Emitor488

EMITOR Broj 488 / februar 2016 / godina XXXVI Emitor je zvanično glasilo Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”

Sadržaj EMITOR........................................................................................................................ 1 REČ UREDNIKA.....................................................................................................2 MOŽETE LI ODBRANITI MOSKVU? Nataša Milić.................................................3 BOG NEODRŽANIH SASTANAKA Relja Antonić..................................................6 TRIBUN Miloš Petrik.............................................................................................11 ROBOT KAO OGLEDALO ČOVEKA Anika Tesla................................................15 DŽOKER: ISTORIJA JEDNOG LUDILA Draško Roganović.................................24 ANOMALIJA: IZABRANE PRIČE FANTASTIKE knjiga 2.....................................33 POŠTENO, SOČNO, PAMETNO, URNEBESNO ZABAVNA KNJIGA — „Siva hronika“ Miloša Petrika —.....................................................................................42 TUROBNI ŽIVOT PROLETERA — „Gnušanje“ Filipa Rogovića —......................44 JADI MLADOG TALTOŠA — Granice na vjetru Veronike Santo —.....................46 VELIČANSTVENE I JEZIVE PRETNJE ONOSTRANOG — Vrbe Aldžernona Ble­ kvuda —................................................................................................................49 STAR WARS: EPISODE VII The Force Awakens, iz određene perspektive…....52 DŽESIKA DŽOUNS A.K.A. Njujorško draguljče...................................................60 To dolazi (It Follows).............................................................................................64 U mojoj glavi (Inside Out).....................................................................................66 EKS MAHINA iliti O muškarcima i njihovim snovima o ženama. I mašinama......68

Urednik: Miloš Cvetković | Naslovnica: Gordana Dramićanin, yuushin7 @ deviant | Foto sa Beokona: Kristina Stojković | Saradnici na broju su gore u sadržaju i ovde u opossumu | Prelom i kliktanje na skripte koje drljaju po interpunkciji: Žarko Milićević | Emitor se deponuje u katakombe NBS pod šifrom ISSN 1451-995X | Sublimacija u čvrsto stanje: Skripta internacional | Nabavite na www.emitor.rs | Pitajte nas na redakcija@emitor.rs | Novce šaljite na 205-208993-20 | Osim vaših para želimo i priče, pesme, eseje, tirade, crteže, ilustracije, sve što može na ekran i papir | Claatu Redovan program i dalje ponedeljkom 19h Dom omladine Beograda: uživo nerdovanje u sitna crevca naširoko i dok boje ne izblede | Klaatu barada nikto 1/70

REČ UREDNIKA Miloš Cvetković AKO JOŠ IKO BROJI, od poslednjeg Emitora prošlo je oko sedam meseci. U među­ vremenu je najzad iz štampe izašla „Anomalija 2“ (i raspisan je novi konkurs), a elek­ tronska verzija Emitora (emitor.rs) radi punom parom, kao što se možete uveriti i pre­ ko ovog broja Emitora koga delimično sačinjavaju odabrani tekstovi sa sajta. Emitor otvaraju, kao i obično, nove priče, a prva među njima je „Možete li odbraniti Moskvu?“ Nataše Milić, što je i njena prva priča u nekom od Emitora. Nakon te slede priče dvojice autora s čijim delima ste već imali prilike da se družite (u Lavkraft speci­ jalu iz 2014): „Bog neodržanih sastanaka“ Relje Antonića i „Tribun“ Miloša Petrika.

Petrik je u ovom broju prisutan i kroz ekskluzivni prikaz (potpisuje ga Tijana Tropin) svog zbirkoromana ili romanozbirke (mozaik roman?) „Siva hronika“, koji možete da pročitate čitavih nedelju dana pre same knjige (specijalni broj Emitora). Uroš Smilja­ nić pokazuje kako se može biti kritičan (u najboljem smislu reči) čak i kada pišete pri­ kaz za izdavača; dakle, ako do sada niste nabavili svoj primerak „Anomalije 2“, ova opširna kritika će vam pomoći da odlučite da li takav eksperiment vredi para i vreme­ na (ja kažem da vredi, ali pročitajte šta i čovek diljem Interneta poznat kao Meho Kr­ ljić ima da kaže o tome…). Naravno, bavimo se kako aktuelnim tako i svevremenim temama, što se posebno da videti u rubrici posvećenoj teoriji žanra, kao i onoj koja se bavi filmovima. Kako ne bih sad poimence navodio sve tekstove i njihove autore odnosno autorke, samo ću od kritika izdvojiti dve kratke koje potpisuje Kristina Đuko­ vić, za filmove „It Follows“ i „Inside Out“. Njene tekstove ste već imali priliku da čitate na ovim stranicama, ali je od tada proteklo puno vremena; u međuvremenu je ona od Emitora napredovala i do drugih časopisa i medija, a trenutno njene filmske opserva­ cije možete povremeno da ulovite na slovopres.com gde su ove dve kritike i original­ no objavljene. Dakle, ima svega: Džoker, neizbežni Star Wars, roboti (u teoriji i na fil­ mu), detektivi, superheroji i druge fantastične spodobe… Planirano je da bude još više tekstova, ali… neka ostane nešto i za naredni broj. Uživajte u čitanju!

2/70

MOŽETE LI ODBRANITI MOSKVU? Nataša Milić

„Pitam s bolom u srcu. Odgovorite iskreno, kao boljševik!“ Rekoh da se Moskva mora odbraniti. „Moskva je naša majčica“, javi se njegov krvolok, prokleti Lavrentije Berija.

Kao da nije upravo izlagao plan za evakuaciju vlade u Kujbišev na Volgi. Sraču­ nao je da nemamo dovoljno hrane niti oružja da zauzdamo podivljale Moskovljane i izbeglice pride, a kamoli da trpimo opsadu ili čak krenemo neprijatelju u susret. „Pobiće nas kao vrapce“, zapomagao je, ali ga je nabor među Staljinovim obrva­ ma preobrazio u „branitelja majčice“.

Maljenkov i Kaganovič su izgubili vlast nad sobom i otvoreno su zagovarali bek­ stvo. Molotov, težak baš kako mu ime koje je sebi nadenuo kazuje, nije progovarao ni reč. Sve je, dakle, bilo na meni. „Dajte tenkove, druže Staljine“, rekao sam. „Obezbedite rezerve, pa da vidite šta ume Crvena armija.“ „Nema rezervi“, presekao me je. „Svaki idiot može sa rezervama odbraniti grad.

Više očekujem od vas… Ni Kutuzov nije imao rezerve.“ Pod brcima mu je zaigrao smešak. Mali, jedva primetan. Zaustih da kažem kako je Kutuzov napustio Moskvu, ali me je taj smešak, srećom, zaustavio. „Kutuzov nije imao tenkove“, dodao je. „Vi ćete ih, međutim, dobiti. Pravo sa ja­ panske granice.“ Osmeh se širio na tom, naoko sasvim običnom licu gruzijskog seljaka. „Razradite plan odbrane Moskve!“, naredio mi je, a onda se okrenuo ostalima. „Vi… Zaboravite na vagon u kom su vam žene i ljubavnice spakovale kristal!

Ostajemo u Moskvi.“ *

*

*

Lutao sam kroz pust i zamračen Kremlj, uveren da je meni, Griški Žukovu, dat ži­ votni zadatak. Branitelj Moskve, eto to sam ja! Junak svoga doba, jedan od najvećih u novijoj istoriji. Nisam ni slutio da me ovde, ne na bojištu, već upravo među drevnim, šrapnelima izrovanim zidinama Kremlja, čeka istinsko iskušenje.

Sama tvrđava nije imala ozbiljnih skloništa, pa je jedan njen deo bio čudovišno maskiran. Ogromna platna sa naslikanim fasadama kuća prekrivala su zidove okre­ nute reci.

Baš tu, sa lažnim naseljem u pozadini, spazio sam čoveka odevenog po starin­ ski, u smešno raskošnom kostimu. Pomislih da je to kakva skitnica, jedan od nevolj­ nika što su se, izludeli od gladi, besciljno vukli po Moskvi. Možda se, go i bos, za 3/70

odelo snašao u pozorištu. Ipak, lažnu bradu i periku valja ne bi nameštao? A imao je držanje na kom bi mu Staljin mogao zavideti.

Mahnuh da se ukloni sa zidina, što da gubi nerazumnu glavu, ali me on ni ne po ­ gleda. Opčinjeno je zurio ka mestu gde je bila sklonjena jedna kaćuša. „Kad ovo imaš, ne moraš se roditi kao car!“, prošaputao je, a ja se trhoh, pošto mi se nekim čudom našao iza leđa. Brzo se osvrnuh, ali njega istog časa proguta mrak.

Nakratko smo se našli licem u lice, dovoljno da po sećanju na požutele stranice udžbenika poznam isposnički ulegle obraze, zgrčene usne i krupne, urokljive oči gro­ znoga cara.

Dobar sam u piću, stvarno dobar. Izdržao sam mnoge pijanke sa kojih su se Sta­ ljinovi gosti vraćali na sve četiri (ili se ne bi vratili uopšte), a užasi što sam ih se od mladosti nagledao nisu mi ostavili puno prostora za košmare i halucinacije.

Ne priznajem život posle smrti. Ne verujem u bajke niti u spiritističke baljezgarije.

Kroz glavu mi prođe kako neko, možda Staljin lično, tera sa mnom okrutnu šalu. „Više nema careva!“, viknuh u mrak.

Nisam očekivao da će mi mrak odgovoriti. Ali, čuo sam ga. Čuo sam isti glas, ša­ pat koji je bio u meni samom, iz najdubljeg i najspornijeg dela mog bića. „Glupa vojničino!“, rekao mi je. „Kako može carstvo bez cara?! A carstva će uvek postojati: razna zemaljska, baš kao i nebesko… I ono treće.“ „Treći Rajh?“ „Baš si glup! Ipak, sad se moram na tvoju pamet osloniti…Molim te, molim, poka­ ži mi kako radi ona tamo pokrivena stvar!“ „Koja stvar?“ „Ne vrdaj! Mislim na ono što bljuje vatru i pušta zvuk zbog kog ga, po tvome go­ spodaru, zovu Staljinove orgulje.“ „Ah, kaćuša!“, nasmejah se. „Obraduj pokojnika, rođeni, a ja ću ti zauzvrat pokazati nešto što žive oči vekovi­ ma nisu videle. Pođi za mnom!“ Kićena odora zaleprša u pomračini i ja sam je sledio, gazeći podzemne puteve o kojima nisam imao pojma niti sam ih mogao zapamtiti, iako sam verovao da Kremlj poznajem kao svoj džep. Nakon dugog vrludanja, carska me utvara sprovede do me­ sta legendarnog kao što je i ona sama. Bila je to nesagledivo prostrana odaja, a u odaji poslednja izgubljena biblioteka. Gradio ju je carev imenjak, Ivan III, za knjige što ih je u miraz je donela sestra vizantijskog cara, Sofija Paleolog.

Zanemeo sam pred prizorom koji nijedan kontrarevolucionar, izdajnik ili strani plaćenik, pa čak ni sam Staljin, ne bi mogao kreirati. Dela iz stare Grčke, Rima i Per ­ sije; zatureni indijski spisi i mnogi čudesni tomovi optočeni zlatom ili draguljima, dra­ goceni na svaki način. Neznane, neocenjive kockice koje bi iznova sklopile i sasvim drugačijim učinile mozaik svetske kulture.

4/70

„I nekulture“, reče moj pokojnik. „Preciznije rečeno, političe istorije. Ništa ne bi bilo kao što je sad.“ „Nema tih knjiga koje će menjati događaje!“ On se zvonko zasmeja, a meni posta zagušljivo i mučno od mrtvačkog kikota. „Knjige to stalno čine. Sam Bog zna nije li u tome sva njihova, kako biste vi rekli, upotrebna vrednost. Ponekad žalim što sam umro, a da ovo mesto nisam pokazao, iako za mojih dana nije bilo ruke dostojne da joj se poveri ključ. Pamtili bi me kao mu­ draca i prosvetitelja, zaštitnika lepih veština, a ne kao Groznog… Mada ja jesam bio grozan svojim neprijateljima. Taman kao i ti, branitelju Moskve!“ „Moje ruke nisu dostojnije“, rekoh, sluteći da će mi se učešće u odbrani Moskve, a samim tim i u istoriji, završiti pre no što sam očekivao. Skapaću na mestu za koje jedni veruju da je izgubljeno, a drugi da nije ni postojalo.

Grozan za života, car Ivan u smrti sigurno nije promenio ćud. Zašto me je ovde doveo? Ako zanemarimo to da sam živ i izrazito antimonarhistički raspoložen, može se reći da smo na istoj strani. Ratnik i car ujedinjeni pred senkom tuđinskog osvaja­ ča! Bolje bi mu bilo da davi Hitlera, pa čak i Staljina, tog umobolnika što nikad ne pre­ kida rat protiv svog naroda! Zar ne želi da odbranimo Moskvu?! „Razume se da želim, sinko! Sve čekam da mi pokažeš kako radi ona kaćuša.

Toliko trajem, a još nisam video takvu stvar!“

5/70

BOG NEODRŽANIH SASTANAKA Relja Antonić

Poštovani gospodine Ernste Hercfelde, Smatram se dužnim da Vam javim da smo tridesetak kilometara severno od is­ kopina u Samari, a negde između Tikrita i Al Biara, pronašli privremenu naseobinu nepoznatog nomadskog naroda. Na osnovu antropometrije, rekao bih da su kurd­ skog porekla, a Kurdi iz naše grupe (oni koji su imali prilike putovati širom Bliskog istoka) tvrde da je njihovo poreklo gruzijsko – ali nismo sigurni. Poglavica ovog di­ vljeg plemena je ispripovedao kako su, tokom istorije, o mladim mesecima učili sve jezike pustinje i kedrovih šuma, ali da su se odučavali od istih kad god bi vetar me­ njao pravac. Tumač veli da ga dijalekt ovih primitivaca zbunjuje, i da se njihovi lajavi jezici ne mogu uvezati pismenima. Istina je da se neprestano cere, da su grlati poput mazgi, i da reči koje sa strane dobacuju on ne ume prevesti.

Ali, od porekla njihovog, više nam je pažnju zaokupilo njihovo plemensko božan­ stvo. Moram da napomenem da ne samo što su od islamske vere udaljeni koliko i od Tasmanije, već naokolo nosaju jednu… stvar, koju nisam siguran da bih ikada bio u stanju podrobno da opišem, ali koju isto tako nikada neću moći da zaboravim.

Mišljenja sam da su taj predmet negde iskopali. Navedeno pleme ne bi bilo u stanju izraditi takvu napravu. Odgovorno tvrdim da je po sredi naprava. Verujem da ćete se zaputiti u ovaj kraj, jer, osim misterioznog božanstva-mašine, oruđa i oružja kojima su snabdeveni takođe su preuzeta sa nekih, postojećih ili još neotkrivenih, ar­ heoloških lokaliteta. Moguće je da bismo mogli da trgujemo sa njima, i da predmete dobijemo u zamenu za namirnice. Njihove zalihe hrane su trenutno nevelike.

Proučiću situaciju, pa ću Vam javiti u sledećem pismu šta bi moglo biti u pitanju.

U slučaju, naravno, da se ne zaputite odmah ovamo.

Vaš asistent, Hans K. *

*

*

Sluga se toga dana oslobodio obaveza, i, znojem posoljen je bazao tražeći po­ znatu utvrdu. Nije čovek onaj ko jednom ne promaši, govorila je izreka. Ali, iako je promašio, on neće biti čovek još zadugo. Nije to znao. Iz sela Bag-dadua zaždio je brže od psa a sporije od ptice, šugavo magare je pod sobom izmoždio, ali traženo mesto dosegao nije. Bezbroj je puta kroz dekade, i o gluvome dobu i o najvrelijem času, tom stazom prolazio, ali o sutonu kobnog dana zadesi se da nekako zaobiđe skretanje za Sur-marati. I zadesi se da na sastanak zadocni.

6/70

Sa pijace Bag-dadua mahnit je dotabanao do doma, zamolio gospodara da po­ zajmi marvinče, jer je Smrti lik poznao. Ali gospodar od svog docnijeg razgovora sa Njom izveze pripovest, te su i Sumer i Akad doznali kako je nemilosrdna krilata kosa­ čica, koja mu je najvernijeg slugu u beg nagnala, zapravo zakazala sastanak u onom mestu u koje ovaj uteče. No, niko nije čuo da je sluga promašio odredište. I, zbog toga, nikada duše ispustio nije – ni tamnu što u kal tone, ni svetlu koja se u zrakama Utuovim nepovratno rasprši. Čuveni arheolog Ernst Emil Hercfeld je retko bivao iznenađen. Nedelje bi prošle da ne nađe ništa, rovareći po bakarnom pesku u kućama i ulicama drevne naseobi­ ne, a potom bi naleteo na fascinantan predmet – i ne bi se zapanjio. I svakakve tra­ gove obožavanja je pronalazio. Nekoliko meseci ranije, doznao je za kult boginje Ir­ kale: neko je, nekada davno u Vavilonu, samu smrt postavio na pijedestal, kao dečačku ljubav. Tablica koja je o tome svedočila se, nažalost, raspala. Namerno, mu­ mlali su sujeverni Iračani i Kurdi koji su pomagali iskopavanje. Neko ne želi da se obelodane drevne tvrdnje o demonskoj boginji. Ernst nije bio zapanjen ni reliktima antičkog sujeverja među islamskim stanovništvom – dešavalo se, češće nego što su vernici bili spremni priznati. Ali, nešto ga je u plemenskom božanstvu fasciniralo i is­ tovremeno plašilo.

Bilo je živo!, pomislio bi – te bi se odmah predomislio i hipotetisao o njemu kao o kakvoj primitivnoj mašini. Ali – ako je bilo živo, čudo je ostajalo većma nepokretno, kao da je histerijom paralisano, i izobličeno ništa manje nego Rumpelstikin iz bapskih i Grimovih priča. Malo je znakova života pak pokazivalo. Ječalo je, tiho. Arheolog je nagađao da poseduje kakav unutrašnji mehanizam, koji je vršio potisak vazduha.

Proverio bi svoju hipotezu, da su divljaci dozvoljavali da se stranac istome približi na manje od petnaest koračaja. Bilo je ukrućeno, uostalom, i na oko se dojmilo drvena­ stim poput prepotopske kedrovine. Možda su lutalice verovale kako bi ga stranačke ruke pokvarile… ili ubile, pre bi rekli, uzev u obzir da su, po svemu sudeći, primitivni animisti. Razumeo je to – divljačka svest ne može pojmiti koliko su ruke profesional­ nog arheologa pažljivije od njihovih nezgrapnih šapa.

Nomadi su otkrili samo kako ga nosiljkama sele sa jednog na drugi kraj Mesopo­ tamije, i da je u pitanju njihov Jedini Bog i direktni predak. Jednom u pedesetleću, vraćaju ga na mesto gde je sada počivao. Pljuvali su mu u oči, jer su, jadnici, vero­ vatno smatrali da će tako podmazati prastari mehanizam koji je činio da bog trepće, a koji se, po svemu sudeći, zaglavio.

Sve bi dao da mu dozvole da ga pregleda. Ali, moraće da ih ostavi da se bave svojim primitivnim nazorima.

Ono što nije razumeo u njihovom odnosu prema pretku i jedinom bogu kog pri­ znaju – iako su, kako je tumač tvrdio, smatrali da postoje i druga božanstva, i istih su se gnušali – bile su ponude koje mu ostavljaju. Izgleda da su, osim što su mu darivali

7/70

tečnu hranu pod noge i krvarili iz šaka u njegovu sklopljenu, staračku čeljust, takođe vršili nuždu pod njim.

Ernst Emil Hercfeld je okupio svoje ljude i napustio nasmejane divljake. Nikada više nije sreo misteriozne nomade nepoznatog, ali mogućeg kurdskog, porekla. *

*

*

Kada je radoznali stranac otišao, divljaci su počeli da hrane statuu. Ona je zaba­ lavila, uprkos tome što bi umovi zapadnog sveta imali o tome reći. Ali, to nije bilo do­ voljno, no se još pomokrila i zastenjala. Svako ko bi je video, shvatio bi tada da je po sredi koliko-toliko živo stvorenje, a ne običan idol.

Kako je hrane manjkalo, nomadi su poneli svoga boga i krenuli, u naumu da se motaju oko većih gradova i tamo nešto otmu ili razmenom dobiju. Ali ne i oko Sama­ re. Nikada oko Samare.

O, Irkalo prokleta, zar ti Nergal nije dovoljan?, ispevao je jednom jedan sveštenik zajedljivu odu carici smrti. Nije se dobro proveo kada je došao red na njega da joj bude ljubavnik. Boginja ni za sestru bliznakinju nije imala strpljenja, za puke smrtnike još i manje – žudela je za njima, ali im nije povlađivala niti opraštala. A ponajmanje je, surova carica, koja je u tim danima slobodna hodila ovozemaljskim šarom i krilima mlatila preko svih Nebesa, imala strpljenja da odgađa nečiji kraj. Svakoga je doseg­ nuti mogla, na vreme, al’ je većma ona bila ta koja je čekala na njih, a najnežnije za­ grljaje čuvala za onog koji nije bežao. Drugima je upokojenje presedalo i pre no što bi im tamne duše bivale zatočene u glibave telesine, pre no što bi im perje izniknulo, oči srasle, a kamen bio poslužen da jedu. Dešavalo se da noć Njene ljubavi bude grdnija od večnog truljenja u tmini, te se i muškima, a i ženskom soju savetovalo da prema boginji budu pažljivi, ne bi li im se istim uzvratilo kada sa Njom odu u postelju.

U plamenom prošaranom sutonu, usred mednog peska i koščastih stubova utvr­ de grada Sur-maratija, Irkala je čekala svog novog dragana. Ljudi su je videli, i zato je svak solio svoj put i pljuvao preko ramena. Izuvali su se, te levu sandalu navlačili na desnu nogu, i obratno. Nisu morali, mislila je. Svačiji sudnji tren odredila je uklesa­ nim spiskom kog se uvek pridržava. I ostaće isti taj red, do kraja Vremena, čak i kada, zatočena u tmini, bude slala roblje po plen – koji je u tadašnjem dobu sama lo­ vila. Postajala je sve gnevnija i gnevnija dok je čovek koga je čekala lutao ka severu, sve dalje i dalje od grada. Čovekov slani znoj je postao kiseo, njegov magarac je postao zapenjena spodo­ ba crvenih očiju koja, razvezana, rita i pokretno i nepokretno, a slatkasti strah progo­ njenog se pretvorio u gorku nemoć u kut sateranog.

Oterao je odrešeno marvinče kamenicama. Osvrtalo se ka njemu, zakrvavljenog, opijenog pogleda, pretilo ćutnjom na konjski i magareći način, dok mu se zaostalo brašno nebrojenih hlebova, koje su sluga i gospodar zamesili te proterali kroz creva, 8/70

osipalo iz krzna. Belasalo se padajuće brašno poput zvezdane prašine, pročišćeno od ljuski i ošlji ječma koje su ostale okačene među tamnim dlakama, a oči stvora su se crvenele jarko, kao da uopšte nema mraka. Da je bio u pitanju konj umesto ma ­ garca, i da od iste nije bežao, izgnanik bi ga samoj Smrti poklonio da ga uzjaše. Na­ gađao je može li se sa boginjom nagoditi da odloži ono što je namerila, i, ako je pre ­ skupa, da li prima kakav predujam… i da li je nedoraslo mahnito magare dovoljno za takvo što, ili mu treba onih stotinu koza koje je gospodar gajio, a po koje je sada doc­ kan da se vraća. „Znao sam da je trebalo da idem pokraj blagoslovene reke“, govorio je gluvoj noći u jaruzi.

Magarac je otišao negde, ne prestajući da rita mesečinu, i njegove su potkovane kopite zvonile među stenama. Da je uspeo da me dosegne, izbio bi mi srce u grlo i doveo bi Onu od koje sam utekao, pomislio je begunac. „Znao sam da je trebalo da idem pokraj proklete reke“, nastavljao je govoriti, sebi – a magare mu odgovori urlikom nimalo magarećim, negde u daljinama. I nadade se u galop, koji čovek slušaše do kasno u noć.

Kuda sada da ide, pitao se. Ovde na otvorenom, Smrt ga može pristići. Jaruge su dovoljno duboke da ne može da prouči okolinu, ali su plitke da ga skriju. Kuda?

Nikada nije nijedno drugo mesto posetio, samo ovo ka kome se zaputio, i koje je pro­ mašio. Znao sam da je trebalo da pratim reku, serem ti se i pljujem i u reku i u dan i u veče i u sudnji čas! Natrag istim putem – ne može. Da traži veliku reku, tamo ka za­ padu gde se jaruge produbljuju, pa da se zaglavi u nekom procepu – nipošto. Ako nastavi napred, bolje mu je da uskoro pronađe kakvu naseobinu, inače će da ga pri­ stigne ono od čega beži. Gledao je u nagrižen mesec na zapadu. „Nana, pomozi mi. Kako sam se mogao izgubiti na tako kratkome putu, Nana?

Odgovori, proklet da si!“ Pošto odgovora ne bi, bivši sluga opsova Nanu i njegov rod još jednom, izu svoju iscepanu obuću te je zapiša i baci, odiže jednu petu, pljunu je, pa drugu, te se, ukiše­ ljen znojem, zaputi kroz svet čija mu veličina zauvek ostade nepojmljiva koliko i ne­ poznata.

