Harleqin- Opčinjeni- Trish Wylie

Triša Vajli

OPČINJENI

by voki

- Kako mogu da vam pomognem?

Kara je netremice gledala u najtamnije oči koje je ikada videla u svom životu, pokušavajući da smisli odgovor na ovo pitanje.

Imao je oči đavola. Crne kao noć, ali pune blistavih iskri, koje su svetlucale poput sićušnih dijamanata razasutih po ugljenoj prašini. A tek taj glas! Bio je to dubok bariton koji se gromoglasno prolamao kroz vazduh koji ih je okruživao, i Kara zadrhta od uzbuđenja koje joj je proželo čitavo telo. Mislila je da muškarci nalik njemu postoje samo u filmovima ili romanima, ali nikako u stvarnom životu.

On pre nije bio ovde. Ili možda jeste? Ne, nije. Da ga je ranije videla, zapamtila bi ga. Takav prizor se ne zaboravlja.

- Zdravo, ja... — promrmljala je jedva čujno, jer joj je grlo bilo toliko stegnuto da je jedva uspevala da udahne vazduh. Međutim, nekako je naterala sebe da se pribere, kako bi započetu rečenicu privela kraju.

- Ja sam Kara Šian i potrebna mi je pomoć kako bih smršala.

Sjajno. To će ga sigurno oboriti s nogu. Osećala se kao neko ko je upravo ustao i priznao dugo skrivanu tajnu grupi sebi sličnih ljudi, na sastanku osoba saprekomernom težinom, iako je to bilo daleko od istine. Potrudivši se da odbaci nelagodnost koju je osećala, Kara se usredsredi na čoveka koji je stajao pred njom.

Da je bio za pultom onih nekoliko puta koliko je prošla pokraj vrata teretane u protekle dve nedelje, možda bi ušla i ranije. Ili uopšte ne bi ušla, jer je znala da bi joj on odvukao pažnju sa svih onih sprava za vežbanje i traka za trčanje zbog kojih je zapravo i došla ovamo.

Izgledao je kao neko ko se oseća savršeno lagodno dok žene nepovezano brbljaju pred njim, ali to što je i ona podlegla njegovim čarima nije joj bilo ni od kakve pomoći.

- I to u što kraćem mogućem roku... - rekla je.

- Mi ovde ne sprovodimo brzinske dijete. Boreći se protiv vreline koja joj je pokuljala u obraze, Kara podiže bradu i potraži njegove tamne oči. Ovaj čovek je mogao da zaradi milione igrajući poker. Nije čak ni treptao. Samo ju je ćutke posmatrao i čekao.

2

by voki

Nije mogao da zna čime se ona bavi. Neko poput njega apsolutno nije morao da zna ko je bio najprodavaniji autor knjiga o dijetama u Irskoj u tom trenutku, niti da je upravo ta osoba sada stajala pred njim. Takođe, na osnovu njenog izgleda nije se baš moglo reći da je svoje savete lično sprovodila u delo.

Osmotrila ga je od glave do pojasa, a onda je naglo i prkosno podigla glavu i pogledala ga pravo u oči.

- Da sam htela nešto baš brzo, platila bih liposukciju. Spremna sam da ovome posvetim koliko god je vremena potrebno.

- I truda - dodao je.

- Da, i truda - ponovi Kara.

Presavila je ruke ispod grudi, posmatrajući ga kako polagano spušta pogled, prateći njene pokrete. Učinila je to potpuno nenamerno.

Staviše, nije podnosila muškarce koji su tokom razgovora sa njom zurili u njene grudi, te je brzo promenila položaj, pustivši da joj ruke padnu niz telo.

Prošlo je prilično vremena otkako ih je neko pogledao i učinio da zadrhte onako kako se to sada desilo. Kara se molila bogu da joj se bradavice ne naježe, kao il.i je napolju hladno, a uopšte nije bilo. Zato je razmišljala o liposukciji, kako bi skrenula sebi misli na nešto drugo.

U trenucima očaja pomišljala je čak i na to. Međutim, bila je ubeđena da to boli, a ona je imala veoma Rlzak prag bola.

Spustio je svoj taman pogled i ovlašno, ali znalački osmotrio čitavo njeno telo, pri čemu ona sasvim nesvesno uvuče stomak. Nikada pre se nije osetila tako ogoljeno, kao daje najednom u potpunosti izgubila samopouzdanje.

Možda to nije bilo ništa nesvakidašnje, ali imajući u vidu senzualni napad koji je ovaj čovek izvršio na sva njena čula...

Nervozno pročistivši grlo, Kara nabaci jedva vidljiv i nimalo prirodan osmeh na svoje i dalje zažareno lice.

- Možda bi trebalo da se skinem u donji veš kako biste me bolje proučili - rekla je oštro.

- Kako želite. To je na vama.

Prokletstvo! Ko ju je uopšte terao da tako nešto izgovori?

3

by voki

- Volela bih da razgovaram sa nekim ko misli svojom glavom, ukoliko je to moguće. Možda sa vašim šefom.

On nehajno slegnu svojim širokim ramenima, a Karin pogled se zadrža na njegovoj sportskoj, pripijenoj majici, koja se na trenutak nabrala na njegovim grudima, dok su mu se kratki rukavi zategli oko savršeno definisanih bicepsa na rukama. On je svakako izgledao kao neko ko nema nimalo problema sa svojom težinom. Možda je ušao u priču sa steroidima, pokušavajući da se pretvori u neandertalca nalik kome se, uzgred budi rečeno, ponašao? On je svakako bio na pravom mestu. A ona?

To što je njeno telo burno reagovalo na njegovu neverovatnu muževnost nije uspelo da je oraspoloži. Prokleti hormoni!

- Ja sam šef.

On je šef? Sjajno! Bilo joj je potrebno gotovo dve nedelje da sakupi snagu i ude na ta staklena vrata, a sada je morala da se suoči s njim?

Mora da ju je neko, negde, istinski mrzeo.

- Ako ovako vodite posao, bolje da odmah stavite znak „na prodaju".

Okrenula se na peti i pošla prema izlazu, i dalje visoko podignute brade. Uostalom, to nije bila jedina teretana u gradu; nije morala da ide baš u nju.

Premda, jeste bila najbliža njenoj kući. To što je izabrala najbližu teretanu svakako nije išlo u prilog njenoj odluci da počne da proširuje svoje vidike. Neka udaljenija bi je svakako podstakla da bolje istraži grad u kome je živela.

Prvi korak njenog ambicioznog plana bio je osujećeen.

- Samo trenutak! - začula je njegov dubok, odlučan glas iza sebe. Iako je onaj razumni deo njene ličnosti želeo da nepokolebljivim korakom nastavi dalje prema izlazu, Kara zastade. Duboko uzdahnuvši, okrenula se i ponovo ga pogledala.

Sada više nije stajao za pultom, i mogla je da ga osmotri od glave do pete. Da, bio je to prizor koji je obarao s nogu.

Bio je prilično visok, ne preko metar devedeset, ali sasvim blizu, sa blistavom gustom crnom kosom koja mu je padala preko blago namrštenog čela. Tamne guste obrve nadvijale su se nad njegovim prodornim crnim očima, oivičenim dugim trepavicama. Nos mu je 4

by voki

izgledao kao da ga je nekada slomio, možda čak dok je bio dete, što je njegovom licu davalo još muževniji izraz. Usta su mu bila puna i senzualna, i Kara je mogla da zamisli njegov osmeh, koji još uvek nije imala priliku da vidi.

Imao je prodoran pogled i delovao je neizmerno sa-mouvereno. Bila je to ubitačna kombinacija, priznala je Kara sebi, pokušavajući nekako da opravda svoju opčinjenost njime.

Tek kada je načinio još korak-dva u njenom pravcu, Kara je skrenula pogled sa njegovog lica, istovremeno shvativši i razlog njegovog bolnog i namrštenog izraza.

Hramao je.

Uperivši svoj plavetni pogled u njegove duge noge u farmericama, očekivala je da će ugledati gips, ali ne, nosio je bele patike, te se dok je stajao činilo kao da je sve u najboljem redu.

Pošto je još jednom koraknuo prema njoj, Kara ga podozrivo pogleda i malčice ustuknu.

- Neka potencijalna mušterija vas je šutnula u cevanicu? - upita Kara prezrivo.

On zastade kao ukopan, nabravši čelo i upitno je pogledavši.

- Molim?

- Šutnuo vas je neko prema kome ste bili isto tako nepristojni? Ili vas je možda udario autobomilom i pobegao? Zamerili ste se nekome?

On je samo stajao i treptao. A potom su se sitne boriće oko njegovih usana produbile, pošto se nasmešio, bezobrazno, ali beskrajno seksi.

- Ne baš.

Kari pade na pamet da opet prekrsti ruke ispod grudi, ali odmah odustade od te ideje. Dovoljno je video.

- Niste valjda mislili da će to što hramljete u meni izazvati sažaljenje?

- Ne bih voleo da me sažaljevate.

- Niti to činim, u redu?

Načinio je još jedan korak prema njoj, dok mu je na usnama i dalje titrao onaj samouvereni smešak. Potom joj je pružio svoju dugu, mišićavu ruku, na šta je ona blago ustuknula unazad.

- Šta kažete na to da počnemo iz početka?

- Je li to pokušaj izvinjenja zbog načina na koji ste se maločas poneli?

5

by voki

- Možda smo oboje jutros ustali na pogrešnu nogu.

- Što znači da se ponašate manje kretenski kad stojite na onoj zdravoj?

Njegov osmeh najednom izblede, čelo mu se nanovo namršti, i on bezvoljno spusti ruku.

- Želite li moju pomoć ili ne? Premda, ja lično mislim da vam nije neophodna.

Kara duboko uzdahnu i zakoluta očima.

- Ne, uopšte. Jeste li vi slepi ili šta? Da niste možda ostavili svog psa vodiča iza pulta?

- Ne, moj vid je sasvim u redu, samo nemam ništa protiv neke obline tu i tamo. Žene su opterećene time da izgledaju poput drške od metle, a mi se ovde time ne bavimo.

Dok je govorio, Kara je zurila u njega s nevericom.

- Gospode, sigurno strahovito dobro zarađujete čim tako podstičete ljude da počnu ovde da vežbaju. Da nećete možda da mi kažete i kako većina muškaraca smatra da su punačke žene privlačnije i više seksi od mršavica?

Kara se odmah pokajala što je izgovorila reč „seksi", i to na jedan tako koketan način, uz nehajan treptaj svojih dugih trepavica, da joj je sva krv odmah pojurila u obraze.

Proklet da je taj njen brzopleti jezik!

Učinilo joj se kao da su mu oči sada bile još za nijansu tamnije, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Nakrenuvši glavu malčice u stranu, šeretski je podigao jednu obrvu.

- Neki od nas smatraju da su obline mnogo... više seksi - rekao je svojim dubokim glasom, bezobrazno je odmeravajući. Kara ga je i dalje netremice gledala, osećajući kako joj srce u grudima lupa kao pomahnitalo. Ovaj tip nije bio stvaran, zar ne? On je samo plod njene mašte, u kojoj je njegov testosteron napravio čitavu pometnju medu njenim hormonima, kako joj se nikada pre nije desilo.

To nije bilo fer.

Ovakav muškarac je nikada ne bi ni pogledao, ne bi gubio vreme na nju. On je u njoj video samo potencijalnu mušteriju koja želi da izgubi nekoliko kilograma.

6

by voki

Nijedan muškarac sa takvim izgledom nikada se ne bi osvrnuo za njom. A ukoliko bi se to nekim čudom i dogodilo, ona ne bi znala šta s tim da radi, jer joj njen razum ne bi dopustio da se prepusti strasti sa potpunim neznancem, bez obzira na to koliko ona podsvesno žudela za tim.

Ipak, to je bila fantazija, a Kara je bila realna. Često i više nego što je to bilo poželjno.

I zato je sada samo zurila u njega. Dopustila je sebi da barem na nekoliko sekundi uživa u njemu, kao što je to najčešće činila sa kolačima i sladoledom.

Međutim, neki đavo joj ipak nije davao mira.

- Ukoliko svaki dan odbijete po nekoliko ljudi, kao što ste mene danas, ne shvatam kako ovo mesto i dalje opstaje.

- Nisam ovde svaki dan.

- Eto odgovora na moju nedoumicu. Verovatno upravo zato i opstaje.

Nagnula je glavu u stranu i prezrivo se osmehnula.

- Uvek ste tako prijateljski nastrojeni prema nekome ko pokušava da bude fin prema vama?

- Hoćete da kažete da ste vi fini?

Savio je ruke iza leđa i blago se protegnuo, pri čemu se Karine oči prikovaše za broj šezdeset devet, odštampan na njegovoj majici.

Potom je naterala sebe da ga ponovo pogleda u oči.

- Želeo sam da budem, da. Možda sam malo nemušt, ali neko vreme sam bio van zemlje, te nisam naviknut na ovakvu vrstu razgovora.

Nadam se da ćete mi oprostiti.

- Bežali ste od nečijeg muža, pretpostavljam - reče Kara iznenada.

Zašto jednostavno ne umukneš, Kara? Zašto nikada nije umela da stane? Bio je to nizak udarac i ona je to vrlo dobro znala. Imala je dvadeset sedam godina i već je uveliko trebalo da nauči da se kontroliše. Sam bog zna koliko joj je već nevolja doneo taj njen brzopleti jezik.

Ponovo je prekrstio ruke na grudima, i Kara zateče sebe kako čini upravo ono zbog čega je njemu toliko zamerila. Buljila je u njegove široke grudi. Broj je sada bio zaklonjen, ali umesto njega mogla je da 7

by voki

vidi definisane mišiće na njegovim rukama i ujednačeno podizanje i spuštanje njegovih podlaktica, koje su pratile ritam njegovog disanja.

Osetila je kako joj toplota iznova preplavljuje čitavo telo. Trebalo bi češće da izlazi iz kuće, zar ne?

Najednom ju je trgao grohotan muški smeh. Bio je potpuno neočekivan, isuviše veseo da bi potekao od mrzovoljnog čoveka koji je stajao pred njom. Nekoliko puta je zatreptala, osvrnuvši se da vidi odakle dolazi, sve dok joj se oči ponovo nisu susrele sa njegovim.

- Uvek zauzimate ovaj odbramben stav, gospođice Šian?

Do đavola, očigledno da. Njena prekomerno sarkastična priroda oduvek joj je stvarala probleme. Međutim, sada je imala opravdanje za svoje ponašanje. Da je on živeo u njenoj koži proteklih pet godina, a možda čak i više, i on bi vrlo dobro izučio veštinu verbalne samoodbrane. To je bilo pitanje opstanka.

Kako god, nije imala nameru da išta od toga objašnjava potpunom neznancu, bez obzira na to koliko on bio neodoljiv u nekom drugom, prevashodno fizičkom smislu. Prkosno je podigla bradu i izazivački ga pogledala.

Hajde. Ulepšaj mi dan.

Pročistivši grlo i izvivši svoje pune usne u jedva primetan smešak, on je pogleda iskosa i ponovo joj pruži ruku.

- Obećavam da ću biti uljudan ukoliko i vi budete. Hajde. Ko zna zašto bi to moglo da bude dobro.

Karin pogled sada je bio uperen u njegovu ispruženu ruku. Imao je veoma snažnu šaku. Veoma muževnu. Sa dugim prstima koji su izgledali kao da mogu da obuhvate njen zglob i čvrsto ga drže ne puštajući ga, ma koliko se ona upinjala da se oslobodi. Ova misao posti-de jedan deo njene ličnosti, dok je drugi, onaj skriven i duboko potisnut, tiho jecao od uzbuđenja.

- Nisam došla ovde da bih sklapala nekakav savez sa đavolom.

- Ne, došli ste ovde da oblikujete svoje telo. Ja mogu da vam pomognem da to učinite... iako mislim da vam to nije potrebno — dodao je začikivački.

E pa jeste. Više nego išta. I to ne samo da bi ponovo stekla izgubljeno samopouzdanje, niti kao prvi korak njenog velikog plana. Čekalo ju je 8

by voki

sučeljavanje sa još jednim emotivnim izazovom, i ona je želela da bude potpuno spremna. A to je značilo da joj je potrebna pomoć. Nije se preko noći pretvorila u najbucmastiju od svojih prijateljica i neka bude prokleta ako dozvoli da joj još neko...

Dobro, recimo da je sasvim dovoljno ako kaže da jednostavno mora da izgleda bolje nego što je trenutno izgledala, šta god ovaj čovek mislio.

- Zar ovde ne postoji niko drugi osim vas? - upitala je, najiskrenije se nadajući potvrdnom odgovoru. Čak bi i ženska verzija Atile Biča Božijeg bila bolja od ovog čoveka sa iskričavim očima i testosteronom koji je varničio na sve strane. Da, bio joj je potreban upravo neko poput već pomenutog Atile.

Kara je tokom većeg dela svog života bila na takozvanim jo-jo dijetama, štaviše, bila je pravi stručnjak za njih. Ukoliko je nameravala da ispravi štetu koju je više od polovine svog života sebi nanosila, nije želela ništa što bi joj pri tom odvraćalo pažnju ili je pak teralo da svako malo trči do frižidera kako bi hranom nadomestila nedostatak čulnog uživanja sa muškarcem.

- Moj brat je na odmoru, te sam ja trenutno najbolje što možete da dobijete.

- Znači da ipak postoji neko bolji od vas? Njegove oči još jače zaiskriše.

- Za neke stvari, da.

Kara podiže ruku i mahnu dlanom levo-desno tik ispred njegovog lica.

- Do viđenja! - uzviknula je, a potom se okrenula i po drugi put se uputila prema izlazu.

Ali onda se desilo upravo ono na šta je nekoliko trenutaka ranije pomislila. Kao da je pročitao njene misli, ispružio je ruku i čvrsto je uhvatio za zglob, kao da je više nikada neće pustiti.

Kara oseti kako joj koža bridi ispod njegovih prstiju. Kao da je provela čitav dan na suncu bez zaštitne kreme. Jedina razlika bila je u tome što je vrelina koju je sada osećala zapravo bila ispod njene kože, u njenim venama, u njenoj krvi. Okrenula se i po ko zna koji put se zagledala u njegove tamne oči.

9

by voki

Šta se to, do đavola, desilo?

Približio joj se, ne skidajući pogled sa njenih zaža-renih obraza.

- Ukoliko vas pustim da izađete na ta vrata, moj brat će biti besan kao ris. Možda će mi čak ova noga ponovo stradati. Ne biste želeli da me nosite na savesti, zar ne, Kara?

Kara je bila prilično uverena da je to nimalo ne bi potreslo, ali tek što je zaustila da nešto kaže, on je prekinu.

- I samo da znate, ja uvek postižem željeni rezultat. Sarkazam mi ne može ništa, nečija tvrdoglavost me ne sputava da radim onako kako mislim da treba, a motivacija je moje srednje ime. Ako zaista želite da poradite na sebi, onda sam ja pravi čovek za vas. Naravno, ukoliko mislite da možete sa mnom.

Ovlašno je prešao jagodicom palca preko dela zgloba na kome je mogao da se oseti njen sumanuto ubrzani puls. To da li će moći s njim još uvek nije mogla da zna, ali budući daje par njenih izrazito neprijatnih osobina naveo kao nebitne, te da mu je glavni cilj bio postizanje željenih rezultata, on možda i jeste bio pravi čovek za nju.

To jest, trener. Jer to je bilo ono što ju je jedino zanimalo.

Ne bi podnela još jedno venčanje u ulozi bucmaste deveruše, one za koju svi uvek kažu kako ima jako lepo lice, što je bio tipičan kompliment za devojke sa punačkim telom. Da, bilo je sjajno znati da imaš lepo lice, ali te reči zapravo su predstavljale utehu koja je trebalo da nadomesti ostale nedostatke.

Kara to više nije mogla sebi da radi. Želela je da barem jednom svi ostanu zatečeni kad je ugledaju, a ne da je sažaljevaju. Zelela je da vide kako je konačno uzela svoj život u svoje ruke, kako je samouverena i zadovoljna sobom. Uprkos tome što nema nikoga. A kada Najl shvati da joj je bolje samoj nego s njim, tek će to biti pun pogodak.

Moraće neko vreme da trpi ovog klovna, ali pred sobom je imala cilj koji je opravdavao svakojaka sredstva.

- Pa... - promrmljala je, i dalje nesigurna u svoju odluku.

Usredsredila se na to da izbavi svoju ruku iz njegovog snažnog stiska, i bila je iznenađena kada ju je on bez ikakvog otpora pustio. Uspravila

10

by voki

se i prkosno ga pogledala, izviši jednu obrvu. - Pod uslovom da mi vratite novac ukoliko ne postignete određene rezultate.

- Do sada nijednu nisam razočarao.

Sjajno. Dok god bude izbacivao te mačo fraze, neće imati ni najmanji problem u komunikaciji s njim. Klimnula je glavom.

- Premda, uvek postoji prvi put, zar ne? - rekla je zajedljivo.

- Rori.

Kara ga zbunjeno pogleda.

-Tako se zovem. Rori Flanagan. Pretpostavljam da vas je to zanimalo. Uostalom, trebaće vam ime za lutkicu u koju ćete zabadati iglice u narednom periodu.

- Pa, Rori, nadam se da ćete biti podjednako dobri kao što tvrdite da jeste.

Nagnuo se napred i prislonio svoje usne uz njeno uvo.

- Mislio sam da ćemo biti uljudni.

- Želim ugovor o povraćaju novca u slučaju da ne budem zadovoljna rezultatima - reče Kara mirno.

11

by voki

2.

Kara poskoči. Prokletstvo, ovaj čovek je imao naelektrisane ruke!

- Pazite šta radite.

On je samo lagano trepnuo.

- Samo vas postavljam u odgovarajući položaj. Nije uspela da spreči svoje usne da se izviju u blag smešak.

- Kladim se da to govorite svim devojkama koje dođu ovamo.

Grohotom se nasmejao, i dalje gladeći dlanom njena leda kako bi se ispravila.

- Znate kako, Kara, ukoliko nameravate da flertujete sa mnom, ni ja se više neću truditi da budem mnogo fin. Ne želite valjda da ispadnem prost, zar ne? Da uništim svoj ugled ličnog trenera i...

Nakrenuvši vrat prvo na jednu, a potom na drugu siranu, Kara se bolno namršti, shvativši koliko je njeno telo zapravo nerazradeno i neelastično. Ukoliko je llertovala s njim, nije to činila namerno. Zaista nije. Štaviše, čak i da je to želela, bila je ubeđena da ne bi dobro prošla, sudeći po ogromnom broju mršavica koje nisu skidale oka s njega dok su vežbale. Treptale su poput kakvih nevinašaca, ali Kara je jasno mogla da pročita njihove namere. Bio je veoma popularan medu ženama.

Premda, istini za volju, on nije zavodio nijednu od njih. Ili Kara barem to nije primetila.

- Ne flertujem. Samo se šalim. Ja sam veliki šaljivdžija. To je jedna od mojih osobina, poput sarkastično-sti i ljubavi prema hrani. U svemu tome sam sjajna, nema mi premca.

Rori skloni ruku s njenih leda tek kada se uverio da joj je kičma prava.

- U čemu ste još sjajni? - upitao je. Kara ga pogleda krajičkom oka.

- Mislila sam da ne želite da ispadnete prosti. Ovo pitanje vam neće pomoći u tome.

- Nisam na to mislio.

12

by voki

- Naravno da niste.

Njegove tamne oči ponovo su bile usmerene na njeno lice. Ležerno se oslonio na spravu za vežbanje, dok mu je osmeh titrao u uglovima usana.

- Možda sam samo želeo da zapodenem nekakav razgovor.

- Zašto onda ne pitate kakvo je vreme?

- Zato što je dovoljno da pogledam kroz prozor pa da vidim kakvo je, zar ne? Ne moram vas da pitam.

- A da pričamo o miru u svetu? O ekologiji? Ili o tome hoće li biti moguće da letujemo u svemiru pre nego što umremo?

- Još dva ovde i nastavljamo dalje.

Bacio je pogled na njene ruke, a zatim je duboko uzdahnuo.

- Zar vi nikada ne vodite normalan razgovor? Jednostavno pitanje, jednostavan odgovor, i tako u krug. Većina muškaraca to smatra najpoželjnijim načinom komunikacije.

Kara se na to nasmeja. Između ostalog i zbog toga što je Rori Flanagan najmanje ličio na „većinu muškaraca". Ipak, morala je da prizna da je bio u pravu.

- Većina muškaraca je jednostavna? To ste želeli da kažete?

Njegove crne oči zaiskriše.

- Vreme je da nastavimo dalje - rekao je šturo. Pustivši metalnu šipku, Kara ustade, uputivši se za njim prema pokretnoj traci.

Krajičkom oka videla je kako jednim sveobuhvatnim pogledom osmatra šta rade ostali, da bi se zatim ponovo zagledao u nju.

Zašto li se toliko trudila da prednjači u razgovoru u odnosu na njega, da ga nadmudri na svakom koraku i ospori svaku njegovu reč?

Verovatno zato što je to bilo jedino polje na kome je bila u prednosti, doduše, zanemarljivoj.

Bio je tako suzdržan i profesionalan sve vreme da je želela da zavrišti od muke. Zar je moguće da nije primećivao kakav je utisak ostavljao na nju? Premda, bilo bi bolje da nije, jer bi u suprotnom to bilo veoma loše za nju, i to sa velikim L. A možda je jednostavno bio naviknut na to da žene uzdišu za njim.

- Danas ćemo biti dvadeset minuta na traci. Kara ga je posmatrala dok je podešavao brzinu.

13

by voki

- Obožavam kad govorite u prvom licu množine, kao da ćemo to raditi zajedno. Međutim, ja sam ta koja hoda, zar ne? Vi samo stojite sa strane.

-I nadgledam vas.

U tome i jeste bio najveći problem. Kara je za svaku vežbu ulagala dvostruko više energije nego što je to bilo neophodno jer se svojski trudila da stoji ili sedi uspravno, iako su je sve kosti beskrajno bolele, kao i da uvuče stomak što je moguće više, tako da je na trenutke čak ostajala bez daha.

- Da li biste se bolje osećali kad bih i ja hodao zajedno sa vama? upitao je prostodušno, pokazavši kažiprstom na traku pored njene.

Kara nesvesno napući usne, iskoristivši njegov predlog kao izgovor da ga osmotri od glave do pete. Kratko je zadržala pogled na učkuru njegove trenerke, da bi ga zatim brzo spustila dole, zaustavivši ga na njegovim patikama.

Duboko je udahnula vazduh pre nego što se usudila da podigne glavu i ponovo ga pogleda u oči, a kada je to konačno učinila, naišla je na njegove upitno izvi-jene obrve.

- Teško da biste mogli da hodate na traci s tom nogom, zar ne?

- Nisam u invalidskim kolicima.

Nagnuo se napred i ispritiskao neke dugmiće.

- Ja ću u laganu šetnjicu, a vi ćete uzbrdo.

- Baš me zanima zašto svi kažu da su vitezovi izumrli - promrmlja Kara sebi u bradu, premda s namerom da je i on čuje.

Istovremeno su stali svako na svoju traku. Kara je davala sve od sebe da gleda pravo i ne skreće pogled, pokušavajući da uhvati korak s mašinom. Međutim, svest da je on tu, pored nje, nije joj davala mira.

Krajičkom oka uspevala je da vidi njegov oštar, muževan profil.

Nije mogla da se seti kada je poslednji put bila tako svesna nečijeg prisustva. Ili nečijeg mirisa. A on je mi-i išao sjajno. Svaki put kada bi se sagnuo da nešto podesi, njegov miris bi dopro do njenih nozdrva.

Bio je iako muževan, sa primamljivom primesom cimeta, koji je inače obožavala. Znala je da će je podsetiti na njega svaki put kada ga bude osetila.

14

by voki

Zašto je uopšte primećivala sve to? Ta činjenica ju je izluđivala. Zar nije već trebalo da prevazide onu prvobitnu zanesenost njime?

- Inače, zalažem se za zaštitu kišnih šuma - rekao je Rori iznenada, svojim malčice promuklim glasom.

Kara se na to samo osmehnu, ne skrećući pogled.

- Ja takođe - uzvratila je.

- A što se tiče mira u svetu, mislim da je to sjajna stvar.

Hodali su još neko vreme, a onda je ponovo začula njegov gromak glas.

- I svaki muškarac bi voleo da može da kaže da je barem jednom u životu poslao svoju ženu na mesec.

Kara se glasno nasmeja i okrenu glavu da ga pogleda. Dočekao ju je njegov neodoljiv osmeh. Zapravo je sve u vezi s njim bilo neodoljivo.

Posedovao je nekakav dečački šarm, što je dodatno doprinosilo njegovoj ionako zavodljivoj ličnosti.

Kara se namršti i okrenu glavu, zarekavši se sebi da više neće skretati pogled ka njemu.

Ne, nije smela da dopusti sebi da padne na njegov humor! Zaboga, pa on je bio od onih muškaraca čije su majke upozoravale njihove devojke da ih se okanu. Od onih koji su bili u stanju da obore ženu u vodoravan položaj pre nego što ona uopšte postane svesna da više ne stoji na nogama. Nikako.

To bi bilo krajnje besmisleno. Bilo je dovoljno samo da se u bilo kom trenutku osvrne oko sebe pa da vidi najmanje tri potencijalne kandidatkinje koje su jedva čekale da ih njegov neodoljiv šarm obori s nogu.

Kara nikada nije bila u prvoj postavci, ni u jednom sportu, te zato ni sada ne bi imalo smisla da uopšte pokuša da se takmiči.

Jedno je smatrati nekoga privlačnim u isključivo fizičkom smislu, a sasvim drugo smatrati ga šarmantnim i duhovitim.

Uostalom, šta bi se desilo i da je on prozre, da primeti njenu opčinjenost njegovom muževnošću? To bi verovatno imalo isti uticaj na njega kao što je spoznaja da je King Kong voli imala na plavušu u onom čuvenom filmu.

15

by voki

Kara duboko uzdahnu. Bio je pravi trenutak za još jednu sarkastičnu opasku.

- A šta ako je ona zapravo tamo otišla kako bi po-begla od njega?

Prepredeno se osmehnula, i dalje ne skrećući pogled. Počinjala je već polako da oseća bol u nožnim mišićima, jer uspon koji joj je Rori namestio nije bio nimalo zanemarljiv. Kari to nije smetalo. Pristala bi da se popne i na Everest ukoliko bi to značilo da će barem na trenutak zaboraviti činjenicu da je on tu, pored nje, tako prokleto zgodan i neodoljiv.

- Jeste li uvek tako nadmeni, ili samo prema meni, zato što vas ne štedim?

Nadmena? Konačno je okrenula glavu prema njemu i pogledala ga.

- A jeste li vi privezali svog konja ispred kada ste jutros dojahali ovamo? Najbolji naziv za vaše ponašanje je „kaubojsko".

Njen loš pokušaj oponašanja naglaska junakinja vest erna izmamio mu je osmeh na lice.

- Vrlo smešno.

- Rekla sam vam da sam veliki šaljivdžija. Ponovo je gledala pravo pred sebe, uzdignute brade.

- Osim toga, na spisku onoga u čemu sam dobra sioji i to da me vole mala deca i životinje, kao i to da vrlo dobro umem da postavim naporne trenere na njihovo mesto.

- Vi zaista mrzite da vežbate, zar ne?

- Da, mrzim.

- Zašto to onda radite?

Kara ga iskosa pogleda, gotovo ne pomerajući glavu.

- Ponovo ću vas pitati: gde ste sakrili svog psa vodiča?

- Nemogući ste - reče Rori umorno.

Ispritiskao je nekoliko dugmića na komandnoj tabli, a potom je sišao sa trake i stao pred nju, prekrstivši ruke na svojim širokim grudima.

- Da li to stalno radite? Ili ste jedna od onih žena koje imaju običaj da sebe kritikuju kako bi izmamile komplimente?

16- Ma da... - promrmlja Kara turobno.

16

by voki

- Ne vidim u čemu je problem. Očigledno ste inteligentni, možda isuviše vickasti, ali ništa strašno, zalažete se za očuvanje kišnih šuma i za mir u svetu... To je sve veoma lepo.

Kari nije promaklo to što nije naveo ni jedan jedini njen fizički atribut. Čak ni njeno lepo lice, koje su svi obično hvalili. I premda nije smela sebi da prizna, to ju je razočaralo.

- Rekao sam nešto pogrešno, zar ne? - upita Rori zbunjeno.

Kara odmahnu glavom, gledajući ispred sebe kao da ga ne primećuje.

- Pa, ako već ne volite da vežbate, i ako ne želite da vodite običan razgovor bez pokušaja da me postavite na moje mesto, o čemu onda da pričamo tokom ovih sat vremena?

- Zar moramo da pričamo?

- Malo je dosadno ako sve vreme ćutimo.

- To vam je prilika da se barem pravite da ste veoma pametni. Znate kako kažu, ćutanje je zlato.

Rori se sada glasno nasmejao.

- Da budem iskren, ne volim da se pravim pametan.

- Uostalom, nas dvoje nemamo zajedničkih tema...

- To ne možete da znate - prekide je Rori. Nagnuo se napred i par uzastopnih puta pritisnuo jedno dugme na njenoj traci, tako da je sada hodala uz još strmije brdo. Potom je podigao glavu i pogledao je svojim tamnim očima, kao da je proučava. - Složili smo se po pitanju kišnih šuma i mira u svetu, zar ne? To nije loša polazna tačka.

Kara je sada već pomalo otežano disala. Njegov miris dopirao je do njenih nozdrva. Srce joj je ubrzano kucalo i gotovo da više nije osećala noge.

- Zar je zaista neophodno da znate šta ja mislim o životu, univerzumu, svemu? Sve što vi treba da radite jeste da se pobrinete da ne slomim vrat na nekoj od ovih sprava za mučenje.

- Možda me zanima.

Do đavola, bio je sjajan. Rekao je to sa takvim čeznutljivim pogledom i tako baršunastim glasom da je zvučao kao da ga zaista zanima.

Traka je lagano usporavala.

Rori i dalje nije skidao pogled sa nje, čekajući da mu odgovori.

17

by voki

Kara ovlaži svoje suve usne vrhom jezika, blago po-i umenevši kada je shvatila šta je učinila, i da je on sve vreme posmatra.

- Da li ovako dosađujete svim svojim mušterijama? Polako se osmehnuo.

- Ne. Rekao sam vam da dugo nisam bio ovde.

- Rekla bih da vam ne manjka kandidatkinja koje bi baš volele da ih bolje upoznate.

Nagnula je glavu u stranu.

- Ne trudite se toliko oko mene kad ima toliko onih koje će vam sve dati na tanjiru.

- Ali ja sam oduvek voleo izazove. Šta ćemo s tim? Kara zakoluta očima.

- Moći ćemo mnogo bolje da saradujemo kada budete priznali da nisam ni upola toliko loš kao što tvrdite da jesam.

- Još uvek ne mogu to da kažem.

- E pa, onda morate bolje da me upoznate, zar ne? Je li je on to upravo naveo na svoju vodenicu? Da, jeste. Prokletstvo. Bio je dobar.

- Obećavate da mi nikada nećete postaviti veći uspon od ovog današnjeg?

- Obećavam - reče Rori, prislonivši dlan na mesto ispod koga se nalazilo njegovo srce.

Pošto se traka konačno zaustavila, Kara side sa nje i podiže glavu, pri čemu se njene oči susreše sa njegovim.

- Samo da znate da i dalje neću biti od onih što bes-pogovorno slušaju. Ima stvari na koje nikada nećete moći da me naterate. Zato je bolje da ne pokušavate.

- Kao na primer?

- Šta je sledeće? - upita Kara, izbegnuvši odgovor na njegovo pitanje, i oni se zajedno uputiše ka narednoj spravi za vežbanje.

18

by voki

3.

- Imate poprilično oštar jezik za nekoga ko na prvi pogled deluje tako slatko i nevino - reče Rori, uputivši Kari jedan neodoljiv osmeh, na šta ga ona samo upitno pogleda, otirući nadlanicom znoj sa lica, zajapurenog od vežbanja. Nekoliko pramenova njene smeđe kose, koja joj je inače dosezala do ramena, izmigoljili su se iz gumice, zalepivši joj se za obraze. Svaki put kad bi joj predložio da uradi još nekoliko trbušnjaka ili da još nekoliko minuta vozi sobni bicikl, ona bi kroz stisnute zube i usne promrmljala nešto sebi u bradu.

- Kladim se... - prošaputala je dok je, izvijena preko velike gumene lopte za pilates, podizala kukove uvis -il.i vas žene zbog ovoga neprestano proklinju.

Trudio se da je ne gleda dok je podizala i spuštala svoje ženstvene bokove. To bi svakako bilo neprofesionalno. Uprkos svom upiranju, bilo mu je teško da skrene pogled sa nje, kao da ga je njeno izvijeno telo magnetski privlačilo. Sta mu se to događalo sa ovom ženom?

Još od trenutka kada je ušla na vrata i pogledala ga svojim tirkiznoplavim očima, po glavi mu se vrzmala samo jedna misao. A njeno ime bilo je Kara Šian.

Posmatrala ga je tako da se osećao poput kakvog za nju zabranjenog voća. Sto je bilo beskrajno seksi. Bila je veoma oštroumna i brza na recima, i njihovo neprekidno verbalno nadmetanje mu je u stvari pomagalo da skrene misli s drugih stvari.

Pročistio je grlo.

- Može biti, ali svakako nemaju tako sočnu terminologiju kao vi.

Pogledala ga je krajičkom oka.

- Tu reč ste upravo danas pročitali u rečniku, zar ne?

- U novinama, zapravo.

- U onima što na trećoj strani imaju golu žensku?

- Kako ste znali? - rekao je šaljivo, široko se osmehnuvši. - Hajde, još pet ovih pre nego što nastavimo dalje.

Još pet ovih, još šest onih... Rori je sasvim dobro znao da je dovoljno pametna da shvati da je svaki put dodavao još po nekoliko. Ipak, ona 19

by voki

nije prestajala. Samo bi stisnula zube i usne, nazvala ga „sadistom" i nastavila dalje.

To mu se dopadalo kod nje.

Vežbala je tek nedelju dana, ali pokazivala je upravo onu vrstu odlučnosti koja je njemu nedostajala otkad se vratio kući. Zbog toga je zavređivala poštovanje.

Uostalom, ona je bila samo još jedna u nizu klijent-kinja.

A šta ako nije?

- Sjajno vam ide.

- Da se niste usudili da mi podilazite. Niste me videli kako se ujutru mučim da ustanem iz kreveta. Boli me čak i tamo gde nisam ni znala da imam mišiće.

Tokom prethodnih nekoliko dana posmatrao ju je kako se iz petnih žila trudi da savlada vežbe koje joj je odredio. Škrgutala je zubima i stiskala bi usne, nazivajući sprave svakojakim pogrdnim imenima, zasmejavajući ga svojim sarkastičnim humorom. Bilo mu je sve teže da njihovu komunikaciju svede na strogo profesionalan odnos.

Još uvek mu nije bilo jasno zašto je toliko stroga prema samoj sebi. A možda je jednostavno mogao to da je pita?

- Sigurno postoji neki ozbiljan razlog zbog koga prolazite kroz sve ovo. Ubeđen sam da ni ranije niste imali problema sa bikinijem.

Bio je veliki izazov reći ovako nešto nakon „primirja" koje su onomad sklopili. Smeškao se, željno iščekujući njen odgovor. Sviđalo mu se da joj postavlja škakljiva pitanja.

- Nikada nisam nosila bikini - odbrusi Kara, ne irepnuvši.

Rori nesvesno spusti svoj pogled na njene grudi. Sigurno je sjajno izgledala u bikiniju. Ili bez njega. Ona je bila od onih retkih žena koje imaju obline upravo lamo gde one treba da postoje.

