Iznenađenje u Londonu
1. poglavlje
Dođavola, zašto sam se upustila u ovo?, pomislila je Džini Lautur. Najradije bi se opet provukla kroz živicu, koja je odvajala njenu terasu od ogromne terase Ričarda Malorija, uređene u japanskom stilu, s paviljonom i fontanom. Samo što sad više nije bilo baš toliko uredno, jer su njene potpetice ostavile tragove u pesku vlažnom od kiše. Uostalom, ona nije profesionalni provalnik. Bilo je pre podne i na sebi je imala običnu majicu i farmerke. Ako je neko otkrije - što je bilo malo verovatno - želela je da izgleda kao da je u potrazi za izgubljenim kućnim ljubimcem. Zašto nije ostala dosledna sebi? Zaklela se da više neće raditi ništa slično čak ni za Sofi Herington. Nažalost, nije razmislila pre nego što je progovorila! Džini je duboko uzdahnula obuzdavajući nagon da pobegne. Sve si dobro isplanirala, sve će proći kako treba, hrabrila je sebe. Osim toga, bila je to usluga prijateljici u nevolji. A njena prijateljica stalno je upadala u nevolje, ali joj je Džini uvek bila na raspolaganju! Ponovo je duboko uzdahnula i s terase ušla u nepoznati stan. - Hej! Ima li koga? Kao što je očekivala, odgovora nije bilo. Čula je samo da vešmašina centrifugira. Obrisala je znoj s čela. Znala je da će se Malorijeva kućna pomoćnica vratiti s pauze za kafu za petnaestak, možda dvadeset minuta. Zašto je uopšte pričala o tome sa Sofi? Sad je trebalo da pronađe disketu da njena glupa prijateljica ne bi izgubila svoj glupi posao.
~3~
Čekaj malo, čula je glas iz podsvesti, ko je ovde glup? Ona, Džini, koja se muva po tuđem stanu ili „glupa“ Sofi, koja mirno sedi u svojoj kancelariji? I svakako ima pametnija posla nego da glumi provalnika. I Džini je danas, kao i svakog dana, trebalo da sedi u Britanskoj biblioteci i da se bavi Homerom. Prestani da traćiš dragoceno vreme i traži disketu!, podsetila je sebe dok je razgledala ogromnu, minimalistički opremljenu dnevnu sobu. Tek pokoji komad nameštaja, bilo je sasvim jasno, koštao je čitavo bogatstvo. Pogled joj se zaustavio na dvema čašama i boci šampanjca na stočiću. Oko grla boce bila je vezana svilena mašna, a na servijeti pored nje nešto je napisano crvenim ružem. Možda zahvalnost za lepo provedenu noć? Džini se borila s radoznalošću. Zar je važno kakva je poruka, aranžman je govorio sam za sebe. Očigledno je tačno ono što je čula o Ričardu Maloriju. Nije samo genijalni biznismen, već i pravi donžuan. Nije ga još srela, jer je odnedavno privremeno živela u zgradi preko puta. Ako budeš stajala kao ukopana umesto da tražiš disketu, koju je Malori doneo iz firme, ko zna gde ćeš uskoro živeti, pomislila je. Sofi, koja je živela sprat iznad, smatrala je da nije teško pronaći taj predmet, a ipak nije htela da upadne u Malorijev stan, jer ako bi je uhvatio, izgubila bi posao i više nigde ne bi mogla da se zaposli. Za to bi se Malori sigurno pobrinuo. Da, njena prijateljica nije smela da rizikuje da bude uhvaćena. Džini se pitala zašto se Sofi zaposlila u softverskoj firmi. Zapravo, više je volela posao PR-a ili hostese u galeriji, gde je uglavnom bila dekor. Kad joj je prijateljica iznela plan, Džini se sve to činilo bezazlenim. Dok gospođa Figis, Malorijeva kućna pomoćnica, pije kafu, Džini će preko terase ući u stan, „pozajmice“ disketu, kopiraće je i opet vratiti na mesto. Time bi Sofi sačuvala posao, a Malori ne bi ni primetio da mu je neko bio u stanu. Sad napred!, rekla je sebi. Ovo je poslednji put da se upuštam u nešto slično zbog Sofi! Ne, nisi fer, prebacila je sebi. Sama si se uplela u to. Ali ko može da odoli Sofinom šarmu?!
~4~
Pre devet godina tada petnaestogodišnja Džini bila je u sličnoj situaciji. Provalila je u školski sekreterijat da uzme Sofin lični dnevnik pre nego što ga direktorka pročita. Samo bi idiot svesku takve sadržine doneo u školu i pisao u nju za vreme časa. Ipak, u ovoj akciji rizikovala je mnogo više od prekora i dobronamernih saveta za ubuduće. Zastala je na pragu moderno uređene kuhinje, zadivljeno je razgledajući. Kakva bi ukusna jela ovde mogala spremati! Prestani da sanjariš i da gubiš vreme! Prešla je preko dnevne sobe otvorivši vrata, iza kojih je pretpostavila da je radna soba. Blagi Bože, u ovoj prostoriji kao da je eksplodirala bomba. Bila je zatečena. Jedino se nadala da je Malori disketu ostavio na vidnom mestu, inače će biti teško da je pronađe. Uzalud je prevrtala po papirima na stolu. Gde je, dođavola, mogao da stavi tu disketu? Pokušala je da izvuče fioku po fioku pisaćeg stola, ali sve su bile zaključane. A ključ je verovatno poneo sa sobom kad je otišao u selo na vikend. Džini je tiho opsovala pogledavši na sat. Već je prošlo šest dragocenih minuta. Možda postoje rezervni ključevi, pomislila je. Opipala je ispod ploče pisaćeg stola u nadi da su tamo pričvršćeni, ali ništa nije pronašla. Gde bi ona sakrila rezervni ključ? Dosad nije razmišljala o tome, jer se niko nije interesovao za njenu dokumentaciju. Možda je u fioci noćnog ormarića kraj kreveta?, prošlo joj je kroz glavu. Pošto joj ništa bolje nije palo na pamet, izašla je iz radne sobe i požurila stepenicama na galeriju. Pod je bio zastrt debelim vunenim tepihom, a zidovi obloženi starinskim regalima punim knjiga. Činilo joj se da te knjige neko čita, da ne služe samo kao dekor. Džini se slučajno spotakla o stočić za novine zaustavivši se pred jednim regalom. Loš tajming da se zainteresuje za knjige. Mora što pre naći Malorijevu spavaću sobu. Preletela je pogledom galeriju ugledavši vrata. Otvorila ih je i pred njom se ukazao hodnik s troja vrata. Verovatno dve gostinske sobe i treća njegova...
~5~
Zavese su bile navučene, ali svetlost iz hodnika bila je dovoljna da prepozna obrise velikog bračnog kreveta. Figisova je očigledno još nije pospremila, jer je krevet bio neuredan. Džini je prišla noćnom ormariću, na kome je stajala lampa. Nije videla ručku i uzalud je pokušavala da izvuče fioku. Prokleta stvar mora se nekako otvoriti! Najradije bi uključila svetio, ali su joj ruke toliko drhtale da bi verovatno izvukla utikač iz zida. Pažljivo je opipala fioku i konačno pronašla dugme pomoću kojeg se otvorila. Konačno je otkrila šta muškarci drže u fioci noćnog ormarića. Ričard Malori bio je opremljen za svaku situaciju. Nije imala vremena da razmišlja o tome. Morala je da pronađe ključ i da završi ono zbog čega je došla, inače neće moći da pomogne Sofi. Već je htela da pođe kad je primetila da nešto svetluca iza noćnog ormarića. Iako je bila mala verovatnoća da je to ključ, podigla je predmet. Da bi bolje pogledala svetlucavu stvar, namerila se da uključi lampu, koja je odjednom zasvetlela, kao da ju je uključila nevidljiva ruka. Zbunjeno je pogledala u lampu, pa se osmehnula. Da, već je čula za to čudo tehnike, ali nije bio pravi trenutak da proveri kako funkcioniše. Pogledala je u srebrni predmet na svom dlanu. - Dođavola... Bila je to minđuša. - To nije vaše? Duboki, promukli muški glas dopirao je s ležaja, na kojem je potom ugledala lice muškarca između jastuka i pokrivača. Energično se uspravio u krevetu, nagnuo se i uzeo je minđušu iz Džinine ruke, pa ju je, povukavši Džini prema sebi, prislonio uz njeno uho. - Ne - rekao je pošto je čitavu večnost gledao nju i taj komad nakita, a onda joj ga je pažljivo vratio na dlan. - Ne, to nije vaš stil. Možda je nekakav nemušti zvuk prešao preko njenih usana dok je fascinirano gledala u muškarčeve plave oči. - Ako mi kažete šta tražite, možda bih mogao da vam pomognem.
~6~
Kao opčinjena, Džini je zurila u njegova široka ramena, nage mišićave grudi i tamne malje na njima, jer mu je pokrivač spao do struka. - Hm... - Molim? Nisam razumeo. Otkad ju je posmatrao? I kako joj je palo na pamet da pretura po njegovim fiokama? Mora se nekako izvući. Ako može da se snađe u amfiteatru s osamnaestogodišnjim studentima, koji misle da sve znaju bolje od nje i verovatno se razumeju u sve osim u grčku mitologiju, moći će da izađe na kraj i s jednim muškarcem! Samo kad je ne bi tako gledao! - Rekla sam: hm - odgovorila je, umorno protrljavši oči ispod naočara. - Hm? Održala je mnogo predavanja; tako je zarađivala za život dok je pisala doktorat i nikada nije bila zbunjena kad je trebalo da pruži nekakvo objašnjenje, dakle, sigurno će joj i sad nešto pasti na pamet. - Znam da to nije dobar odgovor, zapravo je nikakav, ali baš ste me uplašili, gospodine Malori. - Ne očekujete valjda da vam se izvinjavam? - Ne, to zaista nije potrebno. Konačno joj je pošlo za rukom da skrene pogled s njegovih fascinantnih očiju, pa je uzmaknula za korak. - U stvari, sve je ovo moja greška. Nisam znala da ste ovde, inače ne bih tek tako... Uzalud je pokušavala da održi kontrolu nad situacijom, jer ju je njegovo ponašanje izbacilo iz takta. Pa on mi se podsmeva!, pomislila je. - Inače ne bih tek tako ušla ovamo. Prvo bih pokucala. Zašto je on tako magično privlači? - Zaista? To bi mi bio prvi put. Džini je pocrvenela. Šta umišlja ovaj arogantni kreten?! Nije ona jedna od žena, koje umiru za njegovim savršenim telom. - Ako je to problem, trebalo je da zaključate vrata.
~7~
- Možda je tako. A sad me zanima: šta ste tražili ovde? Zašto se upustila u razgovor umesto da odmah izleti iz sobe? Možda bi pomislio da je sve to samo sanjao. Ovako, upala je u pravu noćnu moru. - Šta sam tražila? - Da. Šta, zaboga, da mu kaže? Možda bi joj gospođa Figis poverovala da je izgubila kućnog ljubimca, ali Ričarda time neće obmanuti. Možda će joj pasti na pamet nešto što neće zvučati... smešno. - Samo vi dobro razmislite. Džini je lupala glavu, ali joj na um nije pala nijedna spasonosna misao, kao da ju je razum ostavio na cedilu. Želela je da propadne u zemlju, ali čvrsto je stajala na parketu njegove spavaće sobe. Mora nešto da odgovori. - Tražila sam svog hrčka. - Molim? Rekli ste hrčka? Nije baš toliko glupo, pomislila je Džini. Mogla je da kaže da je izgubila mačku, ali takve životinje ovde ne smeju da se drže. - Pobegao mi je. Prošao je kroz živicu i preko otvorene terase ušao je u vaš stan. Trebalo mi je vremena da se prebacim ovamo. On je ipak mali i nije mu bio problem da se provuče. Džini nije mogla da poveruje da je to zaista rekla. I Ričard Malori izgledao je zatečeno, a nije počeo da se smeje samo zato što ima dobre manire. Da spase situaciju, pružila mu je ruku. - Nismo se još upoznali, gospodine Malori, iako zasad živimo u komšiluku. Ja sam Ifigenija Lautur. Preko leta živim u stanu gospodina Vilijama i gospođe Mekbrajd, i... Znate kakav je to aranžman: ja sam devojka za sve, brišem prašinu, zalivam cveće i hranim zlatne ribice. Pričala je kao da su se slučajno sreli u hodniku zgrade i započeli razgovor. - Mislim - rekao je pomalo zbunjeno kad je prihvatio njenu ruku i zadržao je u svojoj malo duže nego što je pristojno - da mi treba vremena da razmislim o svemu ovome. Provukao je prste kroz kosu, kao da pokušava da sredi misli.
~8~
- A za odgovor mi je potreban sok od pomorandže, kafa i tuš. Tim redom. Naime, prethodna noć bila mi je veoma naporna. Džini nije sumnjala u to. Ono što je zatekla u dnevnoj sobi sve joj je reklo. Kad je smaknuo pokrivač sa sebe u želji da ustane iz kreveta, tiho je vrisnula i povukla se unazad udarivši zadnjicom lampu, koja je počela da se ljulja. Nespretno je posegnula rukama za njom, izgubila je ravnotežu i opružila se po tepihu koliko je duga. Ričard je mirno ustao. Sagnuo se, podignuo je lampu i ostavio ju je na mesto. Džini je laknulo kad je shvatila da nije bio potpuno nag. Tesne sive bokserice bile su pripijene uz njegove uske bokove i nisu ostavljale mnogo mesta mašti. Bez sumnje bilo je krajnje vreme da nestane iz ove sobe. - Uznemiravam vas - rekla je hodajući unazad dok je iza sebe pokušavala da napipa vrata, pa je naletela na njih i ona su se zatvorila. - Ne kažem da niste u pravu - odgovorio je Ričard razmičući zavese pomoću daljinskog upravljača. - Zanimljivo. Da li ste tako uključili i svetio? Zašto nije držala zatvorena usta? Ponovo mu je skrenula pažnju na sebe i opet ju je ispitivački pogledao tim plavim očima. - Zaista mi je žao... - Nema potrebe. Verovatno bih prespavao celi dan da me niste probudili, Ifigenija. Kakvo je to ime? - Takvo da niko ne može da ga izgovori. Moja majka je stručnjak za starogrčki. Ifigenija je bila kćerka kralja Agamemnona. Žrtvovao ju je bogovima da bi mu oni poslali povoljan vetar do Troje od koje je nameravao da oslobodi svoju snahu Helenu. - A kako je ime vašem odbeglom hrčku? Paris ili možda Odisej? Očigledno poznaje grčku mitologiju i sposoban je za ovakve razgovore čim se probudi. Džini je bila zadivljena. - Nisu loši predloži, ali nazvala sam ga Hektor.
~9~
- Po vođi trojanskih ratnika, najstarijem sinu kralja Prijama? To zapravo nije loš izbor s obzirom na to da je mališa došao ovamo, uza stepenice. O tome uopše nije razmišljala! Koliki su, u stvari, hrčci? Možda deset ili petnaest centimetara? Dođavola, baš se upetljala! - Hektor ima snažne noge... zbog trčanja u točku, u kavezu rekla je, grozničavo razmišljajući o tome kako da se izvuče pre nego što počne da joj postavlja pitanja na koje neće znati odgovore. - Idem... da konačno možete da se istuširate. - O, ne morate da žurite. Već je stigao do nje i rukom se naslonio na vrata dok je Džini pokušavala da održi što veći razmak između njih. Želela je da izbegne svaki kontakt s njegovim božanstvenim telom. Takođe, nije smeo da primeti da joj srce snažno tuče. - Ne događa mi se često da me pre doručka poseti neko tako prijatan.
~ 10 ~
2. poglavlje
Ričardova savršeno izvajana mišićava prsa, fascinantno široka ramena i muževni miris gotovo da su ostavili Džini bez daha. I bila je sigurna u to da on zna kakav je utisak ostavio na nju. - Ja... hm... - Zašto mi ne biste pravili društvo? Džini je stekla osećaj da njeno telo potresa struja visokog napona i da to nije izazvao samo prodorni pogled njegovih plavih očiju. Dok se Ričard jednom rukom naslonio na vrata, drugom joj je nežno sklonio pramen kose s čela. I taj gest naelektrisao joj je čitavo telo. - Da vam... pravim društvo? Da li je mislio na zajedničko tuširanje? I zašto joj ovaj predlog nije bio uvredljiv? Još se čvršće naslonila na vrata, očajnički razmišljajući šta da čini, dok joj je Ričard vadio grančice iz kose. - Nadam se da niste oštetili s ljubavlju održavanu živicu gospođe Mekbrajd. Treba mi samo pet minuta da se spremim, a onda mi možete ispričati sve o svom malom, spretnom, kućnom prijatelju dok jedemo rovita jaja... Pet minuta? Rovita jaja? Konačno joj je bilo jasno o čemu on priča. - Mislite, da vam pravim društvo za doručkom? - Na šta bih drugo mislio? - osmeh mu je titrao u uglu usana. - Ozbiljni ste? Doručkovala sam pre nekoliko sati, a sad je već podne i trebalo bi da radim... - Da zahvate cveće, brišete prašinu...
~ 11 ~
- Pa kućnim poslovima uglavnom se bave žene, zar ne? rekla je iako nije tako mislila. Njena majka bila bi užasnuta da je sad čuje. Ali Džini bi rekla bilo šta samo da se izvuče iz ove neprijatne situacije. Kad bi bar mogla da se pomeri s mesta! - Kako su vas Mekbrajdovi pronašli? - Poznanica sam njihove snahe Fili. Znala je da tražim stan preko leta u Londonu, a pošto je njenim svekru i svekrvi bio potreban neko ko će... - Hraniti zlatne ribice? - Bolje je da sad pođem. Ne, on još uvek nije završio s njom. - Da niste nešto zaboravili? - Zar jesam? - Šta je s Hektorom? Zar ćete ga ovde ostaviti samog? Dođavola! Izmišljene životinje mogu da naprave probleme kao i stvarne. - On može biti bilo gde. Verovatno se zavukao na neko mirno mesto i sad spava. Hrčci su aktivni noću. - Tako? Onda ću voditi računa o tome da ne pravim buku. Sirotan mora da je poprilično umoran posle tolikog napora. Pa, ako ne mogu da vas nagovorim da ostanete... - Ne, zaista moram da idem. - Kako hoćete - povukao se dva koraka unazad. - Drago mi je što sam vas upoznao, Ifigenija Lautur. - Svi me zovu Džini. Definitivno mu je njeno ime smešno, što joj se ne dešava prvi put. Ipak, on se šalio na fini način, koji je nije vređao. Počela je da se pita da li ga je Sofi ispravno procenila. Sigurno jeste okoreli šarmer, ali ima izražen smisao za humor. - Džini - izgovorio je neobično promuklim i tihim glasom. Osećala je žmarce u leđima, kolena su joj klecala. Nisam dosad videla usne, koje tako pozivaju na poljubac, kao njegove, prošlo joj je kroz glavu. Doduše, nije baš upoznala mnogo muškaraca koje je želela da poljubi. Fascinirano je posmatrala njegove čulne usne osećajući svoje kako podrhtavaju. Izmaknula se u stranu da mu ne bi bila toliko blizu.
~ 12 ~
- Lakše se izgovara. Galantno joj je otvorio vrata. - Čim pronađem Hektora, poslaću vam ga. Šta joj se to dešava? Najpre je htela da pobegne odavde što pre, a sad on mora da joj pokaže vrata. - Ukoliko ga gospođa Figis nije usisala misleći da je poveća grudva prašine - dodao je. Zašto i dalje stoji kao ukopana? - Pitajte je, možda ona nešto zna. - Da, hoću. I... izvinite još jednom što sam vas uznemirila. - O, ne bih to propustio ni za šta na svetu! Ali sad zaista moram da se istuširam. Ako želite sa mnom, da proverite hoće li se siroti Hektor udaviti... Pokazao je rukom vrata kupatila. Džini je pocrvenela kad joj je postalo jasno da je primetio koliko je magično privlači. - Ne, verujem vam, gospodine Malori. - Rič. Zovu me Rič. - Da, znam. Čitala sam u novinama - brzo se okrenula pobegavši na galeriju. Džini nije mogla da poveruje da je upala u spavaću sobu nepoznatog čoveka, besramno ga lažući dok je flertovao s njom. Ali još je gore bilo to što joj se dopao. Igrao se s njom, što potpuno odgovara glasu koji ga prati, a onda je prestao jer mu je bilo dosadno. Duboko je uzdahnula i poželela da se nikad nije popela uz te stepenice. - Gospođice Lautur? Otkud vi? Kako ste ušli? - gospođa Figis je stajala u dnu stepeništa, sa zaprepašćenim izrazom na licu. - Kroz otvorena vrata terase, gospođo Figis - odgovorila je Džini iskreno čim se oporavila od prvog šoka. Ako je mogla da se izvuče iz lavljih čeljusti, sigurno se neće uplašiti žene, koja je naoružana krpom za prašinu. - Molim vas da pripazite prilikom usisavanja, pobegao mi je hrčak. - Vaš hrčak?
