Zarobljenica italijanskog grofa by Bibliotekarka

Zarobljenica italijanskog grofa

1. poglavlje Jedna lampa osvetljavala je sobu, a u tišini se čuo samo zvuk šuškanja papira, jer je mlađi čovek za masivnim pisaćim stolom bez žurbe listao dokumenta dok ga je sedokosi muškarac ljubopitljivo posmatrao. Duže od dve godine nisu se videli i na markantnom licu svog poslodavca nije video ništa što bio ga podsetilo na mladića, koga je svojevremeno poznavao. Kad je završio čitanje, mlađi čovek je klimnuo glavom. - Moram vas pohvaliti, gospodine Fjore. Bili ste veoma temeljni. Izvanredno! - na usnama mu je zaigrao osmeh, što je ublažilo crte njegovog lica, a oči su mu sinule. Ali preozbiljan je da bi zaista bio lep, pomislio je Leo Fjore. Hladan je i odlučan. Gledao je mladića kako iz fascikle uzima fotografiju mlade plavokose žene sivih očiju i pažljivo je posmatra. - Kada je ovo snimljeno? - upitao je. - Pre nekoliko meseci - odgovorio je gospodin Fjore. Objavljena je u jednom časopisu u našem rodnom gradu. Baš lepa devojka! Njegov sagovornik je na to nehajno slegnuo ramenima. - S hladnim Englezom ne mogu ništa da postignem - rekao je ali kao njen verenik, sigurno na sve gleda drugačije i platiće cenu... bar se nadam. Potom je ubacio fotografiju nazad među dokumenta i zavalio se u fotelju namrštenog čela. - Venčanje je planirano za dva meseca, što znači da nemamo vremena za gubljenje - odsutno je počeo da se igra zlatnim pečatnim prstenom na desnoj ruci. - Recite mi nešto više o toj televizijskoj kući za koju ona radi. Čini mi se da imaju sopstvenu produkciju i da se ona specijalizovala za dokumentarce iz umetnosti i kulture? Fjore je klimnuo glavom.

- I veoma su uspešni. Ona trenutno radi u istraživačkom odeljenju, znam da želi da pređe u produkciju, ali čini se da će venčanje okončati njene snove. Kao što sam napisao u izveštaju, njen verenik ne želi da njegova žena bude zaposlena. - I da li je zbog toga bilo nekakve... napetosti u njihovoj vezi? - Čini se da jeste. - Ambicija i ljubav - hladni, duboki glas zvučao je mekše. Pitam se šta će ona izabrati. Hoće li odoleti iskušenju ako dobije zaista primamljivu ponudu? - ćutao je trenutak. - Kladite li se, gospodine Fjore? - Vrlo retko. - A na šta biste se u ovom slučaju kladili? Leo Fjore je slegnuo ramenima. - Devojka pred venčanjem... Mislim da će želeti da ugodi svom mladoženji. - To je stav romantičnog čoveka, ali imam osećaj da se varate - usne su mu se izvile u osmeh - jer znam pomoću kojeg ću je mamca dovesti sebi. - Ukoliko vam još nekako mogu pomoći... - Veoma sam vam zahvalan, ali sve ostalo uradiću sam. Što manje znate, to bolje po vas - ton mu je postao življi. - Još samo honorar - otvorio je fioku i izvukavši podeblji koverat iz nje, pružio ga je preko stola. - U kešu, kako smo se dogovorili. Prebrojte. - Ne pada mi na pamet. - Hvala vam još jednom i želim vam laku noć. Vidimo se ujutro uz doručak. Leo Fjore se pred vratima okrenuo. - Moram da pitam: jeste li... čvrsto odlučili? Zar zaista ne postoji drugo rešenje? Uprkos svemu, devojka je u svemu tome nedužna i ne zaslužuje da se tako ponašate prema njoj. Pitam samo... - Razumem vas, ne brinite. Neće biti nikakvih posledica. Čim dobijem ono što želim, devojka će se vratiti svom budućem mužu kao da ništa nije bilo - nastavio je bez osmeha - ako to bude želela.

ꙍ - Draga! - Džejms je podigao obrve. - Molim te, reci mi da se šališ! Karen Stoun je spustila čašu na sto, iznenađeno ga pogledavši. - Da se šalim? - ponovila je. - Pričam o svom poslu, zašto bih se šalila? Džejms se kiselo nasmejao. - O, reč je o nevažnom venčanju za preko dvesta zvanica, koje se mora dobro isplanirati. Ili želiš da sve to odložimo dok se šećkaš po Italiji? Karen se ugrizla za usnu. - Ništa neću da odgađam. Tvoja je maćeha odlučila da preuzme sve obaveze, pa niko neće primetiti moje odsustvo. Za trenutak su oboje ućutali, a onda je Džejms preko stola uhvatio njenu ruku. - Draga, znam, Holi ume da bude... Karen je uzdahnula. - Džejmse, sve što ja želim i što predložim ona odbije. Nemam utisak da je to naše venčanje. - Žao mi je, Karen, ali za moju porodicu je to venčanje veoma važno i tata želi da sve bude savršeno. Vremena su teška i svi treba da vide da su „Braun&Co.“ i dalje broj jedan. - Više bih volela da se to tiče samo porodice - promrmljala je Karen. - Ko su ovi gosti? Većinu tih imena nikada nisam čula. - Bankari, poslovni partneri, stari prijatelji mog oca... to je tek uži izbor. Moglo je biti mnogo gore. - Nisi me utešio. - Hajde, nije baš toliko loše - oklevao je Džejms. - Ali moglo bi da bude ako budeš insistirala na toj italijanskoj gluposti. - Ne verujem da si to izgovorio! - iznervirala se Karen. - Prvo je bila šala, a sad je glupost. Džejmse, pričamo o mom poslu! - To je bio tvoj posao, uskoro ćeš, po dogovoru, prestati da radiš. Kakvog smisla ima da juriš za nepoznatim muzičarem po celoj Evropi?

- Ona nije nepoznata! - uzvratila je Karen. - Flora Mastrojani bila je najbolja sopranistkinja svoje generacije, poredili su je s Marijom Kalaš, a onda je neobjašnjivo nestala s lica zemlje i već trideset godina niko ništa o njoj nije čuo, a sad se meni ukazala prilika da razotkrijem tu tajnu. - Ali zašto baš ti? - namrštio se Džejms dopunivši im čaše. - Zar to ne može preuzeti neko od tvojih kolega? - Ne znam, čini se da sam ostavila dobar utisak i zato me žele. - Iskren da budem, kad si rekla da moraš nešto da mi kažeš, mislio sam da si konačno dala otkaz. - Rekla sam da ću razmisliti o tome - mirno je odgovorila Karen. - I neću bez dobrog razloga dati otkaz na poslu koji volim. Ali jesam uzela odmor u vreme kad smo planirali medeni mesec naglasila je. Džejms ju je gledao u neverici. - I sad očekuješ da budem zahvalan na tome? - upitao je sarkastično. - Pa trebao bi da budeš - odgovorila je veselo Karen. Uostalom, ne želiš sam da otputuješ na Maldive. - Izvini, ne mislim da je to duhovito. - Ni ja. Naprotiv, ozbiljna sam - tužno ga je pogledala. - Molim te, Džejms, pokušaj da me razumeš. - Šta tu treba da razumem? - gnevno je uzvratio. - Očigledno ti je važnije da prikupljaš nevažne informacije za televiziju nego da budeš moja žena. - E sad ti pričaš gluposti! Za Boga miloga, mi smo u dvadeset prvom veku. Ako nisi primetio, većina udatih žena danas gradi karijeru. - Ne želim to da slušam - stisnuo je usne. - Mislim da još uvek ne shvataš kakav će biti naš društveni život i koliko ćemo često primati goste. Kad to kažem, mislim na formalne večere, a to znači da ne možeš u poslednji čas doći s vrećicom pomfrita iz kioska. Duboko je udahnula. - Znači, tako me doživljavaš? Kao glupačicu?

- Ne, naravno - pokušao je žurno da je umiri. - Samo nismo sigurni u to da si svesna obaveza koje preuzimaš na sebe. - Pretpostavljam na koga se to kraljevsko mi odnosi. To su reči tvog oca? - Naravno da je i o tome razgovarano. Ugrizla se za usnu. - Džejmse, možda je planiranje našeg venčanja u njegovim rukama, ali ovde je reč o našem braku - prodorno ga je pogledala. - Ne nameravam da te napustim i podržaću te u karijeri. Jedino želim da i ti učiniš isto za mene. Zar je to mnogo? Malo je poćutao, pa je rekao: - Ako ti tako kažeš... ne. Razgovaraću još jednom s tatom. Setio sam se... - pogledao je na sat, promenio mu se izraz lica. - Moram da idem, dogovorio sam se s ljudima iz kompanije „Ivi“ - oklevao je. - Jesi li sigurna u to da ne želiš da podeš sa mnom? Karen je ustala i nasmejala se pokazujući uske farmerke i belu majicu na sebi. - Nisam odgovarajuće obučena za ručak u otmenom restoranu. Drugi put, dragi. - Šta si sad isplanirala? - upitao je zabrinuto. - Provešću mirno veče, opraću kosu, nalakirati nokte... Upravo sam prvi put slagala čoveka za koga ću se udati, jer ne želim da mu kažem da idem nazad u kancelariju da radim. Džejms ju je privukao sebi i poljubio. - Ne želim da se svađamo - zamolio je. - Pronaći ćemo rešenje. Uzvratila mu je poljubac. - Naravno da hoćemo. Ispred bara je pozvao taksi, a ona mu je mahnula u znak pozdrava, pa se vratila u studio. Rasprava je bila neizbežna, ali ništa nije postigla. Moraće ubediti Džejmsa u to da je u stanju da održi i brak i posao pod kontrolom. Nažalost, njegov otac drugačije misli i to često ponavlja. Karen poznaje Braunove čitavog života. Njena kuma Bet Braun bila je školska drugarica njene majke, a Karen je svake godine deo letnjeg raspusta provodila u njihovoj kući na selu.

Koliko god da je uživala u tome, gledajući unazad, zaključila je da su i tada postojale nepremostive razlike. Za nju je majčina prijateljica uvek bila tetka Bet, ali njen muž gospodin Braun. Ni u snu joj nije padalo na um da ga oslovi čika Najdžel. Karen je tu kuću na selu doživljavala kao čarobno mesto kad je Džejms bio s njom. Kao tinejdžerka zaljubila se u sedam godina starijeg sina Braunovih i pratila ga je kao senka. Živo se sećala kako se atmosfera u kući menjala kad Najdžel Braun stigne kući. Bio je krupan čovek srednjeg rasta, kosa mu je posedela pre vremena. - Nadam se da se to neće i meni desiti - komentarisao je Džejms. A ona je kontrast između Najdželove srebrne kose i tamnih očiju smatrala... zbunjujućim. I nije je samo njegov izgled uznemiravao. Imao je visoke zahteve, ništa mu nije promicalo i mada nikad nije čula da je podigao glas, često je mislila da bi bilo bolje kada bi vikao. Njegova smirenost stezala joj je grlo i nije mogla da pronađe reči da razgovara s njim. A, zapravo, o čemu bi pričali? Rano je osetila da je on toleriše zbog svoje žene i gledala je da mu se sklonja s puta. To nije bilo teško, jer je bila smeštena u dečjoj sobi. Veliki regal s knjigama protezao se duž čitavog zida i u njemu je bilo mnogo zabavne leiterature. U početku joj je tetka Bet čitala priče za laku noć, a kasnije je Karen provodila mnoge srećne sate s knjigom u ruci. Ali jedne zimske noći pijani vozač je na zaleđenom putu naleteo na njene roditelje i sve se promenilo... Na sahrani je tetka Bet ponudila da usvoji svoje kumče, ali Karenini tetka i teča odbili su to. Obasuli su devojčicu ljubavlju pomogavši joj da se oporavi od udarca. I dalje je provodila leta u Faloudendu kod tetke Bet, ali više nije bilo razgovora o usvojenju. Kad je Karen pohađala prvu godinu na univerzitetu, tetka Bet je umrla od infarkta. Gospodin Braun je na sahrani hladno prihvatio njeno saučešće i shvatila je da više nije dobrodošla.

Nedelju dana kasnije dobila je pismo od advokata. Tetka Bet joj je ostavila značajnu svotu novca, pa je Karen završila studije bez dugova. I dobila je zbirku knjiga iz dečje sobe. - Zar ih Džejms ne želi? - upitala je. - Očigledno ne - odgovorila je tetka Fe. - Ako ih ti ne uzmeš, doniraće ih u dobrotvorne svrhe. Verovatno podsećaju Najdžela na Betinu sjajnu karijeru, koju je on okončao. - Karijeru? - ponovila je Karen. - Zar je tetka Bet bila spisateljica? Nikad mi to nije spomenula. - Ne, ona je bila urednik u izdavačkoj kući i bila je neverovatno talentovana da otkrije dobre autore i da ih ohrabri. Dala je otkaz kad se udala, pokušavali su da je vrate na posao, čak su joj ponudili da radi od kuće, ali žene Braunovih ne rade. - Ali ako je bila toliko dobra u poslu... - Verovatno je baš to bio problem - odgovorila je tetka Fe sumorno. Setila se svog iznenađenja kad je Najdžel Braun nepunu godinu od smrti tetke Bet objavio veridbu s udovicom Holi Hamond. Venčali su se u roku od mesec dana. Nedugo potom srela je Džejmsa na nekoj zabavi u Londonu. Kad je zatražio broj njenog telefona, pomislila je da je to prijateljski gest, ali pozvao ju je već sutradan na večeru. Potom se sve brzo odvijalo, ćutljivi tinejdžer iz njenog detinjstva mnogo se promenio, šarm je nasledio od svoje majke. I uprkos odličnim ocenama na Harvardu, bio je pod jakim očevim uticajem. Karen je znala da sigurno nije idealna snaha po ukusu Najdžela Brauna, ali bilo joj je drago što bar nikad nije izrazio negodovanje zbog njihove veridbe. Ipak, podmetao je njoj i Džejmsu nogu na druge načine. Da nije njega, odavno bi se preselila u Džejmsov stan u vlasništvu firme. - Tata kaže da on mora tu i tamo da koristi stan - objasnio je. Bilo bi... neprijatno ako bi i ti tamo živela. On misli da treba da odložimo zajednički život do posle venčanja.

Karen ga je gledala u neverici. - Ko još danas čeka do venčanja? Džejms je slegnuo ramenima. - On je pomalo staromodan. Zapravo je licemeran, pomislila je Karen. Nije sačekao da prođe ni godina dana od tetka Betine smrti da bi se verio s Holi. - A posle venčanja? - upitala je. - Zar očekuje da se svaki put iselim kad on bude dolazio da prenoći? - Ne, naravno - nestrpljivo je odgovorio Džejms. Iznajmljivače apartman u hotelu. Veruj mi, draga, moglo je da bude mnogo gore. Do nedavno je firma „Braun&co.“ bila „Braun, Felderštajn i Marčeti“ Zamisli da svi direktori stalno dolaze i odlaze. - To bi možda bilo zabavno - odgovorila je Karen. - Gde su oni sad? Džejms je slegnuo ramenima. - Umrli su ili su osnovali svoje firme. U međuvremenu je Najdžel Braun napredovao do najviših krugova. Bio je član ekspertskih komisija, savetovao je banke, čak i ministarstvo finansija. Pričalo se o tome da će naredne godine dobiti titulu plemića. Karen ga je još uvek zvala gospodin Braun, a tako će verovatno ostati i posle venčanja. A možda će očekivati da mu se obraćam s Vaše visočanstvo? Kad Holi postane aristokratkinja, biće još nepodnošljivija. Ali brinuću o tome kad dođe vreme. Italija u maju... Ne mogu da dočekam!

2. poglavlje

Tek kad je avion poleteo, Karen je poverovala da zaista odlazi u Italiju. Nakon proteklih deset dana ne bi se iznenadila da ju je Najdžel Braun u poslednjem trenutku izvukao iz aviona. Mislila je na užasnu večeru u Džejmsovom stanu. Zamišljala je romantično veče udvoje, ali su je, na njen užas, dočekali njegov otac i Holi. - Nadam se da ti ne smeta, pošto ćemo uskoro postati porodica, treba bolje da se upoznamo - gospodin Braun je razvukao tanke usne u osmeh dok je Džejms izbegavao njen pogled. - Naravno... Posle večere Holi se nagnula prema njoj. - Treba što pre da popričamo o tvojoj venčanici. Karen je zbunjeno odložila šolju kafe. - Ali sve je već dogovoreno... - Ah, zaista? - Pronašla sam haljinu, kakvu želim, a Dženet Gledston će mi je sašiti, kao i haljine za deveruše. Pretpostavljam da ti je poznata njena radnja. - Ne, ali to nije važno. Za tri dana dogovorila sam termin s Ninom Fic - samozadovoljno se nasmejala Holi. - Pošto sam jedna od njenih najboljih mušterija, sve će ostaviti da bi sašila tvoju venčanicu. - Veoma si ljubazna - ignorisala je Džejmsov molećivi pogled ali izabrala sam haljinu, koju želim. Bela svila sa srebrnim cvetovima. Već sam bila na probi, biće predivna. Holi se tiho nasmejala. - Mislim da nisi shvatila o kakvom je povodu reč, draga moja.

Haljina iz salona neke lokalne krojačice ne dolazi u obzir napravila je kratku pauzu. - Dakle, prvi razgovor s Ninom biće u četvrtak u jedanaest, a posle toga biće ti na raspolaganju za probe u svako doba. A pošto si spomenula haljine za deveruše - nastavila je - mislim da sam ti rekla da će devojčice Najdželovih kumova bacati latice ruža pred vas. Karen je stezala šake u krilu. - A ja sam mislila da sam jasno rekla da ne želim da me do oltara prate mala deca. Pogotovo ako ih nikad nisam videla, a verovatno su još uvek u pelenama. Osim toga, Sali i Triša su mi dobre prijateljice i ona će mi biti jedine deveruše. A pošto ću uskoro otputovati u inostranstvo, čak i da želim, ne bih mogla ići na probe kod gospode Fic. - Ne mislim tako - umešao se Najdžel Braun ledenim tonom. Konačno treba da shvatiš da je tvoja odgovornost prema mom sinu važnija od tog... bezveznog posla. Karen je podigla glavu. - A ti moraš da shvatiš da ne nameravam da odustanem od karijere. - Karijere? - ponovio je začuđeno. - Dete moje, pa ti si nešto grdno umislila - počeo je da nabraja njene kvalifikacije i da joj se bez milosti ruga. Ćutala je čekajući da on završi. - Kako si mogao?! - prebacila je Džejmsu čim su ostali sami. - Mislila sam da smo se dogovorili o svemu! Kako si mogao da dozvoliš da mi se tako obraća? - Pa znaš šta on misli o udatim ženama koje rade - nemoćno je odgovorio Džejms. - Pokušao sam da ti objasnim i koliko mu je ovo venčanje važno. Duboko je uzdahnula u želji da se smiri. Nije on kriv. Otac ga je čitavog života kontrolisao. - Dragi, Hol i i tvoj otac preuzeli su planiranje venčanja, ali ne želim da budem sasvim u drugom planu. Svaki put kad u nečemu popustim, oni traže još. Nosiću haljinu koju sam sama odabrala, a Sali i Triš će tog dana biti uz mene. Neću decu. I nema kompromisa u tom smislu.

- A Italija? - rekao je tiho. - Ako bih te zamolio da ne ideš, da li bi razmislila o tome? - Molim te, shvati da radim priču o Floriji Mastrojani - nežno je uzvratila. - Biću tamo samo nekoliko dana, neće biti problema. - Biće ih - odmahnuo je glavom. - Tata je neumoljiv. Ne znam zašto, ali čini mi se da mrzi sve što je u vezi s tom zemljom. - Tvoj otac mrzi svakog ko se suprotstavlja njegovoj volji. Bilo bi mu svejedno putujem li u Italiju ili u Mongoliju - oklevala je. Možemo pobeći i tajno se venčati. Užasnuto ju je pogledao. - Ne verujem da si mi to predložila. Potisnula je uzdah. - Ili možeš poći sa mnom u Italiju. Uzmi nekoliko slobodnih dana, pa ćemo zajedno otkrivati njene lepote - i bićemo slobodni i zaljubljeni kao u početku, pomislila je. - Možda bi tvoj otac bio mirniji ako pođeš sa mnom. - Ne bi - Džejms je stisnuo usne. - Moram da idem - uhvatio ju je za ruke. - Karen, mrzim kad se svađamo. I ja mrzim kad se svađamo zbog drugih, pomislila je razočarano.