Na nebeske stvorove je opasno huliti – opasnije nego što narod veruje. Oni mogu kazniti i unazad kroz Vreme, časovima pre no što sama uvreda bude upućena.

I zbog toga se zadesilo da ovaj čovek zaluta. „Matere, oca, ni doma ne našao!“, orilo se narednoga jutra kroz pospani grad Sur-marati. Narod se budio, a robovi, koji nisu narod, drhtaše u snu, dok je boginja, Smrt, carica svih domena, besnela duž katranisanih ulica. Samo su kovači mednih kopalja i potkovica još od prvoga petla gledali kako besni, i samo su oni bili pripre­ mljeni za Njene stravične krike gneva. Behu budni i radni od gluvoga doba, i čuli su i tiše, i zlokobnije reči koje je pre toga ispljunula. Ali ipak, drhtali su dok je kletvu izviki­

9/70

vala, suzama hladili medne šiljke, za vratove svoje i za šegrtove pljuvali, i koji je imao belog blaga u kući, taj je solio i oganj i neohlađene potkovice, zazivao Utua, i mladog Nergala molio za zaštitu od gnevne mu supruge.

I dok je utvrda mokraćom ispisivala sitne zaštitne krugove, i molila se, i gde-gde plakala u šake i prstima suze razbacivala po kutima gde su se čvorovi nesreće vezi­ vali, sestra Ištarina je proklinjala i proklinjala. Klela je svog neodgovornog ljubavnika, i nesposobnog muža, i treptaje Oka Vremena. Kliktala je, opako, lešinarski, kao sirće prolivala reči nepojamne, upućene čoveku koji dogovor zaključen pre rođenja nije is­ poštovao. Nikad sa njim neće pokušati ponovo da se sastane.

A volela ga je, neizmerno. Neizmerno je volela svakog smrtnika, i na svako odbi­ janje je krvnički reagovala – ali njega je volela više. Sve silnije kako se nastavljao razboljevati. Milio joj se miris raspadanja, svaku je boru želela poljubiti, oklembešenu mušku sisu gricnuti, oslušnuti škripavi dah iz obolelih belih džigerica…

I jednu je natrulu, izlapelu ženu zaboravila pokupiti čekajući ga, ta bespoštedna krilata boginja sa ogromnim ženskim procepom i malenim muškim udom. Kasnila je, a nikada pre nije. Vreme se oko nje uvijalo i povlađivalo joj, i verovala je da je nemo­ guće zakasniti ili nedovoljno doskočiti nazad u prošlost. Izdao je Nju, dušman. I svaki je begunac vređao, ali je makar znala da će Joj se čak i najgori na kraju vratiti. Niko nije bio toliko neodgovoran. Niko, osim njega. Možda Njoj ne bi ni bilo toliko važno što je ostala bez jednog od bezbroj ljubavnika, da je ikada do sada mogla dobiti ijed­ nog od sestrinih, a da je Sviju Otac Anu ne bi zbog takvog čina osudio na ropstvo.

Ovako je morala da se zadovoljava starcima i staricama, bolesnicima i natrulima, i umirućom decom, i, prokletstvo, počeli su neizdrživo da bivaju privlačni, svi prokleti, ništavni smrtnici… I redosled je načinila, od Početka do Kraja, i sve ih je upisala u ploču – i svi su je, makar u dubini svoje mračne duše, želeli. I svi su dolazili. A sluga obični, od akadskih obrađivača kamena, posilni sumerskog gospodara medi – sina onoga koji ga je, pomoću mednog oružja oteo iz doma i u korpi doneo da bi služen bio, radije je odabrao bežaniju i svoj kukavni život nego jednu noć sa Njom. Bezbroj puta bi jednu noć ponovila, hodila bi od sumraka do svitanja pa nazad do sumraka – sve dok sa svim novopečenim samrtnicima ne legne u postelju, i zadesilo se to da je­ dan ne dođe, i to da se propušteno ne može nadoknaditi. Jeste samo jedan, ali Ona se uvredila. Ona je ponižena, po prvi put pljuvačka koju su Joj mnogi preko ramena uputili ne bi li je zadržali je dotakla crni obraz bliznakinje rumene Ištar – one Ištar koja dobija svu svetlost, zoru i ljubav. I omražena Smrt je žednija krvi no ikada, toliko da bi spisak svoj, u kamen upisan, narušila, proširila, prerasporedila… Ali neće.

Samo jednoga neće čekati na sastanku. I taj nesrećnik možda nikada neće umreti – ali gore njega čeka: neće nikada prestati ni da stari i oboleva.

10/70

TRIBUN Miloš Petrik

Počelo je u buregdžinici Pavla Krsmanovića, kada je prodavačica Smiljka Tomić prodala Novici Vasiću burek sa mesom (još vreo), i uručila mu račun, i kusur.

Počelo je, zapravo, prethodnog dana, kada je Novica Vasić pomagao svojoj de­ vojci Lidiji Kolarov da po šesti put spremi obligaciono pravo. Novica je tada bio pro­ svećen saznanjem da se roba mora prodati po ceni uz koju je izložena.

Bio je kupovao burek po „staroj“ ceni koju se Pavle Krsmanović nije bio udostojio da skloni već treću nedelju. Prvi put u životu, vođen neodređenim, nejasnim oseća­ jem da nešto nije u redu, Novica se pobunio. „To nije ta cena,“ pokušao je da kaže, ali mu se grlo iznenada osušilo. Prošištao je nešto što je zvučalo kao pokušaj rečenice.

Smiljka Tomić ga je pogledala kao da ga ne razume, što je i bilo istina. „To nije cena koju ste istakli.“ „Ovo? Ovo je stara cena. Prave cene su u kasi.“ „Ne zanima me,“ rekao je Novica, osećajući da crveni. „hoću burek po toj ceni.“ U tom času odnekud se pojavio i Pavle Krsmanović, i pokazao Smiljki Tomić da se skloni. Stavio je svoje maljave ručerde na pult i uneo se Novici u lice. „Ne može. Skočila cena. Uzmi ili ostavi.“ Novica je smislio nekoliko dobrih odgovora na to, ali, na žalost, tek sat ili dva po­ što se bio okrenuo na peti i otišao kući bez bureka.

Događaj jedva vredan tri minuta kafanske priče. Novica Vasić, međutim, nije ni sanjao lavinu njegovih posledica.

Najviše je Novicu žuljalo to što je znao da je bio u pravu, ali nije imao dovoljno volje da se suprotstavi Krsmanovićevoj bahatosti. Lidija Kolarov, naravno, nije imala reči utehe. „Šta si ti mislio, da ćeš da ideš od vrata do vrata i ispravljaš ljude? Znaju oni sve to vrlo dobro, ali ih nije briga. I nema teorije da ih nateraš da ti prodaju bilo šta po istaknutoj ceni ako su odlučili da zajebavaju. Eventualno ako bi se nekim čudom an­ gažovala Tržišna inkvizicija.“ Novica nije gubio vreme. Seo je za kompjuter sledećeg jutra, i iščuketao prijavu Inkviziciji.

Nemalo se iznenadio kada je, dva dana kasnije, dobio imejl od inspektorke Vasi­ lise Vučinić, u kome je obavešten da je Inkvizicija izašla na teren, da je utvrdila po­ stojanje nepravilnosti iz prijave, i da je preduzela mere iz svoje nadležnosti. Bio je tako uzbuđen da je đipio iz kreveta kao oparen, preskočivši usnulu Lidiju pored sebe, navukao jučerašnju odeću, i istrčao na ulicu u papučama. Na izlogu pekare Pavla Kr­

11/70

smanovića bilo je zalepljeno obaveštenje da radnja neće raditi naredne dve nedelje, po rešenju Tržišne inkvizicije broj taj-i-taj. Novica Vasić je bio oduševljen.

Svašta bi se moglo reći o Novici Vasiću: da je dosadan, da je naivan, da je glup, pa čak i da ima prevelike uši za glavu kojom ga je priroda obdarila. Jedno, međutim, ipak ne: da je lenj.

Dalje je sve išlo mnogo lakše. Novica se posvetio iščitavanju Lidijinih knjiga, i za kratko vreme je mogao da je preslišava i bez gledanja u udžbenik ili propis. Prodavni­ ca zdrave hrane „Zobnica“ ne ističe deklaraciju uz kikiriki na rinfuz? Rešeno. Kafana „Lokator“ nema odvojene toalete za osoblje i goste? Neće moći. Kiosk sa kineskom hranom „Godina svinje“ nema upozorenja o alergenima na jelovniku? Ne zadugo.

Uskoro je započeo i blog „Potrošački osvetnik“. Za nekoliko kratkih nedelja, pre­ gledi su se merili u hiljadama, a obrazac prijave Tržišnoj inkviziciji (koji je sam bio sa­ stavio; Lidija Kolarov ga je bila šutnula zbog nekog asistenta) skinut je sa sajta preko petsto puta. Ogorčeni potrošači širom zemlje slavili su ga po Tviteru kao gurua.

Nije dugo potrajalo, a Novica je bio pozvan da gostuje na lokalnom radiju; jed­ nom, dvaput, a zatim i u jutarnjem programu javne televizije. Tu se, posle meseci do­ pisivanja povodom dvadesetak denuncijacija, prvi put i uživo susreo sa inspektorkom Vasilisom Vučinić.

Ne znajući šta da očekuje, Novica je smatrao da se dobro snašao. Voditeljka ne­ prirodno radosnog izraza lica predstavila ga je kao urbanog heroja, što ga je malo iz­ nenadilo. Mucao je bez veze nešto o odgovornosti „svih nas“. Vasilisa Vučinić, godi­ nama nešto mlađa, ali manirom ipak nešto babastija gospođa nego što je očekivao, objasnila je kako Tržišna inkvizicija ne može samostalno da „iskontroliše“ sve trgov­ ce, već se u velikoj meri oslanja na građane da je obaveštavaju, a u kom smislu se naročito ističe upravo Novica. Obe žene su se široko osmehivale, i Novica je mogao samo da izjavi kako za njega vrsta skromnog građanskog angažmana koju praktikuje predstavlja „najnormalniju stvar“.

Kada je izašao iz studija, stigla mu je poruka od Lidije Kolarov. „Hej, baš si bio sladak na TVu. Kada se vidimo?“ Odlučio je da ne odgovori, ali se kezio od uva do uva celim putem do kuće.

Tog dana, „Potrošački osvetnik“ je eksplodirao. Nekoliko puta je padao, i Novica je bio ubeđen da je posredi DOS napad. Brzo je ustanovio je da o tome nema ni go­ vora: postao je popularan. U nedeljama koje su usledile saobraćaj na sajtu je stalno rastao, Novica je počeo da ubira nešto kajmaka od reklama, i dobio prvu glavobolju od celonoćnog odgovaranja na poštu.

Osećao se Novica kao da je vaskoliki domaći Internet počeo da ga smatra insti­ tucijom sistema. Uzalud je objašnjavao da on nije taj kome se treba obratiti, svejedno su mu virtuelni sandučići bivali sve puniji prijava po kojima bi u normalnim uslovima imala da postupi Tržišna inkvizicija. Imao je u vidu vrlo dobro svoju dužnost, i sve je takve prijave prosleđivao Vasilisi Vučinić.

12/70

Brzo ga je, međutim, Internet ponovo iznenadio: počeo je da dobija i preteće po­ ruke, a i poneko pismo od obožavateljki (čak iako se Lidijini pokajnički imejlovi ne bi računali, a Novica nije smatrao da za to postoji dobar razlog). Pretećih se rutinski re­ šavao, samo ih je prijavljivao policiji. Nije se osećao ugroženim: njegove adrese nije bilo nigde na Internetu niti u imeniku, a svakom trolu bi jedan poziv od policije bio do ­ voljna brana od daljih pretnji. Na ova druga povremeno bi odgovarao, učtivo se za­ hvaljujući na svakoj lepoj reči, i zadržavajući se na tome.

Ovu i ovakvu rutinu prekinula je Jara K. Bilo je nečega u prvom imejlu koji mu je poslala što je Novicu izuzetno zainteresovalo. Možda je to bio način na koji je opisala njegova zalaganja: upotrebila je reči „njegov rad“, što je bilo blisko Novičinom doži­ vljaju sopstvenog pregnuća. Možda je to bila činjanica da je napomenu kako smatra da je njegov rad „velika stvar“ začinila namigujućim smajlijem. A možda je presudila i priložena slika prelepe devojke u poskupom donjem vešu, koja je izgledala prilično uzbuđeno posrnućem bretele na svom grudnjaku. Uglavnom, pozivala ga je na piće, kako bi mu se „propisno zahvalila“ na svemu što je uradio.

Novica ipak nije bio onoliko naivan koliko su ga naivnim smatrali njegovi malo­ brojni prijatelji. Odgovorio joj je kratko i uzdržano, kao i svima, a onda se dao u furio ­ zno guglanje misteriozne Jare. Fotografija mu je delovala malo previše profesional­ no, i ispostavilo se da je bio u pravu: bila je deo serije iz domaće inkarnacije „Plejboja“.

Već sledećeg jutra dobio je novi imejl, sa ponovljenim pozivom da se sastanu.

Iritiran, neispavan, razgaćen i krmeljiv (uvek je proveravao poštu pre prve kafe), od­ govorio je prilično oštro, ubeđen da je u pitanju nekakva podmetačina. Posle pet stro­ gih rečenica koje je uređivao i raspoređivao pet puta, dao je i link ka „Plejbojevom“ članku gde je bio našao slike, i napisao kako ne razume, ako se već neko lažno predstavlja, zašto to čini tako naivno.

Popodne ga je dočekao odgovor: Jara K. Je stvarno Jara K, i bavi se „modelin­ gom“. I stvarno bi želela da ga upozna. Kao dokaz, priložila je fotografiju iste one de­ vojke, u sivoj trenerci, i bez šminke. U jednoj ruci držala je dnevne novine, verovatno još tople, a u drugoj papir na kome je ružičastim sjajem za usne bilo napisano „I ♥ Novicu“. U Novici se nešto prelomilo. Njegovi motivi, govorio je sebi, uvek su bili nesebični. On je samo želeo da ispravi poneku sitnu nepravdu. Međutim, sve je više mislio što je duže gledao Jarine slike, čega bi lošeg moglo da bude u tome da od ce­ log posla bude neke vajde i za njega? Ničeg! Predložio je Jari da se nađu negde u njenom kraju. Ona je, na njegovo iznenađenje predložila kafić nedaleko od njegove zgrade.

Došao je desetak minuta ranije, i zbog toga se osećao kao kada je ostao bez bu­ reka. Naručio je kafu, i uzaludno se trudio da ne gleda ka ulazu. Zakazani čas je pro­ šao, a za njim i sedam nedopustivo dugačkih minuta. Novica se spremao da se po drugi put napravi kao da će ustati, kada je Jara pojavila. Uživo je izgledala nešto

13/70

niže, sitnije, nego na slikama, ali ništa manje izazovno. Skenirala je prostoriju krup­ nim zelenim očima, i obasjala osmehom njegov ćošak kada ga je primetila. Novica je želeo da ustane i da joj mahne, ali su njegova kolena u sadejstvu sa vilicom odlučila da će sedeti i keziti se.

Sela je pored njega, rekla da joj je drago što ga je upoznala, dodirnula mu tom prilikom nadlanicu, i izazvala laku srčanu aritmiju. Dva sata Novicinog života jedno­ stavno je nestalo u mirisu parfema i kafe. Ponudio je da je otprati do kuće, a ona je, uprkos njegovom iskustvu i krajnje realnim očekivanjima, to prihvatila.

Novica je bio previše omađijan da bi mu se i za trenutak vratila skepsa koja je još tog jutra obojila njegov imejl Jari. Čak ni kada je put do Jarinog stana neobjašnjivo zašao na neosvetljen parking. Čak ni kada ga je jak udarac u glavu, od koga mu se vid zamutio, bacio na zemlju, Novica nije uvideo svoju grešku.

Zbunjen i poluslep od bola, jaukao je i grebao po asfaltu, pokušavajući da utvrdi u kom je pravcu tlo. Presekao ga je oštar bol u rebrima. Ruke su mu same pošle ka grudima, i pao je licem u plitku baru. Kada je ponovo pokušao da se osovi na noge, neko ga je nagazio preko prstiju. „Ne ustaje ti se?“, pitao je retorički Pavle Krsmanović. „Znaš koliko si me koštao?“ „Ne… molim vas…“, molio je Novica. Blatnjava voda iz bare curila mu je niz bra­ du. Pavle Krsmanović ga je šutnuo u stomak, i Novica je pomislio kako će povratiti sve što je ikada stavio u usta, počev od kafe koju je popio s Jarom, a zaključno sa majčinim mlekom. „Šta moliš? Sad moliš, kad svi kupuju burek kod onog Seferija. A šta ja da radim?“ „Kakav si jadnik.“ Novica podiže glavu, i susrete se sa pogledom Jare K. Jare Kr­ smanović, shvati sa užasom. „Ali… Kako ste me našli? Privatna adresa…“ „Jao, privatna adresa, pa ko bi mogao da je tako neoprezno otkrije?“ Novica se sledio. U vidno polje mu je ušetala inspektorka Vasilisa Vučinić. „Šta ti misliš, da Tržišna inkvizicija samo zbog tebe postoji?“ Vrh njene cipele su­ sreo se nimalo nežno sa vrhom njegovog nosa. „Svaki dan nova prijava! Da sam ja htela da radim nešto, misliš da bih radila za državu?“ Novica je postao svestan da se oko njega skupio nemali broj ljudi. Poneke je prepoznavao kao lokalne trgovce i vlasnike radnji kojima se nepromišljeno bio zame­ rio, ali većina mu je bila potpuno nepoznata. „Aman, pa ko ste vi, ljudi?!“, vrištao je.

Iz gomile je istupio mladić čiju je mesarsku radnju bio prijavio zbog netačno de­ klarisanog sadržaja masnog tkiva u kobasicama. „Mi smo militantno krilo Udruženja preduzetnika“, rekao je, izvlačeći sataru iz ka­ nija. „Spremi se da budeš storniran.“

14/70

ROBOT KAO OGLEDALO ČOVEKA Anika Tesla

1. UVOD Potraga za stvoriteljem i odgovorima na pitanja o životu, vaseljeni i svemu osta­ lom; rekurentna je tema u umetničkom stvaralaštvu.

Stvoritelj je stvorio Stvorenog i Stvarnost u kojoj Stvoreni postoji. Ukoliko Stvore­ ni uspe da ovlada Stvarnošću i uspe sam da je stvori, da li će saznati odgovore?

Od predstave stvarnosti onakve kakvom je vidi umetnik, čovek je fotografijom do­ šao do realne slike stvarnosti kakva nama jeste, a zatim je uspeo da zagospodari de­ lićima stvarnosti koje je zarobio u vremenu na traci. Manipulacijom tih delova on stva­ ra drugačiju stvarnost koja ima svoje trajanje. Nauka i tehnika napredovale su na tom putovanju, nove tehnologije omogućile su nove medije, nove načine za postavljanje

15/70

starih pitanja. Čovek je stvorio robota po svom liku da mu pravi društvo u potrazi za odgovorima. Uvođenjem robota na scenu, čovek više nije samo Stvoreni, već je i sam postao Stvoritelj. Da li film, kao najkompleksniji medij koji se obraća široj publici može inspirisati nove odgovore?

2. OD STVORENOG DO STVORITELJA 2.1. Kad je čovek bio čovek Čovekova žudnja za posedovanjem sadašnjosti i moći da je kontroliše i menja, stara je koliko i čovek sam. Dok nije stekao znanja da objasni svet oko sebe, obja­ šnjavao je stvari i događaje onako kako je umeo – kroz priče o bogovima i njihovim intervencijama u prostoru i vremenu. I on i bogovi delili su isti lik. Crtanje i slikanje stvari, ljudi i životinja imalo je određen ritualni smisao, time je stvarana magijska veza izmedju živog sveta i čovekove želje, veza koja je povećavala šansu za ostvarenje želje – da ulov mamuta bude uspešan, da padne kiša, da bogovi unište neprijatelja.

Ali, da bi čovek zaista posedovao stvarnost, morao je da ovlada stvarnošću.

Stvarnost u kojoj čovek živi je istina, a ono što je naslikano i nacrtano kao predstava stvarnosti postajalo je jedna vrsta istine. Tako su se plemići utrkivali ko će imati verni­ ji prikaz lova i pobede u ratu. Vernije ne mora nužno da znači da je slika odgovarala činjenicama, već onome što je naručilac želeo da budu činjenice, naručena prošlost zamrznuta u vremenu, prikazi rajskih vrtova, paklenih mučenja, svetaca, grešnika.

Realni prikaz je najveća istina, a vekovna težnja slikarstava ka istini, ka realizmu je obesmišljena pojavom fotografije. To je promenilo kompleksni koncept prezentaci­ je/ reprezentacije u zapadnom društvu. Prikaz nekoga ili nečega više nije ličio na stvarnost, već je bio deo stvarnosti, svima dostupan i ne više egzotičan. Kako su se samo zapadnjaci smejali Američkim indijancima koji nisu želeli da se slikaju – da im aparat uzimanjem slike ne bi uzeo i dušu! Čovek je zvanično dosegao stvarnost kada su 1895. braća Limijer održala prvu javnu filmsku projekciju svog snimka Izlazak radnika iz fabrike, a privatno posedovanje slika stvarnosti širokim narodnim masama omogućio je Džordž Istman 1901., kada je njegova kompanija Kodak predstavila prvu jeftinu fotografsku kameru sa rol filmom.

U tom kratkom periodu istorije čovek je imao sve – slikarstavo je bilo na najvišem stupnju ikada, fotografija je postala masovni medij, a čovek je uspeo da ukrade stvar­ nost i dokumentuje je i prikaže u realnom vremenu pomoću filmske kamere. Ali stvar­ nost je često veoma dosadna stvar. Čovek je želeo nešto novo: svoju novu fantastič­ nu stvarnost.

2.2 Kad je čovek postao bog Pojavila se potreba za pričom, narativnim filmom – predstavom stvarnost iz koje su izbačeni dosadni delovi. Pojavili su se filmovi koji su se bavili fantazijskim narativi­ ma, legendama, mitovima, avanturama, tematikom fantastičnog i neobičnog. Svetska 16/70

publika je klicala Žoržu Melijesu, čoveku pozorišta i trikova koji je 1902. godine prika­ zao Put na Mesec, njegovo najbolje i najpoznatije delo koje je obišlo čitav svet, a koje se i danas ubraja u najpoznatije i najuticajnije filmove svih vremena. Za razliku od fotografije koja je postala jeftina i dostupna, pravljenje filma nikad nije bilo jedno­ stavno i jeftino. Film je bio velika stvar, pokretne slike na velikom platnu plenile su pažnju svih uzrasta. Tako je nova industrija zabave rođena. To je otvorilo vrata reci­ klaži svih već postojećih narativa.

Lev Kulešov i Sergej Ejzenštajn su otkrili kako se može manipulisati novim medi­ jem u cilju nastanka različitih narativa i izazivanja različitih emocija kod publike. Ruski formalisti su želeli da pokažu da film nije samo zapisivanje stvarnosti, već da je u sta­ nju da preuredi strukturu čovekove ličnosti. Taj proces se, po njima, postiže novom formom koja kroz estetski doživljaj u čoveku menja strukturu njegove ličnosti. Tako se kroz kadar ne vide čovek i predmet, već nov čovek i novi predmet – sve se u filmu transformiše putem umetnosti koja ih stilski modifikuje. „Film je posebno pogodan da istakne vezu duha i tela, duha i sveta, i izraz jednoga u drugome (Merlo Ponti)“ 1. Film je distanca izmedju čoveka i događaja, gledalac je siguran od dešavanja na platnu i može da se preda osećanjima koje evocira film.

1

Lafe, Alber, Logika filma, Institut za film, Beograd, 1971., str. 119 17/70

Film ima svoj jezik, a jezik je taj koji kreira svet. „Realnost je proizvod rada jezi­ ka, a nije, kao što su se u okviru humanističke tradicije verovalo, produkt rada čove­ ka, kulture i istorije.“2 Čovek je stvaranjem nove stvarnosti postao stvoritelj. Zatim je u toj stvarnosti stvorio robota. Tako je film omogućio čoveku da postane bog.

2.3 Kad je robot postao čovek Ne postoji precizna definicija robota. Sama reč „robot“ je prvi put upotrebljena kao reč za mašinu 1921. godine u delu Karela Čapeka, českog pisca naučne fanta­ stike. Robot, od slovačke reči „robota“ rad, i „robotnik“ radnik. Robot je mašina, auto­ matski, reprogramabilni manipulator osposobljen da izvršava različite zadatke. Čove­ koliki roboti su androidi, od grčkog ὰνδρο (andro-) čovek i -ειδῄς (-eides) forma, izgled; iako je danas modernije reći droid® (registered trademark of Lucasfilm Ltd.).

Marija iz Langovog Metropolisa (1927.) je prvi poznati primer androida na filmu. „Poput robota, lutke su artificijelna bića. Pravimo ih ne da nam služe, već da re­ pliciraju deo našeg bića: ne život kao celinu, nego život u našoj mašti – domenu nei­ zrečenih i neostvarenih želja koje se sad mogu projektovati kao izmišljene reči i dela.

