Almanah instituta konfucije 1 2 by Stardust LAB

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Бранко Ковачевић проф. др Слободан Грубачић проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић Ђин Сјаолеи

Кинеска страна

проф. др Dr Hu Zhengrong проф. др Pang Zengyu проф. др Chen Yudong проф. др Li Zuowen Zhang Lili

Главни уредник:

проф. др Радосав Пушић

Одговорни уредник:

проф. др Chen Yudong

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Слободан Грубачић

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

编�委�� 塞方编委：

布·科瓦切维奇斯·格鲁巴切奇达·坦那斯科维奇拉·普西奇金晓蕾

中方编委：

胡正荣逄增玉陈玉东李佐文张莉莉

主编：

拉·普西奇

责任主编：

陈玉东

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

斯·格鲁巴切奇

装帧设计：

佐·米洛沙弗列维奇

塞文校对：

奥·万利切科维奇

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Branko Kovačević Prof. Dr. Slobodan Grubačić Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić Jin Xiaolei

Chinese Side

Prof. Dr. Hu Zhengrong Prof. Dr. Pang Zengyu Prof. Dr. Chen Yudong Prof. Dr. Li Zuowen Zhang Lili

Editor in Chief:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Managing Editor:

Prof. Dr. Chen Yudong

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Slobodan Grubačić

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Прва и друга свеска за 2009. годину

Уредници: Радосав Пушић Chen Yudong

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2010

Објављивање овог алманаха омогућила је Објављивање овог алманаха омогућила је Државна канцеларија за промоцију Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине кинеског језика у свету НР Кине 此期刊的出版承蒙中国国家汉办此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持，特此鸣谢！的大力支持，特此鸣谢！

САДРЖАЈ САДРЖАЈ – Реч приређивача 13 – Реч уредника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I Институтске стране I Институтске стране

– О 19 О Институту Институту Конфуције – КонфуцијеууБеограду Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – (накинески кинескипревела: превела:Ђин ЂинСјаолеи) Сјаолеи) . . . . . . . . . . . . . 25 – 孔子学院情况简介(на – Confucius Institute in Belgrade (на енглески превела: – Confucius Institute in Belgrade (на енглески превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Јелена Гледић) 31 – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 – Фото-албум Института Конфуције у Београду 37

II Сусретања: Кина – Свет II Сусретања: Кина – Свет

– Одломци из дела Два годишња писма из Кине, за 1610. и 1611. – годину, Одломци из су дела Два годишња писма из Кине, за 1610. и 1611. која упућена Уваженом Учитељу и Оцу Клаудију Аквавиви, Исусове Дружине, Тригоа из годину, којаСтарешини су упућена Уваженом УчитељуодиНиколе Оцу Клаудију исте Исусове Дружине, у Риму, Бартоломео Занети, 1615. 51 Аквавиви, Старешини Исусове Дружине, од Николе Тригоа . . . . . . . . . . из – Одломак из одељка Мисија у Нанчеу (са италијанског превела: 51 исте Исусове Дружине, у Риму, Бартоломео Занети, 1615 Снежана Милинковић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 – Одломак из одељка Мисија у Нанчеу (са италијанског превела: – Вилијам Милне, Ретроспектива првих десет година Снежана Милинковић) 62 протестантске мисије у Кини (1820) (са енглеског превела: – Данка ВилиамСинадиновић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Милне, Ретроспектива првих десет година 69 (са енглеског превела: Данка протестантске мисије у Кини (1820) – Александар Хохлов, Пекиншки дневник Семјона Черепанова . . . . . . 101 – Семјон Черепанов, Дневник Руса (са руског превела: Синадиновић) 69 Душана Братић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 – Александар Хохлов, Пекиншки дневник Семјона Черепанова 101 – Семјон Черепанов, Дневник Руса (са руског превела: Душана Братић) 109 III Сусретања: Кина – Србија

– Милутин Велимировић, Калган: врата Монголије (1938) . . . . . . . . . . 129 III Сусретања: Кинаразгледнице: – Србија – Мирослав Микалачки, Старе кинеске реч колекционара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 129 – Милутин Велимировић, Калган: врата Монголије (1938) – Радосав Пушић, Време уписано у сликама . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 – Мирослав Микалачки, Старе кинеске разгледнице: – Старе кинеске разгледнице – албум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 138 реч колекционара – Радосав Пушић, Будистички храм у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 140 – Радосав Пушић, Време уписано у сликама 7

IV Из кинеског пера – Лин Јутанг, Животни идеали (1935) (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 – Гу Хунгминг, Кинеска жена (1914) (са енглеског превела: Тамара Бокић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198

V Научимо кинески језик – Ђин Сјаолеи, О кинеском језику и писму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213 VI Занимљива Кина – Јелена Гледић, Кинеско кулинарство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 – Чанг Гуиђианг, Рецепти за три кинеска јела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225 – Ј. Д. Бал, Мандарини (1915) (са енглеског превео: Срђан Ајдиновић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228

– Ј. Д. Бал, Чај (1925) (са енглеског превела: Јелена Деспотовић) . . . . . 237

CONTENTS – Editors’ Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – About the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – About the Confucius Institute in Belgrade (translated into Chinese by: Jin Xiaolei) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 – Confucius Institute in Belgrade (translated into English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 – Photo Album . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

II Encounters: China – The World – Excerpt from Two Annual Letters from China, for the Year 1610 and

for 1611, Written to M. R. P. Claudio Acquaviva, Superior General of the Society of Jesus, by Nicolo Trigault from the same Society of Jesus, in Rome, Bartolomeo Zanetti, 1615 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

– Excerpt from the section on the Mission in Nanceo (translated from

Italian by: Snežana Milinković) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62

– William Milne, A Retrospect of the First Ten Years of the Protestant

Mission to China (1820) (translated from English by: Danka Sinadinović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

– Aleksander Hohlov, The Beijing Diary of Semyon Cherepanov . . . . . . . . . 101 – Semyon Cherepanov, Diary of a Russian (1830–1831) (translated from Russian by: Dušana Bratić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

III Encounters: China – Serbia – Milutin Velimirović, Kalgan: the door to Mongolia (1938) . . . . . . . . . . . . 129 – Miroslav Mikalački, Old Chinese Postcards: Collector’s Word . . . . . . . . . . 138 – Radosav Pušić, Time Inscribed into Images . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 – Old Chinese Postcards – an album . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 – Radosav Pušić, Buddhist Temple in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 11

IV From the Chinese Pen – Lin Yutang, Ideals of Life (1935) (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 – Gu Hongming, Chinese Woman (1914) (translated from English by: Tamara Bokić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198

V Let’s Learn Chinese – Jin Xiaolei, On the Chinese Language and Writing System . . . . . . . . . . . . . 213 VI Interesting China – Jelena Gledić, Chinese Cuisine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 – Zhang Guijiang, Recipes for Three Chinese Dishes . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225 – J. D. Ball, Mandarin (1915) (translated from English by: Srđan Ajdinović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228

– J. D. Ball, Tea (1925) (translated from English by: Jelena Despotović) . . 237

Реч уредника Алманах Института Конфуције у Београду излазиће два пута годишње. По структури и садржају ће се гранати у неколико праваца: 1) Институтске стране (упознавање јавности са Институтским активностима током протеклог периода); 2) Сусретања: Кина и Свет (све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу); 3) Сусретања: Кина и Србија (мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа); 4) Из кинеског пера (из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји из: митологије, философије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд.); 5) Кинески језик и писмо (као једна од главних активности Института Конфуције јесте популарисање кинеског језика; читаоце по степено уводимо у тајне кинеског језика и писма) и 6) Занимљива Кина (развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд.). Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце“ – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, март 2010.

Институт Конфуције у Београду

�者的话

贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1. 孔子学院动态：主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2. 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3. 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4. 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5. 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6. 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔í学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。

贝尔格莱德,2010年3月

Editors’ Word The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages (informing the public about the Institute’s recent activities); 2) Encounters: China and The World (everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern); 3) Encounters: China and Serbia (a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples); 4) From the Chinese Pen (interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc.); 5) The Chinese Language and Writing System (as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System) and 6) Interesting China (unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc.). The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them.

The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, February 2010

Confucius Institute in Belgrade

I Институтске стране

(фотографија или слика као сенка утиснута преко целе или дела стране) Шта је љубав? Конфуције рече: „Љуби човека!“ Шта је знање? Конфуције рече: „Спознај човека!“ Беседе Конфуције

О Институту Конфуције у Београду Оснивање и циљеви Институт Конфуције у Београду званично је отворен свечаном церемонијом 27. августа 2006. године, након потписивања Меморандума о просветној и културној сарадњи између Министарстава просвете Републике Србије и Народне републике Кине (јануара 2005. у Београду), Споразума о заједничком оснивању Института Конфуције између Кинеске канцеларије за учење кинеског језика као страног (Ханбан) и Универзитета у Београду (2006. године у Пекингу) и Споразума о заједничком оснивању Института Конфуције између Филолошког факултета у Београду и Нанђинг Нормал Универзитета (2006. године у Београду). Децембра 2009. године, Универзитет у Београду потписао је споразум са Универзитетом за медије и комуникације из Пекинга, тим чином Институт Конфуције у Београду је добио новог партнера. Сам назив Институт Конфуције указује на припадност мрежи кинеских центара који раде под покровитељством Министарства просвете НР Кине и који се оснивају у већим градовима земаља са синолошком традицијом, по плану Ханбана. Због залагања Групе за кинески језик и књижевност за ширење знања о кинеском језику и цивилизацији, Филолошки факултет у Београду препознат је као добар партнер и Београд је постао први град у региону у којем је основан Институт, с планом да временом постане регионални центар с препознатљивим садржајима и активностима. Од свог оснивања Институт Конфуције у Београду успоставља јасне циљеве рада – промовисање кинеског језика и цивилизације, што боље упознавање народа Србије са Кином, повезивање појединаца и институција у Србији које се баве кинеским језиком и културом, прављење референтне базе свих материјала о кинеској култури и језику доступних у Србији, као и друге активности културне и друштвене сарадње Србије и Кине. Кроз самосталне пројекте и сарадњу с другим релевантним организацијама, Институт Конфуције у Београду активно ради на постављању основа систематске, организоване и референтне институције која разноврсним делатностима наставља и унапређује синолошку традицију Србије и региона, истовремено се уклапајући у светске правце изучавања кинеске цивилизације.

Образовне активности Институт Конфуције у Београду настоји да широком понудом образовних програма задовољи интересовање јавности за различите аспекте кинеске цивилизације – од кинеског језика, преко кулинарства, сликар ства и калиграфије, па све до предавања из различитих области. Течајеви кинеског језика одржавају се непрекидно од почетка рада Института, два пута годишње у тромесечним циклусима. Наставу држе страни лектори и српски предавачи кинеског језика са Филолошког факултета у Београду са вишегодишњим искуством. Мноштво различитих нивоа и рад у малим групама обезбеђују најбоље могуће услове за учење – полазници проналазе одговарајући програм и посвећује им се пуна пажња, како би што лакше и што брже напредовали. Након течаја, полазници полажу испит и добијају сертификат којим се потврђује постигнут ниво знања. Током више од три године рада, течајеве језика Института похађало је више од стотину полазника, од којих су многи почели да уче кинески од самог почетка а сада су полазници средњих течајева са намером да даље напредују. Поред течајева кинеског језика, Институт Конфуције у Београду организује и полагање испита ХСК (Hanyu Shuiping Kaoshi) на којем полазници стичу међународно признате сертификате о знању кинеског језика који су потребни за студирање и рад у Кини и било где у свету на позицијама везаним за кинески језик. Године 2009. по први пут је организован ХСК за почетнике, полазнике течајева Института Конфуције. Након више од две године организовања течајева језика, Институт Конфуције у Београду добија могућност да прошири своје образовне активности и понуди грађанству течајеве кинеске калиграфије и кинеског кулинарства. Оба програма су пробно вођена током школске 2008/09. године, и у зависности од расположивог наставног кадра исти или слични течајеви из различитих области кинеске културе биће настављени и у будућности. Течај кинеског кулинарства организован је у сарадњи са најстаријим кинеским рестораном у Београду, рестораном „Пекинг“, и изазвао је посебно интересовање јавности зато што се целокупна настава изводи у кухињи ресторана – полазници без одлагања примењују све што науче у пракси. Након течаја, Институт Конфуције у Београду издао је промотивну књижицу у којој је дат кратак увод у кинеску филозофију кулинарства, праћен рецептима за јела која су полазници научили да припремају. Поред редовних течајева, Институт Конфуције од 2009. године настоји да у сваком семестру организује и радионице за појединце који су посебно заинтересовани за питања кинеског језика и цивилизације. Такозвана „Дебатна радионица“ почела је у мају 2009. године и настављена 20

је у децембру. Током састанака, учесници критички разматрају различите теме из области кинеске културе и друштва, као и питања попут: проналажења одговарајућих извора информација, посматрања података из различитих културолошких позиција, организовања и представљања података и сличног. Друга радионица, под називом „Кинески језик и међукултурни дијалог“, почела је у новембру 2009. године. Циљ радионице јесте проучавање културних специфичности кинеског језика на које се може наићи у свакодневној употреби и настави језика, као и превођењу. До сада су полазници ових радионица углавном били студенти Групе за кинески језик и књижевност Филолошког факултета у Београду и квалитет рада временом постиже завидан ниво, тако да постоји могућност да наведене активности временом прерасту у још један вид научне делатности Института. Образовне активности Института обухватају и предавања која су одржавана у годишњим циклусима на Филолошком факултету у Београду, као и у образовно-културним установама у Београду и другим градовима Србије као пратећи програм изложби. Институт је до сада организовао више од тридесет предавања истакнутих домаћих и страних стручњака који су говорили о најразличитијим темама из домена уметности, књижевности, језика, филозофије, међународних односа, архитектуре, економије и других области, у различитим периодима кинеске историје.

Друштвене и културне активности Клуб љубитеља кинеске културе, који је отворен при Институту од самог оснивања, нуди могућност изнајмљивања мноштва разноврсних материјала о кинеској култури и језику. Члановима Клуба на располагању стоји више од 1000 књига (класична и савремена кинеска књижевност, књиге о кинеској уметности, историји и филозофији, уџбеници, речници и језички приручници, итд.), најновија издања кинеских часописа (из области економије, друштва, спорта, итд.), велики избор савремене и класичне кинеске музике, као и више стотина документарних и играних филмова, и то на више језика, укључујући кинески, српски и енглески. Готово сви чланови учествују и у другим активностима Института – похађају курсеве, посећују културне догађаје и прославе. У својој првој години постојања, Институт Конфуције у Београду започео је традицију организовања свечаних прослава почетка Пролећног фестивала, то јест кинеске Нове године. Љубитељи кинеске културе сваке године уживају у музичком програму и пројекцији неког од филмова који су у то време популарни у Кини. Поред овог празника, Институт обеле21

жава и друге важне догађаје – попут 60. година постојања НР Кине. Поводом ове годишњице октобра 2009. године организована је недеља кинеског филма и изложба фотографија модерне Кине у Етнографском музеју у Београду, у сарадњи са Амбасадом НР Кине у Београду. У почетку успостављања програма културних активности, Институт Конфуције у Београду је у својим просторијама на Филолошком факултету организовао изложбе – почетком 2007. године изложбу резаног папира који је добијен као поклон од Одељења за културу кинеске амбасаде у Београду, а већ крајем исте године изложбе се премештају у галеријске и музејске просторе. У октобру 2007. године, у галерији Међународног културног центра Yubin, организована је изложба оригиналних фотографија под именом „Кина: паралелни светови“. У питању су утисци из савремене Кине, и посетиоци су имали прилику да виде делић обиља њене разноврсности – преплитање традиционалног и модерног, старог и новог, приватног и јавног живота. У 2009. години организоване су две велике изложбе у сарадњи са Амбасадом НР Кине и Етнографским музејем у Београду – изложба новогодишње графике у фебруару и изложба ко стима и накита националних мањина Кине, „Мелодија боја“, у фебруару и марту. Обе изложбе су наишле на велико интересовање јавности – забележено је неколико хиљада посетилаца, а биле су праћене и предавањима о кинеској култури. Након излагања у Београду, изложбе су посетиле и неколико градова у унутрашњости Србије, такође уз предавања, што је својеврстан покушај ширења интересовања за кинески језик и културу и изван престонице. Поред изложби, културни програми Института обухватају и циклусе филмова. Током два годишња циклуса приказано је више од тридесет филмова који дају слику различитих аспеката кинеске цивилизације, културе и друштва. Приказивани су различити жанрови играних филмова, као и документарни и историјски колажи, а 2007/08. године организован је циклус искључиво савременог кинеског филма. У плану су различити тематски циклуси филмова, уз пратећа предавања и друге активности. Институт Конфуције у Београду успоставио је позицију центра у којем је могуће добити најразноврсније информације о Кини, како традиционалној тако и савременој. У том својству учествовао је и на сајмовима страних културних центара који су организовани у Београду 2007. и 2008. године. Поред тога, одлучено је да се успостави формални круг посвећених љубитеља Кине, па је новембра 2007. године основан Клуб–друшт– во пријатеља Р. Србија–НР Кина при Институту Конфуције у Београду. Клуб делује у саставу Универзитета у Београду, Филолошког факултета и Института Конфуције, а идеја је повезивање свих појединаца и институција из Кине и Србије које желе да остваре било који вид међународне са22

радње – како би се Кина што боље разумела у Србији, али и да би се Србија што боље представила Кини. За само неколико месеци више од сто јавних личности, професора универзитета, новинара, предузетника и љубитеља Кине учланило се у Клуб–друштво пријатеља Р. Србија–НР Кина. Ово је био само још један корак у настојању Института Конфуције у Београду да допринесе квалитету међународне сарадње између две земље – претходно је Институт у сарадњи са Одељењем за културу кинеске амбасаде у Београду био домаћин делегацијама кинеских књижевника, кинеских новинара, као и делегацији директора кинеских библиотека. Руководство Института, такође, сваке године учествује у конференцијама Ханбан, на којима се представља и промовише дотадашњи рад, а представници Ин ститута у Београду стичу увид у рад Института Конфуције широм света и успостављају контакте за међународну сарадњу у будућности.

Научне активности У развоју свог рада Институт Конфуције у Београду настоји да прошири обим научних делатности. Веома важан догађај у досадашњем раду Института јесте организовање прве међународне синолошке конференције у Србији под називом „Модерна Кина и њена традиција“, која је одр жана у Београду од 26. до 29. новембра 2008. године. Конференцији су присуствовали стручњаци из Србије и света, њих 17 – 9 из иностранства (Кине, Бугарске, Словеније и Русије) и 8 из Србије, који су по позиву представљали реферате својих научних радова и учествовали у округлим столовима. Након три веома успешна и плодоносна дана научно-академске размене, учесници су (укључујући оне који нису могли да присуствују самој Конференцији) приложили своје радове за зборник. Укупно 19 радова који су објављени у зборнику чини прву публикацију која садржи радове о Кини на језику на којем је рад писан (кинеском или енглеском) и у преводу на српски језик. Само одржавање Конференције, а посебно зборник који остаје као трајни траг активности, има изузетан значај за развој синологије у Србији, а можда и свету. Приступом, у којем се истраживачима Кине даје слобода да изаберу сопствени угао посматрања и форму истраживачког процеса, Институт Конфуције у Београду даје свој допринос специфичном развоју синологије као научне области или гране.

Институт Конфуције у Београду у будућности Институт Конфуције у Београду непрестано настоји да процењује свој рад и проналази простор за унапређење квалитета. У 2009. години препозната је потреба за унапређењем организационе функционалности Института, те су уведени месечни састанци руководства и сарадника на којима се разговара о развијању и примени постојећих и нових пројеката. Записници састанака чувају се у архиви, и могу бити искоришћени за процену напретка у раду. Такође су направљени и посебни обрасци за пројекте Института, који укључују опис структуре и садржаја активно сти и детаљан план буџета, који ће помоћи у једноставнијем планирању и извештавању о раду. Институт је започео рад на новој Интернет презентацији, како би јавности омогућио лакши приступ информацијама о кинеској култури и језику. Институт Конфуције у Београду планира да у будућности успостави јачу базу сарадника, који би били тесно и стално повезани са Институтом, као и да унапреди сарадњу са другим Институтима у Европи и свету. Међутим, основа нашег развоја лежи у сталном континуитету и напретку постојећег оквира активности – верујемо да се постепеним и хармоничним растом постижу најбољи и најдуготрајнији резултати, и оставља најдубљи траг.

贝尔格莱德孔子学院简介贝尔格莱德孔子学院�� 一、孔子学院的成立和宗旨一、孔子学院的成立和宗旨贝尔格莱德孔子学院是于二○○六年八月二十八日成立的。关于建立孔子学院的三份重要文件是：塞中两国教育部签定的《关于成立贝尔格莱贝尔格莱德孔子学院是于二○○六年八月二十八日成立的。关于建立德孔子学院的备忘录》（2005）；贝尔格莱德大学与汉办签定的《共同孔子学院的三份重要文件是：塞中两国教育部签定的《关于成立贝尔格莱成立孔子学院的协议》（2006）以及贝尔格莱德大学与南京师范大学协德孔子学院的备忘录》（2005）；贝尔格莱德大学与汉办签定的《共同成定的《关于共建贝尔格莱德孔子学院合作协议》（2006）。二○○九年贝尔格莱德大学有了新的合作伙伴—北京的中国传媒大学，并签署了《关于立孔子学院的协议》（2006）以及贝尔格莱德大学与南京师范大学协定的合作建设贝尔格莱德孔子学院的执行协议》，为孔子学院的发展揭开了新《关于共建贝尔格莱德孔子学院合作协议》（2006）。二○○九年贝尔格的一页。莱德大学有了新的合作伙伴—北京的中国传媒大学，并签署了《关于合作贝尔格莱德孔子学院和世界上二百多个国家地区的孔子学院一样，都是中国汉办孔子学院总部的成员。由于贝尔格莱德大学语言学院有较强的建设贝尔格莱德孔子学院的执行协议》，为孔子学院的发展揭开了新的一汉语教学基础和中国文化研究的传统，因此贝尔格莱德是前南地区和整个页。巴尔干地区最早成立孔子学院的城市，并逐渐发展成有自己特色的、前南贝尔格莱德孔子学院和世界上二百多个国家地区的孔子学院一样，都地区的汉语教学中心。是中国汉办孔子学院总部的成员。由于贝尔格莱德大学语言学院有较雄厚建立贝尔格莱德孔子学院的宗旨是推广汉语和中国文化，让塞尔维亚人民更好地了解中国，为塞尔维亚从事汉学研究和汉语教学的机构和个的汉语教学基础和中国文化研究的传统，因此贝尔格莱德是前南地区和整人搭建联系的平台，在塞尔维亚建立起一个汉语教学和中国文化研究的信个巴尔干地区最早成立孔子学院的城市，并逐渐发展成有自己特色的、前息中心，促进塞尔维亚和中国的文化教育交流。贝尔格莱德孔子学院通过南地区的汉语教学中心。自身的建设发展，或与其他有关单位的合作，逐步成为一个有系统、有组织、有权威性的文化机构，在继承和发扬塞尔维亚地区的汉学研究传统的建立贝尔格莱德孔子学院的宗旨是推广汉语和中国文化，让塞尔维亚同时，紧跟世界汉学研究和汉语教学的潮流。人民更好地了解中国，为塞尔维亚从事汉学研究和汉语教学的机构和个人搭建联系的平台，在塞尔维亚建立起一个汉语教学和中国文化研究的信息中心，促进塞尔维亚和中国的文化教育交流。贝尔格莱德孔子学院通过自二、教学活动身的建设发展，或与其他有关单位的合作，逐步成为一个有系统、有组织、贝尔格莱德孔子学院为满足广大市民和学生对学习汉语和中国文化的有权威性的文化机构，在继承和发扬塞尔维亚地区的汉学研究传统的同时，兴趣，举办了各级水平的汉语短期班、中国烹调班、中国书法班，并组织紧跟世界汉学研究和汉语教学的潮流。了内容丰富的各类讲座。孔子学院自成立初始就开始举办汉语短期班。每年举办两期，每期三个月，由中国教育部派遣的汉语教师以及贝大语言学院中文专业有多年教学经验的本土教师任课。班级的设置以在可能的条件下为学员提供最好的二、教学活动汉语学习条件和环境为目的，并为每个学员提供同等的听说读练习机会。开的汉语班以多层次，上课人数不超过八人的小语言班为特色，为学员们贝尔格莱德孔子学院为满足广大市民和学生对学习汉语和中国文化的选择适合的教材，做到因材施教，使每一个学员都能在学后获得进步。每兴趣，举办了各级水平的汉语短期期班、中国烹调班、中国书法班，并组期汉语班结束后，学员们都可以参加考试，考试及格者获结业证书。孔子

学院成立三年以来，差不多有一百多人报名参加了汉语班，绝大多数都是织了内容丰富的各类讲座。零起点的市民，他们当中的一些人已达到中级水平，并还愿意继续学习。孔子学院自成立初始就开始举办汉语短期期班。每年举办两期，每期除了举办汉语班，孔子学院还组织汉语水平考试（HSK），HSK证书是三个月，由中国教育部派遣的汉语教师以及贝大语言学院中文专业有多年中国汉办颁发的，也是在世界上得到承认的一种语言能力证书，如果想去中国留学或工作都需要考HSK并获得相应等级的证书。二○○九年，贝尔教学经验的本土教师任课。班级的设置以在可能的条件下为学员提供最好格莱德孔子学院第一次举办新HSK考试，所有孔子学院的学员都参加了考的汉语学习条件和环境为目的，并为每个学员提供同等的听说读练习机会。试并都获得一级和二级证书。开的汉语班以多层次、上课人数不超过八人的小语言班为特色，为学员们除了举办汉语短期班以外，孔子学院有意扩大教学项目，为贝尔格选择适合的教材，做到因材施教，使每一个学员都能在学后获得进步。每莱德市民开设中国烹调班和书法班。去年进行了实验性尝试，今后也会根据师资的可能性，继续开设类似的兴趣班。烹调班是孔子学院与贝尔格莱期汉语班结束后，学员们都可以参加考试，考试及格者获结业证书。孔子德最老的一家中餐馆“北京饭店”合作举办，吸引了市民们浓厚的兴趣，因学院成立三年以来，差不多有一百多人报名参加了汉语班，绝大多数都是为全部课程都是由北京饭店的大厨主讲，学员们在厨房现学现做。孔子学零起点的市民，他们当中的一些人已达到中级水平，并还愿意继续学习。院为了配合烹调班还印制了介绍中国烹调的小册子，并附有所学菜式的菜谱。除了举办汉语班，孔子学院还组织汉语水平考试（HSK），HSK证书是中除了上述教学活动外，贝尔格莱德孔子学院从二○○九年起，为那些对国汉办颁发的，也是在世界上得到承认的一种语言能力证书，如果想去中中国文化和语言特别感兴趣的人们办了兴趣活动小组： “多了解一点中国” 国留学或工作都需要考HSK并获得相应等级的证书。二○○九年，贝尔格和“汉语及文化间对话”。第一个兴趣小组是从去年五月开始活动，并举办了论辩会。兴趣小组成员在浓厚的学术讨论气氛中，对感兴趣的话题分头查莱德孔子学院第一次举办新HSK考试，所有孔子学院的学员都参加了考试找资料、对手中的数据进行查证评估，发表演讲、作展示等，对从不同的并都获得一级和二级证书。社会和文化角度探讨同一个话题产生了极大的兴趣。另一个兴趣小组的活除了举办汉语短期期班以外，孔子学院有意扩大教学项目，为贝尔格动是从去年十一月开始的，这个活动小组的内容是在不同的文化生活环境莱德市民开设中国烹调班和书法班。去年进行了实验性尝试，今后也会根中如何走近和了解汉语，特别是对汉语的成语、俗语等的理解。到目前为止，大部分参加兴趣小组活动的成员都是贝大中文专业的学生，活动开展据师资的可能性，继续开设类似的兴趣班。烹调班是孔子学院与贝尔格莱的质量也越来越高，因此有可能发展成为孔子学院今后的一项科研活动。德最老的一家中餐馆“北京饭店”合作举办，吸引了市民们浓厚的兴趣，孔子学院的教学活动还包括在大学、社会上其他教育文化单位及塞因为全部课程都是由北京饭店的大厨主讲，学员们在厨房现学现做。孔子尔维亚其他城市举办的中国文化讲座。这类文化讲座往往是配合孔子学院举办的各种展览而设置的，到目前已举办了三十次这类讲座，讲座人都是学院为了配合烹调班还印制了介绍中国烹调的小册子，并附有所学菜式的塞尔维亚知名的学者、教授和专家，内容涉及中国艺术、文学、语言、哲菜谱。学、国际关系、建筑、经济等等。除了上述教学活动外，贝尔格莱德孔子学院从二○○九年起，为那些对中国文化和语言特别感兴趣的人们办了兴趣活动小组：“多了解一点中国”

三、社区文化活动和“汉语及文化间对话”。第一个兴趣小组是从去年五月开始活动，并举办了论辩会。兴趣小组成员在浓厚的学术讨论气氛中，对感兴趣的话题分头查 “中国文化爱好者”是孔子学院在成立之初就创办的，其会员可以在孔找资料、对手中的数据进行查证评估，发表演讲、作展示等，对从不同的社子学院图书馆借到各类有关中国文化和语言的材料、书籍及音像资料。目会和文化角度探讨同一个话题产生了极大的兴趣。另一个兴趣小组的活动是前孔子学院图书馆有一千多册藏书（中国古典文学和现当代文学作品、艺术类、历史类、哲学类书籍、汉语教材、工具书等）、中文杂志（经济、从去年十一月开始的，这个活动小组的内容是在不同的文化生活环境中如何社科、体育等）、几百部有英文或塞文字幕的中国电影和纪录片、中国古走近和了解汉语，特别是对汉语的成语、俗语等的理解。到目前为止，大部典和现代音乐光盘或磁带等。“中国文化爱好者”成员也参加孔子学院的活分参加兴趣小组活动的成员都是贝大中文专业的学生，活动开展的质量也越动：参加汉语班学习、文化展览等。

孔子学院从成立的第一年就开始举办春节活动，所有喜爱中国文化的来越高，因此有可能发展成为孔子学院今后的一项科研活动。人们都有机会欣赏到中国音乐会和中国最新电影。除了例行的春节活动，孔子学院的教学活动还包括在大学、社会上其他教育文化单位及塞尔孔子学院也配合如中国六十周年国庆等重大节日，举办各种活动。二零零九年庆祝国庆活动是与贝尔格莱德民俗博物馆和中国使馆一道组织了《当维亚其他城市举办的中国文化讲座。这类文化讲座往往是配合孔子学院举代中国图片展》并同时举办了中国电影周。办的各种展览而设置的，到目前已举办了三十次这类讲座，讲座人都是塞到目前为止，孔子学院举办的展览还有：《中国剪纸》、《摄影展：尔维亚知名的学者、教授和专家，内容涉及中国艺术、文学、语言、哲学、不同视角的中国》、《中国年画展》、《中国民族服装展》、《中国旧明国际关系、建筑、经济等等。信片展》。这些展览有的是孔子学院自己独立举办的；有的是与中国驻塞尔维亚使馆文化处、贝市民俗博物馆、图书馆和艺术画廊联合举办的。所有的展览都受到了广大市民的欢迎，参展人数逾千人，有些展览还在塞尔维亚别的城市展出，借此向塞尔维亚别的地区宣传中国文化。三、社区文化活动贝尔格莱德孔子学院还在当地扮演了文化中心的角色，因为市民们可以通过它获得关于中国最可能全面和正确的信息。贝尔格莱德孔子学院还 “中国文化爱好者”是孔子学院在成立之初就创办的，其会员可以在参加了2007年和2008年举办的“各国文化中心展”，与在贝尔格莱德的其他外国文化中心，如“歌德学院”、“塞万提斯学院”、“法语联盟”、俄罗斯文化孔子学院图书馆借到各类有关中国文化和语言的材料、书籍及音像资料。中心等，一起参展，向贝尔格莱德市民们展现了中国的文化和语言。目前孔子学院图书馆有一千多册藏书（中国古典文学和现当代文学作品、为了能够加强塞尔维亚和中国人民的传统友谊和各领域的合作与联艺术类、历史类、哲学类书籍、汉语教材、工具书等）、中文杂志（经济、系，在让塞尔维亚更多地了解中国的同时，也希望能够搭建起一座让中国人民了解塞尔维亚的桥梁，孔子学院于2007年正式成立了“塞中友好人士社科、体育等）、几百部有英文或塞文字幕的中国电影和纪录片、中国古俱乐部”，主要在贝大、语言学院和孔子学院开展活动。不到几个月，友典和现代音乐光盘或磁带等。“中国文化爱好者”成员也参加孔子学院的好俱乐部就在当地社会上扩大影响，有一百多名对中国友好的知名教授、活动：参加汉语班学习、文化展览等。社会活动家、记者、艺术家、企业家成为俱乐部会员，其中包括塞尔维亚孔子学院从成立的第一年就开始举办春节活动，所有喜爱中国文化的政府部门的几位部长和贝市市长。孔子学院与中国驻塞尔维亚使馆有良好合作，接待了许多从中国来访的代表团：中国作家代表团、中国新闻出版人们都有机会欣赏到中国音乐会和中国最新电影。除了例行的春节活动，署代表团、中国记者代表团、中国大学生运动会体育代表团等。孔子学院孔子学院也配合如中国六十周年国庆等重大节日，举办各种活动。二零零的院领导每年参加在北京召开的孔子学院院长大会，与其他各国的孔子学九年庆祝国庆活动是与贝尔格莱德民俗博物馆和中国使馆一道组织了《当院交流工作经验、建立联系、开拓合作的可能。代中国图片展》并同时举办了中国电影周。到目前为止，孔子学院举办的展览还有：《中国剪纸》、《摄影展：

四、科研活动

不同视角的中国》、《中国年画展》、《中国民族服装展》、《中国旧明信片展》。这些展览有的是孔子学院自己独立举办的；有的是与中国驻塞孔子学院一直致力于开展科研活动，最重要的科研活动就是2008年尔维亚使馆文化处、贝市民俗博物馆、图书馆和艺术画廊联合举办的。所 11月举办的“当代中国及其传统”国际汉学会议，这也是塞尔维亚第一次召开的国际汉学会议。受邀参加会议的代表共有十七人，其中九人为外国学有的展览都受到了广大市民的欢迎，参展人数逾千人，有些展览还在塞尔者（中国、保加利亚、斯洛文尼亚、俄罗斯），八名塞尔维亚本国汉学维亚别的城市展出，借此向塞尔维亚别的地区宣传中国文化。家。会议组织方在论文选题和研究方法上为汉学家们提供了充分自由，会贝尔格莱德孔子学院还在当地扮演了文化中心的角色，因为市民们可议期间组织的圆桌讨论会为展开平等的学术交流提供了平台。会议论文后被编辑成册，收入了十九篇用中文和英文撰写的论文原文及塞文译文。举以通过它获得关于中国最可能全面和正确的信息。贝尔格莱德孔子学院还行汉学会议本身，特别是论文集的出版，对推动塞尔维亚或世界其他地区参加了二○○七年和二○○八年举办的“各国文化中心展”，与在贝尔格的汉语教学和汉学发展都具有重大意义。莱德的其他外国文化中心，如“歌德学院”、“塞万提斯学院”、“法语

五、贝尔格莱德孔子学院的发展和展望联盟”、俄罗斯文化中心等一起参展，向贝尔格莱德市民们展现了中国的文化和语言。孔子学院成立三年来不断总结工作经验，提高自身质量。从2009年为了能够加强塞尔维亚和中国人民的传统友谊和各领域的合作与联起，开始定时召开工作例会，作为加强自身组织结构建设的举措。每月由院长主持召开全体工作人员会议，确定落实该月的主要工作（项目），明系，让塞尔维亚更多了解中国的同时，也希望能够搭建起一座让中国人民确责任。工作会议的纪要作为孔子学院的工作档案保存，也可作为以后改了解塞尔维亚的桥梁，孔子学院于二○○七年正式成立了“塞中友好人士进和提高工作质量的第一手材料。孔子学院还着重发展自己的项目，通过俱乐部”，主要在贝大、语言学院和孔子学院开展活动。不到几个月，友面向社会公开征集好的项目内容（包括项目的结构、内容、详细预算等），扩大与社会其他机构合作的可能性。孔子学院也更新了自己的网站，除好俱乐部就在当地社会上扩大影响，有一百多名对中国友好的知名教授、了塞尔维亚语还制作了英文页面，便于社会各界更好地了解孔子学院的动社会活动家、记者、艺术家、企业家成为俱乐部会员，其中包括塞尔维亚态。政府部门的几位部长和贝市市长。孔子学院与中国驻塞尔维亚使馆有良好孔子学院迄今的工作重心，也是未来继续努力的方向，同时也希望合作，接待了许多从中国来访的代表团：中国作家代表团、中国新闻出版在未来能够与社会有关教育机构建立更牢固的合作，共同推动塞尔维亚的汉语教学。加强与欧洲其他国家的孔子学院和有关机构的合作，也是我们署代表团、中国记者代表团、中国大学生运动会体育代表团等。孔子学院的愿望和努力的方向。最后希望贝尔格莱德孔子学院能够和谐持续的发展的院领导每年参加在北京召开的孔子学院院长大会，与其他各国的孔子学并取得最好的成绩。院交流工作经验、建立联系、开拓合作的可能。中文翻译：金晓蕾

四、科研活动孔子学院一直致力于开展科研活动，最重要的科研活动就是二○○八年十一月举办的“当代中国及其传统”国际汉学会议，这也是塞尔维亚第一次召开的国际汉学会议。受邀参加会议的代表共有十七人，其中九人为外国学者（中国、保加利亚、斯洛文尼亚、俄罗斯），八名塞尔维亚本国汉学家。会议组织方在论文选题和研究方法上为汉学家们提供了充分自由，会议期间组织的圆桌讨论会为展开平等的学术交流提供了平台。会议论文后被编辑成册，收入了十九篇分别用中文和英文撰写的论文原文及塞文译文。举行汉学会议本身，特别是论文集的出版，对推动塞尔维亚或世界其他地区的汉语教学和汉学发展都具有重大意义。

五、贝尔格莱德孔子学院的发展和展望孔子学院成立三年来不断总结工作经验，提高自身质量。从二○○九年起，开始定时召开工作例会，作为加强自身组织结构建设的举措。每月

由院长主持召开全体工作人员会议，确定落实该月的主要工作（项目），明确责任。工作会议的纪要作为孔子学院的工作档案保存，也可作为以后改进和提高工作质量的第一手材料。孔子学院还着重发展自己的项目，通过面向社会公开征集好的项目内容（包括项目的结构、内容、详细预算等），扩大与社会其他机构合作的可能性。孔子学院也更新了自己的网站，除了塞尔维亚语还制作了英文页面，便于社会各界更好地了解孔子学院的动态。孔子学院迄今的工作重心，也是未来继续努力的方向，同时也希望在未来能够与社会有关教育机构建立更牢固的合作，共同推动塞尔维亚的汉语教学。加强与欧洲其他国家的孔子学院和有关机构的合作，也是我们的愿望和努力的方向。最后希望贝尔格莱德孔子学院能够和谐持续的发展并取得最好的成绩。

中文翻译：金晓蕾

Confucius Institute in Belgrade Founding and Goals The Confucius Institute in Belgrade was officially established at the opening ceremony on August 27th, 2006, after signing the Memorandum on Educational and Cultural Cooperation between the Ministries of Education of R Serbia and of PR China (January 2005, in Belgrade), the Agreement on the Founding of the Confucius Institute between the National Office for Teaching Chinese as a Foreign Language of PR China (Hanban) and the University of Belgrade (2006, in Beijing) and the Agreement on the Founding of the Confucius Institute between the Faculty of Philology in Belgrade and Nanjing Normal University (2006, in Belgrade). In December 2009 the University of Belgrade signed an agreement with the Communication University of China from Beijing, and so this University became the new partner of the Confucius Institute in Belgrade. The name of the institution â&#x20AC;&#x201C; Confucius Institute, indicates a connection to the network of Chinese centers that work under the auspices of the Ministry of Education of PR China and that are founded in larger cities of countries with a tradition of studying sinology, based on Hanbanâ&#x20AC;&#x2122;s plans. Because of the successful efforts of the Group for Chinese language and Literature to spread knowledge about Chinese language and civilization, the Faculty of Philology in Belgrade was recognized as a good partner and Belgrade became the first city in the region in which the Institute was established, with plans to eventually make it a regional center with recognizable content and activities. Since its founding, the Confucius Institute in Belgrade established clear work goals â&#x20AC;&#x201C; promoting Chinese language and civilization, helping the people of Serbia get to know China, connecting individuals and institutions in Serbia that work in areas related to Chinese language and culture, making a reference database of all materials on Chinese culture and language available in Serbia, as well as other activities that are based on the cultural and social cooperation between Serbia and China. Through individual projects and cooperation with other relevant organizations, the Confucius Institute in Belgrade actively works on the establishment of the basis for a systematic, organized and referential institution that continues and enhances the sinological tradition of Serbia and the region through its various activities, while at the same time keeping track with the global trends in Chinese civilization research.

Educational Activities The Confucius Institute in Belgrade tries to offer a wide range of educational programs in order to satisfy the public’s interest in different aspects of the Chinese civilization – from Chinese language, through cuisine, painting and calligraphy, to lectures covering different areas. Chinese language courses have been continuously organized since the Institute was founded, twice a year in three month long cycles. Classes are taught by experienced foreign lecturers and Serbian teachers of Chinese language from the Faculty of Philology in Belgrade. A variety of levels and working in small groups enables the best possible learning conditions – the students choose an appropriate program and they have the teachers’ full attention in order to achieve easier and faster progress. After the course, the students take an exam and receive a certificate that confirms the proficiency level that they reached. During more than three years of classes the Confucius Institute courses were attended by over one hundred students, many of whom started learning Chinese from the very beginning – and now they are taking our intermediate level courses and planning to continue even further. Apart from Chinese language courses, the Confucius Institute in Belgrade organizes the HSK exam (Hanyu Shuiping Kaoshi), which enables students to obtain an internationally recognized Chinese language certificate which is needed if one wants to study or work in China, or anywhere else in the world in positions that require Chinese language proficiency. In 2009 the first HSK for beginners, students of Confucius Institute courses, was organized. After more than two years of organizing language courses, the Confucius Institute in Belgrade had the chance to widen its range of educational activities and offer the public courses of Chinese calligraphy and Chinese cuisine. Both courses were experimentally organized during the 2008/09 school year, and depending on the availability of qualified instructors the same or similar courses covering different areas of Chinese culture will be continued in the future. The Chinese cuisine course was organized in cooperation with the oldest Chinese restaurant in Belgrade, the “Beijing” restaurant, and it caused a lot of interest because all the classes are held in the restaurant’s kitchen – the students immediately apply everything they learn in practice. After this course the Confucius Institute in Belgrade published a promotional booklet in which we gave a short introduction into the Chinese culinary philosophy, followed by recipes for the dishes that our students learned how to make. Apart from the regular courses, in 2009 the Confucius Institute started to organize workshops in each semester, targeted at individuals who are especially interested in different areas of Chinese language and civilization. The so-called “Debate Workshop” started in May 2009 and it was continued in 32

December of the same year. During the meetings the participants critically assessed different aspects of Chinese culture and society, as well as topics such as: finding appropriate sources of information, viewing information from different cultural perspectives, organizing and presenting data etc. The second workshop, called “Chinese Language and Intercultural Dialogue” started in November 2009. The aim of this workshop is studying the cultural specifics of the Chinese language that can be seen in everyday language use and language teaching, as well as translating. Up to now the participants of these workshops were mostly students of the Group for Chinese Language and Literature of the Faculty of Philology in Belgrade and the quality of work has started to reach considerable levels, so there is a possibility that these activities will in time become another form of scientific activities of the Institute. The Institute’s educational activities also include lectures that were held in yearly cycles at the Faculty of Philology in Belgrade, as well as in other educational and cultural institutions in Belgrade and other Serbian cities following our art exhibitions. To this day the Institute has organized more than thirty lectures held by eminent Serbian and foreign experts, covering a wide array of topics from the fields of art, literature, language, philosophy, international relations, architecture, economy and others, in different periods of Chinese history.

Social and Cultural Activities The Admirers of Chinese Culture Club, which was opened at the same time as the Institute, offers many different materials on Chinese culture and language for the public to borrow. Members of the Club can choose from more than 1000 books (classical and contemporary Chinese literature, books on Chinese art, history and philosophy, textbooks, dictionaries and language reference books, etc.), the latest Chinese magazines (on economy, society, sports, etc.), a large selection of contemporary and classical Chinese music, as well as several hundreds of documentary and feature films, all in several languages, including Chinese, Serbian and English. Almost every member also participates in other activities of the Institute – they take our courses, attend cultural events and celebrations. In its first year, the Confucius Institute in Belgrade started the tradition of organizing Spring Festival celebrations, i.e. Chinese New Year celebrations. Each year Chinese culture lovers enjoy a musical program and a screening of one of the films that are currently popular in China. Apart from this holiday, the Institute also marks other important events – such as the 60th anniversary 33

of PR China. On this occasion in October 2009 we organized a week of Chinese film and an exhibition of photographs of modern China at the Ethnographic Museum in Belgrade, in cooperation with the Embassy of PR China in Belgrade. At the very beginning, the Confucius Institute in Belgrade organized exhibitions in its premises at the Faculty of Philology – at the beginning of 2007 an exhibition of paper cuts that were donated by the Department for Culture of the Chinese embassy in Belgrade, but at the end of that same year the exhibitions moved into gallery and museum spaces. In October 2007 at the gallery of the International Cultural Center Yubin, we organized an exhibition of original photographs named “China: Parallel Worlds”. The works showed impression of contemporary China, and the visitors had the chance to see a part of the countries splendid diversity – the intertwining of traditional and modern, old and new, private and public life. In 2009 we organized two large exhibitions in cooperation with the Embassy of PR China and the Ethnographic Museum in Belgrade – an exhibition of woodblock New Year prints in February and an exhibition of Chinese national minority costumes and jewelry called “Melody of Colors” in February and March. Both exhibitions met with great public interest – there were several thousands of visitors, and they were followed by lectures on Chinese culture. After Belgrade, the exhibitions were displayed in several other cities in Serbia’s interior, also with lectures, which is a pioneer attempt to widen the interest for Chinese language and culture outside the state’s capital. Apart from exhibitions, the Institute’s cultural programs also include series of film projections. During two annual cycles we showed more than thirty films that depict different aspects of the Chinese civilization, culture and society. We showed films of different genres, as well as documentary and historic collages, and in 2007/08 we organized a series of contemporary Chinese film. We plan to hold different thematic film events, accompanied by lectures and other activities. The Confucius Institute in Belgrade has established its position as a center in which one can obtain all sorts of information on China, both traditional and contemporary. In that sense, we participated in the foreign cultural centers’ fairs that were organized in Belgrade in 2007 and 2008. Apart from that, we decided to establish a formal circle of China devotees, so in November 2007 the Club-Society of R Serbia-PR China Friendship at the Confucius Institute in Belgrade was founded. The Club works as part of the University of Belgrade, Faculty of Philology and the Confucius Institute, and the basic idea is to connect all individuals and institutions from China and Serbia that want to conduct any form of international cooperation – in order to have a better understanding of China in Serbia, but also to present Serbia to China in the 34

best possible way. In just a few months more than one hundred public figures, university professors, journalists, entrepreneurs and China lovers joined the Club-Society of R Serbia-PR China Friendship. This was just one more step in the Confucius Institute’s attempt to contribute to the quality of international cooperation between the two countries – prior to this the Institute cooperated with the Department for Culture of the Chinese embassy in Belgrade in hosting delegations of Chinese writers, Chinese journalists, as well as a delegation of Chinese library directors. The management of the Confucius Institute also participates in Hanban conferences every year, during which the current work results are presented, and the representatives of the Institute in Belgrade can see the work of Confucius Institutes worldwide and establish contacts for international cooperation in the future.

Scientific Activities In the development of its work the Confucius Institute in Belgrade tries to enhance its range of scientific activities. A very important event in the Institute’s work was the organizing of the first international sinological conference in Serbia entitled “Modern China and Its Tradition”, which was held in Belgrade from November 26th to 29th, 2008. The Conference was attended by invited Serbian and foreign experts, 17 in total – 9 from abroad (China, Bulgaria, Slovenia and Russia) and 8 from Serbia, who presented their scientific papers and participated in roundtables. After three very successful and fruitful days of scientific and academic exchange, the participants (including those who could not attend the Conference) submitted their papers for publishing. A total of 19 papers that were published in the Conference Proceedings make up the first publication that contains papers on China in the language that the papers was written in (Chinese or English) and in translation to Serbian. The Conference itself, and especially the Proceedings which present a permanent trace of the activities, are extremely significant for the development of sinology in Serbia, and maybe even in the world. With an approach that gives researchers of China the freedom to choose their own perspective and form of the scientific process, the Confucius Institute in Belgrade is giving its contribution to the specific development of sinology as an area or branch of science.

The Confucius Institute in Belgrade in the Future The Confucius Institute in Belgrade continuously tends to evaluate its work and find new ways to improve its quality. In 2009 we recognized the need to enhance the organizational functioning of the Institute, so we started holding monthly meetings of the management and associates during which we discuss the development and implementation of current and new projects. The minutes from these meetings are archived, and they can also be used to evaluate our work progress. We also developed forms for the Institute’s projects, which include a description of the structure and content of the activities and a detailed budget plan, which will help to simplify work planning and reporting. The Institute also started working on a new Internet presentation, in order to enable the public to have easier access to information on Chinese language and culture. In the future the Confucius Institute in Belgrade plans to establish a stronger base of associates who would be closely and permanently connected to the Institute, as well as to enhance its cooperation with other Institutes in Europe and the world. However, the basis of our development lies in the constant continuity and progress of the existing frame of activities – we believe that gradual and harmonious growth brings the best and most permanent results, and that it leaves the deepest mark. (на енглески превела: Јелена Гледић)

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Декан Филолошког факултета проф. др Ратко Нешковић на Свечаном отварању

Свечано отварање Института Конфуције у Београду 2006.

Проф. др Ратко Нешковић и државни секретар НР Кине Танг Ђиасјуен на свечаном отварању Института Конфуције

Настава у Институту Конфуције у Београду

Додела диплома, 2009.

Полазници Института Конфуције на свечаности доделе диплома 2007.

Декан Филолошког факултета, проф. др Слободан Грубачић, поздравља госте поводом прославе кинеске Нове године 2007.

Његова екселенција, амбасадор НР Кине, Веи Ђингхуа, отвара међународну конференцију „Модерна Кина и њена традиција“, 2008.

Прослава кинеске Нове године, 2007.

Трио Симонути, прослава кинеског празника пролећа, 2007.

Међународна конференција, излагање учесника скупа, 2008.

Курс кинеског кулинарства, 2009.

ХСК испит у Институту Конфуције у Београду, 2009.

Директор Института Конфуције, проф. др Радосав Пушић, на скупу Института Конфуције света, Пекинг, 2008.

Изложба резаног папира, 2007.

Изложба поводом 60 година од оснивања НР Кине, 2009.

Потписивање споразума Универзитета у Београду и Универзитета за медије и комуникацију, Пекинг, децембар 2009.

Ректор БУ, проф. др Бранко Ковачевић са ректором Su Zhiwu и сарадницима Универзитета за медије и комуникацију, Пекинг, децембар 2009.

Ректор БУ, проф. др Бранко Ковачевић, у разговору са генералним секретаром ХАНБАН-а Сју Лин, Пекинг, 2009.

Штанд Института Конфуције у Београду, Пекинг, децембар 2009.

II Сусретања: Кина – Свет

У влажној земљи зраци сунца преврнути Сјајем заслепљују очи Ветар на све стране веје боје Кишна глиста подражава пут Између поља босонога девојка лепа И прикладна одећа јој лепа Сунцу блиска собица Започиње разговор са далеким местом Овлажени глас Кроз жилице листа струји Куанг Гуотаи

Језуити Матео Ричи и Никола Триго

Током своје дуге историје кинеска културна матрица се, ако не рачунамо неолитске културе, два пута битно мењала. Први пут када је будизам ушао у Кину, а други пут када су хришћански мисионари кренули пут Кине са циљем да је христијанизују. Оба пута, бројни унутрашњи потреси на политичком, економском, културном и идеолошком плану учинили су да она и њен народ буду на великим искушењима. Дубоки корени њене културне ризнице лучили су сокове виталности који су учинили да одоли бурама времена и да из тих невеселих времена изађе промењена, и на чудесан начин снажнија и богатија. У овом делу Алманаха налазе се сведочанства о разноврсним и несвакидашњим сусретима Кине и света. Исте године када у Пекингу умире Матео Ричи (1610), у Макао долази Никола Триго (Nicholas Trigault, 1577–1628). Никола Триго и Лацаро Катанео ће у кући покрштеног кинеског мандарина из Хангчоуа, Ли Чицаоа (Li Zhizao, 1565–1630, научник, преводилац, издавач, географ, астроном), 8. маја 1611. одржати прву мису, и тај датум се узима као формално започињање католичке мисије у Кини. Исте године још један кинески учењак из Хангчоуа, Јанг Тингјун (Yang Tingyun, 1557–1627), бива покрштен. Он у јуну 1611. године позива Тригоа да борави у његовом дому. Занимљиво је да ће баш на његовом имању бити саграђена прва црква, и да ће језуити те, 1611. године, поставити питање реформе кинеског календара. Триго 1612. године путује у Рим по 49

званичну подршку за језуитску мисију у Кини, и по наређењу тадашњег поглавара језуитског реда, Лонгобардија, он ради на одвајању кинеске од јапанске мисије. Триго бира поклоне за цара и утицајне мандарине, прави велики избор књига за мисију, сређује и преводи Ричијев текст о језуитској мисији у Кини, који је на дан његове смрти откривен у фиоци његовог стола у Пекингу. Уз Ричијев текст, он додаје још четири поглавља о другим хришћанским мисијама у Кини. Уз дописивање увода и слагање индекса, ова књига је штампана 1615. године под насловом De Christiana expeditione apud Sinas (Хришћанска експедиција у Кини), и веома брзо постаје једна од најутицајнијих књига у Европи 17. века. (На латинском је имала четири издања; преведена је 1616. године на француски; 1617. године на немачки; 1621. године на шпански; 1622. године на италијански; 1625. године на енглески.) Поред тога што је ова књига била својеврсна историја деловања хришћанских мисија у Кини раног раздобља, она је служила и као добар увод у историју кинеске цивилизације, јер се у њој говорило о кинеским: обичајима, религији, науци, географији, уметности, техничким дости гнућима, итд. Триго се враћа у Макао у пратњи Жана Теренса (Jean Terrenza, 1576– 1630) и Шал вон Бела (Johan Adam Schall von Bell, 1592–1666), доносећи око 7000 књига и одређени број астрономских иструмената. Чини се да је са њима и први телескоп доспео у Кину. Триго је један од најзначајнијих језуита раног раздобља кинеске мисије. Трагично је окончао свој живот извршивши самоубиство. Из наше перспективе тешко је рећи шта га је навело на такав чин. Можда се узроци његове смрти могу потражити у нереално високим захтевима Рима и његовој немогућности да их у потпуности реализује. Можда је у питању било и нешто сасвим друго. То, после свега, само он зна. Сусретање Кине са Западом започињемо изводом писма које је Триго писао Клаудију Аквавиви, једном од најефикаснијих и најуспешнијих језуита свог времена, који је 1581. године постављен за новог генерала језуитског реда. У историји је остало уписано да се Аквавива руководио принципом Fortiter in re, suaviter in modo (Одлучни у бити, благи у начину). Приређивачи

Одломци из дела Два годишња писма из Кине, за 1610. и 1611. годину, која су упућена Уваженом Учитељу и Оцу Клаудију Аквавиви, Старешини Исусове Дружине, од Николе Тригоа из исте Исусове Дружине, у Риму, Бартоломео Занети, 1615. (Из Годишњег писма из Кине за 1611. годину) Сада прелазим на други део који сам на почетку обећао. Дугим искуством већ смо утврдили колико су корисне све наше науке из Европе за ширење хришћанскога закона. Али у ово време ништа тако не удивљује Кинезе као наш начин учења математике, јер, иако су већ од својих предака, а и од муслимана који су владали овим краљевством, добили неке књиге и инструменте, не поседују основне науке од којих свака тачност и извесност зависи. И то је био начин да се, од самог почетка, умилимо Кинезима, начин који је сам Бог указао нашима а нарочито оном апостолском човеку који се на различите начине приказује различитим људима. И тако, то што смо уведени у Царски град и што смо у њему остали и што нам је цар дао годишњи приход, имамо да захвалимо сату са зупчаницима који смо ми поклонили Цару, а због којег смо, да бисмо га поправили и навили, често позивани на двор, што нам доноси не мало угледа и части. Сами Евнуси, којима је од највеће важности не пробити до звољено време у њиховим пословима, поштују нас и кажу да смо нужни царству; много нас хвале у царевом присуству, што врло ваља ценити, јер будући да се цар никоме другоме не показује сем њима, другог начина да нас цар упозна нисмо имали сем преко њих. Наши, тако лепим успесима охрабрени, увек су се трудили да буду спремни у наукама, подучавајући, и током разговора и писаним књигама, Мандарине који су се нашој вери окретали, надајући се да ће се једног дана из свега тога изродити нешто велико. И надања нису била узалудна, јер су царским указом били одабрани 51

да исправе грешке у кинеском календару и умољени да одштампају наше књиге из математике, а то се збило на следећи начин. И у једном и у другом царском граду постоји Савет царских математичара, али ономе у Пекингу припада дужност да сачини календар, да пропише срећне и несрећне дане, да измери путању Месеца и звезда и да предвиди помрачења. Те године се десило да су страшно погрешили у предвиђању помрачења Месеца; ту је грешку истакао неко веома уважаван на двору и пошто је тај желео да га поштују као великог математичара, посредством једне представке оптужио је царске математичаре за грешку. Њима то нимало није било по вољи, због страха да не плате ту грешку губитком већег дела њиховог прихода. Поврх тога, овај што их је оптуживао сачинио је и књигу против поменутих математичара, у којој је, са многим својим грешкама, једну њихову укоревао, јер он није знао друго од математике од онога што могу да знају Кинези, што и то можда све није знао, па је постао предметом спрдње на двору. Али, и математичаре је цар казнио: да би опрали образ, сачинили су књигу којом су, не поричући грешку, кривицу сваљивали на наук и рачуницу коју су наследили од предака, доказујући да се они сами нису огрешили о њихова правила а да су ипак погрешили. Истицали су да се, стога, мора обновити наук, јер ће се у противном сваке године догађати још веће грешке. Док су се одвијале полемике на двору, код нас су долазили час онај што је оптуживао, час оптужени по савет, а нарочито су нас царски математичари молили да исправимо њихов календар на добробит читаве Кине и да на кинески језик преведемо наше књиге из математике да не би остали лишени толиког добра, обећавајући нам да ће их држати у њиховим библиотекама на почасном месту, на вечито сећање да су математичари са великог Запада њихове светковине израчунали правилом које ће увек важити и ускладили са кретањем звезда, а које ће правило они потом беспоговорно следити. Увидели су наши да, божанском вољом, у то доба многа небеска тела нису одговарала кинеској рачуници. Одговорили су онда да нису кренули из својих домовина преко толиких земаља и мора да би Кинезе научили математици, која њима Европљанима служи као забава, и не препуштају се већим проучавањима, већ су дошли у то царство да подуче и убеде све у закон правога Бога, и да више уживају у обожавању Бога небеског него у промишљању о кретањима тога неба. Али, пошто су видели колико су добра добили у царству од разних великаша и да су на крају од самога цара добили пребивалиште и гробље са толиким почастима, нису могли, а да при том не упрљају грехом незахвалности, да им одбију оно што су им због разних ствари дуговали; стога су рекли да су спремни да им помогну у свему, али да им се није чинило приличним да као странци исправљају календар царства 52

без сагласности и позива самога цара. Радосни због тог одговора, старешине савета су почеле да преговарају са најважнијим Мандаринима и с нашим Паолом1, и како су сви већ знали за велика знања наших, лако су све убедили да је Челник ритуала, под чијом се надлежношћу налазе математичари а и наши, али као странци, сачинио представку о овоме коју је упутио цару. У међувремену су, уз помоћ нашег Паола, наши испитивали грешке календара. Овај задатак је на себе узео Отац Сабатино Орси, који је од тог крша начинио доста добар оглед, који ћемо ставити на крају овог извештаја, преведен на италијански. И сигуран сам да ће се врло допасти онима из Европе, који ће моћи на основу њега да претпоставе какве су науке Кинеза и да се ободре да дођу и подучавају људе тако добре нарави, који сигурно не би били ништа лошији од нас уколико се величини њиховог ума придруже и многобројне наше науке. Сад, настављајући прекинуто приповедање, плашио се наш Паоло, који до тада није ни са једним нашим причао до са Оцем Матеом2, да ми не преузмемо на себе нешто што је изван наших моћи и што нам неће успети. Али, пошто смо ми открили све грешке његових, као и оно што је у нашим књигама написано, као и у оним кинеским, увидео је да ми поседујемо сигуран закон по којем бисмо исправили њихове грешке. И тако, сигуран у наше моћи, заједно са Саветом математичара, учинио је све да оно Веће које сам поменуо цару уручи представку у којој се, иако нису други били помињани до Оца Ђакома Пантоје и Оца Сабатина Орсија, јер су већ били добро познати на двору, налазила ставка која је обухватала сву њихову браћу. Поред наших, додали су и неке друге њихове врсније математичаре, посебно двојицу, онога што је открио грешку помрачења, чија је слава, када су откривене грешке у његовој књизи, ишчезла и он је од тешке болести умро. Други је био неки старац који је већ био чувен због важних задужења и државних достојанстава која је обављао а са којих је, његовом кривицом, смењен и водио је повучен живот. Он је, на молбу да се појави, послао извињење због болести и затражио је веома надмено да се к њему пошаље неко кога би он, из кревета, подучио свему ономе што сам зна; одговор његов је изазвао смех и, не водећи више рачуна о њему, сав посао је нашима био поверен. После су нам, на наше молбе, придодати у дружину и наша двојица доктора, Паоло и Леоне3, огледала хришћанства; они су нам помогли у превођењу наших књига, 1 Овде се мисли на покрштеног Кинеза Сју Гуанћиа /Xu Guanqi/, који је примајући хришћанство узео крштено име Павле, или како га језуити зову Паоло (прим. прев.). 2 Матео Ричи (прим. прев.). 3 Леоне је име покрштеног кинеског мандарина из Хангчоуа, Ли Чицаоа (Li Zhizao, 1565–1630, научник, преводилац, издавач, географ, астроном) (прим. прев.).

