Emitor 477

EMITOR glasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić broj 477 – godina XXIX – nov 2oo9

Emitor 477 je stigao! Hm, zašto mi se čini da je ovo trebalo da otkucam još pre više meseci... No, kako god, dok me pravednički gnev fanova fantastike, koji su željni redovnijeg fanzina, ne otera sa ove pozicije (You wish! sad bi neko rekao), mogao bih da pokušam da vas ukratko ubedim zašto ne bi bilo loše da možda i pročitate ovaj broj Emitora pre nego što ga iskoristite za potpalu, da ga podmetnete ispod klimavog stola ili za tako već neku praktičnu funkciju... Elem, za one kojima je do čitanja, u ovom broju vas očekuju četiri priče. Dve duže mogu da posluže kao svojevrsni intro za antologiju ISTINITE LAŽI Gorana Skrobonje (neplaćena reklama!), pošto su obe priče na (za)datu tematiku urbanih legendi, a to što su se našle u Emitoru a ne u antologiji ne znači da su slabije od Goranovog izbora. Zapravo, možda i jesu, ali to ću saznati kad pročitam zbirku, dok će u Emitoru o tome pisati Meho Krljić zvani Uroš Smiljanić, koji je u ovom broju kritički tranžirao BELI ŠUM. Elem, navedene priče su: NE OSTADE ČAK NI VIDEO KASETA od mlade nade Filipa Rogovića koji ima još oko osam godina fore da ga tako zovemo, a druga priča je U POČETKU BEŠE REČ Gorana Mladenovića o kome trenutno nemam ništa vickasto da kažem. U nešto kraćoj formi očekuje nas jedna dama koja debituje u Emitoru – Milica Arsić sa pričom POSLEDNJA ZVEZDA PADALICA (kratka SF priča koja vrca od zabavnih detalja), a na kraju tu je još jedan stari znanac – Nikola Petrović (čitali ste i uživali u praznično-hororičnoj remix poemi NIKAD VIŠE) i odlična priča DUHOVI. U nastavku gnjavaže zvane „uvodna reč“ moram da istaknem jednu ekskluzivu i pravu poslasticu, i to ne samo za čitaoce Emitora već i za SVE koji su ozbiljnije zainteresovani za fantastiku, nauku, književnost i film (sa ili bez žanrovskog predznaka), kao i kritičko razmišljanje na ove teme. Naime, Emitor vam predstavlja nikada do sada objavljeni intervju iz 1996. sa Rankom Munitićem! Zahvaljujući dr Aleksandru B. Nedeljkoviću intervju je nakon trinaest godina privoljen na papir sa (nekim čudom sačuvanih) audio kaseta, tako da sada možete da uživate u Munitićevim promišljanjima koja su i danas zanimljiva, aktuelna i pravo ih je uživanje čitati uz žal što jedan takav mislilac više nije sa nama.

Toliko od mene. Ako ostanem na ovom mestu i ne postanem žrtva gripa (ili sopstvene inertnosti), u međuvremenu možda dočekate i broj 478! Preporuka za nadolazeću zimu: pustite Don’t Fear the Reaper na repeat i uzmite da čitate Kingovo UPORIŠTE, bilo u originalu ili u upravo objavljenom prevodu (kakav tajming!).

Do Emitora…

Miloš Cvetković

Za nagradu Ljubomir Damnjanović, za sezonu 2008/2009 nominovani su: Emitor 471, „crni čaj“ Ilija Bakić: „Poučne priče iz starine: Priča gotska ili svakom svoje a meni tvoje“ Dejan Mujanović: „Svetlost“ Adrijan Sarajlija: „Povežimo svetove“ Emitor 472 i Emitor 473 su bez priča Emitor 474, „zombi hemitor“ Miloš Cvetković: „Pričest“ Boban Knežević: „Mokri Lug“ Filip Rogović: „Zakopaj me“ Adrijan Sarajlija: „Ave, Caesare, immorituri te salutant!“ Danijel Bogdanović: „Zora sumraka“ Pavle Zelić: „Udarnica“ Biljana Mateljan: „Noć“ Goran Mladenović: „Lazarev krug“ Ed Barol: „Vjerujte mi“ Dragana Stojiljković: „Dragi dnevniče“ Đorđe Bajić: „Zombie Island Porno Massacre“ Emitor 475, Zbirka priča o Flašu Gordonu Ilija Bakić: „Novi prilozi za biografiju Flaša Gordona“ Ilija Bakić: „Slučaj Flaša Gordona — post festum“ Goran Skrobonja: „Još jedno veče sa Džerijem“ Đorđe Pisarev: „Oh, zašto je samo Dejl tako kasno pošla u supermarket…“ Darko Tuševljaković: „Munje i gromovi“ Dušan Belča: „Poslednje putovanje A. M.“ glorian day: „Flash krieg“ Vladimir Lazović: „Oslobađanje“ Vasa Pavković: „Flaš, Dejl, Zarkov“ Oto Oltvanji: „Imperatorov brk“ Boban Knežević: „Kineski kikiriki i srpska šljivovica“ [nije nominovan, repriza] Petar Petrović: „Dan slobode“ Tihomir Jovanović: „Mars u opoziciji“ Pavle Zelić: „Zeleni kukuruzi“ Aleksandar Žiljak: „Dejl Arden u Palači smrti“ Tamara Lujak: „Mongo“ Emitor 476, „svemirac“ toku 2009. godine Glasove uputiti u Dejan Mujanović: „Poslednje utočište“ ili Zakku lično, na na email Društva Marko Pišev: „Zla kob“ pm na ZS! mejl, im, sms, fb, Iva Janković: „Izolda“ Tanja Petrović: „Jabuke“

č i t a j t e

p o l a k o !

Reč urednika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 Oglasna tabla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 Priče Filip Rogović: „Ne ostade čak ni video kaseta!“. . . . . 5 Milica Arsić: „Poslednja zvezda padalica“. . . . . . . . .15 Goran Mladenović: „U početku beše reč“. . . . . . . . 17 Nikola Petrović: „Duhovi“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Intervju Ranko Munitić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Prikazi Radmilo anđelković: Čitali smo za vas… . . . . . . . . . . 47 Filip Rogović: Alhemija, ljubav najmilija. . . . . . . . . . 49 Uroš Smiljanić: Beli šum. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 FLICKER Aleksandar Janjić: Bad Biology . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Dejan Ognjanović: Parasomnia. . . . . . . . . . . . . . . . . 62 EMITOR je glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda godina XXIX •broj 477 • novembar 2oo9. • ISSN 1451–1995X www.lazarkomarcic.org • lazarkomarcic@yahoo.com urednik i sporać: Miloš Cvetković brojni saradnici, neki čak i ažurni: vidi sadržaj prelom i odlaganje: Žarko Milićević Veliki spori kraljevi: Rodžer Zelazni Zvezdane spore: Džejms Bliš Ispovest sportiste 2011: Radmilo Anđelković Prostranije od carstva i sporije: Ursula K. Legvin ilustracije: prednje korice: Uroš Begović zadnje korice: Saša Arsenić unutra: Dragan Paunović Hvala im :D

F i l i p

R o g o v i ć

Bojan Radulović zvani Radule izleće iz zgrade kao neki pobesneli bik na španskoj koridi.

Smešan je k'o bioskop! Gledam ga dok juri niz ulicu. Sapliće se svaki čas. Mlatara samo levom rukom jer desnom stiska džep na jakni. Jurca minut-dva i stiže do „Gundulića“.

Zastaje u dvorištu i blene u školu. O čemu li sad mozga? Već je svanulo, ali domar još nije isključio svetlo u holu. Radule izlazi iz dvorišta i ponovo ubrzava. Stiže pred ulaz Nenada Vučkovića zvanog Vučko. Ulazi i penje se na peti sprat. Stižem pre njega pred Vučkova vrata...

O, kako mi je samo falio ovaj osećaj! Čitavih deset godina!

I – Otkud ti, brate neočekivani?!

Oko dvanaest sati pre nego što je sumanuto jurnuo iz zgrade, Radule je sreo Vučka na mestu gde se ukrštaju ulice Kralja Petra i Zmaj od Noćaja. Radule je izlazio iz samousluge na ćošku a Vučko je išao ka Knez Mihailovoj. „Jebote, Raduloviću, jes’ to ti?!“ „Vučko... ‘De si bre čoveče?“ Zagrlili su se i izlupali po leđima. „Pa, nema te nigde!“ Radule se malo izmakao i pažlivo osmotrio Vučka. Crna trenerka i crveno-crna šuškava dukserica. „K’o da si u zemlju propao! Jedva sam te prepoznao, uopšte se ne menjaš!“ „A tebe kao ima! Olenjili smo se, brate, mnogo! Reci otkad nismo opičili fudbalicu...“ Radule i Vučko su bili veliki takmaci na betonskom terenu pored osnovne škole „Ivan Gundulić“. Radule je bio najbolji u svom odeljenju, Vučko u svom. Dvojka protiv četvorke – veliki školski derbi, svih osam godina. Kada su krenuli u srednju, prve dve godine nisu prestali da se nadmeću. Svako je imao svoju ekipu iz kraja i redovno su igrali u gajbu piva. Sada, Radule je studirao ekonomiju, a Vučko radio kod privatnika. Prošlo je sigurno pet godina otkako nisu ni šutnuli loptu a dve ili tri se nisu ni videli... „Pa šta mi radiš, bre? Malo si se podgojio...“ „Šta ćeš, jebiga... Bio dole nešto da obavim“, pokazao je u pravcu Dorćola, „pa sad krenuo kući i tako... ‘Ajmo na pivce.“ „Trebalo bi kući da idem... neki seminarski da napišem...“ „Jebeš seminarski! Ne viđamo se mi svaki dan!“ „U pravu si, Vučko! Ne viđamo se nikako a živimo na pet minuta! Da ga jebem!“ Otišli su stotinak metara niz ulicu, do Hotela Rojal. Bilo je to najbliže mesto sa jeftinim pivom. Prošli su kroz hol, seli u zatvorenu baštu i naručili pivo.

5

Preslišali su se i uvideli da im se ne događa ništa bitno. Radule gura fakultet; dosadio mu je, ali će otaljati preostalu godinu. Vučkovi su otišli na selo, počeo je da živi sam, dobro mu je na poslu, planira da kupi auto... Raduleta je cura ostavila jer je zaboravio da joj čestita godišnjicu, Vučko je svoju šutnuo kad je posle dve godine saznao da je biseksualka i da ga vara sa drugaricama...

Tri sata kasnije, oko pola devet, Radule je predložio da krenu. „Ma gde ćeš, bre? Jesi normalan?!“ odgovorio je Vučko i dao znak konobaru za još dva piva.

Niz penu i žute mehuriće klizili su dublje u prošlost. Na hodnike škole. Na krov sale za fizičko. U žbunje pored fudbalskog terena. Ubacivali su kestenje kroz prozor učionica pošto su pobegli sa časa, bacali petarde i grudve i zemlju iz saksija sa vrhova zgrada, pentrali se po drveću i brali dženerike, zajednički premeravali stidne dlake i svoje polne organe u narastanju, hvalili se koliko je ko puta uspeo da svrši, izbacujući sve više bele tekućine...

Osam sati otkako su seli, naručili su petnaestu turu. „Nego, jeeeeboooteeeeee, sad sam se setio one ložane...“ Vučko je iskrivio lice i tresnuo se po čelu. Da je bilo manje alkohola u njemu, verovatno bi ga zabolelo. „Što ste nas ti i blesavi Miškec ložili...“ „Šta bre?“ „Za onog lika što je kao svršio dvadeset šest puta u cugu, hahahahahaha... Sa sve spermom! Hahahaha, jebote, koji ste vi lažovi bili... A svi smo se naložili...“ „To je bila istina!“ Radule se trgnuo i oborio čašu. Nije bilo mnogo piva u njoj. Vlažna mrlja imala je samo desetak centimetara u prečniku. „Šta?! Hahahahahaha...“ „I nije dvadeset šest nego dvadeset pet...“ Uperio je prst u Vučka, ali nije pogodio pravac. „Ne... Čekaj... Dvadeset četiri...“ Mrštio se a ruka mu se njihala. Čas je pokazivao ka Vučkovoj glavi, čas je mašio. „Hahaha... Znaš li da klinci i dan danas to prepričavaju. Pre neki dan sam čuo nekog malog, ortak od mog sestrića... Samo što oni pričaju o dvadeset devet puta... Hahahaha...“ „Nije dvajesdevet nego dvajestri! Dvajestri, budalo, kol’ko puta treba da ponovim?!“ „Šta?“ Vučko se naslonio na ivicu stola ali mu je lakat skliznuo. Zamalo da padne pod sto, ali se brzo ispravio. „Daj, bre, Raduloviću, nemam više dvanaes’ godina pa da ti opet poverujem, hahahahaha... Koji si ti ložač...“ „To je bila istina!“ Lupio je šakom o sto. „Imao sam dokaz, samo sam morao da ga uništim!“ Vratio se u naslon, uzdahnuo i polako zaklimao glavom. „Šta bre? Znači, ti nisi normalan! Pa nisam ja baš toliko pijan da mi prodaš tu priču!

Hahahahaha...“ „Zvali su ga Žile Ludi Manijak...“ „Ma, znam bre, čuo sam priču milion puta... Kao, pogino u saobraćajki pre desetak godina...“ „Dvajes tri puta... Sve što smo vam pričali Miškec i ja je bila istina! Evo, da je sad on tu, mog’o bi da ga pitaš!“ Pre pet godina, Miškec se odselio u Australiju. „Da, da, Miškecu bi’ još više verov’o, hahahahahahaha...“ „Sve je bila istina, imali smo i dokaz! Im’o sam dokaz u rukama, al’ sam mor’o da ga uništim!“ „Aha...“ Vučko je napravio ozbiljan izraz i gladio bradu prstima. „A što, majke ti?“ „Da ne bi’ bio provaljen... Drugi put...“ 6

II – Kako je Radule prvi put provaljen?

Radule nikada neće zaboraviti koliki je to blam bio, kada je prvi put provaljen. Lakše ga je podneo jer je imao saučesnike. Glavni saučesnik bio mu je Miloš Krstajić Miškec, najviši i najmršaviji dečak u odeljenju. Zvali su ga Miškec jer je dobijao samo kečeve.

Mada mu je majka stalno govorila da je Miškec zadribanda i da loše utiče na njega, Raduletu je bio najbolji drug. Nije mu smetalo čak ni što je bio potpuni levak u fudbalu.

Najpre su samo gledali naslovnice „Pan erotike“ i „Strasti“ kroz stakla i metalne rešetke zatvorenih trafika. Skupljali su ženske sa sedme strane „Blica“. To im je bio krajnji domet u to vreme. Zbog sedme strane „Blica“ skupljanje stare hartije bio je omiljeni događaj svih dečaka u školi.

Prošlo je još neko vreme kada su Radule i Miškec sreli svog velikog dobrotvora. Ime mu nikada nisu saznali. Tog dana im je dosadilo da gađaju ljude i kola zemljom iz saksija sa vrha Miškecove zgrade. Otišli su kod Raduleta i špricem štrcali vodu kroz prozor.

I to im se smučilo. Nisu znali šta će sa sobom. Otišli su u Merkator (stari – novi tada još nije postojao), ne znajući šta traže tamo. Gluvarili su po hodnicima i njušili izloge. Ništa nisu našli unutra, ali ispred Merkatora, na ćošku kod bioskopa „Jugoslavija“ naišli su na uličnog prodavca časopisa. Proćelavi sredovečni tip sa osrednjim pivskim stomakom neprekidno se kezio kraj svog kostura za izlaganje štampe.

Radule je gurkao Miškeca laktom. Tek na trenutak bi podigao pogled ka njemu sa najnižeg nivoa na kome je sevala golotinja. Miškec je zaklanjao usta mršavom šakom i šaputao: „Uuu, sine, vidi, ovaj čova ima i strane...“ Matori šmeker, kakav je prodavac bio, nije mogao da ne primeti šta klinci najradije zagledaju.

Najednom, izvadio je jedan od časopisa, prineo ga Raduletu i Miškecu pod nos i počeo da lista. „Gledajte, deco, slobodno!“ Pre nego što su su shvatili šta se događa, pred očima su se smenila i pušenja i lizanja i guženja i gupnjaci i šezdesetdevetke... Na plaži, u učionici, na terasi, u fabrici, auto-mehaničarskoj radnji, bolničkoj sobi, kancelariji... „Evo, slobodno uzmite, pogledajte! Sedite onde, listajte i učite!“ Pokazao im je betonske stepenice nekih pet-šest metara iza njegovog radnog mesta. „Ali, nemojte da pobegnete, uši ću vam iščupati!“ „Nećemo, nećemo“, obećali su, zgrabili časopis i požurili da ga detaljno pregledaju. Prvi put licem u lice sa stranicama o kojima su do tada samo nagađali. Nisu znali koliko su proveli na zidiću, čas smejući se, čas zamišljeno proučavajući slike. Vratili su časopis, zahvalili se i sutra došli ponovo. „O, momci, došli ste na još malo... Osladilo vam se. Hehehehe... Evo, izaberite koji ćete danas.“ Ovo bi verovatno postao običaj da čovek, posle njihove treće posete nije prestao da radi. Umesto njega pojavila se neka žena. Gubitak ume da pokrene čoveka – Radule i Miškec shvatili su da moraju da se trgnu. Skupili su pare i kupili svoj prvi „Sex club“ u životu. Sav u boji, sa kratkim tekstovima i velikim slikama, brzo im je postao omiljeni časopis.

Nešto kasnije, prešli su na „Strast“. To je možda bio neki znak sazrevanja – u „Strasti“ su slike bile većinom crno bele i manje, a priče duže.

Usred višednevnog divljenja pričama iz jednog od najboljih brojeva „Strasti“, Radule je provaljen. Tog dana je ucrtao desetak reka, planina i gradova na pravo mesto u nemoj karti SR Jugoslavije. Za to je dobio peticu iz geografije. Kada je došao kući, potrčao je da se pohvali majci. Zavukao je ruku u torbu da izvuče nemu kartu i pokaže joj kako dobro poznaje svoju otadžbinu. Napipao je glatke korice i povukao. Umesto gradova, planina i reka ucrtanih Raduletovom spretnom rukom, pred majčinim licem 7

pojavile su se dve goleme dojke. Vragolasta brineta gnječila ih je šakama. Butine su joj bile raširene da bi se što bolje video rascep među njima. Stidne dlake bile su ošišane taman koliko treba. „Šta ti je to, Bojane?!“ viknula je majka i otela mu „Strast“ iz ruke.

Radule se zbunio. Nije znao šta da kaže, svestan da ništa ne može da učini. Samo je stajao dok je majka prelistavala časopis i krivila lice. „Šta će ti ovo, pobogu? Otkud ti uopšte? Sigurno ti je onaj blesavi Miloš dao...“ „Ovaj... pa da. Dao mi da pogledam... malo...“ „Ma šta imaš ovde da pogledaš, za boga miloga?“ Pogledam lepotu, pročitam divotu, pomislio je, ali ništa nije rekao. Gotovo da se i postideo sopstvene misli. Majka je bacila pogled na još dve-tri stranice a onda skopila časopis i pružila ga Raduletu. „Drži ovo...“ Uzdahnula je i zavrtela glavom. „Sine, to nije za tebe... To čitaju oni ljudi koji su pomalo... nastrani. Vrati to Milošu i nemoj više da uzimaš.“ „Dobro“, odgovorio je i izgubio joj se s očiju. Te večeri nije izlazio iz sobe.

Odlučio je da više ne nosi „Strast“ u školskoj torbi...

IV – Kako su me poslali na robiju Ušao sam u ured onako kako verovatno svi mladi u njega ulaze. Zblanuto. Mislim, niko ne očekuje da će u tim godinama tu da se nađe.

Nije izgledalo ništa naročito – mala prostorija i u njoj samo radni sto sa hrpom dosijea. Službenica za njim nosila je čistu belu košulju i crnu usku kravatu. Promatrala me je kroz naočare debelih okvira, baš onako nekako... štreberski! „Života Mićić?“ „Taj sam.“ „Vi ćete prvih deset godina da provedete u pritvoru.“ „A?“ „Uprava je javila da ćete prvih deset godina provesti u pritvoru.“ Zvučala je kao automat. Sve baterije se napinju ka ljubaznosti. Manje-više neuspešno. „Kakvom pritvoru?“ „U samici, u kojoj se nalazi samo ekran na kome se emituju programi koji će vas obrazovati za odgovorno ponašanje u novonastalim okolnostima. Tek posle deset godina, biće vam dozvoljeno da odlazite do sveta živih i posmatrate šta se tamo događa.“ Nije prestajala da se smeška. „Ali zašto?! Pa tek sam stigao ovde, zaboga! Nisam uradio ništa loše, a vi odma’ – u pritvor! Šta vam to znači?!“ Prestao sam da mašem rukama i odlučio da izgledam ozbiljno. Stao sam mirno i pogledao je iskosa: „Ulažem žalbu!“ „Niste ovde ništa učinili, ali za života jeste. U pitanju je preventivno zatvaranje. Vaš dosije pun je svedočanstava o raznim podvalama i nedoličnom ponašanju. Naravno, nisu u pitanju ozbiljni prekršaji, samo obešenjaštvo i šarlatansko blesavljenje, tako da spadate u kategoriju O. O. – obični obešenjak. Da imate na teretu neke strašnije grehe, kaznena mera bi, naravno, bila daleko teža.“ „Daleko teža?! A deset godina u samici nije teško! To je ono, kao, opuštencija! Šta je, bre, ovo, skrivena kamera?!“ „Nekim pojedincima ne pomogne čak ni program u samici dug celo stoleće. Jednostavno nisu u stanju da prihvate kodeks ponašanja. Kada ih pustimo, prave prekršaje, pa ih posle opet zatvaramo. Neke je teško i uhvatiti... Vi ne treba mnogo da brinete.

8

Vreme ovde znatno brže prolazi – deset godina nije mnogo...“ Gadura štreberska i dalje mi se smejala u facurdu. „Videćete i sami. A sada moram da prekinem naš informativni razgovor, danas imam dosta posla.“ Zaustio sam da joj kažem da je lažovčina, ali sam se najednom obreo u samici. Na velikom ekranu, pojavio se baja koji je izgledao još dosadnije od one cice.

Poštovani Života, dobro došao. Ja ću pokušati da ti pomognem da savladaš kodeks ponašanja koji ćeš poštovati kada napustiš ovu samicu...

Cica-štreberka jeste trabunjala bezveze, znao sam dobro. Šta će brzo da prođe? Deset godina sa ovim tupavim glasom koji se čuje i kad zapušim uši... O, smrti...

Dobro sam predvideo da neće biti nimalo lako...

Ali – ko čeka, dočeka! Otkako sam jutros pušten, prošpartao sam gotovo ceo Beograd. Prvo Višnjičku banju – da vidim šta mi rade matorci i ekipa iz kraja. Onda Karaburma, pa Voždovac – Marakana! Navijački dani! Slavija, Vračar! Činilo mi se da se nije mnogo stvari promenilo...

Nešto posle ponoći, sopstveno ime doprlo mi je do ušiju. Kao neki šapat. Oho-ho, baš ovog dana kada sam pušten, neko me pominje, shvatio sam. Naćulio sam uši malo bolje i shvatio da glasovi dopiru negde iz pravca Kneza. Jezdio sam tamo a sluh mi je govorio da treba da pičim na Dorćol. Tamo sam zatekao Raduleta i Vučka u hotelu Rojal. Bili su prilično pijani i pričali su o meni, o meni, o meni!

III – Kako je legenda otišla u legendu...

Provaljivanje nije navelo Raduleta da prestane da čita „Strast“. Štaviše, ubrzo je saznao da sve ono o čemu u „Strasti“ čita, može da gleda na televiziji. U školi se dosta pričalo o noćnom programu „TV Palme“. To je moralo da se vidi! Jedini problem je bio to što su filmovi počinjali tek u dva posle ponoći. Kako ostati budan do tog doba? Radule je dva puta prespavao program. Treći put (treća sreća!) uspeo je da spreči da mu se oči sklope pre vremena. Kada je počelo više nije bilo sile koja je mogla da ih sklopi. Te noći, prikazivan je neki španski film. Naslov nije bio preveden pa ga nije ni zapamtio. Bio je to početak drugovanja sa „TV Palmom“.

Nezgodnog drugovanja kada je išao u prvu smenu – nekoliko puta zbog njega je spavao na časovima.

Ubrzo, Radule, Miškec i njihovi jarani shvatili su da imaju neiskorišćenog saveznika – Miškecov video-rekorder. Kada je počeo da snima filmove sa „Palme“, niko ko je imao video nije morao da bdi do kasno u noć. Miškec bi programirao rekorder da snima „TV Palmu“ od dva posle ponoći bar jednom nedeljno. Kasete su posle kružile od ruke do ruke. Radule je uvek bio prvi na redu. Često se dešavalo da zbog toga što film kasni ili počne pre vremena bude uhvaćen i neki drugi deo programa. Narodnjački spotovi ili neki kaubojski film... Niko se nije bunio. Čim je tog ponedeljka ugledao Miškeca, primetio je da deluje naročito ustreptalo. „Raduloviću, Raduloviću!“ dernjao se sa ulaza u dvorište. „'Ajde, požuri, kasnimo na čas!“ viknuo je Radule, koji je već bio blizu školskog ulaza. „E, moram nešto da ti pokažem, pusti sad čas!“ prosiktao je zadihano čim je stigao do Raduleta. „Šta da mi pokažeš?“ 9

„'Ajmo kod mene! Doći ćemo na drugi čas!“ „Jesi ti normalan?“ „'Ajde, Radule“, vukao ga je za rukav, „moraš odmah da vidiš ovo!“ „Šta, bre?“ Radule se još dvoumio. „Imam novu kasetu! Ali ovo je nešto totalno ludo! Snimljeno je u Beogradu! Taj čovek nije normalan, Radule, dođi da vidiš!“ Sada ga je već pratio. Izlazili su iz dvorišta. „Koji čovek? Šta je uradio?“ „Svršio je dvadeset jedan put za dvadeset pet-šest minuta! Svaki put sa spermom!“ „Šta?! Nemoj da lažeš!“ „E, sad ćeš da vidiš ko laže!“ Izvukao je kasetu iz torbe. „Ima ovde snimljeno! Poneo sam da ti dam, ali još bolje da vidiš odmah!“ Dok su se kretali ka Miškecovom stanu, Radule je zbrda-zdola dobio objašnjenje.

