Almanah instituta konfucije 3 4 by Stardust LAB

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Бранко Ковачевић проф. др Александра Вранеш проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић Ђин Сјаолеи

Кинеска страна

проф. др Dr Hu Zhengrong проф. др Pang Zengyu проф. др Chen Yudong проф. др Li Zuowen Zhang Lili

Главни уредник:

проф. др Радосав Пушић

Одговорни уредник:

проф. др Chen Yudong

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Александра Вранеш

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

编辑委员会塞方编委：

布·科瓦切维奇、阿·弗朗涅什、达·坦那斯科维奇、拉·普西奇金晓蕾

中方编委：

胡正荣、逄增玉、陈玉东、李佐文、张莉莉

主编：责任主编：

拉·普西奇、陈玉东

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

阿·弗朗涅什

装帧设计：

佐·米洛沙沸列维奇

塞文编辑：

奥·万利切科维奇

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Branko Kovačević Prof. Dr. Aleksandra Vraneš Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić Jin Xiaolei

Chinese Side

Prof. Dr. Hu Zhengrong Prof. Dr. Pang Zengyu Prof. Dr. Chen Yudong Prof. Dr. Li Zuowen Zhang Lili

Editor in Chief:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Managing Editor:

Prof. Dr. Chen Yudong

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Aleksandra Vraneš

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Трећа и четврта свеска за 2010. годину

Уредници: Радосав Пушић Chen Yudong

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2011

Објављивање овог алманаха омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持，特此鸣谢！

САДРЖАЈ – Реч уредника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I Институтске стране – Институт Конфуције у Београду у 2010. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – 2010年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 – Confucius Institute in Belgrade in 2010. (на енглески превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 – Ма Јингсин, Анкетни извештај о потреби учења кинеског језика деце кинеске дијаспоре у Републици Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

II Сусретања: Кина – Свет – Бертранд Расел, Питање Кине – одабрана поглавља (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 – В. М. Алексејев, Како сам проучавао и проучавам Кину (са руског превела: Душана Братић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 – Хришћанско образовање у Кини: Извештај кинеске комисије за образовање из 1921–1922 (са енглеског превела: Јелена Деспотовић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

III Сусретања: Кина – Србија – Сава Владиславић, Тајна информација о снази и стању кинеске државе (део) (са руског превео „Алфа тим“) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 – Илија Марић, Индијска и кинеска филозофија код Срба у првој половини деветнаестог века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163

IV Из кинеског пера – Ху Ши, Научни дух и метод кинеске филозофије (са енглеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

V Научимо кинески језик – Ана Јовановић, Метафорички трансфери значења у кинеском језику – коришћење речи за делове тела у значењу делова конкретних предмета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 – Чен Јудунг, Анализа проблема везаних за усвајање динамичких карактеристика тонова у стандардном кинеском језику (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224

VI Занимљива Кина – Радосав Пушић, Резанци кинеског касног неолита . . . . . . . . . . . . . . . 261 – Ли Ђунминг, Кинеска калиграфија (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

目录编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. 孔子学院动态 – 2010年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（塞文） . . . . . . . . . . . . . . . . . – 2010年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（中文） . . . . . . . . . . . . . . . . . – 2010年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 (英文，J. 格莱迪奇译) . . . . . . – 马迎昕, 塞尔维亚华人子女汉语教学需求的调查报告 . . . . . . . . . . . . . – 2010年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

19 26 35 42 51

II. 文化交流—中国与世界 – 伯特兰·罗素，中国问题（节选）（J. 格莱迪奇译） . . . . . . . . . . . . . 63 – В. М. 亚历克塞耶夫, 我的中国研究（D. 布拉堤奇译） . . . . . . . . . . . 95 – 中国教育委员会1921–1922报告：中国的基督教教育（Ј. 德思波托维奇译） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

III. 文化交流—塞尔维亚与中国 – 萨瓦·弗拉迪斯拉瓦，关于中国清政府国情研究的秘密报告（节选）（„Алфа тим“ 译） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 – 伊利亚·马里奇，十九世纪上半叶的塞尔维亚与印度及中国哲学 . . . . 163

IV. 中国作家文萃 – 胡适，中国文明的科学精神和哲学（А.约万诺维奇译） . . . . . . . . . 183

V. 汉语和汉字 – 安娜·约万诺维奇，现汉语义引申的隐语研究—人体域向非人体具体域的投射 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 – 陈玉东,普通话声调动态特征教学研究（А.约万诺维奇译） . . . . . . . 224

VI. 中国万花筒 – 拉多萨夫·普西奇，最早的中国面条 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 – 李俊明，中国书法（А.约万诺维奇译） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

CONTENTS – Editors’ Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – Институт Конфуције у Београду у 2010. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – 贝尔格莱德孔子学院在2010年 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 – Confucius Institute in Belgrade in 2010 (translated into English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 – Ma Yingxin, Survey Report on the Needs for Learning Chinese Language among Children of Chinese Diaspora in the Republic of Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 – Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

II Encounters: China – The World – Bertrand Russell, The Problem of China – selected chapters, (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 – V. M. Aleksejev, How I Studied and How I Study China, (translated from Russian by: Dušana Bratić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 – Christian Education in China: The Report of the China Educational Commission of 1921–1922, (translated from English by: Jelena Despotović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

III Encounters: China – Serbia

– Sava Vladislavić, Secret Information on the Strength and Condition of the Chinese State (excerpt), (translated from Russian by: „Alfa tim“) . . . 155 – Ilija Marić, Indian and Chinese Philosophy and Serbs in the First Half of the 19th Century . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163

IV From the Chinese Pen – Hu Shi, The Scientific Spirit and Method in Chinese Philosophy, (translated from English by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

V Let’s Learn Chinese

– Ana Jovanović, Metaphoric Transfer of Meaning in the Chinese Language – Using Words that Signify Parts of the Body to Signify Parts of Objects . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 – Chen Yudong, Analysis of Problems Related to the Acquisition of Dynamic Tones in Standard Chinese . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224

VI Interesting China – Radosav Pušić, Noodles of the Late Chinese Neolithic . . . . . . . . . . . . . . . . 261 – Li Junming, The Chinese Calligraphy, (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

Реч уредника Алманах Института Конфуције у Београду излазиће два пута годишње. По структури и садржају ће се гранати у неколико праваца: 1) Институтске стране (упознавање јавности са институтским активностима током протеклог периода); 2) Сусретања: Кина и Свет (све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу); 3) Сусретања: Кина и Србија (мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа); 4) Из кинеског пера (из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји из: митологије, филозофије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд.); 5) Кинески језик и писмо (као једна од главних активности Института Конфуције јесте популарисање кинеског језика; читаоце по степено уводимо у тајне кинеског језика и писма) и 6) Занимљива Кина (развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд.). Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце“ – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, фебруара 2011.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1. 孔子学院动态：主要让社会了解孔í学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2. 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3. 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4. 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5. 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6. 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔í学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2011年2月，贝尔格莱德

Editors’ Word The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages (informing the public about the Institute’s recent activities); 2) Encounters: China and The World (everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern); 3) Encounters: China and Serbia (a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples); 4) From the Chinese Pen (interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc.); 5) The Chinese Language and Writing System (as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System) and 6) Interesting China (unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc.). The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them.

The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, February 2011.

Confucius Institute in Belgrade

I Институтске стране

Дан без облачка, сунце се расипа сјајем; добује киша, земља се натапа влагом. Све се подаје без остатка, Бојим се да нема оних који верују у то! Хуи Каи

Институт Конфуције у Београду у 2010. 1. Основне информације Институт Конфуције у Београду основан је августа 2006. године при Филолошком факултету Универзитета у Београду (УБ), чији је партнер са кинеске стране Универзитет за медије и комуникације НР Кине (УКК). Институтом Конфуције у Београду управља Управни одбор чији је тренутни председник проф. др Бранко Кoвачевић, ректор Универзитета у Београду. Заменик председника Управног одбора је проф. др Ху Џенгжунг, проректор Универзитета за медије и комуникације. Кинеска и српска страна имају по четири члана Управног одбора. Чланови Управног одбора са српске стране: 1. Проф. др Александра Вранеш, декан Филолошког факултета 2. Проф. др Радосав Пушић, професор Филолошког факултета УБ, директор Института Конфуције са српске стране 3. Проф. др Дарко Танасковић, професор Филолошког факултета УБ 4. Сјаолеи Ђин-Пушић, (金晓蕾), виши лектор Филолошког факултета УБ, управник Канцеларије Института Конфуције Чланови Управног одбора са кинеске стране: 1. Проф. др Панг Ценгју (逄增玉), декан Факултета за студије кине ског језика за странце УКК 2. Проф. др Чен Јудунг (陈玉东), директор Института Конфуције са кинеске стране 3. Проф. др Ли Цуовен (李佐文), декан Факултета за стране студије УКК 4. Чанг Лили (张莉莉), директор Одељења за међународну сарадњу УКК У Београду је маја 2010. године одржана четврта седница Управног одбора Института Конфуције. Управни одбор усвојио је „Нови статут Института Конфуције у Београду“, као и низ веома важних одлука и правилника, као што су „Правилник о финансијским и другим средствима“, „Правилник службених дужности запослених у канцеларији Института Конфуције“, „Правилник наставе и наставних активности“, чиме је успо стављена добра основа за институционализовано управљање Институтом Конфуције. 19

2. Образовне активности Основне информације о редовним образовним активностима Ин ститута Конфуције у Београду наведене су у следећој табели: Течај

Ниво

Број Наставни група материјал

Основни

Средњи

Виши

Основни

Кинеско кулиОсновни нарство

Кинески језик

Калиграфија

Уџбеници за кинески језик „Са времени кинески“ и „Учимо кинески са радошћу“ Уџбеници за кинески језик „Са времени кинески“ Уџбеници за кинески језик „Са времени кинески“ Наставни материјал који је објавио ИК „Јен Ченћингова калиграфска техника стандардног писма (стила Каи) из династије Танг“ Наставни материјал ИК „Кине ска кухиња“

Број по- Фонд Учесници лазника часова

117

Ученици средњих школа, грађанство

Грађанство

Студенти, грађанство

Грађанство

Институт Конфуције је током 2010. године постигао значајан успех у промоцији и ширењу учења кинеског језика у основним и средњим школама. Од 18. октобра 2010. године Тринаеста београдска гимназија започела је са факултативном наставом кинеског језика, коју држе наставници из Србије и волонтери на учењу српског из НР Кине. Вест о одржавању часова кинеског језика у средњим школама изазвала је велико интересовање међу српским образовним и културним круговима, и објављена је у бројним медијима.

3. Културне активности У циљу промовисања кинеског језика и културе, током 2010. године, одржано је укупно тринаест активности: „Изложба поводом прославе кинеске Нове Године“; „Недеља кинеског филма“; „Донација књига“ (три донације); „Предавање о кинеској култури“; „Летња школа у Беиђингу“; „Истраживање о потребама учења кинеског језика“; „Посета делегације директора основних и средњих школа Србије НР Кини; „Поетско вече поводом празника Средине јесени“; „Изложба калиграфије поводом Дана републике НР Кине“; „Курс калиграфије“ и „Курс кинеског кулинарства“. Укупан број посетилаца и учесника био је шест до седам хиљада. Поменуте културне активности биле су веома значајне за развој културне сарадње између НР Кине и Републике Србије, и то је изузетно добар резултат. Оне су утицале на велики број грађана да почну да се интересују, или да за корак даље продубе своје интересовање за кинеску културу. Проф. Пушић је одржао предавање у Тринаестој београдској гимназији, са којим је започето одржавање часова кинеског језика, на теме које су посебно интересантне младима у Србији – кинеска филозофија, уметност, религија, итд., доводећи у везу кинеску и западну културу. Ово предавање је додатно стимулисало интересовање средњошколаца у Србији за изучавање кинеског језика и културе.

4. Делегација директора школа У циљу јачања образовања у Србији, разумевања и продубљивања пријатељства са НР Кином, као и подстицаја напора Института Конфуције у активном ширењу учења кинеског језика у основним и средњим школама, Институт Конфуције је организовао и спровео пројекат „Делегација директора основних и средњих школа у посети НР Кини“. Пројекат је трајао девет дана, од 10. до 18. августа 2010. године, током којег су чланови делегације имали прилику да посете EXPO 2010 у Шангхаију, информишу се о ситуацији и образовању у кинеским основним и средњим школама, размене искуства на пољу образовања и упознају се са достигнућима кинеског економског развоја. Делегацију су чинила три директора српских школа. Током посете, они су били фасцинирани богатством кинеске културне баштине, прелепом природом и достигнућима Кине на пољу економије, што је ојачало њихово уверење у оправданост отварања Одељења за учење кинеског језика и културе, као и ближе сарадње између Института Конфуције и локалних школа. Посета је постигла жељени циљ. 21

5. Издавачке активности Института Конфуције – Алманах и наставни материјал за калиграфију У априлу 2010. године званично је изашао први број „Алманаха Института Конфуције“ (година 1, двоброј 1 и 2). Алманах је доста утицао на подстицање језичке и културне размене између НР Кине и Србије, добио је многе похвале од стране српских просветних кругова и других Института Конфуције. У октобру 2010. године изашао је двојезични наставни материјал за калиграфију на српском и кинеском језику под називом „Јен Ченћингова калиграфска техника стандардног писма (стила Каи) из династије Танг“. Ова књига је постала приручник за курс калиграфије, који је у периоду од септембра до октобра држао професор Ли Ђунминг у Институту Конфуције. Овај приручник је заједничка публикација Филолошког факултета УБ и Међународног факултета за студије кинеског језика УКК, и један је од пројеката сарадње Института Конфуције и УКК.

6. Донација књига и Изложба наставног материјала У периоду између 26. априла и 21. маја Институт Конфуције у Београду је у име Ханбана донирао кинеске књиге и наставни материјал образовним и културним институцијама у Србији. Поред тога, организован је круг обимних изложби у трајању од месец дана у три веома угледне ин ституције. Изложбу књига је посетило преко хиљаду професора и ђака. Институт Конфуције је изабрао: Филолошку гимназију у Београду, Тринаесту београдску гимназију и Библиотеку града Београда, као партнере-организаторе изложби књига, и у име Ханбана донирао им је: преко 290 књига, наставни материјал, мултимедијални, тј. аудио-видео материјал, као и техничку опрему у вредности од 2000 $, укључујући ЛЦД, ТВ, ДВД плејере и лаптоп рачунаре. Осим тога, Библиотеци за оријентали стику Филолошког факултета УБ је такође додељен значајан број књига и наставног материјала, које су придодате фонду библиотеке, како би студенти од њих имали што више користи. Изложба књига је пружила прилику српској јавности да дође у додир са великим бројем материјала за учење кинеског језика и културе, као што су аудио карте за учење кинеског језика, књиге о основама кинеске географије, недавно објављени уџбеници за наставу и вежбање кинеског језика. Широка лепеза књига и презентација о кинеској култури, које је омогућено од стране Института Конфуције, привукли су пажњу и добили 22

похвале великог броја професора, студената и јавног мњења. Прилив материјала за учење језика омогућиће онима који су заинтересовани за кинески језик лакши приступ адекватним уџбеницима, што је својеврсна промоција учења кинеског језика у Србији. Многи популарни локални медији су извештавали о овим активно стима које је организовао Институт Конфуције. То је не само подстакло интересовање за кинески језик и културу међу професорима и наставницима, већ је, такође, наишло на изузетан пријем београдског јавног мњења.

7. План развоја Института Конфуције у блиској будућности У следећих неколико година, као додатак својим редовним образовним и културним активностима, Институт Конфуције у Београду усредсредиће своје напоре на следеће: 1. Пријављивање за ’Пројекат мултимедијалне учионице’, са којим жели да изгради јединствен Центар за ширење кинеске културе Иако је изградња Центра за ширење кинеске културе у плану, због ограничења малим простором који користи Институт Конфуције, његова реализација још није започела. Тренутно, Пројекат мултимедијалне читаонице је у процесу аплицирања. Реализација овог пројекта биће спроведена у сарадњи са Библиотеком града Београда. Планирамо да отворимо простор већи од двеста квадратних метара, намењен Институту Конфуције у Библиотеци града, што ће, свакако, створити повољне услове за реализацију пројекта Центар за ширење кинеске културе. Реализација пројекта адаптирања читаонице донеће нове могућности за развој Ин ститута Конфуције у Београду. 2. Наставак активности промовисања кинеског језика и културе у основним и средњим школама Сумираћемо искуства из Тринаесте београдске гимназије која је почела са изборним часовима кинеског језика, и појачати активности промовисања кинеског језика у основним и средњим школама у Србији, да би српској омладини представили кинеску културу. Намера нам је да свима, који покажу интересовање, омогућимо што боље разумевање кинеске културе. Следеће године очекујемо отварање одељења кинеског језика у још неколико основних и средњих школа. Са стицањем потребног искуства и стварањем неопходних услова, надамо се оснивању неколико Учионица Института Конфуције. 23

3. Имплементација компаративних истраживања кинеског језика и српског језика и културе Уз промовисање кинеског језика и културе који су у току, трудићемо се да посебну пажњу посветимо реализацији пројеката компаративног истраживања кинеског и српског језика и културе. Институт Конфуције ће створити амбијент за професоре кинеског језика, волонтере и српске студенте, да се посвете компаративном истраживању кинеског и српског језика и културе, што ће поставити добру основу за даље учење кинеског језика и промоцију култура обе земље. 4. Настава кинеског језика намењена кинеској деци У 2010. години спровели смо анкету међу кинеском дијаспором која живи у Србији. Резултати истраживања показују да постоји потреба и жеља за часовима кинеског језика за њихову децу. По обављању додатног истраживања, када се створе услови, покренућемо и часове кинеског језика за кинеску децу, као и друге часове који ће бити израз реалних по треба и што боље едукације.

8. Важне процене и медијска покривеност активности Института Конфуције Институт Конфуције је током 2010. године организовао велики број културних и образовних активности које су привукле пажњу српских медија, као и неколико кинеских, које су извештавале о овим догађајима. Медијска покривеност и интервјуи су наведени у следећој табели: Активности

Медији Српски медији „Политика“, „24 часа“, Три донације књига и Изложбе књига „Блиц“, ТВ Студио Б, ТВ Пинк, итд. Осма церемонија додела диплома завр- кинески популарни медији; кинески шеног курса Међународни Радио, Ханбан вести Кинески медији: кинески МеђунаПоетско вече поводом прославе празниродни Радио, дневне новине Гуанка Средине јесени минг, Ханбан вести Изложба калиграфије господина Ли Кинески медији; кинески МеђунаЂунминга поводом Дана републике НР родни Радио, дневне новине ГуангКине минг, Ханбан вести Први час кинеског језика у средњој шко„Политика“, Ханбан вести, ТВ Фокс ли у Србији Предавање проф. Пушића о кинеској Културни програм српске националкултури и Институту Конфуције не телевизије

Извештавање у медијима: 1. Новински лист „Политика“ је на насловној страни објавио чланак о факултативној настави кинеског језика у Тринаестој београдској гимназији. 2. Новински лист „Политика“ извештавао је о изложби књига у Филолошкој гимназији. 3. Кинески Међународни Радио је известио о поетској вечери поводом прославе празника Средине јесени. 4. Дневни лист „Гуангминг“ и кинески Међународни Радио известили су о изложби калиграфије поводом Дана републике НР Кине. 5. Ханбан-сајт Централне управе Института Конфуције у Беиђингу писао је о додели диплома поводом завршеног курса.

9. Карактеристике и искуства Института Конфуције Институт Конфуције се налази у самом центру српске престонице – Београду. Република Србија има дугу историју коју карактерише вишедеценијско пријатељство са НР Кином и њеним народом, велики број људи са ових простора гаји снажан интерес за кинеску културу. Институт Конфуције је основан при Филолошком факултету Универзитета у Београду где се изучава кинески језик, и поседује добру базу за учење кинеског језика и истраживање кинеске културе. То је, ван сваке сумње, изузетно погодно окружење за Институт Конфуције. Почевши од 2010. године, под заједничким напорима УБ и УКК, Институт Конфуције ради на јачању унутрашњих механизама за унапређење међусобне сарадње, која је у успону, што је свакако солидна основа за даљи развој.

贝尔格莱德孔子学院一、基本情况贝尔格莱德孔子学院，成立于2006年8月，设立于贝尔格莱德大学语言学院，中方合作院校是中国传媒大学。贝尔格莱德孔子学院实行理事会制度，现任理事长为贝尔格莱德大学校长Branko Kovačević教授、博士，现任副理事长为中国传媒大学副校长胡正荣教授、博士。理事会成员中方和塞方各四人，塞方理事会成员: 1. Aleksandra Vraneš教授、博士，贝大语言学院院长； 2. Radosav Pušić教授、博士，贝大语言学院东方学系教授，孔子学院外方院长； 3. Darko Tanasković教授、博士，贝大语言学院东方学系教授； 4. Xiaolei Jin-Pušić(金晓蕾)，贝大语言学院东方学系教师，孔子学院办公室主任。中方四名成员是： 1. 逄增玉 (Pang Zengyu)教授、博士，中国传媒大学对外汉语教育学院院长； 2. 陈玉东（Chen Yudong）副教授、博士，孔子学院中方院长； 3. 李佐文（LiZuowen）教授、博士，中国传媒大学外国语学院院长； 4. 张莉莉（Zhang Lili）中国传媒大学国际交流处处长。

第四届理事会年会现场

2010年，5月贝尔格莱德孔子学院第四届理事会年会在贝尔格莱德举行。理事会通过了《贝尔格莱德孔子学院新章程》，并审核通过了包括《财务和资产管理规定》、《办公室人员岗位职责》、《教学管理规定》等一系列的管理制度，为孔子学院的制度化管理奠定了良好的基础。

二、教学活动贝尔格莱德孔子学院常规教学基本情况如下表：教学类型课程级别

班教材次

学员数课时学员身份

初级

《当代中文》、《快乐汉语》

中级

高级书法班烹调班

汉语班

117

中学生、市民

《当代中文》

市民

《当代中文》

市民

初级

自编教材《唐颜真卿楷书技法》

大学生、市民

初级

自编

市民

《政治报》对中学开始汉语课的报道

2010年，贝尔格莱德孔子学院在汉语推广方面的一个重要成绩是，在中小学开始汉语课的计划开始启动。10月18日，在贝尔格莱德市十三中学，开始开设汉语选修课，汉语班的报名人数近80人，由塞尔维亚本土教师和志愿者为他们上课。在中学开始汉语课的消息受到了塞尔维亚教育界、文化界和媒体的高度关注，《政治报》等当地多家主流媒体对这些消息进行了详细报道。

三、文化活动

书法班课堂

2010年度共举办汉语和文化交流推广活动13次，包括：春节展览、电影周、赠书活动（3次）、中国文化讲座、北京暑期班、汉语需求调查、中小学校长访华团、中秋诵诗会、国庆书法展、书法班、烹调班等。参与活动人数达六七千人，对促进中塞文化交流起到了非常积极的作用，收到了很好的效果。使一大批塞尔维亚人开始或者愈发感受到中华文化的魅力。普西奇教授在开展汉语教学的13中学，就塞尔维亚青少年关心的中国哲学、艺术、宗教以及中西方文化对比等主题，作了专题讲座，进一步激发了塞尔维亚中学生对学习汉语和中国文化的浓厚兴趣 28

四、校长访华团

校长团在人大附中的合影

为了增进塞尔维亚教育界人士及中小学校长们对中国的了解，加深对中国的友谊，并与孔子学院一起努力在当地中小学推广汉语教学，结合 2010年在中国上海举行的世博会，参观世博会展厅，考察中国中小学教育情况，与中国教育界同行交流，感受中国经济发展的成就，贝尔格莱德孔子学院于2010年 8月10日至18日的组织实施了“塞尔维亚中小学校长访华团”项目，为期9天。访问团的校长成员为塞尔维亚三位中小学校长；访问期间，中小学校长们惊叹中华文化的丰厚底蕴、美丽的自然风光和近年来中国经济取得的伟大成就，坚定了在本校开设汉语及文化课程的信心，也增强了孔子学院与当地中小学的友谊。访问达到了预期的目的，收到了良好的效果。

五、孔子学院期刊和书法教材出版 2010年4月，《贝尔格莱德孔子学院期刊》创刊号（I、II合刊）正式出炉，对中塞语言和文化的交流，发挥了积极的作用，受到了塞尔维亚教育界和其他孔子学院的好评。 29

书法教材封面

2010年10月，中塞双语书法教材《唐颜真卿楷书技法》出版。李俊明老师于9–12月在贝尔格莱德孔子学院开设书法课期间成书，由贝尔格莱德大学语言学院和中国传媒大学对外汉语教育学院联合出版。这本教材的出版是孔子学院与传媒大学合作项目的内容之一。

六、赠书活动和教材展 4月26日至5月21日，塞尔维亚贝尔格莱德孔子学院代表中国国家汉办，向贝尔格莱德四所教育和文化机构赠送中文教材图书，并在其中三家颇具社会影响力的机构举办了为期近一个月的书展活动。各次书展活动均有百余名师生参加。孔子学院选择了贝尔格莱德语言中学、贝尔格莱德第十三中学以及贝尔格莱德市图书馆这三家机构作为书展协办单位，代表汉办向其赠送图书、教材、多媒体音像材料共计290余册（套），同时分别赠送价值2000美元的技术 30

设备，包括LCD 电视、DVD机和笔记本电脑。此外，贝大语言学院中文专业图书馆也获得汉办赠送的教学用书。这些书籍均已上架供学生借阅。书展向塞尔维亚各界人士介绍了大量汉语教学资源及中华文化读物，包括汉语有声挂图、中国地理常识、新近出版的汉语教材、教辅等。丰富多彩的图书展示以及孔子学院精心准备的中华才艺节目，吸引了大量的师生以及市民前来参观，并获得了广泛好评。汉语教材资源的注入，使对汉语感兴趣的广大市民能够更加便捷地查阅到相关书籍，这对汉语言教学在塞尔维亚的发展起到了促进作用。当地多家主流媒体相当关注孔子学院的这一系列活动，做出了大量报道。书展活动不仅激发了在校广大师生对汉语和中国文化的兴趣和热情，同时也在贝尔格莱德市民心中引起了较大反响。

七、孔子学院近期发展规划贝尔格莱德孔子学院在近一两年内，除了进行常规的教学和文化交流活动外，将在着力加强如下几个方面的工作 1．申请图书阅览室项目、正式实施中华文化体验中心建设由于受孔子学院使用空间小这一瓶颈的限制，尽管一直在促动中华文化体验中心的建设，但还没有正在规划启动。目前，图书阅览室建设项目正在申请之中，这一项目建设规划中，将与贝尔格莱德市图书馆合作，在市图书馆单独为孔子学院开辟200多平米的空间，这也为中华文化体验中心的项目实施提供有利的条件。图书阅览室建设项目的实施将为贝尔格莱德孔子学院的发展提供新的契机。 2．继续在中小学进行汉语和中华文化推广活动我们将总结在市十三中学开始汉语选修课的经验，在塞尔维亚中小学更大规模地进行汉语推广活动，让塞尔维亚的青少年更早的接触和了解中国文化，近距离感受中华文化。预计在近一年内，还会在几所中小学开始汉语课。在积累了足够的经验和创造了必备的条件之后，会努力建立一两所孔子课堂。 3．实行中塞语言和文化对比研究在汉语教学和文化推广活动全面铺开的同时，我们将更加重视中塞语言和文化研究项目的实施。孔子学院将带领汉语老师、志愿者和当地大学生进行中塞语言和文化的比较研究，为汉语教学和文化推广提供更多的理论支持。 4．针对华人子弟汉语教学活动 2010年我们对在塞尔维亚生活的中国人的情况进行了问卷调查。调查结果显示，在塞华人子弟的汉语需求是迫切的。我们将调查研究，在时 31

机成熟的时候开设针对华人子弟的汉语教学课程和其他相关课程，以满足他们的需要。

八、相关评价及媒体对孔子学院的报道 2010年，由于贝尔格莱德孔子学院举办了很多次教学和文化活动，吸引了塞尔维亚当地媒体和中国的几个主流媒体的关注和报道，下表是媒体报道和采访的部分记录：活动名称

报道媒体

三次赠书活动和图书展第八期汉语班结业典礼中秋诵诗活动庆国庆中国艺术之夜暨李俊明先生书法展览首次在塞尔维亚中学开始汉语课普西奇教授谈中国文化和孔子学院

塞尔维亚当地媒体《政治报》、《24小时》、《快报》、studio B电视台、、Pink电视台等多家媒体中国主流媒体《中国国际广播电台》、汉办新闻中国国际广播电台、《光明日报》、汉办新闻中国国际广播电台、《光明日报》、汉办新闻《政治报》、汉办新闻、FOX电台塞尔维亚中央电视台的文化节目

【媒体报道片段剪切】

院长在结业式上给学员颁发证书

中国国际广播电台对中秋诵诗活动的报道

九、孔子学院的特色和经验贝尔格莱德孔子学院处在塞尔维亚首都贝尔格莱德的市中心。塞尔维亚历史比较悠久,加上几十年来与中国人民的友好关系，使得这里有一批人对中国文化具有浓厚的兴趣。孔子学院建在贝尔格莱德大学语言学院，语言学院开设有中文专业，具有良好的中文和中国文化教学和研究基础，创造了孔子学院良好的外部环境。2010年以来，在传媒大学和贝尔格莱德大学的共同努力下，正在营造出一个群力协作的内部机制，形成积极推进、稳步发展的良好势头。

Confucius Institute in Belgrade Basic Information The Confucius Institute in Belgrade, founded in August 2006, is established at the Faculty of Philology of the University of Belgrade (UB), and its Chinese partner is the Communication University of China (CUC). The Confucius Institute in Belgrade is operating under the council system, and the current Council Chair is UB Rector Prof. Branko Kovacevic, PhD, while the ViceChair is CUC Rector Prof. Hu Zhengrong, PhD. The Chinese and Serbian side each have four Council members. The Serbian Council members are: 1. Prof. Aleksandra Vraneš, PhD, Dean of the Faculty of Philology UB; 2. Prof. Radosav Pušić, PhD, professor at the Faculty of Philology UB, Serbian Director of the Confucius Institute; 3. Prof. Darko Tanasković, PhD, professor at the Faculty of Philology UB; 4. Xiaolei Jin-Pušić (金晓蕾), lecturer at the Faculty of Philology UB, Head of Confucius Institute Director’s Office. The Chinese Council members are: 1. Prof. Pang Zengyu (逄增玉), PhD, CUC International College for Chinese Language Studies Dean; 2. Ass. Prof. Chen Yudong (陈玉东), PhD, Chinese Director of the Confucius Institute; 3. Prof. Li Zuowen (李佐文), PhD, CUC School of Foreign Studies Dean; 4. Zhang Lili (张莉莉), CUC Director of International Exchange. In May 2010 the Fourth Council of the Confucius Institute in Belgrade was held in Belgrade. The Council adopted the “New Statute of the Confucius Institute in Belgrade”, and verified and adopted a series of institution management documents, including the “Regulations for Management of Finances and Assets”, “Job Responsibilities of Office Employees”, and “Regulations for Educational Management”, which established an excellent basis for the institutionalized management of the Confucius Institute.

2. Educational Activities Basic information on regular educational activities of the Confucius Institute in Belgrade is listed in the following table: Class Type

Course Level

Basic Chinese Language Intermidiate Class Advanced Calligraphy Basic Class Chinese Cuisine Basic Class

Number Teaching Material of groups 6

1 1

Chinese Language Textbooks “当代中文” and “ 快乐汉语” Chinese Language Textbook “当代中文” Chinese Language Textbook “当代中文”

Number Acaof pardemic Participants ticipants hours High school students, members 117 48 of the general public 5

Members of the general public

Own Published Teaching Material “唐颜真卿楷书技法”

University students, members of the general public

Own Published Teaching Material

Members of the general public

In 2010, one of the important successes of the Confucius Institute in Belgrade in the field of Chinese language promotion was starting plans for teaching Chinese in primary and secondary schools. On October 18th, the XIII Belgrade Gymnasium started the organization of Chinese as an elective course. Nearly 80 students enrolled in the Chinese language class, which is taught by local Serbian teachers and volunteers from China. News about the start of Chinese language classes in a high school generated great interest among Serbian educational and cultural circles and media, and it was reported in great detail in numerous popular media.

3. Cultural Activities In 2010 to promote Chinese language and cultural exchange 13 activities were organized, including: Chinese New Year Exhibition, Chinese Film Week, Book Donation Events (3 times), Lectures on Chinese Culture, Beijing Summer School, Examination of Chinese Language Needs, Primary and Second36

ary School Principal Delegation Visit, Mid-Autumn Festival Poetry Reading, National Day Calligraphy Exhibition, Calligraphy Class, and Chinese Cuisine Class. The number of participants was around six to seven thousand people, and the activities were very useful for the promotion of cultural exchange between China and Serbia, which is an excellent result. The activities influenced a lot of Serbian citizens to start or increase their fascination for Chinese culture. Prof. Pušić held a special lecture at the XIII Belgrade Gymnasium, which started Chinese language classes, related to topics that Serbian youth is especially interested in – Chinese philosophy, art, religion and other topics regarding the comparison between Chinese and Western culture. This further stimulated the interest of Serbian high school students for studying Chinese language and culture.

4. School Principal Delegation In order to enhance the Serbian education sector’s and school principals’ understanding of China and deepen their friendship with China, and also to encourage them to actively participate in the Confucius Institute’s efforts to promote Chinese language teaching in Serbian primary and secondary schools, the Confucius Institute in Belgrade organized and implemented the project “Serbian Primary and Secondary School Principals Delegation”. The project lasted nine days, August 10th to 18th, 2010, during which time the delegation had the opportunity to visit the Expo Hall of the 2010 World Expo organized in Shanghai, study the situation in Chinese primary and secondary education, exchange information with the Chinese education sector, and experience the achievements of China’s economic development. The delegation included three Serbian school principals; during their visit, the school principals were amazed by China’s rich cultural heritage, beautiful nature, and recent great achievements of Chinese economy, which strengthened their belief in opening Chinese language and culture classes in Serbian schools, and also enhanced the relationship between the Confucius Institute and local schools. The visit achieved the desired goal with excellent results.

5. Confucius Institute Publishing Activities – Journal and Calligraphy Teaching Material In April 2010 the first issue of the “Confucius Institute in Belgrade Journal” (I and II, double issue) was officially released. The Journal had a positive impact on the language and cultural exchange between China and Serbia, and it was praised by Serbian education circles and other Confucius Institutes. In October 2010, the bilingual calligraphy teaching material in Chinese and Serbian entitled “Tang Dinasty Master Yen Chenqing’s Calligraphy Techniques” was published. This became the instruction book for the calligraphy course held by Professor Li Junming from September to December at the Confucius Institute in Belgrade. This was a joint publication of the Faculty of Philology UB and CUC International College for Chinese Language Studies, and it was one of the collaborative projects of the Confucius Institute and the CUC.

6. Book Donation Events and Teaching Material Exhibition In the period between April 26th and May 21st the Confucius Institute in Belgrade, Serbia, donated Chinese books and learning materials to four educational and cultural institutions in Belgrade on behalf of China’s Hanban. In addition, an extensive book exhibition tour was organized for nearly a month in three of the highly influential institutions. The book exhibition was visited by over one hundred teachers and students. The Confucius Institute chose the Philological High School in Belgrade, XIII Belgrade Gymnasium and the Belgrade City Library as co-organizers of the book exhibition tour, and on behalf of Hanban donated more than 290 units of books, learning materials and multimedia/audio-visual materials to these institutions, as well as technical equipment in the value of 2000 U.S. dollars for each institution, including LCD TVs, DVD players and notebook computers. In addition, the UB Faculty of Philology’s Library for Chinese studies also received a donation of books and learning materials from Hanban, which were added to the library holdings for students to borrow. The book exhibition gave the Serbian public a chance to view a large number of resources for learning Chinese and learning about Chinese culture, including Chinese language audio charts, introductory books on Chinese geography, newly published materials for Chinese language teaching and exercise, etc. The vibrant display of books and presentations of Chinese culture artfully prepared by the Confucius Institute attracted interest and earned high 38

praise from a large number of teachers, students and members of the general public. The influx of language learning resources will enable those who are interested in the Chinese language easier access to appropriate materials, which will promote the development of Chinese language teaching in Serbia. Many popular local media extensively reported on all these activities organized by the Confucius Institute. The Book Fair activities not only inspired inspired the interest and passion for Chinese language and culture among teachers and students, but they also gained wide acceptance in Belgrade’s general public.

7. Confucius Institute’s Development Plan for the near Future In the next couple of years, in addition to its regular educational and cultural activities, the Confucius Institute in Belgrade will focus its efforts on the following work: 1. Applying for the Reading Room Project, formally carrying out the construction of the Center for Experiencing Chinese Culture Although the construction of the Center for Experiencing Chinese Culture has already been planned, it still has not started due to the constraints of the small space used by the Confucius Institute. At present, the Reading Room Project is in the process of application. The implementation of this project will be performed in cooperation with the Belgrade City Library. We plan to open up a more than 200 square meters large Confucius Institute dedicated space at the City Library, which will also bring favorable conditions for the implementation of the Center for Experiencing Chinese Culture project. The realization of the Reading Room project will bring new development opportunities for the Confucius Institute in Belgrade. 2. Continuing activities for the promotion of Chinese language and culture in primary and secondary schools We will summarize the experience of the XIII Belgrade Gymnasium which started Chinese language elective classes, and increase the activities for promoting Chinese language in Serbian primary and secondary schools, in order to introduce and familiarize Serbian youth with Chinese culture as early as possible, to give them a closer experience of Chinese culture. In the following year, we expect to open Chinese language classes in several more primary and secondary schools. After gaining sufficient experience and creating the necessary conditions, we hope to establish several Confucius Classrooms.

3. Implementing comparative research of Chinese and Serbian language and culture With activities for promoting Chinese language and culture well under way, we will aim to put greater emphasis on the realization of projects for research of Chinese and Serbian language and culture. The Confucius Institute will guide Chinese language teachers, volunteers, and Serbian students into the comparative research of Chinese and Serbian language and culture, which will enhance the theoretical basis for Chinese language teaching and promotion of culture. 4. Teaching Chinese for Chinese children In 2010 we conducted a survey on Chinese people living in Serbia. Results of the survey show that there is an pressing need and demand for Chinese classes for Chinese children. After further investigation, at the appropriate time we will set up Chinese language classes for Chinese children, as well as other needed classes, in order to meet their needs.

8. Related Evaluations and Media Coverage of the Confucius Institute In 2010 the Confucius Institute in Belgrade organized a great number of educational and cultural activities, which attracted the attention of Serbian media and several Chinese popular media, who reported on the events. The following table shows part of the media coverage and interviews: Activity Name Three Book Donation Events and Book Exhibitions Eighth Chinese Course Graduation Ceremony Mid-Autumn Festival Poetry Reading National Day Exhibition of Calligraphy by Mr. Li Junming First Chinese class at a Serbian high school Prof. Pusic’s talk on Chinese Culture and the Confucius Institute

Reporting Media Serbian media “Politika”, “24 casa”, “Blic”, Studio B TV, Pink TV, etc. Chinese popular media China Radio International, Hanban News Chinese media China Radio International, Guangming Daily, Hanban News Chinese media China Radio International, Guangming Daily, Hanban News “Politika”, Hanban News, Fox TV Serbia’s Central Television Culture Program

Media Clipping 1. “Politika” reports the start of Chinese language elective courses at the XIII Belgrade Gymnasium on the front page 2. “Politika” report on the Book Exhibition at the Philological High School 3. China Radio International Report on Mid-Autumn Festival Poetry Reading 4. “Guangming Daily” and CRI Report on National Day Calligraphy Exhibtion 5. Hanban/Confucius Institute Headquarters Website Report on the Graduation Ceremony

9. Confucius Institute’s Characteristics and Experience The Confucius Institute in Belgrade is located in the very center of Serbia’s capital city, Belgrade. The country of Serbia has a long history, with decades of friendly relations the Chinese people, so there are a number of people here with a strong interest in Chinese culture. The Confucius Institute is established at the UB Faculty of Philology, which offers a major in Chinese and has a good Chinese language and culture teaching and research base, which is a favorable environment for the Confucius Institute. Starting from 2010, under the joint efforts of CUC and UB, we are creating an internal mechanism for strong group collaboration, which is actively advancing, thus providing positive impetus for steady development.

塞尔维亚华人子女汉语教学需求的调查报告1

马迎昕2 摘要：通过对在塞尔维亚生活的300名华人的问卷调查，目的在于了解华人子女的汉语学习状况和当地华人子女对汉语课程的各种需求。调查分析结果表明，当地华人子女在汉字书写等方面的汉语学习上存在困难；当地华人希望子女到汉语学校学习，汉语课程的开设要考虑当地华人实际情况和各种特殊需求。关键字:塞尔维亚；华人子女；汉语教育；汉语课程 Апстракт: Спроведена је анкета на узорку од триста Кинеза који живе у Србији, са циљем да се упознамо са ситуацијом подучавања кинеског језика међу децом кинеске дијаспоре, као и различитим потребама за организовање истог. Анкетно истраживање је показало да кинеска деца у Београду, која желе да уче кинески језик, овладају кинеским писмом, итд., имају одређене тешкоће; Кинези из београдске дијаспоре желе да њихова деца институционално уче кинески језик. При отварању течајева везаних за кинески језик и културу треба повести рачуна о специфичним потребама Кинеза који овде живе, као и о посебним захтевима везаним за ово питање. Кључне речи: Србија, деца кинеске дијаспоре у Београду, подучавање кинеског језика, кинески предмети Abstract: A survey was conducted on a sample of 300 ethnic Chinese living in Serbia, with the aim of familiarizing with the conditions of Chinese language teaching among children of Chinese Diaspora, as well as with the different needs for organizing classes. The survey showed that Chinese children in Belgrade who want to learn the Chinese language, the Chinese writing system etc. have certain difficulties; the Chinese Diaspora in Belgrade wants their children’s Chinese language teaching to be institutionalized. When forming Chinese language and culture classes, one should consider the specific needs of the local Chinese community, as well as their special requests related to this issue. Key words: Serbia, children of Chinese Diaspora in Belgrade, Chinese language teaching, Chinese classes

本调查为贝尔格莱德孔子学院2010年项目之一。在孔子学院组织指导下，志愿者对华人子弟汉语教学进行问卷调查。 2 马迎昕，调查报告撰稿人，贝尔格莱德孔子学院志愿者。 1

一、引言随着中国经济的飞速发展，汉语受到了世界上越来越多人的青睐。在中国国家汉办的大力支持下，贝尔格莱德孔子学院致力于汉语推广和中塞文化交流的事业，经过了多年的努力，已经取得了很大的进展。但到目前为止的汉语教学活动主要是面向塞尔维亚当地人，这是孔子学院发展的核心任务。但据我们的初步了解，塞尔维亚居住着大约一万来人的华人，他们大多是商人，对中塞的商贸合作做出了贡献。这些华人在塞尔维亚住的时间越来越长，他们的子女的汉语学习成为一个突出的问题。汉语是维系中华民族几千年文明的的重要纽带，中国人不管走到哪里，都不会忘记自己的母语，让自己的儿女说好汉语也是海外父母的一个心愿。并且海外华人也是传播汉语和中华文化最直接的重要群体。本调查的目的就是希望通过问卷的方式，较全面地了解塞尔维亚华人子女的汉语需求情况，为孔子学院针对华人子女的汉语教学课程设计和实施提供重要参考。另据初步了解，塞尔维亚的华人大部分在这儿生活的时间比较长，很多人因为在塞忙碌的工作不得不把子女留在中国生活，虽然可以受到很好的汉语教育，但是在没有父母陪伴的环境下生活的“留守儿童”，又存在亲情上的缺乏；有些人把子女带在身边，这样汉语教育就成为了问题，因为在塞尔维亚并没有相应的汉语教育机构，子女没有机会接受系统的汉语教育，只能通过平时与中国人的沟通或者父母的指导来学习。可见，在当地有开设针对华人子女的汉语课程的需求。那么，华人子女对汉语课程的需求究竟有多大？是否有必要专门开设课程？课程应该具有怎样的形式和内容？根据这些问题，我们设计了这项研究。二、研究设计（一）研究假设根据我们初步掌握的情况，本次研究提出以下假设： 1、在塞尔维亚的华人子女需要接受系统的汉语教育。 2、在塞尔维亚的华人希望子女到汉语学校上课。 3、在塞尔维亚的华人对子女的汉语教育课程有特殊的要求。（二）被调查者取样本次调查共发放问卷304份，收回有效问卷300份。其中在塞尔维亚以销售商品为职业的被调查者占总被调查人数的89.3%，其他职业分别为经营餐厅、公司职员、技术人员和学生等。年龄在16至56岁之间，20-30 岁的被调查者为43.5%，30-40岁的为37.1%。调查共进行了5天，在70号中国市场、中国餐厅、中国企业等地进行问卷发放。由于公司职员，技术人员和学生在塞尔维亚生活的时间一般都不长，具有很大的流动性，而中国市场的华人群体比较集中，而且他们的工作具有长期稳定性，所以70 号成为主要调查地点，调查人员分别在新市场和旧市场分楼层进行随机抽样，在发放问卷的同时了解一些基本情况。

（三）研究工具问卷是根据了解到的塞尔维亚华人概况和开设汉语课程所要收集的信息而设计完成的，内容涉及被调查者的基本信息、被调查者子女在塞尔维亚受汉语教育的情况、对子女接受汉语教育的期望和对汉语课程的要求等方面。问卷指导语同样强调“请您根据自己的实际情况和真实想法做出回答”。（四）方法与统计采用随机抽样的问卷调查法收集数据，对预期假设进行考察，使用 spss14.0进行频数统计分析。同时采用简单的访谈法获取相关信息。三、研究结果

（一）华人子女在塞尔维亚的情况通过调查统计得知，有将近50%的被调查者有子女在塞尔维亚生活，子女年龄在0-25岁之间，其中有2个或2个以上子女的占总被调查人数的66.4%。从图3.1可以看出，子女的年龄集中在0-5岁之间，这段时间一般最需要父母的照顾，所以大多数父母会把子女留在身边，同时这也是学习语言最好的年龄段。而6-9岁和10-13岁的孩子要明显减少，这恰恰反应出我们孔子学院工作的重点，如来应对在塞华人子女对教育的需要。图3.1 子女年龄分布

子女年龄 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0

0- 5岁

6- 9岁

10- 13岁

14- 17岁

18岁以上

虽然有超过一半的子女在国内上过学，但是只有44.1%的被调查者子女相当于国内同龄孩子的汉语水平，也只有37.7%的家长认为子女在汉语学习上没有困难，而主要困难存在于汉字书写（占总数的26%）的学习。（二）对汉语学校的需求情况从上述结果可以看出，有很多华人子女在塞尔维亚生活，并且他们在学习汉语方面存在一定的问题，但是6-9岁适合上学年龄的孩子在塞生活的并不在多数。通过与一些被调查者的沟通了解到，由于塞尔维亚没有专门针对中国人的学校，为了让孩子接受教育，只能将到年龄的孩子送回中国去上学。可见，汉语课程的开设具有一定的可行性，但是要考虑其他因素的影响。频数（人）百分比（%）

自己在家教 23 7.7

找汉语老师在家教 22 7.3

让子女去汉语学校 240 80.0

其他 15 5.0

总数 295 100.0

表3.1 学习方式从图3.2和表3.1可以很明显的看出，有80%的被调查者希望子女到汉语学校进行学习，这与他们认为子女在学习汉语上存在困难有很大关系。想在家教子女汉语或想将子女送回中国的被调查者只占很少的一部分。并且他们对子女汉语水平的要求并不只限于日常会话和听说读写，80.9%的被调查者希望子女的汉语水平相当于国内的同龄孩子。可见，当地华人对针对子女的汉语课程有很大的需求。图3.2 学习方式

学习方式

自己在家教找汉语教师在家教让子女去汉语学校其他

80% 45

（三）汉语课程的安排 1、每月的课程费用 300份问卷中本题有效的为295份，其中25.8%的被调查者愿意每月花费200欧以上在汉语课程上，如表3.2所示，47.5%的被调查者能够接受每月100-200欧的花费，21.0%的被调查者能够接受每月50-100欧的费用。语言学习的研究表明，不作相当的投入，要学好任何一门外语都是不可能的。3只有家长愿意承担这部分“相当的投入”才能保证汉语教学和管理的质量。表3.2 每月课程费用频数（人）百分比（%）

200欧以上（每月） 76 25.8

100-200欧 140 47.5

50-100欧 62 21.0

50欧以下 17 5.8

总数 295 100.0

2、上课时间 61.9%的被调查者希望子女在周一到周五的白天上课，另外21.4%的人希望子女在周一到周五的晚上上课，选择周末的被调查者占少数，如表 3.3所示，这样选择可能与中国人上课的一贯思维习惯有关。课程可以安排在周一至周五，考虑到中国市场周二休息，周六日工作最繁忙，周二可以少安排课程。表3.3 每周上课时间频数（人）百分比（%）

周六日 34 11.4

周一到周五白天 185 61.9

周一到周五晚上 64 21.4

其他 15 5.0

总数 295 100.0

大部分被调查者希望子女每天有1-6小时的汉语课，其中51.5% 的被调查者认为课程时间应该安排在3-6小时之间，如表3.4所示，可以看出被调查者希望子女每天有较长的时间来学习汉语。表3.4 每天上课时间频数（人）百分比（%）

1小时 10 3.3

1-3小时 94 31.4

3-6小时 154 51.5

6-10小时 37 12.4

其他 4 1.3

总数 299 100.0

3、课程形式 61.7%的被调查者希望子女可以长期学习汉语，如表3.5所示。从以上上课时间的结果也可以看出，被调查者希望子女可以较长期地、循序渐进地学习汉语，而并不是短期的专项学习。 3

马立平.海外华人子女中文学习纵横谈.斯坦福中文学校.

表3.5 课程长度长期学习 185 61.7

频数（人）百分比（%）

集中训练 56 18.7

无所谓 59 19.7

总数 300 100.0

对于选择小班（3-10人）还是大班（10人以上）授课，被调查者并没有一定的倾向性，如表3.6所示，所以课程人数可以考虑在10 人左右。表3.6 课堂形式频数（人）百分比（%）

1对1 17 5.7

小班（3-10人） 134 45.0

大班（10人以上） 138 46.3

其他 9 3.0

总数 298 100.0

4、对教师和教材的要求相对于汉语专业背景，被调查者更倾向于选择有教学经验或容易与子女沟通的教师，如表3.7所示。被调查者更强调实际的教学能力，面对繁重的教学任务，面对各位学生家长的热切企盼，教师仅靠热情和过去的那点老本是远远不能满足教学需要的， 4应该对教师进行相关的汉语培训或者有针对性的选择教师，教师应能与学生进行有效的沟通。表3.7 对教师的要求频数（人）百分比（%）

中国人即可有教学经验汉语专业 25 122 52 8.4 40.8 17.4

容易与子女沟通 96 32.1

其他 4 1.3

总数 299 100.0

虽然有31.8%的被调查者希望汉语班的课本要适合国外生活，但是50.5%的被调查者认为只要和国内课本相同即可，17.7%的人表示无所谓，如表3.8所示。可见被调查者对教材方面并没有特殊的要求。表3.8 对教材的要求频数（人）百分比（%）

和国内课本相同 151 50.5

适合国外生活的课本 95 31.8

无所谓 53 17.7

总数 299 100.0

5、课程的学习内容此题为多项选择题，被调查者可以同时选择两个或两个以上希望子女学习的内容，百分比按照所有选择项目累积进行计算。图3.3为累计后 4

刘学敏.如何让海外华人子女学好中文.澳洲新快网.2009.

每个学习内容所占的比例，可以看出被调查者最希望子女加强汉语发音（占所有选择的57.8%）和书写（占45.0%）方面的学习。此次调查的对象主要集中在中国市场，而中国市场的商人又绝大部分来自于中国南方，由于方言的影响，他们自身就在普通话发音上存在问题。而在结果（一）中也已经发现被调查者子女学习汉语的主要困难存在于汉字的书写上。所以课程的内容可以重点放在普通话发音和汉字书写两方面上。其次，会话礼仪（占45.0%），阅读（占37.7%）和写作（占35.3%）也占了很大的比例，也可以在课程中做适当的安排。通过调查分析还得知，98.6%的被调查者希望子女了解中国文化，可见被调查者对中国文化的重视程度很高，几乎所有被调查者都希望自己的子女可以了解，并且也有被调查者询问是否有专门的中华文化方面的课程。正如许多学者已经指出的那样，海外华人社会的汉语教学就总体而言是一种语文教育。它伴随着学生的心智发展，伴随着培养学生对自己民族文化的认同。语文教育从来就不是以语言教学作为单一的目标，其中一定有政治、文化上的考量。5汉语课程内容设置应该包含这部分内容。图3.3 学习内容

学习内容 14%

13%

19%

10% 10% 12%

15%

阅读发音书写写作语法汉字历史书法会话礼仪

郭熙.海外华人社会中汉语(华语)教学的若干问题.世界汉语教学.2004年(3).

四、分析与讨论本次研究所采用的问卷是根据所要收集的信息结合对当地华人了解的情况而设计完成的，经过了初测并进行了四次修改。但是由于没有在其他研究中进行过施测，没有经过信度和效度的检验，存在信息获取不全面的问题，但是分析所得结果基本验证了研究假设。通过调查，大多数华人在塞尔维亚生活了3年以上（占74.3%），并有大部分人期望在塞生活5年以上（占69.2%）。在塞尔维亚的华人一般为个体商户，公司职员，教师和学生等，公司职员驻外不稳定，调动工作频繁，一般不会把子女带在身边。而个体商户的生意稳定后会选择长期生活在塞尔维亚，很多人为了可以一边赚钱一边照顾孩子，会把子女带在身边，从调查结果中也可以看出。这些孩子没有在中国这个大的汉语环境中成长，没有幼儿园、小学等学习汉语的条件，汉语学习自然存在困难。父母的普通话发音不标准，子女也就没有办法学到正确的发音；书写汉字是汉语学习中最困难的部分，父母工作繁忙，没有时间，也没有正确的方法教子女如何书写。可见，针对在塞华人子女开设汉语课程是有必要性的。其次，大部分被调查者都希望可以将子女送到汉语学校去学习。0-5 岁是最需要父母照顾的年龄，父母一般把孩子带在身边，但是由于塞尔维亚没有专门针对中国人的学校，再加上没有时间看管，所以到了上学年龄，他们只能选择将子女送回中国。将子女送到塞尔维亚的正规学校进行学习是当地华人的普遍需求，这说明我们开设汉语课或者开办汉语学校是十分紧迫的的。但是，通过调查和了解，我们也发现了开设汉语课程需要考虑的问题。在塞华人希望子女接受系统全面的教育，这并不仅限于汉语的学习上。他们更希望子女可以像在国内的同龄孩子一样进行语文、数学、英语等全科的学习。目前，孔子学院只能提供汉语方面的教育，华人子女对其他科目学习的需求仍然不能得到解决，这就有可能造成父母仍然不愿意将子女继续留在塞尔维亚生活。此外，尽管大部分人希望子女的汉语水平相当于国内同龄孩子，但是调查发现在塞华人的学历并不高，学历基本为初中（占34.3%）或高中（占43.7%），而且他们所从事的职业对学历也没有很高的要求，一些人还希望子女以后可以来塞尔维亚和自己一起工作，这有可能使他们对子女在学习上不做过多的要求，而更希望子女学习塞语、英语，而不是汉语。由于在塞尔维亚工作的华人大部分来自同一个地区，方言比普通话使用的机会更多，也可能使他们不重视普通话的发音。这些因素我们可设汉语汉语课程时需要考虑的负面因素之一。社会语言学告诉我们，语言态度对语言的学习效果是有直接影响的。不少人常常抱怨华文老师的教学方式，而忽略了学生的心理。 6所以让家长和学生充分的意识到汉语学习的意义，想方设法提高他们对汉语教育的重视度和积极性，也是我们今后要做的工作的一部分。 6

郭熙.海外华人社会中汉语(华语)教学的若干问题.世界汉语教学.2004年(3).

从结果（三）我们初步了解了被调查者对汉语课程的内容要求。除了这些基本要求，为了方便子女每天上课，一些华人希望学校可以设立在中国市场附近，中国市场每日工作时间为早上6点到下午5点半，没有接送孩子的时间。课程的时间设置也要考虑到这个因素。推广汉语和弘扬中华文化是孔子学院的重要使命，我们希望抓住每个契机，为想要学习汉语的人们提供条件。海外华人应该熟练地掌握自己的母语，并为汉语传播和中华文化的传播尽一份力。但是，针对海外华人的汉语教育，不仅是在塞尔维亚，在其他世界各国中这条道路也都是曲折的。比起一般对外国人的汉语教育，它有更高的要求和更复杂的影响因素。我们要想在这条路上坚持不懈的走下去，就要做好详细的调查，做出正确的判断，应对各种不同的境况。满足塞尔维亚华人子女的汉语需求是贝尔格莱德孔子学院的一个美好心愿，但同时也是一项十分复杂和艰难的工作。

五、参考文献

[1] 郝大海.社会调查研究方法.中国人民大学出版社.2005(4). [2] 尹海洁刘耳.社会统计软件SPSS for windows简明教程.社会科学文献出版社.2003(1). [3] 刘珣.对外汉语教育学引论.北京语言文化大学出版社.2007(8). [4] 刘学敏.如何让海外华人子女学好中文.澳洲新快网.2009. [5] 郭熙.海外华人社会中汉语(华语)教学的若干问题.世界汉语教学.2004年(3). [6] 马立平.海外华人子女中文学习纵横谈.斯坦福中文学校.

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Час калиграфије; Ли Ђунминг са полазницима, 2010.

Почетни курс кинеског језика, октобар 2010.

Кинески волонтери у настави кинеског језика, октобар 2010.

Час кинеског језика у Тринаестој београдској гимназији, 2010.

Додела сертификата по завршеним курсевима кинеског језика

Изложба књига, Библиотека града Београда, мај 2010.

Поклон књига Библиотеци града Београда, мај 2010.

Поклон књига, наставног материјала и ТВ-а, Филолошка гимназија у Београду

Донација Филолошкој гимназији, мај 2010.

Донација Тринаестој београдској гимназији, мај 2010.

Ли Ђунминг исписује калиграфију; изложба калиграфских радова

Отварање изложбе старих кинеских разгледница поводом Дана републике НР Кине, 1. 10. 2010.

Прослава Дана републике НР Кине

Проректор Марко Иветић на годишњем скупу ИК света, Беиђинг, децембар 2010.

Делегација БУ, ИК и Универзитета за медије и комуникације, децембар 2010.

Прослава празника Средине јесени, Тринаеста београдска гимназија

Сарадња Института Конфуције и Министарства за дијаспору

Делегација Универзитета за медије и комуникације у посети Институту Конфуције, мај 2010.

Седница Управног одбора Института Конфуције у Београду, мај 2010.