пошто су и један и други у њиховом језику веома учени а владају и нашим наукама. Представка је изнета пред цара и одмах одобрена; послат је царски указ који су писари преписали и изаслали по читавом царству у једном часу; тако да су нам пријатељи слали писма с честиткама пре него што смо и сами могли да их обавестимо; тај указ је био изложен и на многим јавним местима да би га сви могли прочитати. Обично се после царског указа издаје још један документ којим се утврђује начин извођења онога што је цар наредио, како би се све чинило по његовој наредби и с његовим допуштењем. Када су они математичари видели да су се прва питања срећно разрешила, нису хтели да пропусте ову прилику да нешто зараде, па су у другој представци тражили многе повластице, да се призна њихов савет, да им се дају многи инструменти математички, да им се увећају приходи јер се муче овим исправкама и слично. Али, представка није имала никаквог одговора, иако је више пута слата, јер је цар показао прихватајући прву да му је она била по вољи, а одбијајући другу више пута да му се није свиђао начин који су они предлагали. Наше су замолили да, по првом указу, преведу њихове књиге на кинески да би се одштампане могле показати цару, којему ће бити утолико драже уколико ставимо до знања да то чинимо само зарад јавнога добра и да учинимо нешто добро царству, а не у нади да ћемо било шта зарадити. Што је већ почело да се чини, али будући да се то тиче наредне године, о томе ће се у следећем извештају говорити. (...) Помислио сам да ће пријати знатижељним читаоцима ако на овоме месту додам нешто укратко о кинеском календару и о грешкама које наши имају да исправе. Када је Отац Франческо Пасио Изасланик чуо да је цар поверио нашима да исправе кинески календар, написао је Оцу Сабатину, који се више од осталих бавио овим послом, да начини кратак оглед о поменутом календару и његовим грешкама и да му га пошаље, јер је желео тачно да зна шта је од наших цар очекивао. Овај оглед, преведен на италијански, овде дајем. Из кинеских анала се види да су од 3970. године па до сада имали календар. Он почиње у доба цара Јаоа4, којега они држе за свеца. Он је међу својим поданицима пронашао два брата, од којих се један звао Ту (Tù), 4 Jao (Yao), jедан од пет древних царева који су подарили човечанству разна умећа и темељна знања која су водила цивилизованом понашању. Био је имена Фанг Сјун, а иначе је познат и под именом Тао Танг. Словио је за једног од три мудра цара у тзв. Златном добу ране кинеске историје. Он је изабрао Шуна за свог наследника, и за жене му је дао своје две ћерке.

други Хо (Hò)5, који су били вешти у рачунању времена; наредио им је да утврде правила кретања небеских тела. После две хиљаде година, док је цар био Ксихоам (Xì hoàm)6, у тридесет четвртој години његовог владања, наредио је да се све књиге спале и забранио је свима да проучавају књиге, само су биле спашене ломаче оне из медицине, пољопривреде и умећа прорицања. И на тај начин су пропале таблице о кретањима небеских тела, што и данас оплакују Кинези; иако су и после та кретања сводили на неко правило, кажу да нису учили из књига већ из причања највештијих. На тај начин су рачунали време сто и двадесет година; када је то доба прошло, други цар, по имену Ва ти (Và ti)7, наредио је да се потражи да ли je којим случајем нека друга књига, поред оних већ поменутих, избегла ломачу и том приликом су пронађене скоро све, јер су их учени људи, зазиђујући их или у шкриње затварајући, сакрили у земљи. Међу тим књигама нађене су и таблице и правила календара које су сви поново почели да примењују. Кинези деле математичке науке у две врсте; једне зову тиенвен (Tièn vèn), друге лиефа (liè fà); прве се баве фигурама небеских тела и свим оним што припада изрицању суда, друге садрже правила и уређење небеса, планета и све оно што се у примењеној и теоријској астрологији учи. Она што припада изрицању суда забрањена је Кинезима и њоме могу да се баве само математичари Царског Савета, којима такође припада и други део астрологије, којему пак могу да се приближе и сви остали. Због тога су од нас многи научили много тога, нарочито Паоло и Леоне. Пошто они из Савета морају да предвиде, доста унапред, помрачења, да саставе сваке године календар, да дању и ноћу посматрају небо не би ли видели да ли се нешто ново појављује и обавестили цара и закључили да ли је то добар или лош знак, свакоме се другоме, под претњом сурових казни, забрањује штампање календара или писано објашњавање небеских чуда; али свакоме је дозвољено да за себе и за своје задовољство посматра кретање небеских тела. Математичари имају само два Савета у целом царству, један По другим конфуцијанским изворима он је убио сина Тао Чуа. За њега се везује и мит о убиству десет Сунаца, док други кажу да је чувеном стрелцу Јиу наредио да то уради (прим. прев.). 5 У првом одељку класичног кинеског списа Шуђинг стоји запис, који се иначе често наводи, где се каже да је цар Јао наредио браћи Си-ју и Хе-у (Xi и He) да одреде положаје Сунца, Месеца и звезда. Касније су поједини синолози (Масперо) у овим именима видели називе за митска бића која су управљала Сунчевом кочијом, неки су чак ценили да је то назив за мајку Сунца. Ако све ово имамо у виду, онда је нејасно како је Триго дошао до имена Ту. (Видети у књизи: Joseph Needham, Science and Civilisation in China, vol. VIII, Cambridge University Press, 1995, стр. 188) (прим. прев.). 6 Цар који се овде помиње вероватно је цар Сјао Гунг (Xiao Gong) из династије Ћин, а спаљивање књига се десило у периоду Зараћених држава, 359. г. пре н.е. (прим. прев.). 7 Вероватно је у питању цар Вен ди (владао Кином од 179 г. пре н.е.) (прим. прев.).

на двору у Нанђингу, други у Пекингу. Њихово знање није мало, плаћа их цар и иако се звање преноси с оца на сина, синови се не примају пре него што их се строго испита. Таблице и правила којима се сада служе, иако су оне које потичу од два брата, кажу да су до сада већ педесет и пет пута биле обнављане и да су пре три стотине година извршили последњу ревизију када је у њих живео велики математичар по имену Коксеу Ким (Coxeù Kìm)8, у доба када су царством владали Татари9 под царем званим Јуен (Yuèn)10. Поред ових таблица, које држе на високој цени, добили су још неке од муслимана које су превели на кинески језик пре две стотине и тридесет година, за владавине Хум Вуа (Hùm Vù)11, који је од кувара у једном манастиру Бонција12, пошто су протерани Тартари, себе уздигао до цара Кине. И он је родоначелник породице која и данас влада Кином. Ове друге таблице Кинези су добили од муслимана на следећи начин. У доба када је живео онај племенити математичар, кога смо горе поменули, дошли су у ово царство са Запада неки муслимани који су тартарском цару донели много књига о теорији и пракси небеских тела; цар је примио те књиге и пошто онај математичар није желео њима да се служи, нису тада биле преведене на кинески, већ су се чувале у царској библиотеци; када их је једног дана видео Хум Ву, који је био жељан сваког правог знања и жудео је да исправи царске календаре, превео их је са персијског на кинески, и у томе су се, поред многих муслимана, заједно с њим помучили и из Савета учених, један по имену Хан Лин Јуен (Hàn Lìn Yuèn), а данас је међу првима у том Савету наш Паоло. Али, пошто су они, који су донели књиге, били већ мртви, јер се то догађало седамдесет година доцније, преведене су само оне које говоре о пракси кретања небеских тела и другим се нису послужили, па су оне, како су тада стајале, остале у царској књижници све до данас. Тако да Кинези, ни од својих ни од туђинских писаца, ништа немају о теорији планета ни о другим математичким наукама од којих би, као од основе, могли да трагају за истином. И ови математичари само прорачунавају помрачења и друге ситнице из астрологије предвиђања догађаја. Стога не треба да чуди што они толико желе наше књиге, пошто су 8 Најпознатији и најзначајнији кинески математичар 13. века Ћин Ђиушао (Qin Jiushao, 1202–1261) (прим. прев.). 9 То је био уобичајени назив за Монголе (прим. прев.). 10 Триго је очигледно погрешно разумео свој извор информација. Јуан је назив за династију; ниједан цар који је био на престолу династије Јуан није имао ово име (прим. прев.). 11 Очигледно се мисли на првог цара династије Минг Хунг Вуа (Hоng Wu, владао Кином од 1368. до 1399) (прим. прев.). 12 Бонцији је вероватно назив који су језуити преузели од кинеског имена за Персију (Иран) – Боси. Вероватно су га користили као збирно име за Арапе, односно, муслимане (прим. прев.).

добили, само као пример, нешто мало што је Отац Матео превео. А иако су књиге муслимана на исти језик преведене, нису се због тога исправиле рачунице кинеске с њиховим правилима. Цар је основао још један Савет математичара, који и данас постоји, који ваља да предвиђа помрачења и, пратећи властита правила, све остало што раде и други Савети кинеских математичара. У овом царству се година мери месечевим кретањем, као што читамо да су већ чинили Јевреји, усклађујући, колико се може, кретање месеца с кретањем сунца. Година се састоји од дванаест месеци, али сваких пет година се додаје један месец, па их има тринаест. И пошто сваке године поново израчунавају кретање ова два главна небеска тела, усклађујући их међусобно, они немају потребу да коригују њихов календар онако како су то радили Египћани и Арапи, нити на неки други начин да усклађују та два кретања, јер онај сат и 28 минута вишка, које је израчунао Алфонсо, а који се у Европи уређују златним бројем, они не морају да исправљају. А да би се то боље разумело, као и друго што ћемо рећи, ваља знати следеће: Кинези немају нити желе да имају један стални календар, већ сваке године издају нови који служи само за ту годину и примењује се у читавом царству; трошкове сноси царска каса и иако се потроши више хиљада феуда, држе да су то добро потрошене паре и не желе стални календар. Месец нема више од 29 целих дана, али пошто прекорачује те дане за 12 сати и 44 минута, неки месеци имају 30, и зову се велики, а неки 29 дана и зову се мали. Дан, који астролози зову природним даном, мери се од поноћи до поноћи и не деле га на 24 већ само на 12 једнаких делова. Сваки њихов сат садржи осам четврти сата и неколико минута, будући да не деле природни дан на 96 четвртина, како се ради у Европи, већ на сто, наши сати и њихови не поклапају се, сем у случају 6 и 12 сати. Сваки чет врт сата деле на сто минута а сваки минут на сто секунди, настављајући са сличним поделама даље. Ваља, дакле, утврдити математичким правилом разлику између наших и њихових сати, да се због ових разлика не би погрешило у прорачунавању кретања небеских тела. За почетак године примењују следеће: замишљају око Пола, као центра, велики круг, као онај који ми зовемо увек видљив, који деле на дванаест сати, и пошто замишљају да је непокретан, сати увек стоје на истом месту, односно шести изнад дванаестог, испод трећи на Истоку и девети на Западу, на основу којих се може схватити где су остали. Три од ових сати се више уважавају, онај поноћни, односно дванаести, који они зову Ку (Cù); други који зову Кеу (cheù)13; четврти који зову јим 13

По кинеској подели то је чоу (chou) (прим. прев.).

(ym)14, и у зависности од ових сати у различита времена започињала је година. Једни су говорили да година почиње у поноћ, у који час кажу да је настао свет, и то се поштовало док је владала породица Чеу (Chéu)15, и година је почињала на почетку оног месеца у којем звезде, које су у репу Великог Медведа, по заласку сунца, стоје изнад часа поноћног. Али, потом, за владавине породице Ксам (Xam)16, почињала је од часа у којем кажу да је настала земља, односно у другоме сату, посматрајући исто звезде које смо горе поменули, само мењајући сате; на крају, када је почела да влада породица Ксиа (Hìa)17, изабрали су онај сат у којем су замислили да је настао човек; кажу да је настао у четвртом сату, на исти начин посматрајући звезде. Тако они који састављају годишњи календар, на почетку сваког месеца стављају два знака, један за месец, други за годину; али на почетку првог месеца увек стављају знак јим (yim), који означава четврти сат; сада први месец Кинеза пада у наш фебруар. На тај начин у Зодијаку представљају знак који они зову Лије Чун (Lié Chun)18, који значи „рађа се пролеће“, а тај знак је удаљен од пролећне равнодневице месец и по дана и поклапа се с петим даном фебруара.19 Млад месец који је близу тог знака узимају за почетак године. Оно што сада ваља испитати тачно јесте у којем се положају и распореду налазе оне звезде Великог Медведа. Све и да не стоје у оном положају у ком они замишљају, не би због тога ништа променили што се тиче почетка године. Пошто Кинези праве календар сваке године и пошто прате кретања небеских тела дан за даном, неће бити потребна „епата“ за исправку коју од нас траже. Исто кажем и за златни број, али пошто имају нешто слично томе, нећу прећи преко тога. Користе десет знакова, које зову знаковима године, а дванаест других за дванаест часова, које не означавају бројевима, већ именима. Ове знакове, и знакове година и часова, комбинују на следећи начин: први знак године с првим знаком сата заједно значе прву годину, и тако их даље комбинују; пошто знакова за часове има више од оних за годину, једанаести знак часа се поново комбинује с првим знаком године, и тако се наставља све до 60, па су се онда направиле све комбинације знакова. И 60 година они држе за један век, а онда се враћају на почетак и поново почињу да комбинују знакове. Иако је замршено пронаћи тако векове, ипак, ко се мало извежба, постаје веома лако, пошто се по животу царева може закључити који век долази пре а који после. Ови знаПо кинеској подели то је јин (yin) (прим. прев.). Вероватно се ради о династији Чоу (Zhou) (прим. прев.). 16 Ово место је проблематично, вероватно је у питању династија Шанг (прим. прев.). 17 Ово се односи на династију Сја (Xia) (прим. прев.). 18 Личун или „наступа пролеће“ (li chun) (прим. прев.). 19 Тачније, то је период од трећег до петог фебруара (прим. прев.). 14 15

кови не само да служе да би се именовале године, већ и дани, именујући први дан првом комбинацијом и настављајући све до 60, па од почетка све док се не наврши година. Иако часови имају властито име, и они се по овом реду и именима називају и Кинези верују да су у њима скривене велике тајне и отајства. Исто кажем за соларни циклус и за недељу, јер иако то немају, имају нешто друго што није много различито. Кинези су избројали 28 констелација и све имају сопствене знаке и њих комбинују с планетама којих има седам, па свакој одговарају четири констелације, што одговара броју нашег соларног циклуса; тако, комбинујући сваког дана једну констелацију са њеном одговарајућом планетом, оне четири које одговарају Сунцу увек падају недељом, оне Месечеве у другој серији, Мартове у трећој и тако даље. Кажем да се увек држе истог реда, јер Кинези немају дана између, а пошто констелације иду у групама од четири, када се заврше, почиње се од почетка; пошто се дани у недељи броје помоћу самих планета, тако се догађа да оне четири констелације једне планете увек падају истога дана. Због тога, пошто се дани у календару штампају овим знацима, ако хришћани знају само оне који одговарају сунцу, без икакве потешкоће ће пронаћи дан недеље да би знали када ваља да дођу у цркву. Али не би тако лако знали за празничне дане да нисмо због тога штампали посебан календар за празнике. Из свега овога се може видети да у исправљању кинеског календара неће бити потребне горепоменуте ствари у којима је лежала сва потешкоћа при исправљању грегоријанског календара. Поред свега поменутог, као што су се у нашем календару некада или прописивале или забрањивале неке ствари, тако и они, иако без икаквог разлога, час допуштају час забрањују нека чињења и друго, и то поштују и мали и велики, као да од тога зависи добар или рђав исход њихових дела. Начин забрањивања или допуштања јесте следећи: тога дана се може принети жртва, краљ може да награди некога, може се узети лек, приредити ручак, опрати се, кренути на пут, преселити се, обрађивати земљу, венчати се, покрити кућу, калемити воће, куповати робове, почети учење, копати бунаре и хиљаду других ствари за све тренутке у животу, и не допуштају или забрањују све одједном, већ по часовима дана, у три часа, у четири часа, ни у једном часу. И иако, како сам рекао, ови закони не зависе ни од каквог непосредног узрока, ипак царски математичари их прописују и изводе управо из ових рачуница. Комбинују знаке године, часова и констелација с елементима, којих код њих има пет, односно метал, дрво, вода, ватра и земља, без помињања ваздуха; с њима комбинују планете и на основу особина ових елемената, о којима не знају ништа више до њиховог броја, закључују оно што предвиђају и изналазе разлоге за забране или дозволе; у томе се састоји њихово предвиђање и вештина 59

умећа прорицања у чему су увек Кинези мало знања имали и сва њихова слава лежи пак у моралној филозофији и говорништву. Поред поменутог, у истом календару, после првога дана сваког месеца, ставља се на ком месту и у којој четврти се јавља млад месец, иако се то чини и за пун месец и четврт месеца и за равнодневице, за солстиције, за почетак знакова Зодијака, за дужину дана, час рађања и заласка сунца и степен положаја сваке планете. Знају за равнодневице, за солстиције, за почетак знакова Зодијака, за дужину дана, час рађања и заласка сунца и степен положаја сваке планете. Знају за равнодневицу и за Зодијак, али не знају ништа о њиховим применљивим вредностима. Само кажу да Сунце кружи увек у средини Зодијака, а месецу приписују девет путања од којих свака има своје име. Разноврсност путања добили су због тога што Месец греши или излази из еклиптике на северу, или у подне, на истоку и западу, и на тој путањи бележе 363 тачке на којима се може десити помрачење и тиме се руководе у својим прорачунима. Не помињу поделу равнодневице, већ само Зодијак деле на 365 степени и 24 минуте, у складу са сунчевим бројем дана, и то деле на 24 једнака дела која називају знацима. И сваком дају 1 дан, 21 четврт сата и 84 минута. Пошто не знају шта је оно што математичари зову „ауге“, нити имају икаквог знања о ексцентричним и концентричним кретањима која стварају неједнако кретање у Зодијаку, деле дане тако да одговарају 30. степену првог покретног и неједнаког; због тога кинески знаци Зодијака не могу да одговарају нашим у данима када Сунце улази у знаке, осим у случају оне четири тачке равнодневице и солстиција, који су од наших онолико далеко колика је грешка у њиховом календару која се мора исправити. Степени се, као што смо горе рекли, деле на 100 минута, минути на других 100 секунди и тако је много другачији начин на који Кинези рачунају степене и минуте у кретању небеских тела и планета од нашег. Иако обично мисле да небеса има девет, ипак се то нигде не помиње; за ексцентрична, концентрична и епициклична кретања нису ни чули, као ни за кретање планета од запада ка истоку и за друге феномене које ми узимамо у обзир, а нарочито не знају ништа о различитом изгледу или параласи, што је веома важно за астролошке операције. Само су замислили да постоји кретање које траје од зимског солстиција (од којег почињу њихове ствари) до другог летњег, и од њега поново до првог. И тај период времена је оно што ми зовемо једном годином; пошто је њихов дан подељен на 100 четврти, а четврти на 100 минута, дан има десет хиљада минута; а кретање од једног до другог солстиција има три милиона шест стотина педесет две хиљаде пет стотина седамдесет пет минута. Утврди60

ли су и кретање планета, Сунце се креће за три милиона шест стотина педесет две хиљаде четири стотине двадесет пет минута. До овога времена су правили овакве рачунице и нису приметили да ли се различито кретање планета одвија на истом небу, или различитим, а како се пак рађа брзина и успоравање њихово, нити за било које друге особине не знају, јер до сада нису имали друге књиге осим таблица за предвиђање помрачења и кретања планета. Због тога не могу научно да исправе грешке у кретањима небеских тела, у чему лежи исправљање њиховог календара; они све чине на практичан начин поступајући, а то се састоји у следећем. Пободу они штап дугачак осам лаката и поделе га на степене и минуте, три дана пре зим ског солстиција од којег (као ми од равнодневице у пролеће) почињу сва њихова посматрања, и сваки дан мере дужину сенке; исто чине и три дана после поменутог солстиција и тако мање-више знају којег дана од тих шест и у којем часу и четврти се десио уистину солстициј; и та по сматрања одвијају се у различитим крајевима царства. И тиме се баве најважнији Мандарини царског града и у томе се углавном огледа поменуто исправљање; остатак времена троше на исправљање кретања планета у складу с начињеном исправком и на посматрање, са неког брда, звезда за шта имају прелепе инструменте. Чита се у њиховим аналима да је кинески календар, како сам горе рекао, педесет пет пута исправљан. Али, најчувенија исправка, кажу, јесте она коју је начинио врсни кинески математичар пре три стотине година, који не само да је утврдио зимски солстициј, већ их је подучио и која је висина разних места, што код њих до тада није било познато, а пошто је у то доба цар био Тартарин, кажу да је ушао у Тартарију све до висине од 67 степени и према југу до висине 19 степени и прошао је читавом земљом ка истоку и ка западу и у тим путовањима провео је 16 година. Разлог због којега Кинези толико држе на цени исправку календара јесте тај што мисле да добар или рђав исход започетих послова зависи од срећних и несрећних дана; стога, уколико календар не прати право кретање планета, утолико неће моћи тачно да утврде те дане, као што је било на почетку, и десиће се да се утврди да је неки дан срећан а он то није, па ће се пореметити послови читавог царства; из овога се може разумети колико се наши цене када су одабрани за нешто што они толико поштују и можда нам Наш Господ даје ову прилику да им покажемо колико је узалудно то њихово поштовање дана. (...)

Одломак из одељка „Мисија у Нанчеу (Nanceo)“20 Не ваља се чудити ако пре говора о другим седиштима кажем шта се десило у мисији у Нанчеу, главном граду провинције Кеквиан (Chequian)21, јер због њене близине Нанђингу, одакле је она потекла, покушава да, с разлогом, не буде одвојена од свог извора; и зовем је мисијом јер наши тамо још увек нису за стално утврдили седиште. Провинција Кеквиан (Chequian), једна је од петнаест кинеских провинција, заостаје само за царским Пекингом и Нанђингом, а све друге премашује у племенитости. Иако није резиденција Цара, како је некада била, поседује многе друге лепоте због којих је прва у односу на остале. С источне стране има море и не тако великом раздаљином је удаљена од неких острва Јапана, јер се до њих може доћи за двадесет четири часа. На западу се граничи с провинцијама Нанђинга (Nanchinо) и Киансија (Kiansì)22, на југу са провинцијом Фуђиен (Fuchiàn), а на северу са Кантоном. Ова провинција има дванаест прелепих градова, од којих зависе шездесет мањих; дворци и имања су бројна. Земља је најплоднија у читавом царству, веома податна због многобројних река којима се наводњава; неке су људским рукама направљене, како је било по вољи становницима, и то тако добро да се чини да их је сама природа начинила; веома су пријатне за пловидбу и ко добро поразмисли о овим радовима не би могао да поверује да је дотле човек могао досегнути. Због путника су морали да изграде и бројне мостове који су сви сачињени с луковима од дебелог камена и пред њима они европски могу само да се постиде. Међу осталим стварима које се овде производе, у великом броју има и дудова за исхрану свилене бубе, а свиле овде има у таквом изобиљу да би се мање потрошило овде за облачење десет људи у свилу него у нашим земљама за облачење једног човека у вуну. Ову свилу добавља Јапан и скоро читава Индија. О дажбинама које ова провинција плаћа Цару, о становницима и другом нећу сада говорити да не би скренуо с главног тока приче. На који су начин и због чега наши дошли у ову провинцију, већ је испричао Отац Матео Ричи у својој Општој историји, од времена када је дошао у Кину па до смрти. Па ипак, мислим да није на одмет да овде укратко то поменем, да би се знало какви су почеци мисије у Каквиану (Chequian), која је поново основана ове године. Ако буду сваке године Ово је назив за кинески град Хангџоу (Hangzhou) (прим. прев.). Кинеска провинција Чеђианг (Zhejiang) (прим. прев.). 22 Нанђинг је име града а не провинције. Могуће је да мисли на провинцију Гуанси (прим. прев.). 20 21

имали добар род, како се надамо, увелико ће се превазићи надања првих ратара. На почетку рада ове цркве, када је већ имала четири верника, покушали су да оснују друго седиште, поред онога где сада бораве. У том бављењу, Господ наш им је послао следећу прилику. Управитељ града у којем су боравили, пошто је имао да иде на двор, упитао је једног од наших да ли жели да га поведе у Кеквиан (Chequian), његову домовину, и одатле на двор. За то је био одређен Отац Микеле Руђери, који је први од наше Дружине ушао у Кину. У његовој пратњи био је Отац Антонио Алмеида, који је тек био пристигао. Али, управитељ их, пошто је довео наше у своју домовину, није повео на двор. Родно место управитеља није био главни град провинције, већ мањи град по имену Ксаохим (Xaòhim)23, име које звучи слично као Ксаоким (Xaokim), резиденција вицекраља Кантона, где су до сада били наши. Али у Кинеза врло често само мала ситница разликује речи, што збуњује оне који на то нису упозорени. У том су се граду наши задржали неколико месеци, с не много успеха јер нису знали њихов језик и због тога што им преводилац није био добар. Ипак су ту остали, све док родитељи управитеља, видевши да сваким даном има све више људи који долазе странцима, обавестивши и самог управитеља који се већ био вратио, нису одлучили да их отправе утучене и незадовољне у провинцију Кантон. То је био крај првог доласка наших у ову провинцију, а сада долазимо до онога што се збило ове године. Али, пре него кажем како су наши ушли у ову велику провинцију, издвојићу само неке појединости, од многих које постоје, како би било јасно колико је важно излити воде Јеванђеља на ову племениту земљу. Главни град провинције Кеквиан (Chequian) зове се Нанчео (Nanceo), удаљен је од Нанђинга (Nanchino) око девет дана пута, а од горепоменутог мора два. Овај град је највећи у целом царству Кине. Иако је површином мало мањи од Нанђинга (Nanchino), има више становника, јер у граду нема ниједног пустог места, нема вртова ни башти, већ су само куће које све имају више од једног спрата, што се у другим градовима ретко може видети. Број становника и царске дажбине су тако велике да се нису усудили да о томе причају они који су тамо ишли, иако су сазнали за бројке од особа достојних поверења, јер им се чинило да у то нико не би поверовао; а ми нећемо извештавати о нечему у шта нисмо посве сигурни. Ако бисмо желели да опишемо тај град, била би нам потребна читава једна дебела књига, али ја Познато је да је Руђери 1583. године боравио са Матео Ричијем у Чаоћингу (Zhaoqing) и у том граду успоставио прву сталну мисију; можда је Ксаохим управо име за овај кинески град. Касније ће Руђери од управника провинција Кантон и Гуанси, Гуо Јингпина, добити одобрење за стално настањење у Кини (прим. прев.). 23

ћу само поменути оно најважније да бих удовољио знатижељи читалаца. Од свих чудесних ствари овога града, најчудеснија је главна улица, јер како је дугачка пола дана хода, не може се без дивљења посматрати. Обичај је Кинеза, у многим градовима, да заслужним Мандаринима подижу, у знак захвалности за примљено добро, нешто за сећање. А то је после велики украс у градовима; углавном су то тријумфалне капије које су изграђене од тако богатог мермера да се могу упоредити с најлепшим грађевинама ове врсте у Европи. Сада, у овом племенитом граду, поред других расутих у њему, у улици коју смо поменули има их барем три стотине тако изврсне градње да се чини да се боља не може наћи. И сасвим је извесно да када би и приватне куће тако лепо градили, не би било лепших места на свету. Али Кинези, који више воде рачуна о користи него о уживању, пуне улице радњама а куће у задњи део стављају, што је веома згодно за живот, али се не може поредити с палатама европским. Још нешто што вреди поменути јесте језеро одмах поред града, тако велико да се с једне обале тек назире друга; оно се налази у једној долини окруженој прелепим брдашцима и обузима дух онога ко посматра, јер не зна у чему прво да ужива. А та природна лепота је и улепшана вештим рукама, јер су ту и вртови и виле који га окружују. Поред тога, језеро је препуно прелепих барки, на којима се приређују ручкови и представе и игре свих врста. У таквим уживањима проводе своје дане слепи племићи који не примећују да ће већ наредног трена пропасти у раље пакла. Ко има на уму те лепоте, неће се зачудити када чује њихову изреку: „Тијен Ксам, Тијен Там, Тиксам, Суам“ (Tién Xàm, Tién Tàm, Tixàm, Suàm)24, што значи „Оно што је на небу одаја небеска, на земљи су Сучео (Suceo) и Нанчео (Nanceo)“; и то је истина, ако под земљом подразумевају само ово цар ство, као што они из уобичајене охолости и мисле. Усред града налази се једно брдашце на којем стоји нека кула којом се на чудан начин мери време. А мери се врло слично древној клепсидри: из огромних посуда, из једне у другу, вода, кап по кап, истиче у ону доњу где су уцртани размаци часова, па када вода додирне или пређе уцртану линију означава одређено време. Али пошто овај механизам не користе сви и не могу сви да учествују у том затвореном добру, сваких пола сата људи, који су за то задужени, излажу на прозорима куле натписе с великим знацима којима јављају докле је стигао овај механизам. Овако нешто је у овоме граду начињено јер они, без сумње, не познају наше вештине, па се због тога, с правом, наши Оци надају да ће у овоме граду, од власти, Изворно на кинеском ова изрека гласи Shang you tiantang, xia you Su Hang, што у слободном преводу значи: „Оно што су на небесима одаје рајске, на земљи су то Сучоу и Хангчоу“ (прим. прев.). 24

добити и седиште и цркву ако им понуде један од наших часовника са зупчаницима, одговарајуће величине који би се могао ставити наместо оног; јер је сат нешто чему се Кинези јако диве. То брдашце надвисује читав град и виде се улице препуне дрвећа тако да се чини да је град, који је без вртова, сам један велики врт. Има пуно и поточића и малих језера, како унутар тако и око зидина, тако да ни платоничар који замишља идеје не би могао да замисли неку лепшу од овога. Нећу говорити о њиховим храмовима којих има толико и тако су чудесно украшени да сасвим одговарају лепоти и сујеверној побожности тако великог града. И та њихова лажна скрушеност и побожност, како смо из искуства закључили, иде на руку покрштавању; јер где њих нема, влада још горе зло, а то је атеизам, и мања брига за властити спас: то се зло највише у великаша уочава. У супротном, будући да је наша вера тако блиска разуму а бајке пагана су тако испразне, бритки умови Кинеза који воле истину, ако послушају наше речи и приме у душу оно што су чули, лако ће се препустити разуму и истини. Због тога често падају у атеизам, јер у њиховим стварима не проналазе ништа што би им ум задовољило. А као доказ свега овога ваља видети да ће за неколико месеци у кратком временском периоду више хришћана бити у овоме граду, него што их је на почетку у неколико година било у другим. Иде на руку и то што су сви они пријатни и веома паметни, јер на испитима за докторе, на којима учествују најбољи из целога царства, из ове провинције увек буду испред осталих, а нарочито из овога града; зато сви и држе да је ученост највећа у Кеквиану (Chequian). И доста смо говорили о граду, сада пређимо на оно што се тиче самог нашег седишта. (...)

Седиште у Нанчану (Nanciano) (Хангчоу) (одломци) (...) Почећу од једног догађаја који је био и први и најлепши у овој години. (...) Црква је овде радила како смо изложили у писму за претходну годину, када се изненада подигла страшна олуја. Мандарин, под чијом је влашћу била наша кућа, потакнут не зна се чиме (иако постоји сумња да су га подболи Бонци уз подршку неких Мандарина), објавио је проглас против наших. Ставићу овде садржај тог прогласа како бих разуверио оне који мисле да оно што ми подносимо у овим земљама није из разлога вере. Проглас је, дакле, овако гласио. Ја, Н., у жељи да искореним злохуде секте и провинцију очистим од многих погрешних ствари, увидео сам да 65

овде постоји један странац по имену Матео Ричи и други, који у његово име сеју ново учење и због тога су и дошли у овај град, а себи су име наденули по ономе који господари небом. Уверио сам се да њихови послови ремете ред међу ученима и међу пуком, јер они под изговором вере по стају њихови учитељи и с њима се окупљају и тајно разговарају. Како су то пожелели мени надређени, ваља потпуно протерати ова настрана учења и не допустити да никне ова нова вера, која носи име Бога небеског, и да бисмо прочистили нашу провинцију наређујемо теби, Н., да одеш у кућу ових странаца и да пренесеш наредбу начелницима села да што пре очи сте целу провинцију; када буду извршили нашу наредбу, да ме обавесте. Ако се ови људи усуде да наставе тајно оно што су започели, а то се деси с прећутном сагласношћу поменутих начелника, ја, у складу са законима, сурово ћу казнити и једне и друге. То је био проглас, из којег се лако, верујем, може закључити због чега су наши протерани. Онај што је имао да објави проглас, отишао је нашој кући и пренео ове тужне вести Оцима, који су, да би предупредили то зло, одлучили да један од њих изађе пред Мандарина и да му изложи наше разлоге и убеди га; али Отац није могао да испослује да буде примљен, па су зато начинили представку и доставили је, али никакав другачији одговор није добијен сем оног да је то било наређење с врха и да је одлучено да буду протерани са територије читаве провинције; да је то била лаж, крај приче ће показати. У тој тако опасној прилици по нас, од велике утехе је био жар нових хришћана који су долазили у кућу наших Отаца и предлагали им разна решења, плачући због њиховог одласка и дајући им наде да ће се све добро завршити. Али, видевши да су били затворени сви путеви за изналажење лека за то зло, заједно се многи окупише у цркви и почеше да моле Господа да не дозволи да овај нови пашњак вере остане без оних који су га неговали и хранили, да помисли на славу његовог имена међу људима, а не на грехе оних који су можда завредели да им се одузме божје краљевство и подари људима који би изнедрили неке плодове; после те жарке молитве, сви су били мишљења, будући да се онај који је издао проглас скривао иза воље наших Мандарина, да сви оду код вицекраља провинције и да му изложе како су неправедно Оци протерани, који су их подучавали тако јасној истини и који су за спас овога царства дошли из далеких земаља, уз толико опасности и на мору и на копну; а ако се плаше да под паском проповедања нове вере они желе да учине нешто против царства, сви они који су постали хришћани даће своја имена и на себе и своје породице примити сву казну за такав злочин. Била је ово, без сумње, племенита изјава њихове вере и истовремено јасан показатељ љубави према Богу и његовим слугама. Али, пошто су Оци прво желели да покушају мање оштрим средствима, нису желели да се тај наум испуни; међутим, нису 66

могли да им забране да оду код оног Мандарина који је издао проглас и да слободно изнесу своје разлоге, не плашећи се да ако открију да су хришћани и сами не постану предметом прогласа. Ова бура је трајала читавих месец дана пре него што је божјом милошћу повраћен пређашњи мир. У том међувремену, не може се исказати колико су били зли извршитељи суда који су као гавранови летели на плен. Али, пошто су им давали неку кост за глодање, одлазили су, и то је наше сиромаштво учинило још већим. Док се још прилике нису биле смириле, дошао је Врховни судија са својом пратњом и то је било добро за многе ствари, нарочито за сређивање домаћих прихода. На крају, да бих скратио причу, захваљујући неким пријатељима (али и купљеним даровима, без којих се ретко међу Кинезима пријатељи могу наћи), све се завршило, и, захваљујући њиховом залагању, онај строги творац прогласа повукао је одлуку и оставио и нас и наше ствари у стању у којем су се и пре налазиле. Да је донео онај проглас по наредби Врховних Мандарина, не би га повукао ни због каквог залагања нити молбе. Овај мир је трајао до краја године, осим што је неколико месеци доцније настала још већа пометња. На зграду Изасланика наше мисије читаве провинције закачен је натпис који је говорио следеће: У овој провинцији налазе се неки странци са Запада који шире нову секту под именом Господара неба и варају народ. Када су то чули, неки хришћани су дању, у присуству многих, када су дошли до те зграде, скинули ту хартију и о томе се више није говорило. Сада смо дошли до плодова ових мука. Најпре, ово седиште је надмашило сва друга по броју нових хришћана. Крштено је сто десет људи, што је број који превазилази свако очекивање у онаквим немирима. И пошто су и нови хришћани и они који се спремају да то постану показали велике знаке божје наклоности и велике вере, рећи ћу прво нешто што се тиче оних старих хришћана, а после и о новим христовим војницима, и то само оно што је било особито. Неки, тек крштен, однео је кући лик Спаситеља, који се обично даје онима који се тек крсте; овај је имао суседа који је био веома сујеверан и одан гресима пагана, па иако су живели у различитим кућама, улаз им је био заједнички. И тако се овом паганину деси нека несрећа па је од пророка тражио да му кажу зашто; они су му одговорили да је у кућу ушао неки велики дух, већи од осталих, па су се они које је он обожавао повукли и нису се усуђивали да му пружају помоћ као што је било уобичајено. Он је, без сумње, морао, после оваквог одговора, да отера оне мање духове и да почне да служи оном највећем. Али он не само да је одлучио да промени кућу како би својим идолима нашао сигурније место, већ је, због претрпљене несреће, изговорио хиљаде речи којима је вређао правога Бога. Али, јадан, није знао колико су његове руке дугачке када се свети; то 67

је научио после краћег времена, јер му се десила највећа несрећа, односно смрт; опстајући у својим гресима, научио је, плаћајући сам цену, друге оно што сам није желео да научи. Блажу казну је добио један други, пошто је препознао Божје дело. Једна хришћанка, по имену Марта, увек је одржавала и увећавала своју невиност добијену крштењем, и имала је рођака који је, у доба када су хтели да наше протерају из града, дошао к њој и рекао јој да се врло чуди што је древној и очевој вери претпоставила веру и Бога странаца који су, са својим следбеницима, прогласом били протерани из провинције; због тога, док још има времена, боље би било да обезбеди своја добра и свој живот. На то је Марта одговорила: оно што држиш да је опасност и да ваља избегавати, ја држим великом срећом, јер ћу то подносити у име Христа. Али, безобразни младић, видевши да нису прихваћени његови савети, поче да је вређа и да јој прети; када ни то није помогло, почео је да је бије. На ту буку су дотрчали суседи који нису могли да поднесу дрскост младићеву, па су га зграбили и везали и одвели га тетки да се освети сестрићу за увреде. Али је Христова ученица, добро подучена у хришћанском стрпљењу, рекла да је она спремна да поднесе много горе и да се не брине због тих глупости, да ако сестрић заслужује казну, њу препушта Божјем суду. Те речи нису биле узалуд изречене. Убрзо је младић осетио у устима велики бол и руке су му тако гадно натекле, јер је био кажњен на оним местима којима је згрешио. Када је то увидео, затражио је опрост од тетке и замолио је да у име његово ублажи божји гнев. Жени није било тешко да прими покајника којега је подносила и као преступника, а Господ му је убрзо вратио здравље и показао да у рукама онога ко је кажњен лежи мера казне, јер може, покрштавајући се, да је умањи ... Са италијанског превела: Снежана Милинковић

РЕТРОСПЕКТИВА ПРВИХ ДЕСЕТ ГОДИНА ПРОТЕСТАНТСКЕ МИСИЈЕ У КИНИ (сада заједно са малајским мисијама у области горњег Ганга)

Са додатком разних напомена о кинеској књижевности, историји и митологији25

Vilijam Milne __________________

Malaka: Anglo-Chinese Press 1820 Willam Milne, A Retrospect of the First Ten Years of the Protestant Mission to China, Malaka: Anglo-Chinese Press 1820. (фототипско издање које је јануара 2008. године објавила издавачка кућа Daxiang chuban she, Xinhua shudian, Henan (прим. уредника)). 25

ПРЕДГОВОР Представљајући разнолика документа јавности, имам велико задовољство да изјавим како много дугујем МС, које је сакупио мој цењени пријатељ и претпостављени у Кинеској мисији, велечасни Роберт Морисон, на десетогодишњицу свога доласка у Кину (4. септембра 1817). Већину онога што се налази у овом делу, читалац ће открити од почетка чет вртог поглавља до средине десетог. Дело обједињује чињенице и догађаје важне за Мисију током првих неколико година њеног постојања, али су те чињенице овде мало другачије распоређене и помешане са разним запажањима. Уз поштовање које гајим према изложеном у целој књизи, морам да напоменем да је била намера да се објави у овом мешовитом облику, тако да читалац не треба да очекује много важних историјских чињеница или да оне чињенице које су забележене имају много везе са осталима. Понављам, дело је било намењено искључиво онима који су били, или су намеравали да буду, део мисије у долини горњег Ганга, па су стога имали интересовање за њу. Отуда је било неопходно обратити пажњу на неке околности које се чине неважним и приватним, и то у много већој мери него што би то иначе био случај. Ове опаске, као и још неколико других дигресија (које су, међутим, у плану за објављивање), обичан читалац ће вероватно сматрати досаднима. Најзад, намера је била да се обухвати само првих десет година Мисије, али како се, стицајем неких околности, дело налазило у штампи пуне две године, искористили смо прилику да се кратко осврнемо на напредак који је Мисија направила током те две године, тако да књига заправо обухвата период од дванаест година. Биће разочарани сви они који сматрају да су изванредан стил и савршен редослед излагања од кључне важности за једну књигу, сви који не могу да се помире са повременим ауторовим дигресијама, као и сви они који би да прочитају много тога новог. Јер, можемо се с правом запитати да ли је мудро придавати велику важност ономе што пагани говоре, као што то неки чине, или што су неки од њих вољни да помену у неком пригодном разговору, па се потпуно одсуство разговора са паганима у овом делу може приписати овом становишту. Тешко је очекивати савршен стил од некога ко је по цео дан удубљен искључиво у проучавање страног језика; покушати тако нешто, у садашњем тренутку, не би било нимало мудро. Малака, јануар 1820. године

САДРЖАЈ УВОД * Хришћанство које одговара свима и намењено је свим народима. Дужност да се свако упозна са њим, без обзира на године. Оснивање Мисионарског друштва и усмеравање његове пажње на Кину. ПОГЛАВЉЕ I * Напори претходних генерација да уведу хришћанство у Кину, покушај Несторијанаца, Римске цркве. Грчка црква у Пекингу. ПОГЛАВЉЕ II * Скица националног и религиозног карактера Кинеза; Кина је првобитно била мала; бројне државе; нецивилизована; без уметности и књижевности; погрешне замисли њених мудраца; Кинези велики љубитељи антиквитета; Татари владају Кином; презиру Кинезе; два национална карактера; понашање Кинеза према другим народима; традиционално откровење, извор добрих осећања пронађен међу паган ским народима; велика надмоћ погрешних принципа у кинеским списима; кинески филозофи криви за идолопоклонство; обожавање видљиве природе; секта Фух доноси нови талас идолопоклонства са запада; богова у Кини има колико и песка; Кина је у потпуности предана идолопоклонству, олтари се налазе свуда; астрологија, чини, итд. Преовлађују разне погрешне филозофије; њихов утицај на народ. Понос, чедоморство, тврдо срце. Дух и покушаји различитих класа; ниво порока у Кини; Јеванђеље није добродошло међу њене високоумне филозофе; важно је да мисионари знају у каквом је стању народ који треба да покрсте. ПОГЛАВЉЕ III * Мањак података о Кини у Енглеској – Две ствари се предлажу као вероватан узрок – Опрез. ПОГЛАВЉЕ IV * Представљена верзија Светог писма на кинеском – Запажања о квалификованости домаћих преводилаца – Усмена упутства о томе како ни за тренутак не треба одлагати циљ Кинеске мисије. ПОГЛАВЉЕ V * Именован први мисионар – Кинески МСС. Два писма директора. ПОГЛАВЉЕ VI * Господин Морисон плови преко Америке; стиже у Кину; први напори и мишљења; опаске о трошковима и начину облачења мисионара. ПОГЛАВЉЕ VII * На господина М. обраћају пажњу разне особе; сели се у Макао; опрезно избегава непримерено понашање. Опаске: различити таленти одговарају различитим приликама, прорачуни овоземаљске мудрости понекад коче ширење Јеванђеља.

ПОГЛАВЉЕ VIII * Господин М. се сместио; састанак у британској фабрици. Разговор са особом која је по рођењу римокатоличке вере. Нема покушаја од стране чланова Кинеске мисије да преобрате хришћане. Почело давање усмених упутстава; опаске. ПОГЛАВЉЕ IX * Штампана Дела апостола; завршена кинеска граматика; породична несрећа; написани трактат и катехизам; на људска бића велики утицај имају околности; Посланице преведене и штампане. Стигле донације од Б. И Ф. Библијског друштва. Стил је одговарајући за кинеску верзију Светог писма. Прастаре класичне књиге нису погодне за копирање, а и зашто би. ПОГЛАВЉЕ X * Неколико сирочића добило храну и наставу. Кине ски систем образовања веома лош. Предлози дати богатим људима до бре воље; неколико радника је потребно у различитим мисијама; подела посла корисна; један колега додељен господину Морисону; његово путовање изван Кине; долазак у Макао; наређено му да га напусти; сели се у Кантон. Тамо постоји велика потреба за верском службом међу страним држављанима. ПОГЛАВЉЕ XI * Завршен превод Новог Завета; одлучено о путовању господина Милнеа на Јаву; циљеви који се имају у виду; штампање Светог писма и трактата. Путовање господина М.; предаје у Банки; стиже на Јаву; процедура на Јави; запажен рад претходних мисионара; господин М. се враћа у Кину, преко Малаке. ПОГЛАВЉЕ XII * Трактат и Књига песама објављени; разматра се мало издање Новог Завета; дају се разлози за то. Исповест и крштење једног рођеног Кинеза; нада за друге. Кинез ухваћен због дуга; строги прописи против Римокатолика. Поштована Источноиндијска компанија прихвата да штампа Речник господина Морисона. ПОГЛАВЉЕ XIII * Штампана Књига постања; одлазак госпође Морисон у Енглеску; обавезе у вези са родбином; живот Христов написан и штампан, одлучено у мисији у Малаки; разлози за и против у вези са тим. Одлуке у вези са тим. Господин Милне и породично путовање; уништени делови Новог Завета; Нови Завет обновљен. ПОГЛАВЉЕ XIV * Почела мисија у Малаки; стање холандске Реформисане цркве; основана кинеска школа; почело објављивање кинеског магазина; усмена упутства; трактати; тешкоће на које Мисија наилази. Почетак рада малајског огранка Мисије. Почела са радом Јавна библиотека. ПОГЛАВЉЕ XV * Обезбеђена донација земљишта за потребе Мисије; малајска и енглеска школа; болест и смрт госпође Томсен; отворена 72

нова кинеска школа; састављен нови катехизам за омладину; трактати и преводи; још један Кинез крштен; основана штампарија; помоћ стиже од Библијског и Трактатског друштва; путовање господина Морисона у Пекинг. ПОГЛАВЉЕ XVI * Подигнута зграда; Нови Завет поново штампан; почело састављање индо-кинеске збирке; долазак господина Медхурста; болест госпође Милне и пут у Кину; преводи; представљање господње молитве; стиже помоћ из Америке; објављени радови господина Морисона. Долазак петорице браће; смрт госпође Милне; почела мисија у Пенангу и на Јави. ПОГЛАВЉЕ XVII * Кратки приказ кинеског метода штампања; ње гова примена у мисионарске сврхе; његове предности и мане; списак књига и трактата које је Мисија штампала до данашњег дана; кратак преглед њиховог садржаја; разна запажања. ПОГЛАВЉЕ XVIII * Почела мисија у Сингапуру; завршен превод Старог Завета; закључак Ретроспективе; обесхрабрујуће околности; охрабрујуће околности, итд.