Miškec je vikend proveo u Višnjičkoj Banji, kod brata od ujaka. Ovaj je pozajmio video od komšije i naučio Miškeca kako se presnimava film sa jedne kasete na drugu. Presnimio mu je tri filma sa Švarcenegerom, a na kraju ga je Miškec nagovorio da mu na jednu kasetu snimi porniće. Tada ga je brat pitao koliko puta može da svrši i rekao da u kraju živi momak koji je u stanju da to uradi dvadeset jedan put. Miškec mu je rekao da laže, pa mu je brat pustio snimak, koji je on sada puštao Raduletu: „Je l' sad snimaš, a?“ Suvonjavo lice progovara sa ekrana. „Aha“, čuje se dok se objektiv lagano udaljava. Osim smeđokose nasmejane glave sada se vide i ramena. Mladić nosi stari košarkaški dres Crvene zvezde. Oči mu svetlucaju. „Zdravo, ljudi! Ja sam Žile Ludi Manijak, medicinski fenomen! Mnogim ljudima sam pričao šta ja mogu da uradim i nisu mi verovali! Zato ću sve da snimim, da se zna, hehe!“ Okreće se nadesno i počinje da skakuće. Kao da se zagreva za neku utakmicu. Objektiv se ponovo udaljava. Sada se Žile vidi gotovo u celoj visini i mršavosti. Rukom se trlja između nogu. Kamera se pomera pola metra nadesno. Hvata naslovnu stranicu „Ilustrovane politike“, koja je zalepljena na zid. Na njoj je Snežana Babić Sneki. Izlazi iz bazena u kupaćem kostimu. Žile je gleda, skakuće i zavlači ruku u šorts. Skida ga i počinje brzi rad desnicom. Ne prolazi dugo kada prvi put štrca na Sneki. Nikakav poseban prizor. Onda sve ponovo. Pa još jednom i još jednom i još jednom i još jednom i još...

Naslovnica ilustrovane biva sve više ulipana. Mlazevi koje Žile ispaljuje uvek su gotovo iste snage. Trinaesti nije slabiji od devetog, a ni osamnaesti od petnaestog. „Ne mogu da verujem...“ Radule je vrteo glavom. „Kako može ovoliko?“ Tek dvadeseti je malo slabiji. Do dvadeset prvog prolazi čak dva i po minuta i štrcanje je tek sada ozbiljno smanjeno. Žile ispušta sve mlitaviju alatku. Briše znoj sa čela.

Naslanja se rukama na zid pored Sneki, duboko diše i klima glavom...

Snimak se prekinuo. Nekoliko trenutaka na ekranu su titrale bele i crne linije. Onda poče film koji je bio snimljen posle Žileta. „Ne mogu da verujem...“ „On živi u Višnjičkoj banji i moj burazer ga ponekad viđa. Totalno je lud...“ Radule je spakovao kasetu u svoju torbu. Bio je srećan što je on uvek prvi na redu.

U školi su svima u odeljenju pričali o Žiletu. Većina nije verovala.

Kada su mu roditelji legli, Radule je pregledao celu kasetu. Najpre još jednom Žileta a onda i film koji je bio snimljen posle. Prikazivao je intimni život crnačkih kriminalaca.

10

Raduletu se prilično svideo. Naročito scena u kojoj glavni crnački gangster ostane sa curom vođe suparničke bande belaca, nasamo za šankom nekog noćnog kluba posle fajronta. Zavoleo je film gotovo kao onaj sa Ćićolinom i Moanom na mondijalu u Italiji, 1990, kada vode ljubav sa Maradonom i Gulitom...

Probudio se i proverio da li su roditelji otišli na posao. Bio je sam. Mogao je da reprizira scenu u noćnom baru. Pritisnuo je dugme na videu. Lampica se nije upalila.

Pritisnuo je još jednom. Ništa.

Radule je zveknuo šakom u nemi video. To nije pomoglo – i dalje nije davao znake života. Posmatrao ga je i škrgutao zubima još koji minut. Hladan znoj mu je izbijao na čelu. Ponovo je pritiskao dugme. Lampica se nije palila. Proverio je da li je video dobro uključen u struju. Kako nije, sinoć je gledao! Da je mogao jače da gura utikač, verovatno bi zgnječio utičnicu.

Da se nije možda produžni pokvario?!

Televizor radi, znači nije.

Možda ne valja samo ova utičnica na produžnom u koju je video priključen? Izvukao je kabl od televizora i gurnuo umesto njega kabl od videa. Pritisnuo je dugme. Ništa!

Ponovo ga je zveknuo. „Jebem ti bre!“ Obrisao je znoj sa čela i ustao. Kolao je po sobi i psovao. Nije mu dugo trebalo da poveže nekoliko činjenica. Video mu je uvek popravljao majčin prijatelj. U videu je kaseta, koju ne može da izvadi. Prijatelj će majci reći šta je našao kada je otvorio mašinu.

Možda joj i neće ništa reći, ali će ona sama pronaći kasetu kada ode da preuzme popravljen video. A možda, najzad, ona neće ni saznati, ali majstor svakako hoće. Opet će biti provaljen! Zašto baš sad da se pokvari, glupavo sranje?! Zbog usrane mašine, ponovo će biti provaljen. Ponovo!

Sećao se brinetinih sisa i stidnih dlaka pred majčinim nosem, sećao se listanja i naslova priča u „Strasti“...

E, vala, neće opet! rekao je sebi i skoknuo do ladice sa alatom. Izvadio je šrafcigere različitih veličina i vratio se do videa. Otšrafio je poklopac i frljnuo ga u stranu. Preko kasete je bila nekakva metalna prečaga, koja se verovatno pomera kada kaseta izlazi napolje. Radule ju je označio kao hulju, zbog koje sada ne može da izvadi kasetu i opsovao joj mamu. To je nije mnogo pogodilo. Pokušavao je da je ukloni. Šrafovi kojim je bila pričvršćena za ostatak mehanizma ispostavili su se kao suviše sitni. Nije imao tako mali šrafciger. „Pa, za koga ih prave, jebemti?“ siktao je. „Za amebe?“ Kada je izgledalo da će ga jedna obična metalna prečaga, ali, istina, pakleno dobro zašrafljena, uvaliti u novu blamažu, Radule je iznenada shvatio šta mu je činiti. Još jednom se prošetao do ladice sa alatom i mobilisao čekić za poduhvat uništavanja dokaza. Vratio se na mesto zločina i zadao ključnom svedoku protiv njega početni udarac. Najpre je prsao providni deo kasete, kroz koji je mogla da se vidi traka. Usledio je još jedan udarac, pa još jedan. Posle četvrtog, Radule je počeo da vadi delove izlomljene plastike iz videa. Malo kasnije, izvlačio je traku. Peklo ga je znanje o tome da se na njoj nalazi Žile Ludi Manijak, kao i scena u kojoj cura opakog krimosa vara svog opasnog dečka sa još opasnijim crnjom. Znao je i da će mu Miškec i ostali nalupati macole zbog ovoga.

Ali, nužda je nužda! Neće opet biti provaljen i tačka!

Skoro čitav sat mu je bio potreban da izvadi celu kasetu. Potom je prišrafio poklopac na video, izneo đubre u kontejner i odahnuo.

11

IV – Je l' si ti to malo popio? „Hahahahahah... Dobra ti ta priča, Radule! Ti si treb’o neki režiser da budeš, hahahahaha...“ Vučko nije prestajao da se cereka i lupa Raduleta po leđima dok su se teturali ka Knez Mihajlovoj. Bilo je pet i petnaest. Svanjavalo je. Pijana noć bila je na izmaku, ali njihovo pijanstvo ne. Raduletu je srce spavalo. Mozak mu se isključio i nije čuo Vučka.

Nekako su preživeli kaldrmu na Kosančićevom vencu i skotrljali se do stanice ispred Brankovog mosta. Sedamdeset petica je brzo stigla i dvadesetak minuta kasnije bili su u svom kraju. „Burazeru, moramo da opičimo neki fudbal! Obećaj mi!“ „Važi, Vučko!“ „Obećaj mi!“ „Obećavam, Vule, nema problema!“ Udario ga je po ramenima. „OBEĆAJ MI!“ „Obećo sam ti, Vučkoviću, ne smaraj! ‘Oću bre da spavam!“ „E, da... Ajde, brate, ono... Vidimo se...“ Svako je pošao na svoju stranu. „Razbiću te Raduleeeee-aleee-aleee! Ale, ale! Hahahaha...“, čuo je kako se dernja. „Samo se nadaj“, odgovorio je sebi u bradu.

Doteturao se do svog ulaza, ušao i pozvao lift. Skliznuo je do prizemlja i trgnuo Raduleta iz dremeža na metalnim vratima. Ušao je u stan i jedva se izuo. „Jebem ti pertlu! Jebem ti pertlu! Jesam li ovo ja vezo?! Jesam-li-ja-lud-ovo-’vako-vezo-da-tijebem?!“ Bacio je i drugu patiku i osetio blaženstvo.

Ušao je u dnevnu sobu i začuo: „Znam kako ti je, Bojane.“ „A?“ „Znam kako je kad ti ne veruju.“ Glas je bio nepoznat a i nikoga nije trebalo da bude u stanu – Raduletovi su bili na putu. Prošarao je pogledom po sobi i zaustavio se na najmračnijem ćošku. U fotelji-ljuljašci video je crveno-beli dres. Dres ustade. I sa njim tamno smeđa kosa, isušeno lice i mršavo telo na koje je bio navučen. Ispod dresa, beli šortsić. Žile Ludi Manijak hodao je ka Raduletu. Zaustavio se pola metra ispred njega. Sada, kada je bio na jačem svetlu, videlo se da je poluproziran. „Ali ti i ja znamo da je sve istina.“ Namignuo mu je i iskezio se. To je bio taj svetlucavi pogled. Nema greške. Da je bio junak crtanog filma, Raduletu bi oči na federima iskočile iz duplje a donja vilica se spustila do zemlje. „Sad ću ti pomoći da ga zezneš! Drži“, reče Žile Ludi Manijak i pruži Raduletu video kasetu. Radule je pogleda. Maločas je nije primetio. Ista ona, sa plavo-belom nalepnicom, malko izgrebana sa strane. Ona koja je stradala od njegovog čekića. „Kaseta...“ „Aha... Jeste da si je razbuc’o, onako ljudski, ali, nema veze. Dam ti je ja sad da pokažeš Vučku!“ „Kasetu...“ „Da, dam ti kasetu, da mu pokažeš snimak! Zar to ne bi bilo dobro? Da mu zapušiš usta!“ „Da, da... Ali...“ Pogledao je Žiletovo lice. „Misliiim... ono...“ Pokazivao je rukom na Žileta. Pokuša da ga tapne po ramenu. Ruka mu prođe kroz njega, kao kroz dim.

12

„Ne brini ništa, sve je u redu! Samo nemoj da mu kažeš da sam ti ja dao!“ Opet je namigivao. Kez mu je postao još veći. „Aa... Da...“ „’Ajde, uzmi je, šta čekaš?!“ Zgrabio je kasetu i počeo da je prepipava. Bila je tvrda, za razliku od Žiletovog ramena. Pomirisao ju je. „Pa, šta čekaš? Trči, pokaži mu!“ Brzo se obuo i jurnuo iz stana...

Zvoni tri puta, dvaput kratko, jednom dugo. Vučko ne otvara. Lupa kao sumanut po vratima. Plašim se da ruke ne ozledi, hehehe... Gotovo da je smehotresniji sad nego što je bio dok je blenuo u mene kao tele kad sam se ukazao u njegovom stanu. Kosijana mu se njiše uz svaki udarac. Ponovo napipava kasetu u džepu. Ne prestajući da tuče pesnicama, naslanja glavu na vrata. Otvaraju se i pod Raduletovom težinom, poleću na Vučka. „Aaaaaa! Jebem ti mater!“ Stradalo je Vučkovo koleno. Radule se strovalio na pod.

Brzo ustaje. „E, pa, prijatelju, sad ćeš da vidiš!“ „Šta bre da vidim, budalo? Jesi ti normalan?!“ Drži se za koleno sa bolnom grimasom.

Hodnikom prilazi komšija u pižami. Stariji čova. „Kakva je ovo buka? Možemo li mi da spavamo?“ Vučko se uspravlja. „E, komšo, izvini... Moj pijani drugar...“ Okrene se ka Raduletu koji ulazi u dnevnu sobu vičući Vučkooo, imam dooookaaaaz! „Izgleda da su ga izbacili iz kuće...“ „Nemoj da ti pozovem policiju, pijani! Sram vas bilo!“ Komšija se okreće i odlazi.

Vučko zatvara vrata. Prolazim kroz njih. Pratim ga u dnevnu sobu. Lebdim do najbližeg gornjeg ćoška. Nameštam se da gledam predstavu. „Gde ti je video, brate?“ „Kakav video, budalo? Šta je tebi, bre?!“ Vučko širi ruke. „Video, Vučko, daj video! Gde ti je?“ „Spakovo ga pre sto godina u orman! Koj' će mi kurac video?!“ „Doneo sam da ti pokažem!“ Vadi kasetu iz džepa. „Tu je sve! Žile Ludi Manijak! I Sneki!“ Klati se i smejulji sa kasetom u visini facurde. „Pa, zar nisi rekao da si je razbucao?“ „Jesam... Aliiiii...“ Slobodnom rukom pravi objašnjatorske pokrete. „Sad sam je našao... Razumeš...“ Klima glavom. Baš mu ne stoji da bude šmeker. „Daj video da vidiš!“ Vučko se malko klati i sporo trepće, otvorenih usta. „Radule, pijan si. Lezi spavaj.“ Odlazi u svoju sobu. Leže u krevet. Nije raspremljen. Samo je skinuo pantalone i legao.

Radule ga hvata za duksericu i drmusa. „Ej, bre! Znaš ti šta sam ti doneo?! Nađi video da ti pustim!“ „Ostavi me, Radule, ostavi me, molim te.“ Stiska lice šakama. „Hoću da spavam.“ Radule ga pušta i skače ka ormanu. Redom otvara vrata najnižih delova. „Gde si ga spakov'o, Vučkoviću, sine? Ti ćeš meni da kažeš da smo Miškec i ja lažovi?!“ Vučko ustaje, penje se na stolicu i otvara najviši deo ormana. Počinje da izvlači video iz njega. Usput ispadaju dve kese pune nekih prnja i jedna matora aktn-tašna. Silazi sa

13

stolice i vraća se u dnevnu sobu sa videom u rukama. Kablovi mu se vuku između nogu.

Ne prestaje da psuje kroz zube. Radule poskakuje za njim stiskajući kasetu u rukama. „Čekaj, bre, gde ide ovaj kabl?“ „Pa, Vule, to ti ovde ide...“ „Ma, nije tu, to je za antenu!“ „Aa... E, evo ovde!“ „Pazi kad si pogodio, jebem te pijanog! Daj tu kasetu!“ Radule je ubacuje i stiska plej. Na displeju videa oživljavaju brojevi. Vučko nalazi video kanal na TV-u. Valjam se po podu od smeha. Na ekranu beli šum veselo poigrava. „I? Šta je ovo?“ „Ma... Žile treba da bude na početku...“ „Pa, gde ti je Žile, jebo te on?“ Evo me iza vas, momci, hahahahaha! Nek ste mi živi i zdravi!

Radule premotava malo unapred. Ponovo im samo smeša crnih i belih linija titra pred očima, a šuštanje puni uši. „Ma, Vučko, sigurno ti video ne valja, jebote... Kapiraš, nisi ga dugo koristio... Treba malo da se zagreje...“ „Aha... A gde reče da si našo ovu kasetu? Iskop'o je iz kontejnera, a? Hahahahahaha... Koja si ti budala...“ Vučkov smeh me tera da se i ja sve jače tresem. „E, pa kad već 'oćeš da znaš, Žile Ludi Manijak mi je dao!“ Jedna od dobrih stvari kad si mrtav je to što ne moraš da strahuješ da ćeš umreti od smeha. „Bio je malopre u mom stanu!“ „Žile ti došo, a? Hahahahahahahaha... Žil... hahaha... e... hahahahahaha... Žile Ludi... hahahahahahahaaaaa...“ O, kakva noć, kakva zora! Osećam se gotovo isto onako živo kao onog dana kada sam ga drkeljisao pred kamerom i stiskao dvadeset jedan put pumpicu punu jogurta ispod leve miške, od koje je cevčica bila sprovedena do leve strane glavićosa jer je kamera snimala zdesna... Kako sam se samo dobro zajebavao, koliko sam samo mamlaza nasankao! A onda me posle pogibije smestili u onu prokletu sobu sa ekranom i onemogući li da deset godina napravim bilo kakav zez...

Sve do sad!

Vučko najzad odlazi da spava. Usput se sapliće i ruši neku vazu. Radule leže na pod i tu zakunta. Sačekaću ovde dok se ne probude. Veroratno tek poslepodne. Pitam se da li će se sećati kako je Radule dospeo u Vučkov stan i zašto je video izvađen iz ormana.

Videće da u njemu nema nikakve kasete.

Skrećem pogled sa usnulog Raduleta kroz prozor. Posmatram mali tržni centar Fontana. Nije loš kraj ovaj Novi Beograd. Blejao sam tu dva ili tri puta dok sam bio živ. Pustim ulicama hodaju samo dve prilike u crnim sakoima. Kakva li ih je to muka priterala da ovako rano ustanu? Idu baš ka zgradi u kojoj se nalazim. Nešto je čudno kod njih...

Kao da su... prozirni. Dođavola, oni lebde ka prozoru! Ka meni! To nisu ljudi!

Počinjem da se udaljavam od prozora, ne skidajući pogled sa ove dvojice. Jedan progovara i ja ga čujem, kroz zid i staklo: „Života Mićiću, uhapšeni ste zbog nepoštovanja kodeksa ponašanja broj sedam: Nikad se ne ukazuj živima u svojstvu šale!“ Dođavola, neću moći da sačekam da se klipani probude! Okrećem leđa smaračima u sakoima i brzo prolećem kroz pet-šest zidova. Izlazim iz zgrade na drugu stranu. Ne osvrćem se, pičim k'o munja!

Gadovi jedni, nećete me uhvatiti!

14

M i l i c a

A r s i ć

„Dobro jutro, Dino. Danas je 22. oktobar 3064. godine. Tačno je sedam časova i trideset minuta. Još devet dana do Nove godine. Nadam se da si dobro spavao. Želim ti prijatan dan.“ Dino se pridigao iz postelje ponosan na najnoviji nadograđen robotizovani budilnik-kalendar, osetljiv na promenu dubine disanja.

Nova godina… Još se seća dobrih, starih vremena kada je godina imala dvanaest meseci. Vremena pre nego što su objavili da je rotacija postala kraća. Revolucija ugušena. Pre nego što su naprosto ukinuli novembar i decembar… Nedostajali su mu… Uvek je pomalo nostalgičan ujutru… Na kraju krajeva, to mu i priliči… Već mu je 465 godina i ima čega da se seća. Poslednji put kada je bio na Obaveznom Pregledu, rečeno mu je da je ispunio gotovo sedamdeset odsto ROM memorije i da mu je RAM memorija znatno oslabila. Pomalo se zabrinuo, iako mu je prepisan recept za najnoviju programsku dopunu za održavanje softvera.

Seo je i pogledao po sobi: kriptomagnetni garderobot, intraakvarne cevčice kraj interaktivnog prozora, antikvarcna bordo garnitura, kompjuteraktor na radnom stolu od plastikalita. Pljesnuo je i toplo odelo našlo se na njemu. Pljesnuo je dva puta i bio obrijan. Uzeo je tableticu iz kutije na kojoj je drečavim slovima pisalo DORUČAK i popio je uz gutljaj tečnosti za unutrašnje podmazivanje. Već godinama je uzima. Bez nje njegova titanijumska srčana proteza odavno bi prestala da radi. Izašao je i krenuo na posao. Ali, tog dana, nešto mu nije dalo mira. Bio je usamljen. To se smelo.

Pomišljao je i ranije da nađe društvo. Jednom je čak išao da preda uzorak svog DSS-a (dezoksi-semeno-semplara) onima iz SPO-a (Saveza za prezervaciju organdroida), da mu načine potomka iz klase E kojeg bi negovao i odgajao (čak je odneo i sliku iz novina da pokaže model), ali su mu tamo službenici rekli da taj tip odavno nije u proizvodnji. Danas se prave samo modeli sa komandama za samovaspitanje i autoodrastanje. To mu nije odgovaralo.

Vratio se s posla još gore raspoložen. Ne besan. Ne očajan. Ne tužan. Na kraju krajeva, to se nije smelo. Samo usamljen. Beskrajno usamljen. Ušao je u transporter (verzija kp1/060961, 150 auto snaga) i ubacio biosimetrijski čip u prorez. Ukucao je skoj988, šifru za silazak u komoru 988, sektor 221, koju je nasledio od oca (a njegov otac od svog oca… i tako nekoliko pokolenja). Tamo gde, sem nekih robočistača, niko drugi nije imao pristup, čuvao je svoje blago.

Njih 4593, u providnim jonizovanim kutijama, bila su uredno poređana po policama. Posmatrao ih je zaljubljeno, gotovo hipnotisan. Koliko mu je samo vremena i napora (a i hrabrosti, stidljivo je pomišljao) bilo potrebno da ih sakupi i dopremi ovde… Ipak su bili zabranjeni… Ali, vredelo je truda. Prelepi su. Ta 4593 hologram15

ska zapisa zvezda padalica bila su njegovo najveće blago. Povremeno je silazio ovde i divio im se. Kada bi se osećao bolesno ili usamljeno, kao danas. Moja sopstvena zbirka. Ponavljao je to u sebi s ponosom, naglašavajući „moja“ i „sopstvena“, dok mu se raspoloženje ne bi popravilo. Tu, u komori 988, sektoru 221, osećao se kao nekad. Mlad. Buntovnik. Slobodan. Kao u doba pre nego što je došao RED. Pre nego što su uveli SISTEM. Jedino ga je u tim trenucima tištalo to što je njegova zbirka konačna. Sećao se dana kada su objavili vest da više neće biti zvezda padalica. Nešto se tada u njemu slomilo. Nije više bio onaj stari. Postao je prazan. Ravnodušan. Olupina.

Bilo je to kada su na tržište izbacili servisni paket 141/2a i onda ga izglasali obaveznim. Ta nova, dopunjena verzija (a), između ostalog, blokirala je želje i smeštala ih u karantin. Želje su proglašene opasnim virusom („VAŽNO OBAVEŠTENJE! Obratite pažnju na sve prečice, portove, slotove i sumnjive linkove! Ne otvarajte nepoznatu poštu! Ne razgovarajte sa neznancima u virtuelnoj ravni…“ – još se seća članka iz „Digitalitike“).

I tako mu je to: nema želja – nema zvezda padalica.

Večeras mu je bilo naročito teško. Izašao je i zaustavio taksilicu. Rekao je taksilotu da ga odveze do Vrha. „Ali gospodine…“ zamucao je taksilot. Dino je video njegov uplašen pogled u retrovizoru. „Teraj!“ uzviknuo je i odlučno klimnuo glavom. „Nagradiću te.“ Taksilot je pokrenuo mašinu. Pošli su nagore. Ništa nisu govorili. Dino se nije ni trudio da posmatra put. Samo mu je jedno bilo u glavi. „Gospodine, stigli smo do Granice. Ja dalje od ovoga ne smem… Razumite me…

Imam troje potomaka…“ „U redu je“, sažaljivo se osmehnuo. „Dalje mogu i sam.“ Izašao je iz taksilice, izvukao iz džepa punu šaku mondijala i pružio ih vozaču. „Uzmi. Za tvoje potomke.“ Zbunjen tolikom darežljivošću, taksilot se nespretno zahvalio i otišao.

Ostao je sam. Bio je tako blizu… I tako umoran… Iscrpljen kao da danima nije spavao… Ali što se više primicao cilju, osećao je kako ga sve više obuzima nekadašnje osećanje. Sloboda. Anarhija. Tajna. Bez granica. Znao je da radi Zabranjeno. Znao je i kakva kazna sleduje prekršiocima Konačne Reči. Ali morao je. Dugovao je to sebi.

Zbog mladosti. Zbog prošlosti.

Zakoračio je na Vrh. Ponovo je tu. Posle svih ovih godina… Osećanje kao i pre. Kao da se ništa nije promenilo. Posmatrao je divlje prostranstvo pred sobom. Vrh… Jedino mesto sa koga se još moglo videti nebo. Tamno, kao i njegove misli. I male zvezde kako svetlucaju. U tišini. „Eh, da mi je samo još jedna! Kad bi samo još jedna pala, za moju dušu,“ očajnički je uzviknuo u prazninu pod sobom, jer, ipak, bio je na Vrhu. I potpuno slobodan. Kao nekad.

I onda ju je video. Prvo samo kao nagoveštaj, kao senku, kao misao. Paranje tamnog neba. Zasecanje njegove duše. Tama koja se grči i porađa. I ona. Sve lepša, sve jasnija. Kao dragulj na tamnom kašmiru. Kao suza iz žutog mačijeg oka.

Nasmešio se zadovoljno, blaženo. I skočio.

Mladost. Sloboda. Kao nekad. Mrak.

16

G o r a n

M l a d e n o v i ć

Vraća se iz radnje brzim korakom, ubadajući štiklama asfalt. Glave pognuta tako da bradom dodiruje okovratnik jakne, sva je stisnuta u veliku pesnicu, u sebi zgrčena u odbrambeni gard. Strah je vuče ka automobilu, a gnev i prkos, poput sidra, zadržavaju da ne jurne ka njemu.

Radnik sa benzinske pumpe stoji kraj otvorenih vrata, neodlučan da li da pođe za njom; nešto joj dobacuje. Njegov kolega je i dalje za stolom, zadubljen u raskriljene novine; može biti da čak i čita. Ona se ne okreće; odmahuje dva puta rukom, možda se od čoveka oprašta ispruženim srednjim prstom.

Ne moram da je posmatram, da bih ovo zapazio. Dovoljno je da znam kako bi se stvari u mom svetu trebalo da odvijaju, da bi se one, uz neznatne varijacije, zaista tako i odvijale. Čekam je, pritajen na zadnjem sedištu njenog Renoa, uživajući u mirisu novih kožnih presvlaka. Vozačevo sedište, o koje mi se tare obraz, pomereno je prilično unazad, kao da osobi koja u njemu sedi treba dosta prostora, ili voli da je zavaljena dok upravlja vozilom. Nije mi udobno, ali je time više ugodno.

Drška noža mi se zagrejala u ruci, ali, sečivo je hladno kada njime pljoštimice pređem preko nadlanice. Dobar je to nož; lovački, ali ne od onih opakih, glomaznih alatki, sa testerasto nazubljenom gornjom oštricom. Dovoljno mali da se može neupadljivo nositi, više je nego pogodan za baratanje u skučenom prostoru.

U mom svetu uvek će biti mesta za žene-vozače bez alarmnog uređaja u automobilu.

Ona otvara vrata, besno ih cimajući, da bi ih još bešnje zalupila za sobom. Žmurim, dok se svetlo na kratko pali. Baca na susedno sedište flašicu mineralne vode i kutiju cigareta; cigarete ostaju gde su pale, dok flaša odskače od sedišta, odbija se od vrata i pada na pod.

Pumpadžija je na pola puta između radnje i automobila, možda ipak malo bliži zgradi. Zove je; prišao bi vozilu, ali, moraće da poštuje granicu koja mu je zadana.