~ 13 ~
- Da, ime mu je Hektor. Mali smeđi glodar. Ako se šćućurio u nekom uglu, može se desiti da ga pobrkate s grumenom prašine. - U ovom stanu nema toliko prašine. - Naravno da nema. Mislim... gospodin Malori će vam objasniti. - Gospodin Malori? - prebledela je. - Zar je on još tu? Trebalo je da ode pre nekoliko sati. - Pa? U stvari, još je rano. Ili je bar bilo rano za uspešnog biznismena, koji je proveo burnu noć. - Mislim da bi mu prijala kafa. I spominjao je rovita jaja... Potom je prošla pored gospode Figis, izašla je na terasu i provukla se kroz živicu gospođe Mekbrajd. Tek kad je zatvorila vrata terase stana koji je koristila, naslonila se na njih uz uzdah olakšanja. Jak mlaz mlake vode baš opušta, pomislio je Rič osećajući kako mu napetost iz ramena i potiljka polako nestaje. Takve noći, kakva je bila prethodna, ostavljaju trag. Već mu je preko trideset. Još uvek je mogao da se nosi s mlađim zaposlenicama u svojoj firmi iako njima nije bila potrebna jutarnja masaža vodom. Možda bih mogao da opravdam glas koji me bije, pa da prihvatim ponudu koju sam pročitao u očima Džini Lautur, razmišljao je prisećajući se svih detalja na njoj. Nosila je farmerke i majicu, a pepeljastu plavu kosu sklonila je s lica rajfom. Izgledala je kao devojčica, samo su njene lepe sivozelene oči pričale drugu priču. Energično je okrenuo slavinu na hladno, izbrojao je do dvadeset i zavrnuo vodu. Obukao je bademantil i na putu do spavaće sobe istrljao kosu peškirom. Bio je dovoljno pametan da ne prihvati ponudu. Ništa što se lako može dobiti! Ispod njene neformalne odeće naslućivao je obline, koje bi svaki muškarac rado mazio. A tek izraz u njenim lepim očima... Ne, trenutno neće dopustiti da bude zaveden. Imao je pametnija posla. Bilo je već nekoliko pokušaja da se ukrade najnoviji softverski proizvod njegove firme, koji je upravo prošao sve
~ 14 ~
potrebne testove. Osujetio je sve pokušaje krađe i nadao se da su ti ljudi, ko god oni bili, u međuvremenu odustali. Čim se obukao, uzeo je telefon i pozvao šefa programera svoje firme dok je silazio u kuhinju da sebi pripremi doručak. Iako ga je Džini Lautur masno slagala - nije bilo nikakvog hrčka, koji bi se popeo u fioku - bilo mu je zabavno da posmatra kako se sve više zapetljava dok istovremeno pokušava da se izvuče iz nemoguće situacije. Bilo je pohvalno što žena sa dna ekonomske lestvice još može da pocrveni. Pritom je delovala tako nevino da bi joj čovek poverovao da nije bilo tog strasnog pogleda njenih sivozelenih očiju, koji je bio u potpunoj suprotnosti s njenim izgledom. Možda ne bi bio tako opušten da je u njegovom stanu bilo nešto dragoceno, što je Džini mogla da ukrade. Ovako je radoznalo čekao njen sledeći potez. Dok je silazio niza stepenice, pogled mu je pao na bocu šampanjca na stolu u dnevnoj sobi i prisetio se atraktivne crvenokose, koju je priveo u stan posle jučerašnje zabave. - Biću u firmi za sat vremena, pa ćemo popričati - rekao je saradniku. Sad je znao kome pripada minđuša. Rekao je Lilijani da će se vratiti za pet minuta, a ona se raskomotila. Razmišljao je o tome koliko ga je dugo čekala u krevetu, a onda je, duboko uvređena, izletela iz njegovog stana. S pravom, ako je iskren. Ali mu je pre toga napisala poruku, koju je svojom svilenom čarapom pričvrstila za bocu šampanjca. Verovatno da mu da do znanja šta je propustio. Rič je uzdahnuo. Nedeljama je s njim igrala igru mačke i miša, zavodila ga je i držala na odstojanju, što mu se, uprkos svemu, dopadalo. Cenio je žene koje nisu lako uskakale u krevet, što ne znači da su mogle njime da manipulišu. Tako je poznavao i njenu strategiju: mislila je da će njena pobeda biti veća što mu duže bude izmicala. Nije imao ništa protiv toga i radovao se tom trenutku. Proteklu noć trebalo je da provedu zajedno, međutim, iznenada mu je pala na pamet ideja kako da reši problem zbog kojeg su on i
~ 15 ~
njegovi saradnici dve nedelje razbijali glavu... Uzeo je čarapu i udahnuo Lilijanin parfem. Bolje bi ti bilo da se od sada koncetrišeš na samo jedno, pomislio je. Od devet do pet na posao, a posle toga na privatni život. Kakva glupost! Posao je bio njegov život! Slegnuo je ramenima i uzeo servijetu. Lilijanina poruka bila je kratka i jasna: Gubitnice! Nije dodala nijednu suvišnu reč. Voleo je žene koje se tako izražavaju. Tu je bila i minđuša, koju nije bilo lako pronaći. Lilijana je želela da osigura još jedan dolazak. Verovatno će pustiti da prođe još neko vreme da on u međuvremenu shvati koliko je povređena, a zatim će ga nazvati da mu pruži priliku da je moli za oproštaj. Rič se osmehnuo kad je do njega dopro miris sveže kuvane kafe. Džini se očigledno nije previše žurilo. Ušao je u kuhinju. - Ipak ste odlučili da doručkujete... Ućutao je kada je ugledao svoju kućnu pomoćnicu. S jedne strane bilo mu je drago što Džini nije baš toliko predvidljiva, a s druge strane bio je upravo zato razočaran. Opet će ona navratiti kod njega, u to nije sumnjao. Hrčak joj je pružao savršen izgovor da ponovo dođe kad god poželi. I to je dobro, jer u njoj nije video profesionalnog špijuna, a želeo je da sazna ko zapravo vuče konce. - Dobro jutro, gopodine Malori. Skuvala sam vam kafu. Želite li da doručkujete? - Ne, hvala, gospođo Figis. Idem odmah u kancelariju. I pripazite, molim vas, na hrčka gospođice Lautur. - Naravno. Žao mi je što vas je uznemirila. Da sam znala da ste kod kuće... - Sve je u redu, gospođo Figis. Bilo je dobro što je ostao duže u stanu i što nije, kao obično, rano ujutro otišao u kancelariju, pa u Gločester, kao što je planirao, inače bi Džini mirne duše mogla da pretraži ceo stan, a gospođa Figis mu to ne bi spomenula. Da li ju je možda potcenio? Izmislila je baš ubedljivu priču o hrčku. - Ona se preko leta brine o stanu gospođe Mekbrajd? - Da, to je mirna, mlada žena, koja vodi računa o njemu.
~ 16 ~
Ako je neko miran, ne znači da je iskren. Novi softver, koji je upravo testiran, donosi ogromnu dobit, a to bi mnoge navelo na iskušenje. Možda se Džini u to upustila zbog nekog muškarca. Možda je pocrvenela kao devojčica, ali je njen pogled bio... pa, pogled temperamentne, odrasle žene. - Ona je studentkinja? - Da. - I živi tu pored, sama? - Tražila je mirno mesto da može neometano da radi. - Razumem. Informišite me ako nađete hrčka. - Hoću, gospodine Malori. Popio je kafu i pozvao telefonom sekretaricu. - Vendi, treba mi buket cveća. - Za zgodnu Lilijanu? - Ne. - Kako to? Napustili ste slavlje s najlepšom ženom u prostoriji. Šta je pošlo naopako? - Baš ništa. Samo mi je na pamet pala dobra ideju i poželeo sam da za pet minuta proverim hoće li moći da se sprovede u praksi... - I pre nego što ste primetili, već je bilo jutro. Nemogući ste, Ričarde. - Znam da sam beznadežan slučaj, ali me moj kompjuter voli. - On vas neće grejati u starosti. - Tačno, ali ću bar moći da plaćam struju. - Završićete kao stari usamljeni neženja. - Pročitajte trač rubrike. Nema starih usamljenih milionera. A cveće je za godišnjicu braka moje sestre. - Već sam ga naručila. - Kada? - Čim je stigla pozivnica za zabavu. Opkladila sam se s devojkama iz kancelarije... Znam da vaša sestra glumi provodadžiku, jer želi da vas vidi srećno oženjenog...
~ 17 ~
- Potražite drugu temu za trač uz kafu i zakažite radni ručak za zaposlene iz Odeljenja za istraživanje i razvoj u sali za konferencije. - Zaista mislim da bi trebalo da pošaljete cveće Lilijani, zaslužila je izvinjenje. Otkad je osnovao firmu, Vendi je njegova najbliža saradnica. Prošli su zajedno mnoge uspone i padove, pa je smatrala opravdanim da se s vremena na vreme ponaša kao dobronamerna starija sestra. Ponekad bi joj to dopustio, ali danas nije bio raspoložen za ćaskanje. - Nemam vremena za ovo... U redu, pošaljite joj cveće, ali bez poruke. I neka to ne budu crvene ruže. - Da, crvene ruže su baš uobičajene. Osim toga, moram se složiti s vama da nije lepo davati joj lažnu nadu. Ona je samo još jedna kratkotrajna iskra strasti. - Šta to, dođavola, treba da znači? - Samo da je napravljena od istog materijala kao i bezbroj drugih žena s kojima ste izlazili. Razlikuju se samo po imenu i boji kose. Rič je hteo da protestuje, ali se uzdržao kad je shvatio da će Vendi brže ućutati ako je pusti da priča. - Isti ste kao drugi muškarci. Vidite dobro pakovanje i odmah zagrizete mamac, naravno, privremeno. Pametne žene brzo shvate da. će vam uvek biti na drugom mestu, jer vam je posao na prvom, pa se okrenu i odu... - Vodi li ovaj razgovor nekud? - Zapravo, ne vodi. Prepustite sve meni. Pobrinuću se za odgovarajuće izvinjenje Lilijani. Još nešto? - Ne... Da! Da li ste nekad imali hrčka? - Hrčak nije zamena za pravu vezu mada je za nijansu bolje društvo od kompjutera. Zašto? - Možda mi se neki ušunjao u stan. - Onda pripazite na kablove. Moja deca su imala hrčka i grickao je bukvalno sve.
~ 18 ~
- Divno. Dolazim čim proverim da li mi je radna soba ugrožena. Zapravo, nije verovao u Džininu priču. Ipak, nije smeo isključiti mogućnost da je namerno ostavila hrčka u njegovom stanu da bi imala razlog da ga temeljno pretrese. Svakako da bi životinjica bila brzo pronađena, a izmišljeni hrčak ne bi, ali bi zato bio odličan izgovor za često navraćanje. Previše sam nervozna da bih se usredsredila na posao, razmišljala je Džini na putu od stanice metroa. Kupila je sendvič i kafu, pa je sela u obližnji park. Kad je preostalim mrvicama nahranila golubove, izvukla je telefon iz torbe u nameri da saopšti prijateljici da je misija propala. Sofi se brzo javila, kao da je čekala na njen poziv. - Kako je prošlo? - Žao mi je, ali njegov pisaći sto bio je zaključan. Tražila sam ključ, a kad sam otišla na sprat... bila sam sprečena. Da li da joj ispriča o susretu s Malorijem? Ne, bolje ne! - Ko te je sprečio? - Zapravo, to nije bio problem... - Aha. Onda sutra možeš ponovo da pokušaš. Nikad više! - Zašto jednostavno ne priznaš da si pogrešila? Gospodin Malori ti sigurno neće odseći glavu. Nisi prva koja je nehotice obrisala neke podatke... - Džini, ne razumeš! Trebalo je da napravim rezervne kopije, da prebacim podatke na nekoliko disketa! Trebalo je... - Sofi, saberi se! Podaci moraju biti negde u sistemu. Zar ne možeš da pitaš neke pametne mlade ljude, koji rade u vašoj firmi? - Ne! Ovo je ozbiljan posao, ne želim da ga izgubim. Kako da priznam da sam pogrešila? Osim toga, to nije lako. Ako neko pokuša da uđe u centralni sistem, uključi se alarm. Malori je kontrol frik. - Hvala ti na toj informaciji.
~ 19 ~
- Šta...? Oh, ne brini. U njegovom stanu nemaš čega da se plašiš, nema šanse da pomisli da bi neko pokušao da provali. Uostalom, ne tražiš njegov novi tajni projekat. - Ali hoće li mi poverovati? - On to nikada neće saznati. Već sam ti rekla da je u Gločesteru, kod sestre koja slavi godišnjicu braka. Možda bi tamo i bio da ga nisu dve duge noge u svilenim čarapama skrenule s puta... - Slušaj, Džini, od životne je važnosti da pronađeš disketu. Moram da dokažem svom ocu da sam u stanju da zadržim posao. - Zašto? - Zato što ne želi više da me izdržava. Džini nije mogla to da zamisli, jer oca koji bi je izdržavao nikada nije imala. A ono što nema, ne može joj nedostajati. - Zar ti nije već stotinu puta pretio otkad si se iselila iz kuće, da ti više neće dati ni centa? Znaš i sama da su to prazne priče. - Ovoga puta je ozbiljan. I za sve je kriva moja sestra. - Kejt? Kako to misliš? - Udala se za bogatog advokata, koji će naslediti plemićku titulu i zemlju. Tati je palo na um da je bolje da njoj organizuje raskošnu svadbu nego da mene izdržava. Čak mi je pronašao nekog truta iz visokog društva da mi bude pratilac. - Hoće li i on naslediti zemlju i titulu? - Kakve to veze ima? Džini, preda mnom su tri mogućnosti: ili ću se udati za njega ili za nekog drugog, ili ću se sama izdržavati. - Nije ti lako. - Naravno. Zato me samo ovaj posao može spasti sudbine, koja je gora od smrti. - Možda taj lik nije trut, možda je fin... - Naravno da je fin. Ali ja neću nekoga ko je fin. Hoću... nešto sasvim drugo. Džini, da li bi se ti udala za nekoga koga ti je otac izabrao? Oh, zaboga! Žao mi je, nisam... - U redu je, nemoj se nervirati.
~ 20 ~
Iako su ona i Sofi gotovo u svemu bile različite, sprijateljile su se prvog dana u školi. Sofi, koja je od svih u generaciji uživala najviši društveni status, postala joj je nerazdvojna drugarica. Kao jedino dete feministkinje i profesorke starogrčkog, koja nije marila za zabavište i obdanište, Džini gotovo da nije bila u kontaktu sa svojim vršnjacima. Da je njeno ime neobično, primetila je tek kada su školski drugovi počeli da joj se podsmevaju. Iz neobjašnjivih razloga Sofi ju je odmah prepoznala kao autsajdera i uzela pod zaštitu, a to je za Džini svakako bila sreća. Deca, koja su se družila sa Sofi, više je nisu zadirkivala. Zbog svog porekla, nedostatka zanimanja za modu, žurke i momke, kao i zbog ljubavi prema knjizi i učenju, nikada im nije u potpunosti pripadala, ali nije bila ni autsajder. I kada je posle mature napustila internat, brzo je pronašla način da izađe na kraj sa svetom. - Ne brini, pokušaću još jednom. - Zbilja? Pravo si srce. I... drago mi je što je Fili nagovorila svekrvu da ti prepusti stan na čuvanje. Pošto je Rič otišao u Gločester, pokušaće neopaženo da se provuče pored gospođe Figis, što ne bi trebalo da bude previše teško. - Hektore, moraću ponovo da te potražim - prošaputala je spuštajući mobilni u torbu. - Ričarde? Rič se zagledao u beleške pred sobom, na čijim je marginama nacrtao porumenelog hrčka s naočarima i grančicama u kosi. Svi pogledi u sali za konferencije bili su uprti u njega i shvatio je da njegovi saradnici očekuju da im se obrati. Brzo se prisetio o čemu je reč, pa je ustao. - Mislim da ovde treba da podvučemo crtu i da uradimo onako kako smo se dogovorili. - Dobro - rekla je Vendi kad su se vrata kancelarije zatvorila za njenim šefom. - A sad mi ispričajte o tom hrčku.
~ 21 ~
- Zlatni hrčak je mala životinja, aktivna noću, koja je u ranom dvadesetom veku otkrivena u sirijskoj pustinji... - Odlično urađen domaći zadatak, ali želim da čujem nešto o primerku koji nosi naočare i može da pocrveni - rukom je pokazala njegove beleške, koje je donela iz sale za konferencije. Rič je uzeo blok i u hrčku je ugledao Džinin lik. Setio se njene meke kose, iz koje je vadio grančice, i u mislima je video sjaj njen sivozelenih očiju, koji kao da je dolazio iz dubine njene duše. - Ona vodi računa o stanu mojih komšija. - Kako, molim? Hoćete da kažete da je reč o pravoj, tradicionalnoj devojci iz komšiluka? - Mlada žena nesumnjivo živi u mom komšiluku. - Želim sve da znam. Kako joj je ime? Rič nije odmah odgovorio. Ponovo je video Džinine čulne usne. Tada je grickala donju. Da li je to radila zbog napetosti između njih dvoje ili samo da ga izaziva...? - Nevolja - odgovorio je odsutno. Kolika je nevolja, znaće tek kada mu detektivi, koje je unajmio, budu podneli prve izveštaje.
~ 22 ~
3. poglavlje
Nakon što je Džini zavirila u podzemnu garažu uverivši se u to da Ričardov automobil nije tamo, pozvonila je na vrata njegovog stana. Nadala se da izgleda opušteno iako joj je srce tuklo kao ludo, a dlanovi su joj se znojili. - Oh, gospođice Lautur! Potrudila se da ostavi dobar utisak na gospodu Figis, Nosila je ravne cipele, dugu suknju i belu bluzu. Kućna pomoćnica, međutim, nije pokazala oduševljenje. - Da li ste pronašli... svog hrčka? - Nažalost, nisam. I pošto znam koliko će vam posla prouzrokovati dok ga konačno ne pronađete, želim unapred da vam se zahvalim za sav trud. - Posla? - gospođa Figis se zagledala u saksiju s cvećem, koju joj je Džini pružila. - Hrčak pravi nered. Cepa papir, zapravo sve što mu se nađe između šapa. I ostavlja... izmet. Sve je to je vrlo neprijatno. Pozovite me, molim vas, da to počistim. - Izmet? Hoćete da kažete da to ostavlja svuda za sobom? Kao miševi? - Da, nažalost. Samo se nadam da neće uništiti predivni tepih gospodina Malorija. - Uđite, molim vas, i sami ga pronađite pre nego što napravi štetu. - Ne želim da vas zadržavam, verovatno ste već završili posao. Mogu da dođem kad gospodin Malori bude kod kuće. - On je veoma zauzet i mislim da time ne treba da ga opterećujemo. Imam još gomilu veša da ispeglam.
