Sofija Vonder Voljena heroina

Naslov originala SophiaWonder LOVED LADY

Sofija Vonder

VOLJENA HEROINA

Alesandro Andreoti je stajao ispred ogledala u spavaćoj sobi i nameštao kravatu, kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima.

Nervozno je opsovao jer nije bio raspoložen za nezvane posetioce, u te pozne večernje sate. Kasnio je na zakazani sastanak, a sada je bio primoran da neplanirano izgubi još par minuta. Jer, samo je toliko bio spreman da posveti onome ko je stajao pred vratima.

Svakoga je mogao da otera, bez pardona i objašnjenja, ali ne i svog mlađeg brata, Luku, koji je nenajavljeno došao u posetu.

Iznenađenje! - uzviknuo je Luka, šireći ruke i pozivajući Alesandra da se zagrle.

Hej! Koga je to plima izbacila?! - uprkos užurbanosti, Alesandro se iskreno obradovao dolasku svog brata, koga nije video nekoliko meseci. - Otkud ti? Odakle dolaziš?

Odakle, hm... - Luka je značajno klimnuo glavom. - Dobro pitanje. Više ni sam ne znam gde sam, poslednji put, bacio sidro.

Uglavnom, u protekla dva meseca sam obišao sve luke na Jadranskom, Tirenskom, Jonskom i Sredozemnom moru!

Pretvorio si se u pravog gusara, mališa! - Alesandro je šaljivo udario Luku iza ušiju, kao što je to činio dok su bili mlađi.

- Koliko si planirao da ostaneš u Riminiju?

Samo ove noći. Sutra nastavljam dalje, ka Ankoni.

Da li te neko prati na putovanju?

Da... - Luka je slikovito prevrnuo očima-jedna devojka.

Pa? Gde je?

Ostala je da spava najaMi. Da spava? U ovo doba? - Alesandro je pogledao na sat, nakon čega je tiho opsovao. - Izvini, moram da telefoniram i da otkažem sastanak, na koji sam krenuo. Ti se smesti, uzmi pivo iz frižidera, napravi sendvič ako želiš. Mislim da ima i lazanje u rerni. Luka je otišao u kuhinju, gde je, umesto piva, uzeo konzervu soka. Vraćao se u dnevnu sobu, kada je začuo Alesandrov glav. Žao mi je, Simona. Nadoknadiću ti ovo... Da, ako ne bude bilo kasno, javiću ti se malo kasnije... Ne, već smo pričali o tome. Ne možeš da prespavaš kod mene... Sebična si... U redu, iskupiću ti se... Zdravo!

Naviknut na iskren i otvoren odnos sa Alesandrom, Luki nije padalo na pamet da se pravi kako nije čuo njegov razgovor.

Ko je Simona? - upitao ga je namršteno, kada mu se pridružio u dnevnoj sobi.

Gledaj svoja posla, klinac - poručio mu je Alesandro, otkopčavajući gornje dugme na košulji. - Reci mi, kako si?

Kako sam?! - Luka je sa ironijom ponovio postavljeno mu pitanje.

Upravo premirem od straha da će se pokazati kako imaš ljubavnicu! Imaš li je, Alesandro?!

-

-

Ne drami, molim te! Čemu takav izraz lica? Nisam počinio nikakav zločin!

O, da, jesi! Usput, gde je Lorenca?!

Nije kod kuće. Smiri se, ništa se dramatično nije dogodilo, i dalje smo u braku i nećemo se razvesti.

Uprkos tome što ti imaš ljubavnicu! Da li Lorenca zna za nju?!

Ovaj razgovor se oteo kontroh - zaključio je Alesandro iznervirano, odlazeći do bara, kako bi sipao sebi piće. - Hajde da se pretvaramo da me nisi prisluškivao i da nisi čuo...

Nisam te prisluškivao! - prekinuo ga je Luka, gledajući ga sa osudom. - A sve i da jesam, nemam nameru da ti se izvinim zbog toga! Kao što nemam nameru da pređem preko otkrića da si u vezi sa izvesnom Simonom! Ko je ona?!

Alesandro je uzdahnuo, nakon čega je otpio gutljaj voćne rakije.

Ako ti budem rekao, da h ćeš prestati da me optužuješ?

Ne, neću! Tek planiram da te napadnem!

Znaš, interesantno je to što si uveren da ću pristati da to trpim. Mogao bih jednostano da te izbacim iz kuće.

O, da, mogao bi! Kada bi ovo bila tvoja kuća! - nadovezao se Luka sarkastično.

Nizak udarac, nema šta...

Slušaj me, zavodniče! - Luka je hrabro stao ispred Alesandra, iako je znao da je on bio snažniji i spretniji od njega, i da je zaista fizički bio u stanju da ga izbaci iz kuće. - Zar si poludeo?! Zar si zaboravio šta je sve Lorenca učinila za tebe, mene i naše roditelje?! Ko zna šta bi bilo sa svima nama, da nas ona nije uzela u svoju zaštitu?!

Zaboravljaš da sam ja, od prvog dana braka sa Lorencom, počeo da radim i da zarađujem, dragi brate! Slažem se da je Lorenca bila velikodušna prema svima nama, ah ni moja plata nije mala!

Zaista? - Luka je i dalje bio ironičan. - Koliko si, tačno, uložio svog zarađenog novca u moju jahtu i u kuću naših roditelja? Koliko mesečno izdvajaš za njihove potrebe? Prestao si i da ih zoveš, Lorenca je ona koja vodi računa o tome da im ništa -

ne nedostaje i da se ne osećaju zapostavljeno! Ako ni zbog čega drugog, zbog toga si dužan da joj budeš veran!

Zašto ne priznaš da te je Lorenca kupila jednom jahtom, Luka? - u nedostatku argumenta, koji bi govorio u prilog njegove odbrane, Alesandro je posegnuo za onim, u koga ni sam nije verovao. - Ja od Lorence nisam tražio nikakve usluge, nikakav novac. Ne osećam se više obaveznim prema njoj, samo zato što je požurila da vas sve kupi. Ja nisam na prodaju.

Ti si budala! - Luka mu je to hrabro pljusnuo u hce. - Nisi zaslužio da imaš suprugu, kakva je Lorenca! Trebalo je da se oženiš sa nekom od svojih beznadežno glupih devojčura, koje si menjao češće nego čarape! Zar ćeš da uprskaš to, što si imao nebesku sreću da upoznaš Lorencu, kao i to što je ona prihvatila da se uda za tebe, nezavisno od tvoje prošlosti i od toga što si, kao i ja, bio kompletni gubitnik?!

Ah, Lorenca je svetica, a ja sam gubitnik! - tada je i Alesandro prasnuo. - Stvari nisu uvek onakve, kakve se čine nekom, ko ih posmatra sa strane!

Onda mi reci šta je ono što zameraš Lorenci, a što ja nisam uspeo da vidim! Ja je poznajem kao neverovatno inteligentnu, plemenitu, sposobnu i razumnu ženu! To sam mislio o njoj i pre nego što mi je poklonila jahtu, i pre nego što je otišla kod naših roditelja i rekla im da naprave spisak onoga što im je potrebno!

Hajde da spustimo loptu! - predložio je Alesandro, sedajući u fotelju.

Sačekao je da i Luka sedne, a onda je zatvorio oči i prstima protrljao koren nosa. - U pravu si, Lorenca je onakva, kakvom si je opisao. Zahvalan sam joj za sve što je učinila za mene, tebe i naše roditelje. Međutim, ono što ne znaš je da se promenila, od kada je...

Od kada je imala spontani prekid trudnoće?

Da. Povukla se u sebe, prestala je da ide na posao, zapustila se. Ume da danima ne izađe iz kuće. Prihvata da komunicira sa veoma malim brojem ljudi. Nažalost, ja nisam u toj grupi.

Zar to nije prirodno? - Luka ju je odmah uzeo u zaštitu. Niko nije imao prava da očekuje od nje da tek tako pređe preko onoga što joj se dogodilo. Razgovarao sam sa Lorencom,

neposredno po njenom otkriću da je trudna, i znam koliko se radovala vašem detetu. Bila je van sebe od sreće!

I ja sam se radovao - nadovezao se Alesandro. - I ja sam patio zbog onoga što se dogodilo. Ali, ona moju patnju kao da nije uzela u obzir! To me je vređalo!

-I zbog toga si odlučio da je prevariš?

Ne, ne zbog toga... - Alesandro je turobno uzdahnuo. Lorenca se jednostavno distancirala od mene. Prestala je da razgovara sa mnom, izbegava moje društvo, preselila se u drugu sobu. Kada sam joj skrenuo pažnju nato da se osećam zapostavljeno, samo je odmahnula rukom i rekla kako je uverena da ću uspeti da naučim da živim sa tim.

-I, bila je u pravu! Šta sam, drugo, mogao da učinim? Da čekam me se Lorenca seti? Ona je prestala da izvršava svoje bračne obaveze, dragi brate. A ja sam muškarac u najboljim godinama. Imam svoje potrebe.

Muka mi je od tebe! - prebacio mu je Luka. - Kladim se da joj nisi prišao na pravi način, već si se samo durio i tražio da budeš ispoštovan! Ko zna šta nju muči, a tebi je do izvršavanja bračnih obaveza?!

E, pa, to je ono, što mene muči!

Luka je namršteno gledao u Alesandra. - Nikada nisi bio suptilan... Jasno, niko te tome nije ni naučio. Uvek si se izvlačio na svoj dobar izgled. To, Lorenci, očigledno nije dovoljno.

Misliš da nije? - Alesandro se samoironično osmehnuo. Zbog čega se, u tom slučaju, udala za mene? Nije sigurno zbogtoga što sam bio uspešan. Ili suptilan.

Uporno potcenjuješ Lorencu. A ona te odlično poznaje.

Poznaje nas obojicu. Zato nam je i pružila šansu. Jer je znala da je do sada nismo imali, i da smo, pod odgovarajućim uslovima, obojica sposobni za to da učinimo čudo. Pokazalo se da je bila u pravu. Lorenca me je time kupila, Alesandro - poručio mu je Luka uozbiljeno. - Time.

Alesandro je neko vreme vrteo čašu među prstima, a onda ju je ispio. - Pretpostavljam da si se nadao da ćeš večeras videti tvoju obožavanu Lorencu - ironisao je - ali je ona, pre jednog sata,

otputovala u Ravenu, kod rođake. Ostaće kod nje nekoliko dana. Žao mi je što si spao samo na to, da se vidiš sa mnom.

Luka je, naglo prebledevši, pogledao u Alesandra. - Kako je Lorenca otputovala? Automobilom?

Ne, ona je prestala čak i da vozi - odgovorio je Alesandro ogorčeno. - Otputovala je autobusom. Zašto pitaš?

Alesandro... - Luka je polako ustao iz fotelje. - Ako je Lorenca otputovala pre jednog sata...

-Da? Ti ne znaš...? Šta? Čuo sam na radiju, uoči polaska sa jahte... Autobus koji je iz Riminija išao za Ravenu je, neposredno po izlasku iz grada, skrenuo sa puta i prevrnuo se. *** Kao sleđen i vidno užasnut, Alesandro je panično gledao u Luku, pokušavajući da, iz konteksta onoga što mu je on upravo rekao, izvuče Lorencu. Prebirao je po glavi vreme polaska njenog autobusa, putanju kojim je planirao da se kreće, mogućnost da je nešto bilo pomereno ih promenjeno.

Odbijao je da misli da se Lorenci nešto dramatično dogodilo.

Njegova svest je odbacivala svaku ideju o tome.

Potpuno iracionalno, osetio je bes prema Luki, najviše zbog toga što je i on bio obuzet strahom, i što se taj strah jasno ogledao na njegovom licu.

Da li... Da li ima povređenih? - uprkos pokušajima da ne prenagljuje sa zabrinutošću, Alesandro je morao da sazna tu informaciju.

Luka je progutao knedlu i potvrdno klimnuo glavom. - Strahuje se da ima i poginulih...

Izbezumljen od crnih slutnji, Alesandro je skočio na noge, da bi dohvatio svoj mobilri telefon. Pozvao je Lorencu, ah ona nije odgovorila na poziv.

Idem na lice mesta! - objavio je, uzimajući sako. - Pođi sa mnom, molim te!

Naravno! - potvrdio je Luka, koji se gušio od neizvesnosti.

Zatražio je da on vozi kola, jer je procenio da je Alesandro bio previše uznemiren. Nikada pre nije video svog brata toliko uplašenog, toliko nemoćnog da obuzda svoje strahove. Procenio je da je Alesandro bio u stanju i da plače i da viče, u isto vreme, koliko i da kleči na kolenima i moli se. U njemu je, iz minuta u minut, rastao nivo panike, koja je pretila da, u najstrašnijem obliku, provali iz njega. Izašli su na magistralu, koja je vodila uz samu ivicu mora. Da su se nalazili na dobrom putu, shvatili su kada su počela da ih pretiču policijska kola, vozila hitne pomoći, kao i kombiji lokalnih televizijskih stanica. Čulo se zlokobno zavijanje sirena, rotaciona svetla su oštro parala mrak, čak se i more oglašavalo pretećim hukom.

Svega desetak kilometara, po izlasku iz grada, naišli su na jeziv prizor, od koga su zanemeh. Položaj prevrnutog autobusa je, sam po sebi, ukazivao na težinu udesa, na mogućnost velikog broja žrtava. Ranjeni putnici su sedeli na kamenoj obali i zapomagali.

Mnogi su plakali, bilo je i onih koji su vrištah i dozivali svoje bližnje, očigledno zarobljene u autobusu. Brojne medicinske ekipe su, na licu mesta, ukazivale pomoć onima koji su bih najugroženiji. Vođen potrebom da se što hitnije uveri u to da je sa Lorencom bilo sve u redu, Alesandro je bezglavo izjurio iz automobila i potrčao napred. Potpuno je ignorisao uniformisane karabinjere koji su pokušavali da zavedu red, da ne dozvole da nepotrebna gužva omete prilaz lekarima i pružanje pomoći povredenima.

- Moja žena! - kriknuo je Alesandro, pokušavajući da odgurne dva karabinjera, koji su mu presekli put. Procenivši da je Alesandro bio van sebe od brige i pritom beskompromisno rešen da se probije do samog epicentra udesa, karabinjeri su mu dozvolih da krene napred. Gledali su ga saosećajno dok je, među povređenim putnicima, tražio njemu poznato lice. Alesandro je nakon nekoliko načinjenih koraka morao da zastane i da na trenutak zatvori oči. Zaključio je da, zaslepljen panikom, ništa nije mogao da vidi, da mu je svačije lice bilo kao iskrivljeno, da su mu sve žene ličile na Lorencu.

-

Toliko je želeo da je pronađe, da se uveri da je bila dobro. Jer, ako to nije bila...

*** Kada ju je ugledao, uplašio se da su ga oči varale. Da je slika u koju je gledao predstavljala samo refleksiju njegovih želja.

Klečala je na kolenima i pritiskala otvorenu ranu na stomaku nekog mladića, dok je doktor pokušavao da ga reanimira. Iako su Alesandru, od olakšanja, zasuzile oči, uspeo je da registruje da je Lorenca bila nepovređena, da je, čak, delovala pribrano i trezveno. Kao da nije preživela strašan stres, kao da joj život nije bio ugrožen i kao da nije držala zarivene prste u otvorenu ranu nepoznatog mladića, koji se borio za život.

Doktor je uspeo da reanimira mladića i da mu, odmah potom, čvrsto previje ranu. Ka njegov poziv, mladića su preuzeli bolničari i uneli ga u vozilo hitne pomoći.

Lorenca je glasno odahnula, a doktor joj je prišao i potapšao je po ramenu. - Ovo ne bih uspeo da izvedem bez vas, Lorenca...

Poneli ste se kao profesionalac... Hvala vam... Šta mislite, hoće li mladić preživeti?

Ne znam - iskreno je odgovorio. - Trebalo bi da se izbori za život, jer se nalazio na opasnoj granici da ga izgubi.

Lorenca... - oslovio ju je Alesandro, nakon što joj je prišao.

Ona gaje iznenađeno pogledala, očigledno veoma zbunjena njegovim prisustvom. - Kako...

Da li si dobro? - prekinuo ju je, gledajući sumnjičavo u njenu krvlju isprskanu košulju, sa koje su bih strgnuti rukavi, kao i široka traka iznad poruba.

Jesam... Ova krv nije moja...

Vi niste bih u autobusu? - doktor ga je radoznalo odmeravao, skidajući rukavice.

Bilo mu je jasno da je Alesandro bio neko ko je pristigao sa strane, ah je postavio to pitanje kako bi otkrio njegov identitet, kao i njegovu vezu sa Lorencom.

Alesandro je prozreo taj njegov verbalni manevar, zbog čega ga je namršteno pogledao.

Ne, nije bio - Lorenca je odgovorila umesto Alesandra, očigledno nesvesna doktorove lukavosti. - Ovo je moj suprug, doktore Konti. Alesandro Andreoti. Očigledno je na vestima čuo za udes.

Imate izuzetno humanu i hrabru suprugu, gospodine Andreoti. Pribranu, trezvenu, spremnu da reaguje u trenutku.

Ona je prva pritekla u pomoć povređenima. Izvlačila ih je iz autobusa, sanirala im rane, tešila ih i ohrabrivala. Kada sam stigao na mesto udesa, prišla je da me pita kako može da pomogne. To nikada pre nisam doživeo.

Da... - izustio je Alesandro, munjevito svestan neprijateljstva, kojeg je osetio prema doktoru.

Uprkos sreći zbog otkrića da je sa Lorencom sve bilo u redu, kao i ostacima straha koji su još uvek kolali po njegovom telu, Alesandro je razmišljao o karakteru pogleda, kcje je doktor upućivao Lorenci. Činilo mu se da ju je gledao sa muškim interesovanjem, jačim od okolnosti, koje nisu bile nimalo romantične. Očigledno naviknut na dramatične situacije u kojima se vodila borba za ljudske živote, doktor Konti je bio u stanju da sagledava okolnosti bez komponente stresa. Zahvaljujući tome je primetio Lorencu, kao ženu, a ne samo kao hrabru osobu koja se, svojom odvažnošću, izdvajala od drugih.

Kada sam je video kako kida rukave sa svoje košulje da bi podvezala nogu povređenoj devojčici, pomislio sam da je i ona lekar. Iznenadio sam se kada mi je rekla da je diplomirani hemičar.

Tačnije, moja supruga je magistrirala prirodne nauke ispravio ga je Alesandro, spuštajući ruku na Lorencino rame. - Da h možemo sada da krenemo?

Da, možemo - potvrdila je ona, nakon čega je pogledala u doktora Kontija. - Do viđenja, doktore! Volela bih da se nismo upoznah pod ovakvim okolnostima.