Ona grubo gazi kvačilo i pritiska papučicu za gas; plahovito okreće ključ. Uzrujana je; moglo bi se desiti da ne upali iz prve, ali, nije neophodno da do toga dođe. Zato se motor odmah odaziva njenom zahtevu, a točkovi njegovom. *** Kakvi kreteni Matora budala koju boli za sve i svakog i onaj manijak Gde baš na njega da naletim Morala sam da natočim gorivo Stala bih na sred auto-puta Prvo fin Zdravo Je l dugo voziš Nije te strah tako samu Ružnjikav Bubuljičav ko da je još u pubertetu Ali deluje okej Kaže da mrzi da vozi noću na duže relacije Prispava se čoveku Svašta može da se desi Matori me jedva dva puta pogleda Dobro veče preko volje mumla Ni to nije morao 17

Kako se nisam setila da kupim cigare pre nego što sam pošla Zbog njih sam i ušla kod ove dvojice Onaj paćenik bi da pričamo Dosadno mu valjda Gde si krenula ovako kasno Smeška mi se Odlazi da sipa gorivo Kad se vrati kao da je drugi čovek Unervozio se Počeo da muca Je l ne žuriš baš toliko Ajde da još malo pričamo Hoće da me časti pićem Plaćam mu za cigare a vidim kako me gleda Idiot Sad znam kako izgleda kad neko nekog guta očima Tresu mu se ruke Gleda napolje Valjda se pribojava da još neko ne naiđe Daje matorom neke znake Traži mu mobilni Ovaj se pravi da ga ne razume Hoće budala da mi kao nešto pokaže u sobici Ja napolje a on za mnom Više ne slušam šta mi priča Utrčala bih u auto nego neću da vidi da sam se uplašila Kreten bolesni Dobro da sam mu pobegla *** Mali se baš uznemirio zbog cure. Psuje gazdu, koga je mrzelo da uvede fiksni telefon na pumpu. Prebacuje sebi zato što ga nije dopunio kredit na mobilnom, a meni zato što sam svoj telefon zaboravio kod kuće.

Dobar je momak. Voleo bih da mogu da mu objasnim, barem onoliko koliko sam znam; ali, dobro se čuvam davanja bilo kakvih pouka te vrste.

Srećnim slučajem dobio sam ovaj posao, pa još u godinama kada čovek pomišlja na odlazak u penziju. Umesto povlačenja, angažman na neograničeno vreme; zapravo, onoliko koliko budem želeo da radim, pod uslovom da to činim dobro.

Zato meljem gluposti, pokušavajući da malog umirim racionalnim objašnjenjima.

Nije ni moje, ni njegovo, da ovo rešavamo. Nije to čak ni stvar policije; bar neće biti još neko vreme. *** Sve je ko u onoj priči koju je pričao Ko mi je beše to ispričao Bambus da Bambus A on je to čuo od nekog burazera Ne rođenog Tako nekako Mislio sam Kako burazer laže Ne Bambus On nikad ne laže On je samo preneo kako je čuo Nego taj njegov brat Gledao film pa prepričao Il sve izmislio Il je njega neko lagao Ne sećam se odakle mu to Je l Bambus reko da je burazeru neko pričao il je video na televiziji il čitao u novinama Kad ono Istina Sve istina Devojka u sred noći stane na benzinskoj pumpi u nekoj nedođiji Baš ko što je naša pumpa ovde Dok joj toče gorivo manijak ulazi krišom u auto Ona ga ne primećuje Nastavlja da vozi Nađu je posle nekog vremena Mrtvu u autu blizu sporednog puta *** Trčim kroz šumu, zarastao u kosu i bradu. Gruba, krznena odeća štiti me od grančica i trnja. Stopala, otvrdlih tabana, u kožnim su nazuvcima. U ruci mi je veliko, teško koplje, sa vrhom od zaoštrenog kamena. O remenu, prebačenom od mog desnog ramena ka levom boku, visi nekoliko manjih kopalja, namenjenih za gađanje. Dok u skokovima zaobilazim prepreke terena pred sobom, po desnoj nozi me udara pređicom pričvršćena čvornovata tojaga.

18

Potom, nosim oklop od bronze; na glavi mi je kaciga ukrašena perjanicom. O boku mi visi kratak mač; u levoj ruci mi je okrugao štit. Preko ramena mi pada ogrtač, dosežući do članaka. Podižem za sobom male oblačiće prašine, stupajući žustro sandalama po zemljanom putu.

Kada iza okuke stignem do konja, koji me čeka privezan za drvo, u oklopu sam od glave do pete. Hvatam se za jabučicu sedla; uzjahujem. Isturam dugo koplje napred, prebačeno preko vrata životinje. Teram konja najpre u kas, potom u galop.

Malo zatim, odeven sam u redengot, sa trorogim šeširom na glavi. U kožnoj futoli pričvršćenoj o sedlo imam pušku kremenjaču, za pojasom dva pištolja, a o levom boku rapir.

Na posletku, za volanom sam BMW-a. O mojoj orijentaciji u prostoru stara se GPS uređaj. U tamno sivom sam sakou, svetlo sivoj košulji i tamno sivim pantalonama.

Ispod levog pazuha mi je futrola sa Glokom 39, snabdevenim prigušivačem; ispod desnog, rezervni šaržeri.

Svaki put kada me pozovu, prelazim nešto dužu razdaljinu, pojavljujem se drugačije odeven i opremljen. Ipak, uvek stižem za isto vreme i uvek sam to jedan te isti - ja. *** Zabacujući malo glavu unazad, ona duboko uvlači dim cigarete, zbog čega joj se pojavljuju ulegnuća na glatkoj koži obraza. Tako, barem, zamišljam da izgleda, pošto je iz položaja koji zauzimam još uvek ne mogu videti. Zabavlja me pomisao koliko smo blizu, koliko bi joj malo trebalo da otkrije da nije sama u automobilu.

Puši u tišini, ili zapravo, buci svojih misli. Drago mi je što ne uključuje radio. Više volim da kroz blago zujanje motora osluškujem šumove koje proizvodi: šuštanje odeće dok se vrpolji na sedištu, gutanje pljuvačke, kratko, oštro pucketanje zglobova.

Kada bih uspeo da sasvim zanemarim ostale zvukove, mislim da bih mogao da čujem diskretne, mljackave zvuke, dok joj se usne rasklapaju, a jezik odvaja od poda usne duplje, da bi olizao najpre ovlaš gornju, pa nešto prisnije donju usnu.

Ne volim miris duvanskog dima, jer poput vela sakriva druge mirise. Ipak, moj njuh dovoljno je oštar da oseti mirisnu notu znoja ispod njenih pazuha, pomešanu sa prijatnom aromom dezodoransa. Kosa joj takođe lepo miriše, odišući lepršavom svežinom; oprala ju je tokom ovog dana, možda pred polazak na put.

Otkad je sa sporednog ponovo prešla na auto-put, malo se primirala, opustila u sedištu, smanjila brzinu. Ipak, osećam kako stalno proverava u retrovizoru, ili ogledalu, da li je neko vozilo prati, da li je pumpadžija možda pošao za njom. Sigurno je pretrnula svaki put kada bi nas neki od ovih par automobila preticao. Na sreću, ogledalo je tako postavljeno da ne pruža dobar pogled na zadnje sedište, na kome ona ni ne očekuje da ugleda bilo šta neuobičajeno.

Još malo, pa ćemo doći do ukrštanja auto-puta sa još jednim sporednim putem sa desne strane. Tada ćemo se nas dvoje upoznati, a nož uz njeno grlo biće potpora mojoj rečitosti. Sledeći moje instrukcije, skrenuće desno, te produžiti sporednim putem, vijugavo prosečenim kroz nedođiju. Šok od moje pojave trebao bi učiniti da izgubi kontrolu nad vozilom, što bi moglo rezultirati svakojakim neprijatnostima. Ali, u mom svetu nema potrebe za tako nečim. Biće dovoljno da automobil malo očeša bankinu, što će pospešiti zaustavljanje.

Potom ćemo nastaviti dalje, ka mestašcu gde ćemo ona i ja produbiti novostečeno poznanstvo.

19

*** Ma sve je okej Zašto li sam se onoliko uplašila On je verovatno nesposobna bezopasna budala Možda bi ga jedan dobar šamar spustio na zemlju Mada ko zna On polazi za mnom Još malo pa me do kola prati Da li bi ga matori zaustavio ako bi stvarno nešto pokušao Valjda ne bi buljio u svoje novine i pravio se lud čak i dok kreten nasrće na mene Manijak sigurno ne bi seo u auto i pojurio za mnom Ne ako do sada to nije učinio onda uošte i neće Da li da pozovem nekog Gde mi je telefon Ma ne Zašto da bilo koga uznemiravam u ovo doba A šta i da kažem Lik sa benzinske pumpe se čudno ponašao Mislim da je hteo da me siluje Jedva čekam da stignem kod kuće *** Postoje događaji o kojima se priča, kao i priče koje se događaju. Ponekad se ova dva toliko isprepliću i prožmu da jedno bez drugog više ne mogu da opstanu u ljudskoj svesti. Najzad, postane nemoguće odrediti šta je starije, delo ili reč. Štaviše, tada već biva svejedno.

Svet oko čoveka i svet u čoveku dodiruju se preko reči – izgovorene i čute, zapisane i pročitane. Ti svetovi utiču jedan na drugog, vrše međusobna preoblikovanja, ponekad i razmenjuju stanovnike.

Na izvesnim mestima, na izgled ni po čemu posebnim, reč postaje kostur kostura, meso mesa, krv krvi. Tu izmišljena priča, koju je neko nekada nekome ispričao, postaje ono što se zaista desilo, što se i dalje, s vremena na vreme, dešava, što se može još ko zna koliko puta desiti.

Benzinska pumpa na kojoj sam trenutno zaposlen, spada u takva područja. Zato sam i ja tu, da motrim na previše rizična premošćavanja, da istražim problem, da obavestim nadležne kada priča pokaže zube i počne da se hrani ljudskim životima.

Istim zadatkom sam se bavio mnogo puta, iza fasade čistača, domara, noćnog čuvara, lovočuvara, prodavca, trgovačkog putnika...

O vratu mi neprestano visi prastara koštana pištaljka. Proverio sam, u retkom trenutku radoznalosti i neopreznosti: ispušta zvuk jedino kad ja u nju dunem.

Od kako sam, još davno, prihvatio ponuđenu pogodbu i stupio u službu, moji su nadređeni zaustavili vreme za mene. Prestao sam da starim, da se menjam. Ne razboljevam se; na kraju radnog vremena jedva da osećam umor.

To je moja nagrada, ona istinska plata. Pored samoće, kojoj sam uvek težio. Sve vreme sveta. *** Video sam ga Može matori da priča šta oće Znam da je to bio on Krio se na zadnjem sedištu Dobro što mi je bio okrenut leđima pa me nije primetio Dok sam sipao gorivo samo sam čekao kad će da se osvrne iza sebe Nije se okretao Ko da ga nije bilo briga da l ću da ga vidim Pokušao sam da joj kažem Spetljan Spetljan ko sajla Plašio sam se da će nas onaj videti iz auta Kako da joj objasnim a da on ne provali da je upozoravam Matorog baš briga Ko da se ništa ne dešava Zbunio sam je Uplašio Izašla je Ma pobegla od mene 20

Nisam heroj On je imao nož ili pištolj Sigurno je imao nešto Mogo je da nas sve pobije Pošao sam za njom Poslednji pokušaj Nisam mogo Nije razumela *** Više nije važno da li ću stići na vreme, hoću li spasiti nečiji život, ili ne.

Više forme radi, prilazim automobilu sa boka, iz pravca u kom je najmanje verovatno da će onaj unutra uputiti pogled. Ipak, ne trudim se previše da ne budem opažen. On me ne očekuje, što znači da me neće ni videti.

Nekada su se priče završavale rečima „... i živeli su srećno, sve do kraja života.“.

Danas se uglavnom može čuti „i nikad ga nisu uhvatili.“. Pripovedači i slušaoci dele uživanje u tragičnom kraju, bez razrešenja misterije.

On otvara zadnja vrata automobila, izlazi unatraške; nešto unutar vozila još uvek mu okupira pažnju. Zamišljen je kao običan čovek, te ga takvim i ja vidim.

Glogov kolac, srebrni meci, oružja u obliku ovog ili onog svetog predmeta... stvar su prošlosti. U današnje vreme, retko ima potrebe za tim. Bilo kakvo vatreno oružje poslužiće svrsi.

Ispravlja se, proteže, kao neko ko je upravo okončao naporan posao. Vadi iz džepa papirnu maramicu; brižljivo briše njome sečivo noža.

Ova priča je pustila dovoljno dubok koren. Više joj nije potrebno sveže đubrivo, kojim bi se hranila i obnavljala. Od sada, pa na dalje, može i bez staratelja.

On ne zna ko sam, ni šta sam; verovatno ga čudi moje prisustvo, koje narušava obrazac unutar koga deluje. Ipak, čak i da ne primećuje Glok 39 pred čijim je nišanom, jasno mu je šta je kome od nas dvojice činiti.

Postigao sam da se više niko ne budi u nepoznatoj prostoriji, ležeći u kadi ispunjenoj ledenom vodom, da bi ustanovio kako je lišen jednog bubrega. Učinio sam bezbednim ignorisanje cirkularnog pisma, čije dalje slanje, navodno, donosi nagradu, a prekidanje kruga nesreću. Zahvaljujući meni, ljudima su prestali da stižu telefonski pozivi od osoba sa ubilačkim namerama, sakrivenih u njihovim sopstvenim kućama.

Ruka u kojoj drži nož čini trzaj u mom pravcu; pokret koji ostaje nedovršen, jer u njegove grudi smeštam više nego dovoljno tanadi.

Na oborenom zadnjem sedištu automobila zatičem devojku. Lice joj je svo od grča straha i bola, ali, njena odeća je u urednom stanju. Nema vidljivih rana, ni poderotina.

Iza vozila, na mušemi prostrtoj preko trave, primećujem gomilu krpa tamne boje.

Okrećem se ka njemu, u pola pridignutom sa tla, da bih ga sa još par hitaca zauvek smirio.

Moraću da ga povezem natrag sa sobom, u prtljažniku automobila. Potom, jašući jednog, vodiću za uzde drugog konja, sa njim prebačenim preko sedla. Na kraju, vući ću ga kroz šumu na podlozi od isprepletanih i uvezanih grana.

Dokle, znaću kad budem tamo stigao.

Jer, kraj priče o ubici sa zadnjeg sedišta glasi „i nikad ga nisu uhvatili.“.

21

N i k o l a

P e t r o v i ć

Moja ćerka je napunila tek dvanaest godina i već ima svog sopstvenog duha kojeg nikako ne uspevam da vidim. Slušam kroz zatvorena vrata kako se domunđavaju u njenoj sobi (nekad šapuću, a nekad se samo kikoću), ali kada otvorim vrata, svaki razgovor prestaje, i ja, osim ćerke, u sobi ne vidim nikoga. „Pa jel’ ti vidiš šta se dešava?“ pitam svoju ženu, koja se smeška zločesto. „Vidim, vidim, nego šta.“ „Ja ne vidim“, kažem i samo sležem ramenima.

Iako moja žena smatra da se to kad-tad moralo dogoditi i očigledno je da joj takva situacija pričinjava nekakvo morbidno zadovoljstvo, jer se neprestano smeška kad god pokrenem tu temu, meni ni na kraj pameti nije bilo da bi tako nešto moglo da nas zadesi. „Ma šta pričaš, majke ti“, kaže moja žena i prevrće očima pa imitira moj glas: „Zade-si. Šta je s tobom? Reci hvala bogu što je živa i zdrava.“ * Moja ćerka ima četrnaest godina i njen duh je sve češće posećuje, sada već dovoljno samouveren da slobodno prolazi pored mene i govori „Dobar dan“ nekim neskladnim, zavijajućim, užasnim glasom, nalik raštimovanoj žici violončela, od kojeg se ledi krv u žilama. U prostoriji tada naprasno zahladni i ja se nesvesno povlačim unazad, ne znajući odakle treba da se branim, pritiskam leđa o naslon fotelje ili zid, jednom prilikom čak, o sedmogodišnji fikus koji moja žena odgaja „od klice, zaboga.“ „Ponašaš se kao derište“, mrmlja moja žena besno dok prikuplja izlomljene listove, „pomisliće da si poludeo.“ „Kao da mene interesuje njegovo mišljenje“ kažem glumeći ravnodušnost, ali me, u stvari, još uvek obuzima jeza, pa sedim na ivici stolice ili fotelje dok ne ode i gledam oko sebe, spreman da poskočim ukoliko mi se prikrade s leđa. Ili se jednostavno, ceo dan krijem u spavaćoj sobi. * Svoj petnaesti rođendan, moja ćerka ne slavi kod kuće. Duh je konačno shvatio da ga ne želim ovde, ali nažalost, to je značilo i da je i ona sve ređe tu, a i kada je tu, razgovaramo prenošenjem poruka: „Kaži tati da...“ Često je posmatram kroz prozor dok odlazi nekuda, gledam kako desnom rukom grli vazduh i pući usne u hodu. „Slaaatki su“, dobacuje mi žena preko ramena razvlačeći samoglasnike oko mog vrata kao da želi da me udavi. „Ne razumem, ne razumem, stvarno ne razumem“, ponavljam sebi u bradu, a ona samo odmahuje rukom u neodređenom pravcu. * Dok ležimo u mračnoj sobi kuckam moju ženu po ramenu: „Kako izgleda“, pitam tiho, „kakav je?“ 23

„Kakvo je sad to pitanje?“, brecka se poluokrenuta, „Onakav kakav se njoj sviđa. I otkud odjednom takvo interesovanje?“ „Nedostaje mi“, kažem. „Sam si kriv“, govori brzo, „neke stvari jednostavno moraš da prihvatiš. Što pre shvatiš, biće ti lakše. I njoj i tebi, a i meni. Vreme prolazi.“ „U redu“ prošapćem, „šta treba da uradim?“ * Kraj je maja i veče je vrelo. A onda naglo zahladni i moja leđa refleksno pritiskaju naslon fotelje. Vrata dnevne sobe se otvaraju širom, a iza njih stoje moja žena i ćerka i gledaju se zaverenički. „Imaš društvo za utakmicu“, ciče istovremeno, kao da su uvežbavale.

On ulazi, primetim jer se zaverenici razdvajaju da ga propuste, a onda progovara onim užasnim glasom kao kad se mačke dohvate u žbunju: „Biće dobra utakmica“, i meni ruka zadrhti. „Budite dobri“, kaže moja ćerka, „mi idemo u provod“, onda zatvara vrata i čujem ih kako se glasno smeju i izlaze iz stana. Biće dobra utakmica, ponavljam u sebi, to zahteva bar nekakav odgovor i otvaram usta, ali iz njih izlazi neki piskavi glas, kao kod uplašenog šteneta pa se brzo nakašljem. Krajičkom oka tražim po prostoriji, hladan znoj sliva mi se niz ruke dok se osvrćem, ali onda ugledam ulegnuće u trosedu pa malo odahnem.

Dok god sedi tamo, mislim se, ne može mi ništa. Nadam se da je tako, to bi bilo logično, ukoliko, naravno, oni nemaju nekakvu svoju logiku. Uzdahnem i otvorim konzervu piva, otpijem jedan dugačak gutljaj za ohrabrenje, a onda shvatim da njega nisam ni ponudio. Možda je to neka velika uvreda, najteža u njihovom svetu i sada će nestati svetlosti u celom stanu, moraću da se skrivam po uglovima dok se njih dve ne vrate da me izbave. „Pivo?“, promucam brzo gledajući u sijalicu. „Može pivo, može“, zavija užasni glas i ja već trčim do frižidera i donosim ceo paket limenki.

Prvo pivo gutamo u tišini, drugo već bolje klizi uz povike sudiji (primećujem da je njegova vrsta, izgleda, prilično kreativna u ovoj oblasti), a kod trećeg već raspravljamo o bunarenju i probijanju kroz sredinu, brzim bekovima, faulovima, Evropljanima i Južnoamerikancima, modernim fudbalskim razbijačima i starim fudbalskim umetnicima. Postepeno se navikavam na njegov glas. Nakon petog piva, zvuči mi tek kao škripa nepodmazanih šarki. I pored toga što je naklonjeniji modernom fudbalu (a to je, primetio sam, vrlo čudna preferencija za jednog duha), čini mi se da bih se možda i mogao navići na njegovo prisustvo. Da, tako je, hvala bogu, mislim, dok mi glava lagano tone, razgovor je utihnuo, ulegnuće se raširilo na ceo trosed. Zaspao je, shvatam i kapci mi se sklapaju, samo da bi poskočili dok njih dve uleću u sobu uz čangrljanje limenki po podu. „Šta si to uradio?!“, dreči moja žena. „Pokupiću!“ kažem automatski i iskačem iz fotelje, ali me tamo sačeka dva para podjednako besnih očiju. „Kako si mogao da ga napiješ, misliš da je to pametno?!“ „Otkud znam“, kažem, „pa ja ne znam ništa o njegovoj vrsti.“ „O njegovoj vrsti!“ cikne ćerka i zareži, a onda prekrsti ruke i okrene leđa.

24

* „Stvarno ne znam kako možeš tako da se ponašaš“ govori moja žena dok joj je razočaranje vidno skamenjuje lice. „Pa ne znam, kako da se ponašam“, kažem, „stvarno ne znam kako. I uopšte, kako vas dve to znate, kao da imate neko štampano uputstvo, ako je tako, hoću i ja da ga vidim!“ „Pa sigurno ne treba da se ponašaš kao pećinski čovek“ drekne, pa počne da skakuće, imitirajući nekakvu poludelu kreaturu koja bi, pretpostavljam, trebalo da predstavlja mene kako igram oko logorske vatre, a onda kaže tiho: „Slušaj, ja ne znam šta je s tobom. Kada se rodila morao si to da očekuješ, trebalo je da znaš da su ovakve stvari kod žena sigurne kao zimski sneg, kao kvar na tvojim kolima, kao starost, kao smrt.“ „Pa nisam znao“, kažem sležući ramenima, „kako se to onda tebi nikada nije desilo?“ Ona otvori usta i razrogači oči, zatim besno stegne vilicu i nestane iza zalupljenih vrata. * Znam da postoje stvari koje ne znam o mojoj ženi, ali koliko god da sam radoznao, uvek sam se plašio da pitam, kao da treba da gurnem ruku u rupu punu zmija samo da bih proverio da li je to zaista rupa puna zmija. Nakon nekoliko večeri provedenih na neudobnom trosedu u dnevnoj sobi, dopušteno mi je da se vratim u krevet, pa je opet kuckam po ramenu. „Dobro, reci mi, da li si i ti imala jednog takvog?“ „Naravno, skote jedan“, kaže i čujem je kako tiho jeca u jastuk. * Od koga bih to mogao da saznam?

Precrtavam redom po spisku osobe koje, po svemu sudeći, poznaju moju ženu bolje od mene: Prijateljice? Ne bi ni zucnule. Koleginice? Isto tako. Tašta? Umrla.

Tast? Iako nikada nismo bili u najboljim odnosima jer mi se oduvek činilo da me ne miriše, ignoriše me ili beži od mene, otac moje žene je jedini koji bi mogao da reši ovu misteriju.

Nerado okrećem broj njegovog telefona i već pomišljam da je ovakav pokušaj uzaludan, ali on se javlja usred prvoog zvona. „Halo?“, kaže i čini mi se da se smeška s druge strane. „Imam jedan problem“, promucam, „i bio bih zahvalan ako biste...“ „Problem je li? Pa pričaj, pričaj...“ Ispričam sve, uzduž i popreko, pa povezujem dijagonalno, petljam se i raspetljavam dok mi njegov smeh odjekuje u ušima. „Ahahahah, tu smo dakle“, kaže razdragano kada sam završio, kao da peva, „došla maca na vratanca, došla mečka na rupu... Ne, to ne ide tako, ali: Ko drugom jamu kopa sam u nju upada i tako dalje, i tako dalje, pripremio sam ih dosta, ali sam ih tokom godina zaboravio.“ „Halo“, kažem zbunjeno, „ja sam.“ Ako je izlapeo, mislim se, nikada neću saznati.

Ko zna s kim on misli da priča. „Haha, misliš da ne znam ko je, misliš da ne čekam godinama kraj telefona čekajući baš ovaj poziv?! A da, batina ima dva kraja, to sam zaboravio malopre. Vidiš duhove, jeli?“ „U stvari ne vidim, to je problem. I mislim da je samo jedan.“ 25

„Da, da, ne vidiš, da, tako je.“, kaže nešto mirnijim tonom. „Vidi, kroz sve to sam prolazio ja, a sada se to isto dešava i tebi. Istorija se nezaustavljivo ponavlja.“ „Sve to?“ „Sve to. Ali navićićeš se, vremenom, kao što sam se i ja navikao na tebe, na tvoj glas i tvoju nepojavu. Vremenom ćeš ga čuti bolje i videti jasnije. Ali moraš da se potrudiš, ništa se ne menja samo od sebe“, kaže, „pa ja tebe još uvek samo delimično vidim. I da, da ne zaboravim da ti kažem još nešto: I to što vidim, nimalo mi se ne sviđa.“ * Prošlo je mnogo godina od tada. Dok ovo pišem, moj tast je već dugo pokojni, moja ćerka je srećno udata, moja unuka već ima svog sopstvenog duha, a moja žena se naginje preko mog ramena i posmatra ekran. Onda se ispravlja i kaže „Neće joj se to svideti, ne.“ Vidim je u odrazu monitora kako prekršta ruke i odmahuje glavom. „Uostalom“, kaže, „ja tu izgledam kao neka neurotična harpija“ i čujem stopalo kako dobuje po tepihu iza mojih leđa. „Nije tačno“, odgovaram i kuckam po tastaturi istovremeno, „čini ti se. Možda to izgleda drugačije iz ženskog ugla ali ova priča nije namenjena ni tebi ni njoj, već njemu.“ „Ha! Muškarci!“, kaže moja žena i okreće leđa i prekršta ruke. Ponekad pomislim da moja žena može večno da stoji tako, okrenutih leđa i prekrštenih ruku, a onda me iznenadi pa zalupi vrata.

To je sasvim dobro, razmišljam, sada mi treba mir.

Smeštam se u fotelju kraj telefona i nakašljem se da spremim glas. Spuštam ruku na slušalicu i čekam da telefon zazvoni.

26

Ranko Munitić

A l e k s a n d a r

B.

N e d e lj k o v i ć

U Munitićevom stanu u Beogradu, u jednom lepo uređenom, veoma velikom potkrovlju, malo iznad Slavije, jednog sunčanog dana, 7. septembra 1996. godine, prepodne; intervju uzeo, i snimio pomoću kasetofona i audio-kaseta, dr Aleksandar B. Nedeljković, a prisutan je bio, ali je samo pet-šest puta uzeo reč, i Ljuba Damnjanović.

U stanu nije bilo nikog drugog, sticao se utisak da Munitić tu živi sam. Nameštaja je bilo vrlo malo, a slobodnog prostora vrlo mnogo.

ABN: Razgovaramo sa gospodinom Rankom Munitićem koji je teoretičar filma, sada je subota 7. septembar. Izvolite; gospodin Munitić.

RM: Pa evo prvo, isprika radi toga šta komuniciramo na ovakav način preko mašine. međutim od momenta kad smo mi dogovarali dogovarali susret u vašem klubu pa do danas malo se situacija izmenila tako da ću ja biti na dužem putovanju, međutim možemo nešto uraditi i ovim putem.

ABN: Dobro. Ovaj, tema za predavanje koje ste najavili u Studentskom kulturnom centru bila je „Naučna fantastika kao novokomponovana mitologija“ i ta reč „novokomponovana“ malo upada u oči, ona zvuči malo ironično, kao da ima neki vrednosni prizvuk, odnosno bezvrednosni prizvuk, pa se pitamo, šta ona znači.