~ 23 ~
- Oh, veoma ste ljubazni. Potrudiću se da to obavim što pre. - Nemojte žuriti, gospođice Lautur. Mirno ću otići kući tek kad budem sigurna u to da neka životinjica neće trčati po stanu i ostavljati nered za sobom. Džini se nije osećala dobro, mučila ju je griža savesti. Morala se iskupiti za neprijatnost, koju je priredila domaćici, pa je razmišljala o tome da joj pokloni dve karte za pozorište. Tragovi Ričovog sinočnjeg sastanka uklonjeni su iz dnevne sobe, koja je sad bila besprekorna. - Možete počet i odgore, gospođice Lautur. - To je dobra ideja - rekla je iako bi najviše volela da njena noga tamo više ne kroči. Ali morala je da pronađe ključ i da pomogne Sofi. Ričard je otišao u Gločester, odzvanjalo joj je u mislima dok se penjala na sprat, ne treba da brinem o njemu. Hrabro je otvorila vrata uredne spavaće sobe obasjane suncem. Kućna pomoćnica je i ovde sve sredila. Iako Ričard nije bio tu, Džini je osećala njegovo prisustvo. Duboko je uzdahnula i učinilo joj se da oseti njegov miris. Već haluciniraš, rekla je sebi napredujući korak po korak. Htela je da pretraži sobu što je brže moguće. Energično je izvukla fioku drugog noćnog ormarića i u njoj je pronašla kovertu s fotografijama mlade žene u društvu dvoje dece. Žena je toliko ličila na Ričarda da mu je verovatno sestra. Ugledala je još jednu: njega, kao tinejdžera, sa štenetom mešancem u naručju. Džini je zastala knedlu u grlu. Muškarac, koji čuva fotografiju svog psa, ne može biti monstrum, zar ne? Oprezno je vratila kovertu i zatvorila fioku. Pošla je u kupatilo iako je bilo neverovatno da će tamo pronaći ključ ili disketu. I saznala je samo to koji losion za brijanje on koristi... Zar si potpuno poludela?, grdila je sebe. Ne treba da troši vremena gluposti, već da pretraži njegov ormar. Gde god da je sakrio ključ, to je neko baš posebno mesto. U prvoj fioci, koju je izvukla, bila su samo dugmad za manžetne. U drugoj kravate, u
~ 24 ~
trećoj čarape, a u četvrtoj donji veš. Pažljivo je dotaknula sive bokser ice prisetivši se jutrošnje scene. Zatvorila je fioku i okrenula se ormaru, koji je zauzimao čitav zid. Pregledala je džepove njegovih odela i pantalona iako je znala da gospođa Figis ne bi vratila garderobu u ormar pre nego što isprazni džepove. Kad je čula da se vrata iza nje otvaraju, kleknula je ispred otvorenog ormara dozivajući nepostojećeg kućnog ljubimca: - Gde si, Hektore? Pomerila je cipelu i spustila ruku. Dodirnula je nešto meko, pa je užasnuto vrisnula. Srce joj je tuklo kao ludo, a kad je pomerila cipelu da bolje pogleda, odahnula je. Bile je to čarapa. Očigledno kućna pomoćnica nije savršena. Pogledala je preko ramena. Verovatno gospođa Figis stoji iza nje i sumnjičavo je odmerava. Dođavola! Psovka nije prešla preko njenih usana, jer je umesto gospode Figis u vratima ugledala Ričarda. Lice mu je bilo bezizražajno. - Već drugi put vas zatičem u svojim privatnim prostorijama. Pokušavate li nešto da mi kažete? Verovatno očekuje da ću mu se baciti u zagrljaj, pomislila je Džini, jer joj je postalo jasno da nije poverovao u priču o Hektoru. Ključala je od besa što je opet u istoj situaciji, ali prisilila je sebe da se osmehne. - Sve ovo izgleda loše, zar ne? - Obradovali bi se novinari trač rubrika. Ali, ako im vi ništa ne kažete, neću ni ja. Ispružio je ruku da joj pomogne da ustane. Džini ju je prihvatila, jer su joj noge otakazale poslušnost. Osećala je njegove tople prste na svojoj koži i za trenutak joj se učinilo da se vreme zaustavilo. Konačno se uspravila, ali nije ustuknula iako je vrhom nosa dodirivala njegova mišićava prsa udišući muževni parfem, koji se mešao s mirisom deterdženta sveže ispeglane tamnoplave košulje.
~ 25 ~
Nije prvi put poželela da je viša. Onda se setila da bi bilo još neprijatnije da su njene usne udaljene tek nekoliko centimetara od njegovih. Odlučno ga je pogledala. - Ovoga puta bar ste obučeni. U bež lanenom odelu izgledao je savršeno. - Slobodno pogledajte još malo. - Nije potrebno. Nije pustio njenu ruku, već ju je povukao na svoje grudi, tako da je osećala otkucaje njegovog srca. Džini se na kašljala. - Ovde sam, jer je gospođa Figis želela da... - Znam, objasnila mi je. Niste još ništa pronašli? Opet je imala uznemirujući osećaj da Ričard ne govori o Hektoru. - Hm... Opustio se i usne su mu se razvukle u osmeh, koji ju je za trenutak razoružao. Energično je povukla ruku nameštajući naočare, kao da pokušava jasnije da vidi, ali i da jasnije misli. Spontano se zapitao šta bi radila kad ne bi mogla da se sakrije iza naočara? Da li su one možda samo rekvizit? Odlučio je da sazna. Hitro joj ih je skinuo i ostavio van njenog domašaja. Džini je uzdahnula. Ne, naočare nisu rekvizit, jer je ona kratkovida. Otvorio je fioku, izvukao iz nje maramicu i počeo je da briše stakla naočara. Džini je nervozno stezala šake, a Ričard ju je pažljivo posmatrao. Nije se prevario, ona zaista ima divne sivozelene oči i duge trepavice. Najradije bi ih dotaknuo usnama, ali se obuzdavao. Ispod odeće slutio je ženstvene obline. Bio je fasciniran ovom mladom ženom. Još jednom je pogledao naočare. - Bile su umrljane - rekao je vraćajući ih na njeno lice. I dok je prstima doticao njene vrele obraze, teško bi se moglo reći ko više drhti od njih dvoje. Gledao je u njene čulne usne i samo bi svetac odoleo iskušenju.
~ 26 ~
Uostalom, nijedna žena, koja dvaput zaluta u njegovu spavaću sobu, ne može se nadati da će se izvući. Nagnuo se i pritisnuo je usne na njene. Bile su tople i meke. Doslovce je osetio kako njegovo telo reaguje na taj dodir i za trenutak je zadržao lice u blizini njenog. Uopšte se nije branila, niti se bunila, niti ga je ošamarila, iako je to zaslužio. Izgleda da joj se dopalo, jer se privila uz njega, a na to nije odgovorilo samo njegovo telo, već i njegova duša. Rič je nagnuo glavu da bi je pogledao u oči. Džini se nije pomerila, kao da bi i najmanji pokret prekinuo čaroliju. Zatim je tiho uzdahnula i otvorila oči. Sad je u njima bila dominantna zelena boja. Da, znao je to. Shvatio je višestrukost njenog karaktera, naslutio nešto tajanstveno, što je krila od svih i na šta je on sad nabasao. Za trenutak se osećao kao da je otkrio pećinu s blagom, jer je zarobio biće mlade žene jednim poljupcem. A onda se vratio u realnost. Da nije možda on zarobljen? Možda se namerno dobro sakrila da bi je on otkrio? Ili polako gubi razum? - Vi znate da to nije tačno, zar ne? - Šta? - Naočari nisu zaštita. Muškarci prilaze i devojkama koje nose naočari. Setite se toga kad se ponovo odvažite da uđete u moje privatne prostorije. Tek što je izgovorio te reči, palo mu je napamet da ih ona može protumačiti kao poziv. Pustio je Džini i povukao se korak unazad. Džini se borila sa sobom. Ne, sad se ne sme povući! Zašto je ignorisala upozorenje koje je bilo isuviše jasno? Kad je Rič prstima dotaknuo njen obraz, osetila je da čezne za nežnošću. I kad joj je razum govorio da je bolje da ode, telo joj je otkazalo poslušnost. Rič ju je poljubio i ona je istog trena zaboravila šta je svojevremeno obećala sebi: da se neće upuštati u vezu ni sa jednim muškarcem. A ovaj bezazleni poljubac izazvao je lančanu reakciju njenih osećanja.
~ 27 ~
Kakva sam ja budala!, ljutila se na sebe osećajući da se strast pretvara u bes. Htela je da kaže Riču šta misli o njemu i da je ostavi na miru. Ipak, razum ju je opomenuo da ćuti. - Da li ste završili? Da li ste pregledali sve cipele i zavirili u sve fioke? - Da... ne. Brzo je uzmaknula korak unazad da bi mu se sklonila s očiju. Očigledno je mogao da joj čita misli. - To ja zovem jasnim odgovorom! - rekao je grublje nego što je nameravao. Nije želeo da je proganja, ali je želeo da zna sve njene tajne. - Uplašili ste me, nisam vas očekivala. Gospođa Figis je rekla da ste otputovali. Danas pre podne... Zato se, dakle, vratila. Mislila je da on nije tu. Ali šta je, zaboga, mislila da će pronaći u njegovim cipelama? Sigurno ne njegove stare čarape. - Morao sam da promenim plan. Možda ću sutra otputovati. Verovatno ste sve temeljno pretražili. Očigledno nije pronašla ništa što bi njegovim konkurentima bilo zanimljivo. Pobrinuo se za to. - Ne bi mi se dopalo kad bih se vratio i video da se Hektor... uvukao u moju fioku s čarapama. - On nije ovde. Bolje da odem... - Ne - čvrsto ju je uhvatio za ruku kad je pokazala nameru da izađe. - Molim vas, tražite dalje. Ignorišite me, zamislite da nisam ovde. To je lakše reći nego učiniti, pomislila je dok su joj se grudi nadimale. Primetio je to. - Bojim se da to nije moguće, jer baš privlačite pažnju. - Ovo je moj stan, a vi ste došli nepozvani... - Gospođa Figis me je pozvala. - Da li je imala izbora? Ako želite dalje da tražite, Ukoliko ste završili, presvukao bih se.
~ 28 ~
izvolite.
Rič je pustio njenu ruku, pa je skinuo jaknu. Pažljivo je ispraznio džepove spustivši njihov sadržaj na komodu: kovertu i svežanj ključeva. Otkopčao je košulju izvukavši je iz pantalona, a onda je primetio da se Džini ne pomera. - Možete ostati da me posmatrate, ali kao što ste me jednom podsetili, nećete videti ništa novo. Sofi je u pravu, Rič je baraba, pomislila je Džini pretražujući ormar s knjigama da se ne bi odala. Grozničavo je razmišljala o tome kako da neočekivani razvoj situacije okrene u svoju korist. Ričardov iznenadni dolazak bio je prava noćna mora, ali ipak ne i katastrofa kad se uzme u obzir činjenica da joj je onaj poljubac pomutio razum. Srce joj je još uvek tuklo kao ludo, osećala je ukus njegovih usana na svojima. A na samo nekoliko metara od nje bio je toliko željeni ključ! Još uvek nije znala kako da ga se domogne, ali jedno je bilo jasno: neće odustati, jer nije reč samo o tome da spase Sofin posao, već i svoju čast. Koliko čovek mora biti umišljen, pa da pomisli da je dovoljno da ga neko samo pogleda i da odmah poželi s njim da spava! Čak i da je to istina, ona to ne bi učinila, pa makar i samo zato da ga nauči pameti. Ljutito je udarila pesnicom po polici. Nije se samo Rič neprilično poneo. Ni ona se nije branila, nije mu sasula svoje mišljenje u lice, nije ga ošamarila. Nije čak ni uzmaknula da mu time pokaže da nije zainteresovana. On se zapravo povukao. Jednostavno mu je dozvolila da je poljubi. Čak je oduševljeno učestvovala u tome! Bila je ljuta i na njega i na sebe. On se ponašao onako kako se od muškarca moglo očekivati. Iznenadilo ju je što je flertovao s njom. Niti se oblačila izazovno niti se tako ponašala. Naprotiv. Možda je poželeo da poljubi nenašminkane usne. Mora da je to za njega bilo potpuno novo iskustvo. Nesvesno se obliznula i učinilo joj se da oseća ukus njegovih usana. Za nju je to sigurno bilo sasvim novo iskustvo... Neočekivano se vratila u realnost. Šta ona, zaboga, umišlja? Dobro je znala zašto ju je poljubio. Smatrao ju je neprivlačnom, sažaljenja vrednom devojkom, koja sređuje tuđu živicu i čezne za
~ 29 ~
pažnjom. Hteo je da joj učini uslugu, smatrao je taj poljubac dobrim delom. Uostalom, ni najmanje je nije interesovalo šta on misli o njoj. Trenutno joj je na pameti bilo samo to da pomogne Sofi. I dok to ne obavi, smešiće se Ričardu kad god ga sretne, ma koliko joj to teško bilo. Na kraju će biti bogato nagrađena. Činjenica da on nikada neće saznati šta je uradila i da će je i dalje smatrati smušenom osobom s dečjim ukusom za kućne ljubimce, pojačavala je njen trijumf. - Da li ste imali sreće? - upitao je, kao da se ponadao da je u međuvremenu otišla. E pa, prevario se. Učila je iz svojih grešaka. - Još nisam. Osim toga, zar niste rekli da je nemoguće da se Hektor popne uza stepenice? - Vi ste stručnjak. Skuvaću kafu. Želite li i vi? - To je dobra ideja. - Onda siđite dole ako ste ovde završili. Treba li neko da vam pomogne oko visokih polica? - Ne, hvala. Iskrena da budem, ne znam gde se mogao sakriti. Izašli su na galeriju. Osvrtala se oko sebe. - Nešto ste zaboravili? Pre nego što su pošli iz spavaće sobe neprimetno je šutnula tašnu iza fotelje. - Svoju tašnu. Ona je još u vašim... - Privatnim prostorijama? - slegnuo je ramenima, a ona je pošla prema vratima. Osećala je da je on posmatra i bila je u iskušenju da se okrene i proveri da li je tako. Ne čini to, opomenula je sebe, shvatio bi to kao poziv da krene za tobom. Čim je zamaknula iza vrata, uzela je ključeve s komode. Onda se vratila na galeriju u nadi da je već sišao dole i da će moći neprimetno da zamakne u njegovu radnu sobu u potrazi za disketom. Međutim, uzalud se nadala, jer se baraba nije pomerila s mesta. - Ah, evo je!
~ 30 ~
- Sad vam nedostaje samo mali Hektor. Trebalo bi da ga potražite u kuhinji dok ja skuvam kafu. - Zaista mislite da bi preživeo čitav dan s gospođom Figis u kuhinji? I gde je ta žena? - Nije tu. Sad Hektor može da se opusti. - Oh, divim se vašoj kuhinji. Fantastično je opremljena. Ne kuvate? - Apsolutno ne. - To je tužno. - Žene su užasno kritične. Vi sigurno kuvate divna jela i prava ste čarobnica u kuhinji. - Zaboga, ne. Život je isuviše kratak da se provede uz šporet... - Mislio sam da čovek sve u životu treba da proba. - Za razliku od muškaraca, većina žena mora da kuva ako hoće nešto da jede. Nijedan muškarac je neće odmeniti. - To je baš seksistička primedba. Ako vam se jede sendvič s jajima, treba samo da kažete. - Šta da kažem? Koju reč? - Triput pogađajte. - Šta ako ne pogodim? - Onda vi meni morate napraviti sendvič. Nije bilo fer što ju je zasmejavao. Na sreću, okrenuo se prema sudoperi i odvrnuo je slavinu da napuni džezvu. - Nemojte dopustiti da vas ometam, tražite gde god želite. I dok je Rič kuvao kafu, Džini je otvarala oramariće jedan za drugim, tobože tražeći Hektora i grozničavo razmišljajući o tome kada će Ričardu popustiti pažnja da neopaženo ode u njegovu radnu sobu i potraži disketu u pisaćem stolu. Kad je konačno otvorila ormarić ispod sudopere, učinilo joj se da se nebo sažalilio na nju. - Ah, zaboga! - zaprepašćeno je uzviknula. Takvu pomoć odgore čovek ne dobij a svakodnevno.
~ 31 ~
4. poglavlje
- Neki problem? - upitao je Ričard. - Možda. Šta mislite da se Hektor nije ovde negde provukao? Okrenuo se prema njoj. Sve vreme ju je posmatrao krajičkom oka, nestrpljivo čekajući njen sledeći potez. Jedno je morao da joj prizna: umela je da se igra. - Gde? - Ovde je rupa... - Rupa? Džini je bila zadovoljna, privukla je njegovu pažnju. Prelio je kafu vrelom vodom pre nego što je čučnuo pored Džini. - Pokažite mi na šta mislite. Prstom je pokazala mesto gde je odvodna cev povezivala sudoperu s kanalizacijom. Rič se nagnuo napred da bolje vidi trudeći se da ignoriše dodir njene kose na svom licu. Rupa je bila dovoljno velika da u njoj nestane čak i debeljuškasti hrčak. Međutim, nije valjda očekivala da rasturi kuhinju da pronađe nepostojećeg hrčka? Ali šta ako hrčak ipak postoji? U tom slučaju će on, Rič ispasti zajedljivi cinik, koji u svemu vidi zadnje namere. Okrenuo je glavu i ugledao Džinine čulne, divne meke usne i shvatio je da želi da joj veruje. I mada je znao da ga laže, a pokušavao je i da je drži na odstojanju, reagovao je na nju. Osmehnuo joj se kao tinejdžer, koji je upravo otkrio da postoje devojčice. To je bio tek bezazleni poljubac! Bezazlen? Koga on pokušava da prevari? Njegove misli su bile sve samo ne bezazlene. A što se Džini tiče...
~ 32 ~
- Molim vas, recite mi da me ne smatrate budalom i da zaista verujete da bi Hektor mogao biti tamo dole. Džini je znala da nije u redu to što namerava da učini. Nije se osećala dobro u svojoj koži i poslušala bi glas savesti, koji je pojačavao njenu nelagodu. Ali da li se on ponašao korektno? Poljubio ju je. I to ne zato što je neodoljiva lepotica za kojom čezne i koju želi da zavede uz večeru i šampanjac, nego zato što sebe smatra neodoljivim i želi da nahrani svoj ego. Već je to dovoljno loše. A kad je reagovala čulima umesto razumom, povukao se brže nego miš pred mačkom. Osim toga, morala ga je što pre zaposliti nečim, pa da na miru potraži disketu i konačno zbriše odavde! - Hektor je već jednom bio ispod poda u hodniku. - Ovde? - Ne ovde, to je bilo na koledžu. Zgrada koledža veoma je stara i svuda ima pukotina. Portir je čitavog dana podizao pod dok ga nije pronašao. Rič ju je u neverici gledao, pa je tiho opsovao i ponovo se zavukao u ormar sklanjajući u stranu sadržaj da bi mogao bolje da vidi. - I šta sad? - upitala je Džini posmatrajući beli, glatki pod. - Sad mi treba neko ko zna šta se u ovakvim situacijama radi. Nemoguće da je ozbiljan! Zurila je u njegov potiljak shvativši da jeste. Rič je svoj prvi milion zaradio kao vrlo mlad. Verovatno nema pojma kako se montira nameštaj u delovima. Ma koliko je tužno što muškarac ne ume da kuva, još je gore ako ne ume da se snađe u tipično muškim poslovima. Iskušenje je bilo veliko, ali je Džini odlučila da to prećuti. Borila se da se ne nasmeje, a onda je ustala i nasula kafu u šolje. - Šećer? Rič je odmahnuo glavom i jedan pramen kose zadržao mu se na čelu. - Mleko? Ponovo je odmahnuo glavom i nekoliko pramenova palo mu je na čelo. Džini je osetila da je svrbe prsti, poželela je da mu ih
~ 33 ~
skloni. Stisnula je pesnice da bi se obuzdala. Šta u tom čoveku budi u njoj toliku želju da ga dodirne? Privlačan je, objašnjavala je sebi, i ne moraš se osećati loše zato što nisi imuna na njega. Očigledno Ričard tako deluje na sve žene, jer su novine bile pune njegovih fotografija sa zgodnim pratiljama. Neću da reagujem kao sve druge, prkosno je pomislila, a ponašala se baš tako. Sve se promenilo otkad ju je poljubio. Osetila je leptiriće u stomaku, kao i klecanje kolena. Jedina razlika između nje i ostalih pripadnica njenog pola jeste u tome da je ona to mrzela. Ne poljubac, bio je fenomenalan! Mrzela je osećaj da je tako slaba i da ne može da se kontroliše. Sama se sebi činila kao šahovska figura... - Možda nam portir može pomoći? Da odem i da ga zamolim da dođe? I ovo je znala iz iskustva: kad se dvojica muškaraca bave tehničkim ili zanatskim pitanjima, zaborave sve oko sebe. Žena, koja se u to ne razume, treba samo da ih posluži pićem i da ih više ne uznemirava. Upravo će joj to pružiti priliku da neopaženo ode u radnu sobu i u pisaćem stolu potraži disketu. - Ja ću s njim razgovarati. U međuvremenu možemo pokušati da namamimo Hektora nečim za jelo. Šta mislite o tome? Ništa nije mislila. To je bila loša ideja. Očajnički je tražila prihvatljiv odgovor, a on je nastavio: - Imate li nešto kod kuće? Donesite to ovamo! Dobro raspoloženje u trenu je iščezlo. Gde, zaboga, da nađe najbližu prodavnicu hrane za životinje? Naravno da je Rič mislio da ona to ima, ali ko kupuje hranu za nepostojećeg kućnog ljubimca? - Mislite da će ga hrana izvući iz skloništa? - Samo malobrojni mogu da odole iskušenju. On nesumnjivo zna o čemu priča, pomislila je Džini posmatrajući ga kako se ležerno naslanja na ormarić sa šoljom u ruci, oborenog pogleda, koji tako nije mogla da protumači. - Šta jedu hrčci? - upitao je posmatrajući je preko ivice šolje.