Dođite obavezno sutra u bolnicu, da vam pogledam taj otok na glavi!

Molim?! - Alesandro je odmah uočio modro ispupčenje na Lorencinom čelu. - Ipak si povređena!

Nije mi ništa! - grubo je odbrusila, krećući užurbano napred.

Iz ovih stopa te vodim u bolnicu! - najavio je Alesandro, kada ju je sustigao.

Lorenca je zastala i odlučno ga pogledala. - Hoću da idem kući, Alesandro! Kući, razumeš?! Ne postoji ni najmanja šansa da me ubediš u suprotno!

-

*** Još brže je krenula napred, a onda je, nakon što je prošla kordon karabinjera koji je obezbeđivao mesto nesreće, uletela u nečiji zagrljaj. Već je u sledećem trenutku shvatila daju je Luka mahnito stezao, lud od sreće što je vidi živu i zdravu.

O, nikada ti ovo neću oprostiti! - vikao je kroz suze, stežući je nekontrohsanom snagom. - Umalo nisam umro, čekajući da vidim da h je sa tobom sve u redu! Kako si?! - odvojio ju je od sebe, kako bi proverio da li je bila povređena.

Dobro sam, sve je u redu - Lorenca ga je umirila i zahvalno ga pomazila po obrazu. - Žao mi je što si se toliko uplašio.

Tvoja snaha je sa povređenom glavom izigravala heroja!

Alesandro je to saopštio Luki, dok je prolazio pcred njega i išao u pravcu automobila.

Povredila si glavu?! - Luka je zabrinuto upitao.

Mislim da sam udarila čelom u staklo, jer sam sedela pored prozora objasnila je, dodirnuvši se po čelu.

-Trebalo je da miruješ, nakon tog udarca! -činilo se da je Alesandro kipteo od besa. - Šta ako si dobila potres mozga?!

Možda ti se, na mestu dobijenog udarca, formirao hematom!

A možda ću, ako budem imala sreće, umreti zbog ove povrede!!! uzvratila mu je Lorenca ogorčeno, vičući na sav glas.

- Stanite! - uzviknuo je Luka koji je, stojeći sa strane, mogao da proceni koliko je bilo čudno to što su se Alesandro i Lorenca prepirali, usled te užasne situacije i usled mnoštva ljudi koji su ih plakali, ili se grlili i ljubih.

Uhvatio se za glavu, tek tada svestan težine bračnih problema, koje su imali Alesandro i Lorenca. Nekoliko trenutaka je očajavao, a onda je shvatio da sve, možda, nije bilo toliko crno.

Setio se koliko je Alesandro bio uplašen od mogućnosti da se Lorenci nešto loše dogodilo, nakon čega je procenio da je izhvanje besa predstavljalo njegov način da se izbori sa doživljenim stresom.

Ovo je suludo! Nema potrebe da vičete jedno na drugo, i to sada, kada se sve dobro završilo! Ah, slažem se sa Alesandrom, Lorenca. Trebalo bi da odeš u bolnicu.

Doktor mi je pregledao ranu i procenio da nije u pitanju ništa opasno.

Ah, dobri doktor Konti - podsmehnuo se Alesandro - kome polazi za rukom da se udvara ženama, nad umirućim pacijentima! Šta? - Luki ništa nije bilo jasno.

Lorenca je umorno uzdahnula i uhvatila Luku ispod ruke. Odvedi me do kola, molim te. A usput mi reci otkud ti u Riminiju?

Upravo si izvukla živu glavu iz prevrnutog autobusa, Lorenca - Luka ju je nežno mazio po nadlanici. - Pusti sada priče o meni. Hoću da mi ispričaš šta se dogodilo.

Ne mogu da pričam o tome. Imam potrebu da što pre zaboravim nasve.

To, obično, ne ide tako... Trebaće ti dani da se oslobodiš onih najživljih sećanja na doživljenu nezgodu.

Sedi pored mene, pozadi - zamolila ga je, jer su upravo stigli do kola, nepravilno parkiranih pored puta.

Kada su se smestili, Lorenca je spustila glavu na Lukino rame i zatvorila oči. - Da čujem... Odakle ti u Riminiju?

Angažovan sam, od strane jednog sportskog magazina koji izlazi u Napulju, da pravim foto-reportaže sa svih delova italijanske obale. Zaputio sam se ka Ankoni, ali sam zastao ovde, kako bih se video sa tobom i Alesandrom.

Lorenca je na trenutak otvorila oči i, u retrovizoru, suočila svoj pogled sa Alesandrovim pogledom. Ponovo je zažmurila i prigušeno uzdahnula.

Lepo od tebe. Baš se radujem što si došao. Da li si još uvek u vezi sa Dehjom?

Ne, nedavno sam upoznao Rikardu. Pristala je da pođe sa mnom, na krstarenje.

Gde je ona sada?

Ostala je na jahti. Nije joj bilo dobro, kada sam ja odlučio da dođem kod vas.

Ostala je da spava zato što se napila?

Oboje su istovremeno prasnuli u smeh, nakon čega je Luka poljubio Lorencu u čelu, u blizini mesta na kome joj se formirao otok.

Neverovatno je koliko me dobro poznaješ! To me ponekad plaši! Šta ću da radim, ako budem naumio da učinim nešto, što bi trebalo da ostane tajna za tebe?!

Dva puta razmisli, pre nego što napraviš neku glupost! savetovala ga je Lorenca šaljivo. - Mislim da ću, po dolasku kući, da pribegnem Rikardinom receptu: napiću se i zaspati.

Nećeš, ako se ja budem pitao - poručio joj je Alesandro, sa prednjeg sedišta. - Bilo bi opasno da imaš alkohola u krvi, ako se, tokom noći, pokaže da je ta rana opasnija nego što izgleda i ako bude bilo potrebno da te vodim u bolnicu.

Sva sreća da ne moram da te slušam, Alesandro - Lorenca mu je mirno uzvratila.

Zašto bi me slušala?! - nadovezao se ironično. - Ja sam samo tvoj muž!

Koji se ne razume u medicinu - tada je Lorenca imala spreman nastavak rečenice.

Vidim da mi je to velika mana, a da je poznavanje medicine velika prednost doktora Kontija!

Tek razgovora radi, Alesandro, reci mi šta imaš protiv doktora Kontija?

Misliš, sem toga što ti se udvarao, i to usred krizne situacije?

Sve i da mi se jeste udvarao, a nije, imao je na to pravo.

Možda zato što si propustila da mu kažeš da si udata! Vidim da je uspeo da sazna ponešto o tebi, ah ne i ono najvažnije!

Ućuti, Alesandro! - Luka je nezadrživo prasnuo. - Ni ja ne mogu da te slušam, a mogu samo da zamislim koliko je Lorenci to teško!

Teši me okolnost da će se uskoro dočepati alkohola, pa će joj stvarnost biti daleko podnošljivija! - Alesandro nije odoleo da još to kaže.

-

II Kroz par minuta su stigli do kuće. Odmah pošto je parkirao automobil, Alesandro je izašao napolje i besno zalupio vratima za sobom.

Moraš nešto da znaš, Lorenca - Luka ju je sprečio da i ona izađe napolje. - Alesandro je bio van sebe od brige, kada je saznao za udes. Mislim da ovo predstavlja njegov način da se izbori sa ostacima pretrpljenog stresa.

Baš me briga! - Lorenca je odmahnula glavom. - Samo bih volela da ućuti! U glavi mi se odvija agonija, zbog koje bi najradije vrištala na sav glas! Ne smem ni da počnem da ti pričam šta sam sve preživela, od trenutka kada je autobus krenuo da se zanosi i na kraju se prevrnuo! Poslednje što mi je potrebno je muž, koji se u najpogrešnijem trenutku setio da bude ljubomoran!

Koliko je meni poznato, Alesandro je konstantno ljubomoran, od trenutka kada te je upoznao.

Ja sam njegova zlatna koka, Luka! Alesandro misli da ga čeka propast, ako ga ja napustim! Vreme je da mu kažem da se to neće dogoditi!

Mohm? - Luka ju je namršteno pogledao. - O čemu to pričaš, Lorenca?

Udarila ga je po grudima i usiljeno mu se osmehnula. - Nema razloga da brineš, Luka, ni o čemu. Ja ću te uvek voleti, nezavisno od vrste odnosa sa tvojim bratom. Voleću i vaše roditelje. Vi ste postali, i uvek ćete biti, deo moje porodice. Nikada vas neću napustiti. Volela bih da znam da ćete i vi uvek biti uz mene.

Sačekaj, malo! - Luka ju je uhvatio za ruku, kada je krenula da izlazi iz automobila. - Moram da znam...

Ne, ne moraš! - istrgla je svoju ruku iz njegove. - Uostalom, ne mogu sada da pričam o tome. Veruj mi, Luka, sve što želim je da se ova noć što pre završi.

Hoćeš li da budem sa tobom? Spavaću na podu, pored tvog kreveta.

Bolje idi kod svoje Rikarde - zahvalno mu se osmehnula. Sigurno si joj potreban, za slučaj da se probudila mamurna.

Ja... - Luka je izašao za Lorencom iz automobila i uhvatio je za obe ruke. - Planirao sam da već sutra ujutru isplovim, ali, mogao bih da ostanem...

Za tim nema potrebe - nežno gaje pogurala napred. - Idi, slobodno... Pozvaću te sutra, kako bih te uverila da je sa mnom sve u redu.

Luka ju je uzeo u zagrljaj i snažno je stegao. - Obavezno to učini!

- preporučio joj je, nakon čega se, ispunjen emocijama, naglo udaljio od nje.

Dok ga je gledala kako odlazi, Lorenca se zabrinuto upitala da li je dobro postupila što je odbila njegovu pomoć. Osećala je da se nalazila na ivici emotivnog pucanja. Previše toga ružnog joj se isprepletalo te večeri, u svega nekoliko sati: hronična depresija, udes, suočavanje sa ljudskim patnjama, Alesandrovo ponašanje...

Bila je toliko iscrpljena da je pretila opasnost da se sruši svakog trenutka. Imala je potrebu da plače, ah je osećala da ne može da računa sa tom vrstom olakšanja. Nešto u njoj je bilo stegnuto...

Ušla je polako u kuću, moleći se u sebi da je Alesandro poštedi svog besa, makar on proizilazio i iz pretrpljenog straha.

Zakoračila je oprezno u dnevnu sobu, kroz koju je morala da prode da bi ušla u svoju sobu. Tamo ju je čekalo iznenađenje. Na komodi je zatekla čašu svog omiljenog pića, sa kockicama leda.

Znala je da ju je Alesandro tu ostavio, što ju je neznatno dirnulo.

Alesandro... Zatvorila je oči i ispila gutljaj jakog pića. Kada bi samo znao kolika je, te noći, bila njena potreba za njim, za njegovim zagrljajem, za njegovom utehom.

Jedino je on mogao da je ozdravi od onoga što joj se dogodilo, jedino je on mogao da izbriše sećanja na proživljeno traumatično iskustvo.

-

Ničije reči nisu imale takvo dejstvo na nju, kao što su to imale Alesandrove reči. Ničije ruke nisu mogle da je, bolje od njegovih, navedu da se oseti bezbedno, da je ubede da će sve biti u redu.

Samo da je mogla da mu se obrati... Da poveruje da je bio njen...

*** Ispila je punu čašu, nakon čega je otišla u svoju sobu.

Svukla je svu odeću sa sebe i ubacila je u kesu, sa namerom da je baci. Požurila je da stane pod tuš, da spere krv sa sebe, da opusti napete mišiće.

Sva je bila u grču, sva stegnuta iznutra, puna užasa koga nije mogla da se oslobodi.

Dugo tuširanje joj je tek neznatno pomoglo. Prosušila je kosu peškirom, obukla spavaćicu i uvukla se u krevet. Prebacila je prekrivač preko glave, kao da je želela da zaboravi na spoljni svet, na ono što je videla, na ono sa čime nije mogla da se izbori.

Nalazila se u svom udobnom, prostranom krevetu, udisala je miris čiste posteljine, popijeni alkohol joj je grejao utrobu. Ipak, duhom kao da je još uvek bila na onoj plaži, na kojoj je ležao prevrnuti autobus, koji je odneo nekoliko života i unesrećio mnogo više ljudi. Osećala se životno ugroženo, i bilo joj je hladno, i nije mogla da izbriše iz sećanja slike ranjenih i poginulih ljudi.

Sva se tresla, kao da je tek tada postala svesna izbegnute opasnosti. Kao da je, tek tada, dozvolila strahu da se ispolji, jer je tamo, na plaži, morala da se pravi da je hrabra, kako bi pomogla povređenim ljudima.

Padala je u san i budila se, sve vreme se tresući i ne uspevajući da se zagreje, kao da ju je mučila groznica. Kada, u dužem intervalu, nije uspela da zaspi, odlučila je da popije tabletu za smirenje.

Uzela je tabletu iz kupatila, a onda se zaputila u kuhinju, kako bi je popila sa hladnim mlekom. Tamo je čula udaljeno zavijanje sirena i pretpostavila je da su brojne ekipe i dalje bile na terenu, kako bi sanirale sve posledice udesa.

Iako je znala da je to bilo pogubno za nju, sela je u dnevnu sobu, ispred televizora, kako bi odgledala vesti. Nije umela da objasni šta je želela da čuje, ih da vidi. Nešto ju je nagonilo da gleda snimke prevrnutog autobusa i da sluša informacije o broju poginulih i povređenih putnika.

Vesti o udesu bile su emitovane na mnogim kanalima. Lorenca ih je, u prvom trenutku, gledala kao nezavisni posmatrač, kao neko ko pije bio na licu mesta, u epicentru dešavanja.

A onda, sve je provalilo iz nje. Iznova preživljen strah, tuga, odloženi osećaj panike, suočavanje sa sopstvenom smrću, kao i sa smrću drugih ljudi. Zaplakala je grčevito, prolivajući more suza i ispuštajući jecaje koje nije uspevala da priguši.

Naglo probuđen iz sna, Alesandro ju je zatekao kako se previja na kauču, skrhana bolom i plačem kojeg nije mogla da zaustavi.

Video je da je gledala vesti i odmah je zaključio da je ona, tek tada, dozvolila sebi da se uplaši i da ispolji tugu zbog svega što je videla i doživela.

Seo je na ivicu kauča i povukao je naviše, prislanjajući je na svoje grudi. Grlio ju je sa obe ruke dok je ona glasno ridala, obilato, svojim suzama, kvaseći majicu u kojoj je do tada spavao.

Mazio ju je po glavi, a ona se sve više upijala u njegovo telo i sve jače ga rukama stezala oko vrata. Uprkos tome što je bio duboko potrešen suzama svoje žene, Alesandro je pomislio kako ona, nikada pre, nije pred njim pokazala toliki stepen ranjivosti i nemoći, kao što je to tada činila.

Nakon prekida trudnoće, izbegavala je da ga vidi. U bolnici se pravila da je sa njom sve bilo u redu, samo da bi ga navela da što pre ode i ostavi je samu.

Možda je, konačno, shvatila da je on neko, ko je u stanju da joj pomogne, ko je želeo da to čini. Ako ga je Lorenca sada grlila sa očajničkom potrebom, možda je bila spremna da ga ponovo prihvati, nadao se tome. Imao je u vidu okolnost da ona nije bila osoba koja je olako poklanjala poverenje. Naprotiv, smatrao ju je za izuzetno oštroumnu osobu, koja je umela da procenjuje ljude, a posebno one koji su se ponašali neiskreno.

Ponadao se da je mogla da oseti da je bio najiskrenije zabrinut za nju i da mu je najozbiljnije bilo stalo do njenog oporavka. Zar bi

ga, u suprotnom, tako grčevito grlila i tako se snažno upijala u njega? Kada je osetio da je postala potpuno iscrpljena, pomogao joj je da ode do spavaće sobe, držeći je čvrsto priljubljenu uz sebe.

Smestio ju je u krevet i pokrio je prekrivačem, a kada je ona ispružila ruku ka njemu, legao je pored nje i ponovo je uzeo u zagrljaj. Lorenca mu je zarila lice u vrat i uhvatila među prste kraj njegove majice, kao da je htela da ga zadrži, ako pokuša da ode.

Da je zaspala, Alesandro je shvatio kada joj je ruka, kojom se držala za njegovu majicu, klonula pored tela. Nastavio je da je mazi uprkos tome što je ona spavala, uveren u to da su njegove nežnosti mogle da rasteraju ružne snove i uvedu je u nov, bezbolan dan.

III Osetio je kada je, narednog jutra, otvorila oči, kada se probudila.

Primetio je da se odmah uhvatila za glavu, da je krenula da prstima opipava mesto na čelu, na kome je imala otok i modricu.

Da li te boli? - tiho ju je upitao, pridižući se na lakat, kako bi joj pregledao čelo.

Malo, na dodir - odgovorila je, blago se mršteći.

Nežno je odgurnuo njenu ruku, a onda se još više pridigao, kako bi spustio plah poljubac na povređeno mesto na čelu. Kada je otkrio da se Lorenca nije pobunila ili ga odgurala od sebe, nastavio je da joj, sitnim poljupcima, obasipa čitavo lice. Na kraju se usudio da joj, prvi put nakon nekoliko meseci, poljubi usne.

Osetio je njihov drhtaj, kao i njihovo instinktivno razdvajanje.

Odmah je pojačao pritisak svojih usana, željan mekoće Lorencinih usana, željan da povrati prisnost sa njom.

Instinktivno, ne prekidajući da nežno osvaja njene usne, priljubio se uz nju i krenuo da je mazi rukom po boku.

Lorenca se tako ishitreno i odlučno izvukla iz njegovog zagrljaja, da je umalo pala sa kreveta. Otišla je u ugao sobe, odakle ga je pogledala na prekoran način.

Ne želim da me ljubiš... - poručila mu je, ukrštajući ruke preko probuđenih grudi.

Izvini... - Alesandro je, dubokim uzdahom, potisnuo nabujala osećanja. - Znam da si pod stresom, zbog onoga što se juče dogodilo...

Ne... Ja ne želim da me ljubiš nikada više...

Molim?! - reagovao je zabezeknuto na njen zahtev. Želim da se razvedem od tebe! - prvi put je jasno i glasno izgovorila ono, o čemu je razmišljala nedeljama unazad, zbog čega je i zapala u depresiju.

Lorenca! - Alesandro ju je oslovio ljutito. - Da li uopšte znaš o čemu pričaš?! Hajde da ostavimo ovaj razgovor za kasnije!

- predložio je iznervirano, ustajući iz kreveta.

Varaš se ako misliš da je udes isprovocirao moju odluku da se razvedem od tebe. O tome razmišljam već duže vreme.