Кинески волонтери и студенти кинеског језика вежбају таиђи

II Сусретања: Кина – Свет

Гледаш а не видиш, то је невидљиво. Слушаш а не чујеш, то је нечујно. Пипаш а не додирујеш, то је недодирљиво. Лао Ци

Питање Кине – одабрана поглавља

Бертранд Расел

1. Изазови7 Убрзо по доласку у Кину, уколико по сматра и промишља ствари, Европљанин се суочава с мноштвом веома збуњујућих питања, од којих га за многа нису припремили изазови Западне Европе. Истина је да проблеми Русије имају значајних слично сти с Кином, али имају и значајних разлика. Штавише, сигурно је да су мање сложени. Кинески проблеми били би изузетно важни чак и да не утичу ни на кога ван Кине, јер се процењује да Кинези чине око четвртину људске популације. Међутим, чињеница је да ће развој кинеске политике суштински утицати на цели свет, и то можда као одлучујући фактор, било добар или лош, у наредна два века. Зато је важно да се исправно разумеју, у Европи и Америци скоро исто колико и у Азији, изазови које поставља Кина, чак иако је још увек тешко дати коначне одговоре. Изазови које поставља тренутно стање у Кини природно потпадају у следеће три групе – економска, политичка и културолошка питања. Ниједна група се, међутим, не може посматрати одвојено, јер су све три међусобно блиско повезане. Лично сматрам да су културолошка питања најважнија, и за Кину и за човечанство, и ако би она могла бити решена прихватио бих, мање-више равнодушно, било који политички или економски систем који би служио том циљу. Међутим, нажалост, практичне људе8 не занимају много питања културе, јер сматрају да су новац и моћ прави циљеви нације и појединца. Беспомоћност уметника у самовољном Прво поглавље књиге The Problem of China, 1922, London: George Allen & Unwin LTD., прим. прев. 8 practical men, у Раселовој филозофији користи се иронично и означава мате ријалисте, људе фокусиране само на храњење тела, а не и духа, прим. прев. 7

свету бизниса одувек је била опште место књижевника и моралиста, а колекционари су се зато осећали честито кад би купили дела сликара умрлих у немаштини. Кина се може посматрати као нација-уметник, с врлинама и пороцима који се очекују од уметника: врлинама које углавном користе другима и пороцима који углавном штете њему самом. Могу ли се кинеске врлине очувати? Или Кина мора да, како би преживела, уместо тога стекне пороке који омогућавају успех и доносе беду само другима? И ако Кина прекопира модел који нуде стране нације с којима има посла, каква ће бити судбина свих нас? Кина има стару цивилизацију која данас пролази кроз веома брз процес промене. Традиционална кинеска цивилизација се развила готово потпуно независно од Европе, с прилично другачијим добрим и лошим странама. Покушај подвлачења црте био би узалудан. Ниједна разумна особа се не би одважила да постави питање да ли је наша данашња култура, у целини, боља или лошија од оне на коју су наишли мисионари из 17. века у Небеском царству. Али, лако је указати на одређене аспекте у којима смо бољи од старе Кине, као и на оне у којима смо гори. Ако желимо да дијалог између нација Запада и Кине буде успешан, морамо престати да посматрамо себе као мисионаре супериорне цивилизације или, још горе, као људе који имају право да експлоатишу, угњетавају и варају Кинезе јер су они „инфериорна“ раса. Не видим ниједан разлог да се Кинези сматрају инфериорним у односу на нас, и верујем да већина Европљана, који су имало упознати с Кином, мисли исто. При поређењу сопствене културе са страном, приморани смо да по стављамо себи фундаменталнија питања од оних која се обично јављају при разматрању унутрашње политике. Приморани смо да питамо: Које су то ствари које ја, најзад, ценим? На основу чега бих једну врсту друштва оценио као пожељнију од неке друге? Који су то глобални циљеви за које бих највише волео да се остваре? Различити људи ће различито одговорити на ова питања и ја не знам ниједан аргумент којим бих убедио човека који је одговорио другачије од мене да промени мишљење. Стога се морам задовољити само изношењем одговора који су мени најпривлачнији, у нади да ће се читалац можда сложити. Главне ствари које се мени чине важним саме по себи, а не само као средства за постизање нечег другог, јесу: знање, уметност, инстинктивна срећа и пријатељске или љубавне везе. Кад говорим о знању, не мислим на све знање. Постоји мноштво примера сувопарних листа чињеница које су тек корисне, а још више оног што нема никакву вредност. Али зато сматрам да је разумевање природе које доноси наука, ма како било непотпуно, добро и дивно само по себи. Мислим да исто важи и за неке биографије и делове историје, али ширење овог предмета би ме одвело 64

предалеко од теме. Кад говорим о уметности као једној од ствари које имају вредност саме по себи, не мислим само на свесну и намерна дела школованих уметника, иако она наравно, у свом најбољем облику, заслужују највиши ранг. Мислим и на готово несвесну потрагу за лепотом, видљиву међу руским сељацима или кинеским кулијима, ону врсту нагона који ствара народне песме, које су постојале међу нама пре доласка Пуританаца, нагона који преживљава у вртовима колиба. Инстинктивна срећа, или радост живљења, јесте међу најважнијом широко популарном робом коју смо изгубили кроз индустријализам и велики притисак под којим већина нас живи. Њена општа распрострањеност у Кини је снажан аргумент да треба да имамо добро мишљење о кинеској цивилизацији. Приликом процене једне заједнице морамо размотрити не само колико добра или зла има унутар ње, већ, такође, и на који начин она утиче на промовисање добра или зла у другим заједницама, као и колико добра у којима ужива зависе од злодела у некој другој средини. И у том по гледу Кина је опет боља од нас. Наш просперитет, и већи део оног што настојимо да себи обезбедимо, може се постићи само кроз широко распрострањену репресију и експлоатацију слабијих нација, док Кинези нису довољно снажни да науде другим земљама и зато искључиво сопственим заслугама и напорима обезбеђују себи све што желе. Ова општа етичка разматрања ни у ком смислу нису ирелевантна за разматрање практичних проблема Кине. Наша индустријска и комерцијална цивилизација је истовремено и последица и узрок одређених мање или више несвесних уверења о томе шта је вредно труда. У Кини човек постаје свестан тих уверења кроз представу друштва које их оспорава тако што се гради, подједнако несвесно, на другачијем вредносном стандарду. На пример, прогрес и ефикасност нису нимало привлачни Кинезима, осим онима који су потпали под утицај Запада. Тиме што вреднујемо прогрес и ефикасност, ми смо обезбедили себи моћ и богатство; тиме што их игноришу, Кинези су, док их ми нисмо пореметили, обезбедили себи генерално мирно постојање и живот испуњен задовољством. Тешко је поредити ова супротна достигнућа без одређеног вредносног стандарда, а осим уколико је тај стандард мање или више свестан, утолико ћемо свакако потценити мање познату цивилизацију, јер зла на која нисмо навикли увек остављају јачи утисак од оних које смо научили да посматрамо као природан ток ствари. Култура Кине се веома брзо мења, и несумњиво је да је брза промена и потребна. До сада остварене промене могу се, на крају, повезати с војном надмоћи Запада, али вероватно је да ће у будућности наша економска надмоћ бити подједнако потентна. Верујем да ће, ако им се да слобода да асимилују оно што желе из наше цивилизације и одбаце оно што им се чини лошим, Кинези успети да постигну органски раст из сопствене 65

т радиције и да произведу заиста сјајан резултат, комбинујући наше врлине са својим. Међутим, постоје две супротне опасности које треба избећи ако би се то догодило. Прва опасност је да би могли да постану потпуно вестернизовани, изгубивши све што их је до сада чинило посебним, и тако буду само још једна од неспокојних, интелигентних, индустријских и милитаристичких нација које данас погађају ову несрећну планету. Друга опасност је да би, кроз отпор страној агресији, могли бити отерани у снажни конзервативизам усмерен против странаца у сваком погледу осим наоружања. То се догодило у Јапану и могло би лако да се догоди у Кини. Будућност кинеске културе блиско је повезана с политичким и економ ским питањима, и управо се кроз њихов утицај рађају опасности. Кина је суочена с две веома различите групе страних сила – с једне стране са Западним нацијама9, а с друге с Јапаном. Приликом разма трања утицаја беле расе на Далеки исток у целини, модерни Јапан се мора убројати у производе Запада, и стога одговорност за деловање Јапана у Кини лежи искључиво на његовим белим учитељима. Међутим, без обзира на то, Јапан и даље остаје веома различит од Европе и Америке, и има другачије амбиције у погледу Кине. Стога морамо размотрити три могућности: (1) Кина може постати роб једне или више Западних нација; (2) Кина може постати роб Јапана; (3) Кина може да се опорави и задржи своју слободу. Тренутно постоји и четврта могућност. Наиме, савез Јапана и нација Запада могао би да преузме контролу над Кином, али не верујем да ће Јапан на дуге стазе моћи да сарађује с Енглеском и Америком. Верујем да ће Јапан у будућности или доминирати Далеким истоком или пропасти. То не би био случај да су Јапанци другачијег карактера, али природа њихових амбиција је таква да их чини искључивим и непријатељски настројеним према суседима. Образложићу ово виђење када будем говорио о односима између Кине и Јапана.10 Да бисмо разумели питање Кине, најпре морамо да знамо нешто о кинеској историји и култури пре најезде белог човека, затим нешто о модерној кинеској култури и њој својственим тенденцијама, а онда је неопходно позабавити се прегледом војних и дипломатских односа Западних сила и Кине, почев од нашег рата из 1840. године па све до споразума склопљеног након Боксерског устанка 1900. године. Иако се у овом периоду догодио и кинеско-јапански рат, могуће је мање-више занемарити деловање Јапана у том рату и проценити какав би систем успоставиле White nations, односи се најпре на Европу и Северну Америку, али и на остале нације с доминантном белом популацијом; користимо западне нације уместо беле нације, термина који данас има изразито негативну конотацију, прим. прев. 10 Односи се на поглавља која нису део овог превода, прим. прев. 9

силе Запада да није било Јапана. Међутим, од тада је у кинеској политици најдоминантнији утицај Јапана, од свих страних нација. Стога је неопходно разумети како су Јапанци постали то што јесу: каква је то била нација пре него што је Запад уништио њихову изолованост и на који начин је Запад утицао на њих. Недостатак разумевања Јапана довео је до тога да су Енглези потпуно несвесни јапанских циљева у погледу Кине и не могу да схвате значај њихових поступака. Међутим, само политичко разматрање неће бити довољно да обја сни оно што се дешава у погледу Кине – економска питања су готово важнија. Кина је још увек једва индустријализована, а свакако је најважнија преостала неразвијена област на целом свету. Питање онога ко ће развити кинеске ресурсе – да ли Кина, Јапан или Западне нације, од изузетне је важности. Од тога зависи не само читав развој кинеске цивилизације, већ и расподела моћи на светској сцени, изгледи за мир, судбина Русије, као и могућности развоја бољег економског система у развијеним државама. Вашингтонска конференција је донекле показала, а донекле при крила, сукоб у настојањима различитих нација да запоседну Кину, нација које су све загарантовале њену независност и интегритет. Исход конференције је значајно отежао давање оптимистичног одговора на питања Далеког истока, а посебно у погледу следећег: може ли Кина да сачува и траг независности без великог развоја национализма и милитаризма? Не могу да прихватим да подржим национализам и милитаризам, али тешко је смислити шта рећи патриотски настројеном Кинезу кад пита како се тај пут може избећи. За сада сам дошао само до једног одговора. Кинеска нација је најстрпљивија на свету – размишљају о вековима као што друге нације размишљају о деценијама. У основи, она је неуништива и може себи да приушти да чека. „Цивилизоване“ нације света – са својим опсадама, отровним гасовима, бомбама, подморницама и црначким армијама11 – вероватно ће се међусобно уништити у наредних неколико стотина година, остављајући сцену онима које је пацифизам одржао у животу, ма како сиромашне и немоћне. Уколико Кина успе да избегне подстицаје да уђе у рат, утолико би њени силници могли да се на крају изморе, и оставе Кинезе да слободно истражују хумане методе наместо рата и пљачке и разарања, који су омиљени код свих Западних нација. Ово је можда само слабашна нада за Кину, а за нас само нешто боље од очајања. Међутим, осим ако Велике силе не науче да буду умерене и толерантне, не видим ниједну бољу могућност, мада видим многе горе. Negro armies, односи се на војске формиране искључиво од црнаца које су САД, а касније и европске земље, користиле као прву линију одбране у ратовима у духу колонијализма и идеје о инфериорности црне расе, прим. прев. 11

Наша Западна цивилизација изграђена је на предузимљивости, што је по психолозима резултат рационализације сувишне енергије. Наш индустријализам, милитаризам, љубав према прогресу, наша мисионарска преданост, империјализам, страст према доминацији и организацији – све то потиче од вишка неиздрживе жеље за активношћу. Гесло ефика сности ради ефикасности, без обзира на које циљеве се усмерава, донекле је дискредитовано у Европи након рата, који се никад не би догодио да су Западне нације мало индолентније. Међутим, у Америци је ово гесло још увек готово општеприхваћено, а тако је и у Јапану, тако је и код бољшевика, који суштински настоје да американизују Русију. Русија се, попут Кине, може описати као нација-уметник, али за разлику од Кине она је од времена Петра Великог под влашћу људи који желе да уведу сва добра и зла Запада. Некада можда не бих ни сумњао у исправност њихових идеја. Неки (иако не многи) Кинези који се након студија враћају у своју земљу подсећају на њих у погледу уверења да су западњачко упињање и јурњава најпожељније ствари на свету. Данас не могу да се сложим с тим. Чини ми се да су зла потекла од кинеске индоленције много мање погубна, гледајући човечанство у целини, од оних која се јављају широм света као последица заповедничке надмености Европе и Америке. Велики рат је показао да нешто није у реду с нашом цивилизацијом, а искуство Русије и Кине ме уверило да те земље могу да нам помогну да сазнамо шта је у питању. Кинези су открили и вековима практиковали начин живота који би, када би га сви усвојили, учинио цео свет срећним. Ми, Европљани, нисмо. Наш начин живота захтева борбу, експлоатацију, неуморне промене, незадовољство и разарање. Ефикасност усмерена ка разарању може се једино завршити уништењем, и наша цивилизација утолико стреми ка таквом крају, уколико не успе да усвоји нешто од оне мудрости због које презире Исток. На Волги, лета 1920. године, први пут сам схватио колико је дубока болест нашег Западног менталитета, који бољшевици покушавају да наметну суштински азијској популацији, као што Јапан и Запад чине Кини. Наш брод је путовао, данима, кроз непознату и загонетну земљу. Наше друштво је било бучно, весело, свадљиво, пуно олаких теорија, с глатким објашњењем за све, убеђени да нема ничег што не би могли да разумеју и ниједне људске судбине изван делокруга њиховог система. Један од нас био је на рубу смрти, у тешкој борби са слабошћу и ужасом и незаинтересованошћу јаких, даноноћно нападан звуковима гласног вођења љубави и простог смеха. А свуда око нас владала је дубока тишина, снажна попут смрти, недокучива попут небеса. Чинило се да нико није био докон да слуша тишину, а опет ме дозивала тако упорно да више нисам чуо прогласе пропагандиста и бескрајне информације добро информисаних. 68

Једне ноћи, јако касно, наш брод се зауставио на једном пустом ме сту, где није било кућа већ само велики пешчани спруд, а иза спруда ред топола иза којих се издизао месец. У тишини сам изашао на обалу и на песку наишао на необичну скупину људских бића, полуномада, долуталих из неке удаљене области погођене оскудицом. Породице су биле засебно збијене, окружене свим што поседују. Неки су спавали, док су други немо палили мале ватре од прућа. Треперави пламичци су обасјавали чворната, брадата лица дивљих мушкараца, снажне, стрпљиве и примитивне жене, и децу, мирну и успорену попут родитеља. Несумњиво су били људска бића, а опет бих се много лакше зближио с псом или мачком или коњем него с неким од њих. Знао сам да ће чекати тамо дан за даном, можда недељама, све док не стигне брод којим ће моћи да оду до неког далеког места, где су чули – можда погрешно – да је земља много дарежљивија него у држави коју су напустили. Неки ће успут умрети, сви ће патити услед глади и жеђи и врелине подневног сунца, али њихова патња биће нема. Чинило ми се да они представљају саму душу Русије – неисказиву, инертну из очаја, неуважену од стране мале гарнитуре вестернизатора који сачињавају све прогресивне или реакционарске партије. Русија је толико пространа да се неколицина речитих губи у њој, као што се човек и његова планета губе у међузвезданом простору. Могуће је, помислих, да ће теоретичари повећати беду већине покушавајући да их присиле на потезе супротне њиховим исконским инстинктима, али нисам могао да поверујем да ће им доктрина индустријализма и принудног рада донети срећу. И поред тога, изјутра сам наставио бесконачне расправе о материјалистичком схватању историје и основаности праве народне власти. Људи с којима сам причао нису видели уснуле луталице, а и да су их видели не би били заинтересовани, јер они нису добар пропагандни материјал. Али, нешто те стрпљиве тишине проговорило је са мном, нешто самотно и неизречено остало је у мом срцу током свих тих удобних и познатих интелектуалних разговора. И, напокон, почео сам да верујем да политику увек води искежени ђаво, који учи виспрене и проницљиве да муче покорне народе зарад материјалне добити или освајања моћи или успеха теорије. Како смо даље путовали, храњени намирницама узетим од сељака, заштићени војском сачињеном од њихових синова, питао сам се шта морамо да им дамо заузврат. Али нисам пронашао одговор. Повремено бих чуо њихове тужне песме или обузимајућу музику балалајке, али се звук мешао с великом тишином степа и испуњавао ме ужасним болом запитаности, пред којим је окцидентални оптимизам бледео. У таквом расположењу сам кренуо пут Кине у потрази за новом надом.

2. Поређење Кине и Западне цивилизације12 У данашњој Кини, наша цивилизација и изворна цивилизација Небеског царства су у блиском контакту, као што је показано у претходним поглављима.13 Још увек је спорно питање да ли ће се из тог контакта изродити нова цивилизација, боља од својих родитеља, или ће једноставно изворна култура бити уништена и замењена америчком. У прошлости се често показало да су контакти између различитих цивилизација били међе у процесу људског напретка. Грчка је учила од Египта, Рим од Грчке, Арапи од Римског царства, средњовековна Европа од Арапа, а ренесан сна Европа од Византије. У многим случајевима, показало се да су ученици бољи од учитеља. У случају Кине, ако посматрамо Кинезе као ученике, то ће се можда поновити. Заправо, ми можемо да научимо од њих исто колико и они од нас, али су много мање шансе да ћемо ми учити. Ако посматрам Кинезе као наше ученике, а не обрнуто, то је само зато што се плашим да смо ми неподучиви. У овом поглављу ћу се бавити искључиво културолошким аспектима питања које доноси контакт Кине и Запада. У наредна три поглавља бавићу се питањима која се тичу унутрашњег стања Кине, да бих се, напокон, у закључном поглављу14, вратио на наде за будућност које допушта тренутна тешка ситуација. Осим Шпаније и Америке у шеснаестом веку, не могу да се сетим ниједног случаја две цивилизације које су ступиле у контакт након тако дугог периода одвојеног развоја као што је то био случај с Кином и Европом. С обзиром на то како су невероватно раздвојени, изненађујуће је да међусобно разумевање између Европљана и Кинеза није још теже. Како би се ова тачка разјаснила, вреди на тренутак размотрити историјска исходишта ове две цивилизације. Западна Европа и Америка имају готово хомоген ментални живот, који би требало да повежем с три извора: (1) грчком културом, (2) јеврејском религијом и етиком и (3) модерним индустријализмом, који је и сам производ модерне науке. Можемо узети Платона, Стари завет и Галилеја као представнике ова три елемента, који се све до данас могу појединачно раздвојити. Од Грка проистиче наша књижевност и уметност, филозофија и чиста математика, као и учтивији делови нашег погледа на друштво. Од Јевреја проистиче наша фанатична увереност, коју наклоњени називају „вером“, морални занос, уз концепт греха, религијска нетрпељивост и део нашег Једанаесто поглавље, ibid. Односи се на поглавља која нису део овог превода, прим. прев. 14 Прво наредно и закључно поглавље су део овог превода, прим. прев. 12 13

национализма. Од науке, примењене у индустријализму, проистиче наша моћ и осећај моћи, уверење да смо попут богова и да можемо, потпуно праведно, бити судије живота и смрти ненаучних раса. Одатле такође проистиче и емпиријски метод, помоћу којег се дошло до готово свог правог знања. Ова три елемента, сматрам, објашњавају већи део нашег менталитета. Ниједан од ова три елемента није имао значајну улогу у развоју Кине, осим што је Грчка индиректно утицала на кинеско сликарство, вајарство и музику.15 Кина, самим почетком своје историје, припада великим речним царствима, међу којима су Египат и Вавилонско царство допринели нашим изворима кроз утицај који су имали на Грке и Јевреје. Као што је по стојање ових цивилизација омогућено богатим алувијалним земљиштем Нила, Еуфрата и Тигра, тако је настанак првобитне цивилизације Кине омогућен Жутом реком. Чак и у време Конфуција, кинеско царство се није протезало далеко, било ка југу или ка северу, од Жуте реке. Али, упр кос сличности у физичким и економским условима, било је веома мало заједничког у менталитетима Кинеза и Египћана и Вавилонаца. Лао Ци16 и Конфуције, који обојица припадају шестом веку пре наше ере, већ имају карактеристике које треба да сматрамо специфичним за модерне Кинезе. Они који свему приписују економске узроке тешко би објаснили разлике између старих Кинеза и старих Египћана и Вавилонаца. Лично, немам да понудим неку другу теорију. Сматам да наука, тренутно, не може у потпуности да објасни национални карактер. Климатски и економски услови објашњавају делове, али не и целину. Вероватно много тога зависи од карактера доминантних појединаца који се сплетом околности истакну у периоду стварања нација, као што су Мојсије, Мухамед и Конфуције. Најстарији познати кинески мудрац је Лао Ци, оснивач даоизма. „Лао Ци“ заправо није лично име, већ једноставно значи „стари филозоф“. Он је (по легенди) био старији савременик Конфуција, и његова филозофија је по мени много занимљивија. Сматрао је да свака особа, свака животиња и свака ствар има себи природан одређен начин или стил понашања, и да свако од нас треба да се прилагоди томе и да охрабрује друге да учине исто. „Дао“ значи „пут“, али се користи у мање или више мистичном смислу, као у тексту: „Ја сам Пут и Истина и Живот“. Мислим да је веровао да је смрт последица одступања од „пута“ и ако бисмо сви живели строго се држећи принципа природе били бисмо бесмртни, попут небеских тела. Касније се даоизам изродио у обичну магију и углавном се 15 Видети Henri Cordier, Histoire Générale de la Chine, Paris, 1920, vol. I, стр. 368, и Herbert Giles, Confucianism and its Rivals, Williams & Norgate, 1915, стр. 187. 16 Кад је у питању Лао Ци, књига која носи његово име је сумњиве аутентичности, и вероватно је састављена два или три века након његове смрти, видети Giles, op. cit., Lecture V.

бавио потрагом за еликсиром живота, али мислим да је нада за бекством од смрти била елемент даоистичке филозофије од самог почетка. Лао Циова књига, или боље речено књига која му се приписује, веома је кратка, али његове идеје развија ученик Џуанг Ци, који је занимљивији од свог учитеља. Филозофија коју су обојица заступали заснива се на слободи. Имали су лоше мишљење о власти и свакој врсти ометања природе. Жалили су се на ужурбаност модерног живота, који су поредили с мирним животом оних које су називали „чистим људима старине“. У доктрини Даоа постоји доза мистицизма, јер је Дао упркос разноврсности живог света у одређеном смислу једно. То значи да ако све живи у складу с Даоом, на свету неће бити сукоба. Међутим, оба мудраца већ имају кинеске особине духовитости, уздржаности и еуфемистичног изражавања. Хумор се огледа у Џуанг Циовој причи о По Лоу који је „знао како се господари коњима“, па их је дресирао све док пет од сваких десет није умрло.17 Њихова уздржаност и еуфемистично изражавање су очи гледни кад се упореде са Западним мистицима. Обе одлике су својствене целокупној кинеској књижевности и уметности, као и разговорима фино васпитаних Кинеза и данас. Све класе у Кини воле хумор, и никад не пропуштају прилику за шалу. У образованим класама, хумор је скривен и деликатан, тако да га Европљани често и не примете, што повећава уживање Кинеза. Њихова навика да се еуфемистично изражавају и представљају ствари мањим него што јесу је изванредна. Једном сам у Беиђингу упо знао човекa средњих година који ми је рекао да се у академском смислу Цитирано у Поглављу 4. (у питању је цитат према енглеском преводу из Musings of a Chinese Mystic, Lionel Giles (Murray), стр. 66: „Коњи имају копита да их пренесу преко мраза и снега, длаку да их штити од ветра и хладноће. Они једу траву и пију воду, и забацују пете над равницом. То је права природа коња. Раскошне палате су за њих бескорисне. Једног дана, По Ло је дошао и рекао: Ја знам како се господари коњима. И тако, он их је жигосао, и поткресао им гриву, и подсекао копита, и ставио уларе на главе и букагије на ноге, и распоредио их је у штале, што је довело до тога да су на сваких десет коња два или три умрла. Онда их је држао гладне и жедне, терао у кас и галоп, тимарио, подрезивао им гриву и репове, суочене с јадом китњастих узда однапред и са страхом чворнатог бича отпозади, све док више од половине није умрло. Грнчар каже: Ја могу да радим шта год хоћу с глином. Ако желим да буде округла, користим компасе. Ако желим четвртасту, квадрат. Столар каже: Ја могу да радим шта год хоћу с дрветом. Ако желим да буде искошено, користим лук. Ако желим право, линију. Али на основу чега можемо да сматрамо да природе глине и дрвета желе ову врсту примене компаса и квадрата, лука и линије? Упркос томе, свака генерација велича По Лоа због његових вештина у господарењу коњима, и грнчаре и столаре због њихове спретно сти с глином и дрветом. Они који управљају Царством праве исту грешку.“ прим. прев.) 17

интересује за теорију политике. Како сам тек стигао у земљу, прихватио сам то што је рекао у буквалном смислу, али сам касније сазнао да је он некада руководио једном провинцијом и да је већ дуги низ година веома истакнут политичар. У кинеској поезији је осетно одсуство страсти, што је такође последица практиковања умањеног и непотпуног изражавања. Они сматрају да мудар човек треба увек да буде миран, и иако имају тренутке страсти (јер су, заправо, народ који се лако узбуђује) не желе да их овековечују кроз уметност јер их не цене. Наш романтичарски покрет, који је нагнао људе да воле силовитост, нема, колико ја знам, свој пандан у кинеској књижевности. Њихова стара музика, у којој има веома лепих дела, тако је тиха да се тек чује. У уметности теже ка изврсности, а у животу ка разумности. Нема дивљења немилосрдном, снажном човеку, нити необузданом изражавању страсти. Након еклатантнијег живота Запада, испрва човеку измиче све оно што настоје да поруче, али лепота и достојанство њиховог постојања постепено постају видљиви, тако да су странци који најдуже живе у Кини они који највише воле Кинезе. Даоисти, иако су опстали као врачеви, у потпуности су изгубили наклоност образованих класа због конфуцијанизма. Морам признати да не могу да ценим заслуге Конфуција. Његова дела се углавном баве тривијалним питањима етикеције, а главна брига је научити људе како да се исправно понашају у различитим приликама. Међутим, кад се он упореди с традиционалним религијским учитељима неких других доба и народа, мора се признати да има велике заслуге, чак иако су углавном лоше. Његов систем, онако како су га развили следбеници, тиче се искључиво етике, без религијских догми, и није довео до појаве моћног свештенства нити до прогона. Свакако је успео да произведе читаву нацију коју красе изузетни манири и савршена љубазност. А кинеска љубазност није ни чисто конвенционална. У њу се може поуздати и у ситуацијама за које није прописано понашање и није ограничена само на једну класу – среће се чак и код најскромнијег кулија. Понижавајуће је посматрати како Кинези прихватају сурову охолост белог човека тихим достојанством, које не може да се унизи толико да одговори на неотесаност неотесаношћу. Европљани често то схватају као слабост, али заправо је у питању снага, снага којом су Кинези до сада победили све своје освајаче. Постоји један, и само један, значајан страни елемент у традиционалној цивилизацији Кине, и то је будизам. Будизам је дошао у Кину из Индије у раним вековима хришћанске ере, и стекао јасно одређено ме сто у религији ове земље. Ми, с нетолерантним ставом који смо преузели од Јевреја, сматрамо да ако човек прихвати једну религију не може да прихвати другу. Догме хришћанства и ислама, у својим ортодоксним облицима, тако су формулисане да ниједан човек не може да прихвати 73

обе. Међутим, у Кини не постоји ова врста некомпатибилности. Човек може бити и будиста и конфуцијанац, јер ту нема ничег некомпатибилног. Слично томе, у Јапану су већина људи и будисти и шинтоисти. Но, упркос томе постоје саставне разлике између будизма и конфуцијанства, због којих ће свако давати више значаја једном или другом чак иако прихвати оба погледа. Будизам је религија у смислу у којем ми разумемо ту реч. Има мистичне доктрине и пут ка спасењу и наредном животу. Пружа свету поруку која за циљ има излечење безнадежности, која је по будизму природна одлика људи без религијске вере. Будизам претпоставља ин стинктивни песимизам који се једино може излечити неком врстом свете догме. Конфуцијанство нема ништа од свега тога. Оно претпоставља да су људи у основи у миру са светом и да желе само упутства како да живе, а не охрабрење да уопште живе. И етичка упутства конфуцијанства нису заснована ни на каквој метафизичкој или религијској догми, већ су чисто земаљска. Последица истовременог постојања ове две религије у Кини је то да се људи религиозније и контемплативније природе окрећу ка буди зму, док је активан административни тип људи задовољан конфуцијан ством, које је увек било званично учење чије се познавање испитивало код кандидата за државну службу. Последица тога је да је влада Кине већ дуги низ година у рукама учених скептика, чије је управљање слабије у погледу енергичности и деструктивности – особина које Западне нације захтевају од својих владара. Заправо, они су се веома добро ускладили с максимама Џуанг Циа. Исход је популација која је углавном срећна, осим у областима погођеним јадима грађанског рата, потчињене нације којима је дозвољена аутономија и то што стране нације не морају да се плаше Кине, упркос њеној многољудности и обилним ресурсима. Када се пореде цивилизације Кине и Европе, у Кини се проналази готово све што и у старој Грчкој, али ништа од онога што одликује друга два елемента наше цивилизације, односно јудаизам и наука. Кина је практично лишена религије – не само кад су у питању више класе, већ народ у целини. Постоји веома јасно одређен етички кодекс, али он не застрашује нити прогони, и не постоји појам „греха“. Све доскора, и то након европског утицаја, није било ни науке ни индустријализма. Какав ће бити исход контакта ове старе цивилизације са Западом? Не мислим на политички или економски исход, већ на утицај на кинески менталитет. Тешко је у потпуности раздвојити та два питања, јер је, наравно, културни контакт са Западом под утицајем природе политичког и економског контакта. Но, упркос томе, желим да размотрим културоло шка питања издвојено, колико год је то могуће. У Кини постоји велика жеља за стицањем Западних знања, и то не само да би се стекла национална снага и способност за борбу против 74

агресије Запада, већ зато што велики број људи сматра да је учење само по себи добро. У Кини се традиционално високо вреднује знање, али некада се тражило само знање из класичних дела. Данас је општеприхваћено да је западњачко знање корисније. Многи млади сваке године одлазе на универзитете у Европи, а још више њих одлази у Америку, како би учили науку или економију или право или политикологију. По повратку у Кину, они обично постају наставници или државни службеници или новинари или политичари. Великом брзином модернизују кинески поглед на свет, посебно у образованим класама. Традиционална цивилизација Кине постала је непрогресивна и више није производила посебно вредно стваралаштво у погледу уметности и књижевности. Мислим да то није било због опадања унутар саме нације, већ једноставно због недостатка новог материјала. Уплив знања Запада управо нуди подстрек који је недостајао. Кинески студенти су способни и необично ревносни. Високо образовање пати од недостатка средстава и библиотека, али свакако не пати од недостатка најфинијег људског материјала. Иако је кинеска цивилизација до сада оскудевала у погледу науке, никад није имала ништа против ње, и стога ширење научног знања не наилази на препреке као што је то био случај с црквом у Европи. Не сумњам да би Кинези, ако би успели да успоставе стабилну власт и довољна средства, у наредних тридесет година почели да остварују изузетне научне резултате. Врло је вероватно да ће нас надмашити, јер крећу са свежим полетом и свим жаром које носи ренесанса. Заправо, елан за учење у Младој Кини18 непрестано подсећа на ренесансни дух Италије петнаестог века. Веома је необично то што, за разлику од Јапанаца, Кинези од нас не желе да науче оно што доноси богатство или војну снагу, већ знања која имају или етичку или друштвену вредности, или која су чисто интелектуално занимљива. Далеко од тога да не посматрају нашу цивилизацију критички. Неки су ми рекли да су били мање критични пре 1914. године, али да су због рата помислили да у западњачком начину живота сигурно има недостатака. Међутим, навика окретања ка Западу у потрази за мудрошћу била је веома снажна, па је одређен број младих помислио да ће им бољшевизам пружити оно што им је потребно. И та нада је сигурно претрпела разочарање, и ускоро ће схватити да морају да реше питање сопственог спасења путем нове синтезе. Јапанци су усвојили наше мане и задржали своје, али можемо се надати да ће Кинези направити обрнут избор – задржати сопствене врлине и усвојити наше. Односи се на младе револуционаре, по угледу на наслов чувеног есеја Млада Кина, који је написао реформатор Liang Qichao 1900. године, по којем су многа друштва давала себи називе, прим. прев. 18

Рекао бих да је достигнуће карактеристично за нашу цивилизацију научни метод, а карактеристично достигнуће Кинеза је исправно по имање циљева живота. Треба се надати да ће се ова два достигнућа постепено сјединити. Лао Ци описује деловање Даоа као „производњу без поседовања, делање без самодоказивања, развој без доминације“. Мислим да се из ових речи може извести поимање циљева живота блиско гледишту рефлективних Кинеза, и мора се признати да су ти циљеви веома различити од оних које себи поставља већина Европљана. Поседовање, самодоказивање, доминација – жељно се трага за тиме, и на националном и на индивидуалном плану. Од тих циљева је Ниче изградио филозофију, а Ничеови следбеници нису ограничени само на Немачку. Али, рећи ће неко, овде се пореди западњачка пракса с кинеском тео ријом. Да се поредила западњачка теорија с кинеском праксом, резултат би био много другачији. У овоме, наравно, има доста истине. Поседовање, једна од три ствари којих Лао Ци жели да се одрекнемо, свакако је драго срцу просечног Кинеза. Као нација, привржени су новцу – можда не више од Француза, али свакако више од Енглеза или Американаца. Њихови политичари су корумпирани, а моћни људи стичу новац на сраман начин. Ништа од тога се не може порећи. Упркос томе, у погледу друга два зла – самодоказивања и доминације, примећујем убедљиву супериорност кинеске праксе. Имају много мању жељу од белих раса да господаре другим народима. Слабост Кине на међународном плану подједнако је последица ове врлине као и порока, попут корупције и других, који се обично воде као једини узрок. Ако би иједна нација на свету могла да буде „сувише достојанствена да би се борила“, та нација би била Кина. Природно стање Кинеза је толерантан и пријатељски став, љубазно опхођење које очекују да ће бити узвраћено. Кад би то хтели, Кинези би могли да буду најмоћнија нација на свету. Али они само желе слободу, а не надмоћ. Није немогуће да ће их друге нације можда навести да се боре за слободу, и у том случају могли би да изгубе своје врлине и стекну склоност ка владању. Али данас, иако су већ 2000 година царевина, њихова љубав према владању је изненађујуће слаба. Иако је у Кини било пуно ратова, природно гледиште Кинеза је веома мирољубиво. Не знам ниједну другу земљу у којој би песник, попут ПоЧуиа у једној од песама које је госп. Вејли превео као „Старац са сломљеном руком“19, опевао регрута који се осакатио да би избегао војну службу као хероја. Њихов пацифизам је укорењен у контемплативном погледу на 19

прев.

The Old Man with the Broken Arm, песник Bai Juyi, превод Arthur Waley, прим.

свет и чињеници да не желе да промене оно што виде. Проналазе задовољство – као што се види у њиховом сликарству – у проматрању карактеристичних испољавања различитих животних форми, и немају жељу да све сведу на унапред осмишљене обрасце. Немају идеал прогреса који доминира нацијама Запада и допушта рационализацију наших активних импулса. Прогрес је, наравно, веома модеран идеал, чак и код нас. Он је део заслуга науке и индустријализма. Васпитани конзервативни Кинези данашњице говоре потпуно исто као што су писали најстарији мудраци. Ако им се предочи да то показује како се мало узнапредовало, они ће рећи: „Зашто тражити прогрес ако већ уживаш у нечем изврсном?“. Испрва, Европљанину овакво гледиште делује превише индолентно, али постепено се рађају сумње у сопствену мудрост. Почињемо да схватамо да је велики део онога што називамо прогресом заправо само нестална промена, која нас не води ништа ближе жељеним циљевима. Занимљиво је упоредити оно што су Кинези тражили на Западу и оно што је Запад тражио у Кини. Кинези на Западу траже знање, у нади – која је, плашим се, обично узалудна – да ће се знање можда показати као пут ка мудрости. Бели човек је ишао у Кину из три разлога: да би се борио, да би зарадио и да би преобратио Кинезе у нашу веру. Последњи од ова три мотива има вредност идеализма и инспирисао је многа херојства. Али и војник, и трговац, и мисионар су подједнако посвећени обележавању целог света одликама наше цивилизације. Сво троје су, у одређеном смислу, ратоборни. Кинези немају жељу да нас преобрате у конфуцијанство. Кажу да „религија има много, али разум је само један“, и тако нас драге воље пуштају да идемо својим путем. Они су добри трговци, али њихове методе се прилично разликују од оних које користе европски трговци у Кини, који стално траже концесије, монопол, пруге и руднике, и настоје да пронађу подршку за своје захтеве у топовњачама. Кинези, по правилу, нису добри војници, јер циљеви за које се од њих тражи да се боре нису вредни борбе, и они то знају. Али то је само доказ њихове разумности. Мислим да је толеранција Кинеза већа од било чега што Европљани могу да замисле на основу сопственог искуства. Сматрамо да смо толерантни зато што смо толерантнији од наших предака, али и даље спроводимо политичке и друштвене прогоне. Штавише, чврсто смо уверени да су наша цивилизација и наш начин живота немерљиво бољи од било чега другог, тако да смо, кад наиђемо на нацију попут Кинеза, убеђени да је најбоља ствар коју можемо да урадимо за њих да учинимо да буду попут нас. Мислим да је ово велика грешка. Деловало ми је да је просечан Кинез, чак иако је страховито сиромашан, срећнији од просечног Енглеза, и то зато што је његова нација изграђена на хуманијем и цивилизованијем погледу на свет од наше. Несталност и ратоборност не само што 77

изазивају очигледна зла, већ и испуњавају наше животе незадовољством, онемогућавају нам да уживамо у лепоти и чине нас готово неспособним за промишљање. У том погледу смо постали много гори у последњих стотину година. Не поричем да Кинези одлазе предалеко у супротном смеру, али баш због тога мислим да би контакт између Истока и Запада могао бити плодоносан за обе стране. Они би могли да науче од нас неопходан минумум практичне ефикасности, а ми бисмо од њих могли да научимо део контемплативне мудрости која им је омогућила да опстану, док су друге античке нације изумрле. Кад сам отишао у Кину, отишао сам тамо да предајем. Али сваког дана боравка тамо све мање сам мислио на знање које имам да им предам, а све више на оно што имам да научим од њих. Увидео сам да тај став није редак међу Европљанима који дуго живе у Кини, али је, нажалост, ретко присутан код оних који су ту кратко, или који одлазе тамо само да зараде. То је зато што Кинези нису добри у оном што стварно ценимо – војној срчаности и индустријској предузимљивости. Али они који вреднују мудрост и лепоту, или чак само једноставно уживање у животу, пронаћи ће више оног што желе у Кини него на растрзаном и бурном Западу, и радо ће живети тамо где се те ствари цене. Волео бих да могу да се надам да ће нам Кина, у замену за наше научно знање, дати део своје широке толерантности и контемплативне безбрижности.

3. Карактер Кинеза20 Међу Западњацима постоји теорија да су Кинези загонетни, пуни тајних мисли, и да их не можемо разумети. Можда бих се након дужег искуства контакта с Кином сложио с овим ставом, али док сам радио тамо нисам наишао ни на шта што га потврђује. Разговарао сам с Кинезима као што бих причао с Енглезима, и они би ми одговарали као што би Енглези одговорили Кинезу којег сматрају образованим и не потпуно неинтелигентним. Не верујем у мит о „препреденом Оријенталцу“: убеђен сам да би у игри међусобног обмањивања Енглез или Американац победио Кинеза девет од десет пута. Али како многи релативно сиромашни Кинези имају посла с богатим белцима, игра је обично једнострана. У том случају, бели човек без сумње бива обманут и преварен, али ништа више него што би био и кинески мандарин у Лондону. 20 Дванаесто поглавље, The Problem of China, 1922, London: George Allen & Unwin LTD., прим. прев.

Једна од најизванреднијих одлика Кинеза је њихова моћ да добију наклоност странаца. Скоро сви Европљани воле Кину – и они који дођу само као туристи, и они који живе тамо дуги низ година. Упркос савезу између Енглеске и Јапана, тешко да могу да се сетим Енглеза на Далеком истоку који је волео Јапан подједнако као Кину. Они који дуго живе с њима обично усвоје њихов поглед на свет и стандарде. Новопридошли су погођени очигледним тешкоћама: просјацима, ужасним сиромаштвом, распрострањеношћу болести, анархијом и корупцијом у политици. Сваки енергични Западњак испрва осећа снажну жељу да поправи ове ствари, које би, наравно, требало да буду поправљене. Међутим, Кинези, чак и они који су жртве несрећа које би се мо гле избећи, показују неизмерну пасивну индиферентност према узбуђењу странаца. Чекају да престане, као пенушање сода-воде. И, постепено, необичне сумње почињу да се увлаче у ум збуњеног путника. Након периода озлојеђености, он почиње да сумња у све максиме које је до тада прихватао без питања. Да ли је заиста мудро стално се чувати од будућих несрећа? Да ли је разумно одрећи се уживања у садашњости размишљајући о пропасти која ће нас можда задесити у будућности? Треба ли да проведемо живот градећи палату у којој никад нећемо имати времена да уживамо? Кинези одрично одговарају на ова питања, и стога морају да се носе са сиромаштвом, болешћу и анархијом. Али, да би компензовали ове те шкоће, они су задржали, за разлику од индустријализованих нација, способност за цивилизовано уживање, слободно време и смех, уживање у сунцу и филозофским разговорима. Кинези, свих класа, воле смех више од било које друге нације коју познајем. Они проналазе забаву у свему, и расправа се увек може ублажити шалом. Сећам се једног врелог дана кад је група нас прелазила брда у носиљкама – пут је био тежак и веома стрм, и носачима је било јако напорно. На највишој тачки пута, стали смо на десет минута да би се одморили. Истог трена, носачи су сели једни поред других, извадили луле и почели да се шале и смеју, као да су потпуно безбрижни. У било којој земљи где се зна за вештину промишљености, они би провели то време жалећи се на врућину како би добили веће напојнице. Ми, пошто смо Европљани, провели бисмо то време бринући да ли ће нас аутомобил чекати на правом месту. Имућни Кинези би започели разговор о томе да ли се универзум креће циклично или напредује праволинијским кретањем, или би се можда дали у разма трање да ли се истински врли човек одликује потпуним самоодрицањем или може, повремено, да размишља и о својим потребама. Повремено наилазимо на Западњаке који су у заблуди да Кина није цивилизована земља. Такви људи су потпуно заборавили шта чини цивилизацију. Тачно је да у Беиђингу нема трамваја и да је електрично 79

осветљење слабо. Тачно је да постоје предивни предели које Европљани једва чекају да наруже ископавањем угља. Тачно је да је образовани Кинез бољи у писању поезије него у памћењу чињеница које се могу пронаћи у Витакеровом алманаху. Кад вам препоручује место за живот, Европљанин ће вам рећи да је добро повезано железницом – највећи квалитет који види у било ком месту јесте могућност да се лако оде одатле. Али Кинез вам неће ни споменути возове, а ако га питате рећи ће вам погрешно. Оно што ће вам он рећи јесте да тамо постоји палата коју је некада давно изградио један цар, и одмаралиште на језеру за учењаке уморне од света, које је основао чувени песник из династије Танг. Овакав поглед на свет се Западњаку чини варварским. Кинези, од највиших до најнижих слојева, имају непоколебљиво тихо достојанство, које се обично не може уништити чак ни европским образовањем. Они нису наметљиви, ни као појединци ни као нација. Сувише су поносни за наметљивост. Они признају војну слабост Кине у поређењу са страним силама, али не сматрају да је ефикасност у убијању најважнија врлина човека или нације. Мислим да, у суштини, они готово сви мисле да је Кина најбоља нација на свету, с најизврснијом цивилизацијом. Не може се очекивати да Западњак прихвати овакво гледиште, јер је засновано на потпуно различитим традицијама од његових. Али постепено почињемо да сматрамо да то, у сваком случају, није апсурдан поглед на свет, и да је заправо то логичан исход доследног стандарда вредности. Типичан Западњак жели да узрокује што је више могуће промена у својој околини, док типичан Кинез жели да ужива највише и најделикатније што може. Ова разлика је у основи већине супротности између Кине и англофоног света. Ми на Западу имамо фетиш „прогреса“, што је етичко прикривање жеље да будемо узроци промена. Ако нас неко, на пример, пита да ли су машине заиста побољшале свет, нама то питање делује бесмислено. Донеле су велике промене, а самим тим и велики „прогрес“. Оно што сматрамо љубављу према прогресу је заправо, девет од десет пута, љубав према моћи и уживање у осећају да се ствари могу променити на нашу заповест. Зарад овог задовољства, млади Американац ће толико напорно радити да ће, кад напокон стекне милионе, већ бити оболео од диспепсије – приморан да живи на препеченом хлебу и води као пуки посматрач гозби које нуди својим гостима. Али он се теши мишљу да може да контролише политику, да изазива или спречава ратове у складу са својим улагањима. Управо оваква нарав чини Западне нације „прогресивним“. Постоје, наравно, амбициозни људи и у Кини, али их је много мање него међу нама. И њихова амбиција поприма другачији облик – не бољи, али облик који је резултат веће жеље за уживањем него за моћи. Природна 80

последица овакве жеље је то што је похлепа широко распрострањена мана Кинеза. Новац омогућава уживање, и стога је новац страсно жељен. Код нас, новац се жели пре свега као средство за добијање моћи. Политичари који могу да дођу до моћи без много новца, обично драге воље остају сиромашни. У Кини тзв. tuchun21 (војни заповедници) имају праву моћ, и они је готово увек користе искључиво за стицање великог богатства. Њихов циљ је да у погодном тренутку побегну у Јапан, с довољно плена за мирно уживање у остатку живота. Чињеница да ће приликом бега изгубити моћ нимало их не узнемирава. Наравно, очигледно је да су такви политичари, који пустоше само провинције које су им поверене, много мање штетни за свет од наших, који уништавају читаве континенте како би победили у изборној кампањи. Корупција и анархија у кинеској политици наносе много мање штете него што би се могло очекивати. Али кад су у питању предаторске жеље Великих сила – посебно Јапана – штета је много мања него што би била нанета нашим „ефикасним“ системом власти. Девет десетина активности модерне Владе је штетно, и стога што се лошије примењују – то боље. У Кини, где је Влада лења, корумпирана и неспособна, постоји одређени степен личне слободе који је у потпуности изгубљен у другим деловима света. Закони су подједнако лоши као било где другде. Повремено се догоди да се, под притиском странаца, неко ухапси због бољшевичке пропаганде, као у Енглеској или Америци, али то се дешава веома ретко. По правилу, у пракси има врло мало мешања у слободу говора и штампе.22 Појединац не осећа обавезу да прати стадо, као што је то случај у Европи од 1914. и у Америци од 1917. године. Људи и даље самостално размишљају и не плаше се да саопште закључке до којих дођу. Индивидуализам је на Западу изумро, али у Кини преживљава, за добро као и за зло. Самопоштовање и лично достојанство су у Кини доступни сваком кулију, у степену који је код нас могућ само за неколицину водећих финансијера. „Чување образа“, које се странцима у Кини често чини смешно, само је спровођење поштовања личног достојанства у домену понашања у друштву. Свако има „образ“, чак и најпонизнији просјак, и постоје начини на које га не смете понизити ако не желите да нарушите кинески етички кодекс. Уколико с Кинезом разговарате на начин који крши овај кодекс, 21 Dujun, војни заповедник који управља провинцијом, кинески термин из друге и треће деценије 20. века, прим. прев. 22 То љути странце, који покушавају да спроведу веома строгу цензуру штампе у Шангхају. Видети The Shanghai Printed Matter Bye-Law. Hollington K. Tong, Review of the Far East, April 16, 1922.

он ће се насмејати, јер се ваше речи морају прихватити као шала да не би биле схваћене као увреда. Једном сам помислио како студенти којима сам предавао нису вредни колико би могли да буду и то сам им рекао обративши им се истим речима које бих користио с енглеским студентима у тим околностима. Али ускоро сам схватио да грешим. Сви су се нелагодно насмејали, што ме изненадило док нисам увидео зашто. Живот Кинеза, чак и оних најмодернизованијих, много је углађенији од било чега на шта смо ми навикли. То, наравно, омета ефикасност, и такође (што је још озбиљније) отежава искреност и истину у личним односима. Да сам ја Кинез, желео бих да се то ублажи. Али, онима који трпе бруталност Запада, кинеска учтивост је веома умирујућа. Нећу ни покушати да проценим да ли је она, у принципу, боља или лошија од наше отворености. Кинези подсећају на Енглезе по својој љубави према компромису и навици да се клањају јавном мњењу. Сукоби се ретко доводе до крајње, бруталне тачке. Однос према манџурском цару се може узети као добар пример. Кад нека Западна земља постане република, обично се свргнути монарх обезглави, или се барем натера да побегне из земље. Кинези су, међутим, оставили цару титулу, прелепу палату, трупе евнуха и приход од неколико милиона долара годишње. Он је шеснаестогодишњи дечак који мирно живи у Забрањеном граду. Једном је, током грађанског рата, номинално враћен на власт у трајању од неколико дана, али је поново збачен, без икаквих последица. Јавно мњење је веома стварна сила у Кини, кад успе да се пробуди. Оно је, по свим изворима, било најзаслужније за пад партије Ан Фу лета 1920. године. Ова група је била про-јапанска и прихватала је зајмове од њих. Мржња према Јапану је најснажнија и најраспрострањенија политичка страст у Кини, која се распламсала међу студентима у ватреним беседама. Партија Ан Фу је, испрва, имала велику војну надмоћ, али су се њихови војници осули кад су схватили за који циљ треба да се боре. На крају су противници партије Ан Фу успели да уђу у Беиђинг и смене владу готово без иједног метка. Подједнако одлучујући утицај јавног мњења био је видљив и у питању штрајка наставника, које се управо решавало кад сам напустио Беиђинг. Влада, која је увек без средстава због корупције, месецима није плаћала наставнике. Напокон, решили су да инсистирају на исплати и кренули су као делегација у владу, праћени великим бројем младих. Дошло је до сукоба с војском и полицијом, и велики број наставника и ученика је мање-више озбиљно повређен. То је довело до невероватног протеста, јер је у Кини љубав према образовању дубока и широко распрострањена. Новине су захтевале револуцију. Влада је управо потрошила девет милиона 82

долара на подмићивање три војна заповедника која су се окомила на град уценама, па нису могли да пронађу ниједан уверљив изговор да не дају наставницима тражених неколико стотина хиљада и у паници су дали оставку. Мислим да ни у једној англосаксонској земљи интерес наставника не би изазвао тај ниво саосећања јавности. Ништа не чуди Европљанина код Кинеза колико њихово стрпљење. Образовани Кинези су веома свесни опасности од других земаља. У потпуности схватају шта су Јапанци урадили у Манџурији и Шандунгу. Све сни су да Енглези у Хонгконгу дају све од себе да осујете покушаје Кантона да уведе добар систем власти на југу. Знају да све Велике силе, без изузетка, похлепно посматрају неразвијене ресурсе њихове земље, посебно угаљ и гвожђе. Имају пред собом пример Јапана, који је, кроз развој бруталног милитаризма, гвоздене дисциплине и нове реакционарске религије, успео да потисне сурове страсти „цивилизованих“ индустријали ста. А опет, они нити имитирају Јапан нити се питомо покоравају страној доминацији. Они не размишљају у деценијама, већ у вековима. И раније су били покорени, прво од стране Татара а затим од стране Манџураца, али су у оба случаја прогутали своје освајаче. Кинеска цивилизација је опстала, неизмењена, а након неколико генерација освајачи су постали већи Кинези од својих поданика. Манџурија је прилично празна земља, с пуно простора за колонизацију. Јапанци сматрају да су им потребне колоније за прекобројно становништво, а кинеских имиграната у Манџурији има стоструко више од јапанских. Ма какав био тренутни политички статус Манџурије, он остаје део кинеске цивилизације и може се вратити кад год Јапан задеси нешто лошији положај. Кинези црпе толику снагу из својих четири стотине милиона, издржљивости народних обичаја, моћи пасивног отпора и нацио налног јединства без премца – упркос грађанским ратовима, који само заталасају површину – да могу да дозволе себи да презру војне методе и да сачекају да се грозничава енергија њихових тлачитеља истроши у међусобно погубним борбама. Кина је у много мањој мери политички ентитет него што је цивилизација – једина која је преживела од давнина. Од времена Конфуција, египатско, вавилонско, персијско, македонско и римско царство је изумрло, али Кина је опстала кроз процес сталне еволуције. Било је страних утицаја – прво будизам, а сада Западна наука. Али будизам није претворио Кинезе у Индусе и Западна наука их неће претворити у Европљане. У Кини сам упознао људе који су поседовали исто толико Западних знања колико и наши професори, а опет нису изгубили равнотежу нити додир са сопственим народом. Оно што не ваља на Западу – бруталност, немир, спремност да се тлаче слабији, усмереност ка чисто материјалним циљевима – они 83

виде као лоше, и не желе да усвоје. Оно што је добро, посебно наука, желе да усвоје. Стара, аутохтона култура Кине је у великој мери изумрла. Уметност и књижевност нису оно што су некад биле, а Конфуције не може да задовољи духовне потребе модерног човека, чак иако је Кинез. Кинези који су искусили европско или америчко образовање схватају да је потребан нови елемент који би освежио домаћу традицију и окрећу се ка нашој цивилизацији како би га пронашли. Али они не желе да изграде цивилизацију по угледу на нас, и управо у томе лежи највећа нада. Уколико не буду увучени у милитаризам, утолико би могли да произведу заиста нову цивилизацију, бољу од било чега што смо ми на Западу успели да створимо. До сада сам углавном говорио о добрим странама карактера Кинеза. Међутим, наравно, Кина, као и било која нација, има и своје лоше стране. Није ми пријатно да говорим о томе, јер сам искусио толико учтивости и искрене љубазности у Кини да бих радије говорио само добро о њима. Али зарад Кине и зарад истине, било би погрешно сакрити оно што је мање добро. Само ћу замолити читаоца да запамти да, кад се ствари сведу, сматрам да су Кинези једна од најбољих нација које сам упознао и спреман сам да саставим оштрију осуду за сваку од Великих сила. Мало пре него што сам напустио Кину, један чувени кинески писац је инсистирао да му кажем шта су по мени највеће мане Кинеза. Оклевајући, навео сам три: похлепа, кукавичлук и безосећајност. Зачудо, мој саговорник је, уместо да се наљути, признао основаност моје критике и кренуо у разговор о могућим решењима. То је пример интелектуалног интегритета, једне од највећих кинеских врлина. Безосећајност Кинеза ће сигурно погодити сваког Западњака. Немају нимало оног хуманитарног нагона који нас наводи да посветимо један по сто енергије за ублажавање зла које чини осталих деведесет девет посто. На пример, забрањујемо Аустријанцима да се прикључе Немачкој, емигрирају или добију индустријске сировине. Стога људи у Бечу умиру од глади, осим оних које смо желели да одржимо у животу зарад филантропије. Кинези не би имали енергије да изгладне становнике Беча, нити филантропских нагона да одрже неке од њих у животу. Док сам боравио у Кини милиони су умирали због оскудице, људи су продавали децу у ропство за неколико долара или их убијали ако не би могли да добију толико за њих. Европљани су чинили много тога да смање оскудицу, а Кинези врло мало – а и то мало је поништено због корупције. Међутим, мора се рећи да су напори Европљана имали више учинка кад је у питању умирење савести него помагање Кинезима. Док год опстају данашње стопе рађања и данашње пољопривредне методе, повремено мора доћи до несташице, и они које филантропија сачува кроз једну оскудицу највероватније ће ишчезнути у следећој. 84

У Кини се несташице могу трајно решити једино бољим пољопривредним методама у комбинацији с емиграцијом или контролом рађања у великим размерама. Образовани Кинези то знају и зато се не обазиру на напоре да се сачува живот тренутних жртава. Велики део безосећајности Кинеза може се објаснити на сличан начин, јер узрок лежи у посматрању величине датог проблема. Али остаје један део који се не може тако тумачити. Ако аутомобил удари и озбиљно повреди пса, девет од десет пролазника ће застати да се смеје завијању сироте животиње. Призор патње сам по себи не изазива саосећајни бол код просечног Кинеза. Заправо, чини се да му је такав призор помало пријатан. Њихова историја и казнено право пре револуције из 1911. године показују да нису нимало лишени нагона за активном окрутношћу, али то нисам никада лично видео. И мора се напоменути да се активна окрутност практикује у свим великим нацијама, у мери која је скривена само нашим лицемерјем. Кукавичлук је prima facie мана Кинеза, али нисам сигуран да им заиста недостаје храбрости. Тачно је да у биткама између супротстављених војних заповедника обе стране побегну, а победник је онај који први открије да се друга страна повукла. Али то само показује да је кинески војник рационалан човек. Није у питању неки важан циљ и војске чине само плаћеници. Кад је посреди озбиљан проблем, као на пример у таипиншкој побуни23, каже се да се Кинези добро боре, посебно ако имају добре заповеднике. Но, без обзира на то, мислим да се Кинези не могу сматрати храбрим народом, у поређењу с Англо-Саксонцима, Французима или Немцима, осим кад је у питању пасивна издржљивост. Издржаће мучење, и претрпети чак и смрт, зарад циљева које би припадници ратоборнијих нација сматрали недовољним – на пример, да не би открили место на којем је сакривено опљачкано благо. Упркос релативном недостатку активне храбрости, они се мање плаше смрти од нас, што се види из спремности да изврше самоубиство. Похлепа је, рекао бих, највећа мана Кинеза. Живот је тежак и до новца се не долази лако. Зарад новца, сви осим неколицине Кинеза образованих у иностранству ће прибећи корупцији. Зарад неколико кованица, готово сваки кули ће непосредно угрозити свој живот. Потешкоће у борби против Јапана су углавном произишле из чињенице да готово ниједан кинески политичар не може да одоли подмићивању од стране Јапанаца. Мислим да је ова мана вероватно последица чињенице да је, дуги низ година, било веома тешко преживети на поштен начин, и у том случају Грађански рат који је трајао од 1850. до 1864. године, вођен између, у том периоду основаног, Небеског царства Таипинг (државе на хришћанским основама) и владајуће династије Ћинг, прим. прев. 23

ситуација ће се побољшати како се буду побољшавали економски услови. Сумњам да је данас у Кини ишта горе него што је било у Европи у осамнаестом веку. Нисам чуо да је иједан кинески генерал више корумпиран од Молбороа24, или да је неки политичар више корумпиран од кардинала Дибоа25. Стога је веома могуће да ће измене у индустрији учинити Кинезе поштеним попут нас – што не значи много. Говорио сам о Кинезима онаквим какви су у свакодневном животу, кад делују као људи активне и скептичне интелигенције, али помало успорених страсти. Међутим, имају и другу страну – могу да се необуздано побуде, често као група. Нисам имао пуно прилике да то сам видим, али је несумњиво тачно. Боксерски устанак26 је одличан пример, који је посебно погодио Европљане. Али њихова историја је испуњена мање-више сличним немирима. Управо тај елемент њиховог карактера их чини непредвидивим и зато је немогуће чак и нагађати о њиховој будућности. Можемо замислити како чланови једне групе постају фанатични бољшевици, или противници Јапана, или хришћани, или посвећени неком вођи који би на крају себе прогласио царем. Претпостављам да је то елемент њиховог карактера који их чини, упркос уобичајеном опрезу, најнесмо тренијим коцкарима на свету. И многи цареви су изгубили престо због снаге романтичне љубави, иако се романтична љубав презире много више него на Западу. Није једноставно сумирати карактер Кинеза. Већи део оног што оставља утисак на странца само је последица чињенице да су очували стару цивилизацију која није индустријска. Све ће то вероватно нестати, под притиском Јапанаца и европских и америчких финансијера. Њихова уметност већ изумире, и бива замењена грубим имитацијама другоразредних европских слика. Већина Кинеза који су се образовали у Европи не могу да виде лепоту у домаћем сликарству, већ само презриво примећују да оно не поштује принципе перспективе. Опипљиви шарм на који наилазе туристи у Кини се не може очувати. Он мора нестати при додиру с индустријализмом. Али можда се нешто може сачувати, нешто етичких врлина у којима је Кина изузетна, а које су очајнички потребне модерном свету. Од тих врлина на прво место стављам мирољубиву нарав, која настоји да реши проблеме правдом пре него силом. Остаје да видимо да ли ће Запад дозволити да таква нарав John Churchill, први војвода од Молбороа, енглески генерал с краја 17. и почетка 18. века, прим. прев. 25 Guillaume Dubois, француски кардинал и државник с краја 17. и почетка 18. века, прим. прев. 26 Екстремно националистички покрет против империјализма Запада и хришћан ства с прелаза из 19. у 20. век, прим. прев. 24

опстане или ће је, у самоодбрани, приморати да уступи место махнитом милитаризму, до којег је доведен Јапан.

4. Перспектива за Кину27 У овом поглављу намеравам да заступам, колико год могу, становиште једног прогресивног Кинеза окренутог ка општем добру. Размотрићу за које реформе, и којим редом, бих се залагао да сам у тој позицији. За почетак, јасно је да Кина мора да се спаси сопственим напорима и да не може да се ослони на помоћ са стране. На међународном плану, Кина је била и добре и лоше среће. Велики рат је био неповољан, јер је привремено дао Јапану одрешене руке, док је пад царске Русије био повољан, јер је прекинуо тајни савез Руса и Јапанаца. Савез Британије и Јапана је био неповољан, јер нас је навео да потпомажемо агресију Јапанаца чак и упркос нашим сопственим економским интересима. Несугласице између Јапана и Америке су биле повољне, али се чини да ће договор постигнут на Вашингтонској конференцији, иако тренутно позитиван у погледу Шандунга, на дуге стазе бити неповољан, јер Америка неће бити тако вољна да се противи Јапану. Из разлога које сам навео у десетом по глављу28, осим ако Кина не ојача, пад Јапана или његова неспутана надмоћ на Далеком истоку ће се готово сигурно показати погубним за Кину – а врло је вероватно да ће доћи до једног од та два исхода. Све Велике силе, без изузетка, имају интересе који, на дуге стазе, нису компатибилни с добробити Кине и најбољим могућим развојем кинеске цивилизације. Стога Кинези морају да траже спасење у сопственој енергији, а не самилости било које спољне Силе. Није у питању само проблем политичке независности – одређена врста културне независности је барем подједнако важна. У овој књизи сам покушао да покажем да су Кинези, у неким стварима, супериорни у односу на нас, и да не би било добро ни за њих ни за нас да буду приморани да се, у тим стварима, спусте на наш ниво како би опстали као нација. Међутим, по овом питању је неопходно направити компромис. Ако не усвоје део наших мана у одређеној мери, ми их нећемо поштовати и биће изложени све већем тлачењу од стране страних нација. Циљ мора бити да се овај процес одржи у најужем могућем оквиру који омогућава безбедност. Петнаесто (последње) поглавље, The Problem of China, 1922, London: George Allen & Unwin LTD., прим. прев. 28 Није део овог превода, прим. прев. 27

Пре свега, неопходан је патриотски дух – наравно, не нетрпељиви став против странаца који су заступали Боксери, већ просветљени дух који је вољан да учи од других нација али није вољан да им дозволи да доминирају. Овакав став је развијен код образованих Кинеза и у великој мери у трговачкој класи, услед суровог искуства с Јапаном. Опасност коју носи патриотизам је да, чим се покаже довољно снажним за успешну одбрану, често прерасте у страну агресију. Кина има способност да, и по ресурсима и по броју становника, постане највећа Сила на свету после Сједињених Држава. По стоји велика бојазан да би Кинези у процесу јачања зарад очувања незави сности могли да постану довољно снажни да крену путем империјализма. Никад се не може превише нагласити да патриотизам треба да буде само одбрамбен, а не агресиван. Али под овим условом, мислим да је патриотски дух апсолутно неопходан за регенерацију Кине. Независност не треба тражити као циљ сам по себи, већ као средство за нови спој западњачких вештина и традиционалних кинеских врлина. Уколико се овај циљ не достигне, утолико политичка независност неће бити баш много вредна. Рекао бих да су три главне потребе: (1) успостављање уређене Владе, (2) индустријски развој под контролом Кинеза и (3) ширење образовања. Треба истовремено радити на постизању свих ових циљева, али ми се чини да њихова хитност у целини одговара наведеном редоследу. Већ смо видели колико велику улогу ће држава морати да има у изградњи индустрије, као и колико то није могуће док влада политичка анархија. Средства за широко распрострањено образовање такође нису доступна све док не постоји добро управљање. Стога је добра влада предуслов за све остале реформе. Индустријализам и образовање су уско повезани и било би тешко одредити шта је од та два приоритет. Међутим, морам да ставим индустријализам на прво место, јер ако се Кинези ускоро не развију странци ће у толикој мери учврстити своју позицију да ће их бити веома тешко истерати. Из тих разлога сматрам да наша три проблема треба решавати по наведеном реду. 1. Успостављање уређене владе. – У тренутку писања овог текста, у Кини влада анархија као никад досад. Сукоб између Чанг-цо-лина29 и Ву-пеи-фуа30 је неизбежан. Чанг се обично сматра, иако по неким угледним ауторитетима погрешно, најснажнијом реакционарском струјом у Кини. Ву-пеи-фу, иако назван „либералним вођом“ од стране листа The Times, могао би да се покаже нимало бољим од „либералних“ вођа у Zhang Zuolin, војни заповедник Манџурије од 1916. до 1928. године, прим. прев. Wu Peifu, генерал на високом положају у влади Беиђинга, који је имао значајну улогу у сукобима војних заповедника од 1916. до средине тридесетих година 20. века, прим. прев. 29 30

нашој околини. Наравно да је могуће да ће он, ако победи, испунити своја обећања и сазвати парламент целе Кине, али је барем подједнако толико могуће и да то неће урадити. У сваком случају, зависити од наклоности успешног генерала је подједнако непоуздано као зависити од добронамерности стране Силе. Уколико прогресивни елементи желе да победе, утолико морају да постану снажна, организована сила. Колико сам успео да дознам, кинески заговорници уставне власти раде најбоље што могу у овом тренутку. Наиме, они усаглашавају заједнички програм, који укључује сазивање парламента и престанак војних узурпација. Јединственост је неопходна, чак иако укључује жртвовање прин ципа које негује део групе. Пружање програма око којег су уједињени сви заговорници уставне власти добиће велику тежину у очима јавности, што у Кини даје велику моћ. Онда би могли, пре или касније, да понуде високу уставну позицију неком од моћних генерала, под условом да он престане да зависи од пуке војне снаге. На тај начин би можда могли да окрену ситуацију у корист човека којег изаберу, као што је узнемиреност студената променила ситуацију јула 1920. године у корист Ву-пеи-фуа, а против партије Ан Фу. Таква политика може бити успешна само ако је праћена жустром пропагандом, и међу цивилним становништвом и међу војницима, и под условом да, чим се успостави мир, распуштеним војницима буде пронађен посао, а онима који нису распуштени обезбеђена плата. Тиме се долази до питања финансија, које је веома тешко, јер стране Силе неће да одобре позајмицу осим ако заузврат Кина не жртвује још неки део остатака своје независности. (Из разлога које сам објаснио у десетом поглављу31, не прихватам изјаву америчког конзорцијума банака да њихов зајам не би укључивао контролу над унутрашњим питањима Кине. Они можда немају намеру да укључе контролу у давање зајма, али уверен сам да би до тога заправо дошло.) Једини начин да се превазиђе ова потешкоћа, који ја видим, јесте да се прикупи интерни зајам, уздајући се у патриотизам кинеских трговаца. У Кини има пуно новца, али, веома очекивано, богати Кинези неће да позајмљују ниједном од разбојника који данас контролишу владу. Кад дође време за састављање трајног устава, не сумњам да ће он морати бити сачињен на савезном нивоу, али уз остављање простора за вео ма велику аутономију провинција, док би централној власти преостало мало шта осим царине, војске и морнарице, међународних односа и железница. Осећај припадности провинцијама је веома снажан, и мислим да је данас општеприхваћено да је 1912. године направљена грешка кад им није дозвољена већа самосталност. 31

Није део овог превода, прим. прев.