~ 34 ~
Kad je ne bi tako gledao, kao da zna šta se u njoj dešava... - Sve na čemu je etiketa „Hrana za hrčke“. Mada, priznajem da dosad nisam gledala sastav te hrane - nije mogla da odgovori ništa pametnije. Pa kako bi kad nikad nije imala hrčka? - U stvari, mislim da bi slatkiši bili odličan mamac. - Da, za sve nas. Baš bih voleo da vidi, šta je Hektoru delikates. Čokolada? - Nisam mu nikada dala čokoladu, pa je bolje da pokušamo s grožđem, mislim, suvim grožđem. - Kako vi kažete. Bez obzira na to da li je reč o hrani za hrčke, pokušaću sve da izbegnem uništavanje kuhinje. Da li bi zaista to učinio? Činilo joj se to baš primamljivim, pa ipak nije mogla dozvoliti ništa slično. - Ne brinite. - Dobar savet. Zašto brinuti zbog jednog hrčka? Samo treba da mu podmetnemo hranu, kojoj ne može odoleti i sam će doći. Njegov pogled činio ju je nervoznom. Kao da je mislio na nešto sasvim drugo. Ako i dalje bude tu stajala, popustiće i priznaće mu... - Dobro. Gde držite sušeno voće? - Mislio sam da smo razjasnili da ga ne nemam. Ne treba mi. - A grožđe? Verovatno imate nešto kad vas posete boginje... nenaviknute na običnu hranu. Reći sebi da bi bilo lako gledati u ovog čoveka i lagati ga, bilo je jedno, ali to zaista učiniti, sasvim drugo. Činilo joj se da se igra s njom i da ni upola nije toliko prefrigana koliko je mislila da jeste, kao i da on tačno zna šta ona namerava. Ali to nije mogao da zna. Kako bi? To je samo umišljala zbog sopstvene griže savesti. - Pokažite mi tu boginju i odmah ću je nahraniti grožđem. Inače, ja više volim nešto tvrđe. Šta Hektor misli o jabukama? Izvadio je jednu iz frižidera pruživši joj je. - Voli ih! Posegnula je za jabukom, ali ju je Rič uhvatio za zglob.
~ 35 ~
- Ne želim da budete povređeni, Džini. - Povređena? - promucala je. - Noževi su oštri. Pustio joj je ruku brzo kao što ju je uhvatio, pa se okrenuo prema ormariću i uzeo je iz njega nož. Isekao je jabuku, komade je stavio na tanjirić, pa u ormarić. Zatvorio je vrata. - Sad nam preostaje samo da čekamo. Džini je iznenada postala svesna činjenice da masira ručni zglob, kao da želi da izbriše otisak njegovih prstiju. Pomislila je da je to glupo i spustila je ruke. Ne, više je nego glupa, ona je idiot! Bila je tik do ostvarenja cilja, a onda je sve upropastila brigom za Ričardovu kuhinju. Dođavola, čovek je multimilioner, može sebi da priušti drugu kuhinju. - Koliko dugo? - Dovoljno dugo da ogladni. Da... gladan sam i ja. A vi? - Nisam baš toliko gladna da bih sanjarila o sendviču s jajima. - Nisam ponosan na to što se ne snalazim u kuhinji. Ali zaslužio sam jači obrok. Možete li...? Džini nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. - U slučaju da mislite da možete podići noge kao neandrtalac dok ja stojim za šporetom... - Šnicle su u frižideru. U pravu ste, neću podići noge. Treba još nešto da obavim. Super, pomislila je Džini proklinjući svoje feminističko vaspitanje. Ako ide u radnu sobu, ona neće moći da pretraži fioke pisaćeg stola i, što je još gore, trebaće mu ključevi. Grozničavo je razmišljala o tome kako da ispravi grešku. - Šta to? - Znate kako je... pećinski ljudi uvek imaju nešto da rade. Da naprave strele, naoštre koplje... I dalje ju je zasmejavao iako je izraz u njegovim plavim očima govorio nešto sasvim drugo. Delovao je opušteno i ne tako strogo kako ga je Sofi opisala. Podigao je obrve. Ko bi mu mogla odoleti?
~ 36 ~
- Ne, molim vas, nemojte. Žao mi je. Trebalo je da svoje predavanje o jednakosti između polova ispričam nekome drugom. Bili ste tako... - Ljubazan? Obziran? -...saosećajni. Idite, podignite noge i budite neandrtalac. Iskreno, biće mi zabavno da kuvam u vašoj predivnoj kuhinji. Džini više nije mogla da podnese izraz njegovog lica, koji joj je jasno govorio da joj ne veruje ni jednu jedinu reč. Otvorila je fržider i spasonosna svežina pokuljala je iz njega hladeći joj užarene obraze. - Hm... vidim mleko i jaja, ali ne vidim šnicle. Prišao joj je s leđa dotaknuvši grudima njeno rame kada se nagnuo da vidi šta ima u frižideru. Džini je osećala da je tačno znao čega tamo ima: ničeg. - Toliko o podizanju nogu. Pravi lovac nikad nema mira. Recite mi šta treba i doneću to iz prodavnice na uglu. Rič se osmehnuo. Uživao je u njihovom malom nadmetanju rečima, ali je odjednom osetio nekakvu težinu u grudima. Postavio joj je zamku, ali se duboko u sebi nadao da se ona neće u nju uhvatiti. Nadao se da će odoleti njegovim strelama, koje su u vrhu sadržale otrov, i da neće pokušati da ostvari ono što je naumila. Znao je da ne bi trebalo da joj pruži šansu. Zapravo, treba joj omogućiti dovoljno manevarskog prostora da ga dovede do ljudi, koji iz pozadine vuku konce. Posle deset godina u ovom nemilosrdnom poslu postao je dovoljno čvrst i samo je Džini u njemu dotakla nešto za šta je verovao da je duboko sahranio i do čega ova dva predivna oka ne mogu dopreti. Njegovo srce! Još je postojala mogućnost da je nevina kao što izgleda. U tom slučaju ključevi bi još uvek bili na komodi. Zapravo, bilo mu je čudno to koliko je očajnički tražila izgovore da se vrati u garderobu. Naravno, nije mu promaklo da je šutnula tašnu iza fotelje. Kad je jutros ušla u njegovu spavaću sobu, sigurno je tražila ključ. Zašto je preturala po fioci njegovog noćnog ormarića? Zašto je bila razočarana kad je našla mindušu?
~ 37 ~
I zašto je bila toliko uplašena kada ju je zatekao u garderobi? Nesumnjivo je inteligentna i diskretna, ali preterano nervozna da bi bila nedužna. I svakako previše nervozna za iskusnog lopova. Verovatno joj je ovo prvi put, a nikad nije kasno da se počne... - Znate šta? Zaboravite sve ovo. Ni vi mene ne biste pozvali na ručak očekujući da ja kuvam. Poručiću nam nešto. I Hektor će pre izaći ako u kuhinji bude mir. - Nema potrebe. Imam lazanje u frižideru. - Zaista? - Moja mama je rekla da će možda navratiti, pa sam se pripremila za njen dolazak. - Vaša majka, profesorka starogrčkog? - Imam samo jednu majku. - Naravno. A vaš otac? Što više o njoj bude saznao, lakše će shvatiti zašto se upustila u ovo. - Ne postoji otac - odgovorila je ležerno, ali to Riča nije zavaralo, znao je da glumi opuštenost. - Žao mi je. Bolje da ništa nije pitao. Ionako se teško snalazio u ovoj situaciji, koju nije trebalo da komplikuje sentimentalnim pitanjima. - Samohrane majke danas nikome nisu neobične, a moja je uvek bila ispred svog vremena. I? Hoćete li da rizikujete da probate moje lazanje? - Hoću. Život bez rizika bio bi dosadan. - Dobro, doneću ih. - A šta ako vaša majka ipak navrati? - Iskrena da budem, to je malo verovatno. Ona je na nekom simpozijumu o ženskim pravima. Verovatno će diskutovati do duboko u noć u želji da poboljšaju ovaj svet. - Vi ste veoma praktična mlada žena. Mogu li vam nekako pomoći? Da nešto ponesem?
~ 38 ~
- Nema potrebe, vratiću se za nekoliko minuta. Za to vreme možete napraviti salatu. Oh... - Oh? - Treba mi limun za sos, a vi ga, verovatno, nemate... Za trenutak je pomislio... ponadao se da je nedužna u svemu ovome. Ali ona je mislila da se može igrati s njim i sažaljenje je nestalo. - Ako nije u frižideru, onda ga nemam. - Nažalost, tamo ga nema. Da li je radnja na uglu još uvek opcija ako vam to nije problem? - Nije mi problem da odem. Samo limun? Možda crne masline kad već idete. - Nema problema, odmah se vraćam. - Ne morate da žurite. Lazanjama treba pola sata u rerni da budu spremne za jelo. Ne morate da žurite! Rič je poželeo da je uhvati za ramena i dobro protrese uz opasku da ne bude toliko glupa, a samo je rekao: - Možemo jesti napolju ako želite. - Da, rado. Dopada mi se vaša bašta na terasi. Nema živice koju treba šišati ni štetočina. - Štetočina ima svuda. Na kraju je sve odlično ispalo! Džini se brzo vratila u Ričov stan s lazanjama. Ubacila ih je u rernu i sad je mirno mogla da se baci u potragu za disketom. Rič joj je dao vremena. Kupio je crne masline i limun, kao i jagode i šlag za desert. Uostalom, svako zaslužuje dobar obrok pred pogubljenje... Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da odvrati Džini od njene namere, da joj pokaže da je razotkrivena. Mogao je odgoditi ono što je neminovno da joj je rekao da ne voli lazanje, da neće da ode u prodavnicu ili da je insistirao na tome da naruči jelo. Danas pre podne sviđala mu se ta igra između njih dvoje. Dok je Džini mislila da ga drži u zabludi, on je vukao konce.
~ 39 ~
Ali onda ju je poljubio i ono što je trebalo da bude zabava odjednom je postalo ozbiljno. Njegovo srce prošaputalo mu je jednu reč i znao je da igru neće moći do kraja da odigra. Plašio se da će ga njene sivozelene oči zauvek proganjati... Naravno, mogao je da joj kaže da nikada neće biti čak ni u blizini diskete. Ali svakako će neko drugi pokušati. Uvek je tako. Želeo je da završi s tim jednom za svagda, a da one koji su poslali Džini pošalje u zatvor. Džini nije pomišljala da će sve biti tako lako. Otvorila je fioku i pronašla nekoliko uredno označenih disketa. Odmah je znala koja je potrebna Sofi. Pažljivo je gurnula disketu u laptop da kopira sadržaj, pa je otišla u kuhinju da spremi salatu. Izvadila je iz frižidera papriku, paradajz i... limun. Naravno, mogla je reći Riču da je ipak pronašla jedan, ali čovek ne treba previše da iskušava sreću. Oprala je povrće, nasekla ga je u činiju, pa je otišla do kompjutera, poslala kopirane podatke Sofi, a disketu i ključ vratila tamo gde ih je pronašla. Kada se Ričard vratio, lazanje su bile u rerni, a salata pripremljena. Savršen tajming, pomislio je dodajući joj limun, a zatim je otvorio bocu vina i zajedno s čašama izneo ga je na sto na terasi. Uskoro će sve biti gotovo, hrabrila je sebe. Sofi neće morati da se uda za onog truta, Ričard će otputovati u Gločester, a njen život ponovo će se vratiti u uobičajene tokove. Trebala bi da se raduje tome. Pa zašto se ne raduje? - Divno miriše. Džini se trgnula zamalo srušivši pripremljeni preliv za salatu. Činijicu je drhtavim rukama uhvatila u poslednjem trenutku. - Izvinite, nisam hteo da vas uplašim - Rič je natočio još vina kad je video da joj je čaša skoro prazna i spustio je vrele prste na njenu drhtavu ruku. Ako je hteo da mi pomogne, ovo je pogrešno, pomislila je, jer se drhtanje njenih ruku pojačalo. - Crno vino je odlično za živce, a vama očigledno treba nešto da se smirite.
~ 40 ~
Nekako mi se čini kao da to radi da bi me zaštitio od same sebe, palo joj je na pamet, ali je odmah tu misao odbacila kao smešnu. Držao je čvrsto njene ruke zato što su drhtale. Kako je mogao da zna da su joj živci popustili? Pa čitavog dana glumila je detektiva na tajnom zadatku, a zbog njega je i sada veoma napeta. Njegove plave oči nisu joj dopuštale razumno da se ponaša, a čulne usne činile su da zaboravi sve principe kojima je dosad bila verna. Rič je prineo čašu njenim usnama i praktično ju je primorao da pije, što nije želela, pa je nekoliko kapi palo na pod. Ali možda je u pravu, pomislila je ispijajući vino lagano, gutljaj po gutljaj. Osećala je blagotvorno dejstvo tog napitka bogova i opet je mogla sama da drži čašu. - M... moji živci su... u redu, hvala. Rič joj nije protivrečio. Samo je podigao obrve, čime joj je dao na znanje da ne deli njeno mišljenje. Džini se sabrala. Morala je da izdrži neko vreme i onda će moći da ode i da se konačno opusti u stanu Mekbrajdovih. - Lazanje će biti pečene za deset minuta. - Dotad mi se pridružite i uživajte u bašti. Verovatno je niste dovoljno dobro videli dok ste jurili za Hektorom. - Bašta - to je bila njena omiljena, bezbedna tema za razgovor. - Hoću, vrlo rado. Pošla je za njim do malog jezera ispod fontane, u kojem su zlatne ribice spokojno plivale. - Ovde je čarobno... i tako spokojno. Čarobno i spokojno, ali ni slučajno bezbedno, pogledala je u stranu da izbegne Ričardov pogled. Primetila je dotad besprekornu stazu, koja je bila posuta lišćem. - Morate počistiti lišće, koje vetar nanosi s terase gospođe Mekbrajd. - Sa žive ograde ne opada mnogo lišća, uglavnom ga donose hrčci. - Da, i ja sam ga malo donela. - Bez brige, počistiće to moja domaćica.
~ 41 ~
- Pre nego što gospođa Mekbrajd dođe kući? Trebalo bi da čuvam njen stan i da vas ne uznemiravam. - Kada je očekujete? - Krajem septembra. Moram se vratiti u Oksford pre početka semestra. - Gospođa Figis mi je rekla da ste studentkinja. Izvinite, ali izgledate nekako... - Zrelije? Spremam doktorat i predajem da zaradim za život. To objašnjava mnogo toga. Bolje je ukrasti najnoviji softver nego slagati robu u super-marketu. - Koju ste temu izabrali? Pre nego što je uspela da odgovori oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Ričard nije žurio da vidi ko je to, više ga je interesovala njena priča, ali je Džini iskoristila taj trenutak da pobegne u kuhinju. - Moram da izvadim lazanje. Rič je psovao sebi u bradu dok je žurio prema ulaznim vratima. Raspoloženje mu je splasnulo istog trena kada mu se Lilijana bacila u naručje iako je nije pozvao da uđe. - Dušo, tako mi je žao... Sinoć sam se odvratno ponašala. Siroče moje, radio si cele noći... a ja... bila sam time razočarana poljubila ga je.
~ 42 ~
5. poglavlje
Džini je čula promukli, erotični ženski glas, pa je prišla vratima kuhinje. Provirila je iza njih i... dovoljno je videla. Brzo je prišla rerni otvorivši je, da bi time pokazala da je interusuju samo lazanje i da je ni najmanje ne zanimae ko je Ričardu navratio u posetu. Rič je ne bi primetio ni kad bi stajala pred njim i udarala nogom po parketu da ga podseti na činjenicu da ju je pozvao na večeru. Bio je previše zauzet ljubljenjem visoke, vitke, crvenokose žene, kakvu sanja svaki muškarac. Da, ona odgovara tipu žene, koja bi nosila crne svilene čarape. Pogled na njih dvoje kako se ljube... Mora da prestane da oplakuje svoju uvredenu čestitost. Bio je dovoljan bezazleni poljubac da padne na Ričardov šarm. Nije bila besna što ju je poljubio, nego što je počela da čezne za njim. Zašto je inače osećala gotovo telesni bol dok ga je gledala kako ljubi ženu, koju je strasno želeo? Činilo joj se da joj je neko zario nož u grudi. A pre samo nekoliko minuta čestitala je sebi što će uskoro moći da napusti njegov stan. Kako čovek vara sebe! Spasio ju je zvono na vratima. Ovde se više neće zadržati ni trenutka. Kakva sreća! Isključila je rernu i ostavivši je odškrinutu, uzela je tašnu i požurila do ulaznih vrata. U trenutku kad je prolazila pored njih, Ričard ju je pogledao. - Neću vas uznemiravati. Doći ću opet kad ne budete zauzeti. Uostalom, lazanje su gotove. Ako je uopšte gladan pored ove crvenokose... Crvenokosa se malo odmaknula od njega. - Ko je ona?
~ 43 ~
- Ja sam neka vrsta ličnog servisa za zabavu - odgovorila je pre nego što je on pokušao nešto da kaže i izmaknula se van njegovog domašaja kada je pokazao nameru da je zaustavi. Doviknuo je za njom nešto što je zvučalo kao „Sačekajte!“, dok je zatvarala ulazna vrata. - Ne, hvala - mrmljala je Džini sebi u bradu - doći ću opet kad ne budem morala da stojim u redu. Smatrala je da sad nije najbolja ideja da se vrati u stan Mekbrajdovih, pa je izašla napolje u named da poseti Sofi. Drugarica će je salušati i daće joj nešto toplo da popije, što će sigurno blagotvorno delovati na njene uznemirene nerve. Osim toga, htela je da proveri da li su dobri podaci koje je iskopirala za Sofi. Morala je da uradi još nešto: da „pronađe“ Hektora u jednom od svojih ormara i da se izvini Ričardu zbog neprijatnosti koje je izazvala, a to može u kratkom pismu, tako što će ga ubaciti u njegovo poštansko sanduče. I najzad može da zaboravi neodoljivog milionera s divnim plavim očima i čulnim usnama. Rič je bio besan na Lilijanu, jer je došla nenajavljena i tako omela njegove planove baš kad mu je povoljna prilika bila nadohvat ruke. Međutim, Džini je to iskoristila i otišla, a da ništa nije uspeo da učini. A bio je tako blizu cilja. Da su večerali i da joj je nasuo još čašu ili dve vina, verovatno bi je naveo na to da mu sve ispriča. Da, i on je hteo nju da iskoristi, ali naneo bi joj manju štetu nego ostalim učesnicima. Kakvu je štetu ona njemu mogla naneti, o tome nije želeo da razmišlja. Nijednoj ženi nije posvetio toliku pažnju još otkad... otkad se kao dvadestogodišnjak zaljubio u svoju koleginicu, koja je bila očaravajuća, ali prefrigana. Pobegla je sa softverskim programom, koji je on osmislio, i započela samostalni biznis. To je bila teška lekcija, ali naučio ju je i nikada je nije zaboravio. Do trenutka kad ga je Džini pogledala onim čarobnim sivozelenim očima... Dođavola, nije verovao da Hektor zaista postoji, a ipak je bio spreman da rasturi kuhinju u nadi da Džini ipak govori istinu. Toliko je želeo da ona govori istinu. I kad je pretražila njegov stan a on bio siguran u to da je lagala, sećao se izraza njenog izraza lica kad ju je poljubio. Osećao se kao đečak, kome je stariji brat
~ 44 ~
rekao da Deda Mraz ne postoji i koji je to u dubini duše znao, ali je ipak želeo da veruje... Ali umesto s Džini, koja je umela tako lepo da pocrveni, sad je bio s Lilijanom, koja se kajala zbog jučerašnjeg napada besa i pokušavala je da to popravi. Nije znao koje joj je cveće poslala Vendi niti sadržinu poruke, ali bilo je očigledno da je upalilo. A za to što tajming nije dobar nije ona kriva. Da Džini nije pobegla pre nego što se oslobodio Lilijaninog zagrljaja, mogao je iznenadnu posetiteljku da obeshrabri sleganjem ramenima. Naravno, ispao bi skot, ali to i nije toliko strašno kad nekoga bije glas da menja žene kao čarape. Obe su, međutim, iskoristile njegovu usporenu reakciju i dok je još razmišljao šta da radi, Lilijana je otišla u kuhinju da glumi domaćicu. Nije mu bilo jasno da li je primetila dve čaše crnog vina. Ako jeste, verovatno je zaključila da je pametnije da ćuti. - Lilijana, žao mi je... Preko uske haljine vezala je kecelju, izvadila lazanje iz rerne i stavila ih na kuhinjsku ploču. Pogedala ga je u oči. - Dosta je bilo izvinjenja, sve je zaboravljeno. Čoveče, kako ovo dobro miriše! Moglo je još samo malo da porumeni. Za to vreme možemo popiti po čašu vina. Baš pametno što. imaš nekoga da ti skuva i donese. Moraš mi dati broj telefona. - Trebalo je prvo da nazoveš. Imam posla. To nije slagao. Bio je veoma zauzet time da zaštiti interes firme i posao mu je uvek bio na prvom mestu, kao što se i sama uverila. Osim toga, nikada se nije držao principa da striktno razdvoji privatno od poslovnog. - Zato sam promenio i planove za vikend. - Znam. Tvoja sestra me je pozvala i rekla je da si u poslu do grla. - Tako je. - Da si me bar juče upozorio... Žao mi je. Nije trebalo onako da reagujem, ali bila sam ljuta, jer sam planirala nešto posebno... za nas oboje.