Očigledno je da razmišljaš na pogrešan način! Ne vidim nijedan razlog, zbog koga bi tvoj zahtev da se razvedeš od mene bio opravdan!

U redu, smatraj moj zahtev na koji god hoćeš način, samo prihvati da se sporazumno razvedemo, bez uplitanja suda.

Nikada! Moraćeš da me tužiš, ako želiš da ponovo budeš slobodna!

Ako budem primorana, i to ću da učinim! I, veruj mi, ostvariću ono što želim!

Na koji način? Sa kojim obrazloženjem? Poznato mi je da je tvoj otac veoma uticajan, ah sumnjam da je a stanju da potkupljuje sudije!

Hajde da se ne upuštamo u analiziranje onoga što je moj otac u stanju da učini. Fokusirajmo se na tebe, Alesandro, na ono što bi ti mogao da dobiješ našim razvodom.

O čemu to govoriš? - upitao ju je namršteno.

Ako budeš saglasan sa našim razvodom, moći ćeš da zadržiš svoj posao u očevoj kompaniji, ovu kuću, automobil, a takođe ćeš dobiti i izvesnu svotu novca, ili mesečno izdržavanje, kako se već dogovorimo.

Ha! - huknuo je Alesandro prezrivo. - Bilo je pitanje trenutka kada će kalkulantska priroda De Anđehsovih da se pokaže u punom sjaju! Sve vreme sam sumnjao da si ti, ipak, prava ćerka svog oca, iako se činilo da to nije tako. On je naučio -

da sve probleme rešava novcem, da presabira šta je bolje za njega, šta mu se više isplati. Krenula si njegovim putem.

Zar nije novac rešio i većinu tvojih problema, Alesandro?

Jeste. Ali, ispostavilo se da mi, kada sam ga dobio, ne znači previše. Više mi je stalo do toga da budem tvoj muž, nego da imam novca.

Ah, neko bi, slušajući te, pomislio da bi pristao da živiš sa mnom i u pustinji, pod šatorom, bez komfora na koga si se lako navikao!

Naravno da bih pristao! - spremno je uzvratio. - Testiraj me, ako želiš!

Sve što žehm je da se razvedem od tebe, Alesandro Lorenca mu je to ozbiljno poručila, nakon što je duboko uzdahnula. -I, učiniću to. Uz tvoju saglasnost, ili bez nje.

Moraćeš da me tužiš, Lorenca. Nikada ti neću dati razvod.

Možda ćeš misliti drugačije kada budeš, crno na belom, video šta dobijaš razvodom - još mu je to rekla, a onda je otišla u kupatilo.

Na brzinu se istuširala i obukla, nestrpljiva da što pre izađe iz kuće, da se udalji od Alesandra. I on se, u međuvremenu, spremio zapolazak na posao, i čekao ju je u dnevnoj sobi.

Kuda si krenula? - nabusito ju je upitao, kada je video da uzima telefon, kako bi pozvala taksi.

Prvo idem kod advokata, a potom u bolnicu.

Da bi se videla sa onim doktorom? - nastavio je da se mršti na nju.

Ne moram da ti polažem račune o svom kretanju, Alesandro - umorno mu je uzvratila, nakon čega je uspostavila vezu sa taksi dispečerom.

O, da, moraš! Ti si još uvek moja žena, ma koliko ti verovala u suprotno!

Ne vuci me za jezik! - pripretila mu je, spremna da izađe iz kuće. -I ne pokušavaj da me kontrolišeš!

Ako ne želiš da te kontrolišem, pazi na svoje ponašanje! viknuo je za njom.

Kada je ostao sam, Alesandro je besno opsovao. Prekoreo je sebe zbog načina na koji je razgovarao sa Lorencom, koja je, svega

desetak sati ranije, izbegla smrtnu opasnost. Bio je užasnut sobom, kao i načinom na koji je reagovao na njen zahtev da se razvedu. Tek je tada shvatio da nije smeo da viče na nju, da je trebalo da bude obzirniji i uviđavniji. Poslednje što je želeo je da je još više uznemirava, da ugrožava njeno depresivno stanje.

Pitao se da h je bilo kasno da počne da se ponaša drugačije. U svakom slučaju, isplanirao je da, te večeri, pokuša da smirenije razgovara sa Lorencom i da je ubedi da je bio apsolutno iskren, kada je rekao da mu je, najviše od svega, stalo do toga da bude njen muž. *** Lorenca se nalazila u stanju laganog nervnog rastrojstva, kada je ušla u kancelariju dugogodišnjeg porodičnog advokata. Očekivala je da će je početak realizacije ideje o razvodu od Alesandra uzdrmati, ah nije ni pretpostavljala da će je to dovesti do ivice normalnog funkcionisanja.

Jedva uspevajući da poveže rečenice, naložila je advokatu da sastavi predlog o sporazumnom razvodu braka, pod najpovoljnijim mogućim uslovima po Alesandra. Zatražila je od njega, još, da bude diskretan, da o pokretanju razvoda ne govori nikome, posebno ne njenom ocu, koji je u startu bio protiv njene udaje za Alesandra.

Nalazila se u jedva podnošljivoj emotivnoj krizi, kada je ušla u bolnicu i zatražila da je odvedu kod doktora Kontija. Bilo je dovoljno da izgovori svoje devojačko prezime, pa da ljudi oko nje skoče da joj ugode, da učine sve što je tražila. De Anđelisovi su bili starosedeoci u Riminiju, važili su za najbogatiju i najuticajniju porodicu u oblasti Emilija Romanja.

Lorencin otac, Fabio De Anđelis, bio je vlasnik nekoliko kompanija, od kojih je najveća bila ona koja se bavila kontruisanjem i izgradnjom luksuznih jahti. U toj kompaniji je, na mestu komercijalnog direktora, radio Alesandro. Lorencina majka, Klaudija De Anđehs, je u miraz donela vlasništvo nad velikim brojem placeva, koji su se nalazili tik uz obalu, placeva na kome su se sada nalazile komforne vile za izdavanje najbogatijim turistima.

Za jedne lukav i proračunat, za druge profesionalno mudar, Fabio De Andelis je, čestim humanitarnim donacijama, naveo svoje sugrađane da ga vole i poštuju, sprečio ih je da razviju prezir prema njemu i njegovoj porodici, prezir koji su prebogati ljudi redovno izazivali. Poklanjao je novac zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, ulagao je u gradsku infrastrukturu, sponzorisao je lokalne umetnike, neretko je pomagao i nepoznate, socijalno ugrožene, pojedince.

Lorenca je znala da njen otac nije sve to činio iz humanih poriva, već, kao što je Alesandro i primetio, u ime kalkulantskih proračuna. Sve što je činio, činio je u ime moguće dvostruke dobiti. Lično je gajio tihi prezir prema siromašnima, zato je isključivo poslovao sa onima koji su imah novca koji, pri kupovini, nisu pitah za cenu. Bio je zgrožen kada mu je Lorenca, njegovo jedino dete, poverila da želi da se uda za muškarca sa siromašnog i nerazvijenog Juga, koji nije imao redovan posao, ni karijeru, a ni stalno mesto stanovanja, već je menjao poslove, gradove i stanove. Uvek je ostajao u blizini Strongolija, u kome su živeh njegovi stari i bolešljivi roditelji, kojima je požrtvovano pomagao.

Kada nije uspeo da je odgovori od udaje, postupio je na svoj provereno mudar način. Prihvatio je Alesandra, zaposlio ga je u svojoj kompaniji, a kada je on pokazao da je željan dokazivanja, dozvolio mu je da rukovodi komercijalnim sektorom. Tako ga je proizveo u još jednog dužnika, koji nije imao šta da mu zameri, koji je mogao jedino da mu bude zahvalan.

Alesandro je u startu procenio svog tasta i gledao je da što manje komunicira sa njim. Radio je, sve više i više, da bi stekao finansijsku nezavisnost, da bi dokazao da vredi. Međutim, bogatstvo De Anđelisovih je bilo toliko, da je njegova zarada bila apsolutno neprimetna. To ga je frustriralo, jer mu je oduzimalo mogućnost da se istakne, pred sobom, pred svojim tastom i pred Lorencom.

IV

-

Odmah pošto je ugledao Lorencu, doktor Gabriel Konti je procenio da je njeno stanje bilo kritično. Bez reči ju je uveo u prijemnu ordinaciju, gde joj je pregledao zenice, izmerio pritisak i opipao joj puls.

Zaboravila sam da ponesem svoje tablete za smirenje Lorenca nije želela da se pretvara da je sa njom bilo sve u redu. Možete li da mi date jednu?

Naravno - potvrdio je, razgledajući ranu na njenom čelu. Da h ste, tokom noći, imah glavobolju?

Ne, nisam.

Temperaturu?

Ne. Vrtoglavicu?

Ne. Ali ste pod stresom?

Mislim da jesam.

Očigledno, ne samo zbog onoga, što se sinoć dogodilo?

Rekli ste da imate svoje tablete za smirenje. To zvuči kao da ih već koristite.

Koristim ih samo povremeno, od pre nekoliko meseci.

Smem li da pitam šta se tada dogodilo?

Ja... - Lorenca je odmahnula glavom i progutala knedlu. Samo mi dajte tabletu, molim vas.

Doktor Konti je otišao do ormarića sa lekovima, izabrao kutiju sa odgovarajućim tabletama i pružio Lorenci jednu. Prineo joj je i čašu vode iz automata, koji je stajao u ordinaciji.

Pođite sa mnom negde na doručak, gospođo Andreoti.

Užasno sam gladan, a nešto mi govori da ni vi odavno niste jeli.

Lorenca je odlučila da prihvati taj predlog, najviše zato što nije želela da ostane sama. Pored doktora Kontija se osećala sigurno, prijalo joj je njegovo društvo, njegovi osmesi, naklonost koju je otvoreno pokazivao.

Kako je, u poslednje vreme, sebe doživljavala kao neprivlačnu i zanemarenu ženu, bilo joj je potrebno da je neko uvaži na tom nivou.

Hoćete li da odemo kod "Dantea"? - predložila je, navodeći ime svog omiljnog restorana, u kome su cene bile paprene. - Ne brinite za plaćanje, tamo imam otvoren račun.

Ne bi bilo u redu da prihvatim da vi platite doručak, gospođo Andreoti. Ja sam vas pozvao na isti. Insistiram da ja platim račun.

Gde ste planirali da idemo?

U bistro koji se nalazi u neposrednoj blizini bolnice. Aii, možemo i u "Dante", čuo sam da je tamo hrana prvoklasna. Šta ste vi planirali da naručite, u tom bistrou?

-

Da budem sasvim iskren, ja ne vodim preteranog računa o svojoj ishrani, što je ironija, je li, jer sam lekar. Obično se zadovoljim sendvičem od pršute ili mortadele, ili kapeletama sa sirom.

Zvuči odlično! - uzviknula je Lorenca, pokušavajući da deluje raspoloženo. - Možemo odmah da krenemo!

Idem samo da se presvučem! - Gabriel Konti je, za razliku od Lorence, bio iskreno dobro raspoložen i vidno oduševljen. Sačekajte me ovde!

Doktore! - Lorenca ga je pozvala, jer se dosetila da je želela nešto da ga pita. - Onaj mladić od sinoć... Da li je preživeo?

Jeste, operisan je i nalazi se na intenzivnoj nezi. Moći ćete da ga obiđete, kao bude prešao u sobu.

Nema potrebe, samo sam želela da čujem kako je odmahnula je rukom.

Gabriel joj se pridružio kroz nepuna dva minuta. Očigledno, bio je nestrpljiv da što pre krenu na dogovoreni doručak. Kod prijemnog pulta je zastao, jer ga je pozvala jedna od sestara.

Da li je potrebno da otvaramo karton za gospođicu De Anđelis?- upitala je to, gledajući ljubopitljivo u Lorencu Za koga? - Gabriel je namršteno upitao.

Za tim nema potrebe - ubacila se Lorenca, koja je odmah shvatila da doktor Konti nije znao ništa o njoj, pa ni njeno devojačko prezime.

Ovde sam u privatnoj poseti.

-

Sestra se odmah povukla, a Gabriel je eačuđeno pogledao u Lorencu.

Mislio sam da se prezivate Andreoti?

Da, prezivam se. -Ali, sestra...

Predstavila sam se svojim devojačkim prezimenom. Znate, ono ovde otvara mnoga vrata i donosi mi uštedu vremena.

De Anđelis? - ponovio je Gabriel zamišijeno. - Da niste u vezi sa onom bogatom porodicom De Anđelis, koja...

Jesam - prekinula ga je Lorenca, nevoljna da priča o sebi i svojoj bogatoj porodici. - Pravite se da to niste saznali - zamolila ga je, blago ubrzavajući korak.

*** U pojedinim danima, a taj je svakako bio takav, Lorenci je odgovaralo da sedi na nekom nepretencioznom mestu, i jede sendvič od mortadele. Bila je izgladnela i prijalo joj je da ne počne obrok salatom bez preliva, kakvu su služili u elitnim restoranima, ih tostiranim hlebom sa maslacem.

Grizla je sendvič sa uživanjem, dozvoljavajući da joj naneti senf prelazi preko ivice usana. Gabriel ju je zadivljeno posmatrao, ne uspevajući da skloni pogled sa nje. Izgledala mu je čarobno, a da to nije imalo nikakve veze sa preskupom odećom koju je nosila na sebi, ih sa onim što je, nekoliko minuta ranije, saznao o njoj.

Znate, gospođo Andreoti... - počeo je, ne prekidajući da jede svoj sendvič - kada sam se doselio u Rimini, čuo sam mnogo priča o famoznoj porodici De Anđelis. Mislio sam da nikada neću upoznati nekog njegovog člana.

I to ne bilo kog člana! - podsmehnula se Lorenca. - Već jedinu naslednicu imperije!

Zar niste srećni zbog toga što pripadate imućnoj porodici, kcjoj se svi klanjaju?

Ja ne želim da mi se klanjaju, želim da me vole. Ali, zamislite, moje bogatstvo obično navodi ljude na suprotno. Da me mrze.

Gluposti! Ko bi vas mogao da mrzi?

Svi koji misle da sam srećnija od njih. Znači, uglavnom svi koje poznajem.

Dohvatila je salvetu i obrisala usta, a onda se zavalila na naslon stolice i glasno uzdahnula. - Ah, ne pamtim kada sam ovako dobro jela! Hvala vam, doktore Konti, na predlogu da ovde doručkujemo!

Zašto me ne biste zvali po imenu? - opušteno je predložio.

- Zovem se Gabriel.

Hvala ti na tome, Gabriei. Prihvatam predlog. Znaš, mene titule prilično nerviraju.

Ah si i sama stekla jednu. Titulu magistra.

Morala sam to da učinim. Nisam želela da u očevoj kompaniji, gde sam zaposlena, budem manje stručna od drugih, ali i dalje, u nekom smislu, iznad njih. Ovako ja imam najveće zvanje u laboratoriji a kojoj radim. Sama sam se, dakle, izborila za svoj status i opravdala naziv one koja je, u hijerarhijskom smislu, iznad drugih. Šta, konkretno, radiš u laboratoriji?

Moj otac ima, između ostalih, kompaniju za izgradnju jahti. Kao hemičar, ja pokušavam da pronađem najbolje farbe, najbolje zaštitne premaze, najbolju vrstu plastike. Bavim se istraživanjem, a to je ono što cajviše volim, u čemu najviše uživam. I, pritom, pomažem svom ocu i porodičnoj kompaniji. Zahvaljujući mojim istraživanjima, stekli smo izvesnu prednost, u odnosu na druge prozvođače. Time sam veoma ponosna.

S razlogom - Gabriel joj je dao za pravo. - Moram da ti priznam da sam, slušajući o De Anđelisovima, razmišljao o njima kao o lenjivcima, koji se po ceo dan kupaju na plaži i nemilice troše svoje bogatstvo.

Ha! - Lorenca je morala da se gorko nasmeje. - Ovog leta nisam nijednom otišla na plažu! Nijednom!

Da, čuo sam od mnogih meštana to isto. A mene je, mogućnost svakodnevnom odlaska na plažu, i dovela u Rimini.

Ovog leta sam svaki slobodan trenutak provodio u kupanju.

Odakle si došao, Gabriel?

-

Iz Trsta. Ali, i ovde sam samo privremeno. Pitanje je dana kada ću produžiti dalje. Ne volim da budem vezan za jedno mesto.

Zar ti se ne dopada u Riminiju?

Ah, naprotiv! Zaljubio sam se u njegove arhitektonske dragulje, koji potiču još iz perioda rimske imperije, baš koliko i u njegove moderne zone! Neverovatno je kako ta simbioza deluje usklađeno! Da h si ti rođena ovde?

Jesam - potvrdila je, ispijajući gutljaj soka. - I ja sam poštovalac ovdašnjih dragulja renesansne arhitekture i umetnosti, ali sam srećna i što se grad neprekidno modernizuje. U velikoj meri zahvaljujući neumerenoj ambicioznosti mog oca, je li...

Mislite da je vaš otac neumereno ambiciozan?

Tačnije, on uživa u procesu stvaranja, u ostvarivanju onog zamišljenog. Kada nešto ostvari, kratko uživa u tome, a onda ide dalje. Ni on se, baš kao ni ja, ne izležava često na plaži.

Znaš, Lorenca... - Gabriel joj je uputio pogled otvorenog divljenja - sada, kada sam saznao koliko si bogata, još više se divim tvom herojskom i požrtvovanom ponašanju, kojeg si pokazala prethodne večeri. Imao sam prilike da vidim da se bogataši, u takvim situacijama, ponašaju razmaženo i sebično, i da traže da među prvima budu zbrinuti, nezavisno od toga da h je drugima potrebna pomoć u većoj meri.

Razumem o čemu govoriš, upoznala sam mnogo takvih kvazi bogataša.

Kvazi?

-

Da. To su ljudi kojima je jasno da im ne pripada da budu bogati, da to nisu zaslužili, pa se zato ponašaju tako arogantno. Iza arogancije uvek stoji nesigurnost, strah. Oni se boje da će izgubiti bogatstvo, jer znaju da ta vrsta lagodnosti nije u skladu sa njihovim pravim vrednostima.

A ti?

Mene je otac odgajio sa idejom da mi pripada sve bogatstvo ovoga sveta, ali ne zato što sam nešto posebno, već zato što je to nešto što mi je pripalo samim rođenjem. Kao i svim drugim ljudima, uostalom. Tajna se krije u prizivanju bogatstva, u činjenju napora da se ono ostvari i uveća, kao i u uverenju da smo

zaslužili da uživamo u luksuzu. Ja ne patim od subjektivne neusaglašenosti. Zato mogu da se ponašam u skladu sa onim što nalažu objektivne situacije, a ne po nalogu prikrivenih strahova. *** Oh, bože! - Gabriel je, vidno ushićen, ispustio dubok uzdah. - Ne pamtim kada sam, poslednji put, vodio konstruktivan sa nekom ženom! Da nisi udata, ovoga časa bih te zaprosio!