ꙍ Najdžel Braun je zamalo dobio ono što je želeo: na poslednjoj sednici redakcije Karenin šef je razmišljao o tome da odustane od njenog projekta. - Obećali su nam intervju s Florom Mastrojani, a sad nam nude koncert u provinciji - psovao je Tod. - To nije vredno ni avionskih karata! - Možda tim koncertom želi da se vrati na scenu - nagađala je Karen. Tod je slegnuo ramenima. - A zašto tako ne kažu? Možda je sve to oko Mastrojanijeve marketinški trik? - U tom slučaju, sešću na prvi sledeći avion i

vratiću se kući - obećala je Karen - ali uverena sam da će sve biti u redu. Nekoliko dana kasnije Tod ju je pozvao u kancelariju. - Bio sam nepravedan prema organizatoru festivala - rekao je. - On mi se lično javio - pokazao je pismo na stolu. - Predstavio se kao grof Aligijeri i čini se da je on naša veza s Florom Mastrojani. Doći će po tebe na aerodrom u Denovi i odvešće te u hotel u Trimontanu, u kojem će biti održan festival. Grof će ti dogovoriti sastanak s operskom divom - nasmejao se - a ako želiš da se sprijateljiš s italijanskim plemićem, treba da obučeš šik haljinu. - Verovatno će me prepustiti nekoj privatnoj sekretarici smireno je rekla Karen. - Ali proveriću malo tog grofa. - Pogledao sam na internetu, nema mnogo informacija o njemu - namrštio se Tod. - Porodica Aligijeri organizuje operski festival već pola veka. Verovatno je stariji čovek, jer nema njegove fotografije. Aligijerijevima novac pritiče od prodaje maslinovog ulja i proizvoda od keramike. To je sve što sam saznao. - Da li je rekao nešto konkretno o Flori Mastrojani? - Ni reč.

ꙍ Džejms nije dobro prihvatio njen odlazak. Do poslednjeg časa Karen se uzalud nadala da će doći da je pozdravi. Tog dana nije joj odgovarao na poruke niti se pojavio na aerodromu. Umorna i razočarana, ušla je u avion. Činilo joj se da je samo sklopila oči, a već je čula glas pilota kako najavljuje sletanje. Na izlazu joj je prišao uniformisani službenik. - Gospođica Stoun? - prijateljski se osmehnuo. - Treba da vas odvedem do grofovog automobila. Njegov vozač Kamilo ne govori engleski. - O, baš ste ljubazni - ovaj grof sigurno je važna osoba; razmišljala je Karen prilazeći privatnom parkingu, gde ju je čekao

sedokosi muškarac u vozačkoj uniformi kraj tamne limuzine. Otvorio joj je vrata. Čak i da ništa ne saznam, bar sam putovala sa stilom, Karen je bila oduševljena dočekom. Poravnala je mornarskoplavu suknju i naslonila se u udobno sedište. Vožnja bi bila prijatnija da je Kamilo makar natucao engleski. Odvezao ju je u malo selo u podnožju brda. Trimontano... Zašto je Flora Mastrojani odlučila da baš u ovim brdima potraži sklonište? Kad se Kamilo konačno zaustavio pred hotelom „Pučini“, počela je da pada kiša. - Ovo je za vas, gospođice - recepcionar joj je pružio kovertu zajedno s ključem od sobe. - Od grofa Aligijerija? - upitala je. - Naravno. U njegovo ime želim vam dobrodošlicu u Trimontano - lagano se nagnuo. - Vaš prtljag je već u sobi. Ukoliko želite još nešto, biću vam na usluzi. Karenina soba bila je moderno uređena, krevet udoban i širok, a prostrano kupatilo opremljeno je kadom za dvoje i tuškabinom. Za trenutak je zažalila što Džejms nije s njom. Izvukla je mobilni iz tašne, ali nije bilo signala. - Nadam se da je to zbog nevremena - promrmljala je, pa je podigla telefonsku slušalicu s natkasne i izabrala Džejmsov broj. Dobila je govornu poštu. Nije ostavila poruku. Šta da mu kaže? Ništa što je želeo da čuje. Ipak, čula je njegov glas snimljen na telefonskoj sekretarici. Uzdahnula je i otvorila grofovu kovertu. - Ako Flora Mastrojani ne želi da me vidi, biće to pun pogodak - progunđala je. Iz pisma je ispao komadić papira na pod. Karen ga je podigla, bila je to ulaznica za operu te večeri u Teatro Grande. - Verdijev „Rigoleto“! - prošaputala je uzbuđeno. - Florin poslednji nastup. To sigurno nešto znači! Na papiru je pisalo: Vidimo se kasnije. Aligijeri

Čovek ne priča mnogo, pomislila je, pa je poljubila kartu i glasno se nasmejala. Konačno joj se osmehnula sreća!

ꙍ Kad se posle drugog čina zavesa spustila, Karen je utonula u sedište. Zaboravila je koliko je mračna radnja te predstave: krvava osveta, zavođenje, izdaja, preokreti. Ali nije smela da zaboravi divnu muziku. Kada se svetlo uključilo, arije su joj još uvek bile u glavi. Pozorište je bilo manje nego što je očekivala, ali barokna arhitektura nadomestila je sve. Tokom prvog čina stekla je osećaj da je neko posmatra sa zaobljenog balkona. Gledala je u tom pravcu u nadi da će ugledati grofa ili Floru Mastrojani, ali nikoga nije videla. Bila je srećna što je večeras obukla svoju najlepšu i najskuplju haljinu: do kolena, bez rukava, jednostavnog, savršenog kroja, od crne svile. Dugu gustu kosu zakačila je srebrnim šnalama, a jedini komad nakita na njoj bio je verenički dijamantski prsten. Karen je pošla do bara i naručila je espreso. Sedeći za stolom u uglu, videla je uljani portret sedokosog, još uvek privlačnog čoveka mirnog, ponosnog lica. Pročitala je pločicu s imenom: Čezare Aligijeri. To je moj domaćin, pomislila je. Ali gde se krije? Nagnula se prema konobaru, koji je sklanjao čaše sa susednog stola. - Da li je grof Aligijeri večeras ovde? - Bio je ovde, gospođice, ali vrlo kratko. Otišao je, žao mi je. Potisnula je razočaranje. Kad se čuo zvuk zvona kojim je najavljen treći čin, otišla je na svoje mesto. Rasplakala se kad je spuštena zavesa, a salom se zalomio gromoglasan aplauz. Odlučila je da do hotela ode pešice. Jače je obavila beli kašmirski šal oko ramena.

Sad joj je bio potreban san, ali grof je očito imao drugačije zamisli. Preko puta pozorišta čekala ju je limuzina. - Gospođice Stoun, hoćete li poći sa mnom? - glas mlađeg vozača bio je miran, ali reči su više zvučale kao zahtev nego kao molba. Karen je zastala. - Vozite li me grofu? - On ne voli da čeka. Drzak je za službenika, pomislila je Karen kad je ušla u vozilo, ali bar govori engleski. Podigao je staklenu pregradu koja ih razdvaja, ali svakako je bila previše umorna za priču i zatvorila je oči. Ne smem da zaspim, rekla je sebi. To je bilo važno veče. Proverila je još jednom da li je diktafon u njenoj tašni. Zavalila se u sedište slopljenih očiju. Samo nekoliko minuta, rekla je sebi. A onda se probudila usred bela dana. Podigla je glavu. Pa ona je u krevetu! Gospode! Sigurno sam bila slomljena i sad sam u hotelu. Uspravila se. Jedan pogled bio je dovoljan da shvati da nije u svojoj sobi. Krevet je bio udoban, s tamnim rezbarenim uzglavljem. Pokušala je da se sabere. Primetila je da na sebi više nema svilenu haljinu, nego zapanjujući odevni predmet od safirnoplave svile. Poslednje čega se sećala bila je vožnja u grofovoj limuzini. Sigurno se razbolela i doveli su je ovamo da se oporavi. To bi bilo jedino razumno objašnjenje, ali nije se osećala loše, samo umorno. Želim da pričam s nekim ko će mi sve objasniti. Osim toga, želim da se obučem, ali gde mi je odeća? Ustuknula je primetivši da na prstu nema vereničkog prstena. Odjednom se razbudila. Gde je njena torba? Novac, pasoš, kreditne kartice, diktafon...? Prestravila ju je pomisao na to da je polunaga u nepoznatom krevetu, u nepoznatoj kući. U tom momentu čula je da se u bravi okreće ključ i vrata su se otvorila, ali nije ušao stariji čovek sa slike. Njen posetilac bio je visok i zgodan, a to arogantno lice nikada ne bi zaboravila.

- Konačno ste budni. Taj hladni, energični glas... Vozač! Umesto uniforme na sebi je imao bež lanene pantalone i crnu košulju raskopčanu ispod vrata. Snažan i strog. Sportska odeća naglašavala je njegove uske bokove i široka ramena. - Očigledno - besno ga je odmerila. - Vi ste grofov vozač i dovezli ste me ovamo. - Tako je, gospođice. - Nažalost, ne mogu da se setim šta se dogodilo. Jesam li se onesvestila? Koliko sam dugo spavala? Slegnuo je ramenima. - Dvanaest sati. - Dvanaest sati?! - ponovila je kreštavim glasom. - Toliko? Nemoguće! - Zaspali ste u automobilu i niste se probudili kad smo stigli. - Kako sam dospela u ovu sobu? - Doneo sam vas. Usta su joj se osušila. - Ovo mi se nikad nije dogodilo. Sigurno mi je nešto ubačeno u kafu... ili u vodu, koju sam popila u automobilu. Drogirali ste me! Suzio mu se pogled. - To je apsurdno - rekao je hladno. - Možda, ali ne razumem zašto me niste odvezli u hotel. - Zato što je grof želeo da vas dovezem ovamo. - Baš je ljubazan. Molim vas, poručite mu da sad želim da odem. - Nažalost, to nije moguće. Ostaćete ovde dok se ne srede formalnosti oko vašeg puštanja s vašom porodicom. Za momenat je zavladala tišina. - Kažete da sam kidnapovana? - Da. Žao mi je, bilo je neophodno. - Kad izađete pred sud, zažalićete i više - uzviknula je Karen. Mora da ste ludi!

- Ovaj slučaj neće završiti na sudu i... potpuno sam razuman. Vaš prtljag je iz hotela donesen ovde. - Ko je to naredio? - Ja. - Došla sam ovamo na zakazani razgovor s operskom pevačicom Florom Mastrojani. Pretpostavljam da ne znate ko je ona. - Ime mi zvuči poznato. - Recite grofu Aligijeriju da više nisam zainteresovana za intervju. Ova... otmica je potpuna ludost. Odlazim čim mi vratite moje stvari. - Ostaćete tu - nagnuo se prema njoj, pa je nežnije dodao: - Dok ne odlučim drugačije. Karen je postavila jastuk ispred sebe. - Ne prilazite mi! Zajedljivo se osmehnuo. - Nemojte da umišljate, za mene ste samo vredna roba za trgovinu s vašom porodicom. Osim toga, ni najmanje me ne interesujete. - Vi... tražićete novac da biste me pustili? - upitala je polako. Namrštio se. - To je grubo rečeno. Hajde da kažemo da ste moj gost dok posao ne bude sklopljen. - Onda ću ovde ostati prokleto dugo - rekla je hladno. - Moja porodica nema novca. Teča je direktor škole, a tetka radi kao medicinska sestra. Kako će oni prikupiti novac za otkup? - Nisam mislio na njih, već na porodicu u koju ćete se uskoro udati - rekao je mirno - a koštaće ih mnogo da vas dobiju nazad. - Sigurno niste ozbiljni - zatreptala je dok joj je jeza silazila niz kičmu. - Zar vam nije jasno da ćete završiti u zatvoru? Život će vam biti uništen. Lice mu se zgrčilo. - Ne bi mi bilo prvi put - odgovorio je - ali protiv mene nikada neće podići optužbu.

- A šta je s grofom? Čini se da je on uvažen poslovni čovek i ljubitelj umetnosti - znala je da se hvata za slamku. - Nemojte mi reći da on zna za ovo. - Zna sve. - I saglasan je? - odmahnula je glavom. - Ne verujem u to. - Onda ga pitajte - rekao je - večeras, za večerom. Došao sam da vam prenesem poziv. - Možete obojica da idete dođavola! - prostrelila ga je pogledom. - Radije ću umreti od gladi nego što ću sedeti za stolom s čovekom koji me ovako tretira. - Kako želite. - Da li to znači... da vam je svejedno? - Što se ponašate kao glupača? To je vaša odluka, ali bilo bi bolje da sarađujete da na dan venčanja ne biste izgledali kao skelet - pokazao joj je na zvono kraj kreveta. - Zvonite ako vam nešto zatreba. - Želim da odem! - To nije moguće. - Nemam šta da obučem za večeru sa starim kidnaperom. Hoću li dobiti svoju odeću? - Biće vam doneto nešto prikladno. Gledala ga je kako odlazi na druga vrata, a bilo ih je bezbroj, ali nisu sva prava. Čekala je nekoliko minuta, pa je ustala iz kreveta. Bosonoga je prišla vratima. Pokušala je da ih otvori, ali bila su zaključana. Redom je proveravala ostala vrata, većina je bila naslikana. Na kraju su se jedna otvorila, ali iza njih bio je veliki ormar. Na vešalicama su visila dva safirnoplava ogrtača i još jedna spavaćica, a videla je i par sobnih papuča u istoj plavoj nijansi. I ničeg više u ormaru nije bilo. Zatvorila je vrata. Kupatilo je pronašla iza roze vrata. Tamnozeleni mermer činio je prostoriju sumornom, ali bilo je tople vode, a u ormarićima je pronašla meke peškire i kozmetiku, a na zidu je vi silo ogledalo. Pogledala se u ogledalu.

Ni najmanje me ne interesujete. Zašto joj je od svega što je rekao baš ta rečenica pala na pamet? Kad je videla da spavaćica s dubokim izrezom više naglašava nego što skriva njene grudi, krv joj se popela u obraze. Spavaćica joj je savršeno odgovarala. Ona nikad ne bi odabrala tu boju, a baš joj je dobro pristajala. Mogla se zakleti da je potpuno nova. Kome li je bila namenjena? Potom je, zadržavajući dah, otvarala sve prozore, dok konačno nije pronašla pravi. Ali dokle joj je pogled dopirao, videla je samo sive planine i ni najmanji znak da neko živi u blizini. Kavez od kamena, pomislila je. Uprkos suncu, bilo joj je hladno. Sela je na krevet i pokušala da proceni situaciju. Njena jedina nada je grof Aligijeri. Sigurno vozač ima nešto protiv njega, čime ga ucenjuje. U tom slučaju, mogli bi da saraduju, ali možda je grof stariji i slabiji nego što izgleda na slici u pozorištu. Mora ga ubediti u to da mu ne treba neprijatelj kalibra Najdžela Brauna.

3. poglavlje

Osetivši užasnu, glad, pritisnula je zvono kraj kreveta. Kao da je čekala pred vratima, služavka je unela stočić spustivši ga kraj kreveta. Druga devojka u beloj haljini, kose pokrivene kapom, ušla je za njom noseći poslužavnik pun hrane. Njih dve ponašale su se kao da je sasvim normalno da nepoznatoj ženi, zaključanoj u sobi, donose hranu. Prijateljski su joj se osmehnule i poželele prijatan obrok, pa su otišle. Karen je čula kako se vrata za njima zaključavaju. Sa zadovoljstvom je pojela vruću i mirisnu goveđu supu. U lanenu salvetu bile su umotane još tople zemičke. Uz to joj je donet tanjir teletine u sosu od mirodije, bogat čokoladni mus, crno vino, mineralna voda i šolja jake crne kafe. Karen je jela kao da nedeljama ništa nije okusila. Popodne se proteglo u beskraj. U sobi nije bilo nijedne knjige, pa se opet istuširala. Sama sam kriva, mislila je izlazeći iz kupatila umotana u peškir. Insistirala je na tome da dođe u Italiju, a sad je izgubila kontrolu nad svojim životom. Kada su se vrata naredni put otvorila, spustila se noć. Nova služavka ušla je u sobu spustivši na noćni stočić četku za kosu i kozmetičku torbu. Dok je uzimala spavaćicu s poda, na licu joj se videlo neodobravanje. Brižljivo ju je složila i spustila na krevet. Zatim je iz ormara uzela bade-mantil položivši ga na spavaćicu. - Molim vas obucite se, gospođice - promrmljala je s jakim akcentom. - Rado - uzvratila je Karen - čim dobijem svoju odeću. Služavka je pokazala bade-mantil.

- To je za vas. Vreme je za večeru. Molim vas, požurite. - Znam da grof ne voli da čeka - rekla je Karen sarkastično. Možda bi mu bilo manje neprijatno ako bude jeo sam. - Ne - odgovorila je odlučno mlada žena. - Zahtevao je da dođete i ne treba da ga ljutite. Da, ne treba da ga ljuti, već da ga privuče na svoju stranu, pa da se udruže protiv njenog otmičara. Otišla je u kupatilo da se presvuče. Radiće ono što joj se kaže, ali to će se uskoro promeniti. Čim je obukla bademantil, shvatila je da nije providan kao spavaćica. Visoka kragna skrivala je njene grudi, a dužinom joj je pokrivao noge. Kad je zategnula učkur, bolje se osećala. - Požurite, gospođice - služavka je bila nestrpljiva. - Kako vam je ime? - upitala je Karen. - Domenika - odgovorila je kratko. - Idemo! Karen ju je pratila kroz mračni hodnik. Kad su prišle širokoj galeriji, Karen je ugledala ogromnu prostoriju obloženu drvetom. U sredini je bio dug trpezarijski sto, okružen stolicama s visokim naslonom. Dve smeđe kožne fotelje bile su kraj kamina, u kojem je pucketala vatra. Na drugom kraju prostorije videla je koncertni klavir. Ne samo da je grof ljubitelj opere, nego svira klavir. Ali u prostoriji nije bilo nikoga. Domenika joj je pokazala na stepenište i nestala je tiho kao što je došla. Pošla je stepenicama dole. Ako grof toliko insistira na tačnosti, zašto je ne čeka da joj objasni ovu skandaloznu situaciju i da joj se izvini? Osvrnula se oko sebe shvativši da je i ova prostorija puna iluzija. Samo jedna vrata bila su prava, a po zidovima ih je bilo mnogo realistično oslikanih. Bilo joj je hladno, pa je prišla vatri. Iznad kamina visila je ogromna slika vučjaka. Onda je pažljivije pogledala. - Pobogu, to je vuk! - prošaputala je. Nije primetila da je to glasno izgovorila dok nije čula poznati glas:

- U pravu ste. Dozvolite da vam sa zakašnjenjem poželim dobrodošlicu u Kuću vuka. Isprekidano dišući, Karen se osvrnula. Bio je formalno obučen, elegantne crne pantalone savršeno su mu pristajale, a u otvoru bele košulje videla je njegove potamnele grudi. - Otkud vi? - Treba da večeram, šta drugo? - Zar grof obično večera sa svojim osobljem? - upitala je hladno. - Ako je tako raspoložen - odgovorio je smireno. - Zašto ne bi? - Zato što... nadala sam se da neću morati nikada više da vas vidim! Slegnuo je ramenima. - Onda ću vas razočarati. - Ali grof će nam se pridružiti, zar ne? - Možda kasnije. Zašto pitate? - Moram da razgovaram s njim, da mu objasnim... - Poštedite sebe truda. - To vi kažete! Možda ste i njega zaključali dok ne dobijete otkup. - Baš vam je bujna mašta. Opustite se i nadajte se da će porodica vašeg verenika brzo platiti za vaše puštanje. - A ako to ne učine? Slegnuo je ramenima. - Onda ćemo morati da ih pritisnemo, ali želim da se nadamo najboljem. Otvorila su se vrata pored stepeništa i služavka je dogurala kolica puna boca i čaša. - Pridružite mi se uz aperitiv. - Ne, hvala - prostrelila ga je pogledom. - Mislim da volite razblaženo belo vino - nastavio je, kao da ništa nije rekla. Otkud on to zna?