Lutka je prvenstveno pripovedač; i priča, prateći logiku postaje strano prisustvo koje dozvoljava ljudskoj rasi da pobegne iz okvira otudjivanja, ne gena (telesnosti), već od same svesti.“3 Uvođenjem robota na scenu, čovek ulazi u dvojni odnos kao stvoritelj i stvoreni, što daje novu dinamiku biblijskoj tematici. Čovek je robota postavio u svoj zamišljeni raj i ograničio ga zakonima. Zakoni robotike4, nastali u delima Isaka Asimova, pisca naučne fantastike, danas su postali deo svakodnevice i očekivanja koje ljudi imaju od robota. Da li će se robot žrtvovati za spas čoveka? (U Terminatoru 2 (1991.) Džejm­ sa Kamerona definitivno hoće. Ali to je već pitanje tumačenja tri zakona robotike i ro­ botske „slobodne volje“.) Robot koji se izdiže izvan nametnutih zakona pokazujući da ima i um i svest, postaje abominacija čoveka, ili postaje više čovekom od samog čo­ veka? „Činjenica je da je ljudska bimodalna priroda, sačinjena od uma i svesti, dove­ la do različitih tumačenja onoga što znači biti čovekom.“5 2

Šuvaković, Miško, Postmoderna, Narodna knjiga, Beograd, 1995., str. 70

3

Slusser, George E. and Rabkin, Eric S., Aliens The Anthropology of Science Fiction, Sout­ hern Illinois University Press, 1987., str 14

4

U svojim kratkim pričama o robotima 1942. Isak Asimov postavlja 3 zakona robotike, koji­ ma kasnije dodaje i nulti zakon: (0.) Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, ili svojom pasiv­ nošću dozvoliti da se čovečanstvu naškodi. (1.) Robot ne sme naškoditi čoveku, ili svojom pasivnošću dozvoliti da se čoveku naškodi, osim kad je to u suprotnosti s nultim zakonom.

(2.) Robot mora slušati ljudske naredbe, osim kad su one u suprotnosti s nultim ili prvim za­ konom. (3.) Robot treba štititi svoj integritet, osim kad je to u suprotnosti s nultim, prvim ili drugim zakonom.

5

Haney, William S. II, Cyberculture, Cyborgs and Science Fiction, Rodopi B.V., NY, 2006., str. 179 18/70

3. ROBOTI 3.1 Dejvid i Dejvid Film Ridlija Skota Prometej (Pro­ metheus 2012.) je hronološka prethod­ nica serijala Osmi putnik (1979-1997). koja daje filozofsku osnovu serijalu. Sa­ znajemo da iznad onih koje mi smatra­ mo stvoriteljima postoje oni koji su njih stvorili, i mi želimo sve da ih upoznamo i postavljamo im pitanja. Krećemo na dug put kroz vaseljenu, ostavljeni onome koga smo mi stvorili – androidu Dejvidu da nas čuva i bdi nad nama dok zamr­ znuti spavamo, neosetljiv na zub vreme­ na. Dejvid je svestan svog postojanja, svojih stvoritelja i zna da je njegov inte­ lekt daleko superiorniji i smatra se savr­ šenijim od njih, on ne želi da liči na njih niti da na njih podseća, održava svoju spoljašnjost savršenom i nepromenlji­ vom, poput Dorijana Greja. Prilikom su­ sreta sa rasom koja je stvorila ljude, android ne oseća strah, jedva znatiželju. On ne očekuje ništa. Čovek očekuje pohvalu roditelja. Ipak, na putovanje do „boga“ odlaze čovek i android, jedan da pronađe odgovore, drugi da ispuni svoju svrhu – da bude društvo čoveku, svesni da jedan bez drugog ne mogu da prežive surovo putovanje kroz svemir.

Film Veštačka inteligencija, odnosno A.I. (2001) inicijalno je bio Kjubrikov proje­ kat, ali usled nekih nepredviđenih okolnosti, on je projekat prepustio Stivenu Spilber­ gu da ga završi. Predstavljena nam je obećana budućnost u kojoj su roboti deo naše svakodnevice, ali svakako nama podređeni i postoje samo i isključivo radi ispunjenja naših fizičkih i emotivnih želja i žudnji. Dok je Žigolo Džo robot koji „prodaje“ ljubav i uslišava fizičku želju, dečak robot Dejvid je prava zamena za nedostajuće dete u po­ rodici i programiran je da ostvaruje iskreni emotivni odnos sa majkom. Postavlja se pitanje „da li je ljudska ljubav samo rezultat našeg „primitivnog emocionalnog progra­ miranja“, da li smo samo poluatomatske autonomne mašine-koje-žele?“6 Ali šta se dešava kad robot ispuni svoju ulogu i čoveku više nije potreban, ili je prostim rečnikom potrošačkog društva – jednostavno zastareo i postoji bolji model?

6

Buchanan, Ian and MacCormack, Patricia, Deleuze and the Schizoanalysis of Cinema, Continuum International Publishing Group, London - New York, 2008. str 33 19/70

Zavisno od uloge robota, čovekova percepcija robota se menja. Robot sme da „poka­ že da je svestan“ samo ukoliko to čovek odobrava i u tome vidi svoju korist. Dok ro­ bot poslušno ispunjava želje čoveka, čovek ga vidi kao potrebnog, neophodnog, i bli­ skog ako ne i jednakog sa ljudima, prihvata ideju da robot ima svoju svest i emocije.

Ali onog časa kada robot više ne vrši svoju funkciju u okviru ljudskog društva, čove­ kov odnos prema njemu se radikalno menja, posmatra ga kao tuđina, neprijatelja, i poriče njegovu „skoro pa ljudsku“ prirodu smatrajući ga uvredljivom kopijom čoveka.

Robot biva izbačen iz raja u okrutni svet u kome je nepoželjan, u kome ga ljudi de­ personalizuju, progone i zlostavljaju.

Za razliku od Dejvida androida iz Prometeja, Dejvid dete android živi svoju ulogu Pinokia i svim svojim štampanim kolima želi da postane pravi živi čovek da bi mogao da se vrati svojoj voljenoj „majci“ i ostane zauvek sa njom. On je svestan svog stvori ­ telja, i želi da postane poput njega. Posle ledenog doba, napredni roboti otkrivaju za­ leđenog Dejvida koji je jedini funkcionalni primerak robota koji je imao direktan kon­ takt sa ljudima (u tom momentu davno izumrlim). Napredni roboti vrše arheološka ispitivanja kako bi dobili odgovore o svojim stvoriteljima.

3.2. Kada je čovek postao robot Iako je sukob sa robotom zapravo sukob sa AI – njegovom veštačkom inteligen­ cijom, drugačije je tretirana AI koja se otelotvoruje u androidu, a drugačije kompjuter­ ska AI bez konkretnog tela (kao što je HAL u Odiseji). Odnos čoveka prema sopstev­ nom telu nije nešto po po čemu se robot razlikuje od nas, već nešto po čemu se mi razlikujemo od robota. Android u filmu nam pomaže da poentiramo diferencijaciju iz­ medju fizičke pojavnosti i svesti, da fizička pojavnost nije ograničenje već svest. Kako „posthumanistička tehnologija počinje da kontroliše konstrukciju subjektivnosti, slobo­ da i nepredvidivost onoga što znači biti čovek može postepeno nestati pošto nova vr­ sta humanoidnih robota preuzme komandu nad društvom.“7 Informatičko društvo kroz sve savršenije digitalne proteze našeg bića dopire do nas i programira nas da prihva­ tamo stavove i trendove. „Simulacijski subjekt postmoderne je subjekt medijske elek­ tronske masovne kulture. Izgrađen je sredstvima medijske masovne kulture i ima iz­ gled i smisao lika s ekrana, a ne realnog ljudskog bića. Njegova priroda je priroda robota ili humanoida, a njegovo poreklo je u naučnofantastičnoj literaturi i likovima masovne kulture, posebno rok zvezda i video spotova.“8 Od opšteg, kolektivnog, ka individualnom, svevidećem, sveučestvujućem i sve­ postojećem ja, uticaj mas medija je neosporan i globalan. Prodaju nam se prazne vir­ tuelne ljušture koje ispunjavamo podacima koji su naš život, lažna (?) stvarnost u ko­ joj paraleleno živimo i koja ima veliki uticaj na našu objektivnu stvarnost fizičkog 7

Haney, William S. II, Cyberculture, Cyborgs and Science Fiction, Rodopi B.V., NY 2006., str. 66

8

Šuvaković, Miodrag, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005., str. 598 20/70

postojanja, pokušavamo u nju da se preselimo, ali su nam noge i dalje vezane čuli­ ma. „Kognitivni naučnici nastoje da izjednače svest sa subjektivnošću, koju dovode u vezu sa mislećim umom kao produžetkom tela, prirode i kulture; dok sa druge strane istočnjačka filozofija razlikuje um od svesti, um koji definiše kao sadržaj svesti.“9 Čovek počinje da nalikuje robotu. Od diferencijacije uma i tela, do digitalnog spa­ janja ta dve u novog infiormatičkog čoveka. Ulazne informacije koje mu nudi informa­ tičko društvo u kom živi, šablonizovane su i donekle predvidljive. Na internetu postoji nekoliko AI koje komuniciraju sa ljudima. Jedna od njih je i čuveni Cleverbot 10 koji je aktivan od 1997. godine. Posle godina prikupljanja iskustva u interakciji sa korisnici­ ma, danas tekstualni razgovor sa Cleverbotom deluje kao razgovor sa pravim čove­ kom – naporan je, sitničav, kombinacija tinejdžera koji misli da je kul i generičke fejs ­ buk seljačine. Ali, to je sve do ulaznih informacija kojima su ga snabdevali korisnici sa kojima je stupao u interakciju.

3.3. Gde je granica Detektiv Spuner:

Može li robot da napiše simfoniju? Može li robot da pretvori platno u predivno umetničko delo?

Robot Soni:

Možeš li ti?

Odlomak dijaloga je iz filma Ja, robot (2004), ekranizacije zbirke priča Isaka Asi­ mova, iste zbirke iz koje su proistekli zakoni robotike. Oglede iz „veštačke stvarnosti“ transponujemo u svet oko nas - da li robot može da bude čovek, da li može da se bavi uzvišenim gotovo božanskim činom stvaranja umetničkog dela – da li može da bude umetnik? Da bi pokazao koliko je savršeno biće stvorio čovek, ponovo se po­ tencira odvojeno posmatranje uma i tela, „mozak je onaj koji misli, ne čovek, potonji je samo cerebralna kristalizacija prethodnog.“11 Rad i životno delo slikara Harolda Koena je AARON, to je softverski program koji stvara originalne umetničke slike, a Koen radi na AARON-u i sa njim u kontinuitetu od 1973. Izlaže AARON-ova i svoja dela, kao i zajedničke radove. „Kritika humani­ stičkog gledišta nastaje odbacivanjem poetike prikazivanja prema kojoj je čovek „ogledalo“ u kome se ogleda svet i iz čijeg odraza nastaje umetničko delo.“ 12 Svako umetničko delo je otvoreno za individualnu interpretaciju.

Robot, kao moderna verzija lutke za igru, igrao je korak uz korak sa čovekom, prošao kroz čovekove strepnje, strahove i žudnje, pomogao je čoveku da se distanci­ ra od čovečanstva i pokuša da objektivno sagleda svet oko sebe, van sebe. Jedina i 9

Haney, William S. II, Cyberculture, Cyborgs and Science Fiction, Rodopi B.V., Amsterdam - New York, NY 2006, loc. 93-95

10

http://www.cleverbot.com/

11

Zepke, Stephen and O’Sullivan, Simon, Deleuze and Contemporary Art, Edinburgh Univer­ sity Press, 2010. loc. 475-476

12

Šuvaković, Miško, Postmoderna, Narodna knjiga, Beograd, 1995., str 70 21/70

najveća razlika u odnosu na staru lutku, je u verodostojnosti lika robota. On je auto­ noman, on postoji, kreće se, leti, radi šta god čovek poželi, i to se vidi, čovek više ne mora da angažuje svoje fantazmagoričke moći, taj fantastični svet svemoguća sad se na filmu odvija tu pred njegovim očima. Kroz robota čovek pokazuje sublimaciju svoje moći. Robot android, koji na platnu postoji savršen još od 1927., danas, u našoj „pra­ voj“ stvarnosti i dalje je dosta daleko od svoje filmske verzije. Ali kroz višedecenijsko druženje, čovek je pripreman na dolazak savršenog robota, i sad je samo pitanje vre­ mena. Borbe džinovskih robota, zaštitni znak japanske produkcije animiranih filmova, postaju stvarnost – prva borba zakazana je tokom 2016. godine, duel na koji su ame­ rički robotičari entuzijaste izazvali japanske kolege13. Jer publika to želi da vidi. Ne smemo potceniti publiku koja nešto očekuje, film je velika industrija u kojoj se vrti mnogo novca. „Verujem, jer sam video svojim rođenim očima.“ Fraza kojom je neka­ da davno potvrđivana verodostojnost priče i/ili prikaza. Čovek vidi i čovek veruje. Čak i danas, iako zna da to što vidi postoji mogućnost da nije zaista istina. Ali, ako mnogo ljudi (po)veruje u nešto, to postaje deo stvarnosti, kao u Pračetovim Malim bogovima. Čovek sam sebi ispunjava želje. Film se pokazao kao dvostrani medij, u film možemo postaviti šta želimo, ali ne možemo u potpunosti kontrolisati šta će iz filma publika poželeti da iznese van ekrana.

Uz pomoć moderne tehnologije, čovek na ekranu stvara prizore koji su fantastič­ ni i neverovatni, ali i modifikuje već postojeće prizore, ljude, događaje, i daje im nov život. Taj svet modifikovane stvarnosti ima uzajamni uticaj na „stvaran“ materijalan svet oko nas. Čovek dokazuje sebi da može da stvara i kontroliše svet oko sebe. Ma­ kar na ekranu to zaista izgleda tako. Uz pomoć robota i filma, stvara novu verziju stvarnosti koja se odvija u više ravni. Film je stvorio želju, a čovek kao želeća maši ­ na, nastavlja da konstruiše svet u kome je želja moguća, i pri tom se trudi da napravi milione.

5. ZAKLJUČAK Robot – robotnik – radnik koji kao kaskader menja čoveka u osetljivim situacija­ ma i društvenim konstruktima. Postavljajući robota u film, dajemo mu svet i ulogu da traži odgovore za nas. Pričajući kroz film, čovek stvara željenu stvarnost. Podeljen na um i telo, čovek se rasplinuo u svetovima koje je stvorio, podacima koje je skupio, di­ stancirao se od ljudskog društva sa kojim mahom komunicira preko digitalnog zida.

Robot je postao njegovo virtuelno telo koje još uvek nije savršeno, koje još uvek ne postoji podjednako u materijalom svetu kao u digitalnom. Čovek je želeo da pronađe odgovore, ali je usput stvorio svet koji ga je zaveo, i sada pokušava da svojim zna­ njem i tehnologijom otelotvori taj svet.

13

http://www.bbc.com/news/technology-33310621 08. jul 2015.

22/70

Ko je robot? Prijatelj, neprijatelj, neko ko daje i prima ljubav, neko ko razume ili se dobro pravi da razume. Ko je onda čovek? Čovek ne sme da dozvoli sebi da bude zaveden tehnologijom koju je stvorio. Su­ ština je da se nismo pomerili dalje od početka. Robot je lutka, a film je i dalje izma­ štani svet priča. Trudeći se da napravi što savršeniju verziju/kopiju sveta oko sebe, čovek je zaboravio koje je zapravo bilo pitanje na koje je tražio odgovor. Tako da ne treba da nas čudi kada nam robot bude ponudio broj 42.

LITERATURA: 1.

Šuvaković, Miško, Postmoderna, Narodna knjiga, Beograd, 1995.

2.

Lafe, Alber, Logika filma, Institut za film, Beograd, 1971.

3.

Slusser, George E. and Rabkin, Eric S, Aliens The Anthropology of Science Fiction, Southern Illinois University Press, 1987.

4.

Šuvaković, Miodrag, Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005.

5.

Haney, William S. II, Cyberculture, Cyborgs and Science Fiction, Rodopi B.V., Amsterdam - New York, NY 2006.

6.

Buchanan, Ian and MacCormack, Patricia, Deleuze and the Schizoanalysis of Cinema, Continuum International Publishing Group, London - New York, 2008.

7.

Zepke, Stephen and O’Sullivan, Simon, Deleuze and Contemporary Art, Edinburgh University Press, 2010.

8.

Stojanović, Dušan, Teorija filma, Nolit, Beograd, 1978.

9.

Stojanović, Dušan, Leksikon filmskih teoretičara, Naučna knjiga, Beograd, 1991.

Internet reference 1.

http://www.bbc.com/news/technology-33310621 08. jul 2015.

23/70

DŽOKER: ISTORIJA JEDNOG LUDILA Draško Roganović Anamneza, ili kratki istorijat Džokera Betmenov stripski antipod Džoker je već sedam i po decenija najprepoznatljiviji strip­ ski negativac. Debitovao je u proleće 1940. u stripu Batman #1, prvoj epizodi Betmeno­ vog sopstvenog serijala, nepunih godinu dana nakon prvog pojavljivanja šišmišolikog vigilanta. Njegovi tvorci su Betmenove „tate“, Bil Finger, Bob Kejn i Džeri Robinson, koji su njegov izgled zasnovali na prepoznatlji­ vom liku i kezu čuvenog nemačkog glumca Konrada Fajta u ulozi Gvinplena u filmu „Čo­ vek koji se smeje“ iz 1928, adaptaciji istoi­ menog romana Viktora Igoa. Njegov mrtvač­ ki ukočeni kez, markantni bledi lik i upadljivo kraljevskiljubičasto odelo smesta su okupira­ li maštu čitalaca, ali i samih tvoraca. Iako je prvobitno trebalo da pogine prilikom svog pr­ vog pojavljivanja, urednička intervencija ga je spasila i udarila temelje njegovoj budu­ ćoj sveprisutnosti – tokom prvih dvanaest epizoda serijala Batman, Džoker se pojavio u čak devet.

Iako je u ranim pojavljivanjima predstavljen kao okrutni ubica koji je svoj lik zasnovao na (ne­ predvidivoj) karti iz špila, kojom i potpisuje svoje zločine, dolaskom stripske autocenzure u Ameriku pedesetih godina prošlog veka njegovi zločini po­ staju sve pitomiji, zajedno s ostatkom superheroj­ ske mejnstrim scene. Umekšani Džoker je tada tek šašavi pljačkaš sa otkačenim smicalicama, vozili­ ma i uređajima, kao nešto histeričniji i živopisniji Zagonetač, s vicevima umesto zagonetki.

To je potrajalo sve do 1973. kada je kreatorski tandem Denija O’Nila i Nila Adamsa, koji je otpo­ čeo preporod Betmena kao Mračnog viteza, u Bat­ man #251 objavio priču Joker’s Five-Way Reven­ ge, koja je kanonski utvrdila da je Džokerova 24/70

glavna motivacija zapravo sparing s Betmenom, jedinim protivnikom ravnim njego­ vom mahnitom zločinačkom geniju. Džoker je nedugo potom nakratko bio zvezda sopstvenog serijala, koji nije uspeo da se primi među čitaocima, jer je usled restriktiv­ nog kodeksa stripskih izdavača svaka epizoda morala da se završi njegovim hapše­ njem ili porazom, kako zlu ne bi bilo dozvoljeno da trijumfuje. To je, u sprezi s nedo­ statkom Betmena, dovelo do toga da se serijal okonča nakon svega devet objavljenih epizoda.

Do kraja sedamdesetih godina prošloga veka, Džokerovu evoluciju su nastavili scenarista Stiv Engelhart i crtač Maršal Rodžers, sa pričom The Laughing Fish obja­ vljenoj u Detective Comics #475-6, u kojima Engelhart pokušava da pomiri Džokero­ ve ekstravagantne tematske zločinačke planove sa njegovom iznova otkrivenom mračnom i ubilačkom stranom, dok Rodžers prvi put Džokera prikazuje u dugačkom ljubičastom mantilu s šeširom, imidžom koji i dan-danas (sporadično) opstaje.

Baš u doba kada se Stiven King dosetio da klovnovi mogu da budu krajnje jezivi, vrsni autori kao što su Frenk Miler (Povratak Mračnog viteza), Alan Mur i Brajan Bo­ land (Ubistveni vic) i Grant Morison i Dejv Mekin (Ludnica Arkam) su tokom “odraslog”, ili makar mračnijeg talasa superherojskog stripa s kraja osam­ desetih u svojim gorenavedenim crtanim romanima dodatno psihološki produbili Džokerov lik, te najzad opravdali i zacementirali njegov status Jina naspram Betmenovog Janga.

Za to vreme su se Džim Starlin i Džim Aparo u mesečnom serijalu vi­ šedelnom pričom A Death in the Family (Batman #426-429) postarali da uzajamna opsesija Betmena i Džokera najzad dobije krvave i dugotrajne posledice – strip kulminira Džokerovim mučkim i brutalnim ubistvom Džejsona Toda, drugog (među čitaocima, koji su mu i presudili telefonskim glasanjem,

neomiljenog)

Robina.

Taj trijumf zla, zajedno sa obogalje­ njem Barbare Gordon, Betgerl, u Ubi­ stvenom vicu je tokom naredne dve decenije promenio dinamiku ovih ve­ čitih neprijatelja, podarivši Betmenu unutrašnji konflikt svaki put kada je u prilici da presudi svom arhineprijatelju i jednom za svagda okonča buduće patnje koje će ovaj neminovno izazvati.

Devedesete su Džokeru donele nešto što mu je nedostajalo – nekoga ko je na njegovoj strani. U pitanju je Harli Kvin, zaljubljena (bivša) psihijatrica koja je postala njegova desna ruka i

25/70

verna pratilja. Radeći na biseru pop-kulture 90ih, Batman: The Animated Series, sce­ narista Pol Dini i crtač i animator Brus Tim su stvorili jedan od najikoničkijih kostima – i unutar istog jednu od najkompleksnijih junakinja – moderne ere superheroja. Sama Harli je u velikoj meri bila inspirisana neponovljivom Arlin Sorkin, koja je Harli skoro dve decenije i davala glas, a ponajviše jednom scenom u čuvenoj TV sapunici Days of Our Lives, u kojoj je dotična glumila dvorskog harlekina. S upečatljivo jakim kontra­ stima i elegantnom simetrijom, kostim Harli Kvin je odavao počast Commedia dell’ar­ te inspiraciji samog imena i koncepcije lika, dok je istovremeno evocirao i zavodljive prianjajuće trikoe 60ih i 70ih kakve su nosili Dajana Rig i Erta Kit. Zabavan, ali ne i smešan, seksi ali ne i (preterano) seksualizovan, arhetipski ali ne i staromodan.

Njena ljubav prema Džokeru je, kako ju je Grant Morison opisao, „toliko čista i bezuslovna, da je u medicinskim žurnalima proglašena za zaseban ozbiljni psihički poremećaj“. Izuzev kratkih ali upečatljivih pojavljivanja tokom Bet-događaja koji su obeležili tu deceniju (Knightfall, No Man’s Land), Džoker se uglavnom pojavljivao u zasebnim stripovima, Elseworlds crtanim romanima i pričama van kontinuiteta (Jo­ ker: The Devil’s Advocate, Dark Joker: The Wild, Batman: I, Joker, Legends of the Dark Knight #65-68 – Going Sane).

No, Džoker je u dvadeset i prvi vek ušao na velika vrata, sa dve priče koje su uti­ cale na širi DC univerzum: Emperor Joker, u kojoj se suočio sa Supermenom i čita­ vom Ligom Pravde, nakon što je dobio gotovo božanske moći i čitav univerzum re­ konstruisao po svom liku, i Last Laugh, epskim ali ne preterano uspešnim serijalom u kojem Džoker, nakon što sazna da boluje od neizlečivog tumora na mozgu, te da mu se bliži smrt, voltervajtovski odlučuje da povuče čitav svet sa sobom. Čuveni majstor žanrovskog stripa, scenarista Ed Brubejker 2005. je napisao crtani roman Batman: The Man who Laughs, sa ilustracijama zvezde u usponu Daga Mankeja, modernizo­ vanu adaptaciju priče u kojoj su se Betmen i Džoker prvi put susreli.

Nakon kraćeg zatišja, Džoker se 2008, uoči filma u kojem je imao svoj treći film­ ski debi, vraća u tri drastično drugačije inkarnacije, koje su osmislili tri krajnje različita poznata pisca: proslavljeni noar-scenarista Brajan Azarelo nam crtanim romanom prosto naslovljenom Džoker donosi najmračniji, najciničniji i najgnusniji portret ovoga lika do danas, dok je crtač Li Bermeho umnogome zasnovao Džokerov izgled na Hitu Ledžeru u Mračnom vitezu; Nil Gejmen i Endi Kjubert su u dvodelnom „pomenu“ ši­ šmišolikom junaku Whatever Happened to the Caped Crusader (Batman #686 i De­ tective Comics #853) izveli jedan od najinventivnijih obrta u odnosu Betmena i Džo­ kera; a psihodelični superstar superherojskog stripa, Grant Morison vratio se Džokeru dve decenije nakon Ludnice Arkam tokom svog dugogodišnjeg rada na Bet­ menovom serijalu, te je sa digitalno ilustrovanom kratkom pričom The Clown at Mid­ night (Batman #663) pokušao da čitaocima predstavi svoju „jedinstvenu teoriju“ Džo­ kera, koja bi metatekstualno objasnila sve razlike u njegovom predstavljanju tokom proteklih decenija.

26/70

Po njemu, Džoker ne poseduje sopstvo, već menja i stvara niz tzv. superperso­ na, poput izvođača koji prolazi kroz različite muzičke pravce i faze, kao način da se izbori sa haotičnim i neprekidno menjajućim svetom koji ga okružuje. Štaviše, njego­ va tadašnja inkarnacija Džokera, tzv. „mršavi beli vojvoda smrti“ je u velikoj meri in­ spirisan Dejvidom Bouvijem i njegovim brojnim umetničkim transformacijama.