RM: Pa ona znači ono šta znači izvorno, pre nego su je prilepili uz sebe ovi užasi estradni koje se kod nas događaju, znači kad je nešto iznova komponovano. Dakle nije, ako je bilo ovog ironičnog prizvuka, onda ona ovako može da posluži kao mala intriga. Međutim, meni se čini da naučna

fantastika zaista predstavlja jednu vrstu rekomponovane odnosno ponovno komponovane mitologije, što znači da je ona već u nekim dobima služila, da tako kažemo najkraće, kao mitologija i onda se u momentima kad je uzmanjkala, da tako kažemo, mitologija to znači negde u devetnaestom veku i naročito u dvadesetom veku i ta dobra stara priča pojavila u novom ruhu, novom pakovanju.

ABN: Da. RM: E sad, da bih pojasnio na šta mislim, počeću sad jednim vicem, koji kaže, priča o mišu koji leži ispred svoje rupe i lako drema, i odjedanput ispred njega proleti slepi miš i on se trgne, razrogači oči, zine i sjuri se u rupu i kaže mami, „Mama“, kaže, „zamisli“, kaže, „video sam anđela“.

ABN: He-he.

RM: To ima, u vezi naše teme, ima smisla ako recimo to prevedemo na, da tako kažemo, Denikenovu matricu, jer bi onda u Denikenovom prevodu izjava malog miša glasila: „Mama, video sam astronauta“.

ABN: Ili vanzemaljca? Je li to to?

RM: Ili vanzemaljca. To je to otprilike. U onom istom smislu u kojem, kad govorimo o tom preklapanju matrica, jednom 27

Klarku odnosno bolje od njega Kubriku fino služi Odiseja Homerova. Naime, bez obzira na razne nijanse u zapletu romana i filma, ono šta su Klark i Kubrik zapravo uradili to je da su iskoristili jedan koncept, Homerov, i ne samo Homerov koji po mom mišljenju predstavlja prvo otelotvorenje, prvu realizaciju ono što bih ja branio kao naučno-fantastični nazor, a to je morski beskraj, kao metafora ako hoćete svemira, i ostrva razasuta po tom okeanu kao planete, odnosno kao različiti svetovi. I jedna šira studija, za koju se ja nadam da ću imati vremena da je uradim, obuhvatila bi upravo takve knjige, koje se negde u rasponu od Biblije pa preko Odiseje, recimo Guliverovih putovanja, Robinzoa Kruzoa, Mobi Dika, Pomoraca Viktora Igoa, preko niza knjiga, do, recimo, Starca i mora Hemingvejevog, pa bi objašnjavala kako se to naučna fantastika, odnosno science fiction, kako se može otelotvoriti unutar priča koje su na prvi pogled pa i na drugi pogled sve pre nego science fiction odnosno pre nego naučna fantastika. Šta ja lepo ovo pokušavam reći, pa, pokušavam potkopati ono uverenje koje još uvek postoji kod izvesnog dela poklonika ove vrste, da je naučna fantastika žanr. ((nagoveštaj osmeha u glasu)) ABN (upada mu u reč, istog trenutka): Hm, o tome smo mi vrlo čvrsto uvereni, da jeste, mi bi se zakleli, ja verujem u klubu svi do jednog, da jeste žanr. Samo je pitanje šta znači ta reč tačno. Izvorno, francuski, to je genus odnosno vrsta. E sad, vrsta, šta je vrsta, to je pitanje; malo otvoreno. Mi smo imali, mogu Vam reći, diskusija, da li je horor žanr, i doktor Zoran Živković zastupa tezu, koju ja sam sklon da prihvatim, da je horor atmosfera, ((čuje se da je Ranko Munitić pripalio cigaretu)) raspoloženje, ono užasno, a ne žanr. A da ima horora i u naučnoj fantastici i u recimo krimi-pričama i potpuno realističnim stvarima koje nisu nimalo 28

fantastične. Ima horora koji je iz stvarnog života i tako dalje. Onda horor nije žanr, ali naučna fantastika, Bože, pa sigurno da jeste žanr... Bar bi se mi zakleli tako. Heh-heh.

RM: Pa ja bi volio da čujem argumente.

ABN: Ou, argumente? Pa razlikuje se sadržinski, razlikuje se po nekim čisto sadržinskim, ovaj, elementima, zato što sadrži prikaz stanja ili sveta u kome jeste poznato i postoji nešto što zasad nije poznato ili ne postoji. Na primer, neki pronalazak, neko naučno otkriće koje još ne postoji tu se prikazuje kao da postoji. Ili boravak na nekom mestu, u nekom vremenu, gde nije dostupno sada, a likovi se tamo kreću, upravo na tom mestu i u tom vremenu. To bi bile osnove tog žanra, tog roda i sve što poštuje nauku, odnosno naučni pogled na svet, logiku realnih prirodnih nauka a uključuje ove fantastične elemente, to je naučna fantastika, po meni; a ono što ne poštuje nauku nego se potpuno slobodno fantazira, recimo Miki Maus je faraon Egipta, danas, na primer, to je ne-naučna ili čista fantazija koja je opet drugi žanr. Neki ljudi bi uporno tvrdili da je horor treći žanr, eto to bi bili neki argumenti.

RM: Da, onda po Vama put kroz vreme ne ide u naučnu fantastiku.

ABN: Aaa... put kroz vreme je zasad moguć samo kao čekanje. Čekati da prođe.

Ali put kroz vreme aktivan, da se ubrzano prođe, ili da se vrati u nazad, apsolutno spada, zato što to sad ne možemo da uradimo. Možemo samo da čekamo.

RM: Ali ne poštuje nauku. Ali ne poštuje nauku.

ABN: Hm, nauka... ne isključuje potpuno neke takve mogućnosti.

RM: A-haa-haa-haa, a šta to nauka isključuje potpuno?

ABN: Nauka, šta isključuje potpuno? Pa recimo Miki Mausa kao faraona Egipta danas, jer je to potpuno nespojivo, to je jedna vrsta strip-fantazije koja ne može da

se uklopi u... ozbiljno, u ozbiljan svet nikako. Eto recimo to nauka isključuje danas.

RM: Pa nisam baš siguran da se nauka uopće bavi Miki Mausom.

ABN: Ne. RM: Ali dobro, u tol'ko bolje u koliko se razlikujemo. Naime, po meni, nevolja sa tim prihvatanjem, a dobro ste spomenuli i horor, pošto te dve stvari nekako vredi ispitivati po meni kao suprotnosti unutar jednok fantastičkog koncepta. Nevolja sa naučnom fantastikom kao sa žanrom je u tome da se s time njoj strahovito skraćuje vek. Naime, ono šta se obično smatra pod žanrom naučne fantastike počinje u prošlom veku, i to prvo kod Žil Verna, onda kod Ha. Dži. Velsa; i gotovo. Međutim, po meni je recimo Po, na primer u ovom konceptu koji sam malopre izložio, Avanture Artura Gordona Pima, isto tako science fiction ko šta je, hm, ako ju tako čitamo, science fiction i Ilijada... odnosno Odiseja. Ja bih, da smo recimo sad u vašem klubu i da imamo mogućnost projekcije, za koju ste mi bili nažalost rekli da nemamo mogućnosti, ja bih vam pokazao jedan film kao ilustraciju ovog o čemu govorim, pre bi vas podsetio sve skupa na Bliske susrete treće vrste, Spilbergove, a onda bi vam pokazao jedan dokumentarni film kojeg su verovatno neki od vas videli, to je film od pre jedno tridesetak godina, kojega je napravio Krsto Škanata i koji se zove Uljez. Film koji vrlo bukvalno dokumentaristički, dakle bez nekakvih posebnih planova, rakursa, autorove intervencije i tako dalje, slika jedan naizgled stoprocentno stvarnosni, realistični, čak bi se sa današnjeg stanovišta moglo reći jedan ni po čemu neobičan događaj, a to je kako na jednu, mislim da se događa negde na Kosovu, na jednu ravnicu na kojoj pasu krave, muvaju se neke ptice, ljudi tako žive jedan svoj normalni život, u jednom trenutku bane jedna ogromna sprava, koja

se zove bager, ona vrsta bagera od, pa, par desetina metara na uvis i sa strane, ABN: Džin... je ' l tako...

RM: ...koji kopa šljunak, šta li radi.

ABN: A-ha.

RM: I sad, provalom prosto te jedne ogromne mašine i ritmom, bukom ona rastera te ptice, uzbuni krave, zbuni ljude; bivanjem odnosno funkcioniranjem te mašine u tom pejsažu, čitava stvar, čitava stvarnost se zapravo menja, i film završava sa jednim saznanjem svakog gledaoca da tamo, gde se to sve događa, nakon pojave tog uljeza, tog alien-a zapravo, ajd da kažemo i to, ovaj, te ogromne mašine, ništa više neće biti kao pre.

Zašto bih ja to branio kao jedan koncept science fiction-a, podsećajući na Bliske susrete treće vrste i na ove ranije stvari o koje smo govorili, o preklapanju različitih matrica, zato jer se po meni tu pojavljuju osnovni elementi koji određuju naučnu fantastiku kao nazor na svet, dakle puno šire od žanra.

ABN: Znači pogled na svet, a ne samo žanr.

RM: A ne samo... odnosno!!! nešto iz čega će se u različitim trenucima, rađati, ako baš hoćete, različiti žanrovi, s tim šta bi pre ovog žanra kojeg na jedan način utemeljuje Vern, a na drugi način Vels, po meni recimo jedan žanr bi bio taj, ajd da ga nazovemo „okeanski“, ovaj, science fiction.

ABN: Lutalački.

RM: Ne ne ne, nije stvar u, u lutalaštvu.

Stvar je prosto u jednom viđenju sveta.

Al' na to ćemo se vratiti. – Šta imamo zajedničko u ovom filmu koji sam ja prepričao, Uljez i Bliskim susretima treće vrste?

Imamo jedan čovekov prostor, egzistencijalni, životni, u kojem on obavlja to što mu je priroda ili Bog, kako već hoćete, dao da obavi, i postoji jedan ogromni prostor oko njega iz kojeg se, u jednom trenutku, pojavljuje nešto što taj čovek do tog trenutka nije poznavao, što do tog trenutka nije susreo. I kad bismo recimo 29

napravili i kad bismo pogledali jedan za drugim ta dva filma i kada bismo napravili analizu prototipova...

ABN: Strukturnu možda?

RM: ...odnosno onih osnovnih elemenata na kojim oni počivaju, videli bi da je zapravo priča u ta dva filma ista.

ABN: Hm. RM: Da je pojava onok lepog ringišpila Spilbergovog sa onim čudnim bićima unutra zapravo ima istu značenjsku, odnosno nudi istu značenjsku funkciju, odnosnu nudi istu nekakvu katarzu, odnosno saznanje k'o i Škanatin dokumentarac, nešto se iz negde daleko, iz tog ogromnog prostranstva koje obavija naš svet, nešto se pojavilo u našem svetu i unelo u njega pometnju.

ABN: I to artefakt, jedan proizvod inteligenicije.

RM: Jedan artefakt, tačno. E sad, tu naravno, pod tim artefaktom ja bih branio recimo kao, unutar tog šta ja zovem najavu naučno-fantastični nazor na svet, branio bih recimo Odisejev splav, branio bih onu vodenicu koja se pojavljuje u Kalevali, isto jedan zanimljiv stari ep, odnosno mislim da je naučna fantastika, čak i pre, mnogo pre nego se tako zvala, prosto izražavala jednu čovekovu potrebu da se odredi prema tom, prema vani, da tako kažemo, prema tom ogromnom prostranstvu koje postoji oko njega, koje ako ga gledamo sa stanovišta Zemlja – druge planete, onda se zove Svemir; a ako ga gledamo u jednom manjem ovozemaljskom obliku onda se zove – jedno ostvro, jedan kontinent, pa more, pa drugo ostrvo, drugi kontinent i tako dalje.

ABN: Dobro...

RM: Samo da završim. Nimalo slučajno, na tu temu, zato sam, otuda ova druga odrednica koju sam koristio, mitologija, upravo takvim jednim odnosom prema svetu se koristila i mitologija. Odnosno, mitologija počiva na jednom saznanju da čovek, zauzima jedan mali deo raspo30

loživog prostora, a da negde oko njega postoje sile sa kojima on kad-tad mora da dođe u kontakt i kad-tad mora da se, ovaj, na neki način sporazume ili ne sporazume i odatle, recimo, jedan od vrlo konkretnih mitova, mit od Prometeju, odnosno ta krađa božanske vatre se nimalo slučajno pojavljuje kao jedan skoro lajt-motiv naravno unutar drugih tema, unutar drugih priča, recimo doktor Frankenštajn u filmovima, više nego u knjizi, ne radi ništa drugo nego putem munje krade tu božansku vatru sa neba i onda pravi to svoje čudovište. Naravno da ovakva jedna tema koja se više ne tiče samo jednok kruga ljubitelja, mi nešto volimo pa nam je to blisko, a neko drugo to ne voli pa mu nije blisko, takva tema koja se tiče direktnog čovekovog razmišljanja o sebi samom, uopšte o rasponima, a to znači automatski i o smislu postojanja, ne može, po mom mišljenju, pripadati samo jednom žanru, mada se naravno, kroz ovaj svoj razvitak može i, k'o što se i događaja, otelotvoravati, odnosno realizovati i putem ovoga što bismo nazvali žanr. Zašto je to važno, odnosno otkuda ta potreba čoveka, ono prosto da kažemo da digne oči prema nebu i pogleda tamo nekud gore, usput budi rečeno mislim da baš u ovom Spilbergovom filmu Bliski susreti postoji najlepši kadar koji o tom govori, to je ako se sećate, ona autostrada u sumrak...

ABN: M-hm.

RM: ...kad se oni ljudi prosto okupljaju i zajedno gledaju; kud gledaju, šta gledaju, na to naravno svako od nas odgovara svojim, ovaj, saznanjem toga svega, međutim to je ključ toga svega.

ABN: Ja bih, ja bih dodao jedan sličan primer, u seriji X-files, dosije Iks, u jednoj epizodi, glavni junak, onaj spooky Molder, konačno uspeva da nađe taj ključni aerodrom u Americi, tajni, koji CIA navodno drži, koji je prikriven od javnosti, od sveta, nepoznat, i gde se navodno čuva je-

dan zarobljeni svemirski brod gostiju koji su dolazili i gde je on opravljen i povremeno se eksperimentiše, leti se sa njim.

RM: M-hm.

ABN: I onda on izleće, on istrčava, bukvalno istrčava na pistu; ali on je samo čovek, on jednostavno ima samo ruke i noge, on ne može da poleti, a iznad njega ono divno u oblacima svetlosti preleće, vijori se po nebu, kovitla se, vraća, nadleće ga nisko, odlazi, on može samo da gleda. On gleda i konačno je siguran, jeste, bio je u pravu, to ne može biti avion, to je to, našao je. A sad kad je našao, ništa nije našao jer on ne može ni da ga uhvati, ni da ga prizemlji, ni da dokaže spoljnom svetu, oni će njega ubrzo uhapsiti, stiže džip, njega spakuju, ništa nije postigao. Sve je video ali svetska javnost neće videti ništa. To je jedan, da kažem, trenutak kulimacije cele serije X-files, i on podseća apsolutno na ovu predivnu, ovaj, scenu koju ste pomenuli.

RM: Da! E sad, dobro je, rekoh malopre, da ste spomenuli horor, jer kad se u odnos međusobni postave, ovaj, horor i science fiction, onda nekako taj čitav sistem znakova postaje puno jasniji. Naime, k'o šta science fiction proizlazi iz te, ajd da kažemo banalno – večite čovekove potrebe da gleda gore i da se pita šta sve to ima tamo negde, tako horor odgovara na suprotno pitanje, a to je kad se čovek zagleda u sebe. I kad se zapita, a šta to ima negde u meni, unutra. Ta podela, gore-dole je jako stara i jako važna; po meni ju negde najčišće izražavaju alhemičari kad u jednoj lepoj formuli, kažu „ono gore“, misleći na makrokosmos, je isto kao i „ovo dole“ misleći na mikrokosmos, i analizirajući na taj način, u smislu tih temeljnih, osnovnih znakova, arhitipova, horor, vidite da je to zapravo, za razliku od science fiction-a, koji znači malo ljudsko biće bačeno u jedan ogromni prostor, da je horor sasvim nešto drugo, a to je svet sagledan kroz prizmu

čovekove psihe, odnosno pogled bačen u unutarnji prostor.

ABN: Ali, neki, da kažem, mračni prostor, ili neki negativni ili užasan prostor, ja ovo kažem naravno znajući da će da me kritikuju, jer imamo vrlo jake hororiste, i predsednik kluba Goran Skrobonja, heh, je hororista, i predsednik programskog saveta Oto Oltvanji je hororista, i mnogi od vodećih članova, a ja kažem, nije to unutrašnje, unutrašnje je vrlo široko, imate i divne stvari u ljudskoj duši, i ovo; horor bi, po meni, ispitivao nešto reptilsko, nešto gmizavačko, nešto užasno na nekom biološkom nivou – unutrašnje.

Horor je pre svega jedan telesni strah.

Vrlo malo ima filozofskog horora, straha recimo od praznine, od nepostojanja, i tako dalje. To je jedna biološki žanr, ili pod-žanr ili prosto raspoloženje; o-vaj, a ne bih ja rekao, ne bih izjednačio čovekovu unutrašnjost sa užasom, sa hororom –užas je horor – a niti sa „dole“, kaže se da je ženski princip, dole, a muški princip je ono gledanje ka zvezdama, ali nisu sve žene tako užasne, he-he! – je'l tako! i sklone hororu, niti je sve u ljudskoj duši sklono hororu, to, to bih ja se usprotivio.

RM: Pa ja, da vam pravo kažem, ja vas ne razumem, vi mene prekinete nakon dve reči i onda sagradite nešto šta niti sam ja rekao niti imam nikakvog povoda u tom svemu...

ABN: Dobro; dobro, izvinjavam se, samo Vi kažite Vaše mišljenje...

RM: ... a drugo ja nešto nisam shvatio ovo k'o nekakvo preslušavanje: gde se mi slažemo, i gde se mi ne slažemo.

ABN: Hm, pa da, ja sam malo samo, pokušavam da diskutujem.

RM: Pa da, ali samo, znate šta, onog momenta kada Vi objašnjavate stvari, recimo ovo vaše vezivanje horora za nešto reptilsko, ja moram priznati da se tu baš ne snalazim dobro.

ABN: Pa je li smatrate da je horor inherentan, da je ugrađen ljudskoj duši?

31

RM: Pa ja mislim da sve što čovek radi, da je negde inherentno čoveku, ja mislim da čovek ne može stvoriti nešto što je njemu strano. A pretpostavljam da i horor i science fiction i puno drugih stvari, prave ljudi a ne prave vampiri, prema tome Drakula i Psiho i kuća Ašer, su isto tako deo čoveka k'o šta je deo čoveka Arhanđel Gabriel ili Odisej ili ono šta radi Nikola Tesla. Ja kad sam govorio o tom, prvo, gore i dole, znate sa ženskim i muškim principom, to kad se budemo bavili, ako ima smisla da se bavimo, doktorom Frojdom; ja se toga jako čuvam, ja mislim da je ta vrsta „metaforike“, pod navodnicima, umetnosti nanela bar isto onol'ko zla kol'ko i ideologije koje se u nju trpaju. Mislio sam na jednu vrlo jednostavnu stvar, a to je da je horor uvek... hm... science fiction nastoji da bude objektivan; on nastoji da konstatuje činjenice, bez obzira kakvim se sve fantastičnim elementima pri tom služi, jer potraga recimo za zlatnim runom u koju ide Jason, koja je također jedna science fiction, deo science fiction koncepta, računa na to runo, kao na, on konstatuje prosto jednu vrednost...

ABN: U svetu.

RM: ...koja je negde čoveku izvan dohvata i put za tom, možemo to zlatno runo zameniti sa Svetim gralom...

ABN: Da, da.

RM: ...nije u pitanju taj, fantastičnost objekta; nego je u pitanju stvarnost jedne određene težnje. Horor je za razliku od toga, uvek jedan subjektivan pogled čoveka bačen u samog sebe, a naravno u tom, u njemu samom ima svega i svačega od najlepšeg do najgoreg, međutim, jednostavno horor pokušava da svet odgonetne iz aspekta tog pojedinca. Pojedinac je u science fiction-u zanemarljiv, on je samo jedan čovek, jedan predstavnik ljudskog roda, nek bude Odisej ili neka bude Baumen u ovoj 2001, on je svejedno samo jedan od; a horor uvek počiva na čoveku kao psihološkom epicentru, 32

jer se, na kraju krajeva, sve te... čovek istražuje stvari koje su se rodile u njemu.

Zvezde postoje izvan nas, vampiri nisam siguran da postoje izvan nas.

ABN: Ovo je vrlo interesantna misao koju sasvim sigurno na deset diskusija o hororu nikad niko u klubu nije pomenuo.

RM: Pa u toliko bolje, da se razumemo, ja više volim neslaganja nego slaganja, ja sam se malopre samo usprotivio tome da ne idemo na jedan drugi nivo jedne, ovaj, nekakve, ja bi' to nazvao, emotivne metaforike, znate kad je vama nešto reptilsko onda tu nema dalje razgovora. No, k'o šta science fiction, zapravo po meni, od onih biblijskih voda u početku, iznad kojih, kaže, je lebdeo duh Božji, preko Odisejevog puta preko mora ili Jasonovog puta, pa Robinzona, Gulivera, Artura Gordona Pima, do ovih svih astronauta danas, pošto se tu, po meni, uvek radi o jednoj vrlo sličnoj ako ne i istoj priči, a to je čovek koji ide na jedno veliko putovanje.

ABN: Daaa.

RM: ...ide negde užasno daleko da bi našao ili ne našao to šta hoće da nađe, horor isto tako priča istu priču, koja je samo obrnuta po svojim dimenzijama i po svojoj relaciji, tu se radi o jednom vrlo malom putovanju, čovek iz ovog takozvanog, vanjskog, objektivnog sveta, ulazi u jedan zabran, brlog nekakvih onostranih sila, i tu se sukobljava sa demonom, odnosno sa čudovištem, koje je, kao što lepo kaže tibetanska Knjiga mrtvih, kaže; čudovišta, to smo mi sami.

ABN: A-ha.

RM: I u tom smislu, ukol'ko bismo, recimo, kad bi radili na tome, tridesetak, četrdesetak minuta, uspeli recimo da pokažemo sličnost te osnovne priče u raznim varijantama naučne fantastike, jer je tu stvar puno komplikovanija, tol'ko nam je dovoljno, dovoljno nam je par rečenica, recimo, da pokažemo tu identičnost osnovne priče u hororu, jer je dovoljno, setite se „Pada kuće Ašer“ Poovog, setite

se Stokerovog Drakule i setite se recimo Psiha; mislim na film, knjiga puno ne valja.

U sva tri slučaja vi imate skoro istu priču...

ABN: Da da.

RM: ... a to je takozvani normalni čovek, homo sapiens iz svog prostora u kome živi, ulazi u jedno konkretno zdanje, to je Ašer, to je onaj Drakulin dvorac, i to je onaj motel Normana Beitsa i u tom, u tome unutra nalazi čudovište s tim što je to u kući Ašer ona dama za koju se ne zna da li je mrtva pa se povampirila ili je bila živa sahranjena; u ovom karpatskom dvorcu je ovaj stari grof, a u motelu je naš komšija, tu usput budi rečeno, mislim da je Psiho jedan od nekoliko najvažnijih, uopšte, ne samo filmova, nego i fantastičnih horor dela, jer je prvi put pokazao da vampira odnosno čudovišta odnosno demona ili kako to hoćete nazvati, ne treba tražiti u nekom kostimiranom pretku u nekakvom dvorcu nego ga imate iza ćoška, imate ga u komšiluku.

ABN: Srednjevekovlju, u feudalnom nekom miljeu, nego može i u ovom urbanom miljeu.

RM: I bukvalno iza ćoška to može da bude vaš i moj komšija, što znači da smo samo na korak do toga da to budemo i mi sami.

ABN: Gigant toga je naravno Stiven King, koji je to unovčio do neverovatnih razmera, i uzdigao...

RM: Pa to je, to je tema, jedine dobre, i to je stvarno dobra knjiga Stivena Kinga i to je Shining, o ovom drugom ne bih. I to, ta tema malog putovanja u hororu, za razliku od velikog putovanja u science fiction-u, i upravo izraz te druge čovekove potrebe, dakle jedno bi bila to dizanje pogled prema zvezdama, a drugo je pogled unutra, prema duši, da vidimo; i tu negde, ja nisam baš pristalica te psiho-analize, primenjene, odnosno psihološkog instrumentarija, ali mislim, hm, razumem i prihvatam teorije koje vezuju science fiction za čovekov super-ego a

horor vezuju za čovekov id: može, može, ako ništa drugo služi da se stvari pojasne pa da se onda lakše sporazumemo.

E sad, k'o što smo kod science fiction-a lako, bar po mom mišljenju, našli vezu sa mitovima, tako isto kod horora, isto tako lako, po mom mišljenju, nalazimo vezu sa bajkama, jer je to malo putovanje, dakle, onog Poa prerušenog u pripovedača do kuće Ašer, ili puta do Drakulinog dvorca ili puta do Shining-a ili Beitsovog motela, ista ona vrsta kratkog putovanja koga recimo Ivica i Marica obavljaju do veštičine kućice, ili Crvenkapa na putu do bakine kuće. Nije slučajno da se u oba slučaja radi o šumi. Zato jer horor uvek voli kad se makne iz tih zatvorenih prostora u kojima se, nota bene, najveći deo horora razvija, onda horor voli šume, voli magle, voli noći, voli ono nešto gde poništen taj veliki prostor da bi se koncentrirao na ovaj manji prostor.

ABN: Da, evo ja bi želeo samo dodati to da u većini horora čudovište nekako iskače iz blizine, nekakvog ormana nekakvih vrata, a bilo bi, kad razmislimo, smešno kad bismo ga gledali sa vrha Kalemegdana kako postepeno trči, trči, trči preko Panonske ravnice dvadeset kilometara, i na kraju nam pritrčava, a mi ga osmatramo teleskopom. Većina tih čudovišta bila bi smešna tokom tog dugog približavanja.

RM: Isto kao što je Godzila smešan.

ABN: Godzila ne, ali većina...

RM: Pa smešan je.

ABN: Bili bi smešni. Naprosto u svojim kljakavim, grotesknim kretnjama. Oni su uglavnom i loši trkači, heh, kad bi bili na stadionu. Ovaj, većina horor čudovišta napadaju iz neposredne blizine i samo tad su horor. A bili bi, ustvari, prilično jadni na jednom prostoru od recimo dvadeset kilometara, ovaj, osmatrani iz daleka. To je jedna interesantna tema. E sad, ako smem samo da prekinem vaš redosled misli...

RM: A-ha.

33

ABN: ...samo da bih jednu stvar precizirao, sa kojom sam došao, naime, da li mogu da zaključim ovo: da reč „novokomponovani“ u vašoj temi, u vašem naslovu, nema pogrdno značenje kao ono kad se kaže novokomponovana muzika pa neki najgori kič, neko folkno, prizemno, najniže, nego da je to u suštini, novi mitovi, a ne novokomponovani u pogrdnom smislu.