- Nisam odbila alkohol, nego vaše društvo. Ne želim više ni minut da provedem s vama. Nadala sam se da će me grof toga poštedeti. - Takve odluke on obično prepušta meni. Tutnuo joj je u ruku čašu belog vina. Potisnula je detinjasti poriv da mu saspe piće u lice. Možda onda ne bi delovao toliko smireno. - Hvala - procedila je. - Molim. Devojka se nasmejala sipajući mu viski u kristalnu čašu, pa ih je ostavila same. Za trenutak je vladao neobičan mir. - Živeli - podigao je čašu. Karen je oklevala, pa je učinila isto. - Hajde da pogađam: ne pijete u moje zdravlje, već želite da mrtav padnem pred vašim nogama. - Zašto bih lagala? - slegnula je ramenima. - Dobro govorite engleski, sigurno ste ga naučili loveći turiste. Osmeh mu je postao širi. - Zašto ne bih dobro govorio engleski? - Mogu li vas nešto pitati? - Možda, ako nećete ponovo spominjati grofa. Vaša tvrdoglavost postaje mi dosadna. - O, to sigurno ne bih želela - rekla je Karen slatkim glasom. Grof mrzi da čeka. Vama ne smem da dosađujem. Pokušaću to da zapamtim. - Bilo bi lepo. Šta želite da znate? - Gde su moje stvari? Pre svega sat i verenički prsten. Nedostaje mi to. - Plašim se da ćete se morati strpeti još neko vreme. Zajedno s vašim dokumentima, te stvari poslate su u London kao dokaz da ste oteti. - Kako ste mogli to da učinite? - glas joj je drhtao. - Džejms će biti van sebe od brige i straha. - Tim pre će Braunovi biti spremni na dogovor - uzvratio je.

- Ali sigurno niste poslali i moju odeću u London - pokazala je na svilenu spavaćicu. - Ne možete očekivati da danonoćno budem u ovome. To je... ponižavajuće. - Ponižavajuće? - ponovio je. - Mislim da ne znate pravo značenje te reči. Kao i sve drugo, dobićete odeću kad ne budem morao da razmišljam o tome da ćete pobeći - odmerio ju je od glave do pete. - Uostalom, ovaj bademantil pokriva vas od glave do pete, za razliku od haljine, koju ste nosili u operi, ako smem da primetim. - Da, moja haljina - duboko je udahnula. - Vi ste me odneli u sobu, a želela bih da znam... ko me je presvukao? - Rado bih rekao da sam to bio ja - glas mu je postao nežan ali učinila je to Domenika. - Bar za to moram da budem zahvalna. - Ne samo za to, nadam se. Videćete da je grofov kuvar izvanredan. Karen je pokazala na verno naslikan kavez za ptice. - Zašto u ovoj kući ništa nije onako kao što izgleda? - U ovom delu sveta volimo takve dekoracije. Navići ćete se. - Verujem da ću otići odavde pre nego što se to dogodi - popila je gutljaj vina, pa je prišla klaviru. - Ovo je pravo - pritisnula je dirku. - Svira li grof? Slegnuo je ramenima. - Išao je na časove kao dete, ali svira samo za svoje zadovoljstvo. Zašto pitate? - Zato što ne mogu da shvatim da je neko s jedne strane toliko kulturan, a s druge se ponaša varvarski! - Zavisi od toga kako definišete varvarstvo - rekao je mirno. Možda vam je poznata poslovica: cilj opravdava sredstvo. - A tako?! Šta bi, zaboga, moglo da opravda otmicu stranca? - Ali vi niste stranac! Mnogo toga znamo o vama: šta radite, koliko vam je godina, veličinu vaše garderobe... znamo čak i koje je vaše omiljeno piće. Samo ste imali lošu sreću. Potrebni ste nam da postignemo cilj.

- I dozvoljavate sebi da me zarobite? - dodala je grubo. - To nije u redu. - Ovo je samo malo neophodnih neprijatnosti, gospođice. Verujte mi da je pravo zarobljeništvo mnogo gore. - Nadam se da ćete vi i vaš šef i sami uskoro doživeti nešto slično. I videćete da gospodin Braun nije popustljiv čovek. - Kao ni grof Aligijeri - ćutao je trenutak, pa je tiho dodao: Karina. Prestala je da diše. - To nije moje ime. - Možda nije u vašem jeziku, ali u mom jeste. - Nisam vam ni na jednom jeziku dozvolila da mi se obraćate imenom. Popio je gutljaj viskija gledajući je preko ivice čaše. - Ako želite, možete me zvati Serđo. Prkosno ga je odmerila. - Imam i ja poslovicu za vas, gospodine: ni u najluđem snu! Ponovo mu je osmeh zaigrao u uglovima usana. - Mislim da su moji snovi dovoljno uzbudljivi, ali zapamtiću to što ste rekli. Sad moramo šesti, jelo je servirano. Iako je želela da sedi kamenog izraza lica prekoputa njega i da ne takne jelo, pojela je sve iz tanjira: testeninu s ribljim filetom i šarglom u kremastom sosu. Na kraju im je servirani sir i panakota s obilatim prelivom od bobičastog voća. Vino se činilo laganim, ali posle prvog gutljaja Karen je morala dagrabi vazduh. Nevoljno je priznala da je njen otmičar gostoljubiv domaćin. Iako su njeni odgovori bili kratki i najčešće jednosložne reči, on je pričao šarmantno, kao da je to bila normalna večera, a ona počasni gost. - Kada grof očekuje odgovor iz Londona? - Dobio je potvrdu o prijemu dokaza vašeg prisustva ovde. Sad su na potezu vaš verenik i njegov otac. - Onda ću za dan-dva biti slobodna! - Možda.

Glasno se nasmjala. - A onda ću se pobrinuti za to da vi i vaš šef završite iza rešetaka. - Možda se dotad predomislite. - Nema šanse, gospodine! - a možda bi trebalo da testira njegovu lojalnost grofu. - Kako bi bilo da vi sklopite dogovor sa mnom? Podigao je obrve. - Šta predlažete? - Sutra ujutro odvezite me nazad u Đenovu, a ja vas neću spomenuti. Nema policije, nema zatvora. Moje ćutanje kao cena za vašu slobodu. Šta kažete na to? - Kažem da to nije dovoljno - pogled mu se spustio na njene grudi. - Nemate ništa drugo da ponudite? Odjednom nije mogla da diše. - Zar niste rekli da me smatrate neprivlačnom? Slegnuo je ramenima. - Ovo je usamljeno mesto - rekao je tiho. - Mogli biste me dovesti u iskušenje. - Ali vi mene ne biste! - procedila je kroz stisnute zube. - Smatram vas odbojnim i nadam se da ćete istrunuti u zatvoru, gospodine Bedniče! Ispričaću sve o... Kući vuka i o vukovima, koji su u njoj. Priča će biti na naslovnoj strani svih novina! - Plašim se da ćete se razočarati - mirno je uzvratio. - Vi treba da se plašite! - zavalila se u stolicu drhteći celim telom. - Grof će zažaliti što se zamerio Najdželu Braunu, kunem vam se! Pogledali su se, sreli su se bes i prkos, kao i još nešto što nije mogla da imenuje. Za trenutak se umirio, pa je rekao: - U ovom slučaju... možda ste u pravu, Karina, ali sad potrčite u sobu pre nego što padnem u iskušenje. I nemojte me pitati šta

time mislim - rekao je nežno - oboje to znamo. Nemojte me više ljutiti, samo idite! Karen je pošla uza stepenice. Kad se popela na galeriju, bila je srećna što je Domenika čeka.

ꙍ Danas, pomislila je Karen, danas je taj dan! Ne može biti drugačije. Jer trebalo je biti juče? Ili prekjuče? Ili dan pre? Bila je sigurna u to da noću čuje Džejmsov glas, ali to je uvek bio san. Ili košmar, jer ju je zvao Karina... Uskoro ću biti slobodna. Možda Džejms nije uhvatio let? Osim toga, sigurno nije jednostavno prikupiti veliku svotu novca za dan. Uzdahnula je odmaknuvši se od prozora. Pogled na planine je divan, ali u međuvremenu je otkrila još jedan prozor, koji gleda na naizgled nekorišćeno dvorište. Još uvek nije znala ko osim grofa, otmičara, posluge i nje živi u kući. Serđo... Grlo joj se stisnulo. Mračan i opasan kao vuk po kojem je ova kuća nazvana. On je njen neprijatelj i velika zagonetka. Jutrošnja spavaćica i ogrtač, uredno složeni na fotelji pored kreveta, bili su nežnoljubičasti. Juče purpurni, pre toga tirkizni i indigo plavi. Otmena odeća, kojom je ormar u njenoj sobi u međuvremenu napunjen, sigurno je skupa, ali grof, koji je sve to plaćao, nikad je nije video na njoj. Karen je u međuvremenu odustala od na de da će ga sresti. Bilo je traćenje vremena pitati za njega. Verovatno se stideo da bi joj izašao pred oči. I treba! Ni svog otmičara nije često viđala, samo za večerom, a uglavnom su oboje ćutali. Karen se uzdržavala od raspitivanja o novostima iz Londona. Nije mogla da zaboravi šta joj je rekao prve večeri, a njemu nije palo na pamet da se izvini.

Uzdahnula je. Možda je trebalo da pokuša da pobegne umesto što je danonoćno šetala u spavaćici čekajući spasenje. Ali šta je mogla da učini? Šanse za bekstvo odavde ravne su nuli. Vrata njene sobe bila su stalno zaključana, a kad je izlazila, bila je pod nadzorom ćutljivog osoblja vernog grofu. Drugog dana pitala je može li dobiti svoju knjigu. - Mislim da ću umreti od dosade, pa će propasti vaš plan rekla je medenim glasom. On je ćutke klimnuo glavom i kad je posle večere otišla u sobu, zatekla je knjigu na noćnom stočiću. Sinoć joj je, na njeno iznenađenje, ponudio da koristi grofovu biblioteku. - Domenika će vas pratiti. - Zar ne bi neko drugi mogao to da učini? Podigao je obrve. - Zašto? - Nije mi simpatična. - Njena porodica već generacijama radi za Aligijerijeve - odgovorio je hladno. - Setite se toga pre nego što opet pokušate da joj pretite ili da je potkupite. Zvuk okretanja ključa u vratima prenuo je Karen iz razmišljanja. U sobu su ušle Domenika i devojka, koja služi hranu. Devojka je bila sva pometena, ispod bele kape virio je crni pramen kose, a na besprekornoj beloj haljini videla se uočlljiva roze fleka. Možda je Domenika zbog toga danas tako sumorna. Domenika je pokazala devojci prazno posude, pa se okrenula Karen. - Želite knjige, gospođice? Pođite za mnom. Karen ju je pratila do galerije, ali ovoga puta nisu sišle širokim stepenicama, nego su otišle do vrata na drugom kraju. Čula je udaljene glasove i zveket posuđa, verovatno je ispod kuhinja. Širokim hodnikom došle su do velikih dvokrilnih vrata. Domenika je pokucala. - Uđite - odgovorio je muški glas.

Služavka je otvorila, pomerila se u stranu i Karen je preletela pogledom po velikoj četvrtastoj sobi. Naravno, zidovi su bili obloženi policama punim knjiga. Kad je čula taj glas, znala je ko je čeka. Na sebi je imao farmerke i plavu košulju, sedeo je za velikim pisaćim stolom. Njegova tamna glava bila je nagnuta napred, držao je olovku u ruci. Karen je odmah prepoznala krem papir pred njim i užasno poznati rukopis. - Sedite, gospođice - rekao je ne dižući pogled. - Zar nije bolje da stojim, Vaša ekselencijo? Slegnuo je ramenima. - Kad ste videli sliku u pozorištu, iskušenje da glumim vozača bilo je preveliko. - Da, o tome je ovde reč. Prevara i izdaja. - To je vaše tumačenje - hladno se osmehnuo. - Ja to drugačije tumačim. Po načinu na koji se neko ponaša prema onima nižeg ranga od sebe, može se mnogo saznati o čoveku. - Ne mislim da ste po rangu niži od mene, ali zato jeste kriminalac. - Žao mi je, jer ćemo još neko vreme biti zajedno. - Želite time da kažete da ne mogu da otputujem? Zašto? Šta se desilo? - Porodica vašeg verenika još uvek nije odgovorila. Očigledno im nije važno da što pre budete slobodni, pa razmišljaju o drugim mogućnostima. - Ne verujem! Lažete! Džejms to nikad ne bi dozvolio! - udarila je pesnicom po stolu. - Uskoro treba da se venčamo. - Tako je - mirno se složio. - Za šest nedelja. Dotad bi u svakom slučaju sve trebalo da se reši. Postavio sam svoje uslove, oni treba da se slože - podigao je ruke. - Sasvim je jednostavno. - Nije ako je reč o Najdželu Braunu - glas joj je drhtao. - Ne možete naređivati nekome ko je navikao da naređuje, gospodine. - Ne - uzvratio je - morate ga pobediti u borbi.

- Bez pomisli na nedužne žrtve - dodala je ogorčeno. - Verovatno mislite na sebe - nagnuo se u stolici. - Ali vi ne učestvujete u borbi. - Ali rado bih se uključila, naravno, na strani muškarca koga volim. - Onda ćete se opet razočarati - pokazao je na jednu kutiju. - Tamo ćete pronaći knjige na engleskom da vam ne bude previše dosadno. - Idite dođavola i vi i vaše proklete knjige! Ne treba mi ništa od vas! - Sad se ponašate nerazumno - mirno je rekao grof. - Narediću da knjige odnesu u vašu sobu. Naravno, možete ih baciti kroz prozor, ali ako porodica vašeg... dečka nije spremna da popusti, zažalićete zbog toga. - Ne oslovljavajte ga tako! - besno ga je ošinula pogledom. Kad joj je situacija postala jasna, počela je da drhti celim telom. Ne mogu zauvek ostaviti ovde, ne mogu... Ili mogu? - Ime mu je Džejms - dodala je. Reci njegovo ime! Misli na njegovo lice, na njegov glas, na svako divno sećanje na njega. Moraš verovati da ćeš ga uskoro ponovo videti! - A moje je Serđo - rekao je grof polako. - Vi se ne usuđujete da izgovorite moje ime... Karina - posmatrao ju je polusklopljenih očiju. - Strast je u vama, gospođice, vidim to po vatri u vašim očima, koja nežnu englesku ružu pretvara u tigricu. Stisnula je šake pokušavajući da umiri disanje. - Ne trebaju mi vaši komplimenti! Želim da se vratim u svoju sobu... odmah! - Ne zadržavam vas, imam posla. Osim toga, još uvek nije pravi trenutak, ali doći će - rekao je nežno. Pogledi su im se sreli. U očima mu sija zlatni plamen, mislila je Karen pometeno. Na sopstveni užas, jedva je sklonila pogled s njegovog lica. - Nikada, čujete li me?! Ni za milion godina! - istrčala je kroz vrata.

Želela je da plače, da viče, da udara pesnicama po zidu, ali morala je da bude sama, u sigurnosti svoje sobe, gde je niko ne posmatra i gde niko ne vidi njen strah izazvan... o tome nije želela da misli. Niko je neće slomiti, pogotovo ne Serđo Aligijeri ili njegova odana Domenika, koja se trudila da održi korak s njom. Čim je Karen utrčala u sobu, nogom je zalupila vrata. Čula je zvuk ključa u bravi, a onda se sve utišalo. Karen se bacila na krevet i, zagnjurivši lice u jastuk, očajno je žajecala. Kad su suze presušile, osećala se slabom i praznom. Moram razmisliti, rekla je sebi. Previše se pouzdala u druge u nadi da će pomoć biti brza. Sad mora pogledati neprijatnoj istini u lice: verovatno Najdžel Braun nije spreman da joj pritekne u pomoć. Možda smatra da je otmica pravedna kazna što mu se suprotstavila. Džejms će se pobuniti, naravno! On je voli! Ali šta on može da učini? Njegov otac kontroliše porodične finansije. Palo joj je na pamet da čak ne zna koliku otkupninu grof traži. Volela bih da znam koliko vredim, pomislila je ogorčeno. Mora nešto preduzeti. Ne sme dozvoliti da Serđo Aligijeri svojim intrigama uništi sve što joj je važno. A ko zna, možda Najdžel Braun čini sve što može da je oslobodi. Mora verovati u to, kao i u Džejmsovu želju da se bori za nju. On će doći da je oslobodi. - O dragi, mnogo si mi potreban. Zaboga, požuri! - prošaputala je. - Pre nego što bude prekasno.

4. poglavlje

Nisam mu smela pokazati koliko sam uznemirena, razmišljala je Karen dok je stajala pod tušem. Ali izgubila sam kontrolu zbog njegovih dvosmislenih komentara. Odsad ću biti smirena, odlučila je. Kazniće ga ćutanjem, pa ma koliko morala ostati ovde. I potražiće neki izlaz. Obavila se peškirom i ušuškala se za popodnevnu dremku. Kad se probudi, sigurno će je dočekati nova spavaćica i ogrtač... danas možda smaragdnozeleni. Tu boju ne voli. Možda se njemu sviđa? Ugrizla se za usnu. Ne sme o tome razmišljati! Zapravo sam pion u igri dvojice arogantnih muškaraca, shvatila je. Pion, koji se laka srca može žrtvovati? Podišla ju je jeza. Neću da budem žrtva, preuzeću kontrolu nad svojim životom. Utonula je u san, a kad se probudila, videla je da su, kao i obično, nevidljivi posetioci doneli ogrtač i odgovarajuću spavaćicu, ovoga puta... crnu. I kroj je bio drugačiji. Spavaćica nije bila od svile, nego od šifona i Karen je pocrvenela kad je videla duboki izrez. Ovo je poruka, pomislila je. I provokacija, ali neće funkcionisati. Nosiću ove proklete stvari kao da su od flanela, odlučila je. Ugledala je na stolu svoj CD plejer, u kojem je bio CD s arijama Flore Mastrojani. Pokušava da se iskupi, trijumfalno je pomislila, ali još uvek sam imuna na njegove pokušaje da me zavede. On je njen neprijatelj i kad bude slobodna, platiće za ovu otmicu. Ako ga Džejms pre toga ne ubije, pomislila je pogledavši svoj odraz u ogledalu. Providni ogrtač naglašavao je njene uzane bokove i pune grudi, a dugmad kao da pozivaju da budu otkopčana. Mrzela je vrelinu, koja joj je pri toj pomislili zapljusnula lice. Po nju je došla Luiza da je odvede na večeru, pa je na momenat zastala otvorenih usta i razrogačenih očiju gledajući u Karen.

Karen je besno stisnula usne i podigla je u prolazu CD sa stočića. Prilazeći galeriji, čula je zvuke klavira. On svira samo za svoje zadovoljstvo, setila se reči Serđa Aligijerija. Na stepeništu je zastala. Bio je nagnut nad dirkama, udubljen u muziciranje, ali ona nije dozvolila da je to prevari. Čak i izdaleka osetila je da je on svestan njenog prisustva isto kao i ona njegovog. Telom joj se razlila čežnja. Osetivši taj poriv, potisnula ga je tako što je počela da mu aplaudira. Lagano je podigao glavu odmerivši je. - Bravo, gospodine! - sišla je s poslednjeg stepenika. - Nisam očekivala da ste umetnik. - Kompliment od vas, gospođice? - narugao se. - Zapanjujuće! - Nije mi poznata ta kompozicija. Šta je to? - Nova je, komponovao ju je moj školski drug. - Divno je. - Biće mu drago da to čuje. - Ah, da, hvala što ste mi vratili CD plejer, ali ovo možete da zadržite - spustila je CD Flore Mastrojani na sto. - A ipak vas je baš Flora ovamo dovela. - Ne morate me na to podsećati. U međuvremenu sam prestala da verujem da ona postoji. - O, živa je i zdrava. Kad dođe pravo vreme, opet će zapevati. - Bez moje pomoći - slegnula je Karen ramenima. - Zna li ona da ste zloupotrebili njeno ime da biste me oteli? - Nikada njeno ime nisam koristio bez dozvole. - To znači da niste sasvim beskrupulozni. Sad sam ja zapanjena. Kako je moguće da je to dopustila? Možda je siromašna? - Ne, živi veoma komforno. - Kao i vi od trgovine maslinovim uljem i keramikom. A možda ste bankrotirali, pa vam treba novac od mog otkupa? - I vi ste bili temeljni, lepotice - njegov neočekivani smeh doživela je kao... poljubac? Morala se savladati da ne uzmakne za korak, ali glas ju je jedva služio.