Od tzv. New52 rebutovanja DC univerzuma 2011, Džoker je isprva bio skrajnut, nakon što je sebi odsekao lice, ali ga je već 2012. u prvi plan smestio novi arhitekta Betmena, Skot Snajder, koji je sa svojim nerazdvojnim saradnikom, crtačem Gregom Kapulom, Džokeru pružio ključnu ulogu u dekonstruisanju Betmenove „porodice“ sa­ radnika i prijatelja u krosoveru Death of the Family. Trenutno, u nedavno objavljenim epizodama, naslovljenim Endgame, Snajder je pokušao da jednom za svagda (ili ba­ rem – za sada) raščisti i okonča njihovo tragikomično rivalstvo, nakon što Džoker umisli da je Betmen „izdao“ njihov jedinstveni odnos i dinamiku i reši da ga se – reši.

Baš kao i njegov antipod, Džoker se tokom protekle tri četvrtine veka pokazao kao iz­ uzetno fleksibilan lik, sposoban za drastičnu reinvenciju i mnoštvo različitih pristupa, što spisateljskih, što crtačkih, a s obzirom na to kako se razrešio Endgame, sva je prilika da će uskoro pred nama biti još jedna izuzetno upečatljiva i jedinstvena inkar­ nacija.

Proglašenje epidemije, ili svi Džokeri malog i velikog ekrana Jedna od najizazovnijih i najrizičnijih poduhvata za jednog glumca jeste ovaplo­ ćenje ikoničnih likova popularne kulture, a s obzirom da superheroji i drugi stripski ju­ naci u neku ruku predstavljaju zapadnjačku mitologiju dvadesetog i dvadeset i prvog veka, preuzimanje uloge Džokera je s godinama postala stvar koja malo koga osta­ vlja ravnodušnim.

27/70

Glumac Sesar Romero, čuveni latino zavodnik s gustim muževnim brkovima, poznat starijim čitaocima (i onim mlađim koji vole stare filmove) kao Cisko Kid u fil­ movima iz četrdesetih godina prošlog veka, imao je tu čast da bude prvi glumac koji će predstavljati Džokera u kultnoj TV seriji Batman iz 1966. Romerov detinja­ sto-veseli i kemptastični Džoker je pandan stoički naivnom dobrici Adamu Vestu, a Romerova homoseksualnost, koja je bila javna tajna u Holivudu, možda je igrala ulogu u njegovom pristupu ovom liku, koli­ ko i tadašnje samocenzurisane stripske avanture. Zanimljivo je pomenuti da je Ro­ mero bio toliko velika i uticajna zvezda da je odbijao da za potrebe serije obrije svoje prepoznatljive brkove, već ih je samo pre­ mazivao šminkom, pa su ovi često bili primetni u krupnim planovima.

Legendarni Džek Nikolson se teškom mukom izborio za ulogu u Bartonovoj go­ tik-bajci (u opticaju je bio i likom možda čak i prikladniji Vilem Dafo, koji će deceniju ka­ snije najzad ipak poneti ljubičasto-zelenu kombinaciju karakterističnu za negativce kao Zeleni Goblin u Spajdermenu Sema Rejmija) kojoj je pristupio i više no spremno, inspi­ risan mračnijim stripskim prikazima klovnovskog princa kriminala iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kao što su Batman: A Death in the Family, Povratak Mračnog viteza i Ubistveni vic, no po mnogima je već bio prestar za tu ulogu, te je bolji kao prevejani mafijaš-pretendent Džek Napijer, no kao Džoker. Ipak, Kiton i Nikolson su majstorski i upečatljivo predstavili neraskidivo isprepleteni kokoška-ili-jaje dualizam gotamskog mračnog branitelja i njegove šarene pošasti, dok je Nikolsonov kozmetički doterani kez čitavoj jednoj generaciji gledalaca ostao urezan u sećanju.

28/70

Uz dužno poštovanje narednoj igranoj inkarnaciji psihotičnog klovna, Hitu Ledže­ ru, titula najikoničnijeg, najupečatljivijeg i svakako najdugovečnijeg Džokera zasluže­ no pripada Marku ‘Skajvokeru’ Hamilu. Nakon što je početkom 90ih glumio Trikstera u potcenjenoj igranoj seriji Fleš, naredne dve decenije je glasom uspostavio Džoke­ rovu ličnost u nebrojenim animiranim serijama, filmovima i igricama, počevši sa kult­ nom Batman: The Animated Series, a zaključno sa neizmerno popularnim serijalom igara Arkham Asylum/City/Knight. Jeziv, razigran, teatralan i nezaboravan, njegov glas, a posebno kikot, za Džokera su učinili ono što je Kristofer Riv likom učinio sa Supermenom – ulogom su zacrtali arhetip.

Džoker iz Batman: The Animated Series je, u skladu s Betmenom iz tog serijala, svojevrsni Džoker „za sva vremena i uzraste“, isprva likom zasnovan na blago mo­ dernizovanovanim prvim crtežima Džokera, koje je vrsni animator i tvorac serije Brus Tim u drugoj inkarnaciji serije dodatno stilizovao. Hamilov Džoker iz Arkam serijala video igara je, pak, prikaz ubilačkog genija u svom najkrvoločnijem izdanju, „za odra­ sle“, neznatno starija visoka i vitka pojava, s licem kao iz horor-filma. Iako su tokom protekle dve decenije Džokeru s vremena na vreme glas pozajljivali popularni i vrsni glumci kao što su Brent Spajner (poručnik Data iz Star Trek: The Next generation), Majkl Emerson (Bendžamin Lajnus iz serije LOST), Džo DiMađio (Fraj iz Futurame) i mnogi drugi, Hamilova izvedba je ostala neprikosnovena.

Pomenuti pokojni Hit Ledžer je isprva delovao kao krajnje nelogičan i pogrešan izbor – kada je najavljen za ulogu Džokera u Mračnom Vitezu, mnogi su ga još uvek 29/70

znali tek kao lepuškastog tupsona iz Priče o vitezu i 10 stvari koje mrzim kod tebe, ili biseksualnog kauboja iz Planine Broukbek. Zgražavanje po internetu je dostiglo do­ tad neviđene (a danas već očekivane) razmere, koje nije nadmašilo čak ni nedavno imenovanje Bena Afleka za Betmena, no već s prvim trejlerima i plakatima, Ledžer je iznenadio i ućutkao svoje kritičare. Džokeru je pristupio metodično, uživevši se se u ulogu, te je čitao Ludnicu Arkam, Ubistveni vic, i druge ključne stripove, ne bi li bolje shvatio svoj lik, pa je čak počeo i da vodi svojevrsni „Džokerov dnevnik“ u koji je zapi­ sivao morbidne stvari za koje je smatrao da bi Džokeru bile urnebesne, ne bi li se lakše prilikom snimanja prebacio na željenu emotivnu talasnu dužinu.

Nedugo nakon što je završio rad na ovom filmu, tragično je preminuo nakon što se nehotice predozirao s lekovima protiv nesanice. Za ulogu Džokera posthumno je nagrađen Oskarom za najbolju sporednu mušku ulogu, što je najveće priznanje za bilo koju stripsku adaptaciju svih vremena. Njegov zapušteni, nakazni anarho-terori­ sta logični je nastavak Nolanove „realističnije“ vizije Betmena, te je u velikoj meri li­ šen radosti, razigranosti i megalomanske teatralnosti, usamljeni strelac usredsređen na svoj ideološki pohod, sučeljen s Bejlovim konzervativno-autoritativnim (neki bi čak rekli kvazifašističkim) Betmenom kao zabludelim braniteljem statusa kvo nepraved­ nog i predvidljivog establišmenta / sistema.

Serija Gotam je nedavno gledaocima ponudila i tinejdž proto-Džokera, psihotič­ nog dečaka Džeroma odraslog u cirkusu, kojeg glumi Kameron Monagan, poznatiji kao Ian Galager u američkoj verziji serije Shameless. Ova inkarnacija je znatno pro­ mišljenija i u velikoj meri demistifikovana, s obzirom na to da gledaoci ubrzo otkriju njegovu patološku motivaciju nastalu usled odsustva oca i majčinog promiskuiteta, koja u velikoj meri podseća na Roršaha iz Nadzirača. Džerom je neslavno skončao u Gotamu, ali je ostala implikacija da je nje­ govo prisustvo inspirisalo brojne imitatore, među kojima i samog (budućeg?) Džokera, kojeg Gotam navodno namerava kad-tad da stvarno i pokaže.

Uloga Džokera je sada, nakon što je Kristofer Nolan sa svojom „ozbiljnijom“ tri­ logijom uspeo da poništi neonske kičaste prizore bet-bradavica filmova Džoela Šu­ mahera s kraja devedesetih, postala toliko prestižna i ikonična da je novi filmski Džo­ ker, Džared Leto, morao prvo da osvoji Oskara, ne bi li uspeo da ugrabi ovu ulogu.

Nedavno objavljene prve slike nam (opet) prikazuju drastično drugačijeg Džokera, ovaj put mišićavog i tetoviranog, sa čelič­ nim zubima, nalik na hip-hop gangstera ili 30/70

bubnjara nekog lošeg Nu-metal benda. Reakcije fanova pokazuju da je ova inkarna­ cija već postigla svoj prvi cilj – uspela je da zabrine, šokira i uplaši svoju publiku (do­ duše, ne nužno na način na koji je i nameravala). Nadajmo se samo da će ti strahovi biti neosnovani.

Treći deo: Dijagnoza, ili Pohvala ludosti Smeh je strašan.

Katkad i užasavajuć. Možemo naučiti da potisnemo suze – štaviše, društvo nas na to i uslovljava – ali je maltene nemoguće suzbiti smeh ukoliko u prisustvu šefa, ta­ zbine, sveštenika ili kamera čujete koliko je beba potrebno da bi se okrečila skupštin­ ska fasada (jedna, ako je dobro razmažete) ili koja je razlika između Džona Vejna i Džonija Vokera (Džoni Voker i dan-danas ubija Indijance). A, ukoliko niste sociopata, lakše je lažirati suze ili čak i orgazam, nego smeh.

I poput ebole, AIDS-a i drugih najgrozomornijih boljki, može biti uznemirujuće zara­ zan. Smeh je dvosekli mač zastrašujuće iskrenosti, sredstvo koje drugima, a i nama sa­ mima, nehotice otkriva podsvesni prljavi veš naše ličnosti. Štaviše, po nekim tvrdnjama, strah i smeh su neraskidivo povezani, jer su oba nastala kao reakcije na neočekivano i nepoznato, što bi možda donekle i objasnilo zašto su mnogi vicevi u svojoj biti „fobični“, zasnovani na omalovažavanju i perpetuiranju stereotipa o rodnim, rasnim, ver­ skim, nacionalnim i seksualnim grupacijama koje odstupaju od „normale“.

Povodi za histerični plač su najčešće nimalo zanemarljive stvari, kao što je slo­ mljeno srce ili smrtni slučaj, dok su uzroci histeričnog smeha naizgled običniji – igra reči, novi nastup Luija Si Keja ili pak snimak nekog nesrećnika koji je dobio loptu ili stopalo u međunožje, ali je veća šansa da će vas nekontrolisani nalet smeha koštati radnog mesta, braka ili ugleda. Svaki put kada se grohotom nasmejemo, mi zapravo provirujemo kroz dveri ludila, ali se retki usude da pređu preko praga, svesni da oda­ tle povratka nema.

Otud ne iznenađuje činjenica da je u najpopularnijem svetskom strip-serijalu sili dobra koja svoju moć vuče iz mraka i straha pandan zli šaljivdžija u šarenom ruhu, koji uz kikot radi stvari koje bi druge prestravile, jer Betmenovi metodi nasilja i zastra­ šivanja mahom ne deluju na njega. Što bi jedan njegov kolega rekao: kada zlikovci žele da uplaše jedni druge, oni pričaju priče o Džokeru. Međutim, šta je to što Džoke­ ra čini posebnim, šta nas to već decenijama privlači ovom bezočnom iskeženom pa­ jacu i njegovom izvitoperenom pogledu na svet?

Još od Šekspira naovamo, uloga lude je da moćnima u lice pljuje istinu, zamaski­ ranu u sprdnju, te je moguće da su Džokerove „istine“, te krajnje nihilističke, ili možda pre apsurdističke, floskule o besmislu sveta koji smatra svojim igralištem na nekom planu dopadljive i oslobađajuće, jer nas nagovaraju da uz osmeh prigrlimo sve tabue i uzjašemo haos i neizvesnost svakodnevice, umesto da pokušavamo da joj (bezu­

31/70

spešno) nametnemo stege reda. Nemoguće je imati ozbiljne probleme, ako imate problem da bilo šta shvatite za ozbiljno.

No ma koliko nas njegova đavolski primamljiva ideologija dozivala u ambis amo­ ralnosti, nije zgoreg prisetiti se da je, kao i svaka klovnovska maska, Džoker ujedno i ruglo ljudskosti, a njegov krvoločni nedostatak empatije prema svima, pa čak i (ili mo­ žda – posebno?) prema onima koji ga vole ukazuju na to da kada čovek poludi, on uvek poludi – sâm, te da bi mudrije bilo slediti kakav uragan, nego njegovo psihočan­ stvo, klovn-princa kriminala. Jer njegovo ludilo (iliti njegova super-normalnost, kako je nekada nazivaju strip-scenaristi) dovodi do toga da svojim odbijanjem društvenih nor­ mi, on mora da stupi u beskrajni sukob sa svetom oko sebe, kao nakaradni odraz Betmenove večite borbe protiv kriminala i nepravde.

Otud i njihov beskrajni sukob – Betmen je u neku ruku, ma kojom stripskom ili film­ skom verzijom događaja se vodili, stvorio Džokera. Zato ovaj, poput Lucifera, večito po­ kušava da svog tvorca porazi (ali nipošto da ga ubije), kako bi mu dokazao besmisao reda, iluziju pravde i poentu kosmičkog vica. Svi njegovi zločini su zapravo nakaradna ljubavna pisamca jedinoj osobi oko koje se Džokerov haotični svet okreće. Tako suče­ ljeni, oni nemaju više ni izbora, do li da postanu veći od života, arhetipske figure, antro­ pomorfne personifikacije svih principa (ili nedostatka istih) za koje se zalažu.

Tama i šarenilo, dobro i zlo, ozbiljnost i sprdnja… nabrajanju nema kraja. No ako je čitav razlog i suština Džokerove egzistencije da Betmenu jednom za svagda doka­ že opšti besmisao, to poteže pitanja: U slučaju pobede, da li bi Džoker uopšte i pri­ hvatio takvog Betmena, a i šta bi tada radio, kada bi ostao bez tog samonametnutog smisla u besmislenom svetu? Možda je baš zato za sparing-partnera i izabrao nepo­ kolebljivog Betmena, epitom čovečanske istrajnosti, te poput pacijenta s ludačkom košuljom koji uzalud glavom lupa o tapacirani zid, pokušavajući da reši onaj drevni paradoks: šta se zbiva kada nezaustavljiva sila naiđe na nepomični predmet.

I tada mu ne preostaje ništa drugo nego da se nasmeje.

Da zamaskira strah.

32/70

ANOMALIJA: IZABRANE PRIČE FANTASTIKE knjiga 2 Uroš Smiljanić Da li se nešto može nazvati anomali­ jom ako se ponavlja u istoj formi i slič­ nom obimu u određenim vremenskim razmacima?

Ako tako gledamo na stvari, razum­ no je reći da je druga po redu kolekcija fantastičnih pripovedaka u izdanju Dru­ štva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda malko promašila metu u koju je ciljala. Šta su mislili kada su prvu zbirku nazvali kako su je nazvali znaju samo oni ali ako je naslov „Anomalija“ trebalo da sugeriše aberantnu, neočeki­ vanu, pomalo prevratničku pojavu na da­ našnjoj literarnoj sceni Srbije, pretvara­ nje njezinog pojavljivanja u periodičan ritual možda je malo otupelo tu subver­ zivnu, revolucionarnu oštricu.

S druge strane, da se manemo pre­ dubokog učitavanja namera i podsvesnih želja u odabir imena, ako je intencija u Komarčiću, najstarijem domaćem društvu koje se bavi literarnom – i svakojakom drugom – fantastikom bila da se pružaju periodični preseci stanja na sceni, da se autorima koji nisu baš profesionalci ali ni puki internetamateri pruži prilika da porade na svojim delima sa sve urednikom na grbači i logisti­ kom u vidu lektora, korektora i ilustratora, te da produkti ovog kolektivnog preduzeća budu zatim upakovani u prijemčiv (elektronski, doduše) paket i prezentirani javnosti željnoj ovakvog štiva, reklo bi se da je Anomalija 2 dobra ideja. Najveća šteta, po­ smatrano iz ovog rakursa, je što Anomalija 2 nije uspela svoju prethodnicu da (da is­ koristimo prikladni neologizam) zaprati nekakvim godišnjim tempom koji se čini naj­ prirodniji u domenu ovakvih kolekcija proze. Tri su pune godine i neki sitan kusur prošle otkada smo se susreli sa prvom Anomalijom i ovo je možda i predugačak peri­ od da bismo mogli da se nadamo da će izdavanje ovih zbirki na neki način galvanizo­ vati domaću fantastičarsku gerilsku spisateljsku scenu razapetu između sada već i brojnih sitnih izdavača raznih nivoa uredničko-izdavačko-distributersko-marketinških kapaciteta sa jedne strane, i sve bujnije prašume onlajn publikovanja sa druge gde 33/70

se granice između profesionalnog pisanja, amaterskih pokušaja, gotovih proizvoda i dela u nastajanju, književnosti i terapije sve više mute i brišu kako čovečanstvo a za njim i Srbija sve dublje stupa u digitalni Vavilon.

No, šta nam je – tu nam je. Anomalija 2 je solidna zbirka kratkih priča sa nekim poznatim i nekim manje poznatim imenima koja stoje rame uz rame i pokušavaju da se izbore sa idejom pisanja moderne fantastike u vreme kada i neki od pionira žanra u (ne samo) domaćim okvirima, poput Doktora Zorana Živkovića suočeni sa tehnolo­ škim i socijalnim razvojem savremenih društava kao da ne umeju da definišu o čemu bi uopšte fantastika danas to mogla da govori.

Ono što je uočljivo u Anomaliji 2 je prvo ono očekivano: moderna fantastika u Sr­ biji se mnogo manje interesuje za klasičan naučni/ svemirski/ racionalistički etos tra­ dicionalne (naučno)fantastične književnosti i žanr se ovde rasipa u mnogo drugih i drugačijih rukavaca. Ovo je trend izražen na sceni već decenijama i tu nema nekih iz­ nenađenja. Druga stvar koja se, pak, uočava je i jedan opšti pokušaj da se literarni nivo pisanja izdigne iznad očekivanih žanrovskih targeta i da se, koliko je to moguće, pripovetke u ovoj knjizi pozabave večnim pitanjima, egzistencijalističkim promišljanji­ ma, tim nekim „ljudskim stanjem“ radije nego da recikliraju unapred zadate žanrovske poente i zabave se samo formalnim stilskim vežbama. Ovo je plemenit i pozdravlja­ nja vredan trend koji ne znamo da li da pripišemo uredniku-veteranu, Milošu Cvetko­ viću i njegovim interesovanjima, ili da naprosto zaključimo kako žanrovski pisci u Sr­ biji sazrevaju. Pretpostavljamo da će deo odgovora stići sa Anomalijom 3 – tamo negde 2018. godine. No, dok čekamo, neka nam je prosto da pogledamo kakve su to sve priče u aktuelnoj Anomaliji 2 i šta nam se kod njih dopalo…

Der Tunnel – Oto Oltvanji Oltvanji je jedan od najpismenijih žanrovskih pisaca u Srbiji* pa je postavljanje njegove naučnofantastične pripovetke o tunelu koji vodi Zemljane na nekakav inter­ planetarni safari na samo čelo ove zbirke mudar urednički potez i solidna udica za či­ taoca koji zapravo ne zna imena u ovoj knjizi i možda je čitanju pristupio iz puke do­ kolice. Oltvanji je već decenijama objavljivan pisac sa velikim žanrovskim iskustvom i u ovoj priči se vidi ta lakoća vladanja rečima, rečenicama, slikama, tempom pripove­ danja, sažimanjem scena u britke opise i građenjem sveta kroz refleksije likova koje ne deluju isforsirano ili nespretno. Pritom, Oltvanji sa godinama sve prirodnije ulazi u tu nezgodnu arenu pisanja „prave“ naučne fantastike a koja će istovremeno imati au­ tentični lokalni miris. S obzirom da je većina starije žanrovske garde – u koju Oto sada svakako spada – odrasla na angloameričkim i donekle sovjetskim literarnim tra­ dicijama, znak autentičnog sarzevanja je baš to da uspevate da odgovorite na večito pitanje o tome kako da leteći tanjir, jelte, spustite u Lajkovac a da to ne deluje kao nekakva parodija ili makar farsa. *

I, eto kakvu nesreću ima da ga kritikuje jedan od najnepismenijih kritičara u Srbiji.

34/70

U priči „Der Tunnel“ nema letećih tanjira ali ima interesantnog pripovedanja o svetu budućnosti u kome važe neke oštre klasne i etničke podele lako primetne i u našem svetu, ima premorenih vozača autobusa, podivljale klijentele i zastrašujućih horor scena koje uključuju sitne glodare. Der Tunnel je napeta storija sa elementima strave i socijalne kritike, solidno isprofilisanog glavnog lika ali je istovremeno i priča koja na kraju nema nikakvu dublju poruku. Svakako, ova priča se dešava u svetu u kome su ljudi eksploatisani a drugi ljudi uživaju u bizarnim eskapističkim ritualima na granici varvarstva, ali puko sugerisanje socijalnih i klasnih protivrečnosti ne čini priču.

Oltvanji staje na korak od pravljenja nekakve poente i zadovoljava se, nažalost, ute­ šnom nagradom kreiranja uzbudljive scene saspensa i akcije koja sama za sebe nije nezadovoljavajuća za čitanje, ali nije dovoljna da nas do kraja zadovolji.

Vreme/ Novac – Miloš Petrik Ako je prva priča sadržala vanzemaljske lokalitete i Tuđinom inspirisanu faunu, druga se bavi jednako klasičnim naučnofantastičnim motivom – putovanjem kroz vre­ me – pa je fer reći da je ova kolekcija dobronamerno krenula umirujuće staromodnim tonom a koji je zatim smelo oplemenjen naturalističkim elementima koji priče klasič­ nih postavki smeštaju u lokalne okvire i makar tako odaju poštu svom balkanskom poreklu. Miloš Petrik je u prošloj Anomaliji pisao neku vrstu steampunk viktorijane i dao jednu od najboljih priča u zbirki, dok se ovde pozabavio agencijom koja je zadu­ žena za sprečavanje zloupotrebe tehnologije putovanja kroz vreme, filujući priču soč­ nim balkanskim imenima i još sočnijim srpskim psovkama.

Sasvim je to prijatna ponuda pogotovo što je ton dobrodošlo „radnički“ sa uvidi­ ma u živote zaposlenih u agenciji koji se bave tradicionalno „akcionim“ radnjama u svojim nastojanjima da poznatu istoriju sačuvaju od dramatičnijih promena, ali isto­ vremeno kukaju da ih nadređeni krajcuju za slobodno vreme, jedu džank-fud na po­ slu i povremeno se međusobno pojebu. Problem sa ovom pričom je, kao i u slučaju mnogo drugih proznih, stripovskih, kinematskih itd. dela koja se bave tematikom pu­ tovanja kroz vreme, je što ona – zarad dramaturških potreba – žrtvuje internu logiku sveta u kome se dešava pa čitaocu čak ni ne treba neka vremenska distanca nakon čitanja da bi ga pogodio „fridge logic“ momenat. Naprosto, drama u ovoj priči je artifi­ cijelna i ne uklapa se u funkionisanje sveta u kome se događa, te joj to ruši određeni deo literarne vrednosti. Ali je prijatna za čitanje. (Osim pomalo isforsiranih pokušaja satire kada se radnja premesti u Beograd devedesetih godina prošlog veka.)

Gde duhovi dolaze – Predrag Tomić Relativno mučna naturalistička priča o životu u Beogradu istih tih sumornih deve­ desetih godina prošlog veka, ispričana disciplinovanim tonom i sa autentičnim senti­ mentom gubitka, socijalnog beznađa i psihološke depresije sa kojima se mnogi iz au­ torove generacije bez sumnje mogu identifikovati. Tomić piše nekom vrstom magičkog realizma i uspeva da izgura najveći deo pripovetke dostojanstvenim govo­ 35/70

rom bez previše sletanja u žanrovske stereotipe. Naravno, ima tu po neki momenat možda ne odveć dobro odmerene patetike („Da li se bojiš?“, pitala je. „Čega?“ Sleg­ nula je ramenima. „Smrti“, reče tiho. „Ne preterano“, rekoh, i to je bila istina. „Mnogo veći strah imam od života.“), ali možda je veći problem što pisac u odsudnim trenuci­ ma izlazi iz svog urednog pristupa materiji da bi ponudio deskripcije scena koje delu­ ju više kao prepričavanja filmova. Kada se na to doda da je kraj relativno nemaštovito i možda na snagu izveden, ovo mi malo oduzima na snazi jednoj inače prilično ube­ dljivoj i dirljivoj storiji.