Током процеса састављања устава, а чак и након што буде прихваћен, неће бити могуће ослонити се на престиж својствен уставној власти, нити пустити да се јавно мњење неупућено формира. Биће неопходно да се истински прогресивни људи широм земље уједине у строго дисци плиновано друштво, доносећи заједничке одлуке и обезбеђујући подршку за те одлуке међу свим члановима. Ово друштво ће морати да придобије поверење јавности веома строгим избегавањем корупције и политичког профитерства. И најмањи пропуст ма којег члана по том питању мора бити праћен избацивањем. Друштво мора да постане очигледан првак у заступању националних интереса, насупрот свим опортунистима, шпекулантима и улизицама страним силама. На тај начин ће стећи ауторитет да подржи или осуди политичаре и да врши велики утицај на ставове, чак и у војсци. У Младој Кини има довољно енергије, патриотизма и поштења да се створи једно такво друштво, и да се учини снажним кроз поштовање које би задобило. Али ако се просвећени патриотизам не организује на овакав или сличан начин, његова моћ неће бити дорасла политичким проблемима с којима се Кина суочава. Пре или касније, задирање страних Сила у суверена права Кине мора престати. Кинези морају да поврате луке изгубљене у мировним споразумима, контролу над царином и тако даље. Такође морају да се ослободе екстериторијалности. Али све то вероватно може да се уради, као у случају Јапана, без изазивања негативних реакција страних Сила (осим можда Јапанаца). Било би погрешно компликовати ране фазе кинеског опоравка мерама које би генерално гледано изазвале непријатељство страних Сила. Русија је била у бољем одбрамбеном положају од Кине, али је ужасно пропатила због општег непријатељства које су изазвали бољшевици. Уз добро управљање и развој кинеских ресурса, могуће је повратити већи део жељених концесија чисто дипломатским путем, а остатак може да сачека погодну прилику. 2. Индустријски развој. – О овој теми сам већ писао у четрнаестом поглављу32, а сада желим да размотрим одређене опште аспекте овог питања. Из разлога које сам већ образложио, сматрам да све железнице треба да буду у рукама државе, а да сви успешни рудници треба да буду купљени од стране државе по поштеној цени, чак иако изворно нису државни. Уговори о зајмовима са странцима требало би да буду опрезно састављени тако да Кина задржи контролу. То не би било посебно тешко кад би Кина имала стабилну и уређену владу, и у том случају многи страни капиталисти би били вољни да дају позајмице на основу добрих гаранција, без захтевања икакве улоге у управљању. Треба применити све могуће дипломатске 32

Није део овог превода, прим. прев.

методе да се разбије монопол који конзорцијум настоји да стекне у домену зајмова. Уз добру власт, било би пожељно имати велики број државних предузећа у кинеској индустрији. Постоји пуно аргумената у корист државног социјализма, или пре оног што Лењин назива државни капитализам, у било којој земљи која је економски али не и културно заостала. Као прво, лакше је да се задужује држава него физичко лице. Као друго, лакше је да држава ангажује и запосли стране стручњаке који ће вероватно бити потребни још неко време. Као треће, лакше је да се држава побрине да кључне гране индустрије не потпадну под контролу страних Сила. Оно што је можда још важније од ових разлога јесте да, бављењем индустриј ским предузетништвом од самог почетка, држава може да спречи ширење многобројних лоших страна приватног капитализма. Ако Кина успе да успостави снажну и поштену владу, кинеска индустрија ће се моћи развијати без истовременог развоја осорне моћи приватних капиталиста, која данас притиска Западне нације и усмерава их у погрешном правцу. Али да би се постигао успех у таквом подухвату, биће неопходна велика промена у владању Кинеза, развој јавног духа уместо породичне етике, стављање поштења које већ постоји у приватном пословању у службу јавности, као и одређени ниво енергије који је данас редак. Верујем да је Млада Кина способна да испуни ове потребе, подстакнута патриоти змом, али је важно увидети да то јесу неопходни предуслови, и да ће без њих било који систем државног социјализма сигурно пропасти. Зарад индустријског развоја, важно је да Кинези науче како да постану технички стручњаци, као и да постану квалификовани радници. Мислим да је више учињено у погледу прве наведене потребе него потоње. Да би се то постигло, вероватно би било мудро увести квалификоване раднике – на пример из Немачке – како би давали упутства кинеским радницима за рад у било којој новој индустријског грани коју пожеле да развију. 3. Образовање. – Да би Кина постала демократија, као што се већина прогресивних Кинеза нада, нужно је имати образовање за све. Права демократија није могућа тамо где већи део становништва не може да чита. Образовање је добро само по себи, али је такође неопходно за развој политичке свести, које тренутно готово да нема у руралној Кини. Сами Кинези су веома свесни тога, али у тренутној финансијској ситуацији није могуће успоставити опште основно образовање. Све док оно не буде по стојало неко време, Кина мора да буде, у суштини ако не и по самој форми, олигархија – јер необразоване масе не могу да имају ефикасне политичке ставове. Чак и уз добру власт, питање је да ли би нација могла да поднесе изузетне трошкове образовања тако бројног становништва без значајног индустријског развоја. Индустријски развој који постоји углавном је у рукама странаца, и од профита се плаћају ратни бродови Јапанаца 91

или палате и вечере британских и америчких милионера. Да би профит омогућио средства за кинеско образовање, индустрија мора бити у рукама Кинеза. То је још један разлог зашто индустријски развој вероватно мора да претходи било каквом свеобухватном планирању образовања. Данас, чак и да средства постоје, не би било довољно наставника да воде школе у сваком селу. Међутим, у Кини постоји тако велики ентузијазам за образовање да се наставници обучавају најбрже што може са тако ограниченим ресурсима. Кинески образовни радници заиста показују велику посвећеност и јавни дух, иако им плате обично касне више месеци. Контрола у рукама Кинеза је, по мени, подједнако важна по питању образовања као и у питањима индустрије. Данас је још увек неопходно имати стране предаваче у неким областима, мада ће та потреба ускоро престати. Међутим, страни предавачи, ако их нема у превеликом броју, не наносе штету, као што то не чине ни страни стручњаци за железнице или руднике. Оно што наноси штету је страна управа. Кинези који су образовани у мисионарским школама, или незваничним установама које воде странци, обично постају денационализовани и имају робовски став према Западној цивилизацији. То их онеспособљава да на користан начин учествују у животу нације, а обично и нарушава њихов морал. Такође, што је необично, обично постају конзервативнији по чисто кинеским питањима од младих који су стекли модерно образовање под вођством Кинеза. Европљани су генерално конзервативнији од модерних Кинеза кад је у питању Кина, и обично пренесу свој конзервативизам на ученике. И наравно, њихов општи утицај, што је неизбежно чак и кад није намерно, иде против националног самопоштовања оних којима предају. Они који желе да се баве истраживачким радом у некој академској области ће, још неко време, морати да одређено време бораве на неком европском или америчком универзитету. Али за велику већину студената је много боље, ако је то могуће, да стекну образовање у Кини. Студенти повратници носе, у невероватној мери, печат земље из које су се вратили, посебно кад је та земља Америка. Друштво које је описано на почетку овог поглавља, у којем би се сви истински прогресивни Кинези ујединили, наишло би на проблеме, како ствари стоје, услед разлика у националној пристрасности међу студентима који су се вратили из (рецимо) Јапана, Америке и Немачке. Како време буде пролазило, овај проблем ће се моћи превазићи повећањем чисто кинеског универзитетског образовања, али би данас било озбиљних потешкоћа. Да би се превазишао овај проблем, потребне су две ствари: инспиративно вођство и јасна идеја о врсти цивилизације ка којој се иде. Вођство ће морати да буде и интелектуалне и практичне природе. Кад је у питању интелектуално вођство, Кина је земља у којој писци имају изузетан утицај 92

и снажан реформатор обдарен књижевним талентом би могао да поведе велику већину Младе Кине. Људи таквог дара постоје у Кини. Могу да споменем, као пример који лично познајем, др Ху Суха.33 Он је човек великог знања, широке културе, изузетне енергије и неустрашиве страсти за реформом. Његова дела писана говорним језиком подстичу ентузијазам код прогресивних Кинеза. Он се залаже за асимиловање свега оног што је добро у Западној култури, али нипошто не подржава слепо све што ми радимо. Практично политичко вођење друштва, какво сматрам да је по требно, вероватно би захтевало различите таленте од оних потребних за интелектуално вођство. Стога је вероватно да та два аспекта не би била обједињена у једном човеку, већ би били потребни људи који се међусобно разликују, као Лењин и Карл Маркс. Циљ ка којем би се тежило је значајан не само за Кину, већ за свет. Могуће је из ренесансног духа који данас постоји у Кини, ако се стране силе спрече у разарању, развити нову цивилизацију, бољу од иједне до сада познате свету. То је циљ који Млада Кина треба да зада себи: очување учтивости и љубазности, искрености и мирољубивог духа, који су карактери стични за кинеску нацију, уз познавање Западне науке и примене те науке на практичне проблеме Кине. Постоје две врсте практичних проблема: једни су последица унутрашњег стања у Кини, а други њеног међународног положаја. У прву групу спадају образовање, демократија, смањење сиромаштва, хигијена и здравство и спречавање оскудица. У другу спадају успостављање снажне владе, развој индустријализма, ревизија мировних споразума и повраћај њима изгубљених лука (где би Јапан могао да по служи као модел) и, напокон, стварање војске која је довољно снажна да одбрани земљу од Јапана. Обе групе проблема захтевају примену Западне науке, али не захтевају усвајање Западне животне филозофије. Уколико би Кинези усвојили животну филозофију Запада, чим би се обезбедили од стране агресије, утолико би они сами кренули да врше агресију. Поновили би походе династија Хан и Танг у Централној Азији, и можда опонашали Кублаја инвазијом Јапана. Експлоатисали би своје материјалне ресурсе како би створили неколико подбулих плутократа код куће и милионе на смрт изгладнелих у иностранству. То су резултати које Запад постиже применом науке. Кад би Кина застранила привучена зовом бруталне снаге, успела би да одбије непријатеље споља, али би им се предала изнутра. Није немогуће да ће велике војне нације модерног Тумачење дела његовог рада може се пронаћи у M.T.Z. Tyau, China Awakened, Macmillan, 1922, стр. 40 et. seq. (у питању је Hu Shi, чувени кинески књижевник и дипломата, прим. прев.) 33

света изазвати сопствену пропаст због неспособности да се суздрже од рата, који ће сваке године постајати све више научан и све више разоран. Ако се Кина прикључи том лудилу, и она ће нестати као и остали. Али ако кинески реформатори буду довољно умерени да стану кад оспособе Кину за самоодбрану и уздрже се од следећег корака страних освајања, ако, кад успоставе мир на домаћем терену, успеју да се окрену од материјалистичких активности које намећу Силе и посвете своју слободу науци и уметности и покретању бољег економског система – тада ће Кина одиграти улогу која јој приличи на међународној сцени и допринеће човечанству у најпотребнијем тренутку, као потпуно нова нада. Управо је то нада коју желим да видим као инспирацију Младе Кине. Ова нада је остварива, и пошто је остварива Кина заслужује највише поштовање сваког љубитеља човечанства. Превела са енглеског: Јелена Гледић

В. М. Алексејев, Наука о Истоку Одељак III

Како сам проучавао и проучавам Кину 3.1. АУТОБИОГРАФИЈА СИНОЛОГА, ДОЦЕНТА ПЕТРОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА, МЛАЂЕГ НАУЧНИКА КУСТОСА АЗИЈСКОГ МУЗЕЈА АКАДЕМИЈЕ НАУКА, ВАСИЛИЈА МИХАЈЛОВИЧА АЛЕКСЕЈЕВА* Родио сам се у Санкт Петербургу 2. јануара 1881. г. у ванбрачном, али јаком, савезу између мога оца Михаила Алексејевича Алексејева¹ и мајке Марије Густавовне Сидрон, који је трајао до краја живота. Из тог савеза родило се у различито време једанаесторо деце, али је живо само двоје. Мој брат Георгиј, који је добио презиме по оцу тек када је имао десет година, је жив, правник је, завршио је студије Петроград ског универзитета. Ја сам homo novus за свој род, чија се историја због своје просечности може сматрати изгубљеном. <...> Ток мог васпитања је био уобичајен за забачену радничку средину. Отац је водио скроман грађански живот и у образовању сина видео је свој главни циљ. Због тога ме је, сaкупивши све своје снаге, дао у гимназију (Прву С. Петербуршку прогимназију на Симбирској улици). Међутим, тешка болест га је узела 1892. г., када сам тек напунио једанаест година. Невоље и болести мајке, необразоване жене, нису зауставиле њену чврсту одлуку да заврши моје васпитање у гимназији, а да ме не да на занатску обуку <...>, и у тешким мукама и оскудици довела ме је до IV разреда, када сам на молбу гимназијске управе био примљен међу државне стипенди сте ученике пансиона Кронштадске гимназије. Моје „васпитање“ је у том периоду мог живота било ужасно. Избациван из загушљиве собе, а потом чак и из угла где смо стиснуто живели, на улицу; ја сам по целе дане скитао напољу. Прве асонанце језика јављале су ми се у виду такве порнографске бесмислице, да никакве странице па чак и „Живе старине“2 не би биле у стању све то да наштампају. Порнокопролошки „говор“ смо примењивали на сва хришћанска имена, прези* Рукопис нема датум, али се, несумњиво, односи на 1918. годину, када је В.М. Алексејев био доцент универзитета. Из непознатих разлога излагање аутобиографије прекида се 1904. г. Штампа се у скраћеном облику (Лични архив В.М. Алексејева).

мена, на све – одлучно, тако да, када сам дошао 1893. г. у средину са доста пристојнијим елементима гимназијског пансиона, оставио сам чак и на другове лош утисак. Другови из дворишта иза куће нису ми опраштали моје образовање: ја сам био готово једини гимназијалац у дворишту. Ни снагом, ни храброшћу никада нисам владао, и страхови пред пазикућом, полицајцем, грубом силом и уопште пред свим тим од чега болује „дно“, које је насељено малим, али гнусним разбојницима, продрли су у моје тело и крв, и до последњег тренутка без трзања нисам могао да говорим ни са каквим полицајцем, чак ни са настојником куће. Код куће су биле вечите сузе, окрутне батине, претње без краја, пијанство и разузданост становника углова. Једина радост су биле бескрајне песме, бајке, приче становника стана, који су се увече окупљали око пећи. То сам и упијао, и до дан-данас је моје памћење сачувало, на пример, легенду о „Гуресимној овиви“ и многе песме новгородских сељанки (из Љубања). Никаквих оплемењујућих утицаја се не сећам. Међутим, морам да укажем на доста рано усађену од стране оца навику да регуларно посећујем црквену службу. Та навика је појачана мојим ступањем у локални црквени хор (још пре гимназије) и затим добровољним прихватањем дужности читаоца у парохијском храму. Сада ми је тешко да се сетим шта ме је, заправо, вукло ка храму, да посећујем све службе, јутрења од четири сата ујутру и томе слично. Могуће да су за мене црквена служба и амбијент били једини естетски ужитак. Могуће да ме је, подстакнута на све начине, корист од мог важног посла одушевљавала и подстицала на марљивост без сваке мере. Или је, ипак, једноставно љубав према позоришном самопоказивању и плитко частољубље, истакнутог међу дечацима у први ред – једном речју, та ревносна срдачност није имала праву религиозну основу, јер, једном изашавши из круга наивног религиозног сујеверја, остајем окорео и хладан, миран агностик. Прогимназијски часови нису остављали јак утисак на мене. Страх од лоше оцене, која је вукла за собом телесну казну, обично крајње сурову, био је једини стимуланс за моје напредовање. Нисам имао никакву вољу за читањем, и уопште сам се равнао према тим елементима, који су ми били доступни, тј. који су ме подсећали у свему на разбојнике из двори шта поршњевске куће на Тихвинској улици, где сам живео. Пресељење у Кронштадску гимназију за мене је било преломно. Да не говорим о томе, како сам овде стао на тврдо тло и нисам се бојао да будем избачен и да не завршим гимназију, овде сам цео дан проводио међу дечацима који уопште (осим изузетака, наравно) нису подсећали на дечаке из дворишта. Овде су се сливале традиције културних породица; порнографија никако није свима била уобичајена, у сваком случају, није у 96

општој моди; васпитач, који свакако пази на ред, није допуштао анархичну разузданост; једном речи, живео сам међу таквим људима, који су могли на мене добро да утичу. Нажалост, безлична генерација 90-их година, којој и ја припадам, у нашој средини није никога истакла, на кога би могли да гледамо, као на светионик. Већином су то били необразовани, ненадарени, досадни људи, који су кратили време у разредима зевајући и највише зевајући за време вежби. Вечите расправе, „превирања“, наметање безобразних надимака, обмана учитеља, „бенефиције“ и осталог богословског свима познатог животарења, било је и у нашој Кронштадској гимназији. Али је било и оних, који су разбудили ту сањивост пансионске тврђаве. Учио сам неравномерно. Стекавши реноме ˝стручњака˝ захваљујући лако постигнутим успесима из класичних језика, готово сам се одмарао на ловорикама, занемаривши математику. Међутим, добивши некако од једног од васпитача (који није стручњак) прави час математичког размишљања, брзо сам заволео ту науку и показао изванредне успехе, који, ипак, ни код кога нису изазвали увереност у то, да је овде мој позив. Не желећи да оптерећујем мајку својим летњим боравком у смрдљивом стану, обично сам лети остајао у пансиону. То ми је омогућавало да једно лето за другим проведем у породицама васпитача, који су више волели да ˝бирају˝ малобројне ученике који остају, него да дежурају у згради гимназије. То вечито љуљање из породичне атмосфере у богословску, изазвало је у мени равнодушност како према једној, тако и према другој. Када се пред крај гимназије појавило питање о избору типа вишег образовања, тада ме је обузела иста стара индиферентност, и ја сам се обратио за савет васпитачу, стручњаку за грчки језик. И сам осетивши лепоту класицизма Толстоја, још кад је наступио у историјско-филолошком институту, Н.П. Никољски је сматрао својом дужношћу да ме пријатељски спречи од уписа класичних језика, а предложио је да тражим оригинално образовање на факултету оријенталних језика, где је један од његових бивших ученика завршио студије и добро се „снашао“. У професору математике таква идеја Н.П. Никољског је наишла на подршку, при чему, она произлази управо из моје опште радне способности, у којој се, по његовом мишљењу, налазио кључ сваког успеха. Узимајући у обзир заједничко мишљење другова да ће педагошко поље рада пронаћи у мени педагога који зна, али тврдоглавог и нестрпљивог, одлучио сам да одвратим себе, чини се, од нормалног животног пута и да не идем на филолошки факултет. Остало је да одаберем даљу струку. Немајући никакве склоности за изучавање Истока, не знајући о њему апсолутно ништа, не знајући ништа чак о факултету који сам намеравао да упишем, решио сам питање одсека факултета путем ... коцке. Изгледа да се уписујем на кинеско-монголско-манџуријски одсек. 97

Предавање у универзитетској аудиторији је личило на архаично по стављену гимназијску наставу. Скептичне и циничне примедбе о непо требности и немогућности проучавања кинеског језика, бубање исписаних речи код апсолутно нејасног без напоредног превода текста, граматика без правила и јасних уверења, преводи, који су рађени у виду смешне бесмислице и који су нас доводили до чуђења, довели су до тога, да, без обзира на крајњу марљивост, са којом сам поврх максималног програма радио над кинеским текстом, последњи ми је био ужасно стран при завршетку студија 1902. г. Прве године сам био одушевљен захтевним и каприциозним предавањем проф. Поздњејева (монголски језик) и пронашао у том стручњаку демонстрацију самохвале. Немири 1899. г.4 у својој основи и идеологији до моје свести нису дошли због крајње младости и потпуног политичког и социјалног неваспитања. Цео пролећни буран семестар 1899. г. провео сам у појачаној припреми за испите из монголског и кинеског језика, где сам до свега морао сам да дођем, јер понуђене текстове нису читали професори Поздњејев и Ивановски. Морао сам да сарађујем са неким друговима, нарочито са семинарцима, као са најспособнијим за обавезно усвајање елемената. У току осталих година смрт истрошеног Мохиканца синологије В.П. Васиљева, смрт проф. Голстунског, одлазак проф. Поздњејева, лудило А.О. Ивановског5 – све је то претворило наше образовање просто у почетно учење различитих писама. Универзитетског елемента није било ни најмање, чак и никаквих уводних курсева није било. „Предавања“ су била претворена у гимназијско испитивање ученика, које се разликовало од поретка, утврђеног у средњој школи, само тим што оцена „поправљам“ обично није угрожавала (последње, уосталом, није без изузетака), није се водио дневник итд. Ни реферата, ни разговора, уопште никаквог универзитетског вођења посла није било. Налазио сам се у мучном стању, борећи се са огромним потешкоћама кинеског текста и не налазећи потребну помоћ, осим добрих савета Д.А. Пешчурова, који су помагали да се извучем, међутим, само на тренутак; не дајући ми потребно разумевање онога што се предавало у аудиторијуму. Ипак ми је било јасно да се знање стиче упорним читањем текста, и томе сам ја и тежио, читајући тежак „Ши-ђинг“ и класике по тумачењима кинеских коментатора, којима сам већ мало-помало научио да владам, али без сваке научне перспективе и без сваке користи: у аудиторијумима се по заветима проф. Васиљева и Ивановског није говорило о иностраним школама и резултатима постигнутим у њима. Време мог универзитетског учења може да се окарактерише као мучна недоумица пред јавно постигнутим резултатима у виду побољшаног разумевања текста и аутоматски 98

брзим поступцима за његово савлађивање и жудња за надахнућем, чији су крајеви били свуда сакривени. Занимљиво је приметити да је област, која ми је најбоље позната како по суми позитивних редова знања, тако и по владању језиком, била монголистика. Моји блиски другови су били или семинаристи, који су уписали факултет оријенталних језика зато што нису могли да упишу друге факултете, или каријеристи, сасвим задовољни текста датог у порцијама, који су полако читали два-три пута недељно, или људи, који су уопште индиферентни и не желе да изгубе годину приликом преласка на други факултет, као што је урадило 70% људи, који су се уписали 1898. г. Научно гледиште међу својим друговима на години нисам примећивао. Општа тенденција је била искључиво практична. Са потпуно озбиљним изразом лица моји старији другови су ме, например, уверавали да једини важан предмет проучавања мора бити... енглески језик, потребан за прави живот дипломате. Све остало, према њиховом уверењу, било је потребно само за добијање дипломе. Не обухватајући из неког разлога својом свешћу те лукаве конструкције, ишао сам сасвим несебично ка циљу савладавања текста по сваку цену и у том погледу сам увек био сам: мој упоран рад на знању није наилазио на подршку управо међу онима, који тих година утичу на човека више од свега – међу друговима на години. Али је било и других утицаја. Пре свега некакав Алексеј Васиљевич Иванов – сасвим рељефна фигура – који се појавио на првој години и који је желео да стекне таква знања, како би на Исток понео идеје, којима није било места у домовини. Као истакнута личност, одмах је схватио узалудност спорадичног учења одломака некаквих текстова гимназијским путем и, благословивши остале да наставе започет посао, удаљио се са факултета. То је био захтеван руски човек пун идеја, који није умео, али, није ни желео да почиње радни дан, тим пре што ни код кога на факултету није ни могао да нађе перспективно надахнуће. Крајње раздражен стањем свог знања, ипак нисам пожелео да напу стим труд, ништа не добивши, и, решивши да наставим своје образовање, избегао сам уобичајено ступање у Министарство иностраних послова и добио место при Универзитету на катедри за кинеско-манџуријску књижевност. Како сам остао при Универзитету, тако сам се сасвим изгубио. Толико непознавање страних језика, да би читао све што је потребно, непо знавање самог кинеског језика, и при том толико страшно и очигледно, да буквално нисам могао самостално да решим смисао прве дугачке фразе; потпуна равнодушност према предмету проучавања, тј. према једној или другој грани синологије – све то ме је бацало у неописиву малодушност, из које ме је извукао, ма како да је необично, исти онај барон В.Р. Розен, 99

коме су многи на факултету дужни за своју научну спрему. Он ми је препоручио да проучавам класичаре, придржавајући се познатих у Европи уџбеника, и то је на дуг период одредило моје циљеве. Упорно читајући том за томом Легових „The Chinese Classics“ [914] научио сам енглески језик и затим сам незасито читао све што је улазило у орбиту мог интересовања. Магистарски испит сам полагао код П.С. Попова6, старог драгомана, који је позван да игра сасвим неприкладну за њега улогу професора, и, у суштини, тај испит није ни мени, ни оном ко испитује ништа доказао. Моје знање под притиском питања могло је лако да се претвори у незнање, а вешто читање хијероглифа је само симулирало разумевање везе између њих. Међутим, прогрес је постојао: већ сам видео путеве, по којима се кретала западноевропска наука, те путеве, о којима нико на универзитету није ни писнуо. После испита факултет је одлучио да ме пошаље ради даљег усавршавања у Европу. Сви, међу њима и академик С.Ф. Ољденбург, који је већ тада имао јак утицај на мене и који је руководио многим мојим подухватима; сви факултетски људи су знали да су Енглези увек проучавали Кину више него други народи. Осим тога, оштра критика рада професора-синолога Шавана, која се у то време појавила, скренула је на неко време пажњу учене публике од Париза. Због тога су ми предложили да идем у Енглеску. Стигавши у Лондон без одређеног програма предавања, опет сам се изгубио. „Познанство“ са библиотеком Британског музеја већ од првих дана ме је толико притисло, да сам почео озбиљно да размишљам како ћу наставити даље. Спасле су ме две околности. Прва се састоји од моје посете познатим уметничким колекцијама Далеког истока, које су ме заслепиле својом невиђеном лепотом и изазвале заједно са надахнућем жељу да знам о њима и о уметности Далеког истока колико је више могуће. У томе ме је подржао енглески синолог лекар Бушел, аутор радова о кине ској уметности од огромног значаја. Не може се у потпуности замислити са каквим сам жаром и полетом заронио у тај за мене нови свет, који није ни налик на досадно и несносно животарење над афоризмима класичара, тумачених кроз наочаре схоластичара. Та бујица полета ме је носила кроз идеалан, потпуно немогућ у Петербургу амбијент изврсних музеја и прелепих лондонских библиотека. Моје друго занимање је био наставак проучавања кинеске нумизматике, која ме је одушевљавала још у Петербургу* и из које сам већ (нажалост!) саставио до тог времена два „Приказа“ [39; 45]. Уз необично љубазну сарадњу научника кустоса нумизматичког * Тај занос је имао, међутим, прозаичну основу. Просто ме је позвао старији научник кустос Ермитажа А.К. Марков ради описа далекоисточних нумизматичких колекција које су стигле у Ермитаж.

100

одељења Британског музеја јако сам напредовао у сабирању материјала, посебно у области амајлија у виду новчића.

3.2. ТРИ ИЗВЕШТАЈА О БОРАВКУ У КИНИ 1906 – 1909. г. ИЗВЕШТАЈ В. М. АЛЕКСЕЈЕВА, МАГИСТРА НА КАТЕДРИ ЗА КИНЕСКУ И МАНЏУРИЈСКУ КЊИЖЕВНОСТ, КОГА ЈЕ ФАКУЛТЕТ ПОСЛАО СЛУЖБЕНО У КИНУ РАДИ ПРИПРЕМЕ ЗА ПРОФЕСОРСКО ЗВАЊЕ – О ЊЕГОВИМ ПРЕДАВАЊИМА У ТОКУ ЈЕДНОГОДИШЊЕГ БОРАВКА У КИНИ (30. ОКТОБАР 1906. г. – 3. ОКТОБАР 1907. г.)* Имам част да представим Вашој екселенцији извештај о мојим предавањима у гореозначеном периоду. По мом доласку у Кину требало је да сортирам материјал, који је сакупљен у Европи и који је намењен за формирање дисертације. Историја развитка овог рада била је следећа. Пре свега, имао сам у виду критичко сортирање натписа и ликова, који се срећу на металним (обично бакарним) плочицама, које су направљене првенствено у облику монете и које изражавају жељу за материјалним богатствима или директно од лица ка лицу, или уз посредовање духа (демона), на кога је она веома често упућена чак непосредно, прелазећи на тај начин у врачање (чоу, фуџоу, charmes, charm, incantation). Ова тема ме је интересовала углавном због тога што је у целом свом трајању имала посла са живом кинеском старином (folklore, traditions populaires, survivances, historique dans les traditions populaires) и захтевала је пре свега велику начитаност и затим веома блиско познанство са живим народом, на које сам ја јако рачунао након доласка у Кину. Ову тему је потпуно одобрио гдин Шаван, чија сам предавања у то време посећивао (Collège de France, Paris), и брзо сам приступио широком сакупљању материјала, који ми је донекле био познат и раније. Нашао сам тај материјал у великој количини у колекцијама Националне библио теке у Паризу, Британског музеја у Лондону и приватној колекцији по знатог синолога др Бушела, који је увек према мени показивао необичну љубазност.2

* Штампа се по рукопису (ЛГИА, ф. 14, оп. 3, № 15770, л. 31–40).

101

Књижевни материјал, тј. упутства кинеских и две-три европске књиге, које се директно односе на моју тему, био је, надам се, сасвим истрошен са моје стране утолико, уколико су се потребне књиге могле наћи у означеним музејима. Проучавајући у Британском музеју, написао сам као увод за даље сортирање већ значајно оформљеног материјала читање општих и најпознатијих европских радова из области проучавања народних предања (folklore), какви су, на пример, радови Тејлора, Фрејзера, Ланга и др., а затим посебно европских радова из кинеског фолклора, које сам прегледао ако не све, онда у значајној количини и о којима ћу, надам се, у своје време дати по белешкама које имам детаљан критички извештај. У Кини је мој први задатак био да допуним, проширим и завршим сакупљање већ груписаних материјала и добијем за њих непосредна, су штинска, истинита објашњења. Почињући од прве групе, дошао сам до закључка да ћу без потребне пуноће детаља и паралелних примера, стајати на сувише нестабилном тлу и, у сваком случају, недовољном за оправдану меродавну потврду. Тада сам почео да тражим помоћ међу стварима, које су Европи мало познате. Пре свега сам приложио уз рад народне илустрације, које приказују управо те мотиве, као и металне плочице, које сам горе споменуо и које су Европи познате под довољно баналним називом coins used as amulets*. Прва серија таквих илустрација, сакупљена у Тијенђину и месташцима Шандунга, са око 500 листова, дала ми је богат материјал за објашњење илустрација, до сада чудних и које се нису могле растумачити. Објављивању тог материјала, који ћу, свакако, проучити како доликује, придајем првостепену важност. Тог истог мишљења се држи и г. Шаван, који ми је већ предлагао да уђем у број сарадника који уређују часопис „T’oung Pao“3, који је намењен питањима синологије и који излази у Лејдену. Сада, после мог путовања по Кини, о коме ћу имати част да саопштим ниже, та колекција у 500 листова је двоструко допуњена и биће проширена више пута, само ако љубазност мојих дописника у Ханчоу, Шанхају, областима Шанси, Шаанси, Фуђијен, Гансу и другим местима не изневери очекивања. У том случају ова колекција, коју сам са напором стекао, створиће ми низ сложених и узастопних радова у области кинеских народних предања и њихове иконографије.4 Следећу помоћ за изучавање материјала који скупљам нашао сам у малој колекцији издања коју поседујем, која садрже кинеске, првенствено симболи, фразе – које садрже алузије или из књижевних бисера (allusions littéraires), или из предања и украшавају (оне су написане на црвеним или жутим листовима папира) прозорске оквире и греде кинеских кућа, хра* Амајлије у облику монета (енглески).

102

мова, уреда; славолуке поштеним женама итд. Са тим истим циљем добио сам око хиљаду примерака таквих листова, обраћајући се директно уличним сјаншенима (писарима), који их израђују. Моје путовање је обогатило и попунило тај материјал, допуњујући га, поред тога, до одређеног степена о животном груписању и понекад веома важним објашњењима. Ради детаљнијег проучавања иконографског дела материјала добио сам још (у неколико варијанти) колекцију цртежа мноштва богова и духова, који су непосредно познати народу и који су беиђиншком становништву познати под именом „бофир“. Њихов кратак и не тако опширан каталог може се наћи у значајном делу научника-синолога, берлинског професора Грубеа „Zur Pekiner Völkerkunde“ [877]. У тој истој књизи налазимо репродукције образаца кинеских узорака за везење, који допуњавају најбоље што могу моје приручнике. На то сам већ одавно, још пре мог разговора са г-дином Грубеом, обратио пажњу и у Беиђингу сам већ значајно допунио обрасце одличне репродукције у горенаведеној књизи. Имајући све то у рукама, ја бих сматрао мој рад спремним за детаљну обраду, коју ћу извршити, разуме се, по деловима, кад ми из претходног искуства не би било познато са каквом тешкоћом се добијају потребна објашњења за такве ствари чак и у присуству разборитог староседеоца. Због тога сматрам да ћу још значајан део времена морати да употребим за добијање допуне објашњења, која већ имам, а такође и примерака опште колекције, који још треба да стигну. Друга тачка мојих проучавања у Кини било је истраживање помоћу огледа фонетских закона беиђиншког дијалекта северног кинеског језика. Пре свега, извео сам огледе над тим звучним и безвучним гласовима, за које је неопходно кретање језика. Са тим циљем сам искористио срећно стечено у Беиђингу „вештачко непце“ (palais artificiel), под тим називом познато и описано у радовима мог бившег професора и управника у Collège de France и Institut Catholique Русло („Principes de la phonétique expérimentale“ [969]; „Précis de la pronunciation française“ [970]; „L’enseignement de la pronunciation par la vue“ [968], etc.). Помоћу многих и дугих огледа над два садржаја добио сам јасан комплет наведених звучних и безвучних гласова, приказујући их графички или као одвојене феномене, или као сложене фонеме. Критичко сортирање те серије мојих огледа дало ми је могућност да транскрибујем добијени комплет у виду петнаест знакова и затим распоредим те знакове у графичкој схеми, где се хоризонтални ред састоји од, такорећи, феномена који се мењају топографски, а вертикални – од феномена који се мењају у карактеру њихове дужине или праскавости. У тој схеми, која је већ спремна за објављивање, четрнаест знакова су појачане модификације првог, и сваки је означен према односу са 103

тим првим знаком (или петнаестим) и њиховом међусобном прожимању. Првим знаком представљам нормалан и једноставан феномен дуготрајног пролажења ваздуха кроз пукотину, коју прави врх језика у усној шупљини тврдог непца (рус. „с“, иностр. „s“). Преносећи потом тај систем опажања на уснене и ждреоне, као допуну добијам још транскрипцију уснених у седам знакова и ждреоних у шест (укупно 15+7+6=28), представљених у сличној схеми. Надам се да слична тачна, макар и делимична схема може бити корисна као први допринос још увек непостојећем научном, тј. основаном на науци о језику, проучавању кинеске граматике. Проучавање тих звучних гласова, који не захтевају кретање језика, без обзира на то што ми је одузело много времена, ипак није отишло даље од њиховог припремног запажања искусним увом. Ипак изјављујем са сигурношћу, да за науку ни о каквој „романизацији“ кинеских гласова не може бити ни говора, а за књижевну употребу – у сваком случају, мање, него за било који други језик. Касније, када ми се, можда, пружи прилика да тражим на апаратима експерименталне фонетике потврђивање, оповргавање или разјашњење мојих теорија и идеја априори, моћи ћу да докажем то потпуно научно. У циљу јасног поређења графичког приказивања феномена кинеског говора и иностраног говора, замолио сам неколико мојих беиђиншких другова да ми помогну. Добивши резултате њихових огледа са вештачким непцем над изговореним, по мојој наредби, гласовима њихових матерњих говора, надам се да је могуће сасвим уверљиво објаснити чудно, на први поглед, неслагање у системима транскрипције, које су прихватили синолози различитих земаља. Можда ћу чак успети сам да предложим посебан систем транскрипције кинеских гласова, основан овог пута на неправилним модификацијама вештачког непца и математички пронађених скретања спирала и прореда зубаца, који су добијени на димљеном папиру, апаратом који записује количину и квалитет човековог дисања, а не на веома специфичној и делимичној перцепцији ува те или друге националности. Такође полажем велику наду у серију огледа, коју сам већ давно започео, над страним гласовима, које кинеско уво чује. Ти огледи, који су спроведени по одређеном плану и који су систематизовани, много тога разјашњавају и можда ће чак постати неопходни за информисање особа, које, као, на пример, пре неколико деценија Ст. Жулијен, испитују на који начин Кинези транскрибују стране речи и називе у праведном очекивању интересантних закључака.5 Трећа тачка мојих проучавања била је припрема материјала за универзитетску наставу. Зауставио сам се на читању образаца старе уметничке кинеске књижевности. Намеравам да издам њихов текст и сакупљен 104

критички коментар у виду дела хрестоматије, прилажући одвојено њихов потпуно књижевни превод. Обраћам посебну пажњу на анализу стила, којим су написани ти обрасци, и на историју најинтересантнијих израза, који се у њима срећу.6 Гледајући на говорни језик пре као на предмет изучавања, него као на предмет усвајања и обучавања, урадио сам следеће у области те четврте тачке мојих беиђиншких студија. Под надзором професора староседеоца, пребацио сам неке обрасце сажетог књижевног кинеског слога на слободну, оштроумну и разговетну живу разговорну кинеску реч беиђиншког говора. Углавном сам се трудио да код што већег присуства паралелних израза мисао оригинала буде приликом пребацивања тачна и потпуна. Коначан циљ мојих стремљења у овом случају састоји се од публикације паралелних текстова књижевног слога, његовог пребацивања на говорну реч, и главно, последње транскрипције по мом систему. Полазећи од чврстог уверења да кинески говорни језик, као и сваки језик на свету, може бити тачно приказан путем знакова, иако сигурно није из латинског, словенског, грчког алфабета итд., сматраћу свој рад успешним, ако успем уз помоћ тих подухвата да оспособим систем наставе кинеског језика, тј. граматике говорног језика и помоћних текстова без било каквог уплитања кинеских знакова, такозваних хијероглифа. Све те четири тачке мојих студија захтевају наставак и завршетак у Кини. Што због довитљивости, такорећи, самог инструмента мојих проучавања, тј. тог говорног језика, на ком општим са особама, од којих добијам потребне информације; сматрајући усвајање по системима Вејда [997], Матијра [931] сасвим мало интелигентним; тражио сам достављање потребног материјала за читање новина и часописа, који излазе у садашње време у Кини. Та предавања, поред тога што су корисна као вежбе из језика, саопштила су ми још мноштво информација о такозваном буђењу Кине (awakening of China), тј. о тим новим тенденцијама, које су настале у овој земљи делимично под притиском механичког прогреса Европе, који је очигледно најбоље осетила Кина, донекле под утицајем гомиле преводне књижевности са страних језика на кинески, и делимично, на крају крајева, од продирања странаца у земљу и његових последица. Мноштво новина и часописа, које се примећује сада у Кини – врло је неочекивана појава за ову земљу, која још пре седам година готово да није имала органе јавног мишљења. Због тога сам сматрао да је потребно у слободно време направити неке карактеристике новина, виђених са моје стране, и преводе из њих, који ће, можда, при повољним условима угледати светлост дана у штампи. 105

То је био резултат мојих проучавања у периоду од седам месеци. Када је 10. маја кроз Беиђинг пролазио професор париског Колеж де Франс г. Шаван, коме је Париска Академија (Institut de France), чији је он члан, поверила научну археолошку мисију у Северној, историјској Кини, видео сам много разлога да би за мене моје прикључење тој мисији била врло срећна комбинација. Господин Шаван је крајње љубазно прихватио мој предлог, и 16. маја смо заједно кренули на пут, који је за мене трајао четири и по месеца и имао је следећу маршруту: Тијенђин – Дежу – Цинанфу (са посетом Веисјану) – Таианфу (Таишан) – Цјуфусјан – Цусјан – Цоусјан – Цининжу – Цјасјансјан и Цинсјансјан са околином (кроз Гуидефу) – Каифенфу – Гунсјан – Денфенсјан – Хенанфу – Хуаинмијао – Сианфу – Лицуансјан – Цјанжу – Фупинсјан итд. – Ханченсјан – Жичуан – Цјанжу итд. – Таиуанфу – Беиђинг. То путовање, остварено у друштву особе према којој осећам велико поштовање, било је поучно за мене у сваком погледу. Оно ми је пружило могућност да значајно допуним материјал, који сам сакупљао у Беиђингу, а исто тако и археолошки материјал, који ми је г. Шаван љубазно показивао. Дневник, који сам водио, колико су ми то околности дозвољавале, детаљно ћу разрадити како доликује, нарочито оно што се тиче његовог документарног дела.7 Предајући све ово на преглед и мишљење Вашој екселенцији, имам част да останем одани слуга Ваше екселенције. Василиј Алексејев Беиђинг. Руско поштанско оделење8.

II ИЗВЕШТАЈ СЛУЖБЕНО ПОСЛАТОГ У КИНУ МАГИСТРА КИНЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВАСИЛИЈА АЛЕКСЕЈЕВА О ЊЕГОВИМ СТУДИЈАМА У ТОКУ ДРУГЕ ГОДИНЕ СЛУЖБЕНОГ ПУТОВАЊА (1. ОКТОБАР 1907 – 1. ОКТОБАР 1908 г.)* Вративши се са археолошког путовања по Северној, историјској Кини, сматрао сам да су ми неопходна предавања у два главна правца. Потребно ми је било, по мом мишљењу, као прво, да се прихватим претходном * Штампа се по рукопису (ЛГИА, ф. 14, оп. 3, № 15780, л.л. 85–88).

106

брадом материјала, који сам донео са путовања, и, као друго, да се упоро но усавршавам у разумевању кинеског озбиљног књижевног текста. Прва година студија усредсредила је моју пажњу пре свега на разраду питања, нагомиланих у мом дневнику, који сам водио у току петомесечног путовања, записујући у њега по могућству све што ми је било нејасно, чудно, интересантно. Та питања сам писао на одвојеним листићима папира, постављајући их као тему ради што детаљнијег одговора од стране питаних лица. Садржај тих питања тицао се углавном натписа на храмовима, радњама, кућама, уредима и другим грађевинама, њиховог смисла, извора, порекла и њихове примене. Затим, код описивања храмова које сам видео било ми је интересантно да знам доста о статуама богова, сликама, детаљима култова, историјским показатељима и слично, оно што нисам могао да добијем од непосредног испитивања људи, који су ме окруживали у време прегледа особа. При готово свакодневном раду овог типа било ми је потребно више од осам месеци, како би добио потребне податке, који су задовољавајући. Посебно се осетио недостатак приручних књига. Морао сам да се задовољим испитивањем многих људи и приручницима, које сам имао. Одлучивши да кренем на пут три дана пре одласка г. Шавана из Беи ђинга, нисам имао времена ни да се снабдем добрим фотографским апаратом, ни да научим да га користим без грешке, ни да спакујем гломазан фотографски материјал тако да не буде оштећен приликом преласка планина у кинеским таљигама. Због тога нисам направио ниједан фотографски снимак, и могу само да се надам да ће ми г. Шаван одвојити од својих многобројних снимака неке најтипичније, који су ми потребни за илустрацију посебно интересантних тачака мојих описа. Ту важну празнину сам се трудио, донекле и колико је могуће, да попуним у последња два-три месеца, правећи снимке унутрашњости кине ских храмова у Беиђингу и његовој околини, слика, које приказују духове и богове и недоступних по цени, итд.; додајући све то колекцијама, о којима ће бити речи ниже. Материјали, које сам сакупио за време путовања, деле се на следећих шест врста. 1. Народне слике, које приказују садржаје најразноврсније кинеске траке и које се штампају у гомилама ради лепљења на зидове кућа и соба као украс или симбол за време кинеских празника, Нове године. Снабдео сам се сличним цртежима у 500 примерака већ пре путовања, и претходно прибављање података у вези са њима одузело је доста времена током прве године мог боравка у Беиђингу. Веома озбиљно сам гледао на скупљање те колекције, углавном зато што је она била наставак и допуна моје колекције калупа амајлија у облику монета и монета са натписима разноврсних 107

добрих жеља, које сам дуго скупљао у Европи. За време путовања, исто тако и у последње време, користећи се услугама љубазних људи у свим крајевима, куда сам пролазио, добио сам до 1000 примерака таквих цртежа. Две редакције су већ добиле од мене претходна објашњења за тај материјал. 2. Прикази уважаваних у Кини божанстава, који су цртани и штампани. До 500 примерака. 3. Магичне формуле од привиђења најразличитијих врста и типова у фигурама и натписима; мала библиотека за њих. 4. Калупи9 образаца кинеских слика гравираних на дрвету и камену, по мом мишљењу, делимично одговарајућих нашим примитивним. Најинтересантније од њих су, по мени, такозване „цуан шан вен“, тј. општедоступне моралне поуке. Тај сиже заслужује озбиљну пажњу, будући да ти текстови садрже у себи максиме, које посебно импонују просечном Кинезу, који поштује религију савести; и због тога, сакупивши, колико је било могуће, разноврсне текстове сличног садржаја, трудио сам се да им придодам и малу колекцију књига, које су њима потпуно испуњене. 5. Калупи древних и најкаснијих споменика. Међу њима су: а) тринаест класичних књига, гравираних на камену при династији Танг.10 Калупи који су узети са многобројног камења, које се данас налази у посебном музеју у Сианфу11 и који представљају занимљив споменик као јединствен древан цео рукопис класичара у одређеној редакцији. У њему су, између осталог, по кинеском обичају, лична имена императора династије Танг, која улазе као заједничке именице случајно у текст, подвргнута закону табу и промењена и замењена другим (на пример, „мин“ – „народ“ речју „жен“ – „људи“). У том смислу су занимљиви такође калупи натписа династије Северни Веи код Змајеве капије ка југу од Хенанфу (Лојансјан), куда смо пролазили. Имам малу колекцију таквих натписа. Неколико стотина ће ући у рад г. Шавана, који сада припрема [774–776]. б) Натписи монголским квадратним писмом. Калупи натписа у камену у храму Конфуција у Ћуфу, Менције у Цоусјану и другим местима. Ти текстови су, изгледа, у потпуности већ објављени у „T’oung Pao“ за јули – август ове године [810]. в) Цртежи на камењу у различитим храмовима и у музеју Сианфу. Занимљиви су углавном зато што су сви датирани и могу делимично да послуже као стварна основа код проучавања кинеске уметности. г) Натписи моралне пропаганде, калиграфски обрасци, објаве важног карактера, правила различитих друштава, установа, епитафа, панегирика итд. Све из Сианфу. Свега 580 назива у 1500 и више листова. 108

6. Натписи на храмовима, објаве у селима, градовима, училиштима, крчмама, популарне брошуре, религиозна пропаганда итд. – материјали разног карактера, сакупљени успут у разним местима Северне Кине.12 У општим цртама већ је неки део тих ствари добио своју претходну обраду, али на питање да ли сам својом колекцијом исцрпео сву разноврсност кинеских илустрација (фолклорне иконографије), одговор може бити само негативан. Допуна захтева време. Напомена. Кратко обавештење о неким детаљима нашег путовања, које је било тема мог предавања у енглеском методистичком универзитету Беиђинга 13. октобра 1907. г., налазиће се у следећем издању „Journal of the North China Branch of the Royal Asiatic Society“13 под називом „Archeological Survey of the Environs of China’s Ancient Capitals“ [74]. У исто време сам наставио да добијам објашњења за материјал, који сам сакупио у Европи. Нажалост, колекције древних монета са илустрацијама и њиховим имитацијама, у прошлости јако развијених у Кини, данас су превише скупе, и зато недоступне као приватна својина. Биће веома тешко надокнадити њихов недостатак са калупима таквих монета које имам. Прелазим на извештај о мом проучавању кинеског текста. У области прозе прочитао сам, са коментарима и праћењем извора цитата, 180 одвојених расправа, ода, панегирика, итд. На њих се односе: а) дела осам познатих аутора времена Танг и Сунг (ба да ђија14); б) обрасци свих врста древне прозе, који се налазе у зборнику „Вен сјуен“ (одабрани текстови древних аутора лепе књижевности); в) обрасци осталих аутора свих династија закључно са Сунг. У области поезије бавио сам се првенствено поезијом епохе Танг. Та ремек-дела кинеске лирике већ одавно чекају руски превод, компетентнији од превода Маркиза де Сен-Дени – „Poésies de l’époque des Thang“ [887], који је ближи оригиналу од транспоноване кинеске на немачку поезију Форкеа – „Blüthen chinesischer Dichtung“ [853], који је приступачнији него сложени латински језик Цотолија – „Cursus Litteratuae Sinicae“ [1019]. Ове године сам успео да прочитам више од 500 уметничких песама разних аутора и на разне теме. Сматрам да тек сада могу да приступим монографском проучавању било ког значајног аутора. Могло би се помислити да би се код сличне врсте вежбања могао очекивати резултат у виду слободног схватања кинеског текста горенаведеног типа. Нажалост, нисам у потпуности достигао тај резултат. Разлог за то видим углавном у томе што Европљанин, не учећи напамет текст кинеских класичара и чувених дела лепе књижевности, не може да 109

достигне ни сигурно разумевање текста, ни лично владање књижевним стилом, који захтева коришћење готових фраза и алузија на историјске чињенице и чињенице лора (трака). Уз све те приручнике (речници, граматике), који му донекле надокнађују тај недостатак, потребно је још и вишегодишње искуство, у сваком случају, много више времена, од овог којим ја засада располажем, да би се постигло савршенство. Ипак сам наставио да записујем своја фонетска опажања кинеског говора беиђиншког дијалекта у циљу већ споменутих на страницама прошлогодишњег извештаја. У последње време сам транскрибовао, фонетским знаковима по одређеном систему, који сам ја разрадио, 10 прича из чувеног зборника Лаочаија, претходно их пребацивши на разговорни, идиомски језик. Мој систем садржи 33 знака, која припадају латинском и руском алфабету, и 10 типова дијакритичких знакова. Како бих са сигурношћу изјавио да сам спреман да предајем разговорни језик без посред ства кинеских знакова (хијероглифа), потребан ми је још цео низ огледа и записа. Потпуно заузет горепоменутим предметима, нисам могао да по светим своје време на стручно бављење „мандаринским“ језиком по методама које су Европљани у Кини одавно усвојили и које су утврђене обимним курсевима Вејда [997], Матијра [931; 932], Вигера [1007–1009] и др. Зато не смем да претендујем на савршено знање изрека, идиома, говорне фигуре, које су они пропагирали. Успутно читање новина ме такође није научило да разумем све њене садржаје. Како се бавим старом Кином, њено савремено политичко расположење нисам могао да проучавам. Већ сам имао ту част да се зауставим на размишљањима, на основу којих се мој даљи продужетак службеног путовања у Кину чини пожељним. Зато као закључак извештају додајем молбу о продужетку мог службеног путовања на пола године, почињући од 1. јануара 1909. г. Магистар Василиј Алексејев Беиђинг, 29. септембар 1908. г.15

110

III ИЗВЕШТАЈ СЛУЖБЕНО ПОСЛАТОГ У КИНУ МАГИСТРА В. М. АЛЕКСЕЈЕВА О ЊЕГОВИМ СТУДИЈАМА У ТОКУ ТРЕЋЕ ГОДИНЕ БОРАВКА У КИНИ (ОКТОБАР 1908 – ОКТОБАР 1909 г.)* Протеклу трећу годину мог боравка у Кини, као и претходну, посветио сам читању одличних књижевних примера, на које премда упућују и најпознатији кинески књижевни зборници, трудећи се да проширим круг своје начитаности до крајности. Такви зборници, осим ретких изузетака, извлаче из контекста странице које су им потребне; у већини случајева дела која они одаберу нису одломци, већ самостално развијена мишљења, описи, оде итд. Тако сам прочитао до краја зборнике „Гувен ши ји“16, „Гувен гуан жи“17, „Гувен бифа баи пијен“18, „Гувен ји“19 и томе слично, а такође до половине општег броја схоластичке композиције „Вен сјуен“20, бирајући најмање опоре.21 Такође сам морао да наставим читање одвојених размишљања осам значајних аутора династија Танг и Сунг, које се сматрају од памтивека обрасцима слога. Посебну пажњу међу њима заслужују историјска размишљања, у којима су разјашњени бисери кинеског критицизма. Међутим, показале су се исто тако интересантне критичке карактеристике лица и чињеница „Цоучуана“, које је написао Лу Цу-цјан, познате под називом „Дун-лаи бо ји“22. Оригинална, премда није лишена софизма мисли, лукав и крајње искусан њен развитак на чињеницама, које су подвргнуте критици, лаган, отмен стил и, најзад, обиље напомена у вези са текстом, чак и граматичких – све то, по мом мишљењу, може да привуче велики интерес аудиторијума. Читајући као и пре песничка кинеска дела, зауставио сам се на најпознатијем представнику тангске лирике Ли Боу, надајући се да ћу читањем неколико његових дела стећи одређено искуство, довољно за даље самостално читање, јер, како би се саставио цео рад о овом „свргнутом свецу“, потребно је прочитати све његове стихове.23 Међутим, њихова неприродна хировитост је ретко коме разумљива чак и у самој Кини, па и коментар намерно избегава издвајање просте мисли из магле ликова којима је обавијена. Пред таквим тешкоћама привремено се заустављам. Трудећи се да распознам колико је могуће ширину, циљеве и дух кинеске поезије, већ одавно сам хтео да прочитам чувено дело Сикун Ту „Категорије стихова“ („Ши пин“), које даје у 24 поглавља дубок одговор готово на сва та питања.24 То дело, које се састоји скоро само од термина, не чита се лако, и тек сам након његовог читања случајно нашао у малој радњи издање са детаљним коментаром. 111

Прелазећи са поезије стихова на префињену прозу, зауставио сам се пре свега на чувеној лирској драми, која се зове „У Западној кући“ („Си сјан ци“)25. Овде сам се сусрео са мени до тада непознатим спајањем знакова, фраза, ритмова и са напором, какав до сада нисам доживео, a који ми је био потребан за упознавање са тим патосом кинеске префињено сти слога. Помоћ речника код читања овог дела је сасвим безначајна. После ове драме бисер лаке прозе – познате чудесне приче Пу Сунлинга, које се често читају и на нашем факултету („Лијао Чаи чи ји“26), изгледају неуобичајено лаке. Ипак се моје мишљење приближава томе, да се према овом делу, посебно код предавања, не би требало односити као према обичном тексту наративне прозе. Избор речи, ритма, цитата и њихова расподела у зависности од темперамента приповедања – све је доведено од стране аутора до виртуозног савршенства, и због тога га углавном цене одлични познаваоци, а не због ексцентричности описаних случајева и улоге провиђења. Читајући ову ствар, исто као и у свим мојим ранијим радовима, трудио сам се да пронађем цитате и чак појединачне знакове од специфичне важности на њиховим местима у класичним текстовима и раним општепознатим књижевним обрасцима. Таква су оригинална дела кинеске слободне мисли. Ради њеног поређења са мишљу, која управља условима живота, ритуалом, модом или оним што је потребно, било је крајње занимљиво да прочитам неколико истакнутих испитних радова, какви су, на пример, радови (дјаншице) Чуанјуана, Ло Чен-сјана и Ван Шу-пена27, а исто тако и познатог Канг Јоувеија28. Са тим циљем прочитао сам и неколико чувених схоластичких „осмочланих“ композиција (ба би ти29) и испитних песама по зборнику „Лан јан ши чао“30. Настављајући са прошлогодишњим колекцијама кинеских натписа у разним местима и на разне теме, дуго сам читао њихове зборнике, који су, нажалост, лишени објашњења, и пажљиво сам проналазио цитате, који се овде срећу у свакој фрази. Овим ћу дозволити себи да завршим преглед својих истраживања искључиво кинеске књижевности, али ћу на крају још споменути лична вежбања из књижевности у кинеском језику. Из многобројних искустава ове врсте и разговора са учитељима староседеоцима разјаснили су се моји главни недостаци, и то: као прво, нисам знао напамет готове фразе из класичних дела, које уче напамет сви образовани Кинези одмах након тумачења; као друго, неуједначеност паралелног рачунања речи, ритма, „духа“ и „јачине“ фразе итд. Међутим, оно што је исто важно за мене јесте то што сам могао да стекнем вештину, иако не савршену, да искажем своју мисао на кинеском књижевном језику. Последња околност је у тесној вези са јасним разу112

мевањем кинеског текста, и то оправдава трошење времена на слична вежбања. Прелазећи на фонетска вежбања, скренућу пажњу само на то да сам наставио да бележим фонетским писмом, и довео број забележених прича до двадесет. Кратко време пута на југ Кине није ми пружило могућност да га у потпуности искористим за фонетска истраживања, и одсуство приручника је стварало препреке на сваком кораку. Тај пут (Вучан, Ханкоу, Шангхаи, Сучоу, Ханчоу) ми је омогућио да набавим обрасце народних слика, који су ми недостајали, затим да направим неколико интересантних фотографија, да се упознам са тржиштем књига и са свим тим што је карактеристично за тај део Кине. В. Алексејев Беиђинг, 1. октобар 1909. г.31

3.3. НЕКАД И САД У ЖИВОТУ РУСКОГ И СОВЈЕТСКОГ СИНОЛОГА* Крајем XIX века млади каријеристи су, предосетивши вртоглаве могућности посебних конквистадора, изненада насрнули на до тада празан кинеско-монголско-манџуријско-корејско-јапански одсек факултета оријенталних језика, чак и семинаристи, који су завршили курс, уместо да постану, како се претпостављало, попови, јурнули су тамо, како би уместо попова постали посланици и дипломате извезени златом (другачијег „излаза у свет“ за њих није било). Разуме се да су се те групе каријериста, који се нису сместили у убоге мансарде факултета, понашали на одређени начин – као лакоми конкуренти. Завлачили су се од јутра, како би заузели најбоље место у аудиторијуму; бацали су се на веома ретке библиотечке приручнике, да би, иако се сами њима не користе, у сваком случају, лишили њиховог коришћења (при њиховој ограниченој количини) своје конкуренте; трудили су се да што чешће падају у очи професору да би добили за себе најбоље мишљење, самим тим и стипендије и тим пре да постану његови лични познаници помоћу веза и препорука. Опште расположење је било искључиво утилитарно-каријеристичко. О науци нико није ни размишљао: та каријера, сматрајући се повољном сама по себи, никога није привлачила – сви су знали да је она тешка и ... гладна. Опште пароле нису излазиле ван граница хладно-убогих постулата: „За диплому треба тешка срца набубати низ речи и превода и што пре све то заборавити, јер ће при судару са праксом свеједно морати да се учи 113

изнова. Међутим, важно је знати стране језике, без њих „нема живота за дипломате...““. Или још, на пример, такве пароле: „Кинески језик је тежак, и не може се изучити. Дакле, ако је циљ недостижан, зашто правити од себе Дон Кихота и уопште трудити се? Минимум – и то је све!“ Зато је у аудиторијуму потребно свим силама заговарати професора како би мање тога било прочитано, и према томе би се и испитни материјал смањио: на испитима, чак и државним, било је потребно само оно што смо прешли у аудиторијумима-разредима. При таквом расположењу је разумљиво и није чудно што се ми, који смо имали неограничену могућност куповине и наруџбине из иностранства било којих књига и приручника, нисмо тиме користили, јер сиромашни су ту могућност могли само да сањају, а богати су сматрали такво трошење новца на књиге као бескористан терет, тим пре што су сви уобичајени уџбеници постојали у универзитетској библиотеци, а нико није имао воље да их чита ван програма. По завршетку факултета подела на имућне и сиромашне се посебно осећала. Стипендија се завршавала у мају, и, значи, већ је крајем маја требало да се добије „место“, како би се добила и плата. А између осталог, да би постао дипломата, прво је било потребно положити посебан испит у Министарству иностраних послова, а положивши њега, радити без плате најмање годину дана (па и две) у министарству, било је потребно скупо и отмено се облачити и уопште не штедети, јер сваки такав службеник је у потпуности зависио од мишљења начелника и средине, у којој сиромашне људе нису сматрали људима. Овим искусним методом Министарство је себе штитило од најезде интелектуалаца, који нису били племићи, а тим пре од синова радника и сиромашних класа. Каријера научника, која мало кога привлачи, али која издваја најуспешније и најбоље (ако су пристајали на њу, што није било често), исто тако није била лака и оштро je диференцирала једне и друге. Стипендија од 50 рубаља (и то не пре октобра, тј. после пет-шест месеци од завршетка студентске стипендије) је била изузетак: свим осталим је саветовано да служе науци „несебично“, тј. да се припремају за њу на своју одговорност. Међутим, чак и та двострука стипендија није давала могућност да се без подршке са стране живи живот научника, да се купе књиге, да одем на потребна путовања итд. Главна потешкоћа за сиромашног постдипломца (који је имао важно звање „остављен при Универзитету ради припреме за професорско звање“) био је, ма колико да је необично, стан. Ја сам, на пример, морао лети да одлазим из града ради зараде негде у летњиковац у имућне породице, тамо сам ученицима гимназије заосталим у градиву предавао класичне језике и математику, све ради тога да бих уштедео новац за стан и храну. Тако сам, пре него што купим књигу, морао да размишљам о томе, где да је ставим у мом одсуству, јер чување терета, његово премештање и друго, чинили су 114

за мене сувише велику суму. Чињеница је да је, када сам 1909. г. дошао из Кине са целом библиотеком, питање о трајном стану, тј. о стану, који гута половину буџета, који је плаћан чак и када сам одлазио, достигло врхунац, и отада сам, пре свега осталог, радио за стамбени јарам. Перспективе су биле веома тужне. Преда мном је био „остављен“ пре мене, и, према томе, „место“ професора је било заузето... све до саме његове смрти (а он је био мој вршњак1). Приватни доцент, и то само у случају, ако му факултет повери да води обавезан курс, је имао само... 100 рубаља (од тога је стан са грејањем и осветљењем гутао више од половине), а нуззарада је ометала писање дисертације и озбиљан рад на себи. Осим тога, где да ту „нуззараду“ оријенталиста узме, када његово предавање, осим Универзитету, ником није било потребно, па ни за његовим плаћеним чланцима нико није осећао потребу? Живот је био бедан, убог, и опште мишљење је пре било наклоњено осуди сиромашног научника који је ишао главом кроз зид, него његовом подстицању, иако се, наравно, у књижевним фикцијама „служење науци по сваку цену“ увек поздрављало, и то је било у значајној мери лицемерје. Револуција је најпре ослободила научника од панике пред „местом“. Она га је охрабрила у том уверењу да он не зависи од појединачних лица, чак ни групе лица, већ у потпуности од свог рада и своје користи. И нови постдипломац се од беспризорног претворио у научника, пажљиво култивисаног свим државним средствима. Научник корача у револуцију пуноправним животним путем, и сада само од њега зависи да ли ће се развити у моћног, искреног, сигурног и апсолутно корисног научника. А такво поверење владе и друштва у нас не смемо да нарушимо гурањем бескорисних људи, који прљају слику и дају, у замену за огроман улаган у њих јак и моћан капитал, мртав и штетан капитал.

3.4. СТУДЕНТ НА ГРАНИЦИ ВЕКОВА ИЗ МОЈИХ СТУДЕНТСКИХ СЕЋАЊА (1898–1902)*

УВОД Да сам ја музичар и да треба да направим за та своја сећања увертиру, заправо не бих знао у ком тоналитету то да урадим – у дуру или у молу. *Кратак садржај говора пред студентским аудиторијумом ЛГУ [1945–1948] (ЛО ААН, ф. 820).