ДОДАТАК 1. Приповест о малајским књигама 2. Разне мисли о политичком, моралном и религиозном стању области горњег Ганга 3. Приповест о Колеџу св. Џозефа у Макау, и стање Католичке мисије 4. Кратко разматрање начина на који би мисионари могли да искористе супротстављање неких људи и похвале других 5. Успех Јеванђеља, посматран на два начина – по принципу чистих људских могућности и по принципу зависности од Светог Духа 6. Унија мисионара из области горњег Ганга 7. Англо-Кинески колеџ у Малаки 8. Мишљење и предрасуде Кинеза који се супротстављају Јеванђељу на агресиван начин

УВОД Хришћанство одговара свима и намењено је свим народима. Дужност нам је да сваку генерацију са њиме упознамо. Оснивање Мисионар ског друштва и његова пажња усмерена на Кину. Хришћанство, како је приказано у Светом писму, једина је религија која је у сваком погледу прилагођена моралном стању целога света; отуда оно поседује непобитно и неоспорно право да влада над свим другим религијама. Изјаве његовог божанског творца доказују да је намењено целој људској раси, а све његове доктрине, правила и ритуали уједињени су у објави његове прикладности унутрашњем карактеру и спољашњим околностима грешних створења, у свакој пори друштва и у сваком делу света. Хришћанске доктрине, које су у неким појединостима несхватљиве човеку чији је ум још у повоју, ипак су изванредно прилагођене његовим интелектуалним моћима и све су у савршеном складу са здравим разумом. Њихова непревазиђена узвишеност даје племенитији карактер уму, какав ни најпрефињенија људска мудрост никада није могла. Њихова сигурност избавља свет из тог лавиринта бескрајних недоумица, о којима су мозгали најбољи и најпросвећенији пагански мудраци и на основу њих предводили слепу гомилу. Моћна подршка, коју хришћанске доктрине пружају надањима грешника, умирује савест, чисти душу и образ. Њихова узвишеност увећава душу и диже је до Бога, док њихова потпуност и ра зноликост даје вечну храну мислима и представља непресушно уживање. Већину њих је лако разумети и све су у потпуности сагласне са истинским покајницима и онима који су праведни у срцу. Хришћанска правила су једноставна, света, разумна и корисна сваком човеку, без обзира на његове могућности, и у свим животним околностима. Човекова зависност од Врховног Бића, околности у којима се налази на овоме свету, жеља за бесмртном природом и сведочења његове савести, доказују да је његова дужност, али и интерес, да се покори овим правилима. Хришћански ритуал није сложен, скуп, нити досадан. Може се изводити у свим деловима света и може се поштовати тамо где нема сребра, злата или драгог камења да би се њима купила нека скупа опрема, као и тамо где свега тога има у изобиљу. Јер, овај ритуал не захтева униформисано облачење, било да је реч о свештеницима или члановима цркве. Величанствени храмови, украшени олтари и сјајне церемоније нису део ритуала прописаног Новим Заветом. Он не захтева одређени језик којим би се људи молили Богу, мучне појединости које се тичу држања, покрета и понашања верника, скупу опрему која је потребна да би се славило бо74

жанство, нити неку лозинку која је потребна да би се међу собом распо знавали Исусови следбеници. Једноставност и корисност одлике једине су одлике које хришћанство захтева од слугу божијих како би се разликовали од „света који је огрезао у поквареност.“ Хришћанство сматра цео свет поприштем свога деловања и не зна за друго место. Ова вера налаже народима да се одрекну једино онога што је штетно за њих и предлаже да прихвате једино оно без чега се осећају бедно. Не омаловажава ниједан народ величајући врлине и славу других народа. Представља „све народе и све нације“ једнако у очима Бога – једнаки су по питању онога што су против Њега згрешили, по питању његове страшне правде која стиже грешнике и по питању примања његове бескрајне милости. Хришћански морал и позитивне дужности су једнако обавезујуће за све којима Јеванђеље није страно – његово спасење и привилегије се под истим условима нуде свима који би желели да их приме, без обзира на године, положај у друштву, таленат или припадност неком народу. Исто тако, његова страшна казна ће се сручити на све оне који одбију да га прихвате, или га пак злоупотребе, и то без пристрасности и без могућности помиловања или бекства. Хришћанство не заповеда ништа што један народ или појединац, у складу са својим способностима, нису у могућности да изведу, док, са друге стране, оно садржи све принципе који су неопходни да један трон остане стабилан, народ богат, породица срећна, појединац честит, а душа вечно благословена. Хришћанство је једина религија која је погодна да буде усвојена на универзалном нивоу и једина која је способна да овоземаљска краљевства доведе до среће коју нуди бесмртност. Сви они који желе да буду у милости Христовој дужни су да учине све што је у њиховој моћи да прошире сазнање о хришћанству, а Бог је срећан да благослови своје слуге тиме што ће од њих направити посреднике који ће његову милост и доброту преносити другима. Још од Христових дана, у цркви су верници одувек осећали колико је узвишена ова обавеза и колику вредност има та част, у мањој или већој мери. Ревност хришћана, у вези са овом обавезом, увек је зависила од тога колико јасно виде и са коликом енергијом осећају истину и важност Јеванђеља. И у најмрачнијим временима за веру и цркву, увек су постојали неки напори, иако слабашни, да се сазнање о спасењу прошири међу паганским народима. Читајући приповест о неколико периода црквене историје, не можемо а да се не ражалостимо када видимо како се над сјај и славу хришћанске доктрине надвија тамни облак догми паганских филозофија и метафизичке подмуклости тих школа; морамо да се расплачемо и над хришћанским верницима који су, некада чисти и невини, постали подмитљиви и прељубници, као и над мешавином паганских ритуала и 75

папског сујеверја. Па ипак, осећамо задовољство када, усред свег тог зла, приметимо делић истине који још увек гори, иако слабашно, и принципе светог жара који је још увек жив, иако једва. „Људски изуми, чија је намера да усаврше Јеванђеље или да га прилагоде укусу друштва, одувек су“, како је лепо приметио, „били витражи, чија је намера да привуку пажњу деце и доконих особа и да заклоне светлост која долази од оних који се налазе иза тих прозора“. Па ипак, ни људски изуми ни људска поквареност никада нису у потпуности могли да угасе светлост истине, нити да униште живот хришћанске вере. Ова чињеница, коју нико ко је икада био у цркви неће оспорити, има чврсту намеру да потврди Христове речи о цркви – да „капије Пакла неће превладати“. Принципи који су довели до стварања Мисионарског друштва у Лондону 1795. јесу: осећај да се пагански народи налазе у жалосном стању, убеђеност да Јеванђеље у потпуности одговара стању у коме се налазе, чврста вера у истинитост божанских обећања и јак утисак о дужности свих хришћана да се заложе за пропагирање божанске истине. Посебан циљ овога друштва било је ширење знања о Јеванђељу међу паганима и другим непросветљеним народима, док је намера оних часних људи који су помогли његово оснивање била да Хришћани свих вероисповести не треба само новчано и својим најбољим жељама да подрже тај основни, посебан принцип, већ да сви мудри људи међу њима треба да се посвете његовом ширењу и подрже рад мисија које су у стању да оснују зарад ширења тог циља у иностранству. Желели су да Друштво не буде искључиво епископално или презбитеријанско, конгрегацијско или методистичко, већ да представља мешавину свих ових вероисповести и да не треба да га карактеришу особине само једне од њих. Стога је друштво добило име Мисионарско друштво, што никако није значило да не постоје и друга мисионарска друштва, већ да оснивачи једноставно желе да ово друштво, које су оформили, буде отворено за све хришћане, не ослањајући се на било који посебан принцип неке одређене групе. Због тога се његовим пословима бавило искључиво Веће директора, које се бирало једном годишње од две државе признате цркве – енглеске и шкотске – и из различитих тела која чине отпадници од Англиканске цркве (дизентери), као и од људи које су послали у мисију, од којих су неки епископалци, неки презбитеријанци, неки лутерани, а неки дизентери. Тако су они уједињени у вери у велике истине Јеванђеља и у својим напорима да их шире, али се слажу у томе да могу да се разилазе по неким мање важним питањима, јер чињеница је да црква никада није била нити ће икада бити потпуно јединствена. Одлучио сам да овај део текста буде нешто дужи, зарад оних који можда нису имали прилике да добију праве информације о принципима Мисионарског друштва. 76

Друга друштва сличне природе, која су припадала различитим групама у оквиру протестантске цркве, основана су још раније. Иако њихов основни принцип није био тако широк, њихова гледишта су била једнако исправна и поштена, а њихови напори у различитим земљама крунисани су променљивим успехом. Ова друштва су такође пружила најбољи могући пример и огромно охрабрење свим сличним институцијама које су настале касније. Током неколико година, Мисионарско друштво је било ангажовано у мисијама у Африци, на Јужном мору, итд. Међутим, чинило се да ниједан део света не заслужује њихову пажњу у мери у којој је заслужује Кинеско царство. Јер, иако је било разних покушаја, у различитим периодима црквене историје, да се Јеванђеље уведе у ту земљу, густа тама паганства се и даље надвија над огромном популацијом, која до данашњег дана није осетила сласт политичке слободе нити јасне зраке Сунца праведности.

ПОГЛАВЉЕ I Напори претходних генерација да уведу хришћанство у Кину, покушај Несторијанаца, Римске цркве. Грчка црква у Пекингу. Пре него што почнемо да се бавимо напредовањем Мисионарског друштва у Кини, накратко ћемо се осврнути на разне покушаје увођења Јеванђеља у ту земљу у прошлости. Црквена историја пружа веома оскудне и често не баш аутентичне податке о овој теми. Прве покушаје да се хришћанска истина обзнани у Кини начинили су Несторијанци, који су од 5. века, од када овај податак и потиче, до краја 7. века продрли у разне земље источно од Цариграда, све до Татарске државе, где су ширили своју доктрину и оснивали хришћанска друштва.26 Крајем 7. века су дошли у Кину,27 где су такође оснивали цркве. Има мало података о њиховом деловању у наредних петстотина година. Каже се да су у 13. веку имали напредну цркву28 у северној Кини, која је и даље по стојала почетком 15. века,29 након што је готово угашена на татарској територији. Сматра се да су у 15. и почетком 16. века Несторијанци потпуно изумрли на тлу Кине. У част Несторијанаца у Кини, морам да напоменем две ствари. Прво, ниједан аутентичан кинески запис који сам до сада виБак, Теолошки речник, том II, стр. 190. Мосхајм, Црквена историја, том II, стр. 151. 28 Дито, том III, стр. 131. 29 Мосхајм, том III, стр. 289. 26 27

део уопште не помиње долазак ове секте у Кину, нити њихове напоре, доктрину, патње или изумирање на њеном тлу. Такође, уколико изузмемо камену плочу из Сигана,30 коју помињу неки римски мисионари, нема никаквих споменика, натписа или остатака старих цркава у белешкама било ког кинеског писца, а да сам ја за њих чуо или их видео. Друго, чини се да се ниједан део несторијанске доктрине или њихове церемоније обожавања Бога није помешао са било којим од паганских система у Кини, барем колико сам ја до сада открио. У многим другим земљама, пагани су позајмљивали од хришћана, а у Кини су слике Христа, које су позајмљене из римокатоличке религије, пронађене у неким паганским храмовима, где су им се у одређено време људи молили.31 У Shin-seen-tung-kin, Митолошкој историји Кине, постоји кратка приповест о рођењу, животу, смрти, ускрснућу, успењу и ученицима Христовим.32 Ова приповест је очигледно узета из католичанства. Ове околности, уколико су тачне, веома су необичне због тога што Кинези иначе обраћају пажњу на сваку чињеницу која се тиче страних земаља, а која је везана за њихову земљу. Посебно су обратили пажњу на Будисте, Муслимане и Римокатолике. Осим тога, Choo-foo-tzse, Vfang-Tzse и други еминентни кинески писци су живели у време када су Несторијанци, према историјским приказима, морали доживљавати свој процват у Кини. Они су забележили известан број религијских секти које су постојале у то време у Кини, али нису ни поменули никакву хришћанску секту. Према доктору Мосхајму и другим црквеним историчарима, Несторијанци су морали боравити у Кини дуже од осамстотина година и заиста је необично да их кинеска историја уопште не помиње, уколико су заиста тамо били толико дуго. У 13. веку је Римокатоличка црква проширила своје напоре на Кину, али прилично индиректно. Посланство, које се углавном састојало од црквених људи на чијем челу је био Johanes a Monte Korvino, је било послато од стране Папе Николаса IV Кублају, татарском цару. Њихов основни циљ било је посматрање Татара, па ипак каже се да су подигли и неке цркве у Кини.33 1307. године Јеванђеље је толико узнапредовало у Кини, да је Папа Клемент V подигао Камбалу, за коју многи мисле да је Пекинг, на ниво 30 Комто, Кинески мемоари, стр. 348–352, где је записана занимљива приповест о натпису који се налази на плочи. 31 Морисон, Мемоари о путовању у Пекинг. 32 Превод ове приповести у Индокинеској збирци, број 4. 33 Мосхајм, том III, стр. 132.

архибискупије, која је била поверена претходно поменутом Johanesu a Monte Korvinu.34 Frensis Ksavijer, славни језуита, размишљао је о преобраћању Кинеза у хришћанску веру, али, усред његових племенитих планова, смрт га је позвала са обала те земље, године 1552. Матео Ричи, Италијан који је припадао истом Реду, након Ксавијерове смрти, дошао је у Кину, где је проповедао католичку веру и поставио темеље Римокатоличке цркве. Не може се рећи да је било шта значајно за Јеванђеље урађено у Кини пре Ричија. Почетком 17. века, у Кину су дошли бројни језуити, домениканци, фрањевци и капуцини, који су, поред једног дела Јеванђеља, објавили велику количину римокатоличког сујеверја и велики број текстова карактеристичних за поједине Редове. Током владавине цара Канг-хе35, мисионари су били задовољнији и више него икада раније су уживали слободу у своме раду. Неколико стотина католичких мисионара, укључујући домаће становништво и странце, радило је у различитим периодима у Кини, а част нам налаже да кажемо да су многи од њих били искрени и посвећени своме послу. Неки од њих су добро писали, уколико им одређене грешке њихове цркве не би помутиле суд, а неколицина је била позната по свом познавању кинеске књижевности. С друге стране, не може се порећи да је међу њима било и оних који су били изразито скептични, као и оних којима су дворске почасти биле драже од рада у хришћанској мисији. У знак поштовања према доктринама и ритуалима којима су подучавали кинески народ, најбољи примери ових записа налазе се у кинеским списима мисионара, од којих је неколико и моја маленкост користила. Стил ових списа је углавном јасан, понекад врло елегантан, и лако су могли да га копирају наследници ових мисионара, којој год цркви да припадају, и да искористе таленат и рад оних који су ту дошли пре њих, како би олакшали сопствено напредовање, мудрост и поштовање према Христу, који им је дао тај дар за добробит цркве. Доктрине које се налазе у овим списима углавном су оне које су пропагиране у Европи, а које протестанти називају „најмрачнијим добом цркве“. Ту и тамо се појаве дивна осећања, која су исказана на прави начин и потпомогнута одговарајућим цитатима

Мосхајм, том III, стр. 297. Зашто се представља да је Камбала Пекинг, не знам. Уколико јесте, то је татарско име, Татари су тада владали Кином. Johanes a Monte Korvino је био прослављени италијански фратар, који је много година провео на раду у татарском царству и који је превео Нови завет и Давидове псалме на татарски језик. 35 Овде се мисли на кинеског цара Кангсија (Kang Xi), манџурске династије Ћинг, по многима најпросвећенијег цара Кине, који је Кином владао од 1662. до 1723. године (прим. приређивача). 34

Отаца из латинске цркве, али исто тако читалац врло често може да примети неке традиционалне глупости које се косе са здравим разумом. Њихов ритуал свакако није изгубио ништа тиме што је пренет на Исток. Измишљотине кинеског паганства и легенде свештеника Фуха и Таоуа, заједно са чудима која су дошла са новом религијом, а која се налазе урезана на светачким кивотима, гробницама мученика или пећинама пустињака, дали су значајан допринос црквеним обредима. Врлине које се приписују знаку крста, звонима, паљењу воштаних свећа, као и помоћ коју Богородица пружа женама у време њихове изолованости, болесној деци, старима и сиромашнима, врло лако су могле овај систем да учине пријемчивим међу нижим класама, нарочито женама, које су пре свог преобраћања имале обичај да се моле, Hwuy-fuh-foo-yin36 и T’keen-kowfhing-moo37, кинеским богињама које помажу деци и мајкама при порођају. Таленат мисионара, њихове врлине и утицај који су у то време имали на двор, придобили су не тако мало припадника више класе да прихвате начин живота који прописује Јеванђеље. Међутим, ти изоловани зраци светлости Светог писма, који су се пробијали кроз тако густе облаке, морали су бити заиста слабашни. Можемо пожелети да се, уколико римокатоличка вера икада поново успо стави свој утицај у Кини (што је тренутно мало вероватно), њени представници очисте од корумпираних доктрина и ритуала и да проповедају хришћанство онако како је то чинио Исус и његови апостоли. Међутим, ова корумпираност се може приписати систему а не самим људима: страх од Бога и љубав према њему су их на почетку сигурно терали да се суздрже од извртања истине, тако да проналазимо основне доктрине Божанског откровења разбацане по њиховим делима објављеним у Кини. Ученост, личне врлине и преданост неких од њих, заслужују да их копирају сви будући мисионари, од којих ће им само ретки бити једнаки, а још ће ређи бити они који ће их превазићи. Њихова постојаност и тријумфовање услед прогањања, које је некад водило до проливања крви и смрти, услед најразличитијих облика мучења, која су морали да истрпе у Јапану, Кини и неким другим земљама, показују да нечисто хришћан ство које су проповедали може бити приписано њиховом образовању а не намери. Такође са добрим разлогом можемо веровати да су се они одавно придружили „племенитој армији мученика“ и да сада носе круну оних „који им нису поштедели животе од смрти, већ су је надвладали крвљу Јагњета и речју свога сведочења“. Такође, без сумње можемо рећи да су се многи грешници, кроз свој рад, од греха окренули Богу, јер имамо 36 37

Hui fu fu ren (прим. приређивача). Tian hou sheng mu (прим. приређивача).

много разлога да верујемо да, када год се обзнане велике речи Јеванђеља, па макар истина била помешана са грешкама, Бог неће дозволити да тај покушај буде узалудан и да потпуно пропадне. Коначно ће добити „похвалу од Бога“ какву заслужују, и неће нам пружити прилику да оклевамо сматрајући их саборцима у Његовом царству. Последњих година су веома много прогањани. Међутим, постоји разлог да верујемо да су свађе које се дешавају међу самим мисионарима и горчина и завист који се тада појављују нанеле много већу штету њиховом циљу (као што је увек и био случај са свим хришћанима у сличним ситуацијама), него што су то учинила прогањања која морају да трпе. Борба која се води око прикладног термина за божанство, око ритуала жртвовања, који обично изводе Кинези на гробовима својих предака, и доласка из Европе црквених гласника, који су обучени у световном сјају и опремљени духовним моћима да среде све несугласице, заједно са још неким стварима које су уследиле, произвеле су два највећа зла која могу да задесе неку институцију која удруженим снагама ради на преобраћању пагана, било да припадају католичкој или протестантској цркви, а то су спољашње непо штовање и унутрашње поделе. Горд став који је заузео Легат у Риму, бахато понашање појединих мисионара на високим црквеним положајима и непоколебљив чврст став (који су неки називали тврдоглавошћу) велике већине, коју нису плашили громови Ватикана нити су могле да је умило стиве молбе пријатеља истине или да их скрену са свога циља мирољубиви савети умерених пагана, претили су да понизе њихову веру и њене свештенике у очима Кинеза. Појава одвојених и супротних интереса поделила је мисионаре, тако да су они, уместо да троше све своје време, снагу и таленат на преобраћање пагана, велики део тог времена траћили бранећи своје тврдње, дефинишући неке појединости и подржавајући надмоћ неколицине монашких Редова, под чијим су се окриљем они претходно окупили. Ова запажања нису изнета да би се изразила захвалност католичкој мисији у Кини или да би се дала искривљена слика о њој, већ да би се тим примером скренула пажња на чињеницу да треба бити изузетно опрезан по питању познатих врста зала која се јављају међу садашњим мисионарима. Јер, иако међу протестантским мисионарима ова зла можда не потичу из истог извора, и нису толико снажна, она могу проистећи из бројних других извора, а последице ће бити једнако опасне, па можда чак и опасније. Бројност, утицај богатства, покровитељство хришћанских краљева, привлачност упадљиве религиозности и велика научна достигнућа појединих католичких мисионара, могу још увек да одржавају њихов циљ у животу, док би наш, који има тек малу видљиву и опипљиву помоћ, био сахрањен. Дакле, једна генерација и једно друштво могу се научити мудрости не само из врлина других људи, већ из својих грешака и неуспеха. 82

Европљани, који су представљали срж мисије, су поумирали, били забрањивани или страдали од руке својих судија, а шачица преобраћеника, које су они произвели (и којих је у поређењу са Кинезима паганима, у доба највећег процвата Католичке цркве, било свега један на десет хиљада), убрзано се враћала паганству, што због недостатка Светог писма, што због недостатка живих учитеља. Сада у Пекингу постоји Грчка црква, у коју долази руски трговачки представник и други његови сународници. Порекло ове цркве помиње Бел, у свом приказу Кине. Током владавине Канг-хеа, током једног од његових татарских ратова, неки Руси су заробљени на реци Амур и доведени у Пекинг. Тај цар, који је био познат по многим изванредним особинама, дозволио им је да изграде цркву и поштују своју веру. Када њихови свештеници умру они затраже нове из Сибира. Кинески мандарин је 1815. поменуо ову цркву господину Морисону. Рекао му је да ју је лично посетио и да се молио пред иконом Исуса Христа, која се тамо налази. Испричао му је ову причу смејући се, јер се сетио колико озбиљно и прекорно му се тада обратио његов пријатељ свештеник који је задужен за ту цркву и који сматра да су Мандарини исувише површни да би могли бити искрени верници. Не зна се да ли је ова црква икада учинила напор ширења Јеванђеља међу Кинезима. Она своју пажњу искључиво усмерава на странце који су везани за руску фабрику у Пекингу. Холанђани, иако су проширили хришћанство међу Молуцима, делом Селеба и делом унутрашњости Формозе, изгледа ипак нису покушали да Јеванђеље уведу у Кину. Чини се да су гледишта Мисионарског друштва, узимајући у обзир важност усмеравања својих напора на Кину, заснована на праведној осуди јадног стања у коме се налази та огромна земља, која и даље хропће у тами паганског сујеверја и чије је срце исувише тврдо под утицајем сујетног скептицизма и узалудних спекулација, у којима се претпоставља да у универзуму нема Бога! Ово ће бити још приметније из онога што ћемо сазнати у следећем поглављу.

ПОГЛАВЉЕ II Скица националног и религиозног карактера Кинеза; Кина је првобитно била мала; бројне државе; нецивилизована; без уметности и књижевности; погрешне замисли њених мудраца; Кинези велики љубитељи антиквитета; Татари владају Кином; презиру Кинезе; два национална карактера; понашање Кине према другим народима; традиционално 83

откровење, извор добрих осећања пронађен међу паганским народима; велика надмоћ погрешних принципа у кинеским списима; кинески филозофи криви за идолатрију; обожавање видљиве природе; секта Фух38 доноси нови талас идолатрије са запада; богова у Кини има колико и пе ска; Кина је у потпуности предана идолатрији; олтари се налазе свуда; астрологија, чини, итд. Преовлађују разне погрешне филозофије; њихов утицај на народ; понос, чедоморство, тврдо срце. Дух и покушаји различитих класа; ниво порока у Кини; Јеванђеље није добродошло међу њене високоумне филозофе; важно је да мисионари знају у каквом се стању налази народ који треба да покрсте. Пошто циљ ових страница није само да представе историјске чињенице, већ и да сагледају њихове различите аспекте, пропратне околности и могуће последице, ја се нећу извињавати због тога што ћу одложити детаљно разматрање мисије у Кини да бих прво дао кратак преглед стања у коме се налази овај велики народ по питању религије и морала, у нади да ће то показати колико је неопходан био тај племенити покушај да се са тим народом подели божанско знање. То би такође требало да обезбеди додатан мотив за много веће напоре и добар рад, који су још увек у свом повоју. Верски, морални и политички принципи сваког народа стално и узајамно делују једни на друге у тој мери да је готово немогуће издвојити само један од њих, а да се при том делимично не зађе и на територију остала два. Исто се може рећи и за карактер ових принципа: покушај да се прикаже верски и морални карактер једног народа обавезно подразумева честе осврте на његов политички карактер, његове законе, институције и дух његове власти. Стога се приказ који следи не налази стриктно у оквирима које би прецизна анализа ових принципа можда захтевала, већ их представља, заједно или одвојено, онако како то прикупљени материјал дозвољава. Кина има један од најдревнијих народа на свету, а по територији, богатству и броју становника је свакако највећи од свих. У почетку је то била веома мала држава, на чијем челу се налазио поглавица који је имао феудална права, слична онима које су имали поглавари европских феудалних држава у давна времена. Оно што је такође било карактери стично за ову државу јесте то неотесано незнање, које је уобичајено за полуцивилизоване нације. У време владавине Јаоа39 и Шуна40 (2200. година п.н.е.), Кина је тек излазила из периода варварства. Пре него што су Овде се мисли на будизам. Ова реч Фух је приближна транскрипција кинеске речи Фо (Буда) (прим. приређивача). 39 Yao (прим. приређивача). 40 Shun (прим. приређивача). 38

они дошли на власт, кинески народ је живео у дивљој држави. Живели су у шумама и пећинама или рупама које су копали у земљи. Покривали су тело кожом дивљих звери, као и лишћем, травом, трском и перјем. Јели су животињско месо, са све крвљу, кожом и длаком, и нису га кували, пекли или драли.41 Своје мртве често нису сахрањивали. Бацали би их у какав јарак или мочвару, или у некакву плитку рупу, без ковчега, покрова или ритуала, где би их пронашли вукови, инсекти и друге животиње и растргли.42 Живели су у држави која је у једнакој мери била варварска као и британска држава у време владавине Друида, а пре него што ју је освојио Јулије Цезар. Још далеке 918. године п.н.е. забележени су случајеви где су вољени помоћници, конкубине и робови убијани након смрти свога господара, како би му правили друштво и служили му на ономе свету.43 И по књижевности се видело да су варвари, као и по понашању – нису умели да читају, пишу и рачунају. У време владавине Јаоа, кинеска територија се проширила, број становника повећао, особине поправиле и могла се приметити жеља за знањем и проналасцима. Повећање броја људи указало им је на значај рада, рад им је указао на значај постојања оруђа, а оруђе на значај поседовања вештине. Све ово је довело до побољшања на пољу корисних вештина и њихов напредак је за одређено време био гарантован потребом, захваљујући којој су се те вештине и родиле. Што се тиче писма, сама природа им је била учитељица; прве идеје о писму родиле су се након што су на њих оставили утисак отисци птица у песку и знакови на шкољкама.44 Њихово писмо је дуго времена било чисто хијероглифског карактера, али након што је претрпело различите промене, до којих је делимично дошло услед случајности, а делимично захваљујући генијалности, полако је попримило свој оригиналан облик и приближило се писму које је више одговарало потребама власти и књижевности. У раном добу кинеске државе, пре него што је њено становништво основало веће и мање градове и разна удружења, поред неотесаности која је одликовала њихове идеје, понашање и врлине, народ је сачувао пороке везане за дивљачки начин живота. Међутим, треба истаћи да нису били Lее K He, део 4, поглавље 9. (Кинеско класично дело Ли Ђи (Li Ji), или Књига ритуала, прим. приређивача) 42 Mung-tsze, део 3. (Класичан кинески филозофски спис Менције или Менг Ци, прим. приређивача) 43 She-king kwou-fung. (Ради се о књизи Shijing Guo feng, прим. приређивача) 44 Морисон, Кинески речник, Увод, стр. 1. 41

отровани умећем сплеткарења, лажима, лицемерјем и похлепом, који се тако често срећу на малоразвијеним друштвеним нивоима. Отуда су кинески мудраци у каснијим периодима развоја били опседнути злом чији су сведоци и савременици били, а заборављали су на зло које постоји од давнина, па су у хвалоспевима величали античко доба. Чак су и неке последице незнања и дивљаштва понекад погрешно тумачили као узвишене врлине. Чини се да су погрешно сматрали да су пороци њиховог доба заправо неопходна последица напретка цивилизације, а не одлика урођене људске изопачености, која се мења и прилагођава временима и околностима; сличне заблуде срећемо у свим земљама. На почетку владавине династије Chow45, неких 1000 година п.н.е., број кинеских држава, или кланова, попео се на хиљаду и осам стотина46 и свака од њих имала је свог поглавара који је имао апсолутну и наследну моћ. Међутим, све су оне биле уједињене у признању врховне власти Цара, кога су поштовали као срж свог савеза и поглавара свих смртника. Под таквим околностима било је немогуће превазићи досадна и заморна осећања, обичаје и понашање које је такав деспотски систем у Кини наметао. Тешко је рећи да је филозофска мисао Конфуција (који је живео пре неких 500 година п.н.е.) приближила његове сународнике Богу, али им је барем дала јаснију представу о теорији владавине човека и убрзала долазак времена када ће различите државе, чији се број већ озбиљно смањио, бити укинуте.47 Наиме, видимо да је неких 300 година после његове смрти тај број смањен на свега седам. Che-hwang-te48, пети цар династије T’sin49, је овај процес довршио, спојивши све државе у једну, чиме је обележио почетак те огромне деспотске државе чији се обриси назиру до дана данашњег. Ова велика машина је често угрожавана, како споља тако и изнутра, али њени кључни делови се и даље држе на окупу. Кинеска династија Чоу, владала Кином од 1100–256. г. пре н.е. (прим. приређивача). Kwoh-tseh, предговор, стр. 1 (Guo Ce, скраћени назив за књигу Zhang Guo ce (Хронике периода Зараћених држава), прим. приређивача). 47 На почетку владавине династије Чоу било их је 1800. Једна општа промена је тај број смањила на 18, затим друга промена на 7, а још једна их је све ујединила у једну државу. 48 Иако је Shi Huang di по редоследу владавине заиста пети цар који је владао дина стијом Ћин, он је у историји уписан као Прави божански цар династије Ћин, Shi Huang di. Пре њега су цареви себе називали „ванг“ (краљ, цар), а он је први који је себи доделио титулу „ди“, што у слободном преводу значи „божански владар“ (прим. приређивача). 49 Династија Ћин је владала Кином од 221–206 г. пре н.е. Иако је то за једну кинеску династију веома кратко време, она има изузетну улогу у дугој историји Кине. После периода Зараћених држава (475–221. г. пре н.е.) великих ратова и немира, ујединила је Кину и драконским законима покореним државама наметнула једно: писмо и мере; озаконила је владавину цара, који је постао „божанско биће“. То је било кључно за уједињење Кине (прим. приређивача). 45

Мудрост древних мудраца и кинеских владара осмислила је законик који, иако има доста грешака, представља величанствено дело. Током свог дугог постојања и коришћења, ови закони су примењивани са различитим нивоом људскости, а понекад чак без оптерећења деспотске управе. Дуго година су уметност и наука у Кини стајали у месту, а судећи по сведочењу последње Енглеске амбасаде (1816) чини се да су сада још и назадовали. Тврдоглаво одбијање Кинеза да се усаврше требало би схватити као последицу принципа (или можда боље рећи предрасуда) и ограничења које намеће деспотска власт, а не као жељу духа. Јер, они сматрају древне мудраце, краљеве, цареве и владаре прототипом савршенства, а период у коме су живели сматрају најбољим примером мудрости и врлине једног народа. Још увек су слепо одани античком добу, а њихов карактер није тако широк да би увидели своје мане и тежили напретку. Manchow50 Татари сада владају Кином. Слабашни Ханови51 синови, нису могли да се одупру татарском оружју. Ратоборни Скит, који једе коњско месо и пије кравље млеко, био је дорастао сваком подухвату. Само јединство царево могло је срушити његову амбицију, а мало која препрека је могла да пружи отпор његовом дивљачком јунаштву. Након рата, који је са прекидима трајао неколико година, он се коначно устоличио на кинеском трону, где сада заузима најистакнутије место међу овоземаљским владарима и чак претендује да буде већи од свих, јер га зову „Небески син“, „Цар свих народа под звезданим небом“, итд. Има 175 година од како је династија Ta ts’hing52 (која је сада на власти) почела да влада целом Кином. Ови Татари су ујединили Кину на сопственој територији и тако основали једно од највећих царстава које је икада постојало. Прихватили су многе обичаје својих нових поданика, али се нису одрекли ни оних који су карактеристични за њихов сопствени народ. Наставили су да поштују законе на које су наишли у Кини, док су у исто време наметали друге, за које је кинески народ сматрао да су веома срамни и тлачитељски, а непоштовање тих закона је неке од њих коштало живота.53 Извршну власт углавном чине Татари, па зато на Кинезе гледају са великим презиром. Често подсмешљиво кажу: „Кинези су груди које сисамо“. Нема сврхе успротивити се; Кинези морају да се покоре и (како некад сами кажу) „да у тишини прогутају увреду“. После припајања Кине Manchow Татарији, постоје две нације у цар ству, потпуно супротне, које узајамно утичу једна на другу. Неотесаност Манчурци (прим. приређивача) Хан је термин који се обично користи за Кинезе, насупрот Татарима. 52 Овај назив Да Ћинг значи Велика династија Ћинг (прим. приређивача). 53 Морисон, Филолошки поглед на Кину, стр. 8. 50 51

Татара је умекшана блажом и рафиниранијом природом Кинеза, док су кукавичлук и опрезност Кинеза побољшани ратоборним духом и активношћу Татара. Кинеска природа, склона сплеткама и обмани, и сирова храброст Татара ујединили су се у нешто што можемо сматрати садашњим националним карактером Кине и све док овај савез постоји, биће много већи у очима својих непријатеља, него што то далеки народи мисле. Оно што се не може постићи силом, може се постићи преваром и обратно. Оно што се не може постићи ниједном од ових вештина појединачно, може се постићи њиховим уједињењем. Међутим, ова мешавина особина, која може имати своје предности, заправо је хетерогена и неприродна, и имамо разлога да претпоставимо да се у њој крије срж националног зла. Попут течности (као што су уље и вода), чији су делови такви да када се помешају могу тако да опстану неко време уколико се протресу, али који се, када се оставе да одстоје, врате у своје првобитно стање и то без неког одређеног спољашњег утицаја, то се исто може десити са Кином. Темперамент деце која су легитимни потомци Кинеза и странаца, који њима владају, нескладан је и одбија да помири супротности у себи. Без обзира на предност коју јој дају сва она дела њених мудраца и мудрост њених законодаваца, Кина није савршена у интелектуалном и моралном смислу, јер као нација има мало поштених принципа на које се ослања, малу важност придаје истини, док у њој има пуно преваре и смицалица, као и презира према другим племенима. Овај народ у невероватној мери поседује вештину да свако општење са странцима преокрене у своју корист и на своју част, док су људи заправо створени да се осећају неважнима и зависнима. Слабе манифестације величине и ауторитета морају задовољити оне народе који желе да остваре савез са овом земљом, јер ће узалудно трагати за истином или поштовањем које могу од ње добити. Уколико могу да се задовоље тиме да погну главу и признају да њихов хлеб, вода и само њихово постојање зависе од изобиља које Кина поседује, утолико она неће лоше поступати са њима. Међутим, тешко оном народу који се усуди да само претпостави да јој је једнак, па чак и скоро једнак, тај народ ће бити сматран неотесаним, дивљачким, тврдоглавим и отпадничким и чињеницу да није сравњен са земљом може да оправда само попустљивошћу врховног поглавара Небеског царства! Уколико, приликом својих контаката са страним земљама, Кина не може на праведан и истинит начин да себе сматра часном, утолико она неће презати од тога да се послужи другим средствима. Она ће обезвредити речи, изврнути реченице, величаће све што њој иде у корист, док ће тамом заборава прекрити све оно што је против ње. Она се систематски служи лажима и без обзира на то да ли нешто чини добро или лоше, мора се потрудити да све то изгледа добро на папиру. Овај приказ национал88

ног карактера Кинеза је у једнакој мери тужан и истинит, нарочито када узмемо у обзир да се карактер једне нације формира на основу осећања и понашања појединаца, а да су они последица принципа којима их је научила земља у којој живе или које носе у срцу. Ово нас наводи да мало подробније размотримо верски и морални карактер Кинеза. Према неким тврдњама, најранији кинески списи садрже веома јасна и праведна осећања која се односе на Божанско биће и сматрам да би сами Кинези то могли да потврде. Међутим, чак и уколико узмемо да је ова тврдња тачна, утолико то не значи да та осећања и даље постоје, јер су поменути списи (нпр. Спис Wo king54, а нарочито спис Shoo king55) дело људи који су живели у примитивно доба кинеске историје док су идолопоклон ство и сујеверје мање заклањали светлост традиционалног откровења. Делове тог првобитног откровења божјег лика и божје воље, коју је Бог у својој милости обећао прародитељима људске расе, њихови потомци су пренели у готово све делове света до којих су их њихове сеобе довеле. Међутим, покварена људска природа није дозволила да ово откровење дуго остане чисто и нетакнуто и да се као такво преноси даље. „Човек је постао ташт у својим замислима, а његово будаласто срце је потамнело.“ У почетку није могао у потпуности да одбаци обожавање Творца (а можемо се запитати и да ли је било који народ на свету, до дана данашњег, без обзира на бројне богове којима се клања, икада био у стању да у потпуности заборави идеју о једном Врховном бићу и поштовање које према њему осећа) и вероватно се прва одступања од обожавања Божанства нису догодила са намером, већ више из неке побожне потребе да се освежи памћење, појача љубав и поспеше верска осећања уз помоћ неког предмета, који се може видети и опипати и који има локални значај. Иста лудост која је настављала да постоји у вековима који су уследили, напунила је ваздух, земљу и воду боговима којих је било више него песка у пустињи! Тако је опасно следити наша импулсивна осећања и машту, уколико нас истина, која је бесмртна и непогрешива, не води на том путу. Уколико је ово гледиште тачно, утолико оно може објаснити чињеницу да су сви народи веома рано одустали од обожавања истинског Бога и окренули се идолопоклонству, а то нас враћа на истински извор оних делића праведних осећања,56 који се 54 Wo king или Wu jing јесте назив за кинеско Петокњижје (њега су чинили класични конфуцијански списи: Књига промене (Yi jing), Књига песама (Shi jing), Књига ритуала (Li jing), Књига историје (Shu jing) и Анали периода Пролећа и Јесени (Chunqiu). Понекад се овим књигама додаје још и Књига музике (Yue jing), па онда имамо Шестокњижје, као основне конфуцијанске списе (прим. приређивача). 55 Soo king је Shu jing или Књига историје (прим. приређивача). 56 Углавном мислим на осећања која се тичу Врховног бића, врлине и порока, награде и казне, али не намеравам да тврдим да човек не може да стекне таква осећања само уз помоћ свога разума.

и даље могу наћи код људских изрода и за која сматрам да имају везе са првобитним откровењем. И као што не би требало, величајући тврдње хришћанског система, да поричемо постојање тих делића праведних осећања које човек ипак поседује, исто тако не би требало да поричемо кривицу, у нади да ћемо ослабити убеђеност у неопходност њеног по стојања или да ћемо умањити њен значај, или пак да искривљујемо слику тог ужасног идолопоклонства коме се човек окренуо. У кинеским књигама се може наћи много истакнутих афоризама, много исправних погледа на живот, много бистрих и умесних мисли које се тичу односа међу људима и задатака који они имају у животу, много корисних максима које се могу применити на породицу и народ у целини, као и на темперамент сваког појединца. Када кажем кинеске књиге, мислим на најбоље међу њима, тј. оне које је писао Конфуције и његови истомишљеници, од којих су неке веома старе, а неке сасвим нове. Међутим, добре стране ових књига у великој мери падају у воду због чињенице да ниједном речју не помињу по стојање Бога или пак дају искривљену слику о његовом лику и делу, а такође можемо рећи да у њима преовладавају погрешни принципи. Све оно што је вредно у тим књигама похлепа свештеника, астролога и чаробњака унела је у сваки систем и од идолопоклонства и сујеверја направила чвр сте савезнике. Као што не би требало да поричемо добре стране једног народа док покушавамо да одредимо његов карактер, исто тако не би требало да се задовољимо неколиким максимама тога народа сматрајући их довољним примерима њиховог веровања и понашања. Јер, услед подробнијег испитивања неретко се покаже да они само не приписују тим максимама изванредне и врле идеје, каквима се оне могу учинити људима, које је Јеванђеље посветило. По мом мишљењу, ово нарочито важи за Кину. Када се погледа извор многих њихових садашњих принципа и мишљења, као и њихове последице, и када се сагледа њихов непосредан утицај на дух и поступке људи, они ће неизбежно потонути у нашим очима. Да се на ово обраћала пажња, Европа би формирала много тачнији суд о Кини. Какав суд о њој можемо да формирамо када, након пажљивог ишчитавања књига и посматрања преовлађујуће праксе код Кинеза, схватимо да неки од принципа, који су за њих највреднији и које странци такође сматрају најважнијима, потичу од лажних теорија о универзуму, или проистичу из принципа астрологије, као и да ум приземљују и људе наводе на идоло поклонство? Шта ћемо мислити о њиховој души, врлинама и производима када видимо да се њени најбољи владари и најпросвећенији мудраци (као што је Конфуције), моле неком богу или се пак уопште не моле ниједном богу, већ зависно од тога како време, место и укус одређене епохе налажу? Можемо ли претпоставити да је један такав систем способан да читаве гомиле људи усмери ка Богу, систем чији се творци клањају небу и земљи, 90

планинама и рекама, боговима кухиње и духовима мртвих? Обожавање неба и земље је најстарији тип идолопоклонства у Кини, а, иако није јасно наведено, неки одломци у Lee k’he57 нас могу навести да закључимо како је обожавање ватре преовладавало. Ни у једном периоду своје историје Кина није била ослобођена идолопоклонства, али је оно знатно ојачало након владавине Laou-tszea (500. године н.e.)58, који је познат по томе што је обновио религију Тау59, а нарочито након увођења Фуховог сујеверја (81. године н.е.)60. Ово друго је са запада са собом донело и свети језик – доктрину о не-бићу – идеју о сеоби душа61 и коначном спајању добрих људи са божанством, што је такође понижавајући пример идолопоклонства, као и безбројне примере сујеверја. У овој секти препознајемо индијска божан ства, индијску доктрину и индијски језик, као и каноне тога народа. То је кинески народ одвело даље од извора живота него што је то раније био случај. Његов утицај је веома јак и веома штетан, јер има тенденцију да уништи рационалне принципе који се налазе у ученим списима, а при том заузврат не нуди ништа до гомилу бескрајних глупости. Идолопоклонство које тренутно влада у Кини проширило се и продубило током времена, захваљујући приливу из источне и западне татарске земље. И наредни освајачи су, заједно са својим народним обичајима, донели и своје богове и своје сујеверје. Тренутно богова у Кини има, да употребим израз Фухове секте, „Hang bo-sha-soo“62, тј. „има их више него песка у реци Ганг“. Већина митолошких облика, који имају било какав значај у историји, сада постоји у Кини, осим што су им одузети непристојни делови и они који имају циљ да науде људима. Овде се могу наћи идоли из древне Кине, Египта, Грчке, Рима, Вавилона и Индије, иако са малим изменама. Кина има своју Дијану, свога Еола, своју Херу, свога Ескулапа, Марса, Меркура, Нептуна и Плутона, баш као и пагани са Запада. Кинези имају небеске, земаљске и подземОво је кинески спис Ли ђи (Li ji), или Записи о ритуалима (прим. приређивача). Овде се ради о крајње непрецизном одређењу. Наиме, Лао Ци (Lao Zi) није био владар већ један од најзначајнијих филозофа старе Кине, који је живео у шестом или петом веку пре наше ере (вероватно 551–467. г. пре н.е.). Ова груба грешка у тексту говори о крајње површном упознавању са кинеском културном матрицом, што истовремено говори да од самих почетака није постојала озбиљна намера да се упозна Кина и њена културна ризница, већ да се у привидно ученом маниру омаловажи нехришћанска традиција (прим. приређивача). 59 Религија Тау је назив за оно што неки истраживачи кинеске цивилизације данас зову „религиозни даоизам“ (прим. приређивача). 60 „Фухово сујеверје“ се заправо односи на Будино учење и, генерално, будизам у Кини (прим. приређивача). 61 Не бих могао да тврдим да се у Кини није веровало у сеобу душа и пре Фуха. Ако јесте, онда је то било мање запажено и имало је слабији утицај. 62 Ради се о изреци Huang he sha shu (бескрајни песак Жуте реке) (прим. приређивача). 57 58

не богове – богове брда, долина, шума, области, породице, радње, кухиње! Они обожавају богове који наводно владају громом, кишом, ватром, усевима, рођењем и смрћу, великим богињама, тј. они обожавају „огромно пространство неба, сунца, месеца и звезда“. Они такође верују у духове планина, река, језера и мора, као и духове птица, звери и риба. Они упућују молитве и нуде жртву духовима преминулих краљева, мудраца, хероја и родитеља, било да су они за живота били добри или лоши. Идоли кинеског народа су сребро и злато, дрво и камен, као и глина – изрезбарена или обликована, дело људских руку. Њихови олтари се налазе високо у брдима, у гајевима, под зеленим стаблима; они су своје идоле поставили на углове улица, поред прометних путева, на обале канала, у чамце и бродове. Свуда се може видети присуство астрологије, прорицања судбине, гатања из пе ска и призивања духова. Сви знају чини и имају амајлије. Носе их око врата, пришивају их на одећу или везују крај узглавља и исписују на вратима, а мало је оних који верују да су они лично, њихове породице, продавнице, бродови или роба безбедни без тих амајлија. У Кини су сви идолопоклоници – њени цареви, државници, трговци, народ, као и филозофи. Иако многи учени људи са презиром гледају на популарно сујеверје и ругају се обожавању свега што нису велики и видљиви примери из природе, са неба и земље, њихов сопствени систем није у стању да их издиге изнад онога што желе да презиру, па у смртноме часу, схвативши да им је некакав бог потребан, а не знајући за првога Бога, пошаљу по свештенике који представљају лажне богове, како би се они молили за њихово оздрављење и за покој њихове душе након смрти, као и за срећан повратак на овај свет. Занимљиво је да се чланови секте по имену Yu-keaou, илити секте учених, док су доброг здравља смеју глупостима које пропагирају неке друге идолопоклоничке секте, док у болести и када се смрт приближи, као и на сахранама, примењују Ho-chang63 и Taou-sze како би се окупили, читали из књиге кинг64, писали талисмане, звонили звонима, изговарали молитве и удовољавали боговима.65 Ако узмемо у обзир да универзални обичаји 63 Овде се вероватно мисли на тзв. „he chang“, или појање (хорско свештеничко певање); то се понекад упражњавало приликом конфуцијанских, даоистичких или буди стичких ритуално-обредних радњи. Можда се овај термин односи и на нешто друго, али аутор текста није уз транскрипцију дописао кинеске карактере, тако да је и садржај ове фусноте само претпоставка која можда нема пуно везе са изворном ауторовом намером (прим. приређивача). 64 Под именом кинг се подразумевају стандардне књиге које се тичу вере и морала. 65 Читање књига кинг (ђинг или на кинеском jing), талисмани, звона и молитве, су нешто што је било својствено готово свакој религиозно-обредној пракси у Кини. Тако да није јасно на шта писац конкретно мисли. Друго, „књига“ или прецизније „класични спис“ се као термин доста касно јавио у Кини и то после канонизације појединих старих списа. Канонизација је некада трајала и по неколико стотина година, и из тог разлога

имају јак утицај на њих по овим питањима, можда можемо закључити да се они не осећају довољно удобно у сопственом систему да би у њему умрли. У том страшном часу, када „душа и тело клону“, сва људска бића осећају потребу да се приклоне неком систему, било да је он исправан или погрешан, који нуди било какву наду за бекство или барем ублажавање оног зла кога се боје услед свести о својој грешности, и уз помоћ кога ће спознати срећу за којом по својој природи сви жудимо. У случају да не познајемо прави извор наде или да је не волимо, избор ће пасти на погрешан систем, као што је то код њих случај. Будући да је све поменуто утемељено у основним митолошким си стемима, можемо навести и основне филозофске системе и рећи да се сва велика дела која су од неког значаја у древној историји могу наћи у Кини. Ја термин филозофија посматрам у неодређеном и свеобухватном смислу у коме се сада углавном и схвата, а који подразумева доктрину о универзуму, систем природних закона, испитивање својстава материје, теорије морала, будуће казне и сл. Њихова теорија о настанку живота, која је подразумевала одвајање лакших од тежих делова материје, доста је слична епикурејској доктрини, која сматра да је свет створен захваљујући природном и непредвиђеном кретању атома, и могуће је да су ове две теорије у основи исте. Они не сматрају материју вечном, попут платониста, али исто тако не наглашавају да је имала почетак и чини се да њихов систем претпоставља да то и није био случај. Нико од њих, барем колико је мени познато, не тврди (као што то чине неки древни махнити теоретичари) да је први човек спонтано изникао из земље, попут цвећа или траве. Међутим, неки од њих, а нарочито припадници секте Тау, верују да су прва два људска бића створена у огромном казану испод кога је била наложена ватра, а поред кога се налазило неко небеско створење које их је потом извукло из тог прокључалог гротла! Платонова теорија о „Анима Мунди“ или души света је већ веома по зната и каже да су небеса тело тог замишљеног бича, да је ветар његов дах, а да небеска светлост, која долази из његових очију, заправо представља сузе и пљувачку! Kwie-shin66 Chung-yunga су у кинеском систему исто што није најбоље „књиге“ назвати стандардним књигама које се тичу вере и морала, то су „класични канонски списи“ било које садржине и свакако се нису тицали само вере и морала. На пример, Класичан канонски спис Промена (обично на Западу превођен као Књига промена) је изворно имао назив само Промена и пре него је дописана реч ћинг (класичан канонски спис) уз Промена, његова канонизација је трајала између петсто и седамсто година, тек тада је понео назив Ји ђинг. Изворно, то је био приручник за прорицање судбине (прим. приређивача). 66 На кинеском то су речи „гуи-шен (gui-shen)“, које би се у слободнијем преводу на српски дале превести као „демони и богови/духови“ (прим. приређивача).

су Еони били у њиховој секти. Претпоставља се да је египатска теорија о принципу материје и духа67 била иста као и она која сада постоји у Кини, а тиче се доминације Јина и Јанга. Начин на који наизглед неадекватне речи материја и дух означавају принципе које они приписују Јину и Јангу, биће јасан свакоме ко је пажљиво прочитао уобичајене филозофске књиге. Како се претпоставља да се древна и годишња дешавања, као и плодови природе налазе под утицајем ова два принципа, ниједна дефиниција их не би могла боље описати од оне која каже да они представљају физичког хермафродита, илити мушку и женску енергију у природи. Небески ваздух се сматра мушким, док је земаљски женски, тако да се претпоставља да је њихово сједињавање слично ономе које се дешава на територији неба и земље, у биљном и животињском свету. Ову идеју потврђује стално понављање тих термина, као на пример у реченицама попут ових: „Небо је отац свих ствари, земља је мајка свих ствари“. Да ли хомосексуалне грозоте, за које се зна да постоје у Кини, потичу из овог њиховог сексуалног система, слично неким другим земљама у прошлости, тешко је са сигурношћу рећи, мада би се могло рећи да то није случај. Њихова теорија о Ле68, принципу за који се сматра да прожима сва тела, и без кога ништа не може бити савршено, слична је „псалтирској природи“ о којој говоре неки стари писци са Запада, са том разликом што они Ле пре сматрају средством које нема личност нити памет, а не инструментом у рукама Врховног бића. Попут арапских, египатских и вавилонских астролога, Кинези видљиви део неба сматрају огромним пространством са кога паметни људи могу читати судбину појединаца или читавих народа, па отуда не чуди што код њих преовладава судбинска астрологија која има снажну подршку у чињеници да они не знају ништа о правим разлозима постојања свих природних феномена. Да ли у веровањима секте Fuh K’ung и heu69, што значи празнина, поништити, неодређеност заправо одговара спиритуализму Берклија и Брамана, а који је потекао из Индије, оставићемо читаоцу да закључи. Попут материјалиста, многе конфуцијанске секте сматрају душу, као и принцип перцепције и мисли, резултатом материјалне организације, која је стога у потпуности зависна од тела; отуда се речи попут Moh-

Такође се назива материјалним и активним принципом. Вероватно се циља на неоконфуцијански принцио „ли“ (космички образац, исконско начело, закон, принцип, итд.) династије Сунг (прим. приређивача). 69 Ове речи су део појмовног апарата даоистичких писаца. Ради се о речима кунг (kong) и сју (xu); кунг се може превести као „празно место“, „одсутно“ које има своју употребну моћ, док је сју „празнина“, „ништа“, чија се употребна моћ не назире (прим. приређивача). 67 68

-leaou70, ’поништен’, Siaou-leaou71 ’истопљен’ и San-leaou72 ’разбацан’ не приписују често интелигентном принципу, након смрти тела. Међутим, Кинези, заједно са питагорејцима и индијцима (нарочито после увођења будизма), много чешће верују у идеју о сеоби душе из тела у тело; то је идеја о којој веома озбиљно и дуго размишљају. Тврде да ће неке душе морати да прођу кроз pah e ’tseen wan ts’hab tuy che shin73, тј. „осамсто милиона различитих тела!“ Следбеници Tau и Fuh идеологије сматрају да савршена непомичност, тишина и потпуно уздржавање од страсти, осећања, па чак и мисли представљају савршенство врлине и да су једина сигурна пропусница за њихов замишљени Рај. Поред алхемичара, Тау секта тврди да поседује вештину преображавања метала. Они у своме Seen-tan74, камену мудраца, проналазе лек за све болести и талисман бесмртности. Судећи по објашњењу које даје секта учених људи, у моралном си стему Кинеза има много доброг. Многе животне дужности су представљене онолико јасно колико се то може очекивати од једног народа који не познаје правог Бога. Међутим, онима који тај систем упореде са системом хришћанске етике који се налази у Новом Завету, он се мора учинити веома мањкавим и у многим случајевима озбиљно погрешним, нарочито ако се узму у обзир мотиви и циљеви људских активности и дух у коме се те активности спроводе. Осим тога, неке важне дужности су у потпуности изостављене, док се о некима распреда надуго и нашироко, у тој мери да постају мрске и веома досадне. „Chung-yung“75, илити директног посредника којим се хвале, свакако нису могли достићи, као што 70 На кинеском то је израз „mei le“, чије је значење „нема, не постоји, одсутно је“, и кори сти се да негира одређену врсту реалног или потенцијалног постојања (прим. приређивача). 71 На кинеском то је израз „xiao le“, чије је значење „ишчезло је, нестало је, уништено је“, и користи се да укаже да нечега чега је било више заувек нема (прим. приређивача). 72 На кинеском то је израз „san le“, чије је значење „распршено је, разнето је, разбацано је“, и користи се да укаже да оно што је било сабрано више сабране нити не држе на окупу, и услед тога се то „расуло“ и препустило одређеном „нескладу, нереду (прим. приређивача). 73 На кинеском фраза „ba yi wu qian wan za lei zhi shen“ стоји у тесној вези са будизмом чије је значење отприлике „осамстопедесет милиона различитих телесних облика“, и користи се да укаже на бројне трансформације кроз које пролази „непросветљена душа“, или она „душа“ која није доспела у нибану или нирвану (истину, слободу, пробуђење) (прим. приређивача). 74 Ово је термин преузет из даоистичке алхемијске праксе, на кинеском xian dan и значи „алхемијска твар (камен, пилула) бесмртности“ (прим. приређивача). 75 Овде је нејасно о чему се заправо ради, на шта се мисли када се каже „директни посредник“. Уколико је то технички термин Конфуцијеве филозофије, један од главних момената његове филозофске праксе, zhong yong, онда је то тзв. „златна средина“, „средњи

то није могао ниједан народ на свету без помоћи божанског Откровења. Оно што је заиста добро у њиховом моралном систему, који нема никакво упориште у признатој власти Врховног законодавца, нити је потпомогнут мотивима који проистичу из наде да ће их обасјати рационална и бескрајна срећа и из корисног страха од будуће казне и који је довољно вредан да му суди свето и праведно Биће, заправо има веома слабашан утицај на ум и понашање људи. Мотиви који људе наводе да буду честити и да поправе своје понашање обично потичу из интереса, било личног или везаног за претке, породицу или владара, круг најближих рођака или децу – дакле, непосредног или посредног интереса, али интереса који готово увек има овоземаљску природу. Када је реч о казни која ће човечанство стићи у будућности, конфуцијанске секте проповедају веру у будући живот у коме ће њихова деца и њихови потомци уживати на земљи, па можемо закључити да се њихови погледи на свет нису попели ни степеницу више и чини се да се сви њихови страхови и сва њихова надања ту завршавају. Слика раја каква постоји на Западу и на коју се угледају Фухови следбеници је налик слици какву би насликала варљива машта каквог азијата. Утврђене палате, редови стабала на којима расте драго камење, базени са миришљавом водом из које расте лотосов цвет, велики попут точка на кочијама, цвеће слатког мириса које пада по земљи, жута прашина која потиче од злата, јата птица, невероватно лепог перја, које певају на златном дрвећу најмелодичније и најхармоничније мелодије и то на стотине њих – такав је њихов рај. Међутим, у складу са презривим начином на који се односе према женама свуда на Истоку, они женама у потпуности ускраћују могућност да се нађу у том рају. Претпостављам да се у том си стему предвиђа да се жена која се добро владала на земљи прво претвара у мушкарца, па тек онда може бити примљена у ту палату76 задовољства. Патње Татара, које је њихова ужаснута машта замислила, представљене су на сликама као кажњавање у Чистилишту, а Татари су представљени и у мистеријама других паганских народа, са том разликом што су ове слике представљене широј публици, док су те друге могли да виде само одабрани. Крвава језера у која се урањају жене које умру на порођају, усијани гвоздени стубови које су лоши људи приморани да обгрле, прождрљиви лавови, тигрови, змије, планине које се простиру посвуда са ножевима уместо врхова на које се бацају осуђеници, који се купају у крви, одсечених језика, провлаче се између усијаних челичних стубова, проклети се увлаче пут“, или „права мера ствари“. Она не „посредује“, ка њој се тежи и она је отелотворење мудрог увида у суштаство света, бића и ствари (прим. приређивача). 76 Видети о овој теми у Индокинеској збирци, број 6.