Duboko je uzdahnuo. Celibat na koji je u poslednje vreme bio osuđen očigledno je imao poguban uticaj na profesionalnost za koju se tako očajnički zalagao. Uprkos ovom izgovoru, morao je da ima veću kontrolu. Osim toga, nije mu bilo prvi put da je neko vreme bio u prinudnom celibatu. Ranije je uspevao da učini nešto po tom pitanju kad bi se vratio kući. Ali ne i sad.

20

by voki

To što je Kara bila jedina koja ga je privlačila činilo je da se oseća barem malo bolje. Ako ništa drugo, nije jurcao za svim što nosi suknju.

Ona je bila posebna.

- Još dva.

Tiho je zastenjala, i on oseti iznenadan žar u donjem stomaku.

Uradila je još dva trbušnjaka, a potom se prostrla čitavom svojom dužinom na pod i duboko uzdahnula.

Zaista se trudila. Nagnuo se nad nju, izvivši usne u gotovo neprimetan osmeh.

- Sjano vam ide, znate. Ne šalim se - rekao je tihim glasom.

Podigla je svoje bele kapke i guste crne trepavice, pogledavši ga svojim plavetnim očima. Neko vreme ga je samo ćutke posmatrala.

Svestan njene domišljatosti i smisla za humor, Rori je znao da to nije činila kako bi dobila na vremenu da smisli kakav sarkastičan odgovor.

Pre će biti da je razmišljala o tome da spusti gard i pokuša da ne bude cinična. Što znači da još uvek nije bila spremna da pred njim pokaže svoje pravo lice. Uostalom, zašto bi to uopšte učinila? Zašto bi mu verovala? Zašto ga je to mučilo?

Ne samo da je obećao bratu, nego i sebi, da će uložiti sav svoj trud u ovaj posao. Zašto je onda imao toliku potrebu da pridobije tu ženu, koju je video tek nekoliko puta u životu, i sa kojom je trebalo da izgradi isključivo profesionalan odnos?

Morao je da se potrudi. Uostalom, bio je već uveliko odrasla osoba.

Tridesetogodišnjak sa iskustvom poput njegovog trebalo je da zna kako da se usredsredi na posao.

Njegovom poljuljanom celibatu i radoznalosti ovde nije bilo mesta.

I zato se ovaj put okrenuo prema njoj i nasmešio joj se širokim osmehom, onim kojim je pre svega pridobijao simpatije dece i gospoda u godinama.

- Ozbiljno vam kažem. Znam da još uvek imate bolove, jer se verovatno nikada niste bavili ovom vrstom aktivnosti, ali i to će proći.

Samo verujte u sebe.

Kara se pridiže i osloni se na laktove, iskosivši glavu i uputivši mu jedan sumnjičav pogled.

21

by voki

- Podilazite mi, zar ne?

- Nemate baš poverenja u mene.

- A zašto bih pa imala? Rori slegnu ramenima.

- Ne znam. Možda zato što bi to dodatno olakšalo našu saradnju.

Mnogo se trudite da me verbalno nadmudrite i tako trošite snagu koja vam je zapravo potrebna za vežbe.

-A je l'?

Osmehnula se i pogledala ga, podigavši jednu obrvu.

- To vam se ne sviđa, zar ne? - upitala ga je podsmešljivo.

Nasmejao se. Zaista je bila posebna. Pitao se je li svesna kakva je koketa zapravo bila. I da jeste, nikada mu to ne bi priznala.

- Ne. Ne baš - odgovorio je.

Pridigla se u sedeći položaj, a potom je hitro ustala, kao da je prećutno htela da mu stavi do znanja da ni ne pokušava da ispruži ruku i pomogne joj. Posmatrao ju je kako dlanovima sklanja mokre vlasi kose sa lica, a onda je podigla glavu i pogledala ga svojim prodornim plavim očima. Odmahnula je glavom.

- E pa, vreme je da počnete da se navikavate. Plaćam vas da mi pomognete da otklonim svoju frustraciju.

Nije mogao da odoli, načinivši korak napred i približivši joj se.

- Da li sam vas dobro razumeo, ili ste upravo rekli da ste frustrirani?

Ako je to bila istina, onda je svakako mogao da joj pomogne. Čuvši njegovo pitanje, Kara ga zapanjeno pogleda, i Rori primeti kako njeni zajapureni obrazi poprimaju još tamniju boju. Činilo se da on nije bio jedini kome je libido potaknut njihovim svakodnevnim zajedničkim treninzima.

Sav taj fizički napor, njena oznojena koža, ti prigušeni jecaji.

Postojala je samo jedna stvar koja je tome sličila...

Bilo mu je teško da izdrži njen pogled. Kao da je progorevao svaki delić njegove kože na kome bi ga ona zaustavila. Bilo je krajnje vreme da joj uzvrati istom merom, ako nikako drugačije a ono bezopasnim začikavanjem, koje je veoma lako moglo da se protumači i kao flertovanje. Činilo se da je po prvi put od kada je došla u tereta-nu Kara ostala bez reči.

22

by voki

Rori se pobedonosno nasmejao.

Nemojte da se stidite, svom ličnom treneru možete sve da kažete.

Sama reč lični vam već dovoljno govori, zar ne?

Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da zagrize mamac. Par puta je otvorila i zatvorila usta, posmatrajući ga s nevericom u svojim blistavim očima.

- Ne mogu da verujem da ste...

- Kara? Gospode, pa to si zaista ti!

Začuvši ovaj piskutav glas iza svojih leda, Kara i Rori gotovo istovremeno okrenuše. Rori primeti Karin teprepašćen pogled, kao i to da je iznenada prebledela, kao da je bila u potpunom šoku.

Jedna tanušna plavuša joj priđe, nagnu se prema njoj i ovlašno dotače svojim usnama svaki Karin obraz.

Hori nije podnosio žene koje to rade.

Plavušica je potom načinila par koraka unazad, zbunjeno uprevši prstom u Karu.

- Pa ovo je zaista nevetovatno! Šta ti, do đavola, radiš u teretani?

Rori se oktenu prema Kari, tako da može da vidi njenu reakciju na ženine reči. Bilo joj je vidno neprijatno, ali nije ništa rekla. Barem ne još.

Neke stvari mu kod Kare nisu bile jasne, ali valjda ga se one nisu ni ticale. Ipak, poznavao ju je sasvim dovoljno da zna da neće moći da podnese previše gluposti i od ove žene, te da će njen sarkazam ubrzo isplivati na površinu.

Prekrstio je ruke na grudima i čekao, obećavši sebi da će im ukoliko počnu da pričaju o garderobi i kupovini odmah okrenuti leđa i pozabaviti se nečim drugim. Boja se ponovo vratila u Karine obraze.

— Da, čudo živo, zar ne? Ali, znaš i sama, uskoro će Lorino... - započe Kara zamuckujući.

— Venčanje, naravno! - preseče je plavuša. - Sigurna sam da ne želiš da izgledaš kao puce u nekoj od onih dražesnih, elegantnih haljina. I ja sam na istom zadatku. Mada, nemamo baš mnogo vremena.

Zastala je kako bi udahnula vazduh, a zatim se izveštačeno osmehnula, sa lažnim saosećanjem na licu.

23

by voki

- I Najl će biti tamo, je li tako? Užas. To će biti prvi put da se vidite otkako ste raskinuli, zar ne? Osim toga, on je kum, a ti si glavna deveruša. Sigurno si poželela da umreš kad si to saznala, sirotice...

Rori je svako malo prebacivao pogled s plavuše na Karu i obratno, kao da prati teniski meč. Bio je iznenađen. Za trideset sekundi saznao je više o Karinoj tajanstvenoj motivaciji da čini nešto što joj uopšte nije prijalo, nego za tih nekoliko dana koliko je dolazila na vežbe. Lični trener bi svakako trebalo da bude upućen u to.

Da li je to Kara nameravala da povrati svog bivšeg time što će svoj izgled dovesti do savršenstva? Zadrhtao je na pomisao da će njeno zategnuto telo biti na usluzi nekom drugom i da će njene prigušene jecaje slušati neko drugi, a ne on.

Ne razmišljajući, stao je uz Karu.

— Da... haljine su baš dražesne - promrmljala je ona u tom trenutku, prethodno pročistivši grlo.

Rori se zagleda u njen profil, kao da želi da se uveri da je tih i nejak glas koji je upravo čuo zaista dolazio s njenih usana. To nije bila Kara koju je poznavao. Gde su se denuli oni sarkastični odgovori? I ona prkosno podignuta brada? Izgledala je kao crkveni miš.

Da se nije stidela zato što je on prisustvovao ovom razgovoru?

- Skrojene su za izuzetno vitku figuru. Gotovo da ništa ne skrivaju, zar ne? Osećam se loše čak i kad jedem zelenu salatu, toliko se plašim da ću se ugojiti i da neću uspeti da je obučem. Čula sam da Deirdre izgleda savršeno u svojoj, kao i Megi. Ali one su oduvek bile sportski tipovi, zar ne? Sedenje za stolom po čitav dan svakako ne može da doprinese savršenoj liniji.

Plavuša je toliko brzo pričala da je bilo pitanje trenutka kada će ostati bez daha. Duboko je udahnula.

-I ja bih išla u teretanu da sam na tvom mestu. Ali, trebalo je da počneš s vežbama još pre nekoliko meseci, draga. Uostalom, ti to sve vrlo dobro znaš. Pa, napisala si one silne knjige!

Kara je bila pisac? Rori upitno podiže jednu obrvu. Kakve li je knjige pisala? Ukoliko je u njima bilo i najmanje seksa, svi njegovi pokušaji da ostane profesionalan pašće u vodu.

Osetivši da mu je sva krv jurnula u lice, spustio je glavu.

24

by voki

Plavuša je bila rudnik informacija. Zvonko se nasmejala i pogledala u Rorija. Bilo je jasno da ne želi da nastavi dalje sve dok ne pridobije njegovu pažnju.

- Pomislili biste da se neko ko piše knjige o dijetama bolje razume u sve ovo, zar ne? Dobro je što čitaoci sada ne mogu da je vide. Teretana baš i nije neko glamurozno mesto. Odmah bi sišla sa liste najprodavanijih autora. Ali mi je svi volimo baš zato što je tako komična!

Rori hitro okrenu glavu prema Kari i zadivljeno je pogleda. Lista najprodavanijih autora? Pa to je zaista vredno divljenja!

Kara je samo duboko udahnula i uspravila se.

- Da, Mojra, u pravu si, sedenje za stolom svakako ne pomaže...

- Pa, draga - reče Mojra, ispruživši ruku i potapšavši Karu po ramenu - da nisi prestala da izlaziš iz kuće otkad je Najl otišao, sve bi bilo drugačije, zar ne? Mislim, sve to skrivanje...

Ponovo je zastala kako bi došla do daha.

- Videla sam ga sa raznoraznim zgodnim ženama otkako ste se tastali. Baš je tužno što ste oboje tako nesrećni.

Rori je namršteno posmatrao Karin profil. Reči njene prijateljice bile su u potpunoj suprotnosti od Kare koju je on upoznao tokom prethodnih nekoliko dana, jedne duhovite, domišljate, inteligentne i seksi žene; pa čak i kad bi se zajapurila od napornih vežbi. Posebno kad bi se zajapurila od napornih vežbi.

Na osnovu onoga što je njena prijateljica ispričala, pomislili biste da se radi o kakvoj tužnoj i usamljenoj senci od žene. A ona svakako nije bila takva.

Kara ga prostreli pogledom, koji je isijavao ništa drugo do istinski, nepatvoreni bes. Rori oseti kako mu se srce steže. Osmehnuo joj se, želeći da joj bez reči prenese svoje misli.

Ne slušaj je, Kara. Ova žena očigledno ne zna ništa o tebi. Ne o onoj tebi koju sam ja upoznao.

- Moram da kažem da mi je drago što vidim da radiš na sebi. Jedino ćeš potpuno preobražena uspeti da ponovo pridobiješ Najlovu pažnju.

Ma hajde... Ova žena je bila Karina prijateljica? Osetivši iznenadan nalet razočaranja jer se Kara koju je on upoznao još uvek nije 25

by voki

usuđivala da promoli glavu i postavi plavušu na svoje mesto, on pročisti grlo i malčice se uspravi, želeći da navede svoju Karu da konačno izađe iz zaklona.

Hajde, drži je, možeš ti to!

Plavuša mu se zavodnički nasmešila, odmerivši ga od glave do pete, nakon čega je postala još napadnija. Ne skidajući pogled s njegovih snažnih mišića, oblizala je usne vrhom jezika, poput mačke koja se sprema da zgrabi svoj plen.

- Osim toga, imaš ni manje ni više nego ličnog trenera! Prava si srećnica, nema šta!

Još jedan pogled na Karino lice bio mu je sasvim dovoljan. Spustila je glavu i čvrsto stegnula vilicu, kao da želi nešto da kaže, ali se ne usuđuje.

Sto je mnogo, mnogo je, zaista.

Nikada pre nije video ovu ženu. Kako je uopšte mogla da zna u kakvom su odnosu on i Kara bili?

Bilo mu je drago što na sebi nije imao majicu sa logom teretane, na kojoj je njegov brat uporno insistirao. Nehajno je obgrlio Karu oko struka.

-Ja zapravo ne radim ovde. Ne zvanično. Ja sam Karin prijatelj.

Mojra razrogači oči.

- Zaista? - upitala je zbunjeno.

Rori je nastavio da je izaziva svojim odlučnim pogledom. Plavuša je samo treptala, ne mogavši da se oporavi od šoka.

- Moram da radim neke lagane vežbe kao deo fizikalne terapije za nogu koju sam povredio, a ona je bila toliko slatka da pode sa mnom i pravi mi društvo, zar ne, dušo?

Kara podiže glavu i pogleda ga, s nevericom. Telo joj je bilo napeto, ali ni u jednom trenutku nije pokušala da se izmigolji iz njegovog stiska.

- Ona mrzi teretanu - nastavio je Rori, privijajući je uza se.

- Uostalom, nema ni najmanje potrebe da dolazi ovamo, zar ne? Njene obline su naprosto neodoljive. Nema toga što može više da privuče muškarca od savršeno zaobljenog ženskog tela... Znate već na šta mislim - dodade Rori, obešenjački namignuvši Mojri. - Ako već 26

by voki

morate nekoga da krivite za to što je slabo viđate u poslednje vreme, onda sam to ja.

Kara pogleda Mojru i osmehnu joj se, dok se crvenilo sa njenih obraza polako proširivalo i na njen gladak vrat.

Mojra je pogledala čas u nju čas u Rorija. Videlo se da joj ništa nije jasno.

- Pa, ja...

- Odoh ja pod tuš, dušo. Drago mi je što smo se upoznali, Mojra.

Nije mogao da odoli. Plavuša i dalje nije izgledala kao da je poverovala u njegovu priču, i to ga je dodatno zagolicalo.

Možda će sledeći put porazmisliti pre nego što bude poželela da obruka Karu pred potpunim neznancem.

I zato je podigao ruku i obgrlio Karu oko ramena, spustivši svoje usne na njene. Bio je to kratak, ovlašan poljubac, ali sasvim dovoljan da savršeno zapečati njegovu laž.

Usne su joj bile beskrajno meke, i tokom tih par sekundi mogao je na njima da oseti aromu kafe i vanile, u svom savršenom skladu. Takođe je osetio napetost u svom donjem stomaku, odmah poželevši više... mnogo više.

Trebalo je da zna da će se tako osetiti jer ga je sve u vezi sa njom uzbuđivalo, još od trenutka kada ju je prvi put ugledao. Kara Sian je bila sve, samo ne jednostavna devojka, i to ga je izluđivalo.

Međutim, kada je podigao glavu i ugledao njen zbunjeni izraz lica, znao je da je pogrešio. Uprkos svojim najboljim namerama.

Dok je odlazio prema tuš kabinama, pitao se zašto ga je tako pogledala i zašto je iz njenih očiju izbijala tolika tuga.

Premda je njegova namera bila da se postavi kao kavaljer, to je sasvim lako mogla da bude i jedna od najopasnijih stvari koju je u poslednje vreme učinio.

27

by voki

4.

- Zašto ste to uradili?

Kada je izašao iz svlačionice, zatekao je Karu kako stoji ispred, ruku prekrštenih na grudima, dok su joj iz očiju sevale varnice. Drhtala je od besa. Ne samo zbog onoga što je uradio, ili zbog činjenice da je osetio potrebu da tako nešto uradi. Pogledavši ga onako stamenog, sa mokrom razbarušenom kosom, u crnom džemperu koji je još više isticao njegov snažan torzo i tamne oči, Kara je još uvek mogla da oseti topao dodir njegovih usana na svojim. To ju je dovodilo do ludila.

- Neko je morao da je prekine, a vi niste ništa činili po tom pitanju odgovorio je mirno.

To nije mogla da mu ospori. Mojra Lenagan je svojim ponašanjem i stavom naprosto tražila da je neko ućutka, još od srednje škole, ali Kara se nikada nije odvažila da to uradi. Razmišljala je o tome, naravno, ali nikada svoje misli nije sprovela u delo. Kao da je i dalje ostala ona povučena tinejdžerka koja se čvrsto držala svojih teško stečenih prijatelja, plašeći se da ih ne izgubi. Bez obzira na to u kakve ljude su izrasli. Mojrina bahatost bila je nešto čega su svi bili svesni.

Ali prijatelj je bio prijatelj. Uostalom, svi imaju poneku manu, zar ne?

Kara je zapravo najveći problem imala sa načinom na koji je Rori ućutkao Mojru.

- Mislite da tek tako možete da uskočite i spasite me od žene sa kojom se družim čitav niz godina? Kakav ste vi heroj!

Njen sarkazam ovaj put nije bio na mestu, i on je pogleda pravo u oči, kao da ga njene oštre reči nisu nimalo pogodile.

- Sa takvim prijateljima, neprijatelji vam nisu ni potrebni. Nije ni čudo što se krijete u kući.

Prokletstvo... Pa on nije ništa shvatio!

On zapravo nije imao pojma zašto ona nije izlazila iz kuće. Kao što nije mogao ni da pretpostavi šta joj je učinio svojim poljupcem. I baš 28

by voki

kada je odlučila da promeni neke stvari u svom životu, morala je da naleti na ovog prokletog ličnog trenera.

- Ko ste uopšte vi da mi govorite s kim treba da se družim?

Jeste da Mojra nije bila na samom vrhu liste njenih najboljih prijatelja, ali ipak.

- Upoznali ste me pre nekoliko dana, a već se osećate pozvanim da uskočite i spasete me od sopstvenog života? Ko vam je dao dopuštenje za tako nešto? Ja svakako nisam! Šta ste vi, neki opasan frajer koji izbavlja žene iz nevolja? Ili čega god...

Rori ju je i dalje netremice posmatrao, samo što mu oči više nisu blistale. Kao da je preko njih prešla nekakva senka.

- Pa, vi svakako niste imali nameru da nešto preduzmete - konačno je rekao. Načinio je jedan korak napred prema njoj i iskrenuo glavu u stranu, kao da je odmerava. — Uostalom, uopšte vas ne razumem.

Dolazite ovamo svaki dan, beskrajno sarkastični. Jezik vam je oštar poput britve. Međutim, dok vas je ta žena tako očigledno vredala, vi ste samo ćutke stajali i trpeli njene uvrede. Zašto? Da nemate možda grizu savesti? Da joj nešto ne dugujete?

Kara duboko uzdahnu i slegnu ramenima.

- To se svakako vas ne tiče, zar ne?

To je bio jedini način da prekine ovaj razgovor. I znala je da je on takode bio svestan toga. Ipak, posmatrao ju je kao da želi da je zgromi pogledom, i ona oseti potrebu da se izmakne, ali u poslednjem trenutku shvati da to neće učiniti. Pre bi trunula u paklu nego što bi pokazala slabost pred bilo kojim muškarcem. Pa čak i pred onim koji se ljubio poput Rorija Flanagana.

- U redu, ne tiče me se.

Glas mu je sada bio mirniji, hladniji.

- Ali to ne znači da ne želim da saznam neke stvari. Vi ste istinska zbirka protivrečnosti, Kara, i moram da vam priznam da me to fascinira. Uostalom, zar to nije očigledno?

Fascinira ga? Ona? Nekoga nalik njemu?

Kara je bila svesna svog britkog uma i svoje domišljatosti - barem na papiru. Ali takođe je vrlo dobro znala da nije nekakva opčinjavajuća

29

by voki

boginja koja bi privukla čoveka poput Rorija Flanagana. Niti je želela to da bude.

- Sigurno niste dugo... - promrmlja Kara kroz zube. Rori zaprepašćeno izvi obrve.

- Molim?

- Pa, mora da je tako, čim vas je fascinirao neko poput mene. Mislite da niste dovoljno privlačni zbog toga što šepate? Ili jednostavno volite izazove?

Nije mogao da veruje svojim ušima. Vilica mu na trenutak zadrhta, i Kara pomisli da je konačno izgubio strpljenje. To je svakako ne bi iznenadilo, jer nije prestajala da ga provocira. Uostalom, to je bio jedan od najvećih problema koje je imala i sa Najlom. Morala je da bude iskrena prema samoj sebi.

Do đavola, da li je ona to upravo uporedila svoj odnos sa prokletim ličnim trenerom sa onim koji je imala sa čovekom sa kojim je živela?

Sjajno!

Uzdahnula je. Shvatila je da je ipak preterala.

- Žao mi je. To zaista nije bilo umesno.

Ne, umesno nije bilo, ali intrigantno jeste, samo što Rori sada nije želeo da načinje novu temu. Više je nije gledao pravo u oči, već mu je pogled odlutao negde iza njenog ramena.

- Bili ste u pravu kada ste rekli da me se to ne tiče. Neću ponoviti istu grešku dvaput. Od sada se sami borite sa svojim avetima... ili nemojte.

Na vama je da odlučite.

Na trenutak je zastao, prostrelivši je svojim crnim očima.

- Pretpostavljam da me je to što se izabrali da se ne borite na neki način razočaralo. Ne poznajem vas dovoljno, ali iz onoga što sam do sada mogao da vidim, to jednostavno niste bili vi. Vaša oštroumnost je nešto što mi se kod vas najviše svidelo.

Kara je morala da se pomeri u stranu kako bi ga pustila da prođe.

Bila je i više nego svesna da ga je razočarala.

Morala je da prizna da je donekle bio u pravu. Ali samo donekle.

Ona do skora zaista nije bila u stanju da se izbori sa sopstvenim avetima, pa čak ni u situacijama kada je to bilo od presudnog značaja.

Ali promenila se. Odlučila je da okrene novi list. A onda je naišao 30

by voki

Rori, i uhvatio je nespremnu. Zelela je nešto da učini, da nešto kaže, ali on ju je preduhitrio. Svojim odlučnim stavom i samopouzdanjem o kome je ona još uvek mogla samo da mašta.

I sada ga je razočarala. Zašto ju je to uopšte toliko doticalo? Pa on je za nju bio potpuni neznanac, do đavola!

Uprkos svemu, osećala je neodoljivu potrebu da mu se opravda.

- Mojra i nije baš tipičan predstavnik ljudi sa kojima se družim rekla je oprezno. - Svi smo svesni njene bahatosti, i toga da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Oduvek je bilo tako. Ali imajte na umu da je većina onoga što je rekla istina. Zašto bih je ućutkivala, ako nije izrekla nikakvu laž?

Okrenula se na peti, zagledavši se u njegova široka ramena. Stajao je na par metara od nje, još uvek okrenut leđima.

— Ne smem da dopustim da na tom venčanju sve kipi na meni. Ne želim da me Najl vidi takvu...

Rori se nije okrenuo. Samo je gotovo neprimetno slegnuo ramenima i tiho uzdahnuo. Pošto nije progovarao, Kara podiže lice ka nebu. Zašto mu je to rekla, za boga miloga? Zašto jednostavno nije zatražila da joj dodele drugog trenera? Njemu je ionako bilo svejedno kako će ona izgledati u pripijenoj satenskoj haljini boje lavande koju je njena prijateljica izabrala za svoje deveruše. Niti je mogao da shvati koliko će njeno samopouzdanje narasti kada Najl shvati da joj je bolje bez njega nego sa njim.

Rori se konačno okrenu i zagleda se u nju. Kara oseti kako je nešto steže u grlu.

- Kao prvo, na vama ništa ne kipi, tek da znate. To sam vam u par navrata već rekao, premda možda ne na taj način.

Kara se seti nečega što bi mogla da kaže kako bi ublažila nepodnošljivu napetost koja je rasla između njih, ali uspela je samo da otvori usta.

- Pod dva, ne mogu da budem odgovoran za svoje postupke ukoliko dopustite nekome da vam se obrati na sličan način kao vaša prijateljica, a vi mu ne uzvratite svojim uobičajenim sarkazmom.

Smatram da zaista niko ne treba da trpi tako otrovne opaske od osobe

31

by voki

koju naziva prijateljem. Pravim prijateljima je stalo do toga kako se osećate.

Kara se najednom priseti njihovog poljupca. Njegovog poljupca. To zaista nije trebalo da se desi.

- Pod tri, bez obzira na to šta mislili o meni, činjenica je da smo proteklih dana dokazali da možemo da radimo zajedno. Nije u redu da neko dođe i u sekundi to pokvari. Ako mislite da ćete bolje napredovati sa nekim drugim, u redu je, ali ja sam vam rekao šta mislim. Morate da imate poverenja u nekoga ukoliko želite da vam taj neko pomogne da postignete određeni.cilj. A vi ste prilično sumnjičavi. Ne zaboravite da za par me-seci više nikada nećete morati da me vidite. Ovo vam govorim jer, šta god mi tokom ovih meseci budete rekli ili poverili, to posle više neće biti važno, prestaće da postoji onoga dana kada vi budete prestali da dolazite ovamo. Pa čak i ako budete nastavili sa vežbama, nećete me videti, jer ja neću biti ovde. Uskoro odlazim. Kara ga je zbunjeno posmatrala.

- Rekli ste da je sve što je ona žena kazala istina? -upitao je.

Klimnula je glavom.

- Uključujući i ono da se krijete u kući od kad ste se rastali sa svojim bivšim?

To jeste bila istina. Na neki način. Premda Najl nije bio jedini razlog za njeno povlačenje. Kada bi se rok za predaju knjige približio, često bi na nekoliko nedelja nestajala iz spoljašnjeg sveta. Kako god, sada je bila nestrpljiva da sazna na šta je Rori ciljao ovim svojim monologom.

Kad god bi pokušala da otvori usta, on bi je prekidao. I zato je ćutala, puštajući ga da nastavi sa svojom pričom.

Ponovo je klimnula glavom, kao odgovor na njegovo prethodno pitanje.

- Je li vas kojim slučajem gađao stvarima pre nego što ste se rastali, kako bi vas dodatno povredio?

Rori nije mogao ni da zamisli kako je to izgledalo.

- Svako to radi - odgovori Kara drhtavim glasom.

- Znači jeste?

Kara sagnu glavu. Bio je tako blizu opasne zone, onome o čemu ni sa kim do sada nije razgovarala.

32

by voki

- Da - rekla je, premda to nije želela.

Bio je još bliže. Njegovo moćno telo sada je takođe bilo toliko blizu njenog da su se gotovo dodirivali. Kara se nikada u životu nije osetila tako sićušnom. Nikada nije bila toliko opčinjena nekim muškarcem.

Nikada je niko nije toliko zbunjivao. Dok joj je srce udaralo kao pomahnitalo, a ona čekala da Rori konačno dovrši svoj govor, Kari se činilo kao da se vazduh između njih sve više zagreva. Bila je okružena njegovim zavodljivim mirisom, usredsređena na ritam njegovog disanja. Kolena su joj klecala.

- Vi niste ovde samo da biste mogli da se uvučete u nekakvu glupavu haljinu - nastavio je. - Vi pokušavate da promenite svoj život.

I ja vas potpuno razumem. Mislim da većina ljudi koji dolaze ovamo zapravo želi to isto. Iskoristite me.

Slegnuo je ramenima, pogledao je pravo u oči i nasmešio joj se blaženim osmehom.

— Iskoristite me kako biste se izborili sa onim što vas muči. Ukoliko to postignete, smatraću da sam obavio dobar posao. Nećete se samo vi osećati bolje, već i ja.

Njegov osmeh je bio zarazan. I uprkos tome što je znala da se verovatno već hiljadu puta do sada oslonio na njega kako bi pridobio neku ženu, Kara nije mogla da mu se odupre. Zaista je bio neverovatan.

Usta su joj bila potpuno suva.

Možda zato jer joj je predložio da ga iskoristi. Ta reč je u njenoj glavi podstakla svakojake misli. On nije pripadao njenom malom svetu. Bio je potpuni stranac i nije imao pojma kakva je ona zaista bila. I više ga nikada neće videti. Bila je to savršena prilika. Naravno, ukoliko ona bude dovoljno hrabra da je prihvati.

Ranije to svakako ne bi učinila, ali sada je želela da se menja, zar ne?

Problem je bio jedino u tome što nije bila od onih osoba koje prihvataju takve ponude a da ne pitaju šta se od njih zauzvrat očekuje.

Njegov odgovor ju je plašio.

Je li osećaj da je učinio dobro delo zaista bio dovoljan? Ukoliko jeste, on nije bio samo trener, već i pravi pravcijati filantrop.

33

by voki

A ako ipak nije bio dovoljan? Ako je očekivao nešto više, je li to uključivalo bilo kakvu vrstu golotinje?

Kara se istinski trudila da ne zamišlja Rorija nagog. Sigurno bi bio predivan, pomislila je, uprkos svom trudu.

On nije mogao ni da pretpostavi da bi trenuci u kojima bi hodala do oltara za svojom prijateljicom, u haljini koja bi joj savršeno pristajala, bili jedni od najsrećnijih u njenom životu. Nije mogao da zna koliko joj je to značilo, a samim tim ni koliko je iskušenje njegov predlog predstavljao za nju.

Iskušenje. Teško je uzdahnula. Ponovo je zamislila Rorija nagog.

Prestani već jednom, Kara! I usredsredi se na njegovu ponudu, ponavljala je u sebi.

Iako ga nije dobro poznavala, i uprkos tome što ga nakon isteka nekoliko meseci verovatno više nikada u životu neće videti, Kara je istinski sumnjala da Rori za svoju velikodušnu ponudu ne želi ništa od nje.

Pitala se šta li je očekivao zauzvrat. Po glavi su joj se bez prestanka vttele besprizorne slike. Koliko god one bile primamljive, ostaće samo u njenoj mašti.

Iako je žudela za tako nečim. Negde duboko, duboko, duboko u sebi.

Obrazi su joj bili zažareni i osećala je nepodnošljiv stid zbog svojih skrivenih misli. Morala je čim pre da ih skrene u nekom drugom pravcu.

- A zašto vi imate potrebu da se bolje osećate? -upitala je iznenada, uhvativši se za poslednju rečenicu koju je Rori izgovorio.

Njegov osmeh u trenutku iščeznu i lice mu se smrknu.

- To nije važno.

- E pa, jamislim da jeste. Poverenje je uzajamna stvar, zar ne?

Sada je izgledao kao da ozbiljno razmišlja o nečemu. Više je nije gledao u oči. Bio je zagledan u neku tačku koja se nalazila iznad njene glave. Potom je spustio pogled, kao da je konačno smislio šta da kaže.

Lice mu je bilo ukočeno, poput maske.

- Izneverio sam neke ljude pre nekoliko meseci.

- Uradili ste to namerno?

34

by voki

- Ne, ali mogao sam više da se potrudim da se to ne desi. Trebalo je da pokušam. To je bila moja dužnost.

- I sada ne možete sebi da oprostite?

- Tako nekako.

Kara nagnu glavu u stranu i pogleda ga iskosa, izazivački.

- Izgleda da ja nisam jedina ovde koja mora da raščisti sa nekim stvarima u svom životu i okrene novi list.

Njegove usne se izviše u gotovo neprimetan osmeh.

- Izgleda da niste.

- Pa... - započe Kara, osmehnuvši se najširim osme-hom otkako su se upoznali. Oči su joj blistale. - S obzirom na to da se predstavljate kao arhetip pećinskog čoveka, sigurno vam neće biti lako da promenite neke stvari.

Rorijevo lice se najednom razvedri. Osmeh mu je titrao u uglovima usana.

- Verovatno ste u pravu - rekao je.

Kara u tom trenutku shvati kako uživa u razgovoru s njim.

Obožavala je izazove. Sam Bog zna da je prošlo poprilično vremena od kada se poslednji put ovako osećala.

- Kao što ste i sami rekli, da bismo radili zajedno, mora da postoji uzajamno poverenje, a meni se čini da vi već dugo nikome ne verujete.

Rori se konačno osmehnuo, kao da mu se dopalo to što mu se Kara suprotstavila njegovim sopstvenim recima.

- Mislite da će mi biti lakše da vam poverim neke stvari jer vas nakon isteka ovih par meseci više nikada neću videti?

Kara klimnu glavom.

- Da, mislim.

Rori se grohotom nasmeja.

- Stvarno ste neverovatni.

- Vi izvlačite ono najgore iz mene.

- Ne bih se baš složio s tim.

Prestao je da se smeje, ali su njegove tamne oči i dalje iskričile.

Uzdahnuo je i približio svoje lice njenom.

- Pa? - upitao je tiho.

35

by voki

- Pa... - prošaputala je Kara.

Trudila se da je blizina njegovih usana ne dekoncentriše. U nekom drugom životu i u nekom drugom telu možda ne bi mogla da odoli da ne podigne glavu i ne spusti svoje usne na njegove. Ali ne, još uvek je bila ona stara Kara Šian, kojoj izlaženje iz sopstvenih šablona ponašanja nikako nije bila jača strana. U njenom slučaju, razum je i dalje odnosio pobedu nad žudnjom, verovatno zato što nije imala dovoljno samopouzdanja da raskine s predrasudama i duboko ukorenjenim navikama i konačno načini jedan smeo korak napred.

Ipak, mogla je da dopusti sebi jedan mali pomak. Nova Kara bi sigurno rizikovala, i premda je njen preobražaj bio tek u začetku, dopustila je sebi jedan mali komadić slobode.

- Mislim da mogu da se potrudim, ukoliko ste i vi spremni da to učinite - rekla je konačno.

Osmotrio je njeno lice, isprva zaustavivši pogled na njenim očima, nosu i konačno, usnama, gde ga je najduže i zadržao. Potom je klimnuo glavom.

- Onda se vidimo sutra u isto vreme, na istom me-stu, i počinjemo ispočetka. Kao prijatelji.

36

by voki

5.

- Pre bih puzala po užarenom uglju.

Rori se grohotom nasmeja na ovu Karinu opasku.

- Nije toliko strašno. To je dobar način da opustite mišiće nakon zahtevnih vežbi.

- Neću to da radim.

- Mislio sam da ste obećali da ćete imati poverenja u mene.

- Jesam. Ali to nije uključivalo obnaživanje na javnom mestu.

- Nećete biti nagi. Pozajmicu vam neki kostim iz kluba. Vrlo su pristojni. Uostalom, tamo neće biti nikoga. Bazen se zatvara za dvadeset minuta.

- To znači da nemamo vremena.

- Ali vi trenirate sa mnom, a ja mogu da ostanem ovde koliko god želim. I meni će dobro doći za moju nogu.

Sagnuo se, uhvatio je za ruke i pomogao joj da ustane.

- Hajdemo.

Njeno telo sada je bilo gotovo priljubljeno uz njegovo, i Kara ga mrko pogleda. Bila je besna. Ipak, morala je da prizna da su dosadašnje vežbe bile mnogo prijatnije nego što je uopšte mogla da zamisli. Kao da su joj njihovo primirje i privremeno „prijateljstvo" pomogli da stvari doživljava na jedan mnogo opušteniji način.

Ovaj mrki pogled imao je pre svega veze sa predlogom da se razgoliti pred njim. To jeste bio korak ka učvršćivanju njenog samopouzdanja, ali...

Već je videla neke od kupaćih kostima, uglavnom na zaposlenima.

Rori ih možda jeste smatrao pristojnim, ali nijedan nije mogao da je pokrije od glave do pete. Staviše, da su crveni, ličili bi na one koje su prsate plavuše nosile u Čuvarima plaže.

- Da li biste se osećali bolje ukoliko biste sami ot-plivali nekoliko dužina, a da potom ja odradim svoje?

Do đavola, da.

37

by voki

Međutim, ona je želela da postane neka nova Kara, nije li tako? I već su se složili oko toga da ono što onaj drugi misli kroz par meseci više neće biti važno. Može ona to. Može da se pretvara da joj nije bitno sviđa li se Roriju ono što vidi ili ne.

Može ona to.

Jeste da će Rori videti njen zaobljeni stomačić, ali sa druge strane biće još bolje ukoliko mu se ne svidi ono što bude video. U suprotnom bi možda osetio potrebu da preduzme nešto po tom pitanju.

- Ne, to je glupo - rekla je, široko se osmehnuvši. — I vi želite da u neko doba stignete kući, tako da je bolje da plivamo zajedno.

Uostalom, potrebni ste mi tamo kako bih bila sigurna da se neću utopiti. Što je bilo malo verovatno, ali dobro.

- Upravo tako. Ukoliko ostanete pod vodom duže od deset minuta, zovem pomoć — reče Rori smejulje-ći se. - Doneću vam kostim, pa se vidimo u bazenu.

Sjajno. Ako požuri, možda bi mogla da uskoči u vodu pre nego što on dođe. To bi joj svakako puno značilo. Još je samo trebalo da smisli kako da iole dostojanstveno izađe odatle. A da on ostane pod vodom deset minuta, a ona otrči da se presvuče?

Kako god, Kara je bila u bazenu duže od deset minuta pre nego što se Rori pojavio. Uživala je. Potpuno je zaboravila koliko je zapravo volela da pliva.

Svetio je bilo prigušeno. Pravi blagoslov. Topla voda zapljuskivala joj je telo dok je ležala glave naslonjene na tirkiznoplave pločice, posmatrajući odsjaj vode na tavanici.

Rori je bio u pravu. Ovo joj je pomagalo da zaboravi na bol u mišićima. Osim toga, imala je vremena za razmišljanje. Naravno, razmišljala je o Roriju, što je inače veoma često činila, pogotovo od njihovog „primirja".

Izležavajući se tako u vodi, opuštenog tela, Kara je bila veoma svesna činjenice da nije radila ništa drugo, osim što ga je čekala. Nije plivala. Samo je razmišljala.

Plivanje joj je u tim trenucima zapravo bila poslednja stvar na pameti.

38

by voki

Niko pre njega nije imao takav uticaj na njene najskrivenije, najmračnije misli. U redu, možda „najmračnije" nije bila prava reč. Pre će biti „najbezobraznije". Ali on je bio tako seksi. I pobuđivao je u njoj one najniže strasti.

Kara je oduvek bila svesna i te strane svoje ličnosti, ali nikada pre nije upoznala nekoga ko ju je na taj način aživeo. Rori nije mogao ni da nasluti kakve je snove sanjala u poslednje vreme. Budila se upetljana u čaršave, oblivena znojem i vlažna.

Možda bi trebalo da se oproba u pisanju erotskih priča? Ne pod svojim imenom, naravno. Mogla bi da smisli neki pseudonim. Ne bi imalo smisla da zbunjuje sve te fine ljude koji su kupovali njene dosadašnje knjige.

Vrata na drugom kraju prostorije se otvoriše i Kara na njima ugleda Rorija. Kapci su joj bili teški od bludnih misli koje gotovo da nisu prestajale da je opsedaju.

Gospode... On očigledno nije imao problema sa tim da šeta okolo maltene golišav. Bio je zaista veličanstven.