115

Али ја сам професор, а не музичар. Објективност ми је дража од свега. Међутим, тешко да таквој теми пристаје безбојно-објективно излагање. Не могу овде да наступам као професор: ја сам филолог. Али на који текст да се позовем и који од њих да проучим? Текст живота не постоји. Но, ја и нисам писац и тешко да ћу моћи све то да представим сликовито и занимљиво. Пре бих хтео да приредим беседу, него предавање. Питања аудиторијума су ми важнија од мојих сопствених: однос према оном што је речено послужиће ми у даљој редакцији мемоара – хоћу да пишем аутобиографију-некролог. Навешћу моје другове са студија: нека суде! Декан факултета оријенталних језика Г. Ф. Смикалов, академик-монголиста С. А. Козин, професор, дописни члан А. А. Фрејман, академик И. Ј. Крачковски, професор-правник Б. С. Мартинов, професор Н. В. Кјунер и др. Навешћу две супротне књиге: изврсну и веома мудру – Л. И. Петражицки, „Универзитет и наука“ [545] – и лошу и неозбиљну, али која је написана на моју данашњу тему и мени савремену – Борис Гегидзе, „На Универзитету“ [249].

ПРИПРЕМА ЗА УНИВЕРЗИТЕТ Из гимназије смо излазили као чудовишта. По задацима образовања морали смо да: 1) будемо богослови, проповедници моралних принципа – нико није! 2) владамо латинским и грчким језиком до потпуног савладавања основа западноруске културе и пишемо дисертације на латинском језику – нико није! 3) будемо математичари, спремни за упис на вишу техничку школу – нико није! 4) знамо два страна језика, како би на њима читали шта год – нико није! 5) пишемо на руском смислено и писмено, расправљајући о високим темама – то је било, али ретко. Плус томе је потпуно одсуство знања из општеполитичких и природних наука, политичка заосталост и свака друга. Били смо карикатурне свезналице, које су далеко заостајале за средњим веком (програми су били средњовековни!), и, наравно, за савременим добом! Страни језици. Гимназија је пружала одлично знање граматике француског и немачког језика, али је речник био мали, способност читања још мања. На Универзитету су предавали одлични професори Ф. А. Браун, Ф. Д. Батјушков, А. А. Ларонд (лошији од других – К. И. Тернер). Могло је добро да се научи. Енглески језик смо учили сами. Давао сам часове латинског и грчког језика у замену за часове енглеског језика („реконверзија“!). Немачки и 116

француски смо некако читали и на тим језицима писали реферате. Кори стили смо речнике оријенталних језика на страним језицима. На крају је рад био безначајан. Учили смо самостално. О „позиву“ и избору науке. Моје искуство: у Кронштадској гимназији код прозора помоћу коцке сам решио питање – арапски или кинески? Нико ништа није знао, све је насумице. О брошури Карејева [350] такође нису знали. И. П. Павлов: умете да радите? Ergo, позив јесте радна способност, и све науке су подједнако интересантне.

ФАКУЛТЕТ ОРИЈЕНТАЛНИХ ЈЕЗИКА Наравно, углавном ћу говорити о свом факултету (оријенталних језика), а не о другим факултетима. Али ћу се потрудити да све некако повежем. Издвојен факултет: на трећем спрату, „тамо негде“. А. О. Ивановски: нема ту никакве науке. (Погрешно: она је била код свих, осим код синолога.) Факултет као простор. Неудобан, празан, старе клупе, неравне, похабане и са рупама. У почетку нисмо могли да се сместимо у аудиторијуме, а затим се показало да су сувише велики. Мрачан, узан ходник. „Свлачионица“ (испред парног купатила) задимљена, прљава, бучна, неудобна, као штала. <...> Факултет оријенталних језика („Језици“ – народи!) није пружао много образовања. Уписивали су се на одсеке због административне и дипломатске службе. Мало је било говора о науци на та два одсека. Али је била изузетно представљена у професорима В. Р. Розену, П. М. Мелиоранском, П. К. Коковцову, Н. Ј. Мару, Ф. И. Шчербатском, В. Л. Котвичу, В. В. Бартољду! Факултет је достојно представљао науку, али је није увек чинио доступном студенту: због основних предавања парадигми, кључева, азбука и „лаких текстова“ студент понекад није ни видео науку. У поређењу са студентима других факултета, наши студенти (и ја, наравно) су изгубили углавном због заосталости тадашње оријенталистике од светске науке (како је приметио у моје време Бартољд). Такве речнике и граматике, као што су речници и граматике грчког, латинског, немачког и других језика, оријенталисти нису имали. Није било таквих издања текстова, као С. А. Манштејна и Л. А. Георгијевског1 и др. Таквих ораторе-професоре, као код правника и филолога, код нас није било. Није било лабораторија, а оне су потребне! Заправо, није било ни уџбеника, ни популарне ни уводне књижевности, која одговара управо тој години, 117

када се студент уписивао (увек су заостајали, Иакинф из 1832 г. у 1898ој!). Таквих уводних и општих циклуса, као код Лега, Куврера, Штрауса2, није било на матерњем језику, а страни циклуси се обично лоше усвајају. Док ce на Западу студент-оријенталиста налазио у некој високој школи и, на тај начин се развијао нормалним универзитетским путем (на пример, Seminar für Orientalische Sprachen3), код нас је морао да стекне образовање из оријенталних језика; то је значајно теже и захтева посебне људе. Лектор на Западу је био добро одабран и предавао је сасвим спретно. Уопште смо се разликовали у много чему од студената Француске, Немачке, Енглеске. Контрола над нама није била толико строга (не тако, као код Висијера у Школи оријенталних језика4). Општи тип студента-оријенталисте (и ја се ту убрајам). Уопште није био припремљен за изучавање Истока, јер је и Запад изучавао на детињаст начин – није био много културан и био је мало развијен (а било је потребно изучавати загонетну источну културу у њеној целини). Хтео је (и тако су га учили!) да савлађује препреке у лице, тј. да савлађује текст помоћу речника и граматике. Просто тако! Антропометрија и краниологија не воде ка изучавању писмене културе... Са факултета је излазио као необразован човек и нула од научника. Ставом „на службу“ и добивши „место“, таква нула је и остајао. Само ако је „остао при универзитету“, могао је да се усавршава. Методички закључак са мојих студија: језици се не могу савлађивати на силу, у лице; треба ићи око тврђаве, опколити је са свих страна. Језик јесте утврђено изражена култура, и ту културу треба изучавати заобилазним каналима, из светске, а не домаће књижевности: из опширних и разноврсних увода, из књижевности, која одговара одређеној години и која за њом не заостаје.

ПРЕДАВАЊА И ПРИПРЕМА Предавања су била номинално обавезна, и надзорник је бележио (њега је било лако подмитити). Ходник је био (не такав, као сада, већ дугачак) увек пун студената који су тумарали и нису знали где да се сместе. За време политичких момената – због било каквих нереда полицијске владе – често је брујао. Велике аудиторијуме (5. и 9.) заузимали су најзначајнији професори (В. И. Сергејевич, А. И. Веденски, И. Ј. Фојницки, М. И. Туган-Баранов ски). Аплаузи су били у моди. Аулу су заузимали нарочито угледни оратори (Л. И. Петражицки, П. И. и М. М. Ковалевски и др.). Сензацију су 118

стварала предавања П. И. Ковалевског, О. Д. Хвољсона, Д. П. Коновалова. На њих су долазили студенти свих факултета, пропуштајући своја редовна стручна предавања. Почевши од штрајкова 1899. г. и целе 1900. године сва штампа – часописи и новине, били су окупирани питањем (које је влада поставила) у вези са предавањима и семинарима. У корист предавања (сјајно мишљење) изразио je Петражицки (његова књига „Универзитет и наука“). Против (и не без вређања) – проф. Сергејевич и др. Питање ни данас није решено. Ја сам присталица предавачког метода, пред свим осталим. Но професор треба да буде оратор, а не учитељ школе. Предавања на факултету оријенталних језика су била као часови у средњој школи, и при том часови језика, и то је све. Одмах – на парадигме и хијероглифе, најчешће без увода. Ако је и било увода, сводио се на најосновније енциклопедијске информације. Предавања из историје Истока такође су била попут часова, не превише нови и интересантни (Бартољд се још није размахао). Основни принцип је био следећи: просечном студенту су потребне основе, а ако неком нису довољне, нека иде код професора, и он ће му показати науку. Ја сам против тога! Оријенталиста се за предавања усрдно припремао. На предавања из права обично није ишао. Целе недеље је радио код куће и у библиотеци. Предавања је било мало, стручних – не више од шест недељно. Основна припрема је једва била довољна чак и за ту количину предавања-часова. За предавања су се користили уџбеници, каквих је било на претек. Пролазна соба (са одморишта у ходник) је била сва прекривена огласима о продаји и куповини уџбеника. Предавања-курсеви су објављивани (штампано и литографски), и продавани: издавачи-студенти су доста зарадили. Библиотека нас је све сјајно услуживала. Како је то била дивна би блиотека! У време предавања студенте је једва услуживало чак цело особље (сам директор је долазио у тај шпиц да помогне). Студенти-оријентали сти су могли да добију 12 књига, остали 6. Библиотека је била отворена увече, било је топло, тихо, пријатно. Готово сам свако вече ту долазио. Али је било мало људи. Уџбеници су се продавали, али су били скупи. Већина студената их је после испита мењала, на пијаци или преко огласа. Књижара је било много, пијаца је била претрпана (посебно Александровска5). У иностранству је могло да се наручи било шта и брзо. Али... али... Скупо је коштало, нисмо умели да читамо... и више смо волели да се сналазимо без њих. Због тога нису могли да прате професоре, који су узимали инострану литературу у библиотеци универзитета, а студент – како хоћеш!

119

Испит. Ненормална грозница, скоро до самоубиства: човек би занемарио вежбања и пред испит би открио да он књигу (уџбеник) ... не разуме и не може да савлада. Пасти на испиту значило је губитак стипендије и ослобађање од плате, тј. права на живот. На правном факултету се дешавало да један полаже испит за другог – за новац. И само се нормалан студент, који је поштено радио, ничег није бојао.

ОРГАНИЗАЦИЈА Студентски кружоци су се скупљали око чувених професора од одабраних студената, тј. од таквих, који нису сматрали да је у 3 сата њихов посао завршен и да могу да се одмарају и веселе. То је обично била основа будућих научника. Друштво за новчану помоћ студентима. Приходи од чланарина, прилога, добротворних вечери. Често су помагали, али су се ретко улози враћали. Долазило је до проневера, у којима су учествовала крупна лица. Служба за студентска питања. Василиј Иванович Моисејев. Генијалан човек! Непоновљив, неупоредив, друг и помоћ сваком студенту. Друштвени живот Петербурга и студенти. Све што је прогресивно увек се кретало око студената, посебно штампа, предавања, прогласи... Све што није одговарало полицији истог трена се одражавало на студенте. Жртве полицијског терора били су сви будући учесници предстојеће револуције, почев од Лењина, који је завршио као ванредан ученик. Школујући масе безличних опортуниста, малограђане и становнике који су завршили школу (али нису учени), универзитет под притиском полиције рушио је најдостојније, најпаметније, најпрефињеније.

ТИПОВИ СТУДЕНАТА До сада сам говорио о научној и наставној средини универзитета, и то је било главно. У мојим сећањима могли сте већ да приметите одређену идеју: узвишеност и светост науке на универзитету и ... искривљено огледало њеног ломљења у незрелом, неискусном, често недостојном ње студенту. Сада ћу покушати конкретније да опишем ту тему. Типови студената. Пре свега студент предан науци, који живи за њу, будући научник и озбиљан делатник. Студент, који је читаве дане проводио у аудиторијумима и лабораторијама, вредно радио код куће. Кога су одушевљавала предавања чувених професора, чак и која нису стручна, 120

који је ишао на предавања код Л. И. Петражицког, П.И. Коваљевског, М. М. Коваљевског, А. И. Веденског, С. Ф. Платонова, Ј. В. Тарлеа, М. И. Туган-Барановског итд. Био сам окружен студентима тог типа. Могли сте да их сретнете у библиотеци универзитета, у читаоници дома. У тим дивним младим људима се огледала будућност, њима сте могли да верујете. Колико тога је било промишљено и речено! Међу њима су се често сретали предани марксисти и илегалци и уживали општи углед (али се уз њих налазио и студент-шпијун...). Од тих студената-револуционара, бораца за народ и његову срећу, који су страдали 1899. и 1900. године, сећам се многих, али о њиховој судбини ништа не знам. Један од њих је Алексеј Васиљевич Иванов, драги друг. Дошао је из Москве на Факултет оријенталних језика. Био је потиштен заосталошћу, окорелошћу факултета. Прешао је на правни. Био је ухапшен, прогнан и више га нисам видео. Савременици. Ј. Крачковски је тип идеалног студента. Једини који се уписао на филологију! Одмах је кренуо у науку и за њу се припремао са неуобичајеним успехом. Никаквих заостатака и скретања са животног пута... И поред тога човек пун живота, музичар, љубитељ и познавалац књижевности. Међу студентском браћом и професорском такође – био је познат као изузетан студент. (Млађи од мене три школске године. Живели смо заједно у студентском дому.) И. И. Толстој. Из редова најинтелигентније, радне аристократије (отац – веома познат научник, историчар и нумизматичар). Као и отац, Иван Иванович је веома скроман, никада и нигде. Филолог-класичар, један од двоје људи који су завршили факултет са одличним професорским саставом (1903). Пример талента, културе, радне способности, редак међу нама, али не и једини и због тога је тип. Наше стара генерација је украшена управо таквим научницима. А. А. Фрејман (годину дана млађи по матури). Мало се променио. Озбиљан студент, који није знао за студентско детињство. Учио је код акад. К. Г. Залемана, акад. Н. Ј. Мара, акад. Ф. И. Шчербатског – код првокласних научника. Александар Арнољдович је уживао велико поштовање, звали су га пан Фрејман. (Са њим сам такође живео у дому). Даља судбина је изузетна – прави службеник науке. Сергеј Андрејевич Козин. Предан друштвени радник (жртва једногодишњег прогонства). У почетку се на универзитету није заносио науком, али је већ ступањем у службу постао пример озбиљног научног радникa. У педесетој години се опет вратио науци и за 10 година постао најистакнутији монголиста. Тако семе универзитета ниче понекад касно... Георгиј Феофанович Смикалов (старији од мене три године). Као и сада, коректан, уздржан, сталожен и озбиљан. Дошао је на факултет 121

оријенталних језика... као математичар. Ишао је линијом озбиљног студента, савесног, успешног, и развио се у чувеног познаваоца кинеског језика. Владимир Владимирович Квашњевски (друг из гимназије, пријатељ). Најозбиљнији тип студента-правника, који је изгарао од универзитетског живота и мисли. Са предавања је долазио живахан и узбуђен. Читао је и усавршавао се. Затим је постао адвокат, који је сачувао ретку душевну величину и честитост, без обзира на ужас злочина и подлости, у ком се налазио због суђења, али није стао! Страдао је од дистрофије 1941. г. Sit tibi terra levis!* Михаил Михајлович Чернов. У интернату Кронштадске гимназије – предани музичар, на универзитету – природњак и студент конзерваторијума истовремено, затим професор на конзерваторијуму. Сложена личност, сав у мислима и музичком осећању, увек нов и који тежи напред. Sit tibi terra levis! А. А. Починков, професор историје уметности на Уметничкој академији. Студент Рударског института, стално је проводио дане код својих земљака у дому, читао у читаоници до краја. Заносио се уметношћу, завршивши рударски и поставши инжењер. Пример студента који истражује и активан је. П. И. Петухов. У гимназији – најозбиљнији, најпаметнији, највреднији од нас, најпоштенији човек. Матурант одликован златном медаљом. Стриц, богати монах, забранио је да иде на универзитет, дао је новац на припрему за Путејку. Уписао се. Ишао је на предавања на универзитет, напустио Путејку, посвађао се са стрицем. Уписао се на историјско-филолошки факултет. Био је одличан педагог. Али... пропио се и рано је умро. Веома озбиљан, најбољи од најбољих студената, који је узео од универзитета све што је могао. Живео је једино животом са професорима и науком, живео је морално и праведно. Настрадао је због расцепа мишљења са животом „човека у футроли“, какав је требало да буде тадашњи педагог – професор не по уверењу. А. Н. Вејншток. Синолог. Учтив, способан, паметан, скроман, који је веома успешан, али кога изједају сумње, критика, цинизам, коме су страни забава и ентузијазам, али му је стран и каријеризам. Био је вредан радник, међутим у споредној улози ситан чиновник, у то време када су га људи, који су по способности били далеко од њега, престигли. Познавалац кинеског језика, али само разговорног, и такође без сваке извештачености и глуме, које је мрзео. Говорио је без нијанси говора. Одушевљавао је Кинезе, али их је и забављао својим „говором без нијанси“. * Нека ти је лака земља! (лат.)

122

В. М. Алексејев. Вредан, уредан, али склон... граматици и лексици, тј. формалистици. Неначитан на Истоку, а најважније да није имао руководиоца и саветника. Таквих је било много. Јељкин. Полетан, енергичан, одлучан, пун иницијативе, изузетан. Био је синолог, али мртвило, којим су нас частили, бездушно предавање, бубање су га одбили. Отишао је, уписао се на Путејку. Изгубио сам му траг. Антипод – студент бубалица. Школска бубалица: наметнувши јарам и заједно са њим наочњаке, буба уџбенике, записује предавања – „студент у футроли“. Размисливши уредно, Изабрао сам себи пут И по њему идем тихо, Корак по корак... [630, с. 331] Па се и добије такво бесполно биће (по учењу Конфуција, трава, која се повија свему и свачему, како ветар дува). У „животу“ (пракси) то је извршни чиновник. Ако улази у науку (професори воле извршне сателите), онда је то просто број из смене, који тешко да има право на име. Студент-каријериста. Равнодушан према науци и према бављењу науком. Тражио је диплому 1. степена (ранг 10. разреда, а лицеисти и правници су добијали 9 разреда, титуларни саветник), и то је све. За њега је универзитет – неопходно зло, на које треба потрошити четири године. „Живот“ је почињао са стабилног, материјално обезбеђеног места. Чеховски тип. Тај тип је посебно био распрострањен међу правницима и ... оријенталистима, али и међу филолозима и чак природњацима. Ако се одбаце сувише цинични каријеристи („кицоши“), то је скоро већина. То је средњи студент, који не успева у науци, полуобразован. Своје књиге продаје одмах после испита, не скупља за своју библиотеку, са науком завршава одмах после одговарања на испиту. Чита само новине. Сви смо ми били каријеристи на овај или онај начин. Тако, уз присуство на класичном одсеку таквих сила, као што су Ф. Ф. Зелински, С. А. Жебељов, М. И. Ростовцев, Ф. Ф. Соколов, акад. В. К. Јернштедт и др., 1903. г. завршила су само два студента. Студент-кицош. „У француском је он пун знања: говори, пише подједнако, мазурку игра врло лако...“ Ни једно ни друго није без примедби, већ је тачан портрет мојих савременика-уображењака. Дан таквог кицоша је у потпуности понављање оњегиновског: – Шта обући? Кратак капут, реденгот, мундир? – Око дванаест – на универзитет, у бифе, у ходник. – Око три – код „Доминика“ или „Медведа“6. – У 4.30 – на Морскују или Набережнују. 123

– У 5–5.30 – Five o’clock. – Око седам – ручак код „Донона“, „Кјуба“, „Медведа“, „Ернеста“, „Фелисјена“7. – Око девет – на балет. „Засребрило се иње леда на дабровоме огртачу... Сир лимбуршки чувена гласа, и лопта златног ананаса... И јутро у ноћ претворивши, тако благодушно спи дете забава и раскоши...“ итд. итд. Пушкин је изгледа мој савременик по животним темама. О таквим студентима читајте код Апухтина (правника!): „Када будете деца студенти...“ [140, п. 140] (пародирајући Њекрасова, може се рећи: сав је као намазан, верни твој студент!8). Моји савременици тог типа. Л. И. Иванов. Оријенталиста. Изузетних способности, сјајних, али је сву енергију потрошио на то да би се истицао и имао добар положај. Бескористан студент. Затим се упустио у науку, од које, међутим, ништа није испало... Циник, површан човек, који није разумео ни универзитет ни науку. А. Ф. Керенски. Прво филолог (уписао се на универзитет већ после штрајкова 1899. г., у јесен), затим правник. Човек жестоког говорничког темперамента, демагог, насилник: само пробај да му противречиш! Бирао је себи слично друштво и скитао се по Морском кеју. Моје познанство са њим се брзо прекинуло: такве демагоге и насилнике не подносим („Како?.. Ви то не одобравате?! Доста!..“). Оријенталиста Ј. уображењак-кицош-каријериста. Трудио се да се спријатељи са професорима и студентима по сопственом избору. У „Правди“ су 1918. г. објавили да је служио у тајној политичкој полицији. Тип који чека, на раскршћу. Након што је пао на пријемним испитима на Саобраћајни институт, Технолошки и Институт цивилних инжењера, стрпљиво је чекао да пређе на трећу годину, када су га примали већ без испита. Прави каријериста. Нису важни наука и образовање, већ место и каријера инжењера, који иде за новцем и популарности. Тип студента, који не завршава универзитет због недостатка полета, због тога што не уме да се бори за живот. Службеник, који није имао времена да иде на предавања, пада на испиту, не може да добије стипендију. Огроман је проценат селекције таквих студената. Ишли су у војне школе и на тај начин су попуњавали кадрове поручника Мурашових. Дешавало се да студент, идући на испит код професора, није га знао из виђења и прилазио би неком другом професору. Или би унајмио за себе неког другог. То је била универзитетска шљака, отпаци, понекад трагичног типа. Без склоности за науку и критику, они нису били способни за универзитет, узалуд су се на њему нашли. 124

Ево неколико таквих несрећника. Стирикович. У гимназији – први ученик, матурирао је са златном медаљом. Математичар. Дозволио је да га занесе студентски лажан сјај, пијанство и разврат, потрошио је све своје душевне снаге. Није могао да заврши универзитет (са златном медаљом!), постао је ситни чиновник (због одсуства дипломе). Али је остао паметан и талентован, каквог га досад познајем. Упропастио га је цинизам. Сувише чест случај! Несрећници: мисле да служе „критици чистог разума“, а у ствари – критизерству, које држи човека сакривеног од живота. Светлов. Матурант са златном медаљом у гимназији, весели досетљивац, али не и дубок. На универзитету (филолог) га је уништила развратна средина. Није завршио универзитет, постао је ситан службеник, пропио се, претворио се у старудију. Тип „вечитог студента“. Студент Киш у Чеховљевој причи „Три године“. Студент-беспосличар. Приређивао је забаве, вечере, балове, доста је проживеo. Дириговао је плесовима, певао Гаудеамус, пијано је викао о идеалима... „Сејте разумно, добро, вечно...“ Обично није завршавао факултет, већ је ступао на службу под протекцијом некога као што је и он сам. Прави чеховски тип. Из малограђанске средине, где се о идеалима може само викати. У мензи универзитета непрестано је чамио у кухињи и викао: „Макарони са сиром“, „Бифтеци“... итд. И тако цео дан. Наравно, није долазио на предавања. „Вечни студенти“ Погоњин, Бобровњиков9. Вечито су се гурали око нас, радиша. Ишли су по књижарама, куповали књиге, које, разуме се, нису читали. Користили су студентске привилегије, али нису учили... Празна слама, паразити. Студенти-службеници. Нису могли себе да издржавају, без родбине, сиротани. Ступали су на службу и, наравно, више нису могли да иду на предавања. Радили су као контролори спаваћих кола, у државној контроли, као агенти сваке врсте итд. Обично није ништа од њих постало. Н. А. Пољаков. Завршио је богословију у Пензи. Није хтео да буде сеоски поп, бежао је у Јурјев на Ветеринарски институт, одатле главом без обзира на факултет оријенталних језика. Завршио је, напустио кинески, ступио на службу (трошарина) у Пензи. Пример вредног студента, али пролазног службеника. Лукјанов. Семинариста. Бивши народни учитељ. Ожењен, породичан човек није за науку! Њу је схватао као нужно зло на путу ка дипломи 1. Степена, који има права 10. разреда (било је могуће дотерати до чина 4. разреда – правог државног саветника и постати племић). Ето коришћења оријенталистике! Да би се одмах све заборавило! Студент-Немац (балтички, васиљеостровски). У отвореној корпорацији (само њима није било дозвољено да носе капу и траку). Двојезично 125

створење, више наклоњен немачком. Дисциплинован, али бездушан каријериста. Са руском бујицом студената се никада није слио. Састав студената је у моје време почео јако да се мења у корист демократије. Наследни племићи као правило више нису били разночинци. На факултету оријенталних језика били су несрећни семинаристи, људи чије је понашање у гимназији било на „лошем гласу“. Типови студената по спољашњости. Гиздавац, помодар, са белом поставом (са плавом поставом), кицош. Са флоретом. Дангубио по Морској од три до пет (у пролеће по кеју). На универзитету је дангубио са групом себи сличних. Одећа: лажни орлови, подигнута рамена и прса, мундир, ковани ланац, панталоне – од тканине боје аквамарина с косим пругама; ципеле на дугмиће, са шпицевима (од Вејса10), сиви шињел (са крагном од дабровине), фурашка (капа са ободом и штитом) са минимално уздигнутим горњим делом. Све је наглашено и кицошки. Скроман, неупадљив, формално обучен, пристојан. Таква је већина. Бедан, сиромашан, обучен у све похабано, купљено на пијаци и на улици. Без штирка и сјаја. Био је изложен примедбама подинспектора (не превише). Такође их је много, посебно међу провинцијалцима.

НАЧИН ЖИВОТА Стипендије. Мале и велике. Ја, матурант са медаљом, почео сам од мале: 10 рубаља месечно, 120 годишње. Али плус ослобођен плаћања (50 р. годишње за универзитет плус 50 за плаћање предавања по сату) – укупно 220 р. годишње, значајно средство за живот! Од друге године – већ 300 р. годишње (стипендије: „Императорска“, „Министарства народне просвете“, установа, засебних донатора итд.). 23 рубље 50 копејака месечно (по одбитку). На интернат: за собу, сто, свеће, кревет, чај, шећер, хлепчиће, услугу (чувар нас је будио!), за одржаваоца паркета, музичку собу, читаоницу, библиотеку (богату), грејање итд. – 20 р. Појединачно – 3 р. 50 к. Мало! Нуззарада. Инструктор. Али само од Божића! Од 10 до 20 р. Више – ретко. (Мени је министар платио по 2 р. на сат, и то је било много!) Огласи „Стручњак по свим специјалностима“, „Не устручава се удаљености“... Али два коњска трамваја коштају 12X2=24 к. 25 дана по 24 к. = 6 р. Одузети од 10 р. = 4 р. Било је тешко живети. Неки су радили. Стамбени простор за зиму – Намештене собе на Гагариној улици. Или интернат. Предности интерната: културно, безбрижно, топло, полусито, пространо, библиотека, телефон, новине, часописи, претплата и 126

карте за позориште; увек топла вода, храна (за новац), доктор, докторски помоћник (сестра – нипошто!). Мане интерната: гомила народа, понекад бучни ходници, неучтиво добацивање један другом. Заправо, није немирно због лоше васпитаних и лоше дисциплинованих људи, који су били мањина, али су они ометали друге. Стамбени простор за лето. Штедња: три месеца се не плаћа стан. А из студенских домова су обично избацивали на лето. „Приватни часови“. Инспектор. Домаћи учитељ. Увек ми је било пријатно и лагодно. Живео сам у најразличитијим породицама. У Естонији, у Луги, у Смоленској губернији (на имању), код Оранијенбаума, у Тверу, у Минску итд. Нисам имао сталан кров над главом, зато нисам могао да купујем књиге: нисам имао где да их ставим. Али то је само за оне без куће и кућишта. Остали су били у другом положају. Одећа. Најскупља ставка. Кројачима смо плаћали на рате, и свеједно је било тешко. Капа са ободом и штитом (једна-две за годину или две) – 2 р. Капут (летњи и зимски) – 60 – 80 р. Реденгот – 40 р. Два пара панталона – 24 р. Ципеле (један пар са ђоновима) – 4 р. Каљаче – 1 р. 50 к. Укупно – 151 р. 50 к. Нисам могао све то да набавим и прве године сам се поштено смрзавао без зимског капута. Скромни студенти су ишли у Апраксин Двор и на Александровску пијацу. За кицоше Невски проспект је био пун кројача. Тедески, Сагалов, Рибаков (нећу запамтити)11. Обућар Вејс (где сам ја платио 2 р. 50 к., тамо је било 25 р.!). Сваки мањак панталона и чизама је био трагичан: одакле узети новац? Како да се заради? Храна. Универзитетска менза (на 10-ој линији и поред универзитета, где је и сада). Ручак: хлеб, квас – бесплатно. Шчи – супа са месом – 3 к. Каша са масти – 3 к. (без масти – 1 к.). Исецкани котлети у киселој павлаци (бифтек итд.) са макаронима итд. – 12 к. Компот 3 к. Укупно – 21 к. У студентском дому: ујутро, увече – хлепчић (3 к.), чај – ¼ фунте месечно, шећер – 5 ф. на руке. Ручак – 2 јела (једном дневно). Гладовали смо.

СТУДЕНТОВО СЛОБОДНО ВРЕМЕ У складу са типовима студената које сам набројао. Учен студент је читаве дане проводио у лабораторијама, аудиторијумима, кружоцима: било их је много, професори су руководили. Такви студенти нису имали слободно време. То су били људи, науком потпуно занесени. Песници науке већ на почетку свог живота... Дивота! Позориште и љубитељи позоришта. У студентском дому: постојала је претплата за ложу Мариинског театра и за остала места. За 127

друга позоришта такође. Цела читаоница је била прекривена позоришним огласима (Огласи императорских позоришта). Постојало је поштовање, обожавање према позоришту. Гомила људи који дежурају, [како би доспели] на Фигнера, Шаљапина (затим Собинова), састојала се од прекупаца и студената. У нашем студентском дому су се водили надахнути разговори о позоришту. Страствени љубитељи музике су доминирали и нису се мешали са другима. „Љубитељи драме“ су се одушевљавали Александрин ским театром и посебно Малим (Орлењев у „Цару Фјодору“). МХАТ је био идол (Станиславски, Качалов, Лужски, Москвин, Артјом...): „Михаел Крамер“12, „Ујка Вања“, „Три сестре“... Комисаржевска! Савина је антипод, хладна. Јаворска је хтела да се допадне, али није могла. Писарјев, Ленски, Јурјев („Стари Хајделберг“13) су потресали гледаоце. Читаоница студентског дома. Све новине. Посебно „Русија“14, где су чланке Дорошевича, Амфитеатрова (Old Gentlman), Потапенко (Фингал) жудно чекали, седећи у реду, са нестрпљењем пропуштајући чак предавања. Месечни часописи: „Руска мисао“15, „Руско богатство“16, „Савремени свет“17, „Гласник Европе“18, „Гласник стране књижевности“19, „Часопис за све“20, „Живот“21 (Горког) – владали су свим умовима. Вече је затицало многе у читаоници. Други су се у то време забављали: у позориштима, у плесним дворанама (Кононова, Павлове, Скупа племства, Племићког збора22 и многих других). Удружење земљака је организовало вечери буквално сваки дан, и уопште је било забаве без краја. У студентски дом су слали бесплатне карте за позоришта (Јаворска) и за балове (за плесаче, којих није било довољно). Део кицоша је банчио у многобројним ресторанима и лудо се картао. Вечери расправа и дискусија. Основна тема: смисао живота. Чланци месечних часописа, новина и позоришта су узнемиравали ову тему. „Све је изазивало одушевљење и наводило је на размишљање“. Не без страха од полиције (погледати слику Репина). Ниједног адвоката царизма међу мојим пријатељима није било. Али људи индиферентних према политици – читава маса. Пролеће 1899. г. са његовим ужасним потресима, масовна отпуштања, хапшења, прогонства студената.23 Револтирани од стране полиције, која је применила на значајан дан 8. фебруара (који је сматран даном оснивања универзитета) нагајке, студенти су бурно протестовали, прекинули су предавања, организовали скупове и митинге, који су бучно осуђивали царски режим у сваком погледу. Опструкционисти су се расправљали са антиопструкционистима, штрајкачи – са противницима штрајкова (њих је било мање). Универзитет је брујао, разговори су били само о једном: будућност Русије. Стубови испред улаза у аулу, који се налазио тамо, где је и сада, били су облепљени стиховима, песмама и сатирама. Неки су се 128

случајно сачували у мојим дневницима тог времена (тек сам напунио 18 година, био сам на првој години), али, наравно, само безначајни одломци: сама књижевност плаката од фебруара и марта 1899. г. све до општeг искључења студената била је непрегледна – појављивала се, нестајала, мењале су је нове и нове песме на све стране, без краја.

ЖЕНА На универзитету је уопште није било, чак је медицинску сестру на пријему код лекара заменио лекарски помоћник. Женски курсеви (Виши) су постојали одвојени. Нису ишли једни код других: било је забрањено. Дружило се на вечерњим седељкама, на заједничким путовањима, „у гостима“. Случајна познанства и везе су превладали. Несрећне љубави и самоубиства по тој основи нису била ретка. Општа малодушност због политичке закржљалости и терора одражавала се и на љубав. Здраво, нормално зближавање полова су сви желели, али је сметала нездрава атмосфера. Женско питање је било као кост у грлу и у свакодневном животу, и у књижевности, и у позоришту. На балу су студенте у униформи ређе одбијали за плес, него „цивила“, колико год да је био добро обучен. Униформа као да одговара за нешто (иако контроле није било и свако је могао да је позајми). Жена која лепо плеше је била реткост. Ушли су у моду (од 1893. г.) „нови плесови“ (падекатр – фр. pas de quatre, чакона, падепатињор – фр. pas de patineur, падеспањ, краковјак, падезефир итд.), који су почели да потискују традиционални кадрил (кадрилом је дириговао неки студент дрекавац на француско-нижегородском дијалекту). Ретко ко је умео да плеше мазурку, и под њеним именом је била необуздана збрка. У уметности, на изложбама, култ обнажене жене у потпуно нездравој свакодневици је узнемиравао, узрујавао, водио ка још већој друштвеној нелагодности. У књижевности исто тако (Каменски, Арцибашев, Сологуб, Лохвицка). Пол је био сувише истакнут, трагедија полова се налазила у центру свега. У опису Комисаржевске, праве и дивне глумице, пол је, међутим, звучао (у њеном гласу) јако и гордо. <...> Када сам у кинеској поезији видео како се виши животни проблеми и његове философије могу решити без помоћи пола, схватио сам велику истину. Проституција. Невски је био преплављен, отворено наметање, досађивање... Сурово питање, које је стајало пред сваким од нас и које се решавало час цинично, час трагично – много живота је уништено заувек... 129

Проф. П. И. Коваљевски (медицинар-психолог) и мноштво књига, по свећених том питању, доводили су до отворене хистерије (чак и за време предавања!).

ЗАКЉУЧАК Дакле, период мојих студентских година (1898–1902) је период политички напет, предреволуционаран, али још неспреман за револуцију. Тешка свакодневица и нездрава атмосфера су ометали учење. Апсурдна полицијска држава је припремала не зна се кога, не зна се како и за шта: није нам давала место у животу, није давала нашим специјалностима да се развијају. Без будућности је страшно! (Посебно правници, оријенталисти. Остали су постали или педагози, или безлични чиновници.) Научници по звању (тј. вредни истраживачи научних истина) су били веома ретки. Многи су о томе маштали, али... на путу су „изгубили снагу“. Ми смо били чеховски јунаци: како живети? – питали смо, као Каћа у „Досадној причи“, своје професоре, и они нису могли да одговоре. И сав сам био у јурњави и ужурбан: живети, размишљајући о животу, је било мучно. И у науци сам тражио уточиште. Нашао сам га како сам могао и умео, али – авај – не за време студентских дана, већ касније. Усавршавао сам се полако, више у сумњама, него у вери. Победила је, међутим, вера у науку. <...> Али се већ ближила 1905. година, чији је весник било време мојих студија (посебно од 1899. г.). Земља је кључала незадовољством и презиром према влади. Чак ни штампа није могла то да сакрије. И ево пред вама је ембрион [фотографија] и живи леш, гомила одрвенелог меса. Али је у ембриону почела да се развија љубав према науци и научни осећај... А живи леш и гомила одрвенелог меса живи љубављу према науци! Зато ћу рећи за опроштај: Мили друже, ја умирем, Зато што сам био частан, Али зато ћу родном крају, Ја сигурно бити славан. Умирући, не уздишем, И душа ми није тужна, Већ тебе ја благосиљам: Корачај тим истим путем [282, в. 92]. 130

НАПОМЕНЕ 3.1. 1 У књизи П. Е. Скачкова „Преглед историје руског синолога“ [615, в. 266] због неугодног неспоразума Михаил Алексејев је назван поочимом В. М. Алексејева, што у потпуности оспоравају постојећи документи. 2 „Жива старина“ је часопис, који је издавао Одсек за етнографију Руског географ ског друштва од 1890. до 1916. г. у Петербургу; излазио је четири пута годишње; у часопису су објављиване студије и материјали из фолклора и етнографије народа Русије и других земаља. 3 Тихвинскаја улица – на Виборгској страни, названа је тако по Тихвинској цркви; сада је улица Михајлова. 4 Као повод за јаку експлозију студентског незадовољства послужило је истакнуто саопштење 1. фебруара 1899. г., у ком је ректор универзитета проф. Б. И. Сергејевич (био је на месту ректора од 1898. до 1900. г.) са увредљивим тоном упозоравао студенте, да у случају било каквих говора на дан предстојеће годишње свечаности 8. фебруара студенти ће бити кажњени за „нарушавање друштвеног поретка“, при том је ректор навео одломке из одговарајућих ставки казненог законика. Студенти су уништили саопштење, 8. фебруара прекинули ректоров говор и уз певање „Марсељезе“ кренули су ка Двороцовом мосту, са намером да организују демонстрацију на Невском проспекту, али су их зауставили одреди коњичке полиције, а када су одлучили да пређу Неву преко Николајевског моста (данас мост Лејтенанта Шмидта), па су код Румјанцевског сада поново наишли на полицајце, који су зверски истукли демонстранте, а неколико људи су ухапсили. Огорчени студенти су на митингу 10. фебруара прогласили универзитет затвореним. У знак солидарности са њима су до 20. фебруара 1899. г. бојкотовали предавања студенти готово свих школа Петербурга, а затим и других градова Русије. Немири на Петербуршком универзитету су прерасли у сверуски студентски штрајк. 5 Изненадна смрт сина 1899. г. и затим, 1900. г., смрт омиљеног учитеља В. П. Васиљева су тако јако потресли А. О. Ивановског, да је изгубио разум; В. П. Васиљев је умро 27. априла, а 29. априла А. О. Ивановски је био смештен у психијатријску болницу доктора Бари. 6 Испитивање В. М. Алексејева за степен магистра из кинеског језика и историје кинеске књижевности се одржало 20. фебруара 1904. г., из историје Кине и историје Североисточне Азије – 16. фебруара 1904. г.

3.2. I

Извештаји су адресовани проф. В. А. Жуковском, који је у периоду од 1902. до 1911. г. био декан факултета оријенталних језика. 2 Изучавању амајлија у облику монета В. М. Алексејев је приступио 1903–1904. г., када је био примљен у Ермитаж (ван особља) ради сортирања и описа кинеских нумизма тичких колекција; 1904 – 1906. г. у Лондону и Паризу наставио је са сакупљањем и обрадом материјала за дисертацију „Кинеске амајлије у облику монета“ (в. [412]). Резултати истраживања В. М. Алексејева из ове области нашли су одраз у његовим штампаним радовима [28; 39; 43; 45]. 1

131

Видети 1.7, напомена 12. Карактеристика колекције народних слика и других колекција, које је сакупио В. М. Алексејев у Кини, налази се у чланцима Л. Н. Мењшикова [437; 438] и М. Л. Рудове [601]. 5 Резултате фонетских истраживања беиђиншког дијалекта објавио је В. М. Алексејев убрзо по повратку из Кине, 1910. г. [56]; његове фонетске белешке, такође и материјали фонетских експеримената различитих врста активно су се користили за наставне циљеве: приликом састављања „Фонетске хрестоматије“ за студенте [71] и на универзитетском курсу 1910–1913. г., који је В. М. Алексејев објављивао у прегледима предавања, формулисано на следећи начин: „Учење о гласовима беиђиншког дијалекта. Њихово поређење са гласовима других дијалеката Кине, такође и најпознатијих језика и дијалеката Европе. Критика система европских транскрипција“ [480, в. 9]. 6 Почевши са предавањима на факултету оријенталних језика, В. М. Алексејев је на бази књижевних текстова, прочитаних у Кини под руководством кинеских сјаншена, припремио наставну хрестоматију, која је изашла 1912. г. у Харбину [29] и коју су користили као наставно средство за предавања В. М. Алексејева. 7 Прошло је 50 година, пре него што су дневници са путовања 1907. године, на ком је био В. М. Алексејев у саставу археолошке експедиције Ед. Шавана, угледали светло дана; њих су припремиле за штампу удовица аутора Н. М. Алексејева и његова ћерка М. В. Бањковска, уз сарадњу групе лењинградских синолога (О. Л. Фишман, Л. Н. Мењшиков, В. А. Вељгус и др.) (в. [7]). 8 На крају извештаја стоји додатак: „Овај извештај магистра Василија Михајловича Алексејева сматрам задовољавајућим. Приват-доцент П. Попов. 6. XI 1907“. 3 4

II Касније је В. М. Алексејев одустао од речи „калупи“ за означавање копија, скинутих са натписа и цртежа на камену и металу, дајући предност речима „естампа“ или „струготина“. 10 Има се у виду „Каи-чен ши цин“ – „Камени канон доба Каи-чен“. То је читав текст конфуцијанског канона „Тринаест књига“, који је урезан на каменим плочама. Текст 12 књига (без „Мен-ци“) је урезан 837. г., у другој години владавине под девизом Каи-чен таншког императора Вењ-цуна. Плоче са текстом канона прво су се налазиле на Државном училишту (Гоцицјањ тајсјуе) у престоници таншке Кине Чангану. Када је 904. г. војсковођа Чу Цуан-жун, који се отимао за власт, одвео таншког императора Че-цуна у Луојанг и потпуно разрушио Чанган, камени канон се нашао под отвореним небом. 1090. г. чиновник Лу Да-чун побринуо се да се плоче са текстом канона пренесу на територију Храма књижевности (Венмиао), где оне и данас стоје. У 16. веку 66 плоча настрадало је од земљотреса, затим их је рестаурирао Е Ши-жун. 1664. године, за време императора Кансија, на 16 плоча Ца Хан-фу додатно је урезао текст 13. књиге канона – „Мен-ци“. Појава сличних камених канона објашњава се тежњом за поузданим и дуговечним еталоном, који је допуштао да се избегну грешке при рукописном, а затим и при дрворезбарском умножавању текстова конфуцијанских класика. Прво је текст четири конфуцијанске канонске књиге био копирао на камен у 1. веку Чен Фен по наредби утицајног министра Ван Мана. Кинески извори обично напомињу постојање седам (или осам) камених канона. До наших дана су се сачували фрагменти „Каменог канона доба Си-пин“ („Си-пин ши ђинг“), урезаног у Луојангу 175. г., у четвртој години владавине под девизом Си-пин касно ханског императора Лин-ди и који се састојао од шест канонских књига: („Јиђинг“, „Шуђинг“, „Шиђинг“, „Јили“, „Лунју“, „Гунјанжуан“); научник и књижевник Цаи Јун је написао текст тих књига цинобером у прелазном стилу бафењ, а резбари су пренели хијероглифе на камене плоче. 9

132

„Камени канон доба Каи-чен“ је једини у потпуности сачуван епиграфски споменик те врсте. Његов текст је распоређен на 114 камених плоча. Висина сваке плоче је 180 см, ширина је 80 cm. Хијероглифи су урезани са обе стране, у уставном стилу (каишу) са натписима, који су у пословном стилу (лишу); укупан број хијероглифа је 650.252. 11 Чиновник Лу Да-чун је заслужан за настанак епиграфског музеја Баилин (Шума стела) у Сиану, преневши 1090. г. на територију Храма књижевности (Венмијао) плоче са текстом „Каменог канона доба Каи-чен“. Наредних столећа у Баилину је била сакупљена уникатна колекција камених стела и барељефа. Данас музеј заузима шест павиљона и пет галерија, у којима се налази више од 1700 експоната, најстарије од њих су из доба дина стије Хан. Експозиција Баилина омогућава упознавање споменика примењене скулптуре, сликарства, са примерима калиграфске уметности таквих истакнутих мајстора, као што су Ван Си-чи, Чан Сју, Јан Чен-цин, Хуај-су, Хуан Тин-цјан. В. М. Алексејев, посетивши Баилин, записао је у свом дневнику 31. августа 1907. г.: „Затим идемо у Баилин – мањи епиграфски музеј. То је низ павиљона, у којима су утиснути споменици црни од естампе. Велики број споменика је уметнут у зид. Договарам се о куповини колекције естампа тих споменика. То ће бити друга по броју колекција у Европи. Треперим од помисли да ћу ја то поседовати, узбуркала се страст колекционара!“ [7, в. 228]. 12 Материјале епиграфике храмова и који приказују свакодневни живот касније је В. М. Алексејев искористио за предавање, нарочито на курсевима: „Узорна дела кинеске епиграфике“ (1917/18. школска година), „Епиграфика кинеског храма“ (1919. г.), „Конфуцијев култ храмова из епиграфских текстова“ (1919/20. школска г.), „Епиграфика“ (1925/26. школска г.), „Епиграфија улице и куће“ (1926/27. школска г.). 13 Часопис Северо-Кинеског одсека Краљевског Азијатског друштва, који је издаван од 1857. до 1948. г. У старој серији (old series) изашла су три дела 1. тома (1858–1859) и један део 2. тома (1860); после прекида од четири године, од децембра 1864. г., почела је да излази нова серија (new series); периодичност издавања се мењала, али је часопис претежно излазио једном годишње (1864–1868, 1873–1880. г. и од 1905. г.). У часопису су учествовале велике научне силе, углавном чланови Северо-Кинеског одсека Краљевског Азијатског друштва. Одсек је основан 16. октобра 1857. г. у Шангхају и окупио је пре свега енглеске стручњаке за Далеки исток, који су се натурализовали или који су служили у Кини, такође и синологе других земаља; међу њима нису били само научници, већ и практичари – дипломате, мисионари, велетрговци. Први председник одсека је био Елија Бриџмен; касније су за председника или вицепредседника одсека бирани А. Вејли, С. Кулинг, Џ. Еткинс, Г. Џајлс, Ф. Хирт, Џ. Фергусон, почасни чланови одсека су били А. Кордје, Ед. Шаван, А. Форке, П. Пелио. У складу са официјалним публикацијама у часопису, В. М. Алексејев је у периоду 1907–1913. г. такође био члан Северо-Кинеског одсека Краљевског Азијатског друштва. 14 Осам чувених аутора из времена Танг и Сунг – то су Хан Јуи, Лу Цунјуан (епоха Танг), Оујан Су, Су Сун, Су Ши, Су Че, Ван Анши и Цен Гун (епоха Сунг); сви су се они прославили у историји кинеске књижевности као истакнути мајстори прозе старог стила (гувен). Сматра се да се састав те осмице корифеја (ба да ђија) оформио након што је 1579. г. Мао Кун објавио своју антологију „Танг Сунг ба да ђија вен чао“ („Проза осам корифеја Танг и Сунг“), иако се сам Мао Кун приликом састављања антологије оријентисао на избор и мишљења претходника, пре свега научника и књижевника XIV века Чу Ји. 15 На крају извештаја дописано је: „Извештај сматрам задовољавајућим. Приват-доцент П. Попов“. 16 „Гувен ши ји“ („Проза старог стила са тумачењем смисла“, 1743) је популарна хрестоматија примера прозе старог стила, који су поређани хронолошки, почињући од „Цожуана“ и завршавајући есејом Сун Љана; коју је саставио Јуи Чен; следеће издање је изашло 1809. г. и затим је поново издавана више пута.

133

17 „Гувен гуан ђи“ („Ремек-дела прозе старог стила“, 1695) је популарна хрестоматија примера прозе старог стила (са убацивањем појединачних дела у паралелном стилу); садржи 222 дела, најранија представљају књижевност епохе Чоу, најкаснија – књижевност епохе Минг; коју је саставио У Чу-цаи и Ву Дијао-хоу; више пута је издавана (издања у НРК – 1956, 1959, 1962, 1978 г.). 18 „Гувен бифа баи пијен“ („Сто примера прозе старог стила“, 1881) је популарна хрестоматија примера прозе старог стила, у којој су представљена првенствено дела таншких и суншких аутора; њу је саставио Ли Фуђију, више пута издавана; дела која је састављач одабрао груписана су по стилској истоветности; на пример, „О учитељу“ Хан Јуа и „Песма искреном духу“ Вен Тијенсјана убрајају се у „истински узвишена“ (чен да), „Предговор за стихове „Дворац тенског кнеза““ Ван Бо и „Ода дворцу Ефан“ Ду Му се убрајају у „цветно лепе“ (хуа ли), дела „Ухватили су килина“ Хан Јуа и „Волим лотос“ Чоу Дунји су „изграђена на алегорији“ (це јин). 19 „Гувен ји“ („Проза старог стила са напоменама“) је хрестоматија примера прозе старог стила, почиње од „Цоучуан“ и завршава са „Песмом искреном духу“ Вен Тијенсјана; коју је саставио Тан Деји; следеће издање је изашло 1847. г. (нова издања – 1873, 1886. г.). 20 В. 2.2, напомена 42. 21 Набројане хрестоматије и антологије В. М. Алексејев је набавио за библиотеку факултета оријенталних језика и активно користио у предавању почевши од 1910/11. школске године. 22 В. 2.2, напомена 30. Издање те књиге са коментарима, које је припремио Фен Таисун, „Чу ши Дун-лаи бо ји“ („Разноврсна мишљења Дун-леја са напоменама и тумачењима“, 1898) такође је купио В. М. Алексејев за факултетску библиотеку. Из тог зборника В. М. Алексејев је редовно читао са студентима критичке студије Луи Цуцјана 1910–1916 г.; враћао се читању тих студија и наредних година. 23 В. М. Алексејев је први на факултету оријенталних језика унео у програм текстова који се читају стихове Ли Боа, предлажући студентима специјалне курсеве „Читање одабраних стихова Ли Боа“ (1913/14. школска година), „Поезија Ли Боа“ (1915/16, 1923/24. школска г.). „Поезија Ли Боа у одабраним примерима“ (1918/19. школаска г.), „Поема о песнику у станцама Ли Бо“ (1920–1922. г.); као наставно средство В. М. Алексејев је искористио „Сабрана дела Ли Боа“, које је набавио у Кини за факултетску библиотеку [1025]. 24 После повратка В. М. Алексејева из Кине „Категорије стихова“ Сикун Ту постале су главна тема његових научних радова, чији је резултат главна монографија „Кинеска поема о песнику. Станце Сикун Ту“ [25]. В. М. Алексејев ју је представио као дисертацију за степен магистра кинеске књижевности и 20. новембра 1916. г. на отвореној седници факултета оријенталних језика је сјајно одбранио; осим тога, В. М. Алексејев је искори стио поему Сикун Ту у предавању: 1910/11. школске г. водио је курс „Идеје, симболи и уопште карактерне црте кинеске поезије у излагању таншког песника Сикун Ту“ („Категорије стихова“ – „Ши пин“) [480, в. 10], 1913/14. школске г. – курс „Детаљан приказ „Поеме о песнику“ Сикун Ту као пример истраживања“ [482, в. 12]. 25 „Си сјан ђи“ („Западно крило“, XIV в.) – лирска драма Ван Ши-фу; целу је превео на руски језик Л. Н. Мењшиков [174]. 26 Приче Пу Сунлинга је В. П. Васиљев унео у репертоар текстова, који су се читали на Катедри за кинеску књижевност (в. 2.2, напомена 8). Хрестоматију В.П. Васиљева је искористио у предавању кинеског језика А. О. Ивановски 1894–1900. г.; 1904–1913. г. приче Пу Сунлинга редовно је читао са студентима П. С. Попов: почео је од прича, које су уврштене у „Кинеску хрестоматију“, а затим се посветио другим причама („Морска тржница“, „Цин Меј“, „Сињ Четрнаеста“). Када је 1911. г. П. С. Попов литографисао „Додатне одабране кинеске текстове“ [566], у њих је уврстио четири приче Пу Сунлинга („Вукодлак-заводник“, „Вила цвећа“, „Пен Хај-цу“, „Принцеза небеских бршљана“). Од 1913. г., после смрти

134

П. С. Попова, читање прича из зборника „Лао Чаи чи ји“ је прешло на В. М. Алексејева. Редовно их је читао као примере истанчаног књижевног слога са паралелним преводима на разговорни језик баихуа („Цврчак“, „Слон“, „Лабудови“, „Чобанице“, „Змијско одгајалиште“, „Испит за бога-заштитника града“ и др.). 27 Ло Ченсјан, родом из провинције Сичуан, био је опажен као лауреат (чуанјуан) на престоничким испитима 1895. г., Ван Шоупен, родом из провинције Шандунг, – 1903. г.; дела Ло Ченсјана и Ван Шоупена су била издата по наредби императора, и В. М. Алексејев их је набавио и искористио у предавању, на пример 1936. г. на Лењинградском институту за филозофију, књижевност и историју на курсу „Виши примери дела на државним испитима крајем XIX в.“. 28 Познати научник и реформатор Канг Јоувеи 1873. г. истакао се на провинцијалним испитима: три дела од шест дела, које је представио, освојила су прва три места. Међутим, на престоничким испитима је пао – и 1882. г. и 1888. г. Испитна дела Канг Јоувеија су такође била издата у Кини. 29 Ба би ти (стил осам аналогија), другачије – ба гувен (осмочлана проза) – књижевни стил, који се усталио у делима на државним испитима при династијама Минг и Ћинг и који је строго одредио композицију таквих дела. Свако дело се састојало од осам делова: по ти – представљање теме (само две фразе!), чен ти – развој теме, ћи сјанг – почетак расуђивања, жу шоу – прелазак на дело, ћи гу – почетак, чун гу – средина, хоу гу – крај, шу гу – закључак. Последња четири дела (почетак, средина, крај, закључак) су сматрали главним и изражавали су основни садржај испитног есеја; у сваком од та четири дела било је по две аналогије (би), зато се и стил звао ба би ти – стилом осам аналогија. Избор теме и карактер садржаја осмочланих дела су одређени неоконфуцијанском догматиком, пре свега текстовима канонизованом ортодоксном традицијом „Четири књиге“ по тумачењу Чу Сија. 30 „Лан јан ши чао“ („Стихови у духу оридејевих говора“) – у доступним кинеским библиографијама и речницима нису могли да се нађу подаци о таквом издању. Група речи „лан јан“ – „орхидејеви говори“ – употребљава се у значењу „говори, који изражавају слагање укуса и расположења“. 31 На првом листу извештаја дописано је: „Сматрам извештај задовољавајућим. Приват-доцент П. С. Попов. Октобар 1909. г.“.

3.3. 1 Реч је о А. И. Иванову, који је завршио факултет оријенталних језика 1901. г. (годину дана раније од В. М. Алексејева) и остао је при универзитету ради припреме за професорско звање. Од пролећа 1906. г. почео је да држи предавања на дужности приват-доцента; 1913. г. А. И. Иванов је постао ванредан, а 1915. г. редован професор Катедре за кинеску књижевност.

3.4. 1 Реч је о „Илустрованој збирци грчких и римских класичара са објашњењима“, која је издавана 1890–1916. г. под редакцијом С. А. Манштејна и Л. А. Георгијевског и која је укључивала дела Хомера, Херодота, Демостена, Платона, Софокла, Хорација, Тита Ливија и многих других античких аутора.

135

2 Имају се у виду издања књига конфуцијанског канона у преводима Џ. Лега на енглески језик [914; 915] и С. Куврера на француски [825–831], и такође преводи „Шиђинга“ и „Даодеђинга“ на немачки језик, које је урадио В. Штраус [988; 989]. 3 Семинар оријенталних језика је практична школа при Берлинском универзитету, која је отворена 18. октобра 1887. г. ради припреме преводилаца, који су ступали у дипломатску и трговачку службу. У саставу семинара функционисала су два одсека – кинески и јапански. Катедру за кинеску књижевност 1887–1902. г. водио је проф. К. Арендт, а од 1903. до 1923. г. – проф. А. Форке, познат по својим радовима из историје кинеске филозофије и преводима кинеске поезије. Пре него што су почели са предавањем, и К. Арендт и А. Форке били су у Кини на дужности преводиоца. В. М. Алексејев, посетивши Берлин 1906. г., приметио је „истакнуту организацију рада“ [13, в. 103] у предавању кинеског језика на семинару. 4 Видети 1.7, напомена 1. В. М. Алексејев се упознао са радом Школе живих оријенталних језика, када је на челу кинеске катедре био А. Висијер (од 1899. до 1930. г.), чији је успех био запажен у практичном предавању кинеског језика и који је издао почетком XX в. корисне приручнике за почетнике [993–995]. 5 Тих година, када је В. М. Алексејев студирао на универзитету, у Петербургу су по стојале две Александровске пијаце – нова и стара. Нова Александровска пијаца се налазила на Садовој улици, између Малкове уличице и Вознесенског проспекта (сада проспект Мајорова), и једном од линија је излазила на кеј Фонтанке. Стара Александровска пијаца је заузимала велику територију на крају Невског проспекта, између Дегтјарне улице и Тележне уличице, делом је излазила на 2. Рождественску (сада 2. Совјетску) и Конују улицу и на Калашњиковски проспект (сада проспект Бакуњина). 6 Петербуршки ресторани: „Доминик“ се налазио на Невском проспекту, „Медвед“ – на Бољшој Коњушеној улици (сада улица Жељабова), недалеко од Невског. 7 Петербуршки ресторани и кафеи: „Донон“ се налазио на Мојки, „Кјуба“ – на Бољшој Морској (сада улица Герцена), „Ернест“ – на Каменоостровском проспекту (сада Кировски проспект), „Фелисјен“ – на Каменом острву. 8 Овде је пародија на строфе песме Н. А. Њекрасова „Еј, Иване! (Тип недавне прошлости)“ (1867): Ево сав је као намалан Верни твој Иван [465, в. 185]. 9 А. Погоњин и И. Бобровњиков уписали су се на факултет оријенталних језика на кинеско-монголско-манџуријски одсек 1897. г.; први је завршио универзитет 1902. г., други 1901. г. 10 Хенри Вејс је био власник фабрике обуће и отмене продавнице обуће на Невском проспекту. 11 Салони овде поменутих мушких кројача нису се налазили само на Невском проспекту. Салон Ричарда Тедески је био на Б. Морској, Гирши Рибакова – на Николајевској улици. 12 „Михаел Крамер“ („Michael Kramer“, 1900) – драма немачког драматурга Г. Хаупт мана; први пут ју је поставила на руској сцени трупа МХАТа 1901. г. са К. С. Станислав ским и И. М. Москвином у главним улогама. 13 „Стари Хајделберг“ („Alt-Heidelberg“, 1901) је драма немачког писца В. Мејер-Ферстера (1862–1934); поставио ју је режисер Н. Н. Арбатов у Александринском театру у Петербургу. 14 „Русија“ – дневне умерено-либералне новине, које су излазиле у Петербургу 1899– 1903 г. У њој су сарађивали А. В. Амфитеатров (који је објављивао, углавном, под псеудонимом Old Gentleman), В. М. Дорошевич, И. Н. Потапенко (под псеудонимом Фингал). 15 В. 2.4.19, напомена 2.

136

16 „Руско богатство“ – књижевни, научни и политички часопис, који је основао Н. Ф. Савич и који је издаван 1876–1918. г. прво у Москви, а затим у Петербургу (први бројеви су изашли у Москви). 17 „Савремени свет“ – месечни часопис, научни и политички часопис, који је излазио 1906–1918. г. у Петербургу. Имао је јак одељак за белетристику, у ком су учествовали И. А. Буњин, В. В. Вересајев, А. М. Горки, А. И. Куприн и многи други писци; часопис је посвећивао велику пажњу преводној белетристици. 18 В. 2.4.19, напомена 1. 19 „Весник стране књижевности“ – месечни часопис, који је издаван у Петербургу 1891–1908. и 1910–1916. г. У часопису су објављивали преводе дела страних писаца, хроника књижевног и друштвеног живота Запада. 20 „Часопис за све“ – месечни илустровани научно-популарни и књижевни часопис, излазио је у Петербургу 1896–1906. г. У часопису су штампани Л. Н. Андрејев, И. А. Буњин, А. М. Горки, А. П. Чехов, А. И. Куприн. 21 „Живот“ – књижевни и политички часопис, издаван у Петербургу од 1897. до 1901. г., 1902. г. – у Лондону и Женеви. Проповедао је идеје покрета народника и „легалног марксизма“. После 1899. г. правац часописа се знатно променио захваљујући томе што је А. М. Горки успео да привуче на сарадњу групу демократски настројених писаца-реали ста, међу њима Н. Гарина-Михајловског, А. С. Серафимовича, Скитаљца, И. Ј. Франко. 22 Сала Кононова се налазила на Мојки. 1901. г. у том простору глумица Л. Б. Јаворска је отворила Нови театар. Плесна сала А. И. Павлове се налазила на Троицкој улици (сада улица Рубинштејна); после револуције у тај простор се преместио театар „Криво огледало“; сала Скупа племства – на Михајловској улици (сада Велика сала Лењинградске филхармоније); сала Племићког збора – на Невском проспекту. 23 В. 3.1, напомена 4.

Са руског превела: Душана Братић

137

Хришћанско образовање у Кини Извештај кинеске комисије за образовање из 1921–1922. Комерцијална штампа, ограничено издање Шангхај 1922.

ПРЕДГОВОР У Уводу су у потпуности пренети догађаји који су довели до састанка комисије чији је извештај представљен у овом издању, као и задатак који јој је био додељен. Посебна пажња је поклоњена чињеници да комисија није преузела на себе да донесе суд о појединачним школама. У сваком случају, то им је било много непријатније од захвалности и политичких предлога у потрази за будућим усавршавањем, а комисији је било лакше јер је била ограничена експлицитним упутствима по којима је деловала. Свако ко детаљно чита Извештај видеће да у њему има доста понављања. То је у великој мери намерно. Претпоставили смо да ће многи који се буду користили овим извештајем желети да на једном месту нађу све што је комисија имала да каже о тако општој теми као што је основно образовање, као и о препорукама датим у вези са одређеним областима. Вероватно да ће они који буду консултовали овај извештај желети да пронађу скраћену верзију општег закључка који је донела комисија. Због тога али и у циљу да служи и буде што погоднији читаоцима, дозволили смо себи сва понављања која су изгледала неопходна да би сваки део за себе био потпун. Усудили смо се да посебну пажњу поклонимо резимеу Општих Прин ципа и Препорукама у петом одељку34. Свесни смо да су многе наше препоруке већ мање или више познате и распрострањене, и зато смо више тежили разумевању него новинама. 34

Поменути одељак није део овог превода (прим. прев.)

