavao drugom rukom. Osetila sam njegovu erekciju na nozi. Glavićem mi je dodirnuo usmine, izazivao me je. Uhvatio me je rukama za zadnjicu i lagano me pridigao, a onda pustio da se navučem na njegov nabrekli ud. Prodro je jednom, pa još jednom, sve dublje i dublje, dok oboje nismo bili omamljeni. Tela su nam se sudarala u ritmu i ţelela sam više, mnogo više. Svojim telom udarala sam o zid toliko da se sigurno cela kuća tresla. Mora da su nas svi gosti čuli. Dahtala sam, grčevito se drţeći za policu, tela napetog kao struna, i samo što nisam eksplodirala. A bila sam tako blizu, preblizu i... Cvilela sam dok mi je on čvrsto drţao ruku na ustima. Zabacila sam glavu, gušeći uzdah zadovoljstva. Mišići su mi se grčili, stezali ga i uvlačili sve dublje dok me je udarao iznova i iznova. Gledao me je bez imalo stida, s takvom strašću da sam mislila da ću eksplodirati od tog pogleda. „Dejmijene", šapnula sam njegovo ime i kao da sam pritisnula okidač. Osetila sam trzaj njegovog tela. Stiskao me je sve jače, bio potpuno napet i tada je eksplodirao u meni. Uzdahnuo je i oslonio se na mene. „Niki", rekao je. „Znam", šapnula sam. Neţno je spustio svoje usne na moje. Taj meki dodir, koji je bio sušta suprotnost prethodnom doţivljaju, bio je prosto savršen. Izgubio je snagu i skliznuo iz mene. Butine su mi bile lepljive, i mada sam znala da moram, nisam ţelela da uklonim njegov trag s tela. „Ĉekaj", rekao je. Papirnom maramicom neţno me je obrisao, a potom mi namestio haljinu. „Kao nova si", rekao mi je. „Još bolja", uzvratila sam. Pomerio mi je kosu iza ušiju i prešao prstom preko usana. Kao da je ţeleo da se uveri da nisam bila priviđenje. „Danas mi je bilo veoma teško", konačno je rekao. ,,I meni je", priznala sam. „Pretpostavljam da ima nečeg u seksu pomirenja." „Definitivno." Uhvatio me je za ruku. „Bio sam ozbiljan, Niki. Ne ţelim da prekinemo. Ne ţelim da se završi." Gledala sam ga zbunjeno, ali u isto vreme i vrlo paţljivo. „Znam", rekla sam. „Ni ja ne ţelim. “ Uštinuo me je za obraz i umotao pramen moje kose oko svog prsta. ,,Ne“, rekao mi je. „Morao bih biti jasniji. Ne ţelim da raskidamo dogovor. Ti si moja i pravila postoje. Ţelim da nastavimo igru. “


Našu igru. Silom tih neočekivanih reči odgurnuo me je korak od sebe. Kada mi je pruţio ruku, mislila sam da ću je prihvatiti bez razmišljanja, ali shvatila sam da odmahujem glavom. Ne zato što nisam ţelela njegovu ruku, već zato što sam bila zbunjena. Ja... ne razumem.” “Mislim da razumeš. A mislim da i ti ţeliš ista Reci mi, Niki, da li si gaćice ostavila kod kuće jer si tako htela ili ti se dopada da budeš otvorena za mene? Da mogu da te dodirnem, da te tucam kad god i gde god poţelim?” Progutala sam knedlu jer je bio u pravu. Štaviše, bila mi je jasnija tuga koju sam mu videla u očima, a i posesivnost koju je ispoljavao prošlog četvrtka uveče. Bio je u pravu. Bila sam njegova. Nije ni moglo da bude drugačije jer mije bio u srcu. Ali ono što je rekao? Paţljivo me je posmatrao, ispitujući me i analizirajući kao poslovni poduhvat ili finansijski izveštaj. Ali gledao je u ţenu. I moje emocije nisu bile samo brojke na papiru. I sam je, naravno, bio svestan toga, i ispod čvrstog intelekta bio je ranjiv. Ţeleo je tako. Moţda mu je to bilo potrebno. Svu teţinu tog trenutka preneo je na mene. Srce mi se stezalo, jer sam i sama to ţelela. Zar nije to bio razlog zašto sam čitavo veče izgubljena? U toj našoj igri otkrila sam novu stranu sebe. Iako sam bila njegova, osećala sam se slobodnijom nego nikada pre. Bila sam sigurnija u sebe i svoje emocije. Dok sam palcem trljala prst koji sam prethodno povredila, razmišljala sam o tome koliko sam bila stabilnija. Drugom rukom i dalje sam se drţala za policu. Kada sam pogledala u one dve Bredberijeve knjige, zadrhtala sam pri pomisli na priču koju mi je Dejmijen ispričao. Zamislila sam ga, onako malog ali jakog, kako na biciklu beţi od svog oca. Vozio je da sretne svog heroja, koji je maštu pretvarao u reči. To nestvarno bilo je dovoljno stvarno za dečaka koji je ţeleo spas. Da li je ponovo imao istu potrebu? Da li je to bila njegova veština da pobegne od stvarnosti i povede mene sa sobom? Ali ja nisam ţelela fantaziju. Ţelela sam stvarnost. Stvarne trenutke, kao priču o Bredberiju, kojom mi je Dejmijen otvorio mala vrata svog srca. Stezalo mi se u grudima. Skrenula sam pogled sa staklene police ka Dejmijenovim isto tako prozirnim očima. Ĉekao je na moj odgovor. Ţelela sam da se priljubim uz njega i šapnem mu: da, da, naravno, da. Sleđena od straha, stajala sam u mestu. Bojala sam se da mu dopustim da me uvuče u nešto što nije i nikada ne bi moglo ni da bude stvarno. „Zašto?”, pitala sam ga. „Rekao si da me ţeliš. Imaš me, sa igrom ili bez nje.” Podigla sam nogu pokazujući smaragdnu narukvicu oko članka. „Još uvek je nosim, Dejmijene. Znaš da ću je uvek nositi. Zašto onda? Kakva je razlika?” Okrenuo je glavu ka zastakljenoj polici. “Kaţeš da ţeliš da ti se otvorim”, rekao mi je. Pitala sam se kako je uvek mogao da pročita moje misli. „I sam to ţelim. Ne ţelim da među nama bude tajni, Niki.” „Ispričao si mi za teniski centar”, rekla sam mu. „Ne sve” odgovorio je. Nisam reagovala jer sam znala da je to istina. „Moram da znam, Niki. Naročito sada. Moram da budem siguran...” Zaćutao je i pogledao u stranu. Po izrazu mu se videlo da se bori s rečima. “Moram da znam da ćeš biti ovde, uz mene, bez obzira na sve.”


Tog momenta izgledao je veoma ranjivo, a ja sam bita posramljena zbog toga što imam toliku moć nad čovekom takve snage. „Zar to nisi shvatio do sada? Biću.” Videla sam neku tminu u njegovim očima kada me je ponovo pogledao. „Kako kada još uvek ima mnogo toga sto ne znaš o meni?” Nije rekao ništa novo, ali u tom trenutku osetila sam neki čudan strah. Kakve su to mračne tajne koje je Dejmijen drţao duboko zakopane? Zapravo, moţda bolje od bilo koga drugog, mogla sam da razumom zašto mu je bilo potrebno da se krije iza te igre, ukoliko je nameravao da mi se poveri. I santa sam povređivala sebe kako bih se izborila s demonima iz detinjstva, ali sa čime se i kako on borio? Osim što je osvojio svet i naučio da zakopava tajne. Nasmešila sam se kada sam ponovo pogledala u knjige. Iako mali, bio je to ogroman korak za Dejmijena. Ali sranja iz njegove prošlosti - kao priče o Sari Padţet i krivica koju je osećao zbog njenog samoubistva - to su stvari o kojima je trebalo otvoreno da progovori. Odjednom sam shvatila. Igra je bila njegov način da se otvori. Jednom kada sve dođe na svoje, zar to ne bi ojačalo osećanja između nas? Moţda sam santo traţila opravdanja, ali sigurno je da sam i sama ţelela ono što je nudio. Ta ţelja, doduše, nije mogla da odagna strah koji sam i dalje osećala. Dejmijen je primetio moju nesigurnost pa me je uhvatio za ruku. Tog momenta shvatila sam da nesvesno stiskom svoj povređeni prst. „Moţeš li mi reći?”, pitao je neţno. Progutala sam knedlu i pokušala da se nateram da progovorim. „Plašim se”, priznala sam mu. „Ĉega?” „Tebe”, rekla sam mu. I istog momenta kada sam videla zbunjenost i bol u njegovim očima, zaţalila zbog svojih reči. „Ne, ne, ne kao što ti misliš.” Prišla sam mu i pomilovala ga po obrazu. „Ti si nešto najlepše što mi se desilo u ţivotu.” „To zvuči zastrašujuće.” Nasmejala sam se i bila mu zahvalna na tome što moje reči nije uzeo za zlo. „Ponekad se plašim da te moţda samo koristim.” Zastala sam i očekivala da će napraviti šalu na račun toga, da bi voleo da ga iskoristim kako god poţelim. Ali ćutao je i tada sam shvatila da on razume koliko mi je to sve teško padalo. „Mislim kao oslonac.” Setila sam se oţiljaka koji su ruţili moje butine. Konca čvrsto stegnutog oko mog prsta. Noţa u ruci i osećaja ekstaze kada mi se oštro sečivo zabolo u koţu. A ponajviše koliko mi je sve to trebalo i oţiljaka koji su bili svedoci moje slabosti. Pogledala sam u pod, ne ţeleći da se susretnem s pogledom log čoveka koji me je tako dobro poznavao i čitao sve na meni. „Bojim se da si mi zamena za bol.” „Shvatam”, rekao je bez imalo emocije u glasu. Bez ljutnje, bez straha. Bez ičega. Zavladala je tišina. Uzdahnula sam, ali nisam podigla pogled. Plašila sam se onoga što bih mogla da vidim u njegovom pogledu. Prošle su sekunde, a kao da je prošla večnost puna nedorečenosti. Spustio je prst ispod moje brade i podigao je. Nisam mogla ništa drugo osim da ga pogledam ili da zatvorim oči. Pogledala sam ga I zaplakala jer nisam videla ni ljutnju, nt bol. A ni saţaljenje. Videla sam divljenje i verovatno neku mrvu poštovanja. „Dejmijene?” „Da, draga.” Krenuo je ka meni, a onda ga je neka sila zaustavila. Stao je dovoljno daleko da mi pruţi malo prostora i dovoljno blizu da mi da snage. „Reci mi zašto ti je potrebna bol?”


„Znaš već”, rekla sam mu. Sve sam mu to već ispričala. „Pruţa mi stabilnost” rekla sam dok mi je suza klizila niz obraz. „Vraća me na noge. Daje mi snagu.” „Shvatam.” Obrisao mi je suze sa lica. „Ţao mi je”, rekla sam. „Meni nije.” Smejao se krajičkom usana i to je odagnao moje strahove. Ispunila me je nada. „Uzdigla si me, Niki. Zar ne shvataš?” Mora da je moj izraz lica jasno govorio da nisam shvatila, pa je nastavio: „Ako sam ja zasluţan za sve to, ako umem da te umirim, postavim na noge, ako ti dajem snagu, sve je to za mene vaţnije od svakog penija koji sam zaradio gradeći Stark internejšenel.” „Ja...” Htela sam nešto da kaţem, ali me reči nisu slušale. Nisam to tako doţivljavala. „Ali, draga”, nastavio je, „to nije tako. Ti imaš snage u sebi. Bol je samo način da dođeš do nje. A što se tiče mene, voleo bih da ti budem ogledalo. Da kada pogledaš u mene, vidiš ono što ti u stvari jesi.” Do tada sam već bila sva u suzama. Otišao je do obliţnjeg stočića i doneo mi kutiju papirnih maramica. Duvala sam nos i šmrcala, osećala se budalasto i smešno, ali u isto vreme bila sam neizmerno srećna. „Govoriš kao da me stvarno voliš”, rekla sam mu. Ćutao je, ali su mu se oči smešile. Prišao mi je, uhvatio me za potiljak i privukao k sebi. Isprva sladak i neţan, a onda me je snaţan i strastven poljubac proţeo do stopala. „Kaţi da, draga”, rekao mi je u pauzi poljupca. „Kaţi da si moja.” „Koliko dugo?”, pitala sam bez daha. Nije odgovorio. Nije bilo potrebe. Odgovor sam pročitala u njegovim očima. Koliko god bude trebala Koliko god budemo ţeleli. Koliko god dugo budem ţelela da budem njegova. Samo je stajao ispred mene. Toliko toga je zavisilo od mog odgovora, ali njegove oči bile su mirne, njegov stav potpuno opušten. Dejmijen je bio čovek koji nije pokazivao ono što nije ţeleo da drugi vide. A bilo je toliko toga što je ţeleo da podeli sa mnom, kao i ja s njim. Ćutala sam još neko vreme jer sam ţelela samo da ga gledam. Ţelela sam da se prepustim uţitku, da me opije taj čovek koji je imao toliko snage kao niko koga sam do tada upoznala, a ipak bio spreman da kleči preda mnom. Kako sam samo mogla da pomislim da je tako malo toga podelio sa mnom? Moţda mi nije prepričao neke konkretne događaje, ali mi je pruţio srce na dlanu. „Da”, rekla sam i pru. ino, gospodine Stark.” „O, dragi”, rekla sam. „Srećo ne moţeš ni da zamisliš.” Uhvatio me je za ruku. „Hajdemo.” S obzirom na to da neko vreme nismo bili viđeni na zabavi, čiji je on bio domaćin u svom domu, a koja je bila priređena u čast mog portreta, koji je visio na zidu, pretpostavila sam da je to bio razlog što smo ušli u pomoćni lift, kako bismo se neprimetno ušunjali među goste. Kada smo ušli u mali hodnik koji je vodio ka kuhinji, prvi na koga smo naleteli bio je Gregori, Dejmijenov otmeni prosedi sobar. „Gospođica Ferčajld i ja izlazimo.” Iznenađeno sam ga pogledala i zatreptala očima. Gregori nije reagovao. „Naravno, gospodine Stark. Pobrinuću se da sve bude pospremljeno i da kuća bude zatvorena. „Izlazimo?” prošaputala sam kada se Gregori udaljio, a Dejmijen me poveo u glavnu prostoriju. „Da”, rekao mi je.


Razmišljala sam da li da se usprotivim. Emili Post i gospođa Bonton bile su mi u krvi, a da ne pominjem još stroţa pravila lepog ponašanja Elizabet Ferčajld. Ne napuštaj zabavu koju si organizovao! Takva su pravila. Pravila lepog ponašanja koja se moraju poštovati, šta god da je Dejmijen imao na umu, moglo je da sačeka. Trebalo je da kaţem nešto. Trebalo je da zauzmem odlučan stav i insistiram na tome da nam je mesto među gostima. Umesto toga, izbacila sam majčina pravila iz glave i samo sam ćutala. Zastali smo na tri mesta. Prvo kod Ţizele, koja je izgledala zbunjeno, ali nije prigovorila. Dok je Dejmijen razgovarao s njom, nabacila sam svoj veštački osmeh na lice. Nije me iritirala kao ranije, ali svakako nisam imala nameru da je uvrstim na listu dobrih prijateljica. Onda smo otišli do Evelin i Blejna, kako bismo im čestitali i pozdravili se s njima. Dok sam se rukovala s Blejnom, naši pogledi su se sreli i oboje smo se nasmejali. „Dođi ovamo”, rekao mi je i privukao u zagrljaj. Evelinin zagrljaj bio je još čvršći. Dok me je grlila, čula sam je kako mi šapuće „Drago mi je da nisam jedina koja će se večeras malo ovajditi.” „Samo malo?”, ponovila sam i vragolasto se nasmejala. „Tako je, Teksas”, rekla je puštajući me. „Zato te volim.” Uprla je prstom u mene. „Ove nedelje” rekla mi je. „Fotke, vino, trač partija. Ne mora tim redom.” „Dogovoreno”, rekla sam. Tada sam se setila da mi je aparat ostao u biblioteci. „Neka ga”, rekao je Dejmijen kada sam mu to pomenula. „Budi sigurna da ti neće trebati” „Ne znam baš”, odgovorila sam. „Ne mogu da zamislim lepši prizor od onoga gde bi ti stajao go ispred prozora.” „Misliš da će biti golotinje večeras?” „Nadam se, gospodine Stark. Iskreno se nadam.” Dţejmi je bila posl< balkonu kako sedi za havajskoj košulji. O, ne, Džejmi, pomislila sam. Ne još jedan. Ne nakon započete priče sa Rejnom. „Hej, vas dvoje”, pozvala je ugledavši nas. „Luise, ovo je moja cimerka. Niki. Pretpostavljam da gospodina Starka već znaš.” Dok su se Luis i Dejmijen pozdravljali. Dţejmi me je značajno pogledala. Da li je sve u redu? Klimnula sam. Upitno sam pogledala u Luisa. Nabrala je nos i blago odmahnula glavom. „Luis je reţiser”, rekla je uzgred. „Razgovarali smo o televiziji. Lepa kuća”, dodala je obrativši se Dejmijenu. „Sjajna zabava.” „Drago mi je da vam se sviđa. Niki i ja smo došli da se pozdravimo.” Upitno me je pogledala, a ja sam se nasmejala poput nevinašceta. „Edvard će vas odbaciti do kuće kad god budete ţeleli” rekao joj je Dejmijen. „Lepo se provedite.” „Vaţi. Hvala.” Zagrlila me je. Dejmijen i ja iskrali smo se kroz kuhinju do dela kuće namenjenog za osoblje, kako ne bismo bili primećeni. „Pa gde ćemo mi to, gospodine Stark?”, pitala sam ga kada smo izašli na hladan večernji vazduh. „Malo biste se prošetali?” „Radije bih se provezao “ Dejmijen je auto obično parkirao ispred kuće. Te večeri ispred kuće bilo je puno ljudi angaţovanih da se brinu o automobilima gostiju. Pratila sam ga i namrštila se kada smo prošli pored garaţe. „Gde idemo?” „Negde gde još nisi bila.” „Uh, uh.” Bila sam radoznala pa sam razgledala naokolo. Bili smo kod severnog dela kuće, suprotno strani na kojoj su bleštala svetla sa zabave. Mračno je, i jedino svetlo dolazilo je od svetiljki koje su bile sakrivene među drvećem i statuama od kamena.


Bio je u pravu. Uprkos toliko vremenu koje sam provela na trećem spratu, nisam baš dobro poznavala kuću i okućnicu. Naravno, uređenje dvorišta je tek malo pre toga bilo završeno. Pored velikih površina pod cvećem, staza za šetnju i mesta za odmor, bilo je tu i divljeg rastinja. Pomislila sam da je Dejmijen zaposlio nekoga da očisti teren od šiblja i postavi osvetljenje uz stazu, kako bi se lakše prolazilo kroz rastinje. „Ovde je prelepo”, rekla sam dok smo koračali po kamenom popločanoj stazi koja se uvijala Iza kuče. „Jeste”, sloţio se, ne skidajući pogled sa mene. „Gledajte kuda gazite, gospodine Stark”, rekla sam mu. „Radije bih gledao u tebe.” Nasmejala sam se, a on me je privukao u zagrljaj i poljubio me. Od tog poljupca činilo mi se da sam se istopila do kostiju. Vatra koju je malo pre toga zapalio u meni još je tinjala i sada se samo rasplamsala. „Ovde?”, šapnula sam, trljajući međunoţje o njegovu butinu. Tiho sam stenjala naslađujući se slatkom mukom koja je nadolazila. „Napolju? Na tvrdom, hladnom kamenu?” Moţda su moje reči govorile da mi se to ne dopada, ali ton je zvučao suprotno. U tom trenutku jedino što sam ţelela bilo je da osetim hladnoću kamena na leđima i Dejmljena vrelog i čvrstog u sebi. Glas mu je bio tih, senzualan i pomalo izazovan. „Šta tačno ţelite da vam uradim, gospođice Ferčajld?” Njegovi prsti dodirnuli su moje rame i lagano i vijugavo se spuštali. „Ovo?”, pitao me je dok se naginjao i spuštao usne na moje grudi. Uzdahnula sam. Teško sam disala. Izazivao me je saten koji je dodirivao moju nabreklu bradavicu. „Ili moţda ovo?” Klizio je prstima uz butinu, sve više i više, dok nije dodirnuo meku koţu između butine i stidnice. „Moţda”, šapnula sam. „Bilo bi dobro, zar ne?u, pitao me je i nastavio rukom da klizi, prateći liniju mojih stidnih dlačica do druge strane stidnice. „Ovde, pod zvezdama. Samo noć oko nas i moje ruke na tebi. Moj jezik na tvojim grudima, dok ti hladan vazduh pali bradavice i vrelu mačkicu.” Noge su mi postale slabe. Obavila sam mu ruke oko vrata kako se ne bih istopila od njegovih reči i dodira. „Da li je to ono što ţeliš?” „Da”, rekla sam. Nasmejao se. Gricnuo me je za kraj usana, a onda za vrat, pa za uho. Osetila sam njegov vreo dah i kako neţno šapuće: „Neee.” Nisam toga bila svesna, ali verovatno sam ispustila neki zvuk u znak protesta, jer se on nasmešio. „Neee”, ponovio je. „Imam nešto drugo na umu.” Tada mi je neţno skinuo ruke sa svog vrata, namestio haljinu i poveo me dalje niz stazu. Išla sam za njim, nervozna i veoma veoma napaljena. Nekoliko momenata kasnije, pokazao mi je ravnu površinu između dve padine. „Mislio sam da tamo sagradim teniski teren.” Paţljivo sam ga posmatrala, ali njegovo lice mi nije govorilo ništa. „Stvarno?”, pitala sam, trudeći se da mi glas ostane smiren. Znala sam koliko je prošlo vremena od kada je poslednji put zaigrao tenis. A znala sam i zašto. „Moţda. Nisam još odlučio. Mnogo je prošlo i bojim se... ” Prekinuo je rečenicu i čelo mu se naboralo. „... da neće biti zabavno?”, pokušala sam da dovršim njegove reči. Nije odgovorio, ali videla sam odobravanje u njegovim očima.


„Pa ako sagradiš teren, mogao bi i da me naučiš kako se igra”, rekla sam uz osmeh. „To bi sigurno bilo zabavna Obećavam. Biće veoma zanimljivo igrati sa mnom.” „Zanimljivo?”, ponovio je. Bila sam srećna što me je zadirkivao. „Zamišljam te u teniskom dresu. Tako da reč zanimljivo meni nikako ne pada na pamet.” „Da li bi naša pravila vaţila i tada, gospodine Stark? Nisam sigurna koliko bi tu bilo tenisa ako bih morala da nosim opremu bez gaćica.” „Zanimljivo gospođice Ferčajld. Mislim da ste mi upravo pomogli da donesem odluku. Još sutra ću zvali inţenjere.” „Veoma smešno”, rekla sam. „Smej se sada”, rekao mi je, „ali čekaj da te vidim ispred loptica.” „Govoriš bezobrazne reči.” Nasmejao se, uzeo me je za ruku i morala sam da poţurim da bih ga stigla. Bila sam opuštena i bilo mi je drago što smo eskivirali zabavu. Nije više bilo nervoze koja me je uhvatila pred naš odlazak. Bili smo samo Dejmijen i ja, i široko noćno nebo iznad nas. „Šta je?”, pitao je. Zavrtela sam glavom. „Ništa nisam rekla.” „Smešiš se.” „Moţda sam srećna.” „Pa jesi li?”, pitao je posmatrajući me. „I ja sam.” „Dejmijene...” Prišla sam bliţe i potraţila mu usne. Umesto usana naišla sam na njegov prst. „Ako započnemo, nikada nećemo stići tamo gde smo krenuli”, rekao je. „A mi to nekuda idemo? Mislila sam da jednostavno lutamo po prirodi.” „Zapravo”, rekao je, „stigli smo.” Zaustavili smo se ispred vinove loze. „Prelepo je”, rekla sam. „Ali ako si planirao da završimo u cveću, mogu ti reći da bih bila zadovoljna i kamenom stazom.” „Imaću to na umu za neku drugu priliku”, rekao je. „Ali ovo nije naša krajnja destinacija.” „Oh.” Nije odgovorio na moje pitanje. Makar ne rečima. Izvadio je privezak, pritisnuo crveno dugmence i drvena vrata kamuflirana vinovom lozom počela su da se diţu. Dok su se vrata podizala, ispod njih je izbijala svetlost. Imala sam utisak da nedostaje pesma - Oda radosti moţda - dok su se otvarala vrata te tajne sobe. U prvi mah nisam videla ništa, jer su mi oči bile zaslepljene svetlošću. Ali dok me je Dejmijen vodio ka već podignutim vratima, videla sam da je to bila garaţa. Ogromna garaţa, da budem precizna. Izbrojala sam petnaestak staromodnih automobila. Svi su bili uredno parkirani i ispolirani. Betonski pod i zidovi bili su obojeni u belo. I svetlost s plafona sijala je belom svetlošću. Na trenutak mi se učinilo da sam umrla i zalutala u raj za automobile. Okrenula sam se zureći u Dejmijena. „Ti mene zezaš. Samo što si završio kuću, a već imaš krcatu garaţu s petnaest automobila, i to skrivenu u brdu?” „Nisam hteo garaţu koja bi narušila lepotu ovog predela” rekao je. „A i da budem iskren, garaţa je bila ovde mnogo pre kuće. Sagradio sam je pre tri godine, dok su arhitekte još spremale plan za kuću. I da pojasnim, garaţa je za dvadeset automobila.” Pogledala sam ga praveći grimasu. „Ovoliko brdo, a samo dvadeset automobila? I to tako daleko od kuće? Ozbiljno, gospodine Stark, šta se dešava kada pada kiša?” „Tada koristim podzemni tunel”, rekao je, pokazujući na metalna vrata sa strane iznad kojih je, ukrasnim crvenim slovima, bilo ispisano rezidencija. „Stvarno si hodajući kliše”, rekla sam mu uz osmeh. „Nimalo”, odgovorio je. „Više volim voţnju.” Izgledao je srećno, kao dečačić koji se u boţićno jutro igrao svojom omiljenom igračkom. Njegovo raspoloţenje bilo je zarazno.


Stala sam pored automobila koji je bio najbliţi vratima. „Kakav je ovo automobil?”, pitala sam. Bio je to oldtajmer s otvorenim krovom. Mogla sam da zamislim ţene u večernjim haljinama kako se voze spuštenog krova i mašu momcima, zadovoljne što su toliko odvaţne. „To je gardner kabriolet”, rekao mi je. „Ali dođi da ti pokaţem svog ljubimca.” Otišli smo do jednog starinskog automobila u drugom redu, koji je bio besprekorno ispoliran i sijao se baš kao i sama garaţa. „Bejker elektrik”, rekao je. „Ovaj primerak je bio vlasništvo Tomasa Edisona. „Ozbiljno?”, bila sam potpuno impresionirana. „Trebalo bi da bude eksponat u nekom muzeju.” „Ĉesto ga pozajmljujem muzejima” rekao je. „Ali nikad ga ne bih zaista dao. Ne vidim smisao u tome da imaš tako skupe igračke a da ne uţivaš u njima. Kao što ne vidim svrhu novca ukoliko ga ne koristiš kako bi priuštio neke zanimljive sitnice. Ako ne sebi, onda onima koji su nam dragi.” Pomislila sam na Moneovu sliku, foto-aparat, garderobu i sve druge poklone kojima me je zasipao. „Srećom po nas koji smo osetili tvoju velikodušnost, imaš odličan ukus.” „Imam, gospođice Ferčajld.” Pruţio mi je ruku. „Hajde. Pokazaću ti auto koji ćemo noćas voziti.” Krenuli smo dalje niz red automobila i zaustavili se ispred spuštenog dvoseda zelene boje, s haubom koja je izgledala kao da je duţa od samog automobila. „Dobro”, rekla sam, ne prestajući da se smeškam. „Ispričaj mi sve o njemu.” Kao da sam mu tog momenta dala odobrenje da se raspeva. „Jaguar, tip E, putnički”, počeo je, pa nastavio sa svim detaljima o performansama tog automobila, uveravajući me da će nas, uz pun luksuz i u stilu, odvesti do ţeljene destinacije. „Nadam se da usput neće biti propitivanja”, rekla sam, „jer sam od silnog uzbuđenja uspela da zapamtim samo ime.” „To je dovoljno”, rekao je. „Jesi li ga ti restaurirao?” „Odakle ti to?” „Edvard mi je ispričao za bentli. Ne mogu baš da te zamislim uprljanog i umazanog uljem.” „Zanimljivo”, rekao je sa očiglednim ţarom u glasu. Ja uopšte nemam problem da te zamislim golu, klizavu od ulja, opruţenu na krevetu i spremnu da budeš povaljena.” „Oh”, uzdahnula sam. „Oh...” Nasmejao se i otvorio mi vrata. Automobil je bio toliko nizak da nije bilo moguće pristojno uči i izaći iz njega u kratkoj haljini. Dejmijen je to iskoristio i prešao rukom po mojoj butini, a onda me uhvatio između nogu. Telo mi je drhtalo pod njegovim dodirom. Zastenjala sam kada je sa dva prsta ušao u mene. Uhvatila sam se za ivicu vrata dok mi je telo gordo od ţelje. Ţelela sam da stisnem butine, ali to nije bilo moguće, jedna noga mi je bila u autu, a druga na betonu. Pala bih da sam se samo malo pomerila. A opet, nisam ţelela da se pomeram. „Pa”, rekao mi je. „Tako te volim. Vrelu, vlaţnu i napaljenu samo za mene. Ţelim da uvek budeš takva, Niki. Da budeš spremna bilo kad i bilo gde. „Uvek ću biti takva za tebe”, šaputala sam, jer on je to ţeleo da čuje. I zbog toga što je to stvarno bilo tako. „Trebalo bi da te povalim još sada”, rekao je, lagano uvlačeći i izvlačeći prste. Stidnica mi se grčila, uvlačila ga, ţelela još više. Ţelela je njega. „Trebalo bi da te presavijem preko haube, podignem ti suknju i izudaram ti guzu tako da se trese i sva pocrveni. Onda bi trebalo da ga stavim u tvoju slatku vlaţnu picu. Da li to ţeliš, Niki? Priznaj. Reci šta ţeliš da ti uradim. Niki. Reci mi kako ţeliš da te povalim.”