Da je provodio više vremena šetajući unaokolo samo u kupaćim gaćicama, broj ženskih članova teretane bi se zasigurno barem trostruko povećao, pomislila je Kara. Kretao se prema njoj sasvim prirodno i opušteno, bez imalo snebivanja ili nadmenosti. Uostalom, on nije imao ni zbog čega da bude nadmen. Barem je Kara tako mislila.

Uprkos tome što je znala da su njegove crne oči prikovane za nju, ona odluči da ga detaljno prouči kad je već za to imala priliku. Možda će joj ustrebati za te priče...

Nije imao ni trunke sala. Mada, on je bio vlasnik teretane, i od njega se to svakako očekivalo. Međutim, nije bio ni neprirodno napumpan, poput onih momaka na steroidima. Izgledao je kao neko kome je takvo telo darovala majka priroda. Kao neko ko se oseća dobro u sopstvenoj koži.

Sve na njemu je bilo savršeno. Od širokih ramena i mišićavih grudi, prekrivenih ne previše gustim maljama koje su se spuštale sve do njegovog pupka, da bi se potom izgubile ispod pojasa njegovih gaćica,

39

by voki

pa sve do dugačkih jakih nogu. Svaki milimetar njegovog tela odisao je apsolutnom muževnošću.

Iako je bila u bazenu, Karina usta se osušiše.

Sve to savršenstvo kvarilo je samo Rorijevo blago šepanje.

Pošto je prešao već više od pola puta od vrata do mesta na kome se ona nalazila, mogla je da vidi i razlog njegovog hramanja. Opčinjena Rorijevom bronzanom kožom, što je u Irskoj bila prava retkost, isprva nije primetila ožiljak. Ali pošto joj se još više približio, Kara primeti da je koža na jednom delu njegove butine znatno svetlija, zapravo ružičasta. U sredini ožiljka nalazio se gladak kružić.

Podigla je glavu i upitno ga pogledala, pri čemu su im se oči susrele.

- Da, znam, kvari moje nastojanje da budem savršen primerak muškarca - reče Rori, široko se osmeh-nuvši.

I ne baš, pomisli Kara, ne dozvolivši da se ova njena pomisao očita na njenom i dalje upitnom izrazu lica.

- Šta se desilo?

- Ništa, osim što sam se našao na putu.

- Čemu? Kome?

Nije odmah odgovorio. Posmatrala ga je kako za-mahuje rukama napred-nazad, pripremajući se za skok. Mišići na njegovim ramenima su se skupljali i opružali. Potom ju je iskosa pogledao, zagladivši unazad pramen svoje sjajne crne kose koji mu je pao preko čela.

- Mecima iz pištolja nekog tipa - rekao je konačno.

Kara zapanjeno zatrepta, i on u tom trenutku skoči u vodu, duboko zaronivši i nestavši na nekoliko sekundi. Izronio je na suprotnoj strani, sačekao da ona dopliva do njega, a zatim su polako zaplivali jedno pored drugog.

- Pa, šta se zaista desilo? Osmehnuo se i okrenuo na leda.

- Upravo sam vam rekao.

- Hoćete da kažete da je neko pucao na vas? Okrenula se i pogledala ga. Plivala je prsnim stilom i kretala se kroz vodu sa neverovatnom lakoćom, s obzirom na to da je prošlo poprilično vremena od kada je poslednji put to radila.

- Iz pravog pištolja?

- Ne, iz topa. Samo što je to bio neki čudan top, sa malenom duladi.

40

by voki

Detinje se nasmejao sopstvenoj šali.

- Da, to je zaista veliki problem u Dablinu. Nemate pojma koliko mi je puta tenk zauzeo mesto na parkingu u tržnom centru - nadovezala se Kara. Usredsredena na plivanje, gledala je pravo ispred sebe. - Ako ne želite da pričate o tome, samo je trebalo da kažete.

- Ja pričam o tome, ali vi nikako ne želite da mi poverujete.

Pošto su došli do ivice bazena, zaronio je i okrenuo se u vodi, nastavivši da pliva sa laganom prednošću u odnosu na nju. Kara je morala dobrano da se potrudi ne bi li ga sustigla.

- Kako da poverujem u tako nešto? Da niste možda i nekakav tajni agent? Recite mi, krajnje je vreme da izgradimo to toliko pominjano poverenje, zar ne?

Dala je sve od sebe i prva došla do suprotnog kraja bazena, ali on joj je sve vreme bio za petama.

Sledeće što je osetila bio je snažan stisak oko njenog skočnog zgloba, i ruka koja je povlači nadole. Nekako je uspela da ispliva na površinu i izbori se za vazduh, a kada je konačno otvorila oči, ugledala je njega kako joj se približava.

Položio je svoje snažne šake na njen struk i nežno je privukao k sebi.

Uprkos tome, tela im se i dalje nisu dodirivala.

- Nisam vas lagao, Kara. Zaista sam upucan. Pre šest meseci na Bliskom istoku. Već sam vam rekao da ovde ne provodim puno vremena, ni sam ne znam koliko puta.

Istinski se trudeći da ne obraća pažnju na činjenicu da je voda svojom snagom navodila njeno telo bliže njegovom, Kara duboko udahnu vazduh, usredsredivši se na njegove tamne oči, koje su joj u tom trenutku izgledale iskrenije nego ikada. Kad bi se samo malo udaljio od nje, poverovala bi čak i u to da je niko drugi do Uskršnji zeka.

Možda bi zapravo bilo najbolje da ode na drugi kraj bazena.

Nije bilo potrebe da je svojim snažnim šakama drži za struk, kako se ne bi pomerala u vodi, niti da joj srce zbog toga lupa kao pomahnitalo.

Niti da joj se usta po ko zna koji put osuše. Znala je da odlazak na bazen nije bila dobra ideja. Zašto je, zaboga, dopustila da je nagovori na tako nešto?

41

by voki

- U redu, verujem vam - rekla je konačno.

Pribila se uza zid i grčevito se uhvatila prstima za ivicu bazena, kao da želi da što pre pobegne odatle. Mislila je da će joj srce iskočiti iz grudi.

Rori se tiho nasmejao.

- Ne, ne verujete mi.

- Naravno da vam verujem. Možete sada da me pustite.

- Neću dok mi zaista ne poverujete.

- Ako kažete da ste upucani, onda ste upucani. U redu. Shvatila sam.

Pokušala je ubedljivo da se osmehne, ali to joj nije pošlo za rukom.

- Pustite me, pa ćemo otplivati još nekoliko krugova.

- Ozbiljan sam.

Njegove crne oči govorile su joj da njen pokušaj da ga razuveri nije najbolje prošao.

- Ja sam kod kuće svega nekoliko meseci godišnje. Radim za kompaniju koja se bavi obezbeđivanjem naftnih platformi u kriznim područjima. Upali smo u zasedu. I pogodili su me.

- U redu - rekla je Kara, osvrćući se oko sebe ne bi li dobila ideju kako da pobegne odatle.

- Neću vas pustiti sve dok me ne pogledate pravo u oči i ne kažete da mi verujete.

Iako joj je bilo teško da poveruje u njegove reči, nije imala drugog izbora.

- Verujem vam.

Primoravši sebe da ga pogleda u oči, ostala je bez daha. Gospode, bio je tako privlačan. I tako blizu. A oni su bili u bazenu, sami.

To je otvaralo niz mogućnosti na koje nije smela ni da pomišlja.

- Šta nije u redu?

- Sve je u redu. Rekla sam da vam verujem. Vi ste nešto kao Rambo.

Sjajno.

Usledila je tišina, a voda koja se ustalasala od Karinog meškoljenja preplavljivala je ivicu bazena, tik iza njene glave. Rori ju je sada još čvršće držao, dok su mu oči sijale pobedonosnim sjajem.

- Uvek se ovako uznemirite kad vas neko dodirne? Ili je to zato što sam ja taj koji vas dodiruje?

42

by voki

Iako nije bio daleko od istine, Kara nije imala nameru da mu kaže šta se zaista događa.

- Ne budite smešni. Samo ne volim da budem prikovana za jedno mesto.

Kao da je prečuo njene reči, Rori je privuče k sebi, i ona oseti strujanje tople vode kroz uzan prostor koji je sada razdvajao njihova tela.

- To nije sve, zar ne?

- A šta bi drugo bilo? Sta hoćete od mene? Mora da vam se ne sviđa to što vam se do sada već nisam bacila u zagrljaj, poput većine žena, zar ne?

Suprotstavljajući mu se, Kara se istovremeno borila sa samom sobom. Sa jedne strane, postojala je mogućnost da mu se fizički odupre, što je on mogao da shvati kao poziv za napad, a sa druge, mogla je da ostane mirna, što je takođe mogao da shvati kao poziv, i njeno potpuno prepuštanje njegovim čarima.

Bio je to mač sa dve oštrice.

Morala je svim silama da se izbori da Rori ne protumači pogrešno njene postupke, kakvi god oni bili. Njena mašta jeste bila bujna, ali ona niti je želela, niti je bila u stanju da je isprati. Pre je birala da ostane frustrirana i netaknuta, nego... frustrirana i okaljana. Sada jednostavno nije bila spremna za bilo kakvu vrstu eksperimentisanja.

- Zar mislite da bih vas povredio? - upita Rori iznenada, zbunjen njenom reakcijom na njegovu blizinu. - Sa kakvim ste vi to tipovima imali posla ranije?

Kara prkosno podiže bradu.

- Ne preterujte! Zar zaista izgledam tako očajno? Molim te nemoj da kažeš da izgledam, ponavljala je Kara u sebi.

- Ja bih najiskrenije voleo da niste - reče Rori polako, i stisak njegovih snažnih šaka na njenom struku malčice popusti. Ovlašno je prelazio palčevima napred-nazad po njenom stomaku.

- Pa, šta nije u redu?

Kara napući usne, a u uglovima Rorijevih usana zatitrao je smešak.

- Hajde, možete vi to. Pričajte sa mnom.

- Ne, o ovome ne mogu.

43

by voki

- Zašto?

- Zato što je lično, isuviše lično.

- Još uvek mi ne verujete dovoljno da biste podelili neke stvari sa mnom?

- Stvarno ste uporni.

- Niste prva osoba koja mi to kaže.

Ponovo je pokušala da se odalji od njega, za početak tek toliko da odvoji svoje grudi od njegovog čvrstog torza. Osećala se zarobljeno i jedva je uspevala da diše, a koža joj je bila naježena od uzbuđenja.

Raširenim rukama pridržavala se za ivicu bazena kako ne bi potonula, što znači da nije mogla da ih upotrebi da odgurne Rorija od sebe. To je sa jedne strane bilo dobro, jer bi dodirnuvši njegove maljave grudi verovatno uspostavila još veću bliskost sa njim. A to joj svakako nije bio cilj.

Sa druge strane, bilo bi tako lako obaviti ruke oko njegovog širokog snažnog vrata i proći prstima kroz njegovu mokru kosu. Jedva je odolevala da to ne učini, ali i dalje se čvrsto držala svog razuma, trudeći se da omete poruke koje je njena mašta slala njenom probuđenom telu.

Duboko je udahnula i pogledala ga pravo u oči.

- Vi ne odustajete, zar ne?

Rori polagano odmahnu glavom.

Radeći nogama kako bi se održao na površini, okrznuo je svojim butinama glatku kožu na njenim nogama i celo telo joj podiđe jeza.

Pošto je nastavio da je gleda svojim tamnim prodornim očima, Kara nije uspevala ni o čemu da razmišlja.

Osim o seksu.

Iako to sebi nije htela da prizna, njihov razgovor kretao se upravo u tom pravcu.

- Poverenje, sećate se?

- U redu. Koliko sam shvatila, vi želite psihološku analizu mojih postupaka, zar ne? E pa, reći ću vam neke stvari, kratko i jasno, da već jednom završimo s tim i da nastavimo dalje.

Nije joj se svideo način na koji je započela svoj govor, te se malčice namrštila, ali ipak je nastavila dalje.

44

by voki

- Nema sumnje da ste vi veoma privlačan muškarac, mislim, izgledate kako izgledate i sve to, i verovatno očekujete da vam svaka žena padne pod noge...

- Nemojte laskanjem da skrećete s teme - prekinu je Rori, nasmejavši se njenim rečima. Pogledao je u tavanicu i duboko udahnuo. - To uglavnom upali, ali ne kod mene. Ja ne zaboravljam tek tako ono što me zanima.

- Samo primećujem neke stvari, ništa više - reče Kara nabusito, nagnuvši glavu u stranu. - To ne možete da poreknete, zar ne?

Ponovo ju je jače stisnuo oko struka, odvojivši je malčice od ivice bazena.

- Mislite, to da ste vi trenutno ono što me zanima? Ne, to svakako neću poreći. Nemojte mi reći da to što smo ovde, u bazenu, nas dvoje sami... da to nikako ne utiče na vas? Gde vam je smisao za avanturu?

Rori je skrenuo razgovor u potpuno suprotnom pravcu od onoga kojim je ona nameravala da ide, što je dovelo do toga da sada zaista nije mogla da diše.

Voda koja ih je okruživala stvarala je prijatan ugođaj, i Kara je mogla da oseti kako njeno napeto telo čitavom svojom dužinom savršeno prianja uz njegovo, od članaka do ramena. Osećala je ugodno golicanje malja na njegovim grudima, koje je od njenih razdvajala samo tkanina njenog kupaćeg kostima. Nikada u životu nije bila tako uzbuđena, zbog čega je njen odgovor na Rorijevo poslednje pitanje bio ništa drugo do ogromna laž.

- Ne. - Šta ne? - upita Rori, primakavši svoje lice njenom. - To što smo ovako blizu jedno drugom nimalo ne utiče na vas?

Nije mogla da bude potpuno neiskrena, jer je znala da joj on neće poverovati, ali nije mogla ni da mu prizna kako se osećala.

- Ne, ne osećam ništa posebno. I zato nema potrebe da me dodirujete ili da flertujete sa mnom, jer to ne vodi nikuda.

- Ne osećate ništa posebno? Niste uzbuđeni?

- Znam da nisam. Imam dovoljno godina da umem da razlučim šta osećam, a šta ne.

45

by voki

Rori je sada obujmio njen struk svojim snažnim rukama. I da je htela, Kara nije mogla da se pomeri, jer ju je on čvrsto držao.

Kara duboko uzdahnu i on se nasmeja, pogledavši je pravo u oči.

- Ne bih se složio s vama. Ja ovde osećam popriličan seksualni naboj.

Koji ne dolazi samo od mene.

Kara oseti kako joj se grlo steže. Ova situacija je za njega verovatno bila najnormalnija stvar, kao i za žene sa kojima je provodio većinu svog vremena. Ali za nju nije. U školi je uvek bila buca, i kada su njene drugarice već uveliko počele da istražuju svoju tek probuđenu seksualnost, jureći za momcima, mala sarkastična buca nije bila među onima sa kojima su dečaci želeli da istražuju. Njeno sazrevanje usledilo je znatno kasnije.

Karino prvo pravo seksualno iskustvo bilo je daleko od onih opisanih u časopisima i ljubavnim romanima, zbog čega je bila izuzetno nesigurna sve do svojih ranih dvadesetih.

A onda je upoznala Najla.

Njeno telo bilo je u potpunosti svesno svake tačke u kojoj se dodirivalo sa Rorijevim, kao i vreline koju je osećala u svom međunožju. Ali sve ovo ipak nije vodilo nikuda. I nije bilo u redu da Rori pomisli suprotno.

- U redu... - konačno je rekla. Glas joj je bio tih i drhtav, te se nakašljala kako bi pročistila i opustila svoje i dalje stegnuto grlo. Nema smisla da vam protivrečim...

- Zapišite vreme i datum, brzo - prekinuo ju je Rori. Oči su mu pobedonosno blistale. - Konačno smo se oko nečega složili. Bilo je krajnje vreme.

Nagnuo je glavu napred, ali Kara je svoju gotovo u istom trenutku zabacila unazad.

- Ne radite to. Zaista, nema smisla da flertujete sa mnom. Ništa se neće desiti. Ozbiljno to mislim.

Rori podiže obrve i širom otvori svoje krupne oči, natkriljene gustim trepavicama.

- Ko kaže da nešto mora da se desi? Ako ništa drugo, barem sam naučio nešto o vama. Niste tip za neobavezan seks, zar ne?

- Nisam uopšte za seks. Rori je zaprepašćeno pogleda.

46

by voki

- U celibatu ste?

- Ne. Mislim, da, na neki način - odgovori Kara zbunjeno. - Hoću reći, nije da nisam. Mislim, naravno da jesam... Niko u današnje vreme ne dođe do dvadeset sedme godine a da... znate već šta. Ja samo...

- Ne spavate unaokolo s muškarcima - ubaci se Rori.

- Da. Mislim, ne.

Odmahnula je glavom i zatvorila oči, frustrirana sopstvenom smetenošću.

- Hoću da kažem, ne spavam unaokolo s muškarcima. Ali nije samo to. Ja ne mogu...

Ovo je bilo smešno. Pravila je potpunu budalu od sebe. A upravo to je pokušavala da izbegne.

- Kara...

Otvorila je oči kao po naredbi, ponesena njegovim dubokim glasom.

Nekoliko puta je zatreptala ne bi li uspela da razabere crte njegovog lica, sada kad je bio tako blizu nje. Njegov prodoran pogled bio je i više nego dovoljan da po ko zna koji put ostane bez daha.

Sve vreme voda oko njih se meškoljila, a on je održavao njihova tela na površini.

Kara ga je i dalje ćutke posmatrala.

- Duboko udahni i reci šta si htela da mi kažeš. Podneću ja to. Ja sam veliki dečko.

Bio je to prvi put da joj se obratio na „ti".

S obzirom na to da je osećala kako njegova muškost čas dodiruje a čas se odmiče od njenog stomaka, nije bilo ni najmanje sumnje u ono što je Rori maločas rekao.

Gospode...

Poslušala ga je i duboko udahnula, pre nego što se usudila da konačno progovori.

- Ne, nisam imuna na ovakve stvari, nema smisla da vas lažem. Ali sve ovo nikuda ne vodi. Ja nisam od tih devojaka. Svakako ćete nešto očekivati od mene ukoliko nastavimo sa ovom igrom.

- Nemam ja nikakva očekivanja. Flertovanje je flertovanje. Zabava pre svega. Ne mora da znači da će se bilo šta desiti...

47

by voki

- A, ne - ubacila se Kara. - Ukoliko se ovo nastavi, svakako ćete imati izvesna očekivanja. Vi ste muškarac. I sami znate kako se ove stvari završavaju. Nemojte mi reći da ne znate.

- Ovo su samo mali trenuci uživanja, koji oboma prijaju. Ne bih to nazvao nikako drugačije.

- Ali može da ode mnogo dalje od toga. Ukoliko se zanesemo...

- Ne dalje od onoga što oboje želimo.

- Eto, vidite da imate neka očekivanja. Rekla sam vam.

Rori duboko udahnu i njegove ionako široke grudi se još više raširiše.

- A to ne bi bilo dobro, zar ne?

- Ne, ne bi.

Molila ga je pogledom da shvati ono što je želela da mu kaže, da je ne tera da prođe kroz dodatno poniženje.

- Nikako ne bi - ponovila je.

Rori ju je sada netremice posmatrao, i u vazduhu se osećala nepodnošljiva napetost. Potom se osmehnuo jednim savršenim, zavodničkim osmehom.

- Draga, veruj mi da će biti dobro ukoliko ikada stignemo tako daleko. Ja sam i više nego vešt u tim stvarima. Treba to da znaš.

Kara zakoluta očima i nadmeno ga pogleda, ali njeno drhtavo telo ju je potkazalo. Njenom sarkazmu ovde nije bilo mesta, ali ona i dalje nije odustajala.

- Vidite, u tome je stvar. Tako ste ubeđeni da će, ukoliko do toga dođe, to biti nešto najbolje što mi se u životu desilo. Sigurni ste da ćete biti najspektakularniji ljubavnik koga sam ikada imala.

- A ti misliš da neću?

- Za boga miloga, Rori, pa ti me uopšte ne slušaš!

Kara je sada nehotice prešla na neformalno obraćanje, koje joj je odmah zaparalo uši, te je zastala kako bi se malčice pribrala.

- Slušam svaku tvoju reč. Ali to što pričaš nema mnogo smisla.

- Pokušavam da budem iskrena s tobom! - povikala je Kara, pokušavajući da se izmigolji iz njegovog stiska, ali to joj nije polazilo za rukom. Sve što je postigla bilo je da trenje između njihovih tela postane još intenzivnije.

48

by voki

Rori je smrknuto pogleda.

- Ja to ne bih nazvao iskrenošću, već pukim okolišenjem. Ti zapravo nemaš hrabrosti da budeš iskrena, Kara. Mislio sam da smo se dogovorili oko toga da imamo malo više poverenja jedno u drugo.

Kara je i dalje pokušavala da se otrgne od njega.

- Hoćeš li me već jednom pustiti, tikvane jedan? Sto se mene tiče, ovaj razgovor je završen. Pomiri se s tim da se ništa neće desiti i zaboravi na ovo! Postoje neke stvari koje ne želim da podelim s tobom. Kraj priče.

- U redu — rekao je Rori smireno, puštajući je i podižući ruke u vazduh, kao da se predaje. - Smiri se. Nikada nikoga nisam primoravao na nešto. Nikada nisam morao to da radim. Samo želim da znaš da, u čemu god da je problem, možemo o tome da ptičamo i da ga razrešimo kao odrasle osobe, što i jesmo.

Kara je zurila u njega, osećajući nepodnošljivu vrelinu u obrazima.

Nije morala da se pogleda da bi znala da su užareni i purpurnocrveni.

Bila je svesna da je upravo napravila potpunu budalu od sebe. Mogla je da uzima stvari malo manje k srcu, ali onda bi to bila neka druga osoba, a ne ona. Mogla je da sve preokrene na šalu, ali ne, ona je morala da iskopa sebi jamu i da u nju upadne.

- Da, potpuno sam zaboravila da treba da te iskoristim za šta god meni odgovara. A tebi se pružila prilika da nekoga povališ, mislio si da ćeš mi tako podići samopouzdanje, zar ne? Kako sam samo glupa.

- Ne, uopšte nije tako. Kakav god problem da imaš sa seksom, ja za to nisam kriv. Ja sam samo malčice flertovao s tobom, ništa više. I imam petlju da priznam da me je čitava ova atmosfera uzbudila. Ti si ta koja je pomenula seks, ne ja. Izgleda da si otišla mnogo dalje od mene. Ili si ljuta na sebe što si dopustila sebi da razmišljaš o tome, ili zato što ja to znam. Ti mi reci. Samo nemoj da kriviš mene. Mislim da to nije u redu.

Bio je u pravu. Pošto se udaljio par metara od nje, mogla je da vidi ljutit pogled u njegovim očima. Grlo joj se stezalo, ali nije mogla da posustane, ne sada. Nije smela da mu dopusti da shvati da se pokajala.

49

by voki

Međutim, morala je donekle da popusti, jer problem koji je imala sa seksom zaista nije imao nikakve veze s njim.

- U pravu si. Nisi ti kriv. Ali da sam dopustila da se nešto desi između nas, moj problem postao bi i tvoj. A ti nisi ktiv za to što ja ne volim seks. A mislio bi da jesi. Ti si upravo tip muškarca koji bi tako razmišljao, koji bi to doživeo lično. Onda bi se sigurno upirao da to popraviš, ali verovatno bi samo još više pogoršao stvari. Zato sam ti rekla da sve ovo nema smisla.

Zaboravljajući na to kako se pre samo pola sata stidela da je on vidi gotovo nagu, Kara je otplivala do stepenica i izašla iz bazena.

- Ne očekujem od tebe da razumeš moje bubice, niti zašto se ovako postavljam - dobacila mu je preko ramena. - Samo želim da budem iskrena prema tebi. Oboje znamo da je ovo bio prvi korak ka nečemu, i nemojmo to poricati - rekla je, i uputila se prema kabinama, ali ponovo je zastala i okrenula se. - Ti si taj koji je želeo da stekne moje poverenje, da ti se pove-rim, zar ne? Da budem potpuno iskrena. E pa, sada sam iskrena. Znaš kako kaže ona stara izreka? „Pazi šta želiš, želja ti se može i ostvariti."

- Jesi li završila? Ili želiš da skineš još tereta s grudi?

- Zar ovo nije bilo dovoljno?

Rori je takode izašao iz bazena i sada je išao prema njoj.

- Ako je tako, udahni duboko i pokušaj da se smiriš. I još nešto, da se desilo još nešto, osim flertovanja, jedina očekivanja koja bih imao bila bi ona od sebe samoga. A što se tebe tiče, jedino što bih očekivao jeste da se provedeš bolje nego ikada pre, jer bih se ja za to pobrinuo.

- Ti si jedan običan nadmeni...

- To nije nadmenost, Kara - rekao je Rori smirenim tonom, zastavši na par metara od nje. - To se zove samopouzdanje.

Nešto što je njoj svakako nedostajalo.

Kara položi šake na bokove i sladunjavo se osmehnu.

- Mislim da smo nas dvoje završili. Ne želim te više za svog trenera.

Smatraj se otpuštenim.

- U redu - reče Rori nehajno.

- U redu - ponovi Kara suvo.

- Sjajno - dodade Rori, odmahnuvši glavom.

50

by voki

- Da, zar ne?

Oboje se gotovo istovremeno okrenuše i uputiše svako u svoju svlačionicu.

6.

Jedan od životnih paradoska jeste taj da možete da provedete gotovo čitav život da nekoga ne sretnete, ali da na tu osobu nabasate baš onda kada ste odlučili da više nikada ne želite da je vidite.

Upravo to se desilo Kari, kada je nedelju dana kasnije ugledala Rorija u jednom baru u centru grada. Sa drugom ženom. Ne, to čudno zvuči. Sa nekom ženom. Ukoliko bi rekla s drugom, to bi značilo da je ona prva, to jest glavna, a ona to nije bila. Niti je želela da bude.

Ova žena izgledala je gotovo isto uznemireno kao i Kara kada je onog dana otišla s bazena. Bilo je utešno znati da nije bila jedina na koju je Rori imao tako poguban utkaj. Osećala se manje beskorisnom.

Kara ih je videla tek pošto je sela za jedan sto u uglu. Taj prizor ju je pogodio poput groma iz vedrog neba. Nije smela da se usudi da izađe, da je ne bi primetili. Zato je uradila nešto krajnje detinjasto, spustila se još niže na svojoj stolici, držeći u ruci roman koja joj je potpuno zaklanjala lice. Ubeđivala je sebe da je s vremena na vreme provirivala iznad ivice knjige kako bi se uverila da je Rori nije primetio, a zapravo je to činila kako bi bila sigurna da nije nešto propustila.

Osećala se poput kakve klinke.

Zato je zatvorila knjigu i s treskom je spustila na sto, tako da je šoljica zadrhtala na svom tanjiriću. Panično je pogledala prema Roriju, 51

by voki

odahnuvši kada je shvatila da još uvek nije razotkrivena. Zaista je izvlačio ono najgore iz nje, proklet bio. Žena je sada izgledala još potresenije, ali Kara uprkos tome oseti talas ljubomore kada joj se Rori primakao i zagrlio je. Kakav god razgovor da su vodili, bio je mučan za oboje. Iako je bilo očigledno da se ženi približio kako bi je utešio, Kara je mogla da primeti napetost u njegovim pokretima, kao da je osećao nekakvu nelagodu, kao da je radio nešto protiv svoje volje.

Da. Prizor koji je Kara upravo posmatrala najviše je delovao kao raskid.

Nakon nekog vremena Rori se osvrnuo oko sebe, zbog čega je Kara ponovo utonula u svoju stolicu i spustila glavu, uperivši pogled u šoljicu koja je stajala pred njom. Za svaki slučaj. Špijuniranje je jedna stvar. Ali biti uhvaćen u špijuniranju je već nešto sasvim drugo. Kada je ponovo podigla pogled, Rori je opet sedeo podalje od žene, dok je ona maramicom brisala suze u uglovima očiju. Potom je ustala, uzela svoju torbu i poljubila ga u obraz.

Kara je nastavila da posmatra Rorija kako joj se osmehuje i klima glavom na nešto što je rekla. Zatim je podigao ruku i mahnuo joj, i žena je konačno otišla. Kada je bila izvan vidokruga, uzdahnuo je i zavalio se na naslon stolice, kao da je skinuo ogroman teret s pleća.

Pogledao je u nebo, kao da se zahvaljuje Bogu na nečemu. Šta god da se dogodilo, to je svakako uticalo na njega više nego što je žena koja je do malopre sedela s njim bila svesna. To je iznenadilo Karu. Ako mu je već bilo toliko stalo do te osobe, zašto je raskinuo s njom? I zašto je flertovao s njom nekoliko dana ranije?

Kara se najednom osetila razočaranom u njega. Zar nije rekao da se bori za stvari koje želi?

Zašto je uopšte sada razmišljala o tome, do đavola? Nakon njihovog poslednjeg susreta, on više nije trebalo da je zanima. Njihova priča, ukoliko je uopšte i postojala, bila je gotova.

Rori je ustao, pogledao iznos na računu i zavukao ruku u džep kako bi odatle izvukao novac. Potom se ponovo osvrnuo oko sebe.

I ugledao je.

52

by voki

Kara se sledila. Nije pokušala da se sakrije, niti mu se ljubazno nasmešila. Nije učinila ništa. Samo ga je netremice posmatrala, dok joj se srce u grudima udaralo kao pomahnitalo.

Bila je uhvaćena. Prokletstvo.

Rori nakrenu glavu u stranu i odmeri prvo nju, a zatim i poluprazan bar. Na trenutak je izgledao kao da će da ode, ne obazirući se na nju.

Ali onda ju je opet pogledao.

I uputio se prema njenom stolu.

Nadnevši se nad njom, zavukao je ruke u džepove.

- Zdravo - rekao je.

- Zdravo - uzvratila je Kara.

Pogledala ga je, nervozno se igrajući koricama knjige na stolu pred njom, pokušavajući pri tom da dođe do daha.

- Dugo si ovde? - upitao je.

- Dovoljno da vidim kako izgleda tvoj raskid.

Osećala se krivom zbog ovog priznanja. Međutim, Rori možda jeste bio svašta, ali glup svakako nije bio. Nije imalo smisla da se pretvara.

Podigao je svoje tamne obrve i upitno je pogledao.

- Misliš da je to bilo u pitanju?

- Pa zar nije? - reče Kara hladno. - Mene se to, naravno, ne tiče, ali odavde je tako izgledalo.

- Žao mi je što ću morati da te razočaram, ali ovaj put nisi u pravu.

Izvadio je ruke iz džepova, privukao stolicu preko puta njene i seo.

Naslonio se i prekrstio ruke na grudima, sve vreme ne skidajući pogled s nje. Kao da je razmišljao da li da joj se poveri ili ne.

- Ona je supruga jednog od momaka koji su bili sa mnom kad sam ranjen.

Kara razrogači oči. - Je li on... ?

- Takođe povređen? Da - reče Rori zamišljeno.

- Nije... ?

- Umro? Ne, nije umro. Ali još uvek je u bolnici u Britaniji.

Ponovo se osvrnuo oko sebe, bolno stisnute vilice, podigavši svoje guste crne obrve. Izgledao je kao da mu je neprijatno da priča o toj temi.

53

by voki

- Nije mu dobro - ipak je nastavio. - Liz želi da odem da ga posetim.

Zato me je pozvala da se nađemo.

- Doletela je ovamo da bi ti to rekla? Zar nije mogla da te nazove?

- To je već pokušala - odgovori Rori postiđeno.

- I ti si je odbio?

- Nisam rekao da neću doći.

- Ali nisi ni seo na avion?

- Ne, nisam.

Pošto ju je nakratko osmotrio, pogledao je prema vratima, kao da želi da krene.

- To je bilo pogrešno, znam - rekao je. - Otiću ću tamo. Verovatno već sutra ujutru.

Kara je neko vreme posmatrala njegov profil, pri čemu joj nije promakla napetost na njegovom licu, njegova stegnuta vilica i podignute obrve, a potom i ruke prekrštene na grudima. Kao da je mogla da pročita sve te znake. Znala je kako je to boriti se sa nečim tako teškim.

Međutim, bilo joj je neobično da nekog poput Rorija vidi tako skrušenog. Saosećala je sa njim, premda nije očekivala da bi neko nalik njemu mogao u njoj da probudi tu vrstu emocije.

Pomerivši šoljicu i tanjirić u stranu, Kara se nagnu napred, kao da želi da ga ohrabri da nastavi da priča.

- Ne želiš da ga vidiš, zar ne? Ili bi već otišao tamo. Slegnuo je ramenima.

- Nisam baš bio pokretan neko vreme.

- Ali oboje znamo da sada jesi.

Kara se sada osećala kao da je otvorila kutiju prepunu tajni.

Rori ju je pogledao pravo u oči, a zatim je otkrstio ruke i spustio ih na sto. Njegovi dugi prsti sada su gotovo dodirivali njene.

- Kako ide vežbanje sa Semom? - upitao je iznenada. - Kako smo brzo promenili temu - reče Kara, sa usiljenim osmehom na licu.

- Samo sam radoznao.

Da li je to značilo da je bio voljan da je opet preuzme u slučaju da dobije odrican odgovor na svoje pitanje? Sem je takode bio odličan trener, ali nije je motivisao onako kako je Rori to činio. Ili se možda 54

by voki

ona nije osećala tako ozlojeđenom pored Sema, kao što je to bio slučaj s Rorijem? Najbolje od svega bilo je to što je on njenu ozlojedenost uspeo da pretvori u nešto pozitivno.

Morala je da prizna sebi da su joj ti trenuci nedostajali. Ali bilo je lakše kloniti ga se, zar ne? Kada je onoga dana izašla iz bazena, čak je pomislila da se više nikada ne vrati na to mesto, ali platila je članarinu, a nova Kara je odbijala da ode tamo i traži da joj vrate novac. Uprkos tome što je stara Kara imala gotovo neodoljivu želju da se ponovo povuče i osami.

- Dobro - odgovorila je.

- Pretpostavljam da on ne zna šta te je motivisalo na to da započneš s vežbanjem u teretani.

- Ne, ne zna - reče Kara, zavalivši se na naslon stolice. - Nismo o tome pričali.

- Baš me zanima zašto? - zapita se Rori vragolasto. Kara duboko uzdahnu i pogleda u stranu, a potom ponovo u njega, i to pravo u njegove crne oči.

- Ne znam šta bih sada drugo rekla osim da ti je očigledno lakše da skreneš razgovor na mene nego da pričaš o onome što tebe muči.

Samo nemoj da mi kažeš da nisam u pravu, molim te.

Kara upitno podiže obrve, čekajući na njegov odgovor.

- Zapravo ne znam zašto sam ti uopšte i ovoliko rekao.

- Onda znaš kako sam se ja osećala kad sam ti se poverila.

Rori na to ne reče ništa, te Kara dade sebi za pravo da to učini umesto njega.

- Možda si imao potrebu da sa nekim porazgovaraš nakon ne baš prijatnog susreta sa suprugom tvog prijatelja. Izgledala je prilično uznemireno kad je otišla.

- Nije joj lako.

- Ako je njen muž barem upola toliko naporan kao ti, mogu da zamislim kako joj je.

- Pri tom je meni samo jedna noga povređena. Zamisli tek kakav bih bio da sam izgubio obe, kao Ričard.

Kari je sada samo nemo zurila u Rorija, ne mogavši da udahne vazduh. Ono što je upravo čula bilo je isuviše jezivo da bi bilo istinito.

55

by voki

Želela je da mu se izvini, ali ostala je u potpunosti bez reči. I da je mogla, nije znala šta bi mu rekla. Bila je toliko postidena da nije smela da podigne glavu i pogleda ga u oči.

- Pretpostavljam da svi imamo neki problem, zar ne? Ali to ti je život - rekao je Rori hladno.

Bio je već gotovo na ulici kada ga je sustigla, iako njegov pogled pre nego što se ustati i otići nije bio nimalo ohrabrujući. Sve njene aveti učinile su joj se beznačajne u odnosu na muke sa kojima je Rorijev prijatelj morao svakodnevno da se suočava.

Uhvatila ga je za lakat.

- Sačekaj.

On se okrenu, iznenađeno je pogleda, i zastade.

- A zašto bih?

- Da li je to razlog što nisi želeo da odeš da ga posetiš? To što tvoja povreda nije toliko strašna kao njegova?

- Ne znaš o čemu pričaš.

- Moguće da ne znam, ali onda mi ti objasni. Želim da razumem.

Možda mogu nešto da učinim.

- Ja sam sad za tebe neki slučaj kome je očajnički potrebna pomoć?

- Kao da ti mene nisi upravo tako video kad smo se upoznali? - upita Kara, konačno puštajući njegovu ruku.

- Iskreno, ne. Jedino što sam pomislio kada si ušla na ona vrata bilo je da si đavolski seksi.

- E pa, sad znaš da nije tako, i da je istina potpuno suprotna!

Usledila je tišina i neko vreme su zbunjeno gledali jedno u drugo. A onda je Rori položio svoje snažne šake na njena krhka ramena, gurajući je prema najbližem izlogu.

- Šta to radiš? - upita Kara zatečeno, odupirući mu se svom svojom snagom.

- Hajde nešto da tazjasnimo. Ako otvoriš oči i vidiš isto Što i ja, imaćemo jednu stvar manje da se oko nje raspravljamo. Pogledaj se.

Dobro se pogledaj. I reci mi šta vidiš.

Kara se i dalje opirala.

- Ovo je glupo! - uzviknula je.

56

by voki

- Ne, glupo je to što dve odrasle osobe poput mene i tebe provode toliko vremena svađajući se. Ne znam za tebe, ali ja sam zaista umoran od toga.

Kada se konačno smirila, Rori je stao iza nje i ona je mogla da oseti dodir njegovog moćnog tela. Podigao je jednu ruku sa njenog ramena i provukao je napred, uhvativši čvrsto njenu bradu između palca i kažiprsta.

— Pogledaj se - šapnuo joj je na uvo svojim promuklim, muževnim glasom.

Pokušala je da okrene glavu i pogleda ga, ali on je u tome spreči još jačim stiskom svog palca i kažiprsta. Shvativši da više nema snage da mu se suprotstavi, konačno je otvorila oči i zagledala se u svoj odraz u izlogu.

Uglavnom je izbegavala da to čini. Ne zato što je mrzela svoj izgled, jer je bila svesna svojih aduta, kao što je na primer bilo njeno „lepo lice", već zato što je poput svake žene imala običaj da se usredsredi samo na ono što je bilo loše.

- Dobro se pogledaj, Kara - ponovio je Rori. - Zaboravi na preteranu samokritičnost. Pokušaj da barem na trenutak razmišljaš kao muškarac, i moći ćeš sebe da vidiš mojim očima.

Glas mu je bio tih, baršunast, zavodljiv. I zato je stala i pogledala se, dok je Rorijeva glava počivala na njenom ramenu, a njegov kažiprst pod njenom bradom.

Sa njegovim telom koje kao da ju je uokvirivalo, Kara se možda po prvi put u životu osetila istinski seksi. Bila je sićušna i ženstvena, a ne poput kakve Amazonke kakvom je sebe donedavno doživljavala, a posebno kada bi se zamislila u haljini u kojoj su sve ostale deveruše u njenim očima izgledale bolje od nje.

I dalje je imala obline, to da, ali one sada nisu delovale ružno i nesrazmerno, već zanosno i senzualno, savršeno se uklapajući sa snažnim, muževnim telom iza nje.

Rori je sklonio prsre sa njene brade, a zatim je spustio ruku dole i obrglio je oko struka, privukavši je još bliže k sebi. Sada je izgledala nekako više i vitkije, a zbog njegove snažne ruke oko njenog struka on je delovao još uže i tananije, a njene oble dojke istaknutije.