- Nemojte mi se... tako obraćati. - Mislite da opet pokušavam da vas prevarim? - upitao je meko. - Tvrdim da to nije slučaj - skliznuo je pogledom po njenom telu. - I ranije ste bili čarobni, Karina, ali večeras oduzimate dah. - I nemojte tako da pričate sa mnom! - reči su izletele iz nje. Prestani tako da me gledaš. Odmakni se od mene. Zaboga, prestani da se smeješ kao da znaš sve o meni, jer to me najviše plaši. - Nema razloga za paniku - rekao je mirno. - Bio je to kompliment, nisam pokušao da vas zavedem. - Zavedete? - pogledala ga je pravo u oči. - Mislite da me... silujete? - Ne! - rekao je odlučno. - To ni pomislio nisam... Takvom pretpostavkom blatite moje ime. Kunem se čašću svog porodičnog imena da nikad u životu nisam uzeo ženu protiv njene volje, pa neću ni vas - dodao je. - Ali vi to znate - oči su mu se suzile. - Ili ste možda još uvek devica, pa ne znate kako muškarac pokazuje želju? - Naravno da nisam. Verena sam i uskoro ću se udati. Slegnuo je ramenima. - Da. Ali vi delujete... netaknuto. - Džejms i ja smo veoma zaljubljeni, ali čini se da ću vaše seksističke komentare morati da podnosim uz sve ostale neprijatnosti. - Ne, mislio sam na vašu strast - ćutao je trenutak, pa je nastavio: - Recite mi, draga moja, zar se nikad niste pitali da li je to zaista sve? - Ne! Ako se ljudi vole i žele da zajedno provedu čitav život, seks nije najvažniji. - Ah - nasmejao se - cinik bi rekao da ste sami sebi presudili. Ali gde je onda vas strasni ljubavnik? Da ste moja, odavno bih pokucao na vaša vrata i ponudio bih sve na svetu u zamenu za to da vas držim u naručju, osim... - Ha! Osim! Znala sam da postoji neka caka. - Osim što vas nikad ne bih pustio samu na put u inostranstvo. Ne bih vas danju ispuštao iz vida, a noću bih se pobrinuo za to da budte bezbedni u krevetu sa mnom. Zašto on to nije uradio?

Sigurna u tvom krevetu?, pomislila je Karen. Kakva protivrečnost! - Džejms je zauzet - pokušala je da ga odbrani. - Trebalo je da obavi važan posao i zato nije pošao sa mnom. - Drugim rečima, poslušao je želju svog oca. - Ne poznajete mog budućeg svekra - uzdahnula je. - Kako da vas ubedim u to da on nikad neće popustiti pred vašim zahtevima. Verovatno me traži Interpol. - Ne bih se u to kladio - rekao je on mirno. Škripa barskih kolica najavila je Luizin dolazak. Karen je laknulo, pa je bez pogovora prihvatila čašu belog vina. Kad je grofu natočila viski, Luiza ih je ostavila. Karen je prišla kaminu gledajući sliku na zidu. - Odličan motiv. Da li je to vuk po kojem je kuća dobila ime? - Ne, to je simbol. Prvobitno ime ove kuće bilo je Kuća proleća. Moji prababa i pradeda provodili su leta ovde da bi izbegli vrućinu. Moj deda je promenio ime kad je saznao da vukovi u ovim planinama izumiru. Zalagao se za njihovu zaštitu, ali još uvek su ugrožena vrsta. Karen se namrštila. - Ali oni su opasni, zar ne? Slegnuo je ramenima. - Naravno, oni su grabljivci, ali su hrabri i lojalni. Sve bi učinili za svoju porodicu. Moj deda je želeo da tim imenom pokaže na čijoj je strani. - To ga u ovim krajevima sigurno nije učinilo omiljenim. - Ne, ali on je bio gazda, i Aligijerijevi su uvek bili dobri prema svojim ljudima. Neki su sigurno gunđali, ali svi su poštovali njegovu želju. Bio je čovek snažnog karaktera. - Ta osobina verovatno je nasledna - izgovorila je Karen brzopleto. Na njeno iznenađenje, lice mu se izobličilo. - Tako se možda vama čini - rekao je posle kraće pauze. - Zašto ovo radite? - upitala je. - Očigledno ne zbog novca...

- Ne, nije o novcu reč - uzvratio je mirno. - Objasniću vam, ali morate biti još malo strpljivi. Trenutno ste neprijateljski nastrojeni i previše nepoverljivi. Baš sam znatiželjan šta će pre stići: odgovor Braunovih ili moje objašnjenje. Otvorila je usta, ali on ju je prekinuo pokretom ruke. - Nema ničeg oko čega bismo se mogli složiti, draga moja rekao je nežno. - Čak i pokušaj zavođenja bio bi besmislen osim ukoliko baš želite da odete u krevet sa mnom. I u tom slučaju bilo bi dovoljno da kažete: Serđo, želim te. Stajali su jedno naspram drugog i napetost među njima mogla se nožem seći. - Kako se usuđujete da me tako vređate?! - glas joj je drhtao. - A kako se vi usuđujete da budete tako licemerni? Znate dobro, kao i ja, da je erotska privlačnost među nama obostrana, ali prvi korak morate učiniti vi. Dakle, vi birate. - Onda biram da nikad više ne budem sama s vama! - Biće kako želite bar u narednih nekoliko dana. Svakako moram nešto da obavim. - Šta će se dogoditi ako stigne poruka iz Londona, a niste ovde? - Ne brinite, biću obavešten. Hajde da večeramo. - Ne, hvala - odložila je čašu. Želim u sobu, nisam gladna. Odmahnuo je glavom. - Ova detinjasta reakcija ispod je vašeg nivoa, najdraža, ali ako to zaista želite, Domenika će vas otpratiti u sobu - pozvonio je. Ipak se nadam se da ćete, i dok budem odsutan, večerati ovde. Iznenađeno ga je pogledala. - Toliko mi verujete? - Ne, ali Eustazio će biti ovde, a njemu verujem - nasmejao se. - Biće mi drago da vas zamišljam ovde i kako posle večere zajedno odlazimo... Karen je osetila neobjašnjivu čežnju, od koje joj se krv popela u obraze. Nije mogla više da se pretvara. Lako bi bilo izgovoriti: Serđo, želim te! Potrčala je prema stepeništu osećajući njegov pogled na sebi, kao da je miluje po celom telu.

- Brojim sate do ponovnog viđenja, Karina - čula je njegov podrugljivi glas.

ꙍ Karen je besno bacila knjigu, pa je ustala iz kreveta. Prošla su dva dana od Serđovog odlaska, ali njoj se to činilo kao večnost. Kad je pitala Domeniku za njegov povratak, ova je slegnula ramenima objasnivši da je on kod svoje ljubavnice. - Lepa žena. Ko zna kad će se vratiti. Danas bar još uvek nije videla Domeniku. Znala je da nije fer prema njoj, jer devojka samo radi svoj posao, ali zašto je toliko neprijateljski nastrojena? Drugi su bili ljubazni ili bar prijatni. Ali zato je Domenika jedina, koja govori engleski. U tom momentu čula je okretanje ključa u bravi, ali ušla je Jolanda da pokupi posuđe od doručka i s njom devojka, koja sprema sobu. - Domenika? - upitala je Karen, a Luiza je složila facu kao da joj je veoma loše. - Oh, žao mi je! Luiza je požurila u kupatilo, a Jolanda se nasmešila i s tacnom punom posuđa napustila je sobu ne zatvorivši vrata za sobom. Karen je progutala pljuvačku. To se Domeniki nikad ne bi dogodilo. Možda joj je ovo prilika? Zakoračila je prema vratima kad je čula glasni zveket i uzvik. Izletela je iz sobe. Jolanda je ležala na podu među slomljenim posuđem pokušavajući da ustane. Iz dlana joj je kapala krv. Dotrčala je Luiza, pa je požurila u kuhinju vrativši se s lanenom krpom u ruci. Karen je čvrsto obmotala krpu oko rane. - Sad je vodi u kuhinju, La cucina. Mora u bolnicu. Posekotina će verovatno morati da se šije. Ospedale, presto! - pokazala je kao da šije nevidljivom iglom.

Luiza je pomogla Jolandi da dođe do kuhinje, a Karen je požurila u prostoriju, u kojoj je jednom u prolazu videla uniforme za osoblje i navlake za posteljinu. Izabrala je belu haljinu, takvu kapu i par belih ravnih cipela. Spavaćicu i ogrtač ubacila je u korpu s prljavim vešom. Nečujno otvorivši vrata, tiho je krenula preko galerije. U svakom trenutku očekivala je alarm, ali sve je bilo mirno. U dnu stepeništa okrenula se u pravcu kuhinje. Kada je prišla bliže, čula je uzbuđene glasove. Prepoznala je Jolandin, isprekidan jecajima. Glasovi su se pojačali kad je neki čovek otvorio vrata i izašao noseći plave plastične kese. Nezainteresovano je pogledao Karen. Dobro sam se maskirala, pomislila je Karen dok joj je srce snažno tuklo u grudima. Verovatno čovek nosi smeće napolje, treba samo da ga prati i biće slobodna. Na sigurnom odstojanju išla je za njim. Na kraju je skrenuo u jedan hodnik i čula je škripu šarki. Poslužila ju je sreća. Kad je stigla do vrata, oprezno ih otvorivši, nigde nije videla tog čoveka. Izašla je u unutrašnje dvorište. Na zidu prekoputa bila su još jedna vrata. Da li su prava ili naslikana? Dok je trčala preko dvorišta, uživala je u svežem vazduhu i toploti sunca na koži. Vrata su bila prava. Teška reza se pomerila i ona se provukla kroz njih zatvorivši ih za sobom. Zastala je da se orijentiše. Brdo, koje je gledala s prozora, bilo je na levoj strani. U daljini je razaznala odsjaj vode i traku puta. Kuda li vodi? Verovatno u civilizaciju. Ali tu će je prvo tražiti i uočiće je izdaleka. Druga mogućnost bio je krivudavi šumski put. U šumi će se lakše sakriti. Skinula je kapu i potrčala. Čim je stigla pod okrilje stabala, osvrnula se da pogleda svoj dotadašnji zatvor, ogromnu, kamenu građevinu s visokim tornjem. Kuća vukova je dobar naziv za to mesto. Okrenula se, oko nje je bilo mračno. Iako zarasla, staza je još uvek bila prepoznatljiva, kao da je ranije mnogo više korišćena. Uz malo sreće, stići će do nekog naselja ili bar do kuće s telefonskim priključkom. Osetila je žeđ. Činilo joj se da je trčala sat vremena. I primetila je da se smrkava, pa ju je obuzeo strah.

Morala je da se usredsredi na nešto, kao na primer na to da pronađe izvor. Ukočila se kad je lišće u njenoj blizini počelo da šuška. Tu i tamo čula je cvrkut ptica, a zatim sve jaču buku. Helikopter! Karen je užasnuto pogledala naviše. Znala je ko je u njemu! Naravno da Serđo Aligijeri nije putovao automobilom kao svaki normalan čovek! Skrivena bogatim krošnjama, zadovoljno je pomislila da je on uveren u to da je ona zaključana u svom zatvoru. Pa ipak se osetila užasno nezaštićenom! Neće mu trebati dugo da otkrije da je pobegla, a onda će krenuti u lov na nju. Uspaničila se. Imam još vremena, pomislila je pokušavajući da se smiri. - Karina! Ponovo se mašta poigrava s njom. Činilo joj se da u vetru čuje Serđov glas kako je doziva. Uzdrhtala je. Ne sme me pronaći. A ipak, njen najveći strah nije bio od povratka u zatočeništvo. Očajno je potrčala. Ignorisala je to što je bole svi mišići i nažuljana stopala, pa je trčala sve brže stazom. A onda je na trenutak zastala da obriše znoj s čela. Učinilo joj se da se jedna grana iznad njene glave neobično pomera. Neophodna mi je voda, pomislila je. Počela sam da haluciniram. - Poludeću - izgovorila je naglas, a onda je bolje pogledala granu i užasnula se. Iznad nje je bila ogromna zmija. Zmija! Za trenutak nije mogla da se pomeri, a onda je potrčala. Grančice su pucketale pod njenim stopalima, a onda je tlo ispod nje nestalo i zajedno s lišćem, kamenjem i zemljom skotrljala se naniže. Ovo je kraj! Mirno ležeći, pokušavala je da shvati šta je polomila. Oprezno je pomerila ruke i noge, ali sve je bilo u redu, naravno, osim modrica i ogrebotina. Kad je pogledala niza se, videla je da su joj otpala dva dugmeta s uflekane i pocepane haljine. Sela je na panj uzdržavajući se da ne zaplače. Ne može ostati ovde.

U međuvremenu je zahladnelo. Uskoro će sunce zaći, a kada padne mrak, ne sme ostati u šumi. Kad je ugledala stazu, počela je da trči. U šumi se sve umirilo, čak su i ptice ućutale. Verovatno sam ih uplašila padom, pomislila je Karen. Kad je došla do račvanja puteljka, stala je na sekund da razmisli. Činilo se da je desna staza češće korištena, a leva je bila potpuno zarasla. Prateći instinkt, pošla je nalevo. Pola sata kasnije vegetacija se proredila i ugledala je nekoliko kuća, čiji su krovovi sijali pod zracima zalazećeg sunca. Kuće!, obradovala se. Ljudi! Poželela je da viče od sreće što je izabrala pravi put. Kad je prišla bliže, shvatila je da je sve nekako previše mirno. Nije bilo žive duše ni dima iz odžaka, a srce joj je zastalo kad je videla da većina kuća nema prozore i vrata. Krovovi su bili puni rupa. Ovo mesto odavno nije naseljeno. Samo je posred ulice trčao pas pravo prema njoj. Čiji li si ti?, pitala se Karen. U svakom slučaju, bio je dobro uhranjen. Vodi me svom gazdi! Gledali su jedno u drugo i tek je tada primetila da je životinja baš velika. I potpuno nepoznata vrsta psa. Osmeh joj je nestao s lica. Setila se slike iznad kamina. O, Bože! Pomozi mi! Oprezno je zakoračila unazad dok ju je vuk fiksirao žutim očima. Ostani mirna, šaputao joj je glasić u glavi. Kada se malo odmaknula, okrenula se i potrčala, ali je udarila u čvrsto telo pred sobom. Snažne ruke obavile su se oko nje, čvrsto je držeći. - Tako, Karina - rekao je Serđo Aligijeri nežno. - Konačno smo ponovo zajedno. Kakva sreća!

5. poglavlje

Nije bila iznenađena, nekako je znala da je to neizbežno. U njegovim rukama, osećajući toplinu i njegov miris, u njoj se probudilo nešto neobjašnjivo. Počela je da se brani udarajući pesnicama po njegovim širokim prsima, ali stisak nimalo nije popustio. - Pustite me! - vikala je. - Bože, zar ste slepi ili ludi? Tamo je vuk... - Tamo je bio vuk - rekao je. - Otišao je - obuhvativši njena ramena, okrenuo ju je da vidi praznu ulicu. Jednom grabljivcu sam pobegla da bih upala u ruke drugom, pomislila je. Otkud mi ideja da mu mogu pobeći? Da me neće pronaći? Grof ju je držao na odstojanju dužine ruke, pažljivo je proučavajući. - Majko Božja, šta ste to učinili? Prkosno je podigla bradu. - Uplašila sam se zmije koja je visila s grane. Potrčala sam i skotrljala se u provaliju. - Jeste li se povređili? - Samo članak. Tiho je opsovao, pa ju je podigao u naručje i poneo prema jednoj kući. - Spustite me! - negodovala je. - Dosta! Mirujte! Kad su se približili kući, videla je da ova ima vrata. Uneo ju je u kuhinju opremljenu običnim drvenim stolom, dvema stolicama, lavaboom i kaminom. Na zidu je visio pun ruksak i oružje. Kroz otvor je u drugoj prostoriji videla dušek na podu. Oprezno ju je spustio na stolicu.

- Dajte da vidim članak. Povukla je stopalo. - Ne dodirujte me! - Zaista ste se glupo poneli - hladno ju je odmerio. - Prestanite da se glupirate i prihvatite moju pomoć! Nije joj preostalo drugo nego da se nasloni i zadigne dugu haljinu iznad članaka. Ćutala je dok joj je izuvao cipelu i pažljivo opipavao članak. - Nije slomljen - zaključio je. - To sam i ja mogla da vam kažem - promrmljala je. Koža joj je bridela pod njegovim dodirom. - Samo uganuće - nastavio je, kao da ništa nije rekla. - Moramo ga ohladiti. - Nisam znala da ste i lekar. - I nisam - procedio je - ali sam ponešto naučio. Gledajući je kako se trese od zime, potpalio je vatru u kaminu. Zatim je nestao u susednoj prostoriji vrativši se s kadom od cinka u rukama. Karen se borila da udahne. - Mora da se šalite! - glas joj je drhtao. - Nimalo. Vidim duboke posekotine, koje se moraju očistiti, ali ne brinite, neću vam pomagati - kao da je ovo njegova kuća, otvorio je ormar i iz njega uzeo svece. Karen je primetila da se smračilo. - Živi li neko ovde? - upitala je gledajući ga kako pali sveće. - Da, Đakomo. On je pastir i koristi ovu kuću kad vodi stoku na pašu. - To mora da je užasno samotan posao. Slegnuo je ramenima. - Navikao je. - Zar mu neće smetati što je neko u njegovoj kući? - U ovim krajevima pomažemo jedni drugima - osmehnuo se. - On vas je video i rekao mi je gde ste, a kasnije je Aldo to potvrdio. Karen je uzdahnula. - Znači da su me sve vreme nadzirali?

- Zar ste zaista pomislili da strankinja s kosom boje sunca neće biti pri mecena? - uzvratio je. - To je njihov opis, ne moj. U ovom okruženju ne treba se kretati bez odgovarajuće odeće i obuće. - Ili bez vode - ugrizla se za usnu. - Užasno sam žedna. - Gospode! - prevrnuo je očima, pa je izvukao bocu vode iz ruksaka dodavši joj. - Pijte polako. Halapljivo je gutala, pa je upitala: - Kada su vam ljudi to rekli s obzirom na to da niste bili ovde? Nego u Vijaređu, s ljubavnicom! Ta misao ju je zabolela. Ali zašto? Pa ona voli Džejmsa, vereni su i venčaće se. To ni za sekund ne sme da zaboravi! - Radio-vezom. Stigao sam upravo kad je primećeno da ste nestali. - Baš praktično - Karen je zvučala ogorčeno. - Budite srećni, sigurno niste želeli da sami provedete noć u šumi. Šta biste učinili da ste ugledali škorpiju? Slegnula je ramenima. - Zar u kući ima škorpija? - Nema, ali noću vole da uđu. - Vukovi - glas joj je podrhtavao - škorpije, zmije... kao u džungli - napravila je pauzu. - Kako ste uspeli da me pronađete? - Dobro poznajem ovaj kraj, a deo puta prešao sam automobilom - objasnio je. - Znači li to da je vozilo blizu? - sklopila je oči od olakšanja. Hvala Bogu! - Zar vam se toliko žuri da se vratite u zatvor? - prišao je slavini i počeo da sipa vodu u kantu da bi napunio kadu. - Ne - namrštila se - ali tamo je bolje nego ovde. - Na sreću, Đakomo ne može da čuje ovu uvredu na račun njegovog gostoprimstva - pokazao je rukom kadu. - Vaša kupka je spremna, gospođice. Žao mi je što nemam sapun i peškir, pa ćete se morati obrisati haljinom. Pocrvenela je. - Ali... ne mogu. Nemam šta drugo da obučem.