Ţmurila sam, a grudi su mi bile teške. Bila sam potpuno vlaţna i ispunjena. Tri - ne, četiri njegova prsta - bila su u meni. Kruţila sam kukovima ţeleći ga jače, brţe, dublje. „Reci mi”, ponovio je. „Ţelim da me povališ”, rekla sam. „Ţelim tvoje ruke na mojim grudima i tvoj ud duboko u meni. Ţelim te, Dejmijene. Molim te, molim te, očajnički te ţelim.” Izvukao je prste i njima počeo da kruţi oko klitorisa. Palcem je lagano prodirao. Mogla sam i sama da osetim miris svojih sokova. Bestidno sam se uvijala, što je pojačavalo uţitak. Bila sam blizu, toliko blizu i htela sam da svršim pod njegovim prstima. Nije mi bilo vaţno što smo bili u garaţi i što sam samo napola bila u automobilu. Sve što sam ţelela bio je Dejmijen. Da me odvede tamo gde sam ţelela. „Hvala ti”, šapnuo mi je dok je povlačio ruku. „Dejmijene”, cvilela sam. „Dođavola, Dejmijene, molim te.” „Nervozni ste, gospođice Ferčajld?” „Znaš da jesam.” „To je dobro.” Zadovoljstvo u njegovom glasu nateralo me je do se nasmešim, uprkos mojoj frustraciji. „A sada, ulazi u auto!” Učinila sam kako mi je rekao i sela čvrsto skupljenih nogu, u nadi da će to makar malo zadovoljiti moju očajničku ţelju. Obišao je oko auta i seo pored mene. Sve ga je to očigledno zabavljala „Raširi noge, gospođice Ferčajld! Nije kraj dok ja to ne kaţem.” Kiselo sam ga pogledala, ali sam ga poslušala. „Izvinite, nisam čuo?” „Da, gospodine.” „Dobra devojčica.” Dok sam sedela, lako izgubljena u erotskom zanosu, upalio je auto i isparkirao ga. Očekivala sam da ćemo izaći istim onim putem kojim smo došli, mada mi nije bilo jasno kako ćemo to da uradimo. Ispred sebe sam videla samo zid. Kada smo prišli, na stisak dugmeta, deo zida se pomerio u stranu. Iznenada, našli smo se u mračnom tunelu s bezbroj svetlosnih lukova. Emitovali su slabu svetlost, koja bi se upalila kada bismo prišli, a potom se gasila. Imala sam oseća j da sam jedna od Bondovih devojaka u potrazi za lošim tipovima. „Gde idemo?” „Samo polako”, rekao je. Svetla ispred nas nisu se upalila i uplašila sam se da je došlo do nekog kvara u Dejmijenovom tajnom prolazu. Ispostavilo se da smo samo stigli do kraja tunela. Izašli smo na privatni asfaltni put -Dejmijenov, naravno - i nakon nekoliko minuta, skrenuli na vijugav put koji je vodio između brda Malibua. Njime smo došli do auto-puta duţ obale Pacifika. „Nećeš mi reći?”, pitala sam ga. I dalje sam bila na granici da eksplodiram. Automobil je bio nizak, snaţan i mogla sam da osetim vibriranje mašine ispod sedišta, što me je dodatno izazivalo. Grudi su mi bile teške i otečene. Dodir mekog satena izazivao je bol na mojim nabreklim bradavicama. Dejmijen je ćutao, ali me je krajičkom oka posmatrao. Primetila sam da mu je sve to prijalo. „Idemo u Los Anđeles? Skoro je jedanaest.” „Bojim se da vam neću dozvoliti da zaspite na vreme, gospođice Ferčajld” Mogla sam da se usprotivim, ali to bi bilo providno. Zavalila sam se u mekano koţno sedište i posmatrala okean s desne strane. Osećala sam Dejmijenov pogled na sebi. U momentu sam se okrenula ka njemu i, uz ozbiljan izraz lica, strogo rekla: „Gledajte kuda vozite, gospodine Stark”


„Radije bih gledao u tebe”, rekao je, ali je vratio pogled na put. Podigao je ruku i podesio zadnji retrovizor „Tako je već bolje”, rekao je i nasmejao se. „Sviđa li ti se prizor?” pitala sam ga. Moje noge bile su raširene kao što je traţio, a haljina podignuta iznad polovine butina. „Svideće mi se još više za koji minut.” Pogledala sam ga ispitivački. „Zar?” „Video sam koliko ti se svidela Blejnova slika” rekao je mirno. „Veoma je talentovan.” „Da prikaţe uzbuđenje, sramotu. Ţelju za seksom. Ima nekih slika u galeriji na kojima je prikazao vrhunac orgazma. Spektakularno.” „Nisam ih videla” rekla sam. „Koja od slika ti se večeras najviše dopala?” „Sve su mi se dopale” odgovorila sam. „Stvarno? Mislio sam da te je posebno dirnula ona sa ţenom na stolici. Znaš na koju mislim?” „Da”, rekla sam. Puls mi se ubrzao. Prisećala sam se slike... i shvatila koje su zapravo bile Dejmijenove namere. „Šta je radila?”, pitao me je. „Dodirivala se”, šaputala sam. „Tu pored svog ljubavnika. Široko raširenih i vezanih nogu.” „Da.” Morala sam da isključim svet oko sebe. „Skini sandale”, rekao mi je, a ja sam se savila i otkopčala kaiš. „Podigni haljinu iznad struka. Ţelim da osetiš dodir koţe. Oh, boţe. Niki, tako je”, rekao je kada sam učinila onako kako je traţio. Dodir koţe po mom vrelom telu bio je mek i hladan. Vibracije su postale jače i osetila sam se razuzdanom i divljom. „Raširi noge, mala. Baš kao i ona ţena sa slike” Njegove reči - kao i ono što je najavljivao - bile su erotične koliko i njegov dodir. Već sam bila na sedmom nebu. Osećala sam svaki otkucaj srca, svaki vetrić na goloj koţi i svaku kap znoja koja mi se kotrljala niz grudi, jedva sam disala dok sam podizala jednu nogu kako bih je oslonila na ivicu komandne table. Drugu sam zaglavila između menjača. Nisam ih mogla raširiti više. Kada sam se spustila u sedište, podigla sam kukove malo više. Ispustila sam prigušeni zvuk. Ĉitavo telo mi je drhtalo, ali najţešće je bilo pulsiranje među nogama. „Ona leţi, nemo vapeći za svojim ljubavnikom. Pica joj je klizava, grudi napete, bradavice ţeljne da ih neko posisa.” „Dejmijene, molim te...” „On je ipak ne dodiruje”, nastavljao je Dejmijen, a ja sam samo mogla nervozno da stenjem. „Ostavlja je tako da samo vetar moţe da mazi njenu picu.” Nagnuo se i usmerio klimu u autu da bije tačno između mojih nogu. Vazduh je bio topao i mek, i samo je pojačavao ţudnju. „Da je fin, kao što nije, dopustio bi joj da se dodirne, ali ako malo bolje pogledaš sliku, primetićeš da joj je ruka u vazduhu. Ţeli, ali se nije dotakla, jesi li primetila to, Niki?” „Ne”, rekla sam jasno. „Sigurna sam da se dodirivala.” „Jesi li? Vidiš, to je umetnost. Svi je doţivljavaju na svoj način. Hoćeš da ti kaţem šta sam ja video?” Klimnula sam glavom. „Video sam čoveka koga uopšte nema na slici. Ta ţena mu je sve na svetu. I ništa ga ne moţe zadovoljiti više od njenog zadovoljstva. Ne samo seks na brzinu i kratkotrajan orgazam, Niki. Ne, on ţeli da oni doţive zajedničku nirvanu. Da doţive zadovoljstvo za zadovoljstvom, dok ne pređu granicu između mučenja i uţivanja.”


Ovlaţila sam usne jer su mi usta bila potpuno suva. Osećala sam svaki deo svog tela. Svaki pokret auta. Grudi su mi bile toliko napete da mi je haljina postala tesna. „Ona ţeli da oseti svog ljubavnika u sebi. Da mu se potpuno preda. Da mu dozvoli da je dovede do vrhunca. Ali on joj ostavlja slobodan izbor. Ostavlja joj jednu ruku slobodnu i to je momenat koji Blejn prenosi na platno.” Pogledao me je pre nego što je vratio pogled na put ispred sebe. „I postavlja se pitanje da li će se ona dodirnuti ili će se prepustiti njemu.” Glas mu je bio mek, topao i intiman, kao i dodir za kojim sam ţudela. „To mi ti reci, Niki. Šta će ţena da uradi?” „Prepustiće se njemu”, šapnula sam. A onda sam zatvorila oči, prepustila se uţivanju u voţnji i Dejmijenovom nagoveštaju onoga što će tek uslediti.


„Stigli smo”, rekao je Dejmijen posle putovanja od hiljadu milja. ,,Ovde?”, upitala sam. Pogledala sam kroz prozor i videla da se uparkiravamo ispred hotela Senčuri plaza. ,,Spusti haljinu, draga”, rekao mi je. „Osim ako ne ţeliš da usrećiš posluţitelja.” Pridigla sam se, spustila haljinu, a potom se savila da obujem sandale. Telo mi je i dalje bilo u zanosu i bilo mi je teško da se vratim u stvarnost. „Rezervisaćemo sobu u hotelu?” Plan je bio veoma zanimljiv. „Ti ćeš”, rekao mi je i zaustavio auto. Mladić u crvenoj uniformi ţurio je ka Dejmijenovoj strani auta. „Ja sam samo dovezao damu” rekao je. Bila sam potpuno zbunjena. „Šta to...” „Idi i prijavi se”, rekao mi je. „Ne brini, već imaš rezervaciju. I predlaţem da nešto popiješ. Sedi za šank. Veoma je prijatno, a barmen pravi odličan martini.” Momak mi je otvorio vrata, a ja sam i dalje sedela u autu. Ĉekala sam da Dejmijen kaţe još nešto, ali on je izvadio telefon i počeo da prelistava poruke. Nisam bila sigurna kakvu je to igru igrao, ali makar sam znala da to jeste „Da, gospodine.” Izašla sam iz auta, a onda se setila svoje tašnice. „Samo sekund”, rekla sam, vratila se i nagnula toliko da je Dejmijen mogao da vidi šta sam nosila ispod haljine. A to je bilo - apsolutno ništa. „Nemoj zaboraviti da daš momku napojnicu, dragi”, dodala sam i ponovo se uspravila. Onda sam se okrenula i krenula ka hotelu njišući kukovima. Nikada pre toga nisam bila u tom prelepom hotelu. Trebalo mi je malo vremena da se snađem, ali sam uspela da nađem i recepciju i bar. Najpre sam se prijavila, smešeći se uredno podšišanom čoveku koji me je dočekao. „Ţelim da se prijavim. Moje ime je Niki Ferčajld.” Ukucao je nešto u kompjuter, a onda mi se široko nasmejao. „Vidim da ste rezervisali apartman. Ţelite li da neko preuzme vaš prtljag?” „Ne, hvala.” Nisam mu rekla da nemam nikakav prtljag. „Jedan ključ ili dva?” „Samo jedan”, odgovorila sam. Na kraju krajeva, bila sam sama. Pomislila sam da se popnem do sobe i gola legnem na krevet, ali Dejmijen je rekao da popijem piće, pa me je interesovalo šta je imao na umu, a i to kakav je bio martini. Najviše od svega, nisam ţelela da Dejmijenu dam povoda da me kazni. Jer bila sam sigurna da bi kazna značila odlaganje, a to je ono što sigurno nisam ţelela. Bilo je kasno. Bar je još uvek bio pun gostiju. Samo poneka ţena i puno muškaraca, koji su uglavnom bili u odelima. S obzirom na njihovo poslovno ruho, pretpostavljala sam da je u toku bila neka konferencija jer su skoro svi stolovi bili puni. Kao što je Dejmijen rekao, sela sam na jednu barsku stolicu i naručila martini. Dok sam čekala piće, pogledala sam ka predvorju, ali od Dejmijena nije bilo ni traga. Nisam znala šta da očekujem i malo je nedostajalo da uzmem telefon i pozovem ga. Umesto toga, ubeđivala sam sebe da je strpljenje vrlina. Doduše ne baš ona kojom sam se mogla pohvaliti. „Nervozni ste. Mogu li vam ikako pomoći?” Glas je dopirao sa strane, od lepuškastog gospodina koji je sedeo nedaleko od mene. Konačno sam ugledala Dejmijena i taman kada sam luda da se zahvalim gospodinu i kaţem mu da sam dobro, Dejmijen me je pogledao, a onda otišao pravo za sto za kojim su sedela još trojica muškaraca.


„Ne, hvala, dobro sam.” Barmen je spustio martini ispred mene. Otpila sam gutljaj i u čudu se zapitala šta će biti dalje. Ĉovek je ustao i seo na stolicu odmah do mene, naginjući se suviše blizu. Razmišljala sam da se pomerim za jedno mesto, uli sam odlučila da ostanem hladna i tu gde jesam. Očigledno čovek nije razumeo govor tela. „I vi učestvujete u konferenciji upitao me je. Osetila sam da mu se dah osećao na alkohol. „Ne”,rekla sam. „Ţelim da budem malo sama.” „Blago vama”, rekao je čovek, koji ništa nije shvatao. „Regulativa osiguravajućih društava. Sati i sati neprekidne obuke.” „Hmm”, rekla sam. Nabacila sam hladan, strogo uljudan izraz na lice, ali on očigledno ni to nije mogao da pročita. I dalje mi se primicao i bio skoro na vici da sklizne sa stolice. Strpljenje me je izdalo i okrenula sam se na suprotnu stranu. „Mogao bih da predloţim neki bolji način da provedemo ovo veče”, rekao mi je, ne skrivajući svoje namere. „U hotelu smo. Vi saberite dva i dva.” „Matematika mi nikada nije dobro išla”, slagala sam ga. Htela sam da se premestim za neki sto, ali Dejmijen je jasno rekao da sednem za bar. I bez obzira na sve, te večeri sam ţelela da ispoštujem njegova pravila. „Izgledate kao da vam mnoge druge stvari dobro idu” rekao je čovek, blenući u moje sise. Okrenula sam se i videla da barmen spušta još jedan martini ispred mene. „Od gospodina”, rekao mi je, pokazujući na Dejmijena. „Baš lepo”, rekla sam i osmehnula se Dejmijenu, što je, izgleda, zasmetalo mom sagovorniku. Dejmijen je ustao, rekao nešto ljudima za stolom i uputio se ka baru. Stao je pored mene, i kako je to uvek bivalo kada je Dejmijen bio u blizini, postala sam svesna njega, sebe i zemaljske kugle koja se pod nama okretala. Nasmejala sam mu se. „Hvala za piće, gospodine.” Videla sam da mu se brada zatresla kada sa Izgovorila poslednju reč. Nisam mogla a da se ne nasmejem. Nadam se da ti se dopada prljavi martini.” „Što prljaviji, to bolji”, rekla sam. „Hej, hoćeš da nestaneš!? Bio sam usred razgovora s damom.” Dejmijen se okrenuo ka njemu. „Neću”, rekao mu je. „Nemam nameru. Ţelim je.” Ĉovek ga je pogledao razrogačenih očiju, ali se brzo pribrao. „Dama ţeli da bude sama.” Očigledno je odjednom postao viteški raspoloţen. „Stvarno?” Pogledao me je i upitao tiho, ali veoma jasno: „Da li si došla ovde da bi bila sama? Ili da bi bila potucana?” Ja... ” Nisam imala pojma kako da odgovorim. Tip pored nas očigledno je ostao u šoku i bez teksta. „Pretpostavljam da to zavisi od toga ko bi me potucao”, konačno sam odgovorila. „Dopada mi se odgovor”, rekao je Dejmijen. „Kako se zoveš?” „Luiz”, izletelo mi je moje srednje ime. Dejmijen se nasmejao. „Drago mi je. Luiz. Ţelim da sada pođeš sa mnom.” Uzdahnula sam. Bila sam posramljena, ali u isto vreme i neverovatno napaljena. Ja...” „Odmah.” Pruţio mi je ruku i ja sam je odmah prihvatila. Moj pređašnji sagovornik gledao nas je širom otvorenih usta. Dejmijen mi je pomogao da siđem sa stolice i prijateljski klimnuo glavom ortaku koji je izvisio.


„Moţda neki drugi put”, rekao mu je dok ga je ovaj gledao u čudu. Makar je bio iznenađen, ali ne i ljut. Osetila sam se vrlo detinjasto dok sam pratila Dejmijena. Ţelela sam da se nasmejem naglas. Ţelela sam da ga uhvatim za ruku i zaigram u lobiju. Ţelela sam da ga pribijem uza zid i priljubim svoje usne uz njegove. Ţelela sam njegove ruke na sebi. Ţelela sam da ga osetim u sebi. Ţelela sam da me potuca, baš kao što je rekao. I to odmah. Očigledno da je to isto ţeleo i Dejmijen. Ĉim su se vrata lifta zatvorila za nama, priljubio me je uza zid. Njegove usne bile su čvrsto na mojim. Ruka mu je bila ispod moje haljine, a dva prsta u meni. Gurala sam kukove ka njemu, ţeleći više od onoga što sam moglo da imam u liftu. „Boţe, Luiz”, rekao je i oboje smo se zasmejali. „Mislila sam da nas je neko moţda prepoznao. To je moje srednje ime.” „Znam”, rekao mi je. „Mislim da su svi bili previše pripiti da bi nas prepoznali. A i nisu odavde.” „Mogao se naći neki paparaco u blizini.” Jebeš paparace”, rekao je Dejmijen grubim glasom. Naslonila sam se na njega. „Radije bih pojebala tebe.” Ponovo me je poljubio. Snaţno. „Onaj tip je bio baš razočaran”, rekla sam mu kada je odvojio usne od mojih. „Samo sam uzeo ono što je moje. I dao mu do znanja da večeras moţe da se zabavi samo u snovima.” Lagano je gurnuo i treći prst. Ugrizla sam donju usnu kako ne bih vrisnula od zadovoljstva. „Nemoj mi reći da ti se nije dopalo.” „Dopalo mi se”, rekla sam dok su se vrata lifta otvarala. „Veoma mi se dopalo.” Izvukao je prste, propustio me je ispred sebe i dok smo se mimoilazili, lagano me udario po guzi. Naša soba bila je na kraju hodnika. Bila sam oduševljena onim što sam videla kada smo ušli. Apartman je imao dnevni boravak s trpezarijom i odvojene spavaće sobe. Vrata su se zatvorila za nama. „Za ţenu koja bi volela da bude moja, odlično si flertovala s onim tipom.” Još uvek sam razgledala okolo, ali na te njegove reči istog momenta sam se okrenula kako bih se odbranila. Apsolutno nisam flertovala sa gospodinom nasrtljivim. Reći su mi zastale u grlu kada sam videla smeh u Dejmijenovim očima. Ali bilo je tu još nečega i znala sam kuda je ta priča vodila. Blago sam nakrivila glavu. „A šta je trebalo da uradim? Ti si me potpuno ignorisao. Samo smo razgovarali.” „On je ţeleo nešto više od razgovora.” Uhvatio me je za ruku i povukao u trpezariju do velikog okruglog stola. Okrenuo me je leđima ka sebi i lagano mi zavukao ruku pod haljinu. „Trebalo bi da ti bude jasno da ti potpuno pripadaš samo meni Samo ja mogu da ti udovoljim”, rekao je i dodirnuo mi klitoris. Stresla sam se od njegovog dodira. „Ili da te mučim.” Vrisnula sam kada me je pljesnuo po guzi. To je više bio vrisak zadovoljstva. „Dopalo ti se?”, mumlao je. Dragi bože, da. Podigla sam guzu, nameštajući mu se. „Raširi noge.” Poslušala sam, nestrpljivo očekujući da ću ga svakog časa osetiti u sebi. Ĉula sam zvuk rajsferšlusa, a onda osetila dodir platna na svom telu dok su mu pantalone padale niz noge. Ostao je u košulji. Osetila sam dodir uštirkanog pamuka kada se nadvio preko mene, što me je dovelo do ludila.


Vratio je ruku među moje noge, a drugom mi obuhvatio grudi. Počela sam da se uvijam i pridiţem, ali sam ga čula kako mi oštro govori da ostanem tako savijena i spremna za njega, „Ţeliš da te potucam, zar ne?” „Da”, zastenjala sam. Bilo je dobro što sam se drţala za sto. Ne verujem da bi me noge drţale da nije bilo tako, jedva da sam bila pri svesti. Imala sam osećaj da ću se onesvestiti ako uskoro ne svršim. Ponovo je s dva prsta prodirao u mene. Stenjala sam i grčila se oko njih. Bila sam blizu, tako blizu. Bila sam u iščekivanju eksplozije i ugrizla sam se za usnu. Nisam eksplodirala. Cvilela sam od nezadovoljstva dok je izvlačio prste i spuštao mi ruke na bokove kako bi me okrenuo. „Okreni se”, rekao je. „Ţelim da ti vidim lice.” Okrenula sam se i pogledala ga u oči koje su govorile više od reči. Istopila sam se od tolike ţelje koju sam mu videla u očima. Njegova ţelja i glad proţimali su mi celo telo. Jedini moj svet bio je Dejmijen. „Poljubi me”, šapnula sam. Poljubio me je tako ţeljno, divlje, da sam osetila krv na usnama. Gurnuo me je nazad do ivice stola, a onda uhvatio bretele i strgao ih nadole. Moje grudi bile su potpuno obnaţene. Ispruţila sam ruku. Htela sam da ga uhvatim za glavu i privučem je na grudi. Da mu spustim usne na bradavice, da ih gricka tako da se izmešaju zadovoljstvo i bol. „Sada”, rekao je. Ono što je ostalo od haljine podigao je do struka. Ţuljala me je tvrda ivica stola, ali nisam marila. Raširila sam noge i zavrištala kada je snaţno prodro u mene. Izvila sam se, pomerajući se u ritmu. Bila sam potpuno pomahnitala. I divlja. I njegova. Dejmijenova. Eksplodirao je izgovarajući moje ime. Opušten i isceđen spustio je ruku dole, gde sam bila klizava od njegovih sokova. Udahnula sam kada je počeo da kruţi prstima brzo, pa sve brţe dok nisam počela da se trzam usled orgazma koji me je obuzimao. „Vau!”, rekla sam i oslonila se na njega. „Baš tako”, rekao je. Neko vreme stajali smo tako zagrljeni „Ovaj sto nije baš udoban”, konačno sam progovorila. Dejmijen se nasmejao. „Mislim da bi ga trebalo obrisati. Nisam sigurna da bi posluga imala razumevanja.” „Sigurna sam da već imaju iskustva s tim”, rekao je. Podigla sam obrve i pogledala ga. „Dobro”, rekao je. „Pobrinućemo se za to. A sada te vodim u krevet.” Pruţio mi je ruku i poveo me u prostranu spavaću sobu, s krevetom koji je izgledao mnogo udobnije od stola. „Dušek”, rekla sam. „Kako neobično.” „Dođi ovamo.” Povukao me je u krevet pre nego što smo skinuli sve sa sebe i uvukli se ispod pokrivača. Sklupčala sam se pored njega. Mislim da smo satima tako leţali, pričali, menjali kanale i gledali odlomke starih filmova. To je bilo još nešto što sam volela kod Dejmijena - ta promena od divlje strasti do neţnosti, kada sam se pored njega osećala tako spokojnom i voljenom. Prijalo je kao čaša vina posle dobrog obroka. „Uopšte mi se ne spava”, rekla sam mu kada sam primetila da je na satu otkucalo četiri ujutru. „Rekla bih da ću ujutru zaţaliti zbog ovoga, ali evo, već je jutro.” „Hoćeš li zaţaliti?” Odmahnula sam glavom, a onda odgovorila: „Ni sekunde.” „Hvala ti.” „Na čemu?” „Što se prepuštaš mojoj mašti.”


Nasmejala sam se. „Pa, gospodine Stark, zar me niste dobro čuli? Stojim vam na raspolaganju.” Neţno me je poljubio. „I veoma mi je drago zbog toga.” Neko vreme posle toga, leţali smo bez reči. A onda je Dejmijen rekao: „Onaj telefonski poziv za koji si pitala... Bile su to loše vesti. Od prijatelja.” „Oh”, rekla sam. „Ţao mi je.” Setila sam se onoga o čemu mi je Ĉarls Mejnard pričao. „Da li je to prijatelj iz Nemačke?” Oštro me je pogledao. „Zašto to pitaš?” Slegnula sam ramenima. „Ĉarlsova govorkanja.” „Ne. Nemačka je nešto drugo.” „Optuţnica? Protiv nekog dela Stark internejšenela ili nešto drugo?” Stisnuo je usne i odgovorio mi: „Nešto drugo.” „Da li te to brine?” „Ne”, rekao je jasno. „Ĉarls će se pobrinuti za to.” Klimnula sam glavom. S obzirom na to da nisam znala ništa o zakonima međunarodne trgovine i finansija, nisam dublje ulazila u tu priču. „Ţeliš li da mi kaţeš kakve li je to loše vesti prijatelj preneo?” U trenutku sam pomislila da mi neće reći. A onda je progovorio mirnim glasom, ali kao da se borio da odrţi samokontrolu. „Sofija.” Trebalo mi je malo vremena da se setim. „Tvoja prijateljica iz detinjstva? Ona koju je Alen spominjao?” Klimnuo je glavom. „Upala je u neke probleme. Nije joj prvi put i to je ono što ne valja. Uporno sam se nadao da će se opametiti, ali ona samu srlja dalje.” „Ţao mi je. Nadam se da će sve biti kako treba” Poljubio me je u čelo. „I ja se nadam.” Ĉekala sam da mi ispriča još nešto, ali nije. Nije mi smetalo što nije i uhvatila sam ga za ruku. „Hvala ti.” Nije morao da pita na Šta sam mislila. „Trudim se”, rekao mi je. „Znam.” Priljubila sam se uz njega. Osećala sam se toplo i spokojno. „I cenim to.” Okrenula sam se od njega, a on je zaplovio prstima po mojoj goloj koţi. Nakon nekoliko minuta, kada je progovorio, već sam dremala, pa sam ga čula kao kroz san. „Nikada pre nisam spavao go.” „Zašto?” Bila sam u polusnu i dopalo mi se to što ću zaspati sa slikom nagog Dejmijena u glavi. „Dok smo putovali, Rikter bi ulazio u moju sobu. Nekako sam uvek samo ja imao zasebnu sobu, dok svi drugi nisu.” Otvorila sam oči, ali se nisam okrenula. Bojala sam da će prestati da priča. „Zašto?” „Ulazio je unutra. I dodirivao me.” Glas mu je bio zategnut, snaţan i odmeren. „Pretio mi je da će mi uzeti sve što sam imao ako nekome kaţem za to. I da moj otac neće imati novca i da ćemo ostati na ulici. Ali iznad svega, izgledao bih kao dečak koji izmišlja grozne laţi.” „Bolesnik.” „Da.” Ćutala sam i pitala se hoće li reći još nešto. Ali nije. Nisam mu zamerila. Te noći otkrio mi je dve svoje tajne i znala sam da je to bio samo početak onoga što se rađalo između nas. „Tako sam i mislila”, rekla sam nakon nekog vremena. „Ali izgleda da sam stekla pogrešno mišljenje o tvom ocu.” „Kako to misliš?” „Mislila sam da je on znao da te je trener zlostavljao. U limuzini sam shvatila da nije bilo tako.”


Zavladala je tišina. Kada je Dejmijen ponovo progovorio, glas mu je bio ledeno hladan. „Znao je.” Okrenula sam se. Šokirana njegovim rečima. „Šta? Ali... ali zašto onda, pobogu, očekuje od tebe da odeš na otvaranje teniskog centra ako zna šta ti je taj divljak radio?” „Ne znam”, rekao je Dejmijen. Zaćutao je, a lice mu je poprimilo teţinu. „Ne”, ispravio se. „Znam. Teniski centar je vlasništvo sportskog konglomerata iz Nemačke. U pitanju je veoma uticajna kompanija s veoma uticajnim ljudima.” „Ne razumem. Kakve veze ima tvoj otac s tim konglomeratom?” „Mom ocu nije bitno da li bih ja ušao u taj teniski centar ili u pet-šop. Reč je o razmeni usluga. Moje ime će se čuti na otvaranju teniskog centra i moţda će onda ti uticajni ljudi povući neke svoje veze u Nemačkoj.” „U vezi s optuţnicom o kojoj sam načula?” „Tako je. Ĉarls se, u stvari, slaţe s mojim ocem. Popizdeo je kada je čuo kakvu sam izjavu dao posle one zabave. Podsetio sam ga da što se više ova stvar odugovlači, to će više sati moći da naplati.” Nasmejao se usiljena „Da budem iskren, trebalo je da drţim jezik za zubima. Obično ne reagujem tako nepromišljeno, a to jeste bila ishitrena izjava.” „Zašto si to rekao?” „Jer je to istina. Jer taj centar ne bi trebalo da nosi njegovo ime. I jer mi je više muka od toga da ceo svet misli kako sam se divio tom nitkovu.” „Onda si uradio pravu stvar.” „Moţda. Ali ponekad i prave stvari imaju neprijatne posledice.” „Toliko je loše?” Briga me je razdirala. „Jedna od tvojih kompanija je u gadnom sosu?” Dejmijen je ćutao. „Moglo bi da bude veoma gadno”, konačno je progovorio. „Ali mislim da neće doći do toga. Još uvek mogu da povučem neke pametne poteze.” Kimnula sam glavom. Malo me je umirio. Ako se Dejmijen nije brinuo, ne treba ni ja da se brinem. „Dođi ovamo”, zapovedio je, i ja sam ga bez reči poslušala. Uzeo me je u naručje. Pustila sam da njegova snaga odagna svaku moju brigu. Sve što sam ţelela bio je Dejmijen. Utonula sam u san u njegovom zagrljaju.


Probudio me je rezak zvuk zvona na vratima. Ustala sam zbunjeno. Nisam čak ni znala da vrata na hotelskim sobama imaju zvono. Očigledno da ga oni ekskluzivni imaju jer to jeste bilo zvono - i niko nije otvarao vrata. „Dejmijene?” Očekivala sam da će mi se odazvati iz kupatila, ali pošto nije, ustala sam. Telo mi je i dalje bilo malaksalo i slabo, i kao da nije znalo kako bi trebalo da se ponaša posle sinoćnje avanture. Poskočila sam kada je zvono po drugi put zazvonilo i začuo se glas: „Doručak!” Pomisao na kafu naterala me je da poţurim. „Samo časak”, uzvratila sam i okrenula se oko sebe traţeći nešto da obučem. Uočila sam ogrtač koji je bio prebačen preko stolice. Mora da ga je Dejmijen tamo ostavio. Ali gde je on bio? Potrčala sam ka vratima, lako je konobar sigurno petnaestak minuta stajao pred vratima, nije bio nimalo nervozan. „Dobro jutro, gospođo”, rekao mi je dok je gurao kolica. Počeo je da reda hranu po čistom stolu za ručavanje. Dejmijen je sigurno toga jutra imao neke obaveze. Konobar je otkrivan svaki tanjir pre nego što bi ga stavio na sto. Tada sam shvatila da sam jako gladna. Bilo je tu kafe, soka od narandţe, jaja, tosta, krekera, voća i toliko slanine da bi se mogla nahraniti čitava vojska. Mada za vojsku ne bi bilo dovoljno srebrnog pribora i čaša. Zapravo, bila je samo jedna šolja za kafu, jedna čaša za sok i jedan srebrni escajg, umotan u crnu platnenu salvetu. Moţda sam tada još uvek bila malo pospana, ali jedno mi je bilo jasno: Dejmijen mi je pobegao. „Ţelite li još nešto?’ „Ne”, rekla sam. „Hvala. Treba li da potpišem ček ili nešto tako?” „Ne, gospođo. Ali imam nešto za vas.” Gurnuo je ruku u gornji dţep na sakou. Izvukao je mali koverat i pruţio mi ga. „Gospodin Stark je traţio da vam uručim i ovo uz doručak.” „Oh.” Uzela sam koverat. Bilo je to prijatno iznenađenje. „Hvala.” Zadrţala sam ga dok konobar nije otišao. Ime hotela bilo je ispisano na poleđini koverte. Bila je zalepljena i morala sam da se posluţim noţem kako bih je otvorila. Izvukla sam mali luksuzni papir. Bio je presavijen, a kada sa ga otvorila videla sam Dejmijenov lep i uredan rukopis. Draga moja, gospođice Ferčajld, Prijatan vam doručak. Ako poželite nešto drugo, slobodno pozovite poslugu. Nisam znao čega ste gladni, pa sam se probudio gladan vas, ali tako ste bili slatki da mi je bilo žao da vas budim. Moram da budem u San Dijegu u šest ujutru, na doručku s nezgodnim partnerom, ali vratiću se u LA do jedanaest. Ostanite u sobi. Uzmite nešto za sebe u prodavnici poklona. Iskoristite spa centar, šta god želite. Vidimo se za nekoliko sati. Ostatak dana biće samo naš. Radujem se našem narednom susretu. Moram priznati da nikada do sada nisam pokupio lepoticu u baru hotela. Sada, pošto sam vas upozna.o, pitam se šta sam sve propustio sve ove godine... Vidimo se kasnije. Do tada, mislite na mene i moje dodire. Vaš Dejmijen P. S. Predla.žem da obučete nešto drugo umesto pocepane plave haljine. Proverite plakar. Usne su me bolele od osmeha koji mi nije silazio sa lica. Grlila sam pismo i stiskala ga na grudi, a onda se bacila na krevet i prisećala se svakog detalja od protekle noći. Ostatak jutra provela sam baš onako kako je Dejmijen predloţio. U plakaru sam pronašla prelepu


letnju haljinu s cvetnim motivima i par slatkih ţutih japanki. Sišla sam u spa centar, otišla kod manikira i pedikira. Kada se završio tretman noktiju, tumarala sam po lobiju i kupila Dejmijenu i sebi majicu kratkih rukava s motivima Beverli Hilsa i kačkete koji su se slagali uz majice. Nakon toga, sedela sam pored bazena čitajući novine i pijuckajući bladi meri. Dok sam čitala članke o najnovijim budalaštinama poznatih, palo mi je na pamet da ću sada moći da impresioniram Dţejmi svojim saznanjima o Holivudu. U časopisu sam pronašla samo jednu malu fotografiju na kojoj smo bili Dejmijen i ja, i shvatila sam da je to izdanje bilo respektabilnije u odnosu na mnogobrojnu ţutu štampu. Bilo je već jedanaest, a Dejmijen se još nije javio, pa sam se vratila u sobu da ga sačekam. Votka mi je udarila u glavu i morala sam da prilegnem. Sledeće čega se sećam bilo je to da se dušek zaljuljao i da sam, kada sam otvorila oči, videla najlepši mogući prizor. „Ćao”, rekla sam. „Ćao i tebi. Šta si radila jutros?” „Skoro ništa”, priznala sam. „Bilo mi je lepo.” „Imaš li nešto protiv da izađemo? Ţelim da te povedem na jedno mesto.” „Da? Kuda?” „Na rolerijadu na Venis Biču”, rekao je. Prasnula sam u smeh, a onda shvatila da je ozbiljno mislio. „Stvarno?” „Zabavno je. Jesi li ikada stala na rolere?” Morala sam priznati da nisam, a Dejmijen mi je rekao da je bilo krajnje vreme da probam. „U tom slučaju, imam pravu opremu za to.” Otpakovala sam majice i kačkete, obukla svoju majicu preko haljine i uvukla kosu pod kačket. „Što više budemo ličili na turiste, manje će obraćati paţnju na nas.” „Da ne spominjemo to što izgledaš veoma privlačno u tome.” Pogledala sam se u ogledalo i pomislila da je moglo bili i gore. Izgledala sam kao devojka koja se spremila za opušteno nedeljno popodne. Dejmijen je, naravno, u svojoj sivoj majici, koja mu se pripijala uz telo, i crnom kačketu koji je isticao njegovu jaku vilicu i savršen osmeh, izgledao kao bog. Imao je koţni ranac i ponudio mi je da tu stavim svoj telefon i novčanik. „Sve drugo ostavi”, rekao mi je. „Zar ne moramo da otkaţemo sobu?” „Soba je moja” rekao je. „U stvari, pripada kompaniji Trajno smo je iznajmili za svoje klijente i direktore koji ţive van grada.” Nije loše, pomislila sam dok smo silazili na recepciju. Malo nakon toga, vozili smo se u jaguaru Bulevarom Santa Monike. Dejmijen je dobro poznavao uske ulice Venisa i bez problema smo stigli do ţeljene garaţe, a i do klupe na koju smo seli i obuli iznajmljene rolere, kacige i štitnike za kolena. Dvadeset minuta kasnije, ponovo smo bili na toj istoj klupi, skinuli sve to sa sebe i vratili se na mali štand za iznajmljivanje opreme. „Rekla sam ti da nemam pojma”, rekla sam mu. „Stvarno ti ne ide”, potvrdio je. „Nije mi jasno kako neko tako graciozan ne moţe ni sekundu da uspostavi ravnoteţu.” „Umem ja da balansiram”, rekla sam. „Samo ne na malim tankim točkovima. Šta kaţeš na voţnju biciklom?” Upitno me je pogledao. Podigla sam glavu i uzdigla obrve. „Da. Bicikl umem da vozim.”