RM: To smo rekli, to smo rekli na početku. Ne, nemojte da na to gubimo vreme; novo-, prosto iznova komponovani.

ABN: A-ha. A-ha. To je, to je već sasvim drugo nešto.

RM: Jer mitovi, koji već postoje, odavno, i koji su prosto, ono, ponuđeni, s tim šta sam rekao u početku to šta se taj izraz novokomponovan vezuje za nešto što ne valja ništa ne bi trebalo da obavezuje upotrebu te reči, jednostavno, ne, u tom nema...

ABN: Pa upotrebljavalo se, znate ono, za najgoru muziku se govorilo...

RM: Da da da, upotrebljavalo se ali može se upotrebiti i za nešto drugo.

ABN: Ono znate, „Otišo si sarmu probo nisi.“ Oni kažu „ih, to je novokomponovano“. Ha-ha.

RM: Nemojte molim Vas, tako Vam Boga...

ABN: Izvol'te, Ljubo.

LjD (Ljubomir Damnjanović): Možemo onda, da povežemo sve to sve to preko filma Nila Džordana Vučja družina, i Anđele Karter, koji povezuje mitološko, bajkovito, do odnosa u samoj porodici, devojčice koja sanja.

RM: Pa možemo, znate šta, to je, po meni, jedan od onih dosta onako uproštenih primera koji daju prilike da mi na njih nadgradimo šta god hoćemo ali nemaju sami u sebi onu autentičnost tako da može, naravno; ali nije to, bar po meni, nije to to.

ABN: Može još jedno, da kažem, potpitanje. Ovako, hoću reći ovo, da li mi kao, civilizacija imamo jednako pravo, da 34

stvaramo mitove kao što su imali drevni, antički narodi, i kao što su oni imali, na primer, zlatno runo ili Scilu i Haribdu i tako dalje, da li, recimo, vanzemaljac, je mit ravnopravno vredan, on se nekako iskristalisao u biće slično čoveku, mršavo, trouglaste glave sa vrlo velikim, vrlo crnim, kosim očima i tako dalje, on silazi, krade pojedince, krade žene, eksperimentiše nešto, to je recimo jedan mit stotinama puta u filmu viđen, da li je to mit, ravnopravan po vrednosti, po civilizacijskoj, kulturnoj vrednosti, sa antičkim mitovima; ili na primer, vampir, u hororu ili drugi naši mitovi, ovaj, veštačko ljudsko biće, kao što je Frankenštajnov, taj, pulen, ili njegovo čudovište, je li, koje je on stvorio...

RM: Android.

ABN: ...android u suštini, pa kompjuter koji postaje inteligentan, i to je jedan mit, i to koji će se možda i ostvariti, i to vrlo skoro. Da li su naši mitovi vrednosno ravnopravni, da li mi imamo pravo da to radimo, ili smo mi uljezi na jednoj teritoriji, koja zauvek pripada antičkim narodima, a mi samo nešto onako površno tu pokušavamo.

RM: Pa ja moram priznati da vas ne razumem, ovaj, vi pitate za pravo. Pa ja mislim da se tu pre nekakvog prava radi o potrebi, mislim, čovek ne stvara mitove zato jer bi na to imao pravo, čovek stvara mitove zato jer mu trebaju. Čim mu trebaju znači da ima prava.

ABN: M-hm.

RM: Drugo, znate šta, ja taj antički krug ne doživljavam kao nešto... ((PAUZA zbog promene kasete.))

ABN: Izvol'te, promenili smo traku drugi put, izvinjavamo se, heh.

RM: Hvala. Drugo, ja taj antički krug tema, priča, nagradnje, ne doživljavam, moram priznati, kao nešto, prvo jako daleko, od mene i od nas danas ovde, odnosno ne doživljavam kao nekakav krug koji bi trebalo štititi i braniti od nečega. Meni je, da

vam pravo kažem, Odisej bliži, ili Prometej bliži, od niza junaka naših danas napisanih ovde i kod nas romana. Tako da, nnnne vidim pitanje prava, mi se tu čini.

ABN: Ne, nismo li mi kao mravi u odnosu na divove, one koje su stvarali prave mitove u staro doba, imamo li mi neku vrednosnu, da kažem, nivo, nivo, da li su naši mitovi tipično naučno fantastični mitovi, kao što je vanzemaljac, jednakovredni sa sfingom, recimo, i sa takvim stvarima.

RM: Pa znate šta, ne znam i da vam pravo kažem, ne interesuje me.

ABN: Nije li ovo naše banalno, prizemno u odnosu na nešto što je veličanstveno delo ljudske kulture kao što je mit o sfingi? Ili je možda ravnopravno? To mene kao fantastičara, ja se time bavim.

RM: Na to, na to ne možete odgovoriti, nemojte sebe mučiti s pitanjima na koja ne možete dati odgovor, jer bi, prvo trebalo bi recimo znati kako se u to, danas za nas divno krasno, slavno, veličanstveno, mitsko grčko doba, kako su se ljudi odnosili prema tim pričama. Ja nemam osećaj da je cela stara Grčka klečala pred mitovima o Prometeju i tako dalje, nego su te stvari jednostavno nastajale kao potreba izvesnog broja ljudi, pa je to neko doterivao, pa je ponovo doterivao, pa je neko pričao na svoj način, pa se to prosto sačuvalo. Isto k'o šta to, koliko vredi šta mi danas radimo, znate šta, to će shvatiti, odnosno saznati, odnosno dešifrovati neko za dvesto, tristo, četristo godina ukoliko te stvari prežive.

ABN: I ako nas bude, ako bude ljudi.

RM: Dakle nemam osećaj da su Šekspirovi savremenici gospodina Vilijama slavili k'o najvećeg gramatičara svih vremena, niti imam osećaj da su sugrađani Fjodora Mihajlovića znali da je Dostojevski, ako ne najveći, a ono jedan od dva-tri najveća romanopisca. Prema tome, odnos, znate, ja čitavu svoju kritičarsku delatnost zasnivam na tome da je sud neoba-

vezna stvar, sud je ono što ja nudim nekome kao element pre neslaganja nego slaganja. Stvar je u argumentaciji, dajte da vidimo šta to što danas radimo znači.

Dajte da vidimo kakve su tu, da l' su prave ambicije, da li se nešto nastoji saznati, da li se nešto nastoji stvoriti, a koliko to vredi, znate šta, prvo samim tim što se mi ovde evo o tome razgovaramo, znači da vredi. Drugo, znate šta, ja sam, spomenuli ste vanzemaljca, pa sam ja odma asocirao na ovaj Spilbergov film, ja sam sticajem okolnosti imao prilike da unutar godinu i po dana bukvalno odgledam taj film od obe Amerike, Španije, Finske, Nemačke, do Japana i ne znam sve gde...

ABN: Koji film?

RM: Spilbergov, Vanzemaljac.

ABN: Više puta ste ga gledali?

RM: Da. ABN: U više zemalja?

RM: Odnosno išao sam da ga gledam kol'ko radi filma toliko radi publike, i mogu Vam reć da je on Japance i Fince i Špance i Južnoamerikance i Kanađane, čak i Amerikance, ovaj, jednostavno dizao na noge. Prema tome to očigledno nešto vredi. To nešto znači. Odnosno, to je ovo radi čega ja potežem te stare kategorije, kad se kaže mitologija ne misli se samo na nekadašnju, postoji, šta je, ako hoćete, vestern, nego jedan novokomponovani, opet bez ironije, lepi dobri stari mit o kentauru. Ono šta je nekada bio pola-čovek pola-konj, ABN: Hm, to je vrlo interesantna misao.

RM: ...to vam je danas kauboj koji je: on i konj su jedno celo.

ABN: Kad tako pomislite, da, zapanjujuće.

RM: Pa to je to, paz'te, pa ne, to je, postoji nešto što se zove svođenje na osnovne znakove, i onda su stvari puno jasnije, onda vas ne čudi da recimo između „Pada kuće Ašer“ i Psiha nema zapravo – i Crvenkape, recimo; a između njih Drakula – nema nikakve bitne razlike u priči.

ABN: Suštinske.

35

RM: Ima razlike u ikonografiji, ima razlike u dometu.

ABN: Tehnologiji prevoza do tog mesta, i energije u kući.

RM: Tačno. Ali je, ali je isto ko to šta Odisej ide od ostrva do ostrva a Jason ide za svojim zlatnim runom a onaj skarabej u starom Egiptu kotrlja to sunce po nebu, zapravo izražava jedno isto, s tim šta – i s tim bih završio – ta dva pola, te dve suprotnosti, dva ekstrema, science fiction i horor, imaju svog smisla kao suprotnosti zato jer su im rezultati, saznajni, su im različiti.

ABN: Daaa?

RM: U naučnoj fantastici, dakle u tom velikom prostoru u kojem je čovek bačen, nema hepi enda. E tu jednostavno čovek gubi tu bitku jer ju on mora izgubiti, bez obzira da l ga to košta glave ili ga košta oblika, recimo k'o ono na kraju 2001 kad on postaje nešto šta može da puno bolje...

ABN: Menja... svemirska beba... nova rasa.

RM: ...ali više nije čovek. Ko šta i u mitovima, čovek nikad ne dobiva bitku. Za razliku od horora, u kom čovek uvek kao u bajci, čovek uvek trijumfuje. I tu negde na tom, opet kad to svedete na one osnovne znakove, znači da čovek ta čudovišta, za koja Knjiga mrtvih lepo kaže, ponavljam, da smo to mi sami, ta svoja čudovišta čovek može da pobedi, ali ovaj ogromni prostor koji se nalazi oko njega ne može da pobedi, mislim da se tu nalazi jedna vrlo prihvatljiva odrednica s kojom se mi možemo složiti ili ne. Ali da bismo se ne složili moramo izgraditi neki svoj stav. Dakle postoji jedan ključ u tome svemu, smisla, i moja recimo preokupacija zadnjih dosta godina je bila da otkrivam upravo te nazore, to šta je zovem mitski odnosno danas naučno-fantastični, ili bajkoviti, odnosno danas horor, da ga otkrivam u celinama, ako je to, naravno horor u zagradi rečeno, ako ćemo ga definirati kao žanr, isto počinje nešto 36

malo ranije od science fiction-a, u opusu Edgar Alan Poa i da bude stvar još interesantnija, vi sve bitne teme, sve teme koje je horor do danas razvijao imate u opusu Edgar Alan Poa. Prema tome da se radi samo o žanru, horor se uopšte nije morao micat od Edgar Alan Poa. Što bi bila beskrajna šteta, naravno.

ABN: Hm-he-he, da, naš veliki predhodnik. Ovaj, ja ću vam reći, doktor Darko Suvin, veliki zagrebački, kasnije kanadski proučavalac, jedan od verovatno deset najpoznatijih, najcenjenijih teoretičara naučne fantastike na svetu, napisao je naravno onu svoju knjigu Od Lukijana do Lunjika, gde počinje od Lukijana od Samosate i tako dalje, ali opet većina nas, u naučnoj fantastici smatra da su to prethodnici ili preteče, a da od 1818. kad je Meri Šeli napisala Frankenštajna počinje baš prava naučna fantastika. E sad, ova, ova vaša tvrdnja da se u hororu često završava hepiendom, mene zaista, heh, zapanjuje, jer mnogi junaci završavaju iseckani, istranžirani, sitno, kasapski, detaljno, i nikako ne mogu da pobede, nema ih na kraju.

RM: Koji junaci?

ABN: Pa... Ljubo, junaci... pa valjda...

Ljubomir Damnjanović: Žalim ali niste u pravu. U hororu je osnova da se zlo mora pobediti na kraju.

ABN: Je l' to tako? Ja ne gledam horor mnogo, ja to zapravo i ne znam. Ha-ha.

RM: Pa o tome upravo ja i govorim.

Ljubomir Damnjanović: To je kao u jednom divnom romanu Rodžera Želaznija, koji će u ponedeljak nam izađe kao broj Emitora.

RM: Ja sam, ako se ne varam, ja sam rekao da science fiction uvek završava čovekovim porazom, a horor završava čovekovom pobedom.

ABN: Ali u science fiction-u Vi imate, u suštini, često jednu neizrečenu pretpostavku, ili izrečenu, da se ide ka osnivanju

društava na drugim planetama gde će se živeti manje-više isto kao ovde...

RM: A čekajte, ta, ta, nemojte, ta...

ABN: ...oni će se razmožavati tamo... u milionske...

RM: Čekajte, nemojte tako. Ta kolonizatorska dimenzija, odnosno taj ciklus, to me puno ne interesuje.

ABN: Vi znate da u Zvezdanim stazama svaka peta recimo epizoda ili deseta. sadrži jedno spuštanje na planetu koja je prividno utopijska, gde su oni u nekim kratkim togama, otprilike nekog grčkog stila, antičkog, a onda se pokaže da ipak ima neka zvrčka, neka udica, neka tajna sila koja ih kontroliše, neko surovo zakonodavstvo, i ruši se ta utopija, međutim samo da nije toga, a na mnogim planetama i nije toga, divno bi se, divno. divno živelo.

RM: E pa, samo da nije toga, u tome je cela priča. Nego ovo sa hororom da raščistimo, paz'te, ja kad, naravno da ti demoni gube bitku u hororu, ali je dobiva čovek.

ABN: Meni je to zapanjujuće, i to će izazvati uzbunu u klubu...

Ljubomir Damnjanović: Bojim se da neće.

ABN: ...i oni će vas terati da dođete obavezno, da ovo, heh, da ovo svi ospore u glas, jer je to, kol 'ko ja shvatam, nemoguće. Upravo u hororu, čovek gubi bitku a razne mračne sile iz njega dobijaju bitku ali ne samo iz njega, vi imate vrlo hororične događaje među životinjama. Svaki dan, živi svet je pun užasa... i, ovaj... ne samo čovekov svet.

RM: Čekajte, čekajte, je l' mi govorimo o umetnosti ili govorimo o stvarnosti?

ABN: Pa znate šta; pah... sad; ima recimo jedna vrsta riba...

RM: Čekajte, prekidam Vas jer mene nikakav razgovor o stvarnosti u vezi sa umetnošću ne interesuje.

ABN: Nego???... Samo u svetu unutar umetnosti same?

RM: Mislim da je bilo kakvo, ne ne, mislim da, umetnost se vrednuje iz sebe same. To ili vredi ili ne vredi kao delo.

ABN: Ali, morate...

RM: Znate, jer inače moramo odma ' baciti u koš Hamleta pošto duhova nema.

ABN: Značilo bi da je Hamlet... ((ovde je bila poslednja promena kasete)) ABN: Ovako, ako smem da zgrabim reč, o ovome se radi, postoji jedna mala rasprava koja traje desetak-petnaest godina, gde doktor Zoran Živković insistira upravo to što ste Vi sada rekli, da je svet naučne fantastike zatvoren u svoje prostore umetnosti, dok ja tvrdim da...

RM: Ne, ne, pazite. Nemojte me krivo shvatiti, to je, ne zanimaju me nijanse toga. Ja tvrdim da se nikakvo opravdanje jednog umetničkog dela ne može naći van njega. Niti je to larpurlartizam niti je to beg od stvarnosti, nego jednostavno: delo je ili dobro ili nije dobro. Nikakvim vanjskim objašnjenjima, odnosno stvarnosnim objašnjenjima mi to nećete dokazati, i zato prosto molim da to ostavimo po strani jer me to ne interesuje...

ABN: Dobro.

RM: Recimo, nešto što mene jako preokupira u životu – gluma, glumci i tako dalje, ne postoji u prirodi...

ABN: Hm. RM: ...to je čista izmišljotina u odnosu na prirodu, u odnosu na stvarnost.

ABN: Niko nije glumac u prirodi, u prirodnom svetu?

RM: To šta kamaleon menja boju, to šta majmun i delfini imitiraju, to nije to.

ABN: Ima, da, tih kamuflaža, ali....

RM: I odma da vam kažem, ovog momenta, ako ćemo da uzmemo bilo koji elemenat nekakve stvarnosne sile teže u obzir, onda Hamlet pada u vodu. Onda su Karamazovi jedna banda delinkvenata...

ABN: Hm-ha-ha-ha. Jaoooj, neverovatno.

RM: ...i tako dalje. Prema tome, ja sam veliki protivnik te soc-realističke teorije, 37

da umetnost izrasta direktno iz života, i da se iz života tumači umetnost.

ABN: A nešto, nešto drugo je tu u pitanju.

RM: ...Umetnost se tumači iz čoveka...

ABN: Da, ali...

RM: ... i iz njegovih unutarnjih potreba.

ABN: A vidite, šta ćemo sa ovim, na primer, neka ovaj film Independence Day, neka on ima pedeset miliona gledalaca, neka četrdeset devet miliona, to ja tvrdim, su motivisani ovim, što njih interesuje ne samo umetničko delo kao delo, nego ih interesuje da li stvarno u kosmosu postoje civilizacije koje bi nas mogle zgaziti kao što prikazuje evo ovaj plakat koji imamo ispred sebe. ((čuje se šuškanje velikog papirnog plakata)) Znači oni dolaze, oni navaljuju, reke ljudi navaljuju u bioskope da vide ovaj džinovski brod pedeset kilometara u prečniku, ne zato što kažu „Gle ono je lepa umetnost“, što jeste na neki način, praznik za oči, ali oni kažu „Baš se pitam da li ovo, ili ovako nešto, stvarno, stvarno stvarno postoji u svemiru, da li bi moglo jednog jutra da se pojavi iznad moje kuće?“, znači njih interesuje spekulativni aspekt, zato to jeste naučna fantastika a ne recimo bajka, njih interesuje da li je moguće da to stvarno postoji, ili, da ima takvih, onakvih svetova, po meni, to interesovanje bitno određuje vrednost dela...

RM (sa uzdahom): Znate šta. Vi onda... jako...

ABN: ...recimo ako je ovo ubedljivo, to je onda bolji film, a ako je ovo neubedljivo, ako je ovo loše i nelogično napravljen film, onda je on lošiji film kao umetnost zato što je stvarnosno manjkav u odnosu na neku naučnu logiku, u odnosu na prirodne nauke, naše znanje astronomije i kosmologije itd. Prema tome, odnos recimo Independence Day filma prema stvarnoj astronomiji i kosmologiji utiče na njegovu umetničku vrednost, ne možda za mene ili za Vas, za nas koji se time recimo bavimo, ali utiče na vrednost u 38

psihi, u svesti, mnogo miliona ljudi, koji to gledaju. Prema tome na neki način objektivno je istina, da umetnička vrednost tog filma zavisi od njegove relacije sa astronomijom, fizikom, kosmologijom, kao stvarnosnim disciplinama. U tom smislu ovo je jedan spekulativan film o nečemu što bi se baš i moglo desiti. Da je on nelogično napravljen, onda bi on bio lošiji film. Je l' tako?

RM: Pa sad znate šta, za mene je vrlo nelogično napravljen, ja ne smatram da su Amerikanci baš ti nad-ljudi koji treba Vas i mene i ostatak sveta da spasavaju jednog dana, ali to nek bude Vama...

ABN: Tamo, bore se i Izraelci, Rusi i Japanci.

RM: Pa! dobro, to miriši na naše bratstvo i jedinstvo pre desetak godina.

ABN: Dato im je po par sekundi.

RM: Međutim znate šta, odma da vam kažem, ako vi smatrate da pedeset miliona ljudi ide u bioskop da bi našlo odgovor o ovom svemu onda je to pedeset miliona idiota kojima, ja mislim da vi dugujete izvinjenje. Znate, jer je jedan jako lukav i pametan čovek, Hičkok, rekao jednu stvar koja to objašnjava na sasvim drugi način, on je lepo rekao: „Film nije komadić života, nego je komadić kolača“. Prema tome, ljudi, budite ubeđeni ne idu na Independence Day, kojeg vi izgleda računate u umetničko delo, ne idu po...

ABN: Vizuelno, samo vizuelno. Ima da se vidi brate! A kao intelektualno delo je minorno.

RM: Čekajte, čekajte, znači umetnost bi bila forma?

ABN: U ovom slučaju to je jedna izložba predivnih prizora za mene, a parodijski ili jednostavno minorno kao intelektualno delo. To je prosto bedno, da bi američki predsednik... bio pilot...

RM: Drugo vas pitam, otkud vezivanje umetnosti samo za izgled nečega?

ABN: Pa ima znate, ja sam rekao tamo u klubu i svi su se nasmejali na sav glas,

dvanaestog avgusta ili kad, kad smo to razgovarali, ja sam rekao „Ima i glumica koje treba samo gledati a ne razmišljati“.

Pa sad, ima i svemirskih brodova, vidite, kao što je ovaj ovde ((čuje se da lupka prstima po posteru)) koje treba samo gledati, ne razmišljati. I to je umetnost, na jednom nivou, ne mora sve biti elitistički.

RM: Pa ne bi vam to išlo u umeće. Postoji nešto što se zove umeće.

ABN: Da, ne smemo biti elitisti. Ako narod voli jednu lepotu...

RM: Čekajte, odgovorite mi, odgovorite mi, je l' vam ne bi to išlo u kategoriju umeća i veštine?

ABN: Pa ars, ars je značilo čak i zanate mnoge, veštine, umeća, umetnosti, i to je bilo uvek blizu, moler i slikar su često bili dva brata rođena ili jedan isti čovek, čak i nemačka reč „maler“...

RM: Da ali onda morate oboriti jedinu, po meni, postojeću, ne samo po meni, definiciju umetnosti koju je dao doktor Ivan Foht, koji je rekao da je umetnost pojava duha u gradivnom materijalu.

ABN: Pa ima, ima, gde ima lepote, po meni ima umetnosti, nešto je za mozak, nešto je za oči.

RM: Ne, čekajte, kad kažemo pojava duha, to se zna šta je duh, duh je smisao.

ABN: Dobro, ajde da pokušamo ovako da napadnemo ovaj film o kome smo toliko pričali...

RM: Ne, zašto bi ga napadali? To je jedan proizvod koji je napravljen zato da bi zgrnuo pare i on zgrće pare i ne vidim razloga da se mi s njime bavimo.

ABN: Svakako daje nešto ljudima, čim oni dolaze da daju svoj novac, oni bukvalno stanu u red. Znači nešto im daje, on će se prikazivati od 17. oktobra u Beogradu u bioskopu, i doći će i mnogi koji su gledali na kaseti, piratskoj, tamo gde se čuje smeh publike i vidi se šešir one dame ispred. On nešto daje ljudima, svakako da je i to legitimno. Dati masama ljudi nešto. Šta im on to daje? Pretpostavljam

da ima, možda je on jedan skup, pazite, klišea. Pa ipak, omiljenih klišea. Zar nije i to umetnost?

RM: Pa za vas jeste, za mene nije.

ABN: Aha, nismo li smo malo elitisti u tome, ako nešto zadovoljava milione građana...

RM: Ne ne, pazite, ne možemo, ja sam Vas lepo pitao: oborite mi onda ovu definicuju pojave duha u gradivnom materijalu, a pošto vi to zaobilazite, onda zaobiđimo čitavu temu. Nemojmo, paz'te, nemojmo brkati veštinu i umetnost.

Umeće i umetnost su dve različite stvari, Independence Day jednostavno nema tog duha unutra. To je spektakl...

ABN: To je spektakl, da.

RM: ...to je šta god vi hoćete, ko voli neka gleda, gleda, ali to nije to.

ABN: Malo ima za nostalgičare nas starije, recimo kad kompjuter kaže „Hello Dave“, onim sanjivim, setnim glasom, to je direktno uzeto iz Odiseje 2001, naravno.

RM: Finooo, ponesite lepo maramicu, isplačite se u bioskopu, ali tako vam Boga nemojte daviti više s tim, ne bih o ovom Independence Day. ABN: Dobro. Dobro. O-kej.

RM: Nego da ja završim ovu moju priču...

ABN: E, to.

RM: ...kol'ko su te stvari vezane, o kojima mi pričamo, i kol'ko one zapravo imaju smisla kao celina, meni se čini recimo da mi je pošlo za rukom da to nađem u, recimo, Božanskoj komediji Danteovoj, gde, na primer – sad jako uprošteno govorim, prosto k'o jedno poticanje za razmišljanje – gde mi se čini da to šta ja zovem, taj jedan bajkoviti nazor na svet, odnosno koncept koji izražava horor, on ima, na sjajan način, ima u paklu izražen taj jedan pogled prema gore, odnosno, koncept science fiction-a ima u Raju, a između, ono Čistilište, prosto neodoljivo podseća na onu jednu medijalnu kariku, jedno područje između ta dva pola, science fiction-a i horora, a to je heroic-fic39

tion, to je ta legendarna fantastika, isto tu strukturu sam našao, i tu sam uradio jednu knjigu koja mi je jako draga, u Alisi u Zemlji čuda kod Luisa Kerola gde, po meni, ova knjiga u podzemlju, odnosno u zečijoj rupi zapravo sadrži sve bitne elemente horor nazora na svet, a ona druga, put kroz ogledalo odnosno na onu šahovsku tablu, ovaj, ima u sebi čisti naučnofantastični koncept s tim što se, nimalo slučajno kasni, recimo, karte koje su glavni junaci te prve Kerolove knjige, od pikove dame na dalje su jedan od zaštitnih znakova horora, dok je šah, jedan od, skoro bi se moglo reći, zaštitnih znakova science fiction-a.

ABN: To je divno. – A da li biste rekli da su filmovi kao što je Konan varvarin, te herojske mača-i-mišića, ovaj, priče, da se one nadovezuju na recimo, ovaj, neke prastare mitove kao što je Ramajana i tome slično, gde imamo neke takve heroje na suvom tlu, a ne na moru, i da li je to science fiction? Da li je...

RM: To je... Pazite, prvo nemojte Ramajanu, to je potpuno jedan drugi svet, sa drugim znakovima, drugim slikama, drugim značenjima, tu treba jako biti oprezan, to se ne može ovako samo prevesti na naše.

ABN: Ep o Gilgamešu, to...?

RM: To je... phhh... sa onim kol'ko mi to možemo razumeti, znate šta, sa Grcima je stvar lakša pošto mi negde iz Grčke vučemo svoje korene...

ABN: Da, da. Na ovom tlu, ili...

RM: ...ne samo na ovom, nego u ovom delu sveta. Već sa recimo Starim Egipćanima, ili sa Mezopotamcima, a o onom Dalekom istoku da i ne govorim, tu treba biti jako oprezan.

ABN: Da li je to, da li je to jedan poseban žanr, ili oblast, novih mitova, ti tako junaci tipa Konana, Crvena Sonja, Red Sonya?

40

Ljubomir Damnjanović: Ili se možemo pre vezivati za špansku vitešku romansu iz 16. i 17. veka.

RM: Pa mogu naravno i na to, k'o što se i ta romansa vezuje za neke druge stvari, međutim to je sad nova tema, to je taj jedan intermedijalni žanr, koji nije mačevi-i-mišići nego je ono swords-and-sorcery, mačevi i vračevi, što tako zovemo prevedeno. Ali dobro, to je sad tema za drugu priču.

ABN: Imamo mi takvih u klubu, ljudi koji se posebno bave, sword-and-sorcery, vole, ima igrice o tome, ima romani, knjige.

RM: Da, pa to je apsolutno treći, manje poznati i manje istražen ali negde između ta dva, sjajna jedna sredina. Odnosno, hajd da tako kažemo, jedna međuzona, između horora i science fiction-a. No, najkraće rečeno mene te stvari interesuju, bez obzira kol'ko volim pojedina dela i autore i kol'ko u njima uživam, interesuju me kao jedan puno širi koncept, a to znači jednostavno od mitova do science fiction-a, taj pogled prema gore, od bajki do horora taj pogled na unutra.