Lorenca se zakikotala, jer ju je zabavila Gabrielova iskrenost. Zaista se nadam da ćeš uspeti da pronađeš pravu ženu za sebe, Gabriel. Iako te kratko poznajem, rekla bih da si sposoban za to da ostvariš kvalitetu partnersku vezu.

Gabriel je nešto neodređeno promrmljao, što se poklopilo sa oglašavanjem Lorencinog mobilnog telefona.

Naruči kafu, hoćeš li? - zamolila je, vadeći telefon iz torbe.

- Sa mlekom, bez šećera. Halo?

Ja sam - prepoznala je Alesandrov glas. - Morao sam da te pozovem da ti kažem kako mi je žao što smo se jutros posvađali.

Kao da sam potpuno izgubio u vidu ono što ti se sinoć dogodilo.

A nisam. Ni ja se, još uvek, nisam oporavio od toga, tako da mogu da pretpostavim kako se ti osećaš.

I ja mislim da je izlišno da se svađamo. Lakše ćemo, na miran način, uspeti da pronađemo rešenje za sve.

Gabriel se, u tom trenutku, obratio kelneru i zamolio ga da donese kafu, što je Alesandro savršeno čuo preko mikrofona na Lorencinom kvalitetnom i skupom telefonu.

Da li je to doktor Konti sa tobom, Lorenca?! - prasnuo je, najednom potpuno razjaren, zaboravljajući svoju nameru da zvuči pomirljivo.

Zar se nismo upravo dogovorili da je izlišno da se svađamo, Alesandro?! - i Lorenca je, u trenutku, izgubila nerve. - Da, doktor Konti je sa mnom, sedimo u restoranu i doručkujemo! Sve to ti ne daje za pravo da vičeš na mene!

A šta bi trebalo da činim?! Da skačem od sreće, zato što si ti sa drugim muškarcem!

-

Ja nisam sa doktorom Kontijem u vezi, Alesandro - Lorenci je strpljenje isticalo munjevitom brzinom. - Ali, i kada bih bila, ti si poslednji čovek na svetu, koji bi trebalo da mi to zameri! Šta bi to trebalo da znači?!

Razgovaraćemo kod kuće - odgovorila je, prekinula vezu, a potom i isključila telefon.

Zatvorila je oči, u pokušaju da se pribere. Svaki verbalni sukob sa Alesandrom ju je potpuno iscrpljivao. Brisao je svaku radost iz nje i dublje je uvlačio u depresiju, od koje je patila.

Otvorila je oči kada je kelner spustio šolju sa kafom pred nju.

Odmah je otpila gutljaj, više da bi dobila još malo na vremenu.

Osećala je stid zbog toga što je Gabriel čuo sve ono, što je rekla Alesandru. Međutim, kada ga je pogledala, shvatila je da je taj stid bio izlišan. Gabriel ju je gledao sa mnogo razumevanja, saučesništva i naklonosti. On nije bio čovek koji je zatvarao oči pred problemima, ah je umeo da bude diskretan.

Izvini, znam da ovo nije bilo na jutarnjem meniju pokušala je da se našali. Žao mi je ako sam ti, nehotice, napravio problem.

Ne, nisi... Ne znam šta je Alesandru, obično nije ljubomoran...

Drago mi je što sada jeste.

O? - iznenađeno ga je pogledala. - Zbog čega to kažeš?

Zbog toga što to može da osveži brak.

Naš brak ništa više ne može da osveži - odvratila je sumorno. - Odlučila sam da podnesem zahtev za razvod.

Lorenca nije umela da objasni zbog čega je baš Gabrielu otkrila ono što je naumila da krije od svih drugih. Pogledala ga je otvoreno, njega i svoj odraz u njegovim očima. Dopalo joj se ono što je videla. Za Gabriela, ona je bila posebna: humana, hrabra, požrtvovana. Primetio ju je kao ženu i pre nego što je saznao bilo šta o njoj. Činilo joj se da joj je to bilo potrebno, da se nekome dopadne, nezavisno od svog bogatstva, ih statusa, ih uticaja. U poslednje vreme kao da joj je bila potrebna svaka vrsta podrške. A posebno one, koja je bila iskrena.

Da li zbog te odluke piješ tablete za smirenje? - Gabriel ju je brižno upitao.

-

Da - priznala je, odlučna da ništa ne skriva.

To znači da nerado insistiraš na razvodu. Da još uvek voliš svog muža.

Da, volim ga - Lorenca je smatrala kako je bilo poželjno da to stavi Gabrielu do znanja, ako je naumio da joj se udvara. - Ah, problem je u tome što on mene ne voli. Tačnije, što me nikada nije voleo.

-

*** Uh! - Gabriel je rukom protrljao vrat. - Ne bih se složio sa tobom. Sinoć nisam stekao takav utisak.

Zbog čega, to?

Najpre zbog toga što sam primetio da je gospodin Andreoti bio veoma zabrinut za tebe, potom je bio van sebe od sreće kada je otkrio da si živa i zdrava, i na kraju je ispoljio ljubomoru, svojstvenu zaljubljenim muškarcima. Ne znam šta je bilo nekada, ah bih sada rekao da te muž voli.

Nekada? - Lorenca je ponovila tu reč sa gorkom ironijom. Nekada je Alesandro naumio da sve svoje probleme reši ulaskom u vezu sa mnom. Znao je od prvog trenutka ko sam i koliko sam bogata. Zaveo me je tako munjevito, da sam izgubila glavu. Ni danas ne znam koliko je daleko želeo da ide sa mnom, ah znam da mi je ponudio brak kada sam ostala trudna.

-Ti imaš dete?! - iznenadio se Gabriel.

Ne, nemam ga - Lorenca kao da otkidala delove sebe, svaki put kada bi govorila o toj temi. Toliko ju je bolelo. - Izgubila sam ga.

Oh, žao mi je... - iako naviknut na unesrećene ljude i one koji.su se suočavah sa gubicima, Gabriel se potresao zbog onoga što mu je Lerenca ispričala. - Mnogo mi je žao.

-I meni je.

Gabriel je pružio ruke preko stola, da bi uhvatio Lorencine šake.

Znam da boli... I treba da boli... Ipak, radost življenja je jedino, što može da potisne tugu i bol. Nemoj da se odričeš života, Lorenca, kao i mogućnosti da ponovo budeš radosna.

-

To je... - Lorenca je obrisala suze, koje su joj naglo grunale na oči.

-

Lepo je to što si rekao.

Lepo i istinito. Izgubila si dete, nemoj da izgubiš sebe.

Zbog nekog drugog deteta, koje bi trebalo da rodiš.

Volela bih da imam dete... - procedila je kroz suze. Mislim da bik mogla da mu pomognem da postane dobar čovek...

Onda počni da se ponašaš kao dobra majka. Nemoj da se odričeš života.

Oh, Gabriel... - Lorenca mu se zahvalno osmehnula, brišući suze - zašto se nisi pojavio ranije? Sprečio bi me da počinim svoju najveću grešku.

A to je?

Udaja za Alesandra! Tada sam se odrekla sebe! Od prvog trenutka sam znala da nije sa mnom zato što se zaljubio, što me je zavoleo, ili što je mislio da sam posebna! Znala sam da me je, kao muškarac okrenut tradicionalnim vrednostima, zaprosio zbog toga što je trebalo da rodim njegovo dete! Svesno sam sve to potiskivala i predavala se sreći zbog veze sa njim, zbog udaje za njega! A onda, kada sam izgubila dete... Kao da sam izgubila svaku vezu sa njim... Kao da je nestao svaki razlog da budemo zajedno... Bol me je trgao iz lažne sreće u kojoj sam živela.

Naterao me je da se suočim sa stvarnošću onakvom, kakva jeste.

U toj stvarnosti me Alesandro ne voli. Ja sam za njega samo bogatašica, koja mu je omogućila da povede život o kakvom nikada nije ni sanjao.

Uh, sada su mi stvari donekle jasnije... - Gabriel se zamišljeno dodirivao po bradi. - Osećaš se nevoljeno i iskorišćeno. Sumnjaš u sebe. Za to, bar, nema razloga.

Zar nema? - Lorenca se gorko podsmehnula. - Video si mog muža, Gabriel! Možda nije najčasniji muškarac na svetu, ali je đavolski zgodan! Žene ga ni na sekund ne ostavljaju na miru!

Svaka bi ga prihvatila bez centa u džepu, kao što sam ja to učinila, samo da bi ga imale u svom krevetu! I znaš šta?! Vredi svaku paru! A ja?! Nema potrebe da mi se govori da i nisam neka lepotica! Imam ogledalo kod kuće! To mi daje razlog da sumnjam -

u sebe, i da sumnjam u vrstu Alesandrove naklonosti prema meni!

Gabriel se nežno osmehnuo, obasipajući Lorencu toplinom iz svojih očiju. - Ovo je trenutak da ja kažem kako mi je žao što te nisam upoznao ranije. Voleo bih da sam, u tvom životu, igrao ulogu muškarca koji bi mogao da te ubedi u to da si lepa, prelepa, da si divna, mudra, posebna. Voleo bih da si moja - otvoreno joj je priznao na kraju.

Uprkos suzama, Lorenca je morala da se nasmeje. - A ja bih volela da mogu da zaboravim Alesandra i okrenem se nekom drugom muškarcu, koji misli da sam posebna. Ali ne mogu.

Ipak si naumila da se razvedeš, iako veruješ da nikada nećeš uspeti da zaboraviš svog muža?

Ne mogu i neću da živim u laži. Alesandro me, uvek iznova, navodi da se osećam loše, da vidim sebe kao ružnu i neprivlačnu. Potrebno mi je da budem sa nekim, ko će me gledati tvojim očima, Gabriel.

Tek nakon što je to izgovorila, Lorenca je zarila lice u šake. - Ne mogu da objasnim zašto ti sve ovo govorim! Jedva te poznajem!

Na neobjašnjiv način me navodiš da ti verujem, da budem iskrena prema tebi. To mi se dopada. Prija mi ta vrsta otvorenosti.

-I meni! - odvratio je. - Smučilo mi se da sa ženama igram igre bez smisla i kraja, da se nadmudrujem sa njima i da procenjujem čija je sujeta ostvarila više poena. Drago mi je što si me doživela kao onog, u koga možeš da imaš poverenja. Ja nisam neko ko izdaje i izneverava ljude.

Da, rekla bih da je to tačno. Šta nameravaš da učiniš, Lorenca? - Gabriel ju je to upitao, nakon što je otpio gutljaj kafe. - Da se razvedeš i da nastaviš da patiš?

Dobro pitanje - Lorenca je lagano klimnula glavom. Zaista dobro. Posebno s obzirom na okolnost da Alesandro i ja radimo u istoj kompaniji. Neminovno bi se sretali i ja ne bih uspela da ga zaboravim.

Imam jedan predlog za tebe, Lorenca - Gabriel je to oprezno najavio, nakon što je kratko ćutao. - U pitanju je nešto

što mi je palo na pamet sinoć, pre nego što sam saznao da si udata.

-Da? Ako si odlučna da se razvedeš, pridruži mi se u radu sa lekarskim spasilačkim ekipama, koje kruže svetom. Odavno planiram da povučem taj potez. Sa tobom bih se lako upustio u tu avanturu.

V Molim? - Lorenca nije bila sigurna da je dobro razumela Gabriela. - Ja nisam lekar.

Tačno je, nisi. Ali si ona koja ume da pruži pomoć. Da reaguje munjevito, da rizikuje, uteši, ohrabri. Ponekad je, u trenucima krize, to važnije od pružanja lekarske pomoći. Na kraju, uvek možeš da se obučiš za medicinsku sestru. Da završiš neki kurs, ili slično. Tvoja magistarska diploma je garancija da umeš da učiš.

-Gabriel...

Ne moraš sada da odgovoriš na moj predlog. Razmisli o njemu. Ja ti nudim mogućnost da iz korena promeniš svoj život.

Da se izvučeš iz začaranog kruga, u kome si sada.

Ne znam šta da kažem - Lorenci je bila gotovo zabavna Gabrielova ponuda. - Na prvo slušanje, to sve ima smisla. Takva promena bi mi zaista pomogla da, sa manje bola, prođem kroz razvod od Alesandra. Ipak, nekako ne mogu da vidim sebe u toj priči.

Zato što sam ti je izneo ovako naglo. Puno se toga, u poslednjih sat vremena, odigralo za ovim stolom, Lorenca. A ja još imam nešto da dodam...

Napravio je pauzu, da bi uzdahnuo. - Zainteresovan sam za tebe... Spreman sam da čekam da se razvedeš i da zaboraviš Alesandra. Jednu godinu, dve... Koliko bude bilo potrebno.

Nemam nameru da te prisiljavam na bilo šta. Samo razmisli o ovome, što sam ti rekao.

-

Hvala ti - Lorenca je dobro znala da su se, između Gabriela i nje, stvari odvijale prebrzo, ipak, sve joj to nije bilo preterano čudno.

Pored njega se zaista osećala krajnje opušteno, prirodno, mogla je da bude ono što jeste. Uostalom, njih dvoje su se i upoznali na način, koji ih je neporecivo uputio jedno na drugo. Od prvog trenutka su se složili i bili sinhronizovani, našli su se u situaciji u kojoj je bilo nužno da veruju jedno drugom. Imala je utisak da ga odavno poznaje i da on nju poznaje. Alesandro joj je, u pojedinim trenucima, delovao kao Stranac. Zato što nije znala šta je zaista mislio o njoj, sa kakvim ju je namerama zaveo i zbog čega je insistirao da ostanu u braku.

Znaš, Gabriel... - počela je zamišljeno - tek sada uviđam u kolikoj je meri narušeno moje samopoštovanje... Alesandro je odgovoran za to. Ne želim da se, i dalje, osećam tako.

-Jasno. Žena kao što si ti je zaslužila da se u svakom trenutku oseća dobro i zadovoljno sobom. Ponavljam, razmisli o ovome, što sam ti predložio. I nemoj da misliš da ja navijam za to da se ti razvedeš. Stalo mu je jedino do toga da budeš srećna.

A to mogu da budem samo uz Alesandra, pomislila je Lorenca, spremajući se za polazak. Uz Alesandra koji bi me voleo, tužno se nadovezala u mislima, uverena da je žudela za onim što nije bilo moguće.

-

*** Izlazila je iz taksija, kada je primetila Luku, koji je uporno pritiskao zvono na ulaznim vratima njene kuće. Čula ga je kako nešto nezadovoljno gunđa, uveren da u kući nije bilo nikoga.

Ovde sam, Luka! - doviknula mu je sa ulice, obradovana što ga vidi.

Hvala nebesima! - odahnuo je sa olakšanjem, okrećući se ka njoj. - Već je svašta počelo da mi se mota po glavi!

Sa mnom je sve u redu! Kako si ti?!

Uskoro polazim iz Riminija, došao sam samo da se uverim da nemaš neke probleme zbog onog udarca u glavu. I da se pozdravim, naravno.

Hajde da uđemo unutra! - predložila je Lorenca, otključavajući ulazna vrata.

Ne, ne mogu da se zadržavam. Da li si sigurna da si dobro?

- pažljivo joj je osmotrio lice.

Jesam! Znaš, upravo sam zaprošena! - Lorenca je dobila neobjašnjiv poriv da tu informaciju podeli sa Lukom. - Mislim, na posredan način!

Molim?! - Luka je bio zgranut. - Ko te je zaprosio?!

Doktor sa kojim sam se sinoć upoznala. Upravo sam bila na doručku sa njim.

Ništa ne razumem... Jeli ste omlet sa šunkom, a on ti je predložio da se udaš za njega?

Tačnije, jeli smo sendvič sa mortadelom, a Gabriel mi je rekao da je zainteresovan za mene i da je spreman da me čeka i dve godine, ako je potrebno!

Luka je Lorencinu neprirodnu razdraganost tumačio posledicom doživljenog stresa, kao i posledicom problema, koje je imala sa Alesandrom. Zabrinuo se zbog toga, ali nije znao šta bi mogao da kaže, ih da uradi.

Lorenca... - oslovio ju je zbunjeno - ti se šališ, zar ne?

Nimalo! Zar bi se šalila sa tako ozbiljnom stvari, kao što je prosidba?!

Stvar jeste ozbiljna, ah nisam siguran da je taj doktor ozbiljan. Kako je mogao da te zaprosi nakon tako kratkog poznanstva?

Upoznali smo se u situaciji, koja prikazuje čoveka u pravom svetlu. Moram da priznam da sam i ja stekla izvesne simpatije prema Gabrielu. Na prvi pogled!

-Simpatije? .

Da, Gabriel je veoma simpatičan. Nije preterano zgodan, ah, imam jednog lepotana kod kuće, koji me nije usrećio.

Da h taj Gabriel zna za tvog lepotana? Da h zna da si udata?

Zna. Kao što zna da sam pokrenula proces za razvod braka.

Uh, samo trenutak! - Luka je pođigao obe ruke, kao da je zauzimao odbrambeni stav. - Ovaj razgovor postaje sve konfuzniji za mene!

-

Pomiri se sa onim što si čuo, Luka. Razvodim se od Alesandra. Za sada nemam nameru da prihvatim Gabrielovu ponudu, ali, jednoga dana, ko zna?

Lorenca... - Luka je na trenutak prošao prstima kroz kosu, kao da je taj gest mogao da mu razbistri misli - zašto se razvodiš od Alesandra?

Malopre sam ti rekla. Nisam srećna sa njim.

Ali, bila si srećna!

Kao i svi koji žive u zabludi! Koji doživljavaju stvarnost na iskrivljeni način!

O kakvoj to zabludi govoriš?

-

Ma, hajde, Luka! - Lorenci je ponestajalo snage da govori o toj, po nju izuzetno bolnoj, temi. - Alesandro ima ljubavnicu!

Nismo proslavili ni prvu godišnjicu braka, a on je pronašao ljubavnicu!

Nije joj promaklo da primeti senku, koja je prešla Lukinim licem.

- Ha! Vidim da i ti znaš za to...

–Ništa ja ne znam!

O, da, znaš... - nadovezala se sa gorčinom i tugom. - Znaš...

Ne nameći mi to, Lorenca!

U redu, neću - obećala mu kroz uzdah. - Poštedeću te svedočenja u prilog Alesandrovog neverstva. Neću da dozvolim da se zameriš svom bratu, Luka.

Lorenca... Mnogo toga mi nije poznato, o tvom i Alesandrovom braku, ah znam da te moj brat voli.