57

by voki

Rori je potom spustio drugu ruku s njenog ramena i njome je takode obgrlio, samo ovaj put nešto više, tik ispod grudi.

Prizor koji je sada mogla da vidi u izlogu bio je neverovatno moćan, i Kara nije mogla da odoli a da ne zamisli njihova naga tela u istom položaju. Čitavo telo joj proze jeza i ona zadrhta, osetivši pri tom dodir njegovih usana na svojoj usnoj resici.

- Vidiš?

Po prvi put u životu Kara je u potpunosti ostala bez reči. Činilo joj se kao da više nikada neće progovoriti.

Njemu to, naravno, nije promaklo.

Zakikotao se i podigao glavu s njenog ramena, prislonivši svoj obraz uz njen.

- Svidelo se to tebi ili ne, ti jesi seksi, Kara Šian. Ne postoji muškarac na ovoj planeti koji bi te video a da to ne pomisli. Žene i treba da imaju obline. Nadam se da smo sada barem jedno razjasnili.

Duboko je udahnuo vazduh.

- Nisi mi pružila priliku da ti kažem svoje mišljenje o onome što si mi rekla na bazenu - nastavio je Rori tiho.

- Zato ti sada ne želiš da pričaš sa mnom o svojim problemima? upitala je Kara, i sama se iznenadivši činjenicom da joj se glas opet vratio.

Osmeh na Rorijevom licu je najednom izbledeo, ali njegov baršunasti šapat i dalje je predstavljao najumil-niju muziku za Karine uši.

- Ne možeš mnogo da mi pomogneš u vezi s tim. To je nešto sa čim moram sam da se izborim, pre nego što se ponovo vratim na posao.

- Mislim da ipak treba s nekim da porazgovaraš, a posebno ukoliko te to sprečava da odeš i posetiš svog prijatelja.

Okrenula se u njegovom zagrljaju, podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. Podigla je ruke i obavila prstima njegove snažne mišice.

- Šta god ja rekla, na kraju si ti uvek taj koji želi meni da pomogne. Ja to zaista cenim, ali ukoliko želiš da ponovo budemo prijatelji, moraš mi dopustiti da i ja tebi pomognem.

- Pa, jesmo li sada prijatelji?

Kara pokuša da se priseti svoje definicije prijatelja, ali i pre nego što je to učinila dobro je znala da njih dvoje to nisu. Ono što je postojalo 58

by voki

između njih svakako nije moglo tako da se nazove. I uprkos tome što se trudila da to ignoriše, bila je svesna da je to gotovo nemoguće. Sa druge strane, ona nikada pre nije srela čoveka poput Rorija Flanagana, te nije mogla ni da zna šta se zaista dešava.

Postojale su samo gole činjenice. Nisu se ranije sreli jer je on uglavnom bio van zemlje, dok je ona veći deo svog vremena provodila unutar jedne male, odabrane grupe ljudi. Uprkos promenama koje je nameravala da načini u svom životu, te činjenice će verovatno ostati neizbrisive. Što je značilo da će njihov odnos, kakav god bio, biti privremen. I zato je njegov predlog da mu kao neznancu poveri neke stvari bio sasvim logičan. Tek sadaje to mogla jasno da uvidi. Jer ona jeste imala problem sa poverenjem, ali činilo se da nije jedina.

Oboma im se pružila prilika da imaju nešto kratko i intenzivno, oslobođeno stega lažnih nada da će njihova veza, kakva god ona bila, dugo potrajati. To je zvučalo obećavajuće.

- Zašto da ne? - rekla je konačno, sa blagim osme-hom na licu. Svakome ponekad ustreba neki novi prijatelj, pa makar i da mu popuni vreme dok ne krene dalje.

- A mi ćemo svakako krenuti. U to nema sumnje. Treba da znaš da ja nikako nisam kućevni tip.

- Pa, onda možda možeš da me naučiš nešto više o tome pre nego što odeš. Nameravala sam da počnem više da izlazim - reče Kara, prihvativši njegovu igru.

- Možda i mogu. Između ostalih stvari. Ukoliko mi dopustiš, naravno.

59

by voki

7.

- Izgledaš drugačije. Kara se osmehnu.

- Misliš?

- Da, i to ne mislim samo na frizuru i novu garderobu.

Lora se nagnu prema njoj i osmotri njeno lice.

- Nešto drugo je u pitanju. O čemu se radi? - upitala je radoznalo.

- Mora da je neki muškarac.

Kara požele da ućutka Mojru, jer joj to što je bila u pravu nije bilo ni od kakve pomoći. Jednostavno joj se nije dopadala činjenica da je ono što je rekla bilo toliko blizu istine, dok je Kara bila blizu toga da svojim prijateljicama ispriča pravu verziju onoga što je Mojra videla, za šta je pre svega bilo krivo nekoliko čaša penušavog vina koje nije mogla da prestane da ispija.

Mojra se nasmeja i nagnu se preko stola.

- On je prosto božanstven. Visok, tamnoput, zgodan, bavi se fitnesom... Hajde, ispričaj nam sve, Kara.

Kari je bilo jasno na šta Mojra cilja. Bilo je i više nego očigledno da nije poverovala u njen i Rorijev poljubac od pre nekoliko dana. A i zašto bi? Nije baš da se pre toga ljubila sa čitavim nizom muškaraca poput njega.

Znala je da Mojra čeka da ona izbrblja istinu, kao što je uvek do tada činila. I da je potom Mojra ponizi, tražeći njegov broj telefona...

Ne, ovaj put će biti drugačije.

- Pa, Mojra, ti najbolje od svih znaš da o poljupcima ne treba baš uvek pričati - rekla je Kara, podigavši jednu obrvu i sačekavši da Mojra shvati značenje njenih reči.

Mojra najednom preblede. Zavalila se nazad u stolicu, a zatim je ispila ostatak šampanjca iz svoje čaše.

- Je li neko za još vina? - upitala je, naizgled bezbrižnim glasom, i ustala od stola.

60

by voki

Lora je još dugo nakon što je Mojra otišla nemo zurila u Karu, a potom je tiho lupnula dlanom o dlan i nasmejala se.

- Ovo je prvi put da te vidim kako osujećuješ njen plan. Umirem od znatiženje da čujem šta će sledeće reći. Bravo! Bilo je krajnje vreme.

Kara slegnu ramenima.

- Nisam mogla da odolim - rekla je stidljivo.

- Naravno. Ne može da ide okolo i da kritikuje tude živote kad je njen sopstveni u haosu. Još jedan oženjen muškarac i sigurna sam da će oboriti svetski rekord - reče Lora i nagnu se prema Kari. - Ali ja mislim da je uvek imala pik na tebe zato što ti zavidi. Ti joj pri tom nikada nisi uzvraćala, i time si joj olakšavala da sprovodi svoju volju.

Ne mogu da verujem ni da si ovoliko izdržala. Prava si svetica.

Kara zbunjeno pogleda buduću nevestu.

- Kako to misliš, bila je zavidna? Zašto bi ona, do đavola, bila ljubomorna na mene?

- A šta ćemo s tvojim uspehom, inteligencijom, domišljatošću, čestitošću i prirodnom lepotom devojke iz susedstva? Šta ćemo s činjenicom da te svi vole? To je ubitačna kombinacija za Mojru koja je ceo život provela u senci nekog oženjenog muškarca, prikrivajući na taj način sve svoje nedostatke. Izuzev lepote, to priznajem. To joj se ne može osporiti.

Lorino tumačenje stvari istinski je zapanjilo Karu. Nema šansi! Nema šansi da je neko ko izgleda kao Mojra, koga su muškarci jurili poput Mojre, mogao da bude ljubomoran na nju. Svet jednostavno tako ne funkcioniše, zar ne?

Lorin smeh je trgnu iz misli.

- Vidiš, u tome je tvoj problem. Toliko si stroga prema sebi da ti nikada nije palo na pamet da bi neko mogao da poželi da bude kao ti.

Daj sebi malo oduška, draga. Zar bi bila toliko puta deveruša da te tvoje prijateljice ne obožavaju? Razmisli malo o tome.

- Običaj je da to budu devojke bez partnera. Nakon trećeg venčanja već sam bila toliko iskusna da je sasvim logično što su me i ostale zvale. Tako dobro znam koje su dužnosti deveruše, da bih mogla da napišem knjigu o tome...

61

by voki

- Ako će biti tako zabavna i duhovita poput drugih, slobodno je napiši.

- Humor je to što prodaje knjige, dušo - reče Kara smeškajući se.

- Odmah nakon seksa, znaš već.

- Kad smo već kod toga... - šapnu joj Lora na uvo. - Je l' zaista postoji neki novi muškarac?

- Ne u tom smislu... na koji ti misliš - promuca Kara.

Lora nije delovala ubedeno.

- Jesi li sigurna? Ti naprosto sijaš. Bilo je vreme da zablistaš, to da, ali ovakvu te nikada nisam videla. Nakon što je Najl otišao, potpuno si se povukla. A svi mi znamo da on nije bio pravi za tebe.

Gde je ta informacija bila kada joj je najviše trebala?, zapitala se Kara.

A sjaj o kome je Lora govorila? Dobro, on se može pripisati njenoj novootkrivenoj svesti o sopstvenoj seksualnosti, ali i nekolicini čaša šampanjca. Pored toga, tu su i šminka i nova frizura... Prošlo je puno godina od kada je poslednji put potrošila toliko novca na sopstveni izgled.

Sve je to bio deo njenog velikog plana.

- Znam da si ti mislila da je on onaj pravi... - reče Lora, spustivši nežno svoju ruku na Karinu.

Da li je zaista? Ako jeste, onda zaista nije imala pojma o muškarcima.

- Ali ja sam smatrala da si ti isuviše dobra za njega, i on je to znao.

Mislim da ćete oboje biti srećniji s nekim drugim.

Lora pogleda preko Karinog ramena i oči joj zasi-jaše, a lice se ozari.

- Ako već ne postoji neki drugi muškarac, evo dolazi jedan koji izgleda zainteresovano. Već neko vreme sedi za šankom i posmatra te.

Kara pogleda preko ramena i ugleda jednog visokog muškarca kako joj se približava, osmehujući se. Nije bio loš, ali Kara nikada pre nije upoznala muškarca u noćnom klubu, i nije bila sigurna da je baš sada to želela.

To nije bio sastavni deo njenog plana. Ali nije ni Rori Flanagan...

Pogledala je u Loru, a potom opet u čoveka koji je sada stajao nad njom.

- Prelepi ste - rekao je, pruživši joj ruku, i Kara je ćutke prihvati.

62

by voki

- Pogledaj koliko žena. Baš ono što ti je doktor prepisao!

Rori oseti snažno tapšanje po leđima i pogleda sumnjičavo u svog brata.

- Zar ti nije bilo dovoljno zabave za čitav život? I sam si rekao, sunce, more, pesak i zgodne žene koje ti neprekidno defiluju pred očima.

Koliko se sećam, dodao si i nešto kao „ura" na kraju rečenice...

- Te stvari nikada ne mogu da ti dosade. Osim toga, nismo ovde zbog mene, već zbog tebe. Krajnje je vreme da počneš da izlaziš i da se družiš. Kad si danas popodne izašao iz aviona, izgledao si kao da se bliži smak sveta.

Bila je to kratka poseta, ali sasvim dovoljna da ispravi činjenicu što nije otišao ranije. Pričali su o srećnijim vremenima, o onim pre zasede u koju su upali.

Dobro, nisu pričali o onome što ga je mučilo; o onome što je Kara primetila, ali nije mogla da razume, uprkos svojoj dobroj nameri.

I da je osetio potrebu da joj kaže, to bi bilo besmisleno, kad čak ni neko ko je to proživeo sa njim nije mogao da mu pomogne...

I ono što joj je rekao je za njega bilo previše, imajući u vidu to koliko je malo poverenja imao u ljude. Žene kao poslovni partneri. Žene kao devojke na kratke staze.

Svakako. Žene kao osobe sa kojima je mogao da podeli svoje misli, pa čak i one koje mu noću nisu davale da spava? Nije bio baš siguran...

Možda je njegov brat Konor bio u pravu. Možda je ono što je njemu trebalo bilo nekakvo neobavezno žensko društvo, koje će mu skrenuti misli na nešto drugo.

Možda će tako prestati da misli na Karu, jer je to danonoćno činio, a to nikako nije bilo dobro. Uprkos tome što ga je neprestano odbacivala, on se vraćao po još.

Nije mogao da zaboravi taj poljubac. Ni na to kako su joj oči blistale dok ju je držao uza se u bazenu. Niti na to kako se borila protiv sebe, kada je bilo tako očigledno da njeno telo želi još. Nijedna žena nikada nije predstavljala toliki izazov za njega.

Bila je komplikovana. I previše fascinantna da bi bilo kakva priča sa njom mogla olako da prođe. Nije mogao da smisli bolji plan nego da

63

by voki

pokuša da je izbaci iz svojih misli, a posebno nakon tog popodneva, pošto je sebe podsetio koliko mu je život ionako složen.

I zato nije imao sreće jer je, pošto su se Konor i on sa sve kriglama piva u ruci okrenuli od šanka da pogledaju kakva je ponuda u baru, prva žena koju je ugledao bila upravo Kara.

Sa drugim muškarcem.

Osetio se kao da ga je nego udario pesnicom u stomak.

Okrenuo se, ali to mu nije pomoglo, zbog ogromnih stakala na zidu iza šanka. Posmatrao je čoveka kako se smeje nečemu što je ona upravo rekla, dok mu je ruka počivala na naslonu njene stolice, kao da je oduvek pripadala tamo. Je li to možda onaj bivši koga je toliko želela da zadivi?

Ono đubre zbog koga se osećala tako nesrećno i nesigurno nakon okončanja njihove veze? Rori je nakon one večeri u bazenu shvatio da Kara ima problem seksualne prirode, koji je verovatno poticao od tog bezobzirnika.

Zašto bi onda želela da joj se takav čovek vrati?

Ukoliko je zaista to htela, onda je bila na vrlo dobrom putu.

Izgledala je zadivljujuće.

Mogao je bolje da je videli kada su ustali, i dok ju je muškarac, držeći je za ruku, vodio ka plesnom podijumu. Uradila je nešto s kosom. Više nije bila onako ravna, niti joj je dosezala do ramena, već je u talasastim pramenovima uokvirivala njeno lepo lice. A što se tiče odeće... Od samog početka je bio u pravu kada je bila reč o njenim oblinama i njenom savršeno skladnom, ženstvenom telu.

Kada su počeli da plešu, podigla je ruke i stavila na glavu zečije uši od ružičastog pliša.

Rori se okrenuo i osmotrio prostoriju, počevši od svog brata i žene koja je sedela pored njega za šakom. Mogao je da vidi nekoliko parova plišanih zečijih ušiju. Šta je to, do đavola... ?

Jedna devojka sa ružičastim ušima mu je okrenula leda i on je mogao da vidi znak prikačen na njena leda. Bilo je to jedno veliko D, kao „deveruša".

Kara je rekla da treba da bude deveruša, zar ne? Onda je ovo očigledno bilo devojačko veče. A ako je tako, onda njen bivši nikako 64

by voki

nije mogao da bude ovde. Mla-doženjini prijatelji nikada nisu išli na devojačko veče, barem ne koliko on zna. Ko god bio onaj tip koji je plesao s Karom, nije bio njen bivši, i to je bila dobra vest.

Rori otpi jedan dugačak gutljaj piva, ustade sa svoje barske stolice i poče da se probija kroz gomilu, ka njima.

Kada ga je ugledala, Kara naglo prestade da se smeje i razrogači oči, kao da ne može da poveruje u ono što vidi. Njen partner je iskoristio taj trenutak oklevanja da je uhvati oko struka i zavrti u krug, u ritmu muzike.

Rori je mirno stajao, raširenih nogu i ruku prekrštenih na grudima, i dalje držeći u jednoj svoju kriglu piva. Čekao je. Dok se Kara okretala u krug, pogledi su im se nekoliko puta susreli.

Naredna numera bila je nešto sporija, te se Kara odvojila od svog partnera i šapnula mu nešto na uvo. On je samo klimnuo glavom i udaljio se. Rori je očekivao da će sada krenuti prema njemu.

Ali to je bila Kara, a ona bi uvek uradila nešto neočekivano.

Nepomično je stajala usred plešuće gomile, posmatrajući ga izvijenih obrva i glave nakrenute u stranu, kao da ga izaziva.

On se na to grohotom nasmeja, jer su je ružičaste pli-šane uši činile potpuno bezopasnom.

Nakon što su nekoliko dugih sekundi netremice gledali jedno u drugo, Rori je otkrstio ruke, spustio pivo na najbliži sto i uputio se prema njoj. Bez reči ju je uhvatio oko struka i privio uza se, i oni počeše da plešu.

- Simpatične uši.

- Šta ti radiš ovde? Mislila sam da si otišao iz grada na nekoliko dana.

- I jesam. Vratio sam se pre nekoliko sati.

- Nisi dugo ostao.

- Možda si mi nedostajala. Kara se nasmeja.

- Kako da ne - rekla je cinično.

Rori je pogledom istraživao njeno lice, koje se sada nalazilo na svega nekoliko centimetara od njegovog. Njene plave oči su zbog olovke kojoj su bile uokvirene izgledale još krupnije i plavlje, dok je

65

by voki

tamnopurpurni ruž činio njene usne mekim i punijim. Karina glatka bela koža je blistala.

- Ko je tvoj prijatelj? - upitao je Rori oprezno. - Iskreno se nadam da ga nisam uplašio. Što mu je zapravo bila namera. Kara se ponovo nasmeja.

- Čisto sumnjam da jesi. Vratiće se on već, sigurno je tu negde.

- Vratiće se? - upita Rori sumnjičavo.

Kara zabaci glavu unazad kako bi sklonila pramen kose sa čela, i osmehnu mu se na jedan sasvim nov, opčinjavajuć način.

- Možda i hoće. Sve zavisi od toga hoćeš li sve vreme stajati pored mene poput kakvog gorile.

Oboje se nasmejaše, pokrenuti njenim očiglednim flertovanjem.

- Da ti nisi malo pripita, je li, Kara Šian?

- Ko, ja?

- Tvoja prijateljica nije štedela na piću, zar ne?

- Ja sam najmanje pila. Svega par čaša šampanjca. A posle me je Daren častio jednim vinom. Ili su možda bila dva. Ni sama više ne znam.

Rori je mogao da pretpostavi šta je Daren želeo da postigne sa ovih par pića, te htede da ga potraži i očita mu lekciju, ali umesto toga je samo privio Karu još bliže uza se i potrudio se da misli pre svega na plesne korake, premda to nije bilo nimalo lako. Bilo je nemoguće ostati miran pored njenog ženstvenog tela, koje se njihalo u ritmu s njegovim.

Kara mu je zato mnogo pomogla kada je obavila svoje ruke oko njegovog vrata i privila se još tešnje uz njega.

- Večeras se sjajno zabavljam - šapnula mu je na uvo.

Rori se nasmeja, iskreno se nadajući da je i on delom zaslužan za to.

Bilo joj je drago što ga vidi. To je bio napredak.

- Da se primetiti - rekao je. Karine blistave plave oči su se smešile.

- Hoću da kažem, bilo je sjajno pre nego što si ti došao. Otkrila sam par stvari.

- U vezi sa Darenom? - upita Rori, zbunjeno podižući obrvu.

- Darena znam baš kratko, još uvek nisam otkrila ništa o njemu.

66

by voki

- Znači, bilo ti je sjajno pre nego što si mene videla? Jesam li te dobro razumeo?

Kara se i dalje smeškala.

- Nisam imala nameru da te uvredim.

- Naravno da nisi.

- Sklopili smo mir, zar ne?

- Da, jesmo.

- E pa, onda ćuti i slušaj.

Ne rekavši ništa, Rori je nežno prevlačio dlanovima preko njene meke bluze. Kara je uzdahnula.

- Ti uvek voliš da si glavni, zar ne? Čak i kad ne znaš najbolje o čemu se radi?

- Odgovorio bih ti na to pitanje, ali rekla si mi da ćutim. Pričaj mi o svojoj neverovatnoj noći.

- Bio bi ponosan na mene da si mogao da me čuješ. Konačno sam se suprotstavila Mojri.

- Onoj tvojoj takozvanoj prijateljici na koju si naletela u teretani?

- Tako je.

Kara klimnu glavom i zečije uši naglo poskočiše.

- Ponovo je pokušala da me ismeje, ali ja sam je osujetila. Prvi put u životu sam dozvolila sebi da to učinim.

- Zašto baš sad?

Rorijevo pitanje ju je zbunilo, i ona se namršti, pokušavajući da smisli neki logičan odgovor. Potom je podigla pogled i zagledala se u njegove tamne oči.

Morao je da se nagne kako bi mogao da je čuje.

- Pretpostavljam da je bilo krajnje vreme za tako nešto.

On lagano klimnu glavom, a ona nastavi da opčinjeno gleda u njega.

Osećala je kako jagodicama svojih prstiju prelazi preko njenih leđa.

Nije ga zaustavila, niti se pobunila, samo je nastavila da se njiše s njim u ritmu muzike, dok su joj kroz glavu prolazile raznorazne misli. Rori pomisli kako je možda pravi trenutak da nešto učini, ali sviđalo mu se da je posmatra tako zamišljenu, te je samo nastavio da pleše s njom, uživajući u njenom mirisu i dodiru njenog tela.

67

by voki

- Kako je prošao susret s tvojim prijateljem? - upita ga Kara iznenada.

Tako to biva kad ne iskoristiš priliku koja ti se pruža, pomislio je Rori. Njegovi prsti napraviše jednu kraću stanku, a zatim nastaviše sa nežnim istraživanjem njenih leđa.

- Ne tako loše kao što sam mislio da će biti... i gore nego što sam mislio da će biti.

- Mogu li da te pitam kada se to desilo?

- A možeš li ti da prestaneš da me ispituješ? Smešak.

- Ne, ali mogao si da izbegneš odgovor, kao što to obično radiš.

Samo što se večeras sjajno provodim pa ti ovoga puta nisi u prednosti.

Vidiš, napredujem.

- Da, vidim.

I više mu se sviđala ova otvorena, samouverena Kara od one koja je nosila toliko besa u sebi kada ju je prvi put upoznao. Čak i način na koji je izgledala govorio mu je da je sada mnogo zadovoljnija sobom.

Je li to značilo i da je prestala da misli na svog bivšeg?

- Jesi li bio na dužnosti kada se to desilo? Ovo pitanje ga je iznenadilo.

- Kako znaš?

- Ženska intuicija.

Nasmešio se, izmamivši i Kari osmeh na lice.

- Pomenuo si nešto u vezi sa razočaravanjem nekih ljudi. Ti si osoba koja voli da vlada situacijom, pa sam pretpostavila da si i na svom poslu bio na veoma odgovornom položaju.

To je značilo da je mislila na njega dok je bio odsutan. To je iziskivalo barem malo iskrenosti s njegove strane.

- Ja sam takozvani voda tima.

- Znači, bio si na dužnosti kada ste upali u zasedu?

- Da. - Da li to za tebe znači da je trebalo da uradiš nešto kako bi sprečio da se to desi?

Osmeh na Rorijevom licu najednom nestade, ali umesto da skrene razgovor u nekom drugom pravcu, iznenadio je i sebe i nju još jednim iskrenim odgovorom.

68

by voki

- Niko ne može da predvidi kada će ili gde biti napadnut. To nije bilo prvi put da smo upali u problem na toj deonici, ali jeste bilo prvi put da neko bude ozbiljno povređen.

- Ali ti i dalje misliš kako si mogao nešto da učiniš da to sprečiš, zar ne?

Ovaj put joj nije odgovorio.

- To sam i pretpostavila - reče Kara pobedonosno. Rori odmahnu glavom. Ukoliko su nameravali da vode intiman razgovor, onda noćni klub svakako nije bio pravo mesto za to.

- U redu. Prestaću da te ispitujem. Barem za sada. Verovatno nikome nisi rekao više nego sada meni.

- Nisi daleko od istine.

- Znam.

Nagnula je glavu u stranu i ponovo se nasmejala.

- Drago mi je što nisam jedina koja je nekome ispričala najintimnije stvari iz svog života. Sad smo izjednačeni.

Da, morao je sebi da prizna da jesu, što je za njega koji je u svakoj vezi bio dominantan bilo jedno sasvim novo iskustvo.

A onda je preko njenog ramena spazio Darena, koji je išao ka njima.

- Je li bilo dosta zabave za večeras? - upitao je.

- Da. Mislim da se klub ionako uskoro zatvara.

- Dobro, onda.

Uhvativši je za ruku, krenuo je sa njom prema stolovima, u suprotnom smeru od Darena.

- Odvešću te kući.

Osvrnuo se kako bi se uverio da ih njen udvarač ne prati, jer svakako nije imao nameru da mu prepusti ovu novu, samouverenu i blistavu Karu.

Rori se namršti na pomisao da bi on ili bilo koji drugi muškarac mogao da je iskoristi zbog blago pijanog stanja u kome se nalazila.

Ne. Večeras je samo njegova.

69

by voki

8.

I dalje ju je držao za ruku.

Od svih stvari koje su je te večeri podstakle na razmišljanje, Karu je najviše kopkala ova. Uzeo ju je za ruku kako bi je poveo sa plesnog podijuma, ali nastavio je da je drži i dok ga je upoznavala sa Lorom i objašnjavala joj kako je već vreme da pode. Nije je ispustio čak ni kad je uzela svoju tašnu i kada su se zajedno uputili prema izlazu.

Držao ju je i dok su ulicama prekrivenim požutelim jesenjim lišćem polako hodali ka njenoj kući.

A ona se sve vreme veselo smešila. Živela je samo tri ulice dalje od kluba. Njen čitav svet zapravo je bio jedan mikrokosmos. U to se savršeno uklapala i činjenica da je presudni kriterijum za izbor teretane bio taj da bude blizu. Godinama je govorila sebi da je tako najbolje, da se tako osećala najušuškanije.

Međutim, u tome što ju je Rori sve vreme grčevito držao za ruku nije bilo ničeg ušuškanog niti bezbednog. Još od prvog dana, kada ju je uhvatio za zglob i spre-čio je da ode, Kara je imala fizičku reakciju na njegov dodir. U blago pijanom stanju u kome se nalazila nije mogla a da se ne zapita da li su je i drugi zapravavideli na način na koji je ona sebe doživljavala. Lora je rekla da ljudi imaju mnogo lepše mišljenje o njoj nego što je ona mogla i da zamisli.

Po prvi put od ko zna kada, Kara se osećala bolje. I više od toga.

Osećala se vrlo dobro.

I ne samo zato što joj je prijateljica rekla da izgleda sjajno. Njen strastveni doživljaj Rorijeve blizine i njegovog dodira podstakli su je da poveruje kako za nju možda ipak ima nade.

Ako je tako burno reagovala samo zato što ju je držao za ruku...

A Rori ne bi bio Rori da uskoro nije prekinuo njeno ćutanje.

— Šta li se sad vrzma po toj tvojoj glavi? - upitao je šaljivo. - Nisi ni reč rekla od kad smo izašli iz kluba.

Kako sad da mu odgovori na to pitanje?

70

by voki

— Razmišljala sam o tome šta ti se desilo - rekla je, ne mogavši da veruje šta je upravo izgovorila.

— Bolje je da ne misliš o tim stvarima. Veruj mi.

— Imaš li ti porodicu, Rori?

Rori okrenu glavu prema njoj i zbunjeno je pogleda.

- Molim?

- Porodicu - ponovi Kara, osmehujući mu se. - Znaš već, mamu, tatu, braću, sestre... Ne, čekaj, već si mi rekao da imaš brata. To sigurno nije sve.

- Ne, nije. Imam. Sve osim tate. On je umro pre nekoliko godina.

- Pa, šta svi oni misle o tvom poslu? Zar ne brinu?

— Kako to da sada pričamo o meni?

- Zato što ti mene ništa nisi pitao.

Ponovo ga je uhvatila u klopku. Glasno se nasmejao, i oči mu zasjaše u mraku.

- A da se zamenimo? - upitao je.

- Da pređemo na mene? Kara odmahnu glavom.

- A ne. Baš mi je zabavno da saznajem stvari o tebi.

- Nisam na to mislio. Možemo recimo ovako, prvo ja tebi kažem nešto, a onda ti meni.

Morala je nakratko da razmisli o tom predlogu, iako je bila sve radoznalija u vezi s njime, a posebno od onog dana kada ju je podstakao da svoje telo posmatta na jedan sasvim nov način. Zanimao ju je taj potpuni stranac koji je tako dobro znao šta joj je potrebno. I kada.

Odakle je bio? Kakav život je vodio? Zašto mu je bilo toliko stalo do njenih problema i zašto je želeo da joj pomogne da ih prevaziđe?

Od stotina hiljada ljudi koji su živeli u Dablinu, kako to da se baš on našao na pravom mestu u pravo vreme?

Zelela je sve da zna. U tom trenutku, dok je hodala ulicom zadovoljna sobom i svojim izgledom, držeći se za ruku sa tako fantastičnim muškarcem poput Rorija, Kari se sve činilo mogućim.

- A šta kažeš na pitanja? - upitala je iznenada.

- Da postavljamo jedno drugom ista pitanja, na to si mislila?

- Da. 71

by voki

On se ponovo nasmeja.

- Uvek si tako oprezna?

- Kakvo je sad to pitanje? - reče Kara, uzvrativši mu osmeh. - Stvarno si užasan u ovoj igri.

Rori se grohotom nasmeja.

- Većina žena bi odmah navalila sa gomilom pitanja, dok ti imaš potrebu da pre početka postaviš pravila. To pokazuje koliko si oprezna. Samo sam te pitao da li si uvek takva, ništa više.

- Jesmo li već počeli?

- Možda.

- U redu, onda. Da, oduvek sam bila oprezna. Ili barem od svojih tinejdžerskih dana. Svi imamo sopstve-ni način suočavanja sa stvarima dok odrastamo. A ti?

- Šta ja? Da li sam oprezan?

- A-ha.

Ovo uopšte nije bilo loše. U stvari, bilo je prilično jednostavno. Može ona to. Nije bilo tako teško otvoriti se i pustiti nekoga da zade u tvoj svet.

- Oprezan sam na poslu, moram da budem. A pošto veći deo vremena provodim radeći, pretpostavljam da se taj oprez prenosi i na druge stvari.

Kara klimnu glavom. To je imalo smisla. Rori prekide njeno razmišljanje novim, i sasvim neočekivanim pitanjem.

- Koliko dugo si bila sa svojim bivšim?

Do đavola. To joj se dešavalo jer nije smislila neko površnije pitanje pre nego što je on smislio ovo. Htela je odmah da kaže „isuviše dugo", ali odlučila je da bude još preciznija.

- Četiri godine.

Rori se okrenu prema njoj i iznenađeno je pogleda.

- Zaista?

- Da, znam, sigurno si zaprepašćen činjenicom da je neko izdržao sa mnom toliko dugo, zar ne?

Pogledala ga je ispod oka i nasmejala se.

- Ja nisam baš najlakša osoba na svetu, znaš to i sam.

72

by voki

- Nisam na to mislio. Ipak, četiri godine nije malo. Puno njih se venča i pre isteka tog vremena.

Kara oseti kako joj obrazi crvene. Ponovo. -I mi smo se umalo... venčali - promrmljala je. Pogledavši ga krajičkom oka, uspela je da vidi još jedan blesak iznenađenja u njegovom pogledu.

- Pa, šta se desilo?

Da, to je bilo to pitanje od miliona dolara. Kara se na stotine puta zapitala to isto. Uostalom, svu su imali običaj da to čine nakon raskida, pokušavajući da analiziraju šta je pošlo loše da bi u budućnosti izbegli iste greške, barem u teoriji.

Sada je konačno znala odgovor na to pitanje, i nije bilo šansi da ponovi iste greške, ali nije želela da joj te misli pokvare sadašnji trenutak.

- Jednostavno nam nije išlo.

I to je bilo to. Ni manje ni više.

Kara ga još čvršće uhvati za ruku i podiže pogled prema njemu.

- A ti? Koliko si ti najduže izdržao?

- Izdržao u čemu? - upita Rori, praveći se da ne razume, na šta Kara samo zakoluta očima, stavljajući mu do znanja da ovaj put neće izbeći odgovor na njeno pitanje. - A, misliš u vezi?

- Da, mislim u vezi. Zar nismo rekli da jedno drugom postavljamo ista pitanja, ili si već zaboravio?

- Na trenutak sam to smetnuo s uma.

- Da, sigurno. Dakle? Rori duboko udahnu.

- Već sam ti rekao da me ne drži mesto, zar ne?

- Da, jesi. Znači, ti si gospodin Srcelomac?

- To mi ne deluje kao nešto pozivitvno.

- Vidiš, istina boli.

- Nije da nisam izlazio sa ženama, ali stvar je u tome što puno radim.

Nema smisla tražiti od nekoga da te čeka kad ne znaš ni gde ćeš biti sledećeg meseca, niti koliko ćeš se negde zadržati.

- To je baš uviđavno od tebe.

Svojim perifernim vidom mogla je da vidi kako okreće glavu prema njoj. Glas mu je sada bio tiši.

73

by voki

- Jednostavno je tako, ništa više. Hteo sam da to znaš od početka. Ne želim da te lažem.

- Sada bi verovatno trebalo da ti zahvalim na tome - reče Kara neveselo, pogleda ga i nasmeši mu se jednim ohrabrujućim osmehom.

Ili se barem ona nadala da je bilo tako. Prošlo je prilično vremena od kada ga je poslednji put uputila nekom muškarcu. A posebno nekom koji ju je toliko privlačio.

Sve je to bio sastavni deo njenog preobražaja. Otvoreno flertovanje sa čovekom poput Rorija svakako je morao da bude dobar potez.

- Važno je da to znaš - reče Rori, suvo se osmehnuvši. - Moram da ti priznam da je prošlo prilično vremena od kada sam poslednji put bio tako iskren prema nekome.

Kara se na to samo nasmeja, nesvesno preplićući svoje prste s njegovim.

Kada ga je pogledala, Rori joj se izazivački osmehnu. Ponovo je osetila kako crveni.

- Ne radi to.

- Ne smem da ti se osmehnem? - upita Rori, praveći se da ne zna o čemu se radi.

- Ne, tako ne smeš.

Okrenula je glavu od njega i prkosno podigla bradu, usmerivši svoj pogled na napuštenu ulicu koja se pružala ispred njih.

- To nije običan osmeh. To je osmeh. Rori se i dalje smeškao na isti način.

- Ne razumem šta to znači - rekao je. - Osmeh je osmeh, i znači da sam trenutno zadovoljan. Znači da mi je drago jer sam u tvom društvu. Znači da sam pre-srećan zato što se ne raspravljamo. Zar to nisu sve divne stvari?

- Kako da ne... - reče Kara tiho, pogledavši ga krajičkom oka. - U tom osmehu se krije nešto mnogo više, i ti to znaš.

- Kao na primer to što sam primetio da te držim za ruku a da ti ni u jednom trenutku nisi pokušala da je istrgneš?

Kara zastade i okrenu se prema njemu, ne prestaju-ći nevino da trepće.

74

by voki

- I ti to vidiš kao svoju pobedu, zar ne? Misliš da si postigao nešto veoma važno samo time što me držiš za ruku?

- Zar nisam?

Sada se i on okrenuo prema njoj, nežno joj se unevši u lice.

- Kao što možeš da vidiš, ja je još uvek držim, a ti je još uvek nisi izvukla. Nisi čak ni pomislila da kažeš nešto sarkastično kako bi me odgurnula od sebe. Ja bih rekao da je to prilično velik korak u našim odnosima.

Kara je bila opčinjena tim živahnim iskricama u njegovim tamnim očima. Izgledao je poput pravog pravcijatog davolka, i uprkos tome što je stajala na svega nekoliko centimetara od njega na napuštenoj ulici, on ju je i dalje držao za ruku, a ona nije ni pomišljala da se otrgne od njega. Rori je bio u pravu kada je rekao da nije ni pokušala da kaže nešto sarkastično kako bi ga oterala. Uživala je u ovim trenucima.

Ne rekavši ništa, samo ga je netremice posmatrala, na šta se on ponovo onako osmehnu.

- Kao što i sama znaš, od prvog dana nisi radila ništa drugo osim što si pokušavala da me odbiješ od sebe, Kara Šian. To što me sada ne odbijaš mi sasvim dovoljno govori, ti to ne moraš ni da izgoviriš.

Srce joj je tako snažno udaralo u grudima da je bila ubedena da Rori može da ga čuje. Bio je tako moćan. Tako, tako seksi. Spuštajući pogled, vrhom jezika je ovlažila svoje suve usne.

- To je alkohol. Navodi ljude da rade stvari koje inače nikada ne bi rekla je neubedljivo.

Mogla je da vidi kako se njegove senzualne usne ponovo izvijaju u osmeh, i sa uživanjem je pratila njihove suptilne pokrete kada je progovorio.

- Alkohol samo opušta ljude, i otpušta neke kočnice koje često mogu da sputavaju.

- Da... - prošaputala je Kara, i njene oči se opet susretoše s njegovim.

- To je istina. Čekala je da vidi šta će on sledeće uraditi. Nije mogao ni da zamisli koliko je za nju bilo nepodnošljivo da tako krotko stoji pred njim, da ništa ne kaže. To je bio ogroman korak za nju, bez obzira na opuštaju75

by voki

ći uticaj alkohola. Kolena su joj podrhtavala, što od blagog pijanstva od koga joj je čitavo telo bilo malčice obamrlo, što od neizvesnosti koju je osećala.

Uprkos tome što joj je srce i dalje udaralo kao pomahnitalo, i leptirićima u stomaku, Kara nije prestajala da razmišlja.

I dok je razmišljala, i čekala, znala je da za njeno trenutno raspoloženje nije bio zaslužan samo alkohol. Osećala se tako zbog Rorija. Na neki suludi način, polako je sticala poverenje u njega.

Iskreno se nadala da to nije bila greška.

Netremice je posmatrala podizanje i spuštanje njegovih gustih crnih trepavica, osećajući vrelinu njegovog pogleda.

- Kad bih ja imao toliko alkohola u krvi, jedino što znam jeste da bih se sada ljubio.

- Hoćeš da kažeš da treba da budeš pijan da bi me poljubio?

- Zar ti nisi rekla da nisi pijana?

- Nisam. Samo sam... opuštena i nesputana -rekla je, osmehnuvši se jednim sporim, senzualnim osmehom.

Rori se nasmeja i odmahnu glavom.

- Ukoliko me iskušavaš, znaj da imam strpljenje sveca.

Kara se na to samo zakikota.

- Oboje znamo da ti nisi nikakav svetac.

- U pravu si, nisam, ali ne želim da sutra kažeš da sam te iskoristo rekao je, približivši joj se toliko da više nije imala kuda.

- Ali nismo ništa uiadili - reče Kara.

- Još uvek nismo.

Dok su stajali tako ćutke i gledali jedno drugo u oči, Kara je konačno mogla to da oseti, po prvi put u svom životu. Osećala je kako se bliži vrhunac napetosti i uzbuđenja koje je raslo od prvog trenutka kad ga je ugledala.

- Ne znam kako si samo mogla da misliš da nisi seksualno privlačna - prošaputa iznenada Rori. - Trenutno sav gorim. A samo se držimo za ruke.

Kara pognu glavu i pogleda u njihove šake. Bilo je to nešto tako jednostavno i prirodno. Nešto što je ljudsko biće naučilo da radi pre nego što je počelo razumno da razmišlja.

76

by voki

Čak i novorođenčad imaju običaj da svojom rukicom čvrsto stisnu nečiji prst.

Podigla je njihove spojene ruke uvis i pažljivo osmotrila njihove isprepletane prste, primetivši kako Rori čini to isto. Poredeći svoje tanane, nežne prste sa njegovim, dugim i snažnim, Kara sva zadrhta od uzbuđenja.