у кожу животиња чији им је лик суђен за следеће појављивање на земљи, грешници се кувају у котлу, точак уз помоћ кога се одвија метаморфоза, рогати демони са мачевима, копљима, секирама и кукама, бедни смртници који час дрхте од неописиве хладноће, а час се пеку на угљевљу из огромне ватре – ове и многе друге ствари представљене су детаљно и са грозним појединостима. Уместо да изазову користан страх у људском уму, они им пуне главе грозним сликама у чије постојање они мало боље обавештени свакако не могу да поверују или уколико и поверују, то ће им потпуно сломити дух и неће их уопште покренути, или ће их пак натерати да се осећају јадно и бедно чак и на овоме свету у ишчекивању тих грозота. Требало би ми бескрајно пуно времена да поменем све различите делове њиховог компликованог система у коме су једино тама, конфузија и апсурдност очити. Трагати за вером која би одговарала човеку и која би га направила мудрим, честитим и срећним на овоме свету и вечно благословеним у свету који долази после овога у овом мрачном лавиринту, било би једнако узалудно као тражити живахну светлост сунца усред најдубље ноћи. Постоји разлог да верујемо да је ова хетерогена гомила догми, од којих су многе не само апсурдне већ и веома глупе, разлог за стварање многих врста зала међу Кинезима. Њихов национални понос и посебно право на доминацију имају највећу подршку у гордом уверењу да је њихова власт настала по моделу природе и да је слика и прилика најплеменитијих њених видљивих делова, тј. Небеса. Организација њихових градова, управљање палатама, дужности Принца и људи, развој њихове војске, њихови стандарди, начин на који праве своје кочије, успон и пад, њихове гозбе, па чак и облик и изглед њихове одеће – све је ово још од давнина (па и даље у доброј мери) требало да личи на нешто са видљивог дела неба, на неку звезду или сазвежђе, на неки покрет на небу, замишљени или стварни, на неко велико небеско тело или неки физички принцип. Они често доносе суд о намерама провиђења имајући у виду догађаје у рату, а о судбини народа на основу неког приказа на небу. Још од давнина, они шаљу своју војску у освајачке походе, преузимају престоле, кажњавају угњетаче, задржавају територије, и све то покоравајући се, како они мисле, неким небеским аспектима. Уколико овом погрешном концепту придружимо податак о њиховој древности, огромној популацији, великом богатству, слаб напредак на пољу науке, мањак установљених принципа, а нарочито мањкавост њихове душе, утолико је тешко да нас може зачудити уображеност са којом гледају остале народе на земљи. Убијање женске новорођенчади и даље постоји у Кини, а уколико и није потекло од принципа Јина и Јанга, који свему што је мушко припи97

сује узвишена својства, а све што је женско понижава, без сумње је тада добило пун замах. Њихова вера у метемпсихозу и у неизбежне одлуке Судбине спречава их да срдачно показују доброту и доброчинство. Њихова хладна филозофија заправо их подучава практичности. Доброчинство попут капи росе пада са пера њихових мудраца, али се често заледи у ваздуху пре него што дотакне папир. Чак и природна жеља коју сваки човек има да помогне другом људском бићу у невољи у Кини је веома слаба, а често је превлада страх од супротстављања вољи богова, који шаљу човека назад на овај свет, у беди и сиромаштву, како би окајао своје грехе и злочине из претходног живота. Ту је и веровање да су сви напори које чинимо да би смо се супротставили судбини не само бескорисни, већ и погрешни, али и себичлук, тврдо срце и незаинтересованост за срећу других људи, који су некада разлог што човек може мирно да седи и пије кафу и дозволи да се неки други човек у његовој близини удави у таласима или да му сва имовина изгори, док би само мали његов напор могао све да преокрене. Истина је да најрационалнији међу њима проклињу ово зло и пишу против њега, а нарочито против убијања женске новорођенчади, али мала је корист од свих тих добронамерних напора да се страшни злочин исправи када су принципи који су криви за злочин и даље цењени и поштовани! Они су у нескладу сами са собом. У једном делу својих списа они оплакују горке последице и упозоравају људе на њих, док у другом делу величају узроке свих тих последица, као једини извор савршенства у Универзуму. Они осуђују млаз смрти, а ипак пуне водом затровану фонтану, они жуде да поткрешу гране дрвета, а ипак му ђубре корен. Иако порок у свим својим облицима постоји у Кини, можда он ипак на први поглед не изгледа тако огроман као у неким другим земљама. Али, не треба одмах да закључимо да је он зато мањи него у другим паганским земљама. Јер, мишљења и обичаји свих друштвених класа не само да пружају довољан изговор за грехе против божјих закона, већ су их на неки начин уздигли, па их је отуда веома тешко убедити у моралну изопаченост тога зла коме се њихови преци и најмудрији људи већ вековима предају. Начин понашања и обичаји Кинеза упаковани су у тако уобичајену и сведену форму, да се једном странцу, који тек површно познаје језик и прави дух кинеског народа, може учинити да у њима има много тога вредног хвале, а мало тога што би требало кудити. Међутим, док њихов угњетени народ стење под насиљем које се над њим спроводи, њихов двор је испуњен корупцијом и неправдом, на њиховим пијацама се вара и краде, њихови домови су пуни конкубина, међу њима има и хомосексуалаца, у њиховим манастирима живе необразоване, лење и прљаве аскете који, да се послужим речима једног кинеског писца, „за ово друштво не вреде ни 98

пет пара“, у њеним школама и на колеџима се налазе високоумни и самодовољни учењаци, чијим ће поносним и рафинираним умовима скромна доктрина Јеванђеља бити мрска и неприхватљива. Уколико претпоставимо да је овај кратак преглед мишљења, веровања и обичаја у Кини у највећем делу тачан, утолико ће читалац хришћанин сигурно приметити да портрет паганског света који су насликали надахнути писци у потпуности одговара слици овога народа. Јер они „седе у мраку и обитавају у земљи сенке смрти“, „они су заменили славу непоткупљивог Бога сликама које одговарају поткупљивим људима, птицама, четвороножним зверима и гмизавцима“, „они се клањају и служе створењима више него самом творцу“, „они су скренули у обамрлост“, „они верују у оне који по својој природи нису богови“, „служе идолима од злата, сребра, дрвета и камена, који не виде, не чују, не ходају“, „огрезли су у вештичарење, мржњу, завист, гнев, борбу“, „склони су поквареним страстима, мењајући природну намену нечега“, „потпуно су скренули с пута“, „под влашћу су Сатане“, „ходе овим светом под влашћу Принца који има моћ ваздуха и влада децом непослушности“, „њихов је разум замрачен, отуђен од Бога захваљујући њиховом незнању“, „они су залуђени узалудном филозофијом“, „они су без наде, без Бога на свету“! У таквом се стању налази Кина, и то након 2000 година од како следе конфуцијанску филозофију, након што је римокатоличка вера у овој земљи заступљена већ двеста година, а у таквом стању је била и када је по први пут предложено да се пошаље Мисија у Кину, што је и тема овога дела, од које сам се веома много удаљио, и таква је у садашњем тренутку. Познавање националног, верског и моралног карактера народа који желимо да преобратимо од огромне је важности, како за она удружења која се прихвате тог племенитог посла, тако и за оне којима је он намењен. Иако је то у извесној мери познато, морам рећи да постоји бојазан од тога да ће мисионарска друштва погрешити при избору мисионара и да ће они, ма како ревносни били, улудо траћити своју снагу, те ће планови мисионарских друштава и таленат и снага мисионара бити протраћени. Међутим, до овог сазнања се долази постепено. Наиме, мало је оних мисионарских друштава која су на самом почетку у потпуности свесна својих циљева, а што је и те како пожељно. Чињеница да се налазе толико далеко од самог попришта, ускраћује им могућност да сами чују и виде оно што је потребно и да се у то лично увере. Стога је дужност сваког мисионара да проучава списе, осећања, законе, обичаје, веру и карактер пагана, како би о томе могао да извести удружење часних и поштованих људи који су их овамо и послали, очекујући од њих податке. Осим тога, њихов рад треба да крене путем мудрости, који, уз божји благослов, нуди највећу вероватноћу на успех. Са енглеског превела: Данка Синадиновић 99

100 Ђулио Алени, „Мапа света“

Пекиншки дневник Семјона Черепанова77

Александар Хохлов Александар Николајевич Хохлов – кандидат историјских наука, старији научни сарадник Института за оријенталистику РАН. Аутор је многих радова из нове историје Кине, историје руско-кинеских односа XVII–XIX века и историје домаће оријенталистике. Ниже објављени запис „Дневник Руса, вођен у Пекингу од 18. новембра 1830. до 10. маја 1831. г.“ припада перу Семјона Ивановича Черепанова (1810–1884), сибирског писца и новинара, мало познатог широком кругу читалаца. Он је готово непознат и оријенталистима. Између осталог, на свом животном путу више пута је имао прилику да буде у контакту са научницима-оријенталистима, а његово стваралаштво, посебно 40–50-их година, је било тесно повезано са кинеском проблематиком. Довољно је указати на то да се његова прва прича, објављена 1848. г. у „Илустрацији“, називала „Кјахта и Мајмачен“. Биографски приручници и енциклопедије садрже оскудне информације о животу и раду С. И. Черепанова. Ту празнину делимично попуњавају кратке приче које је он написао, новински дописи и мемоари, који омогућују да се одреде етапе његовог животног пута и књижевног стваралаштва. Међу делима Черепанова највише аутобиографска су следећа: „Путовање сибирског козака у Пекинг“ („Библиотека за читање“, 1854, фебруар), „Дневник Руса, вођен у Пекингу од 18. новембра 1830. до 10. маја 1831. г.“ (На истом месту, 1856, Nо 3–4), „Ко је открио графит“, („Санкт Петербуршке новине“, 1856, Nо 172), „Од Ирбита до Нижњег“ (На истом месту, 1858, Nо 181, 187 и 253), „Одломци из успомена сибирског козака“ („Савремене новости“, 1877, Nо 80) и нека друга. Наравно, чињенице, које је С. И. Черепанов дао о себи, потребно је прецизирати. Као поуздан водич у том послу могу да послуже материјали из личне архиве писца, чији се главни делови налазе у Москви, Санкт Петербургу и Казању. У складу са подацима, које је дао сам С. И. Черепанов, родио се 10. априла (30. марта) 1810. г. у тврђави (касније станици78) Кударинској, близу границе са Монголијом, која је улазила од 1691. г. у састав империје 77 78

Источна колекција, Руска државна библиотека, Москва, бр. 2, 2001, стр. 80–85. Станица – велико козачко село.

101

Ћинг. Отац будућег писца Иван Андрејевич је био командир Кударинског козачког ескадрона и заузимао је положај пограничног заповедника. Његова мајка, Марија Афанасјевна, била је ћерка кјахтинског трговца Јакимова; последњих година живота налазила се при Иркутском Знаменском манастиру. Допунске податке о породици С. И. Черепанова даје исповедни списак Троицке цркве села Кудара за 1823. г., који смо пронашли у Државном архиву Читинске области. У њему је, наиме, указано на следећа лица: „Заповедник Кударинске дистанце (војна постаја) Иоан Андрејанов Черепанов – око 43 године, (његова) жена Марија Афанасјевна – око 43 године; имају децу: Симеон (Семјон) – 13 година, Пјотр – 9 година, Анфиса – око 4 године“. Од 1817. до 1823. године С. И. Черепанов се школовао у Троицкосавском среском училишту, а у децембру 1823. г. примили су га на службу у Троицкосавску пограничну управу као подписара – као ситног чиновника, који је вршио обавезе писара. Троицкосавск, који се налази близу руско-кинеске границе, тих година није сматран градом који је управни центар у Забајкаљу, коме се подчињавало веће село Кјахта, где се од времена закључивања Кјахтинског уговора 1727. г. водила живахна размена робе путем размене руских мануфактурних производа, углавном тканине, за кинески чај. Назив трговачко село, одакле су одлазили кроз монголске степе руски дипломатски курири, трговци и мисионари у Пекинг, данас носи и бивши погранични град Троицкосавск, који је удаљен пет врста од Кјахте. И поред напредовања у служби (1827 – 1829 г. вршио је дужност шефа одсека), С. И. Черепанов напушта чиновничку каријеру и у септем бру 1829. г. ступа у козачку војску, где му додељују дужност сатника. У августу 1830. г., у вези са поласком новог састава Руске духовне (православне) мисије из Кјахте у Пекинг, он на челу конвоја козака путује у престоницу династије Ћинг. Извршавајући различите наредбе М. В. Ладиженског, постављеног за полицијског официра од стране Азијског одељења Министарства спољних послова ради праћења нових чланова духовне мисије у Кину и старих – у домовину, С. И. Черепанов пажљиво изучава спољашњи изглед и живот кинеске престонице. О својим утисцима и опажањима он детаљно говори у писмима које шаље оцу, доносећи последњем велику радост. После повратка из иностранства, С. И. Черепанову се у току низа година догодило да служи у Забајкаљу, у Петровској фабрици, где су се тада налазили у затвору многи учесници декабристичког устанка 1825. г., у Петербургу. То му је омогућило не само да се упозна са многим декабристима – затвореницима Петровске тамнице, већ и да се спријатељи са 102

њима, посебно са И. И. Завалишином, који га је, интересујући се за С. И. Черепанова, испратио говором: „Иди путем добра, путем просвећења“. Пут у Кину и дружење са декабристима оставили су снажан утисак на С. И. Черепанова. Није случајно у анкети, коју је попунио у октобру 1881. г. на молбу познатог казањског књижевника-библиофила Николаја Јаковљевича Агафонова, на питање које се односи на образовање одговорио да су његова академија, или универзитет, били „1830–31 г. – пут у Кину“, када је имао прилику да се упозна са многим угледним научницима и оријенталистима (Н. Х. Бунге, Е. Н. Фусом, О. М. Коваљевским и другима), и Петровска фабрика 1831–1833. г., где су његови учитељи– „просветитељи“ били Ф. Б. Вољф, А. И. Јакубович, Н. А. Бестужев, И. И. Завалишин и многи други. Кинеска проблематика у стваралаштву С. И. Черепанова је најпотпуније и веома рељефно представљена у записима, које је он објавио у „Библиотеци за читање“ 1854. и 1856. године. На њихов садржај, а још више на начин и стил излагања материјала велики утицај је имао уредник часописа, познати оријенталиста О. И. Сенковски, који је написао, по признању самог аутора, „веома сложен предговор“. Теза о окорелости и непокретности Кине, коју је позајмио О. И. Сенковски од западноевроп ских аутора, присуствује у тим чланцима више него јавно. „Кина, – говори се у првом чланку, – је земља постојана, то јест увек стоји на месту, а у Монголији, изгледа, ништа се није променило од дана када су је Кинези покорили“. Круг сижеа који захвата аутор пекиншког дневника је необично широк и разноврстан, занимљиве су његове процене и мишљења. „У мојим записима јасније могу да говорим само о томе што сам видим“, – признаје књижевник, који поседује завидну способност опажања и способност да сликовито опише оно што види. Вероватно је, под утицајем разговора са руским синолозима, који су живели дуго времена у Пекингу, или као резултат упознавања са њиховим рукописима, представљених М. В. Ладиженском, аутор формулисао мисао о огромном утицају конфуцијанства на кинеско друштво. „Кинески филозоф Кунци, познат под именом Конфуције... је оставио... поуке, које се односе на сва питања живота човека, поуке тако мудре и неоспорне, да их се Кинези придржавају до данас“. Веома је симптоматична у том погледу ауторова процена освајања Кине од страних освајача – Манџураца. „Од када су Манџурци освојили престо, веза поданика са владаром потпуно је била прекинута: са обе стране наступила је крајња неповерљивост, и то је имало кобан утицај на благостање у земљи – науке и уметности су опале, све је дошло до некакве обамрлости, непокретности, све је почело да живи којекако“. 103

Уступање освајачима различитих материјалних повластица и предности постало је, по мишљењу аутора, разлог „размажености овдашњих војника“, који су изгубили до тог времена некадашњу борбеност и дисциплину. Војна слабост Кине у доба династије Ћинг очигледно се испољила у периоду првог „опијумског рата“ (1839–1842. г.), када је „главна армија на фронту, хиљаду седамдесет војника, предала оружје... пред седамсто Енглеза, које су могли лако да победе“. Дивећи се отменим дрвеним грађевинама Мајмајчена, кинеском трговачком селу, које се налази насупрот Кјахти, аутор је ипак критички оцењивао познати шаблон у кинеској изградњи градова. „Није само изградња кућа, већ и самих градова, – истицао је он – подређена у Кини строгој једноликости, непријатној, наравно, за путника, који, видевши један град, не може да се нада да ће видети било какву оштру посебност у другим градовима“. Чини се интересантна карактеристика кинеских трговаца и, нарочито, оних, који су били повезани са кјахтинском трговином. Иако су се ру ски трговци више пута жалили сибирској и престоничкој администрацији на преварантске радње кинеских трговаца, аутору се чини да оптужбе кинеских трговаца за превару нису сасвим тачне. Са посебним заносом аутор говори о високој јувелирској вештини кинеских занатлија. После онога што је видео у Кини, аутору су се европске рукотворине учиниле грубе, „ломљиве“ и чак лоше „у поређењу са сличним кинеским рукотворинама“. Интересантне чињенице наводи аутор о раду Руске духовне мисије у Пекингу, чији су се чланови упоредо са изучавањем језика, историје и културе Кине бавили научно-практичним радом. Тако, о лекару мисије, О. П. Војцеховском, који се интересовао за кинеску медицину, аутор пише: „Г. Војцеховски је учинио част свом звању руског лекара тиме, што је за време свог боравка у Пекингу лечио бесплатно. 1829. године излечио је богдокановог нећака, 14-годишњег младића; њега су (Војцеховског) по звали код болесника након што су сви лекари изгубили наду у његово оздрављење“. Како сведоче архивски и објављени материјали, кинеска тема, која се појавила у стваралаштву С. И. Черепанова под утицајем дугог боравка у Забајкаљу и путовања у Пекинг, присутна је у многим другим његовим чланцима и белешкама. Они привлаче не само сликовитошћу језика, већ и тачношћу информација саопштених о Кини и Кинезима. Наравно, према тој информацији, као и према свакој другој, треба се критички односити, узимајући у обзир посебности те епохе, у којој је живео и радио овај значајан новинар, који је изабрао књижевну делатност за најважнију ствар у свом животу захваљујући необичном путовању из Кјахте у Пекинг 104

и обрнуто. На том пољу рада, због ограничене и надмене равнодушности тадашњег високог друштва и самовоље месне провинцијалне управе, он је наишао на многе препреке и морална искушења, посебно у реализацији својих стваралачких планова, што га је једанпут приморало да објави вест у престоничким новинама о својој смрти у нади да ће тим чином-протестом привући пажњу на свој бедан положај, отежан бесциљношћу даље борбе за достојан живот. С. И. Черепанов је оставио прилично велико рукописно наслеђе, које је нашло место у различитим библиотекама и архивима Русије. Тако, у библиотеци, под именом Н. И. Лобачевског, Казањског државног универзитета чувају се корице са концептима дописа писца за 1860–1868. г. под називом „Крхотине“. У концептуалним белешкама С. И. Черепанов саопштава о рукопису И. Г. Бакланова, који је био секретар Троицкосавског пограничног уреда, који садржи занимљиве податке о животу и природи месне руске управе. У том рукопису, наиме, говори се о тешкој судбини кјахтинског трговца Свињина, који је намеравао да поклони царици Јелисавети Петровној редак тањир кинеске израде за послуживање воћа, али је по лажној оптужби завидника смештен у затвор. У затвору је провео двадесет година и ослобођен је тек за време владавине Јекатерине II. Како пише С. И. Черепанов, рукопис на који је он указао узео је од њега познати монах о. Иакинф (Н. Бичурин, 1777–1853) и дао га оријентали сти и изумитељу бежичног телеграфа, барону П. Л. Шилингу (1786–1837), који је заједно са познатим „кинезологом“ допутовао у Кјахту 1830. г. ради упознавања са стањем кјахтинске трговине. Неки књижевни радови С. И. Черепанова („Мале приче сибирског козака“, „Сналажљивост Тунгуза“ и други) нашли су се у личном архиву руског дипломате и истакнутог синолога К. А. Скачкова (1821–1883), који се налази у Руској државној библиотеци. Тамо се чува интересантна белешка С. И. Черепанова „О примесама уз чај, талогу и др. и о средству за уништавање наведеног (против злоупотребе)“, која садржи критичка мишљења због пропуста у раду руске пограничне царине у Кјахти, која је понекад наплаћивала (непажњом, а чешће према договору са трговцима) за кинески чај мању царину, него што је то предвиђено законом. Ево шта је саопштавао аутор поменуте белешке: „Познато је да се при наплаћивању царине прима квадратна кутија (чаја) за 60 фунти, а једна и по више – за 80 фунти, тада заправо у квадратну кутију стаје од 62 до 65 фунти, а у једну и по од 82 до 85 фунти. Према томе, од сваке кутије просечно барем по 2 фунте се пропушта без царине“. И даље: „Путујући од Кјахте до Санкт Петербурга, у свим градовима на том путу, приметио сам да се чај ситним трговцима продаје са значајним додатком већ коришћеног чаја, измрвљене опеке, олова, претвореног у прашак, и 105

томе слично... Према неколико пута извршеним експериментима утврдио сам да се из фунте чаја створи талог од 1/16 до 1/8 фунте... Ова злоупотреба лако може бити спречена, ако се чај на месту размене, тј. у Кјахти, разврста у фунте и обележи папирним тракама са царинским жигом.“ Лако је претпоставити какве су тешке последице биле за провинцијског новинара после тако детаљно образложене критике месних вла сти, које су неретко извлачиле корист од незаконитих радњи чиновника, који су тежили да на рачун мита од трговаца и ситних продаваца напуне своје џепове. С друге стране, чињенице које је навео С. И. Черепанов за озбиљног истраживача могу да се покажу изузетно вредним при изучавању руско-кинеске трговине, која је била приоритетан правац политике Русије у односу са Кином династије Ћинг у току више од два столећа. Како би што потпуније представио околности, које су ишле на руку путовању С. И. Черепанова у Кину 1830. г., довољно је обратити се историји Руске духовне (православне) мисије у Пекингу, за чије појављивање у кинеској престоници могу да захвале оштроумној политици Петра I у односу на суседну империју династије Ћинг. Као што се види из архивних и објављених материјала, потребе подршке православне вере међу Русима, заробљених у руској тамници Албазин (на Амуру) почетком 80-их година XVII века и насељених од стране богдокана у североисточном делу Пекинга, подстакли су руског цара у јулу 1700. г. да изда указ о неопходности оснивања епархије у Тобољску на челу са митрополитом и припреме за слање у Кину династије Ћинг „добрих и учених“ духовних лица. Ради успешне проповеди речи Божије последњим се предлагало да се претходно упознају са веровањима Кинеза, Манџураца и других народа, како би за време боравка у Пекингу могли „оне који тамо живе и долазеће хришћане од чари незнабожства... одвратити“. У међувремену, извршавајући молбу албазинаца да пошаљу руског свештеника у кинеску престоницу, сибирска администрација у сагласно сти са властима тадашње Кине 1714. г. послала је тамо архимандрита Илариона Лежајског са малом свитом. Долазак последњег у Пекинг 1715. г. (по другим подацима 1716. г.) означио је почетак постојања Пекиншке духовне (православне) мисије. Њен статус је био званично утврђен уговором, потписаним у Кјахти 1727. г. од стране представника две суседне империје. У складу са тим уговором, руска страна је добила право да кроз сваких десет година обнавља лични састав духовне мисије, при чему је, приликом сваке замене њеног старог састава новим, руској влади било дозвољено да пошаље у Пекинг шесторо младих људи у својству световних чланова за изучавање источних језика. Контрола њихових студија поверена је духовној мисији. 106

20–40-их година XIX века према мери раста заинтересованости Академије наука и других научних установа Русије у подржавању контаката са Пекиншком духовном мисијом, студије њених духовних и световних чланова стекле су више усмерен карактер захваљујући диференцираном прилазу изучавања историје, географије и савремене културе тадашње Кине, који диктира потребама руског друштва за дубљим познавањем суседних земаља Истока.

Практично владање источним језицима, посебно кинеским, омогућавало је члановима Пекиншке духовне мисије не само да слободно комуницирају са становницима Поднебеске престонице и њене околине, већ и да дубље проникну у карактер њихове материјалне и духовне културе. Ако се узме у обзир да су систем образовања и методе управљања у империји династије Ћинг били проткани традиционалним идејама конфуцијанства, онда није тешко схватити зашто је у преводима, научним белешкама и оригиналним радовима, који су представљени члановима мисије у Азијском одељењу Министарства спољњих послова из Пекинга, могуће наћи доста вредних радова из историје духовне културе кинеског народа, која је упила у себе најбоља достигнућа многих других народа, са којима је долазила у контакт у току многих столећа. „Конфуцијански траг“ кинеске културе, која је имала озбиљан утицај на суседне државе – Кореју, Вијетнам и Јапан, могуће је наћи и у речницима састављеним 107

од стране чланова Пекиншке духовне мисије (међу њима дво- и многојезичним), који су дошли до нас у разним архивима и библиотекама. О конфуцијанству опширно говори и С. И. Черепанов, који је имао среће да заједно са групом забајкалских козака прати у Пекинг редовну групу нових мисионара и световних лица, међу којима је био васпитаник Казанског универзитета Осип Михајлович Коваљевски (1801–1878), потом познати монголиста – оснивач научне монголистике у Русији. Записи С. И. Черепанова, на које смо вам скренули пажњу, који су се појавили 1856. г. у часопису „Библиотека за читање“, штампају се са чувањем посебности језика и књижевног стила аутора, при чему у скраћеном виду због њиховог великог обима. Лична имена и кратки термини наводе се у савременом начину писања. Речи које смо убацили ради логичке везе објављеног текста стављене су у квадратне заграде. Са руског превела: Душана Братић

108

Дневник Руса79

Семјон Черепанов

вођен у Пекингу од 18. новембра 1830. до 10. маја 1831. г. [20. новембра]. Ми још увек одмарамо после пута; данас смо, међутим, поразмислили о томе како да изађемо из свратишта? По савету искусних људи купили смо себи кинеско одело. Будући да почињем да се облачим на кинески начин, желите ли можда да присуствујете мојој тоалети? У Кини човек племићког порекла мора да носи све од свиле, а човек непривилегованог сталежа – све од памука... Ето ја сам и обукао свилену кошуљу, потом дивне, мало ватиране панталоне ... извините за тачност описа... чарапе, такође свилене, ватиране, и црне атласне чизме, сасвим посебног облика, са дебелим, 3/4 палца80, ђоновима, чија је беспрекорна белина – обележје племићког човека, који нема потребе да иде по блату. Висина тих ђонова, колико год да је ружна, јесте најбоље заштитно сред ство у таквом граду, где има и влажних и ужарених од сунца места. – После чизама облачим широки капут тамне боје, али никако црн; тај капут има једну половину дужу од друге, из разлога тог сигурног прорачуна да се нижа половина не види, према томе она није ни потребна; закопчавам на три дугмета: на врату, испод пазуха и око појаса; опасујем се изразито плавим појасом, чије крајеве спуштам отпозади уместо кравате, пластрона и прслука; облачим нешто, што сасвим замењује све те делове европског одела и што пада по мојим леђима и прсима у сјајним тракама; за појас привезујем кесу са сатом, кесу са новцем и белу марамицу... уосталом, марамица није неопходна: најчешће носе неколико листова меког папира... У описаном оделу ја остајем код куће, сам; али ето дошао ми је гост или ја сам излазим из куће – облачим преко капута курму, из рода кратког капута; капут је тамо одавно познат: прво се појавио у Манџурији, затим у Кини. Курма, или капут, може бити двојака: свечана – дужине до колена; свакодневна – много краћа. Њена намена је да штити од хладноће, ако је хладно, а најважније – да прекрије капут, који, као стална одећа, често бива мало умашћен. Битна предност такве одеће састоји се у томе да вас 79 80

Источна колекција, Руска државна библиотека, Москва, бр. 2, 2001, стр. 88–103. Палац – стара мера = 4,445 cm.

109

не могу изненадити; ако ви то сами не желите, онда никада не приморавајте госта да вас чека; колико год да сте домаће обучени, треба само да навучете курму – и спремни сте. После курме стављам капу; моја глава је већ подбријана и лажна плетеница (прихваћена код становника Кине) је привезана за капу. Будући да ћу требати да склопим некакав лажан споразум, стављам за врх чизме уредно направљену футролу са тегићима, на којима ћу вагати сребро – овдашњи новац; због тога је, да ме не би преварили, у моју футролу за тегиће уметнут камен за испитивање драгоцених метала и на њега је настругано право сребро, са којим ћу ја и упоређивати оно које је добијено. За други врх чизме спуштам дуванкесу са дуваном и лулом... Овде увек пуше из сопствене луле, према томе, колико год да се гостију окупи код неког, нико не оптерећује домаћина... осим тога, лула са чибуком увек има једнаку меру – један чи, кинески аршин; ако је потребно нешто измерити – ја увек са собом имам мерило. Ако буде потребно, лулом је могуће одбранити се од паса. Једном речју, када сам уместо козачког кратког капута обукао кине ско одело, остао сам њиме задовољан и открио да сам снабдевен свим потребним, без вишка. Хтео сам да изађем из куће, али већ на првом кораку високи ђон се некако савио, и умало нисам пао; али мало прошетавши, привикао сам се на нову обућу. Напољу сам срео г. Р81, вишег официра и скинуо пред њим капу, и шта онда? – моја коса се расула, открила се лажна плетеница, испао сам до крајности смешан и био сам принуђен да се вратим и да запамтим, једном заувек, да капу ни у каквом случају не треба скидати: њу скидају само код куће, у присуству блиских људи, а обнажити главу пред старијим – значи увредити га. Цело одело ме је коштало 22,750 чоха82 – око 57 р. сребрњака.

Г. Р. – Анемподист Иванович Разгиљдјајев, заповедник Чиндантске пограничне дистанције. За време путовања у Пекинг 1830. г. вршио је дужности заповедника коморе, која је ишла до кинеске престонице са стварима и намирницама нових чланова Пекиншке духовне мисије и са особама које су их пратиле. Приликом припреме пекиншког дневника С. И. Черепанова, конвојског официра при комори мисије, О. И. Сенковски је променио презиме Разгиљдјајева у „Разгиљдјејев“, што је изазвало, по речима С. И. Черепанова, незадовољство земљака-козака. За успешно обављен задатак, у вези са допремањем нових чланова Пекиншке мисије у кинеску престоницу и старих у Кјахту, А. И. Разгиљдјајев је био удостојен чина капетана. 82 Чох (на кинеском вењ) – кинески бакарни ситан новац са четвороугаоном рупом на средини, помоћу које се спаја са сличним бакреним новцем у свежњеве ради удобности приликом новчаних обрачуна. 1000 чохова чини један лан сребра, чија се величина у бакреној монети у оптицају могла мењати у зависности од продајне вредности сребра, чиме су се доста користили трговци у својим уговорима, посебно у зеленашким пословима. 81

110

22. новембра – Лоше време као да је у нама подстицало неодлучност да се упутимо у разгледање Пекинга. Његова величина нас плаши. Од чега да кренемо, не знајући језик, немајући водича? Ипак, непрестана бука, бескрајна тутњава необичног кретања многобројног света подстиче знатижељу... но, нека буде – до сутра!.. [...] 23. новембра – Време се погоршало, падао је снег, који се, уосталом, истог трена топио; – без обзира на све, решио сам да изађем на улицу... одлучио сам се сам, зато што нико није делио моје нестрпљење да види Пекинг. [...] Улица је била пуна народа, који се кретао азијском спорошћу: кочије су се кретале најчешће кораком, пешаци су, ставивши руке позади, ишли једва премештајући се с ноге на ногу и често застајкивали да распале луле; једино су разносачи, под тежином терета, ишли брзим, уједначеним кораком; на свакој капији су их заустављале, поздрављајући их отуда климањем главе, младе девојке – Кинескиње... Напокон сам их видео! но, авај! летимично и при томе у таквој свакодневној одећи, да не вреди о томе ни говорити... Мноштво једнопрега са два точка (чеза) – тако треба звати кинеске кочије, зато што су двоточкаши, – судећи по њиховом неуредном изгледу и мршавим мулама упрегнутим у њих, мора да припадају кочијашима: угледни људи се возе у сопственим кочијама, такође чезама, али новим и лепим, на одличним мулама, које лепотом не заостају за коњима, – и у пратњи неколико јахача, обавезно на коњима касачима. Већ сам чуо да су из тог разлога коњи касачи потребни у Кини у гомилама, чак су се у Кјахти продавали повољно. Муле, које су неопходне за кочије сваког угледног човека, иду до цене од хиљаду лана83, ако су, доброг стаса, и шарене длаке, овде веома цењене... Веома угледни људи седају у носиљке, које носи двадесеторо људи... Али, шта то мирише на изгорело одело? Нисам ваљда ја... Ја сам! Прислонио сам се на стубић, на који је прикачен запаљен фитиљ ради распаљивања лула, и прогорео сам капут... Треба што пре кући – за данас је доста, уз то је и снег ударио... Жао ми је новог одела, боље да сачекам у овом... Шта је то? Наткривена улица, тј. наткривен пролаз из једне улице у другу, са чије су обе стране ормани са робом... Овде уопште нема снега и како је добро! Све, што желите, може да се купи: криво ми је што не умем ништа да питам... Ево ме и на другој улици. Како је широка, сва је поплочана исклесаним каменом; она је на изглед отменија од прве; ту су велике радње; какве фасаде, украшене дивном резбаријом! Свуда су стубови, покривени одличним фирнајсом... Шта је то? Музика, цео оркестар иде испред не83

Лан – изврнут руски назив за кинеску новчану јединицу – за сребрни љан.

111

обично шарених накићених носиљки. Музика је за ненавикнуто ухо помало тешка: разне фруле, прапорци, кастањете, чинелице, све заједно – „као да је ишла поворка кола, у којима је хиљаду чистих точкова!“, рекао би Крилов. Само како они то иду? Два корака напред и један назад. Ето догађаја! То мора бити некаква поворка, сигурно свадбена... Тако и јесте! У носиљкама седи невеста, како је накићена: сва у цвећу, у ружичастој хаљини, избељена, као млинар; како је сузила очи! Међутим, кроз малене прорезе оне изразито блистају, као звездице; вештачко руменило по целом образу, на доњој усни је намазана ружичаста тачка. Гомила ме је повукла за поворком, и једва сам се ослободио на прелепом тргу, поплочаном исклесаним каменом. Ту су ме окружили просјаци – каква одвратна бића! – прљави, поцепани, показују своје ране...84 Просуо сам им све чохе, које сам имао са собом, али још су дуго јурили за мном и, трудећи се да их се отарасим, кренуо сам ни сам не знајући где... [...] Напокон, 2. децембра, одређен је општи излазак из нашег притвора, у други, где живи један од свештеника мисије, заправо свратиште, које се налази при албазинској цркви. Удаљеност је, кажу, око пет врста; ићи ћемо по Пекингу... напокон ћу га видети... Кренуо сам на јахаћем коњу и придружио се једном од старих мисио нара, како би ми показао значајна места. Дан је био ветровит, и улице нису тако пуне, као што су биле онда, када сам ја путовао по њима сам. Мој сапутник ми је скренуо пажњу на жуте кровове дворца богдокана, који се виде иза три зидине, које окружују кућу владара Кине. Зидине, обојене црвеном бојом, одвајају се од приватних грађевина и једна од друге трговима значајне ширине, који су поплочани гранитом. Зграде су, по обичају, приземне, прекривене црепом, глазираним у жуту боју, који упадљиво одражава сунчеве зраке, тако да су кровови као позлаћени. Неколико величанствених носиљки су биле изнете и унете кроз капију дворца, док смо ми пролазили. Дворац богдокана не изазива ни најмање дивљење; троструке зидине, које га окружују, стварају само сажаљење према владару милиона људи који се затворио у њих... Уз главну грађевину стоји други део – место многобројних жена императора... уосталом, мој сапутник ми је рекао да их садашњи богдокан има само деветнаест... Даље сам видео храм његових предака, велика грађевина, која се не разликује ничим поУ зборнику С. И. Черепанова под називом „Крхотине“, у ком су по избору представљени његови чланци и друге новинске публикације 1860–1868. г., поводом постојања гомиле просјака у кинеској престоници 30-их година XIX века постоји следећи цитат против ауторитета Н. Бичурина: „Познати наш синолог о. Иакинф Бичурински (Пичурински), који је живео у Пекингу 15 година, у својим записима позитивно говори о необичном мноштву просјака у Кини“. 84

112

себно значајним... Он је окружен вртом и тргом, на који излазе: велика грађевина, некакво званично место, род сената, сјајна гостионица, неколико дивних радњи и, на крају, дугачки редови касарни. Ето, то је све што смо данас видели на путу.

Шестог децембра кап Руса у океану Кинеза прослављала је имендан свог Императора. Ми смо се сви сакупили у цркви; тамо сам довео мој мали одред дивова-козака; заиста, чини се да су дивови у Пекингу, где је народ изненађујуће ситан и неугледан. [...] У мом одреду је козак (Броњиков), који је толико снажан да не може да узме у руку кинеску порцеланску шољицу, – а оне су веома суптилне и отмене, – да је не би смрвио. За кратко време нашег боравка овде он је већ постао добро познат у престоници, показујући на пијацама примере своје снаге. Испричаћу следећи случај... На пијацама носе јаја, из којих је кроз мали отвор испуштено беланце и жуманце, и где је наливен алкохол; онај који жели да попије или, тачније, да исиса тај алкохол ништа неће платити за њега, ако исиса све до капи, без предаха, у противном случају, платиће уговорену суму. Обично се за то употребљавају кокошја јаја, за почетнике чак голубље, зато што ретко ко може да извуче одједном алкохол из кокошјег јаја. Броњиков је сваки дан пре ручка ишао на пијацу и гутао алкохол, ништа не плаћајући за ту чашицу пред ручак ... коначно, почели су да праве за њега пачја, а затим већ и гушчја јаја, али узалуд: он је и гушчја јаја иси113

савао у једном даху и Кинези нису успели да узму од њега ниједног чоха! Сазнавши то, ја сам, наравно, запретио Броњикову такав несташлук... [...] Осмог децембра смо видели свечанo превожење на слоновима разних атрибута клањања богдокана Небу, – које треба да се деси сутра, у ... (посебном) храму. Циљ те службе – прочистити душу императора Кине после смртних пресуда које је донео, по којима су у том месецу извршена погубљења по целој држави. То се дешава сваке године. Наши мисионари су у току десет година видели чак сама погубљења у Пекингу; видови казне су ужасни, на пример: једном злочинцу су живом оборили са главе лобању тетивом лука, коју су затезали и пуштали преко чела све док нису скинули главу. Било је шест слонова; од свега, што је било натоварено на њих, могао сам само да разликујем огромне музичке инструменте: таламбас и друго. Кинези, изгледа, не могу ни корак без музике; њима пристаје руска по словица: док једном не смркне, другом не сване! Слонови су доведени овде из Персије у различито време85; најстарији од њих има више од 200 година. По слоновима се може закључити – до ког степена је кинеском императору непознато шта се код њега дешава: он је убеђен да има 16 слонова, и толико је ослобођен размишљања о томе, да не примећује како их је само шест. Сутра ће нам се пружити прилика да видимо богдокана, када буде пролазио у храм Неба (Тиантан). [...] Улице, по којима треба да прође император одређеног дана, чисте од вашарских барака, дрвета и других ствари које леже на њима, улице чисте чак и од људи, који за време проласка не треба да буду на улици, а ако се неко неочекивано нађе у то време на улици, треба да падне ничице и да лежи, не подижући главу, а ако је подигне и погледа императора, – излаже се смртној казни. Улице посипају песком, у кућама се појављују разни украси, тако да богдокан види своју престоницу у најлепшем светлу... Могу са сигурношћу да кажем да ја познајем Пекинг боље од њега: видео сам ужасно нечисте прљаве улице, поливане мокраћом, ради чијег сакупљања су понегде постављене посуде; видео сам људски род у најстрашнијем стању сиромаштва; тужна је та гомила људи, која чини значајан део становништва Пекинга, узалуд моли за новчану помоћ од осталог дела становништва, који је презире и сматра помоћ сиромашном за порок. Болести, изнемоглост, недостатак одеће и нечистоћа сасвим су изобличили те несрећнике: сећање на њих и на опсаду, коју су ми приредили кинески просјаци, до дан данас чине да задрхтим. Видео сам њихово гнездо: оно се састоји од огромне дугачке јаме, која је прекривена настрешницом због 85

Слонови су се обично допремали из Сијама (данашњи Тајланд) у виду „данка“.

114

кише и напуњена птичјим перјем: у то перо се завуку просјаци у хладним ноћима. Такво уточиште је направила влада: просјаци, уосталом, њему прибегавају само у крајњем случају. Овде је стављен на земљу веома велики котао, у којем кувају просену кашу и раздељују право из котла, сипајући га на голе руке: слика те поделе је запањујућа; хлебодаваоци, ако их је могуће тако назвати, стоје на крају котла, дугачким кутлачама захватају кашу и бацају је на подметнуте шаке; онај који је добио журно бежи и баца врућу кашу из опечених руку на земљу и већ са земље почиње да је једе, као пас... [...] Како би макар летимично видели кинеског императора, ми смо изнајмили радњу од једног трговца, и он нам је, под страхом да не изгуби главу, дозволио да гледамо на улицу кроз прорез између дасака, којима се прекривају преко ноћи широка врата радње. Ми смо се завукли ту навече, зато што богдокан излази рано ујутру. И тачно тако: само што је свануло – по улици је пројурио први гласоноша, који је саопштавао, да ће кроз један сат богдокан кренути и да се зато сви удаље са улице. Кроз пола сата пројурио је други гласоноша, и већ је, не речима а бичем, терао сваког, ко му се нашао на путу. Трећи гласоноша ишао је пред сам полазак и наређивао да легну на земљу онима које је затекао на улици... [...] Након трећег гласоноше појавили су се јахачи, наоружани луковима и стрелама; они су јахали тако, да су чинили дугуљаст круг, у чијој средини, на необичном, због лепе форме и заслепљујуће белине, коњу, јахао је старији човек, необично црнпураст, са дугачким лицем, упалим образима, који су показивали потпуни губитак зуба; био је обучен у изразито жуто одело, на капи исте те боје, обрубљене црним дабровим крзном, истицао се лепотом приметан чак издалека за просто око бисер, у који су ударали зраци тек излазећег сунца. Тај старац је био император Кине, по имену – Даогуан86; њему је 60 година и он царује једанаесту годину. За почасном поворком одмах је следила полиција. Један од пешака, који је лежао испред нашег уточишта, био је брзо од стране полиције ухваћен; он ће бити кажњен – јер је направио злочин: препустио се по штовалачкој радозналости верног поданика и осмелио се да погледа свог монарха!.. Лице императора, колико смо могли летимично да приметимо, било је обузето дубоком тугом, која је, кажу, постала његов сталан израз од тог времена, како је изгубио (не тако давно) јединог сина, наследника 86 Следећи традицију, која се оформила у западној синологији, аутор узима девизу, или године владавине кинеског императора Мјањ Њина (Дао-гуан) (1820–1850) за лично име. Савремена кинеска историографија, нарочито историографија КНР, сматра да је правилно (у складу са историјом манџурске династије Ћинг, која је владала Кином од 1644. до 1912. године) звати владаре династије Ћинг њиховим личним именима.

115

престола, који је достигао 22-годишњи узраст. Он је апсолутно умро из кинеског разлога. У Манџурији ... у тој благословљеној и до данас неприметној земљи, роди се трава, чији корен, на кинеском женшен (човек-корен – због сличности његовог облика са фигуром човека), има необично пробуђујућу особину, и у таквој земљи, као што је Кина, цена за тај корен је невероватна – 400 пута скупље од сребра, тј. за фунту женшена плаћају 400 фунти сребра! Ако се употребљава непрестано и у великој количини, женшен не наноси видљиву штету, али исцрпљује и слаби полако (организам); наследник небеског престола је постепено повећавао дозе и дошао до тога да је јео женшен сваки дан по ћин (1 1/2 фунте), укупно је појео за 400 ћина сребра или за 20.400 руб. сребрњака! Вест о таквом ужасном трошку на крају је дошла до оца, који је, сазнавши, за какве потребе се троши толики новац, наредио да не дају сину ни золотника87 женшена. Нагли прекид употребе тог отрова имало је за последицу то да је наследник умро већ другог дана! Богдокан излази понекад у лакој кочији, то јест у чезама великих размера, пресвученој жутом чохом. Кажу да је, ради лакоће (кретања) кочије, за њену осовину привезан оловни блок од 50 пуда! (?) Император се још није одлучио да прође у дивној енглеској кочији, коју је допремио на овдашњи двор лорд Макартни88, и која се чува до данашњег времена. Разлог за неупотребу удобне кочије је у томе, што кочијаш мора да седи више и испред свог владара! Најчешће богдокан и личности племићког порекла користе носиљке. Разуме се да је богдокан био предмет (наших) разговора у току целог дана; сазнао сам неке посебности, које сам овде навео, зато што, понављам, немам намеру да пишем цео, вероватно увек досадан, детаљан преглед земље и записујем само неке црте, које ми се чине значајним. У Кини влада монархија – неограничена владавина, али император, имајући потпуну власт над својим народом, посебно је ограничен правилима церемонија. На питање – колико богдокан има жена? један предусретљив саговорник ми је превео једну од заповести императора (година управљања) Канси89 са следећим садржајем: „Отац мој, после освајања Кине и ступања 87 88

1793. г.

Золотник – стара руска мера = 4,26 грама. Реч је о лорду Џорџу Макартнију, који је посетио Пекинг на челу енглеске амбасаде

89 Реч је о кинеском императору Сјуањ Е, који је владао Кином од 1662. г., током 60 година, под девизом „Кан-си“. О његовој мудрој владавини круже легенде, веома присутне у западној књижевности. Историчари КНР високо оцењују његова достигнућа у области спољне политике, захваљујући чему је Кина династије Ћинг успела да прошири границе својих територијалних поседовања у Манџурији и Монголији.

116

на царски двор, нашао је у њему три хиљаде царица и десет хиљада њихових слушкиња; али, руководећи савршеном умереношћу, он је оставио за себе само триста жена. И ја, Канси, сматрајући тај број довољним, заповедам да се не сме имати више“. Садашњи император (уосталом само у садашње време) има деветнаест супруга. Њих дворе евнуси. У Кини жена ужива огромну власт и утицај; она заповеда не поно сном лепотом лица, не оштрим погледом, не осмехом... не! већ малом ногом... Кинески песници пореде чаробну ножицу са осмехом, изненада појављујући се и нестајући. Мала нога мора бити обавезна особина племићког порекла, богатства и лепоте. Без мале ноге нема среће за жену у Кини... Зашто је ножица Кинескиње тако необична, тако сићушна? … Када дете достигне седмогодишњи узраст (по нашем шестогодишњи), њега ставе у постељу и почињу операцију тиме што савијају четири ножна прста, осим палца, ка ђону, од чега нога добија заоштрен облик, – затим чврсто везују влажним каишем. Каиш, осушивши се, довршава аномалију ноге. Дете у току неколико дана виче, а у току целе године остаје у по стељи. За то време стопало се суши до глежња; остали део ноге је ружно дебео. Сиромашни не стежу тако јако или у касном узрасту; због тога они имају могућност да ходају, али ходају тако, као човек, коме је нога промрзла, и при том обавезно са подигнутим лактовима – ради чувања равнотеже... Подигните лактове и пођите само на петама, малим корацима: ето вам ход Кинескиње... Тај обичај је заснован на дивном осећању, осећању захвалности и жеље да се овековечи сећање на најлепшу и најпоштенију жену, каква је у древности била, говори предање, једна кинеска царица, која је оплеменила свој народ и заслужила од њега захвалност. Та царица је природно имала веома мале ноге, којима су се поданици дивили, ништа мање него врлинама саме власнице чаробних ножица. Кинези су оригиналан народ: они јој нису подигли споменик, већ су одлучили да сачувају за сва времена њену необичну ножицу у ножицама свих кинеских жена, желећи да и оне, имајући ножице као обожавана царица, поседују њене велике врлине. Не могу ништа још сигурно да кажем о томе, како кинеске жене чувају женске врлине, али малу ногу спасли су од највећег прогона и уништења, које јој је претило приликом ступања манџурске династије на кинески престо. Манџурци – ти варвари, наравно, донели су са собом у престоницу Кине и мале ноге огромну шапу својих жена; њихов сељачки ход, толико супротан од лаганог, грациозног хода Кинескиња, био је дочекан подсмехом и презиром, и зато су се освајачи одмах покорили обичајима и истанчаном укусу побеђених. Најпре су дивљакуше, које нису имале мира због њихове велике ноге, одлучно завапиле, и император је издао наредбу, која је забрањивала стезање ноге. Нису му се покорили. Он је одредио смртну казну за непослушнике, али се показало да су непослушни117

ци све жене. Император је ипак наредио да се смртно казни неколицина, желећи тиме да застраши остале, и шта? – на месту казне су се нашле све мале ноге Кине. Казна је ипак почела; али чим је Син Неба угледао пар ножица, плешућих по ваздуху, истог тренутка је укинуо своју наредбу и владавина мале ноге се опет учврстила. Манџурке су биле у очајању... али коме се, ако не жени, треба наћи у веома тешком положају? Оне су изми слиле дубоке ципеле са високим ђоновима, који се од стопала сужавају и долазе до глежња величине квадратног палца. Из тог малог разлога оне су постале исто тако несигурне на ногама, као и њихове супарнице. [...] 20. децембра – Припремио сам писма за отаџбину; преписујем из једног писма део где говорим о Пекингу. „Улице су све праве, али су уске и тесне за тако многобројну масу народа, који се креће по њима или седи са распоређеном робом; овде се непрекидно крећу таљиге, мноштво носиљки са угледним људима, свадбене и погребне поворке, мноштво кочијаша, који су подељени по дистанцијама, од којих свака иде од једног моста до другог; даље од свог моста кочијаш не може да иде: дошавши до своје границе, он се зауставља и ставља мули на главу торбу са храном, а путник, плативши уговорен број чоха, седа код другог кочијаша. До свађе и неразумевања никада не може да дође... Све куће су обавезно у двориштима; на улицу излазе само радње, које служе истовремено и као улаз у двориште: само имућни власници имају посебну капију, увек раскошно украшену. Радње су такође украшене, и роба је уредно распоређена и са укусом. Као натписи на радњи служе ствари које се продају или натписи са златним знацима. Постоје такође натписи о продаји без погађања, по одређеној цени. Радња делимично може бити и радионица: мајстор, правећи ствари, ту их и продаје; браварске радионице, ковачнице, млинови, млинови чекићари, тесарске радионице, токарске радионице, кројачке итд. стоје поред продавница свилених, порцеланских и других производа. Ту се исто налазе гостионице, крчме, где се пред публиком кувају пелмени и дробе резанци – уобичајена јела Кинеза. Радње са месом су такође разбацане по граду, али груписање те црвене робе, посебно расподела костију, које се овде нарочито продају, чини чак украс града. Изван равних редова радњи, тј. у самим улицама, стоје само полицијске кућице. ... Ухо не може да се одмори од непрестане буке, коју производе разносачи, који вичу, звоне, звекећу и производе свакојаке звуке, на тај начин дајући становницима до знања да постоје, који су иначе лишени могућности да их виде на улици. Разносачи носе сву опрему за своју трговину у орманима и кутијама, причвршћеним за равне, еластичне полуге; на пример, берберин на једном крају полуге носи сточић са фиокама, где леже чанчић, бритве и друго, на другом – столица за оног, кога ће бријати – то 118

се често дешава на улици – и бокал са врелом водом. Сапун се приликом бријања не користи, већ само врела вода. Берберин се оглашава гласом огромног дијапазона. Подрезивач ноктију, тј. резач тврде коже и ноктију са ногу, носи само завежљај испод пазуха и лупка са два штапића. Оштрач ножева носи клупу са причвршћеном брусилицом и звецка гвозденим плочицама. Човек који лепи сломљене посуде, наоружан бургијама (зато што се залепљена посуда учвршћује гвозденим малим спојницама) – има некакав инструмент, који производи звук разбијеног стакла. Они који ходају: кројачи, обућари, лекари и други звиждућу, крцкају, звецкају, певуше и таквим сличним узвицима чине Пекинг заиста бучном престоницом.

... Осврнућемо се сада на уличне представе. Где постоји само мали слободан простор, на пример: места испред малих паганских храмова, косине испред утврђења, раскрснице и друго, тамо се обавезно одвија представа, на пример, путујуће позориште, мађионичар, акробата, укротитељ дивљих животиња и други. Народно поштовање према свим видовима индустрије даје могућност приказивања тих представа на отвореним местима; треба бити сасвим уверен да ће гледати само онај који је платио; због тога се најчешће позориште састоји само од конопца којим је ограђена сцена. Не знајући језик, не може се, наравно, одредити вредност представа, али, судећи по пажњи гледалаца и честој провали узбуђених узвика, они нису лишени интереса. Трикове мађионичара такође је тешко схватити, не знајући значење речи; али зато су ми гимнастичари више 119

пута скренули пажњу; на пример, они ходају на штулама висине хвата, које су причвршћене само за глежњеве ногу: играли су неку представу и штуле су глумцима служиле као уздигнута сцена. Следећи пут сам видео како је један уметник на столу направио стој на глави, на ноге су му ставили мердевине, по којима се успентрао до самог врха други мађионичар, провлачећи се између пречки, и затим се на глави спустио. Бацање лопти, ножева и друге вежбе показују велику вештину“. [...] 22. децембра – Данашња шетња по Пекингу ме је довела до златних рибица и... али ћу о томе, можда, испричати касније. Кренуо сам у трговачки град [Вајлочен], кроз средњу капију, најближу руском свратишту, и од ње по правој улици дошао до малих језера, која се налазе на крају града. Та језерца су направљена у виду неколико водених квадрата, који су раздвојени један од другог целом мрежом стазица, намењених за шетње и посматрање златних рибица које живе у језерцима – рибица са крљу штима златне боје. Те рибице су украс сваке пристојне собе. Оне пливају у посудама од увеличавајућег стакла и изгледају велике и лепе. У собама се обавезно држи свежа вода, ако се греје каменим угљем, чији гас апсорбује вода. Те рибице расту до 1 1/2 палца у дужину, али у посудама изгледају као да су четврт аршина и више. Закупци језераца их продају за 2 и 3 чоха. [...] 25. децембра – Наш хришћански празник смо дочекали у тишини молитве, усред бучних празника, по којима се разликују паганска веровања. [...] 29. децембра – У мојим записима јасније могу да говорим само о томе, што сам видим: ја имам једно оруђе за посматрање – очи; и оне ништа не виде у лавиринтима кинеске писмености, као што уши ништа не разумеју у исецканим звуцима језика. Према томе, данас ћемо поразговарати о кинеској архитектури – предмету, који интересује путника од првог корака када крочи у Кину. Није само изградња кућа, већ и самих градова подређена у Кини строгој једноликости, непријатној, наравно, за путника, који, видевши један град, не може да се нада да ће видети било какву оштру посебност у другим градовима; али за становнике градова и за градске управе та једноликост представља велике погодности. Градови обично заузимају нешто издужен квадрат, ограђен зидом, са три капије, на сваком зиду, од којих иду савршено праве главне улице, које деле град на шеснаест такозваних градића, код нас рејона, који су опет подвргнути истој таквој подели, са том разликом, што се на раскрсницама, које су створене приликом прве поделе, стварају тргови, а на раскрсницама друге поделе граде се полицијске куле. Куће се обично граде од цигле; само код клисуре [близу Калгана], кроз коју смо ушли (у правом смислу) у Кину, омање куће тамошњих становника су камене, тј. сачињене су од необрађеног дивљег камена. Циглу Кинези праве од смесе глине, креча и прашине 120

од каменог угља. Она не захтева печење, сиве је боје, глатко се полира и ставља се на танак слој цемента од тог истог материјала; њене исполиране стране не захтевају ни унутрашњи, ни спољашњи малтер, због чега куће из првих пак руку излазе савршено обрађене. Фасада и план кућа су увек једнаки: трем, забатни кров целом дужином куће са стубовима, на средини врата и прозори дуж целог зида. Прозори су само са предње стране, остала три зида су слепа. Дужина куће равна се према две његове ширине. Унутрашњих зидова никада нема: њих замењују паравани, који деле дом на три равна дела; од њих је средњи, где је и улаз из дворишта – соба за примање, надесно је женска, а налево мушка половина. Код богатих људи, наравно, неколико таквих кућа стоји у дворишту, увек симетрично са главном кућом. Куће су увек приземне. Оне се повезују дрвеним стубовима, уметнутим у зидове, на којима се прави кров и таваница. Под је такође од цигле, од велике цигле, глатко исполиране; таваница је од папира, који је налепљен на лагану дрвену решетку; кров је од црепа, увек на две воде. Зидови су изнутра облепљени тапетама. Постоје две врсте пећи: ди-кан, ложи се споља и загрева цео под, кан – сложена је изнутра, висине аршина, широка је, ложи се из собе и служи као диван, или, боље, као ме сто за целу породицу. Прозори и врата, до пола решеткасти, облепљују се папиром, и само богати стављају европска стакла. Бацићемо поглед на изградњу: прво стављају дрвени костур куће и одмах праве кров и прекривају га на крају црепом, а затим већ стављају зидове; степенице приликом изградње не праве – и зато се увек заустављам да видим како преносе циглу и цемент горе, када је висина грађевине виша од хвата: зидар стоји на зиду, други радник са земље му добацује по једну циглу и тај их хвата у ваздуху; затим исто тако баца увис цемент помоћу лопатице и тај опет хвата то блато, такође лопатицом, у ваздуху. Никада ми се није десило да приметим да зидар не ухвати циглу или блато, или да му блато падне на лице; све се то ради необично спретно и брзо. У то време траје унутрашње уређење; ди-кан или кан суши собе, тако да са стављањем последње цигле – грађевина је већ спремна за становање. Испред куће или кућа поплочава се трг, такође циглом, који је отпоран на влажност и жегу. Тај трг је увек чист, и лети на њему стоји цвеће. Иза кућа, између њих и ограда, праве се узана стражња дворишта за све и свашта: тамо се налази кухиња, тоалети, који се увек граде одвојено од стамбених кућа, и друге, помоћне зграде које на изглед нису биле репрезентативне. Ко је лутао по лавиринтима европских градова, ко је проналазио по тамним ходницима улазе у куће, подигнуте по замисли сваког кућевла сника, ко се задихао на уским и стрмим степеницама, које воде на додатни спрат, ко је са њих падао, једном речи – ко је осетио неугодност 121

разноврсности у распореду улица и изградњи кућа – тај ће се, наравно, сложити да су Кинези, покоривши се строгој једноликости, избегли многе неугодности и непријатности. [...] 1. јануара 1831. године – Дочекавши у миру нашу Нову годину, ми смо у ишчекивању бучне појаве кинеске Нове године. Кажу да ће бити нечувена пуцњава. Кинези према династијама својих императора рачунају време; на пример, једанаеста је година (1830. година) владавине Дао-гуана (садашњег императора). Година се дели на дванаест месеци; први број је рођење месеца; месеци се рачунају бројевима: 1., 2. итд. Први месец је у фебруару или марту: али Нова година се слави на први уштап, у трајању од три дана. [...] 20. јануара – Био је вашар поводом идола Лунфусе, и тамо сам са задовољством провео неколико сати у маси вашарског народа. Пекинг може да се назове морем трговине; ниједан град, можда, не представља тако посебну тежњу ка међусобној превари помоћу једног општег средства – трговине. То је због тога што је Кинезима у њиховој домовини, као Јеврејима у Европи, остављен један занат – трговина. Државна служба, у целом свом великом обиму, освојена је од стране Манџураца колико због опрезности, исто толико због предности узимања плате и мита. У том мору, међутим, има још и дубоких места: то су вашари, који су два пута месечно приликом слављења идола, који добијају приход са места, која заузимају трговци. Са великим напором смо се пробили у унутрашњост двора кроз капију, коју је непрестано затварала бујица људи, која је долазила и одлазила. Двор идола, у пуном смислу речи, је био набијен народом; роба, изложена на столовима, разликовала се бољим квалитетом од те, која се сваки дан може видети у радњама; посебно су сјајне ствари од камена: бурмутице, муштикле, дрвца, направљена од разнобојног камења, са цветовима и плодовима природних облика и боја – дивне. Дванаест шољица, које се стављају једна у другу и које су избрушене од једног комада ахата, – необично су лепе; оне коштају 500 лана – око 1500 руб. сребрњака; жиле камена пролазе кроз све шољице и доказују да су те шољице заиста направљене од истог камена. Ред, где се продају готова одела, представља сјајну слику: одела су изложена у гомилама на поду; један од продавача непрестано их премешта, говорећи цену ствари: замислите хиљаду продавача, који се нагињу са једне стране на другу како би узели ствар и пребацили је, и десетак хиљада непрекидно прелећућих са једног места на друго оријенталних капута, курми и томе слично, и додајте уз то јак говор и списак робе! Представе су по обичају заузимале и овде своје место и биле су окружене гомилом гледалаца; али ти, који су куповали, једино су били заузети својим послом.