~ 45 ~
Prišla mu je igrajući se dugmetom njegove košulje. Uhvatio je čvrsto njene ruke, a ona je napućila usne. - Dragi, obećavam da ću pokazati razumevanje za to što ti je posao na prvom mestu. Neću opet tek tako otići. Sad ćemo jesti, pa ćeš uraditi ono što moraš. Čekaću te, bez obzira na to koliko dugo... Igrala je ovu igru već duže vremena i nije ona kriva što više nije zainteresovan za nju. Lilijana je prelepa žena, spremna na sve. Nije više sebe razumeo. - Žao mi je, ali ništa od toga. Nasmešila se đavolski zavodljivo, što ga je od početka fasciniralo. Delovala je promišljeno, izveštačeno i prepredeno u poredenju sa spontanim, nevinim izrazom u krupnim Džininim sivozelenim očima kada joj je izvlačio grančice iz kose... kad ju je poljubio. Možda je Džini zapravo dobra glumica? Može li se pocrveneti po želji? Lilijana, koja je možda osetila da je odlutao u mislima, obavila mu je ruke oko vrata i pogledala ga je savršeno našminkanim očima. - Ričarde, molim te... - Pozvaću ti taksi - oslobodio se njenog zagrljaja. Sofi izgleda nije sedela kod kuće grickajući savršeno nalakirane nokte od brige za svoju drugaricu ili za posao. Verovatno pravi društvo nekom zgodnom čoveku u elitnom restoranu. Ipak, neobično je bilo to što se nije u devetnaestoj udala za nekog plemića. Bila je krhka lepotica, koju je trebalo da štiti voljeni čovek i da s najmanje četvoro divne dece živi na velikom imanju. Sofi je isprva to i planirala. Na poslednjoj godini mnogo se više bavila „projektom brak“ nego bilo kojim školskim predmetom. I dok je Džini maturirala s najvišom ocenom i upisala fakultet, Sofi više nije imala volje da se bakće znanjem. Pauzirala je godinu dana da revidira listu kandidata i odluči ko je srećnik. Ipak, nekako se okrenula drugim interesovanjima: da pronađe dobar posao, da se zabavlja. Možda je njen otac u pravu, mislila je Džini hodajući laganim korakom kući. Kad je došla pred vrata stana, zastala je primetivši
~ 46 ~
Ričarda. Džini je bila zapanjena, jer nije očekivala da će ga danas još jednom sresti. Ostavila ga je u naručju crvenokose lepotice pokušavajući da ne misli na njih dvoje. Najradije bi se okrenula i otišla. - Da li ste ga pronašli? - Koga to? - zbunjeno se namrštio. - Hektora. Zašto biste inače došli? - Došao sam, jer smo se dogovorili da zajedno večeramo uhvativši je podruku, poveo ju je u svoj stan. - Vaše taktičko povlačenje bilo je impresivno, ali apsolutno bespotrebno. - Bilo je neophodno. Nema dovoljno lazanja za troje. - Lilijana neće jesti s nama. I zapamtite jednom zasvagda: na svom terenu ja odlučujem o tome. - Da. Samo nisam htela da ona pomisli... Šta je pomislila? - Da ste iz službe, koja kuva za dobrostojeću gospodu. Kad bolje razmislim, to bi bio dobar posao. Lilijana me je molila da joj dam vas broj telefona. Ako ste zainteresovani, proslediću joj. - Lilijana zna mnogo dobrostojeće gospode, pa će se isplatiti, zar ne? - Đavoiice! - nasmejao se Rič. Očito se dobro zabavljao. Dođavola, ljubomora je loš savetnik. Bolje da pripazi šta priča inače će Ričard steći utisak da će svoje mnogobrojne ljubavne avanture obogatiti još jednom. - Pa dobro, pobrinuću se za jelo. I dok je Džini vadila lazanje iz isključene rerne, proverio je ormarić ispod sudopere. - Ni traga od Hektora... - Možda bi bolje bilo da stalno ne otvarate ta vrata. Ne želite da ga proganjate, zar ne? Bilo je to pokvareno, ali nije mogla da odoli, - Mislite da treba da ga držimo zatvorenog, i da sačekamo da jabuka nestane? - Ako je nema, znaćemo da je Hektor tamo i onda ćemo odlučiti šta da radimo - potvrdila je osmehujući se. Zašto ga ne bi još malo zadirkivala? Ipak, prerano se obradovala.
~ 47 ~
- Pre nego što preduzmemo drastične mere pokušaćemo s nekom vrstom bezbolne zamke. - Kvarite igru - rekla je prebacujući lep komad lazanje na tanjir. Pošto joj nije odgovorio, pogledala ga je u nameri da se osmehne, ali on je bio ozbiljan. Zatvorio je vrata ormarića gledajući je s nekakvim misterioznim izrazom na licu. Mirno je stajao. Jedva je mogla da diše. Činilo joj se kao da je svet za trenutak zastao. Ništa se nije pomeralo, vladala je takva tišina da joj se činilo da čuje strujanje sopstvene krvi u venama. I baš kad je pomislila da se nešto mora dogoditi, jer joj se sve činilo boljim od ove opasne tišine, uhvatio ju je za ruku, na kojoj je malopre opekla prst dok je vadila lazanje. - Da li ste se opekli? Nije mogla da mu odgovori, jer su je njegovi topli prsti opekli jače nego drška tepsije. Doživela je mali strujni udar, nije mogla jasno da misli, a kamoli razumno da mu odgovori. Pogledao ju je i poljubio njen prst pre nego što je odvrnuo hladnu vodu i povukao joj ruku pod mlaz. Konačno je popustila napetost, koja joj je zavezala jezik. - Hvala. Nepromenjenog izraza lica Rič je pažljivo posmatrao njen prst. - Uvek. Kad se smeje, manje je opasan, pomislila je Džini pokušavajući da povuče ruku, ali je on nije pustio. - Bar što se vaše ruke tiče. Ako ste mislili da je zabavno rasturati kuhinju, potrebno vam je društvo, jer ćete se tako bolje zabaviti. Pustio joj je ruku. Iako je trebalo da oseti olakšanje, ispunila ju je praznina. - Da, potrebno mi je - odgovorila je pritisnuvši čaše na grudi da ne bi zveckale jedna o drugu. Rič se izuo pre nego što je ušao u minijaturni japanski paviljon na terasi. Zašto, dođavola, na Džini reaguje drugačije nego na druge žene? Da je Lilijana to učinila, doživeo bi to kao
~ 48 ~
gest zavođenja, erotski poziv i izazov. I ne bi ga to privuklo, naprotiv, izazvalo bi u njemu suprotnu reakciju. Spustio je tanjire na mali sto i uzeo je od Džini čaše i bocu. I kada joj je ovlaš dotaknuo ruke, osetio je laku jezu. - Hvala. Doneću salatu. - Ne, sedite. Ja ću je doneti. Izgledala je kao da bi najradije pobegla odatle, ali nije hteo da joj pruži priliku. - U redu. I da, sos treba dobro promešati pre nego što ga preručite u posudu. Džini se izula bez glupih primedaba i graciozno je kleknula na jedan jastuk pored stola. Bila mu je neodoljivo ženstvena, pa je zurio u nju. Brzo se sabrao i upitao je: - Još nešto? - Ne, to je sve - međutim, već u sledećem trenutku nešto joj je palo na pamet. Zaustila je da progovori, ali se predomislila. - Bez brige, mogu ja to. Iako sam pećinski čovek, nisam ni glup ni nespretan. Bar se nadao da nije. Prepustio joj je igru, ali kuda je odnela svoj „plen“? Nije bila u stanu Mekbrajdovih, već negde u blizini čim se za tako kratko vreme vratila. - Htela sam da kažem da će nam trebati viljuške. Rič je i to doneo, pa se spustio na jastuk pored nje. Nasuo im je vino u čaše, pa joj je ponudio salatu. Hvalio je lazanje, koje su zaista bile ukusne, uživao je u jelu i nije insistirao na razgovoru. Bio je divan, topao dan miholjskog leta. Sumrak je obojio nebo u ljubičasto. - Volim ovu večernju atmosferu - konačno je progovorio. - Na selu je još lepše. Vazduh je svežiji, a zvezde uočljivije. - Živite na selu? Gde, u kom kraju? - Živim u Oksfordu i inače napuštam grad kad god mi se za to ukaže prilika. - Zašto onda čuvate tuđi stan u Londonu? - Svakodnevno moram da idem u čitaonicu Britanske biblioteke zbog rada na doktorskoj tezi. Jedino tako mogu da
~ 49 ~
priuštim boravak ovde. Imam sreće što živim u ovakvom kraju i ne moram da plaćam kiriju. Dakle, slučajnost je to što Džini živi ovde? Da li su je vrbovali za posao zato što je, sticajem okolnosti, njegova komšinica? Ili je sve odavno isplanirano? Ispričala mu je da površno poznaje Fili Mekbrajd. Kako li su se upoznale... - Koja je tema vašeg doktorata? - „Junak: mit ili stvarnost“. - Čime se još bavite? - Molim? - Studirate, podučavate, volite selo i držite hrčka. Pokušavam da sklopim sliku. Kako živite? Postoji li u vašem životu neko ko vam je važan? Volite li da idete u bioskop? - Šta je vama? Ovo zvuči kao saslušanje. - Moj život nije tajna. Moji poslovi redovno se komentarišu na ekonomskim stranama novina, a moj privatni život razvlače oni iz žute štampe. Ali u pravu ste. Hajde da uradimo sledeće: odgovorićete mi na jedno pitanje, pa ćete vi biti na redu da pitate mene. Da li je to fer? - Dobro. Imam mali stan u studentskom gradu. - Da li vam se tamo dopada? Možete mi za ovo odmah postaviti dva pitanja. - Učiniću tako, praktično je. Kako se osećate što je vaš život stalno pod lupom i što ste stalno izloženi spekulacijama? Zvuči kao da je to zaista interesuje, pomislio je Ričard, kao... Lautur, naravno! Mora da je Džini kćerka Džudit Lautur, feministkinje koja je tražila briljantnog naučnika da bude otac njenog deleta. To je u izvesnoj meri bio genetički eksperiment, da se vidi mogu li dvoje genija dobiti vunderkinda. Novine su opširno izveštavale o tome, što je za Džudit Lautur bila prvoklasna reklama. Njene knjige nedeljama su bile u vrhu lista bestselera. - Želite istinu? Bio sam užasno ljut, jer je većina toga izmišljena. To je neka vrsta svakodnevne sapunske opere, laka lektira uz doručak. Znate kako to ide: ljudi teraju vodu na svoju
~ 50 ~
vodenicu, pa uspešan i bogat čovek mora biti oženjen, makar i nekoliko puta, ili ga proglase homoseksualcem. - Izgleda da se uspešno opirete takvoj sudbini. - Što se ovog prvog tiče, kriv je nedostatak vremena. Žene žele pažnju, da osete da su potrebne. Ako su zanemarene, raskidaju i traže drugoga. - Hoćete da kažete da ipak niste izgubili interesovanje za njih? - Mislite šta želite, Džini. Kad bih zaista bio zainteresovan za nekoga, sve bih učinio da se ne oseća zanemarenim. Prošle noći toliko sam se zadubio u posao da sam potpuno zaboravio na Lilijanu. - Očigledno vam je oprostila. - Ostavila mi je veoma neprijatnu poruku. Svakako je zaslužila izvinjenje, ali tako je kako je. Kraj priče. - Oh... - A što se ovog drugog tiče... To pitanje više se ne postavlja kad vas stalno fotografišu s lepim ženama. - Samo se fotografišete? Ništa više? - Ja sam na redu, Džini. - Želite odgovor na pitanje postoji li u mom životu neko ko mi je važan? - Neko ko je spreman da vam stavi prsten na ruku. - Brak je zastarela institucija, zar ne mislite tako? - Očigledno delite stavove svoje majke. - Ne sasvim. Donela bih drugačije odluke. - I ne biste bili samohrana majka? - Ne bih se podvrgnula veštačkoj oplodnji, kao što je ona učinila. Ali moja majka je lezbijka. Navirala su pitanja u njegovoj glavi: ko joj je otac? Kakvo je bilo njeno detinjstvo? Kako je izlazila na kraj s radoznalošću? I sada bi je uzeo u naručje i čvrsto držao, štitio... - Ne mislim. - Šta ne mislite?
~ 51 ~
- Da je brak zastarela institucija. Kad se dvoje ljudi vežu zauvek, treba da budu svesni svojih prava i obaveza i da ih zapečate venčanjem. Džini ga je skeptično pogledala, na šta je on slegao ramenima. - Uostalom, tako je u svakom poslu - pokušao je da se izvuče. - Venčanje je u izvesnoj meri slično potpisivanju poslovnog ugovora... S dobrom žurkom i nevestom kao desertom. Rič se pokajao što je napravio takvo poređenje. Kad neko brak shvata zaista ozbiljno, mnogo mu je važniji od bilo kog posla. - Možda sam staromodan, ali sam za red. I želeo bih da znam... - Ne, ja sam na redu. - Neće biti. Predložili ste pitanje, koje sam ja usput spomenuo, i sada je moj red. I to da postavim dva pitanja. Zašto se upustila u ovo? Morala je znati da će se razgovor odvijati u ovom smeru i da će morati da priča o onome o čemu bi radije ćutala. Nikada nije razgovarala o majci s nepoznatim ljudima. Stisnula je usne opomenuvši sebe na to da bude strpljiva i budna. Neće mu pružiti zadovoljstvo da primeti koliko joj je nelagodno... - Šta biste želeli da znate? - upitala je kad više nije mogla da podnese napetu tišinu. Ričard joj se osmehnuo, a ona je u sebi opsovala. - Šta sutra planirate?
~ 52 ~
6. poglavlje
Džini je drhtala, srce joj je tuklo kao ludo. Dođavola, jedva se sabrala kad joj je malopre poljubio prst. Oprezno je spustila viljušku na tanjir. Kako bi rado popila gutljaj vina, jer su joj usta bila potpuno suva. Nije se, međutim, usuđivala da uzme čašu, plašila se da će je razbiti. I ona je volela red. Izbegavala je žurbu i haos, kojima joj je njena briljantna, nekonvencionalna majka u velikoj meri uništila detinjstvo i mladost. I nije htela da izgubi kontrolu nad sobom. Nikada više. Jednom joj se to dogodilo. Dozvolila je da je očaraju lepe reči i topli osmeh prepustivši se čežnji u nadi da će biti željena i voljena. Poklonila je srce muškarcu, kojem je bilo važno samo to da njihovu priču proda žutoj štampi za debele pare. Eto, bila je spremna da zbog Sofi skrene s pravog puta. Za drugaricu je uvek bila spremna sve da učini, jer je znala da je to obostrano. Sofi ne bi oklevala da za nju učini isto. Odlučno je ignorisala divlje lupanje srca pokušavajući da se seti izvinjenja, koje je koristila u ovakvim prilikama. Ne treba mi izvinjenje, mogu da kažem istinu. - Moram sutra da radim. Zašto? Rič je očekivao da će pokušati da se izvuče. Očigledno ju je zbunio, jer joj je trebalo vremena da odgovori. Ipak, prerano se obradovao, a onda je ona njemu postavila pitanje, na koje nije imao spreman odgovor. - Ah, ništa. Ništa? Zašto ju je onda pitao? Sve je isplanirao: da je ohrabri da mu ispriča svoje misli, tajne i čežnje... a onda ju je upitao šta sutra radi!
~ 53 ~
Dođavola, to se pitanje ne uklapa u njegovu pažljivo smišljenu strategiju. Zvučalo je kao da želi da joj ponudi izlazak, kao da gori od želje da s njom provede vreme. Da, imao je on svoje ljubavne priče, i to je u redu. Zapravo, bila su to zadovoljstva bez uplitanja emocija. Ali sa Džini osećanja su, izgleda, bila u igri. U stvari, sad je imala ono šta je htela i više nije bilo razloga da s njim provodi vreme. Ali zašto ga je pitala „zašto“? Da dobije na vremenu, upalio je sveću na stolu i zagledao se u Džinine oči. U normalnim okolnostima ne bi je dvaput pogledao. Zapravo je neupadljiva i ne trudi se da istakne svoje kvalitete. Druge žene koristile su kontaktna sočiva, a njoj naočare nisu smetale. Niti se šminkala niti oblačila ono što je laskalo njenoj figuri. Nije mogla da izgleda bolje dok god je pokušavala, a to je sigurno radila, da bude neprimetna. Zašto je i dalje gleda? Da li ga je privukla protivrečnost, koju je video u njenim očima? S jedne strane, nije imala šta da prikrije, jer ništa loše nije učinila, a s druge, u to je bio čvrsto ubeđen, nije bila nevinašce. O čemu god da je reč, privukla je njegovu nepodeljenu pažnju, jer je uzela jednu od njegovih disketa, a pretpostavio je da je na toj disketi novi program za softver. Čim je bude koristila, imaće je u šaci i ispričaće mu sve što bude želeo da zna ili će to ispričati policiji. Ako dotad budem proveo malo vremena s njom, to mi zaista neće teško pasti, govorio je sebi, pa je namerno prečuo pitanje da li je mislio na poslovnog ili ljubavnog partnera kad je pitao ima li u njenom životu neko važan. - Ako budem rasturao kuhinju... trebaće mi pomoć, neko da mi dodaje šrafciger... Ali ako morate da radite... Naravno da mora da radi, jer Hektor ne postoji. To je bila dobra ideja, njen trojanski konj bio je zapravo hrčak. Da, možda ga je fascinirala zato što je među njima bilo nečeg što je više od uobičajene igre mačke i miša, koja se završava u krevetu. To je bila igra na višem nivou, za koju je bio potreban intelekt. Džini trenutno veruje da je dobila ono što je želela. Pa zašto i dalje provodi vreme s njim? Pitanje je vremena kada će „pronaći“ svog
~ 54 ~
izgubljenog prijatelja i Ričardu gurnuti ispod vrata pisamce, u kojem se izvinjava što mu je pričinila neprijatnost. Možda će mu se i zahvaliti što je bio tako dobar komšija i učiniće sve što može da se više ne sretnu. To nije bilo teško, pa putevi su im se slučajno ukrstili, jer je ona prekasno shvatila da spavaća soba, koju je pretraživala, nije bila prazna... Ta spoznaja pogodila ga je kao grom. Dakle, to znači da ju je neko iz njegovog najbližeg okruženja obavestio o planu da otputuje u Gločester! Džini je bilo sve teže da misli na to da je s Ričardom iz drugih razloga. Dok su sedeli jedno pored drugog, ćaskali i jeli - bolje bi bilo da više ne pije vino - počela je da se opušta i da se dobro oseća u njegovom društvu. Šta da radi? Osećala je nepoznatu čežnju, koju je pokušavala da potisne, a opet, razum joj je nalagao da se smesta izvuče iz ove situacije. Ričard je nedvosmisleno flertovao s njom. Možda nije mogao drugačije ili je mislio da ona to od njega očekuje. Ni jedno ni drugo nije baš laskavo po nju. Ako bi bila dovoljno luda da dopusti da je zavede, to njemu ništa ne bi značilo... a ona bi bila idiot, jer je podlegla njegovom šarmu. - Ričarde, zaista ne morate rasturati kuhinju. Ujutro ću kupiti onu spravu za bezbolno hvatanje glodara. Tako je najbolje. Čim je to izgovorila, naslutila je da je pogrešila. Nije se pomerio, čak ni slegnuo ramenima, a već je stekla osećaj da je očekivao baš takav odgovor. - Prilično ste opušteni. Većina žena na vašem mestu bila bi van sebe od očajanja. Očigledno je mislio da su muškarci sačinjeni od tvrđeg materijala. - Ne verujem da bi mi pomoglo da sam vansebna. - Nisam na to mislio. Mada je i to prirodna reakcija, koje čovek ne treba da se stidi. Zar se ne plašite da će siroti hrčak uginuti od gladi? Nesumnjivo je provocira, ali neće na to pasti.