Gotovo istovremeno su podigli glavu i pogledi im se susretoše.

Oboje se osmehnuše.

Rori se potom glasno nasmeja.

- Možda bi trebalo češće da se napiješ.

- Rekla sam ti, nisam pijana.

- Ali nisi baš ni trezna. A kad budemo to radili, želim da budeš potpuno svesna onoga što se dešava.

- Kad? - ponovi Kara, upitno podigavši obrvu.

- Da, Kara... kad. Razmišljam o tome još otkad si prvi put ušla na ona vrata.

Zaista? Kara najednom oseti strah. Šta ako se ovako osećala samo zbog alkohola? Šta ako joj je Lora malo previše nahranila sujetu, te je sada zapravo bila puna nekog lažnog samopouzdanja, koje će već narednog dana netragom nestati?

Nije smela sebi da dopusti da je sve to toliko ponese. Načinila je jedan korak unazad i oslobodila svoju ruku iz njegove.

Rori joj se ponovo primače i bolećivo je pogleda.

- Zašto te to toliko plaši?

Ne, do đavola... Bile su tu. Mogla je da ih oseti kako naviru. Oči su je peckale, što je takode bio nago-veštaj njihovog dolaska. Nije smela sebi da dopusti da stoji na sred ulice i plače pred Rorijem. Jedna od ret-kih stvari koju je tokom prethodnih godina uspela da zadrži bilo je samopoštovanje.

Nije mogla i to da izgubi.

Međutim, kada je pokušala da se okrene i pobegne, on se stvorio pred njom, preprečivši joj put. Kara koraknu u stranu, ali on stade ispred nje. Krenula je na drugu stranu, ali opet bezuspešno.

- Skloni mi se s puta! - besno je viknula.

- Ukoliko nameravaš da pobegneš, nemam name-ru to da učinim.

77

by voki

Prešavši pogledom preko uredno podšišanih živica i ograda od kovanog gvozda, Kara ugleda jedan taksi koji je upravo prolazio pored njih.

- Moram da idem kući.

- Ja te upravo vodim kući - reče Rori. - Pričaj sa mnom.

- Šta hoćeš da kažem?

Glas joj je bio promukao i drhtav i osećala je kao da ima knedlu u grlu koja ju je sprečavala da govori. Zašto jednostavno nije mogao da ode i pusti je na miru?

- Želim da mi kažeš zašto se toliko plašiš svega ovoga. Želim da barem jednom budeš potpuno iskrena. Zaboravi na suzdržanost i oprez, ne raspravljaj se, ne izbegavaj odgovor i ne brini o tome šta ću ja da pomislim, niti kako ćeš se ti sutra osećati, hoćeš li biti posuđena kada me sledeći put budeš videla. Samo pričaj sa mnom. I veruj mi.

- Niko to ne radi, Rori. Ne u današnje vreme. Svi mi zadržavamo najintimnije stvari za sebe.

- Možda nas baš to sprečava da sazrimo. Možda tako propuštamo priliku da naučimo nešto više o sebi.

- Reče čovek koji ne prestaje da priča o svojim osećanjima i najintimnijim razmišljanjima. Ne možeš da me ubediš u to da i ti i dalje većinu stvari ne zadržavaš za sebe.

Rorijevo lice se smrknu.

- Čini se da ni tebi nije nimalo lakše da pustiš mene u svoj svet, nego ja tebe u svoj - nastavila je Kara, pošto ju je Rori sve vreme ćutke posmatrao.

- Ali ipak sam ovde s tobom, i rekao sam ti više nego što sam isprva želeo. Ti si me na to podstakla.

To je već imalo nekog smisla.

- Možda zato što znaš da me nakon isteka nekog vremena više nikada nećeš videti. Ili zato što želiš da znaš kako je to deliti s nekim nešto više od površnih i trenutnih emocija. Možda to oslobađanje o kome ti pričaš nije potrebno samo meni, već i tebi, samo što ti je lakše da tu suzdržanost i sputanost predstaviš kao moj problem, a ne svoj.

- Možda.

Pobenonosni sjaj u Karinim očima bio je kratkog daha.

78

by voki

- Zar nemaš porodicu ili prijatelje sa kojima možeš da pričaš o tome?

- upita Kara pomalo cinično.

- A ti?

- Ne one koje više neću videti. Možda mi jednostavno ne odgovara da ti ljudi znaju moja najintimnija osećanja. Možda se plašim da bi me u tom slučaju manje voleli.

- Upravo tako. Što se mojih prijatelja tiče, većina njih kad tad dođe u situaciju da svoj život stavi u moje ruke, te je samim tim još teže da im poverim sva svoja razmišljanja i nedoumice.

Kara nagnu glavu u stranu i teško uzdahnu.

- Ja čak nemam ni takav izgovor. Pretpostavljam da si ti onda pobedio.

Rori podiže ruke i spusti svoje tople dlanove na njene obraze, dražeći joj jagodicama palčeva uglove usana.

- Ovo nije takmičenje na kome neko od nas treba da pobedi, Kara.

Da, to je bila istina.

Na trenutak je zatvorila oči, potpuno se prepuštajući njegovom dodiru, urezujući ga u svoje pamćenje. Potom je naglo otvorila oči.

- Dobro, hteo si od mene priznanje, i dobićeš jedno. Ja jednostavno ne znam šta da radim u vezi sa tobom, i možda je to razlog zašto te odbijam. Ponekad mi, kao recimo sada, potpuno oduzimaš dah.

- Da li ti se to dešava i sa drugim muškarcima koje upoznaješ?

Kara se zbunjeno namršti.

- To da ih odbijam ili to da mi oduzimaju dah?

- To da ti oduzimaju dah. To se ni meni često ne dešava. Mislim, sa ženama.

Nije imalo smisla da potiskuje suze. Kao ni bilo koje osećanje vezano za Rorija. Međutim, posle ko zna koliko vremena, to nisu bile suze proistekle iz ogorčenosti. Ove suze dolazile su duboko iznutra.

Osećala se kao da je oslobodila jedan delić svoje duše. Osećala je neku vrstu olakšanja i pre nego što su se prve dve suze gotovo paralelno slile niz njene obraze. Za sve to vreme Kara nije prestala da se smeši.

- Hvala ti. Dobro je to znati.

Rori prisloni svoj obraz uz njen i Kara je mogla da oseti njegov topao dah na svom vratu.

79

by voki

- Dozvoli mi da ti pomognem da uvidiš koliko grešiš u vezi sa samom sobom. Možeš li to da mi učiniš?

Uprkos tome što nije ništa rekla, Kara je tačno znala na šta je Rori mislio. Neko vreme ga je samo ćutke posmatrala.

- A šta ako ne grešim?

- Grešiš.

Tiho je zastenjala kada je spustio svoje usne na njene. Uvek je pronalazio prave reči, pomislila je Kara, tačno je znao kad šta da kaže.

Kao da je mogao da zaviri u njenu dušu. Kako je mogla da se bori protiv toga?

Rori je isprva bio oprezan, kao da joj je davao priliku da stavi tačku na ono što se dešavalo, ali kada je na trenutak zastao da udahne vazduh, ona se još tešnje privi uz njega, i on je čvrsto obgrli oko struka.

Zabacila je glavu unazad, zatvorila oči, rastvorila usne i prepustila se njegovim poljupcima. Podigla je ruke i snažno ga stegla za mišice, da bi ga potom strastveno obgrlila oko vrata, kao da više nikada ne želi da se razdvoji od njega.

Pustila je da joj se jezik ispreplete s njegovim, baš onako kako su to opisivali u časopisima i ljubavnim romanima.

Da, ovo je upravo bilo ono što joj je čitavog života nedostajalo, za čim je oduvek žudela.

A onda Rori najednom odvoji svoje usne od njenih i, teško dišući, prisloni svoje čelo na Karino.

- Trenutno sam spreman da idem samo dovde, Kara. Nisam preterivao kada sam rekao da želim da budeš trezna kada se to bude dešavalo. Upamti samo jedno - ko god da te je naveo da sebe potceniš - napravio je najveću grešku u svom životu... jer ja nikada u životu nisam sreo ženu koju sam toliko želeo.

80

by voki

9.

Kara je vežbala na lopti za pilates, ležeći na leđima i podižući i spuštajući kukove, kada je začula Rorijev glas.

-Ja ću preuzeti, Sem. Došla je gospoda Mekoli, ima zakazano za tri sata, sećaš se?

- Siguran si? - upita Sem. Rori klimnu glavom.

- Naravno. Ja ću nastaviti vežbe s Karom. Stajao je kao ukopan sve dok se Sem nije pozdravio i otišao. Potom je duboko udahnuo i čučnuo pored Kare, zadivljeno istražujući pogledom njeno telo.

Budi profesionalan, Flanagane, ponavljao je u sebi.

- Još deset, Kara... tako je.

Možeš ti to, Rori, možeš ti to.

Uprkos tome što je jedina stvar koja je zauzimala njegove misli bilo njeno telo pripijeno uz njegovo, njene meke usne i topao jezik koji je u savršenom skladu plesao s njegovim.

-I još jedan...

Zar je moguće da je mislila da je nedovoljno seksualno privlačna?

- Sjajno. Idemo još jednu seriju. Ne zaboravi da uvučeš trbušne mišiće kad se podižeš.

Rori nije mogao da odoli a da je ne pogleda u oči, da ne utone u to beskrajno plavetnilo. Bila je to velika greška.

Iako je Kara i dalje ćutke radila poslednju seriju vežbi, Rori je znao da joj se sigurno svašta vrti po glavi, jer je i on sebi neprestano postavljao neka pitanja. Pitanja o prethodnoj večeri i onome što se desilo između njih. Je li bilo stvarno? Da li je i ona osetila isto što i on?

Da li je želela da vode ljubav isto koliko i on?

Dobro, to su bila njegova pitanja, ali Rori je žudeo za tim da sazna o čemu je ona razmišljala.

- Ćao.

Bilo je to sve što je uspeo da prozbori kada je Kara završila vežbu i uspravila se na lopti.

81

by voki

- Ćao - uzvratila mu je nejakim glasom, najvero-vatnije zbog zadihanosti usled fizičkog napora. Ili je možda bila zbunjena jer je osećala isto što i on? On nije radio vežbe, ali puls mu je bio ubrzan i jedva je uspe-vao da dode do daha.

Ta žena ga je dovodila do ludila, i jedino što je sada barem delimično moglo da ga umiri bio je hladan tuš.

Vremenom je postao zavistan od njenog prisustva, možda čak i više nego od lekova protiv bolova koje je uzimao kada se vratio kući. Zbog nje je osećao bol u grudima, neuporedivo jači od onog u povređenoj nozi. Postojala je samo jedna stvar koja je mogla da mu pomogne, ali nju nije mogao da požuruje. Uprkos svoj svojoj želji.

Kara je i dalje sedela na lopti i netremice ga posmatrala svojim plavetnim očima, kao da ne želi da prekida njegov tok misli.

Rori se nakašlja kako bi pročistio grlo.

- Kao što rekoh, odlično si odradila vežbu.

- Da...

- Nego, kako ti je glava danas? Jesi li dobro?

- Dobro sam, da... a glava me boli samo tamo gde su me pritiskale zekine uši. Rekla sam ti već, nisam bila pijana. Bila sam svega svesna.

Mislim, tek da znaš, ukoliko si se to pitao.

I sam pogled na Karino telo pomućivao mu je um, ali barem je on, kao voda tima, morao da bude spreman da se u odsudnom trenutku sabere. Međutim, kada je Kara Šian bila u pitanju, to pravilo nije važilo. Šta mu se to, do đavola, događalo?

Pretpostavljao je da bi to moglo da ima veze sa naglim slivanjem krvi iz mozga u... donji deo njegovog tela.

- U svakom slučaju, hvala ti na onome što si uradio - nastavila je Kara.

- Na čemu tačno? - upita Rori, nasmejavši se kako bi smanjio napetost koju je osećao.

- Nekad stvarno umeš da budeš potpuni moron.

- Moja mlađa sestra mi stalno to govori, ne moraš i ti.

- Imaš mlađu sestru? - upita Kara radoznalo. Rori klimnu glavom.

- Da, ima sedamnaest godina i prava je dosada.

82

by voki

- Još uvek ide u školu?

Rori ponovo klimnu glavom.

- Naša najveća želja je da najmlađi član porodice Flanagan uspešno završi gimnaziju i upiše se na studije.

- Da li to znači da ti u tome nisi uspeo? - raspitivala se Kara začuđeno.

- Ja sam uradio ono što je trebalo kako bih ušao u vojsku i to je to.

Recimo da nisam bio zainteresovan za fakultet.

- A opet, eto te ovde. Postao si uspešan poslovan čovek i vlasnik jedne od najposećenijih teretana u gradu.

- Tri teretane. U tri grada. I nisam samo ja vlasnik, već i moj brat Konor, sećaš se? Štaviše, on ih vodi dok ja nisam ovde. Imamo još jednog brata, Mala.

- Pretpostavljam da ste započeli posao novcem koji si zaradio kao obezbedenje?

- Da, uglavnom.

- Pa, koliko vas zapravo ima?

- Šestoro - odgovori Rori. - A sad je red na bazen.

- Šestoro dece? Zaista?

- Da, šestoro dece, zaista. A ja imam tu čast da sam najstariji.

- Sad mi je jasno otkud taj zapovedni ton - reče Kara šaljivo.

- Šta da ti kažem? Pretpostavljam da je to stvar navike. .

Uspeo je da se odupre nagonu da ispruži ruku i pomogne joj da ustane s lopte. Bilo je dovoljno da se pri-seti šta se dogodilo poslednji put kada je to učinio. Nije mogao da dozvoli da se nešto slično desi nasred teretane čiji je on bio vlasnik.

Eto, ipak je uspevao da ostane profesionalan.

Ali pre toga je za svaki slučaj proverio da li je naredan termin za bazen zauzet.

Dok je istezala mišiće ruku onako kako ju je on učio, pažnju mu privukoše Karine grudi.

Tog dana je po prvi put na sebi imala bodi, što je bio veliki napredak u odnosu na široke majice koje je do sada nosila, i Rori je mogao da vidi udolinu između njenih bujnih dojki koja se nazirala ispod tanke bele tkanine.

83

by voki

Kara na trenutak zastade, i on podiže glavu i pogleda je, kao da će na njenom licu otkriti odgovor na svoje prećutno pitanje. To se i desilo. Prvo što je ugledao bile su Karine usne, izvijene u prepreden osmeh. Nije ništa rekla, već je samo podigla ruke uvis i nastavila da se isteže.

Rori se osvrnu oko sebe da vidi je li neko primetio.

- Znači, danas se igramo? - upitao je.

- Pa, već si gledao. Samo sam ti olakšala, ništa više. Sam si to tražio, zar ne?

- Mislim da si mi se više sviđala dok si bila sarkastična.

- Ko kaže da više nisam?

Rori ju je ćutke posmatrao kako uzima peškir i prebacuje ga preko ramena.

- Možda sam samo sinoć odlučila da igram tvoju igru, jer je tako lakše, i da ti se više ne suprotstavljam, barem ne otvoreno.

- To je veoma opasan plan, gospođice Šian - reče Rori svojim zavodničkim, baršunastim glasom. - Ali ja ću biti na visini svake prepreke koju mi budeš postavila. Veruj mi.

Blizina Karinih grudi sada je već postajala nepodnošljiva. Osetivši napetost u svom donjem stomaku, Rorijevo disanje se naglo ubrza.

Kara spusti pogled na njegovu trenerku, ali odmah potom podiže glavu u neverici.

- Hajde, pođi ti na bazen. Ja ću ostati ovde, dok se stvar ne reši, pa ću dođi.

- Tek tako?

- Mogla si i da ne primetiš.

- Teško.

- Pa, ti si kriva.

- Nisam sigurna kako bi trebalo da se osećam zbog toga.

- Većina žena bi bila ponosna.

- Ali ja nisam većina.

- Toga sam potpuno svestan. I tek da znaš, nemam običaj de šetam unaokolo ovako.

- Sad mi je već lakše - reče Kara, osmehnuvši se. Rori joj uzvrati osmehom.

84

by voki

- Hajde, u bazen.

Prošlo je prilično vremena pre nego što joj se pridružio. Kako bi skrenula misli sa izbočine na donjem delu Rorijeve trenerke, Kara je nekoliko puta preplivala bazen po dužini. Ipak, bilo je nemoguće zaboraviti gotovo bolan izraz na njegovom licu dok joj je govorio da ode.

- Oprosti - rekao je kad se konačno pojavio. - Morao sam da popričam s par ljudi.

Kara je nastavila da pliva, uprkos tome što su je ruke bolele i što joj se puls znatno ubrzao kad ga je ugledala.

- Nema problema. Treba da preplivaš dvadeset dužina da bi me stigao, samo toliko.

- Pa, onda je bolje da požurim - reče Rori, i ona je mogla da čuje osmeh u njegovom glasu, iako nije mogla dobro da mu vidi lice. Čim je uskočio u vodu, Kara oseti kako joj čitavo telo postaje napeto, kao da se pripremalo za njegov dodir. Jer, to je zapravo sve vreme iščekivala, zar ne?

Otkad su se prethodno veče rastali, nije bila sposobna da razmišlja ni o čemu drugom osim o njegovoj blizini, dodirima i poljupcima. Pošto je, nakon što ju je dopratio do vrata, ušla u svoj samački stan, osetila se usamljenije nego ikada pre u svom životu.

I zato se sada naslonila na ivicu bazena, čekajući da on dopliva do nje i zarobi je svojim snažnim telom. Da, morala je sebi da prizna da je upravo o tome maštala, jer je bilo krajnje vreme da prestane da se zavarava.

Međutim, Rori nije prestajao da pliva, a kada bi došao do ivice bazena samo bi se okrenuo u vodi i nastavio dalje.

Kako bi smanjila napetost koju je osećala, Kara poče da isteže vrat naginjući glavu prvo na jednu, pa na drugu stranu.

- Završila si s plivanjem? - trgao ju je najednom Rorijev glas.

Ponadala se daje konačno gotov, ali ubrzo je shvatila da je zastao samo da bi promenio stil iz kraula u prsni.

- Ja sam dvadeset dužina ispred tebe, sećaš se?

- Istina.

85

by voki

- Čekam te ovde! - povika Kara za njim, pošto je već odmakao nekoliko metara ka suprotnom kraju bazena.

- Kako god ti želiš, srce.

Kara je zbunjeno zurila u njegova mišićava leda, koja su se svako malo pomaljala iz vode. Potpuno je drugačije zamišljala trenutak u kome će ponovo ostati nasamo.

Kada je, nakon najboljeg poljupca u svom životu, Rori naslonio svoje čelo na njeno, Kara se pomirila sa činjenicom da će se to ubrzo desiti. Štaviše, mislila je da to i nije tako loše. Bilo je krajnje vreme da se prepusti svojim strastima.

A on je bio savršen kandidat za to.

Bilo je sasvim očigledno da je on imao najjači uticaj na njena čula od bilo kog muškarca pre njega. Osim toga, bio je beskrajno uporan. To što nije uspela da ga odbije čak ni svojim otrovnim cinizmom bio je tako-đe jedan od pokazatelja da bi sa njim vredelo pokušati. Morala je da proveri je li bio u pravu kada joj je rekao da greši u vezi sa svojim seksualnim nabojem i privlačnošću.

Pre samo dvadesetak minuta bio je toliko uzbuđen da to nikako nije mogao da sakrije. Gotovo da ju je proždirao živu svojim gorućim pogledom, i konačno se osećala spremnom. To je bilo toliko očigledno da joj je maltene pisalo na čelu. Šta se to onda, do đavola, dešavalo?

Prekrstila je ruke na grudima i besno stisnula usne, ali počevši da tone, ponovo se grčevito uhvatila za pločice.

Muškarci!

Rori se ponovo stvorio pored nje.

- Pa, sad kad znaš sve o mojoj porodici, zašto mi ne kažeš nešto o svojoj?

Razgovor o porodici svakako nije bio nešto što je u tom trenutku očekivala. Zeleo je da ćaskaju? Sjajno, nema šta!

- Šta te zanima?

- Imaš li braću ili sestre?

- Imam polusestre. Dve. Moj otac se ponovo oženio nakon smrti moje majke, kad sam imala devet godina.

- To mora da je bilo teško. Da li se dobro slažeš s maćehom?

86

by voki

- Ona je u redu. Trudi se. Ali nikada neće uspeti da mi zameni mamu.

Rori klimnu glavom i uputi joj jedan saosećajan pogled.

- Pretpostavljam da si bliska s ocem.

- Da. Nikada nisam prestala da budem njegova mala devojčica. Moje sestre su me zato mrzele kad smo bile tinejdžerke. Nikad mi nije bilo jasno zašto su bile toliko zavidne kad su onako izgledale.

Kara podiže pogled ka tavanici. Sjajno. Umesto da isproba nešto sasvim novo u svom životu i upusti se u svet strasti i seksualnih igrarija, ona mu je sad pričala svoju tužnu adolescentsku priču.

Savršeno.

I tako tipično za njen život.

- Reci mi samo da si imala i svoju dobru vilu - reče Rori, osmehnuvši se.

- Ne baš. Ova priča je malo drugačija. Ne poklapa se baš sve odgovori Kara, duboko uzdahnuvši. - Možeš da zamisliš koliko je samo bilo zabavno jer ružne sestre zapravo uopšte nisu bile ružne, a stara dobra Pepeljugica je u stvari bila nezgrapna debeljuca.

Kara nadu obraze i poče da vrti glavom levo-desno. Nakon što ju je nekoliko trenutaka posmatrao, Rori prsnu u smeh.

- Nije valjda bilo toliko strašno. Kara ga pogleda ispod oka.

- Dobro, znam da smo već utvrdili tvoju naklonost prema ženama sa oblinama, ali veruj mi na reč kad ti kažem da u vreme kad sam ja odrastala nije bilo mnogo momaka kojima se to sviđalo. A posebno ne kad su tu bile savršene bliznakinje. Obe visoke, mršave, prirodne plavuše... Da nabrajam još? Da nisam bila tako korpulentna, bila bih potpuno nevidljiva.

- Bliznakinje, kažeš? - upita Rori, vragolasto se smeškajući.

- Dobro, mislim da smo za danas završili s bazenom - reče Kara, i okrenu se kako bi se poduprla rukama o pločice i izašla iz bazena.

Ne uspevši to da učini iz prvog pokušaja, besno je promrmljala nešto sebi u bradu.

A onda je na svojim leđima osetila dodir njegovih toplih, snažnih grudi. Obujmio ju je jednom rukom oko struka i prislonio svoje meke usne na njenu usnu školjku.

87

by voki

- Ja ne bih rekao da smo završili. Ne još.

10.

- Ne sad kad sam ljudima rekao da danas čistimo bazen.

Dodirnuo je usnama njen vrat, da bi potom vrhom jezika nežno prešao preko njene kože sve do usne školjke.

- Morao sam da budem siguran da nas niko neće prekidati prošaputao je.

Kara uzdahnu i on je prisloni još bliže uza se, tako da je sada mogla da oseti kako je sitne kovrdžaste malje na njegovim grudima draže po leđima. Jedva je uspela da se suzdrži da ne zastenje kada je negde u visini svoje guze osetila njegovu snažnu, očvrslu muškost.

- Nije baš da si se bacio na mene čim si došao ovamo - tiho je promrmljala.

Osetila je kako mu se usne izvijaju u blagi osmeh, dodirujući nežno kožu na njenom uvetu.

- Pa da propustim da te vidim onako zbunjenu i uzbuđenu kao što sam ja od poslednjeg puta kad smo bili u bazenu. A ne.

Kara pokuša da se izmigolji, ali samo se još tešnje privila uz njega, pri čemu se njegova erekcija, dugačka i otvrdla, smestila baš tamo gde je i trebalo da bude. Morala je da se ugrize za donju usnu kako bi sputala jecaj. Čvrsto je stegnula butine i promeškoljila se. Telo joj je bilo toliko napeto da joj se u jednom trenutku učinilo kako njen kupaći kostim polako počinje da puca po šavovima.

Ako je nameravao da je dodirne, zašto to do đavola već nije učinio?

A navodno ga je toliko privlačila da je jedva uspevao da joj odoli! Nije imala nameru da ga moli!

88

by voki

- Možeš da mi kažeš, znaš - reče Rori iznenada, prekinuvši njene misli.

- Šta da ti kažem? - upita Kara zbunjeno, prethodno pročistivši grlo.

Je li taj nemoćan i čeznutljiv glas zaista bio njen? Gospode, da joj je neko rekao da je čak i ona uz pravog čoveka mogla da bude prava pravcijata mazna i umilna mačkica, ne bi mu poverovala.

Tiho se zakikotala. Što zbog stida, što zbog pomisli na sebe kao na maznu mačkicu.

- Da te dodirujem tamo gde najviše želiš - odgovori Rori.

Sjajno. Sada se još ispostavilo i da može da joj čita misli.

- Mislim da ti znaš gde želim da me dodiruješ.

- Hoću da mi ti to kažeš.

Kara se ponovo zakikota, možda čak i malčice histerično.

- Ne znam da li to mogu naglas da izgovorim. Zašto ne probaš, pa da vidimo da li si pogodio?

Rori se promeškolji iza nje, i dok ju je jednom rukom čvrto uhvatio oko struka, kako se ne bi odvajala od njega, drugu je podigao uvis i zavrteo je levo-desno pred njenim očima.

- A da mi ti pokažeš?

Kara je oklevala. Da mu pokaže? Da uzme njegovu ruku i stavi je tamo gde je najviše želela? Ali ona je želela svuda da je oseti!

Gospode...

Nije bila sigurna da Rori ima dovoljno ruku za takav poduhvat.

Ali bila je veoma svesna onoga sto je radio. Zapravo je njoj prepuštao apsolutnu kontrolu nad situacijom. Ako je htela, mogla je da ga zaustavi; mogla je da ide na sigurno i da stavi njegov dlan na svoj obraz ili stomak, ili pak na svoje nabrekle grudi. Karte su bile u njenim rukama.

Imala je priliku da uzme sve što joj se pruža. Rori joj je nudio svoje strpljenje, koje je s obzirom na njegovo trenutno stanje bilo dodatni dokaz njegove predanosti. Prećutno je pokušavao da joj kaže da je samo to što su došli čak dotle bez njenog protivljenja već bio dovoljno veliki korak za nju.

On joj je nudio svoje iskustvo i spremnost da joj pomogne da se suoči sa jednim od svojim najvećih problema: sa sopstvenom seksualnošću.

89

by voki

Podsticao ju je da ispolji deo sebe koji je čitavog njenog života ležao skriven negde duboko u njoj.

On je bio najdivniji muškarac koga je ikada srela.

Gospode, kako ga je želela!

Da nije znala da će on uskoro nestati iz njenog života, možda bi čak dopustila sebi i da se zaljubi u njega.

Ali to nije smelo da se dogodi. Jer on će otići, i ona neće morati da dode u situaciju da ga jednog dana sretne na ulici i postidi se zbog onoga što su radili. Šta god to bilo.

Podigla je jednu ruku s pločica i položila svoj dlan na njegov.

Ispreplitali su prste kao prethodne večeri, i Kara j ponovo mogla da ga čuje kako joj šapuće na uvo.

- Pokaži mi.

Pošto su se neko vreme igrali svojim isprepletanim Bitima, Kara ponovo položi svoju ruku na njegovu i povede je do udoline između svojih grudi.

- Ovde, Kara? - upita Rori željno.

- Da, ovde.

Dok je obuhvatao njenu oblu dojku svojim dlanom, kara nesvesno podiže svoju ruku kako bi se uhvatila za ivicu bazena. Morala je za nešto da se drži.

- Ne, ne radi to. Ostavi svoju ruku na mojoj. Tako možeš da me vodiš - promrljao je Rori.

Prelazio je nežno prstima prvo preko jedne, a potom i preko druge dojke. Kara je mogla da čuje kako teško diše od uzbuđenja.

- Vidiš... Na ovo sam mislio kada sam rekao da volim obline prošaputao je.

Kada je zabacila glavu unazad i spustila je na njegovo rame, on je nežno poljubi u slepoočnicu i ona mu uputi jedan blaženi osmeh.

Bio je to pomalo neobičan gest s obzirom na to da su oboje bili zaposednuti strašću, ali koji je veoma jasno govorio o nesvakidašnjoj suptilnosti koju je Rori posedovao, uprkos svom robusnom izgledu.

Kara je to mogla da primeti još prethodne večeri, kada nije želeo da odu predaleko zbog njenog „opuštenog" stanja, kao i u toplini njegovih tamnih očiju kada ju je dopratio do vrata.

90

by voki

Osećala je da mu je na neki poseban način stalo do nje, što je nagradila još otvorenijom iskrenošću.

- Ne sećam se da sam se ikada osećala ovako seksi kao sada - rekla je.

- Hvala ti. To i jesam želeo da postignem.

Rori je i dalje prelazio jagodicama prstiju preko njenih dojki, i već nakon nekoliko trenutaka mogao je da oseti Karine otvrdle bradavice ispod natopljene tkanine. Zavukavši kažiprst ispod njenog kupaćeg kostima, ovlašno ih je dražio, sve dok ona nije ispustila jedan prigušen jecaj. Potom je zadovoljno uzdahnula.

- Sviđa ti se? - upitao je.

- Da, do đavola...

- Reci mi šta osećaš.

- Boli me.

- Gde? - Svuda.

- Možeš li da mi opišeš taj bol? Reci mi.

Bio je to specifičan bol, koji se taložio u njenom donjem stomaku, skupljajući se postepeno u pulsirajući čvor od koga joj je čitavo telo podrhtavalo. Mogla je da ga oseti na krajevima svojih nervnih završetaka, na svojim naježenim bradavicama, medu svojim zažarenim preponama, uzavrelim od njegove moćne erekcije.

- Boli me unutra.

Grudi su joj se podizale i spuštale, prateći ritam njenog ubrzanog disanja.

- Pokaži mi tačno gde - došapnu joj Rori.

Kara zatvori oči, i dalje ne odvajajući glavu od njegovog ramena.

Potom je povela njegovu ruku nado-le, navodeći njegove prste preko svakog pojedinačnog rebra, pre nego što će konačno završiti na njenom stomaku.

- Ovde - prošaputala je, osećajući toplinu njegovog dlana, koji je sada počivao neposredno ispod njenog pupka.

- I ovde - dodade Rori, prešavši jagodicom svog malog prsta preko njene pubične kosti.

Iako to nije bilo pitanje, već tvrdnja, Kara mu je odgovorila.

- Da, tu najviše.

91

by voki

Bio je to najjasniji poziv koji je mogla da mu uputi da je uzme tu i tada. Bila je njegova i sve što je želela bilo je da mu se preda.

Međutim, umesto da prihvati njen poziv, Rori brzo povuče ruku odatle, iznova preplićući svoje prste s njenim i ljubeći nežno njen izvijeni beli vrat.

- Ubijaš me, ženo - šapnuo je, i Kara je morala da se napregne kako bi ga čula, jer su mu usne bile pripijene uz njenu kožu.

Osmehnula se, otvorila oči i okrenula svoje lice prema njegovom. A kada je i on otvorio oči i pogledao je svojim dubokim, tamnim pogledom, nije mogla da odoli a da mu ne prizna istinu.

- To je obostrano.

Rori ju je dugo samo netremice gledao.

- Koliko god želeo da nastavimo, mislim da ćemo sada stati - rekao je potom.

Kako? Ali ona mu je upravo ponudila svoje telo kao nikada i nikome do tada.

- Ne razumem... Zašto? - promrmljala je. Čuvši njen zabrinut glas, Rori joj uputi jedan utešan pogled.

- Veruj mi da nije zato što želim da prestanem.

- Ali zašto onda? Možda nisi primetio, ali ja te nisam zaustavljala.

Rori odvrati pogled od njenih tužnih očiju i duboko uzdahnu.

- Zato što ne želim da prvi put vodimo ljubav u bazenu. Možda to deluje primamljivo i uzbudljivo, ali ne sada.

- Ali rekao si svima da se čisti... Uostalom, ja sam bila ubedena da mi već vodimo ljubav - reče Kara zbunjeno.

Rori polagano odmahnu glavom i ponovo se zagleda u nju.

- Ne. Ovo nije vođenje ljubavi. Ovo je samo predigra... a možda čak ni to.

- Zaista to misliš?

- Ne mislim, znam.

Pustio je njenu ruku i odgurnuo se nogama o zid bazena.

Održavajući se na površini, na svega par metara od nje, čekao je da se Kara okrene i pogleda ga.

- Kad budemo vodili ljubav, Kara, želim da te čujem. A to ne može da se desi ovde, kad ljudi napolju mogu nas da čuju. To ne bi bilo u 92

by voki

redu. Ne želim da ikada osetiš stid zbog onoga što smo radili. Hoću da znaš koliko si pogrešila u vezi sa sobom. Mislim da si to već shvatila, zar ne?

Kara je mogla da oseti kako joj se grlo steže dok je ćutke zurila u njega. Mogla je ponovo da vidi te iskrice u njegovim očima. U tom trenutku zapitala se da li je on uopšte bio svestan sebe. Da li je znao koliko je moćan i fascinantan?

Klimnula je glavom.

- Da. - Želim da idemo polako. Sve dok više ne budemo mogli da podnesemo iskušenje. Onda ćemo voditi ljubav, obećavam ti.

Osmehnuo se.

- Da li mi veruješ? - upitao je.

- Da, verujem ti - odgovori Kara krotko.

To je bila istina. Samo je morala da veruje sebi da neće pokleknuti i zaljubiti se, da će mu predati svoje telo, ali ne i svoje srce.

- U redu. Budi spremna u sedam.

Kara je bila spremna sad. Ipak, pomislivši na to šta je tek čeka, čitavo telo joj podiđe jeza.

- Sta si planirao za sedam? - upitala je mazno.

- Žao mi je, ali to ne mogu da ti kažem, to treba da bude iznenađenje.

93

by voki

11.

— Fin auto.

Rori se ponosno isprsi, što Kari nije promaklo.

- To je moj saputnik, premda moram da priznam da ga često zapostavljam.

Kara baci pogled na svoj voljeni mini moriš, parkiran ispred elegantnog crnog BMW-a. Mini je svakako bio praktičniji za grad, ubedivala je sebe. Jednostavan za parkiranje, pristupačni delovi, sladak. Dok je njegov auto bio nešto sasvim drugačije.

Pošto joj je otvorio vrata, sagnula je glavu i sela na sedište presvučeno kožom.

Njegov auto je bio potpuno muški.

Sa retrovizora nisu visili nikakvi plišani medvedići, kao kod nje, nije bilo polupojedenih kesica grickalica na suvozačevom sedištu, niti gomile priznanica i papira po bočnim džepovima.

I dalje držeći ruku na vratima, Rori se nagnu ka njoj i upitno je pogleda.

- Šta?

- Ne bih baš rekla da je zapostavljen. U stvari, zavisi šta pod time podrazumevaš. Ako misliš na besprekoran red, onda da, vidi se da nisi često u njemu.

Rori se grohotom nasmeja.

- Šta da kažem. Godine provedene u vojsci te uče urednosti.

Zaboga, pa ona ne bi smela da ga dovede kod sebe kući.

Uspravila se na sedištu, okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. Nije lagala kad mu je rekla da joj je ponekad oduzimao dah. I ako je izgledao savršeno kada je izašla iz kuće i ugledala ga na tremu, na ulici i obasjan kasnim popodnevnim suncem izgledao je još savršenije, ukoliko je to uopšte bilo moguće.

Bio je krajnje jednostavno obučen. Na sebi je imao farmerke i tamnoplavi pamučni džemper sa V izrezom.

94

by voki

I da, po ko zna koji put joj je oduzeo dah, jer su se ispod onoga što je nosio besprekorno isticali svi njegovi atributi, počev od snažnih dugih, snažnih nogu, pa sve do mišićavih ruku i širokih muževnih grudi, na koje je jedva čekala da položi svoju glavu.

Ovo je zaista postajalo suludo, pomislila je. Donedavno je imala potpunu kontrolu nad svojim čulima, a sada ju je nečije telo toliko uzbuđivalo da nije mogla da diše.

- Pa, kuda ćemo? - upitala je nakon nekog vremena, primoravši sebe da ga gleda isključivo u oči.

- Negde.

- Gde negde?

Rori se široko nasmeja, otkrivši svoje blistavobele zube.

- Gde ti je smisao za avanturu?

- Mislim da je ostao u bazenu u tvojoj teretani. Čučnuo je i utisnuo jedan strastven poljubac na njene usne.

- To je moja devojčica.

Tek u tom trenutku Kara postade svesna da otkad ga je ugledala nije skinula osmeh s lica. Flertovanje s njim je zaista bila veoma zabavna stvar, a sada ju je još čekao tajanstveni izlazak. Osim toga, provodila je toplo letnje predvečerje ljubeći se sa neviđeno seksi tipom. Šta je još mogla da poželi?

Da, promena koju je nameravala da načini u svom životu se za sada sasvim dobro odvijala.

Miris kože i dobro poznati miris cimeta koji su je obavijali dodatno su opustili njena ionako opijena čula.

Posmatrala ga je kako spreda zaobilazi auto, otvara svoja vrata i seda pored nje. Čak je i način na koji se kretao bio seksi.

- Čini mi se da mnogo manje hramlješ - reče Kara, i shvativši smisao svojih reči, oseti kako joj osmeh naglo bledi s lica. Što je bio bolje, to se njegov odlazak sve više bližio, zar ne?

- Da, istina. Mora da je od svog tog silnog plivanja. Kara se malčice iskrenu u stranu i odmeri Rorijevu povređenu nogu.

- Je li te metak direktno pogodio?

- Ne. Prvo se odbio o karoseriju džipa. Imao sam sreće. Inače bih izgubio mnogo više krvi, u najboljem slučaju.

95

by voki

Kara je za ono što je Rori nazivao „srećom" imala jedno sasvim drugo ime, jer u njenom rečniku biti pogođen nije imalo veze sa bilo kakvom vrstom sreće, ali kada je pomislila na njegovog prijatelja shvatila je da je, s njegove tačke gledišta, Rori ipak bio srećković.

- Prijatelj koga si išao da posetiš je bio u istom automobilu?

- Rič? - upita Rori, i lice mu se najednom smrknu, kao što bi se to uvek desilo na pomen imena njegovog kolege. - Ne. On je bio u drugom vozilu. Odvezli smo radnike i inženjere na platformu i vraćali smo se nazad. Njegov džip je bio ispred mog. Negde na pola puta nabasali smo na zasedu. Čekali su pogodan trenutak, da oba automobila budu na otprilike istoj udaljenosti, tako da mogu da ih srede jednim udarcem. Ričovo vozilo je bilo prvo na udaru, to je sve, i verovatno je zato najgore prošao.

Utonuvši u sedište, Kara ga je ćutke slušala. Pričao je ravnim glasom, kao da se radi o nečem svakidašnjem, ali po načinu na koji je disao ona je mogla da oseti koliko mu je teško. Osim toga, Kara nije bila glupa, te je veoma brzo složila kockice.

- Rekao si da si pogođen. Ali nisi mi rekao da su pokušali da vas dignu u vazduh.

- Verovatno zato što mi isprva nisi poverovala ni da sam pogođen.

Rori je nakratko pogleda i osmehnu se, iako razgovor koji su vodili nije bio nimalo smešan. Kada joj je prvi put rekao kako je povreden, bilo joj je teško da mu poveruje. Bila je po prirodi sumnjičava, toliko da čak ni kao mala nije verovala u dobre vile, niti u veštice.

Ali sada je sve bilo drugačije. Sada ga je bolje poznavala. Sada je bila u nekoj vrsti veze s njim.