ABN: Zapanjujući koncept koji niko nikad nije u klubu promovisao i koji prosto nas prinuđuje da vas zgrabimo za jedno veče gde će to da se dobro protrese jer ja ću morati da napadam taj koncept, jer siguran sam da tu ima nešto da se napada ((ovo je kazao sa smehom u glasu)) , ovaj, ali je vrlo vrlo interesantan; a naši hororisti će biti prikladno užasnuti, theh! pretpostavljam, mi imamo vrlo jake hororiste u klubu, i oni čak preovlađuju, na moje čuđenje, preovlađuju u poslednjih godinu-dve; više smo horor klub nego naučno-fantastični, ne znam zašto, ne znam šta se to dešava.

RM: Pa, znate šta, to niti sam ja sad prvi put rekao, to imate, većinu tih teza imate u ovoj knjizi o Alisi i imate u Čudovišta koja smo voleli, ne smatram da, naprotiv ja sam veliki pristalica horora.

ABN: Eto sad!!! to je opet zapanjujuće.

Pa zar nije to, pazite mnogi ljudi smatraju da je horor jedna štetna uzgredna izraslina i svrstavaju ga... pazite, recimo crkva; nedavno je bio napad ovoga dosta uticajnog prote iz crkve Aleksandra Nevskog, dakle, pravoslavne, srpske pravoslavne crkve, u listu „Svetigora“, napad na, pazite: horor, ((RM kašlje)) sekte, demonizam, satanizam, na sve to, pa čak je našao se na udaru Joda, onaj čarobnjak iz Ratova zvezda, kao nekakav, eto, kao da je iz neke sekte iskočio, što nije, on je ustvari joga, Joda je ustvari Joga, sve je to napadnuto kao jedna vrsta devijacije ili deformacije društvene, pa i horor.

RM: Pa znate šta, mi imamo ovde jednog komšiju koji najčešće nije trezan i ja onda jedan dan ga vidim pred jednim grafitom napisanim na engleskom, on sad stoji i psuje pa kaže: „Majku mu božju, vidi ovog kretena koji je napisao, pa taj ne ume ni da piše ni da govori“.

ABN: Znači vi mislite da horor nije devijantna pojava, nego naprotiv potpuno legitimna grana umetnosti na ravnoj nozi sa najboljim, najvažnijim žanrovima? To me iznenađuje prilično, mnogi ljudi smatraju horor za žalosnu uzgrednost.

RM: Da se mi razumemo, ovaj, ja, kad bih bio ovako jedan ortodoksni vernik u nekoga ili nešto šta je ovaj svet stvorio...

ABN: Dobro.

RM: ...ja bi čitavu umetnost smatrao jednom vrlo opasnom i devijantnom pojavom. Šta je umetnost, pazite; umetnost je onaj... odnosno: kad se pojavljuje umetnost; umetnost se pojavljuje u onom momentu kad nekakvi naš prapra-pra-pra predak u svojoj pećini u kojoj je uspeo da sačuva vatru i nešto malo valda, kad najedamput shvati da je taj zid te pećine go...

ABN: Da. RM: ...i ružan. I kad uzme neku farbu i nacrta nešto na tom zidu.

ABN: Ili svoju ruku otisne.

RM: Šta taj čovek radi? On protestuje protiv sveta koji nije dovoljno sadržajan, i unutar sveta koji mu je ponuđen, on pravi nekakav drugi svet. To je isto tako Mona Liza, to je Hamlet, to je Zločin i kazna, to je 2001, to je Ilijada i Odiseja, to su Remboove pesme, to je Don Kihot, to je sve, umetnost je,... proizlazi iz čovekovog osećanja da ono šta mu je dato nije dovoljno, i da treba stvoriti još nešto.

ABN: Nije dovoljno lepo, a treba stvoriti i tehnologiju, kamenu sekiru, kompjuter.

RM: Nnnne, ne dovoljno lepo, čekajte, umetnosti nije suština da bude lepa, niti je umetnost tu zato da ulepštava, umetnost je tu zato da jednostavno otelotvori nekakva naša razmišljanja i nekog drugog potakne na neka razmišljanja. Umetničko izjednačavati sa lepotom je... odnosno, to je sad onaj drugi pojam lepote, koji u sebi implicira sve šta je ljudsko i sve šta je...

ABN: Da li je horor ružan?.. Hm. ((tišina)) ABN: Ili je horor lep?

ABN: Mi ćemo imati predavanje prvo, u oktobru, „Estetika smrti“, jedan mladić...

RM: Pa, znate šta, da vas ja onda pitam, šta je onda, pobogu, šta je u Magbetu lepo?

ABN: Pa evo samo da vam kažem, prvo predavanje u oktobru, jedan mladić iz Vrnjačke Banje, dolazi, držaće predavanje, „Estetika smrti“, u književnosti i filmu; tema koja je dovoljna da se užasnemo. „Estetika smrti“...

RM: ((začuđeno, poluglasno)) Zašto da se užasnemo?...

ABN: ...jer horor, kažete, šta je lepo u Magbetu, pa ne znam baš.

RM: Pa vidite, ako ćemo tom logikom; to je vaša logika, nije moja, ja jednostavno u umetnosti ne razmišljam o tome je l' ona lepa ili nije lepa; umetnost ili vredi ili ne vredi, ili mi nešto... ako ja izađem sa Magbeta iz pozorišta, ili kad sam ga pročitao, ako ja osetim da sam negde bogatiji, 41

da sam pametniji, čak i ako ne znam tačno zašto, ako je nešto u meni uzmuvao, onda je to to.

ABN: Alien, prvi, onaj najintelektualniji, po meni, i najkvalitentiji od tri, filma, ovi drugi su kasnije malo eksploatisali...

RM: ((tiho, ali tonom apsolutnog neslaganja i zgražanja)) Božžže sačuvaj. Kako, šta...

ABN: ...čini mi se, da se držimo, Alien prvi, da li je on za vas horor, da li je naučna fantastika, da li je on vredan, RM: Kombinacija. Horor, i...

ABN: ..da li on ima neke vrednosti, je li on dobar, je li to umetnost?

RM: Pa po meni ima, vrednosti šta je napravio, šta je iza njega došao drugi i treći.

On sam po sebi je meni dosta krhak, ali ja ga volim, k'o i ova dva druga, ali su mi, drugi mi je bolji, a treći mi je najzanimljiviji...

ABN: Ljubo, izvol'te.

RM: ...Samo nema, nema smisla da se gubimo sad u tim pojedinim detaljima...

ABN: Pa Alien je negde između horora i naučne fantastike, užasan je, ali...

RM: Pa ko što je i Frankenštajn između filmova, mislim isto između horora i naučne fantastike.

ABN: Dobro neka je i treći najbolji, neka bude tako, vaše je mišljenje ali, možemo posmatrati celu tu seriju, sva tri Alien-a, da li je to vredna, da li su to vredna umetnička dela? Odma' da kažem, ja mislim da jesu.

RM: Pa pazite, ja vam na te stvari uvek odgovaram jako lično i jako subjektivno tako da ne znam, pazite, ja sam vam malopre rekao, uopšte je besmisleno da se bilo ko od nas bavi danas, nekakvim definitivnim vrednovanjem onoga što se danas, stvara...

ABN: Hajmo pokušati bar, privremeno...

RM: Znate šta, Don Kihota je prvo Servantes pisao ko jedan malo duži, zezantski pamflet protiv viteških romana, i tako su ga uglavnom njegovi savremenici doživeli.

ABN: Da, dobro to je onaj trenutak.

42

RM: Šekspir je pisao lepo – daaa, ali takav je isto i naš trenutak.

ABN: Ali ja bih ipak voleo jedan direktan odgovor, da li je po vašem trenutnom, današnjem mišljenju, subjektivnom u redu, u ovom momentu, da li su Alien 1, 2 i 3, umetnička dela od neke vrednosti ili značaja, barem jedan od njih ili svi.

RM: Pa sigurno, na kraju krajeva, pokazuju, lepo odete na ne znam tu koju planetu pa vas opet dočeka taj slepi miš, odnosno čisti zmaj iz bajke.

ABN: Apsolutno zmaj, i to dosta čovekoliki, on kad se uspravi on je gotovo čovek, on ima rep, on ima izduženu glavu, ali on ima dve ruke dve noge, i prilično je čovekolik, i unutra je glumac.

RM: Pa baš mi nije čovekolik...

ABN: Mmm, kad se uspravi samo, kad stoji; imamo mi te slike gde on...

RM: Je l' da? Pa vi i ja onda drugo vidimo u čoveku.

ABN: On je vrlo poguren u filmu, ali to je čovek, unutra u jednom gumenom odelu. Samo se to u filmu nekako ne primeti, u onom trenutku između onih pipaka, repa...

RM: U gumenom odelu... Milivoje Živanović je bio Jugović sa prilepljenom bradom i brkovima pa sam mu ja verovao da je kralj Ivan.

ABN: To je jedan čovekoliki zmaj, ali pazite, sa repom, on je u suštini reptilska priroda neka... Nastaviti, to smo opet kasetu podesili...

RM: Da samo, onda mi morate naći rep kod Drakule, morate mi naći rep kod Frankenštajna, i morate mi naći rep kod doktora Džekila i mister Hajda.

ABN: Vrlo teško. ((sa smehom u glasu)) Tu je mat, to baš nema repa nijedan od njih, ali, ovaj, ja sam sklon tezi da, ovaj, horor istražuje neke dubine ljudske duše, koje nisu samo dubine nego su kroz vreme dubine, naime neke motive, neke stvari koje nas pokreću možda ponekad,

a koje dolaze od pre milijardu godina ili pet stotina miliona godina...

RM: Pa naravno, pa zašto sam, čekajte, ja inače to vezivao za bajku, pa to se podrazumeva.

ABN: Ali ne pet miliona nego pet stotina miliona, ja mislim da iz vremena kad se tek izlazilo iz okeana, tadašnja priroda tadašnjih živih bića je bila bliska hororu: prožderati, uništiti, razderati, povećati sebe, uništiti okolinu, apsorbovati...

RM: A Vi ste baš sigurni da smo mi... izašli... Ček'te. Vi ste baš sigurni da smo mi izašli iz okeana?

ABN: Izašlo se iz okeana, da, u jedno određeno doba, vodozemci...

RM: Sigurni ste?

ABN: Pa, naučno, razumno, sigurni da je to baš tako bilo, da. Pa mi smo i sada vreće slane vode unutra...

RM: Pa ček ček ček, pa baš vam se naučnici ne slažu oko toga.

ABN: Slažu se.

RM: ((tiho, poluglasno, ali nastavlja da se protivi)) ...ne ne.

ABN: pa čovek je unutra vreća slane vode, sa istim sastavom kao more.

RM: A drugo, znate šta, ja sam očekivao da ćete potegnuti Sotonu, Sotona ima rep.

ABN: Da, Sotona ima rep iz vrlo dobrog razloga, i papke, i rogove i takve atribute, on je animalniji od normalnog čoveka.

RM: To znači ((sa osmehom u glasu)) po vama horor ide u...

ABN: ...animalniju prošlost.

RM: ...u agrikulturu, ide u stočarstvo...

ABN: Ha-ha-ha! Ovo je divno rečeno, da!!! Horor ide u jednu vrstu... ((RM kašlje. ABN i Ljuba se nisu zakašljali, tokom celog intervjua, nijednom.))

ABN: ...da kažem pra-drevnog, tjah, pa dobro, stočarstva, kako ste rekli, naime, ali onog iz vremena kad se tek izlazilo iz mora, kad su, kad su zverske osobine bile ujedno i jedine osobine bića postojećih.

On vraća na onu dubinu, negde gde neki reptilski mozak, na dnu naše lobanje, na

dnu naše lobanje, ne u prednjim nekim režnjevima i čeonim, ovaj, mozga, nego nešto sasvim blizu malog mozga ili čak kičmene moždine, tu je negde mesto za horor.

RM: Pa to je id.

ABN: Id. Da. da. Id. RM: Pa to smo .... pre pola sata.

ABN: Onda bi naučna fantastika bila intelektualnija, a horor bi bio prizemniji, po onome što istražuje.

RM: Pa tu vam je onda veliki poen ovaj Independence Day, taj puca od intelektualnosti.

ABN: On je malo parodija, i on se služi svim klišeima do besvesti.

RM: Nemojte, tako vam Boga, taj film je tako smrtno ozbiljan, to, Amerikanci kad prave sami sebi veliku misao oni su tako smrtno ozbiljni, to jednostavno mi ne odolevamo, jer smo malo pametniji u tim stvarima, ne odolevamo nego da tu prišijemo malo parodije, al' parodija je u tome što je taj film smešan, mada to nije hteo da bude.

ABN: Ja mislim da je onaj kad je nokautirao vanzemaljca, on je namerno to, mislim to je ipak valjda i njima bilo jasno da je smešno, prilazi mu i paf! pesnicom. To je, već... Valjda nisu toliko ludi da to shvataju ozbiljno?

RM: Nisu uopšte ludi. Pre smo ludi vi i ja, ali to je druga priča.

ABN: Što ne zaradimo te iste pare, pet stotina miliona dolara zajedno...

RM: ((vrlo tiho)) E... to...

ABN: ...ali pazite, ima i drugih elemenata parodije tamo, ovaj... pa ima elemenata, to kuče koje se neprestano tu vrzma, to je za dečije filmove, na primer. Ovaj... pa način, kako on, recimo se dernja kad je oborio, on je oborio protivničkog pilota, vanzemaljskog pilota, lovačkog aviona, i on kao viče: „Who's the man?“, i šta ja znam. To je tako neko iživljavanje koje niko nije ozbiljno shvatio. Pa onaj što na kraju, kamikaza, onaj potrošivi čovek, koji 43

na kraju zajedno sa sobom samim, ubaci hidrogensku bombu tačno u oko glavnom brodu, matičnom brodu, on je, on je smešan pijanac, on zaprašuje sopstvenu njivu umesto ono što su mu naručili da zapraši sa onim avionom.

RM: Dobro, ajde tako vam Boga, vi ste našli film svog života ali...

ABN: Ne, naprotiv, ali on je tako aktuelan da nas izaziva, provocira...

RM: Eto vam ga, shvatite, uživajte ali nemojte, tako vam Boga više.

ABN: Dobro, ja sam vas puno i mučio sa nekim tim, ovaj, mojim upadicama, zato što nije tu sav ostali klub, da me spreči, kao obično.

Ljubomir Damnjanović: A ti se inače apsolutno ne slažeš sa njim.

ABN: Tačno, evo Ljuba je tu svedok, da se niko ne slaže sa mnom, u principu, a da su oni svi tu, sedamdeset ljudi, ja ne bih došao do reči jednostavno, i ja vas apsolutno pozivam da dođete čim budete se vratili iz, odakle, iz Kanade je l' ste rekli?

RM: I u Kanadu idem, ali...

ABN: Iz tih zemalja, da jednog dana dođete, bilo kog ponedeljka.

RM: Važi, hvala, o-kej.

ABN: Bilo kog ponedeljka, u sedam, navratite u SKC, mi ćemo sigurno biti tu, pa da zakažemo ono što najviše nas isprovocira od svega ovoga, da zakažemo kao prvo od vaših predavanja, plus naravno to treba štampati, mi imamo časopis, Emitor, koji je Ljuba Damnjanović doneo, jedan primerak, treba to neko da prekuca, da oštampa, da napravimo možda jednu zbirku, jednu knjigu teorijskih tekstova, u principu spremamo za iduću godinu. ((RM kašlje)) ABN: I tako, da vidimo da nešto od toga izgradimo, većinu stvari koje sam danas čuo su mi i neočekivane, i nove i ne slažem se, i potpuno tek treba da počnem da razmišljam od njima, ovaj... To zaista nije ono što sam očekivao da čujem. Ali, stekao sam generalni utisak, da vaš pri44

stup, stavlja naša vremena, i našu civilizaciju i našu umetnost, našu kulturu ipak u jednu vrednosnu ravan sa svim drugim vremenima i civilizacijama, a ne ispod, to nije omalovažavanje fantastike, nego naprotiv, to je jedno podizanje naučne fantastike na rang tamo gde su velikani svetske civilizacije, tako sam ja stekao utisak.

A sada što ima tu lošega, dobroga, sigurno da ima i, postoji i Odiseja 2001 koja je, valjda, pretpostavljam da se slažete, veliko umetničko delo?

RM: Film, ne knjiga.

ABN: Film, film, naravno. To je veliko umetničko delo.

RM: Da, to je veliko umetničko delo.

ABN: Da, po meni, to je filozofski najuspešniji SF film svih vremena, a postoje i razna trivijalna eksploatatorska iživljavanja koja ne zaslužuju mnogo pomena, ali koja čine jednu vrstu narodne, realne, psihologije, da kažem, jednu istoriju kulture, na jednom određenom nivou, koja je vrlo stvarna, koja se mora uzeti u obzir, prosto što se ti milioni ljudi moraju uzeti u obzir, šta god mi mislili o njima, oni su tu, oni su mnogobrojni, oni su naš narod, i oni gledaju to, i mi moramo računati i na njih, ne samo na gornjih 1%.

RM: Pa, čekajte, po tom pitanju nema spora, pazite, nemojmo se vraćati na neke stvari koje su davno razrađene, zna se šta je to filmska industrija, i zna se šta je to, tu je verovatno jedna od stvari gde je Marks bio u pravu, da bi ste dobili vrednost vi morate imat količinu.

ABN: Da? Kvantitet rodi kvalitet.

RM: ((kašlje)) Prema tome, to se... Znate, filmom se, bilo kojeg smera, ciklusa, žanra i tako dalje, filmom, k'o fenomenom se, a i proizvodnjom one vrste dobara iz koje nastaje umetnost, se nema smisla baviti, i ne možete se baviti ako gledate na stvari elitistički.

ABN: Elitistički, da.

RM: Prema tome, sve je to normalno uključeno u unutrašnje, postoji naravno

svačije pravo da odvrednuje ono što njemu vredi i ono što njemu ne vredi.

ABN: Pa dobro, neko, neko prodaje na tacnama one slike koje su tako čist, baš kič, i to baš za kitchen, baš za kuhinju, a neko je Pikaso, ali to je i jedno i drugo i treće, sve je takođe umetnost, i ona najskromnija umetnost je umetnost i kao sociološki fenomen, ako 98% naroda gleda ono malo skromnije, mi smo možda dužni da 98% pažnje posvetimo tom skromnijem; a ne onom vrhunski kvalitetnom.

RM: Pa, pazite, to je sad, znate šta, ovakve generalne tvrdnje o umetnosti ipak malo podrazumevaju više preciznosti, više nijansi, jako je lako na ovaj način se složiti ili ne složiti, prema tome, to... ne bih u tu vrstu velikih teza o velikim stvarima da sad idemo.

ABN: Dobro. Dobro. Mi smo vas puno namučili, potrošili smo više od sat vremena, Ljubo, je l' tako, jedno sat i po, a toliko i traje sastanak kluba. Pa, ja vam se puno zahvaljujem, i mislim da je ovo bilo jedno divno predavanje, naravno da je bolje bilo da ste lično tu tridesetog septembra, ali mislićemo na vas dok budemo ovo slušali, ali pozvani ste da dođete bilo kod ponedeljka i da ugovorimo jedno ili više predavanje, da učestvujete u našim diskusijama, koje, ja se nadam da su na nekom nivou. Biće lepih tema, šesnaestog, ne u stvari preksutra, devetog jedna devojka drži predavanje o filmu Strange Days, Čudni dani, koji izgleda da je dosta pozdravljen u klubu, a ne znam zašto, onda ide šesnaestog predavanje jedne devojke koja sprema magistarski rad iz utopijske književnosti, ona će držati na temu „Utopija i mit“, utopija i mit, Zorica Đergović, onda dvadeset trećeg dvojica uglednih članova kluba, mlađih, drže predavanje na temu Zvezdane staze, fenomen zvezdanih staza. Pa, zatim tridesetog ste vi, heh, pa je onda valjda petog ili koji je prvi termin u oktobru, ovaj

iz Vrnjačke banje sa nekro-hororom kao estetskim fenomenom, to je meni potpuno van svesti, van pojma, ikakvog, i tako dalje. Imaćemo i razne druge iznenađujuće učesnike, recimo robotičarku, ženu koja u Beogradu pravi robote, time se bavi svaki dan, to radi u institutu „Mihajlo Pupin“, i druge stvari, znači dođite, dođite, uzmite učešća.

RM: Važi, hvala lepo.

ABN: OK, Ranko Munitić, hvala. ((KRAJ))

45

R a d m i l o

a n đ e l k o v i ć

U trenutku kad budete čitali ove komentare, Urednik će prvi put moći da izjavi da EMITOR kasni zbog mene1. Predsednik mi je uredno poslao pdf EMITOR 476 još 9-og marta, a urednik me je upozorio da tekst očekuje do 15 aprila. Uzaludno sam pokušavao da čitam taj format ili da ga prebacim u oblik gde mogu da unesem primedbe. Predao sam se na Veliku Subotu, a pišem na Uskrs. Veliki sam grešnik, ali to mi je privilegija - odgovaraću kad mi dođe vreme.

Najpre o onom što je najvažnije. Naporno mi je da čitam horor, jer je naš urednik veoma sklon tom žanrovskom pristupu, a ja nisam, međutim, tekstovi u ovom broju mi nisu dali opravdanje. Dan posle Uskrsa čemo razgovarati o naučnoj fantastici i možda ćemo posle toga imati i neki drugi odnos prema hororu. Oni koji veruju da SF nestaje možda će saznati da to nije tačno ili će se uveriti da je to poglavlje literature okončano. Oni koji misle da je slipstream neko srednje rešenje možda će prihvatiti da je to normalna literarna transformacija, kad fikcija prestaje da se skriva iza formalnih žanrovskih opredeljenja i postaje deo slobode koju književnost neumitno osvaja.

Između stavova da nešto jeste SF i da nešto drugo to nije trebalo bi da nestane granica, kao što i drugi žanrovi postaju problem onih koji bi da literaturu klasifikuju, a ne onih koji je pišu. Izbor našeg Urednika u ovom broju je upravo takav: ako bih pokušao da objavljene tekstove strpam u žanrovske okvire napravio bih veću grešku od onih koji formalne granice vide.

1 Prim. urednika: Netačno, ovaj broj Emitora kasni isključivo zbog MENE!

Dejan Mujanović, POSLEDNJE UTOČIŠTE Još nisam čitao tako kvalitetan tekst Dejana Mujanovića. Ako se setim njegovih problema da postavi temu priče, toga više nema. On tačno zna o čemu govori.

Budući da sam u ovom trenutku pomalo opsednut distopijskim pristupom SF literaturi Cornelijusa, Poslednje utočište je distopijska priča o konačnim podelama čovečanstva. Dejan je podelio čovečanstvo na mesojede i Vegane (vegetarijance), kao što je nekada Billy Tray delio ljude prema onome zbog čega bi se mogli sukobiti. Pominjem i dalje tu priču, jer je distopiju dovela do savršenstva idejom da će uvek postojati razlog zbog kojeg ćemo se podeliti i naći razlog za obračun.

47

Mala vegetarijanska porodica kreće da uništi poslednje utočište karnivora. U samoj porodici, otac i dve kćerke, postoji potpuna podela o kojoj nisu svesni. Ono što mi u priči smeta je da se Dejan, na samom kraju, odlučio za horor verziju, umesto da insistira na apsurdu da distinkcija u načinu ishrane može da bude još jedan povod za međusobno istrebljavanje.

Marko Pišev, ZLA KOB Markova priča nije horor, mada bi to na prvi pogled mogla da bude. Očigledno je da u svom pisanju izuzetno radi na pripremi i posebno sam ponosan što sam svojevremeno osetio da kod njega postoji potencijal koji prevazilazi početničke pokušaje. Njegov horor je stvaran, njegov Bruno Plamenac je lik koji možemo da prepoznamo, vodi ga besprekorno do kraja priče. Ništa ne dokazuje, nema kultova na koje bi Gul bio ponosan, postoji samo patološki odnos prema stvarnosti i napor da se u njoj prepoznaju pravilnosti, koje postoje, ali, možda, i ne postoje. Priča teče ka očekivanom kraju, a radoznalost naratora narasta do uverenja da Bruno i nije toliko lud koliko to izgleda. Sam kraj nedoumice dovodi do moguće realnosti, odnosno, da je Bruno napipao svet koji nije dostupan običnim ljudima.

Postoje dve zamerke, a one su ovde samo zato što je Marko daleko iznad onoga što su mnogi očekivali. Prva je da u izboru rečenica i reči postoji mogućnost da oni budu bolji. Druga se odnosi na rešenje priče: duboko sam uveren da je Marko mogao da nađe i bolje rešenje od - crva.

To je detalj koji ovu priču odvaja od izuzetnosti koju u sebi nosi.

Iva Janković, IZOLDA Izolda nije SF i nije horor. Ona je slipstream, ako slipstream postoji. Izolda je muza koju glavni junak priče nije prepoznao na vreme. Ili jeste, ali to će biti neka druga priča. Mislim da je priča prekratka 48

za svoj potencijal. U svakom slučaju, zadovoljan sam novim imenom za mene.

Nadam se da ćemo se još susresti.

Tanja Petrović, JABUKE Ovu priču sam negde čitao. Da li na nekom od naših konkursa ili na Radionici.

Poznata mi je ta priča o dilemi koja se uvek izjalovi. Život u dve krajnosti je uvek deo onoga sa čime se suočavamo. Priča teče prilično jednosmerno, a život nikada nije u tim krajnostima. Zbog toga je delom neuverljiva, a delom vuče na tipično „žensko“ pripovedanje koje ne može da se oslobodi dilema koje suštinski ne postoje. Život nam je onakav kakav jeste, a izbori nikada nisu tako granično postavljeni. Ja bih mogao o tome daleko više da kažem, ali moji izbori su uvek bili i dobri i loši, teško je zbog njih se kajati i sve se svodi na trenutak kad treba pričati unucima. Ako imamo za njih dobru priču, onda smo dobro odabrali, ako je nemamo, nema tih jabuka koje bi mogle da daju više.

Nikola Petrović, NIKAD VIŠE Vegetarijanska poema Nikad više me je totalno odlepila. Kao da mi je Cornelijus očitao lekciju o vegetarijanstvu. Književno rečeno, poema je mogla da bude bolja. Izbor urednika - nije. Sad znam zašto jedemo prasiće - da nam ne zamere na Lenori. I jaja ima da jedem samo da mi piliće ne dreknu: „Nikad više“. Najbolji način da se književni deo Emitor-a okonča onako kako je i počeo. Kao esencijalni karnivor moraću da postujem „Šta smo dobro krkali ovih dana“ kroz jagnjeću čorbu, jagnjeće sarmice, jagnjeću kapamu i jagnjeće pečenje.

Na kraju, ponoviću da uredništvo mora više da se pozabavi recenzijom i korekturom. To je potrebnije boljim pričama Poslednje utočište i Zla kob. Mislim da bi Dejan Mujanović i Marko Pišev mogli malo više da povedu računa o izboru reči (posebno hrvatizama) i gramatici.