Nikada me nije voleo - odvažno je odvratila, iako ju je koštalo mnogo napora, da tako nešto glasno izgovori. -I za njega će biti bolje kada se razvedemo. Moći će da živi sa ženom koju voh. A pritom će biti bogat!

Ti strahovito grešiš, Lorenca! Molim te da ne prenagljuješ sa...

O razvodu razmišljam već nekoliko meseci. Moja odluka nije od juče. Ti ne bi trebalo da brineš zbog Alesandrovog i mog razvoda. Taj razvod neće promeniti tvoj i moj odnos. Ostaćemo u kontaktu, nezavisno od svega.

Lorenca...

Da li ti je sada nešto potrebno? Imaš li dovoljno novca?

-

Nemam nameru da uzimam novac od tebe, Lorenca.

Poklonila si mi jahtu, koja mi donosi zaradu. Omogućila si mi da, uz jahtu, dobijem i posao. Beskrajno sam ti zahvalan zbog toga.

Voleo bih da ti se jednoga dana odužim za ono što si učinila za mene i za moje roditelje.

-

Ne misli o tome - Lorenca ga je potapšala po obrazu. - Idi, sada! Tvoja devojka bi mogla da ti popije sve pivo kojim si se snabdeo, uoči isplovljavanja.

Kako da te sada ostavim? - Luki je bilo teško da se rastane od Lorence. - Kako da vas oboje ostavim?

Ti ne možeš da nam pomogneš, Luka. Niko ne može da nam pomogne.

-Vasdvoje... Viste...

Mi nismo ništa - sumorno je dovršila rečenicu, a onda je ušla u kuću, jer je uvidela da je to bio jedini način, da navede Luku da ode.

-

VI Željan toga da dokaže da nije ništarija, kakvim ga je smatrao Lorencin otac, Alesandro je svakoga dana neumorno radio, sve do ranih večernjih sati. Ostajao je poslednji u kompaniji, odlazio je posle svih, neretko je satima ostajao sam u kancelariji kako bi što više naučio, kako bi bio što spremniji da obavlja dodeljenu mu funkciju.

Toga dana se vratio kući po regularnom završetku radnog vremena, jer je bio nestrpljiv da razgovara sa Lorencom. Iako je bio besan zbog njenog obedovanja sa doktorom Kontijem, uspeo je da navede sebe da nastupi mirno.

Lorencu je zatekao u dnevnoj sobi, gde je upravo dovršavala telefonski razgovor sa svojom majkom.

Da h ti je doktor Konti pregledao tu modricu na čelu? upitao je, odlazeći do bara, kako bi sipao sebi piće.

I dalje hoću razvod, Alesandro - poručila mu je, gledajući negde pored njega. - Nema potrebe da se pretvaramo da jutros nismo pokrenuh tu temu.

Tu temu si ti pokrenula - ispravio ju je, ispunjen potrebom da se anestezira alkoholom.

Tačno, a već sam bila i kod advokata. Zamolila sam ga da sastavi predlog za sporazumni razvod braka. Očekujem da ga potpišeš.

Već sam ti rekao da ne želim da to učinim. Moraćeš da me tužiš.

U redu - Lorenca je duboko uzdahnula, puna tuge, napetosti i beznađa. - Onda ću to da učinim.

Baš me zanima koji ćeš argument da navedeš protiv mene!

- bilo je pitanje trenutka kada će Alesandro da povisi glas. - Ja sam onaj koji bi trebalo da se žali zbog supružničkog zanemarivanja!

Ukrstićemo svoje argumente na sudu i videćemo šta će da bude. Šta bi ti mogla da navedeš, Lorenca? Šta bi ti mo^la da kažeš na sudu? Da si sirota mala bogatašica koja je, zajedno sa kućnim nameštajem, odlučila da promeni i muža?!

Naglo ga je pogledala, besna zbog njegovog tona. - Kako ti zvuči ovo, Alesandro: ja sam sirota mala bogatašica, koju muž vara?!

Ha?! Kako ti to zvuči?!

-

*** Ustala je sa kauča na kome je sedela, puna ozlojeđenosti i gneva. Nema tog sudije koji mi istog trenutka ne bi odobrio razvod od nevernog muža!

Pričaš gluposti! - Alesandro se pobunio. - Kako bih mogao da te varam?! Na poslu sam po čitav dan!

Onda je tvoja ljubavnica neka žena iz kompanije! Što predstavlja drskost više, Alesandro! Varaš me sa ženom koja radi za mog oca! To je vrhunac, zaista!

Sve si umislila! Sve! U ime svog dobra prestani da dalje konstruišeš tu bizarnu priču!

Da ti je stalo do mog dobra nikada me ne bi prevario!

Nikada! Za mene su svi muškarci nestali onoga trenutka, kada sam se udala za tebe!

Svi, sem doktora Kontija! - ispravio ju je gnevno. - Možda bih i ja mogao da se požalim da sam prevaren!

Za sada ne možeš, ali, ko zna?! - namerno ga je provocirala.

On me, bar, ne vidi kao sirotu malu bogatašicu, koja može da mu reši sve probleme!

Naravno, ti si za njega heroina, posebna, humana, požrtvovana i nesebična! Ona koja je trezvena, koja ume da munjevito reaguje, koja, zanemarujući sebe, pomaže drugima!

Lorencu je pogodio Alesandrov ironičan ton. Ramena su joj se opusti- la, a izraz lica joj je postao plačan. - Da si me ti, bar na trenutak, doživeo kao takvu, verovatno sada ne bismo vodih ovaj razgovor, Alesandro - poručila mu je to, nalazeći se na ivici suza, a onda je otrčala u svoju sobu i zaključala vrata. Alesandro je sočno opsovao, nakon čega je ispraznio svoju čašu u jednom gutljaju. Odmah ju je ponovo napunio, jer nije umeo da se racionalno izbori sa svojim osećanjima.

Uzeo je telefon i otišao u zadnji deo kuće, u jednu od soba koju nisu koristili. Nije želeo da Lorenca čuje razgovor, kojeg je naumio da obavi sa Lukom.

Otpio je još jedan gutljaj pića, dok je čekao da Luka odgovori na poziv.

-Halo?

Gde se nalaziš, klinac?

Na otvorenom moru. Isplovio sam iz Riminija i nalazim se na putu za Ankonu. Šteta! Da si još uvek ovde, došao bih da te premlatim!

Zbog čega?

Zbog toga što si rekao Lorenci za Simonu! Da h je to tvoj način da joj se iskupiš za ono, što je učinila za tebe?!

Jaku bih joj uslugu učinio ako bih joj otkrio da joj muž ima ljubavnicu! Razmisli malo, Alesandro! Ja ni za šta na svetu ne bih povredio Lorencu!

Kako je onda saznala?! - upitao je, i još jednom sočno opsovao.

-

Tvoj problem je u tome što potcenjuješ svoju suprugu.

Lorenca je intuitivna i inteligentna žena. Ne možeš da joj podvališ neverstvo kao ljubav. Šta ti znaš?! - prasnuo je Alesandro. - Nemam nameru da sa tobom razgovaram o tome da h i koliko volim Lorencu!

U redu, ali, možda bi mogao da sa njom razgovaraš o tome.

Znaš, danas sam se, na kratko, video sa njom, i ona mi je priznala da ju je doktor Konti zaprosio.

Molim?! -prodrao se Alesandro, zaboravljajući da je želeo da bude potpuno tih. - O čemu to govoriš?!

Učinio je to, istina, na posredan način. Stavio joj je do znanja da je zainteresovan za nju i daje spreman da je čeka, koliko god bude bilo potrebno.

Već sutra ću da mu razbijem nos! - pripretio je Alesandro.

Napraviću od njega pacijenta!

U tom slučaju bi odao mene, dragi brate - Luka mu je skrenuo pažnju na tu okolnost. - Voleo bih da to ne učiniš. Ne želim da Lorenca izgubi poverenje u mene. Ne bih ti otkrio ni delić razgovora sa njom, da nisam procenio da je stanje kritično.

Alesandro je uzdahnuo i prstima protrljao koren nosa. - U pravu si, stanje zaista jeste kritično: Lorenca je odlučna u nameri da se razvede, a ja... Ja to zaista ne želim.

Na kraju, dobro razmisli o tome koliko te dobri doktor zaista ugrožava, a koliko je na tebi da povratiš Lorencino poverenje.

Verovatno si ponovo u pravu.

Moraš da prekineš sa tom Simonom, Alesandro...

Ona je nevažna! Zato sam i mogao da budem sa njom! Zato što, uz nju, nisam imao utisak da varam Lorencu! Toliko mi ta žena malo znači!

Ali, prekinućeš sa njom, zar ne?

Već sam to učinio. Danas.

Odlično. Lorenca će to da oseti, kao što je osetila da ona postoji u tvom životu.

Nadam se da će biti tako... I da nije već kasno za sve...

Osećam da nije! Znam da nije!

Hvala ti... Želim ti mirno more!

-

Čuvaj se, Alesandro! - poručio mu je Luka, u znak pozdrava. -I čuvaj Lorencu!

Hoću, ako mi to bude dozvolila- odvratio je Alesandro, završavajući razgovor.

-

VII Uprkos tome što je obećao Luki da će čuvati tajnu o njihovom razgovoru, Alesandro je, narednogjutra, dobio silovitu želju da ode kod doktora Kontija i razbije mu nos. Pomisao da se doktor, njemu iza leđa, udvarao Lorenci, dovodila ga je do besa. Neko je trebalo da ga nauči pameti, da mu kaže da je preterao. Da ga pita kako se usudio da nudi brak udatoj ženi. I to nakon svega nekoliko sati poznanstva. Alesandru razbijanje noseva nije predstavljalo nepoznat metod kažnjavanja. U mladosti je učestvovao u nekoliko tuča, i od tada je smatrao batine za odlično sredstvo ubeđivanja. Posebno protiv nekoga, kome nije mogao verbalno da doskoči. Hodao je po sobi, stežući šake u pesnice, otkrivajući da nije mogao da podnese okolnost da Lorenca ode sa drugim muškarcem. Bio je spreman da primeni krajnje metode, da bi to sprečio. Uplašio se da neće uspeti da se izbori sa besom i ljubomorom, a onda se dosetio nečega, što mu je Luka rekao. Da ga doktor, objektivno, nije ugrožavao previše, da se u njemu samom nalazilo rešenje za povraćaj Lorencine naklonosti.

Nekada je verovao da ga je ona volela, više nego ijedna druga žena. Da je videla u njemu mnogo više, od lepog lica i zgodnog tela, od muškarca mačoidnog držanja, koji se razmeće svojom privlačnošću. Prisetio se da se, tek nakon otkrića da ga Lorenca voli, osetio dobro u sopstvenoj koži. Da je tek tada prestao da se oseća uskraćeno, bezizgledno, ogorčeno. Proveo je više od trideset godina u stanju neusklađenosti sa sobom i svojim okruženjem. Sa Lorencom kao da je sve došlo na svoje mesto.

Osetio je da je bio vredan, da je imao prava na sreću.

Lorenca... Čvrsto je zatvorio oči, ispunjen strahovitom potrebom da povrati njenu ljubav. Ona mu je užasno nedostajala. Nekada je mogao da

živi sa svešću da ga žene nisu istinski volele, da ga prijatelji nisu poštovah, da roditelji nisu mogli, u punoj meri, da se oslone na njega. Ali, od kada je stekao Lorencinu ljubav, od kada je zadobio njeno poverenje, shvatio je da je na tome počivalo svo njegovo samopoštovanje, da je to predstavljalo smisao njegovog života.

Svom snagom je poželeo da povrati njenu ljubav, njeno poverenje. Ona je predstavljala najkvalitetniju, najkompletniju osobu, koju je ikada upoznao. A upravo ga je ona, kao takva, zavolela, upravo je ona procenila da je zasluživao više od života, da je zasluživao da mu se pruži šansa.

U naletu istine koja ga je potpuno ogolila, Alesandro je priznao da, u prvo vreme, nije na Lorencinu ljubav reagovao na pravi način. Nije bio svestan težine i lepote te ljubavi, kao ni njene važnosti u svom životu. Sada je postao toga svestan, kada se pojavila opasnost da je izgubi.

Još više, postao je svestan jačine svojih osećanja, kao i činjenice da nikada pre nije toliko voleo, da nije ni slutio da je bio sposoban da iznedri toliku ljubav.

Uverenom da je bio osuđen na to da živi kao marginalac, kao neko kome nije bilo suđeno da bude srećan, jednostavno se nije snašao u okolnostima, u kojima je počeo da živi nakon poznanstva sa Lorencom. Sve mu je udarilo u glavu, a najviše to što ga je zavolela žena koju su svi uvažavali, žena sa velikim kvalitetima, sa velikom sposobnošću da voli. Omamljen samozadovoljstvom, nije zastao da preispita svoje emocije, glupo verujući da je bilo važnije da bude voljen, nego da voli.

Sada je znao da se prevario. Voleti nekoga, to je predstavljalo nezamenjivu, neuporedivu životnu privilegiju. U ljubavi se krila snaga, smisao, vera, nada, sreća. Sve ono što nekada nije imao, i što je stekao zahvaljujući Lorenci.

Morao je da je ubedi u to da ju je voleo, morao je da povrati njenu ljubav, čvrsto se zakleo u sebi. Bez nje, ništa mu nije bilo važno. Bez njenih osmeha, blagosti sa kojom mu se obraćala, bez njenih zagrljaja, bez iskrenih poljubaca koji kao da su mu otkrivali tajne življenja. Nijedna žena ga nije ljubila, kao što je to Lorenca činila, nijedna mu se nije tako bezrezervno predavala, i

navodila ga da se oseća uzvišeno. Toliko ju je želeo, žudnjom koja nije bila samo telesna, već i duhovna.

Da li će mu se ikada više pružiti prilika da je voli?

*** Sve o čemu je Alesandro razmišljao, dobilo je na svom intenzitetu kada je u kuhinji ugledao Lorencu. Mnogo puta ju je video u izdanju, u kome je tog jutra bila: tužna, prazna, bez volje da živi, bez očekivanja da bude srećna. Odevenu u trenerku, sa kosom koja je vapila za šišanjem, sa licem kome je bila potrebna nega.

Ah, kao da je tek tada mogao zaista da saoseti sa njom. I da se pobimi protiv toga što je, žena njenog profila, morala da prolazi kroz takvo stanje.

Osetio se odgovornim za njenu nesreću. Po prvi put je pomislio da neželjeni prekid trudnoće nije predstavljalo ono, što ju je dovelo do stanja u kakvom se nalazila. Taj događaj kao da je pokrenuo lavinu nezadovoljstva, koje kao da je samo čekalo da se ispolji.

Poželeo je da je usreći. Da ponovo izaziva osmehe na njenom licu. Da je vidi razdraganu, zaljubljenu, punu života. I strasti...

Kako si? - toplo ju je upitao, glasom koji nije mogao da dovodi u sumnju da ga je odgovor zaista zanimao.

Lorenca je to osetila i naglo ga je pogledala. Uočila je neku promenu na Alesandrovom hcu, u njegovim očima, ah nije mogla da proceni o čemu se zaista radilo. Zato je postala dvostruko više oprezna. - Još uvek želim da se razvedem od tebe, Alesandro odbila je da normalno razgovara sa njim, već ga je podsetila na ono što je predstavljalo suštinu njihovog odnosa.

Imaš pravo da to želiš - uzvratio je pomirljivo, uzimajući šolju, kako bi sipao sebi kafu. - Kao što ja imam pravo da to odbijem. Da li osećaš neke posledice udarca u čelo? - nehajno se vratio na tu temu.

Da, osećam - potvrdila je Lorenca ironično. - Sve mi se razbistrilo, od tada. Možda bi i ti mogao da zamoliš nekoga da te tresne po glavi.

Čitaš mi misli. Čitavo jutro razmišljam da tvog doktora izazovem na dvoboj pesnicama. Mogao bih da dobijem poneku ćušku, koja će me opametiti.

Ako težiš mudrosti, stečenoj na takav način, najbolje je da izazoveš boksera teške kategorije. Tvojoj glavi je potrebno teško drmusanje, da bi došlo do neke promene.

Duhovita si - poručio joj je, iskreno zabavljen njenim odgovorom. -I verovatno si u pravu, mislim, što se tiče boksera.

Ipak, ja bih radije da uđem u ring sa tvojim dobrim doktorom.

Ne očekuješ, valjda, da bi Gabriel pristao na to? On nije proveo mladost u barskim tučama, kao što je to sa tobom slučaj.

Gabriel? Zoveš ga po imenu?

Stvari se među nama odvijaju munjevitom brzinom! Lorenca ga je namerno provocirala. Šta bi to trebalo da znači? Da te je zaprosio? - Alesandro je iskoristio započeti pravac razgovora, da bi ispitao Lorencu o prirodi njenog odnosa sa doktorom Kontijem.

Ne, ali me je pozvao da radimo zajedno!

Iako je znala da je zvučala apsolutno detinjasto, Lorenca je imala potrebu da dokaže Alesandru da su je drugi muškarci uvažavali. Učinila je to iz osećanja ženske nesigurnosti, kojim je bila ispunjena u proteklih nekoliko meseci.

Alesandro se na trenutak zamislio nad onim, što mu je Lorenca poverila. Otpio je gutljaj kafe, nejasno uveren da ono što je čuo nije bilo nimalo bezazleno.

Gde da radiš sa njim? - upitao ju je staloženo, odlučan da ne započinje svađu, da je ne iritira. - U bolnici?

Ne, već kao član spasilačke ekipe, koja bi obilazila krizna područja po svetu!

Bio je to odgovor nad kojim je Alesandro morao dublje da se zamisli. - Ah, ti nisi lekar... Šta taj doktor zaista hoće od tebe?

Hoće da me iskoristi! - odbrusila je Lorenca gorko. -I, znaš šta?! Ne bi bio prvi!

Alesandro je razumeo skriveni kontekst Lorencinih reči, ah je odlučio da pređe preko toga. Još uvek nije bio trenutak da povedu ozbiljan i iskren razgovor o njihovom odnosu, pa ni o razlozima, zbog kojih su ušli u taj odnos.

-

Nadam se da si ga odbila - promrmljao je, dovršavajući ispijanje kafe.

Rekla sam mu da ću razmisliti.

-Možda bih ja mogao da odem do njega,-i kažem mu da odbijaš njegov predlog.

Lorenca ga je naglo pogledala. - Ti ne možeš da odlučuješ u moje ime, Alesandro! Kada razvod bude okončan, nećeš imati ni zakonsko pravo da se bilo šta pitaš, u vezi sa mnom!

Da li si planirala da u petak glumimo da smo još uvek u srećnom braku? - Alesandro je to pitanje plasirao više kao šalu, a manje kao sarkazam.