I morala je sebi da prizna da joj je stalo do njega.

- Da li se to često dešava? Mislim, to sa dizanjem u vazduh? Ili je to bio neki izolovan pokušaj?

Ako je on bio barem naizgled miran dok je pričao o tome, onda je i ona mogla da prati njegovu igru, iako bi joj stomak zaigrao na pomisao da bi njemu moglo nešto da se desi.

Najednom je znala da bi se tako osećala čak i nakon njegovog odlaska. Svaka vest na TV-u iz tih krajeva imala bi za nju jedno sasvim novo značenje. Znala je da bi se upinjala da vidi lica 96

by voki

povređenih, kao i da se ne bi smirila sve dok ne bi objavili spisak sa njihovim imenima.

Najgore od svega bilo je to što bi ona u tim trenucima bila potpuno nemoćna da bilo šta učini. Ne bi imala pravo ni na kakvu informaciju.

Koga bi uopšte pitala? Ko bi joj išta rekao?

Ona je bila niko za njemu bliske ljude, za one koji bi prvi saznali ukoliko se nešto dogodi. Jer ona je za njega bila samo prolazna avantura, jedna od mnogih koje je, bez sumnje, imao i pre nje.

Njegov posao je očigledno bio jedan od razloga zašto se nije upuštao u dublje odnose sa ženama. To je bilo jasno kao dan. Nije želeo da upliće druge u rizičan život koji je vodio.

- Dešava se s vremena na vreme - reče Rori konačno, trgnuvši je iz njenih misli. - Putevi se uglavnom prethodno proveravaju, ali ponekad dođe do greške.

- Pričaš o tome kao da je to tamo tvoja svakodnevica. -I jeste. Svi smo znali kuda idemo pre nego što smo tamo otišli. Zato smo tako dobro plaćeni. Ne bih mogao da imam ono što imam da nije tog posla.

- Zato to radiš? Zbog novca?

- Pa, svakako ne bih radio taj posao da se ne plaća. Međutim, mislim da je u početku postojala i neka vrsta mladalačkog zanosa. Svaki dečak ponekad poželi da se igra akcionog heroja, a vreme koje sam proveo u vojsci nije mi ispunilo taj san. Irska baš i nije čuvena po nekim posebnim trzavicama. Ali obuka koju sam tamo stekao bila mi je dobra osnova za ono što sada radim.

Zatrpana gomilom informacija, Kara je samo ćutke gledala napred, u prazan put koji se prostirao pred njima. Bila je svesna činjenice da im je bliskost koju su uspostavili u bazenu otvorila jedna sasvim nova vrata, i da su sada imali još više poverenja jedno u drugo. Kao da je srušen nekakav zid između njih.

Jedini problem bio je taj što ona nije bila sasvim ubeđena da uopšte treba da zna toliko o njemu.

Ali sve su to bili delići jedne složene slagalice kakva je bio Rori Flanagan. Muškarac sa kojim će uskoro podeliti postelju. A ona ipak

97

by voki

nije bila osoba koja je to mogla da učini s nekim koga nije dovoljno poznavala.

Usredsređen na vožnju, Rori kao da nije primećivao njenu ćutljivost.

- A tu su i momci, naravno. Nakon nekog vremena prilično se zbližite, i onda shvatiš da taj posao ne radiš samo zbog sebe, ili zbog radnika, već i zbog njih. Učimo kako da se oslanjamo jedni na druge.

Ako odusta-neš, to znači da će dovesti nekog mlađeg i neiskusnijeg, ko možda neće biti tako brz kada je to neophodno. Ne bih to mogao da im uradim, ne sada. Posebno ne sada.

- Pretpostavljam da te je vojska naučila i da tako razmišljaš - reče Kara konačno, ravnim glasom.

- Da, kao i to što sam bio najstarije dete. Čitavog života morao sam nekoga da čuvam.

Kao što je to sada činio sa njom.

Ponovo je okrenula lice prema njemu. Ispod svih tih naslaga testosterona i alfa mužjaka, Rori je bio jedan drag, brižan muškarac.

Prešla je pogledom preko njegove zift crne kose, visokog isturenog čela i snažnog nosa sa nevelikim grbom pri vrhu, koja je još više doprinosila njegovoj mužev-nosti, da bi se njene oči konačno zaustavile na njegovoj senzualnoj donjoj usni, nešto punijoj od gornje, koja je nedvosmisleno mamila na poljupce.

Utom se i on okrenuo i pogledao je.

- Šta? - upitao je. Kara se široko nasmeja.

- Razotkrila sam te, Flanagane.

Zavalila se na sedište i značajno prekrstila ruke na grudima.

- Da, da... Više ne možeš da me zavaraš. Ti si jedan dobar momak.

- Zaista?

- A-ha - uzvrati Kara. - Samo treba to da prihvatiš i pomiriš se sa činjenicama.

Skrenuvši u jednu užu ulicu, pred njima se ukazao okean, i Kara duboko uzdahnu. Sada je i pogled bio taj koji joj je oduzimao dah.

Rori podiže ruku s menjača i položi je na Karinu, koja je počivala na njenom kolenu.

- Možda ne bi tako mislila kad bi znala šta imam na umu za kasnije.

98

by voki

- Ma ne, ništa ti više ne vredi. Istina je izašla na vi-delo. Tvoja tajna više nije tajna.

Ispred njih se upalilo crveno svetio i Rori zaustavi auto, a zatim se nagnu i potraži njene usne, stavljajući joj jasno do znanja šta je imao na umu za „kasnije".

- Fini momci ne napastvuju žene na prednjem sedištu svoga auta, a posebno ne na prometnom putu.

Kara nije mogla da odoli a da se ponovo ne nasmeje. Jednostavno je bila srećna, i sve da je htela, nije to mogla da sakrije. Nije mogla da se seti kada se posled-nji put tako osećala.

- Jesam li ti pomenuo koliko mi je drago što si obukla suknju? To znatno olakšava stvari. Reci mi još da ne nosiš donji veš i ti ćeš biti ostvarenje svih mojih fantazija - reče Rori iznenada, i još jedna stvar koju Kara nije mogla da sakrije, niti da izbegne, bilo je rumenilo na njenim obrazima.

Jedino što joj je u tom trenutku palo na pamet kako bi mu se „osvetila" za tako smele reči bilo je da ispruži ruku i mune ga u nadlakticu. Pri tom se ponovo osmehnuvši, naravno.

- Vidiš, nisam baš tako fin.

- Kuda ćemo, bezobrazniče jedan?

- Dan Laoger. Prvo idemo na večeru, tako da možeš da sačuvaš snagu... za kasnije.

Pogledavši ispred sebe, Kara ugleda luku i poznati prizor trajekta kako isplovljava za Vels.

Ostatak puta proveli su uglavnom u tišini. Rorijeva ruka i dalje je bila na njenoj, te su kada je to bilo neophodno zajedno menjali brzine.

- Tražio sam da kupim nešto u ovom kraju, kad sam naišao na taj restoran sa sjajnom klopom — rekao je Rori konačno, dok je tražio mesto za parkiranje u jednoj od uskih uličica neposredno pokraj luke.

Kara ga iznenađeno pogleda.

- Hteo si da kupiš kuću ovde? Rori klimnu glavom.

- Da. Dovoljno je blizu grada, a deluje kao sasvim fino mesto za život. Zaista bi trebalo da imam nešto svoje, a ne da stalno spavam kod Konora, kad god sam ovde. Pošto sam poslednji put ostao prilično drugo, obojica smo shvatili da bi bilo bolje da živimo odvo99

by voki

jeno. Mislio sam da kad odem iznajmim jednu ili dve sobe, tako da ne bude prazno.

- Razumem... ali ima još dosta delova grada koji su pristojni za život.

- To je tačno, ali meni je baš ovaj kraj prirastao za srce.

Kada je Rori ugledao jedno slobodno mesto i počeo da uparkirava auto, Kara još jednom duboko uzdahnu, ali ovaj put iz jednog sasvim drugog razloga.

- Ovde sve vrvi od istorije - rekao je. - I to mi se sviđa. Jesi li znala da su ovaj deo nekada zvali Kingstaun? Sve do dvadesetih godina prošlog veka.

- A-ha - odgovori Kara odsutno. - Čula sam za to. Pre nego što će joj pustiti ruku Rori je čvrsto stegnu i pogleda je pravo u oči.

- Dobro si?

- Umirem od gladi. Gde je to mesto?

- Odmah tu, niz ulicu.

- Savršeno. Hajdemo.

Pošto su izašli iz kola Rori je ponovo uhvati za ruku, ali Kara to gotovo da nije ni primetila, jer su joj misli bile negde drugde. Nije prestajala da se osvrće oko sebe.

Dok su sedali za jedan sto u ćošku restorana u koji su ubrzo potom ušli, Roriju se učini da nešto nije u redu.

- Kara?

- Do đavola... - promrmlja Kara, zatvorivši oči. Kada ih je otvorila, naišla je na Rorijev upitan pogled i zbunjen izraz lica.

- Poznaješ nekoga ovde? — upitao je.

- Moglo bi tako da se kaže.

- Draga, pa to si ti! Rekla sam da si ti, ali svetio je tako slabo da mi tvoj otac nije poverovao. Znaš već da ima problema s očima. Osim toga, rekao je da bi se sigurno javila da si planirala da navratiš.

Kara je i dalje gledala u začuđenog Rorija kada je njena maćeha prišla stolu.

- Majko, ovo je Rori. Rori, moja maćeha, Džojs. Ubrzo je prišao i njen otac i poljubio je u obraz.

- Kakvo divno iznenađenje, dušo. Trebalo je da se najaviš.

100

by voki

- I moj tata, Džejms.

- Džejms i Džojs - reče Džojs, kikoćući se. - Kao pisac. To je naša porodična šala.

Rori odsutno klimnu glavom, kao da je i dalje u nedoumici oko toga šta se zapravo događa.

- Često dolazite ovamo? - upitao je.

- Kara ti nije rekla? Mi živimo na pet minuta odavde. Već osamnaest godina, otkad smo se venčali.

- Znači, ti si odavde? - upita Rori Karu. Ona polagano klimnu glavom.

- Baš čudno da ti to nije rekla - reče Karin otac. -Živimo odmah tu, u Ulici Vitvort.

- Da, znam gde je. Upravo sam gledao jednu kuću tamo.

- Pa to je divno! - uzviknu Džojs, pljesnuvši dlanom o dlan. - Morate da nam se pridružite za stolom. Zar ovo nije predivno, Džejmse?

101

by voki

12.

- Malo sam zbunjen.

- Nisam znala gde me vodiš. Bila je tvoja ideja da to za mene ostane tajna.

- Ne zbunjuje me to. Ali mogla si nešto da kažeš kad si videla gde smo došli.

- Da, mogla sam, ali nisam želela da ti upropastim plan. Uostalom, nadala sam se da je danas njihovo veće za bridž. Veruj mi na reč kad kažem da je poslednja stvar koju sam imala na umu večeras kad si me pokupio bila ta da upoznaš moje roditelje.

Rori se saosećajno osmehnu.

- Fini su ljudi.

- Naravno da jesu. Ko je uopšte rekao da nisu? -odbrusi Kara prkosno podižući bradu, ali istovremeno se smejuljeći.

Nije niko, ali je on iz nekog razloga pretpostavljao da svi Karini kompleksi potiču upravo odatle, iz porodice. Nakon svega onoga što mu je rekla u bazenu, i priče o sestrama, pomislio je kako njen bivši ipak nije baš za sve kriv, već da je možda imala teško odrastanje.

Sada kada je upoznao njene roditelje, potpuno je promenio mišljenje.

Imali su novca. Njen otac se bavio nekretninama, što je saznao iz razgovora koji su vodili, i ponudio mu je pregršt korisnih saveta u vezi sa kupovinom i renoviranjem budućeg doma. Sa druge strane, Karina maćeha je bila šarmantna i domišljata, te je i sa njom vodio veoma prijatan razgovor. Jedino je Kara bila ta koju je bilo teško uvući u priču.

Možda je problem bio u bliznakinjama? Mada, ako su sličile ostalim članovima porodice, onda ni one nisu mogle da budu razlog...

Međutim, kada se malo bolje prisetio, Kara je izgledala prilično ogorčeno dok je pričala o njima.

Shvativši da mu je odmakla, odmahnuo je glavom i požurio da je stigne. Uhvatio ju je za ruku, ali ona je naglo istrže.

102

by voki

- Šta se sad događa, do đavola? - upitao je iznenađeno.

- Ništa! Samo si rekao da su moji roditelji fini. Bilo je tako prokleto očigledno da su poludeli za tobom.

- Pa, u čemu je problem? Otkud onda takvo ponašanje?

Stao je ispred nje i pogledao u zvezdano noćno nebo, kao da će tamo pronaći odgovor na svoje pitanje.

- Ja zaista ne vidim ništa loše u tome što sam im se svideo.

- Ne vidim zašto je uopšte neophodno da im se dopadneš — uzvrati Kara suvo.

- Kako nije? Pa bićemo susedi.

- Provodićeš premalo vremena ovde da bi mogli da te nazovu susedom.

- Brineš da bi to moglo da povredi osećanja tvojih roditelja?

- Ne! Samo će me kada odeš još i oni podsećati na to koliko si prokleto divan i koliki sam ja promašaj kad nisam uspela da nekog takvog zadržim u svom životu.

Kada je pognula glavu, Rori shvati da je rekla više nego što je nameravala. Ali takođe ju je poznavao dovoljno dobro da zna da nije bila gotova. Duboko je udahnuo svež večernji vazduh i pogledao unaokolo. Potom se zagledao u njene blistave plavetne oči.

- Ja ću da sednem na onaj tamo zid, i ti ćeš sve lepo da mi objasniš.

Tako ćemo izbeći dalje nesporazume, u redu?

Uprkos tome što je imao žarku želju da je prodrmusa jer je bila tako tvrdoglava, ili da je poljubi, za čim je žudeo od kad su izašli iz restorana, nije to učinio, već je odšetao do zidića i seo. Raširio je noge i prekrstio ruke na grudima.

I čekao.

Kara je neko vreme samo stajala pored njega, ne progovorivši ni reči.

On je ćutke posmatrao svoja stopala, a potom je podigao glavu i zagledao se u trajekt koji se sada vraćao iz Velsa.

- Ne moraš da žuriš. Kad budeš spremna... - rekao je tiho.

- Mrzim te.

- Ne, to nije istina. Samo me trenutno mrziš. Kara se sarkastično nasmeja.

- Nemaš pojma koliko.

103

by voki

- Evo, ja sedim ovde i uskoro neću moći ni da se po-merim jer je zadnjica već počela da mi trne. Čekam da čujem ono što imaš da mi kažeš, šta god to bilo. Hajde, slobodno mi reci koliko me mrziš. Samo pucaj, podneću ja to.

Okrenula je glavu i zagledala se u njega.

-To nema veze s tobom.

- A sa čim onda ima?

- Sa mnom.

- Objasni mi to. Nisam siguran da te potpuno razumem.

Kara snebivljivo slegnu ramenima i poče da šeta levo-desno ispred njega. Morski povetarac poigravao se s njenom dugom tankom suknjom, koja joj je u jednom trenutku prionula uz noge, istakavši ih u svojoj njihovoj vitkosti. Takode je mogao da vidi da se ispod gotovo prozirne tkanine nije ocrtavala linija gaćica. Rori zatvori oci, pokušavajući da se usredsredi na ono što je trebalo da usledi.

- Spreman sam kad i ti - rekao je.

Kara je još neko vreme uznemireno šetkala levo--desno, a onda je konačno odlučila da nagradi njegovo strpljenje.

- Zaista sam želela da mrzim Džojs kad sam bila mala, ali ona je bila toliko dobra da jednostavno to nisam mogla. Osim toga, moj otac ju je toliko voleo...

- Koliko vidim, to se nije promenilo.

- I bliznakinje skroz liče na nju, znaš.

Pošto je to izgovorila, stala je ispred njega i pogledala ga. A onda je ponovo počela da se šetka.

- Želim samo da pokušaš da me razumeš - rekla je. - Nakon mamine smrti bili smo samo tata i ja. Živeli smo mirno i tiho, a onda su došle njih tri i najednom je nastao džumbus. Bliznakinje su bile svuda.

Kikotale su se, domundavale, isprobavale i razmenjivale garderobu. A ja sam mogla samo da ih gledam. Nikada nisam uspela da postanem deo njihovog sveta. Možda zato što to zapravo nisam ni želela.

- Ti si ih samo gledala? Ćutke? - upita Rori, sve-stan svog iznenađenog izraza lica, kao da mu je teško da poveruje u ono što je Kara upravo rekla.

104

by voki

- Da. Znam da ne možeš u to da poveruješ, ali tada sam bila drugačija. Bila sam ćutljiva i povučena. Knjige su mi bile najbolji prijatelji. I da, nosila sam naočare!

-I imala si višak kilograma, zar ne?

- Da li bi više voleo da te lažem?

- Naravno da ne bi, samo ne vidim šta je tako strašno u tome što si mi upravo ispričala.

- Zar nisi zgrožen pri pomisli na taj prizor? Ali ja sam bila debeljuca sa teškim, velikim naočarima! Ne znam kome bi to moglo da se svidi!

- Ali to je bilo onda. Iako verujem da ni tada nije bilo tako strašno kao što ti to predstavljaš, sada svakako više nisi takva. Znači, odatle potiču svi tvoji kompleksi?

Kara nije ništa rekla, samo je gledala u zemlju, kao da je brojala svoje korake.

Rori je mogao da oseti unutrašnji sukob koji se sada odvijao u njoj.

Bila je to borba između usamljene buckaste tinejdžerke i zgodne odrasle žene koja je iz nekih razloga odbijala da se otrgne od prošlosti.

Potreba da ustane i zagrli je bila je tolika da je maltene morao da sedne na svoje šake kako bi sprečio sebe da to učini. Kara je imala neverovatnu sposobnost da u njemu probudi tu zaštitničku prirodu koju je posedovao, ali koja je često ostajala zakopana negde duboko u njemu, barem kada su druge žene bile u pitanju. Kao da ga je jedan deo nje nesvesno molio da je čvrsto stegne i poništi sav njen nataloženi bol.

Ali ona se sada potpuno razlikovala od nekadašnje tinejdžerke. I htela ona u to da poveruje ili ne, sada je bila borac. Dokaz za to ležao je u njenom ponašanju prema njemu od prvog trenutka kad su se sreli.

Rori nikada nije upoznao ženu oko koje je morao toliko da se trudi da bi je pridobio.

Ili je ona možda bila prva za koju je istinski želeo da se bori.

- Da - konačno je odgovorila na njegovo pitanje. Uzdah koji je nakon toga usledio sasvim jasno mu je stavio do znanja da ovo nije poverila nikome pre njega. — A Najl mi u tome nimalo nije pomogao.

Na pomen imena njenog bivšeg, Rori oseti nadolazeći bes u grudima.

105

by voki

- Nastavi - rekao je, uspevši nekako da ga sputa. -Reci mi šta ti je uradio.

- Nije mi uradio ništa. Oklevala je.

- U početku.

- Samo da razjasnimo jednu stvar - reče Rori kroz zube. - Ako saznam da ti je ikada pretio ili podigao ruku na tebe, pronaći ću ga. I ubiću ga.

Kara izvi usne u gotovo neprimetan osmeh.

- Ne, nije.

- Dobro je.

- Nismo bili prave osobe jedno za drugo...

- To je očigledno.

Kara se ponovo osmehnu.

- Ukoliko želiš da ti sve ispričam, moraš da prestaneš da me prekidaš.

- U redu, prestajem. Neću više ni reč progovoriti. Kunem se.

Njegove reči nateraše Karu da se opet nasmeje. Međutim, osmeh sa njenog lica ubrzo iščeznu i oči joj po-primiše tužan izraz. Rori je samo duboho udahnuo i čekao.

- Pretpostavljam da je jedan deo mene želeo da se uklopi u ostatak porodice. Nije da se nisam osećala voljeno. Samo sam se osećala manje vrednom od drugih. Kao da mi je nešto nedostajalo, jer nisam bila tako lepršava kao one. A želela sam da više ličim na njih. Kada se Najl pojavio, on je bio upravo tip momka sa kakvim bi se bliznakinje zabavljale. Bio je uspešan, karijera mu je bila u usponu, zgodan, šarmantan i prijemčiv. I tako sam ubedila sebe da je on pravi muškarac za mene.

Rori ga je sada još više mrzeo.

- Međutim, kad se sada osvrnem, vidim da su od početka postojali problemi. Ali ja sam odbijala da ih primetim. Mislim, to su više bili moji problemi nego njegovi... kad je reč o seksu. Sve drugo je dobro funk-cionisalo - porodica, prijatelji - tako da mi je to delovalo kao cena koju moram da platim. Tada mi se činila nevelikom, ali...

Kako je mogla tako da razmišlja? Zar nije znala da je imala pravo na potpun ugođaj, kao uostalom svi ljudi na planeti?

106

by voki

Rori nikada ne bi dozvolio da se Kara zadovolji nečim manjim od toga. Mada, zar on nije radio upravo to isto nudeći joj kratkoročnu, neobaveznu vezu?

- Za Najla je ta cena ipak bila previsoka - nastavila je. - I tako je on odlučio da me izleči. Na neki način je postao opsednut time. A kada bi video da ne ide, bio bi ljut i frustriran. Krivio je mene, govoreći da se sve to dešava zbog moje nesigurnosti. Gotovo da nismo prestajali da se raspravljamo oko toga.

Kara se nervozno, drhtavo nasmeja, i uputi mu jedan stidljiv pogled.

- Znaš i sam koliko mogu da budem sarkastična. E pa, dok smo se svađali, umela sam da budem zaista jezivo sarkastična, što on nije mogao da podnese. Jedini način da se odbrani bio je da me vreda.

Ponekad je bilo prilično gadno.

Rori se istinski trudio da ništa ne kaže, uprkos besu koji je rastao u njemu. Postojale su različite vrste zlostavljanja. Ono što je ona njemu opisala nije bilo fizičko, ali jeste bilo psihičko zlostavljanje, ono koje uništava dušu i ostavlja neizbrisive ožiljke do kraja života. Njen bivši ju je maltretirao na način koji je u njoj ostavio očigledne posledice, udarao je na njenu nesigurnost. Možda će ipak morati da pronađe tog tipa.

Pošto je Kara već neko vreme ćutala, nije mogao a da se ne ubaci.

- Sta je govorio, na primer?

- Obične stvari, znaš već.

- Ne znam. Moraš ti da mi kažeš.

- Pa, govorio bi da sam hladna i bezosećajna. Glas joj je podrhtavao.

- Tokom naših najgorih svađa koristio bi reći poput sebična, samodovoljna... frigidna mu je bila omiljena. Najgore od svega je bilo to što sam mislila da je donekle u pravu. Kao tinejdžerka sam bila toliko otuđena da sam zaista verovala kako nisam u stanju da dozvolim nekome da mi se približi. Isprva sam mislili da nisam dovoljno dobra, a posle sam bila ubeđena da je za sve kriv moj izgled.

Posebno onda kada bi me poredio sa drugim ženama, koje su bile više po njegovom ukusu. Znam da je sve što je rekao bilo u afektu, i da je i sam bio frustriran. I zato nisam imala drugog izbora nego da prihvatim sebe takvu kakva jesam, i da ga pustim, jer sam imala 107

by voki

osećaj da ga sputavam da bude srećan. Rekla sam mu da nije njegova krivica. Obećala sam sebi da ću popraviti ono što se da popraviti u svom životu i da ću nastaviti dalje. Uostalom, seks je mnogo važniji muškarcima nego ženama.

- Ne bih se složio s tobom. Pogledala ga je pravo u oči.

- Ne, zaista. Većina žena je podjednako srećna i sa malo flertovanja i kanticom sladoleda subotom uveče, na kauču pred televizorom, kao i kada moraju da...

- Legnu na leđa i razmišljaju o tome u koju boju sledeći put da okreče plafon?

Kara se tužno nasmeja.

- Tako nekako.

- Zar misliš da će biti isto tako sa mnom, Kara? Roriju nije promaklo njeno isprekidano disanje, a kada je spustio pogled video je kako se njene savršene grudi ubrzano podižu i spuštaju.

- Ne - rekla je između dva uzdaha. - Ti si drugačiji. Kada sam s tobom, ja sam drugačija.

Strpljenje ga je polako izdavalo. Hitro je sišao sa zidića i stao pred nju, netremice je posmatrajući.

- Zašto misliš da je tako? - upitao je.

Kara nije podigla pogled, već je stidljivo zurila u sopstveni dekolte.

- Ne znam.

- Hoćeš da ti ja kažem?

Koraknuo je napred, tako da je njegovo telo sada gotovo dodirivalo njeno. Sagnuo se i dotakao njeno uvo svojim toplim usnama.

- Zbog onoga što nazivaju hernijom - šapnuo je. - To je kada između dvoje ljudi postoji obostrana privlačnost. Osim feromona i ostalih hormona, ne postoji nikakav naučno objašnjiv razlog za tako nešto.

Prošlo je prilično vremena pre nego što je podigla glavu. Pre nego što su se njene krupne plave oči ponovo susrele s njegovim. Rori nikada u životu nije želeo nijednu ženu kao što je u tom trenutku želeo nju. I nisu samo hormoni bili krivi za to. Negde duboko u sebi osećao je da ne može bez nje, da mu je potrebna. Želeo je da joj pokaže za šta je sve sposobna, sa pravim čovekom pored sebe.

108

by voki

Samo njeno prisustvo ga je dovodilo do ludila. A kada bi samo pomislio na način na koji je u bazenu re-agovala na njegove dodire, postajao bi čvrst kao stena i uzbuđen kao nikada do tada.

Znao je da će prvi put kada budu vodili ljubav biti nešto posebno. Za oboje. Ta vrsta privlačnosti nije se dešavala svaki dan.

Osmehnuo joj se.

- Znaš da je to istina, zar ne? Danas u vodi si bila u pravu. Nije samo tebi bilo prokleto teško što smo morali da prestanemo, već i meni.

Kara ćutke klimnu glavom. Rori je uzeo obe njene ruke i ispreplitao svoje prste s njenima.

- Rekla si mi da ti ponekad oduzimam dah. Nasmešila se.

- Da. Kao na primer sad.

- Da, kao sad. Kao što sam ti već rekao, to je obostrano. Nisam se šalio kad sam ti kazao da si, kada si prvi put ušla na vrata, bila nešto najzavodljivije što sam ikada u životu video. Ali možda ti nisam pomenuo i to da si me sa svakom svojom sarkastičnom izjavom sve više privlačila. Nisi prestajala da me izazivaš, a to se nijedna pre tebe nije usudila da učini.

- Da li ti je neko rekao da umeš da budeš prilično arogantan?

- Vidiš, o tome ti upravo pričam.

- Hoćeš da mi kažeš da te moje sarkastične opaske uzbuđuju?

- Između ostalog.

- Niko nije tako razgovarao s tobom? Nikada?

- Ne da sam mu ja to dopustio.

- Pa ni meni ne dopuštaš.

- To je jedan od razloga zašto toliko privlačimo jedno drugo. Isti smo. Najl te nije bio vredan. Nije mogao da se meri s tobom i to je uzrokovalo probleme, a ne ti. Da mu je zaista bilo stalo do tebe, bio bi strpljiv i pomogao bi ti da prebrodiš svoje frustracije. Ti si pokušala i mene da odbiješ, zar ne? I, jesi li uspela u tome? Jesam li pobegao od tebe?

Kara odmahnu glavom i on se osmehnu. Udahnuo je i nastavio dalje.

- Ne, nisam. Zato što sam te želeo takvu kakva jesi. Osim toga, uspeo sam da nazrem i onaj deo tvoje ličnosti koji ti tako vesto skrivaš, zbog čega te želim još više.

109

by voki

- Znači, što te ja više odgurujem od sebe, to si ti uporniji da me zadržiš?

- Upravo tako.

- Sta bi se onda desilo da sam radila upravo suprotno? Da sam se samo rukovodila svoji osećanjima?

- Mislim da bih rekao „Hvala ti, bože".

- Ne pomeraj se - prošaputala je Kara.

Rori je sada nepomično stajao, čvrst kao stena, u svakom smislu te reči. Kara se propela na prste i približila svoje usne njegovima.

- Budi apsolutno miran.

Kada ga je konačno poljubila svojim mekim usnama, malo je falilo da ne zastenje od zadovoljstva.

Sve vreme je držala oči otvorene. Gledala ga je dok ga je ljubila, posmatrajući njegovu reakciju na ono što je radila. To je svakako bilo najerotičnije iskustvo u njegovom životu.

Međutim, kada je prešla svojim jezikom preko njegovih usana, morao je da zatvori oči i prepusti se njenim dodirima.

Otvorio je usta i jezici im se isprepletoše, tako da mu se činilo da se više nikada neće razdvojiti. Nije želeo da prestane čak ni da bi udahnuo vazduh.

Ova žena će biti njegova smrt. Svaki nerv u njegovom telu bio je napet poput strune. Srce mu je kucalo kao pomahnitalo, kao nikada do tada, pa čak ni onda kada se nalazio u najopasnijim životnim situacijama.

Malčice je pomerio stopala prema njoj, razdvojivši joj noge svojom butinom. Kara se tiho zakikota.

- Pomerio si se - šapnula je.

Otvorio je oči i zagledao se u nju, i dalje je ljubeći.

- To je bilo nesvesno. Verovatno zato što tako očajnički želim da budem u tebi.

- Tamo gde me boli?

- Moramo negde da odemo. Odmah.

- Iznad restorana je hotel - reče Kara stidljivo, pogledavši ga svojim iskričavim očima.

Rori zabaci glavu unazad i zagleda se u nju.

110

by voki

- Jesi li sigurna?

Kara napući usne i klimnu glavom.

- Da. Tamo je oduvek bio hotel. Vodi ga porodica dečaka sa kojim sam se prvi put poljubila, tako da sam prilično sigurna - reče Kara, iako je dobro znala da se njegovo pitanje odnosilo na nešto drugo.

- U redu. Hajde onda da učinimo nešto zbog čega ćeš se još radije sećati tog mesta.

Pošto ju je zagrlio i poveo stazom prema restoranu, Kara na trenutak zastade.

- Sta ako su moji roditelji još uvek tamo?

- Obučen sam za to da uđem negde neprimećen. Snaći ćemo se već nekako, ništa ne brini.

- Mislila sam da ćemo čekati sve dok više ne budemo mogli da izdržimo.

Rori je samo iskosa pogleda i nasmeši se.

- Ne znam za tebe, ali ja sam na ivici da poludim.

111

by voki

13.

Kada su konačno stigli do sobe, Kara jedva da je još uspevala da diše.

I ne samo zato jer su veći deo puta do hotela pretrčali, držeći se za ruke. Tome je prethodila još i krajnje detinja igra, koja se sastojala u tome da provere da li su njeni roditelji i dalje bili u restoranu, kao i postiđenost zbog toga što je na prijavnici hotela stajao niko drugi do gospodin Harigan lično, otac dečaka sa kojim se prvi put poljubila.

Smejala se poput kakve šiparice dok su se žurnim koracima peli stepenicama do sprata na kome se nalazila njihova soba.

Ali tek tamo, dok je stajala leđima naslonjena na vrata, zarobljena Rorijevim snažnim telom, tek tamo jednostavno više nije mogla da diše. Uprkos tome što je pomahnitalo lupanje njenog srca to od nje tražilo.

Jer, čekala je čitav život da bude sa čovekom poput Rorija, zar ne?

Osećala se kao da ju je svaki sekund njenog postojanja zapravo vodio baš ka ovom trenutku, u ovoj sobi, sa ovim čovekom. Želela ga je toliko da u njoj sasvim sigurno nigde nije bilo mesta sumnji. Postojao je samo taj bol, ta vrelina.

I duboko ukorenjena žudnja da ga primi u sebe, da se spoje, da je ispuni.

Nije mogla a da se ne zapita gde je bio do tada, u trenucima kada se osećala izgubljeno i usamljeno, a kojih je u njenom životu bilo nebrojeno.

Rori je sve vreme ćutao.

U mračnoj sobi nije se čuo nikakav zvuk osim njihovog disanja. A onda se začulo meko šuškavo trenje vune o kožu. Bio je to Rori, koji je podigao ruke i skinuo džemper preko glave.

Potom se još više priljubio uz nju, i ona je mogla da oseti njegov topao dah na svom licu.

- Kara... - prošaputao je.

112

by voki

Njeno ime nikada pre nije zvučalo tako senzualno. Kara. Na staroirskom značilo je „prijatelj", i po prvi put u svom životu doživela ga je lično. Osećala se kao njegov prijatelj, i osećala je da je i on njen.

Ali još više od toga, osećala se njemu ravnom, i gorela je od uzbuđenja što će uskoro postati njegova ljubavnica. Osećala je da ukoliko to želi, može da preuzme inicijativu i ispuni sve svoje fantazije.

Rori podiže njihove spojene ruke i nasloni ih na vrata iznad njene glave. Spustio je svoje usne na njenu oznojenu kožu, i ona zabaci glavu unazad. Krenuo je od vrata, obasipajući ga ovlašnim poljupcima, da bi potom prešao na njeno poprsje, i ona oseti vlažan vršak njegovog jezika u udolini između svojih drhtavih dojki.

Izvila se unazad, ispustivši tihi jecaj zadovoljstva.

- Da...

On je i dalje jednom rukom držao obe njene, zarobljene iznad njene glave, dok je jagodicama prstiju druge nežno prelazio preko njene ispružene ruke, spuštajući se od zgloba do lakta, a zatim od lakta do pazuha, i dalje preko ključne kosti do njenih grudi, da bi konačno počeo da otkopčava njenu bluzu, ne bi li je što pre oslobodio i osetio dodir njene kože na svojoj.

Nije prestajao da je ljubi dok je to činio, vesto rukujući dugmićima boje slonovače, a kada je završio, zario je lice u njen dekolte, upijajući miris njene baršunaste kože. A onda je zavukao kažiprst ispod bele čipkaste tkanine njenog grudnjaka, napipavši njenu otvrdlu bolnu bradavicu.

Kara željno uzdahnu.

- Polako, draga - promrmlja Rori tiho. - Najbolje je polako, veruj mi.

Bez obzira na to šta nas dvoje trenutno mislili.

Podigao je glavu i nežno je poljubio.

- Polako...

Kara nije želela polako. Želela je brzo i jako. Želela je to da radi onako kako nikada pre nije. Čitavo njeno telo žudelo je za tim. Gorelo je, bolelo je.

Kada je Rori sklonio prst sa njene bradavice i zavukao ruku iza njenih leđa, kako bi joj otkopčao grudnjak, ona gotovo nečujno zastenja.

113

by voki

Pošto joj je jednim pokretom prstiju oslobodio grudi, čitavo telo joj podiđe jeza. To je već bilo pravo prav-cijato mučenje.

Rori odvoji svoje usne od njenih i tiho se nasmeja, kao da želi da joj nagovesti šta ju je tek čekalo. Sledeće što je osetila bio je njegov vreo jezik na svojim dojkama, a odmah potom i kako je kolena izdaju.

Međutim, on nalegnu na nju čitavom dužinom svog snažnog tela, nastavljajući da je draži sve dok nije počela da stenje i jeca, onako kako samo ove, najslađe muke, mogu da podstaknu.

- Rori!

Rori naglo podiže glavu na zvuk svog imena. -Da? - Molim te! Nasmejao se u tami. -Šta?

- Dobro znaš šta!

- Znam da smo platili krevet, to da.

Kara se sada borila da oslobodi ruke iz njegovog stiska. Kada je konačno uspela, položila je dlanove na njegove snažne grudi i nežno ga odgurnula.

- Hajde onda da ga upotrebimo, hoćemo li?

- Nemam ništa protiv. Ponovo se nasmejao.

- Možda bi samo trebalo da upamtimo ovaj položaj za ubuduće.

Kara se sada takođe nasmeja i onako zagrljeni uputiše se prema krevetu, obrćući se usput oko svoje ose.

- Pa, ovo je stvarno romantično. Nisam siguran da se ijedna žena ovako smejala. Možda bi trebalo da pre-duzmem neke mere opreza.

Kara je nastavila da se smeje, tiho i prigušeno, i beskrajno seksi.

- Barem ćeš me zapamtiti.

- Nikada te ne bih zaboravio - reče Rori ozbiljno, pomalo zatečen njenom opaskom.

Bile su to najslađe reci koje je ikada čula. I ranije je slušala prazna obećanja, ali tada je već unapred znala da ona nikada neće biti ispunjena.

Nije bilo potrebe da joj kaže da mu je stalo. Ona je to znala. Mogla je to da čuje u njegovom brižnom glasu, u rukama koje su drhtale dok su hrlile ka njenim obnaženim dojkama, u njegovom isprekidanom disanju. A kada je podigla ruku i stavila je na njegove grudi, bilo je i tamo, u snažnim otkucajima njegovog srca.

114

by voki

- Ni ja tebe - prošaputala je.

Zapečatio je poljupcem njeno obećanje, dok su se njegovi prsti poigravali sa njenim bradavicama, draže-ći ih sve dok Kara nije pomislila da će se onesvestiti od žudnje. Napetost u njenom stomaku je rasla, a mišići se grčili, pripremajući se za trenutak kada će konačno prodreti u nju.

Potom ju je naglo uhvatio u svoje naručje i privio uza se, tako da su njene nadražene dojke sada bile pripijene uz njegove maljave grudi.

Provukao je prste kroz njenu kosu, požudno je ljubeći po vratu.

Njegove vlažne usne hladile su njenu užarenu kožu, dok je jezikom istraživao njenu nežnu usnu školjku.

Kara je sada bila potpuno oslonjena na njega. Kad bi je kojim slučajem pustio, istog trenutka bi se bez ikakve sumnje stropoštala na pod. Toliko je bila zanesena i toliko su joj noge bile slabe. Zatvorila je oči i uživala u njegovim dodirima, tiho stenjući i uzdišući.

On je utiskivao tople, vlažne poljupce na svaku njenu dojku.

- Želim da te dodirujem - šaputao je.

Kara je želela to isto, te je zato prelazila dlanovima preko njegovih leđa, milujući ga od struka pa sve do njegovih širokih ramena, da bi se konačno grčevito uhvatila za njegove mišićave nadlaktice. Ali to joj nije bilo dovoljno.

- Ne još - reče Rori tiho, uspevši da po ko zna koji put pročita njene misli.

Nastavio je da je ljubi po licu, vratu i grudima.

- Premda, ako me još negde dodirneš, ne mogu da obećam da ćemo i dalje ići lagano.

Kara zausti da nešto kaže, ali on je ućutka jednim dugim, senzualnim poljupcem.

Pošto su došli do ivice kreveta, Rori je nežno obori na postelju, nalegavši na nju svom svojom dužinom.

Odigavši se malčice od nje, milovao joj je jednu dojku, dok je bradavicu druge nežno usisao u svoja topla, vlažna usta. Kara zastenja od zadovoljstva, i on podiže glavu kako bi joj prošaputao nešto na uvo.

115

by voki

- Do đavola, ženo, kako si ikada mogla da pomisliš da nisi seksualno privlačna?

- To je bilo pre nego što sam upoznala tebe.

Bio je to upravo odgovor koji je Rori želeo da čuje, i njegove usne se izviše u zadovoljan osmeh. Sve u vezi sa njom je bilo privlačno, od načina na koji je izvijala svoje skladno telo i prigušenih zvukova koje je ispuštala dok ju je dodirivao i ljubio, pa sve do strastvenog negodovanja kada bi usporio ili prestao da je draži tamo gde je najviše volela.

Ona je bila san svakog muškarca. Svaki njen uzdah podsticao ga je da joj pruži još više uživanja.