Našli smo mesto gde su se iznajmljivali bicikli i naredna dva sata provela sam pokušavajući da mu dokaţem da nisam zaboravila svoju veštinu koju sam naučila u detinjstvu. Premda, da budem iskrena, tu veštinu nisam ni stekla u detinjstvu. Moja majka bila je u strahu da ne zaradim neku modricu ili ogrebotinu, tako da sam tek tokom studija naučila da vozim bicikl. „Još nešto što si propustila tokom detinjstva?”, rekao je Dejmijen kada sam mu ispričala u to. „Ništa strašno. Draţe mi je da samo jedan dan s tobom vozim bicikl duţ plaţe nego da sam ga celo leto vozila kao dete.” „Zato ćeš dobiti jedan sladoled.” Zaustavili smo se pored svetloplavog friţidera za sladoled i naručili sladoled s prelivom. Onda smo svoje japanke spakovali u Dejmijenov ranac i odšetali do vode. Voda Tihog okeana hladna je i usred leta i bilo mi je čudno kako ljudi, koji su se igrali u vodi, nisu poplaveli od hladnoće. Gazili smo niske talase i puštali da nam se pesak lepi za noge. Drţali smo se za ruke i jeli sladoled. Videla sam mladu devojku koja je vodila kuče na lancu i ispričala Dejmijenu kako sam oduvek ţelela da imam kucu, dok je moja majka to uporno odbijala. On mi je onda pričao kako je i sam jednom kući doveo lutalicu, ali otac nije dopustio da je zadrţi. „Koliko sam često putovao, moţda je tako bilo i bolje”, rekao je Dejmijen. „Jadan pas bi sve vreme bio zatvoren.” „Ali zar baš to nije poenta? Ţeleo si da kaţeš ocu da ţeliš kuče jer ţeliš da prekineš s takmičenjima. Bio si ţeljan kuće. Ţeleo si kucu, ne putovanja.” Dejmijen me je znatiţeljno pogledao. „Da”, konačno je rekao. „Baš tako.” „Jesi li ikada imao psa? Mislim, kada si napustio tenis i postao gospodin dasa biznismen.” „Ne”, rekao je, namrštivši se. „Ne, nikada.” Vragolasto je pokazao glavom prema devojci. „Moţda bi mi ona prodala svoje?” „Mislim da ne bi.” Vratili smo se do bicikala i krenuli na suprotnu stranu, prema Santa Moniki. Vozili smo polako, gledali turiste i meštane, razgovarali i uţivali u lepom danu. Kada smo stigli do šoping mola, zaključali smo bicikle i otišli do kafeterije, Popili smo hladnu moku i nastavili da šetamo promenadom, dok Dejmijen nije rekao da umire od gladi i da je vreme da me izvede na večeru. Predloţio je da odemo u Ajvi, za koji sam čak i ja čula da je jedan od prestiţnih restorana. „Prvo, mislim da nas tamo, ovako obučene, neće pustiti ni da uđemo”, rekla sam mu. „A drugo, to nije idealno mesto za izbegavanje paparaca.” „Onda ćemo uzeti picu za poneti”, rekao je, i tako smo završili jedući picu s feferonima, umotanu u foliju. „Nema šanse da bismo u Ajviju pojeli nešto bolje od ovoga”, rekla sam i bila potpuno uverena u to. Pogledala sam u nebo kada smo pojeli poslednji zalogaj pice. „Smrkava se. Hoćemo li vratiti bicikle?” „Sad ćemo”, odgovorio je Dejmijen. „Hoću da ti pokaţem nešto.” Ţeleo je da mi pokaţe pristanište, iako sam mu pre toga rekla da sam tamo već bila. „Ali jesi li se vozila na točku u luna-parku?” „Ne”, priznala sam. „Tamo me vodiš?” „Ĉovek misterija, sećaš se? Ne mogu ti odati tajnu.” „Znači, ipak me tamo vodiš.” „To je ono sto, između ostalog, najviše volim kod tebe. Pametna si ţena.”


Smešila sam se sve dok nismo stigli na kraj staze i stali u red za ţetone. Red nije bio posebno dug. Morali smo da sačekamo dva kruga, dok nismo seli u jednu korpu. Smejala sam se sa oduševljenjem. Ne samo da se nikada nisam provozala na točku, već ni na čemu sličnom. Točak je polako počeo da se vrli dok se korpa njihala u vazduhu. Sve bi to bilo zastrašujuće da Dejmijen nije bio pored mene i da me nije obgrlio rukom, i kada se korpa zaustavila - na samom vrhu točka - Dejmijen se savio da dohvati ranac koji je leţao kraj njegovih nogu. „Šta to radiš?” zavrištala sam. „Ne puštaj me!” Pogledala sam oko sebe. Sunce je bilo ispod nas. Svetla zaliva, takođe. Sve je izgledalo nestvarno, kao u nekoj čarobnoj zemlji. Mada smo bili visoko od zemlje. „Zašto stojimo?”, pitala sam ga. „Pune se korpe ispod nas”, rekao je Dejmijen. Uspravio se drţeći dve umotane kutijice u ruci, jedna je bila mala, a druga malo veća, nalik kutiji za DVD. „Doneo si mi poklone?” „Jesam”, rekao je. Ostala sam bez teksta, „Ja tebi ništa nisam kupila.” Pokazao mi je majicu i kačket. „To je bilo na račun sobe.” „Setila si se, a to je ono što se računa. Ali ako ne ţeliš poklone..” Savio se, pretvarajući se da ih vraća u ranac. „Ne, ne”, rekla sam mu. „Ne ljutim se.” Nasmejali smo se. „Prvo ovaj mali”, rekao mi je i dodao mi kutijicu. U tom trenutku, točak se ponovo pokrenuo. Paţljivo sam odmotavala ukrasni papir. Kada sam zavirila u kutijicu, videla sam četiri čokoladne bombone u njoj. „Ĉokoladne kolače već si probala”, rekao mi je. „Ali ove bombone su nešto posebno.” „Tvoj proizvod?”, pitala sam ga. „Iz Švajcarske?” „Rekao sam ti da će ih Silvija naručiti za tebe.” Zagrizla sam i uzdahnula od uţitka. Teško da je to bila samo čokolada. To je bila čokoladna nirvana. Pojela sam bombone i dodala kutiju Dejmijenu da je vrati u ranac. „Hvala ti”, rekla sam mu. „Ti me oduševljavaš.” „Time što sam ti kupio čokoladu?” „Da”, odgovorila sam ozbiljno. „A ima tu još mnogo toga.” Neţno me je poljubio i pruţio mi drugu kutiju. „A sada ovo.” Odmotala sam papir i zinula od iznenađenja. Bio je to starinski mesingani ram i naša zajednička slika u večernjim toaletama. Dejmijen me je tada vodio u operu, a paparaci su bili svuda oko nas. To slika bila je objavljena u novinama - i ja sam je imala u svom digitalnom albumu. Ali ova uramljena izgledala je kao original. „Oh, Dejmijene, neverovatna je” šaputala sam. Pogled mi je ostao na slici na kojoj smo bili samo nas dvoje. „Kako si došao do slike?” „Nazvao sam novinsku redakciju i kupio je” rekao mi je. „Izgledaš prelepo na toj slici čak i paparaci mogu da posluţe nečemu.” „Ne bih baš rekla”, odvratila sam mršteći se. „Ali ovo, ovo ću čuvati zauvek.” Bila sam preplavljena emocijama. Sto puta sam bila viđena s Dejmijenom i isto toliko slika izašlo je u novinama i na internetu. Ali ta -uramljena slika - izgledala je tako večno i stvarno, činila se kao budućnost. Odjednom sam zaplakala od sreće. „Mislio sam da bi moţda mogla da je staviš na sto u svojoj kancelariji”, rekao mi je. „Hoću”, odgovorila sam. „Tako ću svakog dana moći da gledam u nas.” Točak se ponovo zaustavio na vrhu, ali nisam marila, jednom rukom prislonila sam sliku na grudi i naslonila se na Dejmijenovo rame.


„Ovo je najlepši poklon koji sam ikada dobila”, rekla sam iskrena „A i ovaj ceo dan je bio fantastičan.” U ponedeljak ujutru u Novim resursima, Triš mi je spustila hrpu papira na sto. Ispisivala sam svoju adresu i potpisivala papire sve dok mi se ruka nije ukočila toliko da mi je bila potrebna asistencija lekara. Nakon toga, sprovela me je po kancelarijama i upoznala me s kolegama. Smešila sam se, klimala glavom i trudila se da zapamtim sva imena kojima me je zasipala. Kancelarije su mi odranije bile poznate, ali prijalo je ponovo proći kroz njih kao deo osoblja. Vratile smo se u moju malu kancelariju, na juţnom ćošku zgrade, s pogledom na parking. Bila je mala, ali moja. Sređivala sam sto kada je Brus u ušao. „Neka je sa srećom drugi dan na poslu! Da li je sve u redu?” „Nedostaje samo konekcija za mreţu i spremna sam.” Pogledala sam u telefon da proverim koliko je sati. „Karla je obećala da će me priključiti za sat vremena, tako da će uskoro sve biti u funkciji.” Brus je klimnuo glavom i dao mi instrukcije za taj dan. Uglavnom su to bili sastanci i upoznavanje s raznim poslovima unutar kompanije. Do kraja dana upoznala sam svoje saradnike i poslove koji su mi bili dodeljeni. Morala sam mnogo toga da naučim, ali sve u svemu, bila sam zadovoljna. „Znam da sam obećao ručak u čast početka saradnje, ali moraću da se vidim sa svojim advokatom. Da li bi bio problem da odloţimo ručak?”, pitao me je Brus. „Nema nikakvih problema. Da budem iskrena, i ja ţurim da završim s ovim isčitavanjem.” Kao da mu je pao kamen sa srca kada sam na lice nabacila svoj saradničko-poslovni osmeh. Odmah nakon toga promenio je izraz lica i uplašila sam se da moj osmeh nije prošao. Ali nije mislio na posao. „Još jednom se izvinjavam za subotu veče.” „Ne”, rekla sam, jer stvarno nisam ţelela da se vraćam na tu priču. „Nema potrebe. Zaista.” Gledao me je neko vreme, a onda klimnuo glavom. „Pa, nadam se da to nije bio razlog zbog koga ste Dejmijen i ti napustili zabavu.” Nisam mogla da sprečim crvenilo koje mi je obojilo obraze. „Nije. I molim vas, recite Ţizeli da je sve u redu. Zaista se ne ljutim.” Uozbiljio se. „Ako je budem video, reći ću joj”, odgovorio je, a ja sam se pitala kako da nastavim razgovor, jer sam očigledno načela neprijatnu temu. Kako se ispostavilo. Brus je bio taj koji ju je započeo. Izvadio je primerak Ĉasopisa Teh vorld tudej i spustio ga na moj sto. „Jesi li videla ovonedeljno izdanje?” Istog trena sam prepoznala sliku na naslovnoj strani tabloida. Bio je to snimak ekrana s trodimenzionalnim prikazom vodenog ţiga jedne izraelske kompanije. Bacila sam pogled na tekst i pogledala u Brusa. „Na ovome se radilo već neko vreme. Izgleda da su završili testiranje softvera pre roka.” „Načuo sam da si ti radila na sličnom projektu u Si skverdu”, rekao je, misleći na Karlovu kompaniju. „Jesam”, rekla sam i odlučila da mu ispričam šta se dogodila Nije mi bilo svejedno, ali to što se dogodila nije bila moja krivica. „Bila sam u timu koji je trebalo Dejmijenu da predstavi proizvod Si skverda. “ „Tako ste se vas dvoje upoznali?” „Ne”, odgovorila sam. „Zapravo smo se sreli mnogo pre toga, u Teksasu. Ponovni susret desio se na Evelininoj zabavi”, Nisam spomenula to da me je Karl poslao na zabavu kako bih privukla Dejmijenovu paţnju. Tada sam prvi put videla koliki je to kreten bio. A bilo je i drugih prilika nakon toga. „U svakom slučaju, sve je proteklo u najboljem redu, ali


Dejmijen je odbio da investira jer je znao za ovaj izraelski softver, iako nije odmah izneo svoje razloge za odbijanje. U to vreme smo nas dvoje počeli da se viđamo.” Obrazi su mi se ponovo uţarili jer to „da se viđamo” nije baš odgovaralo onome što sam zapravo radila s Dejmijenom. Brus, hvala bogu, nije primećivao moje crvenilo. „I Karl je okrivio tebe.” „I dao mi otkaz”, dodala sam uz kiseli osmeh. „On nije neko za koga bih imala reči hvale.” „Iskreno, Karl Rozenfeld je neko koga ne bije baš dobar glas.” Nasmejala sam se uz olakšanje. Momenat kasnije, u moju kancelariju ušla je Sindi, s pošiljkom lokalne dostavne sluţbe. Pismo nije bilo adresirano. Naravna bila sam ubeđena da je od Dejmijena. Sudeći po tome kako je Sindi lepršala, i sama je to shvatila i bila verovatno radoznala da vidi šta je to najpoţeljniji milijarder na planeti poslao svojoj devojci. I sama sam bila radoznala. Ali pošto je Dejmijen bio u pitanju, nisam ga otvorila u njihovom prisustvu. Spustila sam ga na kraj stola, pored uramljene zajedničke fotografije. „Pismo od osiguravajućeg društva”, rekla sam pre nego što sam se ponovo obratila Brusu, iznoseći prvo što mi je palo na pamet u vezi s prošlonedeljnim sastankom u Sankostu. Konačno su oboje izašli iz kancelarije, ostavljajući me da se, kako su verovali, posvetim poslu. Istog momenta zgrabila sam koverat. Otvorila sam ga, provirila unutra i pronašla u njemu svoju roze maramu. Dobro... Imala sam sada razlog da ga pozovem. Nisam ni morala da traţim izgovor za to. Naţalost, uključila se njegova govorna pošta. „Ćao”, rekla sam. „Ja sam. Hvala za maramu. Prelepo mi stoji. Kako si znao? Juče sam se super provela”, dodala sam, a onda, pre nego što sam nastavila, malo sam zastala. „I mislila sam, moţda će te interesovati... na sebi imam teksas suknju, ljubičastu majicu, teksas jaknu i... apsolutno ništa više.” Sa smeškom sam prekinula vezu i trebalo mi je malo vremena da se nakon toga ponovo usredsredim na posao. Nakon nekog vremena, kada sam već ozbiljno bila u poslu, jedan od momaka iz mog tima promolio je glavu u kancelariju. Tada sam shvatila da sam već satima okupirana poslom. „Idem dole da uzmem sendvič”, rekao mi je. „Hoćeš li da ti donesem nešto?” „Aleks beše?” Klimnuo je glavom. „Ne ljutiš se da pođem s tobom?” „Oh. Ne, naravno. U redu. Da. Mislim, ja ću samo otrčati po sendvič i odmah se vraćam.” „Odlično.” Dograbila sam tašnu i pošla s njim do lifta. Bio je visok i toliko mršav da sam pomislila da je sigurno imao desetak kilograma manje od mene. Bio je kratko ošišan, skoro na ćelavo, i na sebi je imao majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo da je Pluton i dalje planeta. Sloţila sam se s tom konstatacijom i to sam mu i rekla. Kao da sam mu dala šlagvort za razgovor. Nismo ni stigli do prizemlja, a ja sam već znala sve o njemu, sem broja socijalnog osiguranja. Pozvao me je da se, kad god to poţelim, pridruţim njegovom svetu društvenih igrica. „Znači, ti si u vezi s Dejmijenom Starkom”, dodao je dok smo išli ka maloj kafeteriji. „To je super.” „Nadam se”, rekla sam uljudno, ali mi je zasmetao njegov komentar. Shvatila sam da biti Dejmijenova devojka ne donosi samo Dejmijena, već i mnogo više od toga. Kao da sam bila pod lupom. Za nekog ko je ceo svoj ţivot ţiveo pod maskom, to i nije bilo tako prijatno. „Da, ovde su sendviči odlični”, rekao je Aleks i bila sam mu zahvalna što je prešao na drugu temu. „Ali pica im nije baš najbolja.”


„Salate?” „Nemam pojma” rekao je. „Ne jedem hranu za zečeve. Vidimo se ovde za koji minut?” Klimnula sam glavom i krenula ka delu gde se prodavala hrana za zečeve. Dok sam čekala svoju salatu, Azijka poznatog lica pojavila se iza mene. Uperila je prst u mene, a ja sam pokušavala da se setim odakle je znam. „Novi, zar ne? Ti si nova u Novim?” „Niki Ferčajld”, potvrdila sam. „Izvinite, upoznala sam već milion ljudi ili mi se barem tako čini. Ne sećam se vašeg imena.” „Ne, ne, nismo se upoznale. Radim ovde, Lisa Rejnolds. Savetnik sam, i Brusa znam već dugi niz godina.” U momentu sam se setila odakle mi je poznata. „U petak ste bili ovde” rekla sam joj. „Za jednim od stolova.” „Obično sam tu bar jednom dnevno. Ne mogu da ţivim bez kafe i volim kada je popijem na čistom vazduhu”, dodala je i potraţila po tašni svoju vizitkartu. „Ako poţelite da popijete kafu, pozovite me.” „Hvala”, rekla sam zadovoljno. Nisam upoznala mnogo ljudi otkako sam se preselila u Los Anđeles i bilo mi je drago da u zgradi naiđem na mogućeg prijatelja. Obećala sam Lisi da ću je pozvati u toku nedelje i pošla nazad s Aleksom. Ţelela sam da se vratim poslu, ali sam isto tako znala da bi trebalo da se malo bolje upoznam sa svojim timom. Predloţila sam da jedemo u sali za odmor, ali moram da priznam da mi je laknulo kada je rekao da će jesti za svojim stolom kako bi mogao da nastavi sa igricom. Pojela sam salatu i udubila se u analizu spornog koda kada je Dejmijen pozvao, „Ćao”, rekla sam. „Jesi li pročitao onaj članak u Teh vorldu?” „Zvučite poslovno, gospođice Ferčajld.” Nasmejala sam se. „O čemu bih drugom pričala? O marami koju si mi poslao? Malo ti je zarđala veština biranja poklona, ali verujem da tu ima neke logike. Ako je već imam, mora da će mi se dopasti.” „Imaš pravo”, rekao je. „Imaću to na umu kada ti budem kupovao poklone. Mada, imao sam nameru da porazgovaramo o veoma interesantnoj poruci od jutros.” U momentu, uopšte nisam shvatila o čemu je pričao. Onda sam se setila voţnje u bentliju. O, bože. „Jesi li u kancelariji?’, pitao me je. „Da, u kancelariji” odgovorila sam. Progutala sam knedlu setivši se šta sam sve napisala u tom pismu. „U tom slučaju, draga moja gospođice Ferčajld, mislim da bi trebalo da zatvorite vrata. Zapravo, mislim da bi bolje bilo da ih zaključate.” „D ejmijene, na poslu sam”, opirala sam se, ali sam uradila kako mi je „Kakva slučajnost, i ja sam. Zamisli koliko sam bio iznenađen jutros dok sam pregledao svoju poštu. Pozivi za poslovne konferencije. Ponude nekretnina. Sve i svašta, ali ništa tako zanimljivo kao ono na šta sam naišao kada sam otvorio obično pismo pisano na mom ličnom papiru.” „Dejmijene...” „Umete s rečima, gospođice Ferčajld. Bilo mi je drago što je moja saradnica sedela za svojim stolom dok sam čitao pismo. Ne znam da li bih uspeo da skrijem svoju erekciju. Stvarno si nevaljala.” Podigla sam obrve. „Nevaljala?” „Još uvek se sećam tvog glasa”, citirao je, „tako mekog da umalo nisam svršila. I hladne kože ispod moje gole guze. Već tada sam poželela tvoje ruke na sebi, tvoj ud u meni. Nisam te ni poznavala, a već sam želela da ti se potpuno predam. Da, mislim da je nevaljala prava reč za tebe.”


„Oh.” Kada sam čula svoje reči, morala sam da se sloţim a njim. „Bila sam inspirisana.” „Drago mi je što to čujem. Kada sam jutros u stanu našao tvoju maramu, podsetila me je na tebe i pošto sam primio tvoje pismo, pomislio sam da bi li je trebalo vratiti istog momenta. Vidiš, nismo je zapravo iskoristili na pravi način.” „Nismo?” Usta su mi se osušila. „Ne”, odgovorio je meko. „Ali nadoknadiću ti to. Ima mnogo načina kako bismo mogli da iskoristimo resice. Njihov neţan dodir po tvojoj nabrekloj bradavici. Udar po vreloj pici. Obećavam ti da ćemo isprobati svaku od tih beskrajnih mogućnosti.” „Mmm.” uzdahnula sam. „Stavi je danas, a ja ću već smisliti šta ćemo noćas uraditi s njom.” „Noćas?” pitala sam ga dok sam stavljala maramu oko vrata. Dejmijen se smejao. „Doći ću po tebe u sedam”, rekao mi je. „Do osam ćeš već biti gola.” Bila sam u oblacima celog popodneva, mada sam uspela nakratko da izbacim Dejmijena iz svojih misli i dovršim započeti posao. Nisam gledala ispred sebe dok sam izlazila iz lifta na kraju radnog dana. Ĉitala sam Dţejminu poruku u kojoj mi je detaljno objašnjavala kako je Rejn sjajan momak i nisam primetila Karla koji je stao tačno ispred mene. „Niki.” Ukopala sam se u mestu. Onda sam se pribrala i nastavila da hodam. „Nemamo o čemu da pričamo.” „Sačekaj”, pozvao me je. „Molim te.” Moţda zbog te molbe u njegovom glasu, zastala sam pred samim izlazom. Nisam se okrenula, ali sam čula kako mi uţurbano prilazi. „Dva minuta”, rekla sam mu, izašla iz zgrade i stala pod nadstrešnicu. Izašao je uz mnoštvo ljudi koji su napuštali zgradu i stao pored mene. Ćutala sam. Stajala sam bezizraţajnog lica i ruku prekrštenih preko grudi. Drţao je neki papir pod miškom i pruţio mi ga kao da se izvinjava zbog nečega. Nisam ga uzela, ali sam videla da je to bio isti broj časopisa Teh vorld koji mi je Brus pre toga pokazao u kancelariji. Gledala sam ga u oči i ćutala. „Dođavola, Niki, nisam znao da postoji još jedna kompanija sa istim proizvodom na trţištu.” „Šta hoćeš od mene. Karle?” Glas mi je bio leden. „Samo... malo sam se ruţno poneo.” Misliš? Ţelela sam da viknem i ošamarim ga. Ostala sam pribrana, ali s teškom mukom. „Jednostavno, mislio sam da se krešeš sa Starkom.” Bila sam na ivici da proključam i samo sam ţelela da pobegnem što dalje od te zmije od čoveka. Ali naterala sam sebe da se blago osmehnem i podignem bradu. „I krešem se.” Karl se zapravo postideo. „Dobro, dobro. Mislim, da... video sam vas zajedno na slikama i... sve to. Samo... mislio sam da ste se posvađali. Da je Stark mislio da je bilo nečega između tebe i mene.” „Budi siguran da on ima mnogo bolje mišljenje o meni.” „Dođavola, Niki, pokušavam da ti se izvinim.” „Aha, o tome je ovde reč? Bila sam glupa i sve sam upropastila.” Prošao je prstima kroz kosu i zadrţao ih na kraju. Izgledao je još nervoznije. „Prenaglio sam i ţao mi je zbog toga.” Zabacila sam glavu, pokušavajući da čujem ono što nije govorio. „Ima tu nešto više od mog otkaza, zar ne?” Najeţila sam se od straha. „Šta si uradio, Karle?”


„Oh, majku mu. Ima još sranja. Znaš.” „Ne znam”, rekla sam. „Sve što si rekao bilo je da ćeš sjebati Dejmijena. Pa šta si uradio?” Stisla sam levu pesnicu toliko da su mi se nokti zabili u meso. Poslednjim atomima snage borila sam se da ostanem smirena. „Dođavola, Karle! O kakvom još sranju govoriš?” Ćutao je, a lice mu je bilo bezizraţajno. „Pobogu, Karle, zašto si uopšte došao?” Duboko je uzdahnuo. „Znaš da je Stark isplatio Padţeta? I sada Padţet mora da drţi jezik za zubima.” „Kako ti znaš za to?” Erik Padţet je pretio da će izneti u javnost svoju teoriju da je Dejmijen bio umešan u smrt njegove sestre i Dejmijen je zaista ispisao ček kako bi ga ućutkao. Nisam ţelela da se prisećam toga. Štaviše, to je trebalo da ostane u tajnosti. „Znam ja mnogo toga. Padţet je pričao svašta pre nego što je dobio novac od Starka. I to ljudima koji bi Starka sasekli sekirom. Veruj mi da sam brzo shvatio da je Padţet Starku poslednja rupa na svirali. Ima mnogo drugih ljudi koji bi ga se vrlo rado rešili.” „Uključujući i tebe”, odbrusila sam mu. „Ne. Ne više. Zato i jesam ovde. Sada znam. U početku sam sve loše shvatio, zajebao sam Dejmijena, a i tebe. Hoću da kaţem da nisam samo ja u pitanju.” „Ko je onda? I kakva su to sranja?” Zavrteo je glavom. „Samo poruči Starku da bude oprezan.” Pročistio je grlo. „Zapanjio sam se kada sam video kome je Padţet stavio sekiru u ruke da je digne na tvog dečka.” Mirno sam stajala. Plašio me je više nego što je bio svestan toga. „Nećeš mi reći kome?” „Rekao sam sve što sam imao. Oduţio sam svoje i od sada ću se drţati po strani. Znaj samo da šta god da se desi, nema nikakve veze sa mnom.” „Zašto si onda uopšte dolazio?” „Zbog toga što ako kaţem tebi, isto je kao da sam rekao Starku. Svet je mali, a ja sam srušio most koji nije trebalo da rušim.” „I misliš da ćeš ovim rešiti problem?” „Ne, ali makar pokušavam da se izvinim.” Pogledao me je u oči. „Kaţi Starku da se čuva.” „Reći ću mu”, rekla sam mu, ponosna na sebe što mi nije zadrhtao glas. „Već je navikao na to.”


Dok sam išla ka svom autu, priţeljkivala sam da se paparaci pojave. Tako bih makar bila besna na njih umesto što sam bila bolesno zabrinuta za Dejmijena. Ĉim sam ušla u auto, otvorila sam kasetu i potraţila punjač kako bih napunila telefon i pozvala Dejmijena. Ali prokleta stvarčica nije bila u kaseti. Drugi sam zaboravila da ponesem sa sobom i nakon čitavog dana, baterija mi je bila skoro potpuno prazna. Ipak sam ga okrenula, misleći da će izdrţati ako budem brzo pričala i ako budem imala sreće da se Dejmijen odmah javi, „Naletela sam na Karla”, rekla sam mu bez pozdrava. „Naletela na koga?” Glas mu je bio tih, odmeren i veoma zloslutan. „Došao je u Nove i sačekao me na ulazu.” „Jesi li dobro? Šta ti je uradio?” „Dobro sam”, uveravala sam ga jer sam u njegovom glasu osetila brigu i nervozu. „Rekao mi je da ti prenesem da treba da se čuvaš.” „Reci mi sve šta ti je rekao, od reči do reči. Poslušala sam ga, trudeći se da mu prenesem svaku reč. „I nije ti rekao ništa više?” „Ne”, odgovorila sam. „Imaš li ikakvu ideju o tome šta je hteo time da mi kaţe?” Pitala sam se da li će mi Dejmijen reći da je to imalo neke veze sa onim što se dešavalo u Nemačkoj. Ili u vezi s teniskim centrom. Ili čak s Erikom Padţetom. Moglo je imati veze s bilo čim i mada ja nisam znala ništa o tome, verovala sam da Dejmijen jeste. Kada je progovorio, nije mi rekao ništa. „Mislim da je to Karlov način da manipuliše.” „Zašto bih to radio?”, pitala sam ga. „Rekla si da ţeli ponovo da sagradi porušene mostove. Kako bi to mogao bolje da uradi nego da me upozori na neku nadolazeću opasnost?” „Ljude kao što si ti uvek vreba neka opasnost”, rekla sam pokušavajući da nešto pročitam između redova. „Neki ljuti konkurent. Otpušten radnik. Ukradeni patent. I onda se pojavljuje Karl koji me upozorava tla bi trebalo da budem na oprezu i da, kada sledeći put primetim neku opasnost, pomislim da je prava sreća što me je Karl upozorio. Moţda taj mali drkadţija i nije tako loš.” Nasmejala sam se jer Karl jeste bio mali drkadţija i to nije moglo da se promeni. Ali smeh nije ublaţio moju brigu. „Znači, to te stvarno ne zabrinjava?” „Neću da razmišljam o tome da bi to mogao biti razlog za brigu”, rekao je Dejmijen. „Nema svrhe.” „Dejmijene...” „Prestani”, rekao je lagano. „Šta prestani?” „Prestani da brineš za mene. Trošiš svoju dragocenu energiju.” „Na šta drugo da je trošim?” pitala sam u šali. „Ti nisi pored mene.” Nasmejao se. „Dobra si ti devojčica”, rekao je. „Gde si?” „Na parkingu. Svratiću do prodavnice pa idem kući.” „Dobro. Moţeš li mi učiniti uslugu da kupiš... ” I tada mi se telefon ugasio. Opsovala sam, ali sam makar pre toga uspela da kaţem Dejmijenu za Karla. I mada Dejmijen nije bio zabrinut, ja jesam. Sve vreme sam o tome razmišljala dok sam tumarala po prodavnici kupujući kafu, sladoled i ostale potrepštine. Bila sam sigurna da ću nešto zaboraviti, ali kako mi je spisak bio u telefonu, morala sam se prisećati.


Izašla sam s dve pune kese stvari Parkirala sam auto ispred zgrade i sporednom stazom pošla ka prednjem stepeništu. Tamo je stajala neka grupa ljudi i nije mi puno trebalo da shvatim da su čekali mene. Sranje. Malo pre toga, moţda bih bila raspoloţena da im se suprotstavim, ali tog momenta ne. Ţelela sam samo da uđem u svoj stan, pojedem sladoled i sačekam Dejmijena. Skupila sam ramena, pobrinula se da svaku emociju uklonim s lica i krupnim korakom krenula napred. Istog momenta sjatili su se oko mene. „Niki! Niki, pogledajte ovamo.” „Da li je portret bio pravi akt?” „Da li je i na njemu zastupljen Blejnov stil vezivanja?” Teško sam disala. Telo mi je bilo ledeno. Noge me nisu nosile. Nije mi bilo jasno odakle su dolazila sva ta pitanja i bojala sam se, jako sam se bojala da uopšte mislim o tome. „Zašto ste to uradili. Niki? Zbog novca ili zbog zadovoljstva?” „Niki! Moţete li nam potvrditi da ste dobili milion dolara od Dejmijena Starka kako biste goli pozirali u erotskoj pozi?” Smrzla sam se. Bila sam toliko prestravljena da nisam uspela da mrdnem ni korak dalje dok su kamere sve vreme blještale oko mene. Bilo mi je muka i bila sam sigurna da ću svakog momenta povratiti „Da li ste i pre toga pozirali goli?” „Da li slika oslikava vaš seksualni ţivot s Dejmijenom Starkom?” „Zašto ste pristali da budete vezani?” Bili su svuda oko mene. Potraţila sam Dejmijenovu ruku, ali nje naravno nije bilo. Kolena su mi postala slaba i jedva sam se drţala na nogama. Nisam htela da padnem, da reagujem, da im dam do znanja da su me uhvatili u mreţu. Ali jesu. I dok su me obasipali varijacijama na temu jednog istog pitanja, dok sam pokušavala da nađem stepenište, iako sam jedva uspevala da se pomerim, znala sam da ću ubrzo zavrištati samo da bih ih šokirala. Da bih uspela da pobegnem. Gromoglasni vrisak nadjačao je galamu. U momentu sam pomislila da jesam vrisnula jer je skupina počela da se razilazi Pogledala sam i uzdahnula. Dejmijen. S ulice je trčao ka meni. Njegov crni ferari stajao je posred ulice. Ako sam bilo kada posumnjala u Dejmijenovu sposobnost da ubije, tada mi je bilo jasno da nisam pogrešila. Videla sam to po njegovim očima, bradi i zategnutosti svakog mišića na njegovom telu. Baš tada, baš u tom momentu, bio je spreman da ubije kako bi me zaštitio. Kada me je uhvatio za ruku, toliko mi je laknulo da sam mogla da zaplačem. Snaţno me je zgrabio i privukao ka sebi, čvrsto me je drţao vodeći me ka automobilu. Spustio je namirnice na patosnicu i smestio me na sedište. Videla sam da se u tom trenutku nešto slomilo u njemu. „Draga”, rekao mi je. Iako mu je glas bio jedva čujan, osetila sam izvinjenje i duboko ţaljenje. „Molim te”, šapnula sam. „Vodi me odavde.” Pre nego što sam uspela da dođem k sebi, vozili smo se ka Ventura bulevaru. Desna ruka leţala mu je na menjaču, ali čim smo izašli na autoput, uhvatio me je njome. „Ţao mi je. Slika. Novac. Nisam ni pomišljao... ” „Ne”, izgovorila sam oštrije nego što sam nameravala. „Kasnije. Sada ţelim da mislim da se sve ovo nije dogodilo.” Iz njegovog pogleda videla sam da mu se srce cepalo. Ćutali smo neko vreme. Tišinu je prekinuo Dejmijenov udarac rukom u volan. „Ko je kriv za ovo?”, pitao me je. „Odakle je procurila ta vest?” Odmahnula sam glavom. I dalje mi je bilo mutno pred očima i nisam bila sva svoja.