Dve karte za brod do Njujorka – Aleksandra Đuričić Đuričićeva je stara kajla publicističkog ali i proznog pisanja i odmah se na prvoj strani njene priče oseti iskustvo i razrađen rukopis. „Dve karte za brod do Njujorka“ počinju kao veoma ubedljiv pastiš emigrantske proze sa polovine dvadesetog veka i Đuričićeva uspeva da nas uvede u mesto, vreme i emocije likova majstorskim izvla­ čenjem poteza sigurne spisateljske ruke. Naravno, stil je malo sentimentalniji, čak patetičniji nego što bih ja voleo (Ovde, u Napulju, sve miriše na sunce i ribu. Čak i vino. Ono koje je pio u Pešti mirisalo je na vetar i tugu. Sada mesta za tugu nema. Čitav prostor njegovog izbegličkog života ispunjen je borbom za opstanak.), ali priča ide veoma dobro sve do poslednje dve strane kada se pretvara u „fantastiku“ a za­ pravo u, eh, recimo alegoriju koja priči oduzima dramaturški zamah koji ju je do tada sigurno nosio i rasplinjava se u meditaciji o tome kako je šta moglo da bude. Naža ­ lost, nalazim da mi smeta ovo žanrovsko zaokretanje i određena lenjost u tretiranju motiva izbora koji imaju dalekosežne posledice.

Na rtu – Aleksandra Đuričić Ista autorka u još jednoj kratkoj i lepo napisanoj priči koja opet ima uspelu po­ stavku i ponešto nezadovoljavajuće finale. Ovom prilikom, autorka tretira motiv ljuba­ vi i partnerstva između osoba po godinama značajno udaljenih i piše lepim, dostojan­ stvenim gorkoslatkim tonom sve do samog kraja koji, argh, ponovo ispada previše alegoričan i u neskladu je sa do tada utemeljenim očekivanjima i dramaturškim pra­ vilnostima.

Tamo gde živi sunce – Željko Obrenović Željko Obrenović je prvi (i jedini) koji nam u Anomaliji 2 nudi priču iz (pod)žanra he­ rojske fantazije što je donekle i iznenađujuće – niti je on svoje dobro spisateljsko ime iz­ gradio pišući ovakvu prozu, niti je on ovde najmlađi, majku mu. No, dobro, lepo je kada se izgrađen pisac poduhvati ovakvog zadatka i pokaže mlađariji sa interneta kako se može pisati mač-i-magija bazirana na slovenskim motivima. Bar, jelte, u teoriji.

Tamo gde živi sunce je pristojna priča koju, za moj groš, sakati to što čitalac ne zna dovoljno o zakonitostima sveta u kome se ona dešava pa su tako i fantastični motivi sa kojima se susrećemo problematični jer ne znamo koliko su oni uobičajeni, 36/70

fantastični, čudni, katarzični itd. To malčice kvari uživanje u nečemu što je inače pri­ stojan komad palp akcije nadevene etno začinima i ostavlja me ravnodušnim u finalu.

Mesec malog marabua – Radovan Pavlović Eh… Pavlović piše neku vrstu (lažne) priče za decu sa etno motivima i bajkovitim zapletom. Srce mu je na pravom mestu i emocije koje su u temelju pripovesti niko ne može da napadne kao neispravne ali ovo je ipak previše meditacije a premalo drame da bi čitalac imao u šta da zagrize. Zanatski je to sasvim konzistentno, sa interesant­ nim cikličnim zatvaranjem, ali ovo je više sanjarija nego pripovetka za moj ukus. Ko voli sanjarije, bez sumnje će biti kupljen lepim emocijama.

Hromi pastir – Mihajlo Vitezović I „Hromi pastir“ je etno-fantastika, čak naglašenije nego prethodne dve priče ali napisana dramaturški konzistentnije i, usudio bih se da kažem, sigurnije u onome što hoće da kaže. Sami motivi nisu previše originalni, ali s obzirom da priča i eksplicitno tretira drevna narodna verovanja i još uvek živa predanja a zatim ih tematizuje u mi­ zanscenu zlatiborskog kraja poznih osamdesetih godina prošog veka, mladi pisac obavlja vrlo dobar posao. Nije ovde moguće ne pomenuti Dragana R. Filipovića čija je Zlatna knjiga (još uvek nedostižni) benčmark ovakvog pisanja, ali Vitezović, sre­ ćom i ne pokušava da imitira slavnog prethodnika i njegovo je pisanje možda bliže nekakvom, hajde, neo-gotskom pristupu kakvog bismo, u najširem smislu, mogli da prepoznamo u Zavodniku Dejana Ognjanovića. „Hromi pastir“ je dakle, očekivani su­ dar grada i sela, racionalong i kolektivnog verujućeg i priči zameram najviše tehničke stvari kao što su preveliko oslanjanje na ’80s stereotip o bahatom sinu lokalnog moć­ nika koji maltretira ljude po kraju ili razrešenje koje je pomalo nenadahnuto i žanrov­ ski klišeizirano. Takođe, Vitezović u početku veoma uverljivo koristi lokalni govor da svojim dijalozima obezbedi dah autentičnog, ali se prema kraju ovaj element priče gubi, čega mi je bilo žao. No, s obzirom na godine i energiju koju je prikazao, od Vite­ zovića možemo da očekujemo solidnu spisateljsku budućnost.

Poslednje putovanje Čubra Čojkovića – Dragić Cvjetinović Priču „Lov u južnom Duvordu“ sam svojevremeno doživeo kao najbolju u prvoj Anomaliji pa mi je tim tužnije bilo što isto ne mogu – ali samo za dlaku – da kažem i za „Poslednje putovanje Čubra Čojkovića“ koje je priča živog, sočnog jezika, zanimlji­ ve filozofije i dragih likova ali koja je dramaturški nažalost rastrgnuta između filozof­ ske fantastične proze, farse i etno-parodije. Mnogo tu ima motiva za raspakovati, stvarnih elemenata života Sime Milutinovića Sarajlije i smelih fantastičarskih ekstra­ polacija, no, plašim se da za mene priča gubi dah kada se titularni heroj zatekne u nekakvom svetu futurističke utopije i tamo „zaradi“ svoj povratak među žive. Ova du­ gačka epizoda suviše rasteže ne samo verodostojnost lika već i čistim dimenzijama zasenjuje teorijski interesantnije ostale delove priče u kojima treba da prepoznamo 37/70

granicu između istorije i fantastike. Šteta jer je Cvjetinović ovde bio zaista na korak od veličanstvenosti, baveći se velikom i važnom istorijskom ličnošću i rekonstruišući mnoge zanimljive elemente njenog vremena na izuzetno efikasan i zabavan način.

Neka vrsta nesavršenog remek-dela?

Sa one strane reke, gradovi – Stevan Šarčević U sasvim drugom tonu, poslednjih godina skoro pa prezaposleni pisac, urednik i pesnik Stevan Šarčević, za Anomaliju 2 isporučuje jednu hardcore žanrovsku priču, palp skoro pa ispao iz starinskih X-100 romana njegove i naše mladosti. Ko voli, vo­ leće – nije ovo neko vrhunsko štivo ali je napisano efikasno i sa svešću da publika od ovakve proze očekuje malo akcije, malo erotike, mnogo eksploatacije i operetske emocije. Sve to ova priča uredno isporučuje, ne zamarajući se nekim višim ciljevima, uz uzgredna pozivanja na neke kultne radove iz onog doba (Loganov beg, Pobesneli Maks…) i staromodnu eksploatacijsku estetiku koja bi savremenijim čitaocima mogla i da zasmeta ali je svakako verna fantazijama iz vremena na koja ova priča podseća.

Novo Jabukovo – Đerđ Marečko Najstariji autor u ovoj zbirci se izvrsno drži u svom koktelu saspensa, etno mašta­ nja i klasične naučne fantastike sve do samog kraja kada mora da se odluči za jedan ton i za nekakvo finale koje će povezati sve niti priče u jednu završnicu i tu se negde priča saplete i završi skoro pa parodičnim antiklimaksom. Ovo nije ni toliko retka pojava na našoj sceni gde ljudi imaju dobre postavke i odlične ideje ali se muče oko poentira­ nja na kraju. Marečko sebi postavi opasno visoku letvicu kreativnosti time što od dru­ gog poglavlja priču vodi u tri posve divergentna narativna smera i kada umešno sva tri uspe da spoji i čitalac se ponada jednako umešnom privođenju pripovetke kraju, dobija­ mo smandrljano i nezadovoljavajuće finale koje je prosto vapilo za okrutnim urednikom koji bi priču vratio na doradu sve dok se ne završi jednako ubedljivo kako je trajala.

(Nije da u tri godine između dve zbirke za to nije bilo vremena, hah, jesamupravu!!!!!!)

(Hvala, hvala, ako vam se to dopalo, biću ovde cele nedelje!!)

Andro-Mnemonik – Mateja Vidaković Iako je ovo priča koja pokušava da motiv gubitka, življenja u uspomenama i oča­ janja koje nas obuzme kada shvatimo da uspomene ne mogu da zamene stvaran do­ dir i neposreno iskustvo obradi koristeći oprobane naučnofantastične motive (artifici­ jalna ljudska bića napravljena kao zamena za nikada prežaljene najmilije, proteze za naše emocije takoreći), u njoj se na kraju ne dogodi ništa. I u tome je i poenta, doba­ cuju mi iz zadnjih redova, iritirani mojim neprepoznavanjem „događaja“ u unutarnjem životu protagonstkinje koja čezne za počivšim mužem ali na kraju odbija da uzme ro­ bota koji bi bio skoro isti kao on. Jer valjda ne bi bio baš isti.

Svakako, poenta je jasna ali put do nje nije dovoljno zanimljiv. Vidaković piše uredno i pismeno ali nije uspeo da me zainteresuje za protagonistkinju i njen gubitak, 38/70

ređajući scene i njena promišljanja školski ali bez udarca u stomak koji bi ovakva pri­ ča morala da isporuči. U nastupu još lošijeg humora nego što sam prikazao u prikazu prethodne priče, rekao bih da je ovo suviše robotski napisana priča ali ću se odupreti jeftinom iskušenju i reći samo da je ona korektna i pismena ali nedovoljno proživljena da bi me uhvatila i vodila do kraja gde ću sa protagonistkinjom saosećati na nekom dubljem nivou. Možda je problem samo u meni, naravno. Možda sam psihopata. To bi dosta stvari objasnilo.

Jedan susret i dve priče – Filip Rogović Od Filipa već čovek zna šta da očekuje, i to ne samo na osnovu prošle Anomali­ je. Filip piše fantastične priče utemeljene na ličnom i proživljenom pa je tako i „Jedan susret i dve priče“ izrazito naturalistička, možda delom i autentično autobiografska pripovest o beogradskom mladiću koji živi naglašeno „standardnim“ životom sve dok u jednom momentu susretanjem svog praktično identičnog dvojnika ne bude suočen sa uvidom u to da je život na kraju krajeva serija odluka i slučajnih skretanja u smeru koji nam se u tom trenutku čini trivijalno običnim a što dovodi do neverovatno velikih posledica. Ovo je priča o dve lične istorije iste osobe, razdvojene samo najbanalnijim detaljčićima koji su posle metastazirali u dva odvojena života i dok Filip jezik solidno drži pod kontrolom, dramaturgija ove priče ima ozbiljan nedostatak ambicije. Kao da se autor u nekom momentu zadovoljio pukom idejom o divergirajućim sudbinama i onda napisao taman toliko slova koliko je potrebno da se ova ideja obrazloži, osta­ vljajući likove da se mlitavo batrgaju u nerazrešenju koje nam je na kraju ponudio.

Ovo je tim gori prestup jer nije da je Rogović baš prvi u istoriji žanra imao ovu ideju a nekoliko sugestija da će priča imati dramatičniju završnicu na kraju ostaju potpuno ja­ love i nada da ćemo videti makar častan pastiš kultne Ellisonove „Shatterday“ biva iz­ neverena. Šteta.

Noć tišine – Sanja Pavošević Alisa Sanju Pavošević Alisu sam, prateći njen rad kroz različite domaće zbirke kratkih priča počeo pomalo da doživljavam kao svoju ličnu nemezu. I to ne samo zbog toga što ima dva imena, i to sa različitih strana prezimena, mislim, WTF?!?!?!?! Hoću reći, prva njena priča koju sam pročitao toliko mi se nije dopala i toliko sam je žustro kriti­ kovao u prikazu zbirke u kojoj se nalazila, da sam sa posebnim zanimanjem čitao svaku njenu sledeću pripovetku, klimao glavom primećujući da je sve bolja i pomalo sramno se pitao je li moje kritikovanje možda doprinelo tim poboljšanjima. Verovatno ne, ali čovek može da sanja.

Elem, prošla Anomalija je imala jedan vrlo solidan egzemplar Sanjinog pisanja sa dobro osmišljenim palpi likovima i zapletom a „Noć tišine“ ide u potpuno suprot­ nom smeru, hvata se (etno) fantastike i pokušava da bude mračna varijacija na kla­ sične mitološke motive. Koji su i sami često umeli da budu mračni, da bude jasno.

Hoću reći, meni se jako dopada ideja da se mitologija kroz savremenu literarnu fanta­ 39/70

stiku potkazuje kao između ostalog instrument socijalnog inženjeringa i kontrole po­ pulacije i ova Sanjina priča se ovime bavi na interesantan, mikro način ali se stvar na kraju završava suviše brzo i predvidivo, infodampom koji nam objašnjava šta se u stvari dogodilo. Retko ovo kažem, ali Pavoševićeva bi od ovog mogla da napravi ro­ man ili novelu, razradi malo radnju i likove i pogotovo taj zbrzani kraj i ovo bi bilo vrlo preporučljivo štivo.

Pastir – Ivica Milarić Milarić me je prijatno iznenadio kombinujući klasičnu naučnu fantastiku (put u ko­ smos, kolonizacija najbližih zvezdanih sistema) sa vampirističkim motivima, pa još sve to umotavši u častan pokušaj sociopolitičke kritike. Nije sasvim i uspeo da napra­ vi delo koje će bez pucanja po šavovima nositi breme ove tri ambicije, ali „Pastir“ je po mnogom elementu najbolja i najdisciplinovanija priča u ovoj zbirci. Sami fantastič­ ni (naučno i nenaučno) motivi su tretirani konzistentno i sa uvažavanjem posledica, psihološko portretisanje dugovečnog glavnog lika je interesantno i bavi se mnogim fi­ lozofskim pitanjima primerenim nekome ko je video razvoj civilizacije i kome prirodno dolazi na um ideja o osnivanju sopstvene. Kraj priče, nažalost isuviše napadno poku­ šava da napravi sociopolitičku poentu i time malo obesnažuje već dovoljno lepu sliku o tome da neko ko je video uspon čoveka iz pećine do zvezda već po prirodi stvari poželi da kada dobije priliku sam bude inženjer novonastale civilizacije na neukalja­ noj planeti. Ovde je opet trebalo da se pojavi urednik i sugeriše da je manje, u mno­ gim slučajevima – više.

Pre i posle smrti – Darko Tuševljaković Isti urednik je nedostajao i ovoj priči, da zauzda nabujalu Tuševljakovićevu ma­ štu i kanališe erupciju motiva koje je ovaj doneo na sto u nešto što će na kraju napra­ viti dovoljno koherentnu poentu. Velim „dovoljno“ koherentnu, jer je razbarušena hao­ tičnost svakako jedan od glavnih aduta ove priče. Tuševljaković je svoj negdašnji palp stil izbrusio tako da je prvi deo ove pripovetke jedan ubedljiv, naturalistički prikaz života lokalnih muškaraca koji napuštaju mladost a pokušavaju da se otrgnu sredo­ večnosti, presecan uznemirujućim paranormalnim motivima, no da bi svoje poente napravio, autor kreće da narativ agresivno izvodi sa šina i stvari prvo postaju konfu­ zne na dobar način (tako što čitalac prati konfuziju samog protagoniste), a onda se sve raspadne i dobijamo skoro farsično finale u kome nismo sigurni šta tačno treba da osetimo i je li pristojno smejati se. Nije sebi Tuševljaković ovde postavio lagan za­ datak, naprotiv, priča od naturalizma preko fantastike dolazi u praktično mitološke okvire, pa mu se to što ne uspeva sasvim da isprati sopstvene poente donekle i pra­ šta. Ali odnekle, ova je priča zaslužila zrno više discipline i jasniju viziju šta će na kra­ ju čitaocu reći da bi pošteno iskoristila ogromnu kinetičku energiju koju je dobila od svog autora.

40/70

Largo al factotum – Radoslav Slavnić Zbirku dosta trijumfalno zatvara postapokaliptična priča nedavno i prerano premi­ nulog Radoslava Slavnića, i mada bi se od mene s punim pravom očekivalo da se i po mrtvom čoveku pokenjam kako je sve to trebalo i moglo i bolje, kako nije dovoljno promislio to što je pisao i kako se urednik ovde zgrozio i od pomisli da nešto menja u rukopisu pokojnika, zadovoljstvo mi je da kažem kako za tim nema potrebe. Slavnić ovde piše sočno, snažno, sa sve mirisima i smradovima sveta u kome više nema luk­ suza kao što je lična higijena, sveža hrana ili socijalno odgovorno ponašanje i jedino što mi pada na pamet da ovde možda treba da zamerim je za mene pomalo nepo­ trebno smeštanje priče u angloameričko okruženje. Ne da joj to na neki veliki način odmaže, ali imam utisak da bi njene poente bile još jače da se ona odvijala u našim krajevima, na kraju krajeva sasvim legitimno upropašćenim i pre nastupa apokalipse, i u kojima bi likovi i njihova ponašanja legli sasvim prirodno.

Nema veze, dobro je to i ovako sa pomenutim poentama koje su jednostavne ali izrazito životne. Slavnić se drži bazičnih motiva ljudskog postojanja: hrane, tela, bole­ sti, seksa, creva, borbe, hemoroida, seksa i uspeva da u potpunosti humanizuje liko­ ve koji su i pre apokalipse bili društveni talog i nepoželna margina. Njegovo privođe­ nje priče, i čitave zbirke kraju je odličan primer ostalim autorima u zbirci koji su svi (dobro ne BAŠ svi, ali mnogi među njima) pokušali da upotrebe istu foru sa krajem gde se na posletku ništa ne dogodi ali čitalac treba da bude bačen na pod snagom unutrašnjih slika likova. E, pa, Slavnić to radi baš kako treba, stavljajući akciju u sre­ dinu priče a zatim pišući srazmerno dugačku kodu koja je maltene sva u refleksiji, ali stavljajući svom protagonisti u usta toliko ljudskosti, prkosa i strasti da se na bolji na­ čin druga Anomalija i nije mogla završiti. Bravo. I slava mu.

Anomaliju i drugu i prvu možete pazariti za po 500 din preko emitor.rs a tu negde plivaju i #džaba e-knjige.

41/70

POŠTENO, SOČNO, PAMETNO, URNEBESNO ZABAVNA KNJIGA — „Siva hronika“ Miloša Petrika — Tijana Tropin Prvo i najvažnije: disklejmer. Miloš Petrik je moj drug! Pa ako ste podozrive prirode, nemojte čitati dalje, jer vam predstoji jedan pozitivan prikaz.

Vrlo pozitivan.

Siva hronika je, žanrovski, horor TV serija. Recimo. Preciznije: radi se o šest tesno povezanih dužih pripovedaka (ali ne dovoljno tesno da bi činile roman) smeštenih u alternativnu stvarnost u ko­ joj savremeni Beograd ima značajnu imi­ grantsku zajednicu Indijaca umesto Kine­ za, savremena istorija je blago (i ne sasvim precizno određeno) iščašena, a beogradska policija ima „Jedinicu za po­ sebne istrage“ čiji su zlosrećni pripadnici zaduženi za zločine… pa… neprirodne vrste. Čitaoci se sa jedinicom upoznaju prateći doživljaje njenog najmlađeg čla­ na, Đorđa Krtolice.

Miloš Petrik se u svojoj prvoj knjizi oslanja na umereno bogatu tradiciju ukrštanja detektivskog i horor žanra, od Dosijea Iks do grupnog spisateljskog poduhvata kakav je Shadow Unit. Ono što njegovu verziju čini zanimljivom jeste taj dodatni obrt u vidu alter­ nativne istorije. Ne, greška: ono što je čini zanimljivom jeste to što je dobro napisana.

Autor vrlo spretno plasira informacije o prisustvu i opsegu natprirodnog u alterna­ tivnom Beogradu („Ne budite smešni, Krtolica. Vampira ovde nije bilo još od sedam­ deset devete.“) izbegavajući zatrpavanje čitalaca informacijama i umesto toga se za­ dovoljava štedrim naznakama. Glavni likovi su ocrtani taman koliko treba – pamtljivi po određenim fizičkim ili karakternim odlikama, sa jasno određenom ulogom unutar tima (recimo: Šef, Fotografkinja, Vidovnjak, Avet…) i sa zaleđinom koju postepeno otkrivamo kako poglavlja/epizode odmiču (Fotografkinja je u slobodno vreme i gej­ merka). Dijalozi su živi, uverljivi i često duhoviti – Petrik spada u vrlo, vrlo malobrojne domaće autore od čijih dijaloga čitaoca ne hvata transfer blama. Zapleti pojedinih

42/70

epizoda su vrlo maštoviti i istovremeno odmereni taman tako da čitalac na kraju pri­ če/poglavlja/epizode pati što nije dobio još barem desetak strana sa ulaženjem u de­ talje. I posle igranja na sigurno u prvoj epizodi, zločini i zločinci postaju sve bizarniji i sve razrađeniji kako vreme odmiče, ali uvek utemeljeni u nečemu što će čitaocima delovati prisno (moram reći da mi je omiljeni detalj nalaženje piramide u Beogradu, ali bez zalaženja u spojlere…). Živost, svežina i duhovitost sa kojom se obrađuju do­ bro poznati motivi, katkad na granici sa parodijom, odličan ritam pripovedanja i smi­ sao za upečatljiv detalj nose čitaoca kroz čitavu knjigu.

Mana svakako ima: Sivu hroniku čitala sam u rukopisu pa ne znam u kojoj je meri jezički prečišćena pred objavljivanje, i ne mogu da ulazim u to – a imalo je šta da se čisti. Onda, pojedini momenti ipak malo previše duguju žanrovskoj tradiciji, po­ gotovu kad se radi o ljubavnom životu glavnog junaka. Nisu baš odsutni ni momenti u kojima zdrav razum popušta pred zahtevima zapleta (ne, na snimku urađenom mobil­ nim telefonom ne može se odrediti ni približan položaj zvezda na nebu, naročito ne ako je snimano nešto drugo i to usred grada sa njegovim noćnim osvetljenjem, i ne, nije dovoljno što su se junaci uz podsmeh osvrnuli na opšte mesto poznato nam još od Istrebljivača kao „uvećaj i izoštri“). I konačno, stvarno, poneke priče ili makar nji­ hove premise vape za dvostruko dužom razradom – ali šta ćemo, bolje ovako nego da, obrnuto, vapim za više od dve dobre ideje na trista strana.

Zaključak: ovo je jedna pošteno, sočno, pametno, urnebesno zabavna knjiga.

Reći da je ovo „najbolji srpski horor alternativnoistorijski procedural“ ili tako nešto ne bi bilo pravedno jer je u pitanju možda i jedini srpski horor alternativnoistorijski proce­ dural, pa… da preformulišem: ovo je najbolji i daleko najpametnije pisani domaći palp koji sam čitala u poslednjih nekoliko godina. Ostaje da sačekamo i vidimo hoće li Pe­ trik izgurati drugu knjigu, preživeti prokletstvo trećeg albuma i… ali dobro, za sada dr­ žimo palčeve da Siva hronika ostvari nezapamćen i zaslužen uspeh kod publike. „Siva hronika“ izlazi kao sledeći broj Emitora, nabavite na emitor.rs.

43/70

TUROBNI ŽIVOT PROLETERA — „Gnušanje“ Filipa Rogovića — Tijana Tropin Filip Rogović, član kluba i redakcije Emitora, objavio je svoju prvu knjigu, u ediciji Matice srpske istog naziva, kako i dolikuje. U pitanju je zbirka priča pod re­ čitim nazivom Gnušanje.

Odmah treba reći kako je žanrovsko određenje zbirke u najmanju ruku upitno.

Od devet priča u zbirci, četiri (Gnušanje, Uljez, Stari odlazi, Neko je u dvorištu) spadaju u fantastiku glavnotokovskog tipa, dakle onu u kojoj se realistično, sva­ kodnevno okruženje lagano oneobičava prodorom fantastičnog – a nadohvat ruke je i mogućnost da se radi o tzv. deliričnoj fantastici, prikrivenom potonuću u ludilo.

Jedna je čist slešer (Cimer) ali bez fanta­ stike, dok se priče Zakopaj me bar neki članovi kluba sećaju iz jedne ranije vari­ jante u kojoj su se pojavljivali zombiji kao pokretač radnje (spojler: zombija više nema. Još jedan spojler: takoreći se i ne prime­ ćuje da ih nema). Preostale tri priče – Prokleti dan, Rajska ostrva, Pakleni vozači – suvi su realizam.

Ovakva žanrovska raznolikost, međutim, samo je prividna: priče su zapravo izu­ zetno ujednačene, i stilski i tematski. Bave se, naime, jednom temom koju aktuelna književna scena uspešno zapostavlja: životom proletera u Srbiji.