F i l i p

R o g o v i ć

„Činjenica je da ja dobro pišem.“ Radmilo Anđelković Nisam sa puno očekivanja pristupio čitanju četvrtog naslova „Fantastične biblioteke“. Pre svega, raniji susreti sa prozom Radmila Anđelkovića nisu uvek bili sasvim lagodni. Pre dosta godina, naišao sam na roman Zemlja za dobre ljude i jedino čega se sećam jeste da mi nije bilo lako da čitanje privedem kraju. Od kratkih priča koje sam kasnije čitao, neke su mi se svidele više, neke manje, a u najboljem sećanju ostao je „Običan dan za pecanje“ iz Znaka Sagite 11. Pri tom, među boljim poznavaocima njegovog opusa kruže priče o Radmilovoj sklonosti da tokom pisanja isuviše podlegne iracionalnim porivima (kojima se on ponajviše i diči!), te da zahvaljujući njima pravi velike digresije u gotovo svim delima, zbog kojih ona bivaju teška za praćenje, ili narodski rečeno – dosadna. Povrh svega, Boban Knežević nije propustio da na tribini u Lazi povodom pojave FB istakne da će se među ovih osam knjiga Rašani verovatno većini najmanje svideti.

Ali, pokazalo se da su moji strahovi bili neosnovani, Bobanove slutnje preterane, a uživanje u Rašanima daleko veće od očekivanog.

U pitanju je alternativno-istorijski roman sa primesama fantazije, čija je radnja smeštena u sedmi vek (kako autor 49

objašnjava – zbog toga što o tom periodu ima najmanje podataka pa je i sloboda pisca najveća) a centalna problematika je alhemičarska. Tema romana nipošto mi nije bliska, o tom istorijskom periodu ne znam ništa, niti imam poriv da saznam, te je to moglo da se doda spisku potencijalnih razloga da mi se roman ne svidi.

Ipak, ni to me nije sprečilo da uživam!

Glavni lik je Tardeus Lavaget, alhemičar, tajni savetnik i magistar cara Konstantina V Kopronima, koji polazi u potragu za poslednjim pripadnicima iščezlog naroda Rašana, ne bi li od njih dobio dragocene formule za umnogostručavanje zlata.

Zatičemo ga kako sa svojom pratnjom iz Konstana dolazi u Steripol, gde ga prima gospodar Longin Bark, od koga je i potekla glasina o poslednjem Rašaninu.

Istorijski milje autor je obogatio zanimljivo upotrebljenim slikama razdvajanja vremena, koje alhemičari izazivaju svojom magijom da bi omogućili putovanje u paralelne kontinuitete i sagledavanje mogućih budućnosti. Naročito zanimljivu primenu ovaj trik dobio je na završnim stranicama romana, kada dva ključna lika putuju u vreme inkvizicije u kome se rasplet okončava na spravama za mučenje.

Nepoznavanje istorije onemogućilo mi je da sagledam alternativno-istorijske karakteristike romana. Pretpostavljam da mnoga sitna poigravanja autora sa istorijskim činjenicama nisam uočio, ali me je zato osvojio sa dva druga kvaliteta. Prvi je stil a drugi činjenica da su Rašani filozofski izazovna knjiga, tj. da teraju na razmišljanje.

Pre svega, ovo je vrlo tečna i melodična proza. Jezik je prijemčiv, na momente poetičan, ali ne preterano – taman onoliko koliko treba. Ređanje događaja je dobro uravnoteženo i praćenje radnje nije nimalo problematično, već naprotiv – autor nas uspešno navodi da okrećemo stranicu za stranicom.

50

Srž filozofskih promišljanja koja stoje iza svega jeste susret (i suprotstavljanje?) različitih svetonazora. Tardeus Lavaget je predstavnik materijalističkih shvatanja i vođen je strasnom željom da nađe formulu koja će omogućiti bogaćenje. Kada pronađe poslednjeg Rašanina, shvatamo da nije u pitanju samo narod u nestajanju već i čitav svetonazor. U zanimljivom preokretu, uvidećemo da Tardeus najpre razočarava Rašanina, koji je pogrešno slutio da u njegovoj svesti postoji još nešto sem želje za moći. No, još poraznije je to što Rašanin nailazi na velike poteškoće u pokušajima da Tardeusu objasni ono za šta njegov duh ima malo sluha. U cilju boljeg razumevanja, Rašanin razdvaja vreme i vodi ga u budućnost gde se odvija nastavak njihove rasprave.

Dijalozi o izboru staza, prirodi ljudskih bića i suštini koja se krije iza alhemičarskih veština, kojima se Rašani okončavaju, ne daju jednostavne i kristalno jasne odgovore. Oni na momente deluju višeznačno, ali tako da je teško razlučiti šta je na umu likova koji rečenice izgovaraju.

Ta osobina, koja ih čini teško svarljivim, možda im je i najveća vrlina. Njome će Rašani odbiti deo čitalaca od sebe, kao i od ostalih Anđelkovićevih dela. Međutim, sigurno će biti i onih koje će naterati da se iznova i iznova vraćaju ovom romanu, pokušavajući da formiraju celokupnu sliku na osnovu brojnih tragova koje je autor posejao.

Filip Rogović

BELI ŠUM U r o š

S m i l j a n i ć

Tematske antologije pripovedaka – ko im može odoleti? Ovo su bez sumnje bile reči koje su odzvanjale u glavi Gorana Skrobonje dok je kontemplirao pokretanje novog izdavačkog preduzeća, Paladin, koje je i, hvala na pitanju, pokrenuo i posvetio ga žanrovskoj (horor, naučna fantastika, slipstrim) književnosti pre nekoliko meseci. Za sada, prvi Paladinov naslov, „Beli šum“ je jedino izdanje domaćih autora u okviru ponude ali je model koji izgleda kao da će ostaviti značajnog traga u budućem radu ovog izdavača.

Naime, „Beli šum“ je tek prva u najavljenom nizu tematskih antologija pripovedaka koje Paladin namerava da izda u dogledno vreme a kombinacija iskusnih, prekaljenih, čak etabliranih literarnih autora sa domaće žanrovske (i... one druge) scene sa početnicima i poletarcima ima zanimljivog potencijala. Za one matore i iskusne da vide jesu li još uvek erektilno sposobni i mogu li se po kvalitetu ali i senzibilitetu meriti sa mlađim snagama.

Za one mlade i željne literarne karijere (u Srbiji!!! Pa zašto naprosto sebi ne pucaju u slepoočnicu??), ovo je prilika da uporede svoje mukotrpno sastavljane rane radove sa novim pričama starih kajli, ali i da dobiju toliko potrebni exposure širem čitateljstvu.

Hoću reći, fanzini su lepa stvar, čitao sam jednom jedan, ali sa bujanjem Interneta i generalnom pretumbacijom u sistemu vrednosti, pojavljivanje u pravoj knjizi koja se prodaje u pravim prodavnicama danas izgleda da ima skoro istu simboličku težinu kao što je imalo i pre

desetak godina. Skrobonja, kao urednik ove i, pretpostavljam narednih antologija je prema tome, suočen sa jednim dosta zametnim uredničkim zadatkom: odabrati stvari koje su po nekim razumnim kriterijumima dobre za objavljivanje, koje će čitaocima doneti nekakvo literarno uživanje i navesti ih da preporuče zbirku svojim prijateljima, pa i da kupe naredne slične Paladinove zbirke, a da se opet od autora ne traži neki surov profesionalni kvalitet, što bi u startu zatomilo priliv sveže krvi i novih imena u ergelu.

Deluje kao da je plutanje u žanrovskoj baruštini po tome prilično dobra ideja jer ovde ipak pričamo o literaturi kojoj se može praštati estetska retardiranost i književna nedopečenost, ako ona i pored njih uspeva snagom svojih ideja i originalnošću svoje vizije da u našem duhu proizvede titraje.

Ja nisam naročito poznat po praštanju i mnenja sam da se žanrovskoj književnosti valjaju udarati očinski nežni šamari sve dok se ne uozbilji i počne da isporučuje (između ostalog i) uradke koji će imati i silovitost ideja/ neukroćenost vizije ali i književne kvalitete one najtananije, estetske prirode. Ima to veze sa godinama i mrzovoljom, pretpostavljam. Kada pročitate nekoliko stotina priča koje na svojoj strani imaju samo ideje, dok vas bombarduju nepodnošljivom procesijom klišea, bedne karakterizacije i zanatske nezgrapnosti, naprosto počnete da žudite za nečim što bi se čitalo kao prava literatura, a što može ali ne mora doticati žanrovske erogene zone.

51

Dakle: „Beli šum“. Ova antologija pravi svoj prvi faul izborom teme. Da se razumemo, nemam ništa protiv tematskih antologija, au contraire, mislim da je uvođenje određenih ograničenja ili barem smernica kojih se moraju pridržavati svi autori jedan osvežavajući metod pristupa problemu sastavljanja zbirke pripovedaka domaćih žanrovskih pisaca. Disciplina u pisanju (ili uopšte) nije nešto što je Srbima previše svojstveno i nametanje tematske discipline može da bude zanimljiv način da se autori nateraju na promišljenije stvaranje. Pogotovo kad pričamo o žanrovskoj literaturi gde je savladavanje zanata jedna dosta nužna predispozicija za pisanje iole čitljivih dela.

No, Skrobonja je u postavljanju teme za zbirku otišao toliko široko da sam se još kad ju je najavio osećao kao da sam ponovo u osnovnoj školi a nastavnica za pismeni iz Srpskog zadaje temu „dan koji ću uvek pamtiti“. Beli šum za svoju temu, naime ima „televiziju“. Što je samo za malu, malecnu nijansu bolje od toga da je recimo kao tema izabran „vazduh“ ili „voda“ ili, šta ja znam, „genitalije“. Zapravo, verujem da bi ovo poslednje dalo malo interesantnije rezultate, ali poenta je jasna: televizija je ne samo toliko sveprisutna u svačijem životu već dugi niz godina da deluje banalno uopšte pričati o njoj, već su i brojne simboličke konotacije televizije kao tehnologije, medija, kulture itd. tokom proteklih decenija iscrpno istražene u literaturi, umetničkoj i teorijskoj, tako da ponovno osvrtanje na njih deluje slično šibanju mrtvog konja.

Koji je posle smrti nabijen na ražanj, ispolivan pivom i pojeden.

Srećom, nije sve tako crno pa je i pored te neinspirisane tematske smernice, ova zbirka donela i nekoliko interesantnih priča. Naravno, morao sam da pročitam i one ostale da bih otkrio koje su to, ali zahvaljujući toj mojoj žrtvi, vi sada ne morate da svakoj novoj priči pristupate 52

sa zebnjom u srcu jer pred sobom imate nepristrasno i u ličnom ukusu objektivno utemeljeno moje mišljenje o svakoj priči ponaosob. Pa, da počnemo...

Petar Petrović: Ne menjajte kanal!

Nije baš dobar znak kada prva priča u zbirci u vama proizvede želju da knjigu zafrljačite prema otvorenom prozoru i mašite se daljinskog upravljača samo da biste malo smirili živce. Pretpostavka je da se na početak zbirke stavljaju bolje priče ne bi li se čitalac uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti pre nego što mu u krilo izručite smeće kojim ste u očajanju popunili središnji deo antologije. No, priča Petra Petrovića (ako je to uopšte pravo ime a ne pseudonim za recimo Skrobonjing psa!!!) bi me, da je, na primer bila predstavljena u formi televizijske drame, naterala da promenim kanal posle svega nekoliko minuta, što bi bilo krajnje cinično od mene s obzirom na njen naslov. No, po vladajućim zakonima cinizam je dopušten ako vam je život ugrožen.

Da ne preteram sa preterivanjem, nije ovo baš životnougrožavajuće štivo, čak je i solidno pismeno i ambiciozno sa svojim različitim perspektivama i seciranjem zbiljnosti rada u privatnoj televiziji tranzicione nam Srbijice, ali ova priča surovo pati od deficita svrhe. Zamršena mreža ličnih priča i neočekivanih koincidencija na kraju kulminira jednom neinteresantnom tragedijom, a osećaj da je autor sve ovo napisao da bi ironično prokomentarisao novokomponovanu estradu i biznis čitaocu ne da mira. Ne samo da je teško na bilo koji način brinuti za likove za koje i autora očigledno zabole njegova pseća stražnjica već mi i napor da se satiriše nešto što je mrtvo, sahranjeno i ni po čemu relevantno za trenutak u kome će bilo koji čitalac čitati ovu priču deluje kao jedan od uzaludnijih napora koje jedan pisac u Srbiji može da učini. Ne tvrdim da srpski pisci nužno moraju da budu politički i

ideološki angažovani u svojim radovima, bio, Darko Tuševljakoviću!!! No, Tuševljaali ako to već čine, bilo bi uputno da se ković jeste napisao jednu od boljih pribarem bave nekom aktuelnom temom. ča u pomenutom „Ugrizu strasti“ pa sam bio spreman da mu i ovde posvetim dužAdrijan Sarajlija: Hronovizija nu pažnju i dobru volju. I nije razočarao!

Dobro, ne mogu da lažem, jeste razo„Hronovizija“ mi možda nije ugrozila život ali mi jeste nanela težak duševni bol, što čarao, ali je, za razliku od prve dve priče je grehota s obzirom da se vidi kako je iz ove zbirke, „Anđeli na arhitekturi“ maautor uložio mnogo truda da sklopi svo- kar pripovetka koja ima prave likove sa je lažne televizijske programe, agencijske kojima čovek treba (i može) da se identivesti i editorijale. Ovo je školski primer fikuje, umesto nekakvog modernističkog, priče koja je napisana tehnički kvalitetno slipstrimaškog, ili kakvog drugog marifea koja na mestu sadržaja ima toliko veliku tluka. Uz to, Tuševljakovićev Beograd je, crnu rupu da svaki put kad otvorim „Beli uprkos prisustvu naučnofantastičnih elešum“ strahujem od implodiranja realno- menata u narativu, prilično uverljiv, a tvrsti u stranice ove priče. do kuvani palp stil kojim je sve to napisaKao što se da naslutiti iz ni malo dvo- no meni prija, mada slutim da ima mnogo smislenog naslova, u ovoj priči je „obična“ ljudi kojima pretencioznost metafora i televizija obogaćena pronalaskom vreme- uličarska kontemplativnost idu na nerve. plovne tehnologije, to jest „hronoskop- Sitne duše. Mislim, zašto se nervirati oko ske kamere“ koja može da snima događa- stila kada zaplet i rasplet priče daju mnoje iz, jelte, nekog drugog vremena. Autor go ozbiljnije razloge za to. Tuševljaković se verovatno dobro zabavljao pišući vesti je imao dobru polaznu osnovu kreirajući i programe, ali je i sam u jednom momen- interesantan ljubavni... er... četvorougao tu primetio da bi ovo trebalo da budu među svojim protagonistima, ali očigledsamo prateći elementi za priču... koju je no nije znao kako da završi priču i posluzaboravio da napiše. Globalna kataklizma žio se drevnim literarnim sredstvom: kad koja je zatim na silu udenuta u vesti sa ne znaš šta ćeš, udri po vampirima. Slabo frekvencijom titraja čitaočeve duše naža- je to, preslabo preneseno iz jednog žanlost rezonira vrlo slabo zahvaljujući pot- ra u drugi i prilično obezvređuje solidno punom odsustvu likova ili bilo kakve hu- vođen narativ. manističke crte iz pripovedanja. Mogu da zamislim sličnu priču koja bi u nama iza- Oto Oltvanji: Večno tehnikolor mlad zvala osećaj indirektnog praćenja global- Znate šta je strašno? Duhovi!!! Svako se ne drame i egzistencijalnu drhtavicu koju plaši duhova umrlih predaka, čak i ako bi to proizvelo, što je, slutim bila name- su za života bili sasvim kul i druželjubivi. ra autora, ali... nekako bi, u mojoj glavi Bilo bi baš fanki da napišem horor priču tu priču napisao pokojni Kurt Vonegat... u kojoj ću ovu starostavnu stravu povezati sa nečim običnim, svakodnevnim, čak Darko Tuševljaković: Anđeli na banalnim... Znam!!! Televizor!! Šta ako arhitekturi duhovi... izlaze... iz televizora!!! Sto mu Naslov ove priče u meni je proizveo pri- gromova, neka mi neko donese pisaću majatno seksualno golicanje, sugerišući mi šinu, imam napad umetničke inspiracije!! da ću čitati o erotskim igricama studenDobro, Oto je solidan stilista i meni pritkinja prve godine arhitektonskog fakul- ja njegov način postepenog otkrivanja inteta, ali onda sam se setio da ne čitam formacija čitaocu, ali dovoljno je da sami „Ugriz strasti“, nego „Beli šum“... Proklet sebi tri puta ponovite frazu „Ringu u Voj53

vodini“ pa da razumete zašto neke stvari ne bi trebalo da se razvijaju dalje od sinopsisa. Ako možete da uživate samo u solidnoj zanatskoj izvedbi, ova priča ima moje preporuke.

Vladimir Lazović i Ivan Nešić: Tabernakul od ružinog drveta Lazović i Nešić udružuju snage i isporučuju jednu dosta stereotipnu horor pričicu koja uprkos tome sasvim dostojanstveno može da se smesti u prvih 20% na skali kvaliteta priča u ovoj zbirci. Dobro, stavljanje reči „tabernakul“ u naslov je čisto kurčenje a i televizijski element priče je isforsiran (kad kažem „isforsiran“, mislim besramno pokraden iz filma „Predskazanje“), no uprkos ovim dvema zamerkama koje bi mi na nekom drugom mestu bile dovoljan razlog za podlo ismevanje i okretanje palca na dole, tandem iskusnih spisatelja se ovde može pohvaliti solidnom karakterizacijom i glavnim likom za koga me je, za promenu bilo briga. Pretpostavljam da se ovo može koristiti kao dokaz da žanrovska književnost i dalje poprilično zavisi od karakterizacije i dijaloga, a da bi slipstrim improvizatori možda trebalo da prvo prouče zbog čega su to Džojs, Kami, Barouz itd. bilo dobri pisci pre nego što se upuste u svoje poduhvate.

Vesna Ilić: TVmorfoza Debitantkinja Vesna Ilić se nije zamarala Barouzom, Džojsom i Kamijem, već je radije dohvatila Kafku (priču „Preobražaj“, naravno) i zatim je u sub-borhesovskom maniru remiksovala satirizujući televizijsku kulturu (i nekulturu). Rezultati su za mene bili iznenađujuće uspeli, prevashodno, slutim jer se autorka dosledno držala Kafkinog naturalističko-melodramatičnog stila što je njenu ni po čemu suptilnu satiru učinilo upečatljivijom nego što bi se očekivalo. Naravno, ovde je problem što je ovo posle svega ipak reflektivno štivo koje se ne udaljava dovolj54

no od originala da bi izbeglo poređenje sa njim, a porediti se sa Kafkom je zajeban zadatak za bilo koga. Pre svega jer je taj čovek imao toliko prefinjen smisao za humor da se čovek od toga naježi. Vesna Ilić ima smisla za humor, ali taj humor za sada izaziva samo osmehe. Đorđe Pisarev: Moj drug Bog ili 5364 Ova priča je na mene ostavila toliki utisak da sam sada morao ponovo da je pročitam da bih se uopšte setio o čemu se radi. Sreća te je kratka.

Dobro, i o čemu se radi? Ubijte me ako znam. Meni ovo deluje kao nekakva pseudoartistička proza koja se razbacuje referencama na zen, sofizmima i ispod žita provučenom satirizacijom telenovela da bi prikrila odsustvo životnih likova, zanimljivog zapleta, opčinjujućeg jezika, oštroumne poruke ili pamtljivih slika, ali moguće je da sam samo maliciozan. Da bih to utvrdio morao bih da je pročitam ponovo ali to bi već bilo previše. Prosto je neverovatno koliko je ovo kratka priča a koliko prostora u njoj deluje protraćeno na nesvrhovite opise... Dobro, idemo dalje, sledeći je Ilija Bakić, a to je čovek koga ipak smatram piscem...

Ilija Bakić: Statisti Avaj... Avaj, ovo je po svemu sudeći neka od priča iz Bakićeve mračne prošlosti dok je još tesao svoje spisateljske alate. Sam zaplet i događanja su ajde-de, zanimljivi i ovo je jedna od otvorenije naučnofantastičnih priča u zbirci, koja povrh toga i ima neki stav suptilniji od „gledaoci telenovela i slušaoci turbofolka su moroni, hehehe“, i dotiče se određenih egzistencijalnih pitanja, no stilski ovo je dosta nespretno.

Posebno su dijalozi bolno neprirodni i zbog njih mi i likovi za koje bi donekle trebalo da me je briga deluju beživotno, nestvarno i u krajnjoj liniji ne potresa me njihova žalosna i cinična sudbina. Dođavola.

Vasa Pavković: Život na Marsu Jedan od šačice pisaca od karijere u ovoj zbirci, Vasa Pavković može da se pohvali bibliografijom koja, ako računate njegove knjige poezije, traje skoro trideset godina, kritičarskim, priređivačkim i spisateljskim radom daleko izvan granica bilo kakvog žanrovskog geta i, generalno, mejnstrim renomeom koji može samo da pomogne zbrci poput „Belog šuma“. Uključivanje pisca poput njega u ovu zbirku (makar i sa pričom koja je, sudeći po imenu već objavljena u Pavkovićevoj zbirci priča „Moj život na Marsu“) možda će značiti privlačenje nestandardnih čitalaca, izvan uskog kruga žanrovskih zaluđenika.

A možda će joj naneti i nesagledivu štetu, nikad se ne zna, mešanje žanra i glavnog toka može da ima nesagledive posledice... Na sreću, Pavkovićeva priča je toliko loša da je teško poverovati da može da izazove išta više od blage želudačne iritacije. Na stranu nezanimljiv stil, i ova priča pati od sindroma pokušaja satirizacije televizijske i potrošačke kulture koji (sindrom), pak, pati od ozbiljnog slučaja svirepe impotencije. Dakle, patnja na kvadrat! S obzirom da je zbirka „Moj život na Marsu“ izašla 2005. godine ne mogu da nađem nikakvo opravdanje za diskurs koji bi možda bio aktuelan u 1995. godini. A, da, priča se inače ne događa na Marsu, za slučaj da ste se ponadali...

Spomenka Stefanović Pululu: Danilo Iako se za Spomenkinu priču može reći da predstavlja još jednu varijaciju na televizor + duhovi = profit!!! formulu, nešto u njenom smirenom, skoro staromodnom stilu mi je bilo simpatično. Inače nisam nešto sentimentalan i priče u kojima se piše o babama, dedama i njihovoj unučadi će od mene pre dobiti istresanje nosa direktno u tanjir sa kornflejksom nego pohvalu u kakvoj pisanoj kritici, no ima ovde neke... ljubavi koja se da osetiti. Spomenka je uspela da me ubedi da

su stari ljudi o kojima piše zaista ljudi od krvi i mesa istovremeno sa svojim statusom idealizovanih literarnih arhetipova babe i dede, a njihova briga za čeljad je delovala autentično i uverljivo. Možda bi priča bila bolja da je ostavljena samo na ovoj naturalističkoj ravni, mada mi uvođenje motiva duhova i omažiranje jednoj od veličina srpskog glumišta nije toliko smetalo koliko nisam osećao da išta dodaje priči čiji je najbolji deo zapravo njena postavka.

Ranko Rajković: Konzument Još jedan propisan pisac sa samostalnom zbirkom priča iza sebe i dobrodošao upliv ijekavskog, crnogorskog govora u ovu antologiju. No, pored sočnosti samog jezika, ova priča ne da nema bogznačime da se pohvali nego je skoro agresivno loša. Nisam siguran zašto tolika količina autora u „Belom šumu“ ima potrebu da siluje odavno do utrnulosti silovane teme. Da li je moguće da naš čovek živi pod staklenim zvonom i nije svestan da je umetnost nemuštog kritizerstva televizijskog konzumerizma ipak napredovala u poslednjih četrdeset godina? Takođe, šta je, za ime sveta, „popkorn muzika“?

Vladimir Kecmanović: Bajka U principu, Kecmanović je ime koje u trenutnoj baruštini domaće književne kritike i publicistike može da proizvede najveći... er... spleš, s obzirom na foto-finiš dodeljivanja NIN-ove nagrade 2007. godine u kome mu je ovo prestižno priznanje za prsa izmaklo i na generalnu kontroverzu koju je njegov aktuelni roman „Top je bio vreo“ uspeo da izazove u javnosti. No, kao i u slučaju Vase Pavkovića, teško je proceniti koliko Kecmanović može da pomogne ili odmogne borbi za ozbiljnije prihvatanje žanrovske proze s obzirom da je njegova priča sve samo ne ozbiljna. Ne loša, ne nepodnošljiva, ali...

Mislim, kada priča počinje rečima „Toma 55

Spinoza je voleo filozofiju“, to je obično dobar znak da je vreme da bacite knjigu iz ruku (po mogućstvu u vatru, dezinfekcije radi) i prihvatite se kontrolera. Videoigre možda pretvaraju ljude u seksualne nasilnike i spree-killere ali makar nam ne vređaju inteligenciju pretvarajući se da su oporo savremene varijacije na narodne skaske, sa sve uzgrednim nejmčekovanjem prepotopskih telenovela, čisto da bi se udario i jedan sloj neobavezne ideološke kritike. Sve je u ovoj priči neobavezno, od karakterizacije koja je ne toliko arhetipska koliko nasilnička, pa do moralne pouke od koje dobijam erekciju gneva. Da li je moguće da Srbi otuđenost savremenog sveta mogu da pojme samo kroz referiranje na južnoameričke televizijske serije i pornografiju?

Dejan Stojiljković: Druga strana ponoći Spas stiže iz Niša. Deksa se drži onoga što dobro poznaje, a to je pop muzika i njen istorijat i ovo je jedna solidno napisana priča koja prepričava neke značajne epizode iz istorije pop-kulture dok ih istovremeno ekstrapolira daleko u domen fantastike, ne bi li poentirala dirljivim simboličkim opservacijama. Fino se to odmotava, a mislim da je najveći problem ove priče to što nekome ko ne poznaje ili nema interesovanja za mančestersku scenu ona neće biti zanimljiva.

To ne znači da će njena simbolika biti nedostupna i takvom čitaocu, ali naslućujem da će ga mnogo pre stizanja do poenti stražnjica već dovoljno boleti da to opravda dizanje ruku od priče. Ipak, autor je u pisanje uložio mnogo ljubavi, što ne možete a da ne primetite, dok je sa strane jezika i stila ovo jedno vrlo pristojno sočinjenije.

Dejan Ognjanović: Ko kosi a ko vodu nosi Odmah za svojim sugrađaninom i imenjakom stiže i Dejan Ognjanović sa pričom koja me je prilično iznenadila. Ognjano56

vića znamo kao ljubitelja H. F. Lavkrafta i pisca koji u svom stvaralaštvu najčešće teži lavkraftovskoj egzistencijalnoj hladnoći i onostranoj stravi, ali sudeći po ovom uradku, pisanje humorističkog zombi-horora sa elementima folklora mu ide od ruke skoro bez napora. KKAKVN je osvežavajuće zabavna priča smeštena u južnosrpsku provinciju koja trpi problem zombi-invazije. Sam zaplet je manje bitan od sočnog stila i jezika kojima je priča urađena i, paradoksalno, iako je ovo po mnogo čemu najžanrovskija priča u zbirci, ona istovremeno deluje i skoro pa najubedljivije u smislu prikazivanja Srbije i Srba onakvih kakvi su a kroz prizmu žanrovske proze. Plus, humor u njoj je smešan. Dosta važan element ako se već laćate tog humora a ne želite od njega da poginete.