Spustila sam desnu ruku između sedišta i vrata, stisla pesnicu dopuštajući da mi se nokti zariju duboko, i stiskala, stiskala... Ugrizla sam se za jezik do krvi. I ţelela sam, o kako sam ţelela da pri ruci imam noţ koji sam nekada imala na privesku za ključeve. „Pogledaj me”, prasnuo je Dejmijen. Poslušala sam ga. Ĉak sam uspela i da se nasmešim. Pomalo sam počela da dolazim k sebi. Duboko sam uzdahnula uz olakšanje što sam počinjala da funkcionišem. Ali dragi boţe, tome nije bilo kraja. Oni neće prestati da dolaze. Neće odustati. „Karl”, prošaputala sam. „Ovo je ono na šta me je upozoravao.” „Moţda, ali ne bih rekao.” „Ko onda?” „Da li Oli zna za sliku?” „Ne!”, izgovorila sam samouvereno, ali sam se istog momenta pokolebala. Moţda je nekako doznao? „Ne”, ponovila sam. „A čak i da je doznao, ne bi nikada rekao. Ne bi me povredio.” „Nemoj da si naivna”, rekao je Dejmijen. Zaćutala sam jer Dejmijen nije mogao da bude u pravu. Ĉak i da je bilo tačno to što je rekao, da je Oli zaljubljen u mene, Oli to sigurno ne bi rekao samo zato što sam bila s Dejmijenom. Ili bi? Zatvorila sam oči jer nisam mogla više da razmišljam o tome. „Nije vaţno ko je”, rekla sam i ponovo stisla pesnicu. „Sada je gotovo.” Dejmijen nije odgovarao. Ćuteći smo se vozili ka centru grada. Njegov bes bio je očigledan. „Kako si znao?” pitala sam ga. „Dţejmi. Kod kuće je. Očigledno da je i ona morala da prođe pored njih. I nju su ispitivali za sliku. Pravila se da nema pojma, a onda pozvala tebe.” „Prazna mi je baterija u telefonu”, rekla sam i pretrnula. „Znam. Pozvala je mene kada tebe nije uspela da dobije. I ja sam pokušao da te dobijem. A kada nisam uspeo da ti javim da ne ideš tamo...” „Lično si došao da me spaseš.” „Sreća da sam bio u Beverli Hilsu i da li nisi otišla pravo kući.” „Hvala ti” rekla sam mu. Okrenuo se, pogledao me i tuţno se osmehnuo, „Uvek ću biti tu za tebe”, rekao je, „ali ovo... ” Prekinuo je rečenicu. Videla sam da su mu prsti pobeleli koliko je jako stisnuo volan. Razumela sam ga. Nije mogao da me zaštiti od njih, i to ga je Iskreno, ni meni nije bilo laka Dejmijen je ćutao sve dok nismo ušli u stan. Ĉim smo ušli u stan pao je u vatru, jednim pokretom zgrabio je i bacio vazu s cvećem koja je stajala u hodniku. „Dođavola!” viknuo je. Jačina njegovog glasa i zvuk stakla koje se lomilo o pod odjeknuli su stanom. Nisam reagovala, samo sam stajala. Znala sam kako se oseća. Očajnički sam ţelela da vrisnem, ali to nisam učinila. Poţelela sam da mogu da zgrabim komplet čaša i razbijem ih o pod. Usrećilo bi me to da sam ih dokrajčila svojom rukom. Ali me ne bi zadovoljilo. To ne bi za mene bio kraj, već način da do njega stignem. Ne bih se bolje osećala sve dok to staklo ne zaseče moju koţu i ta bol ne umanji onu drugu. Da mi ublaţi sramotu, poniţenje i svest da, bez obzira na sve, to je bio beleg za ceo ţivot. Drhtala sam i bila sam toliko slaba da sam morala da zamislim oštricu noţa duboko zabijenu u svojoj ruci.


Ne. Teškom mukom sam naterala sebe da ne odem i uzmem deo polomljene vaze. Pogledala sam u Dejmijena koji je stajao čvrsto stisnute pesnice i s očiglednim bolom na licu. „Biću ja okej”, rekla sam mu jer to je bila fraza koju bi svako izgovorio. „Jebeš okej”, prasnuo je ponovo. Po takvom ponašanju bio je poznat u vreme dok se bavio tenisom. Zbog toga ga je bio glas da je opasan. Oštra i kratka tačka pucanja donela mu je tuče i mnogo oţiljaka, uključujući i jedno oko tamnije od drugog, koje me je gledalo s gorčinom i besom. „Ovo nije trebalo da se desi”, rekao mi je. „Trebalo je da te zaštitim. Trebalo je da onog kretena od oca drţim što dalje od svog ţivota i svog auta. Ne ţelim ni njega ni njegova sranja u svojoj blizini, a naročito ne u tvojoj. A što se tiče svih ostalih na ovom svetu... ” Prekinuo je i na momenat sam pomislila da je ostao bez teksta. Ali nije. „Trebalo bi da budem sposoban da sačuvam tvoje tajne baš kao i svoje. Ali opet”, dodao je uz tuţan osmeh na licu, „ni u tome nisam uspeo. Dođavola.” Udario je rukom o zid toliko jako da je oštetio gipsanu ploču. Bila sam zapanjena. „Pa”, rekla sam, „tu će ti trebati nešto više od metle i đubrovnika.” Neko vreme je samo gledao u mene, a onda su ramena počela da mu se tresu. Trebalo mi je malo da shvatim da se smejao. Smejao se ne zato što je bilo smešno, već zato što je bio nemoćan da uradi bilo šta drugo. Ţelela sam da ga zagrlim i da mu pomognem. Ali nisam mogla da pomognem ni samoj sebi. Isprekidano sam disala i shvatila da rukom drţim kraj marame koja mi je još uvek visila oko vrata. Lagano sam je povlačila sve dok je nisam skinula. Jedan kraj marame obmotala sam oko svog zgloba, a drugi sam pruţila Dejmijenu. Zbunjeno ga je uhvatio. „Zaveţi me”, šapnula sam mu. „Izudaraj me. Kaţi mi šta ţeliš da ti uradim. Uradi mi šta god poţeliš. Ţeliš da se isprazniš? Uradi to na meni.” „Molim te, Dejmijene. Ne moţeš da imaš kontrolu nad celim svetom? Pa šta onda? Imaj je nada mnom.” Gledala sam ga u oči. „Molim te”, rekla sam drhtavim glasom. „Molim te”, šapnula sam. „I meni je to potrebno.” „Oh. Niki.” Okrenuo je glavu prema meni i gledao me tako kao da je čitao sve moje tajne. „Potrebno ti je?”, ponovio je. „Ili je to ono što ţeliš?” Olizala sam usne, kao da će mi to pomoći da kaţem ono što sam htela. „Jednom si mi rekao da se obratim tebi ukoliko budem osetila potrebu za bolom. Dva puta sam prekršila dato obećanje.” Pokazala sam mu svoju kosu i vrh prsta. „Tako da... Da, Dejmijene. Potrebno mi je. Trebaš mi ti da prebolim sve ovo. A mislim da i ja trebam tebi.” Neko vreme nije govorio ništa. Onda je umotao maramu oko ruke. „Mislim da sam ti rekao da imam ideju u vezi s ovim.” „Da”, rekla sam. Stajao je mirno i posmatrao me od glave do pete. Od stopala, pa polako nagore. Nije me ni dotakao, a ja sam gorda od samog pogleda. Prepustila sam se njegovim moćima. Prepustila sam mu svoje telo. Ţelela sam to. Ţelela sam Dejmijena i njegovu snagu. Ţelela sam njegove dodire. Najviše od svega, ţelela sam da izbriše ostatak sveta. Nastavio je da me posmatra svojim uţarenim pogledom. Lice mu je imalo izraz gladnog vuka. Izgledao je opasna Uzeće me i kunem se, ţelela sam da mu se dam. Ţelela sam da me nema, da odem nekuda gde je samo Dejmijen mogao da me nađe. Noge su mi bile slabe, čitavo telo mi je treperilo i ţudelo za njim. Kapljice znoja orosile su mi grudi, a bradavice se ocrtale ispod majice.


Gledala sam ga dok su mi se usta sušila, a puls luđački udarao. Ovo više nije bio isti onaj Dejmijen koji se šalio i izazivao me, koji me je grlio i smirivao me. Nije bio onaj čovek koji bi meni. Ili bilo kome drugom, otkrio svoje tajne i sigurno nije bio onaj koji bi iz sebe izbacio svoj bes. Ne, čovek koji je stajao preda mnom bio je pun samokontrole. Bilo je neke snage u njegovom dodiru i u svakom njegovom pogledu. Bio je jaka ličnost koja upravlja kompanijom vrednom milijardu dolara, i tog trenutka, bila sam samo još jedna sitnica koju je posedovao. Ugrizla sam donju usnu. Takve misli me nisu mučile - naprotiv, uţivala sam u tome da budem vlasništvo Dejmijena Starka. „Skini se” Poslušala sam ga. Skinula sam jaknu, a onda i majicu preko glave. Kako smo i dalje igrali svoju igru, na sebi nisam imala brus. Kada je to video, blago se nasmešio. Potom sam raskopčala suknju i pustila je da mi padne niz noge. Bilo me je stid kao da me nikada do tada Dejmijen nije video golu. Ali kada sam videla kako me je gledao, osetila sam se odlično. „Raširi noge” rekao mi je i pošto sam to uradila, spustio se na kolena. Uhvatio me je za kukove i poljubio tik iznad pupka. Najeţila sam se od glave do pete. Telo mi je gordo u iščekivanju. Zarila sam prste u njegovu kosu. „Ne”, promrmljao je. „Uhvati svoje grudi. Tako, draga”, rekao je kada sam ga poslušala. „Stisni bradavice. Da li su li tvrde?” „Da”, prošaputala sam. „Dobro je”, uzvratio je. „Ţelim da budu još tvrđe. Toliko tvrde da i najmanji dodir udara pravo među noge. Šta kaţeš na to?” „Da. Da, gospodine.” Nasmešio mi se. Osmeh je obećavao nagradu. A onda se podigao s kolena i počeo da ljubi moj nagi stomak. Ljubio me je svuda, pa niţe i još niţe, sve do podšišanih stidnih dlačica. I još niţe dok jezikom nije liznuo klitoris. Nisam imala drugog izbora nego da prekršim pravila i uhvatim ga za ramena, jer bih se inače srušila, jezik mu je bio nemilosrdan. Lizao me je, gurao ga u mene tako jako i poţeljno da sam eksplodirala uz oluju senzacija. Uhvatio me je da ne padnem i spustio pored sebe. „Oboţavam ukus tvog tela”, rekao je i poljubio me da to dokaţe. Poljubac je bio dubok, ali prekratak. „Pojebaću te, Niki”, rekao mi je. „Ovde i sada. Snaţno i brzo, sve dok te zadovoljstvo ne oduva kao ciklon. A onda ćemo sve iz početka, polako, lagano... Znaš li koliko to moţe dugo da traje, Niki? Moţeš li da zamisliš zadovoljstvo koje bi trajalo zauvek?” Usta su mi bila suva, ali sam uspela nekako da mu odgovorim. „S tobom, da.” Nasmejao se. „Dobar odgovor. Sada mi otkopčaj farmerke.” „Da, gospodine.” Toliko sam bila napaljena da sam se jedva izborila s dugmetom. Otvorila sam rajsferšlus i pomazila ga vrhovima prstiju, iako je još na sebi imao gaće. Ĉula sam kako je Dejmijen uzdahnuo i shvatila da imam isti uticaj na njega kao i on na mene. „Dobra devojčica” rekao mi je. „A sada ga izvadi i okreni se. Na kolena, Niki.” „Da, gospodine”, rekla sam, ali imala sam nešto drugo u planu. Prešla sam rukom preko ispupčenog dela na njegovim gaćicama i pronašla prorez na njima. Osetila sam pod rukom koliko je čvrst i jak. I čim sam ga izvukla, poskočio je, spreman za igru. Znala sam da je trebalo da se okrenem i da ću biti kaţnjena ukoliko to ne uradim, ali nisam odolela.


Prišla sam mu i prešla jezikom preko glatke koţe glavića. Bio je muški slan i ukusan. Kada sam ga čula kako stenje i izgovara moje ime, telo mi je podivljalo. Poklopila sam usnama njegov nabrekli glavić i klizila jezikom oko njega. Lagano, uvlačila sam ga sve dublje u usta, izvlačila ga i neţno grebla zubima. Rukama sam ga uhvatila za bokove i osetila da je telo počelo da mu podrhtava. Propela sam se kako bih mu lakše prišla. Ţelela sam ga celog u ustima, ţelela sam da ga zadovoljim. On je, naravno, osujetio moj plan. Uhvatio me je ispod pazuha i podigao na noge. „Nevaljalice”, zadirkivao me je. Nasmejala sam se poput nevinašceta. „Oh, ne”, rekao je. „Nećeš se tako lako izvući.” Marama, koja mi je bila vezana oko ruke, odvezala se. Podigao je s poda i vezao mi je oko desne ruke. Zalegao je maramu i poveo me u spavaću sobu. Uzglavlje kreveta bilo je od glatkog drveta, a na njegovoj sredini nalazila se metalna kugla. Videla sam to i ranije, ali nisam obraćala paţnju. Rekao mi je da legnem na leđa, s rukama podignutim Iznad glave. Tako sam i uradila, a onda je obmotao maramu oko kugle i slobodnim krajem vezao mi drugu ruku, tako da su mi obe ruke bile vezane iznad glave u obliku trougla. Mislila sam da će mi vezati i noge, ali to nije učinio. Kada je video moj iznenađeni pogled, uhvatio me je za kukove i okrenuo na stomak. Iznenadio me je tim pokretom, ali mi je odmah postalo jasno zašto su mi noge bile slobodne. Nešto mi je govorilo da nisam bila prva ţena koja je bila privezana za tu kuglu. To me nije brinulo jer sam znala da sam bila prva koju je odveo u svoju kuću u Malibuu, osim toga, bila sam ubeđena da sam i poslednja. „Podigni se na kolena”, rekao mi je Dejmijen. Ostavio me je u tom poloţaju, visoko podignutih kukova, guze u vazduhu, ispruţenih ruku i glave iskrivljene u stranu kako bih mogla da ga vidim. Stao je pored kreveta i otvorio ormarić. Izvukao je neku kutiju koja je ličila na onu koje sam se dobro sećala još od one nezaboravne noći provedene u mom stanu. Ova je, doduše, bila malo veća. Otvorio ju je i bilo mi je drago što sam mogla da vidim sve što se nalazilo u njoj. Metalne lisice. Sveće. Tanak koţni bič. Povez. Niz pertli. I još ponešto što nisam uspela da prepoznam. „Lisice?”, kazala sam. „Imaš nameru da me uhapsiš?” „Moţda.” Izvadio je koţni bič s devet resica. „Ali ne još.” Prišao mi je, ali se okrenuo tako da mu nisam videla lice. Jedino noge i nabrekao ud, a i to samo kada bih pogledala između svojih nogu. Mekim koţnim resama gladio mi je ramena. „Ţeliš?”, pitao me je. „Treba ti ovo?” „Da.” Pomislila sam na sve ono ruţno što sam doţivela te večeri. Ţelela sam da odagnam sećanja i bol iz sebe. Da ih izbrišem i uništim. Ţelela sam da ih prevaziđem. I ţelela sam da Dejmijen bude taj koji bi mi pomogao u tome. „Da”, ponovila sam, ali moje reči stopile su se sa zvukom koji je proizveo koţni bič kada me je pijusnuo po zadnjici. Trgnula sam se i vrisnula prepuštajući se bolu. Ţelela sam to, da. A i bilo mi je potrebno. Sa svakim Dejmijenovim udarcem, rastao je i uţitak. „Opet!”, rekla sam kada je spustio bič. „Molim te, Dejmijene, još jednom.” Poslušao me je. Udarao me je sve jače, ribao po koţi koja mi je verovatno već postala crvena. To je bilo bolje od noţa. Bezazlenije, ali isto toliko dobro. Nešto loše pretvorilo se u dobro, a to je bila Dejmijenova zasluga. „Raširi noge!”, traţio je. Poslušala sam i kraj biča završio je na mojoj stidnici. Bila sam vlaţnija nego što sam ikada do tada bila. Dejmijenovi uzdasi još više su me uzbuđivali. „Izudaraću te po pici”, rekao mi je. „A onda ću te pojebati jer ne mogu više da se obuzdam. Niki.”


Bič me je lagano udarao između nogu. Drhtala sam od kratkotrajnih nadraţaja klitorisa. Uz Dejmijena sam otkrila koliko mi se to dopadalo i kako nijedna senzacija nije oslabila. Udarao me je iznova i iznova, a ja sam vrištala od zadovoljstva. Gorela sam. Prţila se. Pretvara] a sam se u dim, a samo je Dejmijen mogao da ugasi tu vatru u meni. „Molim te”, preklinjala sam ga. „Molim te, Dejmijene, sada!” Nije oklevao. Uhvatio me je za kukove i osetila sam glavić na rubu vagine. Bio je u meni Prodro je duboko, pa sve dublje. Skoro da nisam mogla da podnesem njegove udare, jedna ruka mu je ostala na mom bedru, a drugu mi je smestio među noge i dodatno me draţio prstima, sve dok nisam izgubila um. „Svrši za mene”, traţio je, i moje telo počelo da se grči oko njega. „Svrši” ponovio je. „Boţe Niki, kako ţelim da osetim da svršavaš!” I onda, kao da je moje telo ispunjavalo sve njegove ţelje, obuzeo me je luđački jak orgazam. Telo mi je drhtala Mišići su se grčili, stiskajući ga jače. Laktovi su me izdali. Pala sam na krevet. Udarali su me talasi i talasi zadovoljstva sve dok me nisu potpuno preplavili Dejmijen se pomerio i legao pored mene. Prstima me je lagano gladio po leđima. „Okreni se”, rekao je. „Ţelim da ti pokaţem nešto” Radoznalo sam se okrenula. Stavio je kutiju na krevet i izvadio crvenu tanku sveću iz nje. „Dejmijene?” izgovorila sam pomalo zabrinuto. „Šta ćeš s tim?” „Probaćemo nešto novo.” Opkoračio me je tako da nisam mogla da se maknem. „Imaš li poverenja u mene?” „Da”, rekla sam mu, ali sam se ipak ugrizla za usnu kada je zapalio sveću. „Laţljivice”, rekao mi je. „Zaţmuri.” Poslušala sam ga i mora da sam tog trenutka Izgledala smešno. Ĉvrsto sam zatvorila oči, a zubima grizla donju usnu. „Opusti se, draga.” „Lako je to reći.” „Kaţi mi šta je ovo?” Osetila sam laki udar po rubu dojke. „Tvoj prst?” „A ovo?” Nešto mekano i vlaţnjikavo draţilo je moje međunozje. „Tvoj jezik.” „Ovo?” Bilo je grubo i neţno u isto vreme. „Ne znam.” „Pero”, rekao je, ali mi nije otkrio odakle mu pero. „A ovo?” Najpre ništa nisam osetila. A onda se vrela kap na mojoj bradavici istog momenta ohladila i stegla. Nije bolelo, prijalo je. U stvari, bilo je izvrsno. „Sveća.” „Odlično. Sada budi mirna.” Ponovo sam osetila isto, samo je sada curio mlaz po meni, a ne jedna kap. Pridigla sam se da bih bolje osetila to što se činilo kao dugački prsti kako steţu koţu moje dojke. Isto se ponovilo još jednom, pa još jednom. Usnu više nisam grizla od nervoze, već od varnica koje su prštale unutar čitavog mog tela, širili su se kao strujni udari koji su od grudi sevali sve do stidnice, i dalje do stopala. „Otvori oči”, rekao mi je. Videla sam crvene trake na svojim grudima. Koţa mi se smeţurala i zategla ispod voska. Taj osećaj na mojim nabreklim i nadraţenim bradavicama bio je neverovatan. Dejmijen je i dalje klečao iznad mojih potkolenica, ali se malo pomerio i raširio mi noge. Lagano je prodro u mene i pritisnuo me svojim telom. Rukama mi je uhvatio grudi i stiskao ih u ritmu.


Vosak se lomio dok je moje uzbuđenje raslo. Kada sam ponovo svršila, telo mi se zgrčilo i uvuklo ga još dublje. Dejmijen je pojačao stisak tako da se i poslednja voštana traka prekinula. Vrisnula sam od zadovoljstva. Izvila sam se kao da ću time osigurati da zadovoljstvo traje zauvek. I onda, kada mi se telo potpuno opustilo, savladao me je san.


Probudio me je miris slanine. Ne samo da su mi ruke bile odvezane, već sam bila i ušuškana u prekrivač. Nasmešila sam se i protegla u krevetu. Bila sam nezaboravno jebana i dobro čuvana. Ustala sam, u ormaru pronašla suknju, i prateći miris, pošla ka kuhinji. U tiganju je nešto cvrčalo. Dejmijen je stajao pored šporeta i pripremao omlet. Kockice avokada, krem sir i nešto što nisam prepoznala, bilo je aranţirano na tanjiriću. Na stolu su bile dve polupune čaše šampanjca, i pored njih bokal s oranţadom. „Mi to nešto proslavljamo?”, pitala sam ga dok sam mu prilazila. „Da” odgovorio je. „Posle jučerašnjeg dana, mislim da treba uţivati u lepim stvarima.” „Dana?” ponovila sam. Telo mi je i dalje obuzimala slatka slabost i ţelja. Protegnula sam se i nasmejala. „A noć?” „To je bilo posebno slavlje”, rekao mi je. Mazio me je pogledom. Na sebi sam imala njegovu košulju. Zavrnula sam rukave, a otkopčana dugmad otkrivala su više nego što je trebalo. Dok se smejao svojim seksi osmehom, u očima mu se videla očigledna poţuda. Topila sam se od zadovoljstva. Prešao je prstima po otvoru mog dekoltea. „Sviđa mi se kada nosiš moju garderobu.” „I meni”, rekla sam. „Sviđa mi se i kada je nemaš na sebi.” Nasmejala sam se i pomerila dalje od njegovih prstiju. „Nemoj da ti pada na pamet”, rekla sam mu. „Umirem od gladi.” Smejao se. „Dakle, šta to tačno slavimo?” Poljubio me je na brzinu. „Nas.” Zadrhtala sam od samo jedne njegove reči. „Nazdravimo onda”, rekla sam mu. „Dobro. Sipaj nam sok i sedi.” Pokazao mi je dve stolice koje su stajale pored bara. „Ako ostaneš ovde, samo ćeš mi odvlačiti paţnju. To bi nas dovelo do veoma interesantnog seksi zahvata u kuhinji, ali omlet bi definitivno zagoreo.” Sloţila sam se s njim. „Gladna sam”, rekla sam, a zatim sipala sok i dodala mu čašu. Svoju sam ponela sa sobom i otišla do bara koji je delio kuhinju i trpezariju. Odatle sam imala savršen pogled na Dejmijena koji je bio neodoljivo privlačan u ulozi domaćina. „Nisam znala da umeš da kuvaš.” „Ja sam čovek pun tajni”, rekao je. „Ja očajno kuvam”, priznala sam mu. „Nema svrhe učiti kada mama misli da treba jesti samo šargarepu i salate.” „Posle smrti moje majke, otac me je vodio u restoran na doručak, ručak i večeru”, rekao je Dejmijen. „Nisam mogao da podnesem da toliko vremena provodim s njim, pa sam mu rekao da bih morao bolje da se hranim ako od mene očekuje uspeh. Tako sam počeo da kuvam. Svoju tacnu s hranom nosio sam u svoju sobu. On je svoju hranu jeo ispred televizora. To je super funkcionisalo.” „A ti si naučio nešto korisno.” Smešila sam se, a srce mi se cepalo. Moje detinjstvo je bilo daleko od bezbriţnog, ali barem sam imala Ešli tokom svih tih godina kada mi je majka merila i kalorije i slobodno vreme. Osim odvratnog oca i treneru koji ga je zlostavljao, Dejmijen nije imao nikoga. „Da li si imao nekog prijatelja?”, pitala sam ga. „Mislim, dok si se takmičio. Da li si se druţio sa ostalima?” „Pored Alena i Sofije? Ne baš.” Umešao je sir, avokado i ono nešto što nisam prepoznala u omlet i spretno ga prebacio na tanjir.


„Ispričaj mi nešto o Sofiji.” Tuţno se nasmejao. „Imali smo mnogo toga zajedničkog. I njen otac je bio kreten.” „Da li ti je ona bila samo drugarica ili nešto više od toga?” „Drugarica, pa devojka, a onda ponovo drugarica.” Klimnula sam glavom, upijajući svaki detalj iz Dejmijenove prošlosti. „Bila ti je prva?”, pitala sam ga. Lice mu se smrklo. „Da. Ali ni ja ni ona nismo uţivali u tome. Bili smo mladi i definitivno nismo bili spremni za to.” „Izvini. Nisam htela da te podsećam na loše stvari.” „U redu je” rekao je i nasmešio se. „Stvarno.” Otpio je gutljaj šampanjca, dodao slaninu i stavio tanjir ispred mene. „Pa?” Uzela sam mali zalogaj viljuškom koju mi je pruţio i promumlala: „Ovo je odlično, šta je to?” „Jastog.” „Slučajno imaš jastoga u friţideru?” „Naravno”, odgovorio je. „Ti nemaš?” „Ni slučajno. Očigledno je to privilegija onih bogataša koji imaju automobile, hotele, avione i fabriku čokolade.” Smejao se, a ja sam navalila na doručak. On je samo stajao kraj šporeta i gledao u svoj tanjir. Iznenadila me je zvonjava mog telefona i tek tada sam videla da ga je Dejmijen priključio na punjač i ostavio ga na baru. Pomislila sam da bih mogla da uključim govornu poštu jer mi se nije mililo da se vraćam u stvarnost, ali Dţejmi je zvala pa sam se javila. „Jebote, koje sranje!”, rekla je zabrinuto. „Došao je Daglas i kaţe kako je internet preplavljen tobom”, rekla mi je. „Kao da i sama ne znam. Daglas!” dodala je kao da je to bilo najgore od svega. Ţelela sam da joj kaţem da nije trebalo ni da spava s Daglasom ako je sada nervira prosta rečenica našeg prvog komšije. Ali prećutala sam. To je već bila ispričana priča. „Baš preplavljen?”, pitala sam je. „Nisam imala ţelju da gledam.” „Ţao mi je”, rekla je iskreno, „čak me je i tvoja majka zvala.” „Tebe?” „Blago meni, a? Kaţe da je suviše uzrujana da bi pričala s tobom, ali da će... O, jebiga. Niki, šta te boli uvo šta ona misli!?” „Znam šta misli”, rekla sam joj. „Da sam je razočarala. Da sam osramotila familiju. Da me ona nije vaspitavala da budem drolja.” To što je Dţejmi ćutala govorilo mi je da sam bila u pravu. Dejmijen me je paţljivo posmatrao, ali nije mi prilazio, imala sam osećaj da se bojao da ću se srušiti. Nisam. Sama pomisao na majku i činjenicu da joj je bilo vaţnije šta će tabloidi pisati od onoga što se stvarno desilo razbesnila me je i dala mi snagu. Malu, doduše. „Znači, ima me svuda?” „Da”, odgovorila je Dţejmi. „Oni ne gube vreme. Tabloidi, društvene mreţe, pa i ozbiljne novine, čak je i CNN objavio da si pozirala gola i da si za to dobila milion dolara od Dejmijena Starka. Mislim, pričam ti o rejtingu “ „Dţejmi!” „Izvini! Izvini! Pa, jesi li dobro? Mislim, šta ćeš sad?” „Dobro sam” odgovorila sam joj. Obrazi su mi se zacrveneli kada sam pogledala u Dejmijena i priselila se kako sam se iz potpunog kraha donekle vratila u normalu. „Za sada, u svakom slučaju.” Nisam palila televizor. Nisam čak proverila ni svoj mejl. Imajući u vidu šta je sve moja majka mogla da napiše, nisam ni imala ţelju. Uhvatila sam Dejmijenov pogled i znala sam da je njega interesovalo isto što i mene da li ću biti dobro jednom kada ponovo izađem u svet? „Danas nećeš izlaziti, zar ne?” pitala me je.


„Ne mogu da ne izađem. Moram na posao.” Dejmijen je zavrteo glavom. „Uzmi slobodan dan. Brus će imati razumevanja.” „Ĉula sam ga”, rekla je Dţejmi. „Poslušaj Dejmijena. On je pametan. A svakako moraš pozvati Brusa pre nego što odeš u kancelariju. I on je zvao, traţio te je.” „Pozvaću ga ali svakako idem na posao.” Ispostavilo se da ne idem. Kada sam pozvala Brusa, rekao mi je da bi za kompaniju najbolje bilo da odem na kraći odmor. „Ţao mi je”, rekao mi je. „ali ovo je malo više od nekoliko fotografa koji čekaju da uslikaju devojku Dejmijena Starka. Neće dići ruke od te priče. A ja ne mogu da dozvolim da obigravaju oko zgrade. Ne u ovom trenutku.” „U ovom trenutku?”, ponovila sam. „Šta je to tako specijalno u ovom trenutku?” Ĉula sam ga kako duva u slušalicu. „Ţizela i ja se razvodimo. Nisam ţeleo ranije da pričam o tome, ali hoću da ostanem čist, a moj advokat smatra... ” „Jasno mi je”, rekla sam. „Otpuštena sam.” „Na slobodnim danima si”, rekao je. „Molim te.” „Dan mi je već loše počeo. Bruse. Moţemo li makar stvari nazvati pravim imenom?” Ćutao je, a onda rekao: „Stvarno mi je ţao. Niki Portret je stvarno odličan i nije u redu da ti se to ovako obije o glavu. A Novi resursi bi sigurno imali koristi od tvog znanja i talenta. Dočekaćeš se ti na noge.” „Da”, rekla sam gledajući u Dejmijena. „Znam.” „Mislim da ću danas da uzmem slobodan dan”, rekao je Dejmijen dok sam spuštala telefon. „Ne moraš ti mene da tetošiš.” Pokazala sam mu vrata kroz koja se iz stana ulazilo pravo u njegovu kancelariju. „Idi. Zaradi novac.” „Srećom, moja pozicija je takva da ne moram preterano da se trudim kako bih ga zaradio.” Okrenuo je glavu u stranu kao da je čuo nešto. „Jesi li čula?” „Šta” „Zveket novca. Još nekoliko hiljada slilo se u moju kasu.” Zakolutala sam očima. „Ozbiljna sam. Ako budeš uzeo slobodan dan osećaću se kao da sam ti na teretu.” „Moţda Švajcarska. Ili Grčka.” „Dejmijene!” „I Havaji su lepi, a imam i kuću tamo. Pre neko veče pričali smo o sušiju. Mogli bismo da skoknemo do Japana.” To me je nasmejalo. „Ako ćemo na suši, mogli bismo negde bliţe” „Mogli bismo. Ozbiljno sam mislio o odmoru. Novinari su kao ajkule, čim izađeš iz vode, one odu. Do ponedeljka će izbiti neki novi skandal, a mi ćemo biti malo mirniji.” Ne mogu da kaţem da mi se ideja nije dopala, ali nisam ţelela da budem neko ko beţi. „Otišla sam iz Teksasa da bih pobegla od svoje majke”, rekla sam mu. „Došla sam u Los Anđeles jer je to mesto gde sam ţelela da započnem neki novi ţivot. To je bio moj izbor. Sada sam ovde i tu ću i ostati.” Slegla sam ramenima. „Proći će, baš kao što si rekao. Strpeću se.” Dejmijen me je čudno gledao. „Molim?” „Gurnuta si medu ajkule, a ipak kopaš i rukama i nogama i boriš se protiv njih. Ako mi samo još jednom budeš rekla da nisi jaka, saviću te preko kolena i izudarati po guzici” „Obećanja, obećanja”, našalila sam se i sišla sa stolice. „Ako stvarno imaš nameru da uzmeš slobodan dan, znam šta bismo mogli da radimo.” Gledao me je pohotljivo. „I ja znam nešto što bismo mogli danas da radimo”, rekao mi je. „Ne to”, uzvratila sam. „Mada bi i ovo na šta ja mislim isto tako moglo da te pali.” „Sad me već izazivaš”, rekao je. „Pa reci mi, kako ćemo provesti dan?” „Pa”, rekla sam „mislim da bismo mogli popričati o novcu.”


„Sve zavisi kakvi su ti ciljevi”, rekao je Dejmijen tapkajući olovkom po papiru. Klimnula sam glavom, ţeleći da naučim što više od njega. Kako su stvari stajale, nisam imala nikakva primanja. Ali Dţejmi je imala pravo, imala sam milion dolara. Ako je zbog toga trebalo da budem izloţena očima javnosti i raznim ogovaranjima, onda ću svoj novac iskoristiti na pravi način. „Milion je osnova za moj biznis”, rekla sam mu. „Ti to već znaš, ali hoću da to bude jasno. Ne ţelim da ga protraćim.” „To je najvaţnije”, potvrdio je. „Da. Cilj mora biti stvaran i moguć. Ali ako ne budem imala posao, onda ću morati da ţivim od kamate i dividende. Mesečno dobijam nešto malo para od aplikacija za smartfon, a imam i neke koje tek treba da prodam.” Namrštila sam se. „To nisam uspela da uradim jer nisam imala vremena, ali to mi više i nije neki izgovor.” Stisnuo mi je ruku. „Bićeš ti dobro.” „Hoću”, rekla sam odlučno. Trebalo je samo ići korak po korak. Nisam znala koji bi me to korak spasao od progona novinara, ali barem mogu da se pobrinem za ostalo. Kako sam već bila oklevetana što sam zaradila milion dolara, bila sam čvrsto rešena da taj novac i iskoristim. „Znači, pomoći ćeš mi da ovo završim? Kaţi mi koliku sumu bi onda trebalo da oročim? Šta treba da uradim?” „Objasniću ti sve što ţeliš da znaš”, rekao mi je. Neodlučno sam kimnula glavom, a on me je samo posmatrao. „Brokeri uzimaju procenat od transakcija, zar ne?” Moţda mi je matematika dobro išla, ali nisam imala pojma o načinima investiranja. Nisam imala iskustva s tim. Uvek sam se bojala toga da ću uprskati stvar kao moja majka i uţasavala me je pomisao da bih mogla da budem ista ona. „Tako je”, odgovorio je. „Mogli bismo da uključimo i nekog finansijskog savetnika da se pozabavi time. I oni uzimaju procenat, ali ako znaju svoj posao, suma će se uvećati dovoljno da pokrije troškove.” „Tako se moja majka zeznula”, rekla sam. Nisam mislila da ću to izgovoriti naglas. Kada sam pogledala u Dejmijena, videla sam da me je razumeo. „Napravila je loš izbor”, rekao mi je. „Ti nećeš.” „Nisam sigurna. Imala sam ih toliko.” Nisam to uradila namerno, ali odjednom sam uhvatila sebe kako palcem pritiskam jedan od svojih oţiljaka na butini. „Sama činjenica da si toliko obazriva i da imaš toliko pitanja, govori da ćeš dobro proći. A i tvoj novac će. Ja sarađujem s nekoliko brokera i menadţera. Ako ţeliš, Silvija ti moţe zakazati razgovor ili ih dovesti danas u kancelariju.” „To bi bilo sjajno”, rekla sam, a zatim porekla. „Ne. Ne, nema veze.” „U redu”, rekao je smireno, ali sam primetila da mu je to zasmetalo. „Šta god ti ţeliš.” „U tome i jeste stvar”, rekla sam mu. „Već znam koga ţelim.” Duboko sam uzdahnula. „Hoćeš li mi pomoći? Nikome ne verujem toliko kao tebi.” Nije više bio povređen. Pogled mu je bio mek i pun neţnosti. Nasmešio se i laganu odmahnuo glavom. „Ne”, rekao je. Zinula sam od iznenađenja „To nije moja specijalnost. Ali toliko detaljno nadgledam sve ono što rade moji savetnici, da imam utisak da misle da sam jedan od najnapornijih klijenata. Srećom, procenat koji dobijaju od transakcija uspeva da ublaţi njihovo nezadovoljstvo. Ne ţelim da upravljam tvojim novcem, ali ću ga nadgledati. Upoznaću te sa svojim savetnikom, popričaćete, iznećeš mu svoje ciljeve, a onda ću ja pratiti situaciju. Moţe?” „Hoćeš li mi objasniti načine investiranja?”