~ 55 ~
- Neće se to dogoditi. On je najbolje uhranjeni hrčak u celom Londonu, sjajnog krzna, blistavih očiju... - I atletski razvijenih nogu. - Tačno. - Zar mu nije potrebna redovna ishrana da zadrži te kvalitete? - Kad zaista ogladni, doći će da pojede jabuku. - Dosada se za nju nije interesovao. - Da li je jabuka crvena? On više voli zelene. - Zaista? Gledao ju je pažljivo, kao da želi da otkrije njene najdublje tajne i Džini je stekla utisak da hoda po najtanjem ledu. - Koliko je star? - Dve godine i nekoliko meseci. - Zar nije prestar za jednog tako aktivnog hrčka? - Pa mlad sigurno nije - odgovorila je u nadi da nije pogrešila, jer pojma nije imala o tome koliki je životni vek hrčaka. Trebalo je da se pozabavi takvim detaljima. Ali nije joj palo na pamet da će je neko o tome ispitivati. Sve se otrgnulo kontroli. Iznenada se prisetila kako da mu doskoči. - Mislite da je mrtav, zar ne? Nije morala da se pretvara da je užasnuta, zaista je to bila. Ugrizla se za usnu da ne bi glasno jauknula. Kako je mogla da kaže nešto tako glupo?! Morala je da zbriše odavde pre nego što bude još gore. Da je u svom stanu, napisala bi Ričardu poruku da je pronašla Hektora. Vratio se na terasu i tamo ju je čekao, pa je, iznuren, odmah zaspao... - Bilo je lepo u dobrom društvu, uz dobro vino i hranu, ali sad moram da idem - ustala je. - Jao! Navikla je da sedi na mekoj sofi, a ne na tvrdim jastucima na podu. U žurbi nije primetila da joj je jedna noga utrnula otkazavši poslušnost, pa je ponovo tresnula na pod. Rič joj je odmah prišao. - Da li ste se povredili?
~ 56 ~
- Ne, osim što mi je ponos povređen. Dajte mi minut da izmasiram nogu, pa ću opet pokušati. Džini je počela da masira nogu, a Rič se ponudio da pomogne. - Stavite nogu ovde. Baš, ne pada mi na pamet! - Biće brže ako je spustite ovde i meni prepustite ostalo obema rukama uhvatio je njeno stopalo. Nemoj da paničiš, govorila je sebi, samo pokušava da ti pomogne. To što ju je jednom poljubio ništa nije značilo. Da mu se zaista dopalo, pokušao bi ponovo. Osim toga, osećala se bolje nego ikad. Noga joj je utrnula, ali je ipak podrhtavala kada ju je stopalom prislonio na svoje grudi masirajući članak. - Često zaboravljam da ljudi nisu navikli da ovako dugo sede na jastucima. Da, zaista je bila glupa. Sigurno nije nameravao da se baci na nju, čak ni kad se opružila koliko je duga. Za to je imao Lilijanu, vitku, dugonogu... odmah je potisnula takve misli. - Da li je dobro ovako? - Da... Iako je jedva mogla da razmišlja, nešto joj je palo na pamet: dobro je što ju je Sofi naterala da jedna drugoj depiliraju noge. Ona je smatrala da za to nema potrebe, jer niko neće gledati njene noge. Međutim, uporna Sofi objasnila joj je da je to jedna od onih stvari koje ženu čine ženom. - To je jednako seksi kao kad nosiš donji veš. I nikad se ne zna - dodala je. Odgovorila je da je za „nikad se ne zna“ dovoljno nositi čist donji veš. Sofi se na to misteriozno osmehnula. Sutradan joj je kurir doneo u kutiji zapakovan set donjeg veša uz poruku: „Ovo znači čisto, zar ne?“ I poželela je da je obukla crne tange i isti takav grudnjak, koji bi njene bujne grudi istakao na pravi način. Ne budi luda, kao da bi on to primetio, opomenula je sebe iako i dalje nije mogla jasno
~ 57 ~
da misli. U glavi joj je zavladao haos. Ljutiti glas razuma savetovao joj je da zaboravi seksi veš i da ubuduće nosi džins, jer je ni tako duga suknja ne može zaštititi od radoznalih muških ruku, koje su masirale njenu nogu. Osećala je Ričardove tople prste na svom kolenu i glas ludosti, koji je uvek jačao u njegovoj blizini, naredio joj je da se zavali i uživa. - Boli li vas? Zbunjeno ga je pogledala. Da li je „mmm“ izgovorila preglasno? Možda se previše opustila. - Ne... u svakom slučaju ne jako. Odlično to radite. Posmatrala je iskru u njegovim plavim očima i usne koje su mu se pomerile. Verovatno je tačno znao šta radi. - Osećate li sad nešto? Kao da vam hiljade iglica bode nogu? Nesumnjivo je osećala nešto, ali to nije bilo ni u kakvoj vezi s torturom hiljada iglica. Bilo joj je sve toplije i osećala je žmarce tamo gde su je masirale njegove ruke, od kolena do članka. - Podnošljivo je. Ne, bilo je fenomenalno. Nežno joj je masirao nogu stimulišući tako nervne završetke... i ne samo njih. Počeo je da joj masira butinu i Džini je preplavila panika. To je bilo previše intimno... previše opasno... I bilo je prekasno. Bilo joj je veoma toplo i osećala je da se vrelina širi po njenom telu, koje žudi za tim da joj dodirne grudi, da je dodiruje... posvuda. Čežnjivo je uzdahnula i Rič ju je tajanstveno pogledao. Vladala je tišina i napetost je visila u vazduhu. - Mhm... Čudan zvuk sišao je s njenih usana, a mogao je biti izraz želje, ali i bola. Odjeknuo je nepodnošljivo glasno u tišini paviljona i kad ju je Rič ponovo pogledao, primetila je da u njegovim očima više nema sjaja, da su sad više sive nego plave i da deluju nekako pitomo. Možda ju je prevario sjaj sveća? - Osećaj se vratio? - Potpuno. Kako ste to naučili? - Šta? O, sedenje na podu. Proveo sam neko vreme u Japanu. Prestao je da je masira a Džini je poželela da je ćutala.
~ 58 ~
- Kako je s drugom nogom? Divno, sad mi i misli čita! Ovako dalje ne može. Mora odmah nešto da preduzme. - Dobro je. I odmah ju je zabolelo što joj je poverovao. Ali to je htela, zar ne? - Žao mi je što sam vas rastužio... zbog Hektora. Prokletstvo, pomislila je. Verovatno je mnogim ženama masirao nogu i tačno je znao kakav će efekat izazvati... - Nisam tužna, zaista. Sutra će se Hektor odnekud pojaviti, gladan, iscrpljen i dostojan sažaljenja. Hvala vam za pomoć. - Ja treba vama da zahvalim - Ričard je ustao pruživši joj ruku. To što nije odbio njenu zahvalnost olakšalo joj je da prihvati njegovu ruku. I ponovo je stajala pred njim, kao juče ujutro u garderobi, dodirujući vrhom nosa njegove mišićave grudi. Duboko je udisala njegov miris pomešan s mirisom praška za veš. Osetila je da je ovo onaj trenutak u kojem se sve može dogoditi. U kojem će je možda zagrliti i poljubiti. I u kojem bi to dozvolila. Nije joj trebalo mnogo... Ipak je uzmaknula za korak pre nego što joj Rič skine naočare i poljubi je. - Kako je? - Šta? Oh, noga, odlično. Sve je opet u redu. Nazula je cipele ignorišući učtivo pruženu ruku da se na nju osloni. Ne, neće glumiti bespomoćnu ženu da bi još jednom osetila njegove vrele prste na svojoj koži. Odlučno se okrenula prema izlazu. - Zar zaista morate da idete? Mogu li vas navesti na iskušenje čašom viskija? - Da... Ne... - Mislim da sam razumeo. U stvari, imam jedan problem. - Kakav? - Ne znam šta da radim s činijom jagoda.
~ 59 ~
- To nije problem, Ričarde. Ako nećete da ih jedete, poneću ih kući. - To je bio pogrešan odgovor - glas mu je napuklo zvučao. - Žao mi je, drugi vam ne mogu dati. Moram što pre da se bacim na posao. - Neko mi je baš danas rekao da je posao važan, ali da ne sme da nadvlada sve drugo. - Tako je, razmisliću o tome čim budem imala vremena. Trenutno moram toliko da radim da ne znam hoću li sve postići. Hvala što ste tako dobar komšija. Znam da sam prilično naporna. Rič je zbilja dobar čovek. Da, bio joj je simpatičan i nije razumela kakve je to probleme Sofi imala s njim. Ako joj treba muž, zašto nije izabrala njega, pa on ima sve potrebne kvalitete. Ali brzo gubi interesovanje, prošlo joj je kroz glavu. Da, Sofi je znala šta radi, a znala je to i Džini. Kad je odlučno zakoračila prema izlazu iz paviljona, Rič se pomerio u stranu da je propusti. I baš se ponadala da je slobodna kad ju je sustigao položivši obe ruke na njena ramena. Džini se učinilo da je ovo preterano posesivan gest. Zašto je želeo baš nju kad je bilo dovoljno da pucne prstima, pa da atraktivna crvenokosa dotrči da mu ispuni svaku želju? A onda se odmaknuo i požurio u kuhinju da iz frižidera uzme jagode i šlag. Ispratio je Džini do vrata stana Mekbrajdovih pruživši joj obe posude. Nije se dobro osećala u svojoj koži. Možda treba da ga pozove da ude, pa da zajedno pojedu jagode? Verovatno je računao s tim, jer je ovu metodu sigurno primenio mnogo puta dosad. Ali zašto bi posezao za takvim sredstvima? Svaka žena, osim nje, već mu je jela iz ruke. Osim nje... A ona je neuspeli eksperiment. - Hvala. Zasladiću se jagodama dok budem radila na Homeru. - Ne, Džini, ja treba vama da se zahvalim. Lazanje su bile odlične. Ako odlučite da otvorite servis za dostavu hrane, biću vam verna mušterija. - Možda ću to učiniti. Manje je naporno od antičke istorije. - Svako mora da jede da bi živeo.
~ 60 ~
- Sutra ću vam vratiti činije. Da li je pomisao na to da mogu u svako doba da pokuca na njena vrata učinila da ruke odjednom počnu da joj drhte? Nije mogla da drži činije i da istovremeno ubaci ključ u bravu. Rič je shvatio šta se dešava, pa je pridržao činije dok nije otključala. - Ne brinite zbog Hektora, naći ćemo ga - nagnuo se poljubivši je u obraz. I pre nego što je Džini uspela nešto da kaže, odmicao je hodnikom prema svojim vratima. Okrenuo se još jednom. - Nemojte mnogi da radite i lepo spavajte! Ušla je, zaključa vrata i naslonila se na njih, duboko uzdahnuvši. - Lepo spavajte. Ništa lakše - ponovila je njegove reči rukom dotaknuvši obraz, na kojem su brideli tragovi njegovog poljupca. Zašto se oseća kao da se uhvatila u strujno kolo, pa joj strujni udari potresaju telo jedan za drugim? Rič je zaključao vrata svog stana i naslonio se na njih, teško dišući. Šta mu se to, dođavola, događa? Osećao je uzbuđenje u čitavom telu, ali mu nije bilo do seksa. Da je hteo da spava s nekim, otišao bi u krevet s Lilijanom. Da, odavno nije upražnjavao seks, postalo mu je to jasno i setio se šta mu je Vendi rekla: da je Lilijana samo prolazna avantura i da se niz njegovih pratilja razlikuje samo po boji kose i imenu. Vendi je malo preterala. Njegova poznanstva sa ženama nisu bila baš toliko brojna. Džini Lautur je drugačija, ona je unikatna. Znao je to čim ju je ugledao. Kad je posmatrao kako u trenutku zbunjenosti pocrveni, a već u sledećem postaje smirena kao dvorska dama... Kad ju je pogledao u oči, a ona ponovo izgubila pribranost... Koliko bi žena došlo na ideju da izmisli hrčka? I da li bi mu se to svidelo? Koliko žena ima sposobnost da pocrveni i da ga fascinira pogledom? Samo jedna to može i krajnje je vreme da prestane da se zavarava. Želeo je seks, ali i nešto mnogo više. I sve to želeo je s Džini Lautur. Činilo mu se kao da još uvek oseća njenu svilenu kožu pod prstima. Bilo je tako dobro zavući ruke ispod njene suknje... Silno je želeo Džini.
~ 61 ~
Želeo je da je svlači polako, da od odeće oslobađa deo po deo njenog tela. Želeo je da gleda kako svetlost sveće igra na njenoj svetloj koži i kako Džini crveni dok je on dodiruje i ljubi. Želeo je da vidi kako njene oči blistaju kao smaragdi dok otkriva njene tajne rukama, usnama, jezikom... i dok joj zaviruje u dušu. Rič je odmahnuo glavom. U jednom trenutku pomislio je da je to moguće. Ali nešto mu je reklo da bi to bila greška. I kada je pogledao Džini u oči, primetio je još nešto: njeno telo bilo je spremno, ali se njeno srce opiralo. I to mu je o Džini Lautur reklo više nego detektivski izveštaj. Neko ju je povredio, izazvao u njoj strah od prepuštanja, bez obzira na to koliko njeno telo čezne... Nije ga interesovalo to što ga je pokrala ni kolika će biti finansijska šteta. Želeo je da uživa s njom u čulnoj ljubavi, želeo je Džininu potpunu predaju. Želeo je da bude sigurna u sebe. Treba da bude direktnija i da uzme ono što joj treba, da doživi strast, koju je nakratko video u njenim očima. Duboko u sebi znao je: ako mu pođe za rukom da iz nje odagna taj strah, da je ohrabri da se prepusti, da sama skoči umesto da bude gurnuta, dobrovoljno će mu dati sve ono što je želeo. I pritom nije mislio na lopove koji kradu softvere! U ovom trenutku bila je važna samo Džini, koja je probudila tako snažnu žudnju u njemu da je nije želeo samo telom, već i dušom. To je bilo potpuno novo i tako zbunjujuće osećanje da je trebalo da joj bude zahvalan što nije pala na njegovo malo lukavstvo i pozvala ga u svoj stan. Trebalo je da bude srećan što ga je poslala kući pruživši mu mogućnost da razbistri glavu i da se sabere. Dođavola! Džini je zavladala njegovim mislima i osećanjima, pa nije znao da li će je se ikada osloboditi. Bilo je muški što ju je želeo u svom krevetu... sada. Ali istuširaće se hladnom vodom i provešće još jednu noć pred kompjuterom.
~ 62 ~
7. poglavlje
Džini je rekla Riču da će raditi i zaista je to nameravala. Nije spadala u mlade žene, koje u oduševljenju sve zaboravljaju kad ih muškarac pogleda kao da hoće da ih lagano svlači i radi s njima nezamislive stvari... Pritisnula je hladnu činiju uz obraz. Ne, to ne dolazi u obzir. Nije imala mnogo iskustva s muškarcima, ali ono što je preživela bilo je dovoljno da je opameti i da ne dopusti da je neki muškarac opet očara. Ričard sigurno priču o njihovoj avanturi ne bi prodao žutoj štampi. Jedno im je bilo zajedničko: prezirali su tračerske članke u novinama. Ostavila je jagode i šlag u frižider, pa je sela za pisaći sto. Rad joj je uvek pomagao. Kad bi se udubila u Homera, zaboravljala bi sve oko sebe, čak i vrelinu Ričardovih prstiju na njenoj nozi. Uključila je laptop i pronašla folder na kojem je radila u poslednje vreme. Samo treba da se unese u materiju, pa neće više misliti na Riča, na njegovu gustu tamnu kosu, njegove plave oči... - Prestani! Duboko je udahnula da obuzda leptiriće u stomaku i počela je da čita beleške iz prethodnog dana. Ipak, ma koliko se trudila, nije mogla da se usredsredi na tekst. Pri najmanjem pokretu osećala je bradavice kako pritiskaju tkaninu bluze, nije mogla da ignoriše toplinu u dnu stomaka, suva usta... Kad je isti odlomak triput pročitala a da ga nije razumela, a slova na ekranu odjednom su nestala pošto je nehotice isključila ekran, ljutito je ustala i otišla u kupatilo. Umila se hladnom vodom po licu i vratu. Konačno je razumela zašto se ljudi tuširaju
~ 63 ~
hladnom vodom. Ipak, ona će skuvati biljni čaj za poboljšanje koncentracije. Zureći u paru, koja se podizala iz šolje čaja, shvatila je da ni ovo neće pomoći. Osećala je napetost u telu, što je njene misli stalno odvlačilo čoveku, koji nije bio ni mit ni antički Grk, a kamoli junak. Dobro, onda ću raditi nešto drugo, pomislila je uzimajući telefon. Htela je da pozove Sofi da je pita da li je dobila podatke i da li joj je posao sad siguran. Ako jeste, može da otera iz sećanja Ričarda Malorija, diskete i hrčka. Sofi se nije javljala, što nije bilo neobično. Petak je i verovatno je izašla s prijateljima. Prvi put u životu Džini je poželela da je izašla s njima. Dobro, spremiću toplu kupku sa uljem lavande, to pomaže protiv stresa, rekla je sebi. Mirisna topla voda činila je čuda. Džini se opružila u velikoj kadi. Sa uživanjem je sklopila oči, a misli su joj ponovo odlutale Riču Maloriju. Kao da je opet osećala njegovu ruku na svojoj nozi, koja se pomerala naviše... Odmah je iskočila iz kade ne obazirući se na vodu koja se izlila na pod. Bilo joj je svega dosta. Ne, ona ne želi Ričarda Malorija, jer ni on nju ne želi! Svaka žena je izazov za mušku sujetu. Očigledno Y hromozom sadrži gen „ja sam neodoljiv“, što muškarca podstiče to da dokazuje ćelom svetu. Džini je znala da bi je Rič mogao navesti na to da spava s njim. Odmah ju je privukao i kad bi se još malo potrudio, pobedio bi njene argumente. Njeno telo, programino za produženje vrste, kojem čak ni njena majka nije mogla da se odupre, bilo je njegov najveći saveznik. Ali to bi mu tako malo značilo. Ako bi je se posle nedelju dana setio bilo bi to zato što je bila neobična: Džini, mala neugledna lujka s hrčkom... Ljutito je obukla udobnu, ispranu pamučnu pidžamu. Odeću je ubacila u korpu za veš, prethodno prekontrolisavši džepove. Pronašla je grančice od žive ograde i mindušu. Gledala je u taj svetlucavi predmet smejući se. Ričard bi mogao da radi nešto drugo! Vratila se za laptop. Junak: mit ili stvarnost? Odjednom to nije mogla da razgraniči.