Svukao je jaknu i počeo da otkopčava košulju. - Šta to radite? - Smirite se! Neću vam se pridružiti u kadi - skinuvši košulju, bacio ju je njoj u ruke. - To obucite posle kupanja. Usta su joj se osušila kad je ugledala njegova naga prsa. Ispod glatke, bronzane kože pokrivene tamnim maljama poigravali su snažni mišići. Potpuno je drugačiji od Džejmsa, nesvesno ih je uporedila. Čak i kad bi se sunčao, nije mogao tako da potamni, ramena su mu uža, prsa manje snažna... Brzo je sklonila pogled. - Ja... ne mogu... - U svakom slučaju izgledaćete pristojnije nego u pocepanoj haljini. Užarenim očima gledala ga je kako izvlači pulover iz ruksaka i oblači ga. Na sto je spustio teglicu. - Ovo je antiseptička mast - objasnio je i izašao iz kuhinje. Karen je svukla haljinu i ušla je u kadu. Kad je legla u toplu vodu, uzdahnula je. Potom se dobro oprala, sve vreme gledajući u vrata. Kad se obrisala haljinom, namazala je mašću posekotine, pa je obukla košulju. U tkanini se zadržao njegov miris, osećala se kao da mu je u zagrljaju. Drhtavim prstima zakopčala se do grla i malo je podavila preduge rukave. Bio je u pravu, košulja joj je dopirala do polovine butina. Zadržavajući dah, viknula je: - Gotova sam! Ništa se nije dogodilo, napolju je bilo mirno i mračno. Prišla je vratima. - Serđo? - zvučala je uplašeno. Zatim je nedaleko odatle ugledala njegovu snažnu siluetu. - Sve u redu? - prišao joj je. - Možda još jedna zmija? - Ne. Nisam znala gde ste.

- Bio sam u šetnji - nasmešio se. - Nisam svetac, pa nisam želeo da padnem u iskušenje. Osetila je da joj se krv penje u obraze. Dobro je što je mračno! - Ja... pomislila sam da se vuk može vratiti, a niste poneli oružje. - Ne brinite, ovde ste sigurni - spustio je ruku na njeno rame vrativši je nazad u kuću. - Sedite da pogledam te modrice. Sela je na stolicu gledajući ga kako iznosi kadu i prazni je. Zatim je iz ranca izvadio tubu i zavoje. - Hoće li boleti? - Bože, pomislila je ona, zvučim kao da mi je pet godina. - Malo, ali pomaže. Obećao sam da ću vas vratiti nepovredenu. Nisam znao da ste toliko svojeglavi. Vratiti... - Ima li vesti iz Londona? - upitala je žurno. - Mogu li kući? - Još uvek nisu odgovorili - njegovi dodiri bili su nežni, ali posekotine su je pekle, pa joj je to bio dobar izgovor za suze u očima. - A ako ne odgovore? Šta će onda biti? - Ne brinite, moraće da odgovore - zatvorio je tubu. - Samo nemojte više ovako rizikovati - počeo je da joj previja članak. Neko vreme oboje su ćutali. - Kad pojedete nešto, osećaćete se bolje, dušo moja - rekao je. - Gladna sam, ali večerala bih sama... u svojoj sobi. - Ne možemo čekati do sutra, ješćemo sad. - Sutra? - ponovila je nesigurno. - Znači li to... da planirate da noć provedemo ovde? Šalite se! - Nemamo izbor. - Ali rekli ste da ste došli automobilom. - Kamilo me je dovezao. Poslao sam ga nazad. - Ne! - Karenin želudac se zgrčio. - Zašto ste to učinili? - Zato što nisam želeo da Kamilo vozi po mraku. Doći će sutra džipom po nas - na mrštio se. - Vi ste ovo zamesili, pa sad treba da snosite posledice.

- Zašto je glupo što želim da budem slobodna? - upitala je ogorčeno. - I da budem s čovekom koga volim? - Ništa - odgovorio je. - Trenutno možete dobiti supu, hleb i viršle. Jedite ili ostanite gladni. Kako vam volja. Prekrštenih ruku gledala je kako on postavlja sto, dodaje drva u kamin i zagreva supu. Zatim je iz ruksaka izvukao vreću za spavanje. Srce joj je snažno udaralo kad je videla da prostire vreću preko dušeka u susednoj sobi. O, Bože, molim te, ne! Supa je zamirisala i zaboravila je strahove. Karen je pojela svaki zalogaj. Kad je odgurnula tanjir, čak se zahvalila. - Hvala, gospodine! - Molim - uzvratio je. - Ranije ste me zvali imenom. Primetio je! - To... slučajno mi se omaklo, jer sam bila nervozna. - Šteta, ponovo ste uništili moje nade. - Ako pažljivo razmislite o ovoj situaciji, shvatićete da sa mnom nemate čemu da se nadate. - Ne? Ali čovek može da sanjari. - Da, ako ima vremena. - Zar vi ne sanjate? O danu kad ćete stati pred oltar? Zar je to traćenje vremena? Da li sanjam o tome?, zapitala se. Ili su njeni snovi bili usmereni na cipele, dizajnersku odeću i karte na pravim mestima? Više nije znala. Znala je samo to da želi što pre da završi ovaj razgovor. Čim se vrate u kuću, ostajaće zaključana u sobi. A ovde nema kud da uzmakne. Svakom ćelijom svog bića osećala je da će deliti dušek s njim. - Moji snovi će se svakako ostvariti, gospodine, i to je velika razlika među nama - oklevala je. - Kako Jolandina ruka? - Lepo što pitate - rekao je podrugljivo. - A vešto ste to iskoristili. - Pa ipak brinem. Nadam se da je niste izgrdili što nije zaključala vrata.

- Upozorena je, a Domenika će imati još ponešto da kaže o tome. - Mogu da zamislim! Zašto je uvek toliko neprijateljski nastrojena? - Važno mi je to što je veoma privržena mojoj majci. - Vaša majka je živa? - upitala je iznenađeno. Srce joj je brže zakucalo kad je videla osmeh na njegovom licu. Bio je to potpuno drugačiji čovek, koga je poželela da upozna. - Vrlo je živa. - O, mislila sam... nisam želela... - Šta niste želeli? Da znate da imam majku? Porodicu? Zato što bih onda izgledao kao čovek, a ne kao monstrum, kome ni ime ne možete da izgovorite? Oborila je pogled. - Nije tako. Bez obzira na sve što se dogodilo, bili ste veoma... dragi. - Potrebni ste mi za postizanje cilja, draga moja - odgovorio je hladno. - Ne mogu vas pustiti da pobegnete. Pogledala je u plamen pokušavajući da potisne jecaj. Naravno da je on to primetio. - Bio je ovo težak dan, Karina, vreme je za krevet. - Ja... radije ću ostati ovde. Podigao je obrve. - Čak i kad ste mrtvi umorni, ne odustajete i uporno mi se suprotstavljate. Žao mi je, insistiram. Dušek je spreman i dovoljno je širok za oboje. - Da li biste spavali ovde ako obećam da neću pobeći? - glas joj je drhtao. - Ne. Zbog vas sam umoran, a niste u poziciji da postavljate uslove. Skočila je. - Ali obećali ste da me ni na šta nećete primoravati! Trebalo je da znam da vam ne mogu verovati. - Samo želim da spavam, draga moja.

- Vi ste... zlobni! - procedila je kroz stisnute zube. - A vi ste, draga moja, užasan davež. Molim se Bogu da vas se što pre rešim. - Amin! Za trenutak su se neprijateljski odmeravali, a onda je, na njeno iznenađenje, prasnuo u smeh. - Sada kada smo u miru izgovorili večernju molitvu, mirno ćemo spavati, Karina. Idete li ili vas moram odneti? Ni na šta drugo nije mogla da misli osim na to kako bi bilo ležati u njegovom naručju, mirisati njegovu kožu... Borila se svim silama protiv te čežnje, ali uzalud. - Ja... mogu sama - prošaputala je. - Onda pođite, ja ću ovo raspremiti. Na bolnim stopalima otišla je u spavaću sobu. Ležeći, pokušavala je da obuzda drhtanje i... čekala ga je. Na kraju su se sveće u kuhinji pogasile, a ona se brzo povukla u ugao dušeka. Čvrsto je zatvorila oči, a bila je budna kao nikad u životu. Osetila je kad je seo na dušek. - Slobodno se pretvarajte da spavate, udobno se namestite. Laku noć. Osetila je da se dušek ulegnuo pod njegovom težinom. Okrenuo joj je leđa i uskoro je čula da mirno, ravnomerno diše. Smestila se malo udobnije. S rukama pod glavom doboko je disala. A onda ju je obuzela divlja želja... Karen je budna ležala kraj njega. Unervozila se, jer je prvi put u životu delila ležaj s muškarcem koji joj to nimalo nije olakšavao. Nadala se da se u snu neće okrenuti njemu. U njenoj glavi rojile su se misli. Zar ne postoji psihološki fenomen, po kojem zarobljenica razvije simpatije prema svom otmičaru? To je objašnjenje! Znala je da se mora izboriti s tom zbunjujućom čežnjom da se okrene njemu i nasloni na njegovo telo. Ne sme ugroziti budućnost avanturom s ovim ženskarošem! S čovekom koji je protekla dva dana proveo s drugom ženom.

Misli na Džejmsa, govorila je sebi grozničavo. Njemu pripadaš! Zadržala je dah. Osećaj da pripadaju jedno drugom u proteklih nekoliko meseci često je bio nepotpun. Prisećala se da je on svaki put posle seksa ustajao i oblačio se. A veoma zadovoljavajuće nikada nije bilo... bar njoj. Činilo se da je čak i u najintimnijim trenucima senka Najdžela Brauna bdela nad njima. Gledajući zvezde, pokušavala je da ih broji. Na kraju je, iscrpljena i izmorena, zaspala. Kad je otvorila oči, pokušala je da se seti šta ju je probudilo, a onda se setila svega. Oprezno je okrenula glavu. Na nekoliko centimetara od nje ležao je Serđo Aligijeri. Naslonjen na lakat, posmatrao ju je. Na njegovim punim usnama igrao je osmeh. Izvukao se iz vreće za spavanje i videla je da je samo u boksericama. Kosa mu je bila raščupana, a tamna senka pokrivala mu je bradu. - Dobro jutro - nežno je rekao. - Kako ste spavali? Karenina usta bila su suva, nije mogla da progovori. - Zar vas nisu naučili da odgovorite kad vas muškarac u krevetu pita kako ste spavali? - nagnuo se i usnama je dotaknuo njene. Taj dodir bio je nežan kao povetarac, ali Karen ga je osetila u celom telu. Znala je da treba da kaže „ne“, da ustane i pobegne, a ona je zažmurila. Ponovo ju je poljubio, ovoga puta grublje. Nežno je prstima dotaknuo svaku liniju njenog lica, pa se spustio do grla. Ljubio joj je obraze, drhtave usne, vrat... Kad je konačno podigao glavu, video je da u njoj besni oluja. Nije devica, ali nikad se nije osećala toliko nesigurno... kao da nikad nije bila s muškarcem. Njeno telo kao da pripada ovom strancu, jer svim čulima reaguje na njegove dodire i poljupce. Podigla je ruke, ali umesto da ga odgurne, pomazila je njegovo toplo, mišićavo telo. Pod prstima je osetila brze otkucaje njegovog srca.

Serđo ju je opet poljubio. Otvorila je usta i on ju je privukao bliže sebi. Nije više znala šta je ispravno, a šta pogrešno, za nju je jedino stvaran bio ovaj čovek i ovaj trenutak. Silno ga je želela. Posle beskrajno mnogo vremena Serđo se povukao, pa joj je raskopčao košulju i počeo da ljubi njene pune dojke. Karen je zavukla prste u njegovu crnu kosu. Zatvorenih očiju zabacila je glavu uživajući. Kad je počeo da joj sisa bradavice, muklo je zastenjala. Na butinama je osetila koliko je uzbuđen. Želela ga je, telo ju ju bolelo od čežnje. Želela je da oseti njegovu mušku snagu, ali kad je spustila ruku, zadržao ju je. - Ne još, lepotice moja - prošaputao je - prvo želim da ugodim tebi. Smaknuvši košulju s njenih ramena, bacio ju je u stranu obasuvši njeno telo poljupcima. Čula je sopstvene uzdahe, ali nije prepoznala svoj glas. - O, da! Molim te... sada... Kad je konačno dosegnula njoj dotad nepoznati vrhunac, glasno je viknula njegovo ime. Potom su ležali zagrljeni, a Serđo je između poljupaca mrmljao nežne reci na svom maternjem jeziku. Ništa je nije pripremilo za taj trenutak, telo joj je još uvek vibriralo. Ni slutila nije da je tako nešto moguće, ali instinkt joj je govorio da je to tek početak. Želela je da mu uzvrati. Nagnula se mazeći ga nežno usnama po prsima i stomaku. Kad mu je povukla bokserice s bokova, tiho se nasmejao zavukavši ruke pod glavu. Ali u sekundi se sve promenilo. Uspravio se osluškujući. - Šta je bilo? - upitala je Karen iznenađeno. Rukom joj je pokazao da bude mirna. Sad je i ona čula. U daljini se čula sirena, a zvuk motora automobila postao je glasniji. - Kamilo! Zaboga, nisam ga očekivao ovako rano - ustao je provukavši prste kroz kosu. Ostani tu - naredio je. - Ja ću se obući i pričaću s njim. Izašao je, a Karen je zadržavala dah pokušavajući da se smiri dok je navlačila košulju i drhtavim prstima zakopčavala dugmad.

Sreća što je Kamilo trubio izdaleka, pomislila je. Inače bi ih uhvatio u nezgodnoj situaciji. Zastalo joj je srce kad je pomislila na to šta se zamalo dogodilo. Mogla je učiniti najveću grešku u životu. Kako je mogla biti toliko glupa? A ipak je tako neočekivano nežan i obziran. Kako će pogledati Džejmsu u oči? Da Kamilo nije došao, sad bi ležala u grofovim rukama ne misleći na posledice. Prvo želim tebi da ugodim, rekao je. Neće biti drugog puta! Ni ovo nije smelo da se dogodi. Ponovo je uspostavila kontrolu nad svojim telom, razumom i osećanjima. Neće mu dozvoliti da se igra s njom. Ušao je Serđo, lice mu je bio ozbiljno. - Kamilo ti je doneo ovo - spustio je putnu torbu na dušek. Gledala je u neverici. - Moje stvari? Vraćaš mi ih? - Da. Molim te, požuri, obuci se. Kamilo je rekao da će biti nevreme, a ovi su putevi nesigurni i u najboljim uslovima. - Odmah ću se spremiti. Okrenuo se ostavivši je samu. Polako je ustala. U torbi je pronašla svoju odeću, donji veš i kozmetiku. Čak je i njen sat bio tu. Nedostajao je pasoš, diktafon i novčanik. Zašto li se predomislio?, razmišljala je oblačeći se. Energično je zatvorila rajsferšlus, pa je obukla crni šorts i majica. Pomislila je da će se u svojoj odeći osećati manje ranjivom, ali znala je da će tek u Londonu biti svoja. A možda ni tada... Morala je da skupi hrabrost da ode do džipa, ali obojica su bila zaokupljena tamnim oblacima. Kamilo joj je ljubazno klimnuo glavom, pa je uzeo njenu torbu otvorivši joj zadnja vrata. Serđo je seo na suvozačko mesto. - Idemo! - rekao je kratko. Zavaljena u sedište, sklopila je oči. Odjednom je automobil skrenuo i poskakivanje je prestalo. Znači, izašli su na pristojan put. Kada je munja blesnula na nebu, stresla se, a već u narednom trenutku čula je udar groma, kao i krupne kapi kiše kako udaraju o vetrobransko staklo. Počela je oluja.

Na ulazu u Kuću vukova dočekao ih je Eustasio s velikim kišobranom u ruci, a pritrčala je i Luiza da ponese Kareninu torbu. - Ona će te odvesti u tvoju novu sobu - objasnio je grof. - U podrumu, možda? - prekrstila je ruke na grudima. - Hoćeš li me okovati? - To je veoma privlačan predlog. Kasnije ćemo o tome popričati - osmehnuo se, a ona je jače pocrvenela. - Želim samo o jednoj stvari da razgovaram s vama, grofe Aligijeri, a to je kada ću moći da odem u London.

6. poglavlje

Drhtavih kolena Karen je pratila Luizu preko prostrane galerije. Samo sam besna, uveravala je sebe. Nije on neodoljiv! Morala je da potisne sva sećanja na njegove ruke i usne. Da, jutros je pogrešila, ali više se neće tako izblamirati. I treba da bude ljuta na njega, a ne na sebe! Ubuduće neka zadrži svoje komentare za sebe, baš kao i osmeh u zlatno-smeđim očima, svoju ljubavnicu u Vijaređu i sve druge žene s kojima se provodio. Očigledno ne ume da bude veran. Zaustavile su se ispred dvokrilnih vrata u dnu hodnika. Bila je to mala, ali veoma udobna i lepo opremljena dnevna soba. Okrenula se. - Ovo je čarobno, Luiza - rekla je. - Bella! Devojka je zadovoljno pokazala druga vrata. Karen je ušla u spavaću sobu ugledavši krevet od masivnog drveta s tamnoplavim baldahinom, kao i manja vrata koja su vodila u kupatilo. Topla voda! Kao u snu. Previše je lepo... - Ovo je za mene? - upitala je u neverici, jer je Luiza spustila njenu torbu kraj kreveta. - Da li ja ovde spavam? Dormire? Devojka je klimnula glavom, pa je otvorila vrata ormara. Bio je tu ostatak Karenine odeće, opran i ispeglan, kao i spavaćice, koje je dosad nosila. Progutala je pljuvačku. To je odeća dve potpuno različite žene... Ali uskoro će napustiti Kuću vuka, a kada otputuje, sve će ovo zaboraviti. Verovatno će se to uskoro desiti, pa grof želi da ona ispriča Najdželu Braunu i policiji da su se lepo odnosili prema njoj. Zašto bi je inače prebacio u bolju sobu? Zapravo, od početka se s njom lepo postupalo i u međuvremenu joj je ova neobična, zbunjujuća kuća postala draga.

A Najdžel Braun će učiniti sve da se osveti, u to nije sumnjala. I ja želim da grof bude kažnjen, prisetila se. Pa zašto joj je onda ta misao toliko bolna? Nije bila sigurna da to... zaista želi. - Gospođice? - Luiza ju je zabrinuto gledala. - Grazie, Luiza. Ne treba mi ništa više - raširila je ruke. - Niente. Devojka je pokazala zvonce kraj kamina, pa je ostavila Karen samu. Naravno, odmah je otrčala u kupatilo da se upristoji, a kosu je morala šamponirati čak tri puta da bi je temeljno oprala. Po čitavom telu imala je ogrebotine i modrice, ali je zapravo pogledom tražila tragove poljubaca Serđa Aligijerija. Čula je tihi zvuk iza sebe i ugledala je Serđa u dovratku. - Moja lepa sirena - promrmljao je prilazeći joj. Karen je bila zatečena, a onda je povratila glas. - Ne prilazi mi! - rukama je pokrila grudi. - Kako se usuđuješ da uđeš?! Napolje! Izlazi! Podigao je obrve. - Gospode, želeo sam samo da ti ovo donesem - u ruci mu je bila teglica s antiseptičkom mašću. - Pomislio sam da će ti zatrebati. Duboko je disala. - Onda ostavi mast i idi. Poslušao je prvi deo njene zapovesti. - Zašto se toliko žestiš, najdraža? - upitao je nežno. - Pa već sam te video nagu. Još je jače pritisnula grudi. - Ne moraš me podsećati na to, dovoljno sam osramoćena. - Ah - ućutao je za trenutak. - A ja se sećam samo velike strasti - rekao je mirno. - Mogla si reći „ne“, Karina. - Znam - ugrizla se za usnu. - Pa zašto me nisi zaustavila? - Zato što sam bila uplašena susretom s vukom. Bila sam van sebe, a ti si to iskoristio. - Draga moja Karina, nisi dobra lažljivica. Da nas Kamilo nije omeo, dobro znaš šta bi se dogodilo i zato mi nemoj servirati takve priče.