„Objasniću ti sve što poţeliš. Zajedno smo u ovome. I ko zna, moţda ćeš kasnije poţeleti da ti pomognem oko započinjanja biznisa.” „Ne ţuri”, rekla sam mu. Još pre toga sam mu objasnila zašto nisam ţelela da ţurim s tim, mada je imao isto mišljenje kao i Dţejmi. Dejmijen bi jednostavno povukao naredni potez, i to bi bilo briljantno. Ja sam ţelela da sve ide polako, ali sigurno. Podigao je obe ruke u znak odbrane. „Ne pritiskam. Zašto bih te pritiskao da otpočneš sopstveni biznis ako bih mogao da otvorim još jedan sektor u Stark aplajd tehnolodţiju?” Nasmejala sam se. „Kada jednom budem svoj gazda i kada se budem kupala u dolarima, tada ćeš moći da me kupiš za neku pristojnu sumu. Ali počeću sama.” „Zvuči fer”, rekao je. „Samo ţelim da vidim da si počela. Ĉekam. Ozbiljno sam zainteresovan da licenciram neki tvoj softver. Nešto na principu podsetnika dobro bi mi došlo u kancelariji.” „Još jedan razlog da ne krećem u posao dok ne budem potpuno spremna za to”, rekla sam mu. „Ne bih volela da te razočaram.” „To se nikada neće desiti”, rekao je i poljubio me. „I, Niki? Hvala ti.” „Na čemu?” „Na ukazanom poverenju.” Klimnula sam glavom. Da li je to bila odluka koji sam donela samo zato što je umeo s novcem? Ili sam se rukovodila onim što se desilo u noći pre toga? Što sam prepustila kontrolu Dejmijenu umesto da mislim svojom glavom? Više puta do tada rekao mi je da sam jaka. Iako su te reči bile iskrene, nisam bila sigurna da mogu da verujem u njih. Prethodne noći nisam bila nimalo jaka. I svaki put kada bi me uhvatila panika zbog sopstvenog biznisa, osećala sam mučninu u stomaku. Ali Dejmijen me je gledao tako neţno da mu to nisam ni pomenula „Prepustila sam ti svoje srce”, rekla sam mu, jer to jeste bilo tako. „Zašto ne bih i svoj novac?” Govorila sam tiho. On je, ipak, ostao ozbiljan. „Znaš da i ja tebi verujem?” „Naravno”, odgovorila sam. „To što meni treba malo više vremena ne znači da ti ne verujem.” „Znam”, rekla sam jer stvarno sam razumela šta je hteo da kaţe, a i morala sam da priznam da mi je već ispričao dosta toga. Ali moje srce je ţelelo da izbaci sve ostale stvari koje su ga i dalje mučile. Jesam li to ţelela da bih mogla da ga zaštitim kao što je on mene? Ili sam samo bila sebična, traţeći potvrdu njegovih osećanja prema meni, mada sam sve već videla u njegovim dodirima i njegovoj paţnji? Ostatak dana uglavnom smo proveli leţeći u krevetu. Dejmijen je pregledao razne izveštaje koje mu je Sofija poslala mejlom. Ja sam prelistavala novine, upijajući modne strane. Naišla sam i na neke dobre komade nameštaja i pokazala ih Dejmijenu koji je traţio da označim stranicu i obećao da ćemo kupiti nešto od toga za kuću u Malibuu. „Mislila sam da je dekoracija kuće isključivo tvoja stvar”, rekla sam mu. „Ne. Rekao sam da mi je svaka stvar u kući draga na svoj način. A ukoliko neku stvarčicu izaberemo zajedno, ta će mi biti još draţa.” Njegove reči milovale su dušu. Pripila sam se uz njega. Zagrlio me je levom rukom dok je u desnoj i dalje drţao svoj ajped. „Mislila sam da imaš slobodan dan”, rekla sam mu. „Imaš li neku bolju ideju?” začikavao je. „Pa imam.” Mislila sam da će Dejmijen biti iznenađen mojim predlogom da jedemo kokice, pijemo koktele i iz kreveta gledamo filmove, ali pristao je. I bila sam iznenađena time što je poznavao filmove isto koliko i ja. „Vilijam Pauel je odličan”, rekao je, „ali više mi se dopada Mirna Loj.”


„Meni se dopada njen stajling”, priznala sam. „Volela bih da sam ţivela u njeno vreme. Vreme lepih haljina i otmenih večernjih toaleta.” „Moţda bi trebalo da odemo u šoping.” „Volela bih”, rekla sam. „Ali plakar u Malibuu je već pun, a kuća je poluprazna.” Dodala sam mu časopis El Dekor, koji sam pre toga prelistala. „Ako budemo nešto kupovali, biće to nameštaj.” „Dobro”, rekao je, „dogovoreno.” Ali nismo precizirali kada bi to bilo. Znala sam da nisam mogla da se skrivam u Dejmijenovom stanu. Ako sam mislila da se krijem, trebalo je da prihvatim njegovu ponudu da odemo van zemlje. Nikada pre nisam bila u Švajcarskoj. Ali dok sam tako leţala pored Dejmijena, nije me strah od novinara terao da ostanem tu, već zadovoljstvo koje sam osećala u njegovoj blizini. Zazvonio mi Je telefon baš kada smo odgledali prvi i pripremali se da pustimo drugi deo filma. Nije mi bio poznat broj na ekranu i razimišljala sam da li da odgovorim na poziv. Ali ako se ne javim, to će u neku ruku biti beţanje, a Ja to nisam ţelela. „Halo?”, rekla sam suzdrţano. „Niki? Lisa ovde. Upoznale smo se u kafeteriji.” „Oh!” iznenadila sam se što je čujem. „Ako me zoveš na kafu, danas nisam na poslu.” Nisam joj rekla da više neću ni biti. „Znam”, rekla je. „Slušaj, čula sam šta se desilo i samo sam ţelela da ti kaţem da mi je ţao zbog toga. Novinari su kao lešinari i nije u redu što te tako pljuju.” „Hvala ti”, rekla sam. „Svratila sam do kancelarije da te vidim i kada sam saznala šta se desilo, Brus mi je dao tvoj broj telefona. Ţelim da znaš da moj poziv na kafu ili ručak još uvek vaţi, u svako doba. Samo me pozovi.” „Hoću”, rekla sam, i to ne iz puke ljubaznosti. Kada sam je upoznala, pomislila sam da bi bilo dobro imati još nekog prijatelja u Los Anđelesu. I bilo mi je drago da čujem da ova prijateljica neće pobeći od mene ni sada kada sam postala predmet poruge. Blejn i Evelin su takođe zvali. I oni su mi pruţili podršku. Bili su ogorčeni na novinare. Blejn mi je rekao da se osećao odgovornim zbog toga što je njegov erotski prikaz portreta privukao novinare. „Ma nije tačno”, lagala sam. „Stvar je u novcu.” Ne znam da li ga je to smirilo, ali ubedila sam ga da sam dobro i da ćemo ih Dejmijen i ja posetiti. Prekinula sam vezu i shvatila da se nije javio onaj do koga mi je jedino bilo stalo. Nisam se čula s Olijem. Malo je falilo da to kaţem Dejmijenu, ali sam prećutala. Po njegovom mišljenju, Oli je bio na vrhu liste onih koji su A opet, nije bilo šanse da Dejmijenu nešto promakne, tako da je sigurno i sam primetio da se Oli nije udostojio da me pozove. Nisam mislila da je Oli bio taj koji je pričao s novinarima, ali ne mogu da kaţem da nisam bila povređena time što nije pozvao. „Hoćeš li još kokica?”, pitao me je Dejmijen. Okrenula sam se i zagledala se u njega, opijena licem i očima koje su me videle bolje od bilo kojih drugih. „Dejmijene”, kazala sam. „Molim” „Ništa”, nasmejala sam se. „Samo volim da izgovorim tvoje ime.” „Drago mi je što to čujem.” Prišao mi je i pomilovao vrat, odmah iznad kragne njegove košulje. „Dejmijene”, ponovila sam. „Da?”


„Da li bi ti smetalo da zaboravimo na film? Nešto drugo mi je palo na pamet.” „Šta to?” Sišla sam s kreveta, pruţila mu ruku, a onda stavila prst na usta. „Ni reči”, rekla sam mu. „Ne, dok se ne vratimo u krevet. Ovo su sada moja pravila. Moţe?” Klimnuo je glavom, baš kao što je igra nalagala. Nasmejala sam se, uhvatila ga za ruku i povela ga u kupatilo. Kupatilo je bilo lepo, baš kao i ono u Malibuu, ali ja nisam bila zainteresovana za multifunkcionalnu tuš-kabinu, ogroman plakar ili grejač za peškire. Imala sam na umu neverovatno veliku kadu. Okrenula sam slavinu i pustila da voda napuni kadu. Onda sam se okrenula ka Dejmijenu i polako, bez reči, počela da ga svlačim. Uţivala sam u tome, ljubila sam i najmanji deo njegovog tela koji je ostajao bez odeće. Ramena, ruke, grudi. Lizala sam mu bradavice i pupak. A onda sam mu lagano skinula farmerke i prešla jezikom po kukovima i snaţnim seksi mišićima na stomaku. Pa po penisu koji je već bio krut i spreman kada sam mu skinula gaćice. Nije se opirao pravilima, ali kada mu se glavić izgubio u mojim ustima i kada sam osetila njegov slan i mirisao ukus, upleo je prste u moju kosu, počeo da mumla i naglas izgovorio moje ime. Lizala sam ga, sisala i uţivala u njemu. Onda sam prešla na mošnice. Istraţivala sam svaki deo tog tela koje sam već vrlo dobro poznavala. Baš kao što je i on znao svaki delić mog. Osetila sam beskrajno zadovoljstvo kada je dograbio rukom metalnu posudu za sapun, jer sam znala da bi se bez toga srušio i da sam ga upravo ja dovela dotle. Nisam mu dala da svrši, iako to nije bio deo moje igre. Barem ne do tada. Nastavila sam da istraţujem poljupcima, sve dok se kada nije napunila vodom i dok Dejmijenove oči nisu zacaklile tako da sam znala da ću biti pojebana do kraja. Nasmešila sam se na tu pomisao. Sipala sam penu za kupanje i ušla u kadu, a onda mu pruţila ruku. Ušao je. Iako je to bio deo moje igre i ja sam povlačila poteze, shvatila sam da je Dejmijen bio blizu. Sada je bio red na njega. Kada me je uhvatio oko struka i privukao me sebi, silina pokreta izbacila je vodu iz kade. Nisam se opirala. Naprotiv, ţeljno sam raširila noge i dočekala ga kada me je podigao u krila Malo sam se u vila u stranu i traţila ga svojim telom. Zaječala sam kada me je uhvatio za kukove i snaţno navukao na svoj ud. Nasmejao se, a onda stavio sebi prst preko usta. Neverovatno mokra i potpuno napaljena, prišla sam mu još bliţe, dopuštajući da se njegove stidne dlačice poigravaju s mojim klitorisom. Lagano ali sigurna počela sam da se pomeram u ritmu koji nas je izluđivao oboje. Ako se moglo suditi po njegovom izrazu lica, moj plan je bio savršen. Zadovoljstvo je raslo uz svaki naš pokret. Sve što se čulo bilo je talasanje vode i udari naših mokrih i klizavih tela. Sam taj zvuk bio je dodatno zapaljiv. Samo me je još više ţario i loţio. Dok sam tako divlje jahala, Dejmijen me je pridrţavao rukama i pomagao mi da ne izgubim ritam. Predala sam se toj seksualnoj simfoniji i gledala ga pravo u oči dok smo svršavali tako zagrljeni. Narednog jutra probudila sam se sama. Ustala sam i pošla da potraţim Dejmijena. Zaustavili su me glasovi koje sam čula. Pošla sam do ormara kako bih pronašla nešto da obučem. Kao i u Malibuu, i taj orman bio je pun. Navukla sam crnu majicu, teksas suknju i pošla ka kuhinji da vidim koje tu. Prizor koji sam zatekla ukopao me je u mestu. Dejmijen je, bez majice, stajao nasred sobe. Na sebi je imao samo sivi donji deo trenerke. Stajao je na jednoj nozi, široko raširenih


ruku. Stala sam iza njega i posmatrala kako su mu se mišići na leđima grčili dok je lagano pomerao ruke. Njegova snaga i lepota ostavili su me bez daha. U stvari, na trenutak sam prestala da dišem. Onda sam udahnula, a Dejmijen je spustio nogu, okrenuo se ka meni i nasmejao mi se. „Taj-či”, rekao je. „Pomaţe mi u razgibavanju. Uđi. Nastavi, Ĉarlse. Šta si rekao?” Kada sam ugledala Dejmijena, nisam videla ništa osim njega. Ali svest mi se polako vraćala, pa sam videla i Ĉarlsa Mejnarda kako sedi na koţnom dvosedu, okruţen papirima. Soba je bila puna dnevnog svetla. „Uspeli smo da sve aktuelne umetničke slike sačuvamo od očiju javnosti” rekao je Ĉarls. „Iznenađen sam sto su neki urednici popustili pred jučerašnjim zahtevom za nadoknadu štete, ali to ću pripisati tvojoj reputaciji i dubokom dţepu. Niko ne ţeli da ulazi u konflikt s Dejmijenom Starkom.” „Verovatno znaju da ću ih kupiti ukoliko nastave.” „Ako to stvarno misliš, svakako ću im to preneti ako se ponovo oglase” „Mislim”, rekao je Dejmijen. „Ako je to sve što je potrebno kako bi se ućutkali, onda ću to stvarno uraditi.” Gledao je u mene dok je govorio. Klecala su mi kolena od njegovog zaštitničkog pogleda. Otišla sam do fotelje i seta na naslon za ruke. „Blejn nam je pustio na faks svoju jučerašnju izjavu”, nastavio je Ĉarls, „tako da smo odmah jutros popunili prijavu za privremenu obustavu.” „Stvarno biste ih time mogli ućutkati?” pitala sam. Ĉarls me je pogledao sa saţaljenjem, ali u isto vreme i strogo poslovno. „Bojim se da to nije moguće. Mogli bismo da ih tuţimo za širenje dezinformacija, ali bi to povuklo i neke laţne izjave, s obzirom na to da mi je Dejmijen rekao da su glasine tačne.” Pocrvenela sam, ali sam kimnula glavom, „šta ćete onda da preduzmete?” „Ţelimo da sprečimo da se slika pojavi u javnosti. Ta, ili bilo koja druga Blejnova dika. Njegov stil je nešto što je u startu zapalilo novinare - ideja da je slika nastrana i erotična.” „Oh.” Obrazi su mi se još više zacrveneli. „Ali kako ćete ih sprečiti da objave fotografije? Videla sam da je na zabavi bio novinar koji je fotografirao. A mora da u Juţnoj Kaliforniji ima još mnogo Blejnovih slika. Svako ko poţeli ekstra novac, mogao bi da pozove nekog reportera koji bi napravio nekoliko snimaka.” „Vlasnik slike ne poseduje autorska prava”, objasnio mi je Dejmijen. „To je na Blejnu. I ta stvar je rešena.” „Naravno, oni i dalje mogu da objavljuju vaše fotografije”, rekao je Ĉarls, a i sama sam znala da postoje mnoge Dejmijenove i moje slike. „Razumem”, rekla sam. „Verujem da je svaki napor vredan truda. Ali kako ste, pobogu, to sve odradili tako brzo?” „Siguran sam da vam je poznato da je Dejmijen jedan od mojih najhitnijih klijenata.” „Jedan od?”, prekinuo ga je Dejmijen ljutito. „Dobro, moj najhitniji klijent”, ispravio se Ĉarls uz osmeh. „Kada mi pošalje poruku s oznakom hitno, odmah pokrenem točkove.” Pogledala sam u Dejmijena, shvativši da je sinoć, uz sve drugo što je učinio za mene, našao vremena i za to. „Hvala ti”, rekla sam mu. „Hvala vam obojici.” „To je samo početak.” Dejmijen je pogledao u Ĉarlsa. „Jesi li doneo snimak?” Ĉarls je pomerio neke papire sa stola i izvadio DVD. „Sve što je do sada emitovano, kao i većina materijala snimljenog ispred stana. Ono do čega smo uspeli da dođemo .” „Zašto?” pitala sam. „Neko je proturio ovu priču”, rekao je Dejmijen. „Hoću da saznam ko” „ Ali upravo ste rekli da se tu legalnim putem ne moţe uraditi ništa, upravo zbog toga što su glasine tačne.”


„Ne”, odgovorio je Dejmijen uz pomalo preteći osmeh. „Legalnim putem ne mogu da uradim ama baš ništa. Ali hoću da znam ko ti je ovo uradio. Nemoj traţiti da odustanem, Niki, jer nemam nameru.” „Neću traţiti”, rekla sam. Istina je da sam i sama to isto ţelela da znam. „Ali kako će pregledanje snimka pomoći u tome?” „Identifikovaću reportere koji su ti postavljali pitanja”, rekao mi je. „A onda ćemo Ĉarls ili ja porazgovarali sa svakim ponaosob.” Verovatno to nije bilo baš lepo od mene, ali poţelela sam da se pretvorim u muvu i odslušam svaki taj razgovor. „Još nešto?” upitao je Dejmijen. „Ne u vezi s ovim”, odgovorio je Ĉarls i pogledao u mene. „Ali zahuktavaju se stvari u Nemačkoj, Dejmijene. Sada imaju savetodavca. Moţemo očekivati da će stvari krenuti nagore.” „Uvek očekujem najgore'’, rekao je Dejmijen. „Tako sam do sada uspevao da prevaziđem sve probleme.” „Ima i drugih spornih pitanja u Evropi”, dodao je Ĉarls. „Stvarno bi trebalo da... ” „Znam”, prekinuo ga je Dejmijen pogledavši u mene. „Ali sada stvarno ne bih mogao o tome.” „Sačekaj”, rekla sam. „Moţda ne znam što je posredi, ali ako imaš problema u kompaniji i trebalo bi da si tamo, onda idi, ja ću se snaći” „U pravu je”, rekao je Ĉarls. „Potreban si im u Londonu.” Iznenadilo me je to što je Ĉarls spomenuo London umesto Nemačke. „Sofija?”, pitala sam. Primetila sam da je Ĉarls iznenađeno pogledao Dejmijena. „Postoje neki finansijski problemi koje bih morao da rešim”, rekao je Dejmijen. „Sve bi moglo da bude gotovo za samo par sati”, dodao je Ĉarls. „Ali moraš da budeš na licu mesta.” „Dobro”, sloţio se Dejmijen. Otišao je do prozora i zagledao se kroz staklo. „Krenuću u petak uveče.” „Tada je otvaranje teniskog centra”, rekao je Ĉarls. „Dejmijene, trebalo bi da odeš.” „Ali neću. Već sam ti rekao zbog čega. To je završena priča.” Gledala sam čas u jednog, čas u drugog. Bilo je nerešeno, a ja sam svoj novac uloţila na Dejmijena. Uskoro se ispostavilo da je to bio dobar ulog. „U redu”, rekao je Ĉarls. „Onda, krećeš u petak. Ako budeš bio van zemlje, to je još jedan argument kojim čemo novinarima zapušiti usta.” „Baš me briga šta ćeš reći novinarima”, rekao je Dejmijen oštro. „Sada ili bilo kad, Ĉarlse. Ako ne budeš mogao da mi rezervišeš avionsku kartu, reci Grejsonu da ćemo leteti airdţetom.” „Srediću to.” Okrenuo se ka meni. „Jesi li sigurna?” „U ţivotu si se bavio svim i svačim”, rekla sam mu. „ali sigurna sam da nisi bio bebisiter. Da, sigurna sam.” „Dobro ali ţelim da ostaneš ovde dok sam ja odsutan.” Prekrstila sam ruke preko grudi. „Biće mi sasvim dobro i u mom stanu.” „Uznemiravaće te”, rekao mi je. „A uznemiravaće i Dţejmi”, dodao je jer me je dobro poznavao i znao je da bi me to bolelo. „Meni će tako biti lakše. Molim te, Niki. Sada te molim. Nemoj me terati da ti zapovedim.” Da li je to bio način da mi da me podseti da je on bio glavni u igri na koju sam pristala? Poslušno sam klimnula glavom. A i sama sam ţelela da ostanem, ţelela sam da


budem dovoljno jaka i kaţem kako me nije bilo briga da li će me presresti na stepeništu ispred stana. Ţelela sam - ali nisam. „U redu. Ostaću.” „Hvala ti. Ionako ţelim da ugradim bolji sistem obezbeđenja u tvom stanu. Ĉarls, kad budeš pošao, reci Silviji da zakaţe ugradnju i da obavesti gospođicu Arčer. Šta je?” pitao je videvši moj smešak. „Ništa.” Na svu sreću. Dţejmi će se obradovati kada je saleti čitava ekipa momaka. A Dejmijen je samo ostao dosledan sebi. Kao i obično, čitao mi je misli. „U stvari”, rekao je Ĉarlsu, „reci Silviji da pita gospođicu Arčer da li se slaţe s tim, i kada bi bio pogodan momenat za ugradnju. Tako je bolje?” Klimnula sam glavom. „I hvala ti.” Ispratili smo Ĉarlsa i čim su se vrata zatvorila, prišla sam Dejmijenu i spustila mu ruke na grudi. „London, a? Već mi nedostaješ.” „Samo da budemo načisto, ne traţim od tebe da ostaneš u mom stanu zato što se brinem za tebe.” „Ne?” „Ţelim da ostaneš ovde jer mi se dopada ideja da spavaš u mom krevetu.” „Onda dobro, jer i ja volim kada sam u tvom krevetu. Mada, više volim kada sam u tvom naručju.”


Do petka po podne zaţelela sam se smoga i guţve u saobraćaju. Ţelela sam da izađem među svet i proklete reportere, paparace i ostale radoznalce. U isto vreme, uţivala sam u kućnoj atmosferi s Dejmijenom. Bio je zavaljen na dvosedu s nogama podignutim na stočić. Pio je kiselu vodu i drţao telefon u ruci Imao je slušalicu u uhu, tako da je iz moje perspektive izgledalo kao da je pričao sam sa sobom. Odavno sam prestala da slušam njegove razgovore. Nisam morala da znam o njegovim poslovnim problemima na Tajvanu. U to vreme ja sam baš završavala čitanje Marsovskih kronika i mada sam u startu u glavi stvorila sliku mladog Dejmijena, na kraju sam se oduševila likovima i radnjom romana. Kada sam pročitala knjigu, nisam znala kako sebi da prekratim vreme. Nisam imala svoj laptop, tako da nisam imala šta da radim. Nisam bila raspoloţena da čitam nešto drugo, a televizijski program me uopšte nije zanimao. Razmišljala sam da započnem modnu reviju za Dejmijena i isprobam sve modele kojima je napunio orman, ali nisam bila raspoloţena ni za to. Dejmijen mi je sve vreme, moţda i nesvesno, bio glavna zabava, ali morao se pozabaviti i poslom. Znala sam da će kola krenuli nizbrdo ako on ne bude drţao volan. Otišla sam do kuhinje da popijem malo zelenog čaja koji se hladio. Bila sam razdraţljiva. Nisu me brinuli novinari već saznanje da sam se susrela s novim problemom. Ili je to bilo samo zbog toga što smo Dejmijen i ja bili zatočeni u njegovom čardaku ni na nebu ni na zemlji i nismo bili zainteresovani za probleme ostalih smrtnika. Imala sam blagi osećaj da je ovo drugo bilo u pitanju i da će uverenost da je sve pod kontrolom nestati kada budem izašla u svet ili kada se budem ulogovala na internet. Bilo je dovoljno samo da pogledam telefon. Majka je zvala dva puta i oba puto sam uključila govornu poštu. Nisam preslušala poruke, niti sam joj uzvratila poziv, Iskreno, nisam bila sigurna da li ću to ikada više uraditi. Moja majka je umela toliko da me izbaci iz takta da to ne bi pošlo za rukom ni vojsci paparaca. Uprkos svetu punom paparaca. Elizabeta Ferčajld i drugih neprijatnih likova, poţelela sam da svoju nervozu ublaţim odlaskom u Muzej savremene umetnosti. Bio je udaljen samo nekoliko blokova i dovoljno blizu da Dejmijen nije morao da brine. Ne puno, jer ukoliko bi mi zatrebao, za pet minuta bi peške stigao do mene. A i stvarno mi je trebalo malo sveţeg vazduha. Uzela sam čaj, ponela vodu za Dejmijena i vratila se u dnevnu sobu. Zajedno sa mnom u sobu je, kroz vrata koja su delila sobu od kancelarije, ušla i Silvija. „Gospođice Ferčajld”, rekla je, „kako ste?” „Dobro” odgovorila sam. „Šta ima novo u stvarnom svetu?” Dejmijen mi se nasmejao. „Hvata te kriza?” „Nije da mi se ne dopada ovaj savremeni prostor, ali...” Uzdrţao se od komentara, a onda se okrenuo ka Silviji koja je prikrivala osmeh. „Šta imaš za mene?” „Samo nekoliko potpisa” rekla je i dodala mu nekoliko dokumenata. Pogledala je u mene i rekla: „A ovo je stiglo za vas.” Pruţila mi je običan beli koverat. Bio je adresiran na moje ime i na adresu Stark internejšenela. Adresa pošiljaoca nije bila naznačena, ali je poštanska marka iz Los Anđelesa. „Ĉudno”, rekla sam dok je Dejmijen ostavljao papire i prilazio mi. „Otvori”, rekao mi je.


Otvorila sam. U koverti stajao je presavijen list papira. Izvukla sam ga, otklopila i istog momenta mi je pripala muka. Kučko. Droljo. Kurvo. „Kučkin sin!”, prasnuo je Dejmijen i istrgao mi pismo i koverat iz ruke. Uzeo je novine sa stočića, stavio pismo između stranica i dao ih Silviji. „Odnesi ovo Ĉarlsu. Nemoj da ostavljaš svoje otiske na pismu.” „Naravno, gospodine Stark. Gospođice Ferčajld, ţao mi je. Nisam znala.” „Ne, naravno da nisi mogla da znaš”, rekla sam joj. „U redu je Silvija”, rekao je Dejmijen. Njegove reči značile su da je razgovoru bio kraj. Klimnula je glavom. „Kasnije ću doći po dokumente.” Krenula je ka vratima, a onda zastala i okrenula se ka meni. „Izvinjavam se što ću biti nekulturna, gospođice Ferčajld, ali htela sam vam reći da sam videla sliku dok sam pratila poslove oko organizacije zabave u Malibuu.” Sve do tada bledo sam gledala u časopis u kojem je bilo sakriveno pismo. Njene reči privukle su mi paţnju. „Portret je prelep”, rekla mi je. „Šokantan i privlačan u isto vreme. Iskreno, mislim da je gospodin Stark dobro prošao. Što se mene tiče, ona slika vredi makar dva miliona.” Dok je pričala, ja sam se borila sa suzama. Na kraju sam se, uz suze. Ipak zasmejala. „Hvala vam”, rekla sam i šmrknula. Krajičkom oka pogledala sam u Dejmijena. „Slatka je.” „Da”, rekao je suvo. „Veoma je sposobna.” Bio je ozbiljan, ali se blago naklonio Silviji u znak zahvalnosti i rekao: „To bi bilo sve.” Klimnula je glavom i izašla iz stana. „Ima toliko bolesnih ljudi na ovom svetu”, rekao mi je Dejmijen. „Ne daj da te povrede.” „Nećeš moći da uđeš u trag onome ko je poslao pismo.” „Moţda, ali ću pokušati. Samo da znaš da sam saznao ko je od reportera pokrenuo celu priču.” „Da li se Ĉarls našao s njim?” „Odbio je da otkrije svoj izvor informacija. Moţda ću ga posetiti i lično, ali prvo ćemo fino. Unajmio sam privatnog detektiva. Pretpostavljam da će se sastati sa svojim doušnikom. Uz malo sreće, moj čovek doći će do korisnih informacija.” Klimnula sam glavom, ali nisam očekivala ništa posebno. Iskreno, nije me bilo briga. Bila sam sigurna da to nisu bili ni Dţejmi ni Oli, a oni su bili jedini koji bi me stvarno povredili kada bih saznala da su tako dvolični. Ko god drugi da je bio u pitanju, nije ni bilo vaţno. Zao duh se više nije mogao vratiti u bocu. Nikada više. „Ţelim da izađem nekud”, rekla sam Dejmijenu. Gledao me je neko vreme, očigledno pokušavajući da se privikne na moju naglu promenu teme. „Imaš nešto određeno na umu?” „Mislila sam moţda da odemo u muzej”, rekla sam. „Pretpostavljam da tamo nema reportera koji čuče i čekaju.” „Dobro”, rekao je. „Hajdemo.” „Ali onda sam se predomislila”, nastavila sam. „Ţelim da idemo u šoping. Hajde da kupimo nešto za kuću. Ima toliko lepih radnjica u Melrouzu. Ili bilo gde drugde u zapadnom Holivudu. Zar ne zvuči zabavno?” „Meni je uvek zabavno kada sam s tobom”, rekao je. „Ali tamo je guţva. Dovoljno je da se nađe neko da okrene telefon bilo koje redakcije, i istog momenta bismo bili okruţeni lešinarima.” „Znam”, rekla sam. „Ali baš me briga. Ţelim da se vratim u svet. Mogu da me pronađu i ako ostanem ovde. Zar nisam upravo dobila pismo?” Nevoljno je klimnuo glavom. „Dobro onda”, rekao je. „Dogovoreno.”


Nismo traţili ništa posebno. Bilo je samo bitno da smo zajedno, lutanje po radnjama bilo je pravo zadovoljstvo, naročito zbog toga što niko nije obraćao paţnju na nas. U jednoj od novootvorenih radnji s antikvitetima zapao mi je za oko krevet čije je uzglavlje bilo urađeno od hrastovine i ukrašeno duborezom. „Krevet, gospođice Ferčajld?”, pitao me je Dejmijen. „Ne znam”, odgovorila sam. „Vredi razmisliti o tome. Ipak, kuća je sada bez kreveta.” Legla sam na krevet, okrenula se na stranu, prešla rukom preko dušeka i izazovno se osmehnula. „Hoćeš li da ga isprobamo?” Iskrivio je usne. „Polako. Zaboravila si da moraš da poštuješ moja pravila? Ko zna šta bih mogao da zatraţim da uradiš.” „Imaš pravo”, rekla sam i sela na ivicu kreveta. Provukla sam prst kroz gajku na njegovim farmerkama i privukla ga sebi. Zaneo se i poleteo ka meni. Gurnuo me je malo unazad pre nego se zadrţao rukom o dušek. „Pa, ćao”, rekao je i poljubio me. „Kunem se da nije bilo namerno.” Nasmejala sam se i htela da mu ukradem još jedan poljubac, ali sam primetila da je kasirka sve vreme buljila u nas. Moţda joj je samo bilo zabavno da posmatra kupce koji su se igrali na nameštaju. Ali čisto sumnjam. Naglo sam ustala i stala pored Dejmijena. „Idemo”, rekla sam pocrvenevši. „Ovaj krevet ionako nije ni prineti onom našem starom.” Devojka nije rekla ni reč dok smo izlazili, tako da sam pomislila da sam moţda sve umislila. Uverila sam se u suprotno, petnaestak minuta kasnije kada smo izlazili iz sledeće radnje. Sve do tada uţivali smo u kupovini razgledajući ukrasne sveće i veoma lepe vaze napravljene od ukrasnog stakla. Ali čim smo zakoračili na trotoar, saletele su nas kamere, mikrofoni i galama reportera koji kao da su izmileli iz uličnih odvoda. Dejmijen me je odmah uhvatio za ruku. Stiskao me je sve jače, a i ja njega. „Niki! Da li je tačno da ste otpušteni iz Novih resursa jer ste prekršili kodeks moralnog ponašanja?” „Otvaranje teniskog centra počinje za četiri sata, gospodine Stark. Da li nam moţete objasniti svoju prethodnu izjavu o Merlu Rikteru?” „Dejmijene! Da li znate zbog čega je gospodin Šmit dao onakvu izjavu? Da li je tačno da mu je plaćeno da bi ćutao?” Nisam znala ko je gospodin Smit i naterala sam sebe da ne pogledam u Dejmijena. Nije bilo šanse da tim podlacima dam do znanja da su me uhvatili u neznanju. „Kako ćete iskoristiti svojih milion dolara, Niki?” Zamalo nisam odgovorila na to pitanje. Naravno, bila bih im manje zanimljiva da sam im objasnila da ću novac iskoristiti za započinjanje biznisa. Novinar u ispeglanom odelu i sa izrazito tankim usnama iskoračio je gurnuvši mi mikrofon u lice. „Moţete li prokomentarisati glasine da ste u prošlosti pristajali na seks zbog novca? Da li je gospodin Stark vaš najunosniji klijent?” Te reči su se sručile na mene poput orkana. Ustuknula sam i odjednom osetila mučninu, još gore je bilo to što sam ostala potpuno nezaštićena. Pala mi je maska s lica i sada će svi tabloidi moći da objave sliku mog preneraţenog izraza lica. A vrlo dobro sam znala da će osvanuti naslovi da sam preneraţena zbog toga što je bila razotkrivena moja tajna - neće sigurno pisati da je ta izjava sranje. Nisam ni primetila da mi je Dejmijen pustio ruku, sve dok nisam čula da je pesnicom udario novinara u bradu. „Dejmijene! Ne!” Okrenuo se ka meni i videla sam da mu oči plamte. Znala sam da su sav njegov bes i eksplozivan karakter bili usmereni ka tome da me zaštiti.