~ 64 ~
Rič je morao hitno da obavi dve stvari: da pročita izveštaj o Džini, koji mu je u međuvremenu stigao mejlom, kao i da li su mu poslati novi mejlovi. Ovo drugo bilo je mnogo važnije, jer bi moglo da ga košta. Ako je Džini snimila podatke s diskete ili šifru, kompjuter s kojeg će proslediti program otvoriće novi prozor i podatke poslati na njegov laptop. Snimio je ovaj bezbednosni program na sve kompjutere u preduzeću, kao i imena i adrese korisnika. Saznaće kome šalje i mejlove i kome je poslala kopiju njegove diskete. Dok je kupovao limun, imala je dovoljno vremena da pošalje kopije bilo kome. Nije mu više trebao hladan tuš. Džini Lautur nije nedužna, ona je neprijatelj. I dok ga je potkradala, smešila mu se gledajući ga onim sivozelenim očima da ga začara. Nije više ličio na sebe od kada je jutros uključio lampu uhvativši je na delu. Prvo se prestravila, ali brzo se oporavila od šoka, što je trebalo da ga upozori na to da ona nije anđeo. Nije verovao u to da ona mora krasti softvere da bi finansirala rad na doktorskoj vezi. I zašto se sama izdržava? Njena majka nije siromašna. Džudit Lautur je često gostovala na TV-u, a njene knjige su bestseleri. Rič je skuvao jaku kafu, pa je požurio u radnu sobu. Na laptopu nije bilo izdajničkog mejla, a nije bilo problema s konekcijom. Možda Džini podatke s diskete nije poslala preko interneta? Ali drugačije nije mogla da ih prosledi, nije imala vremena za to. Da nije otišla do poštanskog sandučeta na uglu? Rič je podigao slušalicu i pozvao portira u prizemlju zgrade. - Majk, da li ste večeras primetili da Džini Lautur izlazi nekud? To je mlada žena, koja privremeno živi u stanu Mekbrajdovih. - Došao sam u šest i od tada je nisam video. Problem? - Ne, ne brinite. Tražila je nešto od mene. Mislio sam da je kod kuće, ali nije mi otvorila kad sam pozvonio. - Ako je hitno, pokušajte da stupite u kontakt sa Sofi Harington. Bliske su prijateljice. - Zaista?
~ 65 ~
- Da. Iako se veoma razlikuju, druže se još od školskih dana. - U kom broju ona živi? - Sedamdeset. - Hvala, Majk. Harington... prezime mi zvuči poznato, pomislio je Rič. Bio je siguran u to da ga je nedavno negde pročitao. Pogled mu je pao na fotografiju iz novina, koja mu je poslata mejlom zajedno sa izveštajem. Džini Lautur tada je bilo osamnaest ili devetnaest godina i zaljubljeno je gledala u kameru. Nije nosila naočare, delovala je veselo, srećno i opušteno. „Neuspeli eksperiment“, glasio je naslov u novinama. Autor je opisao okolnosti njenog rođenja nabacivši spekulacije u vezi s njenim ocem, i bavio se ludostima, koje je počinila njena majka. Na kraju je izneo svoje viđenje zašto je genetski eksperiment Džudit Lautur pošao po zlu. Njena kćerka, naime, nije superžena, nego obična studentkinja. Po rečima devojčinog dečka, koji je dostavio njenu fotografiju, više je zainteresovana za žurke i zabave nego za učenje... Da je mnogo toga bilo laž, videlo se u detektivskom izveštaju. Kako se činilo, Džini je imala samo jednog momka, koji nije uspeo da se upiše čak ni na drugu godinu studija. Očigledno ga je neko dobro platio za izdaju i laži. I ja dobro znam šta znači biti na meti trač-rubrika, pomislio je Rič. Znao je da Džini ne poznaje svog oca. Odrasla je uz majku, koja se posvetila svom radu, pa je upisala kćerku u celodnevnu privatnu školu, kasnije i u internat, da bi mogla da protestuje i putuje sa istomišljenicima. Džini je sigurno bila uskraćena za mnogo toga... Utonuo u misli, izašao je na terasu, s koje se video celi London. Izgleda da nema muškarca u njenom životu. Mirna je i marljiva mlada žena, o kojoj niko nije rekao nijednu lošu reč. Zašto je, dođavola, pretraživala njegov stan? Duboko uzdahnuvši, osetio je miris... lavande. Džini je pokušavala da se smiri vežbama disanja i da odagna spoznaju da je Ričard samo nekoliko metara udaljen od njenog stana. To joj je uvek pomagalo, pa će i sada. Zurila je u ekran,
~ 66 ~
napisala poneku reč, pa obrisala, pa ponovo počela. Odustala je posle petnaestak minuta. Uključila je televizor, ali je umesto filma gledala par plavih očiju, koje su joj se prvo nasmešile, potom su je pažljivo posmatrale i konačno su se ispunile strašću... Prokletstvo! Džini je skočila iz fotelje ushodavši se po stanu. Sama je kriva za sve! Od kada je prekoračila prag Ričovog stana... od kada je uhvaćena na delu i nije znala kako da se izvuče. Od kada je, umesto da kaže istinu, izmislila Hektora. Zaslužila je sve ovo... a to je pravi pakao! Šta sad da radi? Nažalost, isuviše je kasno da obuče trenerku i da se dobro istrči u parku, tako bi možda odagnala Ričarda iz glave. Otvorila je vrata terase da u sobu uđe svež vazduh i s praga je posmatrala London u smiraj dana. Sa svih strana dopirala je muzika i žagor veselih glasova, što je pojačalo njenu nervozu. Možda će joj šolja toplog mleka pomoći da se opusti. Otvorivši frižider, ugledala je zrele jagode i šlag. Uzela je obe činije i bosonoga izašla na terasu. Sela je u udobnu fotelju od bambusa. Dosad je uvek slušala glas razuma. Sad ju je taj glas izneverio. Zavalila se u fotelju podigavši noge na stočić. Kad je već tako, prkosno je pomislila, zašto ne bih uzvala do daske? Uzela je veliku jagodu, umočila ju je u šlag i, zabacivši glavu, zagrizla je uz peteljku. Malo soka kanulo joj je na usnu, pa ga je polizala. Iza živice čula je tihi šum, koji je zvučao kao uzdah. Ričard Malori! Srce je počelo da joj preskače. Uzdahnuvši, polizala je kažiprst umrljan šlagom, da bi se pripremila da ga pogleda. Konačno je okrenula glavu ugledavši Riča na njegovoj krovnoj terasi, osvetljenoj svetlošću iz dnevne sobe. Iako je mogla tek da nasluti njegov markantni profil, krv joj je brže zakolala. Podigao je čašu prinoseći je usnama. Verovatno pije viski, kojim je nju malopre ponudio. - Da podelimo? Da li je to rekla ona ili on? Ili je to samo pomislila, a nije izgovorila? Ričard je mirno stajao. Šta da radi? Da mu odgovori ili
~ 67 ~
da sačeka? Posle beskrajno dugog trenutka prišao je živoj ogradi i provukao se kroz nju. Prišao joj je i dodao svoju čašu pre nego što je seo u drugu fotelju povukavši njene noge na svoje krilo. Džini je osetila njegove mišićave butine na svojim listovima dok su mu dlanovi počivali na njenim stopalima, koje je odsutno masirao. Kad bi mogla da mu pročita misli... Uzeo je jagodu sa stočića, umočio ju je u šlag i beskrajno sporo prineo usnama, netremice gledajući Džini u oči. Zagrizao je jagodu i Džini, koja je zadržavala dah, ponovo je prodisala. Uzela je njegovu čašu i otpila dobar gutljaj. Viski je proširio toplinu u njenom stomaku, a onda i po celom telu. - To je veoma fini skoč. Dovoljno je da gucnete i da uživate primetio je Rič. - Trebalo bi da sam ljut na vas. - Sledeći put popiću samo dve-tri kapi. Obećavam. Sa zadovoljstvom je primetila da i on teško diše. Džini, gubiš razum, prošlo joj kroz glavu. - Raduje me što to čujem, ali nisam mislio na viski, već na to što ste me lagali. Hektor! Rič je saznao za to. Sad si u velikom problemu i to do grla. - Rekli ste da morate da radite i zato ste otišli... - Šta?! - A sada sedite na mesečini i jedete jagode. Nije mislio na Hektora, nego na njeno bekstvo iz paviljona kad se uplašila sopstvenih osećanja. - Htela sam da radim - oprezno je odgovorila. Njegovo malopređašnje ćutanje i ovaj promukli glas bili su joj dovoljno upozorenje. Opet je u situaciji, od koje je pobegla. - U redu je to, ali bolje je u društvu. Umočio je jagodu u šlag prislonivši je na njene usne. Bilo joj je jasno šta znači prihvatanje voća iz njegove ruke. Oživela je potisnuta senzualost šireći se kao požar njenim telom dok joj nije zahvatila i dušu brišući sva bolna sećanja.
~ 68 ~
Ispunjena čežnjom, prihvatila je Ričardovu ruku i zagrizla jagodu ne skidajući pogled s njega. Osećajući toplinu Ričardove ruke pod svojim prstima, udisala je njegov miris i sve je odjednom postalo nekako... pojačano. I ovoga puta je taj zvuk, dublji od uzdaha, dopro iz njenog grla. Osetila je takvu životnu radost da se nagnula da poliže sok od jagode, koji je skliznuo niz njegove prste. Rič je ispustio zagriženu jagodu i pomilovao Džinin obraz. Sedeli su neko vreme ćutke se gledajući dok je Džinino srce razbijalo u grudima. Zatim je osetila njegovu ruku u svojoj kosi i videla je da se njegove usne približavaju. O, da... Nežno ju je poljubio, a Džini je osetila stostruku želju. Telom joj se širila slatka jeza, činilo joj se da svaki nerv u njenom telu vibrira i žudela je za strašću i žestinom. Kakvo nespokojno i istovremeno uzbudljivo iskustvo! Nikad se nije tako osećala. Rič se poigravao njenim usnama, a onda je silovito gurnuo jezik u njena usta. Osetila je ukus viskija. Jedva je disala od ogromne želje, koja ju je preplavila.
~ 69 ~
8. poglavlje
Rič je osećao da gubi kontrolu. Uživao je u mirisu Džininog tela, zaodenutog u tanku pidžamu. Nežno je poljubio njene uzdrhtale usne i sve je oko njega nestalo... Zapravo, bio je izgubljen još u trenutku kad je ugledao Džini u fotelji kako sa uživanjem jede jagodu. Nesvesna senzualnost kojom je zračila, ostavila ga je bez daha. Nije mu bilo važno ko je ona i šta želi od njega. Znao je samo da je želi, da čezne za njom kako nikad čeznuo nije. I da se oseća kao školarac, koji je upravo otkrio da devojčice nisu dosadne, ali još uvek ne zna kako da se ponaša prema njima. Džini nije, kao njegove dotadašnje poznanice, kod njega došla namirisana, savršeno našminkana, u skupoj garderobi. Nije se predstavila kao neko ko je spreman za zabavu na obostrano zadovoljstvo, pri čemu obe strane znaju u šta se upuštaju. Zapravo, Džini nije žena, koja bi njegovu pažnju nakratko privukla i to onda kad nije usredsređen na posao. I nije trofej, kojim bi opravdao status zavodnika. Užasno se oblači, ne obraća pažnju na frizuru i uopšte se ne šminka. Nije se trudila da se istakne, a ipak su sve žene, koje je dosad sreo, bile blede, dosadne i nezanimljive u poređenju s njom. Rič je bio zbunjen. Šta je to u Džini što ga je toliko privuklo? Rukom je nežno pomilovao njene grudi osetivši bradavice pod prstima. Da, razdvajalo ih je samo nekoliko dugmadi i uverenje da on neće učiniti ništa drugo, osim što će je ovlaš poljubiti. Želeo je da mu ona veruje. Želeo je da zna da nikada ništa ne bi učinio protiv njene volje. A ipak su njegovi prsti otkopčali gornje dugme pidžame.
~ 70 ~
- Džini? - tiho joj se obratio. Sve je išlo brže nego što je nameravao. Morao je da je pogleda u oči, morao je da zna šta ona oseća i želi. Da, on nju želi, ali ne samo njeno telo... - Pogledaj me... Negde u daljini zvonio je telefon. Džini je jedva čujno uzdahnula, pa je podigla glavu. Oči su joj na mesečini bile zavodljivo tamne. - U pravu si - rekla je. - Da? - Jagode su ukusnije udvoje. Da, ukusnije su nego što je mogao zamisliti. - Ili je to možda od viskija i poljubaca? Džini mu je pružila čašu, uvalila se u fotelju i sanjalački se osmehnula. - Čuješ li kako zvoni? Rič je spustio čašu na pod. - Zvoni? To je telefon. - Jasno mi je. - Naravno. Hoćeš li da odeš i da se javiš? - Draže mi je da sedim ovde, jedem jagode i posmatram mesec. Morao je da podseti sebe na to da ne sme žuriti. Na sreću, bilo je dovoljno mračno, pa Džini nije mogla da vidi koliko je uzbuđen. - Mesec još neće zaći. Iznenada je osetila hladnoću na mestu gde ju je do malopre dodirivao dovodeći njena čula do ključanja, pa se nehotice stresla. - Recimo da mesec... neće večno biti tu samo zbog nas. - Kao što neće ni tvoj zagovornik večno pokušavati da uspostavi vezu. To je bilo tačno i Džini se nadala da će telefon konačno prestati da zvoni. Međutim, nije, pa je Rič pružio ruku da joj pomogne da ustane.
~ 71 ~
- Možda je tvoja majka odlučila da večera lazanje. I nada se udobnom krevetu. Dođavola, potpuno je zaboravila da mu je to ispričala. Za njenu majku bilo je tipično da se pojavi baš onda kad je najmanje potrebna. Zar će opet ova čarolija biti prekinuta? Prvi put je to sama uradila plašeći se da će biti povređena ili da će ispasti smešna... A sada je to Rič uradio. Jedno je jasno: bila je to svesna odluka. Možda ga je pogrešno procenila, ali nije joj se činio kao čovek, koji prekida nešto važno samo zato što zvoni telefon. Dakle, verovatno mu ona nije važna. Možda je to i dobro. Izgubiti glavu zbog muškarca, koji se posle nedelju dana neće sećati njenog imena, nije baš pametno. Prihvatila je njegovu ruku da još jednom oseti te snažne, tople prste. Osim toga, bilo je tako ljudski nadati se da će se jutrošnja situacija iz njegove spavaće sobe ponoviti. Možda će iskoristiti tu zgodnu priliku da je poljubi? Čim je ustala, telefon je prestao da zvoni... ali nije je prihvatio u naručje. Šta bi se desilo kad bi skupila hrabrost da ga poljubi? U tom trenutku načinio je korak unazad, kao da želi da izbegne svaki telesni kontakt s njom. Džini je bila razočarana, a onda je čula lomljavu. Šutnuo je čašu. Rič je pogledao u pod i pre nego što je shvatila šta se dešava, podigao ju je u naručje. Dohvatila je činiju s jagodama, a drugom rukom zagrlila ga je oko vrata dok ju je nosio u dnevnu sobu. Tamo je nije spustio na noge iako na podu nije bilo srče. Da li je hteo da je odnese pravo u spavaću sobu? Možda da joj raskopča pidžamu i da je strasno voli... Osetila je da je pažljivo spušta na pod, da klizi niz njegov mišićavi torzo, a onda je osetila čvrsto tlo pod nogama. Smejući se, objasnio je zašto se izmaknuo: - Jagode tako na mene deluju. - I na mene... Ono što je osećala bila je želja, prirodna kao disanje. Rič je prestao da se smeje i njegove oči poprimile su tamnoplavu boju. U trenutku se moglo dogoditi mnogo toga, Džini je to strasno
~ 72 ~
želela i u mislima ga je molila da nešto preduzme, ali je on mirno stajao, duboko dišući. - Obećaj mi da nećeš bosa izlaziti na terasu - ako mu ne bi obećala, da li bi je čvrsto zagrlio? - Počistiću krhotine. Ali uvek se previde sitni delići. - To je tačno. Šta da kaže? Ništa pametno nije joj palo na pamet, pa je pokazala na činiju s jagodama i upitala: - Ponećeš ih? - Mislio sam da smo se složili da čovek ne treba da ih jede sam. Zašto ne pogledaš ko je zvao? - Ako je to bila moja majka, pomislila bi da je pogrešila broj i opet bi zvala. - A ako nije tvoja majka? - Onda neka firma očajnički traga za mušterijama. Možda je Sofi, pomislila je i stresla se osetivši grižu savesti. - Hladno ti je... - Ne, dobro mi je. To je bila laž. - Idem da preručim jagode u dve manje činije, jer ćemo sedeti na sofi gospođe Mekbrajd. Pobegla je u kuhinju izvukavši drhtavim rukama iz ormarića dve činijice. Razmišljala je o tome koliko je njen život bio dosadan dok nije upoznala Riča. I postajao je sve uzbudljiviji, jer kad se vratila u dnevnu sobu, Rič je stajao pored njenog uključenog laptopa, zagledan u ekran. Džini se prestravila. Koliko se zadržala u kuhinji? Da li je nešto primetio? - Zaista si radila. - Jesam. - Čini se da je ovo baš zanimljiva tema. Zvučao je opušteno i Džini se umirila. Nije mogao da zna šta je uradila ako nije pretražio mejlove. Da li je imao dovoljno vremena za to? Ipak, sve je u redu, on ne postavlja čudna pitanja,
~ 73 ~
ne zahteva objašnjenja i ne preti joj krivičnom prijavom. Zašto bi bilo šta tražio? Prestani da izluđuješ sebe, pomislila je dok je drhtavim rukama spuštala činijice na sto. Mučila ju je griža savesti i zato je bila nervozna. - Nije preterano zanimljiva. Ne mogu da se koncentrišem. - Da, ni ja, pa se pitam: zašto? Hajde, reci mu istinu, priznaj šta si uradila, ponavljala je u sebi. - Ovo je bio dug i naporan dan - odgovorila je i nije lagala. Nije mogla ništa više da mu kaže dok ne popriča sa Sofi. Trudila se da promeni temu, pa je otvorila bar gospode Mekbrajd. - Hoćeš li nešto da popiješ? Zar je poludela? Trebalo je da kaže da je umorna, ili da će pokušati još malo da radi, ili da izmisli nešto drugo, pa da se on vrati u svoj stan. Zatvorila bi vrata terase i zauvek bi ih zaključala. Rič je opasan po njen duševni mir i činjenica da nije htela da ga pusti da ode trebalo je da je upozori na to. - To je nagrada za čuvanje stana? - odmaknuo se od laptopa. - Dopuniću ono što popijemo. - Ne, ja ću. I popiću samo ako mi budeš pravila društvo. - Onda mogu da zaboravim na posao... makar za večeras. - Da. Reci mi da zaista hoćeš da radiš i otići ću. Na to je postojao samo jedan mogući odgovor i Džini ga je znala. - Zaista hoću da radim, Ričarde. Uhvatio ju je za ruku. - Dobro, onda ćemo popiti piće drugi put. Počistiću staklo sutra ujutro da ne bi bilo ostataka. Nemoj previše da radiš poljubio ju je u obraz i nestao. Džini ga je čula kako se provlači kroz živicu i ubrzo potom zvuk zatvaranja vrata terase. U neverici je nekoliko trenutaka nepomično stajala. Poslušao ju je... Muškarci treba drugačije da se ponašaju! Na primer, da ženu na šarmantan način nateraju da promeni mišljenje.