- Ja... nisam mogla jasno da razmišljam. Nisam znala šta radim - rekla je besno. - Za razliku od tebe, gospodine. Tvoji su ciljevi jasni i ništa te neće sprečiti da ih ostvariš. Slegnuo je ramenima. - Želeo sam da spavam s tobom, lepa moja. To nije nikakva tajna. - Zar ne možeš da apstiniraš ni nekoliko sati?! Uostalom, upravo si se vratio od ljubavnice iz Vijaređa. - Portofino - ispravio ju je ravnodušno. - Posetio sam jednu damu u Portofinu, ne u Vijaredu. - Zar je važna lokacija? - Ako mi nešto prebacuješ, budi precizna - ćutao je trenutak. Očigledno ne deliš moje mišljenje. - Ne nameravam ništa da delim s tobom, pa tako ni ovu kuću. Kada ću konačno moći da odem? - Žao mi je, ali ta odluka ne zavisi od mene. Ili je i to nešto što bi radije zaboravila? - uzeo je beli frotirski bademantil s čiviluka dodavši joj ga. - Voda se u međuvremenu ohladila, ne želim da se prehladiš - zatim se okrenuo. Ipak, pre nego što je napustio prostoriju, Karen je izašla iz kade i umotala se u bademantil. Dopirao joj je do stopala i pojas je mogla dva puta da obavije oko sebe. Namrštila se zavrćući rukave. - Je li ovo tvoj bademantil? - Jeste - pogledao ju je. - Ali opran je. Ne treba da se plašiš da ćeš se uprljati. Nešto joj je palo na pamet i usta su joj se sasušila. - Kupatilo, druga soba... i to je tvoje? - Naravno - naslonio se na dovratak. - Čitava kuća je moja. Šta si mislila? Nisam na to mislila, znaš to dobro. - Zabrinuta si zato što se pitaš hoćeš li deliti privatni apartman sa mnom. - Nisam zabrinuta, besna sam! Zar nisi iznenađen?

- Mislim da me ne možeš više mnogo iznenaditi, Karina, bolje je reći da si me razočarala. - Zašto? Zato što tvoj užasni plan nije uspeo? Podigao je tamne obrve. - Znači, tako doživljavaš moju želju da ti budem ljubavnik? - A ko je sad licemeran? - upitala je hladno. - Iskreno te želim, Karina - osmehnuo se i srce joj je zastalo. Popodne ću ti praviti društvo pa ti to mogu dokazati - dodao je umilno. Karen se borila sa željom da kaže da. - Samo vam je to na umu, grofe Aligijeri? - odmahnula je glavom. - Šta bi moglo biti važnije od toga da te držim u naručju, najdraža? - posle kratke pauze dodao je: - A možda želim da mi budeš blizu da ne bi pobegla. - Ili tražiš način da dodatno kazniš Braunove... Džejmsa. - Zašto bi mi to bilo važno? Sve što je potrebno, već je učinjeno. - Za kaznu što nisu odgovorili na tvoje poruke - disala je duboko. - Odvesti me u krevet i to ispričati mom vereniku bilo bi veoma ponižavajuće po njega. Osmeh je nestao sa Serđovog lica. - Imaš bujnu maštu - odgovorio je mirno. - Šta misliš da ću mu reći? Da je tvoje telo svetlo i čisto poput mesečine? Da imaš maleni mladež na boku i da sam ga poljubio? Da ukus tvoje kože podseća na mešavinu meda i ruža? Sve detalje o tebi, koje on sigurno zna, i koji će ga najviše povrediti kad ih čuje od drugog čoveka? - Da, ako tako želiš da se izraziš - krv joj je proključala. - Ne želim - rekao je grubo. - Hoću da poravnaju dug prema meni i ništa više. To kako me ti predstavljaš vređa i tebe i mene. - Onda me vrati u moju staru sobu - što dalje odavde. - Molim te - dodala je. - Ne, ostaćeš ovde, pre svega iz sigurnosnih razloga. Spavaćeš sama. Ja ću koristiti sobu pored tvoje. - Imaju li vrata bravu?

- Da - izvili su mu se uglovi usana - ali nema ključa. - Očekuješ da ti verujem? Nema šanse, gospodine! Ali jedno ti obećavam: ako se usudiš da mi priđeš, boriću se. Podrugljivo ju je odmerio. - Neću ti prilaziti, ti ćeš doći meni, svojevoljno. I predaćeš mi se - potom je otišao. Karen je gledala u zatvorena vrata. Sela je na krevet čekajući da je prođe drhtavica. Ili da se Serđo vrati. Kad je shvatila da se to neće dogoditi, uzela je fen i počela da suši kosu. Srce joj je zaigralo kad se setila kako ju je opisao. Ali njegove reči nisu ništa drugo nego istrošene fraze uvežbanog zavodnika. Ha, kao da bi mu se ona ikad ponudila! Džejmsu nikad nije palo na um da uporedi njeno telo s mesečinom... Obukla je laganu plavu suknju i belu bluzu kratkih rukava, pa je sela na tapacirani sims prozora u dnevnoj sobi. Med i ruže... Osetila je olakšanje kad joj je Eustasio doneo ručak. Supa, zapečena testenina u pikantnom sosu i sveže, ukusno voće. Na svom skromnom engleskom obavestio ju je da je njegova ekselencija grof zbog hitnog posla morao da ode, ali vratiće se do večere. Dok je uživala u ukusnom obroku, mislila je na to kuda su ga ti hitni poslovi odveli. U Vijaređo ili u Portofino? Uveče je obukla crnu haljinu, koju je nosila prvog dana u operu. Po ulasku u salon primetila je da je zid iznad kamina prazan. U prvom momentu pomislila je da je to varka. - Naredio sam da je odnesu. Karen se okrenula. Serđo je stajao u okviru vrata, ozbiljno je gledajući. Delovao je moćno i nedostupno u tamnom poslovnom odelu. Osećala se kao da ju je neko udario pesnicom u stomak. - Zašto? - upitala je brzo. Slegnuo je ramenima. - Posle tvog susreta s vukom pomislio sam da je tako bolje, jer ne želim da te bilo šta podseća na ono iskustvo.

Karen je osetila da joj se krv penje u obraze. - Ali zaštita ugroženih vukova deo je tvog nasleda - trudila se da joj glas zvuči čvrsto. - Grof Đilermo je svojim radom postigao cilj. Ja želim da ova kuća bude ono što je nekada bila, Kuća proleća - slabašnio se osmehnuo. - Ti si razlog tome. - Kuća proleća - ponovila je polako. - To zvuči... čarobno. - Pobrinuću se za to da bude čarobno. Pogledi su im se sreli i vreme kao da je stalo. Kao da ju je neka nepoznata moć vukla njemu i uništenju svega onoga što je dosad volela i što joj je bilo važno. Spustila je pogled prekrstivši ruke na grudima. Čula je njegov glasan uzdah osetivši eho u sebi. - Pusti me da odem - rekla je odlučno. - Tvrdio si da nikadanisi bio s nekom ženom protiv njene volje, a mene držiš ovde protiv moje volje. Ovako ne može dalje. - Jasno mi je, ali ovo svakako neće još dugo potrajati. Grlo joj se bolno stegnulo. - Znači li to da ima novosti iz Londona? - Nažalost, ne. - Onda okončaj sve ovo i pošalji me kući! Najdžel Braun nikad neće popustiti. Pojma nemaš kome se suprotstavljaš. - Varaš se, Karina, odavno mi je to jasno. I neću... ni ja neću popustiti - ućutao je za trenutak. - A ti? Jesi li još uvek odlučna u nameri da se udaš u tu porodicu? Podigla je bradu. - Udaću se za čoveka koga volim, ne za njegovu porodicu. - Srećan sam što tako misliš. Nadam se da se nećeš razočarati - otišao je do bara pripremivši im piće. Uzimajući čašu iz njegove ruke, pazila je da mu ne dotakne prste. - Za tvoju srećnu budućnost, najdraža - nazdravio je, a onda podrugljivo dodao: - Ma kakva ona bila - na eks je ispraznio sadržaj.

- Za sreću - ponovila je Karen vatreno, ali kampari joj je bio... gorak. Večerali su u nepodnošljivoj tišini i Karen je jedva dočekala da ustane od stola. - Bežiš od mene, lepotice? - do vrata ju je pratio njegov tihi, duboki glas. U njenoj sobi krevet je bio raspremljen za noć i Karen je s olakšanjem primetila da je pokrivač presavijen samo na jednoj strani. A od njega me razdvajaju vrata bez ključa. Preostaje joj nada da će on održati obećanje. Ali njen noćni mir ništa nije poremetilo. Kad je ujutro otvorila oči, sobu su ispunili zraci sunca i srećna Luiza donela je tacnu s doručkom. Karen je na njoj pronašla poruku. Molim te, oprosti mi za sinoć, ali danas je novi i predivni dan. Pre podne ću se spustiti na obalu mora i nadam se da ćeš mi dozvoliti da te u znak izvinjenja povedem sa sobom. Ukoliko prihvatiš poziv, naći ćemo se u salonu u jedanaest sati. Karen se namrštila, pa je još jednom pročitala pismo. Zdrav razum govorio joj je da je dan u Serđovom društvu igranje vatrom. Nije se plašila da će on pokušati da je zavede. Naprotiv, nije verovala sebi. Kad je Eustasio došao po posude, mirno mu je rekla: - Molim vas, zahvalite se grofu u moje ime i poručite mu da se radujem izletu. Potom je Karen prebirala po svojoj garderobi tražeći nešto odgovarajuće. Na kraju je izabrala belu lanenu suknju i crnu tuniku. Kosu je na potiljku skupila u punđu. U salonu ju je Serđo čekao odeven u bež lanene pantalone i tamnoplavu polo majicu. Razgovarao je s Eustasiom, ali kad je ugledao Karen, osmehnuo se tako da joj je telo zadrhtalo. Prilazeći mu polako, osećala je potmulu tutnjavu svog srca. - Zar se ne plašiš da ću ponovo pokušati da pobegnem? Grof je slegnuo ramenima. - Naravno da bi se moglo dogoditi... planiraš li to?

Pogledali su se u oči. - Ne - čula je sebe kako izgovara. - Hajdemo onda. Pred ulazom u vilu bio je parkiran sportski dvosed s otvorenim krovom. Karenino srce je poskočilo. Znači, biće sami. Spustivši se na suvozačko mesto, vezala je maramu oko glave. Serđo je vešto manevrisao krivudavim ulicama do obale. - Srećna sam što je nevreme prošlo - progovorila je. - Biće ga opet, nadam se ne uskoro. - Samo da ga ne bude dok sam ja ovde. - Naravno - glas mu je bio mek - ali ko zna koliko će to potrajati. - I kakav će biti moj život posle toga... - prošaputala je Karen. Razmišljala je o tome koliko će Najdžel Braun biti besan na nju ako bude morao da plati visoku otkupninu, i osetila je nalet hladnoće. - Na šta misliš? - namrštio se Serđo. - Za početak, da li ću zadržati posao. Nestala sam s lica zemlje bez objašnjenja, a vratiću se praznih ruku. To nije baš dobro za karijeru. - Pa udaćeš se i ne moraš razmišljati o karijeri. - Šovinista! - Ali samo sam ponovio ono što ti je poznato - osmehnuo se. Ili možda smatraš da će tvoj verenik prihvatiti da njegova žena radi? Trgnula se. - Ima li nešto što ne znaš o meni? - grubo je upitala. - Da - nasmejao se. - Treba još jednu, poslednju tajnu da odgonetnem. - Bar nešto mogu da sakrijem od tebe! - Možda. Ali mogu bar da se nadam - kratko je ućutao, a onda je nastavio: - Mnogo toga bi i ti mogla da otkrij eš o meni, ali nikad ništa ne pitaš. Prekrstila je ruke da ne bi primetio da je uzdrhtala.

- Radije bih promenila temu. - U redu. O čemu želiš da razgovaramo? - Rekao si... da idemo na more, ali ne poznajem ovaj kraj. Kuda zapravo idemo? - Moram nešto privatno da obavim u Portofinu - osetila je porugu u njegovom glasu. Za trenutak se umirila. Šta on to pokušava da dokaže? Da mu je sve dopušteno? Da li bi bio takav i prema njoj da je napravila najveću grešku i postala njegova ljubavnica? Grlo joj se stisnulo. Bar je pošteđena tog poslednjeg poniženja. Ali to što je prisiljava da se vidi s njegovom ljubavnicom... okrutan je prema obema. Oštar bol širio se po njenim grudima dok je istovremeno osećala potrebu da viče, udara i da plače. Bože!, pomislila je u neverici. Ja sam ljubomorna! Znači, takav je to osećaj. Mrzim to. I mrzim sebe... Bol joj je oduzeo dah. Jednog dana sve će ovo zaboraviti kao ružan san. Ostatak vožnje protekao je u tišini. Sve vreme osećala je bolnu prazninu u duši, suze su je pekle u očima, ali neće mu pokazati kao se oseća... Portofino leži na najisturenijem delu malog poluostrva, a jedina ulica u kojoj je saobraćaj dozvoljen veoma je tesna i krivuda uz obalu. - Parkiraćemo se ovde i nastavićemo pešice. - Prijala bi mi šetnja - rekla je Karen. - Duga šetnja... za to vreme možeš da obaviš privatni posao. - To nije moguće, najdraža. Za ovaj posao potrebna si mi ti, zar ti nisam rekao? Pogledala ga je. - Jesi - zvučala je ogorčeno - ali sam se nadala da ćeš se, za dobro svih nas, predomisliti. - Nije reč samo o mom mišljenju, Karina. Uskoro ćeš to shvatiti.

- Idemo! - uhvatio ju je za ruku. - Vreme je da konačno saznaš istinu i razlog zbog kojeg te još uvek nisam pustio. Posle nekoliko stotina metara Serđo je skrenuo u tesnu ulicu. - Idemo u vilu Gabriele - napomenuo je. - Zar ti nije jasno koliko si okrutan? Prema njoj... - nije izgovorila i prema meni. - To nije okrutnost, to je neophodnost. Prišli su velikoj kapiji, iza koje se izdizala kuća opasana lepo negovanim vrtom. Serđo je ušao u dvorište i pritisnuo zvono kraj ulaznih vrata. Otvorila im je Domenika. Serđa je pozdravila klimanjem glavom, ali zapanjenoj Karen uputila je neprijateljski pogled. Otkud ona ovde?, pitala se Karen prolazeći kroz provetreni salon na terasu. Ugledala je ženu u crnini naslonjenu na kamenu ogradu. Pred Karen nije bila ni seksepilna plavuša ni bujna brineta iz njenih fantazija, već postarija žena, sede kose upletene u pletenicu. Lice joj je bilo divno, ali nekako umorno. Žena je očima boje ćilibra neprijateljski odmeravala Karen, a zatim se okrenula Serđu rekavši mu nešto na italijanskom uz ljutitu gestikulaciju. - Mora tako biti - rekao je nežno. - Znaš to. Molim te, pričaj engleski, inače te Karina neće razumeti - pogledao je Karen, koja je ukočeno stajala kraj njega. - Najdraža, želim da ti... - Znam ko je ona. To je Flora Mastrojani, nestala operska pevačica. Zbog nje sam i došla u Italiju. Ja... ne mogu da verujem. - Osim toga, ona je moja majka, grofica Aligijeri. Karen je zbunjeno zatreptala. - Dobar dan... - promucala je. - Ne planiram da pričam s vama, gospođice - uprkos neprijateljskom tonu, glas joj je bio milozvučan. - Srele smo se samo zato što je moj sin insistirao na tome. Nikad svojevoljno ne bih ugostila ženu povezanu s mojim neprijatnima.

- Neprijatelji? - ponovila je Karen. - Kako to mislite? Ako pričate o mom vereniku i njegovom ocu, nije im poznato čak ni vaše ime. A ipak, Džejms joj je rekao da je njegovog oca silno uznemirilo njeno putovanje u Italiju... - Ne - odgovorila je grofica hladno, - Serđov otac se za to pobrinuo. Znao je da će biti problema i plašio se za mene. Da bi me zaštitio, insistirao je na tome da naša tajna ostane tajna. Želeo je da zaštitio moj ugled i moju karijeru. - Ne razumem ni reč - odmahnula je Karen glavom. - Kakvi problemi? - Počni redom, mama - mirno je predložio Serđo. - Ovo je vreme za objašnjenja, ne za nove nesporazume - poljubio je majčinu ruku. - Mama, molim te, shvati da Karina ni za šta nije kriva. - Nije? To bi me začudilo, ali kako ti želiš - grofica je pokazala baštensku garnituru za sedenje. - Hajde da sednemo. Karen je oklevala. Osećala se kao da stoji nad provalijom i samo je jedan korak deli od pada. Ništa nije želela da čuje, želela je da se vrati u svoj svet. Uprkos toplim zracima sunca, stresla se. Ipak treba da čujem. Ne mogu čitavog života razmišljati o tome zašto mi se ovo dogodilo. Čim su seli, Domenika je donela bokal hladne limunade i čaše. Karen je posmatrala kako topli osmeh menja crte njenog lica dok razgovara s groficom. Serđo je dodao Karen čašu limunade. - Moram da počnem pitanjem. Da li si ikad kod Braunovih čula prezime Marčeti? Karen se namrštila. - Da, jednom. Džejms je rekao da su ranije u firmi postojala trojica direktora. Sigurna sam da je i to prezime spomenuo. - Tako je - Serđo je klimnuo glavom. - Benito Marčeti. Povukao se zbog lošeg zdravlja prepustivši upravljanje svom sinu Tomasu. Tomaso je proveo deo mladosti u Engleskoj, pohađao je školu s Najdželom Braunom i bili su prijatelji. Kad su Tomasu javili da je

u milanskoj filijali nastao problem, otputovao je u Italiju da ga reši - pogledao je u majku, pa je nastavio: - Tom prilikom upoznao je mladu sopranistkinju, čija je karijera bila u usponu. U Milanu je odlazila na privatne časove kod maestra Benzana i trebalo je da se vrati u Rim i da peva Gildu u Rigoletu. - Zaljubili smo se jedno u drugo - nadovezala se grofica i nestalo je gorčine iz njenog glasa. - Bili smo mladi, oboje na početku karijere. I ništa nam osim naše ljubavi nije bilo važno. Nisam znala da je to moguće... da nam se životi u trenutku promene - osmehnula se. - Nikome to nismo rekli, samo je Tomasov najbolji prijatelj znao. On nas je upoznao... i obećao je da će čuvati našu tajnu. I to je čitavog života radio. - Mislite na... grofa Aligijerija? - Karenin glas bio je jedva glasniji od šapata. - Da - uskočio je Serđo. - Posle operske sezone u Rimu moja majka i Tomaso Marčeti želeli su da se venčaju, ali pre toga Tomaso je morao da se vrati u London i da preduzme nešto povodom onoga što je saznao u Milanu. - Šta je saznao? - U misterioznim transakcijama nestale su velike svote novca. Tomaso je otkrio da je sve prebačeno na račun jedne osobe, ali on nije mogao niti je želeo da poveruje u to - Serđo je uzdahnuo. Ispričao je to grofu, koji ga je upozorio da bude oprezan, ali bilo je prekasno. Uhapšen je odmah po sletanju u London, a svi sumnjivi poslovi vodili su do njegovog imena. - Koliko je novca bilo u igri? - Karenina usta su se osušila i jedva je govorila. Slegnuo je ramenima. - Oko pola miliona funti. Prilikom prvog saslušanja odbijen je zahtev za kauciju i on je morao da čeka u zatvoru završetak postupka. Za to vreme pisao je svojoj verenici da mu je sve namešteno i obećao da će uskoro dokazati da je nevin. Upozorio ju je da ni u kom slučaju ne dolazi u Englesku i da mu piše isključivo preko advokata. Svog prijatelja Čezarea zamolio je da se pobrine

za nju ukoliko mu se nešto dogodi. I naveo je ime pravog krivca. Karen je zurila u groficu. - Znam šta ćete reći, ali ne mogu... ne želim da poverujem u to. - Baš kao Tomaso u početku. Taj čovek bio mu je prijatelj i bilo je nezamislivo da bi proneverio novac pobrinuvši se za lažni račun u nameri da sve svali na mog Tomasa. Razumete li, gospođice? Najdžel Braun je kriminalac, lopov, a u Božjim očima i ubica!