U petak? Šta je u petak?

Tvoj otac je zakupio svečanu salu u hotelu „Aurora" da bi, sa zaposlenima u kompaniji, proslavio sklapanje ugovora sa Maltežanima. Nisi znala za to? Čula sam za ugovor, ah nisam znala da namerava da ga tako pompezno proslavi.

Pa? Hoćeš h da pođeš sa mnom, na tu proslavu?

Lorenca je, u prvom trenutku, naumila da odbije Alesandrov poziv. Nije bila raspoložena za društvo, za razgovaranje sa kolegama, a najmanje od svega je bila raspoložena za pripremu za odlazak na zabavu. Već duže vreme joj je predstavljalo napor da razmišlja o tome kako je izgledala, tako da je dozvoljavala sebi da se oblači neformalno i sportski, i da izlazi iz kuće nenašminkana.

A onda se dosetila da će, na toj proslavi, pouzdano biti prisutna Alesandrova ljubavnica. Bila je stoprocentno uverena u to da se radilo o ženi iz kompanije. Kao što je bila uverena u to da će prozreti njen identitet, onog trenutka, kada bude ukrstila poglede sa njom.

Da, poći ću sa tobom - pristala je. - Još uvek nisam rekla svojim roditeljima da nameravam da se razvedem od tebe. Želim da ih sprečim da se pitaju zbog čega nisam došla na proslavu poslužila se tim izgovorom.

Odlično! - Alesandro je odahnuo sa olakšanjem.

Radovao se zajedničkom odlasku na proslavu sa Lorencom, jer je smatrao da je to bila dobra prilika da joj se udvara, da joj kaže -

neštc od onoga što je osvestio i spoznao u proteklih nekoliko dana.

VIII Lorenca je osećala užasnu tremu uoči mogućeg suočavanja sa Alesandrovom ljubavnicom. Sa jedne strane je želela da otkrije njen identitet, kako bi ga iskoristila u brakorazvodnoj parnici. Sa druge strane se nadala da nikada neće morati da se nađe licem u lice sa ženom, koja joj je preotela Alesandra, koja ga je privukla.

Poslednje što je želela da se dogodi na proslavi, je da ode na nju sa oreolom gubitnice oko glave. Sa oreolom prevarene supruge, gore od one za koju se Alesandro odlučio. Bilo joj je potrebno svo samopouzdanje ovoga sveta, jer je nedeljama unazad sumnjala u sebe, u svoje vrednosti. Iznad svega je bila nesigurna po pitanju svog izgleda. Zato je odlučila da, na proslavu, ode u svom najboljem izdanju.

Imala je na raspolaganju tri dana da radikalno promeni svoj izgled. Zakazala je odlazak u solarijum, na masažu, u saumu, kao i u teretanu. Htela je da vežbanjem oživi i pokrene svoje telo, da se ispuni energijom. Posetila je i kozmetičara, a najviše se zadržala u šetnji po buticima.

Nije imala nikakvu ideju o tome šta je želela da kupi, ah se rukovodila mišlju da će na prvi pogled prepoznati haljinu, koja je bila najbolja za nju.

I, zaista, pogled joj je, u jednom od najekskluzivnijih butika, pao na unikatnu haljinu boje bronze, čiji je prvi sloj bio elastičan i pripijao se uz obline, dok je drugi sloj, u vidu prozirnog tila, blago lelujao oko tela. Kroj haljine, kao i dvoslojni materijal, je omogućavao da i žene koje, poput Lorence, nisu imale savršeno izvajane figure, sakriju svoje nesavršenosti. Bestidno skupu haljinu je dopunila podjednako skupim i ručno rađenim cipelama od satena, sa izrazito visokim potpeticama. Išle je u paru sa pismo-tašnicom, napravljenom od istog materijala. Na dan održavanja proslave je nekoliko sati provela u salonu za ulepšavanje, gde je radikalno promenila frizuru. Ošišala se,

obojila kosu u pramenove i uvila ih tako, da su joj meko padali oko lica. Našminkala se upadljivo, oči je istakla svetlucavom senkom, kreonom i crnom maskarom. Na usne je nanela svetliji ruž boje mesa, kao i sjaj. Umesto rumenila je upotrebila bronzer, tako daje izgledala preplanulo.

Od nakita je odabrala da nosi minđuše u obliku velikih srebmih alki, kao i skupoceni prsten, kojeg joj je Alesandro kupio od prve plate. Bio joj je potreban da bi je podsećao na minulu sreću, i da bi je grejao. Jer, uprkos tome što je izgledala neverovatno šik i elegantno, iznutra je i dalje bila ona zapuštena i nesigurna žena, koju je mučila hladnoća oko srca.

Verovala je da je makar i sećanje na to, da je nekada bila voljena, moglo da joj pomogne. Sećanje, ili Alesandrovo divljenje... Videla je blesak u njegovim očima kada je, potpuno spremna za polazak, izašla iz svoje sobe. Bio je zatečen i ushićen, na jedan način obradovan, a na drugi zbunjen. I, kao da nije znao šta bi joj rekao, on, koji je važio za prvoklasnog laskavca.

Uvek je umeo da odabere prave reči za nju, kada je trebalo da joj udeli kompliment. I nikada nije zvučao stereotipno ili izlizano.

Redovno ju je iznenađivao svojim komentarima, koji su bili originalni i primenljivi samo i isključivo na nju.

Ali, toga puta, Alesandro je jednostavno ostao bez reči. Samo je gledao u Lorencino lice, pun nekog neobjašnjivog ustručavanja.

Kao da je bio poražen njenom transformacijom, kao da nije znao šta bi učinio sa njom.

Ni Lorenca nije bila u stanju da se izrazi o njegovom izgledu. Pomislila je, samo, kako je Alesandro izgledao kao hodajuća bura vrelih latinskih gena. Svako, ko bi ga dodirnuo, je mogao da se opeče, ili da se nađe na veoma nestabilnom terenu. Usled bure.

*** Bez ijedne razmenjene reči su se odvezli do hotela „Aurora", u kome se održavala proslava. Odmah pošto su ušli, privukli su poglede svih prisutnih. I sve su munjevito zadivili svojim

izgledom, onim što je isijavalo iz njih, svojim pozicijama koje su ih činile nedodirljivima.

Bilo je, među prisutnima, onih koji su sumnjali da je Lorenca prevarena, kao supruga. Međutim, taj utisak je bio apsolutno u senci njene otmenosti, njene neoborive nadmoćnosti. Druge žene su se odlikovale lažnim sjajem i haljinama od jeftinih materijala, koji su bih upakovani u prekopirane nacrte poznatih dizajnera.

Lorenca je izgledala kao svojevrsna proklamatorka visokog statusa, predodređena za to da nosi najskuplju odeću i da uživa najveći ugled. Niko to nije mogao da joj ospori. I svi su joj se klanjali, neki u mislima, neki i bukvalno. Kada je stala uz svog oca, moćnog poput nekadašnjih rimskih imperatora, pokorila je sve oko sebe, a da to nije ni želela, da nije ni računala sa tim utiskom.

I Alesandro je bio svestan toga da se Lorenca, bar te večeri, vratila među žive, da je zauzela mesto koje joj je pripadalo, a kojeg se dobrovoljno odrekla. Nije mogao da zna šta će se dogoditi već narednog dana, ali je, te večeri, Lorenca sijala u svom starom sjaju, popirimila je svoj stari lik.

Prepoznavao je u njenim očima odsjaj tuge, duboke i neprebolne, i znao je da ju je on izazvao. Ništa mu nije bilo važnije od toga, da tu tugu izbriše iz njenih očiju i učini je radosnom, kao što je to do nedavno bila.

Ponovo, znao je da je upravo on, jedini od svih, mogao da je obraduje, da je usreći, da je učini zadovoljnom. I, po prvi put u životu, mogao je da kaže da je bio ponosan na sebe. Sve što je činio do tada, palo je u zasenak uloge, koju je mogao da odigra u životu te sjajne žene, njegove žene. Šta je moglo da mu bude važnije od toga, da usreći Lorencu?

Ništa. Nekada je mislio da mu je bilo važno da, kao rođeni gubitnik, postane onaj koji dobija. Da se zaposli u nekoj dobroj kompaniji, da nosi skupa odela, živi u komfornoj kući, da organizuje život po svojim željama, a ne po svojim mogućnostima.

Kada je ostvario sve o čemu je nekada maštao, i još više od toga, otkrio je nešto važnije od svega: ljubav. Proveo je najlepše godine

svoje mladosti, ne verujući u sposobnost da voli, kao ni da bude voljen, uostalom. Žene su se kratko zadržavale u njegovom životu, i, znao je, nijedna ga nije volela. Bar ne na način, na koji je Lorenca to činila. Čitave večeri nije mogao da skine pogled sa nje. Razgovarao je sa mnogim ljudima, ah je, jednim krajem oka, neprekidno pratio Lorencu. Nije mu promaklo da primeti da je ostavljala snažan utisak i na one ljude, koji je nisu poznavali. Na njihove goste, Maltežane, prvenstveno, vidno zasenjene njenim stavom, njenim gospodstvenim držanjem, kao i prirodnom skromnošću, koja bi ih još više zadivila, nakon što bi saznali za njen identitet i razmere njenog uticaja.

Te večeri, Alesandro je imao snažnu potrebu da neprekidno bude uz Lorencu, da je dodiruje, govori joj nežne reči i otkriva joj dubinu svojih osećanja. Međutim, Lorenca mu to nije dozvoljavala. Bežala je od njega, čitave večeri, kao da nije mogla da podnese njegovu blizinu.

IX Alesandro nije znao da je Lorenca, te večeri, sebi dala u zadatak da otkrije ko je bila njegova ljubavnica. Klizila je po sali i pozdravljala prisutne, suočavajući svoje poglede sa pogledima žena, koje je procenjivala kao moguće rivalke.

I, u jednom trenutku je pronašla taj pogled, te oči, tu ženu!

Stajala je kod stola sa posluženjem, izrazito vitka, visoka, plavokosa, odevena u smelu svetlucavu haljinu, koja je otkrivala velike površine njene kože.

Gledala je u Lorencu sa izrazom trijumfa na licu. I, kao da joj je govorila: da, ti si velika, ti si važna, ti si bogata, ali ja sam uspela da osvojim tvoga muža. Videlo se da je pucala od samozadovoljstva zato što je, bar na jednom planu, odnela pobedu nad drugom ženom, onom, koja je u svemu bila ispred nje.

Lorenca nije mogla da se načudi količini prkosa, u očima te raskošne plavuše. Pitala se kako je bilo moguće da se neko ponosi

onim, čega je trebalo da se stidi. Kako je to bilo moguće?! Bez oklevanja, pošla je u susret toj ženi, Alesandrovoj ljubavnici.

Primetila je da je ona ustuknula. Jer, jedna stvar je bilo suočavanje pogledima, a sasvim drugo direktan razgovor. Lorenca je osetila da je plavuša razmišljala o tome da pobegne. Ali, ostala je da stoji na mestu, glupo uverena u to da bi, i u direktnom suočavanju sa Lorencom, mogla da osvoji još neki poen.

Dobro veče! - Lorenca ju je pozdravila srdačno i sa osmehom. - Da li ste probali nešto od ovih đakonija? Šta biste mogli da mi preporučite?

Ja... - plavušu je porazio Lorencin miroljubivi stav. Ona je želela da je vidi poraženu, besnu, ljubomornu. - Nikada ne jedem ovako kasno. Ništa sa tog stola nisam probala.

Pa, naravno da niste! Trebalo je da to predvidim. Neko sa vašom besprekornom linijom pouzdano vodi računa o svakom uzetom zalogaju. Zaista izgledate vrhunski, gospođice...

Plavuša je tada vidno ustuknula i progutala knedlu. Imala je motiva da vodi borbu pogledima sa Lorencom, ali ne i da joj otkriva ko je bila.

Ja sam Simona Mesina - nerado je otkrila svoje ime.

Drago mi je! Ja sam Lorenca Andreoti! Da li radite u kompaniji mog oca, gospođice Mesina?

Simonin ponos je nestao bez traga, baš kao i njeno samozadovoljstvo. Ispunio ju je strah, nelagodnost i stid. Onaj, za koji nije ni verovala da je bila u stanju da ga oseti.

Da... Ja... Ja radim kao sekretarica direktora pravnog sektora.

Gospodina Di Palme?

Hm... Da...

Divan čovek! Provela sam čitavo detinjstvo u njegovoj kući, igrajući se sa njegovim sinovima, koji su mojih godina.

Obojica su, nažalost, otišli da žive van zemlje. Da su ovde, mogla bih da vas upoznam sa jednim od njih. Pretpostavljam da niste udati?

Ne, nisam.

Ne znate šta propuštate! - Lorenca je nastavila da se šah, puneći svoj tanjir. - Mada, razumem i one žene, kojima je karijera važnija od braka. Da li ste vi jedna od tih, gospođice Mesina?

Ja... - Simona je pocrvenela od nelagodnosti - ja radim samo kao obična sekretarica....

Oh, da, to sam smetnula sa uma! Znate, kada sam vas prvi put ugledala, delovali ste kao neko ko obavlja funkciju od planetarne važnosti! Imali ste tu dozu prkosa, drskosti i samouverenosti u sebi!

Stekli ste pogrešan utisak o meni - Simona je držala oborenu glavu, postiđena do krajnosti.

Zar? Čudno. Mene osećaj obično ne vara. Do sada sam nepogrešivo procenjivala ljude. Morala sam da steknem tu veštinu, kako bih se zaštitila od zavidnih, koristoljubivih i rivalski raspoloženih ljudi. Drago mi je da me je osećaj izneverio u vašem slučaju.

Budite uvereni da jeste - Simona se gušila od potrebe da pobegne što dalje od Lorence.

Sekretarica u mom sektoru najavljuje da će uzeti neplaćeno odsustvo, u trajanju od godinu dana. Šta mislite o tome da dođete da radite za mene?

Simona je užasnuto raširila oči, iz kojih je nestao svaki trag samouverenosti. - Ja... Pretpostavljam da bismo uspele da ostvarimo odličnu saradnju, ipak, radije bih ostala da radim sa gospodinom Di Palmom. Oboje smo navikli da radimo jedno sa drugim.

U pravu ste - Lorenca joj se osmehnula sa ledenom hladnoćom, zbog čega se Simona Mesina uplašeno stresla. Čuvajte svoj posao, gospođice Mesina!

Procenivši da je pravi odnos snaga bio uspostavljen, Lorenca je pružila Simoni tanjir napunjen hranom, potom ju je zaobišla i uputila se ka izlazu iz sale.

-

*** Kada je izašla iz hotela, ugledala je Alesandra koji je, u društvu nekoliko njoj nepoznatih ljudi, stajao na parkingu i objašnjavao

performanse svog automobila. Shvatila je, tada, da mu je promaklo da registruje njen razgovor sa Simonom Mesinom.

Nezadovoljno je huknula, otkrivši da ju je Alesandro primetio. Želela je da neprimetno ode kući, da se uvuče u krevet i dobro se isplače. Jer, pogodilo ju je suočavanje sa ženom, koju je nedvosmisleno identifikovala kao ljubavnicu svoga muža. Osećala se loše dok je sumnjala u njeno postojanje, dok je patila zbog toga što je bila prevarena. Ah sada, kada se suočila sa tom imaginarnom ženom bez imena i lica, kada je stala pred nju, sada ju je bol dotukao do nogu.

Oduzimao joj je dah, i kao da joj je stezao sve unutrašnje organe. Čitavo telo ju je bolelo, svaka misao ju je pekla. Pomislila je na svoju bočicu sa lekovima za smirenje i zažalila što je nije ponela sa sobom. Odlučila je da, te večeri, popije duplu dozu. Samo da se dočepa kuće...

Nešto nije u redu? - Alesandro je prepoznao grčenje mišića na njenom licu, kao i nemirno kolutanje očiju.

Hoću da idem kući! - rekla je odlučno, i pokretom ruke pozvala momka koji je stajao na ulazu u hotel, da joj priđe. Pozovite mi taksi, molim vas.

Ja ću da te odvezem kući! - Alesandro je pružio momku novčanicu od deset evra, i otpustio ga.

Lorenca je tada izvadila mobilni telefon iz torbe, kako bi sama pozvala taksi.

Ne budi smešna! - Alesandro je pokušao da je spreči da i to učini. - Došla si sa mnom, i vratićeš se sa mnom!

Lorenca je najpre završila razgovor sa taksi dispečerom, a onda je gnevno pogledala u Alesandra. - Još samo nekoliko dana, i više nećeš imati ni zakonsko pravo da bilo šta zahtevaš od mene!

Razmisli dobro dali si i sada u poziciji da mi nalažeš bilo šta, Alesandro! Pusti me da idem, i možda ću te poštedeti dobijanja zaslužene kazne!

O čemu to govoriš? - upitao ju je začuđeno.

Mogu da te uništim, Alesandro - pripretila mu je, više očajna, nego besna. - Ako se ne budeš ponašao po mojim uputstvima, zažalićeš što si me ikada upoznao!

Lorenca... - nimalo uplašen dobijenim pretnjama, Alesandro ju je nežno oslovio. - Otkud sada taj ton? Šta očekuješ?! Da budem fina prema tebi?!

Brine me tvoje stanje, Lorenca. Dozvoli mi da te odvedem kući.

Ne! - odbila je, upravo u trenutku, kada se taksi zaustavio na par koraka od nje. - Vrati se u salu, vrati se Simoni! Rekla bih da si joj potreban! - dodala je, ulazeći u taksi.

-

X Alesandro se jedva povratio od pretrpljenog šoka. Poslednje što je želeo da se dogodi je da Lorenca sazna za Simonu. Da postane neporecivo svesna prevare, koju je počinio sa njom.

Užasnut, besan i uplašen, zapitao se kako je Lorenca otkrila da je upravo sa Simonom bio u kratkoj i beznačajnoj vezi, koja se bazirala isključivo na seksu, lišenom svake emocije.

Požurio je nazad u salu, odlučan da otkrije istinu. Potražio je Simonu, uveren da je jedino ona mogla da mu da pravi odgovor.

Niko drugi, sem nje, nije znao za njihovu vezu. Ili niko, bar, nije mogao da stoprocentno stane iza sumnji, koje su imah u vezi sa njih dvoje.

Kada je ugledao Simonu, odmah mu je bilo jasno da joj se nešto dogodilo. Obično puna samopouzdanja, i sa glavom koju je držala visoko podignutu, Simona je sada delovala uplašeno, poraženo i postiđeno. Držala je oborenu glavu i spuštena ramena, i kao da je samo čekala priliku da pobegne sa mesta zločina.