Skliznuo je s nje i legao na bok, kako bi mogao da je posmatra. Klizio je jagodicom kažiprsta od njenog vrata, preko ključne kosti i grudi pa sve do stomaka. Žarko je želeo da upali stonu lampu kako bi je još bolje video, ali ipak to nije učinio, znajući da će Kara više uživati ovako, u pomrčini koja ih je obavijala. Senke koje su se poigravale na njenom telu činile su ga još senzualnijim nego što je inače bilo.

Nije lagao kada joj je rekao da je nikada neće zaboraviti. Nije želeo da je zaboravi. Želeo je da zapamti svaku oblinu na njenom telu, njenu kožu, tako meku na dodir, njen slatkast miris. Želeo je da naslika njenu sliku u svojim mislima, poput slepog čoveka koji samo dodirom uspeva da uobliči nečije lice u svojoj glavi. Ali više od svega, želeo je uspomenu na to kako beskrajno uživa u njegovom naručju.

I zato je rukom posegnuo još niže, prema rubu njene nabrane, zadignute suknje. Povukao ju je nagore, milujući pri tom njeno medunožje. Kara pokuša da se okrene na bok i privije se uz njega.

- Ne pomeraj se, dušo. Zatvori oči i prepusti se. Pusti me da ti udovoljim.

Njegov kažiprst sada je pratio čipkani rub njenih gaćica. Osetio je kako Kara uvlači donji stomak na njegov dodir.

- Podigni kukove - prošaputao je.

Ona ih podiže, blago razdvajajući noge, i on povuče njene gaćice nadole. Svukao ih je lagano, istovremeno klizeći prstom niz njene glatke butine i listove.

116

by voki

Kada ih je konačno skinuo i skliznuo dlanom nagore do njenih prepona, mogao je da oseti koliko je napeta. Nagnuo se nad nju i potražio njene usne, dok je srednjim prstom rastvorio njene usmine, prelazeći preko njih sve do njenog otvrdlog klitorisa. Kara otvori usta i prošaputa njegovo ime.

- Ništa ne govori - šapnuo joj je na uvo. - Samo duboko udahni.

Njene grudi se podigoše i spustiše.

- Dobra devojčica. Tako je. Polako...

- Ne mogu...

- Da, možeš. Samo moraš da se kontrolišeš. Nastavio je da draži njen klitoris ovlašnim, kružnim pokretima.

- Jesu li ti oči zatvorene?

- Da - tiho je odgovorila, zabacujući glavu unazad. - Proklet bio, da...

Podigla je kukove, prateći njima kružne pokrete njegovog prsta.

- Možeš li to da osetiš, Kara? Možeš li da osetiš svoje telo na ivici zadovoljstva? Samo treba da se pustiš, ništa više. Pusti se.

Dodirnuo je usnama meku kožu iza njenog uveta.

- Slobodno se pusti. Ne plaši se. Ja ću te uhvatiti.

Karino telo se grčilo i ispravljalo dok je jednom rukom stezala njegovo rame, zarivajući nokte u njegovu kožu.

- Imam te...

Skliznuo je s dva prsta u nju, dok je palcem i dalje vršio pritisak na njen klitoris.

Kara duboko udahnu i na trenutak se ukoči. Čitavo njeno telo zgrčilo se oko njegovih prstiju. Ponovo je zabacila glavu unazad, ispustivši jedan tihi jecaj.

Rori nije skidao osmeh s lica, slušajući kako njeno ubrzano disanje polako usporava.

Izašao je iz nje i prineo ruku svojim nozdrvama, osetivši opijajući miris njene nutrine. Da li ju je povredio? Možda je upravo svojim uzdasima i jecajima sve vreme to pokušavala da mu kaže, samo nije mogla da dode do daha? A on je bio toliko ponesen da nije hteo da je sluša?

Molim te, Bože, ponavljao je u sebi, samo mi reci da je nisam povredio.

117

by voki

Pridigao se kako bi pokušao da joj vidi lice u tami, ali bilo je isuviše mračno.

- Kara?

- Dobro sam.

Shvativši da joj glas podrhtava, nervozno se nasmejala.

- I više nego dobro.

- Jesam li te povredio?

Podigla je ruku, stegnula ga za vilicu i pridigla se da ga poljubi. Rori oseti so od njenih suza na svojim usnama.

- Ne, ali umalo da me ubiješ.

Osetivši olakšanje, on se nasmeja i privuče je k sebi.

- Rekao sam ti da je najbolje kad je polako.

- Ne mogu da poreknem da mi je prijalo. Sada još samo treba da otkrijemo šta tebi prija.

Počela je nežno da ga ljubi po grudima, i Rori leže na leđa, i više nego spreman da joj se potpuno prepusti.

U stanju u kome se nalazio, nije mu trebalo puno. Dok je Kara proživljavala svoj orgazam, žarko je žudeo za tim da bude tamo gde su bili njegovi prsti.

Dok ga je ona nežno ljubila po grudima, on ju je milovao po kosi, osećajući kako ga obavija miris njenog šampona. Potom se propela do njegovih usana i on oseti vrh njenog toplog jezika u svojim ustima, a zatim i njene zube, kojima je ovlašno grickala njegovu donju usnu.

Prelazila je stopalom preko njegove potkolenice.

- Kako to da sam ja manje obučena od tebe? - upitala je vragolasto.

- Ne znam...

- Zar ne treba da budemo jednaki?

Nastavio je da se poigrava svilenkastim pramenovima njene kose.

- Mi i jesmo jednaki. Ti si moja druga polovina, i ti to znaš. Upravo si mi to pokazala. Zapravo, mogla bi čak da budeš i moja smrt ukoliko budeš tako proživljavala vrhunac i kad budem bio u tebi.

- Kad se vraćaš? - upita Kara iznenada, stidljivo pognuvši glavu, kao da izbegava da ga pogleda u oči.

Oboje su znali da nije mislila na teretanu. Rori podiže ruku i obrgli je oko struka.

118

by voki

- Za nekoliko nedelja.

Bilo je to sve što je rekao, a onda je ućutao, čekajući da ga ona upita šta se dešava sa njihovim dogovorom da nakon nekog vremena nestanu iz života onog drugog. Na tu pomisao podiđe ga jeza, jer je shvatio da je ovo bio prvi put u životu da je želeo da čuje nešto sasvim drugo iz usta neke žene.

Nikada pre nije poželeo da ga neko čeka da se vrati. Jer nikada pre nije osetio toliku povezanost sa nekim. Veze na daljinu uglavnom nisu uspevale, i on je to vrlo dobro znao, osim ukoliko nisu bile čisto neobaveznog tipa, a on to od nje nikada ne bi tražio. Sa Karom je sve bilo drugačije. Neke od njegovih kolega bile su oženjene, ali čak i u tim slučajevima, te veze su retko opstajale.

On jednostavno nije smeo da ih dovede u neugodnu situaciju. Osim toga, Kari nije bila potrebna još jedna katastrofalna veza.

Međutim, pri samoj pomisli da će je ostaviti i otići, osetio bi nesnosan bol u srcu i duši.

A šta je ona želela?

Karina ruka, koja se gotovo odsutno poigravala maljama na njegovim grudima, najednom skliznu naniže, sve do pojasa njegovih farmerki.

- Dve nedelje nije malo vremena. Možemo svašta da radimo - rekla je zavodljivo.

Rori duboko uzdahnu.

- Ja sam otvoren za sve predloge.

- Nisam ni sumnjala.

Osetivši kako njen dlan klizi niz njegov nabrekli ud, on bolno zastenja, ne mogavši više da izdrži pritisak.

- Mislim da ipak ne želiš da imaš više garderobe na sebi nego ja, zar ne? Ovo je suvišno - rekla je, vesto otkopčavajući dugmiće na njegovim farmericama.

- Čini se da sam iznedrio zver... - prošaputa Rori.

- Pa, ja sam za jednakost - uzvrati Kara izazovno. - I bolje mi reci da imaš nešto kod sebe, inače tvoja reputacija odmah pada u vodu.

- Ako je tako, onda i suknja mora da ide. Ne želim da nas bilo šta ometa. I da, stražnji džep, novčanik, tamo ćeš pronaći ono što ti treba.

119

by voki

Kara zavuče ruku u zadnji džep njegovih farmerki i izvuče novčanik, da bi potom počela nestrpljivo da prebire po njemu. Pošto je konačno pronašla ono što je tražila, uputila mu je jedan opasan pogled.

- Rekao si da ovo nikada nećeš zaboraviti. -I nisam te lagao.

- Hoću da upamtiš ovo što ću ti reći. Želim da tokom naredne dve nedelje stvorimo toliko uspomena da nam potraju čitav život... i da se nikada ne istroše - reče Kara, cepajući foliju na pola.

Sada tek nije mogao da zamisli da će se ikada rastati od nje.

- Možemo mi to.

Osetio je kako Kara nežno kruži jagodicom svog kažiprsta oko njegovog ožiljka, kao da želi da učini da nestane.

- Samo mi obećaj da će me neko obavestiti ukoliko ti se ponovo nešto dogodi. To je sve što tražim od tebe, Rori. Ne želim da provedem ostatak života pitajući se šta ti se desilo.

Ni on to nije želeo.

A onda je obuhvatila prstima njegovu otvrdlu mu-škost i Rori na trenutak nije mogao ni o čemu da razmišlja.

- Gde je kondom? - bilo je sve što je uspeo da kaže.

- Ja ću to.

- Nemamo vremena, dušo - reče Rori, i istrže gumicu iz njene ruke. Želeo je da to urade natenane, polagano, ali neka nova Kara, koju do tada nije upoznao, nadnela se nad njim, obasipajući mu poljupcima čitavo lice, oči, nos, usta, bradu... dok je on stavljao zaštitu drhtavim rukama.

Njena kosa golicala ga je po grudima, obavijajući mu nozdrve svežim, zavodljivim mirisom.

Nalegnuvši kukovima na njega, spustila je usne na njegovo uvo.

- Obećaj mi - prošaputala je.

Rori je želeo da joj kaže da mu se ništa neće desiti. Da će biti dobro i da nema potrebe da brine. Ali nije mogao to da joj obeća, zar ne?

Nije mogao da joj garantuje da će njihova veza otići dalje od onoga što su trenutno imali.

- Obećaj mi - ponovila je Kara, protrljavši svoj klitoris o njegovu erekciju.

120

by voki

- Obećavam - promrmlja Rori, već potpuno izgubljen u okeanu zadovoljstva.

Kara se potom svom svojom težinom nasadi na njega, a zatim se uspravi i tiho zajeca.

Sada više nije bilo mesta priči. Sada su postojala samo njihova spojena tela, usklađeni pokreti njihovih kukova i njihovo teško, isprekidano disanje.

- Kara... - prošaputa Rori zaneseno.

Mogao je da oseti kako će već u sledećem trenutku sva njegova napetost iščeznuti i utopiti se u nju. Mogao je da oseti kako se ona njiše i uvija oko njega, kao da se više nikada neće razdvojiti.

Kara ispusti tihi jecaj zadovoljstva i pade preko njega, pritisnuvši ga svojim znojavim telom.

Kako je mogla da pomisli da bi ikada mogao da zaboravi ovako nešto?

Jer, duboko u svojoj duši Rori je znao da se to nikada neće desiti.

Nikada.

121

by voki

14.

- Šta to radiš?

Rori pogleda u svog brata, koji mu se upravo pridružio za pultom, a potom baci pogled na Karu, koja mu se osmehivala dok je odlazila.

On joj uzvrati, a zatim usmeri svu svoju pažnju na Konora.

- Rekao sam da ću ja obaviti papirologiju.

- Ne pričam o papirologiji.

- Onda zaista nemam pojma o čemu pričaš - reče Rori osorno, iako to zapravo nije bila istina. Primetio je kako Konor posmatra njega i Karu u poslednjih nekoliko dana.

Bilo je nemoguće sakriti ono što se dešavalo između njih, jer Rori nije mogao da se seti kada se poslednji put toliko smejao, niti kada mu je bilo toliko prijatno u društvu jedne žene. Kara je uspela da mu se uvuče pod kožu. Ona je bila njegova prva misao ujutru, i poslednja uveče. Sreća i spokoj koje je osećao kada bi nakon burne noći zaspala u njegovom naručju bili su nemerljivi.

Od one noći u hotelu gotovo da nije ni ulazio u bratovljevu kuću.

Svakako da je u nekom trenutku očekivao pitanja.

- Znaš kakva su naša pravila u vezi s klijentkinjama.

- Kara je drugačija.

- Zaista?

Konor se okrenu i nasloni na pult, prekrstivši ruke na grudima.

- Možda si mogao nešto da mi kažeš.

- Da sam smatrao da te se to tiče, rekao bih ti.

- Deluje pristojno.

Bila je i više nego pristojna. Pri pomisli na to šta je sve bila, Rorijeve usne se izviše u blaženi osmeh. Svakim danom ga je sve više iznenađivala.

Konor odmahnu glavom.

- Nećeš valjda da mi kažeš kako osećaš nešto prema njoj?

- Šta to, do đavola, znači?

122

by voki

- Nije baš tvoj tip, zar ne? Rori se naglo uspravi.

- Kako to misliš?

Konor se ogorčeno osmehnu.

- Mislim na to da je ona od onih žena sa kojima se muškarci upuštaju u ozbiljne veze. A ti to nemaš običaj da radiš. Uostalom, ona je klijentkinja. Nemaš pravo da unaokolo lomiš srca, a da potom odeš i ostaviš haos za sobom.

Iako je ono što je Konor govorio imalo smisla, Rori kipteo od besa.

Njegov mlađi brat je uvek bio barem toliko uviđavan da se ne meša u njegov emotivni život, te ga je njegovo ponašanje iznenadilo.

- Ostavi me na miru, Konore.

Ali Konor kao da ga nije čuo. Ne želeći da ga posluša, pošao je za njim prema sali za vežbanje.

- Nemoj mi samo reći da ćeš da nađeš posao od devet do pet i da postaneš kućevni tip? Ma daj! Obojica znamo da se to neće desiti. A ona, Rori? Da li si mislio na nju? Misliš da će te čekati da se vratiš i isprazniš se u njoj nakon nekoliko nedelja apstinencije? Kako je to romantično!

- Ne preteruj! - odbrusi Rori.

- Ako ti je stalo do nje, onda joj to nećeš uraditi. Rori gurnu vrata od svlačionice toliko jako da su umalo udarila Konora koji je i dalje išao za njim.

- Šta ti znaš o tome kako se ja osećam? - viknuo je.

- Misliš da ne znam?

Rori zastade i stisnu šake u pesnice. Nije imao nameru da sa svojim mlađim bratom raspravlja o svojim osećanjima prema Kari. Osim toga, više nije bio siguran ni šta tačno oseća.

Kako da objasni nekome šta je osećao kada bi zaspala u njegovom zagrljaju? Ili kada bi mu se ujutru osmeh-nula, čim bi otvorila oči?

Kako da nekome kaže da mu je njen smeh odzvanjao u ušima čak i nekoliko sati nakon što bi se rastali?

- Video sam kako je gledaš, Rori - reče Konor, približivši mu se. - Na korak si od toga da je zamoliš da te čeka, zar ne?

123

by voki

Rori nije odmah odgovorio. Sačekao je da ga barem malčice prođe ljutnja zbog bratovljevog mešanja u njegov lični život. Pogledao ga je ispod oka.

- Mislim da to ne bi bilo fer prema njoj - rekao je.

- Naravno da ne bi! - povika Konor, besno uperivši prst u Rorijeve grudi. - Već dovoljno žena živi u strahu, čekajući te da se vratiš. Ne možeš to da uradiš još jednoj.

- O čemu sad pričaš, do vraga?

- Znaš ti dobro o čemu pričam!

Konor se okrenu i pode prema izlazu, ali Rori shvati da sada ne može da ga pusti da ode. Ne pre nego što mu objasni.

- Znam da hoćeš nešto da mi kažeš, Konore. Hajde, da čujem!

Konor nije imao nameru da stane, te ga Rori povuče za rukav i odvuče u ostavu, kako bi se sklonili od radoznalih očiju klijenata.

- Hajde, govori!

- U redu. Ako želiš da ti kažem, reći ću ti. Uostalom, već dugo to držim u sebi. Ti si sebično kopile, Rori. Ja sam taj koji svaki put kada odeš mora da gleda kako slamaš srce svim ženama u našoj porodici. U početku je to bio strah od nepoznatog. Brinule su o tome šta bi moglo da ti se desi, ne znajući kakve opasnosti tamo vrebaju. Sve dok te umalo nisu ubili! I sada kad si se izlečio ponovo se vraćaš tamo, a ja moram da se suočim sa svim onim što ostavljaš za sobom. Kao i uvek.

Konor zastade kako bi uzeo vazduh.

- Nemoj da misliš da ću da tešim još jednu ženu nakon tvog odlaska, samo da bi se ti igrao akcionog heroja. To je sve što imam da ti kažem.

- Da se ja nisam igrao prokletog akcionog heroja, ne bismo imali ovo mesto! Niti ona druga dva. A šta bi onda bilo s nama, Konore? Reci mi, šta?

Konor mu se nasmeja u lice.

- Možda bi pre nekoliko godina i uspeo da me ube-diš, ali obojica znamo da nam posao sada odlično ide, i da slobodno možeš da prestaneš da se baviš time.

Rori nije ništa odgovorio.

Konor klimnu glavom i provuče ruku kroz kosu, kao da smišlja šta će sledeće da kaže.

124

by voki

- Više to ne radiš zbog porodice, Rori, već zbog tih ljudi tamo.

Shvatio sam to, i nemoj ni da pokušavaš da me razuveriš. Ne znam zašto preuzimaš na sebe odgovornost za čitav prokleti svet. Ili ćeš jednoga dana da nastradaš, ili ćeš da shvatiš da su svi ti ljudi osobe za sebe i da će svi oni jednoga dana nastaviti da žive svoj život. I šta će onda biti s tobom? Otići ćeš na neko drugo mesto, brinućeš o nekim drugim ljudima? Kad ćeš konačno da staviš tačku i kažeš sebi da je dosta? Koliko još dugo želiš da rizikuješ svoj život?

- Znaću kad je vreme da prestanem, Konore. Nisam prokleti samoubica!

Rori zastade, pokušavajući da pronađe reči koje bi njegov brat razumeo.

- Ne možeš da sudiš, jer ne znaš kako je - nastavio je. - Inače bi shvatio zašto se stalno vraćam tamo.

- U pravu si, ne znam. Ali znam tebe. Ti si moj brat. Ne želim da ostatak života provedem stojeći nad tvojim grobom i plačući. Ne želim da svima nama zaviješ život u crno zbog svoje tvrdoglavosti. Ne želim da mama više pati.

- Ne mogu da ostavim te momke na cedilu. Ne mogu sada da ih napustim.

- Onda nemoj da dopustiš da te i ta žena čeka, poput svih nas. Ako ti je stalo do nje, nećeš joj to dozvoliti.

- Nisam to ni tražio od nje.

- Možda nisi, ali možeš li iskreno da mi kažeš da bi je odgovorio kad bi ona to želela?

Podigao je ruke i položio ih na Rorijeva ramena.

- Nisi samo ti lud za njom, već i ona za tobom. To svaka budala može da vidi. Nemoj da misliš da ja ne shvatam koliko ti to znači. Sigurno je sjajna osoba, čim se tako osećaš. Čim je uspela da te promeni.

- Da, jeste.

Konor ponovo klimnu glavom.

- Ako jeste, onda zavređuje da zbog nje ostaneš ovde. Da se više ne vraćaš tamo. Osim toga, mogli bismo još da proširimo posao. I što je najvažnije, svi bismo noću mogli mirno da spavamo. Ne bismo se više trzali kad bi se na televiziji pojavila neka vest iz tih krajeva. Samo 125

by voki

treba da odlučiš da li želiš da je zadržiš, ili da je pustiš da ode. Ne postoji srednje rešenje. Ne ako je već toliko voliš i ako želiš da bude srećna.

Kara je bila iscrpljena od bitke koju je vodila sa samom sobom.

Međutim, bilo je prilično besmisleno boriti se protiv istine.

Godinama je to radila s Najlom, i to je nikuda nije odvelo.

U njenom životu pojavio se čovek poput Rorija Flanagana, i pokazao joj za šta je sve bila sposobna.

A istina je bila ta da se zaljubila.

Sada je konačno bila u stanju da kaže šta su njene prednosti, a šta mane. Bila je svesna da je potrošila godine svog života na glupavu paranoju, umesto da se usredsredila na pozitivne stvari.

To što je po prvi put u životu bila u oblacima bilo je pozitivno. Ali činjenica da će joj srce biti slomljeno nije.

Ipak, nije želela da odustane od svoje dve nedelje uspomena. Bile su joj potrebne. Toliko dugo je odbijala da bude srećna, daje sada jednostavno morala da zgrabi ono što joj se pruža dok je još bilo tu.

Uprkos tome što je svakim danom bila sve bliža okončanju veze sa njim i bolu koji će joj to doneti.

Bilo joj je sve teže da sakrije istinu od njega, i ne pokaže mu kako je malo-pomalo umirala iznutra.

Prethodne noći proveo je sate istražujući njeno telo, dovodeći je nekoliko puta do samog vrhunca, te je bila u iskušenju da mu kaže.

Umalo da je rekla da će ga čekati, koliko god bude bilo potrebno.

Ali on je nije ništa pitao, nije čak ni pomenuo ništa slično. Od početka je znala kako stoje stvari. On nije bio tip osobe koja se dugo zadržavala najednom mestu. Nije bio „kućevni tip", kao što je jednom rekao. Iako je znala da bi bila neizmerno srećna svaki put kad bi se vratio kući, sumnjala je da je dovoljno jaka da podnese da ga vidi kako se vraća ranjen ili nepokretan, kao njegov prijatelj.

Ili što je još gore, moglo je da se desi da se više nikada ne vrati.

Ne. Ugrabiće tu kratkotrajnu sreću dok je još tu. A onda će nastaviti dalje i načiniti još neke promene koje je još na početku planirala. Nova

126

by voki

Kara izgradiće jedan potpuno nov život, jer joj je veza sa Rorijem pomogla da konačno sagleda samu sebe.

Pokazaće mu koliko ga voli tako što će biti sve što je on želeo da ona bude. Biće vesela i maštovita. Uhvati-će se u koštac sa životom i više nikada neće ustuknuti.

Uprkos tome što će oboje uskoro nastaviti da vode svoje živote, sama činjenica da je sada radi ono o čemu je oduvek sanjala bila je omamljujuća. Njen život se pro-menio. Ona se promenila.

Iako će morati da pusti najvažnijeg muškarca u svom životu, nije imala nameru da dozvoli sebi da se učauri. Nije više smela da se krije od života, kakav god on bio.

Osmehnuvši se na tu pomisao, ugledala je Rorija na vratima.

- Imam životno osiguranje, hvala - rekla je.

- Ti si veoma zabavna žena. Jesu li ti to već rekli?

- U kom smislu? Onom običnom ili nekom posebnom?

- To ti neću reći - odgovori Rori, nasmejavši se od srca.

Poljubila ga je, a potom je koraknula unazad i uperila prst u njega.

- Poranio si.

- Morao sam da pobegnem od Konora. Kara ga iznenađeno pogleda.

- Posvađali ste se? Da li se to često dešava? Zar nisi rekao da ste bliski?

Da, rekao je. Dobro se sećala svih razgovora koje su vodili, a posebno onih u proteklih nekoliko dana. Oni su takođe bili deo uspomena koje će zauvek nositi u svom srcu.

Rori zatvori vrata za sobom i uputi se prema kauču.

- Da, bliski smo. Samo mi je stavio do znanja kako se moja porodica oseća po pitanju mog ponovnog odlaska.

- Pretpostavljam da su zabrinuti.

Nije samo pretpostavljala, znala je, i zbog toga je osećala neku neobičnu bliskost sa njegovima, iako ih nije poznavala. Kao da je na neki način imala pravo da se oseća poput njih zato što ga je i ona volela.

- Uvek su brinuli. Ali sada im je još teže nego inače. Sela je na kauč pored njega, naslonila se i prebacila noge preko njegovih kolena.

127

by voki

- Verovatno zbog onoga što se desilo poslednji put. Rori se jednom rukom igrao njenim prstima, dok je drugom odsutno trljao njenu butinu preko izlizanih farmerka koje je imala na sebi.

- Valjda, da. Konor misli da sam sebičan zato što se ponovo vraćam tamo. On bi voleo da ostanem ovde, da zajedno vodimo i proširimo posao.

Kara je takođe želela da on ostane, ali znala je da Rori nije od onih koji bi to mogli da učine.

- Ne bi mogao da podneseš činjenicu da si ostavio prijatelje na cedilu.

- To sam mu i ja rekao.

- Oni su tvoja porodica. Oni samo žele da budeš negde na sigurnom, to je sve. Ali svakako ne žele da te vide nesrećnog, i zato će morati da te puste da uradiš ono što osećaš da treba.

- Da li bi mogla to da im kažeš preko telefona? Kara se nasmeja.

- Kad bih znala da će to nešto promeniti, učinila bih to.

- Ti si moj heroj.

Primetila je kako osmeh na njegovom licu bledi. Rasprava sa bratom ga je očigledno veoma pogodila. Ipak, bilo joj je teško da ne saoseća sa Konorom. Ona se jeste pomirila s tim da Rori mora da ode, ali lagala bi sebe kad bi rekla da je pomisao na to ne ubija.

Dugo je posmatrala njegov zamišljen profil, razmišljajući o tome koliko ga želi. Sve više i više.

Bilo je dovoljno samo da ga pogleda pa da oseti onaj dobro poznati čvor u stomaku. Sumnjala je da bi ikada mogla da se umori od njega.

Podigla je ruku i provukla prste kroz njegovu gustu, crnu kosu.

- Ovo je bio prvi put da si zaista povređen, zar ne? Rori ništa ne reče.

- Je li tako? - upita Kara.

- Prvi put da sam im rekao. Kara ga zabezeknuto pogleda. Okrenuo se prema njoj i nasmešio se.

- Da li ti baš sve pričaš svojima? Kad znaš da će se sigurno zabrinuti i očitati ti svaki put istu lekciju?

- Jesu li i ranije pucali na tebe? Rori klimnu glavom.

- Koliko puta?

- Nekoliko.

128

by voki

Kara je iznenađeno treptala.

- Dušo, moraćeš da potpišeš neko parče papira pre nego što ti kažem još nešto. Nikad ni sa kim nisam pričao o ovim stvarima. Osim sa kolegama, naravno. Nemam običaj da... delim te informacije.

- Koliko se sećam, zakleli smo se na poverenje, zar ne? Ipak, bolje je da ne pominješ ništa svojima ukoliko ne želiš da se opet zakačiš s Konorom.

- Kako to da si ti tako mirna u vezi sa svime?

- Nisam mirna, samo mi je čitava ta priča pomalo nadrealna. Za mene postoji samo sada i ovde. Moja stvarnost je upravo ovaj trenutak, dok sedim pored tebe, dodirujem te i gledam. To je sve što mi je potrebno.

Rori ju je dugo netremice posmatrao, tako uporno da se u jednom trenutku zabrinula.

- Dođi ovamo - rekao je konačno, prigrlivši je uza se i zarivši lice u njenu kosu.

Kara oseti olakšanje i blaženo se osmehnu.

- Nedostajala si mi - prošaputao je. Kara se glasno nasmeja.

- Ali video si me pre manje od tri sata, sećaš se? Na-terao si me da uradim dvostruko veći broj trbušnjaka nego inače.

- To je bilo baš davno.

- Imaš pravo. Jeste bilo davno. I samo da znaš, i ti si meni nedostajao.

Podigla je glavu i zagledala se u njegove blistave crne oči.

-Jesam li ti rekao koliko me izluđuju tvoje vežbe na lopti za pilates, one sa podizanjem i spuštanjem kukova? - upita Rori zaneseno.

- Svega par puta.

- Namerno ih sporije radiš, zar ne, gospo? Kara klimnu glavom.

- A-ha. Čini se da obožavam da te izluđujem.

- Pa, znaš kako kažu...

- Kako kažu?

- Milo za drago - šapnuo joj je na uvo, okrznuvši ga svojim toplim usnama.

Potom je nastavio nežno da je ljubi, ne propuštajući nijedan milimetar njene baršunaste kože, i Kara se prepusti njegovim dodirima.

129

by voki

Ispružio je ruku kako bi ugasio lampu na noćnom stočiću, ali učinio je to nespretno i oborio je. Oboje se okrenuše i pogledaše na pod.

Tada Rori primeti još nešto.

- Avionske karte? Pogledao ju je pravo u oči.

- Ideš nekuda?

Kara oseti grč u grudima, ali on je opusti jednim toplim osmehom.

- Oduvek sam želela da putujem, ali ove karte imaju veze sa promenama koje sam još pre nekog vremena odlučila da načinim u svom životu.

Rori se namršti.

- Kad putuješ?

- Za tri nedelje. Odmah nakon Lorinog venčanja.

- Kuda ćeš?

- Svuda. Provela sam isuviše vremena skučena u svom malom svetu.

Nova Kara Sian želi da vidi svet.

Bilo joj je teško da održi vedar ton u svom glasu. Molila se da Rori ne shvati zašto nije želela da ostane ovde nakon njegovog odlaska.

Mislila je da nije tako očigledno. Ionako je oduvek imala želju da putuje. Ovo joj je samo pomoglo da je što pre ostvari.

Stvari i mesta koja bi je podsećala na njega ukoliko bi ostala samo bi je još više dotukla. To bi bilo previše. Ali on to nije morao da zna.

- Koliko ostaješ?

- Najmanje tri meseca.

Rori nije prestajao da se mršti i Kara se uspaničila. Nije smela da mu da vremena da shvati. Nije smela da mu dopusti da je sažaljivo pogleda i izvini se zbog onoga što se između njih desilo, zbog svega što su radili.

- Sada kada konačno mogu da nosim bikini, ne želiš valjda da svet to propusti, zar ne?

- Sve dok te samo gledaju, u redu je. Ljubomorni ton u njegovom glasu razdirao joj je grudi. Nije smeo to da joj radi, jer ukoliko nastavi, možda će načiniti grešku i priznati mu da je skroz njegova.

- Idem malčice da živim život - rekla je, trudeći se da njene reči zvuče lagano i poletno. - Po prvi put. Idem da vidim šta život ima da 130

by voki

mi ponudi van ova četiri zida kojima sam bila okružena. Zahvaljujući tebi, između ostalog, konačno imam dovoljno samopouzdanja da to učinim. Trebalo bi da budeš prilično ponosan na sebe.

Rori duboko uzdahnu.

- To je baš slatko, hvala.

Pomerio je njene noge sa svojih kolena.

- Nova Kara kreće da živi punim plućima, i meni treba da bude drago zbog toga?

- Čekaj malo, nisam tako...

15.

Rori naglo ustade sa kauča, okrutno se smeškajući. Šta je Kara uopšte očekivala?

On nije planirao da ušeta kod nje u stan i ispriča joj o svojoj svađi s Konorom. Međutim, to je bila prva stvar koju je učinio. Kao da je njena reakcija na njegovu priču bila toliko važna da jednostavno nije mogao da se sputa.

Sjano je to prihvatila. I više nego sjajno. Razumela je kako se osećao i prihvatala ga je upravo onakvog kakav jeste.

Ponadao se da će možda pronaći način na koji bi sve moglo da funkcioniše.

Kada je rekla da je samo to što je trenutno pored nje jedina stvarnost koja joj je potrebna, bio je tako blizu da joj to i kaže; bliže nego u trenucima dok su im tela bila isprepletana, dok je bio omađijan mekim dodirom njene kože i njenim izazovnim mirisom. Dok je izgovarala njegovo ime, on je samo želeo da je privije što bliže uza se i kaže joj koliko mu je značila.

131

by voki

Konor je bio u pravu.

Da je rekla da će ga čekati, on je ne bi odgovarao. Znao je da bi mu u tom slučaju dolasci kući značili mnogo više nego ranije, jer bi se vraćao njoj.

A onda mu je ona rekla da odlazi, da neće biti tu, da želi da vidi svet. Šta je mislila, kako će reagovati na to, do đavola?

Između ostalog, mučilo ga je i to što se ona strožije pridržavala dogovora.

- Ne, izvini, razumem. Tako smo se dogovorili, zar ne? Nema vezivanja. To će ti još više olakšati stvari. Rekao sam ti da sam najbolji, je l' da?

Kara je izgledala kao da ju je upravo ošamario.

A on je osetio talas krivice u svojim grudima jer ju je povredio. Ali, kada bi joj rekao pravi razlog zbog koga je pobesneo, još više bi zabrljao. Ispao bi glup i jadan, a on to svakako nije bio.

I zato je samo odmahnuo glavom i uputio se prema vratima.

Kara je hitro ustala sa sofe i preprečila mu put, stavljajući ruke na bokove i streljajući ga pogledom.

- Ne možeš da kažeš tako nešto i da potom nestaneš!

- Da, baš sam glup što sam pobesneo zato što ćeš se ti uskoro uputiti u beli svet, da konačno isprobaš svoje novostečeno samopouzdanje!

- Nisam to rekla! Budalo jedna! - povikala je, pogleda izbezumljenog od ljutnje. - Ovaj put sam planirala mnogo pre nego što sam te upoznala i nema nikakve veze sa odlaskom u potragu za muškarcima!

Sve što želim jeste da obiđem mesta o kojima sam čitavog života sanjala!

Prišla mu je, odmahujući glavom.

- Ti ništa ne shvataš, zar ne? Osvrni se oko sebe!

Podigla je ruku i pokazala po sobi. Rori ju je pratio pogledom, osmatrajući veliku, pomalo haotičnu prostoriju. Začikavao ju je zbog toga kada su prvi put ušli u njen stan. Ali taj haos mu se na neki način sviđao.

Police su bile pretrpane knjigama različitih oblika i veličina, dok je u sredini, na ćilimu vedrih boja, bilo raspoređeno nekoliko udobnih fotelja, presvučenih pli-šem. Bio je to pravi dom, i Roriju se to 132

by voki

dopadalo. Bio je to takode jedan od razloga zašto u proteklih nedelju dana nije izbijao odatle.

- Ovo je bio čitav moj svet od kad sam napustila kuću svojih roditelja - nastavila je Kara. - Ili barem njegovo središte. Nikada nisam otišla nikuda što je dalje od nekoliko sati vožnje. Ja sam prokleta kućna buva!

Kara se setno nasmeja, dok je Rori mirno stajao i slušao je. Mogao je da čuje kako joj glas gotovo neznatno podrhtava.

- Bio si u pravu kada si rekao da nisam krenula u te-retanu samo da bih smršala nekoliko kilograma. Zelela sam promenu, a to je bio prvi korak, to je sve.

Ponovo se nasmejala.

- Ja pišem knjige u kojima dajem savete za ugodan život. Misliš da je to vrsta posla u kome se susrećeš sa velikim brojem ljudi? Na stranu humor koji kroz njih provejava, to su zapravo knjige iz samopomoći.

Kao da sam sve vreme pokušavala sebi nešto da kažem, ali nisam htela da slušam.

Prešla je svojim plavetnim pogledom preko njegovog ozbiljnog lica, a potom je duboko uzdahnula i pustila da joj ruke padnu niz telo.

- Kada je Najl otišao, shvatila sam da je krajnje vreme da ono što sam propovedala počnem da sprovodim u delo. Jer ja nisam živela, samo sam postojala... samo sam grickala dane. Morala sam to da promenim i pružim sebi priliku da konačno budem srećna.

Rori ju je netremice posmatrao, pokušavajući da pročita različite izraze koji su se neprestano smenjivali na njenom licu.

I shvatio je jedno. Kara se jeste promenila.

Kada ju je upoznao, skrivala se iza svog sarkazma i plašila se da se otvori, kao što se čovek plaši nepoznatog.

Možda je baš zato toliko želeo da probije led i prodre u njeno srce, dušu i misli?

Kara se namršti i spusti pogled, prebacujući se s jedne noge na drugu. Kao da je izbegavala da ga pogleda u oči. Tako je otprilike izgledala na samom početku, izuzev sarkastičnih opaski i spuštanja.

A onda je najednom zabacila glavu unazad i pogledala ga.

133

by voki

- Dok sam smišljala svoj plan ni u jednom trenutku nisam pomislila da ću sresti nekog poput tebe - priznala je.

Prkosno je podigla bradu i pogledala ga iskosa. Oči su joj se staklasto presijavale. Nije želeo da je vidi kako plače. Nikada više. A pogotovo ne sad, nakon što je toliko toga postigla. On jednostavno nije smeo da bude krivac za njene suze.

- Kara...

- Ne, sačekaj - prekide ga Kara, ispruživši ruku. - Moram ovo da ti kažem. Stalo mi je do tebe i želim da sve znaš.

Nije morala da mu kaže da joj je stalo. Rori je to ionako znao. Osećao je to čitavim svojim bićem. Vero-vatno je to bio razlog zašto ga je svađa sa Konorom toliko pogodila. Sve što je njegov brat rekao bila je sušta istina. Jer je i njemu bilo stalo do nje. Više nego do bilo koje druge žene u njegovom životu. I bilo je besmisleno to poricati.

Stojeći sada ispred nje i posmatrajući njene zajapurene obraze, bio je svestan da bi samo jedno bilo ispravno.

Ali nije mogao ništa da kaže. Grlo mu je bilo stegnuto i nije mogao da dođe do daha.

- Znala sam u šta ulazim kad sam se upustila u ovu priču s tobom, Rori. Od početka sam znala da ne može večno da potraje, da smo vremenski ograničeni. Oboje smo to znali. I kad bih sada mogla da se vratim nazad, ponovo bih učinila isto. Ne želim da odeš osećajući krivicu zbog bilo čega. Ne želim da misliš da očekujem da mi se vratiš. Niti da odlazim na ovo putovanje da bih pobegla od tebe.

Pogledala je u stranu, i Rori je sada mogao bolje da osmotri njen profil, kao da želi da ga zauvek utisne u svoje sećanje, kao da već nije bio duboko urezan u njegovom srcu i mislima. Ne samo da je primetio bakarni odsjaj njene tamnokestenjaste kose na suncu, već je mogao da oseti i njenu mekotu među svojim prstima, njen opijajući miris, koji će ga uvek podsećati na nju. Nikada neće zaboraviti njene blistave plave oči, njihovu bistrinu i oštroumnost njenog pogleda, ali ni tamnu senku koja bi se prevlačila preko njih kada je bila setna i zamišljena. Zauvek će pamtiti kako se njene meke rumene usne izvijaju u osmeh kad bi je zadirkivao, ili kako joj se sa njih otima jecaj zadovoljstva kad bi se našla na vrhuncu uživanja.

134

by voki

A sada je stajala ispred njega, oslobađajući ga nečega čega nije želeo da bude oslobođen. Da li je uopšte bila svesna toga da nikada neće uspeti da je se oslobodi?

- Ti si se našao na pravom mestu, u pravo vreme, da mi pomogneš da preduzmem neke odlučujuće korake u svom životu. I drago mi je zbog toga.

Pogledala ga je iskosa i nasmejala se.

- Iako si mi u početku strahovito išao na živce.

- I to je bilo obostrano - uzvrati Rori, setno se osmehnuvši.

- Neke stvari jednostavno moraju da se dogode, zar ne? — reče Kara, zakoračivši prema njemu i pogledavši ga svojim toplim pogledom, kao da je konačno odahnula zbog uspostavljenog primirja.

- Da, izgleda da moraju.

- Mogli smo i da se nikada ne upoznamo.

- To je tačno. Ti živiš tri ulice od teretane koju smo brat i ja pokrenuli pre više od pet godina, a nikada se nismo sreli.

- To se desilo baš onda kada sam ja odlučila da se otvorim prema svetu.