138

Велику захвалност дугујемо бројним људима у Енглеској, Америци, Јапану и посебно у Кини, који су нам великодушно помагали у нашем раду. Списак појединаца је превише дугачак да бисмо га овде навели. Он укључује васпитаче, управнике мисионаре у Великој Британији, Сједињеним Америчким Државама, Јапану и Кини, званичнике кинеске владе, директоре и учитеље у државним и приватним школама, и многе чланове хришћанске заједнице у Кини, како Кинезе тако и странце. Свуда смо имали најљубазније пријеме и драгоцену помоћ од представника кинеске владе за образовање, националну и покрајинску, и овим путем желимо да искажемо нашу захвалност због њиховог става. У оба случаја, и када су критиковали и када су хвалили, била је очигледна њихова жеља да хришћанско образовање постане важан део образовних ресурса Кине. Наравно, хришћанска заједница ја била та којој је било најтеже да одвоји своје време и знање за нас. Посетили смо њихове школе, позвали их на конференције, замолили их да путују како би нам дали своје савете и помогли нам. На све наше захтеве они су одговарали стрпљиво и услужно. Зато им свима од срца захваљујемо. Наша захвалност упућена је и онима који су нам помогли у прикупљању података за наш рад. Користили смо слободне статистичке податке прикупљене из различитих извора, али посебно из скорашњег дела Истраживања у Кини (Survey in China) у припреми Одбора за обнову. Посебно смо захвални јер је у време наше посете и професор Пол Монро био у Кини проучавајући образовање и саветујући се са кинеским представницима за образовање дајући напомене о побољшању националног система. Могућност поновне конференције са њим може нам само бити од користи. Чланови Комисије из прекоморских земаља желели су да забележе своја осећања прожета њиховим боравком у Кини: осећање посвећено сти, несебичности и могућности да буду мисионарски учитељи. Њихов рад садржи бескрајне могућности које ће се све више реализовати како њихов задатак буде био јасније сагледан, када мисија и вероисповест буду садржале дозу пожртвованости ради општег добра, коју мисионари одувек представљају, и када амбиције институција у складу са претходним периодом све заједно буду обједињене и усмерене у покушају да заиста спознају садашњу ситуацију. Били су импресионирани појачаном снагом руководиоца кинеске хришћанске заједнице и дубоко дирнути визијом која је дошла у то време, за коју су се надали да није далеко. Када је, као резултат целог хришћанског покрета који је био у Кини, хришћанска заједница окарактерисана по здрављу, финансијској снази, интелигенцији жељној знања, јаког карактера, и духовној снази – заједница која има моћ 139

саморазвоја, али исто тако чини добро онима који то не познају. Таквој заједници ће увек требати пријатељство Хришћана других народа, а требаће јој и њихова љубазна улагања. Ипак, она ће се сама побринути за своје руководство и финансијска средства, и преузеће на себе подршку и управљање својим институцијама, и још већи задатак да направи од Кине хришћанску нацију. Стварање такве заједнице за комисију представља главни и непосредни циљ хришћанског образовања у Кини. Прилика да учествују у остварењу овог циља је велики изазов за хришћанске силе Европе и Америке.

Напомена Комисији је био омогућен приступ рукопису и прелиминарним текстовима дела Хришћанска окупација Кине (The Christian Occupation of China), који је био у процесу штампања под покровитељством Кинеског одбора за обнову. У овом Извештају се помиње скраћено као Преглед извештаја. У овом издању Извештаја објављеног у Кини новчане суме су дате у мексичким доларима.

ПРВИ ДЕО Тренутни статус образовања у Кини I Државно oбразовање 25. Садашњи систем јавног образовања у Кини је уведен пре око петнаест година. Влада је представила целокупан систем иако га још увек није спровела у пракси, у свим областима земље. 26. Не може се рећи да је Кина у старом образовном систему имала било какве државне школе. Образовање је било препуштено појединцу, мада је о познавању књижевности одлучивала влада преко свог система чиновничких испита и награде која је била чиновнички положај. Када је Кина била приморана да се придружи породици свих нација, открила је да, да би сачувала свој национални идентитет, мора променити свој си стем образовања. Уместо усмеравања све своје пажње на учење класика, она сада тежи разумевању науке, уметности, права и политике западних земаља.

140

27. 1898. године цар Гуанг Сју35 издао је чувене едикте који су довели до највеће револуције у историји Кине. Међу њима је издат и едикт у коме је представљена организација националног система модерних школа наставе за Кинезе и западних учења. Систем је обухватао оснивање школа и факултета у окрузима, префектурама, и у главним градовима провинција, а сви они су одговарали Универзитету у Беиђингу. Убрзо по објављивању овог едикта дошло је до отварања нових школа широм земље. Царица удовица36 је 1901. године издала едикт којим се наређује да провинцијске испитне хале буду претворене у факултете, да свака префектура мора имати средњу школу, сваки округ вишу основну школу као и велики број нижих основних школа. Остали едикти били су у вези са оснивањем факултета у водећим градовима, отварањем учитељских школа и образовних одбора у Беиђингу, као и измене чиновничких испита. Било је јасно да све док стари испитни систем буде постојао нове школе неће напредовати. Тако да је септембра 1905. године стари испитни си стем укинут. 28. Револуција из 1911.37 године била је оријентир у историји образовања у Кини. Убрзо пошто је успостављена, Привремена Влада сву своју пажњу усмерила је на актуелно питање образовања. Захтевана је употреба уџбеника у складу са републиканским духом, наглашавајући физички рад, војне и физичке вежбе, уклањајући класике из основних школа, и допу штајући дечацима и девојчицама да заједно уче у нижим основним школама. Такође је посебна пажња поклоњена друштвеном образовању. 29. На челу новог система Министарства просвете био је Министар просвете коме су помагали заменик министра и четворица одборника. Посао Министарства био је подељен на Завод за опште образовање, који је био задужен за обданишта, основне, средње и учитељске школе, похађање школе, именовање професора и потврда о школовању; Завод за техничко и стручно образовање је бринуо о пословима факултета и универзитета, виших техничких школа, као и о слању студената на студије у иностранство; Завод за друштвено образовање бавио се пословима везаним за опште образовање, јавна предавања, библиотеке, музеје и изложбе. Министарство образовања шаље инспекторе да посете школе у различитим провинцијама. Свака провинција је административна јединица на чијем челу је Комесар за образовање, који је задужен за све што Гуанг Сју (Guang Xu) – цар династије Ћинг, званично на трону од 1875. до 1908. године, али од 1898. све до смрти у кућном притвору, с реалном влашћу у рукама царице Циси (Ci Xi). (прим.прев.) 36 Мисли се на царицу Циси (Ci Xi). (прим. прев.) 37 1911. године у Кини је избила револуција којом је срушено кинеско царство које је трајало хиљадама година и проглашена је Република. (прим. прев.) 35

141

је у вези са образовањем. Он је заступник Министарства образовања, и има корпус помоћника. Свака провинција има и одређен број инспектора који посећују школе и пишу извештаје. Затим, свака област има свој одбор за образовање међу чијим члановима су поједини изабрани из највишег сталежа и баве се пословима образовања у градовима, варошима и селима. 30. У основи садашњег система је нижа основна или грађанска школа у трајању од четири године. По завршетку овог курса ученик може уписати вишу основну или индустријску школу Б нивоа, која траје три године. После више основне, ученик може уписати средњу школу, која траје четири године, или индустријску школу А нивоа или учитељску школу. Постоје и допунски курсеви од две године за ученике који не могу да иду на виши степен по завршетку ниже или више основне школе. Ученик по завршетку средње школе може уписати факултет, који има припремни курс од две године и студије у трајању од четири године, или може уписати струковну школу или вишу учитељску школу. Редовна виша учитељска школа траје четири године, са једном припремном годином. Индустријска школа такође има једну припремну годину, али она траје три године. 31. Основно образовање има за циљ да помогне менталном и физичком развоју детета, да постави темеље доброг грађанина, и омогући му да нађе своје место у свету. Сви ови циљеви су заједнички за више и ниже основне школе. Одговорност за успостављање основних школа и вртића почива на градовима, варошима и селима. Више основне школе су основане у окрузима, док школе за ометене у развоју функционишу на исти начин као и основне школе. У целини, основне школе широм земље добро обављају свој посао. 32. Средње школе имају за циљ да употпуне опште образовање детета и да га начине добрим грађанином. Провинцијски органи су одговорни за оснивање средњих школа, које се одржавају уз помоћ прихода провинције. Тренутно, средње школе су најслабија тачка у кинеском си стему образовања. У статистикама до којих су дошли у Удружењу за образовање Ђијангсу38 стоји да седамдесет процената ученика који су завршили средњу школу не може да нађе посао од кога ће моћи да зарађује за живот. У средњим школама проблем је у методама наставе и у предметима. Тренутни метод предавања је веома искључив и ученици су пасивни. Последица тога је што уче само имена и наслове и заправо не успевају да овладају материјом предмета. Стога би требало увести рецитовање и лабораторијски метод. 38

Jiangsu Educational Association.

142

33. Универзитет има за циљ да обучи људе да буду способни за државну службу, тако његово припремно одељење има три групе курсева. Један је за студенте који желе да упишу уметност, права и економију, а други је за оне који желе да се баве науком, док је трећи за оне који намеравају да се баве медицином. Универзитет нуди курсеве из уметности, науке, укључујући и примењене науке, права, економије, медицине и пољопривреде. 34. Струковне школе, које може основати централна влада, по крајински органи или физичка лица, имају за циљ да обуче полазнике за неке посебне професије или позиве. Оне се могу поделити на: правне, медицинске, пољопривредне, економске, уметничке, музичке, научне и језичке. 35. Циљ редовних учитељских школа је да обуче ученике за место учитеља у основним школама. Више учитељске школе обучавају ученике за место предавача у средњим и учитељским школама. Провинције помажу редовне учитељске школе, док су више учитељске школе под заштитом централне владе. Ученици учитељских и виших учитељских школа више не плаћају школарину, али су те школарине и даље актуелно питање. 36. Индустријске школе теже да пруже знање и вештину који су по требни за занате, трговину и пољопривреду. Ниво Б пружа основно инду стријско образовање у складу са локалним потребама, ниво А пружа комплетно опште индустријско образовање. Школе нивоа Б оснивају окрузи, градови, вароши и села, или заводи за занат, трговину и пољопривреду; док школе нивоа А оснива провинција. 37. Из тога следи, генерално говорећи, да је централна влада била задужена за високо образовање, док су провинцијски органи водили рачуна о средњем образовању, а основно образовање је било у рукама окружних службеника и властеле из градова, вароши и села. 38. Према расположивим статистикама, број ученика у школама у Кини током 1917. године износио је 4.075.338. Ова цифра се састоји од 3.898.065 дечака и 177.237 девојчица. Било је укупно 122.286 школа. 39. Садашњи систем који је описан у претходним члановима у великој мери је био преузет од Јапанаца и сматрано је да на неки начин не одговара потребама државе. Нови систем је сада на разматрању пред државом, пошто је одобрен од стране Националног просветног удружења39 на годишњем састанку одржаном у Кантону 1921. године. 40. Садашњи систем предвиђа седам година основног образовања, од којих су четири у нижој и три у вишој основној школи. Ова подела на вишу и нижу основну школу бива одбачена у новом систему, а да је 39

National Associated Educational Associations.

143

усвојена основне школе би чиниле један степен у образовању. Ипак, период основног образовања може бити подељен у два дела, од четири и од две године, период од четири године је заправо школа, а по завршетку четврте године могу се похађати специјални курсеви за стручну припрему. Тренутно обавезно образовање траје четири године, али тај период би требало продужити уколико је могуће. 41. Највећа промена је предложена у вези са периодом средње школе. Сада средња школа траје четири године. Нови план предлаже период од шест година за средње образовање. Тај период је подељен на три године општег образовања, које одговарају америчком типу ниже (јуниорске) средње школе, и три године неке специјализоване стручне обуке који је припрема за ученике који ће се даље бавити техником, правима, медицином у високим школама, или за бављење неком посебном активношћу ван школе. Овај систем олакшава онима који желе да наставе даље школовање, и у исто време пружа одређено стручно оспособљавање онима који не желе даље да се школују после средње школе. Овакав систем образовања брзо се усваја у Америци и европским земљама, тако да ће се увођењем овог система образовања Кина наћи у рангу са напредним западним земљама. Зато изборни систем треба да буде уведен и у средње школе за сениоре. Тиме ће се показати да предложени план омогућава флексибилност и прилагођавање потребама локалних услова. 42. Све док кинеска влада не буде стабилна и док не буду обезбеђена потребна средства за школе, образовање у овој земљи неће значајно напредовати. Штрајкови студената, професора и људи задужених за администрацију у школама, укључујући и особље Министарства за образовање, због дугова и плата које им нису исплаћене, све су чешћи. Поред тога, иако су због унутрашњих сукоба школски фондови преусмерени за војне потребе, и даље постоји огромно интересовање за образовање међу свим класама. Чињеница да је седми годишњи састанак Националног просветног удружења одржан у Кантону прошлог октобра, на коме су присуствовали и представници централних и северних провинција, показује да је земља уједињена што се тиче образовања. Један трачак наде представља и спровођење Образовне реформе друштва, уз подршку људи који се баве образовањем у земљи, и који ће на тај начин помоћи функцио нисању новог система.

144

II Хришћанско образовање – Протестанти 43. Рад на образовању под покровитељством хришћанских Проте станата датира још из 1839. године, када је др Р.С. Браун отворио школу у Макау40. Хришћанске школе у почетку нису отварали професионални предавачи и оне нису служиле за унапређење образовања ради образовања, већ су биле помоћ при евангелизацији народа. Једном успостављене, те школе ипак указују на своја права да постоје не само у служби циља због кога су основане већ и да допринесу другим циљевима које мисионарски рад сам по себи доноси. Као резултат тога расте број школа, различите величине и специфичних карактеристика, од вртића до факултета, а у неким случајевима досежу и до постдипломског нивоа. 44. Велику већину школа су основале верске заједнице или друштва, већина основних и средњих школа још увек је под њиховим утицајем. Ипак, почетком овог века, једним делом због Боксерског устанка из 1900, због кога су, посебно у северној Кини, уништене школске зграде захваљујући чему су верске заједнице, које су радиле одвојено, одлучиле да се уједине и изграде боље школе, делимично због развоја духа јединства како у хришћанским земљама тако и у Кини, а можда и због нових идеала о високом образовању долази до тежњи да се уједине напори на пољу високог образовања. У западној Кини мисије основане у последњем периоду биле су под утицајем општег тренда удруживања или бар сарадње, а млађи мисионари, који су отишли на крајњи запад Кине, били су у могућности да искористе искуства својих старијих колега. Као последицу имамо поделу територије провинције Сичуан41 међу различитим мисијама, чији општи школски систем покрива све основне и средње хришћанске школе, и један универзитет у чијем су руководству и подршци практично уједињене све хришћанске снаге. 45. Нови образовни покрет владе, који датира из 1905. године, деловао је као снажан подстицај подизању стандарда образовања и примене образовних тестова у школама, и на крају као средство достизања виших стандарда у напорима за уједињење. Од четрнаест институција које се баве високим образовањем само три су остале као посебне верске заједнице. Док има осам синдиката теолошких школа и две медицинске школе које подржава један одбор. 46. Укупне цифре које представљају рад на пољу образовања вођене хришћанским снагама у Кини су велике и сведоче о обиму и моћи 40 41

Macao (кин. Aomen). Szechwan (кин. Sichuan).

145

хришћанских покрета у Кини. Од стотридесет мисионарских заједница које делују у Кини, скоро све се баве образовањем. Хришћанско удружење младића и Хришћанско удружење младих жена42 допуњују рад других хришћанских организација посебно на образовању одраслих, образовању за сиромашне, као и наставку школовања. Ако заокружимо цифре, у хришћанским школама има 1.200 страних наставника, 11.000 кинеских наставника, 150.000 ученика похађа нижу основну школу, 33.000 похађа вишу основну школу, 15.000 је у средњим школама, 600 похађа учитељске школе различитих разреда, и 2.000 их је на факултетима и у стручним школама, укупно око 200.000 ученика похађа хришћанске школе свих нивоа и врста. Мада је међу 1.300 припадника укупне полулације само један протестантски хришћански причесник, у хришћанској школи, пак, од 400 или 500 ученика један је причесник. Ова чињеница заправо делимично указује на већу жељу за образовањем међу хришћанима, чему су у великој мери допринеле саме хришћанске школе, него међу нехришћанима. Уопштено говорећи, половина ученика у хришћанским школама долази из нехришћанских породица. 47. Чак су и ове цифре веома мале у поређењу са онима у државним школама. Када се све сабере, државне школе имају око двадесет пута више ученика него протестантске хришћанске школе, а надмоћ броја ученика у државним школама у односу на хришћанске школе, без сумње, пре ће се повећавати него смањивати. 48. Што се тиче хришћанских школа, оне се не ослањају на толики број изграђених школа или на број ученика. Њима је довољна потврда да њихови дипломци заузимају своје место у животу народа и цркве, као и утицај који саме школе врше. Упркос многим недостацима због начина на који су школе настале и неадекватне подршке коју су добиле, ипак су успеле да образују људе који се данас налазе на важним позицијама и имају значајан утицај у влади, образовању, пословима, као и у развоју живота хришћанске цркве. На овим људима и онима који ће их следити ће у великој мери бити одговорност изградње цркве али и прожимање индустрије, трговине и политике вишим идеалима који су основа да Кина постане земља здравог националног живота и да добије место међу народима које јој пружају њене природне могућности и потенцијали. Хришћанска школа је у потпуности оправдала своје право да постоји. О питању тока њеног развоја и шта би требало да буде њена општа политика расправља се касније у овом извештају.

tion.

The Young Men’s Christian Association and The Young Women’s Christian Associa-

146

III. Хришћанско образовање – Римокатолици 49. Рад на образовању римокатоличке цркве, осим у неколико већих центара, не може се сврстати у поделу на основне, више основне и средње школе. Али због тога се не може донети закључак да постоје рупе у систему, обезбеђене су образовне установе од нижих основних школа па све до факултета, мада често са значајнијим непријатностима за студенте. Проблем је у својствености терминологије, у недостатку уједначености статистичких података, као и у великим националним разликама међу просветним радницима различитих римокатоличких црквених друштава. 50. Можда би било праведније због оних који ће користити ове податке ако прихватимо француску терминологију која је коришћена у делу Мисије у Кини (Les Missions de Chine). У већини случајева Школе за дечаке и школе за девојчице (Ecoles de garcons and Ecoles de filles) односе се на ниже основне школе. Понекад се прави разлика при коришћењу термина за Основне школе (Ecoles Primaries) и Више школе (Ecoles Superiur), што указује да више основне школе постоје у великим центрима и да су одрадиле свој посао. Нема јасних доказа у консултованим изворима који би довели до закључка да мисије римокатоличке цркве озбиљније покушавају да следе кинески државни систем образовања, било у оцењивању, било наставним планом и програмом. 51. Очигледно је да је велики део рада на образовању обављен у сиротиштима римокатоличке цркве, којих у Кини има између 150 и 200, од којих је већина за девојчице где је збринуто између 15.000–20.000 деце. У одговору на питање да ли је образовни рад у овим сиротиштима укључен у статистичке податке Школе за дечаке и Школе за девојчице, више пута је са сигурношћу потврђено да то није случај. 52. Рад на образовању римокатоличке цркве обухвата сваку провинцију и сваки управни округ у Кини, укључујући Тибет, Ћингхаји43 и спољну Монголију. Иако је рад на образовању намењен пре свега „деци цркве“, такође примају и нехришћанске ученике. Практично свака бискупија у Кини, а има их отприлике око педесет, има извештаје о некој врсти образовног рада. У бискупијама које су у унутрашњости земље, где утицај цркве још увек није велики, постоји само ниже основно образовање, али свака би скупија има своје школе богословије на којима се предавачи обучавају. 53. Следећи преглед дат је на основу статистичких података из дела Мисије у Кини из 1920. и 1921. године. Због непотпуности извештаја податке би требало посматрати са одређеном резервом. 43

Kokonor (кин. Qinghai), провинција у Кини.

147

Школе за дечаке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.518 Ученика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83.757 Школе за девојчице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.615 Ученице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53.283 Учитељске школе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Ученика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612 Факултети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Ученика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.503 Богословске . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Студенти теологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 582 Катехете . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.602 Укупан број у римокатоличким школама . . . . . . . . . . . . . . 144. 344 54. Изгледа да провинције Хебеи, Ђијангсу, Хубеи, Шанси, Анхуеи и Сичуан44 имају највећи број ученика који се образују на хришћански начин. Више образовање које одговара раду државне средње школе наглашено је у Хебеију, Шандунгу, Џеђијангу, Фуђијену, Гуангдунгу45. Градови у којима је највише рађено на образовању су Беиђинг, Шангхаи, Тијенђин46, Хонгконг и Ханкоу47. У преко тринаест католичких издања тестиран је утицај на интелектуални живот ученика, мада не до ступња који је био предвиђен, пошто је велики део литературе био верског карактера. 55. Непотпуни подаци указују на веома лош начин рада римокатоличке цркве на високом образовању. Штавише, они нису дали никакве наговештаје у вези са нивоима школа или њиховим квалитетом рада. У неким примерима оно што је означено као „факултет“ по стандардима државног система образовања, заправо је средња школа. Услови за упис на богословију варирају и не постоји тачно утврђен стандард по коме функционишу. Број школа је мали у односу на број студената. Са друге стране, они који су упознати са ученошћу многих предавача римокатоличке мисије и са њиховим изузетно квалитетним књижевним и научним издањима биће одмах спремни да прихвате високе интелектуалне стандарде неколицине њихових образовних институција. Управо такав пример је Факултет Светог Игњација у Сјуђијахуи48, у Шангхају, основан 44 Chihli (кин. Hebei), Kiangsu (кин. Jiangsu), Hupeh (кин. Hubei), Shansi (кин. Shanxi), Anhwei (кин. Anhui), Szechwan (кин. Sichuan). 45 Shantung (кин. Shandong), Chekiang (кин. Zhejiang), Fukien (кин. Fujian), Kwangtung (кин. Guangdong). 46 Tientsin (кин. Tianjin). 47 Hankow (кин. Hankou) тако се некада звао данашњи Вухан (кин. Wuhan), главни град провинције Хубеи. (прим. прев.) 48 The College of St.Ignace de Zi-ka-wei, Zi-ka-wei се односи на Сјуђијахуи (кин. Xujiahui), историјску и културну област у једном округу у Шангхају. (прим. прев.)

148

1850. године. Такве школе, као што је Факултет Светог Игњација (има 420 студената), Факултет Светог Френсиса Ксавијера и Факултет Аурора49, са својим специјализованим одељењима за медицину, језике и уметност, теологију, научне и техничке предмете, заиста пуно доприносе на пољу образовања. Ипак, након свега што је поменуто, и после потпуне спознаје и признања што је такав рад омогућен, стоји чињеница да је целокупан рад цркве са њених преко два милиона хришћана спроведен на високом образовању прилично испод општих очекивања, и сигурно доста испод стварних потреба њене хришћанске изборне јединице. 56. У знатној мери римокатоличка црква наглашавала је верско обра зовање. Тако су „Катехуменске школе“50 у свакој епископији објавиле упис великог броја деце и одраслих оба пола. Ове школе за верско образовање биле су повезане са црквама и капелама, и у великој мери су биле под директним надзором главног свештеника. Такође је пуно времена по свећено верском образовању у сиротиштима, болницама, и домовима за сиромашне и старе. Римокатоличка црква у Кини извештава да заједница катехумена има више од 400.000 чланова, или преко двадесет процената укупног броја уписаних хришћана. Поред тога што се на богословији кандидати припремају за свештенство, постоји и велики број катехетских школа где имају специјалну припрему. 57. У вези са сиротиштима, велики посао је урађен на пољу индустријског обучавања. Производња ових школа је високог квалитета и веома је захтевна. Обучавање и рад деце и одраслих је под надзором свештеника или сестара, који су често професионално припремани за то, или су имали пуно практичног искуства. Школе раде по принципу самоиздржавања. Најбољи пример индустријског рада и образовања је у сиротишту Сјуђијахуи у Шангхају. 58. Где год има довољан број страних чланова римокатоличке цркве да позову на посебно богослужење и духовни надзор, ту је и световна школа под руководством неког од верских удружења. Преко 2000, а вероватно око 3000 деце странаца и евроазијата је уписано у ове школе, неки од ученика су у интернатима. Велики део оваквог рада на образовању спроведен је у Тијенђину, Ханкоу, Шангхају, Хонгконгу и Макау. Школе похађају ученици старости од пет до двадесет година. Ради се углавном на високом нивоу, јер они припремају ученике за локалне испите на Кембриџу, или за пријемни испит за упис на факултете у Сједињеним Америчким Државама, Енглеској и Француској. The College de St. Francis Xavier, Universite L'Aurore. „Ecoles de Catechumens“, Катехуменске школе су подучавале о принципима хришћанства. 49 50

149

59. Када у рукама римокатоличке цркве буде укупан број ученика који се образују у њеним школама, најмање ће их бити 150.000, у поређењу са укупним бројем уписаних хришћана, којих је скоро 2.000.000, биће очи гледно да у њиховим школама свих степена има мање од једног ученика, за сваког стотог хришћанина који је пријављен као члан цркве. Проте стантска мисија, са друге стране, у просеку за једног ученика хришћанске школе има два причесника. 60. Постоје два фактора која озбиљно говоре против рада на образовању римокатоличке цркве. Први је недостатак средстава. Неколико већих поклона из родних земаља добили су за сврхе образовања. Нека удружења у великој мери зависе од прихода које су инвестирали у фондове и јавне поседе ради одржавања њиховог рада у Кини. Пошто се потребе духовног рада Цркве и стране радне снаге састану, мало остаје за световно образовање деце. Са друге стране, римокатоличка црква у Кини је озбиљно хендикепирана због недовољног наставног кадра са знањем енглеског језика. Већина свештеника и сестара долази из континенталних земаља, и иако су упознати са енглеским језиком, употребљавају га са одређеном дозом оклевања. Кинези ће се, наравно, радије определити да своје образовање стекну у школама где се учи енглески или је главни медиј споразумевања. Из тог разлога римокатоличка црква је имала потешкоће да привуче и задржи младе људе у својим црквеним школама.

IV Приватно образовање – хришћанско и нехришћанско 61. У периоду пре 1905. године, када је државни систем образовања представљао разрађену шему испита, пре него наставе, скоро све школе су биле приватне. Мали број покушаја био је направљен за успостављање и одржавање институција за високо образовање о трошку државе. Значајни међу њима су Тунг Вен Куан51 у Беиђингу, где је др В.А.П. Мартин био генерални директор, Факултет Пеи Јанг52 у Тијенђину и Факултет Нан Јанг53 у Шангхају. За помоћ при оснивању ових факултета влада се обратила људима који су били или су хришћански мисионари. 62. Када су 1905. укинути испити и када је влада почела свим својим напорима да оснива школе широм земље, стари тип приватних школа није Tung Wen Kuan. Pei Yang University. 53 Nan Yang University. 51 52

150

одједном ишчезао, нити су они ишта учинили по том питању. Шта год да је истина о тим раним школама, многе од оних које су остале, пружале су знање али су се тешко прилагођавале модерним условима. Недавно је један умешни посматрач о тим школама рекао следеће: „Уколико посетимо неколико њих открићемо да су учитељи недовољно плаћени, да се учионице не проветравају довољно, да учитељ на силу одржава дисциплину и да не познаје потребе својих ученика, да ученици не воле да уче и да су многи од њих изгубили осећај самопоштовања који им стално сузбијају. Учитељ најчешће има од пет до двадесет ученика и месечно му сваки ученик плаћа по 2.000 (80 центи). Његово радно време је од осам ујутру до пет послеподне са веома мало или нимало времена за одмор. Рекреација није дозвољена а и када јесте учитељ не може водити своје ученике са собом. Уобичајен тип учитеља је „лао фу ци“54 или стари учењак који је изабран због свог познавања кинеског писма и историје а не зато што зна нешто о модерној педагогији. Ниједан западни предмет се не учи у оваквим школама. Учитељи и ученици воде битку са кине ским карактерима и са тешком муком покушавају да схвате значење сваког новог идиома. Овакав систем функционише најпре због финансијске користи учитеља, а затим и због тога што ученике њихови непросвећени родитељи терају да уче на силу. Држава има дужност или да реорганизује или да сузбије старе приватне школе. Јер овакав систем, као што је данас, само представља обавезу народу.“ Немамо тачне податке о броју оваквих школа. Мада са сигурношћу можемо рећи да их има више хиљада и да већина ученика који их уоп ште похађају почетак сигурно или чак цело школовање проведе у њима. Ипак, не треба заборавити и да није лако направити јасну разлику између државних и приватних школа. Многе од такозваних државних школа, које су основане за време и после 1905, у ствари су биле школе које су подржавали владини званичници, они су били и део напретка, као и део свих недаћа које су их сналазиле. 63. Постоји и друга група приватних школа потпуно другачијег карактера, мада их опет не можемо јасно поделити. Још пре едикта из 1905. Кинези, увек корак испред, почели су са оснивањем бољих и модернијих школа од оних које смо претходно поменули. Значајан пример за то је господин Јен Сју55, заменик министра за образовање у време манџурске владавине, који је у својој кући у Тијенђину основао школу за дечаке, а када су прерасли њене границе он је подигао нову зграду, где је, мада у празним учионицама, била отворена и школа за девојчице. Из ове школе 54 55

„lao fu tzu“ (кин. lao fu zi). Yen Hsu (кин. Yan Xu).

151

за дечаке касније је основан Факултет Нан Каи56 у Тијенђину. Револуција образовања из 1905. у великој мери је стимулативно утицала на оснивање приватних школа модерног типа, које су се почеле оснивати у свим деловима земље и то различитих нивоа образовања. Недавни одличан пример за то је Универзитет Амој57, основан као поклон господина Тан Ка Кеа58, који је донирао милионе за тај пројекат. Укупан број приватних школа је огроман, и знатно премашује број мисионарских школа. Према владином извештају из 1916. године, по стојало је 37.303 школе од којих су 36.570 биле за дечаке. Ове школе имале су 1.044.824 ученика, 52.425 учитеља и 31.227 службеника. Годишњи тро шкови износили су 6.683.656 мексичких долара. Од укупног броја, 135.156 њих биле су ниже основне школе, 1.897 више основне школе, 59 средње школе, 13 учитељских школа, 17 школа за права и политику, 3 за медицину, 9 основних пољопривредних школа, 32 техничке и 38 економских школа. Колико је тачно основних школа одговарало старом типу горепоменутом не може се рећи са сигурношћу, али вероватно су све ове наведене основне школе биле мање-више модерне, а посматрања су показала да је већина њих добро опремљена и да одлично функционишу. Недавни рад који су припремили надлежни органи наводи седамдесет школа као „значајне“. Ове чињенице су убедљив доказ о интересовању Кинеза за образовање, као и о толерантном ставу владе према школама које нису државне. Са енглеског превела: Јелена Деспотовић

Nan Kai College. Аmoy University. 58 Tan Ka Kee. 56 57

152

III Сусретања: Кина – Србија

Ко познаје друге зналац је. Ко познаје себе у нескривено светло ступа. Лао Ци

Тајна информација о снази и стању кинеске државе*

Сава Владиславић Рагузински Извештај грофа Саве Владиславића Рагузинског, поднет по његовом повратку из Кине, царици Ани. Рагузински је стигао у Русију 1702. године, представљајући се као грчки трговац, иако је илирскога рода. Бавио се трговином у Русији, имао је канцеларију у Архангелску, извозио је робу у Италију, и уживајући милостиву благонаклоност Петра Великог, који га је ангажовао у многим важним дипломатским пословима, стекао је огромно имање и (високе) чинове, купио себи титулу грофа у Италији, а Петар га је одликовао чином дворског саветника и поклонио му поседе. У време Катарине Прве упутили су га са великим изасланством у Кину, поверивши му у задатак да оконча спорове и несугласице који су у то време постојали; у октобру 1726. године стигао је у Пекинг, где је остао до маја 1727. године, али без успеха (у решавању поверених му задатака). На граници су Кинези обновили преговоре са њим, да би потом 20. августа заједнички потврдили пређашње споразуме, одредили начин трговине са Кинезима и установили стално место на коме ће се та трговина одвијати у Кјахти (то је до данас остало непромењено), иако су при том поменути и руски каравани који су ишли у Пекинг. Владиславић се вратио у Москву већ у децембру 1728. године; умро је 1738. године у чину тајног саветника. Све податке које је прикупио о Кини унео је, сређене, у извештај који је поднео царици 1731. године. Пуни наслов тог његовог рукописа гласи: Тајна информација о снази и стању кинеске државе, и о другим стварима, коју је сачинио тајни саветник и кавалер ордена Светог Александра, гроф илирски (прелазак на следећу страну) Сава Владиславић, изван редни посланик и опуномоћени министар при кинеском двору, 1731. године у Москви. – „Осмелио сам се да Вашем Царском Величанству“ – каже аутор у посвети – „предочим ову књижицу која је мојих руку дело, и која садржи оно што сам за време боравка у Пекингу и на граници могао јавно да чујем и тајно да походим, која у себи садржи једним делом след историј ских збивања, а другим делом тајну информацију о снази и стању кинеске државе и о ситуацији у пограничном подручју између двају царстава, све * Захваљујемо се господину Владимиру Давидовићу, који нам је љубазно уступио део превода извештаја грофа Саве Владиславића!

155

се уздајући да речена књижица за царство, које има срећу да сте му Ви на челу, данас и убудуће, може бити од користи, поглавито по томе што ће (из ње) моћи да се сагледа шта се збивало од 1680. до 1729. године, када сам отишао са границе.“ Објашњавајући потом да прилаже и карту свог пута од Москве до Пекинга и другу карту границе Русије и Кине, аутор додаје: „Покорно молим да наложите да ова књижица буде милостиво примљена и да је, када се Ваше Величанство буде за њу занимало, заиста прочита, али да се при том не наљути на њеног писца јер је он човек недовољно вешт у руском дијалекту, а преноси оно што му је речено, па је отуд можда негде нехотично и погрешио, те се немојте на мене срдити, већ Вас молим да ми Вашом неисцрпном царском милошћу великодушно опростите“. У закључку аутор каже да је он доставио засебне извештаје о обављању задатка који му је био поверен. У предговору наводи да се, ако то неког нарочито занима, детаљне информације о Кини могу наћи у Мореријевом лексикону, у књизи И. Ф. Гемелиса написаној у Венецији 1719. године, која је тамо и издата, као и у књизи језуите Форестија која је у том истом граду објављена 1716. године и у књизи језуитских отаца издатој у Антверпену, док се на руском језику информације могу наћи у рукопису Спафарија, који овај аутор изузетно хвали, „сем неких прича у које се можда сам није уверио, већ је написао онако како је од других чуо“. Пре но што пређе на детаљно набрајање глава своје књиге, аутор каже: „Почињем да пишем кратку информацију о Кинеском царству, закључујући да верном поданику и добронамерном министру дужност налаже да своме го сподару поднесе извештај како би овај разумео шта се збивало док сам обављао задатак који ми је поверен упознајући се с Кинеским царством, помало и из радозналости, хотећи да пренесем све оно што сам могао да сазнам за време боравка дужег од три године на кинеском двору и на границама царства, сазнајући понешто од упућених људи (прелазак на следећу страну) који уливају поверење.“ Објављујемо ово занимљиво дело Саве Владиславића према тексту који је он својом руком оверио и лепим га рукописом исписао. На крају текста стоји напомена: „Ову оригиналну књижицу уз додатак двеју земљописних карата предао је царском кабинету Њ.Ц.В. гроф Владиславић, дана 27. децембра 1731. године у Москви“. – Р.Р.В. (Редакција Руског весника, прим. прев.) ... Цар који сада влада има два сина, а њих зову Други и Трећи, али (прелазак на следећу страну) тај потоњи није у милости код оца, тако да нико не може да зна да ли је реч о немилости због његових прекомерних порока, или се пак та немилост може приписати злурадости његовог родитеља. Цар, међутим, има још једног, трећег сина, који се зове Шести, и који је поверен мајци на васпитавање. И мада га отац воли због видне 156

памети и добре нарави, народ о њему ипак има сасвим мало вести. Такво је данашње стање кинеске царске породице, а при том никоме није познато да ли, поред поменутих, (цар) има још синова или кћери. Кинези се и за владавине овог владара показују сасвим непостојанима, тако да у Пекинг нису хтели да пусте други руски караван, који је послао комесар Третјаков, да би после неколико месеци забранили трговину у Урги. Због тога је руско Министарство писало у Селенгинск агенту Лоренцу Лангу, не би ли он у свом писму кинеском двору објаснио да убудуће све препреке треба да буду пријатељски отклоњене и да треба постићи договор. Тек тада су Кинези наложили поменутом каравану да настави свој пут до Пекинга. Зато је био послат указ бившем сибирском губернатору, кнезу Алексеју Михајловичу Черкаском, да би он на границу упутио неког разумног човека из редова дворјана, како би пронашао и предао све пребеге, и у том циљу је послат тоболски дворјанин Степан Теофилов, који је пронашао само 84 бегунца, иако су Кинези много већи број људи тражили. Према указу Сверуског цара Петра Првог, речени агент Ланг је те бегунце у Селенгинску (прелазак на следећу страну) предао двојици кинеских министара, Олондају и Алехамби Тегуту, који су се пре но што су преузели поменуте бегунце латили писања неискреног писма руском Сенату, у коме су изнели најбоље жеље за наставак пријатељства и трговине, само да се спроведе разграничење и одређивање граница. Узели су и однели у Пекинг товарни лист с царским потврдама који је караван добио, обећавши да ће, чим буду стигли на свој двор, без одлагања послати указ у коме ће бити наређено да тај караван буде пропуштен у Пекинг. По доласку речених министара у Пекинг Олондај је, због својих злих поступака или из неког другог разлога, кажњен смрћу, док се Тегут није усудио ни реч да прозбори о каравану, тако да из Пекинга никакав одговор у вези са караваном није послат, нити су речена двојица министара у Пекингу уопште поменула сверуску царску путну исправу коју су узели од каравана. Због тога је прошле 1725. године блажена и сећања занавек достојна царица господарица Јекатарина Алексејевна, после сахране славе занавек достојног Њ.Ц.В. Петра Првог, свога супруга, и по истеку дубоке жалости за њим, одлучила да, ради обнове мира и међусобног пријатељ ства, успостављања и снажења трговине, у Кину упути ново посланство, поглавито ради разграничења територија, јер су око тог питања између двају царстава досад владале велике несугласице. Сходно тој намери одлучено је да ја будем послат на кинески двор као изванредни изасланик и опуномоћени министар, са свитом од 120 људи. Када сам послат поверено ми је да понесем много поклона, који су се састојали од драгоценог меког крзна и сличних (прелазак на следећу страну) скупоцених европских 157

ствари, и стигао сам у Пекинг двадесет првог дана месеца октобра 1726. године. По разрешењу многих спорова и препрека на 58 састанака одржаних у времену од три године, како у Пекингу, тако и на граници, о свему је постигнут споразум и склопљени су уговори, први погранични, двадесетог дана августа 1727. године, на речици Бури, и други општи, четрнае стог дана месеца јуна 1728. године на Кјахти, и тај се уговор састојао од 11 тачака веома корисних за Руско царство, од којих су тачака најважније следеће: Потврђивање вечног мира и предаја забораву свих пређашњих несу гласица. Разграничење између Руског царства и монголских земаља, кинеских поданика, на територији од скоро 4.000 врста. Успостављање чврстог пријатељства и трговине свакодневно на два погранична места, док ће сваке три године стизати караван ради трговања, продаје и куповине робе без царине. Утврђено је да ће бити установљени амбасадорски и трговински двор, да ће о трошку кана бити подигнута црква православног грчког обреда за уточиште Русима, и да у тој цркви неће бити забрањено исповедање хришћанске вере, и да ће ради службе божје доћи четири свештеника руске нације и шест ђака које ће све кан издржавати. Посланике (амбасадоре), изасланике и курире једнако ће примати и испраћати (обе стране). Два Сената водиће преписку о државним пословима. Све остало равномерно је распоређено: избеглице су остављене у оној држави у коју су пребегли; граница је очишћена, истражена и на њој су постављене ознаке и карауле, што су оба блажена владара прихватила и одобрила, и све је то детаљно описано у уговору који се налази у архиву Министарства иностраних дела. (прелазак на следећу страну)

ГЛАВА II О снази најважнијих градова Кинеског царства, њиховом становништву и погодности за убирање прихода у државну касу У Кинеском царству налази се 15 великих провинција, таквих да би се, будући да свака има толико велики број градова и људи, лако могле назвати краљевствима, јер поред 155 стоних градова, који спадају у први ранг, и у којима се налазе резиденције, постоји још 1.312 великих и важних градова другог и трећег ранга. Ти су градови због великог броја становника и свега осталог толико украшени и опремљени за уживање, да би сваки у својој области могли да буду главни и престони, да и не помињемо 158

мање градове и села који су окружени зидовима и којих је толико да их је скоро тешко побројати, будући да их је, како кажу, око 3.000. Само већа половина тих градова запуштена је и разорена, мада се још могу видети остаци грађевина и знаци који указују на то да је реч о граду. Речене провинције су следеће: Беиђинг (Пекинг), који лежи на северном крају и који се назива престоницом, где се налази кинески двор; Шаанси, Шанси, Шандунг, Хенан, Сечуан, Хунан, Ђиангси, Нанђинг или Ђиангнан, у коме се раније налазила царска резиденција у јужним провинцијама, Џеђијанг, Фуђијен, Гуандунг, Гансу, Јуннан, Гуичоу. Ту спада и Корејско полуострво, које је краљевство под влашћу кинеског цара или царства. И мада нема тачних извештаја о броју градова тог краљевства, ипак поуздано знамо да тамо у изобиљу има златне и сребрне руде, поља на којима се могу гајити пиринач, пшеница, памук, свила и све оно што је потребно за опстанак људи. (прелазак на следећу страну) Сви њихови градови изграђени су са троугаоном или четвороугаоном основом. Зидови тих градова изграђени су од печене опеке или на сунцу сушеног ћерпича, са четвороугаоним кулама, по старинским обичајима. Ниједан од тих градова не би могао да издржи класичну, осмо дневну опсаду, по савременим европским стандардима. И мада у њима постоје многољудни гарнизони, понајвише у онима који се називају војним тврђавама, а њих је велики број, поред поменутих градова, ипак се кинеска војска сматра веома слабом, ужива мали углед и била би лако уништена. У главном граду сваке провинције столује по један намесник, који се мења по нахођењу светог кинеског цара (богдикана). Међутим, прича се да за три године, што је обично време после кога се обавља редовна смена, један намесник, без узимања из државне касе, може да заради пола милиона сребрних талира иако нема одређену плату. Међутим, када се доцније с толиким богатством враћа на двор, често се догађа да због мржње (других) министара, или због шкртости и лакомости самог владара, то његово богатство буде одузето и он падне у сиромаштво. Мада су о приходима светог кинеског цара и о броју његових поданика многи историчари различито писали, ипак нико није написао да он има мање од 200 милиона душа, укључујући ту царску породицу и све бонзе (будистичке монахе), то јест оне који служе њиховим идолима. И данас је то вероватно тачно, зато што су сви градови и села и остала настањена места препуни људи. Прича се, а о томе су многи и писали, да једна трећина Кинеза, понајвише оних који живе у (прелазак на следећу страну) провинцијама које леже на јужној страни, станују на бродовима који плове по рекама, и тако у тим топлим крајевима путују и приближавају се граду који је изграђен на невеликој удаљености од реке или језера, 159

па то изгледа као други велики град од свих тих бродова, а између тих бродских насеља може се пловити по пет или шест сати. Они на тим бродовима имају своје станове, онакве какви би били изграђени и на копну, а на неким рекама има и до 50.000 таквих бродова. Једном речју, чини се да су све реке у тим крајевима насељене. На исти тај неуједначени начин они који описују кинеску државу пишу и о приходима светог кинеског цара. Међутим, по општем мишљењу, његови годишњи приходи износе 200 милиона унци сребра или сребрних талира. То делује сасвим вероватно, јер сви његови поданици морају да плаћају дажбине, не само по глави, нити од земље (свеједно да ли се земља обрађује или не обрађује), већ све мануфактуре, којих има безброј, плаћају још и таксу од по пет процената за сваку речену радионицу. Прича се да се у граду Нанђингу само од (производње) папира и памучног платна, поред других прихода, убере и такси у вредности од милион (талира) у злату. Овде је укратко описано стање у том пространом царству, и то на основу вести добијених од лица којима се потпуно може веровати и то на основу онога у шта смо сами могли да се уверимо. Међутим, ако ко год пожели да сазна нешто више и темељније о свему томе, може прочитати оне ауторе који су о тој држави нашироко писали, макар и уз ласкање. (прелазак на следећу страну)

ГЛАВА III Опис престоног кинеског града који се зове Беиђинг Беипинг или Беиђинг (није тачно познато да ли је цела провинција добила име по том граду, или је пак сам град назван по имену провинције) раније се звао Шунтиен. Лежи на 40 степени (географске) висине, без пет минута, и на 144 степена географске дужине. Лежи усред степе међу планинама и подељен је на два дела, први се зове Татарски, а други Кинески град. Речени Татарски град изграђен је на четвороугаоној основи, тако да тај четвороугаоник има са сваке стране по три италијанске миље, укупно 12 миља, и има девет капија. У том граду живе манџурски Татари који данас владају Кином, њихова војска и најближи дворјани и сви они који служе светом цару, односно они који за њега обављају све војне и цивилне послове. У такозваном Кинеском граду, који је изграђен када су Манџурци освојили Кинеско царство, живи огроман број људи свих звања. Тај град по величини можда премашује поменути Татарски град, јер се његов обим 160

рачуна у четири шпанске миље, то јест, 19 руских врста. Нема исти облик какав има претходно поменути Татарски град, јер се са двеју страна, јужне и северне, по величини разликује од источне и западне стране. На северној страни само је зидом одељен од Татарског града. Овај град има 7 капија, тако да сам Пекинг укупно, са већ поменутих 9 капија претходно поменутог града, има 16 капија, а уз сваку капију крај главног друма (прелазак на следећу страну) налазе се велика насеља (настала као насеља слободњака). Обим зидова ових двају пекиншких градова износи 7 шпанских миља, или 21 италијанску миљу, или 34 руске врсте. Насеље које лежи на западу има више становника од осталих, зато што све оно што се копненим путем довози (у Пекинг) мора управо кроз то насеље да прође. Главне или велике улице воде са севера ка југу, или са истока ка западу, и оне су праве, дугачке и широке; мање међу тим улицама, оне које воде од истока ка западу, деле сва та места на једнака острва, која стоје између њих и великих улица. Оне имају своја имена, као што су: улица Рођака кана, Беле куле, Лава, Гвожђа, Суве рибе, Ракије и друго. Најлепша улица има назив Шили чанг ђие, односно улица Вечног мира, и та улица је насељена од истока ка западу, на северу води до зида царског дворца, док се с јужне стране завршава код разних министарстава и палата великаша, а у ширину има 130 педаља. Куће с двориштима су приземне, и мада угледници имају велике палате, све су оне ипак изграђене унутар дворишта, тако да се с улице, сем великих капија и са стране подигнутих малих кућа, у којима живи њихова домаћа служинчад, трговци, мајстори или дућанџије, ништа се друго не може ни видети. Има дворишта која су уздигнута за три или четири степенице, и одвојена разним празним просторима за помоћне зграде и сеницима, док се на бочним странама налазе различите грађевине подигнуте у правој линији. У првим грађевинама живе слуге, у другима родбина, па онда сама господа, а у осталима њихове жене. (прелазак на следећу страну) Дворишта су тако раскошно наткривена и украшена, да по лепоти разних фигура и квалитетом опеке превазилазе сва остала, једино што тавани нису од чврсте грађе, већ су оплетени трском и облепљени папиром, обично белим али и разнобојним, што представља опасност за оне који ту живе, јер у време кад се дигне олуја, тавани постају пуни ветра, тако да подсећају на једра, па од тога опека може да падне или да се одломи (што се често догађа) па то онда нанесе велику штету житељима који у реченим кућама живе. У свакој њиховој гостињској соби један од четири зида направљен је од дрвене решетке, која је одозго до доле облепљена белим папиром, зато што ту нема прозора, сем оканаца кроз која продире светлост, па су зато 161

приморани да користе овакве зидове. Исто тако, у свакој њиховој гостинској соби уза зид (по турском обичају) на зиду стоји избочина, налик на полицу, направљена од ћерпича и облепљена кречом или глином, испод које су због хладноће која влада у зиму направљене пећи, па ту онда простру рогозину или сукно и ту седе и спавају. Са руског превео: „Алфа тим“

162

Индијска и кинеска философија код Срба у првој половини XIX века

Илија Марић Горану Арсићу Српска философија је имала два почетка – византијски и западноевропски. Према често понављаној слици – која ми се веома допада, јер добро погађа суштинске моменте поменутих догађања – први почетак симболички је обележен бекством српског принца Растка Немањића из света у манастир, на Свету Гору, а други бекством монаха Доситеја Обрадовића из манастира у свет. Овом сликом, уз извесне измене, такође се може ваљано описати и наше упознавање са Истоком и његовим философијама, у првом реду индијском и кинеском. Наше прво упознавање са философијом Истока посредовано је Византијом, а симболички се може обележити путовањима замонашеног принца, инока Саве, на Исток, све до Јерусалима, док је друго посредовано Западном Европом и може се симболички обележити Доситејевим путовањима на Запад, од Италије и Немачке до Енглеске. Кад говоримо о упознавању Истока и његових философија мислимо при томе на писане текстове, а не на путовања или боравак наших људи у тим далеким земљама. И овог другог је у том дугом раздобљу свакако било, извесне гласове о тим далеким земљама срећемо и у нашем народном стваралаштву,59 али оно за нас само по себи нема значаја уколико није имало за резултат и преношење источних философема у нашу средину.60 Кад је реч о нашем првом упознавању са Истоком у овом смислу, оно је било вишеструко посредовано и утолико је задобијена представа о тим 59 О помињању Индије у нашим народним песмама и причама видети: Матић, С., „Проклета Инђија“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2 (1954), стр. 192–193. За гласове о Индији у српском средњем веку важан је и низ апокрифа Дела апостола Томе у Индији (видети: Апокрифи новозаветни, приредио и на савремени језик пренео Томи слав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд, 2005, стр. 278–332). 60 Индија се помиње и у средњовековном српском роману, као што је Роман о Александру Великом (Александрида). Видети: Роман о Троји. Роман о Александру Великом, приредила Радмила Маринковић, Просвета, СКЗ, Београд, 1986. Освајања Александра Македонског била су пресудан догађај за шире упознавање Европе са Индијом, мада се о њој знало и раније, како сведоче Херодот и други (видети: Шантрен, П., „Уводна белешка“, у: Аријан, Индија, српско издање приредио Александар Лома, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1997, стр. 19–37).

163

далеким световима била доста преиначена. О начину мишљења тих далеких земаља Азије сазнавали смо најпре преко књижевних састава, а не из философских расправа. То само по себи не мора бити толика сметња, кад је о Истоку реч, јер тамо нема оне строге раздељености философије од религије и књижевности, на коју смо већ одавно навикли у европској духовној традицији. Али су и те књижевне приповести у тој мери биле измењене и прилагођене нашем хришћанском светоназору да су умногоме изгубиле своје изворне црте. Напоменимо само, не улазећи у подробности, да смо се још у средњем веку тако упознали са причом Варлаам и Јоасаф, која је за образац имала Будин животопис, као и са причом Стефанит и Ихнилат, која је једна од приповести из Панчатантре (Петокњижја), познате збирке индијских прича. У вези приче Варлаам и Јоасаф неки држе да је Будин животопис у VI или VII веку најпре био преведен у Персији на пехлевијски језик, па са тог језика у VIII или IX веку на арапски, где је текст носио наслов Билаухар и Будасф. В. Шохин мисли да је упоредо сачињена и сиријска варијанта текста.61 Појава проширене (постоји и каснија кратка) грузијске варијанте текста насловљене Балаваријани пада у IX или X век и ту се текст темељно покрштава. При томе је дошло до необичне еволуције Будиног имена: Буда, који је у потоњем махајана будизму носио и име Бодисатва (Буда пре просветљења, али му тежи), у даљем преношењу на друге језике мења најпре ово позније име у Будасаф, па потом у Јудасаф, да би коначно задобило облик Јоасаф. Ова прича је онда у Византији, на прелазу из X у XI век, са грузијског преведена на грчки, а одатле на латински и старословенски тако да је била у Европи веома читана.62 Други, пак, узимају да приповест Варлаам и Јоасаф јесте имала за узор Будино житије, али да је сам текст аутохтоно грчки који је написао непознати монах из манастира Светог Саве Освећеног.63 Десило се да је у извесном смислу и српски просветитељ Свети Сава поновио Будину причу – и он је био принц који се одрекао световног живота и отишао у монахе.

Шохин, В. К., „‘Приповијест о Варлааму и Јоасафу’ и неки изворнознанствени проблеми проучавања средњовјековне руске филозофије“, Филозофска истраживања, 36/1990, стр. 642. На овај чланак скренуо ми је пажњу професор Слободан Жуњић, на чему му захваљујем. 62 Ibid., Слично мисли и Светозар Петровић („Југославени и Индија“, Република, 6/1955, стр. 383–384), али он сматра да су Грци преводили директно са арапског, без по средовања грузијске варијанте. 63 Видети: Јовановић, Т., „Житије Варлаама и Јоасафа у српском средњовековном наслеђу“, у: Варлаам и Јоасаф, приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Просвета, СКЗ, Београд, 2005, стр. 7. 61

164

Панчатантра је настала на санскриту у првим вековима наше ере. Преведена је у VI веку на сиријски, а у VIII на арапски, где су шакали Каратака и Даманака из индијске приче у арапском преводу добили имена Калила и Димна. У XI веку дело је у Византији преведено на грчки. При томе је преводилац са арапског на грчки име Калила прочитао као „иклил“, што ће рећи венац, на грчком „стефанос“, а име Димна разумео је као „димн“, што ће рећи траг, односно знак, на грчком „ихнос“. Тако је од имена Каратака и Даманака из Панчатантре, посредством необичног читања арапских имена Калила и Димна, дошло до наслова приповести Стефанит и Ихнилат. Под истим насловом дело је преведено у XIII веку на старословенски. Тако смо се и ми, као и многи народи Европе, упознали са индијским причама о животињама и њиховим наравоученијима. „Многе басне које важе као Езопове или Ла Фонтенове, па и њихове обраде Крилова, Гетеа и Толстоја, а код нас Доситеја Обрадовића, налазе се управо у Стефаниту и Ихнилату.“64 Мада је у наведеним делима пренето нешто од индијске мудрости, не би се могло рећи да нам је тиме пренето и познавање индијске философије. Колико знамо, индијски философски текстови нису превођени на старословенски језик. То, међутим, не значи да извесних трагова ове мисли нема у оквиру хришћанских текстова који су превођени са грчког и читани код Срба у средњем веку. Али у таква веома захтевна истраживања код нас се још нико није упустио па о томе за сада ништа одређеније не можемо рећи. Много више, међутим, изненађује што се нико није упуштао да истражи наше нововековне сусрете са источним философијама. Тим пре што је управо у Београду, половином осамдесетих година прошлог века, покренут веома добро осмишљен часопис Културе Истока, који је излазио све до почетка рата и распадања друге Југославије (1984–1992). Напомињем да је већ, након нултог броја, у првом двоброју овог часописа објављена библиографија радова о односу Индије и Словенаца писаних на словеначком језику од 1666. до 1945, а нико није ни покушао да нешто слично уради и за подручје српског језика.65 Стога је куриозум да је једном овлашном скицом наших радова ове врсте у једном пригодном тексту Милош Ђурић још 1929. наговестио једну такву библиографију, али да од тада на томе пољу није много учињено.66 Јовановић, Т., „Стефанит и Ихнилат“, Источник, 29–30/1999, стр. 158; Видети и: Даничић, Ђ., „Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат“, Старине, II, 1870, стр. 261–310. 65 Vlasta Pacheiner-Klander i Zmago Šmitek, “Indija in Slovenci”, Културе Истока, 1–2/1984, стр. 122–130. 66 Ђурић, М., “Ave, India!”, предговор за: Бхагавад-Гита. Песма о божанству, одломак из Махабхарате, превео са санскрита Dr Павле Јевтић, Графички завод Макарије у Земуну, 64

165

Истражујући могуће изворе Дисових знања о будизму, када је наш песник писао своју чувену песму „Нирвана“ (1905),67 ја сам се заинтересовао за ову тему. У ту сврху сачинио сам прелиминарни попис радова о источним философијама који су се појавили на нашем језику у XIX веку. Кажем прелиминаран, јер сам се ограничио поглавито на објављене књиге, па ни њих све вероватно нисам имао у виду, док се уопште нисам упуштао у систематско претраживање периодике тог времена, где се засигурно може наћи још превода, ако не и домаћих радова из ове области. Текст који следи је, према томе, наш прелиминарни коментар исто таквог прелиминарног пописа радова о кинеској и индијској философији код нас, чија је намера, поред осталог, и да подстакне наше специјали сте за индијску и кинеску мисао да се темељније позабаве овом темом. Пошто су у XIX веку код Срба објављена свега два прегледа историје философије, и то оба тек шездесетих година, при чему један од њих хегеловски потпуно игнорише философије Истока, прве систематичније информације о философима Кине и Индије српски читаоци могли су наћи у прегледима опште историје света као и опште историје књижевности, које су се код нас временски раније појавиле. Али нововековне назнаке о појединим мислиоцима Истока најпре су се појавиле код наших просветитеља.

Источњачке приповести и њихова мудрост Везе Европе са Индијом постојале су још у антици, нарочито након освајања Александра Македонског, а одржавале су се и током средњег века. Нови талас путника у Индију почиње у XVI веку, после откривања морског пута у Индију око Рта Добре Наде, од када више европских земаља тамо оснивају своје поседе. Највише их имају Енглези, који ће и по ставити темеље европској индологији у XVIII веку. Вилијам Џонс у Калкути оснива „Азијско друштво“ које је 1786. покренуло часопис Asiatic Београд, 1929, стр. 3–7. Ђурић ће те штуре податке, уз знатна проширења, поновити три деценије касније: Ђурић, М., „Индија и ми“, у: Вучковачки-Савић, В., Уметност Индије, Просвета, Београд, 1959, стр. IX-XVI. Неке од његових навода потом ће кратко пренети и Андрија Стојковић: Стојковић, А., Развитак философије у Срба 1844–1944, Слово љубве, Београд, 1972, стр. 344. Најпотпунији подаци се за сада могу наћи у већ наведеном чланку Светозара Петровића (Петровић, С., „Југославени и Индија“, Република, 6/1955, стр. 382–399), али за подручје читаве бивше Југославије. И то би за сада било све. 67 Видети: Марић, И., „Вељачић и Дис – Кардаш“, Књижевни магазин, 79–80/2008, стр. 13–14; „Вељачић и Дис – Јеротић“, Књижевни магазин, 82–83/2008, стр. 28–30; „Могући извори Дисових знања о будизму“, Књижевни магазин, 112–114/2010, стр. 37–39.

166

Researches као средиште проучавања старе индијске књижевности и тако утемељује енглеску индологију. Преводе се многи стари текстови са сан скрита на енглески и уочава се сродност санскрита са европским језицима (развија се идеја о индоевропској језичкој заједници у старини). У том часопису своје прве преводе 1877. почиње објављивати Француз Анкетил-Диперон, који је са персијског на латински превео 50 упанишада, штампаних потом 1801–1802. у два тома под насловом Oupnek’ hata, што ће касније постати омиљена Шопенхауерова лектира. Још је Фуше у књизи Exposé historique de la religion des Perses (1755) истакао да је Исток, а не Грчка, био колевка философије, са чим се у наредном веку сложио и Виктор Кузен (Cours sur l’histoire de la philosophie, 1829), прецизирајући да он под Истоком мисли на Индију. Велики допринос индологији даће у XIX веку немачки научници, почев од Аугуста Шлегела (1767–1845). Његов брат Фридрих Шлегел је 1808, у спису О језику и мудрости Индуса, тражио клицу романтизма у Индији, колевци човечанства. Уопште, немачки романтичари су били очарани Истоком. Романтичарски песник Боденштет ће 1850. објавити Хиљаду и један дан на Истоку, а Рикерт ће 1836–1839. објавити Мудрост брамана. Систематско превођење главнине хиндуистичких текстова, међутим, почиње тек 1879. са библиотеком Sacred Books of the East, коју је покренуо Макс Милер, а Рајс Дејвидс 1882. започиње пројекат превода будистичких текстова са палија. И. П. Минајев оснивач је руске индолошке школе која је дала велики допринос индологији, посебно тиме што је омогућила систематско проучавање и објављивање текстова писаних на санскриту, састављањем великог речника санскритског језика (Sanskrit-Wörterbuch) у Петрограду (од 1850-их до 1870-их) и покретањем чувене Bibliotheca Buddhica 1897, за шта је заслужан Сергеј Олденбург. Највећу заслугу за упознавање Европе са језиком и културом Кине, пак, имају језуитски мисионари, али је било и других путника у ту највећу земљу Истока, почев још од путовања Марка Пола.68 Изгледа да је мисионар Микеле Руђијери у периоду 1591–93. превео конфуцијевско Четворокњижје, тако да ће се у XVII веку Европа упознати са списима Конфуција и његове школе. Уопште су преводи кинеских научних и философских списа заинтересовали европске мислиоце, попут Лајбница на пример, за кога неки сматрају да је, кад је реч о његовој замисли математичке логике, можда био под утицајем Кинеза.69 И Хегел напомиње да је 68 Видети: Пушић, Р., „Језуитска мисија у Кини: 1550–1688“, у: Пушић, Р. (прир.), Трагови. Тридесет година синологије: 1974–2004, Филолошки факултет, Београд, 2004, стр. 191–210. 69 Жерне, Ж., Кинески свет, превела Ивана Аранђеловић, Clio, Београд, 2007, стр. 533.

167

Конфуцијева философија у Лајбницово време привлачила велику пажњу, уз коментар да је превод списа кинеског мислиоца на латински језик, који су 1687. сачинили француски језуити, више парафраза него превод.70 А и један Србин, гроф Сава Владиславић-Рагузински (1668–1738), боравио је Кини 1726/27. као опуномоћени министар руског цара.71 Мисионарски свештеник Матео Рипа је у Напуљу 1732. основао прву синолошку школу, а Француз Жан-Пјер Абел-Ремизо је постао први професор кинеског на катедри за кинески језик, основаној 1814. на Колеж д' Франс у Паризу. Потом Никита Бичурин (1777–1853), чије је монашко име Иокенф, 1837. оснива школу кинеског језика у Русији, потом Семјуел Кид (1797–1843) у Енглеској, а Вилхелм Шот (1807–1889) у Немачкој. Из ових штурих података јасно је да је ипак дуго времена постојала велика језичка препрека за ближе упознавање Европљана са философијама Истока.72 Први преводи индијске философије, на пример, рађени су у XVIII веку са других језика, попут персијског. Колико знамо, код Срба у то време нема зналаца санскрита или кинеског језика који би се занимали за источне философије тако да код нас нема ни написа ни превода из овог подручја. Разумљиво је стога што су наши први додири са источном мишљу посредовани преводима на европске језике као и секундарном литературом и књижевним текстовима на тим језицима, што ће остати карактеристика и током прве половине XIX века. У XVIII веку, дакле, порастом занимања Европљана за Исток, у књижевности су дошле у моду источњачке приче, посебно након француског превода прича из Хиљаду и једне ноћи (1708). Пишу се приче по узору на њих и тако настају збирке Хиљаду и један дан, Персијске приче, Кинеске 70 Хегел, Г. В. Ф., Историја филозофије, I, превео Никола Поповић, БИГЗ, Београд, 1975, стр. 102. 71 С. Владиславић је рођен у Фочи (Босна), али је доспео на двор Петра Великог где је 1710. постао дворски саветник, а имао је и учешћа у ратним и дипломатским пословима. Највећи му је дипломатски успех утврђивање границе између Русије и Кине 1727, којом приликом је и боравио у Кини и Пекингу и био у аудијенцији код кинеског цара, одакле је писао и извештаје (Дучић, Ј., Гроф Сава Владиславић: један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 363–401). 72 Занимљиво је да је један од пионира проучавања санскрита у Европи био доњоаустријски Хрват Иван Филип Вездин (1748–1806) из Цимова. Као кармелићански мисионар, под монашким именом Fr. Paulinus a Sancto Bartholomaeo, провео је дванаест година у Индији (1776–1789). Служећи се необјављеним (пола века старијим) радовима немачког језуите, такође мисионара, Hanxledena, о санскритској граматици и речнику, затим неким индијским текстовима и властитим искуствима, Вездин је на латинском језику написао две санскритске граматике (1790. и 1804). Ова из 1790. уједно је и прва штампана санскритска граматика, у којој пише и о неким делима староиндијске књижевности. Писао је још и о индијској философији и религији (Петровић, С., „Југославени и Индија“, стр. 390).