122

Од европских ствари приметили смо сат, бурмутице и у гомилама руску чоху. Када смо се враћали, код капије нам је неки дечак турио у руке по један штампани лист, не тражећи новац. То су разне поуке оних личности, које су се посветиле науци и желе да се прочују као филозофи; исто тако се шире и духовне поуке. [...] 31. јануара – Са доласком кинеске Нове године (владавина Дао-гуа на 11. година, 1. месец, 1. дан), непрекидна бука престонице вечерас се претворила у јак прасак ракета, које су преко дана биле изложене на свим улицама ради продаје. Оне су различитих величина – почињу од величине стабла гушчјег пера до пола аршина дужине и пола палца дебљине у пречнику. Пуцњава је почела одједном по целом граду и трајала је целу ноћ, због чега смо се непрестано будили и буновни премештали на поље битака, ка тутњави топова, бубњању итд. [...] 1. фебруара – На улицама Пекинга је посебно празнично кретање: цео народ, од мандарина до просјака, иду у посету један другоме, шаљу и разносе поклоне. Изјутра су улице биле прекривене комадићима ракетног папира, који су се скупљали ради поновне обраде у папир; касније су, због затварања свих радњи и отварања свих храмова идола, добиле потпуно празнични изглед.

123

2. фебруара – Данас су ми објаснили разлог општег трчања у Пекингу, које сам приметио уочи Нове године. Тог дана сви зајмодавци настоје да сакупе дугове и траже их упорније, него осталих дана у години. Тог дана кобног за дужнике они могу бити истучени од стране својих зајмодаваца, зато што не смеју да се жале, да се не би показали као најпрезренији људи, који нису могли да врате свој дуг уочи Нове године. Обично се ти несрећници тог дана, страшног за њих, труде да се сакрију ма куда, али им и то тешко полази за руком, зато што дужнике тог дана могу да траже свуда. [...] 13. фебруара – Опет снег. Таква година је ретка у Кини: снег је пао тамо, где га никада није било и један наш познаник је добио (са југа) из Кантона писмо и са њим кутијицу, у коју је, приликом слања, стављено нешто бело, што је прекрило земљу у Кантону. Наравно, кутијица је стигла празна – и одмах смо се досетили да је у њој био снег. [...] 25. марта – Отварање и чишћење канала и подземних цеви раширило је у Пекингу такав смрад, да је немогуће изаћи не само на улицу, већ чак у двориште или башту, куда нас, између осталог, мами расцветало дрвеће. Кажу да је у неким местима у ово време ваздух тако загушљив, да слаби пешаци падају у несвест. Чешњак, који Кинези једу у великим количинама, сада има потпуно своје спасилачко дејство. Богати носе са собом миришљава средства, која се из тог разлога продају у посебним привезцима, бројаницама и томе слично, који се одликују сјајном резбаријом. [...] 19. априла – Потребно је провести једну годину у туђој земљи, међу туђим народом, усред туђе религије, језика – једном речју, провести међу Кинезима, како би се топлије и снажније разумело наше религиозно учење; умирујући карактер хришћанске религије се у потпуности разуме тамо, где човек осећа потребу за утехом... Тако сам ја размишљао, дочекујући данашњи Светли Христов празник у нашем малом друштву. [...] 4. мај – Изглед пекиншких становника се изненада променио: по указу богдокана, који је одредио датум IV месец, 5. дан, тј. данас, Кинези су обукли летњи капут – свилени или памучни без поставе, зимске капе, са подигнутим крајевима, заменили су летњим, белим, направљеним од сламе или свиленог материјала, у виду левка, са црвеном кићанком. Када дође зима, исто тако одређеног дана, облачи се зимска одећа; јесења и пролећна, тј. ватирана, уместо крзнене, облачи се по избору и у зависно сти од времена. То ограничење самовоље у моди и прохтевима, посебно је благотворно за народ и довело је кинеску одећу до савршенства у складу са локалним захтевима. [...] 10. маја – Кажу да нема ничег горег од пекиншких затвора: према затвореницима се односе без икаквог сажаљења и човечности: зграде се не греју целе зиме; хране их само соком од просене каше, који, наравно, 124

уопште не утаљава глад, већ само одржава у животу несрећнике до дана казне. Уочи казне злочинце служе заситним ручком! Ове године ручак ће бити многобројан и бучан – по посебном хиру богдокана. Казну обично он сам одређује. Њему доносе списак затвореника са њиховим обележеним злочинима и имена осуђених на смртну казну заокружује црвеним мастилом. Сада су му донели тај списак, као и обично, на једном великом листу папира. Син Неба је, вероватно, био у лошем расположењу – узео је кист, умочио у мастило [туш] и уоквирио цео списак црвеном цртом, због чега ће сви затвореници, после заситног ручка, бити смртно кажњени. [...] Овде се завршавају моје пекиншке белешке, зато што нисам могао да одолим наизглед зрелим плодовима и појео сам их, још увек незреле, због чега сам био болестан до самог одласка из Пекинга, тј. 6. јула 1831. године. Осим тога, све остало време сам користио за коначну обраду планова и фасада, које сам направио за г. Ладиженског90 од руских манастира Сретенског и Успенског у Пекингу, од руског гробља, које се, као и сва гробља у Пекингу, разликује својом тужном отменошћу... Наш воз, који се састоји од 82 муле, полако је пролазио, најтоплијег поднева, по улицама Пекинга ка Ањдимињској капији, у пратњи безбројне гомиле радозналих људи; облаци прашине који су се дизали, заједно са врелим зрацима сунца, придодали су нашем опроштају са Пекингом веома тежак, неподношљив карактер... Припрема текста и напомене А. Н. Хохлова

Михаил Васиљевич Ладиженски (1803–1875) – родом од племића Смоленске губерније, рођен у Московској губернији. Са 17 година добио је чин заставника, а након завршеног Московског училишта, као официр који води колону, 1821. постао је потпоручник. Учествовао је у руско-турском рату 1828–1829 г. После озбиљне повреде са звањем пуковника отишао је из Варне у Русију. У фебруару 1830. г. Азијско одељење Министарства спољних послова поверило му је у својству полицијског официра да прати нови састав Пекиншке духовне мисије до кинеске престонице, где је стари састав чекао своју смену. Одломци из дневника М. В. Ладиженског о боравку у престоници Кине династије Ћинг штампани су 1907–1912 г. (без упућивања на презиме аутора), под називом „Дневник, вођен у Пекингу од 1. децембра 1830. г.“ (Погледати: П. Е. Скачков. Библиографија Кине. М., 1960., Nо 5244). Оригинал тог занимљивог дела, које излаже догађаје од 1. децембра до 14. априла 1831. г., данас се налази у Архиву оријенталиста Санкт Петербуршке филијале Института оријенталистике РАН. Како сведоче архивски подаци, М. В. Ладиженски је 40-их година вршио дужност Тобољског грађанског управника губерније, а касније, у току готово 20 година, служио је у Оренбуршкој пограничној комисији, која је руководила пословима Казахстана и делимично Средње Азије. Како су писале новине „Сибир“, у вези са смрти М. В. Ладиженског у Петербургу 30. јуна 1875. г., тај пензионисан генерал-поручник је био „веома образован и племенит човек“, који је за собом оставио „делић сећања“ својим верним служењем Русији. 90

125

III Сусретања: Кина – Србија

Ако живот наново почне, Сапутниче мој, пријатељу мој --Исто ћемо чаше дићи, Не марећи да л слатко ил горко је пиће. Оданост наша најукусније вино биће! О време, време се не враћа никад, Живот наново почети може. И не реци да много того у неповрат оде, Сапутниче мој, пријатељу мој --Сутра је од јуче дуже! Шао Јeнсианг

127

Калган: врата Монголије91

Милутин Велимировић Свршивши све припреме и добивши нарочите кинеске пасоше за право кретање кроз саму Кину и засебно кроз Монголију, мој брат и ја чекали смо једног јутра воз за Калган, на западној станици Пекинга. Иако је било лето, ипак смо обојица имали спремљене зимске капуте, јер су нам сви познаници саветовали да их понесемо, пошто у Монголији некад и усред лета, може да буде хладно као у новембру. Полазили смо за Ургу, престоницу Монголије, која је од Пекинга удаљена неких 1400 километара. Да би се до ње дошло, требало је прећи преко огранака Хинганског планинског ланца, који је широк можда као Карпати; требало је прећи Велики кинески зид и некако пребродити страшну пустињу Гоби. Очекивао нас је занимљив пут, који, одиста, није могао да траје, као раније, по неколико месеци, него само десет дана. Место са караваном, на камилама, кроз саму пустињу требали смо прећи аутомобилом. Али и поред тога, наше интересовање било је велико и пуно извесног очекивања. Собом нисмо носили много ствари, само најнужније и нешто провизије. Пруга од Пекинга до Калгана само је први део великог пројектованог железничког пута, који је требало да пресече пустињу Гоби и да веже Сибир са кинеском престоницом. На тај начин, главна трговина Кине са Русијом и извоз чаја, пошли би тим путем. Само тај пројекат још није близу решења и сва трговина иде на север, преко Мукдена и Харбина. Кроз Монголију пролазе само сточарски трговци или нарочити изасланици за Ургу. Возови на калганској прузи нису онако сјајни као на главној прузи, али су ипак врло добри и комотни те смо путовали одлично. Цела калганска пруга дело је кинеске технике. На њој су радили само кинески инжењери, а сав материјал и новац за израду такође је из саме Кине, те је на њој нова млада Кина полагала испит. Положила га је одлично, без икакве стране помоћи, како техничке тако и финансијске. *** 91 Милутин Велимировић, По Јапану и Монголији, Француско-српска књижара А.М. Поповић, Београд, 1938, стр. 95–106.

129

Пут је занимљив и романтичан. Околина Пекинга је донекле иста као и на осталим странама. Пуна је зеленила, уређених ниских дрвета, разбацаних пагода и споменика са полуразрушеним и оронулим храмовима. После два сата вожње, стиже се до подножја западних планина, тзв. „Планина седам хиљада векова“, испод којих лежи варошица Нанкоу, чувена као дивно планинско летовалиште богатих Кинеза и белих странаца из Пекинга. Ту се они склањају лети од великих врућина. Околина Нанкоу пуна је лепих и романтичних предела и старине, а у планинама су безбројни храмови, манастири и пагоде. Преко планина вијуга, лепо сачуван, унутрашњи кинески зид са многим кулама и утврђењима. Од Нанкоу пруга води кроз узану долину, или боље рећи, кроз широку клисуру. Стрме падине ограђене су, с обеју страна, са много труда и стрпљења. То су само терасе на камену, са кога је скинута сва земља, да би се тераса попунила. Све су терасе добро подзидане, да их не би вода однела, па макар биле и врло мале, само неколико метара дугачке. Понегде је у камену, ограђен мали комадић, можда свега један квадратни метар. Таквих разбацаних и обрађених острваца има врло много и они необично изгледају у стрмом камењару. Залазимо дубоко у планине, које су час шумовите, час камените, са засеоцима прилепљеним на стрме падине као ластина гнезда, или збијеним, у малим проширењима клисуре. Пруга се стално пење и успон је доста велики. Долазимо до једног затвореног буџака где воз улази у доста дугачак тунел. Иза тунела настаје сасвим друга природа. Широка равница, или боље висија, окружена на хоризонту изрецканим планинама, које се губе у жућкастој магли. Дува јак ветар и носи жуту прашину, у којој се скривају села и шумарци. Поља су, на понеким местима, украшена чудноватим стубовима леса, који стоје као фигуре или нарочита узвишења и споменици. Просто као да су намерно начињена. Стоји, на пример, готово права кула, а одмах поред ње узани споменик налик на обелиск; оба висине око 8–10 метара. Кладио би се човек да је то направљено људском руком, а међутим, то је случајна комбинација игре воде са меким жутим лесом. Иако су поља свуда обрађена и са много зеленила, ипак се осећа нека дивљина и забаченост. Понекад се укажу трагови неког великог зида, који пресеца поље и губи се у недоглед. Од њега стоје, понегде, полуоронуле куле, а негде само узвишени бедем. Какав је значај имао тај зид некад, и кад је грађен – може се само нагађати; сигурно је да то није варошки зид. Таквих зидова има неколико до Калгана. Можда су сви ти зидови, као и многе порушене 130

тврђаве, били некад такође препреке дивљим Монголима који су нападали на Кину. Њих је, по свој прилици, више порушило време него непријатељ. Воз одмиче. Мењају се предели, али су сви некако жути и дивљи, а нарочито голе планине у даљини. На станицама увек много света и редови кинеских кола на два точка, са плавим платненим арњевима. У тим колима удешено је за лежање и пријатно је кад кола стоје, али кад се крећу, горе је него на морској лађи, јер се кола ужасно тресу. То су такозване арбе или фудутунке. Понегде војска са трубама дочекује или испраћа неку важну особу, а жути официри, гутајући целе слогове, командују водовима, који, зачудо, изводе све лепо и прописано као и код нас. Са нама у вагону путује неки Холанђанин мисионар, који већ 22 године живи у Кини, ширећи хришћанство. Он живи негде у забаченим планинама, говори кинески као Кинез и по мршавом лицу види се да му је много прешло преко главе. Он сам признаје да је било много тешких дана, да их има и сад, али не мисли да се враћа у Европу. Од свих мисионара, које сам, за време бављења у Кини, видео, једини је он личио на правог мисионара, мученика и идеалисту, који је дошао у Кину на истинску службу. Он једе кинеска јела и мирно разговара са Кинезима, који су са њим врло љубазни и слободни. Шта је нагнало тог белог човека да промени питома поља са каналима, цвећем и ветрењачама у својој отаџбини, за забачене и дивље планине, у којима је за беле мисионаре увек незгодно и опасно? Ту их, у свако доба, може стићи грозна смрт, као што се то многима десило за време боксерског устанка. Понегде се, из ниских кровова збијеног кинеског села, укаже високи торањ од жућкасте цигле, са крстом на врху. То је хришћанска, обично католичка, црква, која је све некако туђа и необична у својој околини; просто човеку изгледа да се и сам торањ осећа бојажљиво и нелагодно у туђој средини. Ветар фијуче и све је унаоколо жуто од ситне прашине. Пред вече се губи у тој нарочитој кинеској магли, која долази из пустиње и у току многих векова таложи свој прах и ствара плодни лес.92 ***

Лес – жута земља од ситне жуте прашине.

131

II Са задоцњењем стижемо у Калган, у коме се осећа зима као дубоко у јесен. Узимамо арбу-фудутунку и дуго се труцкамо на страшно неравном путу. Ветар дува и засипа нас прашином, а заморено кљусе често застаје и просто не може од ветра и прашине да крене. Најзад, после дуге вожње по помрчини, стижемо у неку кинеску гостионицу. Гостионица је права казна и са њом се и заморени путник тешко може помирити, али пошто се не задовољава са првом, мора се најзад задовољити са петом или шестом, јер су све једнаке. Празна, хладна соба са асурама на земљаном поду – то је све што вам се ставља на расположење, па сад, ко вам је крив, што не путујете као прави човек и као Кинез! У Кини сваки човек путује са стварима за спавање, са душеком и јастуком, а без ствари иду само бескућници и лопови. Нисмо се још ни решили да ли да останемо или не, а већ је у нашој соби био неки полицајац, који нам је затражио пасоше – наравно кинеске, и записао наша имена. Он је нешто важно издекламовао гостионичару, који је после тога донео две мале столице и још једну асуру. Морало се остати ту, јер је ту ипак било боље него на улици, где је ветар буквално засипао прашином. Наручили смо чај и постељу, али постеље нисмо добили, него су нам донели две козје коже, а место чаја добили смо неку мутну неукусну топлу течност. Није прошло ни четврт сата од одласка првог полицајца, а већ је код нас био други, старији по чину и то у друштву двојице жандарма. И он је гледао пасоше, записао имена и нешто много причао газди, од чега ми нисмо ништа разумели. Јер се у Калгану говори другим наречјем. То велико интересовање полиције за нас није нам било много пријатно, али, како смо доцније дознали, кинеске власти имају врло строгу одговорност пред међународном комисијом за сваки напад на белог човека и за његову смрт. Зато су нас у Калгану готово свуда пратили полицајци. Ноћ смо провели рђаво. Било је хладно као у зиму, а поред тога прљаво и уопште неудобно, те смо устали у саму зору. *** Двориште кафане било је пуно Монгола и коња који су, вероватно, недавно дошли из пустиње. Прљави, тамноцрвени халати (мантили) Монгола имали су исту боју као и опаљена им широка лица. Неки од њих имали су на глави чудновате, високе купасте шешире, са малим ободом. Други су имали прљаве мараме, којима су повезивали главу, а дугачке крајеве пустили низ леђа. 132

Њихова пуна лица, испупчене јагодице, велике округле главе, здепа ста и широка тела са кривим ногама – дају утисак нечег тромог, лењог, равнодушног и сањивог. Ноге, од детињства кривљене на малим, али издржљивим коњима, нису навикле на земљу и ход. Зато су Монголи при ходању смешни и гломазни, а тешко се крећу. Али сасвим су друго на коњу, у високом и издубљеном монголском седлу, које их лепо стеже и држи чврсто. На коњу је Монгол као срастао са њиме. У највећем галопу нећете приметити ниједног поскока код јахача, а могу у највећем трку носити чашу воде у руци или јаје на тацни, па да се ништа не поремети. При јахању се обично одупиру више на једну или другу страну, те су помало увек као искривљени. Међу лепим коњима, било је у дворишту и неколико камила, гломазних, тешких и страшно ружних. Ни са једном животињом није се природа злобније поиграла, као са том гломазном грбоњом. На високим танким ногама усађен је велики здепаст труп са огромним трбухом одоздо и са двема грбама одозго (монголске камиле су двогрбе). На врло дугачком врату налази се мала, необична глава, према великом здепастом телу, на којој су велике, округле и необично изразите очи. Лети се камиле лињају, или им се намерно чупа длака, тако да остају сасвим голе са прљавом црном кожом, испалим зглобовима и са старим и новим ранама и крастама. Онда су праве ругобе, а доцније, кад почне да им расте нова длака и кад се мало обуку, изгледају већ много боље, мада ни онда нису лепе. Још раније сам слушао да Киргизи, говорећи о лепотицама, сравњују њихове очи са очима камиле и зато сам се нарочито заинтересовао њима. Посматрао сам их дуго и код многих камила, и одиста, видео сам да имају необичне и лепе очи. Сама глава, са очима које вас право гледају, има толико неке гордости, толико отмености и израза, да вам се чини као да вас из тих очију не гледа животиња, него неки горди, дубоко увређен и несрећан човек, који стојички сноси своју незаслужену увреду. Одмалена се њима провлачи алка кроз горњу усну да би се лакше васпитале и навикле на ропску послушност. На мали знак, или трзај узице с алком, камила покорно клекне, да би се на њена леђа натоварио огроман терет, а између грба удесило згодно седло за јахача. Нахраниће је добро, напојиће је још боље, док се не напуне њени стомачни резервоари у којима може стати врло много воде. А за време пута може гладовати и трпети жеђ по месец дана. Вода, која се кроз пустињу тешко налази, даје се камилама само у случају кад је за све има врло много. Тако гладне и жедне, носе оне да133

нима тешке терете на својим грбавим леђима, која се у току гладовања поравнају, јер грбе представљају наслагани резервни лој, који се за време гладовања троши. Кад се потроши сва резерва лоја и воде, и кад изнемогле камиле падну, онда се терет са њих раздели на друге, а изнемогле се оставе својој судбини. Камила се назива пустињском лађом, али се од ње разликује по томе, што се праве лађе свакодневно хране, угљем, водом и уљем, а камиле своју храну добијају врло неуредно и, по многим оглоданим костурима у пустињи, види се да су њихови бродоломи врло чести. Група камила и нехотице вас подсећа на слике из библије, на модро небо, палме и старе Јевреје са седим брадама, или на црне Арапе у белим одећама. Овде тога нема, него су уместо тога прљави Монголи, жућкасто небо и никаква вегетација. Пошли смо кроз варош да тражимо други стан. Дувао је несносан ветар и засипао нас прашином, те се готово није могло ни ићи ни возити. *** Калган је права кинеска варош, која лежи на свршетку простране висије и на улазу у клисуру. Увучен је и у саму клисуру, тако да га човек уздуж не може прећи ни за два сата. Калган има око 250 000 становника, од којих су један мањи део Монголи, а остало Кинези. Према нашим европ ским приликама, тако велико место морало би бити лепо и уређено. Али у Калгану нема ничег лепог. Неколико храмова са округлим оригиналним крововима, са малим двориштима, у којима има много лепих и уметничких мермерних споменика, неколико прастарих дрвета и неколико досадних лама, – представљају нешто одиста занимљиво. Можда би све то било и лепо, кад не би било велике прљавштине унаоколо и кад не би било тако много прашине. Улице су криве и тесне, прави кинески лабиринти. На неким местима су куће прилепљене уз стене као ластина гнезда. Неколико полукружних мермерних мостова, испод којих протиче каљава река, могли би да буду украс, кад не би били запуштени. Па ипак је Калган велики трговачки град и главна трговачка база за Монголију, као и полазна станица свемогућих каравана, који пролазе кроз пустињу Гоби и иду за Ургу, или даље, за Сибир. Док није било манџурске пруге, сви чајни каравани, у којима је било и по триста камила, полазили су одатле за Русију. У нарочитим двориштима, са великим брдима упакованих бала чаја, дењковима разних кожа, вуне и камиље длаке, била су читава богатства. Сва су та дворишта сад готово празна, али се трговина опет обавља, а кад се проведе пруга преко Гоби, и Калгану ће се вратити стари значај. 134

Улаз у саму клисуру пречи Велики кинески зид, на коме су огромна врата. Пошто нам и ту војне власти визирају пасош, пуштају нас кроз врата, иза којих почиње клисура, широка и дивља. Кроз њу протиче каљава планинска река, која је са планине снела много стена, гранита и белутака у своје широко, дивље корито. Ту смо већ у Монголији и одмах осећамо да је све друкчије. Нема ни ветра ни прашине, јер сте окружени високим каменитим полуголим брдима, а од прашњаве вароши дели вас масивни кинески зид, који се стрмо пење уз падину брда, па се опет спушта. Он пролази час планинском гредом, час се спушта у провалије, и опет се пење. Човек се не може начудити како су га могли подићи на таквим врлетима и стрменима. Зид је одлично очуван, као и куле, које су подигнуте на извесном ра стојању једна од друге. Уз стрме падине стена прилепљене су такође мале кућице, а понегде су читави квартови са малим, узаним и кривим сокацима, у којима се с муком може провући само један човек. Негде се куће спуштају и у низину, а на једном малом острвцету стоји комплекс камених збијених грађевина, са старим гранатим дрветом. Дуго лутамо по том монголском делу Калгана, по том, може бити, најкултурнијем делу Монголије, и најзад налазимо стан у некој бившој путничкој кафани или хану, на самој обали реке. Саме зграде уздигнуте су на озиданом темељу, као градови, и до њих се долази преко једне стрмени и степеница. У средини је мало четвртасто двори ште, а унаоколо су кинеске фанзе.93 Добили смо лепу собу, која је гледала на реку са приличне висине. Мада није било патоса у соби, ипак је уздигнути део собе, који служи ме сто постеље, био покривен чистим асурама, и имао је ниски четвртасти сточић на средини. Нису нас узнемиравали полицајци, те смо мирно и са великим задовољством пили чај. Власник гостионице, постарији Кинез, са дугачким чибуком у једној руци и са два ораха у другој, која је стално претурао и трљао, распитивао се код нашег тумача о нама и нашим намерама. Он је знао да у Калган, од белих, долазе само трговци, и наравно, хтео је да искористи прилику; само, наш тумач је са муком разумео калганско наречје, те нисмо могли да се објаснимо. Зато нас је сам домаћин извео у двориште и показао нам остале празне кућице и стоваришта, сигурно говорећи да је све то празно, и да ће он то радо уступити за нашу робу. Ми смо му, мимиком и гестовима, дали мало наде и вратили смо се у своју собицу. Са прозора су се виделе кућице, на другој страни реке, прибијене уз брдо, а више њих су се дизале стрме стене и мали шумарци. 93

Фанза – кинеска кућица.

135

По самом гребену на врху пролазио је велики зид, са својим лепим кулама. Гледан одоздо, изгледао је заиста величанствено и моћно. На неким местима, где се спуштао у провалију, и зид и куле личили су на слику, а не на стварност. Још дуго уз клисуру простирала се варош, али су групице кућа биле ређе и мање. На једној усамљеној, узвишеној тераси, налазе се развалине руске цркве, коју су боксери порушили. Седели смо на рушевинама ћутећи, осећајући да седимо на светом месту. Нехотице ми се створише стихови Љермонтова: „Напуштен храм је ипак храм; Одбачен идол је ипак Бог“ а мисли се лено кретоше уз клисуру, одакле се помаљао караван, који је долазио из пустиње. У Калгану смо остали неколико дана. Свршили смо неке послове, дознали тачно о одласку аутомобила, који су се налазили иза планине на дан удаљености, где је била полазна станица. За то време су дошла још два службеника експедиције, те смо заузели целу фанзу. Једног јутра пео сам се на брдо зида. Са великом муком успузао сам се, на једном малом оронулом месту, на сам зид, који је горе био раван као друм. Не могу да опишем оно осећање, које човека обузме, кад се нађе на тој творевини људској. Под нама амбис у који се спуштају стрме падине брда, а на другој страни су нови пусти и дивљи брегови. Надалеко видите зид како вијуга по њима, спуштајући се и пењући се, да би украсио неки голи брег читавим утврђењем. Долазим до куле у коју се може ући. Пра зно и мртво. Из ње завеје нечим старим, мада по солидној изради изгледа као да је кула зидана пре неколико година. Идете, опрезно се спуштате и пењете, стајете и посматрате амбис и смањену варош која се некако сравнила са земљом. Одмарате се и мислите о милионима људи, који су то некад зидали и необично вам је, тешко вам је, што нигде на њему, нигде око њега, не видите човека. Величанствено, пусто и страшно. Идете даље, одајући се све више чудноватом расположењу, које вас просто везује за зид. Нека привлачна сила не пушта вас да се скинете са њега, а куле као да вас дочекују са неким немим изненађењем: а..., човек!... Колико ли векова има како је последњи човек походио нас? У њима се скривају векови и мистерије. Дуго би човек ходао по зиду не замарајући се и ако се стално пење и спушта. Ја сам се јако зачудио, кад сам после видео да сам се на зиду задржао неколико сахати... 136

Ноћи су биле нарочито интересантне и дивље. Клисура је добијала неки нарочито тајанствени изглед, а планине су изгледале језиве и страшне. За време непогода долазила је велика вода и онда би река страховито хучала, док се горе проламало.

137

СТАРЕ КИНЕСКЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ: РЕЧ КОЛЕКЦИОНАРА

Мирослав Микалачки Још давне 1970. године, док сам се бавио филателијом, наишао сам на један албумски лист са маркама необичног садржаја. Били су то класични политички „постери“ са тада актуелним порукама руководства кинеске државе. Међутим, дизајнер је све то уобличио и осликао суптилном кинеском сликарском вештином, дајући маркама дотле невиђени спој политике и уметности. Од тог тренутка, следећих четрдесет година упражњавања свога хобија посветио сам искључиво маркама Кине, што ми је у том периоду знатно проширило знања о тој земљи и свему што чини њену садашњост и предугу историју. У Кини сам стекао дивне пријатеље и на крају омогућио себи остварење свога сна – једног великог путовања по тој земљи. Сањајући о том путу, сакупљао сам и разгледнице Кине, али старе разгледнице су ретко долазиле у моје руке. Међутим, једног дана деведесетих година, пријатељ који је знао за моја интересовања, запитао ме је да ли бих купио неке кинеске разгледнице које су део садржаја једног кофера који је он од некога купио. Ту је било пар стотина старих кинеских разгледница, које сам одмах одвојио, а затим полако откупљивао, како сам долазио до новца. За њих сам у то тешко време успео да исплатим око 2000 ДМ. Нажалост, већ пре мене је откупљено десетак разгледница које су однешене у Швајцарску и тамо распродате. Ипак, око 350 комада успео сам да додам својој збирци. За мене је то био диван филм статичких слика предела и живота људи те далеке земље коју сам толико желео да посетим. Постепено сам сређивао ту хрпу допи сница, међу којима је било чистих, неупотребљених, дакле сувенира, али и доста оних које су биле на некога адресиране. На њима је, оним старим лепим „краснописом“, била исписана адреса ... Велимировић. Покушао сам да од продавца сазнам порекло кофера, писама, слика ... Могао је само да ми каже „да је све донела на продају особа која је то преузела из заоставштине неког ветеринара који је радио у Кини“. Даљи траг није постојао. Да је само тада мој пријатељ, нажалост сада покојни Дејан Петровић, тада погледао моје разгледнице...! А гледао је и попуњавао своју збирку кинеских марака из мојих залиха у мојој кући! О разгледницама нисмо никада разговарали. Касније ће се код њега наћи копије неких списа из периода рада у Кини оног „ветеринара“ за којим сам трагао, Боре Велимировића, 138

који је радио у Служби контроле сточног промета између Кине и Русије у Харбину и другим градовима на кинеско-руској граници. То су били цар ски укази о квалификацији за обављање стручног дела посла, постављења и налози о његовом премештају из Кине у Москву и обрнуто. Године су ми пролазиле у немом гледању и сортирању разгледница по градовима, по мотивима. Куповао сам и све старе и нове књиге о Кини које сам могао наћи. Једнога дана, 2008. године, на полици неке књижаре спазио сам књигу са насловом Поднебеско царство, проф. др Радосава Пушића. Знао сам о којој је земљи реч, а тема – Срби у Кини. Прави шок је уследио када сам видео да је бар трећина књиге посвећена управо породици Велимировић! Већ сутрадан сам из САНУ добио и копирао књигу путописа Кроз Кину, др Милутина Велимировића, те тако објединио све што сам могао сазнати из тих књига, стављајући то у оквир сазнања за нову анализу мојих разгледница. Сада се преда мном одвијао нови филм: слике са мојих разгледница утапале су се у временски ток описан у књигама. Схватио сам да је у мојим рукама збирка, или бар већи део дописница које су упућивали браћа Велимировић својој породици. Више од годину дана размишљао сам како да дођем до писца књиге, проф. Пушића. Онда, једне вечери, у Етнограф ском музеју, на пројекцији филма о кинеској архитектури, приметио сам двоје људи који су разговарали на кинеском језику. Један од њих је био наш суграђанин. Нешто ме је покренуло да приђем и запитам тог човека да ли којим случајем познаје проф. Пушића. Рекао ми је, на моју радост: „Да, врло добро га познајем“. Уз осмех, после краће паузе, додао је: „То сам ја“. Саопштио сам му да желим да са њим попричам о његовој књизи Поднебеско царство. Вероватно је помислио да ми требају нека додатна објашњења у вези књиге. Његово одушевљење, када сам му испричао о мојој „збирци Велимировић“, било је једнако моме, што сам га најзад нашао и упознао. Најзад се појавила и трећа особа код које су лежали неки материјали о браћи Велимировић и њиховом боравку у Кини. Преко 350 разгледница са путовања по Кини, од којих бар 60 са текстом, биле су нови драгоцени извор за причу о „нашим Кинезима“. Тако су се са разних страна сакупљали делићи мозаика који, надамо се, још није завршен и коме ће, ако буде среће, неко додати још који каменчић. То ће употпунити слику о нашим људима који су нам, живећи и радећи у Кини пре скоро једног века, пренели дух те предивне земље у својим путописима и на својим разгледницама. 139

ВРЕМЕ УПИСАНО У СЛИКАМА

проф. др Радосав Пушић Комуникација спада у основне феномене људског постојања. Искон ска потреба да другом саопштимо вест, пренесемо емоцију, мисао, да са њим поделимо садржаје искуства, среће, туге или радости, једнако су важни за опстанак наше врсте колико и конзумирање хране и сексуални чин. Више од века пре доласка Интернета, у време када су телефони били реткост и привилегија, разгледнице су биле комуникацијски изум од велике важности. Слике и речи путовали су кроз простор и време спајајући: пријатеље, непријатеље, љубавнике, породице, државе... Речи. У прво време писане на лицима разгледница, а касније на њиховој полеђини, на месту које је раздеоном линијом било резервисано за њих (до 1898. већина разгледница није имала раздеону линију којом се јасно прецизирао простор за исписивање адресе и писане садржаје; тек од 1907. године уведена је законска регулатива којом се то прописује), донеле су праву револуцију у светској комуникацији. То је било прво размењивање информација кроз сликовну и фото-документацију. У време када су фотографије биле скупе, ови сачувани аматерски снимци „далеких земаља“, били су исто тако ретки колико и вредни. То је било исходиште бројних сазнања, предрасуда, снова, чежњи и стремљења. Подстицале су машту, мамиле на пут, отварале врата тајновитих светова, изазивале чуђење, разбијале предрасуде, уносиле немир, покретале емоције. Из данашње перспективе гледано, разгледнице чине непроцењиво благо изворног материјала за: историчаре, социологе, антропологе, историчаре уметности, филозофе, етнологе, итд. 140

Од прве поштанске марке (портрет краљице Викторије, штампана у Енглеској 1. маја 1840) до прве поручене разгледнице др Емануела Хермана из 1869, која је штампана 1870. године, свет се мењао неслућеном брзином. Све што се као семе посејало тих година, родило је што слатким, што горким плодовима, којима се човек хранио током 20. века. Прве објављене разгледнице су се појавиле: 1872. у Енглеској; 1874. у Немачкој; 1873. у Америци; 1873. у Јапану, итд. Разгледнице са кинеским темама тесно су везане за кинеску емиграцију, која је постојала у бројним земљама Азије и Америке. Међу најпознатијим издавачима „кинеских разгледница“ имали смо: Хартунг Фото-шоп, немачка фирма стационирана у Пекингу, једна од водећих за студијске портрете и фотографије Пекинга. Чувени фотограф и уметник, Немица, Хеда Харисон Морисон (Hedda Harrison Morrison, 1908– 1991), пуно година је радила за овај студио као фотограф. Други важан издавач је био Рафаел Тук и синови из Лондона (Raphael Tuck & Sons), који је у периоду између 1900. и 1910. године произвео велики број кинеских разгледница и то у форми великих међународних серија. Не мање важна била је и Librairie Francaise, библиотека и издавачка кућа коју је основао Анри Костон (Henry Coston). У илустрованом часопису “French Readings”, који је излазио једном месечно, у сепаратном делу насловљеном као „Документи и сведочанства“ публиковане су бројне фотографије из Кине. Ту су се појавиле и ране разгледнице које су штампане у Пекингу 1898. од стране Ц. Винка (C. Wink) који је правио неке од најлепших слика свог времена. Водећи кинески издавачи били су из Хонг Конга и Шангаја. Навешћу само неке од њих: – The Hongkong Pictorial Postcard Co. P.O. Bix;

141

– Yee Wo Shing, Dealerin Postcard stamps and novels, 7 Canton Road, Kowloon, Hongkong; – Hongkong Pictorial Postcard Co. Sold by Sayce&CO& Fven Ping, 1911; – Commericial Press Ltd., Shanghai, China, 1929; – Chow Tzu Kung, Bookseller, Shanghai; – Crom edit Kingshill – Shanghai.

Судећи по информацијама зналаца делтиологије (официјелни назив за колекционаре разгледница), цени се да данас Томас Брант (Thomas Brandt) можда има највећу колекцију разгледница које су тематски везане за Кину и прекоморске Кинезе, око 9000. Најранија је штампана 1895. Вреди истаћи да је, поред сакупљања новца и поштанских марака, сакупљање разгледница један од три највећа сакупљачка хобија на свету.

Разгледнице као начин сусретања Србије и Кине Разгледнице које ћемо у нашем алманаху приказати само су мали део колекције која је изворно припадала Бориславу Велимировићу (12. децембар 1880. – 8. септембар 1945), једном од десеторо деце Милоша Велимировића, свештеника из Пирота. Стицајем срећних околности, ова колекција је данас у поседу нашег угледног колекционара поштанских марака и разгледница, господина Микалачког, без чије љубазности и нескривене љубави према Кини, ми данас не би били у прилици да их прикажемо нашим читаоцима. Поред господина Микалачког, слагању овог кинеског мозаика битно су допринели и ћерка Милутина Велимировића, Лидија Хрњичек, са којом сам пре пуно година водио дуге разговоре о породици Велимировић и њеном оцу, као и новинар Дејан Петровић (кога је болест 142

Документ о постављењу

и прерана смрт омела да реализује документарну емисију о Велимировићима), који ми је оставио копије докумената о постављењу Борислава Велимировића на дужност у Кини. Разгледнице, које су овде приказане, припадају различитим развојним периодима. Има оних које можемо сврстати у најранију фазу, док један њихов део пада у време „златног доба“ разгледница (1907–1915), а други део улази у рани период тзв. „модерне ере“ (1915–1930). Тематски, оне се могу сврстати у: историјске (обележавају рат, друштвена превирања, параде, политичке догађаје, итд.); фотографске записе (фотографије државних званичника, жена, деце, сцена свакодневног живота); погледе на улице и градове; уметничке (сликање портрета, пејзажа, споменика културе, итд.). Борислав Велимировић је током школовања у Русији, стицајем околности, био посредни учесник руско-јапанског рата (1895); наиме, превозио је руске рањенике у болнице широм Русије. Служба га је даље водила у: Омск, Читу, Благовјешченск, Харков, где је упознао своју велику љубав и будућу супругу, студента медицине, Марију-Марусу Александровну. Бора Велимировић је био бактериолог, и по сведочанству сестре Љубице, радио је у бројним институтима где су се производили разни серуми. Касније је постао шеф Пастеровог завода у Харбину у Кини. Дуго година 143

је, као званични службеник руског царства, боравио у разним градовима Кине (најдуже у Пекингу, Тиенђину и Шангају). Он је са породицом у Кини живео као и већина представника колонијалних сила, које су распарчале кинеску територију на интересне зоне и по принципу екстериторијалности управљали својим „кантонима“. Иако је са великим саосећањем и симпатијама гледао на Кинезе, његов живот се у потпуности уклапао у стереотип живота странаца у Кини оног времена. Тај период његовог боравка у Кини најбоље ће описати Милутин Велимировић у свом роману Лутања. Колекцију исписаних разгледница углавном чини његова преписка са супругом Марусом и ћерком Љаљом (1912–1943), док је један део везан за преписку коју је он имао са родитељима, сестрама и браћом, Милорадом и Милутином.

Борислав Велимировић са ћерком Јеленом

Милутин Велимировић

144

Колекција разгледница, коју сам назвао Време уписано у сликама, може се оквирно поделити у два дела. Први се везује за преписку породице Велимировић (иначе је у Шангају у то време живело око педесетак Срба, бораца Одеске дивизије, који, као ни Милутин Велимировић, нису успели да се бродовима пребаце на Солунски фронт), а други чине разгледнице-фотографије кинеских градова, улица, људи, сцена из свакодневног живота, смештених у просторно-временске координате омеђене крајем 19. и почетком 20. века. Ако овим „визуелним“ документима додамо путописну књижевну грађу Срба о Кини (да поменемо само нека имена: Милан Јовановић-Морски, Јован Суботић, Јован Д. Миланковић, др Славко Диклић, Влада Станојевић, Александар Д. Ћурић, Милорад Рајчевић, Данило Јањуш, Данило Ј. Храниловић, Аритон Михајловић, Милутин Велимировић, Јелена Велимировић, итд.), као и неколико научно-популарних есеја (Живко Петковић, Паја Радосављевић), онда се добија далеко пунија и комплетнија слика не само Кине оног времена, већ и слика о Србији и Србима, који, кроз разумевање и осветљавање једне од најстаријих и најзанимљивијих цивилизација света, откривају себе и своје исходишне оријентире. Разгледнице су у једном тренутку имале ону снагу и моћ, коју данас поседује Интернет, у чију смо мрежу, хтели ми то или не, упецани. Многи су после: телеграфа, телефона, филма, телевизије, Интернета, предвиђали потпуни нестанак разгледница са мапе наших комуникацијских поља. Занимљиво је да оне, упркос свему, и даље, на себи својствен начин, 145

трају. Прилагодиле су се модерним временима, промениле су „мирис, боју и укус“, данас их срећемо у електронској форми, имамо их свих врста и облика. На глобалној пијаци медијски занимљивих облика комуникација, не само да су опстале, него су показале да су коренима нераскидиво везане за наш духовни и физички простор. Ако се пажљивије усредсредимо на поједине детаље старих кинеских разгледница, видећемо кинеско време уписано у њихове слике, али и наше слике уткане у „кинеско време“.

146

Старе кинеске разгледнице – албум

147

148

149

150

151

152

153

154

155

156

157

158

159

Будистички храм у Београду

Радосав Пушић За Калмике се обично каже да су: Племе жуте расе, да припадају западном огранку монголског народа. Да су пре свог доласка у пределе западне Русије, почетком 17. века, живели са Монголима. У Русију их је 1628. године повео њихов „кнез“, после размирица са тадашњим владарима монголске државе, која је у историји остала уписана као „Ојратска унија“. Калмици су затражили помоћ од руског цара. Они су се у Русији прво појавили у Сибиру, а затим су се настањивали уз Урал и Волгу. Заузели су добар део руске територије, јер су ти предели у оно време били ненасељени. Дубоко су веровали да је слободно земљиште могао узети свако ко жели да га обрађује, јер су по њиховом схватању „земља и вода Божији“ дарови. У почетку је долазак Калмика руска власт дочекала са симпатијама, награђујући њихове вође, јер се надала да ће они бити одани и поуздани браниоци јужних граница руског царства од најезди Татара и кавкаских горштака. Калмици су, на захтев руског цара, током 17. и 18. века извршили двадесет и осам ратних похода на обале Црног, Азовског и Каспијског мора, као и на Кавказ, Персију и Кину. Међутим, недуго затим, они губе своју самосталност, а аутономија коју су раније добили се стално сужавала, уз све јаче притиске руске царске администрације. Калмици почињу поново да размишљају о повратку у своју прапостојбину Џунгарију. Они који су остали у Русији углавном су остали на западним обалама Волге. До почетка 19. века, претежно су живели номадским начином живота, узгајајући овце, говеда и коње. У њиховом свету коњ заузима посебно место, без коња осећали су да „губе снагу и постају безвредни као људи“. У потрази за испашом и водом стално су се селили, живећи по јуртама. Услед променљивих животних околности постепено почињу да се баве и земљорадњом, што је довело до организовања сталних станишта. Када је у Русији избио грађански рат, они су листом били уз цара. Долину Дона су током наредне две године наизменично походиле војске и „белих“ и „црвених“ Руса, да би је коначно половином новембра 1920. године освојили бољшевици.94 За време руске револуције Калмици су под вођством руских и козачких официра оформили два пука, 80-донски џунгарски и 3-донски калмички, који су се храбро борили против бољшевика. 94

160

У тој борби са бољшевицима, Калмици су изгубили око шездесет процената свог становништва. Поражена војска и цивилно становништво су настојали да се што пре домогну лука, укрцају на бродове и напусте Русију. Међутим, само је малом броју Калмика то и успело. Међу њима се нашло и око 2200 – 3000 Калмика оба пола и узраста, који су спас нашли у избегличким логорима у околини Цариграда и у самом граду, у којем су остали око две, три године. Затим су из Цариграда постепено кренули у друге европске земље: Бугарску, Југославију, Чехословачку и Француску. Када сам се пре више од двадесет година бавио истраживањем веза Србије и Београда са културама Азије, сасвим случајно је до мене дошла прича о Калмицима и будистичком храму у Београду. Већина Калмика је у Југославију дошла децембра 1920. године, издвојивши се из групе од око 22000 избеглих руских војника.95 Реч је о делу Врангeлових и Деникенових јединица које су, пред јаким налетом Црвене армије, евакуисане са Крима и бродовима пребачене у посебне логоре близу Цариграда. Одатле су се убрзо раселиле по целом свету. У Београду су насељавали „ободе“ града, највише их је било у Малом Мокром Лугу. Занимљиво је да су своје коње напасали на простору данашњег Коњарника, због чега је овај крај Београда, који иначе припада општинама Звездари и Вождовцу, и добио своје име. Пошто је главнина руских исељеника живела у Београду, природно је било да се и већина калмичких избеглица упути у Београд.96 95 За разлику од већине руских избеглица насељених у Југославији и Србији, коју су чинили припадници аристократије, земљопоседници, предузимачи, службеници царске администрације и официри, Калмици су представљали најсиромашнији део досељеника, и то како на материјалном, тако и на културно-образовном плану. Већина их није имала никакве стручне квалификације, па су били принуђени да раде оно што им се нудило, а то је углавном био најтежи и слабо плаћен физички рад. 96 Већи део информација о Калмицима, поред периодике и новина из оног времена (највише је текстова објавила Политика), можете наћи у књизи др Томе Миленковића, Калмици у Србији 1920–1944, Београд, 1998; поред ове публикације, имамо и: John D. Prince: “A Note on Kalmucks in Belgrade”, American Anthropologist (1928), стр. 341–345; Стеван Поповић: „Београдски Калмици“, Београд, Београдске општинске новине, бр. 12, 1939; Hemut Klar: “Kalmucks and the Wheel”, London, The Middle Way, 29, 3, 1954; Олга Латинчић: „Будистички храм у Београду“, Архивски преглед, Београд, 1–2/1982; Змаго Шмитек: „Калмичка заједница у Београду“, Културе Истока, бр. 25/1990; Arash Bormanshinov: „Први будистички храм у Европи“; Елиста, Шамбала, 5–6, 1997. Од текстова у Политици треба издвојити: Празници београдских будиста (Политика, 27.03.1933.); Калмичка принцеза, потомак Џингис-кана, допутовала у Београд (Политика, 21.09.1933.); Велика свечаност у београдској пагоди (Политика, 26.03.1934); Београдски будисти одржали су јуче помен витешком краљу (Политика, 27.11.1934); Џингис-канови потомци прославили су јуче десетогодишњицу будистичког храма у Београду (Политика, 24.11.1939), итд.

161

Стеван Поповић је 1939. године у Београдским општинским новинама овако описао Калмике: „Далеко тамо, иза Цветкове Механе, у Малом Мокром Лугу, где су генерације Београђана, који још и данас живе, одлазиле све до пре Светског рата у лов, бачена валом Руске револуције, настанила се је Београдска Калмичка колонија. Тај крај се све више изграђује. Он све више постаје Београд, мада за сада још чува одлике некадање старе Палилуле и Дорћола... Тихи, нечујни, са њиховим косим обрвама, спљоштеним носевима и монголским лобањама, сусрећу се ту, по Учитељској, Козарчевој, Мис Ирбијевој, Црнопоточној, и другим улицама насеља Краља Александра ови синови Амура. Мирни, радни, они пролазе нечујно, као бојећи се да се некоме не замере, да некоме не учине што нажао... У Београду се слабо примећују. Овде пак, у часове када се долази са рада, види се мало већи број њих, њихових жена и њихове деце. Никад бучних објашњења, никад ларме, никад пијанства а анали Београдске полиције нису забележили ниједног Калмика. Њих је, међутим, три стотине97 а ту су већ 20 година!... Синове степе варош гуши. Високе зграде смањују им видике. Варо шка прашина им смета. Они су навикли на зеленило. Зато су отишли на периферију Београда. Тамо, где још има необрађених њива, где се још жути пшеница у лето и где шушти кукуруз при ветру, они се боље осећају. Па и тамо им је необично. Њихов сан би био да колонизују неко наше село. Ту, у пуној природи они би гајили своје коње, своју стоку, радили земљу и били би најзадовољнији... Њихово велико задовољство је њихова будистичка црква. Један београдски индустријалац им је дао земљиште и доста грађевинског материјала, а Калмици су радили, давали прилоге и – црква, њихова буди стичка црква, осванула је једног дана 1929. године овде у Београду. Једини будистички храм у Европи! Београд може да буде поносан!...“ Калмици су прво 1923. године закупили две просторије у пространој згради која се налазила у улици Војислава Илића 47. Ту су сместили своје реликвије и тако су почели са упражњавањем верског живота. У тој згради је иначе становало више калмичких породица, као и бакша (у значењу виши лама или учитељ вере који помаже људе саветима) Боринов, будући старешина храма и будући гелонг (до краја обучавани монах који је обавио дванаестогодишње школовање под вођством старијег ламаистичког старешине) Санжа Игнатов. Просторије храма су у прво У периоду од 1920. до 1923. године у Србију је стигло између 450–500 Калмика. Већи њихов део, између 300–400, се настанио у Београду. То је била највећа калмичка колонија у Европи оног времена. 97

162

време биле веома скромно уређене.98 Без довољно средстава за зак уп просторија, Калмици су се 1925. године обратили српском патријарху Димитрију за помоћ и моралну потпору. Министарство вера није могло да им помогне јер будизам у Србији није био законом призната вера, али су их упутили Државној комисији за руске избеглице. Комисија је одговорила да им је већ током 1924. године пружила једнократну помоћ и да немају финансијских могућно сти за пружање сталне помоћи. Министарство вера је предложило Министарству унутрашњих дела да Калмицима дозволи да у Београду и његовој околини изврше сакупљање добровољних прилога за свој храм. Храм се из улице ВојислаПисмо српског патријарха Димитрија ва Илића прво средином јануара 1925. сели у Метохијску улицу број 51 (касније улица Јанка Лисјака).99 У Београду је живело пет калмичких будистичких свештеника. Боринов изненада умире фебруара 1928. године (сахрањен је на Новом гробљу у Београду). Њега наслеђује Санжа Умаљдинов, који је на том положају остао све до септембра 1944. године. Занимљиво је да су све будистичке молитве у Београду биле на тибетанском језику који су разумели само будистички свештеници. Да би својим верницима олакшали посао, све молитве су са тибетанског преведене на калмички језик и забележене новим руским писмом. У жељи да се очува 98 У „Новом бечком журналу“ (5. септембар 1924) објављен је вероватно први текст о београдском будистичком храму. Затим је у познатом будистичком часопису тога доба Zeitschrift fur Buddhismus 1924/25 – Munchen 1925, бр. 2, стр. 388, такође написан текст о њему. 99 На позив калмичке заједнице, 15. маја 1927. године посланик САД у Београду Џон Принс и војни аташе Гордон посећују храм. Амерички изасланик је био пријатељ са бакшом Бориновом и често је свраћао код њега на шољу чаја. Принс је написао веома занимљиву репортажу о Калмицима и објавио је у угледном часопису “American Anthropologist” (1928).

163

национална калмичка самобитност и национална култура, Абуша Алексејев (председник калмичко-козачке колоније у Београду) се јако заузима да се сагради будистички храм у Београду. Покренута је акција међу другим Калмицима у ондашњој Југославији, па и међу Калмицима у емиграцији који су живели у Бугарској, Чехословачкој и Француској.100 Међу првима су се молби одазвали српски индустријалци Милош Јаћимовић и његов син, који су уступили своју земљу и помогли у грађевинском материјалу. (Политика од 16.10.1928. године је забележила вест о будистичком храму у Београду) Парцела за храм се налазила у атару села Мали Мокри Луг. Његова изградња је трајала од 1925. до 1929. године. Цео тај крај се некада називао Пашина чесма. Поред Јаћимовића, Калмицима је стигла помоћ и од Илије Миличића, Милана Димића, Димитрија Шиђанског, Богољуба Чупића, итд. Занимљиво је да је један од донатора била и кнегиња Јелена, сестра краља Александра. Свечано освећење храма је извршено 12. децембра 1929. године.101 Поред Калмика, свечаности су присуствовале делегације из Чехословачке и Француске, руске избегличке организације у Југославији, као и бројни представници јавног, политичког и културног живота ондашње Југославије. Тако је настао први „живи“ будистички храм у Европи. Вест о томе је брзо обишла све европске престонице, па и друге континенте. На адресу београдског будистичког храма стизала су поздравна писма од: будистичке мисије у Лондону, будистичког друштва из САД и од чувеног 100 Међу истакнутије прваке калмичке заједнице у Београду свакако спада и др Ердне Николајев, који је 1921. године емигрирао у Турску и одмах улази у руководеће структуре Будистичког савета. Из Цариграда одлази у Праг, где са калмичком интелектуалном елитом 1923. године оснива „Калмичку комисију културних радника“. У Прагу је завршио, а касније (1929.) и докторирао филозофију. У Београд долази почетком 1932. године и запошљава се као чиновник у Општини града Београда. Од 1934. до 1944. године био је председник калмичке колоније у Београду. У Београду је, поред будистичке веронауке, предавао руски и калмички језик. Он је био главни, данас би рекли, „портпарол“ калмичке заједнице у Србији, и слао је информације свим значајнијим српским листовима о калмичким активностима. Не треба посебно наглашавати да је он био и својеврсни тумач калмичке историје, традиције и вере. 101 Годину дана пре него што је извршено освећење храма, свакако најобразованији међу Калмицима у то време, др Еренжен Хара-Даван (1885–1941) је 8.1.1928. године одржао јавно предавање на београдском Универзитету, које је насловио као: Џингис Кан и најезда Монгола у Европу. Описујући почетке и ширење монголске државе, он се посебно осврнуо на монголску окупацију Русије и Балкана, тврдећи да је она са собом донела и пуно добрих ствари. Он се, поред бављења калмичком историјом, посветио и решавању национално-политичких питања свога народа. Књига о Џингис Кану је објављена 1929. године у Београду на руском језику, под насловом Џингис Кан војсковођа и његово наслеђе, са поднасловом „културно-историјски прилог монголској историји од 12. до 14. века“. Кажу да је то био први научни рад једног Калмика од њиховог досељавања у Европу. Објављивао је пуно и у калмичким часописима у Прагу и Паризу.

164

руског сликара и путника Николаја Рериха из Индије, који је храму послао више својих слика и књига.102 Патријарх Српске православне цркве, Димитрије, лично се заложио код министра вера да финансијски помогне одржавање храма са 1000 динара месечно.103 У периоду од 1935. до 1938. године, храм је проширен, а аутор пројекта је био београдски инжењер Јован Новаковић. Храм је имао и учионицу у којој су се учили калмички, руски и српски. Срби су овај калмички дом, будистички храм, звали „будистичка црква“ или „кинеска црква“. Храм је био права атракција у ондашњем Београду. О већим будистичким празницима104 њега су походили не само верници већ и радознали Београђани, угледне личности105 и представници будистичких заједница из Европе.106 Прва забележена јавна верска Николај Константинович Рерих (1874–1947), филозоф, археолог и сликар. Био је велики мистик и путник. Путовао је по Европи, Америци и Азији. У периоду од 1923. до 1927. године креће у велику авантуру, путује заједно са својом женом прелазећи нимало гостољубиве пределе: Индије-Хималаја-Тибета-Алтаја-Монголије-Кине-Тибета-Индије. У месту Кулу (Индија) 1928. године оснива Међународни центар за хималајска истраживања. Поред простора Хималаја, то ће бити место где се изучавају културе народа Азије. Рерих је иницијатор и творац Пакта о заштити споменика културе за време ратних дејстава. На основу овог Пакта, 1954. године ће бити усвојена Хашка конвенција о заштити културних добара у случају оружаних конфликата. На њега и његово стваралаштво највећи утицај ће, поред руске културе, извршити индијски филозофи и песници: Рамакришна, Вивекананда и Тагоре. Београдском будистичком храму ће касније и из других далекоисточних земаља пристизати поклони. Тако је из Токија стигла велика бронзана статуа Буде и друге буди стичке реликвије. Освећење бронзаног Будиног кипа је извршено 25.3.1934. године. Занимљиво је поменути и да се у „Водичу кроз Београд“, објављеном 1930. године, налазила информација о храму. Годину дана касније улица у којој се храм налазио добила је ново име „Будистичка улица“ (данас Будванска). 103 Калмици нису тражили признавање њихове религије, већ само толерантан однос према њима и незнатну материјалну помоћ. 104 Главни празници који су празновани у београдском будистичком храму, а то се из дневне штампе оног времена да видети, били су: Бели месец, Празник светла, Празник пролећа. Поред њих, празновало се и неколико мањих: Приношење ватре, Будин силазак са небеса (октобар); Будина прва проповед (јул); Будино рођење, просветљење и улазак у нирвану (мај); Будина чудесна дела (фебруар). 105 Свакако да је најзначајнија личност која је посетила храм за Калмике била калмичка принцеза Нирџидма Торгутска, која је 20. септембра 1933. године дошла у Београд. Она је била ћерка торгутског принца Палте (1882–1920), губернатора кинеске провинције Синђијанг. Она се школовала у Европи и највише времена је проводила у Паризу. Удала се за свог сународника, племића, и 1937. године се вратила у Синђијанг. После погибије супруга преудала се за француског конзула у Пекингу, са којим се 1950. година вратила у Француску. Умрла је 1983. године у Паризу. 106 Негде средином 1932. године у Београду је боравио Josip Suchy, новинар листа „Јутро“ из Љубљане, који је о својој посети храму написао и објавио занимљиву репортажу. 102

165

Калмици, изглед и пресек

Будистички храм у Београду

светковина у будистичком храму у Београду била је августа 1930. године. Сељаци из околних београдских села су их називали „Кинези“. На десетогодишњицу храма, 23.11.1939. године, одржана је пригодна свечаност у част највећег калмичког добротвора Милоша Јаћимовића, коме је додељена повеља-захвалница за све што је учинио за Калмике. У храму је поред часова језика, држана и будистичка веронаука. У то доба у Србији је веронаука била обавезан предмет у школама. Занимљиво је да су калмичка деца која су похађала српске школе, где се предавала „хришћанска веронаука“ били ослобођени тог часа, али су били дужни да школама доставе оцене из предмета „будистичке веронауке“ које им је давао учитељ у калмичком храму.107 Часове калмичког језика и веронауку је држао др Ердне Николајев (1896–1966). Како је изгледала унутрашњост самога храма, у краткој репортажи, најбоље је осликао немачки официр др Хелмут Клар: Током 1944. године посетио сам будистички храм Калмика у Београду. Срби су га звали „кинеска црква“ или „будистичка црква“. Када сам питао људе где се храм налази, они ми спремно одговорише: „у Будистичкој улици, наравно!“ Већ издалека сам опазио бели храм изнад мале коло-

107 Процењује се да је у периоду од 1920. до 1944. године око сто малих Калмика завршило српске основне школе.