Ivana Milaković: Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ Sudeći po sadržaju ove priče: da umreš od dosade. Ivana Milaković polazi od jedne naglašeno ekstravagantne premise a zatim uspeva da napiše spektakularno nezanimljivu priču u kojoj se najveći deo vremena nabraja sled trivijalnih radnji koje protagonistkinja izvodi prolazeći kroz nekoliko ni po čemu zanimljivih dana. Zamislite da sam ja napisao priču u kojoj taksativno navodim kako sam došao kući sa posla, nahranio mačke, pojeo picu, igrao se na Wiiju, proverio mejl, išao u WC da kenjam, gledao se u ogledalo nekoliko minuta brojeći sede u svojoj bradi, gledao Muzičku slagalicu itd. i to će i dalje biti zanimljivije od ovoga što smo dobili u Ivaninoj priči jer meni barem ispred vrata stana ne leži leš koga ne mogu da uklonim!!! Shvatam da je čitaocu bilo potrebno saopštiti da se protagonistkinja dosađuje (mada, mislio sam da je naslov priče dovoljan za to), ali izazivanje dosade u samom čitaocu je možda malo preterana mera. Kao i kod Tušev-

ljakovićeve priče odozgo, i Ivana izgleda nije smatrala da je dovoljno što se zaplet zasniva na jednom naučnofantastičnom motivu pa je za potrebe zaključka u igru ubacila i fantazijsko-magijske elemente što je celoj priči unapredilo izgled otprilike koliko i transplantacija usana Nataše Bekvalac na telo nekog manje razvijenog škampa.

Milivoj Anđelković: Poslednja pobeda Kira Velikog U toj divlje varirajućoj džungli stilova i glasova kakvu nam je pružila ova zbirka, Anđelkovićeva disciplinovana, skoro klasično kvalitetna proza je praktično šokantan element. Anđelković je „pravi“ pisac, u smislu da je član UKS-a, ali i „pravi“ pisac naučne fantastike što podrazumeva ne samo Internet-romane već i samostalnu zbirku priča „Zvezdana kapija“.

Njegova klasična naobrazba s jedne i dosledno decenijsko interesovanje za naučnu fantastiku sa druge strane rezultirali su jednom od boljih ako ne i najboljom pričom u ovoj zbirci.

Da se dogovorimo, nije ova priča nešto zbog čega bih proglasio ljudsku rasu vrednom spasavanja ili tako nešto, ali jeste čista, nepatvorena naučna fantastika, čak antiutopija koja sa jedne strane deluje staromodno, u smislu discipline stila, a sa druge sveže jer motive telekomunikacione otuđenosti i promiskuitetnog konzumerizma, koje ostale priče iz ove knjige mahom nespretno bacaju prema zidu sa nadom da će se nešto za njega i zalepiti, uspeva da predstavi na svež, potentan način. Humanistička crta ove priče koja odaje strast i želju za životom je dodatno preporučuje, čak i uz usvajanje primedbe da tu ima i nešto patetike. Patetika, da, ali dovoljno plemenita. Krajnje nemoderna priča u ovom okruženju, možda i nezabavna, ali priča od koje ostale imaju šta da nauče.

Jovan Ristić: Barbara i prijatelji Joca me je, sa svoje strane, prilično neočekivano kupio pažljivo nehronološki pričanom pričom o raspadu porodice i likovima koji su u suštini dobri ljudi, ali ipak ljudi i samim tim pate od nedostataka koji na kraju mogu biti fatalni. Generalno nisam neki preteran ljubitelj priča o deci koja pate dok im se roditelji svađaju jer je to nekako previše jednostavna emotivna ucena, a ceo podzaplet sa srpskim ratnim zločincem u Hagu je diskutabilan sa strane nužnosti da bi se priča ispričala, dok je zaključak suviše zbrzan za moj ukus, ali karakterizacija, portreti likova i emotivna ubedljivost njihovog beznađa i/ ili arogancije su mi bili dovoljno snažni da dobro u ovoj priči prevagne nad lošim.

Marko Pišev: Direktan prenos Piševa hvale na sve strane povodom njegove samostalne zbirke priča „Fotofobija“, što me podseća da bi trebalo da se potrudim da i nju pročitam. Vele da su priče u njoj znatno bolje od ove koju je odmerenim šutom plasirao u Skrobonjino naručje. „Direktan prenos“ je priča koje ima jednu neobuzdanu, pankersku energiju i koliko-toliko zabavnu premisu o oživljavanju Minimaksa i (Mini)Maksovizije u paklu, ali nisam siguran koliko sve to na kraju uspeva da se odlepi od ovih na prvu-loptu zavodećih elemenata i isporuči nešto što će čoveka držati i kad zaklopi stranice knjige. U stvari, siguran sam: ne uspeva. Nije nezabavno dok traje ali autorova odluka da imena protagonista zameni pseudonimima odvlači ga u vode jeftinije satire, dok je eksplozivna smeša seksa i umiranja ipak izvedena suviše rutinerski, suviše (negativno) žanrovski a da bi to bilo zadovoljavajuće. Svaka čast za sirovost, ali Balard nije umro da bismo se mi zadovoljili ovim.

57

Pavle Zelić: Meso naše braće Pavle je jedno od najprijatnijih iznenađenja „Belog šuma“ naprosto zato što nisam znao da u sebi drži ovakve priče koje u dobroj meri osvajaju svojom surovošću. „Meso naše braće“ je palp u onom dobrom smislu, eksploatacijska proza koja bez stida i srama priča o stereotipiziranim urođenicima u Africi i stereotipiziranim belim vojnicima što se sa njima bakću, ali ispripovedana tako da sve to ima glavu i rep, da ima jasne ako već ne previše inovativne simboličke poente i da na kraju paralela sa King Kongom koja se da povući zapravo provocira čitaoca da sam sebi postavi više političkih i filozofskih pitanja nego što bi se očekivalo od palpa.

Takođe, solidna (mada, razume se, plošna) karakterizacija i ubedljivo jezovit susret sa onostranim.

Goran Skrobonja: Do poslednjeg Gazda za kraj isporučuje onakvu priču kakva se u zbirci ovog tematskog interesovanja naprosto morala pojaviti: reality show zasnovan na tome da ljudi iz njega ispadaju sve dok ne ostane jedan pobednik na kraju, izmeće se u svoju zlokobnu verziju u kojoj je onaj poslednji pobednik samo utoliko što je jedini ostao živ. Samo... koliko dugo? Skrobonja priču vodi disciplinovano, dajući joj priličnu količinu lokalnog (balkanskog) šmeka, ne gubeći se previše u objašnjavanjima ili elaboracijama stvari koje je bolje ostaviti samo u naznakama. Moj problem sa ovom pričom je isti kao i problem koji imam sa samim šouom „Veliki brat“ – apsolutno me boli dupe za učesnike i činjenica da se ovde međusobno jedu i kasape na gnusne načine me ne potresa više od činjenice da se u stvarnom životu psuju i vređaju. No, pretpostavljam da za nekoga sa manje probirljivim ukusom, ova priča, solidno napisana, može u neku ruku da bude ispunjenje sna.

58

* I to bi bilo to. Kada se podvuče crta, utisak je da je tematska orijentacija zbirke na kraju u dobroj meri bila generator problema jer mnogo priča pati od toga što pokušava da kritikuje stvari koje su odavno iskritikovane na elokventnije i ubitačnije načine, a što je moglo biti izbegnuto da je tema zbirke odabrana na drugačiji način. Mejnstrim pisci koji su učestvovali u ovom projektu mu mahom nisu doneli ništa dobro, uz izuzetak Anđelkovića koji, nevezano za to da li vas njegova „klasičnija“ naučna fantastika pomera ili ne, ipak ovde mlađariji drži lekcije iz pismenosti.

Naravno, nije uopšte sve tako crno kako možda deluje posle svih ovih mojih napora da budem duhovit izlivajući ogromne količine cinizma po autorima i njihovim radovima. Pored nekoliko priča koje sam pohvalio zbog svežine, veštine ili ljubavi, slobodno se može reći da je dobar deo naslova ovde sasvim čitljiv ukoliko vam standardi nisu postavljeni na visok nivo. Problem je, naravno u tome što žanrovska proza i žanrovski čitaoci ne treba da se zadovoljavaju spuštanjem lestvice i literaturom koja je samo umereno zabavna i samo umereno klišeizirana.

Na nekoliko mesta u ovoj zbirci vidimo da ona može mnogo više od toga. Uzgajajmo ove tendencije jer pisanje radi pisanja i čitanje radi čitanja su na kraju krajeva najbolji način da obezbedimo da generacije koje dolaze ne osete potrebu ni da pišu ni da čitaju.

A l e k s a n d a r

H a r v e s t e r

J a n j i ć

Režija: Frank Henenlotter Scenario: Frank Henenlotter, R. A. „The Rugged Man“ Thorburn Tokom svoje relativno kratke filmske karijere (ukupno pet filmova, u periodu od desetak godina) Frenk Henenloter nas je počastio sa nekoliko prilično neuobičajenih ljubavnih priča. Basket Case serijal, na primjer, bavi se bratskom ljubavlju koja ne poznaje granice (simboličan je kraj drugog dijela trilogije, koji predstavlja ponovno sjedinjenje dugo razdvojene braće). Frankenhooker je priča o ljubavi momka prema djevojci koja nadvladava i samu smrt. Brain Damage predstavlja bolnu i tužnu priču o završetku ljubavne veze (ovaj film je u mnogome inspirisan ličnim Henenloterovim iskustvom u to vrijeme) usljed problema koji nastupe kada mladić počinje da uzima drogu, a djevojka ne zna na koji način da mu pomogne.

Trebalo je da prođe šesnaest godina da Frenk uspije da skupi sredstva da snimi sljedeći film (čovjek je intenzivno radio na pisanju raznih scenarija, ali nije uspijevao da nađe zajednički jezik sa potencijalnim producentima). Surprise, surprise, ponovo je u pitanju ljubavna priča, koja se ovog puta mnogo eksplicitnije nego prethodni filmovi bavi odnosom između fizičke i duhovne ljubavi.

U najkraćim crtama, film bi mogao da se opiše na sljedeći način: Dženifer je mladi fotograf (od mene nećete dočekati da kažem „fotografkinja“ pa taman me strijeljali) čija je želja za ljubavlju nešto jača nego kod, da se tako izrazim, nor-

malne osobe. Mada, ko smo mi da sudimo šta je normalno a šta ne? Uglavnom, dakle, nakon bolnog raskida sa prvim momkom (čovjek je bio odbijen jednim njenim fizičkim nedostatkom, odnosno viškom, tj. zavisi kako već na to gledate), Dženifer se upušta u seriju kratkih, čisto seksualnih, veza. Naravno, ni u jednoj od njih ne pronalazi sreću. S druge strane, izvjesni Bec takođe ima fizički nedostatak (ili, opet, višak) koji utiče na to da ne može da ima normalnu vezu sa ženom. Nije stoga teško pretpostaviti da će ove dvije individue, odbačene i osuđene od tzv. normalnih ljudi samo zato što su malo drugačije, da pronađu jedna drugu i da otkriju da su savršeni jedno za drugo.

Moglo bi se zato reći da je na neki način 59

Bad Biology i film o sudbini, tj. da je njegova poruka da za svakog od nas postoji neko, čak i ako njegovog postojanja nismo svjesni.

Problem sa Beca i Dženifer leži u tome što je naizgled simpatični ćelavi čičica Frenk uvijek imao običaj da se prilično surovo šali na račun svojih glavnih junaka (pogledajte npr. kraj filma Frankenhooker i sudite sami, da li je nekad neki režiser priredio svom junaku tako zlobnu smicalicu?). Kada se naši heroji pred kraj filma konačno sretnu, otkrivamo donekle bolnu istinu – Ona samo naizgled želi Njega, a zapravo joj je mnogo preči njegov osamostaljeni džinovski penis koji se upravo nalazi u manijakalnom pohodu po komšiluku, praveći krš i lom, prolazeći kroz zidove i podove i zadovoljavajući mnogu iznenađenu djevojku (njihovo inicijalno iznenađenje potiče od činjenice da ne samo da je pomenuti penis ogroman, grozomoran i čudovišan i da pri tome nije prikačen ni za kakvog muškarca, nego i da je sposoban da ko ka60

kva zmija vijuga po podu u stop-motion animaciji). Međutim, kao što već rekoh, kad to prvo iznenađenje (i, zašto ne reći, čak i odvratnost) splasne i kad se djevojke uvjere da pomenuti veseljak od penisa barata samim sobom jednako dobro ako ne i bolje nego što bi to radio nekakav tip, one se prepuštaju čistom koncentrovanom užitku.

Tu negdje stižu i najbolnije scene za glavnog muškog heroja. Prvo, kao što smo već konstatovali, njegov penis je odlučio da se osamostali nakon toliko godina zajedničkog života, a kad se vratio sav skršen, slomljen i na samrti od silnih noćnih pohoda, ispostavlja se da ekstremno zgodna plavuša koja je iz čista mira došla kod njega i tražila zadovoljenje želi upravo to – samo zadovoljenje, a ne nekog tamo muškarca sa sve rukama, nogama, glavom i ostalim dosadnim dijelovima tijela. Ona smatra (možda opravdano, možda ne, ko smo mi da sudimo?) da ima jednako pravo na zadovoljenje kao i ostale djevojke iz prethodnih scena, te nastupa napeta scena oživljavanja istog, prvo uz pomoć igala, a onda vala i vještačkog disanja. I dok Dženifer uspijeva da dovede odmetnuti penis u funkcionalno stanje i prepušta se zadovoljstvu koje blasfemično poredi sa religioznim iskustvom (sorry, ali zbog toga odbijam poene), Bec shvata da bez tako bitnog dijela tijela ne može da se živi i odlučuje da umre u agoniji, pri čemu je posljednje što mu prolazi kroz glavu misao o tome da ga Dženifer nije željela zbog njega samog nego zbog njegovog penisa.

Nažalost, bio sam prinuđen da prepričam kraj filma zbog toga da bi se naglasila njegova poenta. Srećom, kod filmova je obično manje bitno mjesto gdje stignete na kraju od načina na koji do tamo dođete. Od prve scene, u kojoj Dženifer u voice-overu kaže sada već čuvenu prvu rečenicu „I was born with seven clits“, pa do pomenutog kraja, vidjećete pogled iz

perspektive penisa, pogled iz unutrašnjosti vagine prema napolju i zabezeknutoj faci lika koji zuri u sedam pulsirajućih pupoljaka, mašinu za masturbaciju koja liči na neku ogromnu skalameriju iz crtanog filma, prostitutku koja nakon što se Bec (odnosno njegov mali drug, zapravo veliki, zavisi kako gledate na to) pozabavi njom ima neprekidne orgazme satima nakon završetka odnosa, probijanje četvrtog zida (ovog puta ne od strane penisa nego glavne junakinje) i još mnooooogo ubistava, krvi i deformisanih beba.

Dakle, ponešto za svakog člana porodice, da sad ne spoilujem baš sve.

Dobra strana filma, pored već pomenute neobičnosti tretmana ljudske seksualnosti, jeste veliki broj bolesno smiješnih scena uz koje ćete se garantovano neobuzdano cerekati, naročito ako ste u kvalitetnom društvu. Loše strane (naravno, ne može da prođe bez toga) bile bi otprilike sljedeće: Prvo, dvoje glavnih glumaca su katastrofalno loši. Srećom, to ne utiče previše negativno. Na neki način doprinosi kompletnoj blesavosti filma, a osim toga za ulogu Dženifer svakako je mnogo bitnije da se dobro glume orgazmi, a tu se Šarli Danijelson pokazala solidno. Nije baš Meg Rajan, ali je dovoljno dobra. Ipak, kao što već rekoh, dvoje leadova su dosta slabi i generalno nijedno od njih nije ni približno upečatljivo i interesantno kao vodeći likovi iz prethodnih Henenloterovih filmova. Drugo, tu je pomenuta blasfemija (ovu tačku ignorišite ako ste agnostik ili ateista). Treće, tu je rap „muzika“. Jeste, istina je, nema je mnogo i često se čuje samo u pozadini, ali i dalje nervira. I malo rapa je previše. Četvrto, Henenloter se tokom svog hiatusa slizao sa nekim reperom bjelčugom po imenu Ralf Torburn or something i taj lik je i obezbijedio sredstva za ovaj film.

Iz nepoznatog mi razloga, učestvovao je i u pisanju scenarija, što je rezultovalo nekim dosadnim i kretenskim narkoman-

skodrogeraškocrnačkoreperskim dijalozima. Srećom, ni toga nema previše. Peto, u scenariju se osjeća neka nedorečenost i nabacanost. Henenloter i njegov koscenarista su znali kako njihov film počinje i do čega treba da dođe na kraju, ali usput ima nekoliko „repova“. Npr. siguran sam da bi se Henenloter od prije dvadesetak godina malo detaljnije pozabavio gore pomenutom deformisanom dječicom.

Bad Biology sigurno nije najbolji Henenloterov film (Brain Damage i Frankenhooker su mnogo ispred, dok za Basket Case trilogiju ne mogu da sudim jer sam gledao samo drugi dio i to davno), ali je u potpunosti u njegovom beskompromisnom stilu i predstavlja respektabilan dodatak njegovoj filmografiji. Nadajmo se da na sljedeći film nećemo čekati šesnaest godina. Ako ste još uvijek Henenlotter-virgin, izgubite nevinost uz Bad Biology, zatim budite promiskuitetni sa Frankenhooker i Basket Case trilogijom, a onda se počastite veličanstvenim Brain Damage i spoznajte pravu ljubav. Ili gadost. Whatever...

61

D e j a n

G h o u l

O g n j a n o v i ć

Režija & scenario: William Malone Vilhelm Meloun (tačnije, ali dosadnije, znan i kao Vilijem – Bil – Maloun) do sada nije pružio bogzna kakvog povoda za anticipaciju njegovih filmova: potpisao je derivativnu ali umereno-gledljivu fotokopiju ALIENA sa Klausom Kinskim (i drugorazrednim efektima maske) „maštovito“ nazvanu THE CREATURE, te šminkeraje znane kao THE HOUSE ON HAUNTED HILL (umereno gledljiv samo zbog zabavnog Džefrija Raša koji impersonira Vinsenta Prajsa) i FEAR. COM (šaradu koja je imala toliko loše kritike da se još uvek nisam naterao da protraćim 90ak minuta na nju, ali verovatno u nekom trenutku hoću). Iako je u ovim filmićima pokazao tragove vizuelnog nadahnuća, totalna nebriga za scenario, likove i smisao ostala je kao teg na njegovom opusu, tek neznatno olabavljen sasvim solidnom epizodom za serijal „Masters of Horror“ pod nazivom FAIR HAIRED CHILD. Zbog svega toga, očekivanja vezana za ovo sočinjenije sa glomazno-rogobatnim naslovom nisu mi bila visoka.

Zato sam bio tim više prijatno iznenađen PARASOMNIJOM, prvim Malounovim filmom u kome sam, zapravo – uživao! Da se razumemo: scenario je prilično budalast, i neki zlobnik mogao bi se zabavljati njegovim seciranjem u sitna crevca i dokazivati koliko je besmislen. Ipak se ovde govori o momku koji slučajno u ludari spazi „uspavanu lepoticu“ (tj. curu koja pati od parasomnije, spavaće bolesti zbog koje veći deo svog 62

života provodi u snu), odakle je kidnapuje i nosi svojoj kući da se tamo stara o njoj (što uključuje i svlačenje u kupanje njenog nesvesnog tela).

Blaženstvo u činjenici da njegova draga uglavnom spava umesto da ga smara da je vodi u pozorišta, bioskope, koncerte, restorane itd. suviše je veliko da bi potrajalo, i ubrzo postaje jasno da je na spavačicu svoje hipnotičko oko bacio psiho-ubica iz te iste ludare (koga drže raspetog kaiševima u stojećem položaju, i sa kukuljicom preko lica – i to mi je neka mentalna institucija!). On uspeva da uđe u njene snove zahvaljujući hipno-moćima, i pretvara je u instrument svojih sadističkih planova. Naravno, naš kidnaper mu te planove kvari jer totalno zli psiho veruje u narodnu izreku da se suprotnosti privlače, i neće ni da čuje za neku drugu nego baš za našu vrlu, čistu, anđeosku djevu koja je, budući prespavala veći deo svog života, propustila sve prilike da se oda razvratu i bludu.

Hm, eto leka za današnju razvratnu omladinu: kura C-C mušicama, i rešen problem!

Enivej, glavni razlog što sam u ovom luckasto-bleskastom filmu uživao umesto da se dosađujem i vrtim glavom leži u nekoliko srodnih faktora: Dobar kast: glavni junak je simpatičan momak koji bi, ako bi smeđu kosu ofarbao u crno, više ličio na Dilana Doga od ovog teen-supermena koji je tu ulogu već dobio; zahvaljujući tome, i budalaste

stvari koje ima da radi ovde deluju pitko i prijemčivo, i gledalac ih može prihvatiti jer ovaj deluje kao neko ko, zapravo, ima dušu. Uspavana lepotica je, takođe, dobro odabrana i ubedljiva u svojim anđeoskim pojavama – svakako ne izgleda kao jedna od tipičnih fufica recentnih torture-porn-cum-slashera, baš kao što ni naš dilan ne liči na nekog od bezličnih jock-hunkova tih istih kvazihororijada. Znači, to su netipično napisani likovi u nekonvencionalnim situacijama, solidno odglumljeni. Patrik Kilpatrik je takođe dobar kao preteća psiho-copina, a i Džefrija Kombsa je zabavno gledati kao pajkana, iako je njemu moglo da se da i malo više „mesa“ od ovog statiranja kroz opšta mesta.

Duševni dijalozi i luckaste situacije: umesto rutinskih žanrovskih prežvakavanja („čuo sam neku čudnu buku“… „halo, ima li koga tamo?“… „ovde se nešto dešava što ja ne razumem“… „Hej, Džejmi, ti znaš da te ja volim, pruži mi još jednu šansu!“… i sl. sranja) likovi ovde ćaskaju

kao živi ljudi, a to naročito važi za razgovore našeg Dilana sa svojim džanki-prijateljem. Znači, više je to „indie“ nego standardni „žanr“ fazon. a situacije su ljupke i bizarno-smešno-groteskno-dirljive, kao u prvom „sastanku“ sa uspavanom ljepoticom, tokom koga ona – neiskusna u budnom svetu – pokazuje da ne zna kako se jede sladoled (razmaže ga pola po stolu a pola po svom licu!), a u lepoti zelenila u parku uživa tako što počne da maltene pase travu, naočigled sablaznutih staraca-prolaznika.

Originalan i svesno otkačen, nadrealan scenario: nekada davno – ako su 1980-te bile davno – horori se nisu libili da budu bizarni, blesavi, da imaju zaplete koji ne liče ni na šta dotad viđeno, da se takmiče jedni sa drugima po blesavosti, a naročito nakon što je A NIGHTMARE ON ELM STREET otvorio kapije snova, bizarnosti i iracionalno-nadrealnih zamešateljstava.

Pod direktnim uticajem tog filma i njegovih nastavaka nastali su, recimo, DREAMSCAPE i DREAM DEMON, u čijoj senci i PARASOMNIA obitava kao sasvim dostojan okasneli prirepak.

I uopšte, čitav etitjud kojim odiše ovaj film ima jednu nostalgičnu retro auru, kao neki izgubljeni film iz ‘80-ih koji je danas pronađen u nekom magacinu i samo malo retuširan CGI tehnologijom da ga svari današnja omladina. PARASOMNIA, zaista, deluje kao da je zasnovana na nekoj vintage DILAN DOG epizodi, iz vremena kada je taj strip bez pardona, a sa mnogo smisla i originalne aure, horor fanovima pružao vrlo idiosinkratičan spoj mračne romanse, nadrealizma, gorkoslatke ironije, egzistencijalizma i splatera. Svega toga ima i ovde, odmereno i odrađeno s dušom, kao u vintage Sclavijevim scenarijima.

Nadahnuta vizuelnost: e, gorepomenuti Malounov kvalitet uspeo je da dođe na svoje tek onda kada su se već pomenuti a daleko važniji faktori poklopili. Njegovo 63

Patrik Kilpatrik, Šerilin Vilson, Dilan Persel, Vilijam Maloun,

oko za „lepu“ sliku horor provenijencije ovde je upotrebljeno maksimalno (tj. koliko je budžet dopuštao, a ponegde to baš i nije bilo mnogo). Ima tu sjajnih slika, kako u budnom stanju (psiho-ćelija; vrlo krvave vratosekuće, crevoistrisajuće pogibije; zlokobna knjižara sa svojim ezoterično-goth dizajnom…) tako i u scenama snova koje sadrže vizuelne hajlajtove.

Za potonje je bio zadužen poljski slikar Zdzislaw Beksinski, čuven po tome što je radio koricu za moj roman NAŽIVO; mislim da vam je odmah jasno o kakvom profilu umetnika govorim. Znači, prva liga. morbidno-nadrealna čudesa iz snova-košmara naše spavačice zasnovana su na njegovim slikama, kao i na nekim originalnim konceptima, što tim prizorima daje pedigre kojim se ne mogu pohvaliti mnogi slični žanrovski naslovi.

Istina, Maloun se malo i zaneo sa stilizacijom, i pred kraj njegove opsesije postaju skoro razularene kada na pozornicu stupe nekakvi mehanički automatoni (spoj Tima Bartona i spotova Merilina Mensona odnosno nemačkog umetnika Luetkea) prema kojima su oni Dr. Fajbsovi još bili oličenje umerenosti i dobrog ukusa! Ipak, pošto nas je Maloun do tog trenutka već kupio svojim likovima i pri64

stupom, onda se i ovi ekscesi mogu lakše svariti, jer radi se o delirijumu i ludilu kakvo smo voleli i u bizarno-besmislenim završnicama već pomenutog DILANA DOGA. Sad, lepo bi bilo da je svog zlikovca maloun još malo doradio i učinio još ikoničnijim i moćnijim i tako nam dao poor man’s Fredija za XXI vek, što za dlaku nije učinio (ovaj psiho ovde bliži je Horasu Pinkeru, aka SHOCKERU), iako mi se javlja da će, čak i u ovom polunedokuvanom obliku on biti bliži Frediju od onog reimadžiranog koga nam spremaju u (nesumnjivo konvencionalnom) rimejku ELM STREETA. Sve u svemu, PARASOMNIA je hrabar mali veliki film po tome što ne hoda utabanim stazama i što pokušava nešto novo i drugačije, i što u tome umnogome i uspeva. to je jedan dražestan old school hororac sa mnogo krvi, solidnim dozama saspensa i sa luckastim likovima kojima ćete se vraćati. Prava je šteta što živimo u vremenu u kome ovako nadahnuti filmići završavaju direktno na DVD a u bioskope idu nebuloze tipa HOSTEL 2 i slične idiotarije. Oh, well, nama u Srbiji je ionako svejedno pošto nemamo bioskope.