Rogovićevi junaci su tihi, sivi, čemerni ljudi ubijeni dugogodišnjim siromaštvom, tavorenjem u naizgled privremenim poslovima „na crno“, jednoličnom i bezizlaznom svakodnevicom; oni žive u oronulim, jednako sivim zgradama, ili po partajama, ili u divljim naseljima; krajolike njegovih pripovedaka intimno poznaju svi koji žive na peri­ feriji. Depresija pritiska sve likove u ovim pričama. Utoliko je „gnušanje“ pogrešan na­ ziv za ovde okupljene tekstove: Rogovićevi pripovedači uglavnom nemaju dovoljno energije i snage za tako aktivno osećanje poput gnušanja, njihovo preovlađujuće sta­ nje je apatija. U možda najboljoj pripoveci zbirke, naslovnoj noveli Gnušanje, čak ni nasilni upad fantastičnog u život junaka, pojavljivanje dvojnika – najpre njegovog pri­ jatelja, a potom i njega samog – ne uspeva da izazove suštinsku promenu i da ga 44/70

trgne iz sve dublje pasivnosti. Slično tome, ni fantastični momenat u pričama Stari odlazi i Neko je u dvorištu nije podsticaj za neku delatnost koja će promeniti tok do­ gađaja: otvoreno je metaforičke prirode i lako bi se dao zameniti realističkim tumače­ njem ključnih događaja – težište nije na njemu, već na sumornoj svakodnevici i po­ stepenom prepuštanju iskvarenosti i zlu.

Od njih se izdvaja priča Uljez – zapisi o nepoštovanju, jedina sa nešto drugači­ jim, akademskim ambijentom i glavnim ženskim likom, „gospođom dekan“ koja se su­ sreće sa novim nameštenikom vidno demonskog karaktera. Ova pripovetka jedina prati matricu čisto fantastične priče u kojoj se ne može do kraja razlučiti da li se radi o novovekovnoj varijanti ugovora sa đavolom ili definitivnom potonuću u paranoju, i uspeva da balansira na granici između čudnog i čudesnog sve do kraja.

Koncepcija zbirke brižljivo je osmišljena, duže priče razdvojene su kraćim, goto­ vo crticama, pri čemu je beleška Pakleni vozači, gotovo programskog karaktera, mu­ dro smeštena pred kraj knjige. Ipak, smenjivanje tih tekstova različite dužine i žanrov­ ske pripadnosti možda nije dovoljno kao osveženje – već pomenuta tematska ujednačenost povremeno prelazi u zamornu monotoniju, pogotovu u neuspelijim celi­ nama (Prokleti dan, Rajska ostrva) svedenim na „crtice iz života“.

No, postoji krupna zamerka koja se odnosi na to kako je Gnušanje kao knjiga pri­ ređeno i poslato u svet. Jeste da je Rogović za današnje mlade autore natprosečno pismen, ali to nije dovoljno da se izdavač odrekne lekture (i u impresumu je naveden samo korektor), pogotovu kad je u pitanju Matica srpska i edicija u kojoj su prve knji­ ge izlazile mladim autorima u rasponu od Vladimira Tasića do Mirjane Novaković. I što se tiče opreme, trud izdavača je slabo vidljiv, korice sa slikom lobanje ne upućuju baš adekvatno na sadržinu, a slučajni čitalac osim malecne biografije autora (koja po prirodi stvari ne govori mnogo, podsetimo, prva knjiga) nema na raspolaganju ni blur­ bove, ni odlomke iz recenzije, ni uvod-predgovor-pogovor, ništa, bukvalno ništa po čemu bi moglo da se zaključi šta je ova knjiga i o čemu se tu radi, a bogami ni kakvu crno-na-belo potvrdu da je to neko pročitao pre odlaska u štampu. Isto važi i za infor­ macije koje se o knjizi mogu naći na sajtu izdavača, što sve zajedno prilično umanju­ je šanse ove zbirke da naiđe na sebi srodne čitaoce.

Knjigu možete pazariti za 300 din sa http://www.maticasrpska.org.rs/gnushanje/

45/70

JADI MLADOG TALTOŠA — Granice na vjetru Veronike Santo — Filip Rogović Veronika Santo (1957) prve priče objavljiva­ la je još početkom osamdesetih godina, i to u Si­ riusu, najznamenitijem ex-Yu SF časopisu. Čak i nešto mlađim ljubiteljima fantastike sa prostora bivše Jugoslavije, koji nisu odrastali uz Sirius, odavno je poznata po kvalitetnoj prozi, koja na­ dilazi žanrovska ograničenja, najvećim delom objavljivanoj u beogradskom časopisu Znak Sa­ gite, antologijama Tamni Vilajet, i zagrebačkom Ubiq-u. Kako je njena lična biografija ispunjena selidbama – rođena je, naime, u Vojvodini, žive­ la je u Hrvatskoj, studirala u Beogradu, a najzad se nastanila i zaposlila u Italiji – tako se i njen li­ terarni opus sastoji od knjiga objavljivanih u više različitih zemalja.

Godine 2008. objavljena joj je prva samostalna zbirka priča, „Vrt pramčanih figu­ ra“, u izdanju zagrebačke Sfere, a usledile su zbirke „Il giardino delle polene“ i „The Venetian clock and other stories“, kao rezultat saradnje sa italijanskom izdavačkom kućom Della Vigna. Matica Hrvatske nedavno je objavila još jednu zbirku priča Vero­ nike Santo pod nazivom „Bijeli vlak na nebu moga grada“, a njen prvi roman, Granice na vjetru, štampan je prošle godine u Beogradu, kao šezdeset sedma knjiga u fanta­ stičnoj ediciji Znak Sagite Bobana Kneževića.

Prvo romaneskno ostvarenje ove, među ljubiteljima fantastike vrlo cenjene, spi­ sateljice donosi priču o mladom taltošu, Matiji Balasu, koji se rađa u Mađarskoj poro­ dici u Vojvodini pred završetak Drugog svetskog rata. Roman se, samim tim, izdvaja već svojom temom, budući da je motiv taltoša uistinu svež u domaćoj književnosti.

Prema mađarskom verovanju, taltoši su poslednji šamani u Evropi, osobe koje mogu da komuniciraju sa nevidljivim silama, demonima i dušama mrtvih, koje nastanjuju svet, i utiču na njega, a čije prisustvo obični ljudi nisu u stanju da registruju.

Kroz narativ se prepliću dve osnovne teme. Roman prvenstveno opisuje odrasta­ nje i sazrevanje taltoša, i njegove pokušaje da pronađe način da živi sa svojim darom i da pronađe svoje mesto pod suncem. Osim toga, Granice na vjetru su takođe i priča o životu njegove porodice u SFRJ. Balasi su, naime, suočeni sa nestajanjem jednog sveta, za koji su se njihovi su­ narodnici borili u ratu, i sa izgradnjom novog, koji prihvataju sa teškoćom i gubicima.

46/70

Njihova imovina biva oteta od strane Titove komunističke partije, ne bi li bila pretvore­ na u društvenu, a glava porodice, Matijin otac Antal, biva uhapšen jer je ratovao na pogrešnoj strani.

Dok se njegovi najbliži privikavaju na novi svet (u socijalnom smislu), Matija se privikava na činjenicu da vidi i ono što je drugim ljudima nevidljivo, i da ima moguć ­ nost da prelazi granice svetova kojih oni nisu ni svesni. Njegova moć je, naravno, is­ tovremeno i opterećenje – mada mladi taltoš može da komunicira sa dušama mrtvih, da menja obličja, prelazi u druge dimenzije, i da dolazi u dodir sa natprirodnim bići­ ma, on nije u stanju da reši neke od osnovnih životnih zadataka: Matija propada i kao student, i kao vojnik, a iz gungule Beograda, koja guši njegov dar, vraća se u malu, tihu varošicu Lovag, da radi kao konobar u hotelu, ne ostvarujući ambicije koje mu je nametao stric Šandor.

Okosnica romana su pokušaji taltoša da pomoću svojih sposobnosti dođe do sa­ znanja šta se dogodilo sa njegovim ocem, o kojem porodica posle hapšenja nema ni­ kakvih saznanja, ali struktura je epizodična, i uključuje i veliki broj digresija koje vode na različite strane…

Stil Veronike Santo je jednostavan i efektan. Mada nije napadno lirsko, njeno pi­ sanje ipak ovaploćuje osećaj pritajene sete i melanholije, i, uopšteno rečeno, utisak neke zaista osobene i tanane poetičnosti. Čitajući, duboko osećamo patnje junaka usled pritisaka i ograničenja surove stvarnosti, koja ih poklapa, ali je u tekst istovre­ meno utkana i nekakva pritajena, a valjda baš zato i efektnija toplina, i duboka fasci­ nacija životom i njegovim ćudljivim menama.

Ova vešto ovaploćena ambivalentnost nesumnjivo se najbolje vidi na primeru lika Matije – taltoš, naime, jeste obeležen, drugačiji, donekle izopšten, i onemogućen za „normalan“ ljudski život, ali je činjenica da je to što jeste takođe i dar, i u brojnim pasažima to je vidljivo i opipljivo. Njegov povratak iz metropole, u tišinu malog ravni­ čarskog mesta i prirodu koja ga okružuje, u kojoj može da očuva kontakt sa nevidlji­ vim svetovima, mada u konvencionalnom smislu predstavlja poraz, ipak se ukazuje i kao osobeni vid pobede, tj. povratka samom sebi. Matija je sasvim ostvaren i upeča­ tljiv lik, stvorenje koje teži slobodi i čija je suština daleko iza nestalnih granica koje nameće suvoparni društveni život.

Među ostalim likovima takođe ima onih koji su, uprkos malom prostoru, prilično vešto oživljeni. Čak i onda kada su maltene na nivou skice, dobro obavljaju svoju funkciju u tekstu i postaju njegov organski deo. Pored zaista velikog broja epizodnih, valjalo bi istaći likove Matijine majke Rozalije, strica Šandora i sestre Marike: njihove priče su sasvim zaokružene i gotovo jednako zanimljive kao i Matijina.

Poglavlja su kratka, što roman čini dinamičnim, i održava ritam koji je prijatno pratiti, iako u tekstu težište nije na zapletu i zbivanjima, već na preciznom opisivanju životnih okolnosti kroz koje junaci prolaze, njihovih osećanja, dilema, i načina na koje

47/70

se sukobljavaju sa ličnim, socijalnim, a u slučaju Matije, osim navedenih, i sa natpri­ rodnim izazovima.

Još jedna od vrlina romana jeste to što spisateljica sa malo reči uspeva da doča­ ra dosta o okruženju u kojem junaci žive. Kao dobar primer može poslužiti pasus u kojem je opisan Beograd, u trenutku u kojem Matija počinje da studira u njemu: „Bio je to grad gust od misli, iskričav od nada, težak od željezničkih tračnica koje su tekle prema njemu iz svih točaka nove države. Bila je to metropola države koja je imala dva pisma, pet jezika i četiri religije: katoličku, pravoslavnu, muslimansku i ži­ dovsku. Sve je ovo egzistiralo zajedno, sukobljavalo se i mirilo pod motom 'bratstva i jedinstva' kojeg Tito nikad nije propuštao podvući u svojim govorima i kojeg je primje­ njivao snagom zakona čije je nepoštivanje značilo kaznu, zatvor, a neki put i smrt.“ Pored ličnih života junaka, i Matijinih fantastičnih avantura, spisateljica lakim po­ tezima opisuje i društveno-političku situaciju, duh epohe, i uključuje u priču važne istorijske događaje i odnose, poput hladnog rata, Titovog okretanja protiv Staljina, ubistva Patrisa Lumumbe, studentskih protesta, itd. Zahvaljujući tome, Granice na vjetru, osim kao fantastična pripovest, funkcionišu i kao porodična i istorijska hronika.

Smenjivanje ogoljene i dosledno opisane stvarnosti SFRJ sa fantastičnim avantura­ ma, i borbama mladog taltoša protiv njegovih natprirodnih neprijatelja stvaraju osobe­ nu alhemiju, i sasvim autentičan spisateljski svet, u kojem je prijatno boraviti. Jedan od možda najinteresantnijih momenata, koji dobro ilustruju ovo prelivanje stvarnog i natprirodnog jeste dijalog u kojem stric upozorava Matiju da ne diže previše prašine nagoveštavajući okolini istinu o svojim sposobnostima. „Nije prvi put da je u našoj porodici rođen taltoš. Tako kažu. Ali je prvi put da se u ravnici vijori crvena zastava“, upozorava Šandor sinovca. „U školi te uče o onome što su rekli Marx, Engels i Lenjin. Jesi li čuo da se negdje spominju taltoši?“ Represija komunista, dakle, i još teža „represija“ neizbežnih sudbinskih iskuše­ nja, sasvim su pošteno opisane. Nema nikakvog neumesnog truda da se ulepša život koji junaci žive, a, ipak, Veronika Santo u Granicama na vjetru ostvaruje delo izuzet­ ne lepote, i svakako jedan od najboljih romana ex-Yu fantastike tokom poslednjih ne­ koliko godina.

Nabavite u Čudnoj knjižari za 500 dinara http://www.znaksagite.com/knjizara/

48/70

VELIČANSTVENE I JEZIVE PRETNJE ONOSTRANOG — Vrbe Aldžernona Blekvuda — Filip Rogović Aldžernon Blekvud (1869-1951) je značajan engleski pisac strave koji do sada nije prevođen na srspki jezik; taj propust je ove godine ispravi­ la novosadska izdavačka kuća „Orfelin“, koja je domaće ljubitelje fantastike već zadužila izuzet­ no kvalitetnim, lepo ilustrovanim i tvrdo koriče­ nim izdanjima velikog formata, koja su bila po­ svećena stvorenjima srpske mitologije („Srpska mitologija“ I-IV)… Zbirka Blekvudovih novela, pod naslovom „Vrbe“ takođe se pojavljuje u zai­ sta divnom ruhu, među tvrdim koricama, kvali­ tetno štampana, sa dobrim propratnim tekstovi­ ma, i odličnim ilustacijama… Da radost bude još veća, posredi je, zapravo, tek otvaranje jedne nove edicije, pod nazivom „Poetika strave“. Taj poduhvat predstavlja plod saradnje „Orfelina“ i dr Dejana Ognjanovića, čiju je „Poetiku horora“ (zapravo, Ognjanovićevu doktorsku disertaciju), ova izdavač­ ka kuća takođe nedavno objavila… Čitaoci koji Blekvuda nisu čitali u originalu moraće, bar za početak, da poveruju priređivačima da su tri novele predstavljene u ovoj knjizi vrhunac njegovog stvarala­ štva. Kvalitet proze im nipošto neće uliti sumnju.

Blekvudov pripovedački opus, inače, sastavljen je od stotinak priča; osim toga, pisao je i romane, prozu za decu, a za sobom je ostavio i jedan autobiografski spis.

Među glavna obeležja njegovog rada spada fascinacija prirodom – dobar deo priča mu je i smešten u divljinu, čijom je veličanstvenošću i indiferentnošću prema čoveku Blekvud naizmenično oduševljen i užasnut. Druga važna odlika jeste potraga ili su­ sret sa onostranim, koji poprima oblike religijskog iskustva, mimo institucionalizova­ nih doktrina i dogmi…

Prva navedena odlika na najbolji način odslikava se u prve dve novele u ovom izboru – „Vendigo“ i „Vrbe“ – koje, pri tom, imaju i vrlo sličnu strukturu. U prvoj, grupi­ ca prijatelja polazi u divlje planinske predele Kanade, radi lova, a u drugoj se dvojica prijatelja upuštaju u putovanje čamcem po Dunavu, duž celog njegovog toka kroz Evropu. I Kanadske visine, jezera i nepregledne šume, i Dunav i njegova okolina opi­ sani su tako upečatljivo da, maltene, postaju zasebni likovi, a u takvom okruženju,

49/70

dobrano oneobičenom (koliko opisima sa­ mog okruženja, toliko i opisima osećanja ju­ naka prema njemu), doći će i do susreta sa neobjašnjivim, natprirodnim silama: U „Vendigu“, reč je o šumskom demonu kojeg poznaju indijanska predanja, koji može da omađija čoveka, da ga natera da pomah­ nita i privuče ga da mu se pridruži postajući sa njim jedno i gubeći svojstva ljudskog bića…

U „Vrbama“, izvor pretnje je još misterio­ zniji, pokretan čoveku sasvim neshvatljivim motivima, koji do kraja ostaju mistifikovani.

Dvojica prijatelja koji plove najvećom i naj­ lepšom evropskom rekom odlučuju da od putovanja predahnu na malom peskovitom ostrvu na kojem, naizgled, i nema drugih stanovnika osim vrba. Pošto u vodi ugledaju nešto što bi moglo biti i telo davljenika, počinju da im se priviđaju(?) neobične stvari – osećaju nekakvo natprirodno prisustvo – vrbe kao da se kreću, tokom noći?! – a ujutru shvataju da im je neko – ili pre nešto – odnelo jedno veslo, i probušilo čamac, što znači da imaju vrlo male šanse da preži­ ve u nastavku plovidbe…

Osim upečatljivih opisa prirode i natrpirodnih situacija, i atmosfere koja je zgusnuta i dominira nad zapletom i događajima, Blekvudovim novelama snagu daje i ubedljiva psihologija junaka u susretu sa neobjašnjivim – njihova panika, zbunjenost, užas, poku­ šaji da se okuraže i nagli slomovi živaca – sve je to vrlo plastično i ubedljivo opisano.

Naročito su zanimljivi momenti u „Vrbama“, kada se junaci bore sa sopstvenim utiscima, i pokušavaju da objasne neobjašnjivu situaciju u kojoj se nalaze. Sledeći ci­ tati to izvrsno ilustruju: „Ima to neko svojstvo (…) koje je u potpunosti van svakodnevnog iskustva. Ne­ što nepoznato. Zapravo, postoji samo jedan način da se opiše: to je neljudski zvuk, mislim, zvuk potpuno izvan sfere ljudskog.“ I: „Ti misliš, rekao je, da je to duh prirodnih elemenata, a ja sam mislio da su to možda drevni bogovi. Ali sada ti kažem da nije ni jedno ni drugo. To bi bila bića koja je moguće pojmiti, koja su već u nekom odnosu sa ljudima, koja zavise od njih, od ljudskog obožavanja ili žrtvi, dok ova bića nemaju apsolutno ništa s čovečanstvom i sasvim slučajno se upravo na ovom mestu njihov svet dodiruje s našim.“ Ovo Blekvudovo tematizovanje entiteta koji deluje (ili deluju!?) potpuno otuđeno od čovekove perspektive i shvatanja spada i među osnovna izvorišta nadahnuća za

50/70

jednog od najvećih pisaca horora – H. F. Lavkrafta. Šta više, on je tvrdio i da su „Vrbe“ najbolja priča strave ikada napisana…

Treća novela, „Silazak u Egipat“, donekle se razlikuje od prethodnih. Mada je u osnovi ponovo susret sa egzotičnim i velelepnim okruženjem – Egiptom – zastrašuju­ ća pojava sa kojom se pripovedač susreće još je apstraktnija. Osim toga, ovde se, uz pripovedača, pojavljuju i likovi koji se u susretu sa onostranim uopšte i ne užasavaju, već mu, naprotiv, svojevoljno hrle i prepuštaju se…

Pripovedač opisuje svog poznanika Džordža Ajzlija, koji je po odlasku u Egipat doživeo korenitu duhovnu promenu. Isprva mu nije ni bilo jasno šta se to sa Ajzlijem dogodilo – nekada je bio društveno aktivan, ambiciozan, svestran i sposoban čovek, a sada deluje da u njemu nije preostala ni trunka te nekadašnje životnosti, strastve­ nosti i ambicije. Kroz razgovor o njegovim arheološkim aktivnostima u Egiptu, a, još bizarnije, susretom sa njegovim saradnikom, arheologom Molsonom, pripovedač će doći u dodir sa istinom – uspeće da nasluti kako je njegovog prijatelja obuzela Pro­ šlost, Duh Egipta – istinskog, nevidljivog Egipta – kako je u dodiru sa drevnim Duhom izgubio volju i interesovanje za bilo šta savremeno, i efemerno, gubeći, usput, i sebe samog – ono što je do juče smatrao sobom, i što su drugi smatrali njegovom ličnošću – utapajući se u nešto daleko veće, razumom nepojmljivo, i večno… „Sadašnjost je zaboravljena, a prošlost zavladala“, piše pripovedač, „izgubio sam Stvarnost. Naša soba postala je slika na vrhu čiode, u kapi vode, dok je ovaj pod ­ zemni svet koji ju je zamenio bio ogroman.“ Novela obiluje psihodeličnim pasažima, sa još manje opisa događaja u odnosu na prve dve, ali uprkos rasplinutosti i vrlo sporom ritmu, ipak sve vreme drži pažnju, uvlačeći čitaoca u opijenu i vrelu atmosferu drevnog, i vešto dočaravajući borbu iz­ među težnje za održanjem sadašnjeg, ljudskog obličja i svesti, i bekstva i potonuća u impresivno, ali i zastrašujuće Večno… „Pođi s nama“, poručuje Molson pripovedaču, u kreščendu priče. „Izvuci svoj ži­ vot iz đubreta ove uzaludne ružnoće! Dođi nazad i obožavaj sa nama duh Prošlosti.

Prihvati stari, stari sjaj, slavu, neizmerne ideje, predivnu izvesnost, neizrecivo znanje o osnovnim istinama. Sve ti je to i dalje nadohvat ruke; doziva te, večno te doziva; blizu je; privlači te danonoćno… zove, zove, zove…“ Najzad, moglo bi se reći da je opis duhovne promene unutar junaka – opis nje­ govog gubljenja čovečanskih svojstava, njegovog prepuštanja – možda čak i efektniji, širih implikacija, i jeziviji (bivajući istovremeno i primamljiv!) nego li neshvatljivi entiteti iz „Vrba“.

Za svakog ljubitelja horora, ali i svekolike lepe književnosti, dakako, preporučljivo je da uzme u šake ovaj izbor iz Blekvudove zaostavštine, i u slatkim mukama odabe­ re sopstvenog favorita među tri prava pripovedačka dragulja.

Bacite pogled na www.orfelin.info/vrbe.html

51/70

STAR WARS: EPISODE VII

The Force Awakens

,

iz određene perspektive…

Aleksandar Joksimović Kao nekome ko je već dvadeset godina doslovce zaheftan za Ratove zvezda, nije mi strano da težim jednostavnom, linearnom pripovedanju i da priču počinjem od početka. S druge strane, kad porastete uz obe Lukasove trilogije, postane vam pri­ rodno da ne znate gde se taj početak zapravo nalazi. Na tim talasnim dužinama se krije i moj preliminarni opšti utisak o Epizodi VII: pitam se, gde prestaje staro, a gde počinje novo?

Trideset(ak) godina pauze i u našoj i u jednoj dalekoj galaksiji.

Nova, navodno prilično samostalna priča; novi početak, za nove generacije.

Nije ostalo previše mesta sumnji da je Imperija na izvestan način preživela uni­ štenje druge Zvezde smrti; trideset godina nakon radnje Epizode VI, njena nova in­ karnacija nosi ime „Prvi red“. Gde je Imperija, tu su i Pobunjenici, sada poznati kao „Otpor/Pokret otpora“, predvođen iz pozadine generacijom legendarnih junaka s koji­ ma smo odrastali. Nekadašnji pirati, princeze i Džedaji u nastajanju, danas su pirati, generali i gospodari Džedaji. Kako su čudni putevi Sile, uprkos tome što svi želimo da nastavimo da se družimo s Lukom, Lejom, Hanom, robotima….došlo je vreme da se, kako dolikuje, uz početak nove priče upoznamo s novom generacijom heroja.

U pustarama peščanih dina planete Džaku, među artefaktima koji govore o ne­ kim starim, zaboravljenim vremenima, živi Rej. Preživljavajući u surovoj sredini od prodaje delova koje skuplja iz olupina davno oborenih imperijalnih krstarica, Rej je iz­ rasla u sanjara, vrhunskog pilota, odvažnog i hrabrog borca, pravednika. Svakodnev­ no iščekivanje nečega što će doći, ne znamo čega, prekinuto je iznenadnim susre­ tom koji pruža Rej priliku da načini prvi korak u jedan veći svet. Fina upoznajemo kao jurišnika, koji dezertira jer nije želeo da učestvuje u monstruoznostima koje Prvi red sprovodi nad bilo kim ko bi im se našao na putu. U nastojanju da im pobegne, put ga nanosi na Poa Damerona, najboljeg pilota Pokreta otpora. Konačno, ništa manje bit­ ni, zajednički prijatelj troje junaka je Dameronov loptasti droid BB8, koji u svojoj me­ moriji čuva podatke od ključnog značaja za opstanak Pokreta otpora. Pored toga što vezuje trojac protagonista u priči, preslatka narandžasta spravica vrlo lako može po­ stati ono što su do sada bili R2D2 i C3PO – vezivno tkivo čitave sage, svedoci i pri­ povedači zvezdanog epa. Ulogu „čuvara tradicije“ i istorije ću iskoristiti da predstavim bitnog sporednog lika u filmu: Maz Kanata. Predstavnik nepoznate dugovečne rase, Maz je svedok je svih nedaća koje su snalazile galaksiju tokom proteklih vekova: „Siti, Imperija, a sada i Prvi red“….a lagumi u njenoj jazbini kriju neslućene tajne.

52/70

Za kormilom broda sila zla u ovoj epizodi je Kajlo Ren, predvodnik vitezova Rena i sledbenik tamne strane Sile pod kontrolom misterioznog vrhovnog vođe Prvog reda, Snouka. Na čelu vojnih snaga Prvog reda je okrutni general Haks, s kapetanom Fa­ zmom kao izvršnim komandantom njihovih jurišnika.