168

приче и слично.73 У почетку писци, вели Павле Поповић, снагом властите маште смештају своје јунаке у источњачки колорит, али касније се у такве приче уграђују и сатирични, моралистички и философски моменти, где је источњачки амбијент само погодна сцена за говор о властитој средини или властитим идејама. Тако су, на пример, Монтескијеова Персијска писма сатира на француско друштво, неке Мармонтелове приповести су моралистичке, а Волтеров Задиг је ауторска философска прича. Посебно је било згодно развијати моралистичке и философске идеје узимајући за јунаке прича људе из егзотичних места Истока, где се радња и одвија, јер се поука могла провући дискретно, без експлицитног наравоученија. Јохан Хердер је држао да је источњачка прича заправо басна, где уместо животиња говоре људи, уз то без потребе за експликовањем наравоученија. Наш приказ упознавања Срба са философијама Истока у XIX веку некако природно мора започети са Доситејем Обрадовићем (око 1739– 1811). Наиме, источњачке приче су погодно средство и за моралистичке и просветитељске намере Доситејеве па он већ на крају својих Басни (1788) објављује две такве, а потом у Собранију разних наравоучителних вештеј (1793) уврштава их чак девет. Као своје последње дело Доситеј је, на наговор Павла Соларића, саставио нови зборник (собраније) насловљен Мезимац (објављен постхумно 1818), где опет налазимо три источњачке приче. У свима њима набацују се моралистичке замисли и поуке које, разуме се, немају готово ништа са индијском или кинеском философијом. Једна од таквих прича из Мезимца је и „Цу-И илити философ“, где би се, бар по наслову, могло очекивати да се најзад нешто каже и о кинеској философији. Доситеј је ову причу превео са француског, чији оригинални наслов гласи “Tsou-Y ou le philosophe”. Њен аутор је заборављени француски писац из XVIII века Франсоа Томас Бакилар д’ Арно (1718–1805), а објавио ју је у збирци прича Délassements de l’homme sensible ou anecdotes diverses (1783).74 У Доситејевој верзији, како показује П. Поповић, има знатних одступања од изворника, али се ми тиме овде нећемо бавити. За Доситеја Цу-И није име философа, као што је случај у изворнику, него та реч значи напросто „философ“. На кинеском Цу је учитељ па је Цу-И заправо Учитељ-И. У причи треба да се разреши шта је или, боље речено, ко је философ, односно ко је прави Цу-И. Према Доситеју, излази да философ није онај ко је написао много књига које нико не чита, нити онај који пише 73 Видети: Поповић, П., Сабрана дела, књига V: Нова књижевност, I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000, стр. 90. 74 Ibid., стр. 153. Видети и: Крстић, Н., „Цу-И илити философ Бакилара д’Арноа у преводу Доситеја Обрадовића“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXIX, 2001, стр. 183–188.

169

нејасно и неразумљиво како би дочарао дубину и висину мисли, нити аскета који сажиже своје тело, нити онај који само на себе мисли и о себи се брине. Философ не може бити ни мизантроп ни тврдица. Прави философ (прави Цу-И) је онај ко живи у љубави са својим ближњим и чини добро. Али није ни да ова прича нема баш никакве везе са кинеском философијом. Ту се, наиме, на два места помиње велики кинески мудрац Конфуције. Једном га помиње онај лик из приче што је много књига написао и у њима, како вели, на једноставан и сваком разумљив начин тумачио Конфуцијево наравоученије. Други пут га помиње „прави философ“ када каже да Кинези за свој срећан живот имају да захвале, поред осталог, и Конфуцијевим мудрим поукама. Читаоци су, ако ништа друго, из овако штурих обавештења ипак могли да сазнају за постојање великог кинеског мудраца Конфуција. Али ваља приметити како је став исказан у причи – да се права мудрост показује у љубави према ближњим и добрим и општекорисним делима – у сагласности са Конфуцијевим наглашавањем човекољубља и исправности.75 То не изненађује јер је прави Цу-И онај који, поред осталог, и поштује и следи Конфуцијево наравоученије. Надаље, прави Цу-И је, попут самог Конфуција, био министар па је отпуштен и живи у провинцији. Све ово упућује на чињеницу да је писац ове источњачке приче ипак понешто знао о животу и учењу самог Конфуција, чији му је животопис могао бити и узор за лик правог Цу-Ија, што уосталом и не треба да чуди ако имамо у виду да су његови списи објављивани у Француској још у XVII веку. Ретка обавештења о Истоку разбацана су и по другим Доситејевим делима, посебно у Баснама. Овде ћемо оставити по страни питање зави сности Доситејевих басни од оних испричаних у индијској збирци Панчатантра.76 Тако у наравоученију уз басну „Бакарна статуа“ Доситеј каже да је Бог, као сама и најсавршенија мудрост, даровао човеку душу кадру да има разум и мудрост па их морамо поштовати као дар божији и можемо се користити њима, без обзира да ли се ова својства налазе „у Јелину или 75

55–58.

Упоредити: Фунг Ју-Лан, Историја кинеске филозофије, Нолит, Београд, 1977, стр.

76 Многи истраживачи су се бавили питањем изворника за Доситејеве басне (Петар Скок, 1907; Веселин Чајкановић, 1911, 1914; Алојз Шмаус, 1936–37; Миливој Сиронић, 1961. и други), али су се они усредсређивали поглавито на европске изворе (Езоп, Федар, Габрија, Фенелон, Аноним). Најобимнији рад на ову тему је књига Миодрага Стојановића, Доситеј и антика, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. Нико од њих се, међутим, није бавио везом поменутих европских извора и Панчатантре. Индолог Светозар Петровић држи да се бар за петнаест Доситејевих басни извор мора потражити у првом енглеском преводу Хитопадеше (бенгалске обраде Панчатантре), који је у Лондону објављен годину дана пре басни нашег просветитеља (Петровић, С., „Југославени и Индија“, стр. 385).

170

Латину, у брамину ил' у мандарину“.77 Овде је, разуме се, Јелин синоним за православног хришћанина, Латин за римокатолика, брамин за Индуса а мандарин за Кинеза. У складу са овим, Доситеј упућује да су сами Грци своју мудрост најпре потражили на Истоку: „Перви гречески мудреци искали су науку у Египтјана, у Финикјана, у Халдеја и Индијана, а они су је потом у велико совершенство довели, своје исте учитеље много превазишли и прочим је европејским народом сприопштили и приподали“.78 Обратимо пажњу да међу учитељима Грка Доситеј од источних народа види не само непосредне суседе Египћане, Феничане и Халдејце, него и Индијце. Занимљиво би било видети његове изворе за овакву тврдњу. Да ли је, на пример, читао већ помињаног Фушеа или се ослањао на неки други извор? Наведимо још само два места на којима Доситеј помиње Исток. Оба се налазе у књизи Етика. Најпре се каже да су прва велика царства настала на Истоку, наиме у Египту, Асирији, Персији, Индији и Кини.79 Потом, говорећи о лудим и дивљачким обичајима у свету, наводи како „у Индијам и до данас, жене по смерти мужева ваља да се живе с њима заједно сажећи даду“.80 Овакви подаци говоре да је Доситеј свакако био у некој мери упо знат са историјом и културом земаља Истока. Али остаје нејасно колико је уопште познавао њихову философију, мада је нека знања и о томе морао имати с обзиром на то да је и Индусе видео међу учитељима Грка. Павле Соларић (1779–1821), Доситејев ученик и приређивач учитељевог постхумног списа Мезимац, мора да је, попут учитеља, такође био под утиском источњачких прича. Он је 1809. у Венецији објавио књигу Мудрољубац индијски, рађену према Писмима лорда Честерфилда. Филип Дормер, четврти Ерл од Честерфилда (1694–1773), познат је по постхумно објављеним Писмима које је писао за поуку свом ванбрачном сину Филипу Станхопу.81 Како је истражио Никола Андрић, писац до сада најобимније студије о Соларићу,82 из овог обимног дела енглеског аутора извучен је низ афористичких поука на разне теме и у француском преводу објављен је у Дрездену 1798. као мања књижица под насловом L’ art de vivre heureux dans la société. Потом је та француска књига преведена 77 Обрадовић, Д., Сабрана дела, књ. 2: Басне, Истина и прелест, Пут у један дан, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд, 2007, стр. 164. 78 Ibid. 79 Обрадовић, Д., Сабрана дела, књ. 3: Совјети здраваго разума, Слово, Етика, Задужбина Доситеј Обрадовић, Београд, 2007, стр. 136. 80 Ibid., стр. 138. 81 Letters written by Lord Chesterfield to his son, I-II, 1774. 82 Андрић, Н., „Живот и књижевни рад Павла Соларића“, Рад ЈАЗУ, књ. 150, 1902, стр. 103–194.

171

на немачки и 1801. објављена под насловом Die Kunst unter den Menschen glücklich zu leben. Остаје, међутим, нејасно како је Соларић, који је превод радио са француског предлошка, дошао до наслова „Мудрољубац индијски“, што ће рећи „Философ индијски“, јер се овај наслов не појављује ни у једном познатом француском изворнику (ако не рачунамо само Соларићево двојезично издање) нити пак у његовом немачком преводу. Пошто је овај спис још два пута код нас независно превођен (најпре је Мартин Пустаић 1825. у Будиму објавио превод под насловом Индиански мудрознанац, а потом је Јосип Марић 1833. објавио превод под насловом Индиански мудрознанец) и то под сличним насловима, Н. Андрић је закључио да су ипак морали постојати француски или немачки предлошци насловљени са Le philosophe indien или Der indische Philosoph. Соларићев превод објављен је двојезично, књига садржи француски изворник и српски превод. Наслов француског изворника гласи Le philosophe indien, ou L’ art de vivre heureux dans la société. Renfermé dans un petit nombre de Préceptes les plus épurés de la Morale; rédigés par un ancien Bramine. Српски превод пак гласи: Мудролюбац индiйски либо искусство щастливо живити у дружеству: Содержащее се у маленом числу чистейши поученїя Наравословїя, содевенна едним древним Брамином, што ће рећи: Философ индијски или умеће срећног живљења у друштву, садржано у малом броју најчистијих моралних поука, које је саставио један стари Брамин. Ово саставио може значити не само написао него и приредио, редиговао, сачинио изводе из интегралног текста. Јер у уводном тексту се каже да је аутор списа Честерфилд. Пошто се код самог Честерфилда не појављује никакав брамин нити индијски философ, француски приређивач ових извадака или можда и сам Соларић морали су бити под дојмом источњачких прича па су, по узору на друге писце у то време, написали да је приређивачки посао обавио један индијски философ или један стари Брамин, што само сугерише али не значи да ће у самом тексту бити речи о браманизму или индијској философији. Ми ни данас не знамо ко је сачинио изводе из Честерфилдових Писама нити је до сада пронађен примерак француског издања књиге са насловом који срећемо код Соларића. Могао је изводе да састави доиста и неки стари Индус (Брамин), али је, судећи по тексту уводне речи, извесно да је то учинио, за сада анонимни, Европљанин. За дугачку реч посвете, која има карактер предговора, није извесно да ли ју је писао француски приређивач Честерфилдових афоризама, а Соларић је само адаптирао за своје потребе, или ју је можда писао сам српски преводилац. Забуну ствара то што је и та уводна беседа објављена такође двојезично, а у тексту се на више места помиње српски народ и српски језик. Мање је вероватно да је Соларић сам писао ту поздравну реч 172

па је онда превео на француски, пре ће бити да ју је превео са француског и само адаптирао за своју потребу захвале госпођи Софији Теодоровић из познате тршћанске породице, која је финансијски помогла штампање књиге у Венецији. Али је за нас важније то што се у поздравном тексту говори о Азији уопште, па и о Индији посебно. Соларић најпре каже да је у Азији порекло људског рода па, попут Доситеја, истиче да је она колевка првих држава, али уз то додаје да су у њој рођене и науке и религије. Али вели да је тамо деспотизам био толико јак и тако је дуго трајао да се није могла створити здрава философија, чиста религија и слободно васпитавање деце. У Азији је било толико нехуманости, варварства, тираније, сујеверја да је људски дух био унижен. Преводилац каже како се тамо још и данас поданици сматрају за покретно власништво, девојке се продају, па додаје, попут Доситеја, да се у Индији супруге чак, након смрти мужа, добровољно спаљују. Ето, вели Соларић, шта се све дешава у Азији, у отаџбини Браме, Заратустре, Мојсија, Исуса, Мухамеда. Наш преводилац држи да у држави морају бити тако нераздељиво повезане и у сагласности власт и црква, политика и религија као што се то код човека васпитавањем постиже да у сагласју буду душа и тело, мишљење и делање. Ако се то двоје раздвоје, било да је реч о држави или личности, онда једно преузима власт над другим па се рађа деспотизам, као у Монголији, Персији, Индији, Турској итд., или пак фанатизам, као на Тибету, Арабији, Јудеји па чак и у неким државама хришћанске Европе. Тако онда, вели преводилац, народ муче зли владари или сујеверни свештеници, а у Јапану се дешава обоје. У отаџбини Конфуција, пак, између власти и цркве чува се природна света равнотежа јер је тамо Велики Отац Народа сам и цар и патријарх, то јест суверен. Читаоци су из поздравне речи преводиоца могли стећи целовитију и подробнију, додуше неизбежно европоцентричну, слику о Азији него што су могли видети лектиром Доситеја. Што се философије тиче, Соларић једино каже да се у условима деспотије и тираније није могла стварати здрава мисао, али не улази у појединости како би показао шта је то у њој нездраво. Од философа, као и Доситеј, поименице наводи једино Конфуција. А у самој књизи, како је речено, налазе се само Честерфилдови афоризми, нема ни трага о индијској философији. У овом низу источњачких приповести наредна је изузетна по томе што је то изворно доиста индијска прича, како и стоји у њеном поднаслову. То је прва индијска прича која је у модерно доба преведена на српски језик, али не са санскрита, него ју је с немачког превода превео Вук Караџић (1787–1864) и под насловом „Четири луда Брамина“ 1827. објавио

173

у Даници.83 У свом предговору преводилац каже да је приповетку превео из немачког часописа Индијска библиотека, који је покренуо и уређивао Аугуст Шлегел. Он о Шлегелу каже још и то да је, уз помоћ пруског краља, у Бону на Рајни основао типографију за штампање индијских текстова, али пропушта да каже како је овај Немац уз то приредио и низ књига из староиндијске књижевности. Караџић обавештава читаоце Данице да су Индијци стари народ, чије писмо је старо 4000 година и тим народом, који је готово двоструко бројнији од Словена, сада владају Енглези. За своје потребе Енглези су објавили речнике и граматике индијског језика (санскрита) као „и читаву библиотеку књига“. Захваљујући Енглезима, вели Вук, Европа је мало боље упознала Индијце тако да већ у то време у Лондону, Паризу и Бечу професори држе предавања о Индији и санскриту. При томе ипак поново пропушта да помене како гореименовани Шлегел 1818. постаје први професор санскрита на једном немачком универзитету. Што се саме Индије тиче, ради лакшег разумевања преведене приповести, Вук упознаје читаоце да су Индијци раздељени у четири наследна чина или касте – браминску (свештеничку), војничку (господску), грађанску и сељачку. Вук заправо једино прву именује, док код осталих наводи само занимање њихових чланова, али он овде није најпрецизнији. Подела на касте нема порекло у подели рада, мада се једним делом у њој изражава, тако да састав каста по занимањима њихових припадника није тако строго фиксиран. Једино су брамини држали своје свештенство неприступачним за друге, док су се сами могли бавити и другим занимањима.84 Четири јунака ове приче припадају, дакле, највишој, свештеничкој касти. Осталих обавештења, а поготово о индијској философији, нема. Историчари књижевности упозоравају, међутим, да је у првој половини XIX века наша књижевност имала много источњачких прича, преведених од Хердера, Шлегела, Соавеа и других аутора.85 Још увек немамо библиографију тих текстова, али би је ваљало сачинити и потом испитати да ли је међу њима било и оних које се садржински односе на Индију или Кину и да ли се на неки начин дотичу и индијске или кинеске философије. 83 „Четири луда Брамина. Индијска приповијетка“, превео Вук Стефановић Караџић, Даница, Забавник за годину 1927, Штампарија Јерменског намастира, Беч, 1827, стр. 121– 142. Видети: Сабрана дела Вука Караџића, књига осма: Даница, Просвета, Београд, 1969, стр. 177–186. 84 Ивековић, Р., Преглед индијске филозофије, Филозофски факултет, Загреб, 1981, стр. 42. 85 Скерлић, Ј., Омладина и њена књижевност (1848–1871), Просвета, Београд, 1966, стр. 332.

174

Географија, историја, збирка изрека Поред ових места из књижевности, где се узгредно помињу и поједини мудраци Истока, у првој половини XIX века извесне податке о источним философима можемо наћи и у српским приказима географије или опште историје света или пак у збиркама изрека знаменитих људи, које су тада сачињаване за нашу културну публику. Прву географију на српском језику објавио је Павле Соларић, већ помињани Доситејев ученик, у Венецији 1804, дакле пет година пре књиге Мудрољубац индијски.86 Реч је о преводу на наш језик књиге Allgemeine Einleitung in die neuste Erdbeschreibung немачког философа и географа Адама Гаспарија (1752–1830), који је своје дело објавио у три тома (1797– 1801).87 У првом делу овог обимног списа аутор говори о Европи, а у другом делу о Азији, Африци, Америци и Полинезији, при чеми износи податке не само о појединим пределима на планети него и о народима који их настањују. Тако у поглављу о Индији каже: „Вероисповеданïе Брамина естъ найобщие у множаищими державами. Ньиова богословïя и мудролюбiе содержавасе у книги Ведасъ или Ведамсъ. Они почитую височаише существо подъ именомъ Браме, (основаталя вероисповеданïя ньиова), коега такођеръ зову Вишну и Шивенъ... Вѣжества при собственнима Хиндуима есу међу саме Брамине ограничена, него и они познаду, кромѣ звездогателства и неки начатака звездочтенïя, повѣсти, нещо мудролюбïя, врачебства и изчисяваю затмѣнïя сунца и месеца.“88 Овде се у два наврата помиње индијска философија (мудролюбiе). Први пут када се каже да се у највећем броју индијских држава исповеда претежно браминска вера, чија се теологија и философија налазе у књигама званим Веде. Ту се, дакле, имплицитно каже да је код Индуса философија блиско повезана са религијом јер су обе изложене у истим тек стовима. Други пут се философија помиње у контексту говора о знањима Соларић, П., Ново гражданско землеописанiе, I-II, у Пане Ѳеодосiевa, у Венецiи, 1804. Изненађује да Предраг Р. Миловановић каже како је у досадашњим радовима о Соларићу погрешно навођен изворник за његову географију. Већ сам Соларић у предговору каже да је реч о Адаму Христијану Гашпарију (стр. 12), а Никола Андрић 1901. утврђује и наслов дела о коме је реч (Андрић, Н., „Живот и књижевни рад Павла Соларића“, стр. 121). То је, наиме, исто оно дело о коме говори и П. Р. Миловановић (Миловановић, П. Р., „О најранијим моментима картографског упознавања Кине и Србије: Белине на мапама Матео Ричија и Павла Соларића“, у: Пушић, Р., (прир.), Вечна ризница. Сећања на др Дејана Разића, Филолошки факултет, Београд, 2007, стр. 211). У којим је то радовима погрешно навођен предложак? Додуше, COBISS наводи да је аутор изворника Gaspari Adrien-Chrétien, али је то само француско име овог немачког географа. 88 Соларић, П., Ново гражданско землеописанiе. Частъ II. Асiя, Африка, Америка, Полѵнезiя, стр. 34. 86

175

(наукама) и образовању, где се каже да је овај сегмент живота ограничен на касту Брамина. Каже се, надаље, да Брамини, поред астрологије и неких зачетака астрономије, историје, медицине, израчунавања помрачења Сунца и Месеца, познају и нешто философије. Тема књиге, разуме се, не допушта да се о самој философији каже и нешто одређеније, на пример шта је садржај то мало философије што је има, али се овде први пут код нас помињу и неки списи Индуса у којима се она може наћи (Веде). Занимљиво је да код Соларића стоји како се народ у Индији дели на 84 различита дела, међу којима су главна четири колена (не помиње се термин каста), што даје много реалнију слику сложеног индијског дру штва.89 За разлику од потоњег написа Караџићевог, он ова четири колена и именује. То су брамини, где спадају свештеници, учени људи и државни службеници; затим ксетри, где су владари, ратници и различите занатлије; банïани, ту су трговци и банкари; шуттери или суддери, где спадају сељаци, неке занатлије или обичан народ. Помиње и друге, међу њима и парије као кужне и одбачене људе. Говорећи о народима са југоистока Азије – Бурме и Тајланда (Сијам) – аутор каже: „Сïамляни есу почитатели кумира Будде. Вѣра Бармана има съ тибетанскомъ много подобïя.“90 Овде се, колико знамо, први пут код нас појављује име Буде, ако изузмемо онај средњовековни облик Јоасаф. Међутим, о њему се овде говори као о религијском идолу, а не и као о философу. И додаје се да вера у Бурми има доста сличности са вером на Тибету. Мисли се да је у оба случаја реч о будизму. Будисти се експлицитно помињу када се говори о Цејлону – каже се, наиме, да су тамошњи житељи по вери будисти.91 У знатно краћем осврту на Кину аутор каже: „Ньиова сѵмволическа вѣрозаконна книга естъ Шу-кингъ (книга известне и непремѣнне науке) или Шанг-ъшу (стара и света книга), коя заедно ньиова книга законна, право государственно и ньиова наравословïя естъ ... Собствено есу три главна вероисповеданïя у Хини: 1) вѣра, кою э проповедао учитель Конъфу-тсе, найстария, 2) вѣра, кое э основатель бïо Лао-Киунъ, 3) сообщество учителя Фо или Фое.“92 Овде се најпре помињу најстарији писани документи верског, обредног и политичког карактера који носе заједнички назив Шу (Списи) или Шангшу. То је једно од пет (или шест) класичних дела кинеске традиције. Остала су Ши (песме, оде), Чунгћиу (Летописи краљевства Лу названи Ibid., стр. 32–33. Ibid., стр. 44. 91 Ibid., стр. 48. 92 Ibid., стр. 64. 89 90

176

Пролећа и јесени), Ји (књига промена), Ли (ритуали) и Јуе (изгубљена расправа о музици), али се она овде не наводе. Затим се каже да је најстарија вера у Кини она коју је проповедао Конфуције. Друга је вера чији је оснивач Лао-Киун, мисли се вероватно на Лаоцеа.93 Као и у случају Буде, аутор и Конфуција и Лаоцеа помиње само као осниваче религија, а не и као философе. Први покушај да се код Срба изда једна историја света био је превод књиге Lehrbuch der allgemeinen Weltgeschichte (1774) Јохана Матије Шрека (1733–1808), познатог професора историје из Витемберга. Превод са немачког сачинио је песник и адвокат Јован Берић (1786–1845) и посветио га Доситеју Обрадовићу.94 У оквиру ове светске историје аутор се усредсређује на Средоземље – посебно историју Јевреја, Египћана, Грка и Римљана – и Европу, али се дотиче и Кине и Индије. У кратком осврту на Кину Шрек истиче важност Конфуција за њену историју. Наиме, у време повратка Јудеја из Вавилонског ропства „и Конфуциј царствујушћу Хинеску религију заведе“ па „историа Хине од овог времена постаде известниом“.95 Највеће и најмоћније, од свих у историји познатих, кинеско царство је осталом свету до тада било непознато, мада је имало двехиљадугодишњу историју. Дужина постојања царства, примећује Шрек, не слаже се са библијским датовањем постања света. „Сад је онај мудриј Конфуциј министер малог неког у Хини Царића предавао народу јестествену религију и нравствену науку, јер вообшће хинескиј народ није тако, као прочи, од јестества и од морала удаљен био. Конфуциева наука јест и данас до новии времена царствујушћи закон у Хини; кога се Цар, и сва друга отмениа и учена лица држе“.96 О Конфуцију, за кога су наши читаоци већ чули од Доситеја и Соларића, али ништа ближе о њему као философу нису могли сазнати, сада се мало одређеније каже у чему је његова важност. Он је, наиме, заслужан за обликовање и наметање од тада па надаље у Кини владајуће природне религије и морала. Овај кинески мудрац се тако појављује као духовни отац народа, чија мисао у практичној сфери постаје владајућа, његових моралних и политичких начела придржавају се цар и сви виђенији људи. Његове моралне изреке биле су и у Европи од XVII века превођене, читане и навођене. Конфуција као кинеског мудраца, који је живео око 500-те године пре н. е., помиње и Аврам Бранковић (1799–1831) у књизи Преглед и Име Лао-киун, што ће рећи бог света или бог свемира, као име за Лаоциа, појавило се веома касно, у популарном даоизму (видети у: Кјелс, А., Таоизам, превела с француског Ивана Ђорђевић, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, стр. 33). 94 Шрек, Ј. М., Свемирна iсторiа, I-III, превео Јован Берић, Будим, 1820. 95 Ibid., стр. 69. 96 Ibid., стр. 221–222. 93

177

Лѣ точислено означенiе у царству исторiе свемирне од почетка света до данас.97 Ту се наводи и да Кинези пишу речима, а не као Феничани слоговима или Грци словима. Каже се да су најпре писали у камену, касније су пронашли и штампу, а од њихових постигнућа издваја се и градња Кине ског зида. Занимљиво је да Бранковић бележи појаву свилене бубе у Грчкој, али не каже откуда је она донета. Не изненађује онда што је у збирку Расад мудрости, коју је саставио и у Новом Саду 1839. објавио Георгије Зорић (Ђорђе Лазаревић, 1789–1843), уврштено пет изрека Конфуциуса.98 Не знамо извор из кога је Зорић преузео ове изреке, али можемо казати да оне, колико знамо, представљају први текст неког кинеског или индијског философа који је постао доступан на нашем језику. Стога ћемо поменуте изреке навести у целини. „Сви люди немогу быти лепи, богати и знатни; сви могу быти добри“ (стр. 3). „Мудрець стыди се своiй погршака, али се не стыди поправити iй“ (стр. 32). „Немой мислити да си големъ, зато што ти је сенка велика кад сунце устає“ (стр. 39). „Кой се стара све своє страсти задовольити, онай гаси ватру сламомь“ (стр. 44). „Кой са сваким добро живи, онай без сваке сумнѣ и са самим собомъ добро живи“ (стр. 53). Наведене изреке по свој прилици потичу из Конфуцијеве књиге изрека (Lun-Yü). Пошто су то, да поновимо са Хегелом, пре парафразе него преводи, тешко је установити о којим је тачно афоризмима из поменуте збирке реч. У овим изрекама садржана је практична мудрост какву срећемо у по словицама код свих народа. Како рече Хегел, „Конфучије је практичан мудрац, спекулативне филозофије код њега апсолутно нема – само добрих, ваљаних моралних поука, у којима се, међутим, ништа нарочито не може наћи“ па додаје да се на основу његових преведених дела може рећи „да би за Конфучијев глас било боље да нису била преведена“.99 Али, да ли је немачки спекулативни философ био сасвим правичан према кинеском мислиоцу? Фунг Ју-Лан упозорава да се мора водити рачуна о особеностима кинеског језика и нарочито писма, а онда и о начинима изражавања њихових мислилаца. Кинески философи се изражавају неповезано и кратко. Свој ство неповезаности Фунг Ју-Лан тумачи тиме што у кинеској традицији 97 Бранковић, А., Преглед и Лѣ точислено означенiе у царству исторiе свемирне од почетка света до данас, Писмени Крал. Университета Пештанског, у Будиму, 1828, стр. 28. 98 Зорич, Г. Л., Расад мудрости или Собрание поучителны мислiй филозофически разсужденiя оштроумни изреченiя и пословица найславнiй мужева древногъ и новог времена, Нови Сад, 1839. Зорић је аутор и једног кратког приручника за светску историју (Краткое руководство къ познанiю всемiрне исторiе, Петроград, 1826), али ту нема ни речи о Кини и Индији. 99 Хегел, Г. В. Ф., Историја филозофије, I, стр. 102.

178

философија није схватана као професија, па философи нису морали да састављају систематичне и у себи повезане расправе. Код њих је философија имала улогу аналогну оној коју је на Западу имала црква – да помогне човеку као таквом да буде човек. У Кини су сви у том смислу изучавали философију, али при том нису постајали професионални философи, односно писци расправа.100 Ипак, и сам Фунг Ју-Лан признаје да и међу кинеским философима има оних који, попут Менција, пишу систематичније и наводе аргументе за своје тврдње, тако да оваква одбрана начина писања кинеских философа, укључујући и Конфуција, није баш уверљива. Краткоћу изражавања кинеских мислилаца Фунг Ју-Лан образлаже тиме што су они напросто навикнути да изричу афоризме, језгровите реченице, алузије и да наводе примере. Афоризми и изреке су кратки, а алузије и примери су по својој природи неповезани. Другим речима, они нису учени да систематски изводе и доказују своје тврдње. То је други разлог недостатка систематске повезаности. Ова неповезаност је, према мишљењу кинеског историчара философије, надомештена сугестивношћу исказа. Кинезима је идеал сугестивност, а не систематска повезаност и извођење ставова. Конфуцијеве изреке су, вели он, веома сугестивне.101 Овакво образложење се чини уверљивијим, али то само значи да је кинески начин мишљења битно другачији од оног који је негован у западној грчкој традицији. Неко ко мисли у оквиру главне струје западне философије, попут Хегела, може и да овакав начин мишљења уопште не прихвати као философски. Хегел је, заправо, мишљења да то и није права философија.102 Нека философија ипак јесте. Али Хегелово разумевање философије није једино могуће становиште ни у европском начину мишљења. Уз то, зашто бисмо тако строго схватање философије, попут Хегеловог, уопште примењивали на једну сасвим другачију мисаону традицију? Да ли ће нам то помоћи у њеном разумевању? Овај преглед почетне рецепције индијске и кинеске философије код Срба у првој половини XIX века завршили бисмо опаскама о сан скриту из пера тадашњег епископа будимског Платона Атанацковића. Важнија постигнућа индоевропске лингвистике тог времена епископ Платон је 1843. приказао у чланку „Сродство славено-сербског' єзыка са санскрiтскимъ“.103 Њега овде, разуме се, поглавито занима сродност Фунг Ју-Лан, Историја кинеске филозофије, стр. 22. Ibid., стр. 23–25. 102 Хегел, Г. В. Ф., Историја филозофије, I, стр. 99. 103 Атанацковић, П., „Сродство славено-сербског' єзыка са санскрiтскимъ“, Лѣтописъ Матице сербске, год. XVII, кньига 61, 1843, стр. 61–77. Приказ је рађен на основу немачког превода књиге француског индоевропеисте Ф. Г. Ајхофа, чији је немачки наслов гласио: Vergleichung der Sprachen von Europa und Indien, oder Untersuchung der wichtigsten 100 101

179

санскрита са српским језиком: „Не мора ли се заиста Човѣкъ дивити толикому єзыка нашега са Санскрiтскимъ сродству, кое намъ и изъ тога текъ єдног' предпоставлѣнога Стотинъка рѣчiй тако яко у очи пада! Камо ли iоштъ да се сви свѣдоцы (рѣчи) сродства тога попишу!“104 Али је епископ Атанацковић указао и на важност познавања санскрита, који је, како сам рече, индијским браминима био исто оно што и латински језик европ ским научницима.105 Одавде је следило, мада на то сам Атанацковић није изричито указао, да је за ближе упознавање и проучавање индијске философије важно у првом реду познавање санскрита. Слично би се могло поновити да је и за изучавање кинеске философије неопходно познавање кинеског језика. Испоставиће се, међутим, да овај захтев у нашој средини није било лако испунити. Још задуго ћемо се ми са поменутим философијама Истока упознавати посредством њихових превода и интерпретација на важније европске језике. У првој половини XIX века Срби су, дакле, знали за постојање индијске и кинеске философије. Чак је изречено уверење да је индијска мисао била један од извора из кога је црпела и грчка философија. Али се није знало име ниједног индијског мислиоца. Буда се, додуше, помињао, али само као религијски идол. Од списа индијске философије наведене су једино Веде. Од кинеских философа пак помињао се једино Конфуције, чак је пренето на српски језик и пет његових изрека. Знало се да је важан за политичку и етичку мисао Кинеза. Лаоци је наведен само као оснивач једне од религија. Међутим, није нотиран ниједан конфуцијевски спис. Једино се знало за једну књигу (Шу) од укупно шест такозваних класичних дела старе кинеске традиције. Ово је све што смо у овом прелиминарном истраживању успели пронаћи да је у вези источних философија на српском језику било написано током прве половине XIX века. У осталим књигама опште историје из тог времена, као што су оне Георгија Магарашевића (Кратка всемiрна исторiа, Будим, 1831) и Исидора Стојановића (Преодница свеобште исторiє света, Београд, 1844), о овоме нема ни речи. Упркос чињеници да су и у Европи тог времена синологија и инодологија биле на својим почецима, знања о индијској и кинеској философији далеко су надилазила ових неколико скромних назнака на назначену тему, расутих у литератури на срп ском језику. У том смислу се може рећи да је познавање индијске и кинеске философије код Срба у првој половини XIX века било више него скромно. Romanischen, Germanischen, Slavischen und Celtischen Sprachen, durch Vergleichung derselben unter sich und mit der Sanscrit-Sprache etc. Von I. H. Kaltschmidt, Doctor der Philosophie, Leipzig, 1840. Француски изворник Paralele des langues etc. објављен је у Паризу 1836. 104 Атанацковић, П., „Сродство славено-сербског' єзыка са санскрiтскимъ“, стр. 74. 105 Ibid., стр. 66.

180

IV Из кинеског пера

Пред постељом ми блистава светлост Месеца, или је то засребрено иње на путу?! Подижем поглед, гледам у месечев сјај, Спуштам очи, мислим на завичај. Ли Баи

Научни дух и метод кинеске филозофије106

Ху Ши Током претходних изучавања филозофије Истока и Запада постављена су следећа питања: да ли је у прошлости на Истоку постојала наука, и који су разлози њене неразвијености, тј. потпуног одсуства? Неки од одговора на прво питање непоколебљиво су одрични. „Запад је створио природне науке, док Исток није“, каже професор Вилмон Хенри Шелдон107. Професор Филмер С.Ц. Нортроп каже: „Врло је мало научних сазнања (Истока) која превазилазе најједноставнија и очигледна знања из природне историје“108. Што се тиче другог питања, који је разлог неразвијености односно потпуног одсуства науке на Истоку, одговори су неусаглашени. Најпровокативнији одговор дао је проф. Нортроп, који тврди да је: „Култури која признаје само концепте стечене интуицијом аутоматски онемогућено да развије науку западног типа која би превазишла ону почетну, индуктивну фазу историје природе.“109 „Концепти стечени интуицијом“, како их је Нортроп дефинисао, „су они који означавају и чије је значење у потпуно сти одређено оним што се може одмах разумети.“110 Нортропова теорија је следећа: „Формално закључивање и дедуктивна наука нису неопходни уколико се дата култура користи само концептима стеченим интуицијом. Уколико је оно што наука и филозофија покушавају да означе могуће одмах 106 The Scientific Spirit and Method in Chinese Philosophy, by Hu Shi. Овај текст је Ху Шиово излагање на Трећем симпозијуму о источној и западној филозофији одржаном јула месеца 1959. године на Универзитету на Хавајима. 1962. године увршћен је у зборник радова „Културе и цивилизације Истока и Запада“, који је издао Универзитет на Хавајима. (Из књиге: Hu Shi, The Chinese Renaissance, 1933) 107 „Главне разлике између источњачке и западне филозофије“ (Main Contrasts Between Eastern and Western Philosophy), у делу Чарлса А. Мура Есеји о Источној и Западној филозофији (Essays in East-West Philosophy), (у издању University of Hawaii Press, Хонолулу, 1951), стр. 291. 108 „Додатно наглашавање источњачке интуитивне и западњачке научне филозофије“ (The Complementary Emphasis of Eastern Intuitive and Western Scientific Philosophy), у делу Филозофија – Исток и Запад (Philosophy – East and West), за уредника Мур, (у издању Princeton University Press, Принстон, 1944. године), стр. 212. 109 Ibid. 110 Ibid., стр. 173.

183

разумети, онда је једино што човек треба да уради не би ли их разумео то да их посматра и о њима размишља. Тако методе интуиције и контемплације постају једини начини испитивања којима се може веровати. Управо је ово тврдња Истока, и разлог што његова наука никада у своме развоју није могла знатније одмаћи од почетне фазе природне историје на коју су је ограничили концепти стечени интуицијом.“111 Ова теорија је сажето изражена следећим речима: „Доктрина којом су се користили источњачки народи била је заснована на концептима стеченим интуицијом, док је доктрина Запада била углавном изграђена на концептима до којих се дошло претпоставкама.“112 Немам намеру да детаљно говорим о овој Нортроповској теорији која је, сасвим сигурно, позната свима нама који последњих двадесетак година помно пратимо рад овог нашег пријатеља филозофа. Желим само да укажем на то да, бар што се источњачке интелектуалне историје тиче, ова теорија поделе на Исток и Запад није историјски утемељена, нити је реална. Као прво, не постоји ни раса ни култура „која прихвата само концепте стечене интуицијом“. Искрено говорећи, не постоји ни појединац који „се користи само концептима стеченим интуицијом“. Човек је по природи биће коме је урођена способност мишљења, кога свакодневне потребе приморавају на то да изводи закључке, и у добру и у злу, и који се стално учи бољем и тачнијем закључивању. Исправно је када се каже да од закључивања човек никада не може побећи. У извођењу закључака, човек се користи својим способностима опажања, посматрања, имагинације, уопштавања, претпостављања, индукције и дедукције. На тај начин он развија свој интелект, увећава општа знања, мудрост, цивилизацију и културу. И тако временом, човек Истока, исто као и човек Запада, у неколико центара непрекидне духовне и културне традиције, развија науку, религију и филозофију. Поновићу то још једанпут, не по стоји култура на свету која „признаје само (такозване) концепте стечене интуицијом“, и која „је аутоматски спречена да развије тип науке какав постоји на Западу“. Друго, желим да укажем и на то да је у покушају да се разуме Исток и Запад потребан један историјски приступ, историјски став, а не „стручна терминологија компаративне филозофије“. Као неке од примера „концепата до којих се дошло на основу постулата“ Нортроп наводи и следеће:

Ibid., стр. 223. Ф.С.Ц. Нортроп, Сусретање Истока и Запада (The Meeting of East and West), у издању Macmillan Co., Њујорк, 1946, стр. 448. 111 112

184

Кентаура113, почетну реченицу Четвртог јеванђеља, концепт Бога Оца, хришћанство св. Павла, св. Августина и св. Томе Аквинског114, као и Демокритове атоме, моделе атома Борове и Радерфордове класичне атомске физике115 и Ајнштајнов континуум времена и простора у физици116. Сасвим је сигурно да се у митолошким и религиозним делима Индије и Кине такође може пронаћи на хиљаде имагинарних концепата који би се могли упоредити са грчком идејом „Кентаура“. Исто тако можемо наве сти многе религијске ставове Индије и Кине који би се могли упоредити са концептом Бога онаквим какав је дат у првој реченици Четвртог јеванђеља.117 Није ли стога оправдано захтевати да се обустави примена свих оних термина који заступају бинарну поделу и истичу, историјски гледано, непостојећу разлику између Истока и Запада? Желим стога да објасним шта подразумевам под историјским приступом компаративном проучавању филозофије. Укратко речено, историјски приступ је став да су све разлике које су у прошлости постојале између научних, филозофских и религиозних активности Истока и Запада само историјске разлике које су настале и биле условљене, обликоване, продубљиване, и често наизглед непрекидно одржаване различитим географским, климатским, економским, социјалним, политичким па чак и индивидуалним и биографским факторима, који се могу историјски и рационално проучавати и разумети. Применом овог историјског приступа можемо спроводити стрпљива и успешна истраживања у константној жељи да будемо схваћени, а не само да се смејемо, плачемо или очајавамо. Примењујући овај историјски приступ можда ћемо открити да су филозофије и религије Истока и Запада ипак више сличне него што се међусобно разликују, и да су, без обзира на то колико упечатљиве биле разлике које су постојале, оне биле само разлике у степену важности проузроковане специфичном комбинацијом историјских фактора. Примењујући овај историјски приступ можда ћемо боље разумети настанак и брзи развој такозваног „западног типа науке“ – не као изолованог достигнућа искључиво неког изабраног народа, већ као природан резултат срећних околности Филозофија Истока и Запада, стр. 183. Ibid., стр. 216. 115 Ibid., стр. 185. 116 Ibid., стр. 185 117 Нортроп би вероватно био заинтересован да чује да је Logos у почетној реченици Четвртог јеванђеља био преведен као Дao – то је управо онај Дao о коме се говори у првој реченици дела Лао Ци (Tao-te ching). Преводилац који располаже знањима из области савремене лингвистике би највероватније реч Logos превео речју ming (реч), истим оним ming које се појављује у другој реченици дела Лао Ци и које је било неправилно превођено као Име, како је то цитирао Нортроп. Ibid., стр. 204. 113 114

185

у којима су се спојили најразличитији историјски фактори. Можда ћемо, кроз стрпљива историјска истраживања, бити у стању да боље разумемо да ниједна од ових историјских снага, нити комбинација више њих, никада не може „аутоматски спречити“ или занавек онемогућити неку расу или неку културу да учи, усваја, па чак и превазиђе научне активности које је, историјски гледано, покренула или развила нека друга раса. Рећи да је једна култура „аутоматски спречена да развије науку западног типа“ значи прерано изгубити наду. Али, трудити се свим снагама да се разуме који су се то историјски фактори удружили не би ли народима Европе омогућили да за најмање четири стотине година предњаче за преосталим светом у развоју модерне науке, а с друге стране, које су то друге историјске снаге или које су то комбинације истих које су у највећој мери биле одговорне за успоравање, па чак и потпуно онемогућавање научног развоја било које расе или културе кроз историју (при чему се не искључује ни грчко-римска хришћанска култура Средњег века) – била би то легитимна амбиција вредна једног овако ученог скупа филозофа и историчара филозофије.

2 Управо је у циљу предлагања једног оваквог историјског приступа компаративној филозофији и настало ово моје предавање не баш скромног наслова – Научни дух и метод кинеске филозофије. Намерно сам изоставио научну садржину кинеске филозофије, не само из очигледног разлога што се та садржина чини потпуно неважном у поређењу са достигнућима западне науке у последња четири века, већ и стога што ја сматрам да је у историјском развоју науке научни дух или став и научни метод у основи много важнији од било којег практичног или емпиријског резултата астронома, реформатора календара, алхемичара, лекара или хортикултуристе. Овај став је врло убедљиво изразио др Џејмс Б. Конант, бивши ректор Харварда, који је и сам био прворазредни научни радник, у збирци његових предавања под називом „О разумевању науке“. Дајем га стога овде у оригиналу: Ко су биле претече оних раних истраживача који су у XVI и XVII веку поставили стандарде за прецизна и непристрасна истраживања? Ко су били духовни преци Коперника, Галилеја и Весалијуса? Сигурно не они извођачи повремених огледа или вешти изумитељи нових механичких направа који су у периоду Средњег века постепено увећавали практична 186

знања из области физике и хемије. Ови људи су у наслеђе потоњим генерацијама оставили прегршт чињеница и вредне методе за постизање практичних циљева, али не и дух научних истраживања. Тражећи одговорне за распиривање жара за дисциплинована научна истраживања морамо се окренути оној неколицини умова дубоко зароњених у сократовску традицију, и оним раним учењацима који су, користећи се примитивним археолошким методама, обновили културу Грчке и Рима. У почетној фази Ренесансе, љубав према непристрасном трагању за истином преносили су они који су се бавили човеком и његовим делима а не живом или неживом природом. Током Средњег века интересовање за критичко коришћење ума без предрасуда, за истраживање без страха и пристрасности, одржавали су они који су писали о проблемима човека. У раним данима Ренесансе учености, хуманистичка истраживања антике била су најприближнија савременој идеји непристрасног истраживања... Управо би Петрарку, Бокача, Макијавелија и Еразма, много више него алхемичаре, требало сматрати претечама савремених научника. У том смислу би, по мом мишљењу, и Рабела и Монтања који су наставили критички дух у филозофији, требало сматрати претечама модерних научника.118 Сматрам да је Конантов став у основи исправан. Интересантно је и то да је он својим предавањима дао поднаслов „Историјски приступ“. Гледано с овог историјског становишта, „љубав према непристра сном трагању за истином“, „заинтересованост за покушаје да се људски ум користи критички и без предрасуда, и да се стреми дубљим сазнањима без страха и наклоности“, „одушевљење строгим научним истраживањима“, „успостављање стандарда за прецизна и непристрасна изучавања“ – све су ово карактеристике духа и метода научног истраживања. Управо су ови аспекти научног духа и метода, какве налазимо у историји науке и филозофије у Кини, главна тема овог мог предавања.

3 Као прво, треба истаћи да је у интелектуалном наслеђу древне Кине заиста постојала једна „сократовска традиција“. Традиција слободног постављања питања и давања одговора, слободне расправе, независног Џејмс Б. Конант, О разумевању науке (On Understanding Science), (Њујорк, Mentor Books, 1951), стр. 23–24. Такође видети и Конант, Наука и здрав разум (Science and Common Sense) (у издању Yale University Press, New Haven, 1951), стр. 10–13. 118

187

мишљења, сумње и искреног и непристрасног трагања за знањем била је одржавана у школи Конфуција (551–479 п.н.е). Конфуције је често о себи говорио да је човек који „се никада не засити учења нити умори када подучава друге“, да је он човек „који воли древна времена и ревностан је у покушајима да што више о њима научи119. Једном приликом рекао је за себе да је неко ко је „толико жељан знања да заборави и да руча, да му све бриге нестану у тренуцима одушевљеног тријумфа, и да је потпуно несвестан старости која му се приближава“. Такав је био човек који је основао и обликовао ортодоксност интелектуалног живота Кине у последњих двадесет и пет векова. Многе ствари везане за Конфуција подсећају нас на Сократа. Као и Сократ, Конфуције је увек тврдио да није „мудрац“, већ само човек који воли знање. Он каже: „Онај ко зна не може се мерити са оним који воли знање, а онај ко воли знање не може се мерити са оним који у њему ужива.“ Интересантна карактеристика конфуцијанске традиције је намерно подстицање независног мишљења и сумње. Овако је Конфуције говорио о свом најталентованијем ученику Јен Хуију: „Хуи ми није од помоћи: он је увек задовољан оним што ја кажем.“ Али је говорио и следеће: „Ја често читав дан проведем у разговору са Јен Хуијем, а он, попут неког глупана, никад ничему не приговори. Али кад он оде и ја проанализирам његов живот налазим да је у потпуности способан да развија (моје идеје). Хуи није глупан.“ Јасно је да Конфуције није желео послушне ученике који би били задовољни сваком његовом речи. Он је желео да их подстакне да сумњају и изразе своје неслагање. Овај дух сумње и преиспитивања најјасније је изражен код Менција који је отворено изјавио да је прихватање читаве Књиге Историје као поуздане горе него уопште немати Књигу Историје. За есеј „Wu-Ch’eng“(део Књиге историје) је рекао да би у њему прихватио не више од две-три странице. Менције је такође сматрао да је слободан и независан став неопходан предуслов за разумевање Књиге песама (Shi jing). Врло је познат Конфуцијев афоризам који каже: „Учити без размишљања је узалудан посао, а размишљати без учења је опасно.“ Сам он, чини се, био је увек више наклоњен учењу. О себи каже: „Много пута бих читав дан провео без хране и читаву ноћ без сна како бих размишљао. Али од тога није било користи. Боље је учити.“ „Учити као да је живот исувише кратак а ти си на ивици да га изгубиш“, „Онај ко ујутру сазна истину може без жаљења умрети то исто вече.“ Управо се у овоме огледа „сократовска традиција“ Кине. 119 Напомена уредника: због озбиљне болести и смрти др. Хуа није било могуће у потпуности дати референце за све његове наводе класичних текстова.

188

Искреност у сазнању била је важан део ове традиције. „Ју“, рекао је Конфуције једном од својих ученика, „да те научим шта је то знање? Држати да нешто знаш онда када то заиста знаш, и да не знаш онда када заиста не знаш: ето то је знање.“ Када га је једном приликом исти тај ученик питао како треба да служи духовима и боговима, Конфуције му је одговорио: „Још нисмо научили како да служимо људима, како онда можемо служити духовима?“ Овај ученик је наставио даље питањем шта је то смрт, на шта му је Учитељ одговорио: „Још увек не познајемо ни живот, како онда можемо знати шта је то смрт?“ Ово нипошто није избегавање одговора, већ захтев за интелектуалном искреношћу о стварима о којима човек ништа не зна. Овакав агностичан став о смрти, боговима и духовима имао је дугорочан утицај на кинеску мисао у каснијим временима. И ово је такође била „сократовска традиција“ Кине. У последњих неколико деценија почела је да се рађа сумња у историјску реалност самог Лао Циа (или Лао Дана), у аутентичност и годину настанка дела које је познато под називом Лао Ци. Па ипак, ја лично верујем да је Конфуције у неком тренутку заиста био ученик старог филозофа Лао Циа, чији се утицај у правцу натуралистичког поимања универзума и филозофије управљања немешањем (wu-wei) може уочити и у учењима самог Конфуција. То што је тако рано (у VI веку п.н.е) била развијена једна натурали стичка космологија само по себи није било револуционарно. Древна кинеска идеја „Неба (Tian)“ или „Врховног Бога (Di)“ онако како је изражена у песмама и химнама Књиге песама, била је идеја врховног владара ко смоса и људског рода, који је свезнајући, осећајан, који и воли и мрзи. Судбина људи била је у рукама различитих богова и духова. У замену за такво антропоморфно божанство или божанства предложен је један потпуно нови филозофски концепт: Постоји нешто чије је порекло неодређено, Што је настало пре Неба и Земље, Без гласа и без облика, Стоји само и не мења се; Креће се посвуда али се никад не исцрпи. Може се сматрати мајком универзума. Не знам његово име: Називам га „Пут“ (Dао) И принудно га одређујем као „велики“ (da). Ово ново начело постулирано је као „Пут“ (Dао), тј. Процес, вечни и свепрожимајући процес. Тао је сам по себи такав (zi ran), и све ствари на земљи такве су саме по себи. 189

„Пут (Дао) не чини ништа, а опет ништа не остаје неучињено“ цен трална је идеја овог натуралистичког схватања универзума. Она је камен темељац политичке теорије неделања и немешања (wu wei). „Најбољи владар је онај чије присуство народ ретко кад примети“. Ова иста идеја развијена је у моралну филозофију понизности и несупротстављања злу и насиљу. „Врховно добро слично је води која користи свим стварима а не одупире се ниједној.“ „Онај ко је слаб и попустљив увек однесе победу над снажним и чврстим.“ „Одувек је постојао Велики Џелат који извршава смртне казне“ (То је велики Пут, који ништа не чини али не оставља ништа неучињеним). Извршавати смртну казну уместо Великог Џелата било би као да се обара дрвеће уместо мајстора дрвосече. Онај ко обара дрвеће уместо мајстора дрвосече ретко када избегне да не повреди соп ствену руку.“ Таква је била натуралистичка традиција коју је основао Конфуцијев учитељ Лао Ци. Али, између учитеља и ученика постојала је суштинска разлика. Конфуције је био учењак склон историји и велики учитељ и педагог, док је Лао Ци био нихилиста у свом схватању знања и цивилизације. Лао Циова утопија била је мала држава с малим бројем становника, где се цивилизацијски изуми попут бродова и кочија „којима је људска моћ увећана десетинама и стотинама пута, не смеју користити, и где би се људи вратили на коришћење чворова на конопцу уместо писања!“ „Људе треба увек држати у стању незнања јер тада они немају ни жеља.“ Како се само овакав интелектуални нихилизам разликује од Конфуцијеве демократске филозофије образовања, која каже, „када се ради о образовању, класе не постоје!“ Али, натуралистичко схватање универзума, које је проклијало у делу Лао Ци, а развило се у наредних неколико векова, било је најважније филозофско наслеђе класичног доба. Натурализам је сам по себи најбоље демонстрирао дух смеле сумње и конструктивних претпоставки. Његова историјска важност у потпуности је једнака хуманистичком наслеђу Конфуција. Сваки пут када би Кина дубоко загазила у ирационалност, празноверје и остало надземаљство, што јој се и дешавало пар пута током њене дуге историје, натурализам Лао Циа и филозофских даоиста, или пак Конфуцијев хуманизам, или комбинација обе ове традиције, били су ти који би се издигли и покушали да је пробуде из њеног лењог дремежа. Први велики покрет, „за критичко коришћење људског разума и стремљење ка дубљим сазнањима без страха и пристрасности“ против државне религије Хан царства, био је комбинација натуралистичке филозофије даоиста и духа сумње и интелектуалне искрености као највреднијих заоставштина Конфуција и Менција. Најважнији представник овог 190

покрета био је Ванг Чунг (27. г.н.е – отприлике 100 г.н.е), аутор збирке осамдесет и пет есеја под називом Критички есеји (Lun Heng). Ванг Чунг је за своје есеје рекао следеће: „Само једна реченица резимира моје есеје: Ја мрзим неистинитост.“ „Тачно је учињено да изгледа као нетачно, а неистинито као истина. Како могу а да не говорим о томе!..... Када читам овакве књиге, када видим истину која је засењена лажима, моје срце силовито закуца а четкица ми задрхти у руци. Како да ћутим! Када их критикујем, преиспитам их својом моћи расуђивања, проверим их чињеницама и покажем њихову неистинитост изношењем доказа.“120 Он је критиковао сујеверје и неистине његовог времена, од којих су највеће и најутицајније биле централне доктрине катастрофе (zai) и необичних појава (yi) које је државна религија династије Хан, под званичним именом конфуцијанства, објашњавала као опомене које шаље човекољубив и свезнајући Бог (или Небо, Tien) са циљем да заплаши владаре и владе не би ли се покајали и поправили своју лошу владавину. Ову религију конфуцијанства династије Хан створио је велики број филозофа-политичара из I и II века п.н.е који су с правом били забринути практичним проблемом на који начин се носити с неограниченом моћи апсолутне монархије у једном пространом и уједињеном царству. Они су се свесно или полусвесно одлучили за религију као оружје и до детаља разрадили теологију „интеракције Неба (Tian) и владара“ која је у вишевековној владавини династије Хан, чини се, била у могућности да апсолутне монархе држи у страхопоштовању. Ову теологију државне религије катастрофа и необичних појава најбоље је изразио Дунг Џунгшу (отприлике 179. г.п.н.е – 104. г.п.н.е), чији је говор био пророчки и пун ауторитета: „Када делање људи достигне највиши степен добра или зла (тј. када постане деловање владе које утиче на живот мноштва), упловиће у ток Неба и Земље и изазвати реципрочни одјек у њиховим феноменима.“ Када се држава нађе на ивици пропасти, Небо ће проузроковати катастрофе (као што су поплаве, глад, велики пожари) које ће пасти на земљу као знаци упозорења владару. Уколико се ова упозорења не послушају Небо ће проузроковати чудне појаве, као што су помрачења Сунца, комете, необично кретање планета, чија би појава требало да престраши владара и натера га на покајање. Али, уколико чак ни ове чудновате појаве не буду у стању да зауставе његову рђаву владавину, доћи ће до потпуног уништења.“ Ова теологија интимног и узајамног одјека између Неба и владара наводно је била заснована на исцрпним објашњењима преконфуцијанског дела Књига историје и конфуцијанских Анала Пролећа и Јесени (Chun jiu, у којима је забележено 120

Критички есеји, поглавље 24.

191

безброј неуобичајених догађања како на земљи тако и на небу, укључујући и тридесет и шест помрачења Сунца и пет земљотреса у периоду између 722. год. п.н.е. и 481. год.п.н.е). Па ипак, канонизовани класици установљеног конфуцијанства нису били довољни да подрже ову фанатичну и фантастичну теологију, те је она стога морала бити појачана неисцрпном плејадом књига сумњивог порекла познатих под називом wei (помоћни материјал проткан кроз сам Канон) и chan (Предсказања), тј. збиркама у којима су делићи емпиријског знања били помешани са стотинама астролошких фантазија. Историјска је чињеница да је ова државна религија псеудоконфуцијанства у периоду свог највећег процвата била до те мере озбиљно схваћена да су многи високи министри били разрешавани дужности, а један је чак био присиљен од стране цара да изврши самоубиство, и то само зато што се веровало да Небо шаље упозорења у виду катастрофа и чудних појава. Једна од три велике средњовековне религије заиста је успела да оствари потпуну контролу над царством. Ванг Чунгова критика била је усмерена управо на ову основну идеју реципрочних реакција између телеолошког Бога и људског владара. Он је критиковао теологију званичне религије царства. Поглед на свет који је он усвојио у критици ове теологије био је натуралистичка филозофија Лао Циа и даоиста. Он каже: Пут (Дао) Неба је такав да ништа не чини и све ствари настају саме по себи. Када би Небо слало упозорења људима или делило казне, то би било „чињење“ ствари и оне не би „настајале саме од себе“... Они који сма трају да су катастрофе и ненормалне појаве сврховита упозорења Неба, у стварности деградирају достојанство Неба тиме што небеске појаве објашњавају људским активностима. Тешко је стога њима веровати.121 Јер, како он каже: Небо је најузвишеније, а човек тако мален. Човеково место између Неба и Земље је попут места које ваш заузима у одећи или мрав у мравињаку... Потпуно је немогуће да човек својим тањушним телом од седам стопа може бити у стању да изазове било какав одговор од тако огромног небеског пространства.122 Баш из тог разлога Ванг Чунг је сматрао да ова теорија реципрочних реакција између Неба и Земље „штети достојанству великог Неба“. Он такође наводи и доказе за то да људи и све ствари на свету нису сврховито створени (ku) од стране Неба и Земље, већ да су сами настали пуком случајношћу (yu): 121 122

Критички есеји, поглавље 42. Ibid., поглавље 43.

192

Погрешно је сматрати да су Небо и Земља намерно створили човека. Човек је настао случајно, комбинацијом извесних флуида... Све ствари створене су од флуида (qi), а свака врста се сама даље размножава... Када би било истинито то да је Небо с намером створило сва жива бића на свету, онда би Небо учинило да се она међусобно воле и не би дозволило да се међусобно повређују и убијају... Међутим, на свету постоје тигрови и вукови, змије отровнице и инсекти који убијају људе. Може ли се онда рећи да је сврха коју је Небо наменило човеку када га је створило да буде плен ових дивљих и отровних звери?123 Први век нове ере био је период када је династија Хан извршила реформу календара. Ванг Чунг је у потпуности искористио тадашња знања из области астрономије не би ли на видело изнео сву сулудост ове теолошке доктрине по којој су катастрофе и чудне појаве биле упозорења које Небо шаље као реакцију на зла дела или лошу политику владара. Он каже: Помрачење Сунца дешава се сваких четрдесет један или четрдесет два месеца, а помрачење Месеца на сваких шест. Соларне и лунарне еклипсе редовне су појаве које немају никакве везе са политиком државе. Ово важи и за стотине других чудних појава и хиљаде катастрофа од којих ниједна није нужно проузрокована делима владара.124 У својим многобројним критикама тадашњег сујеверја и неистина Ванг Чунг се као доказима ипак најчешће користио чињеницама из свакодневног искуства. Он је предложио пет „тестова (yan)“, као доказ да гром није бес божији већ једна врста ватре која настаје сударањем енергија Јин и Јанг у ваздуху. Такође је навео и велики број доказа који би по држали његову теорију о непостојању духова. Најгенијалнији од њих, онај који до сада није био оповргнут, је следећи: Уколико је дух душа умрлог, онда би њега људи требало да виде голог а не с одећом на себи. Јер сасвим је сигурно да ни платно ни свила не могу имати душу или дух који би надживео уништење које доноси смрт. Како онда објаснити чињеницу да духови никада нису виђени голи, већ увек у оделу?125 Доста сам говорио о филозофу Ванг Чунгу кога лично јако волим. Причу о њему испричао сам у жељи да покажем како је дух смеле сумње и интелектуалне искрености класичног доба кинеске филозофије био у стању да надживи векове заборава и уздигне се не би ли повео борбу људског разума против незнања и неистина, борбу креативне сумње и кон структивне критике против сујеверја и дрскости ауторитета. Смелост да се сумња и да се постављају питања без страха и пристрасности је управо Ibid., поглавље 14. Критички есеји, поглавље 53. 125 Критички есеји, поглавље 62. 123 124

193

дух науке. „Проверити неистине чињеницама и разоткрити их изношењем доказа“ основни су поступци науке.