Pođi sa mnom - tiho ju je pozvao, prolazeći pored nje.

Uveo ju je u muški toalet, u kome, u tom trenutku, nije bilo nikoga.

Hoću da čujem šta se dogodilo! - nestrpljivo je zarežao, dok su mu oči sevale na upozoravajući način. - Od reči do reči!

Ne znam na šta misliš...

Prestani! Lorenca mi je pljusnula u lice tvoje ime! Kako je saznala za tebe?! Da h si joj se ti pohvalila da si imala nešto sa mnom?!

Ne, nisam! Ne znam kako je tvoja žena saznala za nas, Alesandro! Znam samo da me je u jednom trenutku posmatrala, u drugom je bezazleno razgovarala sa mnom i raspitivala se o meni, a u trećem mi je nehajno pripretila, tako da mi se podigla kosa na glavi!

Molim?! - Alesandro se sve više mrštio. -I sve se to dogodilo tek tako?!

Da! Tek tako!

Nemoguće! Lorenca je morala da bar sumnja na tebe!

Kunem ti se da nikome nisam rekla za nas, Alesandro! Istina je da sam to želela da saopštim celom svetu, ali se nisam poverila ni najboljoj prijateljici!

Alesandro se prezrivo osmehnuo, olabavljujući čvor od kravate. Šta si želela da saopštiš celom svetu, Simona? Pa si, nekoliko puta, pristala da vodiš ljubav sa mnom na kancelarijskom stolu? Da smo oboje to učinili pod krovom čoveka koji nam daje plate? Time si želela da se pohvališ?! To je nešto čega bi oboje trebalo da se stidimo!

Ah, ja se ne stidim!

E, pa, trebalo bi!

Dotučena do nogu, Simona je tužno zaplakala. - Uništena sam!

Prvo si me ostavio, potom me je tvoja žena raskrinkala, na kraju mi namećeš osećanje krivice! Mislila sam da će se naš odnos odvijati na sasvim drugačiji način! Šta si mislila? - Alesandro ju je odmerio sa omalovažavanjem. - Da ću da ostavim Lorencu zbog tebe?

Prevario si je, zbog mene! - prkosno mu se prodrala u lice.

Samo sam te iskoristio, Simona - grubo joj je poručio. Mislio sam da to znaš i da si saglasna sa tim.

Kako da ne, žene žude za tim da budu iskorišćene! O tome maštamo u dugim zimskim noćima!

Hajde da se ne zavaravamo! - Alesandro je pomirljivo podigao ruke. - Sve što smo nas dvoje ikada imali je malo zabranjenog preznojavanja! Ništa više! Možemo da nastavimo da živimo bez toga!

-

Da, mogu! - Simona je stegla zube, hrabreći samu sebe. -I hoću! A ti se vrati svojoj bogatoj, obrazovanoj, uspešnoj i uticajnoj ženi! Da ona sve to nije, nikada ne bi bio njen!

O, da, bio bih! - suprotstavio joj se Alesandro, otvarajući vrata toaleta. - Bio bih - još jednom je potvrdio. -I biću - završio je, izlazeći napolje.

-

Lorenci je neverovatno prijalo to što se glasno i nesputano isplakala, što je kroz suze i plač izrazila patnju, izazvanu otvorenim suočavanjem sa Alesandrovom ljubavnicom. Bila je sama kod kuće, tako da je mogla da jeca, da udara pesnicama o jastuk, da dozvoljava suzama da joj obilato kvase obraze. Kada se primirila, osetila se iznureno i prazno. Otišla je pod tuš kako bi sprala suze i umanjila natečenost svog lica. Osušila je kosu i obukla spavaćicu, pre nego što je, bez ikakvih osećanja u sebi, legla u krevet.

Odlučila je da se utiša, kada je čula da je Alesandro ušao u kuću.

Nije očekivala da on pokuca na vrata njene sobe, ipak, upravo to se dogodilo.

Bez želje da razgovara sa njim, samo je dublje uronila hce u jastuk.

Alesandro je obišao krevet, kako bi proverio da h je bila budna.

Odlazi - tiho mu je poručila, smatrajući kako je bilo previše detinjasto da se pravi da spava.

Ne mogu da odem, Lorenca - čvrsto joj je uzvratio. Moram da razgovaram sa tobom.

Ta žena nije za tebe, Alesandro. Tačnije, ne znam da h bih mogla da je preporučim bilo kom muškarcu. Užasna je. Nije mi jasno kako si mogao da vodiš ljubav sa njom. Kladim se da je frigidna - naglo je otvorila oči i pogledala ga. - Da li je frigidna?

Kako si saznala za Simonu? - prešao je preko njenog pitanja.

Zbog čega te to interesuje? Zbog mog oca? Ne brini, neću vas prijaviti njemu. Ah, nadam se da si svestan da biste, ako bih to učinila, morah da se premestite na drugu planetu?

Baš me briga šta tvoj otac misli, Lorenca, i šta bi uradio sa mnom, ih sa Simonom! Samo me zanima kako si otkrila da sam upravo sa njom imao aferu!

Jednostavno. Ona mi je to rekla.

Molim?!

Na posredan način, naravno. Šta bi to trebalo da znači?

Lorenca se tada pridigla u krevetu i spokojno pogledala u Alesandra.

Postoji nešto, što još uvek ne znaš o ženama, Alesandro.

Tačnije, o ženama koje su manje lepe od drugih. Mi smo obično pametnije. Ne kaže se uzaludno da „što telo gubi, duh dobija". To je istina. Tako, tvoja Simona je osvojila prvu nagradu kada su se delila lepa tela, a mene je zapalo malo pameti. Dovoljno da iz pogleda tvoje lepotice pročitam kako misli da me je prešla, da je, makar u jednoj stvari, ispala bolja od mene. Sirotica, ustuknula je onog trenutka, kada sam joj se obratila. Namerila se na pogrešnu osobu. Na ružnu ženu.

Alesandro je zatvorio oči i nečujno uzdahnuo. Obuzeo ga je siloviti bes prema Simoni. Jer, nimalo nije sumnjao u istinitost onoga, što mu je Lorenca rekla o njoj. Ta devojka je bila dovoljno glupa da pomisli da je bila u stanju da se nadmeće sa Lorencom. Žao mi je što sam ti dozvolio da misliš za sebe da si ružna, Lorenca Alesandro je bio pun kajanja, dok je to izgovarao. - Ja mislim da si ti nebeski lepa žena. Da si blistava, ženstvena, zavodljiva i seksi.

Za mene si najlepša žena na svetu.

Baš ti hvala - gorko je odvratila. - Šteta što ne mogu da poverujem u to. U svakom slučaju, Alesandro, ja sam prihvatila da prisustvujem večerašnjoj proslavi, samo da bih otkrila ko je tvoja ljubavnica. Sada, kada znam ko je ona, neću se ustručavati da je pozovem na sud, za slučaj da odbiješ da potpišeš sporazumni zahtev za razvod braka. Tužiću te, a onda ću dokazati da si me prevario. A to je dovoljna osnova, za dobijanje razvoda.

Zar ne bih, na sudu, mogao da pobijem taj tvoj argument, ako bih objavio da mesecima nisi obavljala svoje bračne dužnosti?

-

Lorenca nije znala odgovor na to pitanje, ali je znala da je, kod zahteva za razvod braka, želela da ima čistu situaciju. - Ne sećam se da si pokušavao da vodiš ljubav sa mnom, Alesandro.

Možda zato što si pobegla od mene i preselila se u drugu sobu! - naglo se razjario.

Pa... - Lorenca je oborila bretele na svojoj spavaćici, glumeći da je bila raspoložena za seks - sada smo u istoj sobi... I, ako insistiraš, prihvatiću da vodim ljubav sa tobom...

Znam šta pokušavaš da uradiš... Namera ti je da me sprečiš da, na sudu, iznesem kontraargument protiv tebe! Da osporim tvoju tužbu za razvod braka!

Ups! - mazno je izustila. - Izgleda da si sve shvatio.

Podigla je oborene bretele i povukla prekrivač do brade. - Sada ću na sudu moći da kažem da sam bila raspoložena za seks, ali da si me ti odbio.

Ko kaže da sam te odbio?

XI Potpuno neočekivano, Alesandro je počeo da užurbano skida sve sa sebe, dok ga je Lorenca zapanjeno posmatrala. Šta... Šta to radiš? - isprekidano je upitala, dublje uranjajući u meki dušek, kao da je htela da nestane u njemu.

Prihvatam tvoj poziv da vodimo ljubav! - odgovorio je, svlačeći i poslednji komad odeće sa sebe.

Ali, bićeš primoran da mi daš razvod! - pokušala je da mu, panično uznemirena, skrene pažnju na tu okolnost.

Spreman sam i da siđem do samog pakla, za mogućnost da vodim ljubav sa tobom! - neumoljivo je odvratio, podižući prekrivač sa nje.

Već u sledećem trenutku ju je, začuđenu i zatečenu, zarobio svojim telom.

Lorenci je sva krv jurnula u lice, sva potiskivana osećanja su se razgorela, telo joj se ispunilo čežnjom, tako snažnom, da je sva postala napeta u očekivanju ispunjenja.

Činilo se da se i Alesandro nalazio u istom stanju. Da je i njega obuzela nesavladiva strast. Umirao je od želje za Lorencinim usnama, njenim telom, uzdasima, jedinstvu koje su redovno ostvarivali dok bi delili ljubav. Lorenca je bila jedina žena sa kojom je ostvarivao utisak sjedinjenja, sa kojom se spajao na svim nivoima. A sada, sada, kada je otkrio pravu dubinu svojih osećanja prema njoj, sada je još više želeo da je uzme, i da joj se preda.

Spustio je neumoljiv, ali istovremeno i uzbudljiv poljubac na njene usne, izazivajući omamljenost svih njenih čula. Ljubio ju je nesputano, na izrazito erotičan način, dok je ona nevešto pokušavala da mu se odupre, da se spasi.

Jer, poslednje što joj je bilo potrebno, nakon što je donela definitivnu odluku o tome da se razvede od Alesandra, je da se priseti zadovoljstva, kojeg je izazivao u njoj. To je želela da zaboravi, da potisne, kako bi uopšte mogla da nastavi da živi.

Nakon vrele noći sa njim, čekali su je mnogi mučni dani, i zato se buntovno migoljila, dok je on vešto svlačio spavaćicu sa nje i smeštao joj se između nogu.

Osetila ga je u naponu muške snage, i sva je smekšala, spremna da prihvati njegovu čvrstinu. Još uvek ga je gurala od sebe i vrtela glavom da bi izbegla njegove usne, ali kada je počeo da je osvaja, postala je pokorna i podatna, mazna i nežna.

Izvila je telo u luk, jedva izdržavajući količinu prijatnosti, dok ju je Alesandro sve više osvajao, dok je dosezao njene dubine.

Sjedinjeni do krajnosti, oboje su na trenutak zastali, da bi se pogledali. Delili su istu misao, isto osećanje. To, kako su se tada osećali, bilo je moćnije od svega što su do tada podelili, moćnije od najvrelije i najsmelije fantazije.

Spremna da uzme aktivnog učešća u ljubavnoj igri, Lorenca je zagrlila Alesandra, i pokrenula je svoje bokove, a on je počeo da je voli ludo, na najaktivniji mogući način. U njihovim pokretima je bilo toliko žestine, da su se jedva nosili sa njom. Lorencino telo, namučeno čežnjom, je reagovalo na svaki Alesandrov dodir, na svaki trzaj njegovog tela. On ju je voleo neobuzdano, uzbuđen kako nikada nije bio, čudno uveren da je to, što je doživljavao sa Lorencom, bilo više od ljubavi, više od života.

Bio je usredsređen na nju, samo na nju, usredsređen svakom mišlju, svakom emocijom, svakim nervom. Udaralo mu je u glavu uverenje da je i ona bila sa njim, kompletno, svim svojim bićem. Čudio se tome u kolikoj je meri raslo njegovo uzbuđenje, koliko je postalo mahnito. Tražio je sve više od Lorence, slamajući je žurnim udarima svoga tela, i ona ga je pratila, puna ekstatičkog zadovoljstva, koje samo što nije eksplodiralo.

Prva je vrisnula od vrtoglavog blaženstva, sva uzdrhtala i mokra, predajući se talasu strasti koji ju je vinuo visoko, do najviše moguće tačke uživanja. Stezala je Alesandrova ramena dok je on dosezao maksimum svoje sreće, sav pripijen uz nju, sav u njoj, opijen ludom, divljom strašću.

Srca su im kucala u istom ritmu, dok su im želje ustupale mesto prijatnoj omamljenosti i smirenju. Obrušavanje sa vrtoglavih visina je bilo rasterećujuće, tako da su se predah senzualnoj tromosti, ostajući sjedinjeni i zagrljeni.

Alesandro se pokrenuo tek kada je shvatio da je, krajnje opušten, bio pretežak za Lorencu. Legao je do nje, na bok, obuhvatio je rukom oko struka i privukao je sebi.

Imao je nameru da produži trajanje te noći sve do jutra.

Međutim, otkrio je da je Lorenca vrlo brzo utonula u san, kompletno zasićena, oslobođena napetosti koju je dugo nosila u sebi i koju je neuspešno pokušavala da negira.

*** Tek što je, narednog jutra, postao svestan toga da se probudio, Alesandro je ispružio ruku, kako bi zagrlio Lorencu. Unapred se radovao susretu sa njenim sanjivim očima, trenutku u kome će razmeniti osmehe i istovremeno se prisetiti njihovog sinoćnog burnog vođenja ljubavi.

Naglo se razbudio kada je otkrio da mu je ruka lutala po praznom krevetu, kada je shvatio da je bio sam u njemu. Neki predosećaj mu nije dao mira i on je ustao, kako bi potražio Lorencu. Prvo je ušao u kupatilo, potom u kuhinju, na kraju se, tada već vidno uznemiren, zaputio da obiđe celu kuću.

Sve prostorije su bile prazne. Baš kao što je bila prazna i fioka, u kojoj je Lorenca držala svoja dokumenta, kreditne kartice i novac.

Bio je užasnut otkrićem da je Lorenca otišla, da ga je ostavila. I to svega nekoliko sati nakon što je on naivno poverovao da ju je povratio, da joj je pokazao koliko ju je voleo i želeo, i nakon što je stekao utisak da je i ona podjednakom snagom volela i želela njega.

Odbijao je da poveruje da su stvari bile toliko strašne. Kako su to mogle da budu, posle onoga što se sinoć dogodilo? Za njega, to je predstavljalo vrhunac uzajamne privrženosti, odanosti, vernosti.

Doživeo je kulminaciju ljubavi i iskazao ju je kroz svoje telo, i bio je uveren da je i Lorenca sve doživela na isti način. Zbog čega ga je, u tom slučaju, ostavila?

Obuzela gaje silovita želja da je što pre pronađe. Ah, gde je, uopšte, mogao da je traži? Imala je dovoljno novca da ode kuda god poželi, čak i na drugi kraj zemlje.

Doktor Konti, iznenada mu je sinulo. Verovatno je otišla kod njega!

Svest mu se pomračila, i slutnje su počele da ga kidaju na komade, ipak, imao je toliko prisebnosti da se obuče i odveze se do bolnice.

Nije bio svestan da je, tako ljut, neočešljan i neobrijan, odeven u prvo što mu je palo pod ruku, delovao neodoljivo privlačno.

Privukao je pažnju svih žena, prisutnih na prijemnom odeljenju.

Došao sam kod doktora Kontija! - obratio se jednoj od medicinskih sestara, koja ga je gledala sa najviše zanimanja. - U pitanju je privatna poseta.

Da h vas doktor očekuje? - sestra je prosto cvrkutala.

Ne, ah ne verujem da će biti preterano iznenađen, kada me bude video.

Podite za mnom! - sestra je pokretom ruke pozvala Alesandra da je sledi. - Doktor je u svojoj kancelariji, nadajmo se da će biti slobodan da vas primi.

Aja se nadam da neću morati da primenim silu, da bi ga oslobodio obaveza - Alesandro je mrmljao sebi u bradu.

Jedva se obuzdao da odgurne medicinsku sestru, kada ga je uvela u kancelariju doktora Kontija. Stezao je zube dok ju je čekao da se povuče, da izađe. Nagomilani bes u njemu ga je navodio da zaboravi na pravila lepog ponašanja, lišavala su ga strpljenja, koliko i razuma.

Nasrnuo je na doktora Kontija, uveren u to da je on bio odgovoran za Lorencin odlazak, da se ona, upravo zahvaljujući njemu, odlučila na taj radikalni potez. On ju je podržavao, ponudio joj je alternativni život koji joj se, iz ko zna kojih razloga, učinio primamljivim.

Gde je moja žena?! - zaurlao je, pritiskajući Gabriela uz zid.

Držao mu je ruku pod grlom, spreman da ga povredi, da na najgrublji način izvuče odgovor od njega.

Zar je Lorenca nekuda otišla? - Gabriel je naivno upitao, nesvestan da je time još više isprovocirao Alesandra.

Ona je za tebe gospođa Andreoti! I ne pravi se blesav, Lorenca mi je priznala da si joj, meni iza leđa, nudio da je odvedeš daleko od mene!

Ponudio sam joj da mi se pridruži u spasilačkim ekipama, jer mi je otkrila da je odlučna da se razvede od vas, gospodine Andreoti!

Jadan je taj svet, kojeg ti moraš da spasavaš! - zaključio je Alesandro sarkastično, puštajući Gabriela.

On je popravio kragnu na svom belom mantilu i udaljio se par koraka, uveren u to da mu je bezbednost i dalje bila ugrožena.

- Zaista ne znam gde je gospođa Andreoti, gospodine Andreoti...

Alesandro ga je presekao oštrim, upozoravajućim pogledom. - Da li se vi to meni rugate, doktore Konti?

Ne, ni slučajno! Ne bih se usudio da učinim tako nešto! Ja saosećam sa vama! Imam puno razumevanje za vaše ponašanje!

Uviđam da ste pod stresom i da...

Umuknite! - presekao ga je Alesandro. - Nisam došao kod vas po razumevanje! Došao sam po informaciju! I, ako se bude pokazalo kao potrebno, dobiću je upotrebom sile!

-Da imam informaciju koja vam je potrebna, gospodine Andreoti, ne bih se ustezao da vam je poverim. Ali, ja zaista ne znam gde se nalazi vaša supruga. Ja nemam ništa sa njenim nestankom.

Mislite, sem toga što ste joj osmislili odstupnicu? Šta biste vi uradili, da ste bili na mom mestu? - Gabriel se usudio da ga to upita. - Da li biste propustili priliku da se približite ženi koja vas je zainteresovala, a koja vam je priznala da namerava da se razvede?