Konačno, stari (moglo bi se reći i mitski, Rej bi se složila) protagonisti su u globa­ lu, očekivano, svedeni na nivo sporednih junaka. Njihovo prisustvo je neophodno za postavljanje terena novoj generaciji, za davanje početnog impulsa obnovljenoj borbi protiv zla koje ne spava, otiskivanju na sudbinski put ka zvezdama….

Prva reakcija na film mi nije bila jasno definisana zbog načina na koji se staro i novo dovodi u vezu. Kao što se već moglo videti po pojedinim intervjuima s Ejbram­ som i Kenedijevom, ali i kao što smo i mogli naslutiti uzevši u obzir stare filmove – priča je prožeta porodičnim odnosima. Ko je kome brat, sestra, komšija, tetka, teča, otac, baba – mnogo se vremena ulaže upravo u to, i upravo tu (tradicionalno) čuči srž pojedinih likova, što doprinosi njihovoj prijemčivosti, dopadljivosti, ili čak odbojno­ sti. I to mi je u redu, jer je u pitanju jedna od nosećih paradigmi Ratova zvezda.

Naracija Ratova zvezda je kroz šest filmova uvek bila jednostavne strukture: pri­ povedanje je od početka do kraja linearno, uz tek pojedine (isključivo verbalne) izlete u retrospektivu. U Epizodi VII se naziru malko drugačije pripovedačke ambicije, što može biti problematično. Većina ključnih motivatora radnje i samih junaka je posta­ vljena u prošlost, u tridesetogodišnju provaliju, valjda da bi se kasnije, tokom cele tri­ logije, predstavljali gledaocima kroz retrospektivu. Makar se nadam da je tako, jer al­ ternativa bi značila tendenciozno ostavljanje manevarskog prostora raznoraznim stripovima, romanima, crtanim filmovima, itd…

Rekao bih da nemam ništa protiv takvog pristupa, da u njemu ne vidim potenci­ jalni problem. Postoji mogućnost da će čitava trilogija da funkcioniše odlično kao celi­ na, ali da će zbog toga da trpi film kao samostalno delo. Pojedini momenti koji treba da predstavljaju emotivni klimaks ovog filma mi jednostavno nisu ubedljivi onoliko ko­ liko bi želeli da budu (uzmimo za pretpostavku da razmišljam iole „racionalno“, što uglavnom nije slučaj kada su u pitanju Ratovi zvezda, ali se trudim, za svrhe recenzi­ je), jer koreni celog problema leže u periodu pre ovih filmova. Na koji god način se bude odvijalo produbljivanje cele problematike datog klimaksa tokom idućih filmova, neće mi promeniti činjenicu da u ovom filmu posao nije odrađen najspretnije. Za film koji se toliko trudi da bude prvenstveno Epizoda IV, a zatim kroz određene aspekte i Ep. V i Ep. VI, ne uspeva mu ono što su Lukas i saradnici postigli starom trilogijom – da ispriča priču koja se nastavlja na „nešto što se zbilo pre N godina“, ali bez ikakve potrebe da znamo tačno šta se tokom tih N godina zapravo dešavalo (na radost pre­ quel-mrzaca). „Moj bivši učenik, Anakin Skajvoker/Dart Vejder je uništitelj Džedaja i Republike, a usput i je tvoj otac. Kraj priče.“ Nadam se da neko nije do sada pomislio da sam negativno nastrojen prema fil­ mu, zapravo nisam. Dosadašnje tri pocepane bioskopske ulaznice (od kojih su dve

53/70

za projekcije u odvratnom 3D), i verovatno još nekolicina budućih, svedoče u korist toga. Ali eto, neke krupne zamerke su se isprečile, valjda je lakše skliznuti na tu stra­ nu usled nemogućnosti zalaženja u detalje priče. Imam još nekih primedbi, ali ću se na njih vratiti kasnije. Najpre malo priče o onome što me nije ostavilo nimalo ravno­ dušnim, u najpozitivnijem smislu.

Pre svega, emocije koje su evocirane Epizodom VII bez sumnje nije potrebno isticati. Od prvog momenta kad je najavljeno nastavljanje sage, pokušavao sam da zamislim kako će izgledati prvi ponovni susret s Lukom, Lejom, Hanom, Čubakom, droidima, Hiljadugodišnjim sokolom, i ostalima….i uveravam vas, stvarni doživljaj je bio moćniji nego što sam ikada mogao da zamislim. I suze su tekle. A kako i da ne teku kad scenario, pored toga što je solidno napisan, zna kako da ubode posred srca junačkog!

Na stranu pomenute manjkavosti u samoj priči, te pojedina poslovično jednostav­ na rešenja i isforsirani momenti. Likovi (oni koji su dovoljno dobro iskorišćeni) su pi­ sani uverljivo, s dijalozima koji su spontani i dosledni. Rej mi je ubedljivo najpostoja­ nija, s dovoljno prošlosti da doprinese auri misterije, sa zanimljivom sadašnjosti i intrigantnim naznakama onoga što će doći, a što je sve uklopljeno u funkcionalnu ce­ linu. Istovremeno je i jaka i krhka, i kao gledaocu ti je stalo da je pratiš dalje. Jedna mini-sekvenca u njenoj „kolibi“, dok jede mukom zarađeni obrok posmatrajući brodo­ ve koji odlaze s Džakua, ostaje mi urezana kao najupečatljivija, i najbolje definiše Rej za ovaj film. U jednom trenutku ona odlaže posudu s jelom u stranu, i stavlja razlupa­ ni pobunjenički šlem na glavu, dok joj smešak zrači nesputanom dečijom vedrinom, momentalno projektujući na gledaoce snove o avanturi. Istovremeno, uz polet za ot­ krivanjem sveta Rej tokom filma prolazi i kroz druge neizostavne kembelovske faze putovanja: odbijanje poziva, suočavanje sa zveri, te konačnog prihvatanja bremena heroja. Da je Palpatin tu, bez sumnje bi rekao Rej da će njene pustolovine i razvoj u budućim filmovima biti posmatrane s velikim interesovanjem.

Fin i Po su mi slabiji u celoj priči, gde je Po zapravo najgore prošao. Iako ima po­ tencijala kao zeznuti lik koji na neki način predstavlja duhovnog naslednika Hana So­ loa (a nije bezlični klon), ostao je neiskorišćen, ili drugim rečima – iskorišćen u najve­ ćoj meri kao potrčko i pilot po potrebi. U nedavnom intervjuu glumac otkriva da je lik prvobitno trebalo da nastrada već u prvom činu, ali je ekipa na koncu odlučila da ga zadrži. Ovo objašnjava (iako ne opravdava) njegovo klimavo prisustvo u filmu, te po­ tencijalno nagoveštava bolju upotrebu njegovog lika u idućim epizodama. Fin je, s druge strane, sasvim zabavan i dopadljiv lik, iako nisam potpuno ubeđen u njegovu transformaciju iz jurišnika Prvog reda u dobricu. Delovi scenarija koji opisuju modus operandi regrutacije i obuke vojnika Prvog reda mu ne idu na ruku. Ipak, njegova po­ traga za identitetom i životnim ciljem, žrtvovanje, te veza koju ostvaruje s Rej, vero­ vatno prvim stvorenjem koje je pokazalo brigu za njega, te simpatična (iako na mo­ mente previše isforsirana) doza humora koju nosi, čine ga vrednim pažnje.

54/70

Uporedo s Rej, ubedljivo najsimpatičniju auru od svih novih junaka mi ima ranije pomenuta loptasta mehanička pečurkica koja se odaziva na ime „BB8“, što možda nije iznenađujuće uzevši u obzir Lukasovo nasleđe o ljudima degradiranim na nivo ma­ šina, te robotima koje krasi veća ljudskost nego same lju­ de. Uz svu kampanju koju je PR odeljenje Kompanije Volt Dizni mesecima sprovodila, nisam mogao da se oduprem utisku da se veštački gradi uzbuđenje za nečim što možda neće imati realnu potporu u filmu.

Ipak, ovaj droid je toliko simpatičan i blesav, da je definitivno zasenio R2D2 i C3PO u ovom filmu. (Zbog toga slutim da bi mogao bespovratno da preotme štafetu „svedoka dešavanja“ koju je dvojac nosio tokom šest prethodnih epizoda, i koju, po mom mišljenju, i dalje treba da nosi). Oduševljen sam koliko jedan robot u obliku loptice koja ispušta tri tona može da ispolji emocija, da izvodi nešto što bi se komotno moglo nazvati mimikom, da evocira i radost i tugu.

Pored uvođenja novih likova, drugi jak adut scenarija se ogleda u baratanju sta­ rim junacima, i najbitnije – u susretu dve generacije, njihovom dijalogu. Upravo tu, u citatima, parafrazama, (auto)referencijalnosti, metamomentima, kriju se oni najsuptil­ niji i najupečatljiviji osvrti na stare filmove, koji mi vrede neuporedivo više od bilo ka­ kvog direktnog kopiranja elemenata zapleta. Neki od njih su vizuelni: Rej koja živi od rastavljanja razlupanih Zvezdanih razarača; Han Solo koji u istoj prostorji u kojoj se tridesetak godina ranije smejao Obi Vanu i njegovoj priči o Sili sada pripoveda „klinci­ ma“ o tome da je Sila stvarna; opet Han, koji u borbi s piratima i svemirskim krakeni­ ma podseća publiku ko je zapravo prvi pucao. Neki od omaža su verbalni: Rej veruje da je Luk Skajvoker mit; legendarna kršina koja je sposobna da preleti Keselsku tra­ su za manje od četrnaest parseka; odvod za otpad i sabijač đubreta. Bilo da su refe­ rence vizuelne ili verbalne, gotovo sve su tako suptilne, spontane, i neopterećujuće za narativ, da predstavljaju pravu poslasticu za obožavatelje. Svakako nema svrhe navoditi ih sve, ali bih istakao samo jednu od koje mi je već dva puta prepuklo srce.

U jednom trenutku, u bazi Pokreta otpora, prisećajući se jedne blesave opaske iz Po­ vratka Džedaja, Han pita Leju: „Nije sve bilo toliko loše, zar ne?“. Stara garda komu­ nicira s publikom mnogo prefinjenije nego novi klinci, i suptilno bude uspomene iz protekle ere. A suza teče li teče….

Ono sto je zajedničko i staroj i novoj ekipi je što nažalost s obe strane postoji ne­ kolicina (glavnih ili sporednih) likova koji nisu dobro iskorišćeni, ili su gotovo u potpu­ nosti protraćeni. Za neke od likova me u principu nije ni malo briga, te me stoga ni ne dotiče u posebnoj meri što nisu uopšte iskorišćeni. Za neke sam ipak veoma vezan, već dvadeset godina zapravo, i prilično mi smeta kad vidim da im je dato dovoljno prostora, ali da se ne bi uopšte primetilo da ih nema ukoliko bi ih neko maknuo.

55/70

Kao što znamo, u Ratovima zvezda se ne vrti sve oko likova. Štaviše, ako je išta bitno, to su pompeznost, epika, eksplozije, barokno velika oružja, heroji veći od živo­ ta koji su spremni da po svaku cenu stanu na put apsolutnom zlu, ili izbave prijatelje iz kandži zveri. U Epizodi VII takve materije ne manjka, a pojedini detalji su toliko am­ biciozno epski da bez pogovora mogu da stanu rame uz rame s najluđim Lukasovim idejama (što je veliki poduhvat). Svemirske borbe su se za potrebe ovog filma pretvo­ rile u vazdušne borbe, u kojima je Lukasovo oponašanje dogfighta iz Drugog svet­ skog rata ponovo ugledalo svetlo dana. I „novo“ oružje masivnog uništenja kojim Prvi red preti da baci galaksiju na kolena….Lukasova stara kovanica Starkiller je našla pravu primenu; a tek da je osoba koja je svojevremeno za potrebe srpskog prevoda skovala izraz „Zvezdani razarač“ (Imperijalna krstarica: Star destroyer, orig.) znala da nas ovako nešto očekuje, bez sumnje bi sačuvala taj izraz za kasnije.

Na kraju krajeva, neizostavno je pomenuti da, u obrascu koji Epizodu IV posma­ tra kao kaubojac u svemiru, s primesama samurajštine – Epizoda VII postaje ni ma­ nje ni više nego piratska avantura u svemiru! Sve je tu: Tortuga, Krakeni, iskrcavanje s jedrenjaka koji plovi pod punim mesecom, kovčeg s blagom, mapa koja vodi do iz­ gubljenog odredišta…. obogaćeno vrlo suptilnom, neočekivanom, i fantastičnom pri­ mesom arturijanske legende, potrage za Kamelotom. Lukasovski romantizam par ek­ selans, ima li išta epskije od toga?

Ono sto me je takođe iznenadilo jeste upotreba elemenata iz počivšeg „Prošire­ nog univerzuma“ (danas poznatog kao „Legende“) – buljuka knjiga, stripova i sličnih sporednih materijala čije su priče otišle na doboš po prodaji Lukasfilma Dizniju. Neću elaborirati o uticaju elemenata preuzetih iz „Legendi“ na ovu priču. Za sada je dovolj­ no pomenuti da se radi o stvarima poput Hanovog i Lejinog potomstva, titanskog oru­ žanog arsenala Imperije koja je preživela Povratak Džedaja, „reformi“ koje je Luk uveo u red Džedaja… što je verovatno preuzeto iz ranijih klasičnih (prvenstveno) ro­ mana (ali) i stripova!

Sličnosti s postojećim materijalima svakako ne prestaju pričom o „Legendama“.

Veliki broj elemenata zapleta, motiva, odluka, čak i replika preuzet je iz starih filmova na gotovo. Dugovečno stvorenje s pećinom koja krije generacijske tajne; početak zvezdane avanture na peščanoj planeti; opis protagonist(kinj)e koji je dat u uvodnom pasusu; najbolji pilot u galaksiji; negativac pod crnom kacigom; pangalaktički pla­ net-blaster; predavanja Lukove svetlosne sablje narednoj generaciji… zvuči li pozna­ to? Da, jedno od gorućih pitanja koje preti da evoluira u jedan od nekoliko jakih ne­ povoljnih utisaka o filmu, prelama se kroz sledeću prizmu: da li će novi pripovedači, bili oni R2 i 3PO ili BB8, da pričaju priču istovetnu onoj koju smo kroz višegodišnje gledanje ogulili s brojnih VHS traka, DVD i Laser Discova? Ako iole poznajete pret­ hodne filmove (a naročito staru trilogiju), u pozadini radnje, zapletu, velikom broju po­ jedinačnih scena i motiva Epizode VII, uočićete nešto što se, u zavisnosti od toga koju stranu odaberete, može nazvati ili velikom sličnošću, ili kopiranjem (kloniranjem?); u bilo kom slučaju, nešto što prevazilazi granice puke referencijalnosti i omaža.

56/70

I Lukas je svojevremeno u novoj trilogiji uvodio paralele, i tako nešto je neopho­ dan gradivni element epske sage koja priča o generacijama. Ali, po mom mišljenju, Lukas je takve stvari upotrebljavao mnogo suptilnije (misli se, naravno, na idejni nivo; druga priča je kako mu je izvedba pošla za rukom), dok u Epizodi VII govorimo o go­ tovo direktnom kopiranju. Ostaje nada da je takav pristup nametnut za prvi film od strane pogonske mašinerije Kompanije Volt Dizni, nakon procene da igra na tu kartu implicira brisanje bilo kakvog rizika iz lansiranja nove sage, te da će, uslovljen inerci­ jom entuzijazma nakon Epizode VII, zaplet narednih filmova biti manje vezan za rad­ nju ranijih filmova. Mada, sudeći po reakcijama širokog auditorijuma, korpus oboža­ vatelja ni da ne pominjem, zapitam se da nije zapravo najbolje za „opstanak sage“ da se jednostavno doveka reciklira poznati materijal….

I još nekoliko problema, pa da raskrstimo kako valja s negativnim utiscima. Naj­ pre, glavni negativac i cela njegova osnova: nisam dovoljno ubeđen u priču o njego­ voj ličnoj istoriji, te samim tim ne uspevam da budem nešto posebno emotivno inve­ stiran. Iskreno, mislim da su prebrzo otkrili mnogo toga vezano za njega, nisu nam dali dovoljno vremena da se naviknemo na njega, da nas zaintrigiraju njegova pojava i turbulentna prošlost. A sličnu primedbu imam i na upotrebu pojedinih protagonista: „prebrzo“ je epitet koji bih rado nalepio na razvojne putanje pojedinih junaka.

Još jedan bitan problem je što „teritorijalna podela“ galaksije nije najsrećnije defi­ nisana. Dobro, shvatamo da je na delu nekakva podela na Prvi red, Republiku, Ot­ por, itd. ali je za moj ukus to sve previše šturo predstavljeno, i možda se previše oslanja na raznorazne prateće materijale (romane, stripove, video igre…) Bez sum­ nje će se dosta toga razjasniti u sledećim epizodama, a i fanovima Ratova zvezda ni­ kako nije strano da dodatne informacije traže po internetima i drugim medijima. Ali ako već govorimo o filmu kao celini, tako nešto mi smeta. Postojeće rešenje s vrlo šturim naznakama o stanju stvari koje su date kroz dijalog može da prođe, ali je mo­ glo biti mnogo bolje.

Nešto što bi mooožda moglo da se zavede kao zamerka, a zapravo je samo pita­ nje navike, jeste to što nam film predstavlja nekolicinu novih planeta, i mnoštvo novih rasa i čudovišta. Recimo, svaka planeta u filmu je do sada neviđena, i vrlo mali broj rasa vanzemaljaca koji su izbačeni u prvi plan je ranije viđen. To naravno nije samo po sebi loše, niti išta novo za Ratove zvezda, štaviše; ali ako govorimo o prelazima među trilogijama, donekle mi je sputan onaj momentalni osećaj homogenosti, koji mi nije falio kod Lukasa. S druge strane, recimo, u inat zlobnicima koji govore kako je Epizoda VII svojevrsni mini-reboot Ratova zvezda, koji se svesno odriče nove Luka­ sove trilogije, i šta sve ne – ne brigajte, to su koještarije. Neočekivani namig novoj tri­ logiji se javlja već na samom početku filma, kroz pomen ravnoteže u Sili (ali budite spokojni, puristi – ni pomena o Midiklorijanima!). Potom se, recimo, pominju armija klonova (posredna) i Siti (neposredna referenca), sasvim dovoljno za priču koju više od 50 godina deli od radnje nove Lukasove trilogije. Mogućnosti koje se otvaraju

57/70

identifikacijom Lukovog novog prebivališta, te potencijalnim razrešenjem misterije vr­ hovnog vođe Prvog reda, nagoveštavaju potencijal za još jače povezivanje s čitavom Lukasovom sagom, što je i jedini logični potez koji nova uprava treba da povuče.

Nepogrešivi i opštevoljeni kohezivni element svih filmova, drugi glavni pripove­ dački činilac cele sage, potiče s ove strane ekrana, i svoju magiju projektuje iz poza­ dine. Sveprisutni i svemoćni Džon Vilijams se takođe vratio, i još jednom potvrdio svoj jedinstveni odnos s Ratovima zvezda. Iako, nerado tvrdim, kompozicije iz Epizo­ de VII tokom gledanja ne udaraju snagom onih iz prethodnih šest filmova, doprinos opštoj atmosferi je nezamenljiv i momenatlno prepoznatljiv, a nove glavne teme i mo­ tivi se lako ističu (osim kada su zagušene montažom zvuka koja je na momente više naklonjena efektima i eksplozijama).

U maniru tada novog početka s Epi­ zodom I, gotovo kompletna muzička po­ dloga Epizode VII je nova, s novim tema­ ma i motivima, uz citiranje starih samo tamo gde je potrebno. Džej Džej Ejbrams je rekao u jednom skorašnjem intervjuu: „Džon Vilijams piše emocije“, i zaista, kako da vam ne skoči adrenalin uz ener­ gični „Marš Pokreta otpora“, kako da ne budete dirnuti razdraganom temom po­ svećenom Rej, odmerenim citiranjem teme „Han Solo i princeza“ pri susretu dvoje legendarnih junaka? Kako da se ne naježite onakvim muzičkim zaključ­ kom, koji već tradicionalno samostalno (uz sliku, naravno) dočarava atmosferu, Lukasovim rečima: „u maniru nemih fil­ mova.“ Interesantna je i sedma inkarnacija glavne teme Ratova zvezda koja je – za razli­ ku od nove Lukasove trilogije gde je imala prilično homogen tretman kroz sva tri filma – aranžirana tako da nepogrešivo podseća na one iz starih filmova. Štaviše, baš apropo glavne teme, koja je ono prvo što nam eksplodira pred očima, skoro sam nai­ šao na jedan interesantan citat iz knjige Džon Vilijams, Holivudski muzički alhemičar (2011) francuskog profesora Aleksandra Tilskija: „Već za prve note, [Vilijams] okuplja timbales, činele i limene duvačke instrumen­ te, koje bismo prvenstveno povezali s nekim velikim finalom. Tih prvih nekoliko se­ kundi sačinjavaju otvaranje i završnicu koji se podudaraju, kroz istovremeni veliki prasak i zaključnu eksploziju (….) Vilijams kao da nam poručuje: jedna epoha je u

58/70

ovom trenutku okončana, a druga počinje, i vi ste svedoci tome; poslušajte je, i po­ gledajte, jer ona se odvija u ovom trenutku.“ Stoga, čime bolje zaokružiti priču započetu pitanjem: „Gde je ovde početak, a gde kraj“? Jedna priča je gotova: Ratovi zvezda vođeni Lukasom i saradnicima; priča o dve generacije Skajvokera i njihovim saputnicima. Nova priča počinje; nova priča je ono što je relevantno sada, u ovom trenutku. Stoga, za kraj, uprkos pomenutim manj­ kavostima, od kojih se mnoge mogu naći i u Lukasovim filmovima, bilo bi u najmanju ruku nefer reći da nisam zadovoljan Epizodom VII. Ako ništa drugo – zbog svih emo­ cija. A gde je čitava sinteza vizuelnih i zvučnih momenata koji nepogrešivo evociraju uspomenu na stare filmove, karakteristična „opipljiva stvarnost“, prelepa fotografija koje ne manjka, muzička podloga, spontani humor, vedrina čak i oko momenata naj­ većeg čemera, avanturistički duh i epika… sve ono što krasi Ratove zvezda koje voli­ mo. Nova priča je, uprkos pojedinim manama, ispunila očekivanja.

Epizoda VII ponovo budi onaj jedinstveni duh svemirske avanture, ono „dete u meni“, kao i interesovanje za ono što će se dešavati dalje. Luk kao najveći Džedaj svih vremena, koji podučava nove naraštaje putevima Sile, misterija vrhovnog vođe Snouka i Prvog reda, porodična istorija, Nova Republika… Ako vas nimalo ne zanima odgovor na ova i ostala pitanja, onda ovo nisu droidi koje tražite; produžite dalje.

Ali koliko god bio pozitivan po pitanju Epizode VII, jedna velika tema za diskusiju je neizostavna, za sve gledaoce, obožavatelje, bilo koga. Ako se (prvenstveno) kritič­ ki (ali očigledno i) finansijski uspeh Ratova zvezda uveliko bazira na još malo pa do­ slovce kopi-pejstu originalnih filmova (po pitanju zapleta, dakle) – šta to onda za pu­ bliku, za „fanove“ zapravo predstavlja pojam „pravi Ratovi zvezda“?

A dok ne dođemo do nekog odgovora na to pitanje, prepustimo se magiji: uživaj­ mo u Epizodi VII.

59/70

DŽESIKA DŽOUNS A.K.A. Njujorško draguljče Marija Pajković Fanovi „Derdevila“ su sa nestrpljenjem čekali najnoviju Marvelovu seriju, sa samo jednim pitanjem na umu: Da li je moguće ispratiti postavljeni standard? Kada je Netfliks objavio svih trinaest epizoda 20. novembra, Marvelovci su se počeli opuštati.

Već u prvoj epizodi bilo je jasno da, iako Džesika Džouns ima na mnogo čemu poza­ vidjeti „Derdevilu“, bar nije u kategoriji druge sezone „Pravog detektiva“.

Džesiki u prilog ide što je od Metjua Mardoka mlađa čitavih 37 godina, uzevši da je prvi broj Aliasa, stripa preko kog smo je upoznali, objavljen 2001. godine. Stoga ti­ nejdž Džesiki i ABCu, studiju iz kog je ponikla serija, opraštamo sitne grijehe, poput toga što njen lik unapređuje radnju znatno rjeđe od sporednih, i što joj se ponekad potkradaju klišei. Kristini Riter, glumici koja je tumači u seriji, i scenaristima s druge strane treba oprostiti što glumačka ekspresivnost, i maštovitost replika, odnosno ne­ dostatak istih, umiju da nas izbace iz momenta.

Marvelova Džesika Džouns ima i pregršt vrlina, kojima nas je kupila već u prvim trejlerima. Moja najveća zamjerka bi morala biti što sam čekala muziku sličnu onoj iz trejlera do 33. minuta poslednje epizode.

Marvel nas je ovdje prijatno iznenadio odlukom da nasilje mahom premjesti u sferu psihološkog, ostavljajući taman dovoljno tuča po barovima i ulicama grada.

Džesika je hodajući haos, koji ima užasan ukus za oblačenje, još gori za alkohol, a možda najgori za klijente. Jednostavno, ona je podjednako loš superheroj kao što bi­

60/70

smo i mi bili na njenom mjestu. Upravo to je i čini idealnom za Hels Kičen, naselje Njujorka u kojem je radnja smještena.