Roriju je srce snažno udaralo u grudima dok ga je Kara posmatrala ispod svojih dugih trepavica. Usne su joj i dalje bile izvijene u blag osmeh.

- Znam koliko ti znači tvoj posao, iako to ne mogu potpuno da razumem. Vidim to u tvojim očima dok pričaš o svojim kolegama.

Svesna sam da je preuzimanje odgovornosti za druge nešto što je duboko ukorenjeno u tvojoj prirodi. Ne bih želela da menjam ništa u vezi sa tobom, jer je sve to sastavni deo tvoje ličnosti. Odmahnula je glavom.

- Ali neću ti dozvoliti da preuzmeš odgovornost za moje odluke. Kao što sam već rekla, one su moje. To je moj izbor, bila ja u pravu ili ne.

One mi pomažu da izgradim jednu novu, drugačiju sebe. Spremna sam da pođem u otkrivanje sveta. To je jednostavno nešto što moram da uradim.

Zastala je, udahnula vazduh i osmehnula se jednim setnim osmehom.

135

by voki

- Ja ovo ne bih nazvala tužnim krajem. Samo nastavljamo u različitim pravcima, to je sve, s tim što će nam zauvek ostati uspomena na ove dane.

Rori pročisti grlo i Kara ga upitno pogleda.

Jedva je odolevao da joj ne kaže kako se oseća. Kako će odlazak od nje biti jedna od najrežih stvari koje je u životu doživeo. Teža i od trenutka kada je video kako se džip ispred njegovog raspada u paramparčad. A možda čak i od izvlačenja prijatelja iz tog istog džipa, i nemoći koju je tada osetio, jer nije mogao da učini ništa da ga zaštiti.

Postojale su stvari nad kojima nije imao kontrolu, iako je on smatrao da bi trebalo da je ima. Svi oni su znali da se bave rizičnim poslom, i bili su pripremljeni za neugodne situacije.

Ali Rori nije bio pripremljen za Karu Sian. Kako čovek može da se pripremi za osećanja koja će u njemu probuditi neka osoba, za ljubav svog života?

I ako bi se potrudio da njen život prilagodi svom, znao je da bi bio upravo ono kako ga je Konor nazvao nekoliko sati ranije.

Sebično kopile.

Kara je morala da otputuje, da vidi svet i radi sve ono što je oduvek želela, da ostavi sve što ju je sputavalo iza sebe. I Rori je znao da mora da je pusti da to učini. Nije smeo da je sputava sada kada je ovako daleko dogurala.

Isto kao što ne bi mogao da živi sa samim sobom ukoliko bi se nekome od njegovih ljudu nešto desilo u njegovom odsustvu. Nije smeo da bude toliko sebičan da im okrene leđa i pođe svojim putem.

Ukoliko bi to uradio, griza savesti bi ga zauvek proganjala.

Kada volite nekoga, kao što je on voleo Karu, onda toj osobi želite ono što je najbolje za nju. A ponekad to znači da morate da je pustite da ode.

Kara je bila u pravu. Njih dvoje su vodili različite živote, naizgled potpuno nepomirljive.

Kada ju je konačno pogledao, ona je zurila u njega sa milion pitanja u očima.

Prišao joj je i položio dlanove na njena ramena, pro-vukavši potom prste kroz njenu svilenkastu kosu.

136

by voki

- Imaš li ti uopšte predstavu koliko si veličanstvena? — upitao je.

- Neko mi je pomogao da to uvidim.

- Ne - reče Rori, odmahnuvši glavom. - Oduvek si bila takva.

Kara nekoliko puta zatrepta, i on primeti jednu krupnu suzu kako se kotrlja niz njen baršunasti obraz.

Rori je obrisa jagodicom kažiprsta i nasloni svoje čelo na njeno.

- Da se nisi usudila da plačeš.

- Neću - promrmlja Kara.

- Užasna si lažljivica.

- A ti si i dalje naporan i dosadan.

- Pa? - Pa? - ponovi Kara, i pogleda ga pravo u oči.

- Možda bi trebalo da se pobrinemo za to da prikupimo još tih uspomena...

- To mi zvuči primamljivo.

- Ne smem da ti dozvolim da zaboraviš da sam najbolji dok budeš obilazila planetu.

- Ionako ću te zaboraviti za pet minuta - reče Kara šaljivo.

- Ma da. Kad jednom probaš najbolje, više nema povratka nazad.

Kara ga snažno obgrli oko struka i privi se uz njega, i Rori je mogao da čuje ubrzane otkucaje njenog srca. Učinilo mu se kao da može da upije jedan deo nje u sebe. I zadrži ga zauvek.

Ako je bila njegova, to je značilo da će mu se vratiti. On će pronaći način da joj izađe u susret. Moraće to da učini.

Mada, nije imao pojma kako da pronađe rešenje koje će zadovoljiti sve ljude prema kojima je osećao odgovornost. Po prvi put u njegovom životu medu tim ljudima nalazio se i on sam.

137

by voki

16.

Rori je najbolju uspomenu sačuvao za kraj. Mada, Kari ništa nije moglo da izbriše agoniju koju je osećala zbog njihovog skorašnjeg rastanka.

To što je svesno ušla u čitavu ovu priču, znajući da neće dugo potrajati, nije joj bilo ni od kakve pomoći. Bol je bio neizbežan.

Počelo je kovertom proturenom ispod vrata. „Čekam te na bazenu. Ključevi su od glavnih vrata."

Kratko i jasno. Uprkos tome, podišla ju je jeza. Bazen je bio neka vrsta simbola njihove veze. A on uskoro odlazi. Nije znala tačno kada.

Ali uskoro.

Jedino svetio koje je bilo upaljeno u teretani bilo je ono u svlačionici, gde ju je čekao bikini. I još jedna poruka. „Da vidim i ja ono što će čitav svet imati priliku da vidi."

Iako je ono sa bikinijem zapravo bila šala, ipak ga je obukla. Jer, oblačila se za Rorija, čoveka koji ju je u proteklih nekoliko nedelja video više puta nagu od svih muškaraca zajedno u njenom životu.

Pre nego što će se uputiti prema bazenu, pogledala se u ogledalo.

Bila je zadovoljna.

Da, šest nedelja fizičkih aktivnosti joj je svakako pomoglo.

Kada je otvorila vrata od bazena, zastao joj je dah. Unutra je bilo mračno; jedina svetla koja su gorela bila su ona podvodna. Prostoriju je još osvetljavala titrava svetlost na stotine sveca, raspoređenih unaokolo.

Rori je parao površinu vode svojim kraulom. Na suprotnoj strani načinio je jedan od onih svojih savršenih okreta i doplivao do nje.

Nalaktio se na pločice, pogledao je, i osmehnuo se onim osmehom.

Bio je najseksipilniji muškarac na planeti.

- Samo ti polako. Ja sam isplivao svojih trideset dužina.

Kara je dugo zurila u njega. Protresao je kosu i tamne lokne mu padoše na čelo, dok su se sitne kapljice vode slivale niz njegovo savršeno lice.

138

by voki

Da, bio je definitivno najseksipilniji muškarac na planeti.

- Opljačkao si prodavnicu sveca? - upita Kara zavodljivo.

I dalje se osmehujući, Rori pogleda unaokolo i klimnu glavom.

- Recimo. Imaš li predstavu koliko je vremena potrebno da se upali ovoliko ovih prokletih stvarčica? Izgoreo sam prste barem dvadeset puta.

- Ako ništa drugo, bio si okružen vodom.

- Sve sam isplanirao.

Rori podiže pogled i lagano je osmotri. Kara oseti kao da je fizički dodiruje po čitavom telu. Grudi su joj bile nabrekle i teške, dok su joj se naježene bradavice pomaljale ispod tanke tkanine bikinija. Onaj dobro poznati osećaj u stomaku ponovo je bio tu.

Trebalo joj je neko vreme da shvati. I sama pomisao na ono što je umeo da joj učini svojim prstima, usnama, jezikom i recima prošaputanim na uvo dovodila ju je do ludila.

A onda su tu bili njegovi osmesi i pogledi. Kao i zvuk njegovog dubokog glasa kad bi joj se obratio.

Radovala se svemu tome kad nije bila sa njim, želeći ga svakim danom sve više.

Upravo sve te sitnice činile su ga najseksipilnijim muškarcem na svetu.

Kara samouvereno podiže bradu i polagano se okrenu kako bi Rori mogao još bolje da je osmotri.

Kada ga je ponovo pogledala, gotovo da ju je zasle-pio sjaj u njegovim očima.

- Prelepa si, Kara Šian.

Potom joj je ispružio ruku i ona je prihvati. Sela je na ivicu bazena, dopustivši mu da je povuče ka sebi. Osetila je kako prijatna svežina vode ublažava vrelinu koja joj je zahvatila čitavo telo.

Rori je pritisnu čitavom svojom dužinom, zarobivši je između svog snažnog tela i pločica. Lagano ju je ljubio, počevši od čela, pa preko obrva, kapaka i vrha nosa, sve do uglova njenih usana. Zatim su usledili moćniji, strastveniji poljupci, i Kara ga obujmi nogama oko struka.

139

by voki

Rori je malčice podiže, tako da je gornja polovina njenog tela sada bila izvan vode. Kara se izvi unazad, ponudivši mu svoje grudi, i on vesto odveza njen bikini, naizmenično joj ljubeći jednu, a onda i drugu dojku.

Pošto ju je u jednom trenutku konačno odvojio od ivice bazena, počeli su da se vrte u krug, isprepletanih nogu i ruku, ne prestajući da se smeju. A onda su se ljubili i ljubili. I samo ljubili.

Bili su to najlepši momenti koje je Kara ikada iskusila u svom životu.

Međutim, poljupci nisu bili dovoljni.

Došli su do suprotnog kraja bazena, onog plićeg, gde su nogama mogli da dodirnu dno, i Kara se ponovo našla pribijena uz pločice.

Rori poče da je ljubi po vratu, a onda se ponovo usredsredio na njene grudi, poigravajući se njenim nabreklim bradavicama. Kara provuče prste kroz njegovu kosu i opet se izvi unazad, stavivši mu tako do znanja da ne želi da prestane.

Ona je za to vreme jagodicama prstiju istraživala snažne konture njegovog lica, zatvorivši oči kako bi, poput slepe osobe, pokušala da ga zamisli isključivo na osnovu dodira.

Potom je otvorila oči i susrela se sa njegovim tamnim pogledom, trepćući poneseno dugim, gustim trepavicama.

- Prelepa si, znaš?

Rorijeve reči izmamiše joj osmeh na lice. I zaista, osećala se prelepo.

Kada ju je tako gledao i dodirivao, osećala se kao najlepša i najobožavanija žena na planeti.

Volim te.

Te reči bile su joj na vrh jezika. Duboko je uzhadnula i pokušala da ih odagna. Privila se još bliže uz njega i prislonila usne uz njegovu usnu školjku.

- Ti činiš da se tako osećam - prošaputala je.

I dalje je mogla da oseti njegove znatiželjne dlanove na sebi kada ju je nešto kasnije položio na meku le-žaljku pokraj bazena. I dalje je mogla da oseti njegove usne kako utiskuju onu dobro znanu putanju od njenog vrata do njenog donjeg stomaka. Nije zaboravila ni jecaje koje je ispustila kada joj je razdvojio butine i dodirnuo jezikom njen

140

by voki

klitoris. Kako ju je rukama snažno držao za kukove dok ju je dovodio do vrhunca, sve dok nije počela da grca od zadovoljstva.

- Voleo bih da zauvek ostanem u tebi, ali mislim da neću moći još dugo da izdržim - šapnuo joj je na uvo, jedva uspevajući da dođe do daha.

Kara mu uputi jedan blaženi osmeh.

- Brzo i snažno bi me sada sasvim zadovoljilo - rekla je tiho.

Rori prihvati njen poziv, prodirući tako duboko u nju da Kara viŠe nije znala gde ona završava, a gde on počinje.

Zarila je nokte u njegovu kožu i podigla kukove uvis kako bi mu omogućila da uđe još dublje, ukoliko je to uopšte bilo moguće. I pre nego što je začula njegovo glasno stenjanje, u trenutku orgazma, Kara se grčevito uhvatila za njega, kao da ne želi više nikada da ga pusti.

A onda je usledila tišina. I poljupci. Polagani, meki poljupci i prigušeno šaputanje. Kara je pokušavala da mu kaže koliko ga voli a da pri tom to ne izgovori naglas.

Međutim, nije samo dugo i strastveno vođenje ljubavi te noći sačinjavalo njihovu poslednju uspomenu. Nakon toga je usledio piknik na podu teretane. Ispijali su flašice vode i grickali energetske čokoladice koje je Rori poharao iz aparata u predvorju. Izležavali su se, šalili, začikavali i pričali priče iz detinjstva.

Kara je saznala nešto više o njegovoj porodici; o njegovom ocu, koji ih je izdržavao radeći kao noćni čuvar na dokovima. Kako je Rori kao najstariji uvek imao najnoviju i najmoderniju garderobu, dok su ostali sve nasledivali jedno od drugog. O borbenoj braći Flanagan, koji bi se svako malo potukli između sebe, a potom i sa svakim ko bi se usudio da kaže nešto protiv njihove porodice.

Pažljivo je saslušala priču o njegovom odlasku u vojsku i tim prvim koracima koji su ga kasnije doveli do posla koji je trenutno radio, a koji mu je omogućio da izdržava svoju mladu braću i sestre.

Rori je s ponosom pričao o njima, i Kara je ponovo mogla da primeti taj osećaj brižnosti koji je čovek njenog života imao za druge ljude.

Ono što je radio sa svojim kolegama bio je samo nastavak onoga što je oduvek radio sa svojom porodicom. Čuvao ih.

141

by voki

I kao što nikada ne bi napustio svoju porodicu, tako to nikada ne bi učinio ni svojim drugarima.

Kara je to znala, ali to ipak nije ublažavalo bol koji je polako ali sigurno zaposedao njeno srce i dušu. Kad bi samo to zatražio od nje, rekla bi mu da je spremna da ga čeka koliko god je to bilo potrebno.

Kako ga je samo volela!

*** - Gospođice, mogu li nekako da vam pomognem?

Da je tog jutra, dok su šetali pustim ulicama grada, znala da ga vidi poslednji put pre njegovog odlaska, rekla bi mu koliko joj je stalo, koliko ga voli.

Trebalo je da zna da je to bio poslednji put.

Držao ju je tako dugo u zagrljaju pred njenim ulaznim vratima, šapnuvši joj kako se nada da ga nikada neće zaboraviti, jer on nju svakako neće.

Morala je da zna da je to bio poslednji put.

Bila je očajna kada je otišao. Sve što je želela bilo je da legne i zaspi, kako bi barem još malo produžila čaroliju. Da tako „ubije" sate do njihovog ponovnog susreta.

Kada se probudila, nije mogla da jede od uzbuđenja što će ga uskoro videti. Čak ni kada je ušla u teretanu, uopšte nije imala predosećaj da nešto nije u redu.

- Gospođice Šian? Kara?

Začuvši svoje ime, Kara se okrenu i susrete sa jednim vedrim, širokim osmehom. Lice koje joj se smešilo podsećalo je na Rorijevo, ali ipak je bilo drugačije.

- Zdravo. Ti si sigurno Konor.

Konor klimnu glavom i pruži joj ruku. Kara je bila zapanjena neverovatnom sličnošću između njega i njegovog starijeg brata: ista

142

by voki

boja očiju, ista tamna kosa, ista visina, isti način izbegavanja da je pogleda u oči kada ima nešto loše da joj kaže...

- Rori me je zamolio da ti dam ovo. Ne znam da li ti je rekao da smo se posvađali. U svakom slučaju, bilo mu je teško, Kara. Mislio sam da treba to da znaš. Ako je išta moglo zauvek da ga vrati kući, to si bila ti.

Bila je to još jedna koverta. Njeno srce se ponadalo da je u pitanju još jedna uspomena, ali dobro je znala da nije. „Danas imam let..."

- Gospođice, treba li vam pomoć?

Otrčala je do najbliže taksi stanice, čitajući ostatak poruke u kolima, dok je pokušavala da dode do daha i umiri otkucaje svog pomahnitalog srca. „Ne postoji način da se oprostim od tebe. Želeo sam, ali nisam to mogao da uradim. I zato je ono sinoć bila neka vrsta oproštaja. Moram da uradim pravu stvar, dušo, a to znači da moram da vidim šta je najbolje za oboje u ovom trenutku, kao i za ljude koji računaju na mene. Da njih nema, ni u ludilu se ne bih vraćao. Nadam se da to znaš. Živi punim plućima na tom putovanju, Kara, čuješ li me? To, naravno, ne znači da želim da me zaboraviš.

Ja tebe neću. Nikada. Obećavam."

- Gospođice?

Kara je došla k sebi tek kada je osetila ruku na svom ramenu.

Okrenula se i ugledala zabrinuto lice čoveka iz obezbeđenja.

Osmeh nuo joj se.

- Mogu li da vam pomognem?

Kara pogleda oko sebe, zapazivši ženu kako trči u zagrljaj nekom muškarcu. U tom trenutku osetila je kako joj se srce slama na hiljade sitnih komadića.

Otišao je.

- Čekate li nekoga? Da se niste izgubili?

143

by voki

Odmahnula je glavom, osetivši kako joj se dva tanušna potoka suza slivaju niz obraze. Ovo je bilo zaista glupo od nje. Nije čak znala ni broj leta, niti kuda je tačno išao. Uostalom, da je hteo da ona bude tu, to bi joj zasigurno i rekao.

Ponovo je odmahnula glavom.

- Ne - konačno je odgovorila.

Međutim, osećala se izgubljeno. Potpuno. Trebalo je da mu kaže.

Barem jednom.

A možda je ipak bilo bolje ovako. Možda je on bio u pravu. Jer ni ona nije imala snage za oproštaj. Uostalom, da je Rori približno osećao prema njoj ono što je ona osećala prema njemu, on bi joj to i rekao, zar ne?

Ako ništa drugo, ovako nije morala da se suoči sa tom činjenicom.

Bila bi to uspomena koja bi ukaljala sve druge.

A to je bilo sve što joj je od njega ostalo.

- Izvolite.

Pogledala je u papirnatu maramicu i tužno se osmeh-nula.

- Hvala vam. Jako ste ljubazni.

- Aerodromi su užasna mesta. Uvek se neko oprašta od svojih voljenih.

- Sigurno ste videli mnogo slomljenih srca. Čovek se osmehnuo.

- Moja majka je uvek govorila, ako voliš nekoga, pustićeš ga da ode, a ukoliko ti je suđen, vratiće ti se. Upamtite ovo, i biće vam lakše.

- A je li možda rekla koliko je teško pustiti nekoga? Jer jeste bilo.

Užasno.

144

by voki

17.

- Konačno! Gospode, izgledaš fantastično! - uzviknu Džojs, nagnuvši se i poljubivši je u obraz. - Ovde je potpuna ludnica. Jesi li uspela da se parkiraš negde blizu? Kara se široko nasmeja.

- Da, nekih pola kilometra odavde, što i nije tako loše, zar ne?

Da istina bude veća, zahvalila je nebesima na tome. Izbegavala je da pogleda preko ulice kako ne bi videla Rorijevu kuću.

Ko god da je rekao kako vreme leci sve rane svakako nije imao pojma, niti mu je ikada srce bilo slomljeno.

- Gde je... ?

Ali Džojs je opet bila u predvorju, i dočekivala je novu grupu gostiju.

Uvek ju je čudilo kako njeni roditelji imaju toliko prijatelja. Džojs je uvek bila spremna za partiju ćaskanja sa svakim od njih.

Kara se nasmeja na tu pomisao. Bilo joj je smešno kako ponekad, da bi zaista umeo da ceniš sopstvenu porodicu, moraš da otputuješ negde daleko na neko vreme.

Nedostajali su joj. Zaista. I koliko god da je uživala u obilascima mesta o kojima je sanjala još od de-tinjstva, znala je da je došao trenutak da se vrati kući.

Međutim, neke stvari se ipak nisu promenile. Volela je Rorija. I znala je da će ga voleti do kraja života. Uprkos bolu u srcu koji nije prestajao, i neizmernoj praznini u duši, Kara nije imala nameru to da menja. Vreme koje je provela s njim, iako kratko, bio je najlep-ši period njenog života. Mnogi ljudi nikada ne dobiju priliku da prožive tako nešto.

Najednom je shvatila da je okružena grupicom brbljivih žena koje su je grlile i ljubakale u obraze.

- O, Bože, pogledaj je samo! Jesi li je videla, Lora? Izgleda fenomenalno! Tako opušteno i osveženo.

Kara je samo zbunjeno treptala dok ju je jedna od njenih polusestara zaprepašćeno okretala, držeći je za ramena.

- Ljubomorna sam na tu bojicu! Je li ti celo telo tako preplanulo?

145

by voki

Kara se nasmeja.

- Nemam nameru da odgovorim na to pitanje.

- Jeste! Pa ti si zaista neverovatna! Moraš jednom da mi pozajmiš tu haljinu! Izgleda tako prokleto seksi!

Došao je red i na Loru da je zagrli i poljubi.

- Bilo je krajnje vreme da se vratiš. Užasno si nam nedostajala!

Iskreno se nadam da si završila sa putovanjima.

- Da, sada sam ovde.

Tamo gde su bile njene najlepše uspomene.

Pred Karom se iznenada pojavila i njena druga polusestra i poljubila je u već utrnuli obraz.

Dvanaest sati sna joj očigledno nije bilo dovoljno. Izgleda da ju je i dalje mučio onaj užasni džet-leg, jer nikako nije uspevala da uspostavi komunikaciju sa svim tim brbljivicama oko sebe.

- Čini mi se da Kara ima jedno iznenađenje za sve nas - reče Lora ushićeno.

- Da... Misliš na novu knjigu, zar ne? - uzvrati Kara zbunjeno.

- Imaš novu knjigu? Još jednu od onih Pravo na...? Kako se ova zove?

- upita jedna od bliznakinja.

Kari više ništa nije bilo jasno.

- Još uvek nema naslov.

- Je l' i ova o dijetama? Te najviše volim, premda je i ona o nagomilanom besu bila odlična. Dala sam je Rajanu kad smo se vratili s medenog meseca kako bi mogao da razume zašto se jednom mesečno zaključam u kupatilu i barem pet minuta vrištim iz petnih žila.

- Ne - odgovori Kara. - Nije o dijetama. Ova je o tome kako treba dopustiti sebi da budeš srećan.

- Da sam na tvom mestu, ja bih pisala o pravu da zauvek ostaneš zaključan u kući - ubaci se Karina polusestra.

Svi se nasmejaše. Osim Kare.

- Jesam li nešto propustila? Bila je to Džojs.

- Zar ovo nije predivno? Kara je ponovo kod kuće! Svima nam je strahovito nedostajala, zar ne, devojke?

146

by voki

Začulo se glasno odobravanje, a potom je Džojs podigla ruku, kao da na trenutak želi da ih utiša.

- Da ne zaboravim, tata će uskoro. Trenutno je sa onim tvojim mladićem u staklenoj bašti, razgovaraju o centralnom grejanju. Valjda.

Ne razumem se ja u te tehničke izraze. Nego, imaju li svi piće? Da ti dospem, Lora?

- Čekaj malo...

- Pa ti nemaš čašu, draga! Jesi li za crno vino, kao i uvek, ili si se tamo navikla na koktele?

- Koji moj mladić? - upita Kara izbezumljeno. Ona nije imala nikakvog mladića. Barem ne više.

A jedini koga su njeni roditelji upoznali sada je bio na suprotnoj strani planete.

Začuo se jednoglasan smeh. Ali Kara se i dalje nije smejala.

- Ne, ozbiljno, koji mladić?

- Pa onaj naš sused, naravno! Budalice jedna. Jedva je čekao da se vratiš.

Kara se sledila. Srce je prestalo da joj kuca. I nije mogla ništa da kaže.

- Kara, jesi li dobro? - upita je Lora zabrinuto.

- Izvinite me - promuca Kara.

To je bilo sve što je uspela da prozbori.

Bila je potrebna čitava večnost da se probije kroz gomilu. Na desetine poznanika i rođaka, od kojih neke godinama nije videla, tiskali su se da joj kažu kako predivno izgleda, kao i da pohvale njenog mladića.

Kada se konačno probila do vrata staklene bašte osetila je mučninu i vrtoglavicu. Noge su joj bile sve teže kako im se približavala. Osim dubokog glasa svog oca, jedino što je čula bili su nepodnošljivo glasni otkucaji njenog srca koji su joj odzvanjali u ušima.

Odškrinula je vrata i istog trenutka susrela se sa tim dobro poznatim tamnim pogledom. A onda se osmehnuo onim osmehom.

Rori je bio ovde?

To nije bilo moguće. I dalje je spavala i sanjala. Sigurno je to. Da. I dalje je bila kod kuće, okružena uspomenama na njega, te je zato usnila srećan završetak koji u stvarnosti nije bio moguć.

147

by voki

- Eno je! - uzviknu njen otac, pružajući joj ruku i uvodeći je u baštu. Daj da te pogledamo, dušo. Bože, prelepo izgledaš!

Naveo ju je da se okrene, kao kad je bila mala i kada mu je tako pokazivala kako joj stoji nova školska uniforma. Kara se okretala kao hipnotisana, ne odvajajući pogled od Rorija. To nije bilo moguće!

- Pa, bila je vredna čekanja, zar ne, Rori, momče? Ne mogu da se setim da je ikada izgledala ovako veličanstveno. Ista je njena majka, znaš?

Karin otac se nagnu i poljubi je u obraz.

- Bićeš predivna nevesta, baš kao i ona - dodao je.

- Molim?

Rori na to ne reče ništa, već se samo široko osmehnu.

- Ti - reče Kara, upirući prstom u njega. - U kuhinju. Odmah.

Rori je i dalje izgledao potpuno opušteno.

- U redu. Čak je potapšao njenog oca po leđima pre nego što su izašli iz staklenika.

- Vidimo se uskoro, Džejmse.

- Naravno, sinko. Sinko?

- Posle tebe, draga - reče Rori svojim baršunastim glasom, propustivši je da prođe.

Kara je jedva uspevala da dođe do daha. Uprkos ozbiljnom izrazu lica, bila je neizmerno srećna što je zatekla Rorija ovde, iako se tome uopšte nije nadala.

Međutim, pre nego što mu pokaže koliko ju je njegovo prisustvo obradovalo, zaista je želela da zna šta se to, do đavola, događa.

Ponovo je morala da se probija kroz gužvu u salonu, ali ovaj put sa njim, što je bila dodatna otežavajuća okolnost, jer su sve oči bile uprte u „srećan par".

Kuhinja takođe nije bila prazna.

- Zdravo, teta Doris - reče Kara umorno.

- Kara! Konačno si stigla. Gospode, sjajno izgledaš! Mada, nešto si mi smršala. Jedeš li ti nešto, devojko? Evo, probaj moje pile.

Teta Doris joj tutnu papirni tanjir u ruke.

- Rori, ti uzmi veće parče. Znam koliko voliš moje pile.

148

by voki

- Voleo bih, teta Doris, ali već sam pojeo dva tanjira. Previše me dobro hranite.

- Gluposti! Jedan tako stamen momak mora dobro da se hrani.

- Teta Doris, možete li na trenutak da nas ostavite nasamo? - ubaci se Kara.

- Naravno, draga! Golupčići moji, sigurno želite da budete sami, zar ne? Niste se dugo videli.

Teta Doris namignu Roriju pre nego što je izašla, a Kara odmah potom baci svoj tanjir s piletinom u sudoperu i obruši se na njega.

- Šta se to događa, do đavola? Šta ti radiš na proslavi godišnjice braka mojih roditelja? Kako to da te svi članovi moje porodice tako dobro poznaju? Zašto si uopšte ovde? Zar ne bi trebalo da budeš u nekoj pustinji i da čuvaš svoje ortake od...

Rori je prekide jednim toplim, mekim poljupcem, i Kari u tom trenutku nije padalo ništa drugo na pamet osim da mu uzvrati.

Gospode, kako joj je nedostajao! Osećala se kao da joj je neko vratio delić nje koji joj je oduzet kada su se rastali. Ponovo se osećala potpunom, prvi put nakon tri meseca.

Obgrlila ga je oko vrata i privila se uz njega, kao da želi da se potpuno stopi s njim.

Ne, ne, čekaj malo!, govorio joj je neki unutrašnji glas. On još uvek nije odgovorio na njeno pitanje. Nije mogao tek tako da se stvori ovde i da je ljubi bez ikakvog prethodnog objašnjenja.

Nakon onoga što je proživela u proteklih nekoliko meseci, shvatila je da joj je sada potrebno mnogo više od fenomenalnog seksa.

- Ne, Rori, sačekaj! - pobunila se, odgurujući ga od sebe.

- Gospode, kako si mi nedostajala.

Pogledi su im se susreli i malo je nedostajalo da se Kara ponovo privije uz njega.

- Sačekaj, Rori! - ponovila je, uspevši da se odupre svojim željama i nagonima. - Hoćeš li prestati?

Ali Rori se nije pomerio. Stajao je na nekoliko milimetara od nje, i Kara je mogla da oseti njegov topao dah na svom licu. Mogla je da vidi njegovu nabreklu muškost, mogla je da čuje njegovo telo kako je zove.

149

by voki

- Samo želim da se barem na trenutak udaljiš od mene. Ozbiljna sam.

- Zar ti nisam dao dovoljno prostora tokom protekla tri meseca? upita Rori zadihano. - Više nemam nameru da te puštam. Ne znaš kroz kakav sam pakao prošao dok sam te čekao.

- Molim?- reče Kara iznenađeno. - Kako to misliš, dao si mi prostora tokom ova tri meseca? Ti si otišao!

- Samo zato što sam morao. Znala si to. Osim toga, morao sam da te pustim da uradiš ono o čemu si oduvek sanjala. Morala si sama da shvatiš šta ti je zaista potrebno.

- A šta ti misliš, šta mi je potrebno?

- Ja. Samo ti je trebalo malo vremena da dođeš do toga.

- Budalo jedna! Ja sam to znala i pre nego što si otišao! Nije mi bilo potrebno prokleto putovanje da bih to shvatila!

- Ali ipak si želela da odeš na taj put.

Ovo se dešavalo zato što mu onda nije rekla istinu, zar ne? Prošao je kroz pakao zato što nije htela da mu kaže koliko ju je njegov odlazak povredio?

- Otišla sam na put da ne bih ostala ovde kad ti odeš. Ubijalo bi me da budem na mestima na kojima smo bili zajedno. A to je uključivalo i moj stan.

- Kara Šian! - povika Rori iznenađeno. - Pa ti si me lagala!

- Nisam želela da imaš osećaj krivice zbog toga što odlaziš, kad si mi još na samom početku jasno stavio do znanja kako nisi „kućevni tip".

- Je li moguće da ti ni u jednom trenutku nije palo na pamet da pokušaš da budeš iskrena prema meni?

- Naravno da jeste. Čak sam pojurila za tobom na aerodrom da bih ti rekla kako se osećam. Ali ti si toliko žurio da odeš da mi nisi rekao ni kuda tačno ideš, tako da sam završila uplakana nasred dablinskog aerodroma, kao neka ludača.

Rorijeve usne se izviše u saosećajan osmeh.

- Zaista?

- Da, zaista. Čak mi je čovek iz obezbeđenja dao svoju maramicu.

- Nisam imao pojma... Dušo...

- Ne, ne, čekaj malo! Nismo još završili! Uprkos njenim rečima, Rori je pokušao da je uhvati oko struka i privije uza se.

150

by voki

- Nemoj to da radiš, inače ću celoj porodici reći kako si neki manijak koji me već mesecima proganja. Kazaću im da si pobegao iz ludnice.

- čela tvoja porodica me je prilično zavolela. Ne bi ti poverovali.

Pošto nisi bila ovde, imao sam potrebu da budem blizu ljudi koji me podsećaju na tebe. Oni su na mojoj strani.

Kara ispruži ruku i položi dlan na njegove grudi.

- Odstupi. Odmah.

- Sviđa mi se kad si takva. Jesam li ti rekao koliko je to seksi?

Kada ga je prostrelila pogledom, Rori se nasmeja i podiže ruke kao da se predaje.

- Dobro. U redu. Ali neću dugo ostati ovde. Kara namesti haljinu, zagladi kosu i duboko udahnu pre nego što se usudila da ga ponovo pogleda.

On se smešio onim osmehom.

- Prestani da se smeškaš i reci mi šta radiš ovde.

- Čekam te.

- Koliko dugo?

- Tri nedelje.

- Šta se desilo sa tvojim poslom?

Rori je neko vreme oklevao, ali ubrzo je odlučio da nešto kaže kako Kara ne bi aktivirala svoju bujnu maštu.

- Ovaj put nisam bio povreden.

- Ali nešto se dogodilo?

- Jeste. Ponovo su nas napali. Usledila je tišina.

Nekoliko puta tokom proteklih par nedelja Rori je osetio kako ga sumnja i strah polako savladavaju. Šta ako je na tom putovanju neko ipak uspeo da ude u njeno srce i osvoji ga?

Znao je da se nikada ne bi oporavio da se tako nešto desilo. Jer, ona je bila njegova, kao što je i on bio njen.

- Niko nije povreden. Osim što mi je narednih nekoliko dana odzvanjalo u ušima.

- I to te je navelo da se vratiš kući i čekaš me, zajedno sa mojom porodicom?

- Ne.

151

by voki

Umeo je da prepozna njen sarkazam. Toliko puta se već susreo s njim. I znao je da mu je pribegavala samo kad je bila uplašena, ili kad se skrivala. Bio je to njen odbrambeni štit.

- Vratio sam se kući zato što si ti bila jedino o čemu sam razmišljao kad se to desilo. Sve vreme si mi bila u mislima. A ne to da li je neko iz mog tima povreden. Samo ti. I neizdrživa želja da ti se vratim. Zbog tebe više nisam bio u stanju da radim svoj posao, Kara. Postao sam isuviše oprezan, što takođe nije dobro. Nisam mogao da dozvolim da dovedem te momke u opasnost zato što želim da se sačuvam za tebe.

- Ali tvoj posao je postao sastavni deo tvoje ličnosti - reče Kara drhtavim glasom. - Ne mogu da ti dopustim da ga se odrekneš zbog mene. Nikada nećeš oprostiti sebi što nisi tamo da im pomogneš.

- Pomažem im, samo na drugi način, koji mi dopušta da više vremena provodim kod kuće i da ostanem u jednom komadu.

- Nisam sigurna da razumem...

- To je najbolji deo - prekide je Rori. - Moj novi posao se sastoji u tome da pronađem novajlije i obučim ih. Nema više odlazaka u krizno područje, jedino što ću nekoliko puta godišnje morati da provedem po nekoliko nedelja u Turskoj, u kampovima za obuku.

Kara ga je neko vreme ćutke posmatrala.

- A ostatak vremena ćeš provoditi kod kuće? Rori klimnu glavom.

- Izluđivaću braću svojim idejama za proširenje posla.

Sve ovo je bilo isuviše dobro da bi bilo istinito.

Međutim, bio je dovoljan samo jedan pogled u njegove iskrene oči pa da Kara vidi da je Rori bio i više nego zadovoljan rešenjem koje je pronašao.

Ostalo je još samo jedno pitanje koje je morala da mu postavi pre nego što mu se konačno preda.

- Zašto cela moja porodica misli da se nas dvoje venčavamo?

- Zato što se venčavamo.

Naravno da je želela da provede ostatak života s njim, ali...

- Lepo je kad te neko pita da li nešto želiš.

- To je tačno, ali znajući koliko umeš da budeš tvrdoglava, smatrao sam da je bolje da te stavim pred svršen čin pre nego što ti uopšte pružim priliku da me odbiješ.

152

by voki

- A šta ako ja ipak kažem ne?

- Onda ću zaista početi da te proganjam i da te ube-dujem da kažeš da, i to dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji, ukoliko to bude bilo neophodno - reče Rori šaljivo. - Više mi nećeš pobeći.

To je verovatno bilo nešto najromantičnije što joj je do sada rekao.

- Pretpostavljam da si već zakazao termin u crkvi, izabrao venčanicu i obavestio deveruše?

- Te dve poslednje stavke prepuštam tebi.

- To mi se već dopada. Za venčanje je potrebno dvoje, Rori Flanagane.

- Tako je. Uvek jednaki, zar ne? Mi smo dvoje ljudi koji više nikada ne žele da budu bez onog drugog. Pa, hoćeš li da se udaš za mene?

Kara oseti kako joj suze naviru na oči. Ovo je bio trenutak koga će se sećati čitavog svog života. Dan kada ju je njen suprug zaprosio.

- Da, udaću se za tebe. Znaš da hoću. Da si me pitao pre tri meseca, i onda bih rekla da. Čekala bih te koliko god je to potrebno da se vratiš kući.

Rori pode prema njoj i nasmeši joj se osmehom koji je čak prevazilazio onaj osmeh.

- Pa, hoćeš li ti prva to da kažeš, ili ću ja? Kara se radosno nasmeja.

- Volim te. Volela sam te i pre nego što si otišao i voleću te do smrti.

Na to si mislio, zar ne?

Rori klimnu glavom, i njegove crne oči zablistaše nesvakidašnjim sjajem.

- Da, na to sam mislio.

- Pa, šta onda čekaš?

Rori joj priđe i položi svoje tople dlanove na njene zajapurene obraze, milujuću palčevima krajeve njenih usana.

- Ja ti neću reći da te volim, jer te reči nisu dovoljno snažne da opišu ono što osećam prema tebi. Ti si jedino što mi je u životu potrebno, Kara. Ne želim da živim bez tebe. Zato sam te onda pustio, iako me je to ubijalo. Morao sam da budem siguran da i ti osećaš isto.

Duboko je udahnuo vazduh.

- Ako voliš nekoga, moraš da ga pustiš, i ako vam je suđeno, ta osoba će ti se vratiti. I biće tvoja. Zauvek.

153

by voki

- Čula sam to već negde - prošaputa Kara zaneseno. -Ja jesam tvoja.

Zauvek. Već sam protraćila ogroman deo svog života čekajući da me pronađeš.

Usne im se spojiše i Kara se privi uz njega kao nikada do tada, tako da su im tela postala gotovo jedno. Rori u jednom trenutku podiže svoje teške kapke i pogleda je; bila je to njegova Kara, njegov prijatelj, njegova ljubavnica, njegova žena. Zauvek.

Konačno je bio kod kuće.

Osmehnula mu se osmehom kojim mu je jasno stavila do znanja da su njihova osećanja obostrana, ali odmah potom se malčice namrštila, poput deteta koje je došlo do nekog veoma važnog zaključka.

- Nema šansi da živim preko puta svojih roditelja.

Rori se glasno nasmeja.

- A da o tome popričamo kasnije? Mnogo kasnije. Bolje da se sad usredsredimo na bežanje sa njihove zabave. Ne zaboravi da moramo da nadoknadimo čak tri meseca.

- Hajdemo onda odavde. I da, definitivno neću da živimo u istoj ulici. Maltene će moći da nas čuju, a ne želiš valjda da upropastiš njihovo mišljenje o tebi kao savršenom zetu, zar ne?

- U redu, pobedila si. To je samo kuća. Svejedno mi je gde živimo, važno mi je samo da smo zajedno, ništa više.

Gospode, kako ga je volela!

- Zaista si najbolji.

- Rekao sam ti, zar ne?

- Ali ipak umeš da budeš pravi dosadnjaković. -A-ha.

Otvorio je vrata i pogledao levo-desno.

- Nema teta Doris na vidiku. Spremaj se za beg. Kara se nasmeja i dade mu ruku.

- Ja sam i više nego spremna. I ne zaboravi, posedujem pozamašnu seksualnu energiju.

Rori se nasmeja i požudno je pogleda.

- Koliko brzo možeš da trčiš?

- kraj -

154