4 Остатак овог рада посвећен је сажетом представљању једног великог покрета у историји кинеског мишљења, који је започео врло амбициозним слоганом „истраживања начела свих ствари и проширивања људских сазнања до крајњих граница“, али се завршио само унапређењем критичке методе историјских истраживања, чиме је започео једну нову епоху ренесансе класичног учења. Овај велики покрет назван је Нео-конфуцијанство, јер је његов циљ био оживљавање кинеске мисли и културе пре продирања будизма, враћање на хуманистичка учења Конфуција и његове школе а са циљем да се одбаци и замени она некинеска култура и начин мишљења из периода средњег века који су превише одисали духом Индије. Овај покрет је у бити био конфуцијански, али се ипак мора нагласити и то да су Нео-конфуцијански филозофи врло искрено прихватили натуралистичку космологију која је бар једним делом била наследство даоиста, за коју су се одлучили вероватно из тог разлога што су је сматрали прихватљивијом од теолошке и телеолошке космологије „конфуцијанске религије“ из периода династије Хан (206 г.п.н.е–220 г.н.е). Ово је још један пример да се Лао Циов и натурализам филозофских даоиста удружује са Конфуцијевим хуманизмом у протесту против оних религија средњовековне Кине које су сматране некинеским и надземаљским. Овај нови конфуцијански покрет имао је потребу за новом логичком методом, за једним „Новим органоном“(novum organum), кога су и пронашли у кратком тексту од 1700 карактера насталом у периоду после Конфуција под називом „Велико учење“. Оснивачи нео-конфуцијанства пронашли су у овом кратком тексту реченицу за коју су веровали да значи следеће: „проширење знања лежи у истраживању ствари“. Ово је убрзо постало једна од централних теорија у филозофији браће Ченг (Ченг Хао, који је такође био познат и као Ченг Мингтао, 1032–1085. г.; и Ченг Ји, познат још и по имену Ченг Јичуан, 1033–1107), посебно зато што је ту њихову филозофију објаснио и реорганизовао славни Џу Си (1130–1200). Истраживање ствари даље је схваћено као „непрекидно трагање за начелом –li у свим стварима“. Шта су „ствари“? Према речима школе учења коју представљају браћа Ченг и Џу, сфера која је обухваћена термином „ствари“ једнако је 194

велика као и „природа“. Она обухвата све „од травке и жбуна“ па до „Неба и земље“. Међутим, филозофи, који су били пословни људи и политичари, мислиоци и учитељи, нису били у могућности да се баве овако опсежним истраживањем „ствари“. Они су много више били заинтересовани за питања морала и политике него за истраживања логике или законито сти сваке травке или жбуна. Стога је Ченг Ји сузио опсег „ствари“ на три најважније области: проучавање класичних дела конфуцијанства, изучавање савременика и предака и изучавање онога шта је исправно у свакодневним практичним пословима. „Увек започни с оним што ти је нај ближе“, говорио је он. Џу Си, највећи од свих филозофа династије Сунг (960–1279), био је неуморан заговорник филозофије трагања за логиком у свим стварима. Он је цео свој живот посветио проучавању и објашњавању конфуцијанских класика. Његови Коментари Четири књиге („Нови завет“ нео-конфуцијанства), као и коментари Књиге песама и Књиге промена, постали су стандардни текстови за наредних 700 година. Филозофија трагања за логиком у свим стварима била је сада примењивана на уско поље проучавања конфуцијанских класика. Истински инспирисан „сократовском традицијом“ Конфуција, Џу Си је израдио низ принципа који се тичу духа, метода и корака у истраживању. Он каже: „Истражујте отвореног ума. Потрудите се да отвореног ума спознате принцип (li). Отвореним умом следите тај принцип где год да вас води.“ А шта значи бити отвореног ума? „Одступити један корак уназад и промислити: то се зове отворени ум“, рекао је Џу Си. „Не силите исувише своје мишљење унапред. Рецимо да га за тренутак оставите по страни и покушате да видите шта други имају да кажу. Слично се дешава и у судској парници, где смо због наклоности особи А некада склони да тражимо доказе против особе Б, или обрнуто. Боље је да се повучемо у страну и смирено и натенане размотримо шта обе стране имају да кажу. Само онда када можемо одступити можемо јасније видети ствари. Учитељ Џанг Цаи (познат и по имену Џанг Хенгћу (1020–1077) говорио је ’спери своје старе идеје не би ли у свој ум пустио нове’. Уколико не одбациш своје предрасуде, где и како можеш стећи нове идеје?“ Нео-конфуцијанци XI века често су истицали важност сумње у размишљању. Џанг Цаи каже: „Студент мора научити да сумња. Ако може наћи сумњу и тамо где је раније никада није било, то значи да је напредовао.“ Као човек с богатим искуством у текстуалним и семантичким истраживањима, Џу Си је био у могућности да на основу концепта „сумње“ развије још практичнију и конструктивнију методологију. Он је схватио да се сумња не рађа сама од себе, већ да настаје из збуњујућих и тешко разрешивих ситуација. Он каже: „Говорио сам студентима да мисле и да трагају за стварима у које се може сумњати. Али онда сам схватио да 195

није плодоносно кретати с намером да се пронађу ствари у које се може сумњати. Треба само учити отвореног ума. Након напорног рада на тек сту, стићи ће до места која ће их збунити и онемогућити да наставе даље. Е ту ће се сумња природно родити не би ли им омогућила да упоређују, одмеравају и размишљају.“ „Студент (као што је већ речено) треба да научи да пронађе сумњу и тамо где је раније није било, али, он исто тако треба да научи и да је одагна. Тек тада ће заиста напредовати.“ Сумња настаје у ситуацији у којој је могуће поверовати у истинитост више међусобно опречних мишљења. Џу Си је причао о својим раним сумњама у које је запао када је видео да „је један исти пасус Аналеката био различито тумачен од стране различитих писаца коментара“. „Ово ме је“, говорио је он, „довело у сумњу“. Како се сумња може одагнати? „Тако што човек увек мора бити отвореног ума“, рекао је он. „Ти можеш имати соп ствено мишљење, али оно не мора да буде тачно. Немој се догматски њега држати. Остави га неко време по страни и трагај за што више примера које би могао поређати један поред другог и упоређивати. Тек онда ћеш их прозрети и разумети.“ У једном од писама упућених своме пријатељу и филозофском неистомишљенику, Лу Ћијујуану (познатом и по имену Лу Сијангшан (1139–1193)), поново је навео пример судије који води суђење: „Баш као и судија који суди тежак случај, свако треба бити отвореног ума и непристрасан, и не сме дозволити да му лична наклоност или ненаклоност утиче на мишљење. Тек тада он може пажљиво да саслуша приговоре обеју страна, трага за доказима за унакрсну проверу, и дође до исправног суда о томе шта је истина а шта лаж.“ Сумирајући Џу Сијеве речи, метод за отклањање сумње своди се, прво, на предлагање једног могућег решења, а затим на трагање за што је више могуће примера или доказа који служе за поређење и проверавање ове претпоставке „која не мора да буде исправна“ и коју Џу Си понекад описује као „пробну тезу која се тиче сумње“(zhuan-li-yi-yi). Укратко, метода сумње и отклањања сумње у бити је метода изношења претпоставки и проверавања доказима. Џу Си је својим ученицима говорио следеће: „Проблем је са вама у томе што нисте способни да сумњате, то је и разлог зашто не напредујете. Што се мене тиче, ја сумњам чак и у оне наизглед потпуно неважне ствари. Чим неко почне да сумња, он мора да настави (са размишљањем) све док та сумња у потпуности не буде отклоњена.“ И баш због ове унутрашње потребе да се отклоне сумње, Џу Си је признавао да је још од ране младости волео једино истраживачки рад заснован на доказима (kао-cheng). Он је био један од најблиставијих умова у људској историји, па ипак, никада није одустајао од напорног рада и стрпљивог истраживања. 196

Успех је остварио на два поља. Прво, он никада није престајао да проповеда о важности сумње у мишљењу и истраживању – сумње у сми слу формирања „пробне тезе која се тиче сумње“, сумње, не као циљу самом по себи, већ као тешкоћи коју треба превазићи, збуњујућег проблема који треба разрешити и изазова с којим се човек мора успешно изборити. Друго, он је имао храбрости да овај метод сумње и ослобађања од исте примени и на важне конфуцијанске класике, чиме је започео једно ново раздобље у проучавању истих, које ће доживети врхунац неколико векова после његове смрти. Он није написао коментаре Књиге историје, али његова храброст да изрази сумњу у аутентичност тзв. дела написаног „древним писмом“, којe се састојало од двадесет и пет књига за које проучаваоци конфуцијанских класика из периода династије Хан нису ни знали да постоје и који је настао тек отприлике у IV веку нове ере, а саставни део Књиге историје постао тек након VII века, била је од епохалног значаја за њено даље изучавање. Двадесет осам књига (премда их је заиста било двадесет и девет), које су формално признали дворски академици династије Хан а усменим путем пренео времешни учењак Фу (који је био сведок спаљивања књига из 213. г.п.н.е), биле су записане „модерним писмом“ из II века п.н.е. Џу Си је на самом почетку изразио своју сумњу рекавши следеће: „Ове књиге писане су на два потпуно различита језика – неке од њих те шке су за читање и разумевање, док се друге могу читати и разумети врло лако. Врло је чудно то што су књиге које је Фу пренео све тешке за читање, док су остале књиге, које су се појавиле много касније, биле врло једно ставне. На који начин можемо објаснити ту чудну чињеницу да је старац Фу могао да запамти оне најтеже текстове а није могао да пренесе оне који су били тако лаки?“ У „Поверљивим дијалозима с учитељем Џуом“ (Zhu Zi Yu-Lei) он је наставио да ову своју сумњу понавља свакоме ко би га питао о Књизи историје.126 „Сви они делови који су били лаки за разумевање су текстови написани ’древним писмом’, а сви они који су тешки су текстови написани ’модерним писмом’“. Џу Си није никада јавно изјавио да су текстови из прве групе били фалсификати. Он је само желео да својим студентима скрене пажњу на ове збуњујуће језичке разлике. Каткад би чак понудио по које умерено објашњење рекавши да су они тешко разумљиви текстови највероватније били писани језиком којим се приликом јавних прокламација обраћало народу, док су они јасно разумљиви текстови били дело званичних историчара, које су они прерадили или чак и изнова написали. 126

Поглавље 78.

197

Природно је да је једно овако одмерено објашњење било недовољно да реши проблем који је наставио да мучи проучаваоце класика и неколико векова након што је уочен. Један век касније, у периоду монголске династије Јуен (1279–1368), Ву Ченг (1247–1331) прихвата Џу Сијев изазов и долази до логичког закључка да тзв. „књиге написане древним писмом“ првобитно нису биле саставни део Књиге историје, већ су фалсификати настали много касније. Зато Ву Ченг, пишући Коментар овог класичног дела, признаје само двадесет осам књига „написаних модерним писмом“, док преосталих двадесет пет књига написаних „старим писмом“ одбацује. У XVI веку још један учењак, Меји Ци, наставља да се бави овим проблемом. 1543. године он је издао дело у коме је доказао да је део Књиге историје написан „старим писмом“ био дело једног фалсификатора из IV века који је своје кривотворење засновао на бројним пасусима из древних радова у којима су се, као извори цитата, спомињали одређени наслови „изгубљених“ књига. Меји Ци се прихватио напорног задатка провере извора ових цитата који чине језгро фалсификованих књига. Па ипак, требало је чекати све до XVII века на појаву једног још већег научника, Јен Жуоћуа (1636–1704), не би ли се коначно одагнала сумња коју је по питању оног дела Књиге историје написаног „древним писмом“ у XII веку поставио Џу Си. Јен је посветио тридесет година свог живота писању изузетног дела Истраживање аутентичности дела ’Књиге историје’ записаног ’древним писмом’. Користећи се одличном меморијом и широким књишким знањем, Јен је успео да докаже да је реч о намерно израђеним фалсификатима, и то тако што је пронашао извор скоро сваке реченице из њих и показао на који начин је фалсификатор погрешно цитирао или погрешно разумео оригинални пасус. Јен наводи све укупно преко стотину доказа којима показује да је реч о превари. Иако су његови ставови били жестоко нападани од стране тадашњих конзервативних научника, данас је већ општеприхваћено да је Јен Жуоћуова књига дала коначан суд и да се скоро половина ове важне књиге конфуцијанског канона, која је хиљадама година сматрана светим текстом, нажалост мора сматрати фалсификатом. Заслуга за овако важну револуцију у нашем сазнању иде филозофу Џу Сиу, који је још у XII веку изразио смелу сумњу и поставио једно врло важно питање на које он сам није био спреман да одговори. Џу Сијев став према Књизи промена (Yi Jing), још једном од „светих списа“, био је још одважнији, у тој мери да није био прихваћен нити развијан у последњих седам векова.

198

Он је објавио Коментаре Yi Jingа и невелико дело „Почетница за проучавање Yi Jingа“. Оставио је за собом и велики број писама и расправа на тему овог класичног дела.127 Његова најодважнија тврдња била је да је Књига промена, која је одувек сматрана светим списом у коме су откривене најдубље филозофске истине, првобитно смишљена као текст за гатање и прорицање судбине, и да се она може у потпуности разумети само уколико се проучава као приручник за прорицање и ништа више од тога. Оригинална намена реченица или објашњења за сваки од хексаграма (qua), којих је било укупно шездесет четири, и сваку од линија (којих је било три стотине осамдесет четири) била је да се користе као одговори на питање да ли је повољно да се нешто уради или не. Неки одговори били су везани за приношење жртви, други за лов, трећи за путовања, ратове или емиграцију. Ако су му драци намеравали да говоре о филозофији зашто онда једноставно нису написали књигу из филозофије, зашто су се морали изражавати кроз прорицање? „Уколико се ова књига посматра само као приручник за пророке, онда велики број пасуса који су били погрешно сматрани мистериозним или дубокоумним постаје лак, једноставан и схватљив.“ Ово здраворазумско објашњење било је најодважнији акт сумње икада изражен о овој чудноватој књизи. Оно је, међутим, било одбачено од стране његових пријатеља као „поједностављивање“. Џу Си је на то одговорио, „Упоредимо га с овом великом светиљком. Свака трачица бамбуса додата на рам светиљке једноставно блокира светлост. Када бисмо се само могли отарасити свих тих направа којима се блокира светлост, колико би је тада више било и колико би то боље било за све нас!“ Била је ово једна заиста револуционарна теорија која илуструје једну од његових највећих изјава да је „најједноставнија теорија најчешће и најтачнија теорија“. Џу Си је схватио да је став о Књизи промена као приручнику за прорицање био исувише радикалан за његово доба. Стога је он, сломљена срца, рекао: „Тешко је с људима причати о овој теорији, јер они не желе да у њу верују. Многи истакнути људи жестоко су говорили против мене, и ја сам потрошио толико енергије не би ли им објаснио и анализирао мој став. Када се на све то осврнем, схватим да је боље да ништа више не говорим. Завршавам с тим, без обзира да ли људи верују или не. Нећу више трошити енергију борећи се за ову идеју.“ Џу Си је с правом био поносан на свој Коментар ‘Књиге песама’ (1177), који је остао стандардно штиво и много векова после њега. Две су карактеристике овог дела које су водиле даљем напретку у истраживањима. Једна је била његово одважно одбацивање традиционалних тумачења 127

Ibid., поглавља 66–67.

199

која су дата у тзв. „Уводима Песама“ и инсистирање на томе да песме треба читати отвореног ума и независног мишљења. Друга карактеристика била је признавање „архаичног изговора“, потврда која је, макар и индиректно, водила даљем развоју егзактних истраживања на пољу архаичног изговора као целине, што је пак довело до настанка фонологије у Кини. Старији савременик Џу Сиа, Џенг Ћијао (1104–1162), учени аутор енциклопедијског дела Тунг Чи (Тong Zhi), објавио је књижицу под називом „Истрага апсурдности везаних за Књигу песама“, у којој је свим снагама напао „Уводе“ као бесмислена објашњења неуких и простих људи који нису разумели књижевност и поезију. Џенг Ћијаов оштар напад испрва је шокирао Џу Сиа, али је, како је признао, „након читања неколико његових критика и провере са историјским радовима, закључио да су „Уводи“ ових песама заиста непоуздани. „Наставио сам даље да упоређујем неке друге песме са њиховим Уводима, и пронашао да се садржај и значење песама уопште не поклапају с објашњењима датим у Уводима. На крају сам био у потпуности убеђен да је већина ’Увода’ била непоуздана“. Ово је био добар пример како међусобно опречне идеје воде рађању сумње, и како је отворен ум пријемчив за нове идеје и успешан у разбијању сумње доказима. Џу Си је причао о свом неуспешном покушају да убеди дугогодишњег пријатеља и колегу филозофа Лу Цучиана (1137– 1181) да одбаци „Уводе“. Луу је указао на чињеницу да је свега неколико „Увода“ било потврђено јасним референцама датим у делу Zuo Zhuan, али да већина није била заснована ни на једном доказу. „Али, мој пријатељ је рекао, ’Како неко може очекивати да нађе толико пуно документованих доказа!’ Ја сам му на то одговорио, ’У том случају мораћемо да одбацимо све оне Уводе који нису засновани на доказима. Ми не можемо користити Уводе као доказе за тумачење песама.’ ’Али’, одговорио је мој пријатељ Лу, ’Уводи сами по себи јесу докази!’ Из наше дискусије схватио сам да многи људи више воле да сваку песму објасне њеним Уводом, него да се у циљу разумевања песме ослоне само на њено ишчитавање.“ У свом храбром покушају да обори ауторитет Увода и у настојањима да се до значења песама дође кроз читање сваке од њих без предрасуда, Џу Си је био само делимично успешан, и то на оба поља, и у свом новом коментару, и у предвођењу будућих истраживача да иду даље у истом правцу. Снага традиције била је још увек исувише велика како за самог Џу Сиа тако и за будуће генерације. Али велике и креативне сумње Џенг Ћијаоа и Џу Сиа сетићемо се кад год модерна и непристрасна наука новим средствима и потпуно слободног духа поново покрене истраживања Књиге песама. Друга карактеристика Џу Сиевих изучавања Књиге песама, откри ће архаичних изговора рима, била је инспирисана и потпомогнута 200

резултатима једног његовог ученог савременика, Ву Јуа (који је преминуо 1153. или 1154. год.). Успостављањем идуктивне методе поређења римујућих стихова овог древног класика, међусобно или са стиховима из других античких или средњовековних песама, Ву Ју је прокрчио пут развоју фонологије у Кини. Написао је неколико књига, укључујући и Додатак о римама Књиге песама, Објашњења рима Чу Ција и Додатак стандардној књизи риме (Yun pu). Од свих њих до данас је сачувано само последње дело захваљујући прештампавању. Нема сумње да је Ву Ју открио да се мноштво рима у Књизи песама које се, уколико би биле читане „модерним“ изговорим, нису поклапале, природно римовало у древним временима те их је стога требало читати на „архаичан начин“. Он је зато пажљиво израдио листе свих рима за више од 300 песама Књиге песама и успео да, служећи се античким и средњовековним речницима и књигама риме, открије њихов архаични начин изговарања. Предговор који је написао Сју Чан, пријатељ и даљи рођак, јасно је описао овај пажљиви метод сакупљања и упоређивања великог броја примера. „Реч која се данас изговара ’fu’, шеснаест пута се јавља у Књизи песама, и у свим случајевима, без изузетка, изговара се ’bek’ (или ’biuk’, како сматра Бернард Карлгрен). Реч која се данас изговара ’yu’, једанаест пута се појављује у Књизи песама, и у свим тим случајевима, без изузетка, чита се тако да се римује са речима које се завршавају на ’ –i’“. Овај строги метод оставио је тако дубок утисак на Џу Сија, да је он решио да прихвати Ву Јуов систем „архаичног изговора“ и користи га у свом Коментару. Вероватно желећи да избегне непотребну контроверзу, Џу Си га није називао „архаичним“ већ „римујућим изговором“. Што ће рећи, реч би требало изговарати тако да се римује са осталим сликовима чији изговор није био измењен. Али у разговору са својим ученицима, признао је да је у већини случајева следио Ву Јуа, да је само у малом броју примера нешто изменио или додао, и да је римујући изговор био природан изговор. Када су га питали који докази постоје за овај римујући изговор, Џу Си је одговорио: „Г.-дин Ву је дао доказе за сваки изговор понаособ. Његове књиге се могу наћи у Чуанџоу. За једну реч он је често давао и по десетак и више примера, у најгорем случају само два или три. Рекао је да је оригинално имао чак и више примера али је био принуђен да неке од њих изостави (како би смањио трошкове копирања и штампе).“ У оним случајевима у којима је Џу Си сматрао да је неопходно да одступи од Ву Јуових објашњења и сам је, у својим Поверљивим дијалозима и Издању Чу Цуа с коментарима, давао примере за упоређивање. Али, с обзиром на то да је Џу Си у својим Коментарима Књиге песама користио термин „римујући изговор“, и уопште није спомињао термин 201

„архаични изговор“, и стога што су Ву Јуове књиге биле изгубљене или је било тешко до њих доћи, почетком XVI века покренута је дискусија која је попримила облик оштре критике Џу Сија и његове неодговарајуће примене термина „римујући изговор“. 1580. године, велики учењак и филозоф по имену Ђијао Хунг (1541–1620) је у свом делу Белешке (Bicheng) укратко изложио теорију (вероватно теорију његовог пријатеља Чен Тиа, 1541–1617), по којој су све оне завршне речи стихова у песмама антике које не одговарају савременим шемама риме биле природне риме чији се изговор изменио током историје. Он је навео немали број примера не би ли доказао да су се те речи, уколико би се изговарале на начин на који су их певали преци, у потпуности римовале. Ђиjао Хунгов пријатељ, Чен Ти, много година је посветио стрпљивим истраживањима и објавио низ књига о архаичном начину изговора неколико стотина римујућих речи из древних књига римоване поезије. Прво од ових дела објављено је 1616. године под називом Истраживање архаичног изговора Књиге песама (Mao Shi Gu-Yin Kao), за које је предговор написао Ђиjао Хунг. У сопственом предговору Чен Ти је изразио став да се сликови у Књизи песама природно римују када се читају на оригиналан начин, и да је само природна промена изговора учинила да неки од њих изгледају као да се уопште не римују. Оно што је Џу Си предложио као „римујући изговор“, рекао је Чен Ти, било је у већини случајева архаичан или оригиналан изговор. Он каже: „Урадио сам истраживање засновано на доказима (kao chu), и класификовао доказе у два типа: оригиналне (ben-cheng) и споредне доказе (pang cheng). Оригинални докази потичу из саме Књиге песама, а споредни су примери из других древних римованих дела отприлике из истог периода.“ Да би показао да се реч fu у свом архаичном изговору (bek или b’iuk) у свим примерима римовала, он је навео укупно двадесет четири доказа, четрнаест оригиналних и десет споредних. Тај исти индуктивни метод применио је и на изучавање архаичног изговора других римованих дела антике. Како би показао архаичaн изговор речи xing, навео је четрдесет четири примера из римованих делова Књиге промена који су се римовали са речима које су се завршавале слогом -ang. За реч ming дао је седамнаест примера из истог дела. Након скоро пола века, учењак и велики патриота Гу Јенву (1614– 1682) завршио је своје дело „Пет књига из фонологије (Yin-Xue Wu-Shu)“. Једна од тих књига била је посвећена Оригиналном изговору у Књизи песама, друга Изговору у Књизи промена, а трећа Римујућим групама слогова Танг периода, што је био покушај да се изговор из доба антике упореди са 202

оним из средњег века. Гу признаје колико дугује Чен Тиу, и усваја његов метод поделе доказа на оригиналне и споредне. Узмимо још једном реч fu као пример. У свом делу Оригинални изговор у Књизи песама Гу Јенву наводи укупно тридесет два доказа, седамнаест оригиналних и петнаест споредних. У обимнијем делу о римујућим групама слогова из периода Танг (618–907), навео је сто шездесет два примера из римованих дела антике сачуваних до његовог доба, а све са циљем да покаже на који начин се та реч изговарала и римовала у древним временима. Овако стрпљиво сакупљање и пребројавање примера имало је дво струки циљ. Прво, само се на овај начин могло утврдити какав је био архаичан изговор речи и пронаћи примере који су пркосили општим законитостима а које је требало посебно објаснити. Гу Јенву је признао да се неки од изузетака могу објаснити локалним и дијалекатским одступањима у начину изговора. Али, најважнија сврха овако обимног статистичког материјала била је да се успостави основа за систематску реконструкцију типова архаичних гласова. Базирајући се на овом изучавању древних римованих тек стова, Гу Јенву је закључио да се архаични гласови могу поделити на десет општих римујућих типова (Yun pu). На овај начин започела су дедуктивна и конструктивна фонолошка истраживања у Кини, наиме, сталним покушајима да се, испрва, проуче архаични „финали слога (римујући типови)“, а затим, у каснијем периоду, и да се разјасни карактер архаичних иницијала. 1667. године Гу Јенву је предложио десет општих римујућих типова. У наредних сто година, велики број учених људи наставио је да ради на овом проблему користећи се истим тим индуктивним и дедуктивним методама истраживања заснованих на доказима. Ђијанг Јунг (1681–1762) је предложио тринаест римујућих типова. Дуан Јуцаи (1735–1815) повећао је број типова на седамнаест. Његов учитељ и пријатељ, Даи Џен (1724– 1777), повећао је тај број на деветнаест. Ванг Ниенсун (1744–1832) и Ђианг Југао (преминуо 1851), понаособ, успоставили су сличне системе од двадесет једног римујућег типа. Ћијан Дасјин (1728–1804), један од оних људи XVIII века с највише израженим научним духом, 1799. године је објавио Белешке, међу којима су и два текста посвећена резултатима његовог проучавања архаичних лабијалних и денталних гласова. Ова два текста су најбољи пример добро спроведеног истраживања заснованог на доказима. Он је сакупио преко шездесет група примера као илустрацију лабијалних гласова, а сличан број примера дао је и за денталне гласове. Сваки корак у утврђивању архаичних гласова у свакој од ових група био је вешт спој дедуктивне и 203

индуктивне методе, тј. генерализације засноване на појединачним примерима и примене општих начела на појединачне примере. То је резултирало формулацијом два велика закона фонолошке промене кроз које су прошли лабијални и дентални гласови. Врло је важно да будемо свесни у којој мери су ови истраживачи на пољу фонетике у Кини били хендикепирани разним ограничењима тако да је њихов рад скоро од самог почетка био осуђен на неуспех. Они нису имали чак ни помоћ фонетског писма које би се могло користити за кинески језик, нису се могли служити упоредним студијама различитих дијалеката, нарочито старијих дијалеката јужне, југоисточне и југозападне Кине, нити су познавали језике околних земаља, као што су корејски, вијетнамски или јапански. У недостатку ових корисних средстава, кинески учењаци који су вредно радили на разумевању фонетских промена њиховог језика били су суочени са скоро немогућим задатком. Стога се у процени њихових успеха и неуспеха морају имати на уму све тешкоће којима су били изложени. Једино расположиво средство које су ови великани имали била је њихова строга методологија стрпљивог сакупљања, упоређивања и развр ставања онога што им се чинило реалним чињеницама, и исто тако строга метода примене општих закључака приликом тестирања појединачних примера унутар класификованих група. Управо је ова прецизна примена строгих метода била та која је омогућила Ву Јуу и Џу Сију у XII-ом, Чен Тију и Гу Јенвуу у XVII веку, као и њиховим наследницима из XVIII и XIX века да спроводе систематско изучавање фонетских проблема кинеског језика и развију их у неку врсту науке – у скуп знања који је био у складу са ригорозним захтевом за доказима, тачности и логичком систематизацијом. Испричао сам овде, укратко, причу о развоју научног духа и методе у кинеском мишљењу у последњих осам векова. Ова прича започела је у XI веку амбициозним идеалом да се људско сазнање прошири до крајњих граница тако што би се проучавао основни принцип тј. законитост свих ствари у универзуму. Овај грандиозни идеал био је, из практичних разлога, сужен на проучавање књига – стрпљиво и смело истраживање неколико великих дела која чине „свете текстове“ класичне кинеске традиције. Дошло је до постепеног развоја једног новог духа и метода заснованог на сумњи и отклањању сумње. Овај нови дух састојао се у поседовању моралне храбрости да се сумња чак и у питања која се тичу светих ствари, и у инсистирању на важности задржавања отвореног ума и непристрасног трагања за истином. Нови метод је био метод мишљења и истраживања заснованих на доказима (kао chü и kao zheng). Навео сам неколико примера који илуструју реализацију овог духа и метода, конкретно на пољу развоја „више критике“ у облику утврђи204

вања оригиналности и година настанка једног дела класичних текстова и у развоју научног проучавања проблема кинеске фонологије. Али, овај метод је успешно примењиван и у многим другим областима историјских и друштвених истраживања, као што су текстуална критика, семантика (истраживање промене значења речи кроз историју), историја, историј ска географија и археологија. Методе истраживања заснованог на доказима људи су постали све сни захваљујући превасходно радовима Чен Тија и Гу Јенвуа из XVII века који су први користили изразе „оригинални докази“ и „споредни докази“. Ефикасност овог метода била је најјасније показана у делима двојице великих научника XVII века, Гу Јенвуа и Јен Жуоћуа, да су до XVIII и XIX века сви прворазредни умови у Кини били привучени њиме и своје животе посвећивали његовој примени на свим пољима класичних и друштвених истраживања. Резултат тога било је ново доба ренесансе знања које је такође познато и под називом Период истраживања заснованих на доказима. Чак и они најоштрији критичари овог новог учења морали су признати научну природу његових ригорозних и ефектних метода. Један од тих оштрих критичара био је и Фанг Дунгшу (1772–1851), који је 1826. године издао књигу у којој је свим расположивим снагама напао и осудио овај покрет у целини. Чак је и он морао да ода признање строгој методи коју су примењивала двојица његових савременика, Ванг Нијенсун и његов син, Ванг Јинџи (1766–1834). Фанг је рекао: „Што се лингвистичке анализе класика тиче, не постоји ништа што би могло превазићи ’Белешке о класицима онако како сам их ја чуо од мог оца’ (Ting-yi-Shu-wen) коју су написали Вангови из Каојоуа. Тај рад би могао да нагна великог Ченг Сјена (преминуо 200) и Џу Сија да погну главе (показујући тако да понизно признају своје грешке). Још од времена династије Хан (206. г.п.н.е – 220. г.н.е) није постојало ништа што би се могло са овим упоредити.“ Овакво признање које је дошло од једног од најоштријих критичара читавог по крета најбољи је доказ да пажљива примена научне методе истраживања најбоље може да разоружа противника, подрије ауторитете и конзервативизам и освоји признање и веру људи у нову науку. Која је историјска вредност овог духа и методе „прецизног и непристрасног истраживања“? Једноставан али реалан одговор морао би бити: у томе што је успео да замени епоху субјективне, идеалистичке филозофије проповедања морала (од XI до XVI века) тако што је учинио да она делује застарело, „испразно“, неупотребљиво и недовољно да изазове интересовање оних најбољих. Успео је да створи нову епоху ренесансне науке (1600–1900. год.) која је била заснована на строгим и непристрасним истраживањима. Али 205

овакав дух и метод нису изродили епоху природних наука. Дух егзактних и непристрасних истраживања, онако како су то демонстрирали Гу Јенву, Даи Џен, Ћијан Дасјин и Ванг Ниjенсун нису довели до епохе Галилеа, Весалијуса и Њутна у Кини. А зашто је то тако? Због чега овај научни дух и метода нису изродили природне науке? Пре извесног времена, покушао сам да дам једно историјско објашњење тако што сам направио упоредну хронологију радова водећих научних радника Европе и Кине у XVII веку. Рекао сам тада следеће: Ако сачинимо упоредну хронологију водећих личности европске и кинеске науке током XVII века – што је био формативни период и за нову науку у модерној Европи и за ново учење у Кини – видећемо да је четири године пре рођења Гу Јенвуа (1613. године) Галилео изумео телескоп и његовом употребом довео до револуције у астрономији, да је Кеплер објавио своје револуционарно истраживање Марса и нове законе кретања планета. У времену када је Гу Јенву радио на својим филолошким студијама и реконструкцији архаичног изговора, Харви је објавио своје велико дело о циркулацији крви (1628) а Галилео два велика дела о астрономији и новој науци (1630). Једанаест година пре но што је Јен Жуоћу започео рад на критичкој анализи „Књиге историје“, Торичели је већ био завршио експеримент који се тицао притиска ваздуха (1644). Нешто касније, Бојл је објавио резултате својих истраживања у области хемије и створио Бојлов закон (1660–1661). Годину дана пре но што је Гу Јенву завршио с писањем епохалног дела „Пет књига“ из области филологије (1667), Њутн је израдио свој рачун и завршио анализу беле светлости. 1680. године Гу је написао Предговор за последњих неколико текстова његових филоло шких студија. 1687. године Њутн је објавио дело „Principia“. Изненађујућа сличност научног духа и метода која постоји између предводника епохе нове науке у различитим земљама чини да фундаменталне разлике у пољима њиховог рада буду још упадљивије. Галилео, Коперник, Бојл, Харви и Њутн бавили су се природним феноменима, небеским телима, сферама, косом равни, телескопима, микроскопима, призмама, хемијским реагенсима, бројевима и астрономским таблицама. Њихови савременици у Кини бавили су се књигама, речима и документованим доказима. Потоњи су створили три стотине година дугу традицију научног изучавања књига, док су они претходни створили једну нову науку и један нови свет.128

128 Ренесанса у Кини (The Chinese Renaissance), (у издању University of Chicago Press, Čikago 1934), стр. 70–71.

206

Било је ово једно историјско објашњење, које није било фер према овим великим учењацима XVII века у Кини. Није било довољно да се каже, као што сам ја то урадио, да је „образовање кинеске интелигенције, које је било искључиво из области књижевности, ограничило поље њених делатности само на домен књига и докумената.“ Требало је да укажем на то да су књиге на којима су они радили биле књиге од непроцењиве важности за морални, религијски и филозофски живот читаве нације. Ови велики људи сматрали су да је њихова света дужност проналажење правог значења сваког од ових класичних дела понаособ. Баш као што је Роберт Браунинг у својој песми описао Граматичара: „Шта пише на том свитку који држиш савијеним?“ питао је, „Дај ми да видим њихове ликове, „Оних, који најбоље познају људски род, песника и мудраца, – „Дај ми!“ – а онда је увивши своју дугу одору, У једном даху научио књигу до последње стране..... .......... „Желим све да знам!...... .......... „И последњу мрвицу с богате трпезе желим да довршим.“........ ........... „... Шта је време? Остави Садашњост псима и мајмунима! „Јер човеку припада ‘Вечност’.“…….129 Браунингов допринос духу хуманистичке епохе управо је у следећим речима: „овај човек је решио не да Живи већ да Зна.“ И Конфуције је испољио истоветни дух: „Учи као да је живот исувише кратак а ти си на ивици да га изгубиш“; „Онај ко ујутру сазна истину може без жаљења умрети то исто вече.“ Исти такав дух изразио је, у своје време, и Џу Си: „Нема краја знању. Ја могу једино сву своју енергију по светити учењу. Само ће смрт прекинути мој тежак рад.“ Али, Џу Си је ишао још даље, говорећи: „Пријатељи, разлог зашто ви немате напретка лежи у томе што нисте научили да сумњате. Када једном почнете да сумњате нећете престати све док ваша сумња не буде разбијена.“ Његови прави наследници, оснивачи и радници нове епохе ренесан сне науке, били су људи који су научили да сумњају – да сумњају отвореног ума и да трагају за начинима и средствима којима би одагнали сумњу, да се усуђују да сумњају чак и када се ради о великим делима Светог канона. Браунингова песма, „Сахрана граматичара“ (A Grammarian’s Funeral) у Аугустин Биреловој едицији „Поетски радови Роберта Браунинга“ (The Poetical Works of Robert Browning) (издавач: John Murray, Лондон, 1951), том 1, стр. 424–426. 129

207

И баш из тог разлога што су се цео свој живот бавили делима Светог канона, они су били приморани да чврсто стоје на земљи: морали су да науче да сумњу заснивају на доказима и да је одагнају доказима. То је, по мом мишљењу, историјско објашњење невероватне чињенице да су ови велики људи, који су се бавили само „књигама, речима и документима“, успели да будућим генерацијама у наследство оставе научну традицију непристрасних и дисциплинованих проучавања, строгог мишљења и истраживања заснованог на доказима, одважности у сумњи и претпоставкама повезаним са обазривим проверама – велико наследство научног духа и методе које је допринело да се ми, синови и кћери савремене Кине, не осећамо у потпуности изгубљеним, већ на сигурном тлу у овој ери модерне науке. Са енглеског превела: Ана Јовановић

208

V Научимо кинески језик

Шта је то први смисао? Учитељ рече: „Ако ти кажем онда је то већ други смисао.“ Чан изрека

Метафорички трансфери значења у кинеском језику – коришћење речи за делове тела у значењу делова конкретних предмета

Ана Јовановић Речи за делове тела (на кинеском renti ci) и њихова широка примена у кинеском језику биле су, још од древних времена, једно од најчешће проучаваних предмета кинеске лингвистике. Број ових речи у савременом кинеском језику је велики, укупно педесет и три речи – морфема чијом је комбинацијом настало 3808 сложеница, што чини 5,9% укупног вокабулара датог у петом допуњеном издању „Речника савременог кинеског језика“. Творбена моћ неких од речи за делове тела изузетно је велика. Тако на пример речи xin – срце, tou – глава, shou – рука, kou – уста, mu – око, yan – око и mian – лице, граде, свака понаособ, 458, 457, 336, 231 и 226 сложеница, што их чини најбољим представницима основног вокабулара кинеског језика. Истраживања Хоу Линг Вен (Hou Ling Wen) показала су да реч xin – срце има творбену моћ шесте и највише категорије.130 Творбена моћ ових речи у директној је вези са бројем проширених значења која им омогућавају комбиновање са морфемама различитих семантичких категорија. Проучавањем педесет једне речи за делове тела у кинеском језику, Џао Ћијен (Zhao Qian, 2007) је дошао до закључка да проширена значења речи tou – глава обухватају десет различитих семантичких категорија, да реч shou – глава има значења из девет семантичких категорија, број семантичких категорија за речи mian – лице и kou – уста је шест, за реч yan – око је пет, mu – око четири, док је за речи shou – рука и xin – срце тај број седам и шест понаособ.131 Он је такође закључио да највише проширених значења, историјски гледано, има реч tou – глава, укупно њих двадесет, да реч mu – око има осамнаест, mian – лице, yan – око и kou – уста по шеснаест, shou – рука и shou – глава по четрнаест а xin – срце тринаест. Речи са највећим бројем проширених значења управо су речи са највећом творбеном моћи. Број речи за делове тела у кинеском језику увећан је и постојањем „дуплираних“ речи којима се означавају исти делови тела. Пример за то Hou Lingwen, Xin yi wenhua tansuo. „Hanyu xuexi“. 2001 (3), стр. 54. Zhao Qian, „Hanyu renti mingci ciyi yanbian guilü ji renzhi dongyin“. Beijing yuyan wenhua daxue. Beijing, 2007, стр. 73. Докторска теза. 130 131

211

су парови речи tou/shou – глава, lian/mian – лице, yan/mu – око, ya/chi – зуб, zui/kou – уста, du/fu – стомак и jiao/zu – стопала. У сваком од ових парова, прва реч је реч савременог кинеског језика а друга реч из класичног кинеског која је још увек у употреби. Иако, уопштено гледано, оне означавају исти део човековог тела, међу њима ипак постоји разлика. Та разлика је пре свега у начину употребе, и то, речи класичног кинеског углавном се не могу самостално користити у реченици и најчешће улазе у комбинације са другим речима – морфемама на који начин граде сложенице или идиоме. Разлика такође постоји и у обиму њиховог основног значења као и у правцима њиховог проширивања.132 За илустрацију горенаведене разлике у обиму основног значења узећемо лексички пар tou/ shou – глава. Оно што је заjедничко овим речима јесте значење „горњи део човековог тела“. Реч tou – глава, међутим, поред тога означава још и „предњи део тела животиња на коме се налазе очи, њушка итд.“, док је реч shou – глава изгубила ово значење. Што се разлике у проширеним значењима чланова ових лексичких парова тиче, она се може илустровати лексичким паром ya/chi – зуб. Реч класичног кинеског chi – зуб проширила је своје основно значење на „део предмета налик зубу, зубац“, док се реч савременог кинеског језика ya – зуб не може користити у том смислу. С друге стране, реч ya – зуб као једно од проширених значења има значење „слоновача“, док се реч chi – зуб не може користити на тај начин. У кинеској лингвистици коришћење речи за делове тела у значењу делова конкретних објеката, али и апстрактних ствари, објашњава се добро познатом реченицом, коју је у предговору дела О значењу карактера (Shuowen jiezi), насталог у периоду источне Хан династије (25–220. год.н.е), дао Сју Шен (Xu Shen), која каже: „Човек се у разумевању света око себе користи стварима које су му најближе“. У оригиналу, овај став гласи: Jin qu zhu shen, yuan qu zhu wu, тј. „за разумевање ствари које су нам близу узима се човеково тело, а за оне које су нам далеко узимају се оне које су нам близу“. Иако је Сју Шен ово изрекао у жељи да дâ објашњење настанка и развоја кинеских карактера, данас се овај његов став сматра у потпуности применљивим и у објашњавању семантичких промена речи, нарочито речи за делове тела, па је стога један од оних најчешће цитираних у савременој литератури која се бави овим феноменом. Као што је горе већ споменуто, ниједна од речи tou – глава, shou – глава, kou – уста, mian – лице, yan – око, jiao – стопало и xin – срце не користи Значења речи за делове тела као и сложеница изграђених од њих која су дата у овом тексту преузета су из петог допуњеног издања „Речника савременог кинеског језика“. (Xiandai hanyu cidian, di 5 ban), Beijing: Shangwu yinshuguan, 2007. 132

212

се само и једино у свом основном значењу већ има и низ проширених значења. Даћемо као илустрацију реч tou – глава, за коју је, у петом допуњеном издању „Речника савременог кинеског језика“, дато четрнаест значења, и то: tou: 1. (именица) горњи део човечијег тела или предњи део тела животиња на коме се налазе уста, нос, очи и други органи. 2. (именица) коса или фризура: shu tou (дословно: чешљати – глава), тј. чешљати косу. 3. (именица) горњи део или врх: shan tou (дословно: планина – глава / глава планине), тј. врх планине. 4. (именица) почетак или крај нечега: hua tou (дословно: говор – глава / глава говора), тј. почетак говора. 5. (именица) остатак: bu tou (дословно: тканина – глава), тј. остатак платна, крпица. 6. (именица) вођа, главешина. Пример: Ta shi yi bang ren de tou. (Дословно значење: Он – бити – један – банда – човек – de [ члан који означава припадност] – глава). Значење реченице: Он је вођа једне банде. 7. (именица) на истој страни: Tamen shi yi tou de. (Дословно значење: Он – men [наставак за множину] – бити – један – глава –de [ члан којим се означава припадност ]). Значење реченице: Они су на истој страни. 8. (именица) први: tou hao, (дословно: глава – број), тј. први. 9. (именица) предводник, онај који је први у низу или колони: tou yang (дословно: глава – ован), тј. ован предводник. 10. (придев) користи се испред броја и класификатора за означавање првог у реду: tou yi bian (дословно: глава – један – пут), тј. први пут. 11. (придев), (дијалекатска употреба): користи се испред именица tian – дан и nian – година у значењу претходни: tou tian (дословно: глава – дан), тј. претходни дан; tou nian (дословно: глава – година), тј. претходна година. 12. (предлог) пре, близу, скоро: Tou chi fan yao xi shou. (Дословно значење: глава – јести – храна – требати – прати – руке). Значење реченице: Пре јела треба опрати руке. 13. (класификатор) a) користи се за животиње, најчешће стоку: yi tou niu, (дословно: један – глава – крава), тј. једна крава. б) за бели лук: yi tou suan (дословно: један – глава – бели лук), тј. главица белог лука. 14. (властита именица) презиме Tou133.

133

Xiandai hanyu cidian (di 5 ban). Beijing: Shangwu yinshuguan, 2007, стр. 1373.

213

За реч kou – уста у истом овом речнику наведено је, искључујући основно значење и употребу као властите именице (презиме Коу), још десет изведених значења, за реч mian – лице наведено је осам проширених значења, реч yan – око има пет исто колико и реч er – ухо / уши, док реч xin – срце има два проширена значења. Став да човек у разумевању света око себе полази од најједноставнијих ствари и да се њима користи у разумевању оних мање познатих или теже појмљивих управо је став који је когнитивна лингвистика изнела у другој половини двадесетог века. Употреба назива делова тела за означавање конкретних објеката спољашњег света врло често није била сма трана метафоричком, што је било у тесној вези са схватањем самог појма метафоре као стилске фигуре а не као когнитивног механизма. Велики полет који је когнитивна семантика дала истраживању метафоре као механизма настанка значења поставила је речи за делове тела на мапу најактуелнијих лингвистичких истраживања у многим језицима. То што матерњи говорници често нису ни свесни да је употреба речи које означавају делове тела за означавање предмета спољашњег света метафоричка, већ на њу гледају као на основно значење истих, последица је устаљености овакве њихове примене, али и потврда дубоке укорењености метафоре у нашем мишљењу а нарочито језику које човек може постати свестан само ако уложи известан напор. Као један од најскоријих примера проширења значења речи за делове тела, који уједно осветљава сличне семантичке промене у другим језицима, Френклин К.Џ. (Franklin K.J, 2003) наводи племе Кева (Kewa) са јужних висоравни Папуа Нове Гвинеје. Овај пример најбоље илуструје опште заступљену тенденцију да се за схватање мање познатих ствари користе оне добро познате. Он каже да су се, шездесетих година прошлог века, припадници овог домородачког народа први пут сусрели са моторним возилима типа аутомобила и камиона. У њиховом језику недуго затим почеле су се појављивати речи које су служиле за означавање њихових различитих делова. Све ове речи биле су називи делова или органа људског тела. Тако су, на пример, хаубу аутомобила или камиона назвали његовом „главом“, предња светла његовим „очима“, шофершајбну „челом“, карбуратор „носем“, резервоар „устима“, предње и задње точкове „рукама и ногама“. Ово је још једна потврда да је начин мишљења човека у основи метафорички и да је концептуална метафора једно од најважнијих средстава помоћу којих ми схватамо свет око себе. Циљ овог рада је да дамо кратак сажетак досадашњих сазнања везаних за употребу речи за делове тела у значењу делова ствари и предмета спољашњег света у кинеском језику и укажемо на неке сличности које постоје између кинеског, енглеског и српског језика. Домен људског 214

тела најближи је човеку, а свест о деловима сопственог тела, њиховом положају и њиховој функцији јавља се јако рано, те је стога овај домен најприкладнији као средство за означавање свега онога што је теже разумети или чега човек тек касније постаје свестан. Опште је прихваћено да је метафоричка употреба речи за делове тела у значењу саставних делова ствари и предмета спољашњег света заснована на три основне врсте сличности између њих, и то: сличности њиховог спољашњег изгледа, сличности по положају на коме се налазе и сличности њихових функција. Међутим, детаљнија посматрања откривају немали број примера чија значења настају комбинацијом ова три принципа, тачније, комбинацијама сличности по спољашњем изгледу и функцији, слично сти по положају и функцији или пак сличности по спољашњем изгледу и положају. Пратећи традицију претходних истраживача који су говорили на ову тему, у наставку текста појединачно ћемо објаснити све метафоричке употребе речи за делове тела засноване на гореспоменутим врстама сличности или комбинацијама истих, и то у редоследу којим су наведени.

1. Метафоричка употреба речи за делове тела заснована на сличности по спољашњем изгледу Ова врста метафоричког трансфера заснована је на гешталт перцепцији спољашњег изгледа ствари и основни је разлог због кога се речи за делове тела користе за означавање делова појединих ствари спољашњег света које својим изгледом подсећају на њих. Људско око је округлог облика и мало по величини а смештено је у очним дупљама које се перципирају као удубљења или рупе, те се стога значење речи yan – око проширује на „округли и релативно мали отвор налик оку“, као што је то случај у следећим сложеницама: kong yan (дословно: рупа – око / око рупе), тј. рупица; kou yan (дословно: дугме – око), тј. рупица за дугме; qian yan (дословно: метални новчић – око / око на новчићу), тј. рупица на старом кинеском металном новцу; wang yan (дословно: мрежа – око / око мреже), тј. рупице на мрежи; qiang yan (дословно: пиштољ – око / око пиштоља), тј. отвор на цеви пиштоља или рупа настала пуцањем у неки објекат, али и отвор за нишан у зиду; pao yan (дословно: топ – око / око топа), тј. отвор на топу где излази ђуле или рупа настала гађањем из топа, као и отвор у зиду кроз који се нишани. Глава tou је округла те се стога они предмети спољашњег света који су округли и релативно малог обима могу називати „главом“ или „главицом“, 215

као на пример у речи suan tou (дословно: бели лук / глава, глава белог лука), тј. главица белог лука. По свом изгледу зубац на чешљу или тестери подсећа на људски зуб те се стога реч chi – зуб и користи у том смислу, што се најбоље види у примерима shu chi (дословно: чешаљ – зуб / зуб чешља), тј. зубац на чешљу; ju chi (дословно: тестера – зуб / зуб тестере), тј. зубац на тестери; chi lun (дословно: зуб – точак / зубасти точак), тј. зупчаник. По сличном принципу настале су и следеће речи: mao she (дословно: капа – језик / језик капе), тј. визир, предњи обод капе; huo she (дословно: ватра – језик / језик ватре), тј. језичак ватре, пламена; xie she (дословно: ципела – језик / језик ципеле), тј. језичак на ципели, којима је илустровано проширено значење речи she – језик на „нешто што изгледом подсећа на језик“. Huo kou (дословно: пукотина – уста / уста пукотине), тј. отвор, пукотина; lie kou (дословно: процеп – уста / уста процепа), тј. пукотина, рупа; chuang kou (дословно: прозор – уста / уста прозора), тј. прозор, отвор прозора; shang kou (дословно: рана – уста / уста ране), тј. рана, илустрације су проширеног значења „пукотина, отвор“ које има реч kou – уста. Према гореспоменутом истраживању Џао Ћинга (Zhao Qing, 2007), реч zui – уста се у класичном кинеском језику користила да означи „птичији кљун“, те је стога, по истом овом принципу сличности по спољашњем изгледу, почела да се користи за многе конкретне предмете који су „штрчали“, као што су на пример yan zui (дословно: цигарета – уста / уста цигарете), тј. муштикла; pen zui (дословно: спреј – уста / уста спреја), тј. бризгаљка.

2. Метафоричка употреба речи за делове тела заснована на сличности по положају Основа оваквих метафоричких мапирања јесте усправна оријентација нашег тела у простору. Полазећи од основних сликовних схема (image schemas) „горе-доле“, „напред-назад“, „унутрашњост-спољашњост“, „центар-периферија“, „контејнер“ и „веза“, речи за делове тела користе се да означе делове конкретних објеката који заузимају положај сличан положају делова на људском телу. Овакву примену у кинеском језику имају углавном речи које означавају спољашње делове тела, док се од назива унутрашњих органа само реч dan – жучна кеса и реч xin – срце користе на овај начин.

216

Просторна оријентација „горе-доле“ послужила је као основа за метафоричку употребу речи mei – обрва, jiao – стопало и tui – нога. Основно значење речи mei је „обрва“, али је положај обрве на људском лицу послужио као основа метафоричке употребе ове речи у значењу „горња маргина на страници“, као у речима shu mei (дословно: књига – обрва / обрва књиге), тј. горњи део стране у књизи, горња маргина; mei duan (дословно: обрва – крај), тј. горњи део странице, горња маргина; mei pi (дословно: обрва – коментар), тј. коментари написани на врху странице итд. С обзиром на то да су стопала најнижи део људског тела, реч jiao – стопало је метафорички проширена да означи основу или базу, тј. доњи део конкретних објеката, као што је то случај у речима: shan jiao (дословно: планина – стопало / стопало планине), тј. подножје планине; qiang jiao (дословно: зид – стопало / стопало зида), тј. доњи део зида који га спаја са земљом; jiao zhu (дословно: стопало – коментар), тј. фуснота на дну странице; jiao deng (дословно: стопало – светло), тј. светло на дну позорнице и томе слично. Просторна оријентација „напред-назад“ послужила је као основа за метафоричко проширење значења речи bei тј. „леђа“, на „задњи или леђни део објекта“, што се јасно види у следећим примерима: yi bei (дословно: столица – леђа / леђа столице), тј. наслон столице; shu bei (дословно: књига – леђа / леђа књиге), тј. задња корица књиге; dao bei (дословно: нож – леђа / леђа ножа), тј. страна ножа насупрот оштрици. Основно значење речи pigu је „задњица, тур“, али има и проширено значење „задњи део или крајњи део нечега“, као у речи yan pigu (дословно: цигарета – задњица / задњица цигарете), тј. филтер цигарете – страна супротна оној на којој се цигарета пали. Просторна оријентација „унутра-споља“ основа је проширеног значења речи dan – жучна кеса. Жучна кеса је мехур, те стога има јасан изглед „контејнера“. Како су то дефинисали Џонсон (Johnson, 1987) и Лејкоф (Lakoff, 1987), сликовна схема „контејнер“ се састоји из три дела, и то унутрашњости, спољашњости и површине, тј. границе која их раздваја. Реч „жучна кеса“ у кинеском језику има проширено значење „контејнер који се налази у унутрашњости нечега и који се може пунити водом, ваздухом итд.“134, што се јасно види у речима qiu dan (дословно: лопта – жучна кеса / жучна кеса лопте), тј. унутрашњост лопте; ping dan (дословно: флаша – жучна кеса / жучна кеса флаше), тј. унутрашња стаклена боца у термосу.

134

Xiandai hanyu cidian (di 5 ban). Beijing: Shangwu yinshuguan, 2007, стр. 267.

217

Сликовна схема „веза“ основа је метафоричког проширења значења речи er – ухо / уши на значење „с обе стране, бочни“, као што је то случај у сложеницама er fang (дословно: уши – соба / собе уши), тј. бочне собе, собе слева и десна, и er men (дословно: уши – врата), тј. споредна врата, врата која се налазе бочно од главних. Осим ових речи које углавном користе само једну сликовну схему као основу метафоричких семантичких проширења, има и оних у којима учествују две схеме. То је случај са речју tou – глава која се у једном смислу (и то онда када означава „највиши део нечега, тј. врх“) користи сликовном схемом „горе-доле“, а у значењу „предњи део, тј. почетак нечега“ користи сликовном схемом „напред-назад“. Први метафорички пренос илустрован је речима: qiang tou (дословно: зид – глава / глава зида), тј. горњи део зида; shan tou (дословно: планина – глава / глава планине), тј. највиши део / врх планине; bao tou (дословно: новине –глава / глава новина), тј. списак уредника у новинама који се налази на врху странице; huo tou (дословно: ватра – глава / глава ватре), тј. пламен; kan tou (дословно: часопис – глава / глава часописа), тј. списак уредника на самом врху странице у часопису. Сликовна схема „напред-назад“ когнитивна је основа метафоричког проширења значења речи tou – глава на „предњи део нечега“, као што је то случај у следећим речима: hedan tou (дословно: атомска бомба – глава / глава атомске бомбе), тј. бојева глава; jian tou (дословно: стрела – глава / глава стреле), тј. врх стреле; pai tou (дословно: ред – глава / глава реда), тј. први у реду; ci tou (дословно: реч – глава / глава речи), тј. префикс; ru tou (дословно: груди – глава / глава груди), тј. дојка; shao tou (дословно: врх гране – глава), тј. врх гранчице. У свим овим речима tou – глава се појављује у значењу „предњи део“ нечега. Осим речи tou, глава, и реч yao – струк добија своје проширено значење „средишњи део нечега, средина“ посредством сликовних схема „горе-доле“ и „напред-назад“, што се јасно види у следећим примерима: shan yao (дословно: планина – струк / струк планине), тј. средишњи део планине; shu yao (дословно: дрво – струк / струк дрвета), тј. средишњи део дрвета, дебло; hai yao (дословно: море – струк / струк мора), тј. сужени део мора, и tu yao (дословно: земља –струк / струк земље), тј. терен који је сужен на средини, попут струка. Сликовна схема „центар-периферија“ послужила је као основа за проширење значења речи xin – срце на значење „центар, средиште“, као што је то случај у речима: jiang xin (дословно: река – срце / срце реке), тј. средина реке; baicai xin (дословно: купус – срце / срце купуса), тј. средина, тврди део купуса; ba xin (дословно: мета – срце / срце мете), тј. центар мете; yuan xin (дословно: круг – срце / срце круга), тј. центар круга; ban 218

xin (дословно: страна – срце / срце стране), тј. штампани део стране; jie xin (дословно: улица – срце / срце улице), тј. средина улице итд.

3. Метафоричка употреба речи за делове тела заснована на сличности по функцији Речи за делове тела врло често добијају проширена значења и на основу функције коју имају, па се користе за означавање оних делова кон кретних предмета чија је функција перципирана као слична њиховој. Тако на пример, реч mian – лице, као део човечијег тела који има најважнију улогу у интеракцији са другим људима и спољашњим светом и најважнију разликовну функцију међу људима, добија пренесено значење којим означава делове неживих објеката са сличном „интеракционом“ функцијом. Другим речима, контакт са другим људима најчешће подразумева оријентацију „лицем у лице“. Ово основно телесно искуство довело је до тога да оне делове конкретних неживих објеката који служе за интеракцију са спољашњим светом називамо њиховим „лицем“. Узећемо као илустрацију следеће примере: zhuo mian (дословно: сто – лице / лице стола), тј. горња површина стола; lu mian (дословно: пут – лице / лице пута), тј. површина пута; pu mian (дословно: продавница – лице / лице продавнице), тј. предња страна продавнице на којој се налазе врата; shan mian (дословно: лепеза – лице / лице лепезе), тј. површина лепезе на којој се обично налазе одштампане шаре. Функција костију или скелета у људском телу је да служи као потпора једној већој и сложенијој структури. По аналогији, онај део предмета који служи као рам или потпора може се такође назвати „костима“ или „скелетом“, као што је то случај у речима: shan gu (дословно: лепеза – скелет / скелет лепезе), тј. ребра / дрвени рам лепезе; san gu (дословно: кишобран – скелет / скелет кишобрана), тј. метални рам кишобрана. Врло често се најважнији део неке ствари, део од кога зависи функција те ствари као целине, у кинеском језику означава речју tou – глава, као на пример у речима ci tou (дословно: магнет – глава), тј. магнетна глава на видео рекордеру; chang tou (дословно: певати – глава / глава која пева), тј. игла на фонографу.

219

4. Метафоричка употреба речи за делове тела заснована на вишеструкој сличности Пренесена значења неких од речи за делове тела настала су комбинацијама сличности по изгледу, положају и функцији. На основу сличности по спољашњем изгледу и функцији настала су проширена значења речи kou – уста. Отвори на објектима или стварима спољашњег света по свом облику и по својој функцији подсећају на човечија уста (функција уста као дела тела кроз који се уноси храна и течности а избацује ваздух или неодговарајућа храна из организма). Тако су настале речи: ru kou (дословно: ући – уста / улазна уста), тј. улаз; chu kou (дословно: изаћи – уста / излазна уста), тј. излаз; men kou (дословно: врата – уста / уста врата), тј. врата у смислу улаз или излаз из просторије; shan kou (дословно: планина – уста / уста планине), тј. планински пролаз; ling kou (дословно: врат – уста / уста за врат), тј. оковратник; zha kou (дословно: брана – уста / уста бране), тј. отвор на брани. Ствари спољашњег света својим положајем и функцијом могу подсећати на поједине делове човечијег тела па се стога њихово значење и проширује у том смеру. То је случај са речима jiao – стопало, zu – нога, стопало, tui – нога и pi – кожа. Ноге и стопала служе као потпора човеку и најнижи су део човековог тела којима он додирује земљу. Слично томе, доњи делови ствари спољашњег света који имају потпорну функцију такође се називају „стопалима“ или „ногама“, као на пример: san jiao jia (дословно: три стопала – сталак), тј. троножни сталак; ding zu (дословно: трипод – ноге), тј. трипод; yizi tui (дословно: столица – ноге / ноге столице), тј. ногари столице; zhuozi tui (дословно: сто – ноге / ноге стола), тј. ногари стола. Кожом, pi, често се називају спољашњи делови предмета чија је функција заштитна, те стога и проширено значење ове речи на „омотач“ или „спољња површина“, као што је то случај у речима guo pi (дословно: воће – кожа), тј. кожица воћа; baofu pi (дословно: пакет – кожа / кожа пакета), тј. омотач пакета; di pi (дословно: земља – кожа / кожа земље), тј. површина земље. Неке ствари спољашњег света својим изгледом и положајем подсећају на поједине делове човечијег тела, па се ти делови тела и користе да их означе. То је случај са речи jing – врат чије је друго значење „део предмета који обликом или по положају подсећа на врат“, као у речи ping jing (дословно: флаша – врат / врат флаше), тј. грлић боце.

220

5. Сличне појаве у српском и енглеском језику Улога основних људских искустава а нарочито оних везаних за човеково тело и његову просторну оријентацију у концептуализацији ствари и објеката из спољашњег света, показана је многобројним горенаведеним примерима из кинеског језика. У прилог тврдњи да су метафоричка проширења заснована на човековој гешталт перцепцији и сликовним схемама насталим из свакодневних искустава у простору, општа карактеристика људског мишљења, иде и то што у једном језику који је по свом пореклу и структури тако далеко од најчешће проучаваних језика индоевропске језичке породице, наилазимо на готово идентичне појаве. Овде ћемо, само укратко, извести паралеле између горенаведених примера из кинеског језика, и њима сличних, па чак, у неким случајевима, и потпуно идентичних појава у српском и енглеском језику. Слично употреби кинеске речи tui – нога, реч leg у енглеском језику користи се у значењу „нога столице или стола“. Реч „ногар“ у српском језику изведена је од речи „нога“. Ово је пример идентичне употребе речи за делове тела у сва три језика. Међутим, иако генерално посматрано, тенденција да се речи за делове тела користе и у значењу делова предмета и објеката спољашњег света постоји у сва три језика, нема пуно примера у којима се њихова употреба у потпуности поклапа на начин илустрован горенаведеним примером речи „tui – leg – нога“. Тако се, на пример, окно бунара у енглеском језику назива његовим „устима“, тј. „mouth of a well“, што је идентично употреби речи kou – уста у кинеском језику (jing kou – дословно: бунар – уста). Ушице игле у енглеском су „eye of a needle“, што је потпуно идентично кинеској речи zhen yan (дословно: око игле). Реч „зубац“ у српском језику изведена је од речи „зуб“ и означава „изрезак или зарезак у облику зуба“135, а настала је по горе већ споменутој сличности по спољашњем изгледу, што је когнитивна стратегија по којој реч chi – зуб у кинеском језику проширује своје значење на начин илустрован речима ju chi – зубац на тестери и shu chi – зубац на чешљу. Реч „глава“, по „Речнику српскохрватског језика“ Матице српске, као једно од стандардних проширених значења има „проширени или задебљали горњи односно крајњи део нечега, ексера, чавла, игле за украс итд“.136 Потпуно је иста ситуација и код речи tou – глава у кинеском језику, Речник Српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад: Матица српска, 2. фототипско издање, 1990, књига 2, стр. 336. 136 Речник Српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад: Матица српска, 2. фототипско издање, 1990, књига 1, стр. 484. 135

221

за коју „Речник савременог кинеског језика“, као треће и четврто значење наводи „горњи део ствари или врх“ и „почетак или крај нечега“. Наравно, ово не значи да се у свим ситуацијама реч tou – глава у кинеском језику на српски језик може превести речју „глава“, што је више ствар језичке норме, али бар у једном случају то је заиста тако. Реч ding tou (дословно: ексер – глава) заиста се на српски преводи речју „глава ексера“. Циљ навођења ових примера је да, говорећи о кинеском језику и наводећи примере из српског и енглеског, још једном потврдимо да је, иако површно гледано, разлика између језика велика, она се, бар што се тиче семантичких промена, све више смањује што се дубље анализирају механизми који до ових промена доводе. А ти механизми су метафоре, засноване на универзалном људском искуству сопственог тела у простору и интеракције са стварима у њему. То искуство ствара сликовне схеме које су основа метафоричких мапирања како са плана конкретног на план апстрактног, тако и између различитих сфера домена конкретних ствари. Гешталт перцепција је универзална способност људи па ће они трансфери значења засновани на њој сигурно показивати велике сличности у различитим језицима. Надамо се да ће у будућности бити много више упоредних истраживања која би укључила и кинески језик, чиме би се тренутна сазнања о универзалним когнитивним механизмима човека још више проширила. Надамо се и да ће шира лингвистичка јавност бити чешће упознавана са текућим лингвистичким истраживањима и открићима која се тичу кинеског језика, што би такође дало додатни подстицај младим истраживачима да наставе стопама својих претходника. Овај чланак је управо један такав покушај да се шири кругови читалаца и стручњака упознају са тековинама најновијих когнитивних истраживања кинеског језика. (Засновано на докторској тези: Ана Јовановић, „Примена теорије концептуалне метафоре у истраживању речи за делове тела и фраза изграђених од њих у савременом кинеском језику – улога људског тела у процесу концептуализације“, Беиђиншки Нормал Универзитет, 2009. године.)

222

Литература Chen Jiaxu, Ying-han yinyu renzhi duibi yanjiu. Shanghai: Xuelin Chubanshi, 2007. Chen Jiaxu, Ying – hanyu renti yinyuhua renzhi duibi. Liaocheng daxue xuebao (Shehui kexue ban), 2005 (1). Franklin, J. Karl, Some Kewa Metaphors: Body Parts as Automobile Parts. SIL International, 2003. (http://www.sil.org/silewp/2003/silewp2003–005.pdf ) Johnson, Mark, The Body in the Mind: The Bodily Basis of Meaning, Imagination and Reason. The University of Chicago Press, Chicago and London, 1987. Lakoff, G. аnd Johnson, M., Metaphors We Live By, Chicago and London: The University of Chicago Press, 1980. Lakoff, G., Women, Fire and Dangerous Things: What Categories Reveal About the Mind. The University of Chicago Press, Chicago and London, 1987. (1990. paperback edition) Li Shuxin, Renti ciyu de renzhi moshi yu yiyi leitui. Hanzi wenhua, 2004 (4). Lu Weizhong, Renti yinyuhua de renzhi tezheng. Waiyu jiaoxue, 2003 (6). Hou Lingwen, „Xin“ yi wenhua tansuo. Hanyu xuexi, 2001 (3). Ning Culan, Cong shenti yinyu kan yuyan zhong de tiyan zhexue. Kangding minzu shifan gaodeng zhuangke xuexiao xuebao, 2005.2 (vol. 14, no. 2). Речник српскохрватскога књижевног језика (уређивачки одбор Михаило Стевановић и др.) (2. фототипско издање), Нови Сад: Матица српска, 1990. Shu Dingfang, Lun yinyu de benzhi ji yuyi tezheng. Waiguo yu (Shanghai waiguoyu daxue xuebao), 1998 (6) (zong di 118 qi). Вучковић Петар, Огледи из когнитивне лингвистике, BIG Штампа, Београд, 2006. Xiandai hanyu cidian (di 5 ban). Beijing: Shangwu yinshuguan, 2007. Yu Ning, The Contemporary Theory of Metaphor – A Perspective From Chinese. John Benjamins Publishing Company. Amsterdam / Philadelphia, 1998. Zhao Jian, Hanyu renti mingci ciyi yanbian guilü ji renzhi dongyin. Beijing yuyan wenhua daxue, Beijing, докторска теза, 2007.