7. poglavlje

- Ne! - Karen je skočila oborivši svoju čašu. - Ne mogu da poverujem u to! Nikad on ne bi... - Rekla sam: ubica u Božjim očima - mirno je ponovila grofica. - Ne kažem da je to sam učinio ili da je nekoga angažovao za taj posao, ali strpao je mog Tomasa u zatvor i time je odgovoran za njegovu smrt. - Bila je to zatvorska tuča - sumorno je objasnio Serđo - i moj otac je iskrvario. - Tvoj otac? - ponovila je Karen. - Ali ja sam mislila... Grofica je podigla ruku. - Pre nego što se Tomaso vratio u London, rekla sam mu da sam trudna. Kad je uhapšen, nadala sam se da će mu to što će postati otac dati snagu da dokaže nevinost. I učinio bi to da je poživeo - za trenutak je zažmurila. - Ali ubijen je u tuči i na njegovom imenu ostala je mrlja. - Šta planirate? - upitala je Karen drhtavim glasom. Grofičine oči su sevnule. - Nateraću Najdžela Brauna da plati za ono što je učinio. - Ali nemate nikakve dokaze - taj čovek će biti moj svekar, moram ga braniti! - Osim toga, možda se gospodin Marčeti prevario i okrivio pogrešnog čoveka. I to je moguće - disala je duboko. - Vi ste ga voleli i želite da mislite najbolje o njemu, to mogu da razumem. Ali to ne znači da je Najdžel Braun kriv. - Ali dokazi postoje - rekla je grofica. - Tomaso je svaku pojedinost zapisao, a beleške su pronađene na skrovitom mestu u njegovom londonskom stanu. - Sve je ispričao Čezareu - nadovezao se Serđo - i njegov prijatelj je pronašao beleške.

Karen je progutala pljuvačku. - Ali zašto grof nije odmah izneo te dokaze? - Pokušao je, ali znao je da moj otac ne veruje inspektoru koji je vodio slučaj. Grof se plašio da će dokumenta jednostavno nestati. - Ali pre svega mislio je na mene - ubacila se grofica. - Tada nisam mogla da razmišljam ni da govorim. Više nisam mogla ni da pevam... Neko vreme sam se čak plašila da ću izgubiti bebu. Karen je prestala da diše. Ispod oka je pogledala Serđovo ponosno, hladno lice i srce joj je zastalo pri pomisli... U tom slučaju nikada te ne bih videla, nikada me ne bi držalo u naručju. Ne mogu da podnesem pomisao na to. Ne mogu... - Čezare je obećao da će me štititi - nastavila je Serđova majka. - I ispunio je obećanje. Znao je da mi je potreban mir i sigurnost da ne bih izgubila pamet - nežno se osmehnula. - Dao mi je sve, čak i ime meni i mom detetu, a ništa zauzvrat nije očekivao. Krišom smo se venčali i preselili u Kuću vuka, gde je Serđo odgajan kao grofov sin. - Ali sigurno su vas tražili - zatreptala je Karen, - Bili ste poznati, a onda ste odjednom nestali. Grofica je slegnula ramenima. - Niko nije znao gde da me traži - mirno je zaključila. - Ni vi me nikad ne biste pronašli da vas nisu ovamo doveli, gospođice. Karen se ugrizla za usnu. - Hvala, na to me ne morate podsećati. Imate predivan glas, kako ste mogli da se odreknete pevanja? - U prvo vreme bila sam očajna, ali s vremenom je bilo bolje. Rodio se moj sin, bila sam žena svom mužu, a glas mi se vratio. Ali zaklela sam se da nikada više neću zapevati na sceni dok Najdžel Braun ne plati za svoja dela. Nadam se da će taj trenutak uskoro doći. - Šta biste učinili da je redakcija poslala nekoga drugog? - To nam nije bio jedini plan. Možda bismo otišli na Maldive nasmejala se. - Znate čak i gde planiramo medeni mesec?

- Znamo sve o porodici Braun. Moj pokojni suprug naredio je da ih prate, a poslednjih godina pojačao je nadzor. Karen je oborila glavu. - Razumem... - Nismo želeli da naudimo vama - rekla je Flora - ali mislili smo da nam možete biti korisni. I bili ste. - Zašto ste baš sad odlučili da učinite nešto? - Najava mogućnosti da će Najdžel Braun dobiti plemićku titulu pružila nam je idealnu priliku za osvetu. Oduzećemo mu nešto za šta je čitavog života radio. A njegova karijera počiva na pohlepi i izdaji. - Mislite da će vam on to dopustiti? - Karen je u neverici odmahnula glavom. - Nikad! - Među papirima mog oca je i pismo ispisano Braunovim rukopisom, u kojem ga moli da ćuti i zaklinje se da će sve ispravili. Verovatno je svih ovih godina verovao u to da pismo nije pronađeno. - Ali ako imate dokaz, zašto sam vam ja trebala? To nema smisla. - O, očekujemo mnogo od njega - Serđo se uozbiljio. - Mora da nam pošalje pismo u kojem priznaje da je kriv, ali ne samo za proneveru pola miliona, nego i za izdaju, koja je rezultirala smrću mog oca. Osim toga, mora odbiti plemićku titulu. Grofica je podigla obrve. - To je samo pravda, gospođice. Zar je to teško razumeti? - Ne - rekla je Karen umorno - ne mogu u ovim okolnostima ni da mislim. I volela bih da sve ovo nikad nisam čula. Potom je kamenim stepenicama sišla u vrt. Čula je glasove, a onda sve slabije lupkanje potpetica. Očigledno je Flora Aligijeri otišla nazad u kuću. Karen se okrenula kad joj je Serđo prišao. - Oprosti mi, Karina - tiho je zamolio - ali bilo je vreme da saznaš istinu. Zamućenim pogledom pratila je liniju horizonta.

- Džejms o tome ništa ne zna - glas joj je drhtao. - Ništa! - Naravno - rekao je suvo. - Ne veruješ u to? - Ti veruješ, to je dovoljno - neobičan ton u njegovom glasu učinio je da joj srce poskoči. Brzo je promenila temu. - Znači, Domenika zapravo radi za tvoju majku? To objašnjava njeno neprijateljstvo, a sada kad sam upoznala groficu, mogu da razumem Domenikinu odanost. Volela bih da smo se upoznale u drugačijim okolnostima. - I meni bi bilo draže... Karenino srce tuklo je kao ludo. - Milo mi je što je bila srećna s tvojim očuhom. Serđo je pognuo glavu. - On je bio divan čovek. Voleo ju je od prvog sustreta, ali kad ju je upoznao s Tomasom, znao je da ju je izgubio, ali uvek je govorio da je bolji čovek pobedio. - Možda je ipak trebalo da se bori za svoju ljubav i da ne bude toliko plemenit. Možemo li sad otići? - Još ne. Prvo ćemo ručati s mojom majkom. Domenika ih je povela u hladnu i mračnu trpezariju. Duge zavese bile su navučene na prozore da se u prostoriji sačuva svežina. Iako nije bila pri apetitu, Karen je sve probala. Serđo je malo pričao, bio je zamišljen i prepustio je grofici ćaskanje s njihovom gošćom. U neko doba ušla je Domenika i prošaputala Serđu nešto na uvo. Karen je od toga razumela samo reč telefon i od straha i uzbuđenja zgrčio joj se stomak. Videla je kako je ustao i, kratko spustivši majci ruku na rame, napustio je trpezariju. Grofica je sedela uspravno, gledajući preda se. Minuti su prolazili, a napetost u prostoriji mogla se nožem seći. Karen je stezala ruke u krilu toliko da su joj zglobovi pobeleli. Ovo je trenutak koji si čekala, rekao je neki glasić u njenoj glavi. Za kojim si čeznula. Pomisao na ponovni susret s Džejmsom trebalo je da je usreći. Njen život će se vratiti u normalu i pozabaviće se pripremama za venčanje.

Ipak, današnji dan sve je promenio. Jeza joj se spustila niz leđa. Serđo se vratio. - Stigao je posetilac iz Engleske i čeka u Kući vuka - rekao je mirno. - Čini se da je doneo pismo koje smo zahtevali - mišić mu je zaigrao na licu. - Konačno je završeno. Za trenutak je sve bilo mirno, a onda je grofica izgubila pribranost i potekle su joj suze. Serđo ju je zagrlio, tiho joj nešto pričajući na italijanskom. Karen je neprimetno ustala. Kad je ušla u salon, naletela je na Domeniku. - Šta tražite? - agresivno je upitala. - Kupatilo. Nadam se da je to dopušteno. Domenika je promrmljala nešto nerazumljivo, pa je odvela Karen u kupatilo na prvom spratu. - Čekaću pred vratima - prekrstila je ruke. Noge su joj toliko drhtale da se morala nasloniti na lavabo. Umila se hladnom vodom i pustila je da joj voda teče po dlanovima. Kada se vrati u Kuću vuka i ponovo bude s Džejmsom, sve će biti u redu. Zajedno će se suočiti s problemima. Ali zašto joj je teško da se seti njegovog lika ili glasa? Kratko kucanje na vratima prenulo ju je iz misli. Domenika je postala nestrpljiva. - Trenutak - doviknula je. Drhtavim prstima popravila je frizuru. - Želite li da me pretresete? - upitala je otvorivši vrata. Iznenadila se kad je videla da je ne čeka Domenika, već grofica. Oh... Molim vas, oprostite. - Nema razloga da se izvinjavate - grofičine oči bile su crvene, ali u međuvremenu se pribrala. - Moj sin kaže da želi što pre da pođete. - Da - progutala je Karen pljuvačku - naravno. - A ja sam poslala Domeniku da bih s vama nasamo popričala. Ja se vama moram izviniti, gospođice. Mislila sam da znate kakav je vaš budući svekar, ali da ste spremni da to zanemarite zbog njegovog bogatstva i moći i da ste zato jedna od njih. Ali sad sam

vas upoznala i ne mislim više tako... Imali ste pravo da saznate istinu baš od mene. - Moj odnos s gospodinom Braunom nikad nije bio jednostavan - priznala je Karen, - A sad će biti problematičniji nego ikad, ali... Uvek sam govorila da se udajem za Džejmsa, a ne za njegovog oca, i znam da je Džejms nedužan kao i ja - pokušavala je da se osmehne. - Sigurna sam da ćemo umeti da se nosimo s tim. - Vaša vernost je za svaku pohvalu - u grofičinim očima videla je odobravanje. - I molim vas da oprostite Domeniki. Za njenu baku se govorilo da može da vidi budućnost, a ona je predskazala da će preko mora doći plavokosa žena, koja će doneti kraj Kući vuka. Od početka je verovala da ste to vi. Karen je odmahnula glavom. - Vara se. Sigurno nisam poslednja plavuša, koja se našla na Serđovom putu - slabašno se osmehnula. - I... obećavam da vam po povratku neću praviti nikakve probleme. Ne brinite. - Hvala vam - grofica ju je zamišljeno posmatrala - ali plašim se da je kasno i šteta se ne može popraviti - uzdahnula je. Hajdemo, da Serđo ne čeka.

ꙍ Serđo im je prišao krupnim koracima, lice mu je bilo napeto. Majku je poljubio u obraz. - Učiniću sve kako smo se dogovorili, mama - gledao ju je ispitivački. - Nisi se predomislila? - Pravda će pobediti - odgovorila je grofica. - Samo se to računa. Ne znaju s kakvim protivnikom imaju posla, stresla se Karen. Sada je znala istinu. Na kapiji se još jednom okrenula ugledavši na jednom prozoru Domeniku. Pred sobom je držala stisnutu pesnicu. Karen je ponovila gest.

- Šta to znači? - upitala je Serđa. - Zaštita od zlih duhova - namrštio se. - Pretpostavljam da je to bila Domenika? - Da, ali mislim da je previše oprezna. Uostalom, nikada me više neće videti. - Žao mi je što si je upoznala - uzvrato je on. - Moja majka ju je naučila engleski i mislio sam da će ti olakšati boravak, ali to je bila greška. - Tvoja majka odlično priča engleski. - Da, kao i francuski i pomalo nemački. - Misliš li da će ponovo zapevati ako je u pismu ono što je zahtevala? Slegnuo je ramenima. - Ko zna? Zašto pričam s njim kad treba da se radujem susretu s Džejmsom?, prošlo je Karen kroz glavu. Čim je zagrli, sve će zaboraviti. Osim toga, sad će moći da se brani od njegovog oca, a to će joj olakšati budućnost. Pred kućom je bio parkiran nepoznati automobil. Naslonjen na haubu, vozač je pušio cigaretu. Eustasio je čekao pred vratima i pozdravio je Serđa bujicom reči na italijanskom. Karen ih je pratila. U holu je zastala. Iza sebe je čula tihi Serđov glas: - Karina... Osetila je neobjašnjivi, ludi impuls da se okrene, da mu se baci u naručje i da ga zamoli da je zadrži zauvek. - Ime mi je Karen - rekla je. - Karen Stoun. I sad želim da vidim svog verenika. Gledala je u vrata dok joj je srce bolno udaralo u rebra. Osetila je mučninu. Džejms me čeka, a ja ne želim da se vratim s njim. Ne želim da ga sretnem, ali moram. Moram... Na taj trenutak je čekala svih ovih dugih dana i noći.

Podignute glave prošla je kraj Serđa, a onda je zastala. Nije bilo Džejmsa, potpuni stranac sedeo je u fotelji kraj kamina. - Vi ste sigurno gospođica Stoun. Za takozvanu žrtvu otmice uživate mnogo slobode. Znate li otkad vas čekam? - Da smo znali da dolazite, gospodine, mogli smo izbeći ovu neprijatnost - odgovorio je Serđo. Posetilac ga je odmerio od glave do pete. - Doneo sam pošiljku za grofa Aligijerija, a vi spakujte svoje stvari, mlada damo! U osam imamo avion iz Đenove. Karen se zaprepastila, ali pre nego što je išta mogla da kaže, Serđo se ubacio u razgovor: - Vaše ime je Simpson, gospodine? Mogu li vam poželeti dobrodošlicu u svoj dom? - Za to nemamo vremena - grubo je odgovorio čovek. - Dobio sam uputstva da završim posao i vratim devojku - okrenuo se Karen. - Požurite! Izazvali ste dovoljno neprijatnosti, ne treba još i let da propustimo. Ošinula ga je pogledom. - Kako se usuđujete da mi se obraćate tim tonom? Gde je Džejms, moj verenik? - Zar ste pomislili da bi moj poslodavac poslao sina ovamo? A ne, draga moja, vaša mala epizoda dovoljno nas je koštala izgovorio je Simpson podrugljivo. Otvorio je akten-tašnu i izvadio iz nje kovertu. - Ovo je za takozvanog grofa. Čekam priznanicu. Serđo se hladno nasmejao. Nadam se da nemate ništa protiv ako pročitam sadržaj pre nego što pustim gospođicu Stoun. Uzeo je kovertu, pa je prišao prozoru i počeo da čita. Karen je gledala u vatru u kaminu. Želela je da taj plamen istopi led u njenoj duši. A šta ako u pismu nije ono što su zahtevali? Kada se Serđo vratio, klimnuo je glavom.

- Vaš poslodavac održao je reč. I ja ću svoju održati, pobrinuću se da stvari gospođice Stoun budu spakovane i ubačene u automobil. - Zar ne bi trebalo o tome ja da odlučim? - javila se Karen, pa se okrenula pridošlici. - Neću putovati s vama, gospodine Simpson. Recite svom poslodavcu da sam sama došla ovamo i da ću se sama vratiti, naravno, kad poželim. Nemam povratnu kartu. - Uputstva mog poslodavca nisu takva. - Onda je trebalo da pošalje nekoga drugog. I to mu možete poručiti. - Ali on vas čeka... - I ja sam čekala - rekla je Karen - poprilično dugo. Možete mu i to reći. Gospodin Simpson se okrenuo Serđu. - Ovo nije po dogovoru. Serđo je slegnuo ramenima. - Zaista? Oslobodio sam gospođicu Stoun, ali ne mogu je naterati da ode s vama. Možete pokušati na silu da je ugurate u vozilo, ali to vam ne bih savetovao. - Ni ja - dodala je Karen. - Mislim da ste na istoj strani - gospodin Simpson se razbesneo. - Možda treba da vratim kovertu svom nalogodavcu, - Nećete je dobiti - izgovorio je Serđo ledeno. - Zaboravite apsurde pretpostavke, gospodine Simpson. Pre dva dana gospođica Stoun je, rizikujući život, pokušala da pobegne. Ona će se vratiti svom vereniku kad to sama poželi - prišao je vratima otvorivši ih. - Doviđenja, gospodine. Nažalost, ne mogu reći da mi je bilo zadovoljstvo. Posetilac je oklevao trenutak, pa je uzeo svoju tašnu i izjurio iz kuće. Trenutak je sve bilo mirno, a onda je Karen progovorila: - Kakva odvratna žaba krastača! Serđo je zaključao vrata. - Ipak, ovo ti nije bilo pametno. - Hoćeš da kažeš da je trebalo da odem s njim?

- Uvek si govorila da ti je jedina želja da konačno budeš slobodna. Čak si pokušala da pobegneš, a sada kad je sve prošlo, imaš šansu da odeš, a ti ostaješ. Zašto? Zar je moguće da on ne zna? - Ja... razočarala sam se jer sam očekivala Džejmsa - što nije bila laž. - Žao mi je. Progutala je pljuvačku. - Ali sutra ću otputovati ukoliko Kamilo bude imao vremena da me odveze u Đenovu. Odnosno, ako me ne zamoliš da ostanem. - Sve ću pripremiti za tvoj povratak - dodao joj je kovertu. - Zbog ovoga sam te oteo i zato imaš pravo da pročitaš pismo. Sadržaj potvrđuje sve što si jutros čula. Ja, Najdžel Braun... Priznao je sve bez objašnjenja i izvinjenja. Tomaso Marčeti bio je potpuno nevin. Pismo je datirano i potpisano. Karen je duboko disala. - Ali tvoj otac bio je njegov prijatelj - rekla je - i Braun ni rečju nije pokazao žaljenje zbog njegove smrti. - Ovo pismo nije napisano iz pristojnosti, Karina. Želeo je da spreči da objavim dokazni materijal. - Ali ne može se ovako završiti. Imaš njegovo priznanje i verovatno planiraš da ga objaviš. - Želeli smo samo da se stvari postave na svoje mesto i to smo dobili. Osim toga, mora da odbije plemićku titulu. Mislim da je to za njega dovoljna kazna. Tako, a sad ću uraditi ono što sam se dogovorio s majkom - prišao je kaminu bacivši u plamen pismo. - Zaboga! - užasnuto je uzviknula Karen. - Šta si to uradio? Uništio si najvažniji dokaz! - To on nikad neće saznati... osim ako mu ti ne kažeš. - Pravda će pobediti - ponovila je Karen grofičine reči. Razumem. Za trenutak je sklopila oči. - Ovo je... bio naporan dan. Mislim da ću otići u svoju sobu.

- Kako želiš - pridržao joj je vrata. - Znaš li put ili treba da pozovem Luizu? - Snaći ću se, hvala - više se ne ponaša prema meni kao da sam gost, primetila je. - Videćemo se kasnije - osmehnuo joj se. Karen mu je uzvratila, pa je požurila u sobu, gde se bacila na krevet i zabila glavu u jastuk. Šta da radim? O, Bože, šta da radim? Serđo se nekako... odmaknuo i gotovo je čeznula za vremenom kad se prema njoj neprijateljski ponašao. Tada ju je bar gledao kao čoveka. Ne, gledao ju je kao ženu. Od prvog trenutka budio je u njoj tu duboku, bolnu želju, i verovala je da i on isto oseća. A sad... Zašto je produžila sebi muke ostankom ovde? Trebalo je da otputuje s odvratnim Simpsonom. Nije mogla da se umiri. U njenoj glavi navirale su slike: Serđo, kako je odmerava pogledom dok silazi niza stepenice, kako kleči pred njom i previja joj članak i... kako je mazi. Srce joj se stegnulo. Samo će sećanje poneti sa sobom... U nekom momentu je zaspala... Sve ili ništa!, pomislila je Karen izlazeći iz kade. Večeras će pokušati poslednji put. Iz ormara je uzela crnu spavaćicu i obukla ju je. Nežni šifon milovao joj je kožu. Bez ogrtača savršeno je otkrivala i naglašavala obline njenog tela. Brižno se počešljala i našminkala. Ovoga puta sama je sišla stepenicama. Više nije bila zarobljenica, već gošća. Nečujno je otvorila vrata. Serđo je stajao ispred kamina, zagledan u vatru. Karen je duboko udahnula. - Vidiš? I sama se snalazim. Okrenuo se, Karen mu je polako prilazila osmehujući se. Nije joj uzvratio osmehom.