Ironija karijere Kristin Riter leži u biseru iz mlađih dana, kada je glumila sporednu ulogu u tinejdžerskoj noar detektivskoj seriji (i filmu), Veronika Mars. Sada, u sličnom žanru za malo stariju publiku, Riter napokon glumi titularnu privatnu istražiteljku. Mo­ ram priznati, to čini krajnje ubjedljivo. Za razliku od Metjua Mardoka, kojem je zakon na prvom mjestu, Džesika Džouns se šeta po liniji između prihvatljivog i ilegalnog po­ našanja. Kada u prvoj epizodi, „AKA Žensko veče“, naglavačke izbaci podivljalog kli­ jenta kroz staklena vrata svog stana / kancelarije, ne ostavlja puno prostora za prei­ spitivanje njene efektivnosti u izabranoj profesiji.

Stripovska Džesika je svoj superherojski život započela, kao što to kod Marvela če­ sto biva, nesrećom u djetinjstvu. Pri povratku iz Dizni Vorlda, radioaktivna saobraćajka u kojoj su nastradali njeni roditelji i mlađi brat dala joj je prilično jednostavne supermoći – izuzetnu snagu, relativnu otpornost, i moć letenja, koja je u ekranizaciji opisana više kao impresivna sposobnost skakanja. Usvojena od strane porodice Džouns (Voker u seriji), Džesikino odrastanje nije bilo pretjerano obojeno novim moćima.

Nakon što je prisustvovala obračunu između Spajdermena i Sendmena tokom srednjoškolskih dana, prikazala se svijetu Marvelovog univerzuma kao superheroina Dragulj. Fanovi stripa su zasigurno primijetili referencu na ovaj pseudonim kada u se­ riji njena sestra, Patriša Voker (Rejčel Tejlor), Triš od milja, predlaže plavo-bijeli ko­ stim sa ljubičastim draguljem, identičan onom iz stripova. Naravno, novoj Džesiki ne bi palo na pamet da se bori protiv kriminala u šarenom kombinezonu bez bretela.

Džesikinoj narednoj personi, Viteškinji, nije posvećeno ni toliko prostora u seriji, a dešavanja između ta dva alterega su znatno izmijenjena. Kao što je učinio u Derde­ vilu, Marvel u prvi plan stavlja jednog, moćnog protivnika, koji je na neki način pove­ zan sa ostalim problematičarima. Prvi slučaj koji pratimo od početka obilježiće deša­ vanja čitave sezone, a prva djevojka kojoj naš heroj pomaže, i koja ostaje ključna do kraja, je Karen Pejdž. Pardon, ne, to je iz Derdevila. Prva djevojka kojoj naša heroina pomaže, i koja ostaje ključna do kraja, je Houp Šlotman (Erin Morijarti).

Slučaj Houp Šlotman nas vodi do mog apsolutnog ljubimca, Ljubičastog čovjeka, Kilgrejva, kog glumi uvijek izvanredni Dejvid Tenant. Stripovska ljubičasta boja kože nije prenešena u seriju, već je zamijenjena odijelima – mada su nam kreatori u po­ slednjih par scena ipak bacili kosku kratkom promjenom u boji Kilgrejvove kože.

Iako je dugo vjerovala da je Kilgrejv – takođe osoba sa nadljudskim moćima, ali daleko od superheroja – mrtav, nakon još jedne saobraćajke (Marvel strastveno voli saobraćajne nesreće), Džesika kroz ovaj slučaj saznaje da je, u stvari, živ (krajnje šokantno i neočekivano). Naš prvi susret sa Kilgrejvom na ekranu dolazi čak i ranije, u vidu njegovog lajtmotiva, ljubičastog svjetla, koje ispunjava Džesikine flešbekove.

Trauma koju je Džesika doživjela direktno je vezana za Kilgrejvovu moć, kontrolu uma, za koju znatno kasnije saznajemo da funkcioniše kao virus. Naša heroina je

61/70

provela osam mjeseci kao Kilgrejvova igračka, i jedino što ju je spasilo iz njegovih lju­ bičastih kandži je šok ubistva koje je izvela pod njegovim uticajem. Taj događaj pred­ stavlja glavnu razliku između stripa i serije – u prvoj verziji Kilgrejv šalje Džesiku da ubije Derdevila, nakon čega joj Osvjetnici pomažu da se otrgne njegovoj kontroli.

Ipak, ostanak pri originalu bi značio znatno ranije preklapanje serija nego što Marvelu odgovara.

Marvelova Džesika Džouns uspješno izbjegava pomen Derdevila, ali izlazi nam u susret u pogledu neizostavnog Luka Kejdža, kojeg je Kilgrejvov uticaj na Džesiku ostavio udovcem. Majk Kolter glumi Kejdža, superheroja sa neprobojnom kožom i nadljudskom snagom kojeg Marvel planira narednog da prikaže u zasebnom serijalu. Čovjek od malo riječi, ali sa moćnom pojavom, Kejdž više služi kao Džesikin pomoć­ nik na putu ka emotivnom razvoju. Njihova priča je puna komplikacija, a na ekranu im nedostaje hemije, no to djeluje kao ustupak koji je Marvel morao napraviti kako im ne bi ponestalo materijala za još koju seriju.

Kilgrejv je fascinantan lik u ovoj seriji na sličan način kao što je to bio Kingpin u prošloj. Traumatično djetinjstvo (Marvelov drugi narativni miljenik), ostavilo ga je ne­ sposobnog da se nosi sa svojim moćima, životom i ljudima. Od malih nogu naviknut da mu se svaka želja ispunjava čim je izgovori (zahvaljujući moćima, ne roditeljima koji su ga razmazili), Kilgrejv se teško nosi sa Džesikinim odlaskom, i tokom sezone čini sve kako bi je povratio. To, naravno, uključuje manipulaciju nad bar oko 80 posto ljudi sa kojima Džesika dolazi u kontakt.

Od likova pod dejstvom ljubičastog virusa, jedan od bitnijih je policajac Vil Simp­ son (Vil Treval) – visok, plav, i do kraja serije potpuno psihotičan. Jednom riječju – Nuklearka. Ili se bar tome svi nadamo. Simpsona upoznajemo pri pokušaju da ubije Triš Voker, da bi se taj odnos kasnije pretvorio u romansu. Simpson i Voker nemaju puno toga zajedničkog, osim toga što nemaju moći, imaju iskustva sa tuđim super­ moćima i žele da zaustave Kilgrejva. Iako to zvuči kao dovoljno stvari koje ih pove­ zuju, likovi ne bi mogli biti različitiji. Triš Voker služi kao balans, pandan i glas razuma haotičnoj Džesiki, dok se Simpson razvija u potpuno sumanutog supervojnika i be­ skrupuloznog ubicu, sličnog Kilgrejvu. To ga, naravno, čini mojim drugim ljubimcem.

Broj sjajnih likova koje je teško smjestiti u kategoriju dobrica i zlikovaca je apso­ lutno doprinio atmosferi psihološkog trilera na koju su autori serije ciljali. Recimo, u stripu smo se navikli na advokata Džerija Hogarta, dok je serija unijela malu izmjenu.

Advokatica Džeri Hogart, koju glumi Keri-En Mos (Triniti iz Matriksa), lik je koji sjedi na dvije stolice. Ponekad je volimo i saosjećamo sa poteškoćama na koje nailazi u svom razvodu, a ponekad je prosto lažljiva, samoživa manipulatorka koja je oslobodi­ la Kilgrejva taman kad smo ga imali u šaci.

Malkom Dukas, Džesikin komšija, narkoman i propalica, kojeg fantastično glumi Eka Darvil, prelazi iz neutralnog do negativnog do pozitivnog lika u samo trinaest epi­ zoda. Majstorski izvedeno, i ni u jednom momentu iole izvještačeno. Sloboda koju su

62/70

scenaristi imali sa ovim likom, uzevši da ne postoji u stripovima, neopisivo je dobro iskorišćena.

Svi likovi su na neki način povezani sa Kilgrejvom. Iako ga je teško zamijeniti za pozitivca, postoje momenti kada stvarno navijamo za završetak u kojem Kilgrejv pro­ nalazi sreću, srodnu dušu, koristi svoje moći za dobro, ili bilo šta što mu dozvoljava da nastavi da postoji u tom univerzumu. Autori serije su nam se opasno poigrali sa emocijama kada su Džesiku postavili kao Kilgrejvovu učiteljicu herojstva. Na minut smo možda čak i pomislili da će se stvari preokrenuti. Nažalost, Džesika nam u po­ slednjoj epizodi krade svaku nadu.

Ponovno pojavljivanje Rozario Doson u ulozi medicinske sestre Kler Templ iz Der­ devila, mali Kapetan Amerika koji trči po parku, pominjanje „velikog zelenog tipa i nje­ gove ekipe“, i Džesikina klijentkinja koja joj zamjera potencijalno učešće u razaranju Njujorka, pomažu nam da ne zaboravimo pravila svijeta u kojem se radnja dešava.

Pored silnih spojlera, ostalo je mnogo nedorečenog. Čitav razvoj Kilgrejva, Houp Šlotman, Nuklearke, pa čak i Triš Voker; razni načini na koje Džesika reaguje na priti­ sak iz okruženja, i njen psihološki napredak i spremnost za žrtvovanje; sve su priče koje se moraju doživjeti. Najveći pogodak ove serije je u interesovanju koje budi za sve svoje likove, što je poduhvat za koje je drugima potrebno po preko pet sezona.

Nijedna epizoda nije bila promašena. Nijedna nije odlutala sa puta kojim želimo da priča ide. Nijedan lik nije bio slučajan. Posle Džesike Džouns, čak sam i više uzbuđe­ na zbog narednih serija koje nam Marvel priprema.

63/70

To dolazi (It Follows) Kristina Đuković Pre interneta se dešavalo da neko od nas postane nesrećni dobitnik pisma koje si morao da prepisuješ i proslediš no­ vim adresanatima ne bi li izbegao prokletstvo usled prekidanja lan­ ca. U globalizovanom svetu pasivne cirkulacije svega i svačega – od bolesti do ideja, reditelj i scenarista filma To dolazi Dejvid Robert Mičel ovu igru prosleđivanja podiže na novi nivo patentirajući sveže poglavlje ti­ nejdžerskog horora kao šipurak pun savre­ mene anksioznosti, otuđenja i melanho­ lije.

Kako je to već ranije poentirano, seks u horor filmu nikako ne izlazi na dobro, a glavnoj junakinji filma devetnaestogodišnjoj Džej upravo intiman čin sa Hjuom kojeg tek što je upoznala donosi dnevno-noćnu moru.

Naime, Hju joj ubrzo objasni da joj je preneo to nešto i da je jedini način da skine bedu s vrata da stvar prosledi dalje. Naravno, putem seksa. U naslovu filma apostrofirano kao to, ova seksualno prenosiva muka zapravo su progonioci koji po svojoj sporosti i inertnosti podsećaju na zombije, po činjenici da mogu biti bilo koja osoba iz mase – na kradljivce tela, dok ih nevidljivost za bilo koga van lanca prosleđivanja smešta u prostor iracio­ nalnog koji reditelj najviše i istražuje crpeći odatle snagu rečima neuhvatljive premise filma.

Iako niskobudžetni film, To dolazi je snimljen, kako to kaže i sam reditelj, tako da izgleda elegantnije i skuplje. Zapravo, ono što deluje “skuplje” je sam osećaj da gle­ date horor klasik koji je nekim čudom snimljen prošle godine, a ne tokom prošlih de­ kada – osećaj koji reditelj svesno potkrepljuje retro detaljima koji provejavaju filmom.

64/70

Mičel koristi puste ulice, dvorišta i parkiće u predgrađu Detroita kao sablasno-melan­ holičnu scenografiju za mučno povlačenje pred nepoznatim progoniocima prizivajući u sećanje postapokaliptičnu usamljenost iz Noći živih mrtvaca. Muzika koju su mnogi poredili sa iracionalnom jezom u notnom zapisu za Noć veštica i montaža koja zama­ gljuje vremenski protok doprinoseći fredikrugerovskom bezizlazu sna u snu ukompo­ novani su u uverljiv i napet svet snolike urbane strave.

Pored činjenice da crpi inspiraciju iz ovih klasika horor filma iako ih nigde ne kopira, Mičel nastavlja i putem tinejdžerske komedije na koji je zakoračio svojim debijem, The Myth of the American Sleepover. Tako Pol, godinama unazad zaljubljen u Džej, ne može da vam ne navuče osmeh na lice nudeći se da oslobodi svoju prvu simpatiju tako što će, zbog seksa, staviti glavu u torbu. Konstantna napetost u paranoičnom prepo­ znavanju progonioca u svakom strancu takođe nalazi oduška kroz komične detalje po­ put scene u kojoj, već sluđen paranojom, Hju pomisli da vidi stalkera u čudnoj prolazni­ ci koja nosi ogromnu lubenicu. Izvežban da u prolaznicima traži eventualne pripadnike natprirodne sile koja ga proganja, Hju je već stvorio određeni foto-robot u koji sasvim očigledno spadaju osobe označene nekim grotesknim detaljem.

O prirodi, poreklu i mehanizmu po kom funkcionišu pripadnici “to” svite nema previ­ še objašnjenja u filmu, ali svaki statista odabran da glumi emanaciju tog nepoznatog entiteta pažljivo je režiran po matrici groteskne fizičke pojavnosti. Mičel naglašava oro­ nulost ili neproporcionalnost tela ovih bića, njihovu bestidnu i pasivnu razodevenost, za­ puštenost donjeg veša i mračnu raspojasanost njihovih fizioloških potreba kako bi na­ glasio groteskno ogoljenu intimu. Strah i odbojnost su, kao što je to slučaj sa prikazama iz halucinacija agenta Dejla Kupera, utemeljeni u iščašenoj logici snova, a seks koji ima ulogu pokretača i potencijalnog razrešenja ove more, kao rastegljiv motiv pruža se i do svog dugog zastrašujućeg kraja – fizičkog propadanja i smrti.

Avanturistička matrica deluje kao najslabija karika budući da je grupa prijatelja koja pomaže Džej često više u funkciji pravljenja dobre kompozicije u kadru nego što ima konkretnu ulogu u često ad hok sprovođenoj strategiji odbrane glavne junakinje.

U velikoj meri, to je ceh koji je vredelo platiti budući da, kao scenarista, Mičel izbega­ va preterano objašnjavanje porekla, mehanizma i, na kraju krajeva, smisla zla koje, poput žute magle iz Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka, mili za njegovim junacima ostajući otvoren za brojna tumačenja i, pre svega, potpuno prepuštanje ljubavnoj pe­ smi za horor film.

65/70

U mojoj glavi (Inside Out) Kristina Đuković Iako do kraja godine ima još vremena za sastavljanje lista najboljih filmova, ovo­ godišnji poduhvat Studija za animaciju Piksar, film U mojoj glavi, već je zauzeo poča­ sno mesto, dok ga vidovitiji nazivaju budućim klasikom kakvim se danas smatra Ča­ robnjak iz Oza. Od Priče o igračkama iz 1995. godi­ ne, pa sve do 2009. kada je Piksar doži­ veo svoj vrhunac premijerom filma Do neba na Kanskom festivalu – prvom u istoriji za kompjuterski animirani film, ovaj tim animatora, scenarista i reditelja postao je pojam poput Diznija, a da se pritom ne oslanja na junake, pa čak ni na tipske odnose iz klasičnih bajki. Ne insi­ stirajući na pojedinačnom autoru ili lite­ rarnom narativu, ovaj kalifornijski studio postao je zasebna filmska planeta sa koje dolaze junaci poput Šerifa Vudija, Baz Laj­ tera, Volija ili Nema i čine da osetimo kao da ih znamo oduvek.

Njihov petnaesti film, U mojoj glavi pojavio se u pravom trenutku, nakon dve go­ dine nešto slabije produkcije ove fabrike modernih bajki, a kao novo poglavlje čija je glavna odlika kombinacija složenog koncepta i jednostavne priče o napuštanju detinj­ stva. Konceptualnost filma sastoji se u činjenici da se radnja zbiva u glavi jedanae­ stogodišnje devojčice Rajli tako da su glavni junaci bazične emocije koje iz svog šta­ ba, doslovno organizovanog oko konzole, upravljaju Rajlinim unutrašnjim životom i, gledano od spolja – čine je devojčicom kakva jeste. Problem nastaje kada se ona sa roditeljima preseli iz Minesote u San Francisko i, usled teškoća uklapanja u novu sre­ dinu, svom štabu na čelu sa dotadašnjim šefom Radošću, počne da zadaje proble­ me.

Iako po prirodi apstraktni pojmovi, Radost, Tuga, Bes, Gađenje i Strah, savršeno funkcionišu kao junaci u filmu. Odbacivši antropomorfizaciju kao najčešći i, u novijim animiranim filmovima, lenj način svođenja svega na ljudsku, a zapravo banalnu meru, autori filma na čelu sa rediteljem Pitom Dokterom, svaku emociju grade kao karikaturu njene glavne manifestacije uz šaljivu vizuelnu stilizaciju – tako je Bes kao i oni koje obuzima – crven, sav na ćoše, poput cigle koja svako malo plane, dok je Ra­ dost, kao oni koji od nje sijaju – žuta i svojim bodrim pokretima pravi oblik zvezde.

Tuga je bucmasta suza koja se mlohavo povlači po štabu čineći da poplavi sve što dotakne, dok se usukani strah, oblika napetog nerva iscrpljuje u prevencijama mogu­

66/70

ćih opasnosti na koje Gađenje snobovski frkće svojom zelenom aurom. Neposred­ nost ovih tipskih karaktera duhovito je izbrušena i njihovim replikama tako da napo­ sletku deluju kao vešto komponovan grupni junak poput Snežaninih sedam patuljaka.

Iracionalnost koja neizbežno ide uz priču o pokušaju ovog malog štaba da spase Rajlin unutrašnji svet od naglog raspadanja tako što popravlja i održava segmente ličnosti predstavljene kao ostrvo porodice, ostrvo prijateljstva ili (omiljeno) ostrvo lu­ dorija, sačuvana je pretvaranjem apstraktne simbolike u razigranu lucidnost Luisa Kerola, nadrealni humor Harmsa i halucinantnost Dalijevih unutrašnjih pejzaža kroz koji promiču već sada legendarni sporedni junaci poput zaboravljenog izmišljenog prijatelja Bing Bonga. Međutim, tek kada se Radost i Tuga, izbačene iz svojih pozicija u glavnom štabu, upute kroz tako stvoreni svet, U mojoj glavi dobija epsku dimenziju samootkrivanja kakvu nalazimo u svim velikim bajkama poput Čarobnjaka iz Oza. Ovaj film doslovno zaumnog koncepta ostaće upamćen i po potpuno neočekiva­ nom razrešenju koje ne podmiruje srećan kraj, već pokušava da ga pomiri sa tužnim zarad nečeg još vrednijeg, a to je mir u glavi.

67/70

EKS MAHINA iliti O muškarcima i njihovim snovima o ženama.

I mašinama.

Goran Marković „Ako si stvorio svesnu mašinu, to nije istorija ljudi. To je istorija bogova.“

(Prevod domaćeg distributera (Eks mašina) je neobičan na pogrešan način, i neće ući u naslov ovog teksta. Ali slede blagi spojleri.)

I pored nekih dugo očekivanih nasta­ vaka u okvirima poznatih naučno-fanta­ stičnih franšiza, 2015. nije bila filmska godina posebno pamtljiva po tom žanru.

Međutim, među stvarima koje su se u njemu (a i šire) ipak izdvojili, Eks mahina – relativno „mali“ britanski film, koji je ipak završio na mnogim listama najboljeg iz prošle godine – vredan je posebne pa­ žnje.

Prvo, zato što se radi o svojevrsnom spoju klasične naučno-fantastične teme o veštačkoj inteligenciji koja se okreće protiv svojih tvoraca i nekih elemenata noara, posebno uloga femme fatale. Iako to nije prvi žanrovski film koji koristi žensku seksualnost kao sredstvo zapleta, sigur­ no je koristi na originalan način. Demonsko seme? Potpuno drugačije. Blejd raner?

Usputna stavka, nije se posebno bavio time. Duh u školjci (Ghost in the Shell)? Slič­ no kao i britanski film Mašina (The Machine) iz 2013, protagonistkinja je borac, ne zavodnik. Her? Romantični ugao, bez jasne seksualizacije.

Drugo, ovo je prvi film koji je režirao Aleks Garland, čuveni britanski scenarista i pi­ sac, verovatno najpoznatiji po svojoj saradnji sa Denijem Bojlom, sa kojim je snimio Plažu (grubo rečeno, pošto je Garland samo napisao roman), 28 dana kasnije i Sunce (Sunshine). I kakav je to samo debi! Eks mahina je puna ideja i referenci koje samo je­ dan pisac može da nam da, od rasprave o povezanosti seksualnosti i svesti, pa preko automatizma u umetnosti i problematici zaobilaženja elektronskih kola u izgradnji fizič­ 68/70

ke osnove za veštačku inteligenciju, do analogije poznate kao „Meri u crno-beloj sobi“, iz teksta Epiphenomenal Qualia australijskog filozofa Frenka Džeksona. Nije samo u pi­ tanju „visoka kultura“, jer Garland ubacuje i pop-kulturne ikone, poput Depeš mod i Is­ terivača duhova, gde god može. Ali te ideje nisu nasumično nabacane bez smisla i svr­ he, niti su razvučene dok nas plima dosade ne potopi, već su ubačene tačno koliko treba: da nam zagolicaju maštu, povežu nas sa glavnom temom, i zaogrnu film plaštom otmene intelektualnosti. Posebno je dragoceno da Garland ne šalje nikakvu otvorenu „poruku“, već ostavlja gledaoca da ovaj sam proceni šta se može zaključiti iz filma. To je, nažalost, omogućilo nekima da mu prilepe epitet seksističkog, hvatajući se u zamku brkanja onoga šta nam film govori i onoga šta nam (možda) likovi u filmu govore. Eks mahina ne drži stranu nikome do samom sebi.

Jedan od osnovnih elemenata fiktivnog, ali tako poznatog sveta koji nam film pri­ kazuje je pretraživač interneta na osnovu koga se jedan od glavnih likova, Nejtan (Oskar Ajzak), osnovao kompaniju i obogatio se, omogućavajući mu da se dublje po­ sveti ostvarivanju nekih svojih snova. Ime tog pretraživača je Blue Book. Ali to je i ime jedne knjige – tačnije, skupa beleški sa predavanja – koju je Ludvig Vitgenštajn napisao početkom 30-tih godina prošlog veka, i koja se bavi prirodom jezika i znače­ nja. To nije slučajnost, naravno, i film nas podseća na tu vezu u dijalogu između pro­ gramera-ispitivača Kejleba (Donal Glison) i Ave, robota napravljenog u ženskom obličju (Alisija Vikander). Čuli ste za Turingov test? Nikad za ovakav. Ideja prvobitnog testa je bila da ako mašina, koja je skrivena od pogleda ispitivača, može ovoga da prevari i natera da poveruje da razgovara sa drugim čovekom, zaslužuje naziv ve­ štačke inteligencije, odnosno, inteligentne mašine. Nejtanov originalni doprinos toj ideji je: evo ti mašine, jasno je vidiš, ali možeš li nešto da osetiš prema njoj?

Film se praktično sastoji od dijaloga između Kejleba i Nejtana, i Kejleba i Ave. I, dok je Kejleb jasan protagonista i tačka identifikacije za publiku, ovo drugo dvoje ču­ vaju svoje tajne, i njihove namere nisu potpuno jasne, sve dok se, malo po malo, ne otkriju u svojoj nemilosrdnosti pri kraju filma. Čest narativni mehanizam u filmovima na kojima je Garland radio je ograničava­ nje radnje na jedno mesto, bila to vojna baza na kraju 28 dana kasnije, svemirski brod u Suncu, megasoliter u Dredu ili istraživački centar koji se pretvara da je životni prostor iz Eks mahine. Što nas dovodi do sledeće stavke…

Treće zbog čega je Eks mahina vredan posebne pažnje: to je vizuelno izuzetno lep film, a prigodan elektronski saundtrek i odličan zvučni dizajn robota u pokretu upotpunjavaju atmosferu.. Minimalistička scenografija – kao što rekoh, skoro sve se odvija u jednom kompleksu u sred prirode – nadoknađuje činjenicu da je budžet bio relativno skromnih 15 miliona dolara, a prekrasna fotografija nas navodi da na trenut­ ke zaboravimo da 90% ovog filma čine razgovori. Od spoljašnjeg dela zdanja okrenu­ tog ka prirodi, kojim dominiraju kamen, drvo i staklo, spuštajući se niže dolazimo do klaustrofobičnih hodnika i soba od betona, metala i hladnog veštačkog osvetljenja (i

69/70

takodje stakla). To je slika koja se dobro slaže uz temu filma. Prirodno i veštački. Čo­ vek i mašina. Troje mladih glumaca koji čine okosnicu ovog filma – iako je termin „mlad“ možda suviše blagonaklon prema Oskaru Ajzaku – odlično odrađuje svoj deo posla, dočaravajuči tri potpuno različite uloge: genijalnog, ali gotovo bezosećajnog manipulatora; povučenog i usamljenog gika; i robota zatvorenog među 4 zida, znati­ željog da… šta tačno? Saznajte sami. Ajzaka neki znaju iz filma braće Koen, U glavi Luina Dejvisa, a odskora i iz novog nastavka Zvezdanih ratova – uloga od koje se ne može pobeći čak i kada se želi, a takva slava će možda navesti neke da pogledaju i ovaj film.

„Odlučio si da budeš hetero? Molim te. Naravno da si programiran – od strane priro­ de, ili vaspitanjem, ili oboje.“

70/70