223

Анализа проблема везаних за усваjање динамичких карактеристика тонова у стандардном кинеском језику

Чен Јудунг137 Апстракт. Анализом проблема везаних за усваjање тонова у настави кинеског као страног језика, као и анализом најчешћих грешака српских студената, дошли смо до закључка да у настави стандардног кинеског језика недостаје једна веома важна карика, а то је подучавање изговора тонова слоговних комбинација, што је један од главних разлога постојања „страног акцента“ код студената. У овом раду дајемо преглед модела промене тонова у двосложним комбинацијама, као и правила промене код тросложних и четворосложних тонских комбинација. Сматрамо да је у настави најважније нашу пажњу усмерити како на статичке одлике тонова појединачних слогова, тако, и то у много већој мери, и на динамичке одлике тонова, тј. законитости промене тонова једносложних речи у везаном говору. Кључне речи: усваjање тонова, слоговне комбинације, везани говор, динамичке карактеристике

I. Увод Највећи фонетски проблем с којим се суочавају српски студенти кинеског језика јесте проблем тонова, а затим и проблеми везани за изговор појединачних вокала и консонаната. У процесу учења кинеског језика српски студент ће најчешће покушати да пронађе сличности које постоје између изговора кинеског и њему матерњег српског језика, што је, иако од велике помоћи, истовремено у извесној мери и контрапродуктивно. Највећи проблем je негативан трансфер српских гласова на кинеске, што je дoнeклe вeзанo и за методе које се примењују у настави кинеског језика. Чини се стога јако важним спровођење детаљног компаративног изучавања гласовних система кинеског и српског језика, као и истраживања Чен Јудунг, један oд директора Института Конфуције у Београду, ванредни професор Института за кинески као страни језик Универзитета за медије и комуникацију у Беиђингу. 137

224

метода које се примењују у настави. У разматрању проблема везаних за наставу тонова у кинеском језику и метода којима се ти проблеми могу решити полазимо од тонског система и модела слоговних комбинација стандардног кинеског језика, након чега анализирамо најчешће грешке у тоновима које се јављају код студената кинеског језика на групи за кине ски језик и књижевност.

II. Пар речи о тоновима и њиховој промени 1. Тонови стандардног кинеског језикa Кинески језик је тонски језик. Функција тонова је разликовање значења слогова, што се може илустровати примерима „mā“ и „má“, који имају потпуно различита значења. Први слог има значењe „коњ“, а други значењe „конопља“. Слог у стандардном кинеском језику може имати четири могуће промене висине, што заправо представља четири тона, и то yin ping високи равни тон (или „први тон“), yang ping, узлазни тон (или „други тон“), shang sheng, силазно-узлазни тон (или „трећи тон“) и qu sheng, силазни тон (или „четврти тон“). Кинески је језик моносилабичких морфема, другим речима, осим малог броја двосложних и вишесложних морфема (као што су на пример речи страног порекла), великy већинy чине једносложне морфеме. Управо је ова особина морфема омогућила настанак и разликовање тонова у кинеском језику. Српски није ни тонски нити је језик моносилабичких морфема. Најмања језичка јединица је реч, у чијем грађењу подједнако учествују како једносложне тако и двосложне и вишесложне морфеме. Без обзира на то да ли је реч о једносложној или вишесложној морфеми, промена висине тона углавном нема улогу разликовања значења у српском језику.138 На пример, значење речи „два“ остаје непромењено без обзира на промену висине тона. Другим речима, ова промена није ништа друго до промена интонације која у одређеном контексту можда и може да пренесе изве стан смисао, али не мења ништа на пољу значења саме речи.

138 И у српском језику постоји мали број примера у којима због промене висине тона долази до промене значења, те стога има научника који сматрају да је и српски тонски језик. Ми смо мишљења да ти малобројни примери нису довољан разлог због кога би се српски сврстао у тонске језике, премда се слажемо с тим да су ови малобројни примери вредни даљег и подробнијег истраживања.

225

2. Статичне карактеристике тонова Разговор о статичним карактеристикама тонова у стандардном кинеском језику можемо започети упознавањем с четири тонска типа. Од изузетне важности за савладавање тонова стандардног кинеског језика јесте правилно овладавање основним формама и карактеристикама сва четири тона. За опис тонова кинеског језика г-дин Џао Јуенжен (Zhao Yuanren, 1968) је користио шему са пет нивоа. Први тон стандардног кинеског језика је високи равни тон, који обавезно мора имати обе ове карактеристике. Висина овог тона је на шеми са пет нивоа обележена вредношћу 55. Други тон је узлазни тон чији успон започиње тек негде од средине горенаведене шеме, те стога и вредност 35. У узлазном делу овог тона не сме постојати видљиво опадање јер би га у том случају било јако тешко разликовати од трећег (силазно-узлазног) тона. Основна карактеристика трећег тона је да је то тон ниског регистра, испрва силазног типа чије спуштање започиње са јако ниске тачке а чији се завршни, узлазни део најчешће не изговара. Само у случајевима када се самостално чита или се нагласак нађе баш на слогу са овим тоном он се изговара у оригиналној вредности 214. У везаном говору углавном се изговара у вредности 211139. С обзиром на то да је изговор два узастопна трећа тона јако тежак, у случајевима када се они нађу један поред другог, први силазно-узлазни (трећи тон) прелази у узлазни (тј. други) тон, чиме се изговор речи знатно олакшава.

3. Ограничења која постоје у настави тонова Опис тонова стандардног кинеског језика уз помоћ шеме од пет ни воа јесте статичан опис, а стриктнe дефиницијe коje oна даje (Zhao Yuanren, 1968) не могу се тако лако разумети у везаном говору. У традиционалној настави језика тежиште је углавном било на подучавању тонова појединачних слогова, те се није у довољноj мeри обраћала пажња на наставу тонова у комбинацијама. Студенти чији матерњи језик није тонски неће имати већих проблема у савладавању тонова стандардног кинеског на самосталним слоговима, јер је ту реч о једноставној промени висине и правца кретања тона. Међутим, ови студенти реално су суочени са немалим проблемима од којих је најчешћи тај да, иако су појединачни слоЗа беиђиншки говор је карактеристично то да се трећи тон који се налази на последњем слогу изговара у целини. Пример за то је глагол „yоu“ (имати) у реченици „Wo genben jiu mei you!“, у којој се чита у оригиналној вредности 214. 139

226

гови исправно изговорени, због немогућности контроле форме тонова и њихове промене у дискурсу, долази до појаве врло израженог „страног акцента“. Узрок томе лежи пре свега у методологији наставе којој недостаје веома важан елемент који би повезаo усваjање изговора појединачних тонова и савладaвaње тонова у дискурсу – а то је савладaвaње тонских комбинација. Из тог разлога је веома важно да се између појединачних тонова и тонова у везаном говору успостави веза.

III. Карактеристике тонова и анализа најчешћих грешака везаних за двосложне комбинације Постоји шеснаест различитих комбинација четири тонска типа у стандардном кинеском језику (Wu Zongji, 1993). С обзиром на то да се начин изговора тонова мења и онда када се нађу у комбинацији с неутралним тоном, укупан број ових тонских комбинација постаје двадесет. У тексту који следи извршићемо анализу сваке од њих и размотрити најчешће проблеме са којима се у њиховом изговору сусрећу српски студенти. 1. Први тон + остали тонови 300

Pitch (Hz)

200 100 0

11 1

12 1

13 2

14 2

10 4

1 0.1396

Time (s)

6.308

Сл. 1. Илустрација изговора комбинација првог са осталим тоновима

Слика 1 (мушки глас)140 илуструје комбинације слога у првом тонy са слоговима у другом, трећем, четвртом и неутралном тону понаособ. Из 140 Бројеви на слици означавају тонове и начине њиховoг комбинoвања, 1 је ознака за први тон (високи равни тон), 2 је ознака за други, тј. узлазни тон, 3 је ознака трећег тј. силазно-узлазног тона а 4 ознака за четврти, односно силазни тон. Тако, на пример, ознаком 11 обележена је комбинација два прва тона, док 12 означава комбинацију првог и другог тона (комбинација „високи равни тон + узлазни тон“). За све остале сличне ознаке у даљем тексту важе иста објашњења. У другом реду илустрације приказана је дужина сваког појединачног тона, док број 1 у последњем реду означава први (високи равни тон) након когa су комбинацијe са осталим тоновима. Слично је и са илустрацијама 7, 13 и 19.

227

ње се јасно види промена висине првог (високог равног) тона када се нађе у комбинацији са осталим тоновима. （1）први тон + први тон

500

400

300

200

Pitch (Hz)

Када се у комбинацији нађу два прва тона, оба тона задржавају свој основни карактер равног тона високог регистра. Међутим, дешава се и то да под утицајем тона претходног или наредног слога, или под утицајем интонације, први тон постане висок а други низак. Најважнија одлика комбинације два прва тона јесте да сваки од њих задржава своје инхерентне особине, а то је да су то равни тонови високог регистра. Погледајмо доленаведене проблематичне примере изговора:

100 0 xin1

100 0

kai1

xin1

11 77.84

11 78.45

Time (s)

203.3

500 500 400 200

400 300

100 200

Pitch (Hz)

300

0 100 0

kai1

yi1 xin1

11 Time (s)

zhi1 11

xiu1

11 78.45

101.8203.3

Time (s) (s) Time

203.9102.2

Сл. 2. Илустрација најчешћих грешака у изговору комбинација два прва тона

Time (s)

На примеру „xin kai“ слике 2, и код слога „xin“ и код слога „kai“ уочава се тенденција благог пада, што ствара утисак да се уопште не ради о првом тону. Слично је и с примером „xin xiu“ при чијем изговору оба слога имају yi1 тенденцију опадања која је нешто више изражена код слога „xiu“. Ниједан од горенаведених начина изговора ових двосложних комбинација није задовољавајући, највећим делом из тог разлога што није добро савладан 102.2 карактер „равнoг тонa високог регистра“ коју задржавају оба прва тона у овој комбинацији.

228

Time (s)

（2）први тон + други тон

500

400

300

200

Pitch (Hz)

Комбинацију првог и другог тона карактерише потпуно очување инхерентних одлика првог тона, тј. карактеристике равни тона високог регистра, који тек при крају добија благу тенденцију пада на који се начин синхронизује са другим тоном наредног слога, за који је типична узлазна путања. У комбинацијама „xin xing“ и „jing hua“, илустрованим на слици 3, у првом случају тон предњег слога је остао висок и раван, док у другом има тенденцију опадања. Ниједан од узлазних тонова на другом слогу нема узлазну тенденцију, већ у већини случајева опада. Управо то чини да ове комбинације звуче проблематично.

100 0 xin1

100 0

xing2

qing1

12 147.4

59.75

Time (s)

500 500

500

400 400

400

300 300

300

200 200

200

Pitch (Hz)

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

59.05

100 100 00

xing2

zhou1 qing1

Time (s)

100 0

wei2hua2

zhui1

12 12

12 189.8 147.4

59.75

Time (s)

Time (s) (s) Time

12 190.3 147.8

151

Сл. 3. Илустрација најчешћих грешака у изговору комбинација 500 првог и другог тона 400 Pitch (Hz)

300 200 100

（3）први тон + трећи тон

0 У комбинацијама првог и трећег тона, qiu2 завршни део првог тона има zhui1 тенденцију опадања, на који начин се повезује са трећим тоном који сле12 ди. Трећи тон прaти ту тенденцију и закривљено наставља да се креће 151 190.3 151.6 (s) надоле, након чега се одиже, али уTimeврло малом обиму и временски јако кратко. У примерима „shuang shou“ и „fei dian“, илустрованим на слици 4, највећи проблем је у томе што трећем тону другог слога недостаје јасно изражен карактер тона ниског регистра, већ он бележи само благи пад, а његов почетак је чак виши од завршног дела првог тона. Између основних форми првог и трећег тона није дакле успостављена природна веза.

wei2 12 Time (s)

229

Time (s)

feng1

Pitch

jing3

fei1

13 13 328.4

119.1

Time (s)

500

400

300

200

Pitch (Hz)

118.6

100 0

shuang1

shou3

Time (s)

100 0

fen1

13 13 169.7

399.9

170.4

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300

jing3

200 100 0

fei1

dian3

500

400 119.1 Pitch (Hz)

Time (s)

400

300 328.4 200

300

329.2

Time (s)

Pitch (Hz)

200

100 Сл. 4. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација100 500 0 0 првог и трећег тонаshi4 400 xin1

zai4

Pitch (Hz)

300

shou3

200 256.6 100 0

（4）први тон + четврти тон Time (s)

fen1

Time (s)

xiang3

500

400

Pitch (Hz)

170.4

300 399.9 200

400.8

Time (s)

100 0 gong1

lu4 14 200.3

Time (s)

500

400

300

200

Pitch (Hz)

199.8

100 0 xin1

100 0

shi4

zai4

14 256.6

14 257.2

Time (s)

332.9

Сл. 5. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација 500 првог и четвртог тона 400 300 Pitch (Hz)

Time (s)

14 332.9

257.2

230

200 100 0 gong1

lu4 14

Time (s)

Комбинацију првог и четвртог тона требало би да карактерише високи и раван почетак праћен опадањем. Први тон остаје равaн и високог регистра, а четврти тон се природно спушта с места на коме се претходни високи раван тон завршава. Проблем са примером „gong lu“, илустрованим на слици 5, јесте у томе што је други слог „lu“ постао раван, док је проблем са примером „xin shi“ у томе што високи раван тон на првом слогу није довољно раван, док четврти тон другог слога нема тенденцију опадања. （5）први тон + неутралан тон

de0

500 500

500

400 400

400

300 300

300

200 200

200

Pitch (Hz)

Pitch(Hz) (Hz) Pitch

Основно правило које важи за комбинације сва четири тона са неу тралним тоном је да уколико је тон првог слога високог регистра, утолико неутралан тон који следи треба да се изговара кратко и у ниском регистру. Уколико је пак почетни тон ниског регистра, утолико неутралан тон који следи треба бити кратак и висок.

100 100 00

xin1 xin1

0 xin1

10 10 208.7 157.1

Pitch(Hz) (Hz) Pitch men0

10 209.3 157.6

Time Time (s) (s)

208.7

500 500

500

400 400

400

300 300

300

200 200

200

Pitch (Hz)

157.6

Time (s)

100 100 00

10 Time (s)

de0 de0

100

ta1ta1

men0 men0

100 0 ta1

10 10 353

246.3 352.5

Time Time (s) (s)

10 246.7 353

246.3

Сл. 6. Илустрација најчешћих грешака у комбинацији првог тона са неутралним тоном

Погледајмо прво комбинацију првог и неутралног тона. Први тон је типичан тон високог регистра па стога неутралан тон који следи природно треба да буде низак. У исто време, први тон треба да задржи карактер равног тона високог регистра. На слици 6 је дат пример изговора комбинације првог и неутралног тона. У речи „xin zhong“, слог „xin“ није висок и раван, већ бележи благу узлазну тенденцију, док неутралан тон 231

Time (s)

који следи нема јасну тенденцију опадања, већ се креће нагоре. У речи „tamen“ изненађујуће је то што су оба тона равна, дoк je слог „men“, који је у неутралном тону и према тoме би требало да буде кратак, овде чак и дужи од претходног слога „ta“, што значи да уопште није изговорен као неутралан тон. 2. други тон + остали тонови （1）други тон + први тон

Pitch (Hz)

Карактеристике комбинација другог тона са осталим тоновима могу се видети на слици 7. Комбинацију другог и првог тона карактерише природни300 прелаз од узлазног до високог и равног тона. У случају комбинације два узлазна тона, завршетак првог узлазног тона повезује се са почетним 200 делом нарeднoг узлазног тона који је нижег регистра oд уoбичajeнoг. Код 100 комбинација другог и трећег тона, почетак трећег тона повезан је са уз0 дигнутом завршницом претходног узлазног тона. Код комбинације дру11 12 13 14 10 гог и четвртог тона, након подизања завршног дела другог тона долази до 1 1 1 2 1 2 1 4 1 0 пада чиме се формира четврти тон. Када се иза другог тона нађе неутра1 лан тон, због узлазног карактера другог тона и висине његовог завршног 0.1396 6.308 Time (s) кратак и ниског регистра. дела, неутралан тон који следи је прилично 300

Pitch (Hz)

200 100 0

21 2

22 1

23 2

24 3

20 4

2 6.904

Time (s)

13.3

Сл. 7. Илустрација изговора комбинација другог са осталим тоновима

Код примера „qiu xing“, илустрованог на слици 8, тон слога „qiu“ који би требало да буде узлазни, у првом примеру је изговорен као силазни, док је следећи слог „xing“, који би требало да буде висок и раван, изговорен у узлазнoм тону. У другом примеру изговора те исте речи, слог „qiu“ је изговорен у силазном тону као и слог „xing“.

232

500 400

300 300

300

200 200

200

Pitch (Hz)

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

500 500 400 400

100 100 00

xing1

qiu2 cheng2

xing1

gong1

100 0 cheng2

shi2

gong1

21 21+2

21 341.4 274.8

lian2

bo1

500 500 400 300 400 200 300 100 2000 100 500 0 400

Time (s) (s) Time

Time (s)

Pitch (Hz)

421.9

Time (s)

500 400 300 xin1

wen2

lian2

qiu2

300

12+21

21+2 274.8

342.6 275.9

Pitch (Hz)

Time (s)

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

342.6

bo1

200 100 0 qiu2

xing1

21 12+21

200 420.4 298.9

Time (s) (s) Time

100

298.9

421.9 299.5

Time (s)

0 Сл. 8. Анализа грешакаren2у комбинацијама другог и првог 500најчешћих 500 тона 500 zhong1 hua2 min2 gong4 he2 guo2

100 100 500 00 400

bo1

（2）Други тон + други тон

Time (s)

Pitch (Hz)

414

lian2 bai2

Pitch Pitch(Hz) (Hz) zhong1

Time (s)

en2

min2

gong4

he2

Pitch (Hz)

244.4

21 343

400 254

Time (s)

100 100 qi2 chuan2

chu1

zhong1

300 200 100 0 chuan2

de0

21 210

200 243.8 365.8

210 244.4 367

Time (s) (s) Time

100

365.8

guo2

ren2

12+22+422

qun2 22

21.72

Time (s)

349.8

Time (s)

350.5

Сл. 9. Анализа најчешћих грешака у комбинацијама два друга тона

233 xing2 22 254

Time (s)

500

xing2 22

300

100 bai2

414 343.6

liu2

300 300 253.1 200 200

400

200

bo1 tian1

Time (s) (s) Time

400 400

5000 0

300

21 21

200 413.3 343 100 0 500 500

21.72

Time (s)

300

400

12+22+422

Pitch (Hz)

300 300 19.54 200 200

Pitch (Hz)

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

400 400

Time (s)

У комбинацијама два друга тона, оба тона би требало да имају јасно изражену узлазну линију и да су међусобно природно повезани. Код примера „liu xing“ и „ren qun“, илустрованих на слици 9, проблем је у томе што није задржан узлазни карактер оба тона. Реч је или о томе да је узлазни тон на другом слогу постао силазни, или да је опсег уздизања тона недовољан. （3）други тон + трећи тон 500 500 400 400

200 200

Pitch (Hz)

300 300

100 100 0

ru2 ru2

guo3guo3 23 23

103.8103.8

104.5104.5

TimeTime (s) (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 wu2

fa3 23

212.9

Time (s)

213.6

Сл. 10. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација другог и трећег тона

У овој комбинацији други тон би требало да има потпуну узлазну путању а затим сe природно спусти до нижег регистра. Најчешће грешке које настају у изговору су други тон који није изговорен као узлазни или трећи тон коме недостаје силазни део. Код примера „ru guo“, илустрованог на слици 10, трећи тон нема силазни елемент, док у случају речи „wu fa“ други тон није изговорен као узлазни док трећи тон нема јасно изражену силазну путању. （4）Други тон + четврти тон Сличност која постоји између комбинације другог и четвртог и комбинације другог и трећег тона огледа се у томе што у оба случаја имамо прво узлазни а затим силазни елемент, међутим, конкретнe путањe тона 234

се разликуjу. У комбинацијама другог и трећег тона, други тон се у потпуности уздигне а затим природно спусти до нижег регистра, између чегa следи пауза. У комбинацијама другог и четвртог тона, други тон није уздигнут до највише тачке, већ се уздиже до почетне тачке четвртог тона, која постаје његова највиша тачка, након чега следи спуштање до најнижег регистра. У овом случају заистa долази до опадања тона. 500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 hu2

tong4 24

76.55

77.21

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0

tong4

huan2

jing4 24

195.3

77.21

Time (s)

195.8

Сл. 11. Анализа најчешћих грешака у комбинацијама другог и четвртог тона

Грешке илустроване на слици 11 показују недовољно јасну узлазну путању другог тона, и опадање четвртог тона које не започиње с највише тачке. Слог „hu“ у речи „hu tong“ нема узлазну тенденцију, док слогу „jing“ уdang4 речи „huan jing“ недостаје силазнa путањa.

ai2 424

79.47

Time (s)

（5）други тон + неутралан тон 500

Pitch (Hz)

Код комбинације другог и неутралног тона најважније је савладати 400 комбиновање другог тона високог регистра са неутралним тоном ниског 300 регистрa. Kaдa други тон није у потпуности уздигнут ни неутралан тон не 200 100 може природно да се спусти. Слог „xing“ у речи „liu xing de“, илустрован на слици 12, има 0силазну hu2 тенденцију, док у речи „ren men“, с обзиром на tong4 ji4 то да слог с неутралним тоном није изговорен кратко и ненаглашено, већ 24 као слог нормалне дужине, није било могуће испољити ниски регистар 76.55 77.21 106.1 Time (s) неутралног тона.

gu3 24+34 Time (s)

235

Pitch

100 0 xing4

fu2

de0

420 220.7

221.6

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 liu2

xing2

zhe0

220 226.2

227.1

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 ren2

men0 20

254.9

255.5

Time (s)

Сл. 12. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација другог и неутралног тона

3. трећи тон + остали тонови 300

Pitch (Hz)

200 100 0

31 3

32 1

33 2

34 3

30 4

3 14.11

Time (s)

21.32

Сл. 13. Илустрација примера комбиновања трећег и осталих тонова

Комбинација трећег и осталих тонова стандардног кинеског језика има следеће карактеристике (приказане на сл. 13): када се трећи тон, који је силазног типа и ниског регистра, нађе у комбинацији са првим тоном равног типа и високог регистра у њиховом повезивању може наступити пауза, након чега се уздигне до највише тачке и даље наставља да се креће као раван тон. Комбинација трећег и другог тона је савршена, најнижи део силазног елeмeнта трећег тона повезан је са почетном тачком другог тона, тако да читава комбинација одаје утисак у потпуности изговореног 236

Pitch (Hz)

трећег тона. Изговор два повезана трећа тона је јако тежак. При комбинацији ових тонова трећи тон на првом слогу аутоматски прелази у узлазни (други) тон, а затим се уз паузу надовезује на ниски тон који следи, да би се, када достигне најнижу тачку, мало уздигао. Код комбинације трећег и четвртог тона долази прво до спуштања трећег тона, да би се затим, када достигне најнижу тачку, уз паузу, надовезао на високи почетак четвртог тона, а500затим се с те високе тачке спустиo и тако формираo си400 лазни четврти300тон високог регистра. С обзиром на то да је за трећи тон карактеристичан ниски регистaр, када се нађе у комбинацији с неутрал200 100 ним тоном, потоњи природно прелази у високи регистар и изговара се 0 ненаглашено и кратко. wu3 xing1 31

323.3

（1）трећи тон + први тон Time (s)

324.1

500 500 400 400

200 200

Pitch (Hz)

300 300

100 100 0

hen3 gu3

du1 duo1 31 31

15.6219.33

19.8416.19

Time Time (s) (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 mei3

tian1 31

37.11

Time (s)

37.71

Сл. 14. Илустрација најчешћих грешака у изговору комбинација трећег и првог тона

Код комбинација трећег и првог тона најчешће грешке су: ниски регистар трећег тона је недовољно изражен, а пошто није дошло до спушта ња тона до најниже тачке, ни први тон који га прати не делује довољно висок.141 У речи „hen duo“, која је илустрована на слици 14, предњи слог није довољно низак, тако да други слог није довољно висок. Уколико није 141 Разликa између тоновa jестe управо у врло јаснo контрастиранoj форми. Различити тонови истичу један другог и међусoбнo су зависни.

237

истакнут силазни део трећег тона, ни први тон који следи не може да има кaрaктeр релативно високог и равног тона, као што је то случај у примеру „mei tian“, који је доле илустрован, у коме слог „mei“ има само узлазну путању, па је из тог разлога и дошло до спуштања тона наредног слога „tian“. （2）трећи тон + други тон Комбинација трећег и другог тона је савршена. Најважније у овој комбинацији је да трећи тон буде спуштен до његове најниже тачке са које затим долази до уздизања другог тона, па се тако они сасвим природно повезују. Проблеми који се најчешће јављају су недовољно низак трећи тон због чега не може доћи ни до уздизања другог тона. На слици 15 илустроване су комбинације „lü you“ и „gan jue“ код којих се јавља исти проблем, тј. трећи тон није довољно нискoг регистра па ни други тон није узлазан. 500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 lv3

you2 32

98.4

98.85

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 gan3

jue2 32

141

Time (s)

141.6

Сл. 15. Илустрација најчешћих грешака код комбинације трећег и другог тона 500 400

Pitch (Hz)

300 200

（3）трећи тон + трећи тон

100 Правила промене тона код комбинација два трећа тона најдетаљније 0 су објашњена правила промена у везаном говору, јер трећи тон на првом lv3 you2 слогу у потпуности мења своју форму и постаје узлазни, тj. други тон. 32 Извесни теоретичари сматрају да овај измењени тон 98.85 није у потпуности 98.4 Time (s)

238

идентичан другом тону, јер је његова вредност 24. Међутим, у везаном говору није могуће направити јасну разлику између тонских вредности 24 и 35, а с обзиром на то да је њихова форма иста, легитимно је стога сматрати да је измењени силазно-узлазни (трећи) тон управо други тон. Основа за промену у комбинацији два трећа тона је њихoва идентичност, a с обзиром на то да се трећи тон који се налази на другом слогу изговара у свом оригиналном ниском регистру, тон на првом слогу се, због постојања тона ниског регистра иза себе, мења у узлазни тон. Међутим, грешке које су направљене у доленаведеним примерима нису самo гре шке у промени једног од два трећa тона. 500 500 400 400

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

300 300 200 200 100 100 0 0

zao3 zao3

qi3 qi3 33 33

31.57 31.57

32.2 32.2

Time Time (s) (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 ye3

you3 33

48.21

Time (s)

48.79

Сл. 16. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација два трећа тона

Најчешћа грешка која се јавља јесте да трећи тон на првом слогу буде изговорен као силазни тон, што је уско везано са тим у којој мери је савладан ниски регистар трећег тона. Основна карактеристика трећег тона је да је то низaк тон чија је почетна тачка такође у ниском регистру. У примеру „zao qi“, илустрованом на слици 16, проблем је у томе што је почетак трећег тона исувише висок те је он постао високи силазни тон. Нешто је другачија ситуација са примером „yе yоu“, јер трећи тон који се налази на другом слогу није изговорен као тон ниског регистра, па стога ни трећи тон на првом слогу није постао узлазни тон. Због тога ова комбинација уопште не звучи као комбинација два трећа тона.

239

（4）Трећи тон + четврти тон У комбинацији трећег и четвртог тона, трећи тон сe спушта с ниже а четврти с више тачке. Место на коме се спајају два слога је врло специфично, jeр након спуштања ниског тона нема уздизања завршног дела трећег тона већ долази до прекида. Овакав феномен потврђује да је по тоналитету трећи тон низак, те да уопште није од великог значаја уколико не дође до уздизања његовог завршног дела. На слици 17 дата је илустрација трећег тона који није ниског регистра, почетни тон слога „xiang“ у речи „xiang xiang“ је исувише висок. Иако је слог „biao“ у речи „biao xian“ трећи тон, он почиње исувише високо, па иако има тенденцију опадања, ипак не звучи као трећи, већ подсећа на четврти тон који за њим следи. 500 500 400 400

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

300 300 200 200 100 100 0 0

xiang3jiao3

shang4luo4 34 34

142.3 277.7

143 278.3

Time Time (s) (s)

500 500 400 400

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

300 300 200 200 100 100 0 0

ye3 biao3

shi4 xian4 34 34

123.6 291.7

Time Time (s) (s)

123.9 292.3

Сл. 17. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинација трећег и четвртог тона

（5）трећи тон + неутралан тон Кључна ствар код комбинација трећег и неутралног тона је тa да трећи тон треба да буде довољно низак, и да највећи део времена задржи ту карактеристику, што ће резултирати неутралним тонoм адекватне висине. На слици 18, у примерима „zou de“ и „qi de“, с обзиром на то да трећи тон није довољно низак, ни неутралан тон не може да се подигне. Осим тога, у овом примеру неутралан тон није ни довољно кратак.

240

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 zou3

zou0 30

34.45

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 qi3

de0 30

135.4

135.9

Time (s)

Сл. 18. Анализа500грешака у изговору комбинација трећег и неутралног тона 400

Pitch (Hz)

300

Pitch (Hz)

200

4. Четврти тон + остали тонови

100 0 bi3

wo3

xiang3

de0

33+30

100 302.3

0 4

42 1

303.5

Time (s)

41 4

43 2

44 3

40 4

4 21.92

Time (s)

28.49

Сл. 19. Илустрација комбинација четвртог са осталим тоновима

300

Pitch (Hz)

Преглед комбинација четвртог и осталих тонова стандардног кине 200 ског језика дат је на сл. 19. Четврти тон је у својој целости силазни тон 100 који се спушта од високе до ниске тачке. Кретања четвртог тона варирају у зависности од слогова који се налазе иза њега. Опадање четвртог тона 0 32 33 се ублажава31када се он нађе у комбинацији са првим 34 тоном, а веза 30 са висо3 1 3 2 3 3 3 4 3 0 ким и равним првим тоном остварује се уз прелазну паузу. Веза четвртог и 3 другог тона је савршена, jeр је опадање четвртог тона ублажено и не иде до 14.11 21.32 краја већ до средине, где се он директно са узлазним делом другог Timeповезује (s) тона и тако ствара савршен лук. И комбинација четвртог и трећег тона је 241

савршена јер се целовит пад четвртог тона повезује са ниским силазним делом трећег тона, након чега се благо уздигне и тако образује савршен лук. Када се у комбинацији нађу два четврта тона, с обзиром на то да се ради о два у потпуности силазна тона прилично великог обима, обим пада првог тона се смањује, тако да се негде од средине поново уздиже до нaјвише тачке. Обим пада наредног четвртог тона je потпун, мада, с обзиром на то да је под утицајем претходног тона, тачка с које започиње пад је нешто нижа него обично. Овде се види утицај силазне тенденције тона на његову висину а опсег тона бележи постепени пад од првог ка другом слогу. Подразумева се да је и комбинација четвртог и неутралног тона савршена. Kако четврти тон има силазну путању од највишег ка нajнижeм регистру, неутралан тон прати ту тенденцију опадања пa постаје низак и кратак тон. （1）четврти тон + први тон Код комбинације четвртог и првог тона најчешћи проблем јесте у томе што се након пада четвртог тона први тон који га прати не може уздићи. На слици 20, слог „jin“ у речи „zhi jin“ није уздигнут тако да први тон није изговорен као раван тон високог регистра, већ често постаје тон који је раван али није висок. У примеру „jian kang“, слог „kang“ изговорен је као силазни тон. 500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 zhi4

jin1 41

275

275.6

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 jian4

kang1 41

383.7

Time (s)

384.1

Сл. 20. Илустрација најчешћих грешака у изговору комбинације четвртог и првог тона

242

（2）четврти тон + други тон

Pitch (Hz) Pitch (Hz)

Да би се постигла идеална комбинација четвртог и другог тона по требна је координација првог и другог слога. Четврти тон који се налази на првом слогу мора опасти а затим се врло брзо уздићи. Проблематичан изговор у оба примера, илустрован на слици 21, је у томе што, након спуштања тона првог слога, није било могуће подићи тон другог слога (што се види у долеилустрованом примеру „shi cong“). У неким случајевима други тон постаје у потпуности силазан (као што је то случај у речи „dai lai“). 500 500 400 400 300 300 200 200 100 100 0 0 da4

shi4

cong2

xue2

li0

42 420 23.84 199.5

24.5 200.5

Time (s) Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 dai4

lai2 42

208

Time (s)

208.7

Сл. 21. Илустрација најчешћих грешака у изговору комбинацијe четвртог и другог тона

（3）четврти тон + трећи тон Најчешћи проблеми који се јављају у изговору комбинације четвртог и трећег тона су следећи: није јасно изражена силазна путања четвртог тона, већ је он изговорен као раван тон, што се види на примеру „bu jin“, илустрованом на слици 22. Код речи „shi chang“, слог „chang“ уместо силазне има узлазну тенденцију, што је свакако у извесној мери повезано и са чињеницом да почетак четвртог тона, који претходи овом слогу, није довољно висок.

243

500 400 300

Pitch (Hz)

200 100 0 bu4

jin3 43

67.14

67.76

Time (s)

500 400 300

Pitch (Hz)

200 100 0 shi4

chang3 43

90.32

91.22

Time (s)

Сл. 22.500Анализа најчешћих грешака у изговору комбинације четвртог и трећег тона 400 300

（4）Четврти тон + четврти тон

Pitch (Hz)

200 100 0 500

zui4

hao3

Pitch (Hz)

400

de0

430

300 66.28 200

66.95

Time (s)

100 0 mian4

mao4 44

24.32

Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 duan4

lian4 44

362.6

363.2

Time (s)

Сл. 23. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинације два четврта тона 500 400

Pitch (Hz)

300

244

200 100 0 shi4

jie4 44

Код комбинације два четврта тона, почетак четвртог тона на првом слогу је виши од почетка четвртог тона на другом слогу, док је силазни део четвртог тона на другом слогу нижи него на првом. На слици 23 илустрован је изговор речи „mian mao“ и „duan lian“. Проблем с овим изговором је у томе што тон првог слога није опадајући тон високог регистра, на који се опет надовезује високи почетак четвртог тона следећег слога, што чини да ова комбинација као целина нагиње ка равном и клизећем изговору. （5）Четврти тон + неутралан тон

Pitch (Hz) Pitch (Hz)

Основно код ове комбинације јесте да силазни део четвртог тона буде потпун, а да неутралан тон прати ту силазну форму, опада и буде изговорен ненаглашено и кратко. Заједничка грешка у речима „kan kan“ и „je de“ је недовољно изражена силазна тенденција четвртог тона првог слога па стога ни неутралан тон који следи није довољно низак, нити је довољно кратак, тe делује прeвишe наглашен. 500 500 400 400 300 300 200 200 100 100 0 0

kan4 guo2

kan0 hua4

ji4

de0

40 24+40 44.71 187.3

45.32 188.5

Time (s) Time (s)

500 400

Pitch (Hz)

300 200 100 0 ji4

de0 40

284.2

Time (s)

284.7

Сл. 24. Анализа најчешћих грешака у изговору комбинације четвртог и неутралног тона

245

IV. Mодели тонских комбинација у двосложним речима На основу горенаведених карактеристика комбинација тонова у дво сложним речима, као и на основу анализе најчешћих грешака у изговору, може се закључити да постоје извесне законитости које се тичу ових тонских комбинација, и то:

1. Једноставна и лака комбинација Тонови на првом и другом слогу пoвeзуjу сe на једноставан начин, промена форме тона није велика, што звучи као врло проста комбинација. Ову врсту тонских комбинација је најлакше савладати. Неопходно је само запамтити то да у комбинацијама не долази до промене основних карактеристика сваког појединачног тона. Овај модел присутан је код седам различитих комбинација тонова, и то: 11, 12, 22, 31, 34, 41 и 44. На слици 25 илустровано је ових седам комбинација.

Pitch Pitch Pitch (Hz) (Hz) (Hz)

300 300 300 200 200 200

100 100 100 70 70 50 70 50 50 1 1 1

0.1396 0.1396 0.1396

11 11 11

1 1 1

Time (s) Time (s) Time (s)

0.8807 0.8807 0.8807

Pitch Pitch (Hz) (Hz)

300 300 200 200 100 100 70 70 50 50

1.365 1.365

12 12 1 1

2 2

2.097 2.097

Time (s) Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 22 2 8.258

2 Time (s)

246

9.118

50 22 2

8.258

9.118

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 31 3

Pitch Pitch (Hz) Pitch (Hz) (Hz)

14.11 300 300 300 200 200 200

11 11 11

1 1 1

Time (s) Time (s) Time (s)

100 100 70 100 70 50 70 50 50 3 3 3

300 300 200 200

Pitch Pitch (Hz) (Hz) 12 12 12

2 2 2

100 100 70 70 50 50

21.92 21.92

2.097 2.097 2.097

14.93

Time (s)

18.82 18.82 18.82

0.8807 0.8807 0.8807

34 34 34

4 4 4

Time (s) Time (s) Time (s)

19.74 19.74 19.74

41 41 4 4

1 1 Time (s) Time (s)

22.7 22.7

300

Pitch (Hz)

200

22 22 22 Time (s) Time (s) Time (s)

100 70 50 44

2 2 2

4 9.118 9.118 9.118

26.37

4 Time (s)

27.16

Сл. 25. Илустрација „једноставног и лаког модела“ комбиновања тонова

2. Комбинација тонова сличних тенденција 31 31 31 Time (s) Time (s) Time (s)

У двосложним комбинацијама овог типа први и други слог повезани су11 сходно њиховим сличним тенденцијама кретања. Повезаност првог и 14.93 1 другог слога је јасно уочљива, са повезаним почетком и крајем, без ика14.93 14.93 квoг oстaткa. Овај модел заступљен је у следећих девет двосложних комбинација: 13, 14, 21, 23, 24, 32, 42, 43 и 40. На слици 26 дате су илустрације примера ових девет комбинација. 247

300 300 200

PitchPitch (Hz)(Hz)

200 100 100 70 70 50 13

50 1

2.769

3 Time (s)

2.769

3.679 3.679

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 14 1 4.292

4 5.067

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 21 2

6.904

Pitch Pitch (Hz) (Hz)

7.959

Time (s)

300 300 200 200 100 100 70 70 50 50

24 23 2 2

11.16 9.657

4 3 Time (s) Time (s)

11.9 10.6

Pitch Pitch (Hz) (Hz)

300 300 200 200 100 100 70 70 50 50

24 21 2

11.16 6.904

1 Time (s) Time (s)

248

11.9 7.959

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 32 3

15.53

16.43

Time (s)

300 300 200

PitchPitch (Hz)(Hz)

200 100 100 70 70 50 42

23.34

24.18

Time (s)

15.53 300

16.43

Time (s)

Pitch (Hz)

200

100 70 50 43 4

24.79

25.71

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 40 4 27.76

0 Time (s)

28.49

Сл. 26. Илустрација комбинације тонова двосложних речи које припадају „моделу сличних тенденција“

3. Модел инверзне промене узлазног и силазног тона Покретачка снага ове групе двосложних комбинација је инверзија и промена, тј. наизменична алтернација узлазног и силазног тона којом се ствара природно течан везани изговор. Код овог модела долази до измене 249

форме тона или његовe путањe. Овај модел заступљен је у комбинацијама 33, 10, 20 и 30. Сл. 27 је илустрација примера ове четири комбинације. 300 300

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

200 200 100 100 70 70 50 50

33 33 3 3

3 3

17.11 17.11

18.09 18.09

Time Time (s) (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 10 1

5.637

6.308

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 20 2 12.58

0 13.3

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 30 3

20.4

21.32

Time (s)

Сл. 27. Илустрација комбинације тонова двосложних речи које припадају 300 „моделу инверзне промене узлазног и силазног тона“ 200 Pitch (Hz)

Савладавање модела свих 20 врста комбинација веома је важно као 100 прелазна фаза између статичког и динамичког изговора тонoвa. 70 50 20

2 12.58

250 Time (s)

0 13.3

V. Анализа тонских комбинација и најчешћих грешака које се јављају при комбинацијама три и четири слога Тросложне и четворосложне комбинације настају на основу дво сложних комбинација. Основни принцип ових комбинација је одржавање течности и економичности изговора. Постоје два начина тросложних комбинација, и то: комбинација 1+2 и 2+1. Четири слога се најчешће комбинују по принципу 2+2, али постоје појединачни примери у којима се, под утицајем значења, образују комбинације типа 1+3 или 3+1. 300 300

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

200 200 100 100 70 70 50 50

ru4 ru4

hai3 hai3

liu2 liu2 432 432

3.348 3.348

4.691 4.691

Time (s) (s) Time

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 yi2

jian4

ru2

gu4

2424 8.889

10.35

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 fen4

yong3

zhi2

zhui1

4321 15.01

Time (s)

16.89

Сл. 28. Илустрација примера за тип „комбинација повезивања почетка једног с крајем другог тона сличнe тенденцијe кретања“

Најчешћи проблем који се јавља при учењу кинеског језика је да, иако је савладан изговор појединачних тонова, у изговору неколико комбинованих слогова долази до појаве тзв. „страног акцента“. Један од нај251

важнијих разлога за појаву овог феномена је недостатак вежбе изговора комбинованих слогова која би била прелазна фазa између изговора појединачних слогова и везаног говора. Основна правила везана за вишесложне колокације су: 1. Повезивање почетка једног с крајем другог тона сличнe тенденцијe кретања

Pitch (Hz)

Код оваквих комбинација, крај првог слога везaн jе за почетaк другог слога. Промена висине креће се пратећи природну путању ових тонова. Овај метод повезивања, који се служи инхерентним узлазним и силазним тенденцијамa тонова, прилично је савршен. На слици 28 дат је пример 300 „ru hai liu“ као илустрација тросложних комбинација, и „yi jian ru gu“, „fen 200 yong zhi zhui“ као илустрације четворосложних комбинација. 100 70 50

mei3 hao3 li3 xiang3 2. економично повезивање ради лакшег изговора 3333 и алтернација одизања и спуштања 23.75

25.55

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 ping2

tou2

bai3

xing4

2234 26.67

28.41

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 mei3

hao3

li3

xiang3

3333 23.75

Time (s)

25.55

Сл. 29. Илустрација примера „економичног модела алтернација одизања и спуштања“ код вишесложних комбинација

У комбинацијама овог типа тонови на сваком слогу остају непромењени и задржавају своје инхерентне одлике уздизања и спуштања, као што је то случај у примеру „ping tou bai xing“, илустрованом на слици 29. 252

Има и оних случајева у којима, ради економичнијег изговора, долази до промене тонова на слоговима, као што је то случај у примеру „mei hao li xiang“, илустрованом на слици 29, код кога је сваки слог у трећем тону. Слогови „mei“ и „li“ су, будући да су праћени слоговима у трећем тону, измењени у други тон, на који начин je ствoренa алтернација узлазнe и силазнe путањe која је згодна за изговор.

3. Слободна комбинација тонова према важности и наглашености Између слогова пoлисилабичких колoкација постоји разлика у њиховој важности и наглашености. Потребно је стога да се на основу реалних потреба везаног говора, као и самих комбинација, одреди њихова важност и наглашеност. У примерима „xiang yi xiang“ и „da bu liao“, илустрованим на слици 30, слогови „yi“ и „bu“ изговарају се у неутралном тону, тако да су, у односу на слогове испред и иза, краћи и ненаглашени. 300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 da4

bu0

liao3 403

35.88

36.62

Time (s)

300 300

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

200 200 100 100 70 70 50 50

diao4 xiang3

qi0

yi0lai0

xiang3 shui4

303 4004 34.38 37.2

Time Time (s) (s)

35.21 38.08

Сл. 30. Илустрација модела „слободне комбинације тонова према важности и наглашености“

253

300

Pitch (Hz)

200 4. Природан и течан модел који прати интонацију реченице 100

У вишесложним комбинацијама неопходно је ускладити висину сло50 diao4 qi0 lai0 shui4 гова. Тонови се на тај начин синхронизују, повезују и формирају природан и течан везани изговор, као што се4004 види на долеилустрованом примеру 37.2 38.08 синтагме „yi jiu si jiu nian“ и клаузе Time „ru(s) guo ni xiang chi“. 300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 yi1

jiu3

si4

jiu3

nian2

13432 39.42

41.08

Time (s)

300

Pitch (Hz)

200

100 70 50 ru3

guo3

ni3

xiang3

chi1

23331 42.19

Time (s)

43.89

Сл. 31. Илустрација модела „природног и течног повезивања које прати интонацију“

VI. Утицај интонације на тонове Промена тонова може бити и под утицајем интонације. Интонација клаузе настаје низањем појединачних слогова са тоновима. Клауза се најчешће завршава наглашавањем и имa силазну интонацију. Промена интонације често је условљена параграфом или читавим текстом. Уколико су две клаузе, које се налазе једна до друге, семантички повезане, између њих се најчешће јавља благо наглашавање и опадање интонације, што је појава која постоји код многих језика. Уздизање самог краја клаузе често означава да реченица још увек није завршена. У кинеском језику, променe тона и интонације су измешанe штo делује јако компликовано. То је управо „ластиш теорија“ о којој је говорио Џао Јуенжен (Zhao Yuanren, 1968). 254

Погледајмо илустрацију 32 на којој је приказана промена висине тонoвa у знатно сложенијој комбинацији слогова. На левој страни слике је стих из песме „ju tou wang ming yue“, док је с десне стране „chao ci bai di cai yun jian“. Из датих примера се јасно види лепoтa мелодијe тонског језика какав је кинески, као и суптилна промена која настаје у природном говору, што чини да изговор кинеског језика има тако јасно одређен ритам. 300 300

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

200 200 100 70 500

ju3 zhao1

ci2

tou2 bai2

di4

wang4 cai3 ming2 yun2 yue4 jian1

32+424 12+24+321 00

3.296 4.176

Time (s) (s) Time

300 300

Pitch Pitch(Hz) (Hz)

200 200 100 70 500

zhao1 zhao1

ci2 ci2

bai3 bai2

di4 di4

cai3 cai3

yun2 yun2

jian1 jian1

12+24+321 12+24+321 00

Time (s) (s) Time

4.176 4.176

Сл. 32. Илустрација примера комбинoвања тонова и интонације

VII. Неколико предлога везаних за наставу На основу анализе модела тонских комбинација и динамичких карактеристика тонова у стандардном кинеском језику, предлажемо следеће измене у настави кинеског језика: 1. Први корак је усваjање основне идеје о томе да тонови имају улогу разликовањa значења. Ово је нарочито важно за све оне студенте којима матерњи језик није тонски. При изговору кинеског језика веома је важна промена тона, која није опционална, и не може се мењати по жељи, па се при изговору треба трудити да се што верније имитирају ове промене висине. 2. Тачно схватити карактеристичну висину и форму сваког од четири тона стандардног кинеског језика такође је један од нaјважниjих корака. 255

Основна форма тонова и инхерентне одлике висине сваког од четири тона стандардног кинеског језика непроменљиве су одлике тонова у статичним условима. Неопходан услов за правилан изговор тонова у везаном говору је тачан изговор сваког појединачног тона. У току учења тонова опсег тона се може мaксимaлно развући чиме се може лакше уoчити разлика измeђу њих. 3. Интензивирати вежбe законитости тонских промена код дво сложних комбинација. Ово је управо она карика која је јако дуго била занемаривана у настави кинеског језика, или није била на адекватан начин објашњена. Тонови у везаном говору нису статични, већ динамични и у сталној промени. Ова промена, јасно је, има одређене правилности. Уколико се идеја о томе успостави на самом почетку учења кинеског језика, то може бити oд великe користи за правилно савладавање тонова. Основни циљ овог рада је да надокнади ову карику која недостаје, како би се с успехом остварио прелаз са изговорa појединачних слогова на везани говор. Интензивирање вежби на овом нивоу од виталног је значаја за унапређење наставе тонова кинеског језика у целини. 4. Изводити аналогијe везанe за правила комбиновања тонова у сложеницама. Комбинације тонова у вишесложним речима засноване су на комбинацијама двосложних речи. Савладавање променa висине тона у вишесложним речима корак је напред ка савладавању течног везаног изговора. Студентима треба oмoгућити да посматрају промене тонова у вишесложним комбинацијама и развијају способност аутоматског решавања проблема везаних за промену висине тона у везаном говору. Треба такође истаћи и важност принципа кохерентности и економичности који важе за изговор везаних тонова, као и пронаћи најлогичнији начин њиховог повезивања. 5. Адекватно решити проблем односа тонова и интонације. Међусобна веза тонова и интонације је свеприсутна у кинеском језику. При учењу тонова никако се не сме сметнути с ума утицај коју интонација има на њих. У којој мери тонови у везаном говору задржавају свој оригиналан изговор зависи од интонације и њених основних елемената, тј. нагласка, положаја, ритма, као и висине. Овладати знањима из ове области има стога велики значај за правилно савладавање тонова и спречавање појаве „страног акцента“ у изговору кинеског језика.

256

Литература 1. 2. 3. 4.

Lin Tao, Wang Lihe, „Beijing yuyin shiyan lu“, Beijing Daxue Chubanshe, 1985:2. Wu Zongji, „Putong hua yudiao fenxi de yizhong xin fangfa: yuju zhong jiben diaoqun danyuan de yidiao chuli“, Yuyin yanjiu baogao, Zhongguo shekeyuan yuyan yanjiu suo yuyin shi, 1993. Zhao Jinming, „Duiwai jiaoxue gailun“, Shangwu yinshuguan, 2004–7. Zhao Yuanren, „Hanyu kouyu yufa“ (Lu Shuxiang yi), Shangwu yinshuguan, 2001–4.

257

VI Занимљива Кина

Ноћ легла... Журне птице пресахле, Крик тргне Врану у задњој кули. Ду Фу

Резанци кинеског неолита

Радосав Пушић Познато је да у Кини постоје бројни начини спремања резанаца, везано за регионе, врсте кухиња и кулинарска умећа. Кинески стил спремања резанаца битно је утицао на све локалне културе источне Азије, као и Кореје и Јапана. Југоисточна Азија: Вијетнам, Филипини, Тајланд Камбоџа, на исти начин припадају „кинеском свету резанаца“. Генерално, постоје две велике „породице“ резанаца. Једна се на кинеском зове „миен“, а друга „фен“. Миен су резанци направљени од жита, док су фен резанци направљени од пиринча. Познато је да су у династији Сунг (960–1279) веома били популарни ресторани који су нудили разна јела од резанаца, и да су они били отворени током целе ноћи. Писац ових редова је најукусније кинеске резанце јео током сличних ноћи које су красиле династију Сунг, али осамдесетих година двадесетог века, на улицама Нанђинга. Спремали су се на импровизованој пећи од бурета и служили у повећим чинијама уз бројне прилоге. Резанци се могу правити: 1. сечењем; 2. обликовањем из механичких преса; 3. „љуштењем“, резањем резанаца; 4. развлачењем; 5. мешањем те ста и обликовањем резанаца. Резанцима направљеним на прва три начина потребно је најмање месец дана да би се „осушили“ и били спремни за употребу, док се резанци направљени на четврти и пети начин могу одмах спремати и јести. Ако погледате било који приручник о резанцима у Кини, он ће вам рећи да Кинези познају следеће основне начине спремања резанаца, у оквиру већ наведених „породица“: МИЈЕН (житни резанци) а) лианг мијен б) дао сјао мијен в) ла мијен г) гунг мијен д) цу мијем ђ) јоу мијен

ФЕН (пиринчани резанци) а) хе фен б) баи фен в) ми фен г) дунг фен д) фен си ђ) фен пи

Последњих две хиљаде година, резанци су постали изузетно популарни широм света, и ретко ко уопште данас и пита када, где и како су се они уопште појавили као саставни део наше кулинарске културе. Ово питање спада пре у домен тзв. кулинарске археологије, која је незаобилазан део у расветљавању природе древних култура, али и одговора на питање, ко смо ми? 261

У свету науке и даље је присутна дилема да ли су резанци (шпагети, нудле) првобитно направљени у Италији, Арабији или Кини. Пратећи кинеске историјске хронике, први писани траг о кинеским резанцима потиче из династије Источни Хан (25. г. пре наше е. – 220. г. наше е.). Али ако имамо на уму да је Први цар династије Ћин, уједињујући Кину 221. године пре наше ере, у намери да оправда идеолошку матрицу свог новона стајућег царства, наредио да се 213. године пре наше ере спале сви списи који нису били у складу са прокламованом конфуцијанском идеологијом, за нас је добар део кинеског писаног наслеђа древне Кине, у оно време, већ био изгубљен. У том контексту, када кажемо „први писани траг“, ми слимо на оно што је откривено доста касније. Један догађај ће покренути нове токове размишљања о питању порекла и старости резанаца у свету. Наиме, током археолошког ископавања 2002. године, у кинеској провинцији Ћингхаи у округу Минке, у месту-насеобини Лађија (Lajia) нео литске културе Ћиђија (Qijia), дошло је до изузетног открића. На три ме тра дубине, пронађена је чинија од црвене глине ишарана у стилу кошаре, а на њеном дну преплетени и помешани са земљом као гнездаста маса видели су се јасно окамењени резанци. Њихова дужина је била око педесет сантиметара. После неопходних археолошких поступака, које прописује протокол везан за такве околности, заједно са другим пронађеним предметима, све је послато у Беиђинг на испитивање. Исте године у виду кратког саопштења поједини часописи и новине објавили су ову вест. Међутим, свет науке није посебно обратио пажњу на то, све док, 2004. године, професор Јанг Сјаојен (Yang Xiaoyan), као члан мултидисциплинарног тима научника који се бавио истраживањем насеобине Лађија, није послао извештај професору Лу Хоујуену (Lu Houyuan) у Институт за геологију и геофизику Кинеске академије наука. Тада је покренута темељна анализа резанаца који су били залепљени за дно посуде. Резултати радикарбонске анализе недвосмислено су показали да су резанци стари преко четири хиљаде година, да су направљени од две врсте проса, које су назване: „лисичји реп“ (setaria italica) и „жутозрнасто“ (panicum miliaceum). Занимљиво је да се обичај да се резанци праве од проса данас задржао само у ретким забаченим селима северне Кине. Они се, иначе, најчешће праве од пшенице или пиринча. Познато је да су пиринчани резанци популарни на југу Кине, док су „пшенични резанци“ заступљенији на северу. Просо и пиринач су есенцијалне културе старе кинеске пољопривреде. Без њих се није могао замислити живот. Дуго времена је прошло пре но што се жито „одомаћило“ на тлу Кине. Оно се са кинеског северозапада ширило ка истоку и југу. Тек у династијама Танг (618–906) и Сунг, пшеница је постала друга пољопривредна култура, одмах иза пиринча.

262

Насеобина Лађија културе Ћиђија потиче из касног кинеског неолита. Археолози су преданим радом установили да је у месту Лађија дошло до изненадне катастрофе која је разорила насеобину. Вероватно се радило о катастрофалном земљотресу, који је уз мање потресе био праћен и поплавама Жуте реке. На локалитету је откривен велики број предмета и скелета у неприродним положајима, што сугерише да су становници у паници покушали да потраже спас у бекству, носећи са собом само оно најнужније. Можда је неко управо ручао, када се катастрофа догодила. Можда је неко своју чинију са резанцима у паници бацио и побегао. Мо жда, можда, ко зна колико „можда“ стоји са резанцима прилепљено уз дно црвене чиније од глине. Данас је, наравно, све у домену претпоставки које није лако доказати из тачке, и временске дистанце, на којој ми данас стојимо. Стицајем „срећних околности“, резанци су били углављени између напрслог дна и тела чиније. Врста резанаца која је ту откривена спада у оно што Кинези данас зову „ламијен“ (lamian); то је један од основних начина како Кинези и данас спремају тзв. „пшеничне резанце“. Само што су они у неолитској култури Ћиђија били прављени од проса.

263

Ово откриће, на основу сада расположивих података, показује да је домовина резанаца (шпагети, нудле) Кина. Археолошки налаз резанаца из касног кинеског неолита представља најстарији траг ове врсте на свету. Да ли у томе лежи тајна што још увек ценим да никада нисам јео укусније резанце до оних ноћи касних осамдесетих година на улицама Нанђинга? Или је то, као и све друго са човеком, само плод уобразиље!

264

Кинеска калиграфија

Ли Ђунминг Калиграфија је традиционална уметност Кине која се одликује дугом историјом и израженим националним карактеристикама. Она прати настанак и развој кинеског писма, сазрева током историјског развоја, пролази кроз процесе иновација и тако постаје специфична уметничка форма која не припада само кинеском народу већ представља драгуљ уметничке ризнице читавог човечанства. Вредност калиграфије није само естетска, у пружању одређене врсте задовољства и уживања у лепоти калиграфског исписа, већ је она и практична; наиме, што је ниво културног образовања човека виши, све је тешња његова веза са писмом и писањем. Стога је настављање калиграфске традиције, учење и развој ове уметности узвишена историјска мисија сваког калиграфа и љубитеља калиграфије у Кини. Познати кинески калиграф и учитељ калиграфије, господин Ћи Гунг, је рекао: „Учење калиграфије треба започети учењем древних калиграфских модела.“ Најприкладније је започети учењем стандардног писма (kai shu). Стандардно писмо подељено је на два велика правца, тзв. Танг писмо камених стела и Веи писмо камених стела. Веи писмо камених стела је писмо камених гравура и натписа на каменим плочама из периода династије Северни Веи из раздобља Северно-јужних династија. Овај стил, који се сматра раном фазом у развоју стандардног писма, једноставан је и природан. Танг писмо камених стела је писмо камених гравура из периода династије Танг, углавном дела водећих калиграфа, која се одликују строгим правилима, са нагласком на композицију и форму. Овај се стил може сматрати зрелом фазом у развоју стандардног писма. С обзиром на то да је ово издање приручника калиграфске технике Јен у оквиру стандардног писма, неопходно је да се најпре упознамо са Јен Џенћингом и његовим стилом у кинеској калиграфији. Јен Џенћинг је најважнији представник калиграфског стила дина стије Танг и његов је оснивач. Наследивши стилове династија Ђин, Суи и ране династије Танг, он одважно уводи новине, и својим исписима 265

карактера широке и масивне форме, као и снажним потезима четкице, успоставља нови стил, стил Јен, коме се у историји придаје истоврсни значај као и стилу Ванг (стилу Ванг Сичиа). Пошто је био изузетно цењен како због изванредних резултата у области калиграфије, тако и због беспрекорног понашања, његови натписи на каменим плочама и збирке отисака постали су вредни историјски споменици и благо кали графске ризнице. Познати песник и калиграф из династије Сунг, Лу Фангвенг, је рекао: „Учење калиграфије исто је што и учење стила Јен.“ Уколико се на самом почетку учења калиграфије крене од стила Јен, може се стећи широка основа која ће почетницима бити од користи за даљи развој у свим правцима. Овај приручник калиграфске технике Јен заснован је на Јен Џенћинговом делу „Стела Пагоде Прабхутаратна-е“ и састављен је, према уобичајеном редоследу учења калиграфије, из три дела, и то: технике држања и употребе четкице; исписивања тачки (dian) и потеза (hua) и структуре кинеских карактера. Сврха овог приручника је да почетницима послужи као модел који ће они следити приликом вежбања.

Техника употребе четкице стандардног писма (стила каи) Техника употребе четкице обично се односи на правила исписа потеза и употребу четкице. Употреба четкице о којој се овде говори односи се на различите начине коришћења четкице приликом писања, као што су на пример zangfeng – сакривање врха четкице; lufeng – откривање врха четкице; ti an – подизање и притискање четкице; zhuanzhe – заокрет и увијање четкице; fang yuan – четвртаста и заобљена форма; ru xing – спуштање и кретање четкице; shoubi – подизање четкице с папира итд. У древној Кини говорило се следеће: „Гомилањем туша добија се тачка (dian); продужавањем тачке настаје потез (hua); спајањем тачака и потеза настаје карактер (zi); а груписањем карактера настаје текст (zhang).“ Први корак у учењу калиграфије јесте употреба калиграфске четкице за исписивање различитих облика тачке (dian), водоравног потеза (heng), усправног потеза (shu), 266

силазног потеза повијеног улево (pie), силазног потеза повијеног удесно (na), узлазног потеза (tiao), кукице (gou), преломљеног (zhuangzhe) и осталих основних потеза кинеских карактера. Да би се савладали ови основни потези неопходно је прво јасно разумети саму технику исписа и руковање четкицом.

1. Спуштање четкице на папир (rubi); кретање четкице (xingbi); подизање четкице са папира (shoubi)

Спуштање четкице на папир назива се још и почетни потез (qibi). Почетни потез је сам контакт четкице са папиром на почетку исписивања тачки или потеза. Постоје два начина да се започне потез, и то: откривањем врха у правцу кретања четкице или сакривањем врха у правцу супротном од правца кретања четкице. Кретање четкице (xingbi): кретање четкице по хартији између почетног и завршног потеза назива се xingbi. Током кретања по папиру четкица се може подизати или притискати, чиме се мења изглед потеза, тј. „подизањем четкице добија се лакши /тањи, блеђи траг/, а њеним притиском настаје масиван потез /дебљи, дубљи траг/“. Подизање четкице са папира: при крају кретања четкице завршава се потез на начин што се четкица прво подигне у смеру горње десне стране, а потом зауставља ка доње десној страни, затим се врх четкице враћа према левој страни и с тим се завршава цео потез. А) Сакривање врха (zangfeng) и откривање врха четкице (lufeng) Сакривање врха четкице (zangfeng) назива се још и завијање врха (guofeng) или окретање врха (huifeng). На месту где почиње или се завршава потез или тачка врх четкице се увије и сакрије у самом потезу, тако написани потези и тачке не откривају оштрицу, што даје утисак уздржаности и тежине. У древној Кини говорило се „да се сакривањем врха четкице задржава њена енергија (qi)“. Откривање врха четкице (lufeng): на месту где почиње или се завршава потез, врх четкице се открива, што чини да тако исписани потези и тачке одају утисак живописности и складног тока. Баш како су говорили стари Кинези: „Откривањем врха четкице ослобађа се њен дух.“

267

Б) Центрирање врха (zhongfeng) и искошени врх четкице (cefeng) Центрирање врха четкице назива се још и исправљање врха (zhengfeng). Током писања, врх четкице се креће средином потеза, на овај начин туш може да се слива на папир пратећи длачице четкице. Потези исписани на овај начин равномерни су и складни, те је стога коришћење четкице са центрираним врхом најважнија техника у писању стандардног писма/стила каи/. Нагибање врха четкице назива се и искошење врха (pian feng). Током писања, врх четкице је окренут нагоре и искошен налево, затим се вуче надесно, што би значило да се при исписивању врх четкице не налази у средини потеза. Стога се овај начин кретања четкице назива нагибањем врха четкице. В) Подизање (ti) и притискање четкице (an) Подизање четкице (ti): током писања, дршка четкице се заједничким покретом прстију и ручног зглоба подигне нагоре при чему четкица и даље наставља да се креће по папиру. На овај начин добијају се лаки потези /тањи, блеђи траг/. Притискање четкице (an): односи се на притисак четкице на папир, назива се још и успоравање у писању (dunbi). Током кретања, четкица се заједничким покретом прстију и ручног зглоба притисне надоле, тако да се добија масиван потез /дебљи, дубљи траг/. Г) Заокрет (zhuan) и увијање четкице (zhe) Заокрет четкице (zhuan) се такође назива и заокрет врха четкице (zhuanfeng). То је начин кретања четкице приликом исписивања заобљених потеза. Каже се да се „заокретом добија облина“. Током писања нема израженог заустављања, већ се у кретању постепено мења правац исписа врха четкице. На овај начин добија се заобљен и еластичан потез. Увијање четкице (zhe): назива се још и уви јање врха четкице (zhefeng), то је начин употребе четкице приликом промене правца потеза; че сто је то прво подизање и притискање четкице, при чему врх четкице промени правац у току заустављања у подизању, на тај начин се добија четвртасти облик, након чега четкица или настави да се креће или се потез заврши. Начини употребе четкице су начини писања различитих форми тачки и потеза. За детаљније упознавање са свим овим начинима писања можете погледати примере модела који су 268

у тексту касније дати. Редослед је следећи: тачка (dian), водоравни потез (heng), усправни потез (shu), силазни потез повијен улево (pie), силазни потез повијен удесно (na), узлазни потези (ti, tiao), кукица (gou), заокрет и увијање (zhuanzhe). Вежбање ће вам помоћи да схватите и овладате су штином технике писања стилом Јен, као и основним карактеристикама облика тачке и потеза.

269

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић ; одговорни уредник Chen Yudong. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436