„Ne”, ponovila sam i zgrabila ga za ruku pre nego je ponovo zamahnuo. „Hoćeš li da te uhapse? Tako bi te odvojili od mene, makar to bilo i samo na par sati, ja bih ostala sama.” To ga je malo umirilo. Zgrabio me je za ruku i povukao nazad u radnju. Izvadio je telefon i čula sam kako govori Edvardu da doveze limuzinu. Prodavačica, koja je sve to posmatrala kroz izlog, obratila se Dejmijenu: „Gospodine? Recite mu da postoji sporedan ulaz.” Pogledala je u rulju koja je i dalje bila ispred radnje. „Osim ukoliko ne ţelite ponovo da se probijate kroz ove lešinare.” Dejmijen ju je pogledao i kao da je blagi osmeh izbrisao i poslednji trag besa sa njegovog lica. Ţelela sam da zagrlim tu devojku. Dejmijen me nije puštao iz ruku sve vreme dok smo se vozili ka stanu. Ćutao je sve dok nismo ušli u zgradu. Pogledao je mesto na kome je nekada bilo okačeno ogledalo. Razbijeno staklo bilo je pokupljeno, čak je i rupa u zidu bila popunjena. Iako se to nije videlo na njegovom licu, i Dejmijen i ja smo znali da je i dalje besan. „Trebalo je da mu smrskam lice”, rekao je Dejmijen. „Ne, nije trebalo”, rekla sam. Udahnula sam jer sam razmišljala o tome. „Osim toga, u neku ruku je u pravu.” Dejmijenov oštar pogled umalo me nije prekinuo u pola rečenice. Ipak nastavila sam. „Taj milion nije samo za poziranje i oboje to znamo.” Zaustio je da kaţe nešto, a onda je zaćutao i protrljao slepoočnice. „Ja sam ti to uradio.” Reči su mu bile meke i pune bola. „Zakleo sam se da te nikada neću povrediti. Da se uvek moţeš osloniti na mene. A ipak, ja sam kriv za sve.” „Ne”, rekla sam grubo i ljutito. „Nikada me nisi povredio. Nikada. Pristala sam na novac jer sam tako ţelela. Pristala sam na igru jer sam ţelela tebe. Da budem iskrena”, dodala sam uz osmeh. „pristala bih i za mnogo manje novca.” „Stvarno?”, podigao je obrvu. „Stvarno sam ispao budala. Dođi ovamo”, dodao je i poljubio me. Moje reči ga ipak nisu umirile u potpunosti. Osetila sam da je bio napet. Dok me je gledao, ličio mi je na lovca, a ja sam se osećala kao ranjivi plen. „Hajde”, rekao mi je. „Znaš šta ţelim. I šta nam oboma treba.” Pošla sam za njim u spavaću sobu. Nisam ţelela ništa više osim da još jednom zaboravim na ostatak sveta. Kada sam shvatila šta ima na umu, znala sam da ubrzo neću misliti ni na šta drugo osim na njega. Izvadio je svoju kutiju s igračkama i okačio metalne lisice o kaţiprst. „Palo mi je na pamet da je ovo mnogo sigurniji način da te zadrţim u stanu, u svom krevetu, dok ja budem u Londonu.” „Da se nisi usudio”, rekla sam i pobegla na drugi kraj kreveta. „Misliš?” Skočio je na krevet, bacio se u stranu i dograbio me dok sam pokušavala da pobegnem ka vratima. Vrisnula sam kada me je povukao, tako da sam pala preko njega. Brzo i spretno vezao je jedan kraj lisica oko mog zgloba, a drugi oko metalne kugle. „Da ti nije palo na pamet”, smejala sam se jer sam znala da se šali. Ili sam barem tako mislila... „Ne?”, pitao je dok mi je povlačio suknju nagore. „Zar ne ţeliš da leţiš ovako, u mom krevetu, uvek spremna da dođem i povalim te?” „Dobra ideja”, rekla sam i zaţmurila prepuštajući se njegovim poljupcima koji su se ređali po mojoj butini. Bilo je to slatko mućenje jer Dejmijen je tačno znao kako da me dovede do ludila. Njegov dah draţio mi je stidnicu, a usne su me izluđivale. Borila sam se dok me je mučio svojom igrom. Kao da je svaki njegov dodir izazivao novo uţivanje, terao me da se uvijam i cvilim. Ĉak i njegov prst kojim mi je dodirivao članak i jezik kojim je lizao prevoj kolena budili su varnice u mom telu.


Uvijala sam se i okretala po čaršavu, ali hladan metal oko zgloba nije mi dopuštao da pokleknem pred naletom osećaja koja su mi mutila pamet. Metal se urezivao u koţu i sa svakim pokretom sve se više zatezao. Ţelela sam da osetim bol. Da osetim pritisak. Da se pojavi modrica. Ne zato što sam ţelela da pobegnem od strahote tog popodneva. Ne, ţelela sam to jer je to bila stvarnost. Dejmijenove usne na mom golom telu. Njegovi prsti koji su istraţivali svaki milimetar i pronalazili svaku erotsku zonu na mom telu. Ţelela sam modricu koja će me podsećati na to kako sam se osećala uz Dejmijena. Dok on bude u Londonu, modrica će biti dokaz da sam bila u njegovom krevetu i da će mi se on vratiti. I tako sam se borila s okovima, ne da bih se oslobodila, niti zbog toga što sam ţelela da osetim bol. Ţelela sam potvrdu onoga što je to predstavljalo. Da sam Dejmijenova. Vezana za njega. Obeleţena njime. Bezuslovno i potpuno njegova. Baš tako sam i ţelela da bude.


Bila je sredina leta, ali bez Dejmijena pored mene bilo je isto kao da je hladna subota usred decembra. Znala sam da će se vratiti u nedelju posle podne i da je otputovao nakratko, ali imala sam osećaj da je prošla večnost. Bila sam usamljena i nestrpljiva. Dejmijen mi je poslao poruku kada je sleteo. Pitao je kako sam, a ja sam se nasmejala i prešla prstom preko modrice koja se poput narukvice ocrtavala oko mog zgloba. „Mislim na tebe”, odgovorila sam mu. „Nedostaješ mi.” Prećutala sam to da od dosade nisam znala šta ću sa sobom. Poznajući Dejmijena, unajmio bi cirkusku ekipu i doveo je u dnevnu sobu. Dţejmi mi je slala sajber-zagrljaje kao odgovor na moj SOS. Bila je s Rejnom na rolerijadi na Venis Biču. Nadala sam se da nije razbijala dupe kao ja. Razmišljala sam da pozovem Lisu, ali nisam je poznavala dovoljnu dobro i svakako je bilo bolje da druţenje započnemo običnom kafom, umesto da je vrbujem da mi prekrati subotnje veće. Ostalo mi je samo da radim ili da se pozabavim fotografijama. Kako mi je aparat i dalje bio u Malibuu, fokusirala sam se na posao. Bio je to pravi momenat da dovršim započete aplikacije za ajfon. To je, naravno, značilo da bih morala da skoknem do svog stana. S obzirom na to da mi auto nije bio ispred Dejmijenovog stana, to nije bilo tako lako izvodljivo. Telefon u kuhinji bio je u isto vreme i interfon za Dejmijenovu kancelariju. Više puta sam do sada videla kako ga je Dejmijen koristio. Pritisnula sam dugme za spikerfon. „Halo?”, rekla sam obazrivo. „Da, gospođice Ferčajld? Mogu li vam pomoći?” Nasmejala sam se. Baš je bila zgodna ta stvarčica. „Hm, da. Je li to gospoda Piters?”, pitala sam pokušavajući da se setim imena Starkove vikend-sekretarice. „Lepo od vas što se sećate imena. Šta mogu učiniti za vas?” „Nemam auto, a morala bih do stana da uzmem neke stvari. Moţete ti mi pozvati taksi ili... ” „Reći ću Edvardu da doveze limuzinu. Siđite liftom do nivoa C i on će vas tamo čekati.” „Oh. U redu. Hvala.” Prekinula sam vezu i zaplesala veselo po kuhinji Da, lepo je kada si pun para. Edvard me je čekao, baš kao što je gospoda Piters rekla. „Hvala vam mnogo”, rekla sam. „Nema na čemu, gospođice Ferčajld. Kuda idemo?” „Do mog stana”, rekla sam. „Kratko ću, samo da uzmem neke stvarčice. I stvarno bih volela da me zovete Niki.” „Odmah, gospođice Ferčajld”, rekao je uz osmeh. Ušla sam u limuzinu i sklupčala se u ćošak, prisetivši se prve večeri kada sam upoznala Dejmijena, ako se ne računa naš prvi susret šest godina pre toga. Zaţmurila sam i prisećala se kako mi je šaputao. Koliko su me palile njegove reči izgovorene u slušalicu, i koliko sam bila iznenađena onim što sam dopustila sebi na zadnjem sedištu limuzine. Na putu do stana prisećala sam se svakog detalja i veoma mi je nedostajao Dejmijen. „Hoćete li se dugo zadrţati?” „Ne predugo. Moraću da prebacim nešto na laptop i to je to. Slušate neku audioknjigu?” „Bacio sam se na klasiku”, rekao mi je. „Grof Monte Kristo. Nije loše. Uopšte nije loše.”


Nasmejala sam se na njegov komentar na moju omiljenu knjigu i potrčala uz stepenice. Trgla sam se kada sam čula jak tresak koji je dolazio iz stana našeg komšije Daglasa. Znala sam da Dţejmi nije bila ta koja sada izgara u njegovoj postelji, ali svejedno sam se namrštila pred njegovim vratima. Bacila sam tašnu na krevet koji je i dalje stajao u dnevnoj sobi, preskočila dva stepenika koja su vodila u spavaću sobu i vrisnula kada sam primetila širom otvorena vrata sobe s desne strane. Oh. „Isuse, boţe!” viknula sam. „Dobro me nije strefio infarkt! Otkud ti ovde?” Izgledao je očajno. Oči su mu bile krvave. Kosa mu je padala preko lica i bio je potpuno neuredan. Prišla sam mu. „Jesi li dobro?” Strašne misli su mi prolazile kroz glavu. „O, sranje”, rekla sam. „Ti i Dţejmi niste... mislim ona je sada s Rejnom.” Pomisao na to da su njih dvoje bili u krevetu samo nekoliko sati pre nego što će ona otići sa svojim novim dečkom mučila me je isto toliko koliko i pomisao na to da Oli vara svoju verenicu. Zapravo, bilo mi je muka od svega toga, a i nije mi se dopalo to što sam zatekla Olija u svom stanu. Nisam ţelela da mislim o njihovoj drami. Staviše, još uvek me je peklo to što mi se Oli nije javljao od kada smo se poslednji put videli na ţurci. Naravno, moţda je bio zauzet, ali kada je procurila priča o slici vrednoj milion dolara, mogao je makar da pošalje poruku. Ipak, prolazili su dani, a on nije rekao ni reč na sva ona ogovaranja koja su se na mene strovalila. Ili, kao što bi Dejmijen rekao, koja su mi pretila kao ajkule kada osete krv. „Nisam imao ništa s Dţejmi”, rekao je potišteno. „Kortni i ja smo se posvađali “ „Oh. Ţao mi je”, rekla sam, mada nisam bila iznenađena. „Da. I meni.” Uzdahnuo je, a onda pogledao na sat. „Izaći ćemo na večeru. Da izgladimo stvari. Makar se nadam da hoćemo.” „I ja se nadam.” Nisam mu rekla da sam, u stvari, sumnjala u to. Iako je bio moj najbolji prijatelj, bar sam tako mislila, Oli nije bio sjajna prilika. Mislila sam da Kortni zasluţuje bolje. Oli je provukao prste kroz kosu. „Dţejmi mi je dopustila da prenoćim ovde. Spavao sam u tvojoj sobi.” Pogledao u krevet koji je ispunjavao prostor između ulaznih vrata i stola za ručavanje. Nisam rekla ništa, a on je posle nekog vremena slegao ramenima i nastavio: „Mislio sam da ti neće smetati da spavam u tvom krevetu.” „Smeta mi, izletelo mi je. Videla sam da sam ga povredila, ali nije mi bilo vaţno. Bila sam ljuta i valjda su mi reči zato tek lako izletele. „Jednostavno si prisvojio moj krevet. Trebao mi je prijatelj, a ti nisi čak ni pozvao.” „Moţda te nisam pozvao zbog toga što mi nisi rekla za sliku”, rekao je. „Milion dolara. Da li je to istina?” „Istina je”, odgovorila sam mu. Zavrteo je glavom. „Stark donosi nevolje, Niki.” „Ne”, rekla sam jasno. „Nije tačno. A da li si ikada pomislio da ti upravo zbog toga nisam rekla za sliku?” „Zašto si, dođavola, toliko svojeglava? Bojiš li se da saznaš istinu o njemu? Ili se bojiš da ću ja saznati šta radiš s njim?” Prosipao je reči po meni i očigledno je bio besan kao i ja. Onda me je, bez prethodnog upozorenja, zgrabio za ruku i privukao ka sebi. Pritisnuo me je prstom po modrici na zglobu. Povukla sam ruku, porumenela, a Oliju je očigledno bilo jasno odakle mi ta modrica. „Ponašaš se kao idiot”, rekao mi je. Uhvatio me je za kosu i pogledao ka mojim butinama. „Šta još Stark treba da ti uradi pre nego se dohvatiš noţa i povrediš se?”


Nisam čak ni bila svesna toga da sam se pomerila i ošamarila ga. „Gubi se iz moje kuće!”, rekla sam mu. Samo je stajao, vidno iznenađen. Teško je disao. „O, sranje”, prošaputao je. „O, sranje, sranje. Niki, ţao mi je.” „Ne, nije ti ţao”, prasnula sam. „Bilo bi ti drago da se Dejmijen i ja rastanemo. Ne razumem zašto ti on toliko smeta...” „A ja ne razumem kako si toliko slepa.” „Nisam slepa”, rekla sam. „Vidim ga potpuno jasno.” „Vidiš ono što on ţeli da vidiš. Ali zaboravljaš gde ja radim. Zaboravila si da je moj šef njegov advokat. Govna su se sručila na Starka poput kiše”, rekao je Oli „i ne ţelim da budeš povređena.” Uzdahnuo je. „Upozorio sam te, zar ne? Sada si u centru paţnje, a to nije ono što si ţelela. Nije trebalo da bude tako.” Krv mi je jurila kroz vene i bilo mi je muka. „Samo idi.” „Dobro, kako hoćeš. Pokupiću svoje stvari i otići ću.” Otišao je do moje sobe i vratio se s koferom u ruci. Pošao je ka vratima, a onda se zaustavio. „Znaš šta? Vidim da su stvari krenule loše po nas i ţao mi je zbog toga. Ali ne mogu da ti ne kaţem. Da li uopšte znaš gde je on sada?” Prekrstila sam ruke preko grudi. „U Londonu.” „Zbog čega?” „Zbog posla “ „Stvarno?” Izvadio je svoj ajped iz tašne i otvorio stranicu Ĉasopisa Helou. „Pogledaj”, rekao mi je i okrenuo ekran ka meni. Na fotografiji je bio Dejmijen kako grli neku ţenu. Njena glava bila je spuštena, nosila je naočare za sunce, a šešir joj je prekrivao veći deo lica. Nisam znala ko je ta ţena ali sam mogla da pretpostavim. U naslovu je pisalo: Da li je Dejmijen napustio svoju draganu? Da li je ovo kraj romanse Dejmijena Starka i mis Tek.sa.sa Niki Ferčajld? Naši izvori govore da je Stark bio dobro ra,spoložen u društvu ove nepoznate žene dok su šetali gradom. Dejmijen je stigao u London bez žene čiji je portret platio milion dolara. Možda se pokajao zbog toga? Vratila sam mu tablet. „To mu je prijateljica.” „Mislio sam da je tamo otišao poslom.” „Zar ne sme da se vidi s prijateljicom?” Ĉuo se jak tresak, praćen glasnim uzdasima iza zida koji smo Dţejmi i ja delile s Daglasom. Oli i ja smo se nasmejali u istom trenutku. Za tih par sekundi bili smo ponovo oni stari Oli i Niki. Ali sekunde su proletele. „Ne ţelim da poremetimo naš odnos”, konačno je rekao Oli „Ti već jesi”, rekla sam. „Sve što sada moţeš jeste da pokušaš da izgladiš stvari.” U momentu sam pomislila da će me gađati nečim. Onda je klimnuo glavom. „Da. Valjda je tako.” Pošao je ka vratima. „Prvo bi trebalo da izgladim odnos sa svojom verenicom. Samo to i radim u poslednje vreme. Iznerviram ljude, a onda ih jurim da se pomirimo.” „Oli...” Kada je izašao, preplavila me je neka tuga. Razmišljala sam o onome što mi je Dejmijen rekao. Da je Oli bio zaljubljen u mene. Ali nisam verovala u to. Mislila sam da tuguje jer sam oduvek ja bila ta kojoj je trebala pomoć, a on je bio stena na koju sam se oslanjala. Ali postala sam jača i pronašla sam novu stenu u Dejmijenu. I mislim da Oliju nije bilo jasno kako ćemo ţiveti dalje. To nije bilo pitanje na koje sam mu mogla dali odgovor. Ne u to vreme. Ne dok je napadao Dejmijena kad god bi se sreli. Ali nadala sam se da odgovor postoji jer nisam


ţelela da ga izgubim. Ako me i dalje bude pritiskao da napravim izbor, znala sam da ću poslušati svoje srce. Izabraću Dejmijena. Edvard mora da je odslušao već pola kasete do tada, pa sam poţurila u sobu, uzela svoj laptop i dokumente koji su mi bili potrebni. Zastala sam pred vratima i otišla da uzmem svoj stari nikon, jer je lajka koju mi je Dejmijen poklonio još uvek bila u Malibuu. Koliko god mi se svidela lajka, nikon je bio poklon koji sam dobila od Ešli i nisam htela da ga se odreknem. „Hoćemo li nazad u stan?” pitao me je Edvard dok mi je otvarao vrata limuzine. Drţala sam foto-aparat u ruci. „U stvari”, rekla sam, „ţelela bih da odemo još na jedno mesto.” „Kako izdrţavaš, Teksas?” „Dobro, valjda.” S Evelininog balkona gledale smo na plaţu. Blejn je izašao s prijateljima, a Evelin je jedva čekala da me vidi kada sam je nazvala iz limuzine i sama se pozvala na piće. Tamo sam bila samo jednom, one večeri kada smo se Dejmijen i ja sreli u Malibuu, ali osećala sam se kao kod svoje kuće. Više zbog Evelin, a manje zbog samog mesta. „Kada sam u kući, daleko od svega toga, dobro sam. Ali kada pogledam novine ili kada me okruţe novinari, imam osećaj da ću se srušiti. Stvarno, nije mi jasno kako poznate ličnosti izlaze na kraj s tim.” „Oni su navikli na to”, rekla mi je. „Ti nisi.” „Ne pogađa ih loš glas?”, pitala sam suvo. „Neke ne. Jesi li gledala rijaliti šou?” Morala sam da se nasmejem na to. Nisam pratila takav program, ali sam uz Dţejmi odgledala nekoliko epizoda pa sam mogla da shvatim o čemu mi govori. Nekim ljudima ne smeta da budu ogoljeni pred očima javnosti. Meni smeta. „Uskoro ćeš i ti biti bajata vest. Do tada, glavu gore i osmeh na lice.” Nabacila sam osmeh kandidatkinje za izbor za mis. „To je nešto u čemu sam dobra.” Ispred nas sunce je počelo da zalazi za horizont. Izvadila sam nikon i napravila nekoliko fotografija nadajući se da sam uspela da ovekovečim makar deo te lepote. „Nadam se da ćeš mi pokazati fotografije sa zabave” rekla je Evelin. „Što više mojih fotografija, to su veće šanse da pronađem neku dobru.” „Ne pokušavaj da izvučeš kompliment od mene”, rekla sam uz osmeh. „Lepa si i zanimljiva, i ti to znaš.” „To je istina” rekla je i zapalila cigaretu. „Samo se nadam da i Blejn to vidi.” „Mislim da si ga upecala.” Uprkos razlici u godinama, zaista su izgledali kao idealan par. Nakon drame s Olijem, lepo je bilo znati da makar neko od mojih prijatelja ima stabilnu vezu. Posle sranja s Olijem, imala sam ţelju da odem do nje, ali više nisam ţelela da pričam o tome. Jednostavno sam uţivala u druţenju i lakom razgovoru. Do tada smo već obradile vruće teme o muškim manekenima, botoksu i aktuelnim letnjim hitovima. Imale smo toliko različitih tema za razgovor da sam bila iznenađena kada je započela priču o mom novinarskom paklu. „Blejn još uvek oseća krivicu, naravno”, rekla je. „Misli da je to sve zbog njega.” „To je smešno” rekla sam. „Ja sam ta koja je pristala da zarad novca pozira gola i sloţila se s tim da budem vezana. Ako je neko kriv, onda sam to ja.” „Nismo imali pojma koliko ti je Dejmijen platio za to” rekla je Evelin. „ali moram da priznam da se slaţem s Blejnom. Prodala si se za male pare.” Nasmejala sam se setivši se da je Silvija rekla isto to. U takvim trenucima, kada sam bila uz svoje prijatelje čijim venama nije tekla zatrovana krv, skoro da sam bila ponosna na ono što sam uradila. To je bio poslovni potez. Dobila sam svoj početni kapital. I šta je, kog đavola, tu loše?


„O, dođavola, Teksas. Vidi ti se na licu. Bacila sam te u razmišljanje. Ne treba nam to. Hoćeš li malo vina?” „Mogla bih”, rekla sam. Otišla je unutra i vratila se s flašom hladnog šardonea i dve čaše. Sela je za sto od kovanog gvoţđa i vrhom cigarete pokazala mi na stolicu preko puta nje. „Pa, ispričaj mi ostatak priče”, zatraţila je. „Ostatak priče? Koje priče?” „Šta ima novo kod tebe, Teksas? Otpuštena si dva puta, izvini, jednom si sama dala otkaz. Imaš đavolski dobar ulov pored sebe, kako mi se čini. Tvoja drugarica se probila u poslu. Svašta se izdešavalo za kratko vreme. Očigledno si se dobro snašla u našem lepom gradu.” Morala sam se sloţiti s takvom procenom. „Uprkos novinarskoj egzekuciji, koju ćemo ignorisati, sve drugo je super. Uskoro ću izbaciti još nekoliko aplikacija na trţište”. Uprla je prstom u mene. „Treba da uradiš umetničku aplikaciju za Blejna. Nisam zaboravila.” Nasmejala sam se, mada nisam bila sigurna da li je ozbiljno mislila. „Ali to su moji kratkoročni planovi. Dugoročni su još u razradi.” „A Dejmijen? Rekla si da je u Londonu? Poslom?” „Da, ali mislim da je usput posetio jednu prijateljicu. Sofiju. Mislim da ima nekih problema.” „Šteta”, rekla je Evelin. „Da li li je rekao kakvih?” „Ne.” „Hmm”, promrmljala je. „Šta je s Dţejmi? Šta ona planira?” Zastala sam pre nego što sam joj odgovorila. Pitala sam se zašto je promenila temu. Da li je Evelin poznavala Sofiju? Da li je znala što je muči? Vrlo moguće. Sofija je bila deo njihove teniske prošlosti, a Evelin Dejmijenov portparol dok je kao mladi sportista reklamirao patike i ko zna šta još. Pomislila sam da je priupitam nešto o tome, ali sam se uzdrţala. Evelin mi je postala dobra prijateljica I nisam ţelela da je dovedem u nezgodan poloţaj stavljajući je između sebe i Dejmijenove prošlosti. „Dţejmi je na sedmom nebu”, odgovorila sam joj na jedno od pitanja. „Dobro se zagrejala za tipa s kojim snima reklamu, Brajana Rejna. Znaš li koje on?” „Znam”, rekla je Evelin nevoljno. „Dopada mi se tvoja drugarica. Fina devojka. Malo je naivna, ali odrašće. A Brajan Rejn - on je ambiciozan čovek i nisam sigurna da je tvoja drugarica dorasla sranjima u koja moţe da je uvuče.” Srce mi se steglo. „Ozbiljno?” „Bojim se da je tako. Neće se zadovoljiti njome. Iako više voli devojke, mislim da bi pojebao sve što mrda ako bi mu to pomoglo da stigne do vrha. Muško, ţensko ili manju farmu ţivotinja.” Gledala me je ozbiljno. „Hoće li tvoja drugarica imati snage da preţivi kada je bude šutnuo?” Zaustila sam da kaţem da je Dţejmi ţilava, ali sam prećutala. To nije bilo tako. Izgledala je ţilavo, ali je u stvari bila neţna i ranjiva. „Nadam se da grešiš”, rekla sam joj. „I ja se nadam, Teksas. I ja se nadam.”


Ono što je dobro kod limuzina jeste to što imaju šofere. Iskoristila sam tu prednost i vratila se u Dejmijenov stan polupijana nakon što sam popila pola flaše odličnog šardonea kod Evelin. Spavalo mi se i ţudela sam za krevetom, iako mi je bilo ţao što ću u njega leći sama. Uzela sam telefon koji sam pre toga ostavila na noćni stočić i otkucala poruku: „U tvom sam krevetu. Pripita. Volela bih da si ovde.” Nisam imala pojma koliko je tada bilo sati u Londonu, a popila sam previše vina da bih mogla da razmišljam o tome. Nisam bila sigurna ni da li je Dejmijen budan u to vreme. Ali prošlo je samo nekoliko sekundi pre nego je stigao njegov odgovor: „I ja bih voleo. Na aerodromu sam. Vraćam ti se. Reci mi da si gola.” Nasmejala sam se i odgovorila: „Potpuno. I vlaţna. I ţeljna tebe. Poţuri kući. Potpuno sam dejmijenizovana i ne znam mogu li još dugo bez tebe. Dejmijenizovana znači da mi nedostaje Dejmijen, naročito na polju seksa i prljavih priča. Vidimo se.” Njegov odgovor usledio je istog trena: „Dopada mi se novi izraz u tvom rečniku. Sada će mi biti krut tokom celog leta. Avion poleće. Vidimo se uskoro. Do tada, zamišljaj kako te dodirujem.” Nisam znala hoće li dobiti poruku, ali otkucala sam: „Da, gospodine.” Onda sam ostavila telefon i otišla na spavanje. Probudila sam se jer mi je telefon vibrirao uz obraz. Okrenula sam se u bunilu i shvatila da je prošlo podne i da imam propušten poziv. Brzo sam pogledala da to nije Dejmijen, ali je to samo bila govorna pošta kojom me je Evelin obaveštavala da sam kod nje zaboravila foto-aparat. Opsovala sam u sebi i otvorila mejl s namerom da joj odgovorim da ću uskoro doći po njega. Tada sam videla da imam nepročitanu poruku od Dejmijena: „Niki, na kratkoj sam pauzi u Amsterdamu. Stiţem oko pet po podne. Hoćeš li da odemo večeras na dobrotvornu modnu reviju? Počinje u devet. Radije bih ostao u stanu s tobom, ali Mejnardova firma je sponzor. Neće biti mnogo novinara. Dobiće po njušci ako samo pokušaju da ti se pribliţe. I Dţejmi je pozvana. Javi mi. Nedostaješ mi...” Dva puta sam pročitala poruku, pokušavajući da shvatim zašto mi je osmeh bio tako širok. Kada sam po treći put počela da čitam, shvatila sam da me je pitao, a ne naređivao. To saznanje grejalo mi je dušu. Otkucala sam odgovor, znajući da ga neće primiti pre nego što sleti: „Naravno, gospodine. Ali stvarno me izazivate time što me pitate za mišljenje, iako dobro znate da ću pristati na sve što poželite, kad god poželite i kako god poželite. Nadam se da svoje vreme u avionu kratite tako što smišljate interesantno kako god... P. S. Imam savršenu haljinu u stanu. Dođi po mene u osam. Videćemo kakve planove ima Džejmi...” Kako se ispostavilo, Rejn je rekao Dţejmi da te večeri izlazi s drugarima, pa se radovala tome da drţi sveću Dejmijenu i meni. Nisam znala šta da očekujem od modne revije koju priređuje advokatska firma, ali ispostavilo se da je Bender Tvejn samo jedan od sponzora koji učestvuju u prikupljanju novca za decu obolelu od dijabetesa. Revija se odrţavala u jednom restoranu na Beverli Hilsu, koji je bio preuređen tako da je izgledao kao da su se tu oduvek odrţavale revije. Nasred velike dvorane bila je postavljena pista koja se račvala na dve strane. Svuda oko nje bile su postavljene stolice. U pozadini su bili stolovi s reklamnim materijalom, kuponi za


lutriju i kese s poklonima za posetioce. Dţejmi i ja smo uzele po kesu i obradovale se kada smo u njima našle kozmetiku, četku za kosu, pa čak i majicu na bretele. „Ovo je sjajno” rekla je Dţejmi Dejmijenu. „Hvala što si me pozvao.” „Drago mi je što si pošla sa nama”, rekao joj je. Nije bio posebno raspoloţen od kada se vratio iz Londona. „Pa, jesi li dobro prošao na putu?”, pitala sam ga kada je Dţejmi nakratko odlutala od nas. „Jesam”, rekao je. „Sofija je dobro?” „Smirila se”, odgovorio je. „U njenom slučaju, to je odlična vest. Ĉuo sam se sa Ĉarlsom. Razgovarao je s mojim advokatom u Nemačkoj, i uz malo sreće, i taj problem će biti rešen.” „Misliš da neće podići optuţnicu?” Okrenuo je glavu ka meni i pogledao me. „Nadam se.” „To bi bilo super”, rekla sam mu. „Mada ne znam ništa o međunarodnom poslovanju, šta god da si zabrljao protivno nemačkom zakonu, znaš da moţeš sa mnom da razgovaraš o tome. Moţda neću shvatiti, ali obećavam da ću te podrţati.” Odjednom je promenio izraz lica. „Jednog dana, kada budem bio spreman za to, ispričaću ti.” Privukao me je ka sebi i poljubio. „I da, siguran sam da bi mogla da razumeš.” Nasmejala sam se. Bilo mi je drago, ali mislim da se ovoga puta nismo baš razumeli. Revija je počela pa nisam imala vremena da mu postavim još neko pitanje. Seli smo na svoja mesta i posmatrali manekenke koje su paradirale ispred nas u kratkim seksi modelima. Dejmijen mi je sve vreme šaputao koji bi model voleo da vidi na meni. Novinari i reporteri bili su tik uz stazu i uverila sam se da je Ĉarls odrţao obećanje - novinari su nas ostavili na miru. Malo mi je laknulo zbog toga. Zavalila sam se u stolicu i uţivala u slobodi i osećaju da tog momenta nisam bila poput buhe pod lupom mikroskopa. Kada se revija završila, gosti su pozvani da učestvuju na aukciji i daju svoj novac u dobrotvorne svrbe. Potraţila sam Dţejmi, ali ona se već izgubila u masi. Verovatno je htela da izbegne taj deo. Kada se revija završila, gosti su pozvani da učestvuju na aukciji i daju svoj novac u dobrotvorne svrbe. Potraţila sam Dţejmi, ali ona se već izgubila u masi. Verovatno je htela da izbegne taj deo. Umesto nje ugledala sam Olija i brzo uzdahnula. Razgovarao je s nekom ţenom koja mi se činila poznatom, ali nisam mogla da se setim odakle je znam. Dejmijen nije primetio Olija, ali Oli njega sigurno jeste. Ne znam zašto sam bila iznenađena što ga vidim. Ipak, on je radio kod Ĉarlsa Mejnarda. Guţva se razišla i videla sam lepu crnku kako mu prilazi s pićem u ruci. Kortni. A onda su Oli, Kortni i ta druga ţena krenuli ka nama. Uhvatila sam Dejmijena za ruku i nabacila svoj osmeh društvene Niki. Po prvi put sam osetila da je trebalo da se pričuvam Olija. Isto tako, znala sam da će mi pored maske biti potrebna i Dejmijenova podrška. Sve to me je pomalo rastuţilo. „Niki, Dejmijene, lepo od vas što ste došli.” „Oli”. Dejmijen je odgovorio uljudno i pogledao u dve ţene pored Olija. „Kortni”, rekla sam. „Drago mi je što te vidim.” Kratko sam je zagrlila i upoznala je s Dejmijenom. „Drago mi je što smo se upoznali”, rekla mu je Kortni i okrenula se ka meni. „Planiram svadbeno veselje, ali još nisam izabrala mesto.” Pogledala je u Dejmijena, kao da je ţelela da ga uključi u razgovor. „Reci mi, vas dvoje ćete doći? Dţejmi i Rejn takođe.” Bacila sam pogled ka Oliju, ali njegovo lice nije otkrivalo ništa.