166

није Калмика. Храм је грађен у источњачком стилу и налази се на рубу југословенске престонице. Иза једноставне спољаш њости храма нисам очекивао уметничку ризницу, а над вратима дворишта приметио сам таблу од дрвета са некоДоделе признања Милошу Јаћимовићу) лико редака исписаних на тибетанском језику. Над самим улазом у храм био је постављен „Точак Учења“, а са обе његове стране по једна газела. У крилу поред храма живи калмички свештеник. Љубазно ме је позвао у свој мали стан где је припремио топао пријем. Срдачан је био разговор који сам имао са свештеником: причао ми је о догодовштинама Калмика током дугог путовања од Дона до Дунава. Потом ми је показао неколико малих али уредних кућа оближњих Калмика, као и једну старију жену која је ткала. И она ми је причала о мукама и тешкоћама кроз које су прошли током дугог путовања. Вратили смо се у свештеников стан а одатле смо ушли у храм кроз врата са стране, право кроз собу за састанке. Био сам заиста изненађен када сам видео многе слике, статуе и друге реликвије поређане наспрам главног улаза – дакле, на страни олтара, премда, наравно, у будистичким храмовима „олтара“ заправо и нема. Са тог места гледате кроз главни улаз на југ као и у свим тибетанским храмовима. Са спонтаном љубазношћу калмички свештеник ми је све показивао и тумачио. На страни олтара има ни мање ни више него шеснаест тибетанских слика, а три у самом средишту зида би се могле упоредити са најбољим примерцима тибетанске уметности у музејима Париза. Већина тих слика су били поклони посланстава далекоисточних земаља. Између слика су висиле прелепе мараме од свиле. Посред зида насупрот главном улазу седи велики Буда непалског типа а на левој страни, јапански Буда Амида стила и то у медитативној пози. На другој сам страни приметио слику Цонгкапе, реформатора ламаизма из 14. века и оснивача реда „жутих капа“. Испред Будине статуе је неколико кандила за тамјан, молитвена звона, тибетански дорђе (обредни бодеж) и мале чиније са пиринчом, кукурузом и хлебом – све изложено у симболичке сврхе. На левом и десном зиду храма биле су полице са храмском библиотеком и вредни рукописи чувани у дрвеним кутијама или обавијени у жуте свилене мараме. Неки од тих рукописа били су исписани златним словима на црном папиру. Осим набројаних ствари, храм 167

је био скоро потпуно празан. У њему није било столица као ни тепиха. Свештеник обично седи на малом душеку постранце од Буде у центру храма, док верници седе прекрштених ногу на поду... ...Он ништа није знао о Богу, Створитељу и Спасиоцу. Зато сам му поставио практичније питање: „Шта ви сматрате Добрим?“ „Никога не повредити, никоме никакву штету ни зло не чинити, самим собом овладати и помоћи свакоме на његовом путу ка нирвани“ – био је то од– говор овог ламаистичког свештеника. Замолио сам га да обуче своју свештеничку одору, неку врсту мантије наранџасте боје са жутом лентом и капом исте боје, док је у рукама држао бројаницу од 108 круница. Он то учини па ми веома радо допусти да фотографишем како њега тако и унутрашњост храма. Приметио сам да Калмици-будисти у Београду упражњавају врлине честитости, љубазности, помоћи, толерантности и умерености. И Више од тога: они уопште нису интелектуално заинтересовани за будизам као што су то многи западњаци – били су будисти вековима и то желе да буду и надаље.108 Ма како иначе Србија и Београд изгледали у очима историчара и људи оног времена, једини „живи“ будистички храм у Европи је за будистичке празнике слао слику о: космополитском Београду; Београду као истоку и утоку различитих култура и религија; толерантном Београду; Београду који негује разлике и ужива у њима. Када је Николај Рерих 1929. године у Њујорку заговарао идеју о тзв. „Рериховом пакту“, говорећи о култури као најсветијем ткиву човечанства, и међународној заштити културних споменика, у Београду је „никао будистички храм“. Бројне земље у свету су потписале Рерихов пакт, а будистички храм у Београду је, на себи свој ствен начин, постао отелотворење идеје о неговању и очувању различитих духовних ризница. Међутим, потребно је рећи и неколико речи о догађајима током 1941. године. После инвазије Хитлерових армија на СССР, рачунајући на мржњу и нетрпељивост Калмика према бољшевичкој и комунистичкој идеји, Гебелс позва у Берлин све виђеније Калмике из Београда, Париза и Прага, 108 Helmut Klar: “Kalmucks and the Wheel”, London, The Middle Way, 29, 3, 1954; Helmut Klar: “Die Kalmücken und ihr Tempel in Belgrad und München”, Bodhi Baum, 5, 1/1980. За историју храма, као и сећање на његов изглед, свакако је најзначајнији долазак немачког официра др Хелмута Клара у Београд, фебруара 1944. године. Том приликом је настала серија, данас чувених, фотографија будистичког храма у Београду, као и фотографије виђенијих Калмика, посебно старешине храма бакше Санђи Умаљдинова. Његови фотозаписи су последње сачувано сведочанство о храму и његовим активностима.

168

да му помогну у пропагандној кампањи против „црвене“ Русије. Немачка је желела да Калмике максимално искористи у, ми бисмо данас рекли, „медијском рату“ против Русије.109 На њих се гледало као на будуће језгро које ће се одупирати комунизму у Русији. Гебелс им је помогао да се на калмичком језику штампају њихове новине и да се емитују радио-вести на калмичком у Калмикији. Када је Шеснаеста нацистичка панцер дивизија 1942. године заузела Калмикију, у њеним редовима се борио и известан број Калмика из Београда. Исто тако је и мањи број Калмика био у редовима немачке окупационе армије приликом њеног уласка у Србију. За Калмике су немачке трупе биле „ослободилачке“; оне су их ослободиле Стаљинове страховладе и језиве диктатуре, која је доносила разарање њихових будистичких светиња и смрт. Београдска колонија Калмика се дезинтегрише током 1944. године. Добар део њихове заједнице бежи у Немачку, а касније у САД. У борбама за ослобођење Београда (12–16.октобар 1944), које су се водиле у непосредној близини њиховог храма, делимично је порушен горњи део калмичког храма. Нове власти у Србији су цениле да је будистички храм без верника и реликвија изгубио смисао свог постојања, па је сходно тој процени у периоду од 1948. до 1950. године срушена купола храма, а приземље је претворено у Дом културе, где су се одржавали разни скупови и свадбене прославе. Нешто касније се у тој згради сместио Социјалистички савез радног народа, да би на крају зграду преузела радна организација „Будућност“, која је у потпуности срушила храм, а на његовим темељима је подигла двоспратну зграду у коју је уселила свој сервис „Хлађење“. Дакле, већи део Калмика се у страху од освете, пре доласка Црвене армије пред капије Београда, повукао у Немачку. После немачке капитулације, разместили су их по логорима које су водиле америчке добро творне организације. Тако су са групом београдских Калмика у Немачку стигли и бакша Санжа Умаљдинов са сарадницима. Они Калмици који су остали у Југославији, после рата су углавном били депортовани у Совјетски Савез. Тако је калмичка заједница, која је бројала око 400–500 особа, напустила Србију. Све до 1952. године калмичке избеглице из целе Европе (међу њима је био и већи део београдских Калмика) живеле су у логорима у близини Минхена, када су их америчке организације Црквени светски сервис и Фондација Толстој преселиле у САД. Касније су им се придружили и сународници из Француске.

109

Вероватно из тог разлога, у нацистичким логорима готово да и није било Калмика.

169

Постоје релативно поуздани подаци из којих се наслућује да је 1980. године на територији САД живело око 900 Калмика. Остале су само слике, понеки запис, ретко потомство, утиснуте речи на надгробним споменицима и сећање.

170

IV Из кинеског пера

Са рукама празним празним сам ушао Са рукама празним празним сам изашао На капији, изненада си ухватио прамен облака И гурнуо ми у џеп Рекао си ми На њему су записане Речи гатке старе више од хиљаду година Сјунг Чаоченг

171

Животни идеали110

Лин Јутанг

I. Кинески хуманизам Да би се разумео кинески животни идеал, мора се покушати разумети кинески хуманизам. Термин „хуманизам“ је вишесмислен, али кинески хуманизам има веома одређено значење. Он подразумева: као прво, исправно поимање циљева људског живота; као друго, потпуну посвећеност тим циљевима; и као треће, постизање тих циљева духом људске разумности или учењем о средњем путу, које се такође може звати и религија здравог разума. Питање смисла живота представљало је потешкоћу за филозофе Запада, и никада није решено – што је очекивано, јер се кретало од телео лошког становишта по којем су све ствари, укључујући комарце и бациле тифуса, створене зарад добра самозадовољног човечанства. Како обично у овом животу има превише бола и патње да би се дошло до савршеног одговора који би задовољио људски понос, телеологија се преноси у следећи живот. Овај земаљски живот се онда посматра као припрема за загробни живот, у складу са Сократовом логиком по којој се темпераментна жена посматра као природни начин за вежбање мужевљевог карактера. Овај начин избегавања суштине проблема понекад може на тренутак донети спокој, али онда се враћа вечито питање: „Шта је смисао живота?“ Други, попут Ничеа, иду право у срж, и одбијају претпоставку да живот мора да има смисао, верују да је прогрес цикличан, а да је људско достигнуће варварски плес а не одлазак у продавницу. Али опет се враћа вечито питање, попут морских таласа који запљускују обалу: „Шта је смисао живота?“ Кинески хуманисти верују да су пронашли прави циљ живота и све сни су тога. За Кинезе циљ живота није у животу након смрти, јер је идеја да живимо да бисмо умрли, коју проповеда хришћанство, несхватљива; није ни у нирвани, јер је то сувише метафизичко; није ни у задовољству које доноси успех, јер је то сувише сујетно; а није ни у прогресу зарад прогреса, јер је то бесмислено. Прави циљ, како су Кинези одлучили на јединствено јасан начин, лежи у уживању у једноставном животу, посеб110

Lin Yutang, My Country and my people, New York 1935, str. 100–115.

173

но породичном животу, и у хармоничним друштвеним односима. Прва песма коју дете научи у школи гласи: Јутром док поветарци топли носе облака меких рој, Привучен дражима цвећа дуж реке бескрајно лутам. Други ће рећи: „Гле оног опијеног старца!“ А неће знати да заправо срећа носи дух мој. Ово за Кинезе не представља само пријатан песнички угођај, већ summum bonum живота. Кинески животни идеал натопљен је оваквим идејама. У питању је животни идеал који нити је посебно амбициозан нити метафизички, али је без обзира на то изузетно реалан. У питању је, морам рећи, фантастично једноставан идеал, толико фантастично једноставан да је само прагматични кинески ум могао да га осмисли, а опет се често питамо како Запад није увидео да смисао живота лежи у тре звеном и здравом уживању у истом. Чини се да је разлика између Кине и Запада у томе што Западњаци имају већу способност да набаве и створе више ствари а мању способност да уживају у њима, док су Кинези одлучнији и способнији у уживању у оно мало ствари које имају. Ова особина, наша усмереност ка земаљској срећи, истовремено је и последица и узрок непостојања религије. Ако не верујемо у загробни живот на крају овог живота, приморани смо да живот искористимо најбоље што можемо пре него што се фарса заврши. Непостојање религије омогућава овакво усмерење. Из овог виђења развија се хуманизам који отворено заступа идеју универзума усмереног ка човеку, и који постулира да је циљ знања да служи људској срећи. Хуманизовање знања није једноставно, јер чим човек скрене с пута понесе га логика, и он постаје алатка сопственог знања. Хуманизам може да се одржи једино кроз оштро и чврсто придржавање онога што сматрамо циљем живота. Хуманизам је, на пример, тачно између посвећености оном другом свету, које заступа религија, и материјализма, који постоји у модерном свету. Будизам јесте био општепопуларан у Кини, али прави конфуцијанци увек су интимно имали одређену дозу презира према његовом утицају, јер он представља, у контексту хуманизма, само бег од живота или негацију правог људског постојања. С друге стране, модеран свет, у којем се прекомерно развија технологија, није обезбедио човеку могућност да ужива у ономе што створи. Величање водоинсталатера у Америци навело је људе да забораве да човек може да живи веома срећно без топле и хладне текуће воде, и да су у Француској и Немачкој многи доживели дубоку старост, и дошли до значајних научних открића, и написали ремек-дела, користећи бокале и 174

старомодне умиваонике. Требало би да постоји религија која ће пренети Исусове чувене речи о сабату и која ће стално проповедати да је машина створена за човека а не човек за машину. Јер ипак, збир целокупне људске мудрости и проблем свих људских знања је питање како да човек остане човек и како да најбоље ужива у животу.

II. Религија Не постоји ништа изванредније од хуманистичке посвећености Кинеза ономе што сматрају правим циљем живота, као и њиховог потпуног игнорисања свих теолошких и метафизичких маштарија које су том циљу стране. Када су нашег великог хуманисту Конфуција111 питали за мишљење о важној теми смрти, његов чувени одговор био је: „Не знаш живот – како знаш смрт?“112 Једном приликом, један амерички презбетеријански свештеник покушао је да ме убеди у значај питања бесмртности позивајући се на наводну астрономску теорију по којој сунце постепено губи енергију и живот на овој планети ће стога, након неколико милиона година, нестати. „Зар не схватате онда“, упитао је свештеник, „да је питање бесмртности ипак важно?“ Искрено сам му рекао да сам равнодушан. Уколико ће људи живети још пола милиона година, утолико је то довољно за све практичне сврхе, а остало је беспотребна метафизичка брига. Помисао да нечија душа жели да живи више од пола милиона година, и да није савршено задовољна, толико је апсурдна да оријентални ум не може да је разуме. Забринутост презбетеријанског свештеника је карактеристично германска, као што је моја небрига карактеристично кинеска. Самим тим, преобраћени Кинези нису баш сјајни католици, а ако већ треба да прихвате неку религију требало би да постану квекери, јер то је једина форма хришћанства коју Кинези могу да разумеју. Хришћанство може да буде допадљиво Кинезима као начин живота, али хришћанска начела и догме ће бити скрхани, не надмоћном конфуцијанском логиком већ обичним конфуцијанским здравим разумом. Сам будизам, након што су га прихватили образовани Кинези, постао је пуки систем менталне хигијене, што је суштина филозофије из доба династије Сонг.

Вејд-Џајлс систем транскрипције кинеског језика, који је коришћен у оригиналном тексту, пренесен је само код навођења појмова на кинеском језику, док је за имена коришћен тренутно актуелни систем пинјин (прим. прев.). 112 Овде користим пиџин енглески да бих задржао житкост и снагу оригинала. 111

175

Јер, постоји одређена тврдоглавост у кинеском животном идеалу. Маштовитост можда постоји у кинеском сликарству и поезији, али не и у кинеској етици. Чак и у сликарству и поезији постоји чисто, свесрдно, инстинктивно уживање у обичном животу, и маштовитост се користи да се земаљски живот обавије велом шарма и лепоте, а не да се побегне од њега. Нема сумње у то да Кинези обожавају живот, обожавају ову земљу, и неће је се одрећи зарад невидљивог неба. Они обожавају живот, који је тако тужан а опет тако леп, и у којем су тренуци среће тако вредни зато што су тако пролазни. Они обожавају живот, све са краљевима и просјацима, пљачкашима и монасима, сахранама и свадбама и рођењима и болестима и бљештавим заласцима сунца и кишним ноћима и данима празновања и свађама у крчми. Управо су то детаљи из живота које занесено и неуморно промишљају кинески писци, детаљи који су тако стварни, и тако људски и значајни зато што утичу на нас. Да ли је поподне било спарно кад су сви у кући – од газдарице до послуге – заспали, и кад је Даију, седећи иза паравана опточеног перлама, чула како папагај изговара име младог газде? Да ли је то био неки дан средином јесени, онај славни дан средине јесени једне године, када су се све сестре и Баоју окупили да пишу поезију и смењују безазлено задиркивање шалама и смехом, док су се гостили месом краба – толико срећни да то савршенство није могло да траје, попут пуног месеца у кинеској пословици? Или је то био пар наивних младенаца на првом састанку, једне ноћи обасјане месецом, кад су седели сами покрај језера и молили се боговима да ће њихов брак потрајати до смрти, али онда су тамни облаци прекрили месец и у даљини су зачули необичан звук, као да је нека залутала патка утрчала у воду бежећи од вребајуће лисице, и млада супруга се стресла и сутрадан добила високу температуру? Да, живот који је тако горко диван треба забележити, све до најситнијег детаља. Чини се да ниједан део овог земаљског живота није сувише материјалан или сувише вулгаран да не би био забележен у књижевности. Карактери стика свих кинеских романа је непрекидно и неуморно набрајање назива јела која су служена на породичном слављу или која је вечерао путник у крчми, што је често праћено стомачним тегобама и изласцима напоље, у поље које је тоалет обичног човека. Тако пишу кинески романописци и тако живе кинески мушкарци и жене, и тај живот је толико испуњен да у њему нема места за размишљање о бесмртности. Ова реалистичност и окренутост ка овоземаљском кинеског животног идеала засноване су на конфуцијанству, које је за разлику од хришћан ства овоземаљско. Исус је био романтичар, а Конфуције реалиста; Исус је био мистик, а Конфуције позитивиста; Исус је био хуманитаран, а Конфуције хуманиста. Кроз ове две личности можемо видети типове супрот176

ности који постоје између јеврејске религије и поезије и кинеског реализма и здравог разума. Конфуцијанство, строго узев, није било религија. Оно јесте заступало одређена начела о животу и свету која су била налик религијским начелима, али није било религија. Постоје изузетно велике личности на овом свету које не интересују живот након смрти или питање бесмртности или свет духова у општем смислу. Овај тип филозофије никада не би могао да задовољи германске народе, а свакако не Јевреје, али јесте задовољио Кинезе – у суштини. У даљем тексту ћемо видети како заправо никада није у потпуности задовољио ни Кинезе, и како су недостаци решени даоистичким и будистичким идејама о натприродном. Међутим, чини се као да је то натприродно у Кини у суштини одвојено од питања животног идеала: оно је пре пратећи духовни елемент и вентил који помаже да живот буде подношљив. Конфуцијанство је било толико верно хуманистичком инстинкту да нити Конфуције нити ико од његових ученика није постао бог, иако су многе мање значајне личности, познате по књижевним и војним достигнућима, прописно канонизоване или обожаване. Обична жена, која је претрпела неправду и суочила се са смрћу како би сачувала част, може за невероватно кратко време да постане популарна локална богиња којој се моле сви сељани. Типично за хуманистички дух је и то да, иако су прављени идоли по лику Гуан Јуа, храброг и оданог генерала из доба Три краљевства, нису прављени идоли по Конфуцију, нити по прецима из храмова посвећених култу предака. Иконокласти заправо немају шта да раде кад уђу у конфуцијански храм. У конфуцијанским храмовима и храмовима посвећеним прецима постоје само дугуљасте дашчице, на којима су исписани карактери имена духова које представљају, које личе на идоле исто колико и страница календара. А у сваком случају, духови предака нису богови, већ само људска бића која су нас напустила али која се и даље интересују за своје потомство као и док су били живи. Они можда могу, ако су велике душе, да заштите своје потомке, али они сами зависе од заштите и помоћи својих потомака – у виду хране која се приноси да утоли њихову глад и новца који се спаљује да покрије њихове трошкове у паклу, из којег деца имају дужност да их спасу одржавањем будистичке мисе. Једном речју, о њима треба бринути и треба их служити као што су њихова деца бринула о њима и служила их у старости. У том аспекту конфуцијанство највише личи на религију у погледу обожавања. Често сам радознало проматрао разлике између религиозне културе попут хришћанске и потпуно агностичке културе попут кинеске, као и начин на који се ове разлике прилагођавају човековим унутрашњим по требама, које претпостављам да су суштински исте за све људе. Ове разлике одговарају општем схватању троструке практичне функције религије. 177

Као прво, религија као оличење рада свештенства – кроз догме, апостолско прејемство, призивање чуда, једноставна решења за грех и продавање опроста, „олакшано“ спасење и уверљив концепт раја и пакла. Ова религија, тако славно погодна, заједничка је за све народе, укључујући Кинезе, и може се посматрати као задовољење човекових потреба у одређеним ступњевима људске културе. Пошто у народу постоји потреба за оваквим стварима, даоизам и будизам су задовољили Кинезе, јер конфуцијанство није желело да се бави тим питањима. Као друго, постоји религија као санкција за морално понашање: у овој тачки се кинески и хришћански поглед веома разликују. Хуманистичка етика усмерена је ка човеку, а не ка богу. Западу се чини готово незами сливим да однос између човека и човека (што је заправо моралност) може да буде регулисан без позивања на више биће, док је Кинезима подједнако невероватно да се људи не понашају, или да не могу да се понашају, једни према другима на пристојан начин без размишљања о индиректној међусобној повезаности кроз треће биће. Ваљда можемо да замислимо да човек треба да настоји да чини добро само зато што је то хуман, пристојан начин понашања. Питао сам се како би изгледао развој европске етике да није био засењен павловском теологијом. Мислим да би се из пуке нужности етика развијала у правцу размишљања Марка Аурелија. Павловска теологија унела је јеврејски појам греха, који је помутио читаво поље хришћанске етике, и од којег се изгледа једино може побећи путем религије, као што је наведено у учењу о искупљењу. У оваквој ситуацији, идеја о европској етици која не би била повезана са религијом толико је необична да је ретко уопште разматрана. И као треће, постоји религија као инспирација и жива емоција, осећај сурове величине и мистерије космоса и потрага за сигурношћу у животу, задовољење човекових најдубљих духовних побуда. Постоје тренуци у животу, можда док губимо неког блиског или се опорављамо од неке тешке болести, или можда неког прохладног јесењег јутра док посматрамо како опада лишће и обузме нас осећај смрти и безнађа, тада проживљавамо више од онога што нам је доступно чулима и сагледавамо оно што постоји изван видљивог света. Овакви тренуци догађају се и Кинезима, исто као и Европљанима, али реакције су потпуно различите. Мени, који сам некада био хришћанин а сада сам паган, чинило се да, иако религија пружа спокој својим унапред припремљеним одговорима на сва питања, она потпуно умањује осећај несагледиве мистичности и дирљиве туге овог живота, оног што називамо поезијом. Хришћански оптимизам убија поезију. Паган, који нема спремна решења за своје проблеме, са вечито неутољеном глађу за мистичним, са незадовољеном и незадовољивом потребом за сигурно178

шћу, неизбежно се окреће некој врсти пантеистичке поезије. Заправо, у кинеском начину живота поезија је преузела функцију религије као инспирације и живе емоције, што ћемо и видети у одељку о кинеској поезији.113 С аспекта Запада, који није навикао на овај тип једноставног пантеистичког препуштања природи, религија делује као природан начин за бег. С друге стране, пагану се чини да је религија заснована на страху да у овом животу нема довољно поезије и маште да емотивно задовољи човека, страху да нема довољно снаге и лепоте у приобалним шумама Данске или освежавајућем песку медитеранских обала да се утеши рањена људ ска душа, и да је самим тим нужно окренути се натприродном. Међутим, конфуцијански здрав разум, који одбацује натприродно као нешто несазнатљиво и не посвећује му много пажње, подједнако сна жно заступа идеју о надмоћности људског ума над природом и пориче да је природан начин живота, или натурализам, истовремено хумани начин живота, што се најјасније види у филозофији Менг Ц'а.114 Конфуцијан ско виђење човековог места у природи заснива се на посматрању „неба, земље и човека“ као „три духа космоса“. Оваква подела донекле одговара тројакој подели Бабита на наднатурализам, хуманизам и натурализам. Сматра се да се небо састоји од облака, звезда и свих непознатих сила које западњачки правни жаргон једним именом назива „виша сила“, док се земља састоји од планина и река и свих сила које се у грчкој митологији приписују Деметри, а човек заузима важно место између неба и земље. Човек зна где му је место у општем поретку ствари и поносан је на свој положај. Попут кинеских кровова, и насупрот готским торњевима, његов дух не тежи ка небу већ се извија над земљом. Највеће достигнуће је по стићи меру у хармонији и срећи у овом земаљском животу. Кинески кров, стога, сугерише да се срећа пре свега може пронаћи у дому. Заиста, по мени, дом је симбол кинеског хуманизма. Треба насликати ново ремек-дело исправљањем слике „Света и профана љубав“. Треба насликати три уместо две жене – опатицу бледог лица (или мисионарку са сунцобраном), бујну проститутку и блиставу мајку у трећем месецу трудноће. Од њих три, домаћица би била најобичнија, најједноставнија, а опет најпривлачнија прилика. Оне би представљале религију, хуманизам и натурализам, симболизујући три начина живота. Та врста једноставности је тешка, јер једноставност је одлика великих умова. Кинези су постигли овај једноставни идеал – не пуким недоОвај текст је поглавље књиге „Моја земља и мој народ“ (My Country and My People) и, иако се даље разматра кинеска поезија, посебан одељак посвећен овој теми није део превода (прим. прев.). 114 Често се наводи као Менцијус (прим. прев.). 113

179

статком труда већ потпуним обожавањем једноставности, или религијом здравог разума. А како је то постигнуто, управо ћемо видети.

III. Учење о средњем путу Религија здравог разума или дух разумности суштински је део конфуцијанског хуманизма. У питању је дух разумности који је довео до учења о средњем путу, централне доктрине конфуцијанства. У претходном поглављу већ је било речи о духу разумности, у поређењу са логиком или самим разумом.115 Показано је да је дух разумности у великој мери интуитиван и практично истоветан са оним што се назива здравим разумом. Даље је показано да за Кинезе није довољно да је нека теза „логички исправна“; много је важније да је она „у складу са људском природом“. Циљ кинеског класичног образовања одувек је била култивација разумног човека као модела културе. Образован човек би изнад свега требао да буде разумно биће увек вођено здравим разумом, љубављу према умерености и суздржаности, и мржњом према апстрактним теоријама и логичким крајностима. Здрав разум одлика је свих обичних, здравих људи. Учени људи увек су у опасности да изгубе моћ расуђивања здравим разумом. Склони су приклањању претераном теоретисању. Разуман човек, или кинески човек од културе, треба да избегава претеривање у теоретисању и у понашању. Погледајмо, на пример, тврдњу историчара Фруда да је брак Хенрија VIII са Катарином од Арагона склопљен из чисто политичких разлога, док са друге стране постоји тврдња бискупа Крејтона да је склопљен искључиво због животињске пожуде.116 Здраворазумски став би требало да буде да су оба разлога тачна, што је вероватно ближе истини. На Западу, један научник очаран је идејом наследности, а други је опседнут идејом околине, и обојица би тврдоглаво настојали да докажу своју теорију, са великим знањем и глупошћу, док би Оријенталци, без много буке, прихватили понешто од обе идеје. Типична кинеска оцена је: „А је тачно, али ни Б није нетачно“. Ова врста самодовољности понекад љути логички ум, али шта с тим? Разумни ум одржава равнотежу у тренуцима кад је логички ум губи. Помисао да би неки кинески сликар могао да, попут Пикаса, савршено логичну изјаву – да се предметни свет може свести на купе, равни и угаоне Поменути одељак није део овог превода (прим. прев.). Видети изузетно проницљиву књижицу „Магија здравог разума“ (The Magic of Common Sense), аутора Џорџа Фредерика Вејтса (George Fredericks Wates, издавач John Murray, Лондон). 115 116

180

линије, логично примени у сликању, очигледно је немогућа у Кини. Ми имамо урођено неповерење према тезама које су превише савршене и према теоријама које су превише логичне. Кад су такве логички наказне теорије у питању, здрав разум је најбољи и најефикаснији лек. Бертранд Расел је јасно истакао да „у уметности, они [Кинези] теже да постигну изузетност, а у животу да постигну разумност.“ Последица оваквог обожавања здравог разума је, наравно, одбојност према претераном теоретисању кад је у питању промишљање, и према свакој врсти неумерености у понашању кад је у питању морал. Природна последица је учење о средњем путу, које је заправо исто као идеал „ничега превише“ који су имали Грци. Кинеска реч за умереност је chungho, што значи „не претерано и хармонично“, а кинеска реч за уздржаност је chieh, што значи „контролисање до одговарајуће мере“. У делу Shuјing (Књига историје), које наводно садржи најраније кинеске политичке документе, савет цара Јаоа приликом предавања престола цару Шуну био је „Држи се средине!“ Менг Ц' каже за још једног савршеног владара, Танга, да се „држао средине“. Каже се да је овај цар умео да „саслуша савете из две крајности, а да затим на народ примени средњу вредност“, што значи да би саслушао два супротстављена предлога, и сваки смањио на пола. Учење о средњем путу је Кинезима толико важно да су и сопствену државу назвали „средње краљевство“. То није само географски појам: то указује на начин живота за који се тврди да је, кроз придржавање средине, нормалног и суштински људског, као што су то чинили стари учењаци, открио све суштинске истине свих филозофских школа. Учење о средњем путу покрива све и обухвата све. Оно разводњава све теорије и уништава све религије. У расправи са будистичким свештеником, који вероватно може да изведе потпун доказ о непостојању материје и бесмислености живота, конфуцијанац би једноставно рекао, на свој здраворазумски и нелогички начин, „Шта би се десило са светом, државом и људском расом, када би сви напустили своје домове и прикључили се манастиру попут тебе?“ Ова врста нелогичног али изузетно трезвеног позивања на живот сама по себи носи убедљиву снагу. Не само кад је у питању будизам, већ у случају свих религија и свих теорија, испит живота увек побеђује. Не исплати нам се да будемо логични. Заправо, све теорије су постале теорије само тако што су одређене идеје постале опсесије у умовима њихових твораца. Фројдовски комплекс је сам Фројд, а будистички комплекс је Буда. Све такве теорије, биле оне Фројдове или Будине, као да су засноване на некој преувеличаној илузији. Патња човечанства, проблеми брачног живота, призор кужног просјака или бол и јаукање болесног човека, оно што ми обични људи чим осетимо што пре заборавимо, све то је вероватно погодило Будину преосетљиву природу 181

таквом силином да је имао визију нирване. Конфуцијанство је, с друге стране, религија обичног човека, који не сме да буде преосетљив јер би се свет распао. Примена учења о средњем путу може се видети у свим сферама живота и знања. По логици, ниједан човек не би требало да ступи у брак, али у пракси би сви требало, тако да конфуцијанство саветује брак. По логици, сви људи би требало да су једнаки, али у пракси они то нису, тако да конфуцијанство учи о ауторитету и послушности. По логици, мушкарци и жене не би требало да се разликују, али у пракси нису исти, тако да конфуцијанство учи о разликама између полова. Један филозоф, Мо Ц', заступао је идеју да треба волети све људе, а други, Јанг Џу, да треба волети себе, док је Менг Ц' осуђивао обојицу једноставно говорећи: „Волите своје родитеље“. То је тако трезвена изјава. Један филозоф верује у сузбијање страсти, а други верује у препуштање природи, али Ц'си саветује да треба бити умерен у свим стварима. Узмимо на пример питање сексуалне страсти. Постоје два супрот стављена става о сексуалној етици, једно које заступају будизам и калвинизам, по којем је секс врхунац греха, што природно води ка аскетизму. Друга крајност је натурализам који велича вирилност, и овај став кришом следе многи модерни људи. Сукоб између ова два гледишта доводи до такозване несталности духа модерног човека. Онај који покуша да има трезвен и здрав поглед на секс као на нормалну људску страст, попут Хавелока Елиса, неизбежно скрене ка грчком становишту, које је у прин ципу хуманистичко становиште. Конфуцијански став о сексу је да је то савршено нормална радња, и више од тога – он је повезан са одржањем породице и расе. Најтрезвенији поглед на секс, на који сам наишао, дат је у делу Yesou Puyan, потпуно конфуцијанском роману, у којем се са посебним задовољством разоткрива слободно понашање монаха, и у којем јунак, конфуцијански надчовек, успева да убеди дивље нежење и дивље девојке да се венчају и изроде децу зарад славе њихових предака. За разлику од романа Jin Ping Mei, који је посвећен сексуалним слободама, мушкарци и жене у роману Yesou Puyan су пристојни људи, који постају савршени супружници. Једини разлог због којег се овај роман сматра опсценим је то што аутор ставља своје мушке и женске ликове у изузетно компромитујуће ситуације. Но ипак, општи утисак је да дело убедљиво заступа идеју брака и дома, као и да велича мајчинство. Овај поглед на секс само је један вид целокупне конфуцијанске теорије о страсти, о којој пише Ц’си, Конфуцијев унук, у делу Zhong yong (Средњи пут) које наглашава умереност у погледу свих седам страсти. Проблеми оваквог става јасно су видљиви у ономе што оријенталци називају претеривањем у теоријама Запада. Најлакше је заробити човека 182

национализмом, фашизмом, социјализмом или комунизмом, што је све последица претеране индустријализације, и заборавити да држава по стоји због појединца а не појединац због државе. Комунистичка држава, у којој се човек посматра само као припадник одређене класе или државног органа, изгубила би сву привлачност пред конфуцијанском идејом о правом циљу људског живота. Насупрот свим системима, човек има право да постоји и да тражи срећу. Јер, човеково право на срећу важније је од свих политичких права. Фашистичка Кина би тешко убедила једног кинеског господина да је снага државе важнија од добробити појединца. Помни посматрачи комунистичке државе која је успостављена у Ђангсуу тврде да је највећи узрок тога што ће комунизам несумњиво пропасти у Кини, упркос великој надмоћности овог система у односу на феудализам који постоји у другим деловима земље, управо чињеница да је живот у таквом окружењу сувише систематизован и сувише нехуман. Међутим, нежељена последица кинеског духа разумности, и самим тим нетрпељивости према логичким крајностима, управо је то што Кинези као раса не могу да верују ниједном систему. Јер систем, или машина, увек је нехуман, а Кинези мрзе све што је нехумано. Нетрпељивост према било каквом механицистичком приступу закону и власти је толико велика да је владавина законом у Кини немогућа. Строг, сурово легалистички режим, или веома безлична администрација – увек су пропадали у нашем народу. Пропадали су зато што се нису допадали народу. Идеја владавине законом предложена је и развијена од стране мислилаца у трећем веку пре наше ере. Испробао ју је Шанг Јанг, изузетно ефикасан државник, који је помогао да се изгради моћ државе Ћин, али он је на крају морао да плати своју ефикасност главом. Систем је успео у држави Шанг Јанга, Ћин, земљи са необично варварским методама у провинцији Гансу, и омогућио је тој држави да развије ђаволски ефикасну ратну машину и освоји целу Кину, а затим је тај исти режим неславно изумро у року од две деценије када је примењен на кинески народ en masse. Изградња кинеског зида била је тако ефикасна, али толико нехумана да је коштала Ћин Ш’хуанга царства. С друге стране, кинески хуманисти су заступали, а кинески народ је одувек подржавао, личну власт, по којој се мањкавости система, прин цип ching, увек може решити „пригодношћу“, принципом ch’uan. Уместо владавине законом, увек је прихватана владавина од стране „господе“, што је личније, прилагодљивије и хуманије. Ово је изузетно смела идеја – претпоставља се да има довољно господе који би се бавили влашћу! Подједнако је смела и претпоставка демократије да се истина може добити путем механичког пребројавања насумичне гомиле ставова обичних људи који не промишљају ствари. Јасно је да су оба система несавршена, 183

али је лични систем изгледа одувек више одговарао кинеском хумани стичком карактеру, кинеском индивидуализму и кинеској љубави према слободи. Ова особина, недостатак система, карактеристична је за све наше друштвене организације: нашу јавну службу, наше универзитете, наше клубове, наше железнице, наше паробродске компаније – све осим поште и царине које контролишу странци – а тај недостатак несумњиво потиче од уношења личног елемента, попут непотизма и пристрасности. Јер једино нехумани ум, „безосећајно гвоздено лице“, може да стави на страну личне ставове и да одржава строг систем, а таква „гвоздена лица“ нису баш популарна међу народом у Кини, јер су сви они лоши конфуцијанци. И тако је дошло до недостатка друштвене дисциплине, што је најкобнија кинеска особина. Кинези, стога, нагињу ка томе да су сувише окренути човеку. Јер бити разуман значи исто што и управљати се по људској природи. Када се некоме каже „Буди разуман“, то је исто као да се позивате на саму људску природу. Када Дулитл, отац цвећарке из Пигмалиона, жели да гане професора Хигинса како би добио пет фунти, он каже: „Је ли то разумно...? Девојка припада мени. Ви сте је узели. И где сам ту ја?“ Дулитл даље показује карактеристике кинеског хуманистичког духа тражећи пет фунти и одбијајући десет фунти професора Хигинса, јер би га превише новца учинило несрећним, а прави хуманиста жели новац само да би био срећан и да би купио нешто пића. Другим речима, Дулитл је конфуцијанац и знао је како да буде срећан и желео је једино да буде срећан. Сталним позивањем на разумност, Кинези су развили способност за прављење компромиса, што је потпуно природна последица учења о средњем путу. Када један енглески отац не може да одлучи да ли да пошаље свог сина на Кембриџ или на Оксфорд, можда ће га на крају послати у Бирмингем. Када син крене из Лондона и стигне у Блечли, и не скрене на исток ка Кембриџу, нити на запад ка Оксфорду, већ настави право ка северу ка Бирмингему, он заправо само примењује учење о средњем путу. Пут ка Бирмингему свакако има своје предности. Одласком на север он успева да не увреди ни Кембриџ ни Оксфорд. Уколико се разуме ова врста примене учења о средњем путу, утолико се може разумети целокупна игра кинеске политике у последњих тридесет година, и може се предсказати исход сваке кинеске изјаве о имуности на политику. Тиме престаје страх од књижевног ватромета.

184

IV. Даоизам Али да ли је кинески хуманизам био довољан кинеском народу? И јесте и није. Да је у потпуности задовољио човекове потребе, не би било простора за даоизам ни за будизам. Моралност средње класе коју заступа конфуцијанство одлично је одговарала обичном народу, и онима који носе обележја државне службе, и онима који се тим обележјима клањају. Међутим, постоје људи који нити носе званична обележја нити се њима клањају. Човек у себи има дубљу природу коју конфуцијанство не дотиче у потпуности. Конфуцијанство, у најстрожем смислу, сувише је пристојно, сувише разумно, сувише исправно. Човек има скривену по требу да се шета рашчупане косе, што конфуцијанство баш и не дозвољава. Човек који ужива у донекле бунтовној фризури и босим ногама окреће се ка даоизму. Речено је да је конфуцијански поглед на живот позитиван, док је даоистички поглед негативан. Даоизам је велика негација, као што је конфуцијанство велика афирмација. Конфуцијанство, кроз учење о пригодности и друштвеном статусу, представља људску културу и уздржаност, док даоизам, наглашавајући повратак природи, не верује у људску уздржаност и културу. Кад је реч о две кључне конфуцијанске врлине, човечности и исправности, Лао Ц’ је с презиром говорио: „У недостатку личности, имамо човечност; у недостатку човечности, имамо исправност“. Конфуцијанство је суштински урбана, док је даоизам суштински рурална филозофија. Модерни конфуцијанац би узео пастеризовано млеко највише класе које је прошло све провере, док би даоиста узео свеже млеко из ведра на сеоски начин. Јер, Лао Ц’ би био скептичан кад су у питању провере и пастеризација и такозвана највиша класа, која не мирише на природан укус кајмака, већ на регистраторе и банковне књижице градских политичара. И ко, пробавши сељачко млеко, може да посумња у исправност Лао Ц’овог виђења? Иако санитарни инспектори могу да заштите ваше млеко од бацила тифуса, не могу да га заштите од штеточина цивилизације. Конфуцијанство има и друге недостатке. Превише је реално и има премало простора за сањарење и машту. А Кинези су детињасто маштовити. У кинеском духу остаје нешто од оне младалачке зачуђености коју називамо магијом и сујеверјем. Конфуцијанство одобрава веровање у постојање духова, али их држи на одређеној дистанци. Признаје се по стојање духова планина и река, чак симболично и духова наших предака, али не постоје рај и пакао, нема хијерархије богова и нема космогоније, а сам рационализам овог учења није претерано окренут ка магији и потрази за пилулом бесмртности. Чак и реалистични Кинези, осим рационалних учењака, одувек имају тајну жељу за бесмртношћу. Конфуцијанство 185

нема вила, док их даоизам има. Укратко, даоизам представља детињасти свет чудеса и мистерије о којем се не стара конфуцијанство. Даоизам, стога, даје увид у ону страну кинеског карактера која се не може задовољити конфуцијанством. У једној нацији, као и у појединцу, постоји природни романтицизам и природни класицизам. Даоизам је романтичарска школа кинеске мисли, као што је конфуцијанство класична школа. Заправо, даоизам је у потпуности романтичан. Као прво, он представља враћање природи и романтичан бег од света, као и побуну против неприродности и одговорности конфуцијанске културе. Као друго, он представља руралне идеале живота, уметности и књижевности, као и обожавање примитивне једноставности. Као треће, он представља свет сањарења и зачуђености, у комбинацији са детињасто наивном космогонијом. Кинези су обележени као прагматичан народ. Но ипак, њихов карактер има романтичну страну која је још дубља, и која се може видети у њиховој изузетној индивидуалности, у њиховој љубави према слободи и њиховом безбрижном погледу на живот, који тако често збуњује посма траче. Лично, сматрам да су Кинези баш због тога неизмерно богатији. У сваком Кинезу крије се скитница, с љубављу према скитању. Живот по конфуцијанском обрасцу понашања био би неподношљив без ове врсте емотивног одушка. Даоизам је разиграна природа кинеског народа, као што је конфуцијанство њихова радна природа. Тиме се објашњава чињеница да је сваки Кинез конфуцијанац кад је успешан, а даоиста кад није. Даоистичка окренутост ка природи је мелем који умирује рањени кине ски дух. Занимљиво је споменути да је даоизам још више дело кинеског народа него конфуцијанство, и показати на који начин се натуралистичка филозофија Лао Ц’а, кроз народно стваралаштво, уклопила са кинеским тумачењем света духова. Сам Лао Ц’ није имао никакве везе са пилулом бесмртности нити са даоистичком магијом. Његова филозофија заступала је laissez faire по питању власти и натурализам по питању етике. Веровао је да је „власт која не чини ништа“ идеална власт. Човеку је потребно да га пусте да живи у стању примитивне слободе. Лао Ц’ је цивилизацију схватао као почетак човековог пада, и сматрао је да су владари конфуцијанског типа најгори уништитељи народа, као што је Ниче сматрао Сократа првим уништитељем Европе. На свој јетко досетљив начин, рекао је: „Владар не мртав, лопов не престати“.117 Његов чувени следбеник Молим читаоце да ми опросте због овакве граматике, јер се сматра немогућим да се изузетна силина оригиналног текста пренесе било како осим прибегавањем пиџину. Било какво граматичко исправљање покварило би текст. 117

186

Чуанг Ц’ наставио је са сјајним сатирама о конфуцијанском лицемерју и бескорисности. Све ово било је тако једноставно. Конфуцијанство се лако дало исмевати, зато што је наглашавало церемонијалност и бригу око разликовања периода жалости и дебљине даски за ковчег, и зато што су његови следбеници толико жудели да дођу до државних положаја и спасу свет. Мржња даоиста према конфуцијанству била је природна мржња романтичара према класичарима. Можда то није била мржња, већ само неодољиви, подругљиви смех. Овај дубоки скептицизам био је на само корак од романтичног бекства од света и повратка природи. По легенди, Лао Ц’ је напустио свој положај у старости и нестао кроз пролаз Хангугуан. Чуанг Ц’у је владар Чуа понудио висок положај, али он је одговорио питањем да ли је мудро живети као свиња коју држе и хране, а затим закољу и понуде као жртву. Од тада је даоизам одувек повезиван са осамљеношћу, повлачењем у планине, обожавањем сеоског живота, култивисањем духа и продужавањем људског живота, као и одбацивањем свих земаљских брига и недаћа. И из овога можемо видети најкарактеристичнији шарм кинеске културе – сеоски идеал живота, уметности и књижевности. Може се поставити питање: Колико је Лао Ц’ одговоран за идеал осамљености? Дело Daodejing, које му се приписује, мање је вредно са књижевног апсекта од дела Чуанг Ц’а, кинеског Ничеа, али оно представља боље сажету суштину старе лоповске мудрости. То је, по мени, најсјајније злочеста филозофија чувања себе у целој светској књижевности. Осим учења о laissez faire и пасивном отпору, она такође учи о мудрости глупо сти, снази слабости, предности притајености и важности маскирања. Једна од максима је „Никад немој бити први на свету“, из једноставног разлога што на тај начин никад не можемо бити изложени нападима, а самим тим никад не можемо доживети неуспех. То је, колико је мени познато, једина позната теорија о незнању и глупости као најбољој маски у животној борби, упркос томе што је сама теорија плод највише људске памети. Код Лао Ц’а памет је наишла на опасности и почела да проповеда „Буди глуп!“ као најважнију поруку. Наишла је на узалудност људских напора, и стога је заступала идеју о „неделању“ као начину чувања снаге и методи продужавања живота. Од тог тренутка позитиван поглед на живот постао је негативан, што је утицало на целокупну оријенталну културу. Као што се може видети у роману Yesou Puyan, као и у животима свих великих Кинеза, претварање бандита или усамљеника у светског човека, који је одговоран према другим људима, увек је представљено путем конфуцијанских начела, док је романтични бег од света увек представљен даоистичким или будистичким гледиштем. На кинеском, ова два супрот187

на става називају се „улазак у свет“ и „напуштање света“. Понекад се ова два гледишта боре за надмоћ у једном човеку током различитих периода у животу, што се види у лику Јуен Џонгланга. Живи пример је и професор Лианг Суминг, који је био будиста и живео је у планинама, али који је поново постао конфуцијанац, оженио се и сада води сеоску школу у Шандонгу. Сеоски идеал живота, уметности и књижевности, који је тако важна одлика кинеске цивилизације, у великој мери је заснован на даоистичком осећају за природу. У кинеском сликарству на свицима и порцелану постоје две омиљене теме – једна је срећа породичног живота, приказана ликовима жена и деце како се одмарају, док је друга срећа сеоског живота, приказана ликовима пецароша, дрвосеча, или усамљеника како седе на земљи под боровима. Ове две теме могу да симболизују, редом, конфуцијански и даоистички животни идеал. Дрвосеча, сакупљач трава и усамљеник ближе су повезани са даоизмом него што би то очекивао просечни странац. Даоистички осећај лепо је изражен у чувеној песми: Упитах дечака под боровима. Рекао је, „Господар је отишао сам Да сакупља траве негде у планини. Скривен облацима, не зна се где је.“ Овај осећај за природу готово да преовлађује кинеском поезијом, и чини важан део кинеског духовног наслеђа. Ипак, конфуцијанство има подједнако важну улогу. Обожавање примитивне једноставности свесно је било део конфуцијанске традиције. Земљорадничка основа кинеског националног живота делом је изграђена на породичном систему, који се изједначавао са власништвом земље унутар државе, а делом на конфуцијанском сну о златном добу. Конфуцијанство се одувек позивало на рано доба царева Јаоа и Шуна, јер је то било златно доба у којем је живот био најједноставнији и човек је имао најмање потреба. О том добу говорило се као о периоду у којем су људи чучали на земљи и певали у ритму прућа којим су ударали о тле, тако срећни и невини да је њихово бреме било: Одлазимо да радимо зором. И враћамо се на одмор у сумрак. Не знамо ништа и не учимо ништа. Какве везе са нама има царева врлина? Обожавање древних људи је онда постало обожавање једноставно сти, јер су у кинеском та два појма блиско повезана, као у речи kup’o, или 188

„древно и једноставно“. Конфуцијански породични идеал одувек је био да мушкарци делом уче, а делом обрађују земљу, док жене плету и ткају. Насупрот даоистичкој песми коју смо навели, а у суштини такође као по хвала једноставном животу, имамо, на пример, песму коју је Чен Ђижу, учењак који је писао крајем шеснаестог века, предао својој деци као породично наслеђе: Живот је цео Кад су деца његов део; Шака сламе може прекрити собу. Ако земља није родна, Да би постала плодна, Принове помоћи могу. Учи и синове да читају, у слободно време, Не због положаја или славе нације. Кувај вино, сади бамбус, негуј цвеће, Створи кућу за учењака генерације. Кинески идеал среће, дакле, није био „примена моћи у складу са способностима“ као код Грка, већ уживање у једноставном сеоском животу, уз хармонију друштвених односа. Права снага даоизма, посебно међу народом, ипак се у великој мери заснива на пружању света непознаности, што је конфуцијански здрави разум избацио из опсега идеја. У Аналектима је забележено да је Конфуције ретко говорио о натприродном и о духовима. Конфуцијанство није нудило ни пакао ни рај, нити рецепт за бесмртност душе. Оно је решавало проблеме људске природе, али је из једначине избачена загонетка космоса. Није могло чак ни да открије како функционише људско тело. На тај начин, остављена је велика рупа у филозофији која је омогућила народном уму да одгонетне, помоћу даоистичког мистицизма, тајне природе. Овај правац размишљања био је ускоро јасно видљив код Хуаинанц'а (178–122. године п.н.е.), који је мешао филозофију са чудесним светом духова и легенди. Почевши од дуалистичке идеје принципа yin (женско) и yang (мушко), која је била актуелна већ у периоду Зараћених држава, даоизам је ускоро уклопио у свој опсег и виле древних варвара из Шандонга, које су сањале о вилинском царству иза далеких мора, ка којем је први цар Ћина заправо и кренуо са пет стотина дечака и дева како би пронашао бесмртност. Уплив маште тада постаје неодољив, и од тог тренутка па све до данас даоизам је одувек био снажно упориште кинеског народа, посебно у доба династије Танг, када је дуго био државна религија, познат под именом мистична религија (због тога што је царска кућа Танг имала 189

исто презиме као Лао Ц', Ли). За време династија Веи и Ћин, популарност даоизма била је толика да је у потпуности засенио конфуцијанство, а мода даоизма повезана је са првим романтичарским покретом у кинеској књижевности, као и са реакцијама против конфуцијанских образаца пристојности који су преображени од стране учењака из касне династије Хан. Један чувени песник упоредио је конфуцијанског господина који хода уским путем исправности са бубом која гамиже уз шавове човекових панталона. Човекова природа побунила се против конфуцијанских ограничења и церемонијализма. У међувремену, даоизам је проширио свој обим и укључио у своја умећа и медицину (или тајна знања о травама), физиологију и космогонију (све мање-више симболички објашњено на основу принципа јин и јанг и пет елемената), магију, чаролије, афродизијаке, враџбине, астрологију, добру хијерархију богова, неке дивне легенде, свештенство и папу – све оно што чини добру, солидну општеприхваћену религију. Такође се побринуо и за кинески спорт, тако што је усавршен бокс, а комбинација бокса и чаролија довела је до побуне Жутих турбана крајем династије Хан. На крају, понуђена је формула за телесну хигијену, углавном путем дубоког дисања, која води ка бесмртности уздизањем до неба на леђима роде. Најкориснија реч била је ch'i (ваздух? дах? дух?) који је, пошто је невидљив, био најпогоднији за „мистичне“ радње. Примена принципа ch'i била је практично универзална, од зрачења комета до бокса, дубоког дисања и сексуалног спајања, које је ревносно практиковано као умеће (преферирајући девице) у циљу продужења живота. Даоизам је, укратко, кинески покушај да се открију тајне природе.