A šta biste vi uradili da ste, upravo sada, na mom mestu? Alesandro je uzvratio pitanjem. - Da li biste sedeli skrštenih ruku i čekali da vam neki drugi muškarac odvede suprugu ko zna gde?

Od mene vam ne preti nikakva opasnost, gospodine Andreoti. Sva je prilika da ste predugo sedeli skrštenih ruku, pa ste zato sada prinuđeni da afektirate i da pretite.

Zaista rizikujete da dobijete batine, da se, iz uloge lekara, prebacite u ulogu pacijenta! - prasnuo je Alesandro. - Kako se usuđujete da mi delite lekcije, vi, koji ste pokušali da se udvarate udatoj ženi?!

-I to na koji način?! Time što ste joj ponudih da sve napusti, i pođe sa vama u džunglu?!

Bojim se da ste sve pogrešno shvatih...

Mislite? Mislite da sam glup, jer ne nosim beli mantil?!

Nisam to rekao.

Alesandro je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. - Ovo nije naš poslednji susret, doktore Konti - poručio mu je to, na preteći način. - Doći ću ponovo kod vas. Niste me ubedili da nemate ništa sa Lorencinim odlaskom.

Gubite vreme sa mnom, gospodine Andreoti. Bolje usmerite energiju na neku drugu stranu. Želim vam da pronađete svoju suprugu i da razrešite probleme koje imate sa njom.

Poštedite me vaših dobrih želja, dobri doktore - Alesandro mu se otvoreno podsmehnuo. - Nisu mi potrebne. A nisu ni Lorenci - dodao je, pre nego što je izašao iz kancelarije.

XII Pune tri nedelje, Lorenca je provela u očajničkim pokušajima da se saživi sa okolnošću daje ostavila Alesandra, da je učinila prvi, najteži korak do svog konačnog i definitivnog rastanka od njega.

Boravila je u hotelu u Riminiju, u apartmanu u kome je imala na raspolaganju televizor, kućni bioskop, kompjuter i muzičke uređaje. Međutim, ona je sve vreme provodila u krevetu, ili u besciljnom zurenju kroz prozor. Sa pogledom usmerenim prema pučini, pokušavala je da uveri sebe u to da svet nije nestao, da planeta nije prestala da se okreće, da ona sama nije umrla, da nije nestala.

Optuživala je sebe za to što se, u tolikoj meri, vezala za Alesandra, što je uslovila postojanje svoje sreće sa njegovim prisustvom u svom životu. A onda, pokušavala je da opravda sebe, ako ljubav nije bila dostojna toga da joj se čovek sav podredi, da joj baci sve pod noge, šta jeste bilo? Ona je podnela ogromnu žrtvu u ime ljubavi, ipak, nije se zbog toga kajala. Bila je ponosna na to svoje iskustvo, na iskustvo žene koja je volela bez rezerve, punom snagom. Sve i da je mogla, ne bi se menjala sa ljudima koji nikada nisu iskusili ljubav, makar se ona završila tužno poput njene, makar imala moć da je uništi.

Osećala je užasan strah od povratka svakodnevnom životu, u kome će morati da se suoči sa svojom usamljenošću, sa ljudima koji nisu mogli da sagledaju razmere njenog bola, niti da ga uvaže. Pitala se da h je, uopšte, bila sposobna da živi na stari način, da se nosi sa starim obavezama, da se pravi kako nije bila smrtno ranjena. Sa protekom dana je osećala sve veći umor, sve veću bezvoljnost. I glavobolja ju je sve ćešće mučila, nesanica, kao i jutarnje mučnine. Lorenca je to smatrala simptomima svoje emotivne slabosti, svoje nemogućnosti da se, na pravi način, izbori sa tugom i osećanjem napuštenosti. Kada se, jednoga dana, umalo nije onesvestila u kupa- tilu, odlučila je da ode kod Gabriela, na pregled.

On se vidno uznemirio, ugledavši je na prijemnom odeljenju.

Odmah se unezvereno osvrnuo oko sebe, kao da se plašio da bi neko mogao da ga napadne iz mraka, sa leđa.

Dođi ovamo! -uhvatio ju je za ruku i povukao je u jednu ordinaciju, nakon čega je zaključao vrata za njima. - Oh, gotov sam! Gotov sam!

O čemu to govoriš, Gabriel? - Lorenca ni izdaleka nije mogla da nasluti razloge njegovog straha.

Bolje reći o kome govorim! O tvom mužu, Lorenca! O njemu!

Alesandro... Kakve on ima veze sa tobom?

Kakve?! Takve, da sam, zbog njega, morao da angažujem službu obezbeđenja!

Ah, ništa te ne razumem...

Oh, bože... - Gabriel je zastao, kako bi naterao sebe da se smiri. Udahnuo je duboko vazduh i potom seo na stolicu, uviđajući da nije imao nikakve koristi od toga što je besciljno koračao po ordinaciji. - Dakle! Tvoj muž, u protekle tri nedelje, svakodnevno dolazi kod mene, Lorenca, sa pitanjem da li si pokušala da stupiš u kontakt sa mnom! Nakon što ja odgovorim odrečno, on počne da mi preti, da urla, da najavljuje kako će se obračunati sa mnom, i unaprediti me u pacijenta na odeljenju traumatologije!

Alesandro? - Lorenca se namrštila, začuđena onim što je čula.

Da, Alesandro! I šta će se dogoditi ako sada naiđe, i zatekne te ovde, sa mnom! Mishće da sam ga lagao sve vreme!

Misliš da postoji opasnost da Alesandro sada naiđe?! - tada se i Lorenca uspaničila.

Pa, danas nije dolazio! Ne mogu da predvidim da li će da dođe sada, kroz pola sata, ih kroz nekoliko sati! Ah, doći će, pouzdano!

Oprosti, Gabriel... - Lorenca je podigla torbu na rame i zaputila se ka vratima. - Žao mi je što si sve to morao da doživiš sa Alesandrom. Pozvaću ga i reći ću mu da moj odlazak nema veze sa tobom.

A sa čim ima? Ah, nemam prava da te to pitam! A možda i imam! Ipak sam, na posredan način, uvučen u vašu svađu!

Ja... - Lorenca se ugrizla za usnu, bacajući pogled na zidni sat - ostavila sam Alesandra jer sam otkrila identitet njegove -

ljubavnice, i jer sam konačno odlučila da prihvatim činjenicu da me on ne voli.

Misliš da te muž ne voli?! - Gabriel je prasnuo u grohotan smeh. - Čime tumačiš ludilo, u koje je zapao po tvom odlasku?!

Mržnjom?!

Tumačim njegovim strahom da će ostati bez privilegija, koje uživa kao moj muž.

Grešiš! Alesandro te voli i... Lorenca! - uzviknuo je njeno ime, kada je primetio da se zaljuljala i da je počela da pada.

Uspeo je da je prihvati u poslednjem trenutku i da je smesti na krevet. Pritisnuo je dugme kojim je pozvao sestru, setio se da otključa vrata, a onda je prišao Lorenci i krenuo da je pregleda.

Odahnuo je kada je primetio da je brzo došla sebi. Bila je u stanju da mu,dok joj je merio pritisak, ispriča sve o tome kako se osećala, u proteklih nekoliko dana.

Hm... - izustio je Gabriel zamišljeno, češući se po bradi. Sve su to simptomi trudnoće... Da li postoji mogućnost da si ostala u drugom stanju, Lorenca? *** Pogledala ga je zapanjeno, kao da joj je postavio neku čudnu dijag-nozu, od koje oboljevaju neki čudni ljudi.

Nisam sigurna da sam te razumela - izustila je zbunjeno, iako ga je odlično razumela.

Dobro, pojasniću svoje pitanje! Ako si nedavno bila seksualno aktivna, odvešću te na ultrazvučni pregled. Ako nisi, naložiću da ti se urade neke druge analize.

Ja... - Lorenca je instinktivno spustila ruku na stomak, dok joj je u glavi bubnjalo. - Možda bi trebalo da odem na taj pregled...

Odlično! - Gabriel je to izgovorio sa osmehom. - Ubaciću te preko reda! Znaš, imam ovde malo uticaja! Sestro! - obratio se medicinskoj sestri, koja je čekala na njegova uputstva. - Odvedite gospođu Andreoti...

Da li bi ti mogao da me odvedeš? - prekinula ga je, osećajući se toliko uznemireno, da joj je bila potrebna sva podrška.

Sve će biti gotovo kroz svega dvadesetak minuta. Čekaću te ovde. U redu?

Lorenca je saglasno klimnula glavom i krenula za medicinskom sestrom. S obzirom na telefonski poziv, kojim je Gabriel najavio njen dolazak, primljena je na pregled kao hitan slučaj. Dežurni ginekolog je potvrdio da je bila trudna već tri nedelje, i da je sa njenom trudnoćom sve bilo u redu.

Toga puta, Lorenca nije bila u stanju da se raduje, kao što je to bio slučaj sa njenom prvom trudnoćom. Tada je, slepa od naivnosti, slavila svoju trudnoću kao plod Alesandrove i njene ljubavi, tada je verovala da će ih ona zauvek povezati. A sada, kada se osvestila, kada je prestala da bude naivna, sada je verovala da ne postoji mogućnost da povrati Alesandra, čak ni ako se on, kao prošli put, prihvati svih svojih obaveza. Nije želela da ga obavezuje, želela je njegovu ljubav. Nalazila se na ivici suza, kada se vratila u ordinaciju, u kojoj ju je Gabriel čekao. Sela je na krevet, jer se osećala slabo, i prihvatila je čašu sa vodom, koju joj je on pružio. Gabriel je pregledao njen snimak, kao i ono što je lekar napisao, u vidu komentara.

Hej! Pa ti ćeš postati mama! - izjavio je oduševljeno. - Zar se ne raduješ tome?!

Lorenci je zadrhtala brada i ona je morala da napravi pauzu, da bi obuzdala potrebu da zaplače. - Mislim da... Da mi treba vremena da poverujem u to... Do maločas sam oplakivala gubitak svoje ljubavi, a sada...

Ništa ti nisi izgubila! - Gabriel joj je prišao, kako bi joj prodrmao ramena. - Imaćeš i ljubav i dete! Alesandro te voli! I znam da će biti lud od sreće, kada bude čuo da će postati tata!

On... On ima ljubavnicu... I ne voli me... Da nisam, prvi put, ostala u drugom stanju, nikada se ne bi ni oženio sa mnom...

Evo, i sada će, kada bude čuo da sam trudna, ostaviti ljubavnicu i vratiti se ulozi uzornog muža i oca.

Ja mislim da bi Alesandro pod svim uslovima ostao sa tobom.

-

Nisi u pravu. Oh, Gabriel, šta da radim? - Lorenca je nemoćno uzdahnula. - Ne želim da Alesandro bude sa mnom samo zato što je vaspitavan na tradicionalan način, koji nalaže da se ne napušta žena koja nosi tvoje dete.

Gabriel se spremao da joj nešto odgovori, ali ga je u tome sprečila medicinska sestra, koja je provirila u ordinaciju.

Doktore Konti - oslovila ga je, uz značajno prevrtanje očima - gospodin Andreoti je i danas ovde i insistira da vas vidi.

Dovedite ga! - rekao je Gabriel neočekivano, nakon kraćeg razmišljanja.

Kada se Lorenca glasno pobunila, on joj je namignuo na ohrabrujući način. - Pala mi je na pamet jedna ideja! Ti samo sedi na tom krevetu i pokušaj da budeš apsolutno tiha!

Lorenca je naumila da zatraži objašnjenje, ah je Gabriel naglo navukao zavesu oko kreveta na kome je sedela, navodeći je da postupi po njegovom nalogu.

Trenutak kasnije, u ordinaciju je ušao Alesandro.

Treba li da, i ovoga puta, zovem obezbeđenje, gospodine Andreoti? - upitao ga je Gabriel, pokušavajući da obuzda osmehe zadovoljstva.

Ne! - Alesandro je odrečno odvratio. - Ovoga puta nisam došao da vam pretim, doktore Konti. Došao sam da vas molim!

Recite mi šta je potrebno da uradim, da biste mi otkrili gde je Lorenca! Hoćete li da kleknem pred vas?! Učiniću to, samo zatražite!

Molim vas, gospodine Andreoti... - Gabriel je požurio da ga spreči da to učini.

Moram da znam gde je Lorenca! Moram da je vidim, da razgovaram sa njom! Šta biste joj rekli, da je vidite?

Alesandro je vidno ustuknuo. - Bio sam, dakle, u pravu. Vi zaista znate gde je Lorenca...

Nisam to znao, do juče.

Juče? Lorenca je juče bila ovde?!

Da. Zbog čega?!

Došla je na pregled. Nije se osećala dobro.

-

Šta joj je?! - Alesandro je počeo da pokazuje znake panike.

- Recite mi, šta joj je?!

Ona... Sada je dobro... Bar se nadam da jeste. Prilično ju je uznemirio jedan nalaz. Čak je i Lorenca, iza sloja teške zavese, mogla da čuje kako je Ale- sandro uplašeno progutao knedlu. - O čemu se radi?

Detaljni pregledi su pokazah da ona više ne može da ima decu.

Oh, bože! - izustio je Alesandro. - Ah, nije bolesna, zar ne?

Ne, nije. Samo ne može da ima decu.

Alesandro je prišao Gabrielu i spustio mu ruke na ramena.

- Moram da je vidim - izgovorio je to reč po reč, da bi svakoj dao posebno značenje. - Moram da je utešim. Znam da se užasno oseća.

Da, veoma je pogođena. Još ako se uzme u obzir da nije prebolela ni razlaz sa vama...

Ali, ja i želim da je pronađem, da bih pokušao da je zadržim! Tačnije, znam da bih to uspeo da učinim! Ja je volim!

Mislim da i ona voli mene! Zbog čega bi se razilazili, ako stvari stoje tako?!

Možda zbog toga što ona ne može da ima decu? - Gabriel je nastavio da testira Alesandrovu odanost. - Znam mnoge muškarce koji su, zbog toga, ostavili svoje žene. Čak i one, koje su voleli.

Ja nisam takav muškarac! Ja volim Lorencu i ne želim da je ostavim! Žao mi je što nećemo moći da imamo naše dete, ali uvek možemo da ga usvojimo! Jedno, ili više dece!

Gabriel se vedro osmehnuo i krenuo ka zavesi, iza koje je sedela Lorenca, sa licem oblivenim suzama radosnicama.

Uvek možete da usvojite dete, ali, srećom, imaćete i jedno svoje! rekao je to veselo i razgrnuo zavesu, nakon čega je potapšao Ale sandra po ramenu i potom izašao iz ordinacije.

-

***

Lorenca! - Alesandro ju je uzbuđeno oslovio, toliko iznenađen time što ju je ugledao, da se nije usudio ni da joj priđe.

Tek tada uverena da ne bi bila u stanju da hoda, Lorenca je ispružila ruke ka njemu i pozvala ga u zagrljaj. Alesandro joj je prišao oprezno, začuđen spletom neobičnih okolnosti, ne uspevajući, još uvek, da sve poveže, da sve razume.

Samo je slutio da će sve biti u redu, da će sve biti lepo, lepše od onoga čemu se nadao. Puna ljubavi i čežnje, puna nestrpljenja da mu poveri najlepše vesti, Lorenca mu je oslonila glavu na grudi i obavila mu ruke oko vrata.

Ovde si, Lorenca... - izgovorio je Alesandro zaneto, kao da je to predstavljalo nešto što mu je bilo najvažnije na svetu.

Da, ovde sam - potvrdila je, podižući lice ka njemu. - I nemam nameru nikuda da odem, ako me želiš pored sebe...

Naravno da te želim - spremno je potvrdio. - To je jedino što želim. To je jedino što može da me usreći.

Uzdahnula je sa olakšanjem i pomazila ga sa obe ruke po obrazima. Brada joj je zadrhtala kada je primetila da su bih upali, da je čitavo Alesandrovo lice odavalo izmučenost i umor.

Vidim da si bio zabrinut zbog mog odlaska... Žao mi je zbog toga... I ja sam patila, jer sam bila uverena da sam otišla zauvek.

Nije trebalo da odeš. Planirao sam da ti kažem da te volim, da mi Simona ništa nije značila, i da sam je ostavio, uostalom. Bio sam sa njom samo iz protesta, jer si me ti potpuno zapostavila. Činila sam to jer sam stekla uverenje da me ne voliš, da si ušao u vezu sa mnom isključivo zbog mog novca, i da si me oženio kada sam ostala trudna.

Da budem sasvim iskren... - Alesandru se oteo uzdah - ima u tome pomalo istine - obavio joj je obraze dlanovima i približio svoje lice njenom. - Ne ponosim se motivima, sa kojima sam ušao u vezu sa tobom, Lorenca. Priznajem da me je zasenilo tvoje bogatstvo, tvoj društveni status. Ali, kada sam i sam počeo da uživam u njemu, kada sam se privikao na luksuz, na prihvatanje i uvažavanje, mogao sam da obratim pažnju na tebe. Da te volim, uvideo sam one noći, kada si doživela udes. Bila je to veoma burna noć za mene. Otkrio sam da te volim, da ne bih mogao da -

podnesem da te izgubim, i suočio sam se sa ljubomorom. I, da ne zaboravim, uvideo sam da sam ludo ponosan na tebe, čega do tada nisam bio svestan. Sva ta količina emocija me je zbunila, sprečila me je da se ponašam na najprihvatljiviji način.

Oh, Alesandro! - Lorenca je bila dirnuta njegovom iskrenošću. - Verujem ti! I presrećna sam što me voliš, što si ponosan na mene! To mi je potrebno! Tvoja ljubav, tvoje poverenje, tvoja podrška! Sve što imam mi ne znači ništa, koliko tvoje reči, i tvoja osećanja!

Alesandro ju je snažno zagrlio, a potom ju je poljubio sa puno žudnje, sa puno privrženosti. Šaputao joj je reči ljubavi dok joj je poljupcima pokrivao čitavo lice, zaklinjao se na večitu vernost i izricao brojna obećanja o njihovoj srećnoj budućnosti.

Lorenca se rastapala od sreće, maksimalno se predala tim trenucima u kojima se oslobodila svoje najveće strepnje, u kojima je ostvarila svoj najveći san.

A svega nekoliko minuta ranije je dobila potvrdu o ispunjenju još jedne želje. Život joj se činio neizdrživo lep!

Rodiću naše dete, Alesandro! - poverila mu je ushićeno. Ostala sam trudna one noći, nakon proslave! Tek sam maločas to otkrila!

-I učinila me najsrećnijim čovekom na svetu! - izjavio je Alesandro nadahnuto, spuštajući ruku na Lorencin stomak, gde se razvijao plod njihove neprolazne ljubavi.

KRAJ

By Voki