„Jedva čekam da čujem sve detalje”, odgovorila sam diplomatski. Mada, sumnjala sam da će svadbe uopšte i biti, a pogotovu svadbenog veselja. Kortni, međutim, uopšte nije izgledala zabrinuto. Ţena koja je stajala pored Olija predstavila se kao Suzan Moris. I dalje sam imala isti osmeh, ali sam sve vreme pokušavala da se setim odakle mi je bilo poznato to ime. Upravo sam htela da pitam, kada je Oli progovorio: „Suzan je organizator ove revije.” „Imam iskustva s tim. Organizovala sam i izbore za mis”, rekla je Suzan, „mada sam tad bila uglavnom asistent.” „Suzan Moris?”, rekla sam kada sam se konačno selila. „Majka Ališe Moris?” Suzan Moris bila je ambiciozna majka, baš kao i moja. „Nadala sam se da ćeš me se setiti”, rekla mi je. „Oli mi je rekao da će Dejmijen Stark biti ovde sa svojom devojkom i ja sam prosto morala da te vidim.” „Drago mi je”, odgovorila je društvena Niki Nisam bila zainteresovana da oţivljavam duhove prošlosti. Rekla bih da me je Dejmijen dobro pročitao jer me je, u znak podrške, jače stisnuo za ruku. „Tvoja majka i ja smo ostale dobre drugarice. U stvari, od kada sam se preselila u Park Siti, bar jednom nedeljno odemo na ručak”, dodala je, misleći na mesto blizu Dalasa, gde sam odrasla. „Baš jutros smo se čule.” Njen glas me je iritirao i ţelela sam samo da pobegnem što dalje od te ţene koja me je neopisivo podsećala na majku. „Baš lepo”, rekla sam. Široko sam se nasmejala u stilu misice. „Morala bih da vidim šta je s Dţejmi. Bilo mi je drago.” Zakoračila je u stranu i stala ispred mene. „Majka ti se mnogo sekira. Ne sme ni da promoli glavu iz kuće, a ti nisi ni od kakve pomoći. Nisi odgovorila ni na jedan njen poziv niti mejl. To je veoma nezahvalno od tebe, Nikol.” Nezahvalno. Šta trabunja? Dejmijen mi je prišao bliţe. „Mislim da je Niki već rekla da bi morala da potraţi svoju drugaricu.” Ali Suzan Moris nije davala ni pet para. Uprla je prstom u Dejmijena. „A ti! Elizabet mi je ispričala kako si odvukao Nikol baš onda kada joj je majka bila potrebna.” Zinula sam. Kada mi je bila potrebna? Kada mi je ona trebala? Sve što mi je trebalo od nje jeste da nestane. „A sada si je uvukao u ovaj... ovaj... besramni ţivot!” Suzan Moris nije prestajala da vređa. „Da pozira gola. Erotska umetnost! I da prihvati novac kao obična kurva. To je nečuveno!” Takvom ţestinom je izgovorila poslednje reči da su joj kapljice izletele iz usta. Samo sam bledo gledala u nju. Maska na licu bila mi je jedina zaštita od tog neočekivanog napada. Dejmijena nije toliko paralisala. Ljutito je iskoračio. Blago rečeno, mislila sam da će je udariti i da treba da ga zadrţim rukom. Ali nisam. Obuzeo me je osećaj gađenja, napetosti i hladnoće. „Gubi se odavde!”, rekao joj je Dejmijen. „Neću”, usprotivila se. „Misliš da novcem moţeš sve kupiti, pa čak i devojku za krevet, kao što je Nikol!? Znam ja takve kao što si ti, Dejmijene „Stvarno?” Prišao joj je još bliţe i kao da se malo uplašila zbog toga „U tom slučaju znale da bi bilo dobro da poslušate kad kaţem da se gubite odavde. I da znate, Niki je ţena, a ne devojka. Njene odluke su njena stvar.” Usta su joj bila poluotvorena, ali nije progovarala. Ponovo se okrenula ka meni. „Tvoja majka zasluţuje više.” Samo sam mirno stajala. Jeza me je proţimala sve do kostiju. Počela sam da se tresem. Hvatala me je drhtavica koju nisam mogla da kontrolišem i koju Suzan Moriš nije trebalo da primeti.


Za sve to vreme Oli je mimo stajao, drţeći Kortni pod ruku. A onda je i on iskoračio. „Uradi kako ti je gospodin Stark rekao i gubi se, ili ću se lično pobrinuti da istog momenta nestaneš odavde.” „Ja... ” Začepila je gubicu, sve nas ponaosob besno pogledala i otišla. Ne sećam se kako sam se našla u Dejmijenovom naručju, ali sam se osetila sigurnom i drhtavica je nestala. Nisam ţelela da me pusti jer nisam ţelela da pogledam ljudima u lice. Ţelela sam da se vratimo kući. Tamo gde me nisu plašili duhovi prošlosti. Gde me nisu optuţivali da sam kurva. Gde moj privatan ţivot nije bio stvar onih koji me nisu poznavali i koji ništa nisu znali o mojim izborima i odlukama. „Jesi li dobro?”, pitala me je Kortni. „Ne”, rekla sam. „Nisam.” Primetila sam da je Oli streljao Dejmijena pogledom. Moţda je stao na moju stranu protiv Suzan Moris, ali bilo je jasno da još uvek nije bio na Dejmijenovoj strani. „Vodim te kući”, rekao mi je Dejmijen. Klimnula sam glavom, a onda se predomislila. „Ne. Ţelim da ostanem.” „jesi li sigurna?” Oklevala sam samo kratko, a onda klimnula glavom. „Moraću samo do toaleta. Onda ţelim da pronađem Dţejmi. Nismo se ispričale.” Bila sam ponosna na sebe. Zvučala sam potpuno smireno, iako to nije bila istina. Dejmijenu je zazvonio telefon. Pogledao je u ekran, otkucao nešto i vratio ga u dţep. „Nešto bitno?” „Ĉarls”, rekao mi je. „Na aukciji je i hoće nešto da mi kaţe. Rekao sam mu da sam s tobom i da posao moţe da sačeka do jutra.” „Moţe li?” Gledao me je pravo u oči. „Sve do čega mi je ovog momenta stalo si ti.” Uhvatio me je za ruku. „Izgleda da je ţenski toalet tamo.” Dejmijen me je čekao, a ja sam ušla i zatvorila se. Trudila sam se da Dejmijen ne primeti moje rane. Suzan Moris. Moja majka. Glasine o seksu za novac ili to što su me nazvali kurvom. Sve to mi je odzvanjalo u glavi i ţelela sam da nestane. Ţelela sam Dejmijena, ali znala sam da je on krivio sebe. Bito mi je potrebno da samo malo stanem na svoje noge. Samo da se malo Pogledala sam okolo traţeći nešto oštro, ali ničeg nije bilo. Samo slavina, ogledalo i lavabo od keramike. Setila sam se stana i vaze koju je Dejmijen polomio. Zaţmurila sam i zamislila komad stakla u svojoj ruci. Oštrog stakla. Savršeno. Kao da se zabijalo u moj dlan. Otvorila sam oči i očajnički potraţila nešto čime bih razbila staklo. Zgrabila sam posudu za sapun, odaljila se korak nazad i zamahnula. Tada sam videla svoj odraz u ogledalu. O, bože, šta ja to radim? Prsti su mi se oznojili, posuda je kliznula i razbila se o pod. Iz pozadine, iza zatvorenih vrata, čula sam nečiji krik. Poskočila sam. Nisam mislila da tamo ima nekoga. Opustila sam se čim sam videla da je to bila Dţejmi. Lice joj je bilo prljavo. Šminka joj je bila razmazana, ali ja mora da sam izgledala još gore jer je ona buljila u mene, pa onda u parčiće keramike na podu. Rekla je: „Odoh da nađem Dejmijena.” „Dţejmi!”, viknula sam za njom pokušavajući da je zadrţim, ali bilo je kasno. Izašla je i samo sekund kasnije Dejmijen je bio u ţenskom toaletu. „Nisam”, rekla sam istog trena. „Samo sam ispustila posudu za sapun. To je sve. Dţejmi je preterala.” Gledao me je ispitivački i mislim da je mogao da pročita svaku moju laţ. „Dobro”, rekao je blago. „A sad mi ispričaj sve ostalo.”


Uzdahnula sam i spustila pogled, izbrojala sam do pet, malo se pribraja, a onda ga ponovo pogledala. „Htela sam”, rekla sam mu. „Ali sam odustala. A onda sam je stvarno ispustila. Bila je klizava.” „Naterala si sebe da odustaneš.” Bila je to izjava, a ne pitanje. „Videla sam svoj lik u ogledalu. Htela sam da ga razbijem”, rekla sam pokazujući na prljavštinu i nered na podu. „Umesto da se obratiš meni, htela si da razbiješ ogledalo u restoranu?” Ugrizla sam se za donju usnu. Ćutala sam. „Znači tako.” „Nisam ţelela da te dovodim u neprijatnu situaciju, ali izgleda da ipak jesam.” „Ali sada si dobro?”, pitao me je oprezno. „Da. Samo trenutni kvar. Sistem je restartovan. To je zbog one ţene. One odvratne ţene.” „U redu”, konačno je rekao i uzeo me za ruku; njegova je bila topla i čvrsta. „Idemo. Neka se čistačice pobrinu za nered.” Klimnula sam glavom i pošla za njim. Osećala sam se mnogo bolje samo zato što je Dejmijen bio tu. Potraţila sam Dţejmi, ali nje nije bilo u restoranu. „Brine me Dţejmi”, rekla sam mu. „Bila je u haosu.” „Znaš li zbog čega?” „Ne, samo je... oh, sranje. Da li je to zbog onog na koga mislim?”, pogledala sam u gomilu, a Dejmijenovo tiho „pa, moţda”, odgovorilo mi je da sam u pravu. Brajan Rejn je došao na reviju, ruku pod ruku s vitkom seksi plavušom. „To je Madlin Ejms”, rekao mi je Dejmijen. Setila sam se Evelininih reči. „Filmska zvezda u usponu?” Šaljivo me je pogledao. „Od kada si ti počela da pratiš dešavanja u Holivudu?” „Nisam. Slučajno sam pogodila.” Odjednom sam se ozbiljno zabrinula i ponovo pogledala po sali. „Sad stvarno moram da pronađem Dţejmi.” Pronašla sam Olija, ali ni on nije znao gde je otišla. Kakvo god da sam poboljšanje u našem odnosu osetila dok me je branio od Suzan Moris, već je isparilo. Bio je hladan, ćutljiv i streljao je Dejmijena pogledom. Ja sam bila suviše zabrinuta za Dţejmi da bih mu nešto prebacila. Prošlo je još nekih dvadesetak minuta pre nego što smo saznali da je Edvard odvezao Dţejmi kući. „Izvinjavam se, gospodine Stark” rekao je Edvard kada smo ga sreli na parkingu iza restorana. „Rekla mi je da vam se javila.” „Ne brini”, rekao mu je Dejmijen. „Kako je ona?” „Razumeo sam samo da je imala problem s nekim mladićem s kojim se viđala. U vezi s tim, trebalo bi da dopunimo zalihe skoča u limuzini.” Dejmijen se namrštio. „Hoćemo li da odemo da vidimo kako je?” pitao me je. Klimnula sam glavom. Već je prošla ponoć, i pošto je Dţejmi nestala, ni ja nisam imala ţelju da ostanem. Krenula sam ka limuzini, ali su me Olijeve reči zadrţale. „Rejn joj je pokidao ţivce.” Okrenula sam se ka njemu. „Pa očigledno.” „Očigledno?” Uperio je prstom u Dejmijena. „On to isto radi tebi.” Zgrabila sam Dejmijena za ruku, jer mi je trebao njegov dodir, a i da bih ga zadrţala tu pored sebe. „O čemu ti to pričaš?”


„S tobom je, ali to nije iskreno.” Podigao je ruke i uhvatio me za zglobove. „Sada je sve bajno i sjajno, ali kada mu budeš dosadila, šutnuće te.” „Ti, govno jedno!” prasnuo je Dejmijen. „Grešim li? Stvarno? Ti vrlo dobro znaš da je to za tebe samo igra. Zato joj nikada nisi rekao. Zato joj nisi ispričao ni to da si u Nemačkoj optuţen za ubistvo.”


Ubistvo! Gledala sam čas u Olija čas u Dejmijena. Oli je likovao, a Dejmijen je izgledao zbunjeno. „Nema optuţnice”, rekao je Dejmijen. Na momenat, Oli je izgledao uplašeno, ali se brzo povratio. „Ne? Verovatno su ti opet podmetnuli. Optuţnica je podignuta pre nekoliko minuta. Zar nisi znao?” „Ĉekajte”, rekla sam. U glavi mi se mutilo i pokušavala sam da shvatim kako se osećam. Besno? Povređeno? Uplašeno? Zbunjeno? Sva ta osećanja pomešala su se u meni i činilo mi se kao da ću eksplodirati. Pomislila sam na one deliće razbijene keramičke posude i bilo mi je ţao što nisam jedan ponela sa sobom. Ne. Diši duboko. Možeš ti to. Duboko sam udahnula i okrenula se ka Dejmijenu. „Sve ovo vreme sam mislila da je optuţnica u Nemačkoj bila u vezi s poslom, a u stvari je to istraga zbog ubistva?” Njegovo ćutanje trajalo je čitavu večnost. Gledao me je i kao da je pokušavao da nađe odgovor na pitanje koje je bilo duboko skriveno u meni. „Da” rekao mi je. I eto. Najveća od svih tajni. Ona za koju sam mu dala mali milion šansi da je otkrije. Setila sam se kako sam mu pominjala zakonsku regulativu u Nemačkoj. Kako je dopuštao da mislim da je to bio problem vezan za posao. Samo problem s kojim se Stark internejšenel susreo, što nije bilo ništa neobično u međunarodnom poslovanju. „Mislila sam da je tvoja kompanija prekršila neki zakon, utajila porez ili nešto slično. Ovo je... ” „Gore”, rekao je Dejmijen. „Mnogo gore.” Ĉekala sam da mi kaţe još nešto. Da mi objasni. Da slaţe. Nešto. Bilo šta. Nije rekao ništa. Uzdahnula sam i uhvatila se za glavu. Morala sam da razmislim. Trebalo mi je da budem sama. „Idem”, rekla sam. „Moram da vidim kako je Dţejmi.” „U redu”, rekao je Dejmijen preterano smirenim glasom. „Edvard i ja ćemo te odbaciti do kuće.” „Otići ću sama. Hvala” „Ja ću te odvesti”, rekao mi je Oli. „E nećeš!”, prasnula sam. Zbog Dejmijena sam bila skrhana od besa, tuge, zbunjenosti i ko zna čega još. Zbog Olija sam bila samo iznervirana. „Pozvaću taksi.” Okrenula sam se dok sam odlazila i srela se s Dejmijenovim pogledom. Zastala sam očekujući da će me pozvati da se vratim. Ali nije. Ubeđivala sam sebe da se moram izboriti s hladnoćom koja me je obuzimala. Lagano sam okrenula leđa Dejmijenu i nastavila niz ulicu. Bila sam povređena i zbunjena, ali morala sam da se koncentrišem samo na jedno. Da stignem kući. Nije bilo daleko i za tili čas sam stigla do stana. Poţurila sam unutra, očekujući da ću pronaći Dţejmi u suzama na njenom krevetu. Ali nije bila kod kuće. Dobro. Dobro. Morala sam da razmislim. Gde je mogla da bude? Dobro sam poznavala Dţejmi i pomislila da je moţda hranila svoj ego u krevetu nekog drugog muškarca. Počela sam da se prisećam svakog muškarca u našem kraju s kojim još nije završila u horizontali. To je ono kod Dţejmi - nikada se nije vraćala na staro.


Ono što mi je razbistrilo misli biti su uzdasi i jecaji koji su dopirali iz susednog stana. Daglas je ponovo imao sreće. Njega sam mogla da skinem sa spiska, iako je Daglas bio jasan da ţeli reprizu, Dţejmi ga je uporno odbijala. Tumarala sam po stanu pitajući se gde bi mogla da bude. Pozvala sam bar na uglu naše ulice, ali danima nije tamo zalazila. Pozvala sam Stiva i Andersona, ali ni oni se nisu čuli s njom. Dali su mi imena nekih zajedri ičkih prijatelja. Pozvala sam i njih, ali niko nije znao gde je bila te Sranje, sranje, sranje. Iako sam znala da neće biti koristi od toga, pozvala sam policiju. Bila sam dovoljno prisebna da ne zaboravim hitnu pomoć. Razgovarala sam s deţurnim i objasnila mu da je moja cimerka pošla kući mrtva pijana, da nije stigla do kuće, i da se bojim da nije završila u nekom jarku. Bio je kulturan, ali kazao je da neće postati ekipu. Ne, jer je od nestanka prošlo samo nekoliko sati, a ne čitava večnost. Zaţmurila sam i razmišljala. Moţda je nešto pomenula Edvardu? Da će se presvući i otići u neki klub? Da će otići do prijatelja? Da će otići da rasipa novac u nekoj kockarnici u Njujorku? Nisam imala Edvardov broj, a prsti su mi zastali na Dejmijenovom imenu. Nisam bila spremna za razgovor s njim, ali morala sam da znam. Udahnula sam, izbrojala do tri i pozvala. Javio se na prvo zvono, a ja nisam mogla da izgovorim ni reč od suza koje su mi zastale u grlu. Još uvek sam bila na vezi, pokušavajući da pričam, da ga pitam mogu li da čujem Edvarda, kada je Dejmijen ušao na vrata. Zbunjeno sam ga gledala. Prišao mi je, neţno mi uzeo telefon iz ruke i prekinuo vezu. „Kako si stigao tako brzo?” „Edvard je parkirao na kraju ulice, Ionako sam planirao da dođem, samo sam ti dao malo vremena.” „Oh. Jesi li ga pitao?” „Nije mu ništa rekla”, rekao je Dejmijen. „Ispratio ju je do vrata i čuo kako zaključava bravu. Pretpostavio je da je zaspala istog momenta.” Pritisla sam rukom čelo. Morala sam da smislim šta mi valja činiti, ali ništa mi nije padalo na pamet. Nisam znala šta da radim. Bila sam potpuno izgubljena i na smrt preplašena. „Pijana je i besna. Napravi će neku glupost.” „Da li joj je auto tu?” „Dođavola”, rekla sam. „Nije mi palo na pamet da pogledam.” „Mogla je da uzme taksi ili ju je mogao povesti neko od prijatelja, ali ako je auto tu, to je već nešto. Mogao bih da traţim da neko od obezbeđenja pozove taksi sluţbu da provere pozive.” Dok je govorio, potrčala sam ka ulaznim vratima da proverim njeno parking mesto. Otvorila sam vrata i sledila se kada sam je ugledala. Odeća joj je bila neuredna, kosa raščupana, ali drugačija frizura ne bi ni pristajala uz takvu garderobu. „Dţejms!” Privukla sam je u zagrljaj, a onda se udaljila od nje da vidim da nema nekih povreda, „Jesi li dobro? Gde si bila?” Slegla je ramenima i pogledala ka zidu koji smo delile s Daglasom. „Oh, Dţejms”, rekla sam. Bila je toliko tuţna da ništa drugo nisam mogla da joj kaţem. Prodike su mogle da sačekaju. Bilo je samo vaţno da svoju pijanu i veoma uznemirenu drugaricu smestim u krevet.


„Pomoći ću joj da legne”, rekla sam Dejmijenu. Malo sam zastala i dodala: „Odmah se vraćam”. Klimnuo je glavom, a ja sam odvela Dţejmi do njene sobe i pomogla joj da se svuče. Legla je u krevet samo s brusom i gaćicama na sebi. „Zajebala sam stvar, zar ne?”, pitala me je. „Brajan Rejn je taj koji je zajebao stvar”, rekla sam joj. „Ti samo spavaj.” „Spavati”, ponovila je kao da je to bilo nešto najlepše na svetu. „Laku noć, Dţejms”, šapnula sam. Okrenula sam se da izađem, alt me je ona uhvatila za ruku. „Ti imaš sreće” rekla mi je. „On te voli.” Zaţmurila sam da mi suze ne bi potekle. Htela sam da joj ispričam sve, ali moja najbolja drugarica bila je polusvesna, a čovek koji me je moţda voleo, ali koji me je očigledno lagao, čekao je u dnevnoj sobi. Iako nisam bila spremna da se suočim s njim, izašla sam iz sobe i vratila se Dejmijenu. Završavao je razgovor kada sam ušla. „Razgovarao sam s Edvardom”, rekao mi je. „Rekao sam mu da ide kući. Ostaću ovde noćas.” „Mislim da... ” „Ostajem ovde”, rekao je. „U tvom krevetu, na kauču, u prokletoj kadi ako treba, ali nećeš me se rešiti. Ne večeras.” „Dobro. Kakogod.” Iznemoglost u mom glasu bila je očigledna. „Ali ja odoh u krevet.” Pogledala sam u krevet koji je stajao nasred sobe i obuzela me je ogromna tuga. „Spavaću u krevetu u svojoj sobi”, pojasnila sam. „Ćebe ti je u ormanu u predsoblju. Posluţi se onim što nađeš u friţideru.” Onda sam se okrenula, otišla u sobu i zatvorila vrata. Pet minuta kasnije, dok sam leţala na krevetu širom otvorenih očiju, začulo se kucanje na vratima. Mogla da te pretvaram da spavam i čak sam pomislila da to treba i da uradim, ali iako sam bila povređena i ljuta, ţudela sam za Dejmijenom. Pobedila je ţudnja. „Uđi”, rekla sam mu. Ušao je s dve šolje tople čokolade u rukama. To mi je izmamilo osmeh. „Gde si to našao?” „U kuhinjskom ormariću”, rekao je. „Moţe?” Klimnula sam glavom. Nisam bila raspoloţena za vino ili neko ţestoko piće, ali topla čokolada dobro mi je došla. Spustio je moju šolju na noćni stočić i seo na ivicu kreveta. Između nas je zavladala neka teška tišina. „Zbog Riktera”, konačno je progovorio prekinuvši tišinu. „Optuţili su me za Rikterovu smrt” Pokušavala sam da shvatim, prisećajući se svega što sam znala o Dejmijenu i Rikterovoj smrti. „Ali to je bilo samoubistvo”, rekla sam. I to pre mnogo godina.” „Zakačili su se za to što sam ja nasledio njegov novac.” „Ti?” Klimnuo je glavom. „Moj prvi milion. To je bilo skrivano od novinara. Dao sam Ĉarlsu dobar deo tog novca da se pobrine da tako i ostane. Oni koji su protiv mene reći će da je milion dolara bio dobar motiv.” „Zbog toga te terete? Ali ti si bio samo dete!” Svi su znali za tu priču u vreme kada se to dogodilo. Trener mlade teniske zvezde Dejmijena Starka izvršio je samoubistvo, bacivši se sa zida teniskog terena u Minhenu. „A i ti si već sam zarađivao.” „Većina onih koji imaju novac ţele da ga imaju još više.” „To je smešno”, rekla sam. „Verovatno ti je ostavio novac iz istog razloga zbog kog se ubio. Osećao je krivicu što je bio nasilničko đubre.”


„Ne verujem da je Rikter ikada osetio krivicu u svom ţivotu”, rekao je Dejmijen. U svakom slučaju, mislim da se više uzdaju u svedoka nego u novac.” „Ko je svedok?” „Domar. Elijas Smit. Pojavio se odmah nakon što je Rikter umro, ali moj otac mu je platio da nestane i da ne prijavljuje slučaj policiji. Evelin je sve vreme bila tu. Ĉarls, takođe. Umalo što nije objavljena skandalozna knjiga o tome kako sam ubio svog trenera, ali uspeli su da stopiraju sve to i glasine su zataškane.” Pokušavala sam da ga pratim. „Znači, domar je isplaćen, ali je progovorio?” „Ne”, rekao je Dejmijen. „Nije progovorio. Nemačka policija je saznala za njega i pronašla ga.” „Kako su saznali?” „Ne znam”, rekao je Dejmijen mirna Bio je potpuno smiren i shvatila sam da je isključio emocije. Potpuno mirne glave razmatrao je sve detalje. „Mislim da im je moj otac dojavio.” Bila sam šokirana. „Molim!? Zašto? Zašto bi, pobogu, to uradio?” „Da bi me kaznio jer mu više ne dajem novac.” Najeţila sam se. Moj odnos s majkom bio je očajan, ali ovo što sam čula od Dejmijena prevazilazilo je sve granice. Zapravo, bila sam uplašena. „Sve će to pasti u vodu kada izneseš svoju odbranu. Biće sve u redu. Mislim, koštaće te čitavo bogatstvo, ali ti imaš gomile novca, zar ne? A i nevin si, tako da će sigurno odbaciti optuţnicu.” „Novac će mi svakako pomoći”, rekao je Dejmijen, „ali nije nikakva garancija. A i nije ništa čudno da nevini ljudi nastradaju. Osim toga”, dodao je toliko tiho da sam ga jedva čula, „nisam nevin.”


Buljila sam u njega, ubeđena da ga nisam dobro čula. „Ne, ne”, rekla sam. „Rikter je izvršio samoubistvo. Skočio je sa zgrade i ubio se.” Ako nastavim to da ponavljam, sigurno će postati istina. „Poţurio je u smrt, da.” Gledala sam u Dejmijena, U čoveka u kojeg sam se zaljubila. Da li je bio sposoban da ubije čoveka? Nije mi trebalo dugo da dođem do odgovora - znala sam da jeste. Ubio bi da bi mene zaštitio. Bila sam sigurna u to. A sigurno bi ubio i ako bi morao da zaštiti sebe. Od tog momenta, više nisam sumnjala u njegove reči. Drhtala sam, ali ne zbog toga što sam uţasnuta, već zbog toga što sam se bojala da ću ga izgubiti. Da će biti osuđen zato što je branio sebe od čoveka koji je bio pravi monstrum. „Niki”, rekao mi je tuţno. „Ţao mi je. Idem.” Ustao je sa kreveta. „Ne!” Reč je prosto izletela iz mene. Uhvatila sam ga za ruku i povukla nazad. „Ne ostavljaj me! Uradio si ono što si morao. Ono što je tvoj otac trebalo da uradi. Nitkov! Da sam te tada poznavala i da sam znala šta ti je taj kreten radio, kunem se da bil1ično ubila.” Lagano je zatvorio oči. Mislisam primetila olakšanje na njegovom licu. „Ispričaj mi šta se tačno dogodilo”, rekla sam mu neţno Dejmijen mi je pustio ruku i ustao s kreveta. U momentu sam se uplašila da će otići, ali onda sam shvatila da mu je bilo potrebno da se kreće. Koračao je oko kreveta, a onda zastao ispred Monea. Ispred plastova sena na polju i prelepih boja zalaska sunca. Zalazak sunca. To je bila naša lozinka. Reč koju mi je Dejmijen rekao da izaberem one prve noći kada sam bila njegova. Da je izgovorim ako pretera. Nadala sam se da je neće sada upotrebiti. Znala sam da mu je sigurno bilo teško da se seti ruţnog događaja iz prošlosti i prepriča mi sve. Ali bilo mi je vaţno da znam. Još vaţnije je bilo da to čujem od Dejmijena i iskreno sam se nadala da će tu tajnu, koju je toliko dugo skrivao, konačno izbaciti iz sebe. „Dejmijene?” Nije se okrenuo. Nije se ni pomakao. Ali čula sam njegov tih i miran glas: „Počelo je kada sam imao devet godina. Dodirivanje. Pretnje. Neću ti pričati detalje. Ne ţelim da mučim glavu tim uspomenama, a još manje ţelim da muče tvoju. Reći ću ti samo da je bilo strašno. Mrzeo sam ga. Mrzeo sam svog oca. A mrzeo sam i sebe. Ne zato što me je bilo sramota, već zato što nisam imao snage da se oduprem.” Okrenuo se ka meni. „Naučio sam koliko je vaţna snaga. Ona je jedina koja te zaista moţe zaštiti, a ja je tada nisam imao.” Klimnula sam glavom skoro neprimetno. Bojala sam se da će zaćutati ako reagujem ili kaţem nešto. „Trajalo je godinama. Porastao sam i postao jači, ali i on je bio krupan čovek. Kako sam rastao, njegove pretnje bivale su sve gore i gore. Imao je fotografije. A bile su tu..” Zalutao je i duboko uzdahnuo. „Bilo je tu još stvari kojima mi je pretio!” „Šta se onda desilo?” pitala sam tiho. Nisam ţelela da ponovo preţivljava sve te godine. Samo sam ţelela da znam šta se dogodilo one noći kada je Rikter poginuo. „Za sve to vreme nikada nije... nikada me nije silovao.” Glas mu je bio tih i toliko monoton da sam se najeţila. „Kada sam imao četrnaest godina, bili smo u Nemačkoj, na teniskom terenu u Minhenu, jedne noći popeo sam se na krov. Ne sećam se zašto. Nisam mogao da spavam, bio sam nervozan. Došao je za mnom. Bio je pijan. Osetio sam miris alkohola. Pokušao sam da siđem, ali me je on sprečio. Pokušao je... po prvi put je pokušao da pređe granicu.” Dejmijen me je pogledao u oči. „Nisam mu dozvolio.” „Gurnuo si ga s krova?” Srce mi je toliko jako kucalo da sam jedva čula samu sebe.


„Ne”, rekao je. Zbunila sam se. „Šta se desilo?” „Pobili smo se”, odgovorio je. „Udario sam ga reketom. Istrgao mi ga je iz ruke i udario me njime u potiljak. Srećom, povreda se nije videla, inače bi to bilo sumnjivo policiji. Ali bila je to ozbiljna borba. Bili smo na ivici krova, na mestu gde nije bilo ograde koja je sluţila da loptice zadrţi na terenu. Ne sećam se šta se zapravo dogodilo. Nasrnuo je na mene. Onda se sapleo o nešto. Bio je pijan, tako da je moţda zbog toga posrnuo. Visio je preko ograde, a ja sam stajao u mestu. Nisam mogao ni da se pomerim. Dozivao me je u pomoć.” Prestala sam da dišem. „Samo sam stajao. Vikao je, i samo se sećam da mi je u glavi odzvanjalo od udarca. Ipak sam mu prišao. Samo jedan korak, i stao. Tada je pao.” Zaţmurio je i videla sam da se trese. „Vratio sam se u sobu, ali nisam mogao da zaspim. Sledećeg jutra, pomoćni trener je objavio da je Rikter mrtav.” „Nema šanse da te osude”, rekla sam. „Ti tu ni za šta nisi kriv.” „Moţda sam mogao da ga spasem”, rekao je. „Mogao sam da mu priđem brţe. Mogao sam da ga zadrţim.” „Nemoj da te muči osećaj krivice zbog onoga što si mogao”, rekla sam mu. Bio je ozbiljan kada me je pogledao. „Ne muči me. Nijednog trenutka nisam zaţalio zbog toga.” „Dejmijene, zar ne shvataš? Samo treba sve to da ispričaš policiji.” „Šta sve? Detalje o dostavljanju?” „Da”, rekla sam. „Ne.” „Ali... ” „Nik, neću.” Duboko sam uzdahnula. „I šta će sada biti?” „Pozvao sam Ĉarlsa dok sam bio u limuzini. Sutra idemo za Minhen. Ĉitav tim advokata već je tamo. Nadam se da će uspeti da spreme dobru odbranu.” „Ti već imaš dobru odbranu.” „Ne teraj me na to, Niki. Ne ţelim da taj deo mog ţivota procuri u javnost. Rikter mi je uzeo mnogo toga, neću dozvoliti da mi oduzme i privatnost.” Klimnula sam glavom jer u tom trenutku nije bilo svrhe suprotstaviti mu se. „Znači, tvoj otac i Ĉarls smatraju da bi bilo dobro da prisustvuješ otvaranju Rikterovog teniskog centra da bi zverke okupljene oko centra povukle svoje veze koje imaju u policiji?” „Tako je.” „Ali rekao si da je tvoj otac sve to započeo.” „Rekao sam da pretpostavljam. Ne znam šta mu se sve mota po glavi, ali znam da se najmanje dvaput sreo s Padţetom pre nego sam rešio problem s njim. Imajući u vidu ono što ti je Karl rekao, mislim da je i on umešan. Mora da je moj otac ispričao Padţetu za domara. Šmit je verovatno video da smo se potukli, iako je otišao pre nego što je Rikter pao s krova.” „Padţet je na taj način mislio da ti naudi pre nego što si ga isplatio?” Kada je Karl pomenuo da će se sve razglasiti, mora da je mislio na domara. „Hteo je da nagovori domara da se oglasi u javnosti?” „Mislim da jeste. Traţio bi još novca, a ujedno i za mog oca, koji je, očigledno, povlačio konce. Međutim, kada je Padţet prihvatio novac, otac je pobesneo jer se njegov plan izjalovio, pa je dojavio nemačkoj policiji. Mislim da nije očekivao da će sve otići ovako daleko. Slučaj je prilično zastareo, na kraju krajeva, nikada nije bio okarakterisan kao ubistvo.”