V. Будизам Будизам је једини значајан страни утицај који је постао суштински део кинеског живота. Утицај је толико дубок да данас називамо дечије лутке, а понекад и саму децу, „малим бодисатвама“ (hsiao p’usa), а самој царици мајци обраћало се са „стари Буда“. Богиња милости и насмејани Буда постали су свакодневни изрази у животу обичних Кинеза. Будизам је утицао на наш језик, нашу храну, нашу уметност, наше вајарство, и директно је инспирисао настанак карактеристичне пагоде. Стимулисао је нашу књижевност и читав наш свет маште. Мала прилика налик монаху, у сивој одори и ћелаве главе, чини интимни део било које панораме нашег друштва, и будистички храмови, а не конфуцијански, чине центар град ског и сеоског живота – место где се старији чланови друштва састају 190

како би донели одлуке о важним питањима и годишњим прославама. Будистички монаси и монахиње улазе у приватност кинеских домова приликом свих рођења, смрти и венчања, на начин који није дозвољен ниједној другој особи, а по кинеским романима удовице или девице готово да не могу бити заведене без помоћи ових представника религије. Укратко, будизам кинеском народу значи исто што и религија значи људима у другим земљама, дакле представља нешто што пружа спас у тренуцима кад људски разум посустане или закаже. У модерној Кини будистички монаси популарнији су од даоистичких монаха, и на сваки један даоистички храм (kuan) може се пронаћи десет будистичких храмова (miao). Чак и касне 1933/4. године, Панчен Лама са Тибета благословио је неколико десетина хиљада људи светом водицом у Беипингу и Нанђингу, укључујући високе државне функционере попут Дуан Ћижуиа и Даи Ђитаоа, а био је и почасни гост централне и локалних власти у Нанђингу, Шангају, Хангџоуу и Кантону. Чак и маја 1934. године, Нола Котухуту, други тибетански лама, као званичан гост кантонске владе јавно објављује да је у могућности да заштити људе од отровног гаса путем молитве, а чак успева и да убеди једног генерала да промени смер оружја у утврђењу помоћу свог надмоћног познавања астрологије и магије. Њихов утицај не би био толики да су Кинези могли да пронађу делотворан начин да одбију јапанске нападе уз помоћ модерне војне науке. У овом случају, кинески разум посустаје и стога се окреће религији. Пошто кинеска војска није могла да помогне Кинезима, они су вољни да прихвате помоћ од Буде. Будизам је освојио Кину и као филозофија и као религија – као филозофија за учењаке и као религија за обичан народ. Док конфуцијанство има само филозофију моралног понашања, будизам има логички метод, метафизику и теорију знања. Осим тога, срећом има и дугу традицију превода будистичких класика, а језик ових превода, тако сажет и често са истакнутом прелепом луцидношћу језика и резона, не може а да не привуче учењаке склоне филозофији. Стога, будизам је одувек био престижан међу кинеским учењацима, што хришћанство до сада није успело да постигне. Утицај будизма био је тако снажан да је преобразио и само конфуцијанство. Конфуцијанска наука је од династије Џоу ограничена на исправљање текстова и давање филолошких коментара. Мода проучавања будизма, за коју се верује да је стигла у Кину у првом хришћанском веку, постојано се ширила током северне династије Веи и династије Ђин, што је довело до померања фокуса са текстуалних коментара на унутрашње филозофско значење (yili). За време династије Сонг, под директним утицајем будизма, појавила се нова школа конфуцијанства, или боље рећи неколико школа које су се називале lihsüeh, или „филозофија“. И даље се 191

бавило моралним проблемима, али појмови попут hsing (природа), li (разум), ming (судбина), hsin (ум), wu (материја) и chih (знање) стављени су у први план. Поново се пробудило интересовање за конфуцијански спис Yiјing (Књига промена), у којем се проучавају промене људских догађаја. Конфуцијанци династије Сонг, сви до једног, а посебно браћа Ченг, заронили су дубоко у будизам и вратили се конфуцијанству са сасвим нове тачке гледишта. Спознаја истине описивана је, по Лу Ђиујуену, као „буђење“ у будистичком смислу, као последица дуге медитације. Будизам није изменио ове учењаке, већ ток самог конфуцијанства. Будизам је имао подједнако велики утицај на писце попут Су Донгпоа, који су били одлучни противници поменутих учењака, али који су се поигравали са будизмом на сопствени лагани, аматерски начин. Су Донгпо постао је chüssŭ, што значи да је био конфуцијански учењак који је живео будистички повучено али није био монах – веома необичан кинески изум који је омогућавао поштоваоцима будизма да се жене и буду вегетеријанци када им то одговара. Један од Суових најбољих пријатеља био је учени монах, Фојин, и једина разлика између ове двојице пријатеља била је у степену посвећености. Било је то доба процвата будизма под царском заштитом, уз државни биро за превођење будистичких класика, и у једном тренутку са готово пола милиона монаха и монахиња. Од времена Су Донгпоа, и великим делом због његовог снажног књижевног утицаја, многи уважени учењаци поигравали су се будизмом и постајали chüssŭ попут Суа, ако не би и заиста приступили манастиру и постали монаси. Током државних немира, на пример приликом смена династија, велики број учењака обријао би главу и приступио монашким редовима, колико због личне заштите толико и због осећаја беспомоћне хаотично сти света. У хаотичној земљи постоји довољно оправдања за популарност религије која проповеда испразност света и нуди спас од патње и несталности овог земаљског живота. Данас имамо изузетан увид у живот Лу Лиђинга кроз дело његове ћерке. Лу Лиђинг, на крају династије Минг и на почетку манџурске династије, у старости нестаје из овог света, и након дугих година одвојености од супруге и деце, једном приликом долази у град Хангџоу како би излечио болесног брата, али одбија да се види са својом породицом која живи у суседној кући. Колико ли је разочарања у појавни свет доживео човек који би учинио тако нешто! А опет, није немогуће разумети то након читања дела његове ћерке под називом Живот. Дубина разочарања била је једнака дубини његове личне патње. Оптужен за учешће у објављивању дела једног другог аутора, које је сматрано увредљивим за нови манџурски режим, овај човек, након што се опростио од својих предака путем жртвене молитве, креће 192

ка Пекингу са целом својом породицом, окован ланцима и под надзором, и целим путем очекује да ће његова супруга, деца и блиски рођаци бити погубљени без размишљања. У својој молитви он је рекао да ће уколико се врати жив постати монах, што је и учинио. У овом случају будизам је био несвесни поступак једног човека у његовој борби са животом – један вид освете психолошки донекле сличан самоубиству, у ситуацији када се живот показао сувише окрутно надмоћним. Са крајем династије Минг многе лепе и надарене девојке окренуле су се монашком позиву због разочарања у љубав узрокованог овим катастрофалним променама, а и први цар манџурске династије постаје монах из истих разлога. Међутим, осим ове негативне побуне против живота, постоји страна будизма која има евангелистички утицај на обичан народ и која делује у правцу опште доброте. Најјаснији и најдиректнији утицај на људе врши се кроз учење о трансмиграцији душе. Будизам није учио Кинезе да буду пријатељи са животињама, али је стриктно ограничио конзумирање телетине. Кинеско учење о средњем путу охрабрило је људе да конзумирају свињетину као неизбежно зло, уз објашњење да је свиња мање корисна животиња од краве, осим кад је у питању исхрана. Међутим, у кинеску свест доведена је идеја да је убијање животиња нехумано и да оно љути богове. Током поплаве, која се догодила 1933. године, локална власт Ханкоуа забранила је убијање животиња на три дана како би се народ покајао пред речним богом, што се готово увек практикује када дође до суше или глади. Вегетеријанизам се тешко може одбранити биолошким принципима, пошто се човек рађа са природним зубима за једење, како меса тако и биљака, али може се одбранити хуманим принципима. Менг Ц' је био свестан ове врсте окрутности, али како није био вољан да се у потпуности одрекне меса, пронашао је излаз у тврдњи да се „господин држи подаље од кухиње“. Чињеница да не видимо шта се дешава у кухињи помаже конфуцијанској савести. Овакво решење дијететске потешкоће типично је за учење о средњем путу. Многе кинеске баке, које су желеле да задовоље Буду али нису желеле да се у потпуности одрекну меса, примењивале су учење о средњем путу на други начин и постајале су вегетеријанци на одређено време, током једног дана или на неколико година. Међутим, у целини, будизам тера кинески народ да прихвати убијање животиња као нехумани чин. То је само једна од последица учења о трансмиграцији, које за циљ има општу хуманост према животињама и према другим људима. Јер, учење о заслуженој казни и могућем наставку живота душе у обличју кужног просјака или бувљивог псета можда је ефикаснија објективна поука, која наводи на пристојно понашање, од пакла са шиљатим ножевима, који постоји само као рекла-казала. Заправо, прави следбеник будизма је љубазнији, мирољубивији, стрпљивији и већи човекољуб 193

од других. Његово човекољубље можда етички не вреди много – пошто су свака пара која се поклони и свака шоља чаја која се понуди странцу у пролазу инвестиција за личну срећу у будућности, и самим тим оно је суштински себично – али која религија не користи тај исти мамац? Виљем Џејмс је мудро рекао да је религија највеће поглавље у историји људске себичности. Човеку је, осим искреном хуманисти, изгледа потребан овај себичан мамац. Али без обзира на то, будизам је створио величанствену институцију имућних породица које нуде велике земљане посуде хладног чаја путницима намерницима током врелих летњих дана. То је, у општем значењу, добра ствар, без обзира на мотив. Многи кинески романи, попут Бокачових прича, оптуживали су монахе и монахиње да су неморални. Основа тога је у општем људском задовољству које проистиче из разоткривања свих облика хипокризије. Стога је природно и једноставно претворити кинеске монахе у Казанове, који се служе чаролијама и тајним афродизијацима. Уистину, постоје случајеви, у одређеним деловима Џеђијанга на пример, када је манастир са монахињама заправо јавна кућа. Али у целини, ова осуда је неправедна, и већина монаха јесу добри, повучени, љубазни и пристојни људи, и свако дон-жуановско понашање ограничено је на изузетне појединце и у великој мери је преувеличано у романима због драмског ефекта. Из мог угла посматрања, већина монаха је недовољно ухрањена, анемична и неспособна за ту врсту понашања. Осим тога, ова врста погрешне процене последица је недостатка увида у везу између секса и религије у Кини. Монаси имају више прилика да виде лепо одевене жене него било која друга класа људи у Кини. Практиковање религије, било у домовима или у храмовима, доводи их свакодневно у додир са женама, које су иначе склоњене од ока јавности. Захваљујући конфуцијанском издвајању жена, једини необориви изговор да се жена појави у јавности јесте одлазак у храм да се „запале мирисни штапићи“. Првог и петнаестог сваког месеца, и сваког празника, будистички храм је место окупљања свих локалних лепотица, удатих или не, одевених у најбољу одећу. Уколико монах кришом поједе нешто свињетине, утолико се може очекивати да ће повремено уживати и у другим пропустима. Овом се може додати чињеница да су многи мана стири изузетно богати, и да многи монаси имају пуно новца за трошење, што је узрок непослушности у многим случајевима који су испливали у последњих неколико година. Године 1934. једна монахиња била је довољно дрска да тужи монаха због неверства у једном шангајском суду. Све је могуће у Кини. Сада ћу представити фин пример књижевне обраде сексуалних проблема монаха. Песма се зове „Световне жеље младе монахиње“, што је омиљена тема која је обрађена на много начина. Преузета је из популарне 194

кинеске драме, Бела бунда, и на кинеском језику представља првокласну поезију, у облику монолога младе монахиње. Млада сам монахиња, шеснаест ми је лета; Глава ми је обријана у раној младости. Јер мој отац, он обожава будистичке сутре, И моја мајка, она обожава будистичке монахе. Ујутру и увече, ујутру и увече, Палим мирисне штапиће и молим се. Јер ја Рођена сам нејака, болешљива. И зато одлучише да ме пошаљу овде У овај манастир. Амитаба! Амитаба! Молим се без престанка. Ох, како сам уморна од удараца бубњева и звоњаве звона; Уморна сам од монотоне молитве и певушења старешина; Од звекетања и клепетања неразговетних амајлија, Од буке и вике бесконачног појања, Од мумлања и роморења монотоних песама. Прађнапарамита, Мајура-сутра, Садарамапундарика – О, како их све мрзим! Кад кажем митаба, Уздишем за мојим драгим. Кад појам сапара, Моје срце виче, „Авај!“. Кад певам тарата, Моје срце тако лупа! Ах, дајте ми да се мало прошетам, Дајте ми да се мало прошетам! (Одлази до сале пет стотина архата, који су познати по специфичним изразима лица.) Ах, ево архата, Каква гомила блесавих, заљубљених душа! Сваки има браду! Како сваки преврће очима ка мени! Погледај овог који грли своја колена! 195

Његове усне тако мумлају моје име! И овај са шаком на образу. Као да толико мисли о мени! Онај има пар занесених очију, Које толико сањају о мени! Али архат у одори од грубог платна! Шта он хоће, Са својим ђаволским, безбожничким смехом? Са својим завијајућим, лудачким смехом, Тако ми се смеје! – Смеје ми се, јер Кад лепота прође и младост се изгуби, Ко ће оженити стару вештицу? Кад лепота избледи и младост се исцрпи, Ко ће оженити стару, смежурану олупину? Онај што држи змаја, Он је циник; Онај што јаше тигра, Он делује подругљиво; А онај згодни див дугих обрва, Он делује сажаљиво, Јер шта ће бити са мном кад моја лепота нестане? Ове свеће на олтару, Оне нису за моју младеначку одају. Ови дуги држачи мирисних штапића, Они нису за моје младеначке просторије. А сламнени јастучићи за молитву, Они не могу послужити као јорган или прекривач. О, боже! Откуд ова горећа топлина која гуши? Откуд ова чудна, паклена, онострана топлина? Поцепаћу ове монашке одоре! Закопаћу све будистичке сутре; Удавићу дрвене рибе, И оставити све манастирске путре! Оставићу бубњеве, Оставићу звона, И појања, 196

И вику, И сво непрекидно, исцрпљујуће, религијско брбљање! Отићи ћу низ планину и пронаћи себи младог и згодног љубавника – Пустићу га да ме грди и туче! Да ме шутира или злоставља! Ја нећу да постанем буда! Ја нећу да мумлам мита, прађна, пара! Ово нас доводи до питања саме функције будистичке религије као емотивног вентила за кинески народ. Прво, она умањује свеобухватност повучености жена и чини је подношљивијом. Жеља жена да одлазе у храм, насупрот мањој жељи мушкараца да то чине, подједнако је последица њихове емотивне потребе да изађу напоље колико и уобичајене веће „религиозности“ жена. Први и петнаести у месецу, као и празници, дани су које жене заправо жељно ишчекују недељама унапред у својим изолованим одајама. Друго, пролећна ходочашћа која ова религија проповеда омогућавају да се испољи прилично запостављени кинески Wanderlust. Ова ходочашћа одвијају се у рано пролеће, у сличном периоду када је и Ускрс. Они који не могу да иду далеко, барем оду да јадикују на гробовима рођака дана ch’ingming, који носи исто емотивно значење. Они који могу, обувају сандале или седају у носиљке и одлазе до познатих храмова. Неки људи са Амоја и даље су одлучни у томе да отплове око пет стотина миља на старим џункама до острва Путу, недалеко од обале Нингбоа, сваког пролећа. На северу, годишње ходочашће до Миаофенгшана и даље је распрострањен обичај. Хиљаде ходочасника, старих и младих, мушкараца и жена, могу се видети дуж пута како носе штапове и жуте торбе, путујући ноћима и данима до светог храма. Међу њима влада дух радости као у Чосерово време, и успут се причају приче налик онима које је Чосер бележио. Стога, као треће, ова религија пружа Кинезима прилику да уживају у планинским пределима, јер је већина будистичких храмова смештена на високим планинама са сликовитим пределима. То је једино ситно задовољство које Кинези дозвољавају себи у уобичајеној једноличности свакодневног живота. Они стижу и смештају се у собе достојне супериорних хотела, и пију чај и оговарају са монасима. Монаси су љубазни саговорници, они нуде добру вегетеријанску храну за вечеру и сакупљају огромне своте у својим ризницама. Ходочасници онда одлазе кући освеженог духа и обновљене енергије за исцрпљујућу дневну рутину. Ко може да порекне да будизам има значајно место у кинеском начину живота? Са енглеског превела: Јелена Гледић 197

Кинеска жена118

Гу Хунгминг Метју Арнолд, говорећи о аргументу узетом из Библије, који је по служио Доњем дому парламента за предлог закона којим се човеку омогућава да ожени сестру своје преминуле супруге, рекао је: „Ко би поверовао, када мало боље размисли, да ће, када се женска природа, идеал жене и наши односи са њима доведу у питање, префињена и оштроумна ингениозност индоевропске расе, расе која је измислила музе, витештво и Мадону, наћи свој одговор код семитског народа, народа чији је најмудрији краљ имао седамсто жена и триста конкубина?“ Две речи које ћу узети из овог дугачког цитата су речи „идеал жене“. Дакле, какав је кинески идеал жене? Какав је идеал женске природе код Кинеза и какав је њихов однос према њему? Но, пре него што наставим, дозволите ми да кажем, уз дужно поштовање према Метјуу Арнолду и његовој индоевропској раси, да идеал жене семитске расе, старохебреј ског народа, није тако страшан као што би нас Метју Арнолд навео да помислимо из чињенице да је њихов најмудрији краљ имао мноштво жена и конкубина. Ево идеала жене старохебрејског народа, какав налазимо у њиховој књижевности: „Ко може пронаћи честиту жену? Јер њена је вредност далеко већа од рубина. Муж јој верује мирнога срца. Она устаје пре свитања како би припремила храну за породицу и дарове за своје сестрице. Руке спушта на вретено, а прстима држи преслицу. Не плаши се зиме за породицу, јер њена је породица добро одевена. Благим тоном мудро збори. Води рачуна о домаћинству и никада није беспослена. Деца, када порасту, желе јој срећу, као и муж, који је и похваљује“. Мислим да, на крају крајева, идеал жене семитске расе ипак није толико страшан, тако лош идеал. Наравно, није етеричан као индоевропски идеал, као музе или Мадона. Међутим, мора се признати – музе и Мадона одличне су док, као слике на зиду, висе у нечијој соби. Али када бисте музи ставили метлу у руке а Мадону послали у кухињу, будите уверени – кућа би вам завршила у нереду, а ујутро вероватно не бисте добили ни доручак. Конфуције је рекао: „Идеал није удаљен од стварности људског постојања. Када људи узму као идеал нешто што је удаљено од стварности људског постојања, то није прави идеал.“119 118 119

Gu Hongming, The Spirit of Chinese People, 1914, str. 65–85. Чунгјунг (zhongyong), Златна средина XIII.

198

Ако се хебрејски идеал жене не може упоређивати са Мадоном и музама, мислим да се може упоредити са идеалом модерне Европе, односно индоевропске расе из данашње Европе и Америке. Нећу говорити о енглеским сифражеткињама. Али упоредимо старохебрејски са модерним идеалом жене који можемо наћи у модерним романима, на пример са јунакињом Димине Даме с камелијама. Иначе, интересантно је то да је од свих дела европске књижевности преведених на кинески језик, овај Димин роман, са „укаљаном“ Мадоном као највишим женским идеалом, забележио највећу продају и успех у садашњој модерној Кини. Овај француски роман, на кинеском назван Cha-hua-nu, чак је драматизован и приказиван у свим савременим кинеским позориштима. Сада, ако упоредите стари семитски идеал жене (жена која се не плаши зиме за укућане, јер све их је добро оденула) са индоевропским идеалом данашње Европе (дама која нема породицу, и зато је уместо породице лепо оденула себе; груди украшених камелијом одлази на сликање) схватићете шта је права а шта лажна, површна култура. Чак и када бисте упоредили старохебрејски идеал жене (жена која спушта руке на вретено а прстима држи преслицу, која води рачуна о домаћинству и никада није беспослена) са савременом женом из модерне Кине (која руке спушта на клавир а прстима држи велики букет цвећа, одевена у уску жуту хаљину, косе пуне сјајних златних украса излази да пева пред ускомешаном публиком у великој дворани) знали бисте колико брзо и далеко модерна Кина одмиче од изворне културе. Јер женски род једног народа заправо представља цвет те цивилизације. Али да се вратимо сада на наше питање: какав је кинески идеал жене? Ја одговарам: кинески идеал жене је суштински исти као и старохебреј ски, али са једном битном разликом о којој ћу касније говорити. Исти су по томе што ни кинески ни старохебрејски идеал жене не служи да се као слика окачи на собни зид; нити служи као идеал који мушкарац треба по цео дан да мази и пази. Кинески идеал је жена са метлом у рукама, жена која сређује кућу и одржава је чистом. У ствари, кинески карактер за жену сачињен је од два дела: један значи жена, а други метла. У класичном кинеском језику, језику кинеских званичника, жена је називана „газдарицом собе са животним намирницама“, „господарицом кухиње“. Прави идеал жене, идеал свих народа са истинском, а не лажном културом (попут старих Хебреја, Грка и Римљана), суштински је исти као и кинески – права жена је увек Hausfrau, домаћица, la dame de ménage, односно газдарица куће. Сада ћу заћи у детаље. Кинески женски идеал, још од најранијих времена, представљен је кроз „три послушности“ и „четири врлине“. Које су то четири врлине? Као прво – женска природа, као друго – женски говор, 199

као треће – женски изглед и као четврто – женски рад. Женска природа не подразумева никакав изванредан таленат или интелигенцију, већ скромност, учтивост, веселост, честитост, верност, уредност, беспрекорно понашање и савршене манире. Женски говор не значи речитост или блиставо изражавање, већ да жена пажљиво бира речи, да никада не користи груб или непристојан језик, и да зна када треба да прича, а када да ћути. Женски изглед не захтева физичку привлачност или лепоту лица, већ уредност, чистоћу, и савршену дотераност. На крају, женски рад не подразумева посебне вештине или способности, већ марљиву и савесну посвећеност предењу, без губљења времена у игри и забави. Такође и рад у кухињи – да кухиња увек буде чиста а храна спремна, посебно када дођу гости. То су четири основна захтева женског понашања, које је Цао Дагу (Cao Dagu) или госпођа Цао, сестра великог историчара династије Хан, Бан Гуа (Ban Gu), написала у „Приручнику за жене“. С друге стране, шта значе три послушности кинеске жене? Значе заправо три несебична саможртвовања, или живљења за друге. Другим речима, док се још није удала, жена треба да живи за свог оца; када се уда, треба да живи за свог мужа; а када постане удовица, треба да живи за своју децу. У ствари, главни циљ жене у Кини није да живи због себе или друштва, нити да буде реформатор или председница неког женског удружења. Не треба да живи чак ни као светица нити да чини добра дела за човечанство. Главни циљ жене у Кини је да буде добра ћерка, добра супруга и добра мајка. Моја пријатељица из иностранства једном приликом ми је писала и питала ме да ли је истина да ми Кинези, попут муслимана, верујемо да жена нема душу. Одговорио сам јој да ми Кинези не сматрамо да жена нема душу, али да сматрамо да жена – права кинеска жена, нема сопство. Говорећи сада о овом „одсуству сопства“ код кинеске жене, морам нешто да кажем о једној врло тешкој, незгодној теми. Теми која не само да је компликована, већ и готово потпуно неразумљива људима са модерним европским образовањем. То је конкубинат у Кини. Бојим се да је ова тема, осим што је тешка, и врло ризична за јавну расправу. Али, као што енгле ски песник каже, „будале срљају тамо где анђели не смеју ни да кроче“. Даћу све од себе да објасним зашто конкубинат у Кини није тако неморалан обичај, као што људи генерално мисле. Прва ствар, коју бих желео да кажем, јесте да управо несебичност кинеске жене не само омогућава конкубинат у Кини, већ га чини „не-неморалним“. Али пре него што наставим, допустите ми да кажем да конкубинат у Кини не значи имати много жена. По кинеском закону, мушкарац може имати само једну жену, али може имати колико год хоће конкубина или слушкиња. У Јапану се слушкиња или конкубина назива te-kaki, осло200

нац за руке, или me-kaki, ослонац за очи. То је сталак на коме се одмарају уморне руке или очи. Као што сам већ рекао, идеална жена не захтева од мужа да је цео живот мази и обожава, већ она безусловно, несебично живи за њега. Према томе, када је муж изнурен и преморен од напорног рада, када му је потребна слушкиња, ослонац за руке или очи да би се опоравио и оспособио за рад, кинеска супруга му то пружа, баш као што би добра супруга из Европе или Америке болесном мужу дала козје млеко или фотељу. У ствари, „одсуство сопства“ кинеске супруге, њен осећај дужности и обавеза саможртвовања, омогућавају мушкарцу у Кини да има слушкиње или конкубине. Али, људи ће ме питати зашто се несебичност и жртва захтевају само од жене, не и од мушкарца. На ово одговарам: зар се мушкарац исто тако не жртвује када напорно ради и мучи се да би издржавао породицу? Посебно ако је господин који мора да врши дужност и према краљу и према отаџбини, па због тога чак и да да живот. Цар Кангси је у свом опроштајном декрету, који је издао на самрти, рекао да је тек тада схватио колику жртву захтева живот кинеског цара. Узгред буди речено, господа Џ.Б. Бленд и Бекхаус, и поред свега, у својој најновијој књизи, описују цара Кангсија као огромног, беспомоћног и страшног Бригама Јанга, кога је мноштво жена и деце отерало у гроб. Наравно, модерни људи као што су Бленд и Бекхаус не могу да схвате конкубинат другачије до као нешто грозно, гнусно и гадно, јер болесни ум таквих људи ни не може појмити ништа друго осим одвратних, гнусних и страшних ствари. Али то је небитно. Оно што хоћу да кажем јесте да је живот сваког правог мушкарца (почевши од цара па све до кулија који вуче рикшу) и сваке праве жене – живот жртвовања. Жртва жене у Кини је да несебично живи за човека кога зове мужем. Жртва мушкарца у Кини је да по сваку цену обезбеди и заштити своју жену, као и друге жене које је довео у кућу и децу коју ће имати. Људима који причају о неморалности конкубината у Кини, рекао бих то да је, по мом мишљењу, много мање себичан и неморалан кине ски мандарин који има конкубине, него Европљанин у свом аутомобилу, који купи са улица беспомоћне жене, да би оне, после мало забављања, следећег јутра поново завршиле на улици. Кинески мандарин са својим конкубинама можда и јесте себичан, али он им макар пружа кров над главом и сматра себе доживотно одговорним за њихово издржавање. Па ако је тај мандарин себичан, онда је Европљанин не само себичан, него и слабић. Рускин је рекао: „Част правом војнику сигурно није убијање непријатеља, већ спремност да у сваком тренутку жртвује свој живот“. Из истог разлога ја кажем, част је жени, правој жени у Кини, не само да воли мужа и буде му верна, него и да потпуно, несебично, живи за њега. Ова „религија несебичности“ је пут свих жена у Кини, а посебно племе201

нитих дама и госпођа, као што је „религија оданости“ (коју сам покушао другде да објасним) пут сваког мушкарца, племенитог господина у Кини. Све док странци не буду разумели ова два пута, две „религије“ кинеског народа, никада неће разумети правог Кинеза нити праву Кинескињу. Ипак, људи ће ме опет питати: „ Где је ту љубав? Да ли човек који заиста воли своју жену може, поред ње, да има и воли и друге жене у кући?“ На то одговарам – да, зашто да не? Јер, прави доказ да муж заиста воли своју жену није тај што ће јој се он цео живот клањати и љубити је. Прави доказ лежи у његовој брижности, у томе што се он увек труди не само да је заштити, већ и да не повреди жену и њена осећања. А довођењем непознате жене у кућу сигурно је повређује. Али овде се јавља оно што сам назвао религијом несебичности, и то чува жену да не буде повређена. Ово апсолутно одсуство сопства у кинеској жени омогућава јој да се не осећа повређено када види како њен муж доводи друге жене у кућу. Другим речима, управо је то женско одсуство сопства оно што дозвољава мужу да доведе конкубину без повређивања супруге. Дозволите ми да разјасним: у Кини један џентлмен, прави племенити господин, никада не би узео конкубину без сагласности своје супруге; а права госпођа или дама никада не би одбила да да ту сагласност ако постоји ваљани разлог за узимање конкубине. Знам много примера где је муж, пошто би зашао у средње године без потомства, хтео да узме конкубину, али би на крају, због противљења жене, одустао од те идеје. Знам чак и за случај када муж није желео да изискује такву жртву од своје болесне жене, па је одбијао да узме конкубину упркос женином инсистирању. Али она му је иза његових леђа узела конкубину, и чак га приморала да је прими у кућу. У ствари, у Кини, мужевљева љубав према жени јесте заштита жене од злоупотребе конкубината. Зато, уместо што се каже да мужеви не могу волети своје жене јер узимају конкубине, боље је рећи да мужеви баш због искрене љубави према својој жени и имају ту привилегију и слободу, без страха да ће то злоупотребити. Ова привилегија, ова слобода, често је злоупотребљена, посебно у данашњој хаотичној Кини, у времену у ком је осећај части пао на дно. Ипак, жена је ту и даље заштићена љубављу свога мужа, и додао бих овде, његовом умешношћу, меродавношћу, савршеним осећајем правог кинеског џентлмена. Сумњам да би иједан од хиљаду просечних Европљана или Американаца успео да у једној кући има више од једне жене, а да се та кућа не претвори у борбену арену или пакао. Укратко, баш због ове умешности, савршеног осећаја правог кинеског џентлмена, жена није повређена када њен муж доводи у кућу конкубину, ослонац за руке или за очи. Да закључим – потпуна несебичност жене, госпође или даме, мужевљева љубав и умешност, омогућавају, као што сам већ рекао, конкубинат у Кини, али и чине да он не буде неморалан. 202

Конфуције је рекао: „Принципи племенитог господина потичу од односа између мужа и жене“. Да бих убедио оне који и даље сумњају да кинески мужеви стварно, искрено воле своје супруге, могао бих да наведем низ доказа из кинеске историје и књижевности. С таквим циљем посебно бих волео да цитирам и преведем елегију песника из династије Танг, Јуен Џена (Yuan Zhen), коју је написао због смрти своје жене. Нажалост, дело је исувише дуго да би се цитирало у овом, већ предугачком, чланку. Међутим, уколико неко жели да сазна колико је снажно осећање, колико је искрена љубав мужа према жени у Кини (права љубав, а не страст, у модерно време често погрешно схваћена као љубав), утолико треба да прочита ову елегију, која се може пронаћи у било којој антологији песама дина стије Танг. Наслов елегије је – „Стихови за олакшање бола“. С обзиром на то да не могу да искористим ову песму, уместо ње ћу навести кратку песму од четири стиха, модерног песника који је некада био секретар гувернера Џанг Џ'донга. Песник и његова жена су, као пратња гувернеру, отишли у Вучанг. Тамо су живели дуги низ година, док његова жена једнога дана није умрла. После тога, он је морао да напусти Вучанг. Том приликом написао је песму. Значење је отприлике следеће: „Овај чемер познат је свима, Колико их може достићи сто година? Јангце реко, срце ми се слама, Заједно дођосмо, ал' заједно се не вратисмо.“ Овде је осећање исто тако снажно, али изражено с мање речи и једноставнијим језиком. Једноставнијим чак и од Тенисоновог: „Удри, удри, удри о хладно сиво камење, О море! …… Али О за додир ишчезле руке, и звук нечујнога гласа!“ Међутим, шта је с љубављу жене према мужу у данашњој Кини? Ми слим да није потребан никакав доказ да би се она потврдила. Истина је да се, по кинеском обичају, млада и младожења не смеју видети пре дана венчања, па ипак, да већ постоји љубав међу њима види се у ова четири стиха из династије Танг. 203

Значење је отприлике следеће: „У свадбеној одаји ноћас стајале су црвене свеће; чекајући јутро да поздрави оца и мајку у предсобљу, дотерана од главе до пете, она тихим гласом пита драгог мужа: „Да ли су ми обрве нашминкане по последњој моди?““ Да бисте разумели ове стихове, морам вам рећи нешто о кинеском браку. У сваком законитом браку у Кини постоји шест обичаја: први – распитивање о имену, тј. званична просидба; други – примање свилених дарова, тј. веридба; трећи – одређивање датума венчања; четврти – одлазак по младу; пети – просипање пића пред дивљим гускама, тј. обећање верности, јер је дивља гуска најоданија у брачној љубави; шести – посета храму. Од ових шест обичаја, последња два су најзначајнија, па ћу стога о њима рећи нешто више. Четврти обичај је у данашње време (осим у мојој провинцији Фуђиен, где су се задржали стари обичаји) углавном изостављен, јер изискује исувише напора и трошкова за младину породицу. Данас се млада шаље у младожењину кућу, уместо да по њу долазе. Младожења дочекује младу на кућном прагу, лично отвара младин паланкин и води је до главне собе. Тамо се млада и младожења клањају небу и земљи, и лицима окренутим ка главним вратима собе у којој је сто са две црвене свеће, клече пред отвореним небом. Потом младожења, пред паром дивљих гуски, које је донела млада, просипа пиће на земљу. Ова церемонија зове се „диен јен“, просипање пића пред дивљим гускама. Овако се мушкарац и жена заклињу на међусобну верност, баш онакву каква је отелотворена у пару дивљих гуски. Од овог тренутка они постају, такорећи, драги муж и женица, повезани само моралним правом, правом племенитог господина. Повезани заклетвом коју су дали једно другоме, али не још увек грађанским правом. Зато се ова церемонија може назвати моралним или верским браком. После овога долази церемонија размене наклона између младе и младожење. Прво млада стоји на десној страни собе и клечи пред младожењом, који тада такође клекне пред њу, а потом мењају места. Сада младожења стоји тамо где је стајала млада, клечи пред њом, док му она на исти начин узвраћа наклон. Хтео бих да истакнем да ова церемонија, ван сваке сумње, доказује да у Кини влада савршена равноправност између мушкарца и жене, између супружника. Као што сам раније рекао, обичај заклињања на верност може се назвати моралним или верским браком, за разлику од грађанског брака који следи три дана касније. У моралном браку, човек и жена постају супружници пред моралним законом, пред богом. Брачни уговор је искључиво међу њима двома. Држава, или као у Кини – породица, која је 204

преузела улогу државе у друштвеном и грађанском животу, нема надле жност у овом тзв. моралном браку. Тачније, од првог до трећег дана, када се ступа у грађански брак, млада не само да се не представља мужевљевој породици, него не сме нико ни да је види. Тако млада и младожења живе два дана и две ноћи као незаконити супружници, али већ осећају чари брачног живота. Трећег дана обавља се последња церемонија кинеског брака – „миао ђиен“, посета храму односно грађански брак. Кажем трећег дана јер је то строго прописано у „Књизи ритуала“. Али сада се то често обавља другог дана, како би се људи поштедели мука и трошкова. Овај обред се одиграва у храму предака породице, осим када они који живе у градовима и немају у близини храм предака. Тада се обред одржава пред маленим светилиштем, олтаром предака, који се налази у кући сваке добре породице, па чак и оне најсиромашније. Овај храм предака, олтар или светилиште, са црвеним таблицама или парчићима папира на зиду, представља храм државне религије, конфуцијанског етичког начела, и по природи је исти као црква у црквеним религијама хришћанских земаља. Овај обред почиње тако што младожењин отац, или следећи нај ближи и најстарији члан породице, клечи пред таблицама умрлих, обавештавајући духове покојних предака да је млади члан породице сада довео жену у фамилију. Затим младожења и млада на смену клече пред истим таблицама. Овог тренутка млада и младожења званично постају муж и жена, не само пред богом већ и пред породицом, државом и грађанским правом. Зато сам овај обред назвао грађанским браком. Пре грађанског брака млада се, у складу са „Књигом ритуала“, још увек не сматра законитом женом. Ако би млада умрла пре церемоније посете храму, не би могла да буде сахрањена на породичном гробљу њеног мужа, нити би таблица с њеним именом могла да стоји у храму предака његове породице. Дакле, видимо да законски брачни уговор у Кини није ствар између мужа и жене, већ између жене и породице њеног мужа. Она се не удаје за мушкарца, већ улази у његову породицу. На визит-карти кинеске даме често не пише њено презиме, већ дословно „госпођа Фенг, отишла у кућу породице која потиче из Ђинана“. С обзиром на то да је брачни уговор ствар између жене и мужевљеве породице, ни муж ни жена немају право на развод брака без сагласности исте. Ово је основна разлика између брака у Кини и брака у Европи или Америци. Европски и амерички бракови су оно што ми Кинези зовемо љубавним браковима, склопљеним због узајамне љубави две особе. Али брак је у Кини, као што сам већ рекао, друштвени брак, уговор по коме жена има обавезу не само према мужу, већ и према његовој породици, а кроз породицу, према друштву – друштвеном или грађанском поретку, тј. према држави. На крају, ука205

зао бих овде на то да је управо грађанско поимање брака у Кини оно што пружа стабилност и сигурност породици, друштвеном поретку и држави. Док људи у Европи и Америци не схвате шта значи грађански живот, шта значи бити прави грађанин – грађанин који не живи само због себе, већ првенствено због своје породице, а преко ње и за грађански поредак и државу – не може бити стабилног друштва, грађанског поретка или државе у правом смислу те речи. Држава какву видимо у модерној Европи и Америци, где мушкарац и жена не схватају шта значи грађански живот, држава са свим својим парламентом и владом, може се назвати великом трговачком компанијом. За време рата то није држава, већ група разбојника и отимача. Још бих додао да такво лажно поимање државе (као трговачке индустрије у којој је важан само лични материјални интерес, са таквим борбеним духом у ком разбојници међусобно сарађују) представља у основи узрок страшног рата који је задесио Европу. Укратко, без правог поимања грађанског живота не може бити праве државе, а камоли праве цивилизације. Ми, Кинези, сматрамо да човек који није ожењен, нема породицу ни дом, није прави патриота. А ако он сам себе назива патриотом, ми га зовемо патриотом-разбојником. Да би неко схватио шта је државни или грађански поредак, мора најпре имати право поимање породице, породичног живота и брака. Не брака из љубави, већ грађанског брака, који сам претходно покушао да опишем. Да се вратим са дигресије. Сада можете да замислите како млада из песме чека јутро да поздрави оца и мајку младожење, како, након што се оденула и дотерала, шапатом пита мужа да ли су јој обрве нашминкане по последњој моди. Одавде видимо да већ трећег дана постоји љубав између младе и младожење, иако се никада раније нису видели. Али ако не ми слите да је та љубав довољно снажна, онда прочитајте ова два стиха које је жена посветила свом одсутном мужу: „ Дана кад будеш помислио на повратак, тада ће моје срце већ бити сломљено.“ У Шекспировом делу Како вам драго Розалинд каже Селији: „О рођако, рођако, мала моја рођако, кад би знала колико сам заљубљена. Та заљубљеност је неизмерна; моја је љубав бескрајна, као португалски залив“. У Кини је љубав мушкарца према жени, односно према супрузи, и љубав жене према мушкарцу, односно према супругу, слична Розалиндиној љубави, исто тако бескрајна као португалски залив. Сада ћу говорити о ономе што сам већ спомињао, разлици између старохебрејског и кинеског идеала жене. У Соломоновој „Песми над песмама“, хебрејски љубавник се овако обраћа својој драгој: „Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама!“ 206

Људи који су видели лепе тамнооке Јеврејке могу да потврде тачност и сликовитост овог приказа идеалне жене старохебрејског љубавника. Али и у кинеском идеалу жене нема ничега страшног, ни што се тиче женског тела ни духа. Чак је и Хелена кинеске историје, лепотица која једним погледом руши градове а другим разара краљевства, страшна само метафорички. У есеју „Дух кинеског народа“ рекао сам да једна енглеска реч – gentle – описује утисак који кинески народ оставља на друге људе. Ако је ово тачно за правог Кинеза, онда је још тачније за праву Кинескињу. У ствари, ова племенитост, префињеност кинеске жене, постаје мила кроткост. Слична је Евиној у Милтоновом Изгубљеном рају, где она каже мужу: „Твој закон је Бог, мој закон си ти; не знати ништа друго жени је највећа срећа и част.“ Овакву реткост, овакву савршену кроткост, нећете наћи ни код једног другог народа, Хебреја, Грка или Римљана. Можете је наћи само још у хришћанској цивилизацији, али у периоду када је достигла савршенство – ренесанси. Ако прочитате прелепу причу о Гризелди из Бокачовог Декамерона, и ту налазите прави хришћански идеал жене, схватићете шта значи савршена кроткост, понизност и чиста несебичност кинеске жене. Овакав хришћански идеал заправо је и кинески, са врло мало разлике. Ако детаљно упоредимо слике хришћанске Мадоне са сликама добрих вила које су насликали чувени кинески сликари (не са будистичким приказом Гуан Јин), можемо видети разлику између хришћанског и кинеског идеала жене. Хришћанска Мадона је кротка, такав је и кинески идеал. Хришћанска Мадона је етерична, такав је и кинески идеал. Али кинеска жена је више од тога. Она је ведра и безбрижна, а у исто време и учтива и скромна. Да бисте разумели ту драж и љупкост, морате отићи до античке Грчке: „o ubi campi Spercheosque et virginibus bacchata Lacaenis Taygeta!“ Морате отићи на поља Тесалије, потоке Сперхиоса, брда Тајгета, и лично видети плес лаконијских девојака. Али од периода династије Сонг, када је конфуцијански пуританизам тадашњих филозофа ограничио, умртвио и на неки начин комерцијализовао конфуцијански дух, дух кинеске цивилизације, жене у Кини изгубиле су много од своје љупкости, грациозности и шарма. Зато, ако у данашње време желите да видите ове идеале, морате отићи у Јапан, који је очувао чисту кинеску цивилизацију из периода династије Танг. Љупкост и шарм јапанских жена, у комбинацији са кинеским идеалом савршене кроткос ти, даје им драгоцену, изврсну ноту, чак и оним најсиромашнијим. 207

У вези са овом врлином грациозности и љупкости, хтео бих да наведем пар речи Метјуа Арнолда, у којима пореди ригидни, енглески протестантски идеал са префињеним, француским католичким идеалом. Он пореди сестру француског песника Мориса де Герена, Ежени де Герен, са енглеском песникињом Емом Татам. Каже: „Францускиња је католкиња из Лангдока, Енглескиња је протестанткиња из Маргејта. Маргејт је права слика енглеског протестантизма, његове бесмислености, непривлачности, и да додам, профитабилности. Колика је само разлика између ова два живота. Nadalet госпођице Герен за време Божића у Лангдоку, њен обред за Ускрс, свакодневно ишчитавање живота светаца, а са друге стране – досадни, ограничени, бесмислени обичаји протестанти зма госпође Татам, која се удружује с црквеном заједницом у вршењу обреда на Хаули тргу у Маргејту, и која сентименталним, умилним гласом пева: „Спознати Исуса, осетити како тече његова крв, Вечни је живот, рај је на земљи!“ Њене учитељице су из Недељне школе, а вођа јој је уважени господин Томас Роу. Ова два живота на први поглед делују слично, али кад мало боље размислите, потпуно су различити! Неко ће рећи да разлика међу њима није суштинска, и да је безначајна. Можда није суштинска, али никако није безначајна. Није безначајно то што верским обредима енглеског протестантизма недостају грациозност и префињеност. То се треба решити, а не остављати другима да реше.“ На крају, хтео бих да укажем на најважнију особину кинеског идеала жене, која га издваја из других, античких или модерних идеала свих народа. Истина, ова особина је заједничка за све народе са правом културом, али у Кини је толико доведена до савршенства да се не може поредити ни са чим другим на свету. Ова особина о којој говорим, у кинеском језику је описана као „јоу сјен“ (yоu xian), а превео сам је на енглески као скромност и ведрину (modesty and cheerfulness). Кинески карактер јоу дословно значи повучен, тајанствен, усамљен, срамежљив, док карактер сјен значи опуштен, безбрижан. Али енглески превод речи јоу само наговештава њено значење. Много је бољи немачки превод, реч Sittsamkeit, али ипак најбољи, француски – pudeur. Pudeur, или стидљивост, изражена кроз кинеску реч јоу, суштина је свих женских особина. Што више развија ту особину код себе, то је жена женственија и ближа савршеној, идеалној жени. Ако жена изгуби ову особину, pudeur, стидљивост, онда губи и своју женственост, а самим тим и свој миомирис, постаје крајње безвредна особа, обично парче меса. Због ове особине, права кинеска жена треба да има осећај и 208

да зна да је, према кинеском традиционалном схватању, непристојно показивати се у јавности или певати на подијуму пред великом масом људи. Ова повученост, отпор према површном заводљивом свету, стидљивост, даје кинеској жени – као ниједној другој на свету – фини, пријатан мирис, слађи од мириса љубичице и орхидеје. Пре две године превео сам за „Пекиншке дневне новине“ први део љубавне песме из „Књиге песама“, по мом мишљењу најстарије љубавне песме на свету. Ту је кинеска идеална жена овако описана: „Чује се птичји цвркут, на речном острвцету. Девојка кротка и мила, права млада за цара.“ Речи јао тиао (yao tiao) значе исто што и јоу сјен, јаo буквално значи повучен, кротак, стидљив, а тиao дражестан, весео. Речи шу ну (shu nu) описују честиту, неискварену девојку или жену. Дакле, у овој најстаријој кинеској љубавној песми видимо три основне особине идеалне жене: повученост, стидљивост и љубазност, затим љупкост, грациозност и ведрину, и на крају честитост и чедност. Укратко, права кинеска жена је стидљива, честита, мила, ведра и учтива. То је прави приказ идеалне жене, праве „кинеске жене“. У Златној средини, конфуцијанском класику који сам превео као Животни приручник, први део говори о конфуцијанским принципима људског понашања, и на следећи начин описује срећну породицу: „Када жена и деца живе у слози, то је као сазвучје харфе и лауте, када браћа живе у складу и миру, хармонији и срећи нема краја. Зато учини свој дом увек веселим, и воли своју жену и децу.“ Оваква кинеска породица представља мали рај, као што је држава са грађанским поретком кинеско царство, прави рај, небеско царство на земљи. Кинески племенити господин, са осећајем части и „религијом оданости“, представља заштитника грађанског поретка кинеског царства. А жена у Кини, дама или супруга, скромна, мила, ведра, честита, стидљива и учтива, са пре свега „религијом несебичности“, представља анђела чувара тог малог раја – кинеске породице. Са енглеског превела: Тамара Бокић

209

V Научимо кинески језик

Једана осмех младости Једна скривена љубав Један врч пића Један недостигнути идеал Једно што чека да буде запаљено срце Цоу Дифан

211

О кинеском језику и писму

Ђин Сјаолеи

Колико има кинеских карактера? Са историјом дужом од пет хиљада година, кинеско писмо припада најстаријој форми писаног језика у свету. Током дуге историје развоја писма, Кинези су у појединим периодима користили и до 60.000 кара ктера. Наравно, уколико елиминишемо алтернативне писане форме кара ктера за исту реч, и ако избацимо оне који су већ „мртви“, односно, који се више не користе, утолико данас у сталној употреби имамо негде око десет до двадесет хиљада карактера. Једно од најчешћих питања које постављају наши полазници курсева кинеског језика у Институту Конфуције јесте: „Колико карактера знају Кинези?“, или, „колико карактера морамо да научимо да бисмо могли да читамо кинеске текстове?“ Наш одговор је, могло би се рећи, прилично „охрабрујући“: од тих десет или двадесет хиљада карактера, треба да научите „само“ око 2500 најчешће употребљаваних и моћи ћете да препо знате 99% карактера који се користе у кинеским новинама или часописима. Уколико сте, пак, вредни и научите 3800 карактера, постаћете прави „зналац“ кинеског писма. Тада за вас скоро да неће бити тајни у њиховом чаробном свету. Истина је да се, уз мало труда и љубави, може овладати са 99.9% карактера који се најчешће користе у свакодневном животу у Кини!

Како су оформљени кинески карактери? Кинески карактери су кроз векове еволуирали не само по облику, већ и по значењу, изговору и употреби. Оно што са сигурношћу можемо рећи јесте да је нама много теже да идентификујемо њихов изговор, него да разлучимо њихова значења или начине употребе. Може се десити да, чак иако не знамо како се изговара одређени карактер, уз мало знања о основној структури кинеског писма, ипак успемо да „прочитамо“ његово значење, те да на тај начин проникнемо у 213

тајанствени свет који он крије. Писмо је суштина кинеског језика. Оно вековима у себи чува оно што је најдрагоценије у кинеској цивилизацији, култури и литератури. Осим тога, кинеско писмо представља и везивно ткиво бројних народа који живе на територији НР Кине. Већина кинеских карактера формирана је на један од ова четири начина: Први су пиктографски карактери (xiàngxíngzì), којих има око 5% од укупног броја карактера. Они својим стилизованим формама директно указују на предмете и бројне друге феномене света. Да погледамо следеће примере: сунце месец жена Други су индикативни карактери (zhǐyì), који преко симбола указују на апстрактно значење. Овој категорији не припада пуно карактера. Да погледамо следеће примере: горе доле средина Трећи су карактери асоцијативног слагања (huìyì). Ова врста кара ктера резултат је комбинације два или више елемената, и твори нове карактере са новим значењима.

214

Да погледамо следеће примере: светлост добро Четврта категорија, у коју спада највећи број карактера, јесу пиктофонетски карактери (xíngshēng); има их више од 80% од укупног броја карактера. Они у својој структури имају пиктографски елемент који указује на значење и фонетски елемент који директно упућује на изговор. Да погледамо следеће примере: мама

女 + 马=妈

питати

门 + 口=问

река

氵 + 可=河

На основу горенаведених (пише се састављено) примера, није тешко закључити да су карактери, ма колико били компликовани у писању, прилично једноставни када је реч о препознавању њиховог значења.

Како се пишу кинески карактери? Кинески карактери представљају „композицију“ потеза. Од потеза се формирају основне компоненте које чине конститутивне делове карактера. Њих има укупно 540 и, захваљујући њима, битно се смањују тешкоће при компјутерској обради информација које су намењене исписивању кинеског писма на компјутеру. Тако је древно кинеско писмо без већих проблема ушло у Е-доба. И не само то, показало се као веома захвално за „компјутерску обраду“.

215

Да погледамо основне потезе у кинеском писму:

хоризонтални (heng)

вертикални (shu)

повијен од средине улево (pie)

тачка (dian)

повијен од средине удесно (na)

преломљени (zhe)

На темељу горенаведених основних потеза, кинески карактери су креирани тако да је укупан број могућих изведених потеза тридесет. Поједностављени кинески карактери просечно имају око десет потеза, док карактери сложеније структуре имају око двадесет пет потеза. Приликом исписивања карактера, важно је следити редослед потеза. То је од велике важности, јер нам правилан редослед потеза, с једне стране, помаже да карактере напишемо исправно и брзо, а, с друге стране, олакшава нам тражење непознатих карактера у речнику.

216

Песма о редоследу потеза С лева надесно, Одозго надоле, Heng претходи shu, Na следи pie, Прво средину испиши, Потом с обе стране потезе допиши. Прво горе, па онда доле. Прво лево, па онда десно. Прво споља, па онда унутра, напослетку затвори. Запамти потеза след, Карактере пиши као што је ред.

Како се читају кинески карактери? Кинески језик је један од ретких језика чији је фонетски систем потпуно независан од писма. Иако покаткад можемо да наслутимо изговор пиктофонетског карактера, ипак нећемо знати како да га прецизно изговоримо, а још мање да одредимо тон у којем се он изговара. То је и једна од посебних тешкоћа у учењу кинеског језика. Пинјин (pinyin), односно латинични алфабет за кинески фонетски систем нам је ту од велике помоћи. Један те исти карактер се у различитим историјским периодима другачије изговарао, слично је и данас. Најбољи пример за то јесу бројни кинески дијалекти. Стога је сасвим уобичајено да у Кини видите два Кинеза, који долазе из подручја у којима се говоре различити дијалекти, како комуницирају тако што исписују карактере. Зашто? Па зато што ниједан од њих не говори стандардним говорним језиком путунгхуа (putonghua). Интересантно је то да су латиничну транскрипцију за кинески језик прво „измислили“ странци, jезуити Матео Ричи и Лацаро Катанео (Matteo Ricci и Lazaro Cataneo). Они су 1605. год. написали књигу Чудеса запад– ног писма, у којој се први пут појавила латинична транскрипција кинеских карактера, да би нешто касније, 1626. године, Никола Триго (Nicolas Trigault), на основу Ричијеве књиге и уз помоћ пријатеља Кинеза, приредио први кинески речник на основама латиничне транскрипције.

217

Систем латиничне транскрипције, који се данас користи у НР Кини, предложила је Комисија за реформу језика, а 1958. године га је верификовао Свекинески народни конгрес. Од 1982. године, са усвајањем међународног стандарда (ISO 7098), он се употребљава широм света, као стандардна форма за кинеску транскрипцију. Морамо имати на уму да је кинески фонетски алфабет само оруђе и помагало при изговарању кинеских речи. Односно, латинична транскрипција представља само систем симбола за обележавање гласова, она није алфабетско писмо (свефонемски језик). Стога никако не може бити замена за кинеско писмо. Занимљиво је истаћи да су, током процеса модернизације кинеског језика, биле покретане бројне кампање „латинизације кинеског писма“ с циљем да се писмо упрости, како би се на тај начин смањила неписменост. Међутим, на сву срећу, осамдесетих година прошлог века, кинеска влада је заузела став да је битно очувати континуитет и стабилност језика и писма, и одустала је од плана „латинизације кинеског писма“. Погодите значење доленаведених карактера:

218

VI Занимљива Кина

Следећи ћурликање голубова Тражим те Високе шуме су прекриле небески свод Путељком Залутали маслачак Одвео ме је до пепељасто плавог језера У љуљушкању лика који се одсликава у води Пронашао сам те Неизмерно дубоко око Беи Дао

219

КИНЕСКО КУЛИНАРСТВО

Јелена Гледић Опијајући мириси; блиставо шаренило боја; пикантни зачини; хрскава текстура; свеобухватна свежина; суптилни контрасти; прожетост аромом – хармонична мешавина укуса. Кулинарска традиција уткана је у истанчано умеће живљења које кинеска цивилизација практикује и развија хиљадама година. Ова физиолошка неопходност претворена је у филозофско задовољство, попут поезије, уређења куће и врта, развијања тела кроз борилачке вештине, музике, калиграфије. Храна се ишчекује, пажљиво бира и припрема; готово јело се зналачки конзумира, процењује, дискутује. У оквиру филозофије која тежи ка хармоничном односу различитих елемената и свеобухватности садржаја било ког феномена (јер су сви феномени повезани, са држај сваког појединачно утиче на реалност као целину), развило се кулинарство које поставља три захтева – идеална боја (текстура), идеална арома (мирис) и идеалан укус. При томе треба увек имати у виду да идеално у Кини не значи савршеност у општем смислу, као што хармонија не подразумева статичну равнотежу. И савршеност и хармоничност заправо су најбољи могући односи свих делова динамичког, променљивог система у одређеном тренутку. Важно је да постоји склад између појединца, друштва и космоса, а кроз исхрану човек може на најједноставнији начин да чини први корак – да изнова успоставља равнотежу у сопственом телу. Неоспорно је да је свакодневна исхрана нужна, али Кинези можда боље од свих народа умеју да уживају у нужности – да истински прихвате стварност онакву каква јесте и из дана у дан иду даље и напред, радећи све што могу у датим околностима како би испунили личне или друштвене циљеве постављене далеко у будућности. Основни принципи кинеског кулинарства подразумевају сталну промену и прилагођавање исхране годишњем добу, времену, прилици и тренутном стању појединца, а школе или стилови кувања деле се по климатским и пољопривредним особеностима већих региона. Традиционалној класификацији, која обухвата четири велике школе – Хуаијанг (исток), Гуангдонг (југ), Сечуан (запад) и Шандонг (север), данас се обично додају још и кулинарски стилови провинција Хунан, Фуђиен, Анхуи и Џеђианг, као и стилови Пекинга и Шангаја. Постоје и друге поделе – многи стручњаци издвајају четири горепоменуте велике школе и осам начина 221

припреме хране: Хунан, Хубеи, Анхуи, Ханбанг, Пекинг, Танђиа, Гуиџоу и Јуннан. Међутим, свака класификација је само покушај да се омогући једноставније упознавање са целовитим феноменом кинеске кухиње кроз његове делове. Јаки цивилизацијски темељи омогућили су да кинеска кулинарска традиција задржи своју јединствену суштину и кроз велике историјске промене и кроз бројне миграције становништва. Без обзира на то што постоји свега неколико типичних јела која нас готово увек асоцирају на Кину, у ширем смислу појам „кинеска храна“ данас обухвата најширу могућу палету укуса, најразличитије методе припреме и небројено много састојака и зачина. Та разноликост је толика да је, заправо, једина сигурна додирна тачка укупног скупа „кинеске хране“ њена филозофска основа – без обзира на регион и локалну традицију, кинеско јело треба да представља задовољство за чула, да задовољи енергетске потребе и да чува здравље. Укус кинеског јела формира се почев од избора састојака, преко одговарајуће припреме, до самог конзумирања У складу са претходно наведеним принципима, рецепти за кинеска јела заправо су само обриси форме која се нужно допуњава и мења, и која заправо добија своју суштину у конкретној примени. Састојци се деле на главне и пратеће и наводе се без задатих количина, јер се кувањем ствара арома која не може бити иста за свакога и у свакој прилици. Иску ством упознајете сопствени укус и укусе људи са којима делите уживање у храни, и временом учите да осетите прави однос. Припрема кинеског јела захтева промишљање – исхрана се не треба схватати олако и јело не треба да задовољи форму већ суштину прилике у којој се припрема и конзумира. Након избора одговарајућих састојака, они се припремају тако да буду лепи и привлачни за око, али и погодни за брзо спремање и лагани за варење. За сечење састојака користи се кинески куварски нож, који по облику подсећа на месарску сатару али је заправо много лакши и не треба да се користи за сечење костију. Оштрим делом сечива храна се сече на уједначене шните, штапиће, коцкице или кришке, док се равном и глатком површином туче месо или мрви поврће које ће служити као зачин. Састојци се затим термички обрађују и комбинују по одређеном редоследу како би се створило јело са задатим карактеристикама и увек специфичним укусом. На крају, уз одговарајуће друштво и атмосферу, јело добија потпуну арому која треба подједнако да нахрани и тело и ум.

222

Мудрац (племенит човек) чак ни током јела не сме да поступа противно врлини (човекољубљу) Конфуције, Беседе, књига 4, поглавље 5 Уколико прихватимо идеју о сталној променљивости, једини темељ за трајност који преостаје јесте доследност у праћењу промена, тј. стално прилагођавање. Када упознамо онај део себе који опстаје, срж личности коју смо имали као мала деца, коју носимо у зрелом добу и са којом ћемо заокружити свој животни циклус, негујмо га у свакој прилици. Наводне тривијалности и неважни тренуци који пролазе у ишчекивању нечег битнијег заправо чине живот. Зато уживајте у храни. Пријатно.

Мајстор кинеске кухиње Чанг

Мајстор кинеског кулинарства Чанг Гуиђианг рођен је 07. новембра 1953. године у Пекингу. Године 1971. почиње изучавање вештине кувања у Пекиншкој угоститељској школи. Његов ментор био је један од најпознатијих кувара и учитеља кувања у Кини, Ванг Дунхун, дугогодишњи лични кувар Мао Цедонга. Мајстор Џанг провео је пуних петнаест година уз мајстора Ванга учећи и усавршавајући уметност припремања хране. Године 1980, као један од чланова пријатељске делегације НР Кине, долази у Београд, где са својим учитељем и неколицином колега отвара ресто223

ран „Пекинг“ – први кинески ресторан у СФРЈ. У Београду остаје до маја 1982. године, када се враћа у Пекинг где наставља са радом у ресторану „Minzu Fandian“ – једном од најпознатијих ресторана у читавој Кини. Године 1988. у овом ресторану отвара се сектор за јапанску кухињу, и 1990. мајстор Џанг бива изабран од стране управе за одлазак у Јапан. Тамо проводи годину дана, усавршавајући се у кувању јапанских националних јела, и по повратку у Кину наставља да ради у ресторану „Minzu Fandian“ као директор јапанске кухиње. Године 1997. поново одлази у Јапан, где проводи две године радећи као учитељ кинеског кулинарства, преносећи тајне кинеске кухиње јапанским мајсторима кувања. По повратку у Кину наставља рад у ресторану као директор кухиње. Мајстор Чанг је током година имао прилике да припрема храну за догађаје којима је присуствовало 7000 људи, као и за многе истакнуте личности у Кини, међу којима су и Денг Сјаопинг и Џоу Енлаи. Године 2008, на позив пријатеља и власника ресторана „Пекинг“, господина Милије Пејевића, враћа се у Београд, где је до августа 2009. године радио као главни кувар ресторана „Пекинг“. Институт Конфуције у Београду и ресторан „Пекинг“ су током 2009. године отворили курс кинеске кухиње. Полазници курса су имали једин ствену прилику да од осведоченог мајстора кинеске кухиње науче осам кинеских јела. Три рецепта мајстора Чанга:

224

Бифтек на плочи Основни састојак: јунећи рибић Споредни састојци: црни лук, печурке му-ер, шаргарепа, бели лук Зачини: сос од острига, пиринчано вино, соја-сос, шећер, со, МСГ, супа, густин Припрема: 1. Јунећи рибић исећи на ситне шните и маринирати у пиринчаном вину и соли. Пропржити на уљу. 2. Црни лук и шаргарепу исецкати на ситне шните. 3. У загрејан вок ставити бели лук, сос од острига. Када замирише, убацити основне и споредне састојке и зачине. Када се све лепо упржи пресути на добро загрејану плочу и служити. Карактеристике: Када се ово јело сервира на сто, плоча од врелине још увек пуцкета, јунетина је мекана и укусна, а сос од острига ароматичан и слаткаст.