- Rezervisan ti je let za sutra, kao što si želela. Kamilo će te odvesti u Denovu oko podneva. Oboma će nam biti lakše, jer ćemo se vratiti svako svom životu. Srećan sam što nismo protraćili još vremena - oklevao je. - Želiš li nešto da popiješ? - Belo vino, molim - nervozno je promrmljala. Ovo ne valja. Podigla je čašu da mu nazdravi. - Za budućnost, kakva god ona bila. - Za tebe neće biti velikih iznenađenja. Udaćeš se za čoveka kog voliš. Tvoje poverenje u njega ničim nije uzdrmano. - Do danas... Nije došao po mene. - Možda je to nesporazum. Siguran sam da ćeš mu uskoro oprostiti. Gledala ga je. - Ali rekao si da bi na njegovom mestu srušio kuću da bi me vratio. - Rekao sam mnogo toga, ali to se sad ne računa - ispraznio je čašu ostavivši je na sto. Karen je primetila da je sto postavljen samo za jednu osobu. - A sad mi oprosti, Karina, večeraću van kuće. Verovatno se neću vratiti do tvog odlaska, pa ti želim srećan put. Kako je Šekspir napisao? „Putovanje se završava kad se sretnu voljeni“. Nadam se da će i tebi biti tako. Uhvativši je za ruku, poljubio joj jenadlanicu. - Zbogom, lepotice. Tvoj verenik je srećan čovek. Karen ga je u neverici gledala kako prilazi vratima. - Ne razumem - nije prepoznala sopstveni glas. - Odlaziš i ostavljaš me večeras samu iako je ovo naše poclednje zajedničko veče? - Ne postoji ništa zajedničko za nas, Karina. Ovako ćemo se rastati bez žaljenja. Veruj mi, jednoga dana bićeš mi zahvalna za to. - Hoćeš li mi bar reći kuda ideš? Slegnuo je ramenima. - U Vijaredo, kao i uvek, najdraža. Ali mislim da ti to znaš.

8. poglavlje

- Bože - rekao je Džejms - nemaš pojma kroz kakav sam košmar prošao! Karen je gledala u sjajni prsten na svojoj ruci. - Ni meni nije bilo baš kao u bajci - odgovorila je mirno, ali moj košmar počeo je pre četrdeset osam sati i još traje. Džejms se stresao. - Sigurno si bila užasno uplašena. Ali moj otac je rekao da nisi bila u ozbiljnoj opasnosti, nije te otela mafija... Ne, mislim da je to bila bura u čaši vode. - A je li? Meni se nije tako činilo. - Možda, ali sad si ovde, zdrava, srećna i sigurna. Zdrava i srećna? Zar si slep? Zar ne vidiš da sam ucveljena? - Pretpostavljam da si ispričala svom šefu i porodici šta se dogodilo. - Ne, svi misle da sam putovala po severu Italije u potrazi za nestalom sopranistkinjom i da sam na kraju odustala. Tako je najbolje. - Apsolutno. Time su rešeni svi problemi, neprijatna pitanja i slično. A sve je to bilo zato što je tata trebalo da oslobodi krivice svog ranijeg službenika... - Ako je to zaista bilo toliko banalno, zašto je dugo trajalo? Gledao ju je u neverici. - Draga, takva situacija može biti pogrešno shvaćena. Tata je morao da misli na reputaciju banke. I... voleo bih da čujem kakav je taj Aligijeri. Sigurno je ohol i nadobudan. - Ne, samo je usredsreden na cilj i veoma odlučan. - Trevor Simpson ga nije tako opisao - oklevao je. - U svom izveštaju naveo je da si bila na izletu s tim bednikom. - Pa?

- A onda si odbila da se sa Simpsonom vratiš kući. Sigurno razumeš da je to... čudno. - Ne mislim tako. Danima sam bila zaključana u kući i gotovo sam poludela. Zato sam prihvatila ponudu da na koji sat izađem napolje. Osim toga, gospodin Simpson mi je bio veoma odbojan. Da li je to objašnjenje dovoljno? - uzdahnula je. - Ne želim da te ljutim, dragi, ali bilo mi je baš teško i žao mi je ako se s tim ne nosim dobro. Pa viđenje u baru posle radnog vremena nije moja predstava ponovnog romantičnog susreta. Hajdemo u stan - prošaputao je. Tata je obećao da više tamo neće navraćati. Karen je potisnula jezu. - Ne mogu, Džejmse. Ne sada. Ja... treba mi vremena. Očigledno razočaran, stisnuo je usne. - Ima još nešto o čemu treba da razgovaramo. Tata je predložio da se sad tiho venčamo, a da za nekoliko nedelja organizujemo svadbu. Iznenađeno ga je pogledala. - Ali zašto? Džejms se nelagodno promeškoljio na stolici. - On se nadao da će ti to olakšati ponovno snalaženje. I... mirno venčanje si baš želela, zar ne? - A ti si to odbio. - Smem da promenim mišljenje! - Kao i ja. Zato smatram da treba da ostanemo pri svojim planovima. - Draga - uhvatio ju je za ruku - zar ne shvataš da posle svega ne želim da čekam? Ugrizla se za usnu. - U poslednjih nekoliko nedelja bila sam pod užasnim pritiskom, Džejmse. Ne želim ni na šta da me prisiljavaš. - Prisiljavam? Karen, pa mi smo vereni i želimo da se venčamo. Obećala si da ćeš mi biti žena. Zar je važno hoće li to biti pre ili kasnije?

- Džejmse zašto ti nisi doneo pismo u Italiju? - Želeo sam, ali nije sve tako jednostavno. - Budi iskren, poslušao si oca. - Naravno, bio je zabrinut... - Volela bih da je bio tako zabrinut i za mene - oklevala je. - Da li zato nije želeo da otputujem u Italiju? Plašio se da će ga prošlost sustići? - Ne, zaboga - rekao je brzo. - Samo zato što je bio zabrinut za tebe, potpisao se ispod tih bezočnih laži. I to nije sve. Taj grozni ucenjivač zahtevao je od tate da odbije plemićku titulu. To ga je, naravno, pogodilo, ali za tvoju bezbednost nijedna žrtva nije bila velika. Kako mu je mogla prebaciti to što je verovao ocu? Znala je koliko je Džejms odan sin. - Draga, da li ti je taj Aligijeri rekao šta planira s tim pismom? - upitao je kao usput. Spalio ga je... - Zašto bi to meni poverio? I zašto pitaš? - Zaboga, Karen, to prokleto pismo je tempirana bomba! - Možda je grofu dovoljno priznanje - rekla je oprezno. Džejmsove usne izvile su se u ciničan osmeh. - Kako da ne! Takvom bedniku ne treba verovati! - Ne razumem se najbolje u bednike. Uzdahnuo je. - Vidiš li, draga? Zato želim što pre da se venčamo. Možda sam staromodan zato što želim da zaštitim svoju ženu, ali takav sam. Zašto bismo čekali? Karen je duboko uzdahnula. - Možda zbog toga što verujem da je brak partnerstvo i da se i sama mogu dobro zaštititi. - Videli smo to u proteklom periodu. - Ali nije o meni bila reč! - besno je uzviknula Karen. - Veza s tvojom porodicom dovela me je u opasnost. - I zato sad oklevaš da se udaš za mene?

- Ne oklevam. Samo još uvek nisam odlučila. - Možemo o tome porazgovarati za vikend. Tata je predložio da na nekoliko dana odemo na mirno mesto da se odmorimo. Koliko je puta za ovo kratko vreme spomenuo oca?, pitala se Karen. - Bojim se da to nije moguće. Obećala sam tetki i teči da ću doći. Tamo ću na miru razmisliti o svemu. Obećavam ti da ću ti posle vikenda odgovoriti. Ispred bara Džejms je dozvao taksi. Pre nego što je ušla u vozilo, uhvatio ju je za ruku i pogledao pravo u oči. - Karen, ovo moram da znam. Taj Aligijeri... šta se dešavalo među vama? Da li te je... povredio? Mirno mu je uzvratila pogled. - Ne - rekla je tiho. - Za njega je to bio samo posao. Poljubio ju je, a ona je okrenula glavu u stranu da im se usne ne bi dotaknule. - Mi pripadamo jedno drugom. Čekam tvoj odgovor - rekao je dok je ulazila u taksi. Taksista je dodao gas i Karen se okrenula. Džejms je još uvek stajao na trotoaru gledajući za njom namrštenog čela. Učinilo joj se da gleda stranca... Protekle dve noći slabo je spavala, uglavnom je zurila u tamu brojeći sate. Dani u Kući vuka poremetili su joj život. Jedno je sigurno znala: da ju je Serđo Aligijeri zamolio da ostane s njim, ostala bi. Priklonila bi mu se dušom i telom, u dobrom i u zlu. I to saznanje užasno ju je plašilo. Mi pripadamo jedno drugom, rekao je Džejms i bio u pravu je. Mora da se priseti zašto ga je zavolela. Bilo bi nepravedno pripisati mu krivicu za aferu Marčeti. Džejms nije odgovoran za ono što je njegov otac učinio. Pošto su njene cimerke otišle u bioskop, kada se vratila, Karen je odlučila je da pregleda zaostale mejlove. Jedno ime upalo joj je u oči: Dženet Gledston.

Moja venčanica, pomislila je Karen zbunjeno. Nije očekivala mejl od Dženet. Uspela sam, haljina je gotova. Molim vas, javite mi kada ćete doći po nju. Kratko je razmislila, pa je odgovorila da će doći za vikend.

ꙍ Haljina je bila savršena, stajala joj je kao salivena. - Predivno! - uzviknula je ogledajući se. - Mnogo vam hvala, gospođice Gledston. Modistkinja je sijala od ponosa. - U toj haljini otići ćete do oltara. Otići do oltara..., ponovila je Karen u sebi. Pokušala je da zamisli sebe podruku s tečom Patrikom kako korača prema Džejmsu. Ali ta slika bila je neobično mutna. - Zašto ste toliko požurili, gospođice Gledston? Ugovoreni datum je daleko. - Gospođa Braun me je pozvala rekavši da je datum pomeren i ako ne završim haljinu, porudžbina će biti stornirana - zabrinuto je pogledala u Karen. - Nadam se da nisam pogrešila, bila je toliko energična... - Ne, Dženet, nije vaša greška. A haljina je zaista predivna. Platila je, ponela haljinu i mada je planirala da se odveze tetki, u afektu je na raskrsnici skrenula u pravcu kuće Braunovih. - Da, gospođa Braun je ovde - služavka ju je odvela u salon. Holi je sedela s šoljom kafe u ruci listajući modni časopis. - Karen, kakvo neočekivano zadovoljstvo! - pogledala je u služavku. - Donesite, molim vas još jednu šolju, gospođo Ferguson. - Hvala, ne želim kafu. Upravo sam uzela venčanicu i želim da znam zašto je morala da bude hitno završena... u mom odsustvu. Holi je podigla obrve.

- Zar je ta žena uspela? Baš je vredna, ali veruj mi da sam ja samo glasnik. I ja sam bila iznenađena. - Kako to misliš? Slegnula je ramenima. - Mislila sam da venčanja neće biti. Ni moj muž ni pastorak ne vole kad se njihove želje ne poštuju. Džejms želi ženu, koja će raditi ono što joj se kaže. Kad si otputovala u Italiju, mislila sam da je to završeno, ali onda su te kidnapovali... - oklevala je. - Da je bila reč o novcu, naravno da ne bi platili otkup, ali ovo je bilo mnogo gore: gubitak ugleda, možda čak i bankrot. Zato su morali da te vrate kući i zato Džejms mora što pre da se oženi tobom. Ti previše toga znaš, Karen, i ovakve tajne moraju da ostanu u krugu porodice. - Ti... i Džejms... Oboje znate istinu? - glas joj se pretvorio u šapat. - Naravno - mirno je rekla Holi. - Džejms i njegov otac nemaju tajne jedan pred drugim, a za razliku od tebe, ja nisam imala iluzije o svom budućem mužu. Ne žalim ni za čim, ali hoćeš li i ti za nekoliko godina moći da kažeš isto? - Ne verujem... To govoriš samo da bi me povredila. Želiš da rastaviš Džejmsa i mene. Holi se cinično nasmejala. - Zar te Džejms nije pitao šta će Aligijeri učiniti s pismom? - Kako... ti to znaš? - Poznajem Braunove. Oni pitaju sve dok ne dobiju odgovor, veruj mi na reč! - nakratko je ugledala nešto slično sažaljenju u njenim očima. - I... upravo pokušavam da ti učinim uslugu. Nikad nisi krila da planiraš da oslobodiš Džejmsa iz očevih kandži, ali to se nikada neće desiti. Džejms više nije dečak, u koga si se ti zaljubila. On je sin svog oca. Uskoro će Najdžel početi da uči od Džejmsa, a ne verujem da će tebi biti dovoljan novac Braunovih. U tom smislu se razlikujemo. - Da - rekla je Karen mirno - razlikujemo se - potom je skinula dijamantski prsten spustivši ga na na sto. - Hvala. Ovo je bilo... prosvetljujuće. Gotovo sam sebe ubedila da sam Džejmsu potrebna. - O ne, njih dvojica dovoljni su sami sebi.

Vozeći se dalje, Karen je u jednom trenutku morala da se zaustavi i da se ispovraća. Kad je sela za volan, zavalila se u sedištu smejući se i istovremeno plačući od olakšanja.

9. poglavlje

Niko iz njenog okruženja nije bio iznenađen time što je Karen raskinula veridbu, samo Džejms nije prihvatio njenu odluku. Slao joj je poruke i cveće, čekao ju je posle radnog vremena i dolazio u njen stan... ali ona se nije predomislila. I mnogo je radila da ne bi imala vremena da razmišlja. Upravo je sela da sklopi priču o profesorki književnosti, koja je napisala odličan krimić, kad je Tod uleteo u njenu kancelariju. - Sećaš li se one nestale sopranistkinje? - viknuo je uzbuđeno. - Pronađena je! Nećeš verovati, ali Flora Mastrojani stupila je s nama u kontakt i želi da da intervju. I znaš li koga je tražila? Tebe, naravno! Karen je odmahnula glavom. - Ne mogu, Tode. Ja... ne mogu da se vratim u Italiju. - Ali ona je ovde, u Londonu! - rukama se naslonio na Karenin sto. - Odsela je u hotelu „Mejfer“. Dogovorio sam intervju za večeras u pola osam. Šta kažeš? - Pošalji nekog drugog, nešto sam već dogovorila za večeras. - Onda otkaži! Ona želi tebe - posmatrao je njeno bledo lice. Bože, nikada neću razumeti žene! Prvo nestaneš tragajući za njom, a sad kad je ovde i želi da razgovara s tobom, ti nećeš. Mislio sam da ćeš skakati od sreće. U čemu god da je tvoj problem, prevaziđi ga! - odmarširao je u svoju kancelariju. Do kraja dana nije mogla da se usredsredi na posao. Na kraju je, uz izgovor da je boli glava, pošla kući. Uzmi dve tablete! - doviknuo je Tod. - U pola osam moraš biti u vrhunskoj formi!

Za intervju je Karen odabrala poslovni kostim i podigla je kosu u punđu. Ljubazna recepcionarka u „Mejferu“ potvrdila je Karen da je očekuju i odvela ju je do lifta. Na prvom spratu sačekao ju je sedokosi muškarac. - Gospođice Stoun - prijateljski se osmehnuo. - Ja sam Leo Fjore, pođite za mnom. Ćutke ga je pratila do jednih vrata. Propustio ju je da uđe. Soba je bila prazna. S kim ću uraditi intervju?, razmišljala je Karen. S Florom Mastrojani ili s groficom Aligijeri? Otvorila su se vrata u dnu sobe i Karen je ugledala... Serđa, zgodnijeg nego ikad. - Došla si. Nisam bio siguran u to. - Došla sam na razgovor s tvojom majkom. Gde je ona? - U poseti nekim prijateljima. Sutra će doći u London. Karen je progutala pljuvačku. - U tom slučaju, vratiću se sutra. - Ne mogu te prisiliti da ostaneš - nežno se osmehnuo - iako to silno želim, ali pre nego što odeš odgovori mi na jedno pitanje: da li je istina da si raskinula veridbu s Džejmsom Braunom? Pocrvenela je. - To te se ne tiče. - Doputovao sam izdaleka da čujem tvoj odgovor, Karina. - Onda si protraćio vreme - krenula je prema vratima. - Nada poslednja umire. - Nada? - ponovila je u neverici. - Čemu si se nadao? - Tebi, najdraža, ako više ne pripadaš drugom čoveku - prišao joj je za korak. - Želim da budeš samo moja. - Baš laskavo! I bila bih tvoja devojka u Londonu? Slatka promena u odnosu na Đenovu, Rim, Torino, Vijaredo? Sigurna sam da je lista beskrajna. To želiš od mene? Odgovor je „ne“!

- Karina, neću reći da u mom životu nije bilo žena, nisam evnuh - gledao ju je pravo u oči - ali otkad sam upoznao tebe, druge nije bilo. Tako nešto bilo bi... nemoguće. - Zaboravio si svoju prijateljicu u Vijaredu - prebacila mu je. - Išao sam samo jednom u Vijaređo, i to da se oprostim - mirno je rekao. - Toliko sam joj dugovao. - Ali noć pre nego što sam otišla bio si kod nje. To si mi rekao. - Ne, odseo sam u hotelu u Trimontanu - odmahnuo je glavom. - Želeo sam te toliko da se nisam usudio da spavamo pod istim krovom. - Ako je to istina - prošaputala je Karen - zašto... si me oterao od sebe? - Da bih ispoštovao dogovor s Braunovima. Zakleo sam se čašću iako mi se srce kidalo. Osim toga, nisam znao da li bi ti ostala sa mnom. Jedno je biti s tobom jednu noć, a sasvim drugo zamoliti te da ostaneš zauvek. Sve vreme si mi govorila da želiš da se vratiš u Englesku i da se udaš. Ne bih podneo da te imam jednu noć, a onda da te izgubim zbog čoveka koga zaista voliš. Rekao sam sebi da moram naučiti da živim bez tebe iako bi taj život bio prazan... Kad sam čuo da si raskinula veridbu, shvatio sam da je ljubav prema tebi trebalo da mi bude ispred časti - prišao joj je na korak i u njegovim očima videla je čežnju. - Znam da ti nisam dao mnogo razloga da me zavoliš, Karina, ali sad te molim samo za šansu. Za nadu. Nasmejala se. - Kada si otišao, bila sam razorena... - Najdraža... - Ne, dozvoli mi da ti kažem. Otkad sam se vratila, mislila sam da se ničemu više ne mogu nadati. Nisam se osećala živom, a sad si ovde i ponovo sam puna života. A zapravo se i ne poznajemo. Ali ako me želiš, tvoja sam. - Ako te želim? - Serđo ju je privukao sebi i divlje ju je poljubio. Odveo ju je u spavaću sobu, vreme kao da je stalo. Sporo i nežno ju je svlačio. Nasmejao se kad je konačno bila naga pred njim.

Posle čitave večnosti Serđo ju je gurnuo na krevet i jače je privukao njene bokove. Nevoljno se ukočila. Zadržavajući disanje, pogledao ju je. - Šta je bilo? Zar ne želiš...? - Da... O, da! Silno te želim - oklevala je - ali se plašim. - Da ću te povrediti? - Da ću te razočarati. - Šta bi bilo ako ti kažem da se i ja plašim zato što prvi put u životu delim krevet sa ženom, koju zaista volim, i da mi njena sreća znači sve? - Onda bih mogla da prestanem da se ljutim i da konačno budem srećna. Obavila je noge oko njegovih bokova privlačeći ga sebi. Kao da je čitavog života čekala taj trenutak... i njega... Kasnije su ležali zagrljeni. - Venčaćemo se što pre - prošaputao je. - Vama se baš žuri, gospodine - zadirkivala ga je Karen. - Naravno, gospođice, nismo koristili zaštitu. - Želiš li decu? - Svakako, ali možda ne odmah. - Tvoja majka mi je spomenula proročanstvo da će plavokosa strankinja označiti kraj Kuće vuka. - Ali to se već desilo, sad je to ponovo Kuća proleća i čeka moju lepu nevestu. I jos nesto: moja majka ce konacno zapevati, i to na nasem vencanju.