„Ali nemačka policija je obnovila slučaj.” „Da. I moj otac je ţeleo da ispadnem savršeno čist. Njegova kuća, njegov auto i većina računa su, u stvari, na moje ime. Sve to mogao bi da izgubi ako me osude, ili ako potrošim novac na odbranu. Još gore je to što bi javnost mogla da sazna da je bio umešan u ono što mi je Rikter radio.” „Tvoj otac je đubre”, rekla sam ljutito. „Da”, rekao je Dejmijen. „Jeste.” „Ali sve će se dobro završiti” Nisam mogla ni da pomislim na to da će moţda biti osuđen. „Nisam baš siguran”, priznao je. „Ali ne ţelim više da razmišljam o tome.” Podigla sam prekrivač i pruţila mu ruku. „I nemoj.” Pogledao me je. „Trebalo je ranije da ti kaţem.” „Da”, sloţila sam se. „Ali evo, rekao si sada.” U trenutku se videla samo tuga u njegovim očima, a onda se nasmešio i kao da je zasijala svetlost u mojoj zamračenoj sobi. „Nikada nemoj zaboraviti koliko mi značiš, Niki”, rekao mi je dok se spuštao pored mene. „Neću. Ali ništa ti se neće dogoditi.” Skinuo mi je majicu koju sam obukla umesto pidţame, a onda me ozbiljno pogledao. „Znaš da ću te uvek štititi. Da ću uraditi šta god je potrebno da bih te zaštitio.” „Stani” rekla sam glasno. „Neće te osuditi. Nećeš otići u zatvor. Ostaješ ovde. Uz mene.” Nije rekao ništa. Samo je oslonio svoje čelo na moje. Majica više nije bila na meni. Dodir njegovih grudi po mojoj goloj koţi bio je magičan. „Noćas ćemo voditi ljubav”, rekao mi je. „Polako i neţno, i sve dok moţemo da izdrţimo.” „To će potrajati”, rekla sam dok je ređao poljupce po mojim grudima. Telo mi je gordo od ţelje za njim. Osećala sam snagu njegove erekcije pod pantalonama. „Skini ih”, rekla sam mu. „Ţelim da te osetim. Ţelim da me pritisneš svojim telom. Ţelim te toliko blizu da nam se tela spoje u jedno.” Pridigao se, pogledao me i lagano se osmehnuo. „Da, gospođo”, rekao je i izmamio mi osmeh. Okrenuo se na stranu i lagano otkopčao košulju. Gledala sam ga Uţivajući u predstavi. Još više sam uţivala što je taj savršen muškarac bio moj. Skinuo je košulju i spustio je na sto. Skinuo je cipele, a onda i pantalone. Ĉak i u mraku, mogla sam da vidim izbočinu na njegovom pamučnom vešu. Oblizivala sam usne dok se skidao. I Dejmijen je to primetio. Nasmejao se tako da sam pocrvenela. „Šta bi to dama htela?”, pitao me je. „Ţelim da te dodirnem”, rekla sam mu. „Da te osetim. Da te vinem u nebesa” „Kakva slučajnost” rekao je dok se vraćao u krevet. „I ja ţelim isto to “ Klečao je i podigao me ispred sebe. Spustio je ruke na moje lice i gledao me. „Ţelim da te upamtim”, rekao je. „Svaku crtu, svaku tvoju oblinu. Tvoj miris, ukus tvog tela. Ţelim da te ureţem u svom sećanju, da te nikada ne izgubim.” „Nikada me nećeš izgubiti”, rekla sam mu. „Niki... ” Ĉekala sam da kaţe još nešto ili da me poljubi, ali osim mog imena, ništa nije izgovorio. U sekundi sam osetila neki čudni strah, ali izbacila sam ga iz glave. Dejmijen neće biti osuđen, neće mi ga oteti. Verovala sam u to. Legla sam i privukla ga k sebi jer ni sekund više nisam mogla da podnesem da bude daleko od mene. „Nema igračaka”, rekla sam i spustila svoje usne na njegove. „Nema perverzija. Nema igre. Samo ti u meni. To je ono što ţelim noćas, Dejmijene. To je sve što mi treba.”


Uhvatio me je i zaigrao usnama po mom telu. „Meni treba isto to”, rekao je. „Trebaš mi ti. Niki. Treba mi da te zagrlim. Da te upamtim. Da sagorim s tobom. Da ti se predam.” Uhvatila sam ga za kukove. Noge su mi bile raširene, kolena podignuta. Skupila sam ih kako bih ga osetila. Nisam ţelela da ta neţnost ikada prestane, ali bila sam spremna, vlaţna i morala sam ga imati. Morala sam da ga osetim u sebi. Morala sam da znam da je moj, da sam njegova i da smo stvarno kao jedno. I da će zauvek ostati tako. „Dejmijene”, molila sam ga. „Sada. Molim te, molim te, trebaš mi.” Pomerio se, raširio mi kolena, otvarajući me za njega. Tada sam osetila vrh njegovog penisa u sebi. Ulazio je polako, izluđujuće polako, sve dok nisam izgubila pamet. „Sada”, preklinjala sam ga. „Dejmijene, hajde! Trebaš mi.” „I ti meni, Niki”, rekao je i snaţno prodro u mene. Uvijala sam se od zadovoljstva koje me je obuzimalo. Kretao se u magičnom ritmu, a ja sam se uzdizala dočekujući svaki njegov udar, primajući ga u sebe. Mišići su mi se grčili, a zadovoljstvo je raslo sve dok nisam osetila da lebdim. Sve dok se nisam pretvorila u zvezdanu eksploziju. Dok sve što je moje nije postalo Dejmijenovo. A to je sve što ţelim.


Sledećeg jutra, Dejmijen je otišao rano kako bi se u kancelariji video s Ĉarlsom, a zatim spakovao za put u Nemačku. Provirila sam da proverim kako je Dţejmi. I dalje je bila komirana. Bila sam luda od brige za Dejmijenom i trebalo mi je da porazgovaram s nekim. Isto tako sam znala da joj je san bio preko potreban. Moje brige mogle su da sačekaju. Neko vreme sam se vrzmala po kuhinji, razmišljajući da li da pojedem jaje ili đevrek. Na kraju sam se zadovoljila kafom. Nisam mogla da odagnam zle misli. Morala sam da vidim Dejmijena. Nije mi bilo vaţno to što je morao da se sprema za Minhen. Morala sam još jednom da ga vidim. Morala sam da ga zagrlim i kaţem da sve ono što mi je prethodne noći ispričao neće promeniti ništa. Da mu kaţem da mu verujem. Morala sam da mu kaţem da ga volim. Na brzinu sam obukla suknju i roze majicu. Navukla sam japanke, vezala kosu, stavila maskaru i sjaj za usne. Nisam znala kada im poleće avion i nisam smela da rizikujem da zakasnim. Pošto nisam znala da li me ispred ulaza čekaju paparaci, krenula sam zadnjim stepeništem koje izlazi na parking. Mogli su da stoje i oko mog auta, ali uz malo sreće, izaći ću na ulicu pre nego što me spaze. Ispostavilo se da sam imala sreće. Samo jedan fotograf kampovao je ispred zgrade, zavaljen u stolici. Uspela sam i da mu se osmehnem. Ličio mi je na đavola. Mora da je bio pravi pakao sedeti tako u Dolini San Fernanda usred leta, po sparnom vremenu, kada su u neposrednoj blizini plaţa i hladan povetarac s okeana. Nisu me dugo mučile misli o paparacu. Samo dve stvari bile su mi u glavi: da stignem do Dejmijena i da me Honda ne izda. Nekim čudom, uspešno sam stigla do centra grada. Trebalo je da pređem samo još nekoliko blokova do kompleksa Stark. Parkirala sam se na prvo slobodno parking mesto, zgrabila tašnu sa suvozačevog sedišta i potrčala ka liftu. Dţo je bio na ulazu. Mahnula sam mu i protrčala pored njega. „Idem do stana”, doviknula sam mu. „Najavićeš me?” „Naravno, gospođice Ferčajld.” Da, dobro je biti šefova devojka. Kada sam stigla do lifta, vrata su bila otvorena. Ušla sam unutra, pritisnula dugme i cupkala u mestu sve dok nisam stigla gore. Još uvek sam bila nervozna, jer iako savremen, lift nije bio dovoljno brz. Vrata su se otvorila i izašla sam direktno u hodnik u stanu. Nisam čula ni Dejmijena ni Ĉarlsa, ali sam pretpostavila da još uvek nisu otišli jer Dţo bi mi rekao da jesu. „Dejmijene?”, pozvala sam bojaţljivo. Začula sam buku iz drugog dela stana i poţurila na tu stranu nadajući se da je to bio Dejmijen i da je sam. Našla sam ga u dnevnoj sobi s otvorenim koferom na krevetu. Bio mi je okrenut leđima. Ĉuo je zvuk koji su proizvodile moje japanke i okrenuo se prema meni kada sam ušla. Krenula sam ka njemu. Ţelela sam samo da nestanem u njegovom zagrljaju, ali nešto u njegovom pogledu me je zaustavilo. Obradovao se i iznenadio, ali bio je i zabrinut. Međutim, nešto još strašnije videlo mu se u očima. Nešto što do tada nisam videla i što me je plašilo... ţaljenje?


„Dejmijene?” Uplašila sam se i nije mi se dopalo to što je strah rastao u meni bez ikakvog razloga. Bio je to Dejmijen. Ĉovek koji me nikada ne bi povredio. Ĉovek koji bi pomerio planinu da bi me zaštitio, čega sam se onda plašila? U dubini duše znala sam šta me je plašilo i svim srcem nadala sam se da grešim. „Niki.” Osmeh koji mu je dotakao lice bio je lako neţan i iskren da sam se istopila. Sve crne misli koje su me obuzete, tog momenta su nestale. Pojurila sam ka njemu. „Morala sam da dođem i ponovo ti poţelim srećan put”, rekla sam. „Drago mi je što si došla”, rekao je. „Nije trebalo da odem bez pozdrava. Nedostajaćeš mi i više nego što moţeš da zamisliš.” Nije bilo ničeg čudnog u njegovom glasu i gledao me je sa toliko ljubavi da sam mislila da će mi srce pući. I pored toga, crne misli su se vratile. Nastavila sam: „Htela sam da ti kaţem da sve ono što si mi ispričao noćas neće promeniti ništa. Briga me da li si namerno gurnuo Riktera s krova. Ono što ti je uradio, bilo je uţasno i na tvojoj sam strani, Dejmijene. Bez obzira na sve, ostaću uz tebe.” Gledao me je i tuţno se smešio. „Verujem ti”, rekao mi je. „Sećaš li se kada si od mene traţio da se vratimo našoj igri? Rekao si da ţeliš da budeš siguran da te nikada neću ostaviti, bez obzira na to šta bih sve mogla da čujem o tebi. Da se bojiš da ću otići ukoliko saznam tvoje tajne. Pa, mislim da sada znam sve i ne idem nikuda. Volim te, Dejmijene Stark. I ostajem uz tebe.” Duboko je uzdahnuo, a na licu mu se ocrtavala neopisiva bol. To nije bilo ono čemu sam se nadala. „Znam da nećeš otići.” „Neću”, rekla sam oprezno. Definitivno nije bio raspoloţen. Razumljivo, s obzirom na to da je trebalo da odleti u tuđu zemlju, gde ga terete za ubistvo. Verovatno je trebalo da imam malo više razumevanja. „Nikada te neću ostaviti.” „Zato ja moram da ostavim tebe.” Sledila sam se i ponavljala njegove reči u glavi. To nije istina. Sigurno nije rekao to što sam mislila da jeste. „Ţao mi je”, rekao je. Reči su mu bile lagane i jasne i naterale su mi suze na oči. „Raskidamo, Niki. Gotovo je “ Zujalo mi je u ušima. Mora da sam halucinirala. Sanjala. Bila je to noćna mora, jer nije bilo šanse da je Dejmijen Stark mogao da izgovori nešto tako. I dalje sam stajala u mestu, gledala ga, a hladnoća koja me je obuzimala samo je potvrđivala da to nije san. Da je java. Pustoš. Isto ovako osećala sam se u detinjstvu, i to ne ţelim ponovo da doţivim. Nesvesno sam odmahivala glavom. Naterala sam sebe da progovorim: „Ja... ne. Ne, nikada neće biti gotovo! Tvoja sam, Dejmijene. Zauvek. I sam si to rekao.” Trgao se i okrenuo glavu kao da nije mogao da podnese moje reči. „Pogrešio sam.” „Laţeš! Šta se ovde dešava?” Bila sam ljuta i drago mi je zbog toga. Ljutita Niki ne plače. Ljutita Niki traţi odgovore na prokleta pitanja. „Rekao sam ti da ću otići ako je to ono što moram da uradim kako bih te zaštitio.” Bio je toliko smiren da sam poţelela da ga ošamarim. „Da me zaštitiš? Dejmijene, dobro nam ide. Ja sam dobro.” „Nisi. U haosu si zbog novinara i portreta, Niki. Ne moţeš da kaţeš da si dobro. Video sam kako si izgledala u toaletu. Ţelela si da se povrediš. Bila si spremna da razbiješ ogledalo da dođeš do stakla. Ţelela si krv, Niki. Ţelela si da osetiš bol.” Ćutala sam. Nisam mogla da izgovorim ni reč, jer sve što je rekao bila je istina. Samo sam rekla: „Ali nisam to uradila!” „Biće samo gore. Već jeste.” Nisam znala šta je ţeleo da kaţe. „Novinari, Niki. Ja im nisam interesantan. Dejmijen Stark optuţen za ubistvo! Ĉovek bi pomislio da bi to moglo da bude interesantno, zar ne? Očigledno nije tako interesantno


kao njegova devojka koja, sudeći po tim kretenima, u stvari uopšte i nije njegova devojka. Samo još jedna kurvica koja bi iz koristi spavala sa svakim, pa i s ubicom.” Stomak me je ludački boleo i bilo mi je drago da sam tog jutra samo popila kafu. „Briga me”, lagala sam. „Izboriću se s tim.” „Ne treba to sebi da radiš.” „Dođavola, Dejmijene, ja nisam nekakva mala porodična firma, i to što ćeš me ugasiti, neće me spasti. Tako ćeš me samo uništiti Trebaš mi. Ti! Zar ne shvataš?” „Ne bih podneo da te vidim slomljenu. Pogotovo ne kada znam da sam ja uzrok tome.” „Ti me lomiš!”, vikala sam. „Ako odeš od mene, prepolovićeš me na dva dela.” „Ne”, rekao je jednostavno. Kada sam osetila ukus soli, shvatila sam da plačem. „Ako se sećam, rekao si da sam jaka. Ili su to bila samo proseravanja?” „I jesi”, rekao je neverovatno mirnim glasom. „Dovoljno si jaka da se odupreš tome što te vučem u pakao. Ja sam slabić, Niki, jer sam te predugo drţao u ţiţi interesovanja. Nisam mogao da te ostavim i time sam te povredio. Ali to ću sada ispraviti.” Zatvorio je kofer i podigao ga s kreveta. Neko vreme je ćutke stajao i gledao me. Traţila sam reči, pokušavajući da se prisetim magične formule koja bi ga naterala da povuče sve što je izgovorio, ali ovo nije bajka. Na teţi način naučila sam da ne postoji srećan kraj. Onda je pošao ka vratima. Ostavljao me je. Dejmijen Stark. Ĉovek za kog sam bila ubeđena da me nikada neće povrediti. Odlazio je od mene i odnosio moje srce sa sobom. Pustoš i jeza preplavili su mi dušu. Suze su mi tekle niz obraze dok sam otkopčavala smaragdnu narukvicu s članka. Udahnula sam i gađala ga njome. „Proklet bio, Dejmijene Stark!” šapnula sam. „Proklet bio što odustaješ od nas!” Zastao je. Videla sam bol na njegovom licu. Pogledao je u pod gde je narukvica pala. Sagnuo se da je dohvati, a onda zastao. Gledala sam ga u lice, očekujući neku reč utehe. Nije je bilo. Umesto toga, rekao je samo dve reči, koje nisam ţelela da čujem: „Zbogom, Niki.” I onda je otišao. Nekako sam uspela da se odvezem u Malibu. Kada sam se zaustavila ispred Evelinine kuće, jedva sam videla nešto od suza koje su mi lile u potocima. „Pobogu, Teksas!”, rekla je otvarajući vrata. „Šta se desilo!?” „Ostavio me je”, jecala sam. „Misli da će me zaštititi ako me šutne.” Uzdahnula je. „Budala od čoveka”, rekla je. „Baš me briga što drugi misle da je suvi genije, ovog puta je zasrao, Teksas. Sigurno jeste.” Njene reči još više su me rasplakale. „Oh,dođavola, uđi unutra!” „Da li je Blejn kod kuće?” „U ateljeu je”, odgovorila mi je, misleći na odvojenu zgradu u dvorištu. „Dobro je. Isplači se.” „Ne ţelim da plačem”, rekla sam. „Ţelim da mi se vrati. Ali on je ubeđen da radi pravu stvar.” „Od čega misli da te štiti?”, pitala je dok smo ulazile u kuhinju i sedale za sto. „Od paparaca.” ,Pih!”, rekla je. „Jebeš njih!” „Volela bih da je to tako lako”, gledala sam je ispitivački. „Blejn ti nije rekao?” „Šta?” Nisam ţelela da širim priču, ali trebalo mi je da popričam s nekim. A ţelela sam da i ona shvati zašto je Dejmijen otišao. Zašto je smatrao da mora da ode.


„Imam oţiljke”, konačno sam rekla. Lagano je klimnula glavom. „Jedan od njih vidi se i na slici. Na tvom boku. Izgleda da ih ima i po butinama, ali senke ih prikrivaju. Pa, šta ti se to dogodilo, Teksas?” Progutala sam. „Dogodila sam se sama sebi.” Reči su nekako visile u vazduhu. Mislila sam da će mi suze ponovo grunuti, ali nije ih bilo. Ne znam da li zahvaljujući meni ili Evelin, tek, postalo mi je lakše da govorim o oţiljcima. Ipak, ne. Znala sam. Ja sam bila u pitanju. Dejmijen mi je pomogao da drugim očima gledam na svoje nedostatke. Namršlila sam se. Proklet bio što me je ostavio! „Hoćeš da kaţeš da Dejmijen misli da ćeš ponovo povrediti sebe?” Došlo mi je da je poljubim jer je bila potpuno otvorena i direktna. „Da”, odgovorila sam. „Nisam... ne od kada sam došla u Los Anđeles. Ali bila sam blizu.” „Zbog paparaca?” Spustila je čašu s vodom ispred mene. „I zbog sranja oko portreta. To... sve me je to poremetilo.” „To bi svakog poremetilo.” „Sada novine pišu svakojake gluposti o seksualnoj vezi s ubicom i Dejmijen misli...” „Da mora da bude hrabar i ode. Gluposti, vama nije suđeno da završite tako.” „Veruj mi”, rekla sam, „ni ja nisam srećna zbog ove promene. Ali šta da radim?” „Da odvučeš guzicu u Nemačku i vratiš ga sebi.” „Ali vratiće me kući. On misli da je to što radi herojski čin. Moram da mu pokaţem da mogu da se izborim s tim, ali ne znam kako. Ne mogu da čekam godinu dana i onda mu kaţem: Vidiš, izdržala sam, nisam se povredila. Šta sada da radim, kako da mu dokaţem da ću biti dobro?” „E, vidiš, evo zbog čega si došla na pravo mesto. Posle svih ovih godina koje sam provela u Holivudu, znam šta će upaliti. Jednostavno treba da daš novinarima novu temu za razmišljanje.” „Ne razumem.” „Ti si im interesantan materijal za priču. Pa, oduzmi im priču.” Pokušavala sam da shvatim šta je ţelela da kaţe. I tada sam shvatila. Skočila sam sa stolice i zagrlila je. „Ti si genije!” „Naravno da jesam. Šta misliš, zašto sam legenda ovog grada?” „Znaš li nekoga ko bi mogao da mi pomogne u tome?” Do tada je nisam videla tako nasmejanu. „Prepusti to meni.” I jesam. Kockice su počele da se sklapaju. Za manje od dva sata, sve je bilo spremno za moju prvu konferenciju za štampu. „I ono što je najbolje od svega”, rekla je Evelin smejući se naglas, „jeste to što ćeš im reći celu istinu.” Naredni sat sabirala sam svoje misli. Nisam bila stidljiva pred kamerama, na čemu sam morala da zahvalim instrukcijama moje majke, ali sam brinula da li ću dovoljno jasno i koncizno odgovoriti na škakljiva pitanja, kojih će sigurno biti. Kada je konačno kucnuo čas i kada je Evelin otvorila vrata kamermanu i ostaloj sviti, bila sam potpuno spremna. „Jesi li sigurna da ţeliš ovo, Teksas?” „To je jedini način da ga vratim”, odgovorila sam joj. „A moram to da učinim i zbog sebe.” Klimnula je glavom. „Dobro, onda. Hajde da te učinimo još slavnijom.” Nasmejala sam se, ali sam morala da priznam da je verovatno bila u pravu. Morala sam da priznam i to da je postojala mogućnost da sve padne u vodu, što i nije bilo vaţno. Vaţno je bilo da princeza ubije zver, umesto što se krije u zamku.


Bili su tu kamerman, novinarka i producent. Nisam ţelela da dajem intervju, tako da je novinarka pristala da kasnije u studiju nasnimi uvod u priču. Reč je o meni, i ţelela sam da iskoristim svojih pet minuta. Stala sam na predviđeno mesto, sačekala da mi kamerman da znak i počela priču. „Moje ime je Niki Ferčajld i nedavnu sam prihvatila da za milion dolara poziram za akt koji je naslikao Blejn. Slika je sada izloţena u Malibuu, u kući gospodina Dejmijena Starka, i predstavlja izuzetno umetničko delo. Izrađena je s dozom erotike i ne prikazuje moje lice.” Zastala sam da se koncentrišem. Novinarka me je ohrabrila svojim osmehom i klimanjem glave. Mada smo progovorile samo nekoliko reči, učinila mi se simpatičnom. „Pristala sam da poziram za milion dolara zbog toga što mi je bio potreban novac, još uvek ga nisam potrošila, niti ću, dok ne dođe vreme za to. Ali insistirala sam na tome da sve ostane u tajnosti i da niko, osim gospodina Starka i umetnika lično, ne sazna da sam ja na slici. Nekako je moj identitet otkriven, i gospodin Stark i ja našli smo se u ţiţi interesovanja novinara i fotografa koji, čini se, nisu imali pametnija posla. Zapravo, sada sam zaţalila zbog toga.” Dok sam govorila, pitala sam se da li će Dejmijen imati priliku da vidi snimak. Nastavila sam dalje. „Ne zbog slike, niti zbog novca. Ne, zaţalila sam zato što sam u startu traţila od Blejna i gospodina Starka da prikriju moj identitet. Priznajem da je bilo momenata u mom ţivotu kada sam se stidela svog tela, ali to je odavno prošlost. Mislim da je portret izvanredan i da je honorara i više nego fer. A opet, koja bi to bila pristojna suma za slikanje ţenskog tela? Da mi je gospodin Stark za poziranje platio deset dolara po satu, da li bi me novinari sada nazivali jeftinom prostitutkom?” Pogledala sam u Evelin, koja mi se smeškala. „A da budem iskrena, gospodin Stark je vrlo jeftino prošao. Ako bude poţeleo još jedan akt, za njega će morati da plati dva miliona dolara. Najmanje!” Novinarka pored mene klimala je glavom uz odobravanje. „Od jutros, priča o meni krenula je u potpuno drugom smeru. Očigledno, sada sam postala ţena koja bi iz koristi spavala s ubicom. Da razmislim o tome... Da li sam u vezi s Dejmijenom Starkom? Na svoje zadovoljstvo, jesam, ali ne iz koristi. Počastvovana sam time što sam ţena koju ţeli pored sebe i u svom krevetu.” Odjednom više nisam bila nervozna. Bila sam jaka. Reči koje govorim ispravne su. „Što se tiče glasina da je Dejmijen Stark ubica, mogu samo da kaţem da ne verujem u to. Odbrana će to i potvrditi. Ali ukoliko kojim nesrećnim slučajem i bude osuđen, to neće promeniti ništa. Uvek ću biti uz njega.” Udahnula sam i nastavila sa izlaganjem. „Nemam više šta da kaţem za novine, dodaću samo još jednu sitnicu. Volim Dejmijena Starka i za sat vremena odlazim u Nemačku kako bih mu pruţila podršku u ovom teškom momentu. On je potpuno nevin i nepravedno je optuţen. Hvala.” Stajala sam ispred luksuznog apartmana u hotelu Kempinski u Minhenu. Bila sam neizmerno zahvalna Silviji, koja je mogla da izgubi posao ako se Dejmijen naljuti kada sazna da mi je otkrila gde je odseo. Nisam bila sigurna kako će reagovati kada me vidi, a isto tako nisam znala ni da li je video intervju. Ĉak i da jeste, nisam znala kako je to uticalo na njega. Dok sam se vozila taksijem od aerodroma do hotela čitala sam mejlove koje sam dobila od Dţejmi. Pisala je da je štampa poludela i da više nisam vaţila za kurvu, niti je Dejmijen nazivan ubicom. Postali smo ljubavni par broj jedan. Novinari nisu novinari ako nisu prevrtljivi. Opet smo bili u svim tabloidima, ali ovog puta na lepšim stranama.


Moj plan počeo je da deluje. To mi je davalo snage. Sigurno će i drugi deo plana upaliti, jer svakako nisam ţelela da završim u sobi nekog drugorazrednog motela u Minhenu. Dosta sam odugovlačila. Uzdahnula sam, pokucala na vrata i sačekala. Sledećeg momenta čula sam Dejmijenov glas: „Samo minut!” čula sam kako se ključ okreče u bravi i prestala da dišem dok su se vrata otvarala. I evo ga tu ispred mene. Na sebi je imao crne pantalone i potpuno raskopčanu košulju. Izgledao je prelepo ali i zbunjeno. Podigao je ruku kako bi zakopčao manţetnu, a kada me ie ugledao, ostao je u mestu. „Niki.” „Hoćeš li da li ja to zakopčam?”, pitala sam ga. Bez reči mi je pruţio ruku. Zakopčala sam mu dugme, tu na pragu, a onda ušla unutra i zakopčala mu i drugo. Zatim sam počela redom da zakopčavam ostalu dugmad na košulji. Bio je napet i nisam mogla da procenim da li je bio srećan ili ljut što me vidi, ili nije verovao da sam to ja. „Video sam tvoju konferenciju za štampu”, progovorio je konačno. „Da?” Pokušala sam da zvučim blago i ohrabrujuće, ali srce mi se cepalo. Ako je video i još uvek me ţeleo pored sebe, zar nije trebalo da me zagrli? „Nisam očekivao da ćeš tako brzo stići.” „Kada znaš da ţeliš da budeš s nekim koga voliš, ţeliš što pre da stigneš do njega.” Osmeh mi je bio prilično nesiguran i odjednom sam se uplašila da ću briznuti u plač. Do tada nisam priznala sebi koliko sam ţelela da čujem te dve reči od njega. Ali ţelela sam. I ne samo da ih nije izgovorio, već je verovatno imao nameru da me pošalje nazad kući. „Oh, Niki!” Moje ime izgovoreno je sa suviše emocija, i ne mogu sve da ih razaznam. „Bez obzira na ono što si ispričala novinarima, zasluţuješ više od veze s čovekom iza rešetaka.” „Zasluţujem tebe”, rekla sam. „Ali ako misliš da ne mogu da se izborim s ovim, onda si u pravu. Ne mogu. Ne bez tebe. Dejmijene, kako ne shvataš? Ne mogu samo da sedim po strani i posmatram kako ti sude za ubistvo, ţelim da budem ovde. Moram da budem ovde. Trebaš mi.” Uzdahnula sam i pogledala ga u oči. „A mislim da sam i ja potrebna tebi.” Sekunde su prolazile dok je odgovorio, činile su se kao večnost. „Potrebna si mi”, rekao je i onda: „Boţe. Niki, trebaš mi!” U tom trenutku kao da se stakleni oklop oko njega slomio u paramparčad. Pogled mu je ţivnuo, osmeh mu se vratio na lice. Zagrlio me je toliko snaţno da sam osetila svaki otkucaj njegovog srca i svaki udah čoveka kog sam toliko volela. „Onda, ne ljutiš se što sam došla?”, pitala sam ga bojaţljivo. „Oh, draga, ne”, rekao je. Neţnost u njegovom glasu dovela me je do suza. „Ti si mi u krvi. Bez tebe sam samo prazna ljuštura.” „Nisi smeo da me ostaviš”, rekla sam mu. „Ne”, rekao je jasno. „Morao sam. Morao sam da ti pruţim šansu da me se otarasiš. Jer bićeš odvučena u pakao Niki, i ma koliko mislila da sam jak, uverićeš se da sam slabić. Sebičan sam. Jednom sam otišao da bih te zaštitio, drugi put neću. Ako ţeliš da odeš, idi odmah. U suprotnom, zadrţaću te, jer te ţelim pored sebe. Samo za sebe, Niki. Zauvek.” Zadrhtala sam od tih njegovih reči i samo sam glupavo klimnula glavom. „Bez tebe, moj ţivot je bio pakao”, rekao mi je. „Svaki minut bio je borba sa iskušenjem. Ţeleo sam da pošaljem avion po tebe. Da kaţem dođavola sa svim onim što je dobro za tebe. Ţeleo sam da udovoljim samo svojim sebičnim potrebama.” Ovlaţila sam usne. „Mislim da ne bih imala ništa protiv toga.”


„Ne”, rekao je i odmahnuo glavom sa strahopoštovanjem. „Bio sam toliko ponosan na tebe. Sve ono što si rekla. Koliko si rizikovala. Isterala si demone, Niki. Novinari su nesnosni, ali ti si im vezala ruke. Ne mogu ti ništa. Ni sada, a ni ubuduće.” „Nije bilo teško. Samo sam se setila da si mi uvek govorio koliko sam jaka.” Pomazio me je prstima po obrazu. Onda je spustio svoje usne na moje i dugo i neţno me ljubio. Kolena su mi klecala, a čitavo moje telo traţilo je njegove dodire. „Ţelim da vodimo ljubav”, rekao je. „Hvala bogu”, odgovorila sam, na šta se on nasmejao. „Ali nećemo moći.” Pogledala sam ga, uplašena da sam moţda sve pogrešno shvatila i da će me ipak oterati. „Moram da se vidim sa svojim advokatima.” „Onda, posle?” „Posle, svakako. I to više puta. Hoćeš li da pođeš sa mnom? Ţelim da budeš pored mene kada budem razgovarao s njima.” „Naravno”, rekla sam. „Da li to znači da mogu da ostanem?” „Bolje bi ti bilo.” Nasmejao se, a oči su mu sijale. „Molim?” rekla sam. „Samo se nadam da nisi priviđenje.” Široko sam mu se osmehnula. „Stvarna sam.” „Dokaţi”, rekao je, gurnuo ruku u dţep i izvukao smaragdnu narukvicu. Zinula sam. „Stavi je”, rekao mi je. „Ali kako... ” „Vratio sam se”, rekao je i savio se kako bi mi zakopčao narukvicu oko gleţnja. Meki dodir njegovih prstiju izazvao je varnice u mom telu. „Morao sam da te imam uz sebe... pa makar kao amajliju.” „Dejmijene”, glas mi je bio isprekidan, ali srce prepuno. Uspravio se i spustio mi prst na usne. „Kasnije. Kaţi još nešto i nećemo izaći odavde. Ţelim te odmah, ali ne smem da propustim ovaj sastanak.” Klimnula sam glavom i pošla za njim prema izlaznim vratima u iščekivanju onoga što je sledilo. Zastao je na pragu. „Samo još nešto. Kada sam rekao da moţeš da ostaneš, hteo sam da kaţem da te volim.” Gledala sam ga dok je govorio. Oči su mu sijale. Zadovoljno sam se osmehnula, a onda počela da se smejem kao dete. Pa šta ako nas čeka suđenje za ubistvo? Dejmijen i ja smo se voleli. Tog momenta ništa drugo nije mi bilo vaţno.


Bila sam neodlučna da li da napišem ovu stranu jer sam sigurna da ću nekoga izostaviti. Ipak, potrudiću se da prizovem sećanja i nadam se da će mi oni koje eventualno zaboravim pruţiti priliku da se iskupim martinijem (Dejmijenov glen gariok burbon ne bih mogla da im priuštim). Na početku, moram da kaţem da sam pribegla maloj prevari, jer ono što vaţi za Oslobodi me, vaţi i za ovu knjigu, tako da ću se zahvaliti svima koji su pomogli da Oslobodi me i svi nastavci Stark trilogije dođu do čitalaca. Posebno ţelim da se zahvalim svojoj dragoj pomoćnici. Kimberli Vejlen, sjajnoj urednici Šoni Samers i svima ostalima u Bentam timu koji su uţivali u svetu Dejmijena i Niki: Đini Vahtel, Dţenifer Herši, Megi Oberender, Suzan Grimšo, Elison Mašovekio, Sari Marfi, Metu Švarcu, Rejčel Kajnd, Doni Duverglas i svima koje nisam pomenula (izvinjavam se na tome), ljudima iz Tridenta, Dţenet Stark i Sofiji Vilingem koje su oţivele Niki, kao i sjajnim stranim izdavačima, a naročito ljudima iz Hedlajna, kao što su Kajt Bern i Veronik Norton, zahvaljujući kojima je tvitovanje „preko bare” postalo tako zabavno. Posebno se zahvaljujem onima koji su mi bili desna ruka - K. J. Heder, Stefani i Liz. Hvala vam na podršci! I, naravno, hvala mom suprugu i deci zbog toga što su izdrţali svako „mama mora da piše” i što su u svakom pogledu bili moja podrška. Ipak, najviše bih se zahvalila svojim čitaocima, naročito onima koji su se potrudili da me uvere u to koliko su ih Dejmijen i Niki razonodili. Cenim svaki mejl, poruku na Tviteru, svaki komentar na mom sajtu i Fejsbuku. Hvala vam! Posebnu zahvalnost dugujem Keti Vomak koja je osmislila termin dejmijenizovana, a koji sam ja svesrdno prihvatila, kao i devojkama s Tvitera, koje su me nasmejale svojim komentarima o Dejmijenu. Samo tako, devojke!


Dţ. Kener voli vino, crnu čokoladu i knjige. Ţivi u Teksasu s muţem i ćerkama. Posetite njen sajt www.jkenner.comi saznaćete više o njenim pseudonimima i o tome šta trenutno radi, a moţete se i povezati s njom na društvenim mreţama.


Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.