225

Бакин плави патлиџан Основни састојак: плави патлиџан Споредни састојак: ситно сецкана зелена и црвена паприка Зачини: уље, соја-сос, шећер, пиринчано вино, МСГ, супа, густин, празилук, бели лук, ђумбир Припрема: 1. Патлиџан ољуштити и исећи на дугачке траке. Када је уље загрејано, убацити траке патлиџана и пржити док не постане жут и хрскав. Извадити из вока. 2. У вок ставити ситно сецкани празилук, бели лук и ђумбир. Када се пропржи и пусти мирис, убацити патлиџан и све зачине, па кад се пропржи сипати и густин. На крају сипати патлиџан на тањир и преко посути ситно сецканом зеленом и црвеном паприком. Карактеристике: патлиџан је мекан, мирише и има леп укус.

226

Патка са орасима Основни састојак: пачје груди Пратећи састојак: ораси Зачини: празилук, пиринчано вино, уље, со, брашно, јаја, хуађиао (црвени бибер) Припрема: 1. Опрати патку, ставити је у шерпу, додати воду и све зачине и кувати два сата. 2. Узети само пачје груди, део са кожицом окренути надоле, а одо зго премазати смесом од брашна и јаја. Преко посути исецканим орасима, умерено загрејати уље и убацити припремљену пачетину. Пржити са обе стране док не поприми златну боју. Извадити на тањир и преко посути црвени бибер и со (црвени бибер се претходно пропржи, издроби и у то се дода со). Карактеристике: хрскаво и укусно, месо споља хрска а изнутра је мекано.

227

Мандарини120

Мандаринске ознаке Реч мандарин (последњи вокал се изговара као дуго „и“) је изведена из португалске речи мандар, што значи командовати, и такође означава припадност административном телу које има моћ и право да влада народом. Мандарини су били регрутовани из редова обичног народа; звање мандарина се не стиче по принципу наслеђивања истог, већ појединац својим заслугама добија привилегију да ступи у овај престижни ред. Ова титула није племићка, већ представља припаднике еминентних чиновника у служби народа, војске и морнарице. Није сваки чиновник мандарин, али сваки мандарин јесте чиновник. Званичници, какве ми познајемо, нису одељени од осталих спољашњим изгледом док су мандарини носили импозантне одоре од свиле или сатена, црвене купасте плетене шешире на чијем се врху налазило „дугме“, како су га из љубазности звали, које је у ствари била лопта, по узору на позлаћене кугле које су се налазиле на војним шлемовима. У неким случајевима, куглу на врху шешира би заменила купа, шиљак који су такође реплике детаља са војних шлемова. Док су обављали своје дужности, мандарини су били у обавези да овако буду одевени. Они нису били обавезни, као војници, да увек носе „униформу“, већ имају слободу да се у јавности крећу одевени као цивили. Постоји девет различитих врста тзв. дугмади, тј. девет различитих рангова оних који их носе. Боја и материјал ових одевних детаља су јасно представљали ранг њихових носилаца. Дугмад три најнижа ранга нису имали скоро никаквих разлика. Кугле које су биле на капама чиновника седмог ранга биле су од чистог злата, високог сјаја, док су кугле осмог и деветог ранга биле од злата мање каратне стопе. Највиши чиновници су носили дугмад од рубина, корала, сафира, кристала, белутака, као и од лапис лазурита. Осим кугли на врху капа које су носили мандарини, амблеми на њиховим одорама су раздвајали девет дивизија високих чиновника, тј. мандарина. Унутар квадратастог оквира на полеђини и наличју мандаринске одоре извезена је птица која је симбол ранга носиоца. На одорама се могла затећи слика ждрала, златног фазана, пауна, дивље гу ске, сребрног фазана, чапље и других.

120

J. Dyer Ball, The Chinese at home, 1915, стр. 99–115.

228

Када су у питању одоре мандарина који делају у служби војске или морнарице, коришћени су мотиви дивљих звери, што је било прикладније одори једног официра. Све до каснијих периода, војни официри су били инфериорни у односу на мандарине који су радили у служби државне администрације. Премда је било тако, оба огранка су носила исту шналу на појасу. Код тако добро постављених разлика у одевању, било је лако оделити цивилне службенике од оних чија је дужност била ратовање. Осим дугмади и других ознака ранга, мандарини су уместо ордена, које уживају наши државни службеници, стицали разне царске привилегије и поклоне, као што су жута јахачка јакна, дозвола да јашу унутар зидина палате итд. Сваки мандарин је такође носио пауново перо са једним или два ока, које је било фиксирано за полеђину чиновничке капе. Мандарини нису носили мачеве као елемент дворске одоре, као што је случај код западњачких чиновника, код њих је мач имао јасну конотацију, или амблем истог. Мач су носили они чија је дужност била да их носе, и употребе када је потребно, али их ни они нису увек носили постранце спремне за делање. И такође није био део ношње господе, као што је у једном тренутку било карактеристично за наше просторе. Штавише, било је крајње понижавајуће да господин има везе са оваквим инструментом деструкције. Какво је место мача било у ренесансној Кини, остаје да буде разјашњено, али је сигурно да су Кинези били противници величања овог амблема деструкције. Емпиријски доказ таквог става био је презир према војним мандаринима чији је позив био сматран инфериорнијим.

Пут Великана Мандарини су сматрани за људе од велике важности, уживали су привилегију да се улицама крећу у затвореним носиљкама које су носиле слуге. На величину носиљке и броја слугу који би је носили директно би утицала висина ранга. Број слугу се кретао од два члана за ниже мандарине па све до осам за припаднике највишег реда. Највиши званичници су ретко силазили са својих носиљки. Уобичајена пратња окружног судије били су ликтори који су носили бичеве и ланце који симболишу казну у којима се она одслужује; испред њих иду два носиоца гонгова који ударцима у гонг представљају ранг свог господара и два гласника који су кроз гласну вику обавештавали народ да направе места за пролазак великог човека. Испред носиљке би ишао и човек који је носио лох или велики државнички сунцобран, који је такође доприносио раскошности појаве мандарина. 229

Подређени би обично ишли поред мандаринове носиљке, његови секретари и гласници би ходали или седели на мањим носиљкама, и они су чинили његову свиту. Лампиони су коришћени ноћу, а дању су слуге носиле црвене табле које су указивале на ранг чиновника. Официри вишег реда, поред стандардне пратње, имали су и неколико војника. Из овога се може закључити колико је помпезан био живот кинеских мандарина. Када мандарин напушта ya men, своје радно место, ради испуњавања чиновничких задужења или одазивања церемонијалном позиву, извршен је поздрав испаљивањем три хица, који обавештава народ да ће мандарин изаћи на улицу. Када највиши чиновник пролази целокупан саобраћај на улицама је обустављен, људи који су се затекли на улицама стоје на ободима уских сокака чак и пре доласка поворке, просто се нико не усуђује да се помери све док мандарин не прође, после чега се све враћа у нормалу. Мандаринову поворку народ дочекује у апсолутној тишини, једино што се чује јесу његови гласници и звук гонга који најављује његов долазак. На улицама се не чују никакве овације, нема подизања капа и шешира, према етици која влада у Кини непристојно је скинути шешир пред надређеним, осим ако нису у питању филцани шешир или велики раднички шешир од бамбуса. Иако је великодостојник омиљен у народу, преовлађује мртва тишина препуна уздржавања, понекад петиције бивају бачене у његову носиљку од стране посматрача. Овај „велики човек“ не обраћа пажњу на оно што му промиче пред очима: он попут Буде непомично седи у својој носиљци издвојен од целокупног окружења, према свему индиферентан, апатичан, у потпуности недодирљив. Њега не могу дотаћи уобичајене афере, и сматрало се да се тако понаша прави мандарин. Кантонски поткраљ, Yip, који је од стране Енглеза као затвореник одведен у Индију, када су прилазили Калкути, при завршетку путовања, није показивао интерес за изглед свог окружења, нити је изражавао жељу да види земљу у коју је дошао. Ипак бива затечен, од стране особе која је ушла у његову кабину, како зури кроз бочни отвор на броду. Успео се до њега како би бацио поглед на непознати град и земљу у коју долази. Мандарини су ипак људи, али се од њих очекује да то не показују јавности. Занимљив детаљ мандаринове поворка јесте велика лепеза дуге дршке, која подсећа на неку врсту паравана, ношена од стране једног од пратилаца. Уколико би се сусреле две мандаринске поворке, и како каже један поета: „ Под царском лепезом је кинески мандарин, супериорност једног мандарина није преовладала како би једна од поворки пропустила другу, гигантске лепезе ових поворки су напросто укрштане од стране носилаца. Овај чин би могао симболисати чин сукоба два званичника, а чињеница да једни друге нису видели је ствар чисте глуме.“

230

Напоран живот Живот високих званичника у Кини, који владају великим насељеним окрузима, веома је напоран. Он не зна за сатницу, његов посао никад није завршен. Он се буди пре зоре, јер се пријеми званичника одигравају у раним јутарњим часовима. Здравље многих је било нарушено непрестаним залагањем и излагањем непрестаној тензији. Једини дуг одмор који мандарин има је када му премине један од родитеља, када напушта канцеларију на чак три године. Период туговања сина за својим родитељима траје тачно двадесет седам месеци. Неколико празничних дана му омогућује да се мало одмори као и месец уочи Нове године, када свој званични печат даје у надлежност својој жени како би се избегло да падне у погрешне руке и злоупотреби се. Једини начин да се мандарин пензионише је да је лошег здравља и да није у стању да поднесе напор који мандарини иначе доживљавају свакога дана како би извршили своју дужност. Премда су захтеви озбиљни, понекад бивају и одбијени. Не само што су веома радни људи, малтретирани многим бригама, затрпани дужностима, чак ни мандат службовања није сигуран. Њега криве за дешавања на која није могао да утиче: као што су пожари у граду у ком је надлежан, или глад у држави, па чак и поплаве. Уколико би радикално подигао таксе у односу на оне на које су људи навикли, утолико би многе продавнице у знак протеста биле затворене, и онда он мора да их редукује, како би изашао у сусрет поданицима. Његови непријатељи су свуда, они, које је некада нечим увредио, није обратио довољно пажње на њих или им једноставно стоји на путу, у стању су да преувеличају и најмању грешку и пријаве га због недела које је учинио. Када надређенима пријављује сопствене пропусте он тражи да му се одреди казна због лоше владавине и несрећа које је дозволио да се десе, те он лично одлази код људи који су погођени неком несрећом. Овај чудан обичај резултовао је да се владар јавно правда и извињава народу због несрећа које су се догодиле за време његовог мандата. Јадни мандарин је обично лошег расположења, прогоњен од стране цензора, чија је дужност да проналазе и најситније грешке које је он направио, које су понекад реалне а понекад имагинарне. Такође је познато да су неки цензори, којима је само у глави било благостање Кине, имали куражи да прстом упере у оног који седи на змајевом престолу, самога цара, због његових пропуста.

231

Пут до канцеларије Чест је случај да су неки моћници, како би уништили мандарина, њему давали честа унапређења, у малим временским интервалима. Он је ретко надлежан само за један округ империје, стога често мора да преваљује велики пут како би дошао до другог округа. Овакав третман би убрзо исцрпео његова средства и пропаст би била загарантована. Сваки Американац, који важи за староседеоца, може се уздићи толико високо да постане председник САД, тако и млади у Кини, осим ако припадају забрањеним класама (као што су берберин, глумац, чамџија ... па све до треће генерације), може се уздићи до највиших инстанци у империји, што не укључује и долазак на престо. Пут до просперитета, наравно, иде кроз едукацију. Чињеница да могу да постану велики званичници, подстиче младе школарце да улажу велике напоре како би једног дана просперирали. Све доскора војни и морнарички мандарини су своје позиције стицали физичком надмоћношћу, премда нису били добро образовани. Ум је био запостављена ставка у овом делу државне управе. То је убрзо било промењено. Војни мандарин је у рукама имао и живот и смрт, само строги закони преовладавају у војсци. Војник свој живот држи у сопственим рукама не само у рату већ и у мирнодопском добу. Када би војник био окривљен за неко недело, моментално би био погубљен.

Свеприсутна корупција Мито и корупција су заступљени у Кини на високом нивоу, као и у многим државама Азије. Плате и финансијски уступци, чак и највиших званичника, нису довољне да покрију трошкове службеничког кадра које морају да држе корак. Мандарин који влада милионима људи има плату као обичан службеник у Европи или као трговачки помоћник у Хонг Конгу или Шангају. Он има засигурно уступке, али ни они нису импозантни. Истина је да поседују yamen, у којем се налазе судови, затвор, касарна, канцеларије, вртови и лична резиденција, све у једном великом комплексу зграда, mulutum in pravo, све у малом. Све ове грађевине треба одржавати, јер климатске непогоде штете градњи, као и бели мрави који делују као да су одлучили да сруше здање. Он мора добро да плати своје телохранитеље и да одржава тело које чине бројне слуге, што је ствар чисте потребе на истоку. Он, такође, мора да издржава породицу, која је велика, коју чини неколико жена и много деце. Он не добија пензију, тако да сам мора да обезбеди средства како би ста232

рост проживео у комфору и благостању. Мандарин такође мора да плаћа путне трошкове своје породице, као и послуге која му је у пратњи, а пут може да износи стотине и хиљаде километара копном или реком. Такође се морају издвојити средства за поклоне надређенима, чак и најеминентнијим и најугледнијим лицима у империји, по истеку његовог мандата. Како ови трошкови могу бити покривени тричавом службеничком платом, чак и када је у спрези са уступцима? Неминовност је да су скоро сви званичници, са ретким изузецима, веома срећни када не примају поклоне само од нижих званичника већ и од људи који моле за услугу или су на било који начин дошли у контакт са мандарином. Поштен мандарин, који не дозвољава себи да буде део корупције, није у стању да покрије издатке које је сам створио и не само да живи и умире у сиромаштву већ своје потомке оставља у великим дуговима. Због таквог поступања у народу је поштован а хвале долазе са свих страна, остаје свима у лепом сећању. Али људи ипак праштају том систему и гаје га тиме што подржавају поштене чиновнике. У бити је људи са Истока да поклањају и дарују. Поклон отвара пут молби и припрема терен да се затражи услуга. Западњачки званичници имају аверзију према поклонима које добијају од народа водећи се по моделу: timeo Danaos et dona ferentes (клаузула потекла из тројанског рата која значи: плашим се Грка чак и кад поклоне носе). Једини начин да се спрече у даљој корупцији јесте да им се одлучно стане на пут колико год они били безначајни и безвредни када се мешају у дужности или живот мандарина. То је једини сигуран начин. Иако је стопа корупције у Кини велика, многим мандаринима је у срцу жеља за благостањем народа, и труде се да владају што боље умеју. Не тако званичне новине у Кини објавиле су информацију да је кинеска влада донела одлуку да коригује приходе и издатке свих званичника, како би их спречила да профитирају у тајности. Такође је одлучено да званичници, настањени на обалском појасу, имају дупла примања у односу на оне који су стационирани у унутрашњости земље. Сматрало се да ће ова уредба убрзо бити реализована. Ово су биле добре вести јер се сматрало да ће ова уредба бити наговештај за гашење корупције или макар почетак краја малициозних афера везаних за мандаринство у Кини.

Купљена титула Место мандарина је понекад било понуђено моћницима који претендују на ово узвишено место. Када би влада била у финансијском шкрипцу, моћници би били у могућности да купе ранг и носе одоре, дугмад и све 233

што иде уз мандарине. Овај потез владе осуђивали су како народ тако и многи мандарини. Многе вође ових побуњеника обично бивају поткупљени од стране империјалиста обећањима о унапређењу; уколико верује у та обећања, утолико он прихвати награду, али неки пут плати главом, јер није издаја ако се прекрши обећање непријатељу државе. Максима да је све у рату дозвољено општеприхваћена је на Истоку. Они који титулу стекну новцем, немају реалну представу шта значи на церемонијама носити мандаринску ношњу и ознаке које наговештавају његов ранг, у неким случајевима ови „мандарини“ добијају чак и канцеларију. Традиционални мандарини, који су на то место дошли марљивошћу, помоћу образовања, немају поштовања за скоројевиће који су на то место дошли тако што су га купили. Штавише, осећају презир према њима. У Кини не постоје касте, иако је царев син покушао да их преузме из Индије, на срећу без успеха. Најближи приступ кастама је кроз класу као што су мандарини, стога интелектуалци формирају тело кадета који постају мандарини. Постоји још једна класа која је формирана од чланова господског сталежа. Сачињена је од господе, углавном интелектуалаца, и на тај начин су ова два круга нарушена. Та господа заправо нису мандарини, али имају великих удела у решавању локалних питања и седе у већу, труде се да стекну поштовање мандарина, они чак помажу државне званичнике у владавини народом у циљу општег реда и благостања. Чак је и у селима спроведена пракса тако што главешине креирају апарат којим владају.

Књижевне тенденције Енглез одлази у страну земљу како би се суочио са бременом белог човека; тако и кинески мандарин одлази у другу земљу не би ли се бавио бременом, питањем жутог човека, теретом који је наметнула владавина његове земље. Када је ван матичне државе, често је у прилици да се затекне у средини где сви говоре другим језиком и упражњавају њему непознате праксе и обичаје. Потребан му је интерпретатор који разуме шта је речено и његов говор интерпретира људима који су рођени тамо. Језик којим се уговара и спроводи трговина је мандарински, којим говори и разуме га већинско становништво Кине. Сви мандарини, ако им мандарински није матерњи, у обавези су да га науче, али обично се дешава да имају проблема са изговором истог јер је страног порекла. Мандарин ски мандат траје три године, уколико раније не бива унапређен, када дође до другог пресељења, и поново је у иностранству, а опет код куће унутар граница Кине; јер ниједном званичнику није дозвољено да влада, осим у 234

најређим случајевима, унутар граница родне провинције. Кинези се служе свим средствима како би избегли појаву фаворитизма. Због овакве уредбе он не сме да ожени жену из провинције којом влада, син и отац не могу да воде канцеларије унутар исте провинције. У овом случају син препушта место оцу. Пример за то је случај да је син био званичник у провинцији Хенан а његов отац гувернер исте. Син је због те чињенице премештен на други крај земље. Многи мандарини пролазе дуги наставни план, што је неопходно како би прошли на испитивањима, то су само врата чекаонице кандидатске канцеларије; посвећени студент своје слободно време посвећује литерарном раду и писању стихова. Многа дела придодата сјајној књижевно сти написана су пером мандарина. Странцима је званична влада Кине веома комплексна; али, после детаљнијег испитивања, долази се до закључка да је много једноставнија него што се мислило, и она је у потпуности окренута народу. У провинцијама мандарини формирају одборе или комитете којима управљају, унутар министарстава или провинције на коју имају утицај. У метрополису, где је центар владе целог царства, формирано је више одбора који испуњавају функције еквивалентне функцијама какве испуњавају мини старства и већа у западном свету. Једна од најзанимљивијих институција тог профила јесте цензорат, састављен од 40 до 50 чланова. Систем уна пређења и деградације успостављен је за званичнике, занимљиво је то да мандарин у прогласима, које издаје, доводи своје акције у питање. Био добре среће или не, човек није у стању да сакрије своје части а ни срамоте, и сваки појединац у служби државе их има неколико. Прво своје презиме надене канцеларији над којом је надлежан, и поврх свега онда изнесе колико је пута био унапређен а колико пута деградиран. То је у Кини веома јасна ствар. Нико о њему нема лошије мишљење него раније; он може пасти исто онолико колико и његови претходници ако је дуго у служби. Он такође не може да избегне неминовности као ни други, може бити мање вредан у односу на друге а да за то може да их криви.

Морнаричке униформе Већ се јављају наговештаји да велелепни исток усваја западњачке начине много више него раније. Морнарички официри модерних бојних бродова прихватили су западњачки начин униформисања, јер лепршаве одоре од свиле и сатена нису у складу са модерним бродовима. Одоре иду уз стари бизарни ратни отпад препун барјака јарких боја, али невидљиве 235

сиве оклопњаче имају другачије рухо, стабилне нијансе су комплементарне стабилним бојама. И људи су одевени у униформе налик западњачким, али има довољно источњачког у њима што их чини сликовитијим, скерлетна боја је додата униформи у виду опасача који носе морнари. Са енглеског превео: Срђан Ајдиновић

236

ЧАЈ121 Називи за чај на Западу потичу од неколико кинеских речи, а везују се за листиће који су стигли у Европу. Ови називи, мада изгледају другачије у неким језицима, изворно потичу од исте речи, а разликују се по томе из ког су кинеског говора (тзв. дијалекта) позајмљене. Из речи te (изговор је teh), која припада дијалекту провинције Фуђиен122, изведена је и енглеска реч tea, као и њој сличне: француска реч thé, италијанска tè, шпанска té, немачка thee, холандска thee, данска the, ирска té (изговор је tay), и малајска tеh. Док су из речи chá (изговор је ch’ah), која се кори сти у већем делу кинеског царства за ту „шољицу којом се наздравља али не напија“, изведени називи за чај у Русији (tshai), Португалији (chá), и Италији (cià). Необично је то да Италијани имају два назива за чај, cià и tè, други је изведен из кинеске речи te, претходно поменуте, док је први изведен из речи chá. Занимљиво је поменути, у вези са овим, да је најранија, ако не и прва, реч која је коришћена за чај у енглеском била реч chá (у Енглеском речнику из 1671. г., н.е.); такође смо рекли да је некадашњи изговор био tcha – очигледно је да су обе речи изведене из кантоншког облика речи; међутим, тринаест година касније, из дијалекта провинције Фуђиен, изведена је реч te; са позајмљеним француским изговором thé као код претходног језика. Почетком следећег века догодиле су се још неке промене ове речи, одбачен је француски изговор и усвојен садашњи облик речи tea, мада са изговором из провинције Фуђиен, док се француски облик и даље задржао, и до скора није одбачен ради модерног облика, сада потпуно англицизоване речи tea. Из свега овога следи да смо, као и Италијани, можда имали два облика речи, и да први, који је по свему судећи био у мањој употреби, нисмо одбацили ради другог. Грмолика биљка чај, као и биљка камелија, припада фамилији Ternstroemiaceæ. То је зимзелена биљка, и „обзиром да нема генеричке разлике са камелијом многи је сматрају само њеном подврстом (нпр., у Бентановом и Хуперовом „Genera Plantarum“)“. Чај не успева у северним провинцијама Кине, али се може наћи између 23 и 35 степени географске ширине. Иако чај расте на земљи лошијег квалитета, доказано је, експериментима у Индији, да је најбоља земља за узгајање трошна, светле боје, порозна са једнаким процентом песка и мноштвом распаднутих биљних 121 122

J. Dyer Ball, Things Chinese, 1925, стр. 637–650. Fuhkienese (кин. Fújiàn, Fu Jian), провинција на југоистоку Кине.

237

материја на површини. Да би се произвео добар чај, неопходна је висококултивисана производња: мале плантаже са добро култивисаном производњом даваће боље приносе од оних двапут већих слабије култивисаних. Чај иначе успева у различитим климатским условима, поготову ако говоримо о Кини чији се климатски услови и земљишта доста разликују, али у складу са тим ни принос ни квалитет неће свуда бити исти. „Количина падавина не сме бити мања од 80 до 100 инча годишње.“ У пределима где температуре могу пасти испод нула степени целзијуса може се узгајати чај, али му велике разлике на термометру уз високу влажност ваздуха не одговарају. Принос је удвостручен када је топло и влажно време, за разлику од релативно сувог и умереног времена, са обиљем топлих сунчевих зрака и са подједнаком количином падавина. Јутарње магле, почетком године, и значајне количине падавина у фебруару, марту и априлу погодују биљкама. Топли ветрови и суво време им не одговарају. Ова запажања о погодним климатским условима за узгајање чаја резултати су истраживања у Индији. Познавајући климатске услове који владају у јужној Кини, можемо закључити да су управо такви услови за узгајање чаја у овом делу света. Поједини ботаничари су у дилеми „да ли је Кина земља у којој се већ дуго времена узгаја биљка чаја и њена постојбина, и ако јесте, који је то њен део?“ „Не слутећи, дошли смо до закључка да се грм чаја за инфузију гајио до 350. г. н.е.“ Биљка чај је у Кини добијена од уобичајеног грма чаја. У Асаму123, где је откривена пре педесет година, сматрана је домаћом биљком. „Постојбином кинеске биљке чај сада се (1900. г.) сматра Горњи Асам, иако њено постојање у овој регији остаје непознато до 1834. г. Професор А. Кратснов124 из Каркофа125, Русије, сматра да је биљка чаја домаћа у целом монсунском региону Источне Азије, пошто је открио да расте дивље у густим необрађеним шумама на крајњем северу и на острвима јужног Јапана. Он верује да је биљка постојала у Кини и Јапану много пре него што је представљена култивисана форма са југозапада. Период култивације био је сувише кратак да би изазвао модификацију постојеће, он закључује да су особене карактеристике кинеске биљке последица климатских промена Источне Азије још од Терцијара, а не резултат култивације у хладнијим климатским условима или измученог земљишта. Он трага за две сорте – асамском и кинеском – удаљеним епохама, от– 123

света.

124 125

Аssam – подручје североисточне Индије (река Брамапутра) највећи је чајни врт org. A. Kratsnow. org. Kharkoff.

238

кривајући да прва још увек дивље расте у Индији док се друга још увек дивље јавља у Јужном Јапану.“ Кинеска биљка расте шест, седам стопа у висину у Индији, док асамска биљка постаје мало дрво (али кажу да, ако се кинеској биљци чаја допусти да расте, и она достиже значајну висину) и расте до петнаест или осамнаест стопа у висину. У Кини, биљке чаја ретко достижу висину од три стопе, „већина њих не израсте ни до половине те висине, раштркане, са пуно гранчица, често су прекривене лишајевима,“ али је земљиште око њих окопано и чисто. За разлику од великих башта чаја у Индији, кинеске плантаже су једноставне мале стазе, често на падинама, или у подножјима брда, где се лако могу извршити исушивање или наводњавање. Узгајивачи чаја сами беру лишће или га продају посреднику који га бере за себе. Лишће кинеске биљке чаја је највише четири инча дугачко, и маслинасто зелене боје, док најниже гране расту при земљи. „Цвет чаја је мали, појединачан и бео, без мириса, и брзо опада... Семе су три мала ораха, боје лешника, у троугластој љуштури која се распрсне када сазри, са кошуљицама између.“ Све сорте кинеске биљке чаја вероватно су настале култивисањем једне биљке. Када сазре у октобру, ораси се стављају у мешавину влажног песка и земље. Тако се чувају свежи до пролећа, када се, у марту, посеју у узгајалишта. Годину дана касније, изданци се пресађују и стављају се у редове који су раздвојени око четири метра. Лишће се први пут бере када је жбун стар три године, и брање се наставља све до осме године, у просеку. Прва берба листа чаја је она која је најтежа и састоји се од убирања младих листића, од којих су многи недовољно развијени. Ти листићи су при дну беличасти, и по томе су и добили име pecoe126, од кинеске речи из које је изведено значење „доле бели“. У вези са овим било би занимљиво поменути порекло још неких назива за чај. Назив за чај Хајсон127, како нам је речено, потиче од две кинеске речи, ју-ћјен (yü qian), „пре киша“, бере се у априлу пре пролећних киша када су његови листови млади и до пола формирани. Ово је уједно и објашњење за то што Кинези имају много чајева познатих под овим називом: ју-ћјен. Наводи се и да је назив Хајсон изведен од речи Сичун (Hsi-ch’un). По легенди, Сичун је била девојка која је живела пре 200 година и она је помогла оцу да побољша сортирање свог чаја, што је знатно увећало његов посао и он га је назвао по њој, тако је чај добио име. Овој лепој причи можемо дати и примедбу да, иако није истинита, добро је осмишљена. Значење кинеских карактера кин. Paihao – јесте чај финог квалитета који је направљен од младих листића и пупољака. 127 Hyson – врста зеленог чаја из Кине, позната и под називом Lucky Dragon Tea. 126

239

који су коришћени у њој, „си-чун“, било би „најсрећније пролеће“, мада је можда прозаичнији од самог објашњења настанка назива за чај, још увек је довољно поетичан да задовољи машту. Сјаочунг128 (hsiao chung) има значење мало или ретко. Цонгоу129 (kung fu) има значење посао или урађено, док је Бохеа130 назив за брда у провинцији Фуђиен где се и узгаја сорта чаја под тим именом. У истој провинцији се узгаја и чај познат под називом вулунг131 (wu lung), црни змај. О настанку назива за овај чај такође имамо једну причу: Црна змија (у Кини су на змије понекад гледали као на змајеве) је била обмотана око биљке чаја, те отуда и његово име. Кинески чајеви могу бити подељени у следеће главне класе: 1) Црни чајеви, а) северни, као што су Keemun, Ningchow, Oopacks, Oonahms; б) јужни, као Congon, Oolong, Scented Orange Pekoe и други; 2) Зелени чајеви, Moyune, Pingsuey и други; 3) Blends, Sownee, Gunpowder, Imperial, Hyson и други. Вратимо се сада брању чаја: треба бити пажљив при брању да се не би оштетила биљка и да се не би угрозиле будуће бербе, како се технички називају. После пролећних киша обавља се друга берба; ово се ради на различитим надморским висинама и у различито време, отприлике од 15. маја до јуна: када биљка чаја има формиране листове. Жене и деца беру гранчице, а сматра се да је добро обављен посао уколико свака особа на дан обере петнаест фунти132, али плата износи само 6 до 8 центи. Један жбун чаја даје добит од 8 или 10 до 16 или 22 унце133 лишћа. Ова друга берба траје само десет до дванаест дана. Конзервисање се врши на следећи начин: Листови се прво „ретко рашире по плиткој тацни да би се осушили и стоје тако два до три сата“, затим се „тако излажу ваздуху преко дана или се оставе преко ноћи“. Бацају их у ваздух мешајући их и лагано их ударајући док не постану меки; ово суво лишће се затим скупи на гомилу и остави да лежи сат или више, док не постане навлажено и тамне боје. Онда их ставе на вреле тигање пет минута, а затим их увијају на столу од трске, пре него што их изложе спољашњим утицајима држе их на ситима неких три-четири сата, а за то време их преокрећу и умотавају. Након овога долази друго пржење и ваљање после кога је њихово коначно увијање. кин. xiǎozhǒng – врста димљеног кинеског црног чаја. кин. gōngfu – врста црног кинеског чаја. 130 Bohea 131 кин. wūlóng – полуферментисани чај пореклом из Кине. 132 Фунта (pound) износи 0.45359237 кг. 133 Унца (ounce) износи 28 грама. 128 129

240

Када је ћумур спреман, корпа у облику пешчаног сата, али око три стопе висока, постављена је усправно изнад, са решетом у средини, на којој су листови ретко распоређени. Пет минута се суше тако, а затим следи ново увијање, и онда их стављају на гомилу, све док сви не прођу кроз исти процес. Када се заврши са ватром, листови се одмотавају, и поново се ретко распореде на сито у корпи неколико минута, тиме се завршава процес сушења и увијања за већину са гомиле, а листови су уједначено црни. Сада се они у корпи, накупљени у већу масу, притискају рукама о стране корпе тако да би топлота ушла преко сита а пара изашла, корпа задржава топлоту, а садржај се окреће све док не постане потпуно сув и док лишће не постане уједначено црно.

Зелени чај се третира на сличан начин, са том разликом што не подлеже процесу ферментације.134 „Док листови било које врсте жбуна могу бити конзервирани и од њих се може добити зелени или црни чај, радници једног подручја у могућности су да произведу једну врсту супериорнијег укуса и квалитета, а они у другом подручју ће исто то учинити са другом врстом.“ „Боја зеленог чаја, као и његов квалитет, умногоме зависе 134 Ферментација је процес врења, трећи ступањ прераде, када се сокови из осушеног листа оксидацијом хемијски промене и развију арому црног чаја.

241

од брзог и стручног сушења.“ Морски ваздух је заклети непријатељ свим фино надимљеним листовима, а чај, да би био савршен, захтева да буде мало надимљен. Каравани чаја, такозвани копнени превозници који су пролазили кроз хладне и суве земље, били су у могућности да изоставе „завршно загревање у лучким објектима за сушење“, у складу са таквим испорученим пошиљкама, арома је са разлогом била ослабљена, јер тако дуго путовање је било скупо. Чај у облику цигли слат је преко копна за Сибир. Експериментом који је успешно изведен и спроведен у дело 1897. г., чај је превезен бродом од Ханкова до Лондона, а одатле је паробродом пребачен до ушћа реке Јенсеј (Yenisei), и након даљег воденог пута, коначно је стигао до Сибирске пруге. Релативно је мало странаца, чак и у самој Кини, пило било шта друго осим претерано надимљених чајева, зато што су у Енглеској и другим земљама од раног детињства навикли на њега, нису ценили мање димљене врсте, и често нису били ни свесни њиховог постојања, док су их Кинези, верујући да странци воле различите производе, извозили и снабдевали их. Добар чај треба да буде светлобраон боје; вода се прелије преко листова, треба да буде кувана, али само да проври, и не треба држати чај у њој пола сата или дуже, већ док се теин135 не ослободи из листића. Неко време после првог извлачења, ако је потребно, далеко је боље направити свежу инфузију, јер тако се прати и кинеска мода спремања новог напитка за сваког најављеног посетиоца. Још једна одлична идеја Кинеза, везана за чај, јесте да понекад кори сте веће шоље у које може да стане колико и у велику кафену шољу. Лишће, које је довољно за шољу чаја, ставе на дно такве веће шоље и онда га прелију врелом водом. Шоља има поклопац којим се поклопи првих неколико минута да би чај ослободио све своје састојке, и свакоме се служи врео и свеже скуван. Поклопац служи и као тацница, на којој се задржи неколико гутљаја који се охладе до пијења, док је дно шољице прекривено нежном бојом ћилибара, а лишће лежи на дну одмотано због врелине воде. У Суатоу136 (Swatow) и околини, користе се шољице за чај и чајници мајушни као играчке, у шољицу једва могу да стану два до три гутљаја чаја. Изгледа веома смешно када видите одрасле људе са малим послужавницима и на њима ове сићушне предмете. Уобичајене шољице за чај, које користе Кантонци, су довољно мале, али су оне знатно веће од ових из Суатоуа.

135 136

Теин – синоним за кофеин. кин. Shàntóu – град у источном приморском подручју Гуангдонга.

242

Иако зелени чај, природни зелени чај, може бити и јесте произведен у несталном облику, који на путу подлеже опасности од ферментације, довољно надимљен да може да поднесе морски ваздух, вероватно је такав чај и обојен да би се сачувала његова боја; за нечим таквим нема потребе уколико је чај за домаћу употребу у Кини; ипак, Кинези нису баш толико луди да пију пруско плаву инфузију, па се зато ове супстанце мешају са гипсом, да би имале боју која личи на зелени чај. Познати кинески карактер за умереност приписује се њиховој општој употреби чаја; у том погледу, било би добро за многе у западним земљама када би, уместо да се наливају пивом, применили ту кинеску умереност. Различите врсте цвећа користе се за добијање мириса чаја, као што су руже, туберозе, поморанџе, јасмин, гарденије, азалеје, као и olea fragrans; односно само се латице користе у ту сврху. Неки одабрани брендови чаја се узгајају на малом земљишту, и доминирају баснословним ценама: тако је у неким баштама у близини манастира, које поседују свештеници а помажу им њихови нижи следбеници. Чај већ дуги низ година представља најважнији предмет трговине у Кини. „Кина је постала центар из ког се култура чаја раширила до многих других земаља.“ То је само последњих неколико година да се гајење чаја пренело и у друге земље, претпоставља се у великим размерама. Шпанске власти покушале су да га узгајају на Филипинима; Холанђани на Суматри, Јави и Борнеу; Енглези у Насељима Мореузима, а Французи у Кочи137, Кини. Скоро сви ови експерименти били су неуспешни, једини позитивни извештаји били су из планинских земаља, тамо где је било влажности, где је добро земљиште, и није превише топло. Холанђани су ова открића преокренули себи у корист, и сада су усмерили све своје напоре ка планинским областима својих колонија; добар чај се на овај начин производи у многим областима, али је његов квалитет знатно нижи у односу на онај из Тајвана (Формоса)138 и Фукова139.

Kochi – град у индијској држави Керала. Formosa је био португалски назив за острво Тајван (Ilha Formosa – лепо острво). 139 Foochow, (кин. Fúzhōu) – главна и највећа општина провинције Фуђиен. 137 138

243

У горњем цитату ипак нису поменута сва места на којима се гаји чај, или где је то покушавано; листи можемо додати још познатих имена: Цејлон (Ceylon), Индија (India), Асам (Assam), Јапан (Japan), и мање познати експерименти у Јохору140, Сједињеним Америчким Државама, Наталу, Фиџију, Борнеу, Сервији, Мексику, и Јужној Каролини; без сумње, и на многим другим местима покушавали су да узгајају овај користан жбун. Трупе на Јави снабдевају се локалним чајем. Покушаји да се производња повећа на транскавкаској територији нису успели, напредне плантаже су у околини Батума, и током последњих неколико година Натал се развио у земљу производње чаја. Производња у 1898. г. достигла је преко 1,000,000 либри141, а само једна држава производи више од половине овога. „Успешни покушаји узгајања чаја постигнути су ове године (1901) у Америци. Стручњаци тврде да су укус и арома једнаки са најбољим увезеним производима.“ Последњих година машине се често користе у производњи индиј ских чајева; електрична енергија је човеку у служби за припремање чаја; али Кинези су ипак задржали свој стари начин припремања, и противе се, вероватно због предрасуда, било каквим иновацијама, и све док се њихов чај продаје они су задовољни, мада је било покушаја да се утиче на њих у корист машинерије. „Да ли би кинески чај, ако и када би се производио уз помоћ машина, задржао своје садашње предности у односу на кратак период постојања индијских и цејлонских чајева, на ово питање можемо одговорити тек када будемо имали практично искуство. За сада је познато да су индијски и цејлонски чајеви избачени из употребе већ неколико месеци по дола ску у ову земљу (Енглеску), док кинески чај, као досада произвођен, може опстати у значајном временском периоду без одређених назнака да би могао бити „отписан“.“ „Фукова компанија зa побољшање чаја“ (Foochow Tea Improvement Company) направила је пробну производњу чаја уз помоћ машина, један део овог чаја избацили су на лондонско тржиште, и сви су били пријатно изненађени успехом, али подухват није могао да настави тим путем. Приликом експеримента, нажалост, дошло је до проблема и поте шкоћа да се обезбеде довољне количине чаја да би машине могле да раде. Заправо, машине за ваљање испробане су на неколико места – најмање два, и наде су биле усмерене управо ка том или неком другом открићу које ће спасити кинеску трговину чајем од изумирања. Један од проблема представљен је на следећи начин: 140 141

Johore је суланат полуострва Малезије. Lbs., либра износи 327 грама.

244

Ово је написано у Ханкоу142 (Hankow) 1897. г.: „У овој земљи је обичај да се тек обрани листови оставе да одстоје дан, два, ради добијања квалитетнијег и скупљег чаја, или га у торбама носе од једног места до другог тражећи бољу цену. Ово је наравно утицало на то да се у потпуности поквари садашњи лондонски укус за чај – његову снагу и јачину које се добијају умереним димљењем. Тешко је очекивати да ће доћи до промена све док цена од 50 сребрњака за фине чајеве буде одговарала Русији. Стари начин доноси довољно добру зараду.“ Да се ово треба сматрати несрећом показује још и чињеница да: „Машине за ваљање више изврћу и мање ломе листове него што је то случај када се ради рукама; али оно што је још важније је да уједна чено регулисани притисак машина задржава биљни сок у зеленом лишћу док га увијају, и да процес није брз као што је то случај са чајем који се производи на кинески начин. Употреба ваљка, такође, даје мале листове пекое чаја који су светлозлатне боје, док при кинеском начину производње листови постају црни...“. Прве мале испоруке ових чајева за Мелбурн донеле су добит од 7 сребрњака по пикулу143, много више него што се добијало од стране домаће производње; такви чајеви „добили су доста добре критике у лондонским извештајима“, и „неки „Златни Пекои“ (Golden Pekoe) су продати за 103/4 д.“ За оне који воле квалитетне производе, „тамни напитак који настаје кувањем индијског или цејлонског чаја“, по укусу се не препоручује због своје опорости. Кинески чајеви имају благ укус, али цена је изгледа оно око чега се води борба; и ако би Кина само саслушала оне који је саветују на прави начин и послала кући добре производе, као некада бродом, мо жда би победа могла да буде њена. Индијски и цејлонски чајеви су озбиљна конкуренција Кини, земљи која је првобитно производила чај. Трговина је у опадању и мораће да учине снажне напоре да би сачували оно што имају; али, нажалост, Кинези не изгледају спремни да предузму одређене кораке и сачувају своје место на светском тржишту од знатно бољих производа из Индије, нити су још научили мудрост стављања мањих „комада“ (брендови) чаја, као што је пракса у Индији, нити практикују да праве нове мешавине чајева, као што то раде на индијским плантажама, да би побољшали производњу кад год и где год је то могуће.

Hànkǒu је био назив за данашњи Wuhan, главни град провинције Хубеј. Picul је енглеска реч за традиционалну кинеску меру за тежину (dàn), пикул износи 60.478982 килограма. 142 143

245

„Американци желе одређени укус зеленог чаја и сада се њим снабдевају углавном из Кине, а борба за то да се на америчком тржишту прогурају индијски и цејлонски црни чајеви није постигла предвиђени успех, неколико индијских плантажа је усмерило своју пажњу на производњу зеленог чаја за америчко тржиште. Прва пошиљка овог чаја управо је стигла у Калкуту.“ У неким деловима Кине постоји потреба за побољшањем производње чаја који се припрема за страно тржиште, ту је и тежак терет кине ских такси; као и потреба за смањењем трошкова производње; учињени су и неки напори да се производња побољша у односу на конкуренцију, индијске и друге чајеве. Страни трговци су и Фукону и Шангају препоручили пажљивије гајење и паковање. „Када би Кина укинула царину на чај и одбацила разна локална оптерећења која сметају плантажама, онда би кинески чај заиста могао бити тежак противник индијским и цејлонским производима, али све док је отежана теретом опорезивања који не пружа могућност ма каквог профита, кинеска трговина чајем наставиће да опада.“ Да није великих такси на кинеске листиће, које је одредила кинеска влада, као и ликина144 и извозне царине, кинески чај, пажљиво произведен и обрађен, могао би лако да буде конкуренција Индији, Цејлону и другим земљама, и „био би увек у стању да влада добрим тржиштем“. „Плашим се да уколико Кинези не буду у могућности да производе јачи чај и сличнији индијском и цејлонском, само је питање времена када ће доћи до њиховог потпуног искључења са страног тржишта; а једина шанса за Кину сада је, по мом мишљењу, да производи добар, здрав, сладак производ по ниској цени – нешто што се може мешати са индијским и цејлонским чајевима.“ „Ове примедбе потврђене су и од стране свих наших локалних стручњака (из Кјукјанга), којима су посебно истакнута и два захтева за повратак богате кинеске трговине чајем – побољшано обрађивање и манипулација (тако да се произведе „добар и здрав производ“) и смањење трошкова производње. Тако дуго, међутим, постојање великих такси у Кини дуж трасе од почетног места пошиљке па све до места испоруке – такса износи око 25 посто од укупних трошкова – док су чајеви других земаља (Индија, Цејлон и друге) ослобођени такси, тако да нити побољшање листића нити смањење првобитних трошкова могу да буду примарни за овај проблем. Чудно је што овај проблем представља велику 144

кин. líjīn – облик локалног опорезивања у Кини.

246

препреку за чај, јер иако је кинески чај питање дужности и такси треба да има угледан положај на светском тржишту и да и даље ужива страну заштиту. Изгледа као да, чак иако не буде неких измена оваквог стања ствари, кинески чај, са мудрим уклањањем половине фискалних оптерећења, могао би да се избори на свој начин са својим модерним ривалима и обезбеди велику добит кинеској влади и народу.“ „Кинески чај је, без сумње, природно најбољи чај на свету“, али никакве жртве нису учињене да би се сачувале његове залихе, извезене залихе лошијег квалитета биле су помешане са прашином и отпацима који су му нанели штету насупрот одлично припремљеној конкуренцији индијских листића. У вези са овим, било би занимљиво поменути и резултате анализа различитих чајева. Следећа табела је изведена од бројних анализа које је недавно вршио професор Дитмар; дата је количина теина и танина која се ослободи из чаја у зависности од тога колико се он држи у води, 5 или 10 минута, за кинески, цејлонски и индијски чај:

кинески цејлонски индијски

5 минута инфузије Теин Танин 2.58 3.06 3.15 5.87 3.36 6.77

кинески цејлонски индијски

10 минута инфузије Теин Танин 2.79 3.78 3.29 7.30 3.73 8.09

„Из приложеног видимо да индијски чај ослобађа 25 посто више теина од кинеског чаја, а ослобађа и 100 посто више танина. Конзумирање индијских чајева је у Енглеској знатно више распрострањено од кинеских чајева, као и „јаких сирупастих чајева“, за које важи да су доброг квалитета, сви су по правилу мешавине различитих индијских чајева богатих танином и густим материјама.“ Сматра се да када би се суседни градови у околини Лунгсинга, Вонг сапинга и Кјекова у турбулентној провинцији Хунан отворили само за страно тржиште, енглески трговци, који се налазе у центру Онфа трговине чаја, једино када би на лицу места спустили цене, могли би да се боре са већим шансама за успех против трговаца индијским чајем. Сада је у Ханкоу такав случај. 247

Следећи изводи ће показати како је Кина била поражена на енгле ском тржишту: „Најприметнији феномен везан за чај је брз пораст увоза чаја из Цејлона за дванаест месеци. Чак 48 посто, повећање је постигнуто подједнако на рачун индијског и кинеског чаја, по први пут је цејлонски чај надмашио кинески у количини. Годину за годином трговина кинеским чајем је у паду, и немогуће је рећи када ће то престати. По одређеној мери, кинески власници плантажа и трговци моћи ће да зауставе опадање тако што ће више пазити о узгајању, припреми лишћа и европском укусу. Све у свему, мада ће најбољи кинески чајеви задовољити нежна непца, индијске и цејлонске врсте ће сигурно преовлађивати због своје јачине.“ (1892. г.) „Вредно је пажње и то да док смо ми 1865. г. узимали 93 посто наших чајева из Кине, а само 2 посто из Индије, и не више од 1 посто из Цејлона, 1895. г. узимали смо 46 посто из Индије, 32 посто из Цејлона, и само 16 посто из Кине. Увоз из Кине је несумњиво опао.“ 1890. г. било је 101,000,000 либри чаја увезеног из Индије у Велику Британију, 74,000,000 из Кине, и преко 42,000,000 из Цејлона; Цејлон је очекивао да ће извести 70,000,000 либри чаја 1892. г. Тада је било 230,000 ари земље на којима је био посађен чај у тој колонији, и повећао се за 40,000 ари у току две године. Јапан и Кина су још увек два највећа тржи шта чаја са којих се снабдевају Америка и Аустралија. Трговина чајем се повећава и у Русији. За четири месеца, 1894. г., потрошња индијског чаја у Енглеској је порасла за око 11,000,000 либри, а кинеска се смањила за 5,000,000. Следећи обрачуни ће показати како је трговина кинеским чајем у Енглеској потиснута од стране индијских чајева: 1859. г. није постојала трговина индијским чајем, а Кина је слала 70,303,664 либри у Енглеску; након десет година извоз кинеског чаја у Енглеску повећао се на 101,080,491 либри, и тада је постојало и индијско тржиште од 10,716,000 либри. 1879. г. извоз ове две земље у Енглеску био је, Кине 126,340,000 либри, Индије 34,092,000 либри, што указује да су обе, и Кина и Индија, повећале извоз, а Кина са још увек већом предношћу у односу на Индију. Табеле су се, међутим, преокренуле у следећој деценији, кинески извоз у Енглеску пао је за 61,000,000 либри, док је индијски порастао за 124,500,000 либри, а 1899. г. Кина је пала на 16,677,835 либри, а Индија је повећала извоз до незамисливих цифара – бројки које Кина никада није успела да достигне – 219,136,185 либри. Цејлон је почео са извозом чаја 1884. г., и за пет година је испоручио 28,500,000 либри. 1889. г. Цејлон је, за свега пет пута, испоручио све оно што је Кина укупно испоручила Енглеској. 248

Из Амоја145 су, пре неких 30 година, извезли око 65,800 пикула; 1898. г. количина је износила 10,528 пикула, тако да је за Амој трговина чајем нагло опала. „У једном тренутку чајеви из Амоја су били изванредни па самим тим су и области, у којима се гајио чај, биле просперитетне“; али су и квалитет и квантитет опали због уобичајених последица у трговини. Као приказ како је пад трговине чајем погодио Кину, дата је следећа изјава у извештају из Амоја, у Царини годишњих извештаја за 1896. г., која је пробудила велико интересовање: „Годишњи приход је у односу на онај од пре само четврт века пао са 2,000000 на 100,000 сребрњака по дану, а узгајивачи су били принуђени да гаје слатки кромпир у редовима између жбунова чаја да би саставили крај са крајем.“ Комесаров извештај у Царини Амоја из 1897. г. показује колико је трговина чајем у Кини ниско пала. „Ово је највероватније последњи трговински извештај у коме ће бити дата напомена о чају из Амоја као важном фактору за нашу трговину. Пре 25 година, извезено је 65,800 пикула; ове године укупно 12,127 пикула.... Изумирање трговине чаја из Амоја било је предвиђено у претходним трговинским извештајима. Извоз и ликини су фактори који говоре против великих очекивања. Сада је већ касно за предлагање корективних мера које би спасле већ пропалу ствар – лист, некадашњи главни производ за извоз. Домаћи узгајивачи нису у потпуности ослобођени кривице; од краја године они су задовољни само да производе било који производ који се продаје, али нови закон Сједињених Америчких Држава успоставио је стандарде којима је практично искључена роба која се сада производи.“ Чај је сада нестао из Амоја. По првим записима, није било директних испорука из Ханкова до Лондона у 1900. г. Укупан годишњи просечан износ извезеног чаја из Кине у годинама: 1888–92. био је 242,213,000 либре, у 1893–7. износио је 234,507,000 либре, у 1898–1902. износио је 192,427,000 либре, и у 1903–7. износио је 200,320,000 либре, у сталном опадању што и одговара брзом порасту извоза из Индије и Цејлона. Следи део из Извештаја о кинеској трговини са странцима за 1897. годину, од Ф.Е. Тејлора, из И.М. Царинске службе: „Ја сам један од оних који верују у могућност оживљавања ове трговине. Можда није општепознато да се најквалитетнији и најскупљи чајеви из Индије и Цејлона гаје на високим надморским висинама и да се производе од изворне кинеске биљке чаја. Товари чаја који се увозе из Ин145

Amoy односно Xiamen је приморски град у југоисточној Кини.

249

дије долазе из равница, и производ су домаће биљке која расте као шум ско дрво у Манипуру – која у свом необрађеном стању достиже висину од тридесет стопа – и која не цвета осим на ниским узвишењима. Чајеви који се добијају од ових биљака употребљавају се и као јака енергетска пића, и они су самим тим економичнији за употребу; али су свакако и нездрави, они уопште немају укусну арому као чајеви од кинеске биљке које се гаје на вишим надморским висинама. Они на тржишту могу бити постављени по ниским ценама зато што су имања чаја толико велика да је веома профитабилно, па чак и неопходно, да при третирању толиких количина лишћа користе машине. Суштинска разлика у процесу прераде чаја између Индије и Цејлона са једне стране и Кине са друге је у томе што се у ове две земље чај пакује у року од 24 сата од тренутка када је лишће обрано, што је за Кину у садашњим условима немогуће. Недавно је утврђено да би јединствене одлике кинеског чаја биле уништене усвајањем индијског начина припреме. Ово можда важи за скупе чајеве за изложбе, али свакако не важи ако се односи на обичне фине чајеве. По што нисам стручњак, моје мишљење није од велике важности, али смем слободно да кажем да у Кини нисам успео да набавим чај тако дивног мириса и питак као неке које сам пробао из Дарђилинга146 и долине Кангра (Kangra Valley, Индија) – који се узгајају од кинеских биљака, али се прерађују машински.“ Следећи пасуси показују каква је ситуација била пре неких двадесет година: „Стручњаци за чај су се сложили да желе нешто да предузму по питању побољшања трговине кинеским чајем, те да побољшају обрађивање и манипулацију и да смање трошкове производње.“ „Такса од 25 посто, коју је поменуо господин Хју, која се плаћа за чај из Кјукинга је истакнута као мања у односу на оне које траже надлежне власти у другим лукама. Господин Бренан, у кантоншком конзуларном извештају из 1897. г., ставља нагласак на 35 посто, док господин Кас, о Амоју, у свом прегледу трговине чајем за Конзул који је укључен у извештај из 1896. г., каже да разлог смањења трговине није тако далек. Целокупни усеви дају 136,000 долара док на ликин оде 20,000 долара и на извозне обавезе 35,000 долара, односно све укупно 55,000 долара, знатно више од једне трећине целокупне вредности чаја. Резултат тога је да је трговина чајем из Амоја једноставно престала да постоји.“

146 Darjeeling – чајни насади Индије на обронцима Хималаја (800–2000 метара надморске висине), који дају врхунске чајне врсте познате и као „шампањце међу чајевима“.

250

Без обзира на све претходно поменуто, занимљиво је погледати и следећу изјаву из 1901. г.: „Генерално се сматра да је трговина кинеским чајем потиснута са сцене од стране знатно моћнијих брендова британско-индијског и цејлонског чаја. Ипак, случај није у потпуности такав. Кинески извоз је опао почетком деценије; али од године Јубилеја он је порастао са 204,000,000 на 217,000,000. Ово је пре 15 година, ипак, био озбиљан пад од 282,000,000 либри.“ То је несумњиво резултат реакције на оно што је наведено у извештају од пре две године, у корист кинеског чаја у Енглеској. Кинески чај је био трипут траженији од индијског и цејлонског производа. Кажу да се у најбољим хотелима и најбољим кућама у Лондону кинески чај често послужује, а лекари све више саветују својим пацијентима да дају предност чају у односу на неке друге лекове. Остаје да се види да ли ће нове одредбе укинути ликине и да ли ће нови план опорезивања наметнути неке приметне промене у смањењу такси на чај које за сада представљају недостатак и један су од најважнијих фактора опадања трговине кинеским чајем. Идеју о огромној конзумацији чаја у свету и о количинама које најуспешније земље у производњи чаја могу ставити на тржиште могу се добити из обрачуна о томе колики је укупан број попијених шољица чаја на дан у Великој Британији, „он вероватно у просеку не би био мањи од 100,000,000.“ Британци су годишње пили 184,000,000 либри неколико година уназад, што је износило 5 либри по глави становника. У Енглеској конзумација убрзано расте, тако да је сада за фунту или две већа. Холанђани су највећи потрошачи напитака као што су кафа и чај, количина коју свако попије је 240 озс., или 15 либри годишње. Не можемо тачно одредити колика је количина чаја, а колика кафе. „Французи попију само пола унце за исто време, док Аустралијанци, највећи љубитељи чаја на свету, по становнику попију 7,5 либри чаја сваке године.“ Чак и Маори пију чај; мада је количина коју они попију веома мала, не више од 1 либре по становнику годишње, у 1889. г.; а људи у Тунису „пију одређене количине зеленог чаја.“ 1892. г. је забележено да је Камчатка почела са употребом чаја. Највећа годишња потрошња по становнику је у Западној Аустралији и износи 251

10.70 либри; у Великој Британији износи 4.70; у Сједињеним Америчким Државама 1.40 (1890. г. у САД је увезено 83,494,956 либри чаја, дошло је до повећања у односу на претходну деценију, и количина коју је сваки држављанин попио износила је 1,5 либру); у Немачкој је стајала на 0.07 и у Француској 0.03; континенталне нације, укључујући и Русију, доста су заостајале за Великом Британијом.“ Велика потрошња вина у Француској и Немачкој, нажалост, успорила је потрошњу здравијег напитка – чаја. Израчунато је да 500,000,000 људи пије кинески и индијски чај; и свуда широм света овај број ће константно расти, нације које га никад пре нису пиле уче о његовој употреби, док међу онима који су упознати са чајем, велики број испија све више и више овог напитка. Са енглеског превела: Јелена Деспотовић

252

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић ; одговорни уредник Chen Yudong. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436