~ 74 ~
Možda Rič zapravo nije zainteresovan za nju? Moguće je da je jednom ili dvaput poljubio iz radoznalosti ili samo zato što mu se ukazala prilika, ali uradio je to i treći put! U stvari, nije mu se bacila u naručje. Sedela je na svojoj terasi, a on je preuzeo inicijativu. Nesvesno je spustila prste na otkopčano dugme. Nikada neće zaboraviti kako ju je gledao. U tom trenutku bila je sigurna da je zainteresovan za nju. A ipak se predomislio i otišao je! Možda je pristojniji i ljubazniji nego što su ostali, uključujući i Sofi, o njemu mislili? Ili je zaista staromodan muškarac, koji ne želi da požuruje ženu na prvom sastanku? Za trenutka joj se ta mogućnost učinila realnom. A zatim je shvatila da nije bilo nikakvog sastanka! Upoznala je Riča jutros i od tada su se više puta, doduše nenamerno, sreli. Ali kad god su im se pute vi ukrstili, bilo je među njima nežnosti, koju je obično izbegavala. Zvonjava telefona prenula ju je iz razmišljanja. Skočila je i požurila do telefona, jer je bilo bolje slušati majku nego se suočiti s neprijatnom istinom, da je ona, Džini, silno želela da spava sa svojim komšijom, koga je tek površno znala. Ričard je energično zaključao vrata za sobom. Nikada mu nije bilo toliko teško da se rastane od neke žene. Ali bilo je to mudro. Uostalom, nisu se rastali zauvek! Sutra ujutro počistiće razbijeno staklo, a Džini će biti u prilici da ga pozove na doručak. Možda će čak... Ali to će značiti da će morati da je pita šta je uradila s podacima njegove firme, koji su u obliku fajla bili na njenom laptopu. Taj izveštaj nije bio državna tajna, jer je objavljen pre nekoliko meseci. Ipak, to je bio dokaz njenih ne baš dobrih namera kad ju je Rič ostavio samu u svom stanu. Zašto je ukrala podatke i, što je bilo još čudnije, poslala ih je Sofi Harington? Trebalo je da se obrati PR službi i poslali bi joj kopiju izveštaja. Da li je, možda, uzela pogrešnu disketu? Ne, to nije logično. Prava disketa bila je jasno obeležena i samo je idiot ne bi video. A Džini to sigurno nije. Rič je primetio da lampica na telefonskoj sekretarici svetluca. Video je da su stigle dve poruke i uključio je prvu.
~ 75 ~
Markus ga je zamolio da mu se javi. Nevoljno je okrenuo broj laboratorije za testiranje. Posle drugog zvona Markus se javio. - Markuse, šta se događa tako kasno? - I to baš vi pitate, Ričarde! Zahvaljujući vašoj jučerašnjoj noćnoj smeni, instaliranje programa proteklo je toliko dobro da smo pošli u pab da proslavimo. Ako nemate pametnija posla, pridružite nam se. - Kome? - Sofi i meni. Kao sekretarica je izgubljen slučaj, ali kuva odličnu kafu. - Sofi? - Sofi Harington. Nova je, ali je ukras kakav svaka kancelarija treba da ima. Vau! - Pa zašto je još nisam upoznao? - Zato što sam se svim silama trudio da je držim podalje od vas. Mogu da se takmičim s vama po izgledu, ali ne i po novcu. Ali ni ovo poslednje ne igra nikakvu ulogu, jer nju zanima samo posao. - Nemojte ići u pab, Markuse. Dođite s gsopođicom Harington u moj stan i proslavićemo zajedno. - Zaista? - Blizu sam, uzmite taksi. Vidimo se. Rič je spustio slušalicu i preslušao sledeću poruku. Bila je od njegove sestre. Zahvalila mu se na cveću i pokušavala je da ga nagovori da dođe u Gločester. - Povedi i devojku. Što nas bude više, biće veselije. Da li bi se Džini dopala njegovoj sestri? Bez sumnje bi. Markus je bio u pravu, Sofi je bila pravi ukras. Ali se kolega varao u pogledu njenog finansijskog stanja. Visoka, vitka plavuša nosila je neupadljiv, elegantan kostim prvoklasnog dizajna i izgledala je kao kćerka iz dobre, bogate kuće. Ako Markusa ne unapredi u direktora, on neće moći da priušti ovakvu ženu. Da, i portir Majk je u pravu. Sofi ne izgleda kao da ima bilo šta zajedničko s Džini.
~ 76 ~
- Sofi, pridite - pozvao ju je preprečivši put Markusu, koji je hteo da pođe za njom. - Na uglu je picerija, donesite nam hranu. Rič je ignorisao turobni pogled svog saradnika, zatvorio je vrata i uveo Sofi u dnevnu sobu. - Zapravo smo komšije, kako sam čuo. Sedite i raskomotite se. Šta želite da popijete? - Samo vodu. Rič je spustio čašu vode na sto i seo je preko puta nje. - Nemamo mnogo vremena. Hoćete li nam otežati ili ćete mi reći o čemu je reč? Sofi nije pocrvenela kao Džini, nego je prebledela. - Dovraga! Šta god da se dogodilo, gospodine Malori, Džini nije kriva. - Tako sam i mislio. Zašto mi ne ispričate šta je bio njen zadatak? - Ništa. - Moraćete više da se potrudite ako ne želite da pozovem policiju. - Molim vas, nemojte. Džini će me ubiti. - Sumnjam. Ne deluje mi kao neko ko gazi preko leševa. - Upoznali ste je? Ništa mi nije rekla. Kada se to desilo? - Ne može ovako, Sofi. Ja postavljam pitanja, vi odgovarate. I želim sve da znam pre nego što se Markus vrati s hranom. Posle toga možete uzeti bocu vina i proslaviti dobar posao. - Dobro. Tog dana bila sam u Vendinoj kancelariji kad se javila vaša sestra da vas pozove na slavlje povodom godišnjice braka u Gločester. Vendi je mislila da nećete otići, jer ne držite mnogo do srećnog porodičnog života. Ona je to rekla, nisam ja požurila je da objasni. - Vendi misli da izlazite samo sa ženama u koje se nećete zaljubiti, jer vas je jedna devojka davno povredila. - Šta je još rekla? - Čujte, gospodine Malori, ne želim da uvalim Vendi u nevolju. Njoj je zaista žao zbog toga. - I?
~ 77 ~
- I ništa. Rekla je da vama treba fina, pomalo staromodna devojka iz komšiluka. Neko ko je drugačiji od žena s kojima izlazite. A Džini je, po mom mišljenju, odgovarala takvom opisu. - Fina, pomalo staromodna devojka iz komšiluka... - Tako je. - I, nesumnjivo, natprosečna. - Lepo je što ste to odmah shvatili. To joj je zajedničko s njenom uvrnutom majkom. Uostalom, ko bi svojoj kćerki dao ime... - Ifigenija? - Ispričala vam je? - Sofi se opustila. - Verovatno je htela da me impresionira. Naime, uhvatio sam je u trenutku dok je preturala po mojoj fioci tražeći ključeve da bi mogla da ukrade disketu. - Ne! Mislim, nikakvu kasetu nije trebalo da ukrade. To sam izmislila! Zaboga... Nije to učinila, zar ne? - Jeste, uz moju malu pomoć. Hteo sam da znam šta se dešava i ko vuče konce iz pozadine. - Ja sam kriva, šefe. Želela sam samo da se sretnete i porazgovarate. - Zar nije bilo pametnije sačekati da se sretnemo u liftu? - Ni slučajno! Džini bi se sigurno sakrila iza naočara. A pošto nije manekenski tip, verovatno je ne biste primetili. - Verovatno. - Morate da porazgovarate s njom... Zašto mi nije ispričala da ste se jutros sreli? Šta se dogodilo? Da, šta se dogodilo? Upoznao je ženu sa sivozelenim očima i od tada ne može da se oslobodi njenog lika. - Recite mi Sofi, ima li Džini hrčka? - Ne, nema hrčka - zbunjeno je treptala. - Hvala vam. Zar vam je posao toliko važan? - Oh, molim vas! Nijedan posao nije toliko važan! Da sam zaista pogrešila, rekla bih to Markusu. Džini se zapravo sama ubacila u igru. Ispričala mi je da bi to bilo lako izvesti, jer vaša
~ 78 ~
kućna pomoćnica svakog jutra širom otvara vrata terase da izluftira stan. Naravno, Džini je mislila da ja to želim... Morala sam malo da preteram i da joj kažem da ste namćor. Žao mi je. - Nemojte se izvinjavati. Zapravo sam veliki namćor i zato nemojte spomenuti Džini ovaj naš razgovor ako vam je posao mio! Na ulaznim vratima oglasilo se zvono i Sofi je poljubila Ričarda u obraz. - Neću vas odati, gospodine Malori. Dok god ne učinite nešto što bi moju drugaricu povredilo, nikome neću reći koliko ste zapravo dobar čovek. S ovim je mogao da živi. Sad još mora smisliti način da navede Džini na to da mu dobrovoljno ispriča šta je uradila.
~ 79 ~
9. poglavlje
Dok je Džini pripremala majci jelo, ova joj je pričala o svojoj najnovijoj kampanji. Džini je pratila sopstvene misli i u razgovor se ubacivala samo dvosložnim rečima. Očigledno je dobro učinila, jer joj je majka kad su sele za sto, rekla: - Drago mi je što si oduševljena ovim, Džini. Sastavljam grupu, koja treba da vodi ovu kampanju i želim te u njoj. - Molim? Plašim se da trenutno nemam vremena. Moj doktorat... - Tvoj doktorat neće promeniti svet. S tvojim genima pomeraćeš planine... - Sve svoje osobine nasledila sam od tebe. Volela bih da znam kako je moj otac doprineo... - Ne budi cinična! Idem da spavam. Sutra prvim avionom letim u Brisel. Džini je primetila da je majku oblilo rumenilo. Čak je i to nasledila od nje. - Znači, nije bilo epruvete, zar ne? Preprečila je majci put. Nekoliko trenutaka ćutke su stajale odmeravajući se, a onda je Džudit ponovo sela. - Ne, Džini, začeta si prirodnim putem, u preteranoj strasti i uz izvesno odsustvo razmišljanja. - Ali zašto si pričala drugačije? Oh, razumem. Bio je oženjen. Izmislila si priču o eksperimentu da ga zaštitiš. - Ne, Džini, ne njega. Nije bio toliko sebičan, naprotiv. Njegova žena bila je u invalidskim kolicima. Voleo nas je obe, ali je njoj bio potrebniji... Ser Džordž Belingam.
~ 80 ~
Ugledni fizičar, čija je žena u mladosti doživela saobraćajnu nesreću, izgubila je bebu i ostala prikovana za kolica... Dakle, Džordž Belingam je njen otac. Da, sad joj je to bilo očigledno. Verovatno je to znala i njegova žena Lusi. - Ta priča pomogla mi je u karijeri. Radikalna feministkinja, koja se zaljubila na prvi pogled... to tada ne bi prošlo. - Bila je to ljubav na prvi pogled? - Da. Sreli smo se u prostoriji punoj ljudi i tada se dogodilo. Pronašli smo slobodnu sobu... - Oh... - Seks je u tadašnjem slobodoumnom društvu bio sasvim u redu. Da se čovek opusti, naravno, uz sve mere zaštite. Džini trenutno nije time mogla da se bavi, pa je promenila temu. - A moje ime delimično je izraz mržnje prema muškarcima, zar ne? - Žao mi je, Džini. - Prvi put to od tebe čujem. Nikada se ni za šta nisi izvinjavala. - Trebalo je da svima, pa i tebi, ispričam istinu kad je objavljen onaj odvratni članak, ali je Džordž smatrao da će to samo pogoršati situaciju. - Naravno... Izvini, bio je u pravu. Da li ga još uvek voliš? Da li ste... - Ne, Džordž je želeo da bude uz tebe, ali... nismo to mogli da učinimo Lusi. Bila je tako dobra, puna razumevanja, velikodušna. Nije to zaslužila. To je bilo najmanje što smo mogli da učinimo za nju. Žao mi je, Džini. Džini je zagrlila majku. - Drago mi je što si imala nekoga, pa makar i nakratko. - Džini, da li si budna? Nije ni spavala, cele noći prisećala se detinjstva i mladosti, svih onih situacija kad je Džordž bio uz nju kada joj je bio potreban. Došao je sa svojom ženom u internat na Dan otvorenih vrata, jer je njena majka bila sprečena. S koliko su je ljubavi i pažnje on i Lusi obasipali poklonima... Prvi bicikl dobila je od
~ 81 ~
njih, a za osamnaesti rođendan poklonili su joj predivnu bisernu ogrlicu. Dobro je što je konačno saznala istinu. Godinama se osećala loše, a sad je znala da je „normalna“ koliko i drugi. Pogledala je majku osmehujući se. - Baš sam htela da ustanem i da ti skuvam kafu. - Ne, doručkovaću na aerodromu. Htela sam samo da te obavestim da je neki muškarac na tvojoj terasi. To može biti samo Rič, pomislila je razbudivši se istog trena. - Ako se ne varam, barata metlom i lopatom. - Mora da je od neke nove muške sorte - Džini je pokušala da prikrije osmeh. - Ko je on? I šta radi tamo u šest ujutro? Džini je spustila glavu na jastuk. Došao je da počisti krhotine, kao što je obećao, a poranio je u nameri da izbegne susret s njom. Ne, ništa nije mogla da mu prebaci. - Verovatno je baštovan. - Ne izgleda kao baštovan. Dobro je znala kako on izgleda: tamna kosa, fascinantne plave oči, čulne usne... - Mama, zar nije vreme da pođeš? Propustićeš avion. - Dobro, nazvaću te čim se vratim, pa ćemo popričati o kampanji. Džini je odahnula kada je njena majka zatvorila vrata spavaće sobe. Rič je bio na terasi i napeto je osluškivala hoće li joj pokucati na prozor. Nadala se tome... Kakva sam ja budala! On to neće uraditi. Da je hteo da se sretne s njom, došao bi kasnije da mogu zajedno da doručkuju. Energično je zbacila pokrivač. Navukla je trenerku i patike pa je požurila u park da se istrči. Kad se umorila, kupila je usput krofnu i kafu, pa je pošla nazad u stan. Stajala je ispred ulaznih vrata s kesom u zubima, pokušavajući da pronađe ključeve u rancu. Čula je da se otvaraju vrata Ričardovog stana.
~ 82 ~
Ne baš sad, to nije fer! Izgledala je gore nego ikad. Kosa joj je bila slepljena i mokra od znoja, obrazi rumeni, a odeća iznošena. Sklopivši oči, molila se u sebi da će razumeti njeno mahanje i da će otići svojim putem. - Mogu li da ti pomognem? Otvorila je oči ugledavši Riča pred sobom. Nije se činilo da je nekuda krenuo. Još uvek joj je kesa bila u zubima, pa je promrmljala nešto nerazumljivo. Pomislila je da ću uzeti kesu iz njenih usta, ali se prevarila. Rič je gurnuo prste u pojas njene trenerke povukavši je sebi. Trgnula se od iznenađenja, straha i radosti kad je osetila njegove tople prste na koži. Život je baš nepravedan, pomislila je očajna Džini. Bilo je dovoljno da je Rič pogleda ili dodirne i odmah je zadrhtala. A on je sasvim miran. Uzeo je ključeve i otključao vrata. - Moja majka te je videla kako u cik zore čistiš srču na terasi. Rekla sam joj da si baštovan. - Znam. Rekla mi je da je živa ograda katastrofalna i da treba da je dovedem u red. Obećao sam da ću se za to pobrinuti... u slučaju da više voliš da ćutiš o onome što se sinoć dogodilo. I to vojničko držanje zaslužuje sve pohvale - zavirio je u kesu. - O, krofna s jabukama. Moja omiljena! - Ništa se nije dogodilo. - Ako to nije bilo ništa, mora da vodiš baš uzbudljiv život. Da, opet je pobegla. Ne fizički, ali je u rečima tražila sigurnost. Bežala je čitavog života i jedan jedini put kad to nije uradila, bila je izdana. Ali Rič je drugačiji. Ne bi spavao s njom i prodao priču novinama. I to nije bilo ni u kakvoj vezi s tim što mu ne treba novac. - U stvari, sinoć mi je bilo uzbudljivo kako odavno nije. - I meni - rekao je. - Šta je sad? Hoću li dobiti krofnu? - Posluži se. Grozničavo je razmišljala o tome da li ga je dobro razumela. - Dobro je što sam kupila veliko pakovanje kafe. Možeš li da je naspeš u šolje dok se ja upristojim? - Nemoj dugo, kafa će se ohladiti.
~ 83 ~
Na brzinu se istuširala i oprala je kosu. Još uvek joj nije bilo jasno šta on namerava, ali je razmišljala šta bi moglo biti u kutiji koju je doneo. Jedno je znala: želela je da bude spremna za sve. Zato je obukla seski donji veš, crne kapri pan talone, koje je kupila na Sofin nagovor, i svetlozelenu lanenu bluzu. Imala je osećaj da će lakše pregurati ono što predstoji ako bude dobro izgledala. Za trenutak je pomislila da se našminka, ali je odustala. To bi je odalo. A donji veš? Nasmešila se svom odrazu u ogledalu. Ako je Rič spreman na to, više neće biti važno. Kad se vratila u kuhinju, zatekla ga je za stolom kako liže šećer s prstiju. - Već sam hteo da proverim... - pogledao ju je i učinilo joj se da je zaboravio šta je hteo da kaže - ...da li si živa. Sedi i pojedi jednu krofnu, pre nego što ih sve slistim. - Hvala, kafa mi je dovoljna - sela je pored njega gledajući kutiju nasred stola. - Šta je u njoj? - Nije „šta“, nego „ko“. Pogledaj. Džini je otvorila kutiju i gotovo je vrisnula ispustivši poklopac. Želudac joj se okrenuo, osetila je nagon za povraćanjem, ali se sabrala. Iz kutije su je gledala dva crna oka u svetlosmeđem krznu. - Da li je ovo ono što mislim da jeste? - Mali zlatni hrčak, koji je kao Odisej lutao i sada se vratio kući - otkinuo je komadić krofne pruživši joj ga. - Voli li ovo Hektor? Džini je uzdahnula. Rič sve zna. Zna da ga je lagala. - Ovo nije Hektor. - Nije? Kolika je verovatnoća da po mom stanu šetaju dva hrčka? - Odakle ti ovaj, Rič? - Želiš istinu? Iz prodavnice kućnih ljubimaca. - Zaista mi je žao, Rič. Ispričaću ti sve čim telefoniram. Pokušala je da ustane, ali ju je zaustavio spustivši ruku na njeno rame.
~ 84 ~
- Ostani - pružio joj je svoj mobilni. - Nema više tajni. Drhtavim rukama uzela je telefon i ukucala Sofin broj. Činilo joj se da je prošla večnost pre nego što je čula prijateljičin glas. - Sofi, imamo problem. Mislim da ću uskoro biti uhapšena zbog provale. - Molim? Da li je Ričard Malori s tobom? - Jeste. Sve sam uprskala... - Nisi, sve si odlično uradila. A sad me slušaj: čim spustim slušalicu, hoću da odeš do njega, da mu obuhvatiš lice dlanovima i da ga poljubiš. Da li si shvatila? - Molim? - Veruj mi, Džini. Ti jesi akademac, ali što se muškaraca tiče, ja sam ekspert. Kasnije želim sve da čujem o hrčku. Vratila se do Riča. - Sve znaš, zar ne? Znaš da sam sve izmislila, pa i Hektora. - Hteo sam da to čujem od tebe. - I čuo bi, ali ne odmah. Lagano mu je prišla. U uglovima usana ostalo mu je nekoliko trunčica šećera, pa ih je nežno obrisala. Ričard je uzdahnuo, povukao ju je na krilo i poljubio. Obavila mu je ruke oko vrata strasno ga ljubeći. - Šta misliš o tome da provedemo vikend u Gločesteru? upitao je. Cela moja porodica biće tamo. Želim da te upoznaju. - Mene? Verovatno očekuju neku atraktivnu ženu... - Ne očekuju nikoga. Dosad nijednu nisam odveo kući. Ideš li sa mnom? - Kasnije me to još jednom pitaj. Sad treba da završimo ono Što smo započeli... Bilo je to osvajanje i prepuštanje. I bilo je baš onako kako joj je majka ispričala protekle noći: potpuna ljubav. Venčanje milionera uvek je poslastica za novine. A Ričard Malori oženio se ženom „eksperimentom“. Novinari su pristizali u buljucima kada je Ifigenija Lautur rekla „da“ Ričardu Maloriju posle samo tri meseca poznanstva.
~ 85 ~
A Rič se pred oltarom premeštao s noge na nogu osluškujući svaki šum i bacajući poglede na sat. Ako se Džini uskoro ne pojavi, umreće. Odjednom su zasvirale orgulje i ugledao je svoju nevestu u divnoj venčanici kako mu prilazi. Kad je konačno zastala pred njim i kad joj je podigao veo, jedva je mogao da diše od uzbuđenja. Pogledao je u njene blistave oči, u kojima je iskrilo nešto što je čuvala samo za njega. Uhvativši je za ruku, podigao ju je do svojih usana i prošaputao da ga je samo Džini čuje: - Volim te. - I ja tebe - odgovorila je šapatom.
~ 86 ~